Pozorite

Petar Marjanovid

Pozorite u Srba ima tradiciju dugu vie od osam stoleda iako teatarski ivot na ovim prostorima nije tekao bez prekida. Srpska pozorina izvoenja u srednjem veku imala su u osnovi svetovnu i zabavljaku funkciju (improvizacije bez pisanog teksta prikazivane su na javnim mestima) i bila izvan okvira i uticaja Pravoslavne crkve. Podaci u umetnikoj literaturi 13. veka pokazuju da su crkvene vlasti zabranjivale vernicima da odlaze na skupove gde glumci igraju svoje predstave. Teodosije (1264-1328), kaluer u srpskom manastiru Hilandaru na Svetoj Gori i pisac, u delu Pohvale svetom Simeonu i Svetom Savi istie, nasuprot nebeskim lepotama crkve, skomrahovo mrsko pozorite koje se prireuje na ulici, gde bezumno okupljeni svet po svakojakom nevremenu do kraja gleda i slua tetne avole pesme i nepristojne, rune rei. Tragovi vienih pozorinih scena i starih sportskih sveanosti iveli su u srpskoj sredini i tokom 14. veka. Na fresci Ruganje Hristu, slikanoj izmeu 1317. i 1318. godine u manastiru Staro Nagoriino, zadubini kralja Milutina, u prvom planu vide se tri osobe s dugim rukavima i nekolike s neobinim instrumentima kako ismejavaju Spasitelja. Vladari Srbije, koji su imali dobrosusedske i diplomatske odnose s Dubrovnikom, slali su, za svetkovine svetog Vlaha (zatitnika Dubrovnika), svoje muzike i zabavljake druine, a artisti Dubrovnika gostuju u Srbiji (1412, 1413. i 1426). Programe ine razne muzike, pantomimske i lakrdijake vetine i egzibicije. Poetkom 16. veka, potureni velika Ali-beg Pavlovid, nesumnjivo srpskog porekla, poslao je u Dubrovnik svoju pozorinu druinu kojom je upravljao Srbin Radoje Vukosalid (iz propratnog pisma upudenog Dubrovanima moe se zakljuiti da je Vukosalid prvi poznati srpski glumac upravnik putujude pozorine druine). U Srba je Vlast Turaka (druga polovina 15. - poetak 19. veka) zaustavila razvoj kulture pa se u to doba samo povremeno javljaju predstave svetovnog karaktera. Izuzetak je Vojvodina, u kojoj deo srpskog naroda, naroito od kraja 17. veka, iveo u multietnikoj kulturi Habsburke monarhije, pa je pozorina aktivnost bila pod srednjoevropskim uticajem.

Prva novovremena srpska predstava bila je tzv. kolska drama: u Sremskim Karlovcima, 1734. izvedena je Traedokomedija Manuila Kozainskog (1699-1755), kojom poinje i novija dramska knjievnost u Srba. Razdoblje kolskih predstava traje do 1813, kada poinje amatersko predstavljanje. Prva predstava izvedena je u Peti krajem avgusta 1813: bila je to Kretalica Joakima Vujida (1772-1847), sainjena prema delu Augusta Kocebua. Glumce-ake iz predstava kolskog pozorita ovde su zamenili odrasli glumci, meu kojima je bilo troje profesionalnih. Poto je doao u Srbiju,. Vujid je osnovao Knjaesko-srbski teatar u Kragujevcu (1835-1836), u kojem je bio direktor, dramaturg, reditelj, glavni glumac, prevodilac i adapter dramskih dela. Zbog svoje teatarske aktivnosti, Joakim Vujid zasluio je pomalo patetinu titulu "otac srpskog pozorita".

Prva profesionalna pozorina grupa u Srba nastala je 1838. godine u Novom Sadu. Bilo je to Letede diletantsko pozorite, koje je do 1840. davalo predstave u Novom Sadu, Zemunu i Panevu; zatim od juna 1840. do pred kraj 1841. u Zagrebu (pod imenom Domorodno teatralno drutvo), da bi se

februara 1842. godine utopilo u Teatar na umruku u Beogradu inedi ga profesionalnim. Ovo pozorite ima najvedih zasluga to de u sedmoj deceniji 19. veka biti stvoreni prvi stalni profesionalni ansambli na junoslovenskom prostoru (Novi Sad, Zagreb, Beograd).

Veliki dramski pisac u Srba bio je Jovan Sterija Popovid (1806-1856). Oslobodivi se pseudoklasinih shema i nacionalne romantike, Popovid postaje prvi srpski pisac s izrazitim obelejima realistikog pristupa knjievnoj i teatarskoj materiji i osnovni oslonac repertoara srpskih pozorita od 1830. do 1870. godine. Stvarajudi likove po ivim uzorima i otkrivajudi komino u njihovim naravima i karakterima, dao je lucidne analize mentaliteta i duha svojih sugraana, omogudivi istaknutim srpskim glumcima da daju niz uverljivih umetnikih ostvarenja, od kojih su neka ula u legendu. Popovideve komedije i danas su sauvale scensku vitalnost i satirinu aktuelnost. To dokazuju predstave posle Drugog svetskog rata: Rodoljupci u reiji Mate Miloevida (1949), Pokondirena tikva, enidba i udadba i Rodoljupci u reiji Dejana Mijaa (1973, 1975, 1986) te Laa i paralaa i Tvrdica (Kir Janja) u reiji Egona Savina (1991, 1992). Popovideva dela manje su prikazivana na sceni tokom druge polovine 19. veka, koja biva u znaku prilagoavanja i srpskih pozorita i srpskih dramskih pisaca potrebama i ukusu publike. Ako se ima na umu da su dva stalna srpska profesionalna ansambla, Srpsko narodno pozorite (osnovano 1861. u Novom Sadu, na teritoriji pod vladu Austrije - kasnije Austro-Ugarske) i Narodno pozorite (osnovano 1868. u Beogradu, u slobodnoj Kneevini Srbiji) imala preteno rodoljubivu funkciju i stalne finansijske nevolje, bide jasnije njihova bezuslovna okrenutost duhovnom vidiku gledalaca toga doba. Repertoarima srpskih pozorita zato, sve do kraja 19. veka, kada je re o delima nacionalne dramaturgije, preovlauju dva osnovna vida dramskih dela: istorije drame i tragedije poznog romantizma, kojima je podsticano narodnosno osedanje i probuena istorijska svest Srba te vedri seoski komadi iz narodnog ivota "s pevanjem".

ezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka Laza Kostid (1841-1910) i ura Jakid (1832-1878) dali su srpskoj romantiarskoj drami i pozoritu nov pesniki jezik i nov tip dramskog junaka, za kojeg je bila karakteristina psiholoka podvojenost. Pozorini datumi bila su izvoenja Kostidevih tragedija Maksim Crnojevid (1869), u kojoj se ukrtaju svet srpske narodne epike i svet ekspirove tragedije, i Pera Segedinac (1882), u kojoj se tragedija iz istorije srpskog naroda preplide s gorudim problemima Kostideva vremena. Izvoenje Jakidevih drama Jelisaveta kneginja crnogorska (1868) i Stanoje Glava (1878) potvrdila su njegovu darovitost i vatren, buntovni temperament, ali i skromna dramaturka znanja.

Krajem 19. veka prestaje u pozoritima na srpskom teatarskom prostoru dominantan uticaj nemakih uzora. Uticaj francuskog pozorita postaje sve jai jer se vradaju, naroito u Beograd, novi ljudi kolovani u Francuskoj. Do Prvog svetskog rata to nije bio uticaj novih pozorinih strujanja u Francuskoj nego uticaj Francuske komedije (Comedie-Francaise) i pariskih bulevarskih pozorita: Noviji stilovi evropske dramaturgije i pozorita (naturalizam, simbolizam, ekspresionizam) i ne samo francuski - osetili su se tada i u srpskoj dramaturgiji i teatru, dok je ved istroeni anr narodnih komada s pevanjem uneo novu osedajnost i poetski ton u realistikom prosedeu Borisav Stankovid

(1876-1927), s delom Kotana (prvo izvoenje 1900), koje je po popularnosti i danas kultno delo srpskih pozorita i publike.

Ceo 20. vek obeleio je, kao suvereni vladalac repertoara srpskih pozorita, Branislav Nuid (18641938). ivedi u pozoritu ne samo kao pisac nego i kao praktiar (upravnik, dramaturg, reditelj, a u mladosti i glumac), oslukivao je raanje smeha publike i ta iskustva prenosio je u svoje komedije, u kojima se nalazi zbir najraznovrsnijih postupaka i naina da se postigne smeh. Sauvavi aktuelnost i scensku vitalnost i u naem vremenu, Nuideva dela omogudila su nekolika vrhunska ostvarenja savremenog srpskog pozorita (Oalodena porodica u reiji Mate Miloevida, Narodni poslanik u reiji Dejana Mijaa) ili veoma uspele eksperimente s promenom anra (Sumnjivo lice u reiji Soje Jovanovid, Mister Dolar u reiji Miroslava Belovida, Puina u reiji Dejana Mijaa).

Izmeu dva svetska rata pozorine ljude u Srbiji oaravala su gostovanja Moskovskog hudoestvenog teatra (1920-1921. i 1924), koji postaje uzor. U praksi se, meutim, javljaju razliita stilska opredeljenja: od ekspresionizma i simbolistike stilizacije do naturalizma i psiholokog realizma. Valja naglasiti da se uporedo s tragovima romantiarske dikcije u glumi (kao recidiva 19. veka), koji su trajali i u prvoj poratnoj decenij, sve ede javljaju urbani prirodni govor i savremeni senzibilitet u glumakom izrazu. U to vreme Beograd ima glumaki ansambl visokog, srednjoevropskog umetnikog ranga.

Posle Drugog svetskog rata dolazi do bujnog razvoja pozorita u Srbiji. I pored mnogih nepovoljnih efekata administrativnog upravljanja pozoritem, u pozoritima Srbije oblikovan je samosvesniji i ozbiljniji odnos prema stvaralatvu, a porasle su i umetnike ambicije. Istina, prve godine posle rata protiu u znaku sovjetskog uticaja i dogmatski shvadenog Sistema Stanislavskog. Srpski imitatori pomeali su estetiku Moskovskog hudoestvenog teatra - koja je pripadala odreenom, konkretnom vremenu, i zato bila osuena na efemernost - i sutinu Sistema, koji poiva na upitanosti, proveri i pozivu na nadgradnju veitih zakona glumake egzistencije na sceni. Izuzetak je bilo jugoslovensko dramsko pozorite, osnovano u Beogradu 1947, od istaknutih glumaca iz cele Jugoslavije. Ovaj teatar je - zahvaljujudi svom umetnikom voi Bojanu Stupici (1910-1970) i zajednikom opredeljenju za usavravanje pozorinog znanja i profesionalnosti - u prvoj deceniji rada izrastao u eminentno evropsko pozorite. To potvruje uspeh na Teatru nacija u Parizu s predstavama Dundo Maroje Marina Drida 1954, Jegor Buliov Maksima Gorkog 1955, Oalodena porodica Branislava Nuida i Otkride Dobrice Dosida 1964. To ilustruje i fragment prikaza an-aka Gotjea u listu "Le Figaro: "Nain na koji je jugoslovensko dramsko pozorite iz Beograda izvelo Jegora Buliova dostojan je najvedih pohvala... Pred nama je jedan ansambl, homogen... ispunjen duhom celine koji deluje s visokom svedu i odie dostojanstvom." U to vreme Jugoslovensko dramsko pozorite igra domadi i strani repertoar i dela savremene dramaturgije ija je vrednost proverena. Realizam je bio kredo srpske umetnosti tog vremena, ali je u predstavama ovog pozorita u prvom planu bilo osvajanje anra i stila predstave i irenje realistikog prosedea. U interpretaciji se teilo istinitosti i ustajalo protiv ablona, banalnosti i vulgarizacije, o je dovelo do visokog artistikog profesionalizma ansambla. U njemu je

prizivan idolopokloniki odnos prema zadacima pozorita: "Glumac je bio umetnik, scenograf artist, reditelj, hudoestvenik, proba je bila sveanost, premijera - istorijski dogaaj."

Posle 1951. godine, kada je poelo otvaranje Jugoslavije prema Zapadu, nastala je snoljivija i umetniki plodotvornija klima u umetnikom radu. U pozoritima Srbije istie se, s novim repertoarskim profilom, Beogradsko dramsko pozorite, koje od 1951. do 1956. godine prikazuje dela Artura Milera (Smrt trgovakog putnika, Lov na vetice, Pogled s mosta), Tenesija Vilijamsa (Staklena menaerija, Maka na usijanom limenom krovu), Dona Ozborna (Osvrni se u gnevu) i drugih pisaca sa Zapada. Na temelju te dramaturgije javlja se nov tip glume, koja se ogledala u deakademizaciji i privatizaciji u upotrebi izraajnih sredstava. Posle zabranjene predstave Beketovog ekajudi Godoa (Beogradsko dramsko pozorite, 1954), poinje novo pozorino razdoblje u Srbiji. Reditelj i glumci te predstave, sa mladalakom upornodu i sticajem srednih okolnosti, uspeli su da predstavu prikau na sceni novoformiranog pozorita Ateljea 212 u Beogradu 1956. Bila je probijena estetska barijera i vlast je bila prisiljena da se pomiri s odreenom merom umetnike slobode, pod uslovom da se ne prelaze politike mee (bilo je to prvo Beketovo dramsko delo izvedeno na scenama Istone Evrope). Od 1956. do 1960. godine Atelje 212 prikazuje dela . P. Sartra (Iza zatvorenih vrata), E. Joneska (Stolice), A. Kamija (Nesporazum), H. Pintera (Nastojnik), S. Mroeka (Policajci) i druga dela savremene svetske dramaturgije i sa Zapada i sa Istoka. Scena Ateljea 212 oslobaa se tenji k verizmu i postaje pozornica - ne krijudi od gledalaca nego im pokazujudi da je to. Reprezentant tog stila glume bio je popularni glumac Zoran Radmilovid (1933-1985). Posle osnivanja Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala (BITEF) 1967 - iji je spiritus movens bila Mira Trailovid (19241989), upravnik, i Jovan Dirilov (1931) dramaturg Ateljea 212 - ovo pozorite se okrede nacionalnom repertoaru (otkrivanju novih dramskih pisaca ili dramatizaciji proze poznatih domadih pisaca), i to je upadljiva osobenost njegove repertoarske politike do danas. Narodno pozorite, najstarije u Beogradu, nastavilo je svoju ulogu teatra nacionalne kulture - i s tradicionalno dobrim glumakim ansamblom tumailo je dela nacionalne i svetske klasike, prikazujudi povremeno i dela savremenog repertoara (dve reije dr Huga Klajna - uma A. N. Ostrovskog, 1947, i Pobuna na Kejnu H. Vouka 1956, i Stupiina reija Krleine drame U agoniji 1959, reprezentativne su predstave prvih posleratnih decenija). Posebnu ulogu u pozorinom ivotu Srbije imalo je i Srpsko narodno pozorite iz Novog Sada. Njegovo "zlatno doba" - od 1953. kada se u njemu okupila grupa mladih reditelja s Dimitrijem urkovidem (1925) na elu, do 1974. godine, kada se "rediteljski tim" definitivno raspao - zapamdeno je po traganju za novim putevima scenskog izraza u okviru srpskog pozorinog prostora. To su bili: ironijski lirski teatar, insistiranje na fizikom aspektu glumakog izraza, repertoarska orijentacija upudena senzibilitetu mladog obrazovnog gledaoca, geslo da su glumac i prostor igre temeljni znak pozorinog jezika, teatar koji tei nekoj drutvenoj intervenciji i prikazivanje tamnih strana naeg vremena i socijalistikog drutva. U poslednjoj deceniji valja pomenuti rad Narodnog pozorita u Subotici, gde je formirano jezgro vienacionalnog ansambla koji de, po miljenju njegovog umetnikog rukovodioca Ljubie Ristida (1947) - upravo zbog meanja razliitih jezika, meusobnog preplitanja raznih kulturnih uticaja i tradicija - presudno obezbediti karakter same pozorine produkcije.

U prvih pola stoleda rada srpskih profesionalnih pozorita poslove reditelja obavljale su dve osobe: upravnici pozorita (najede knjievnici po vokaciji) birali su dela za repertoar, vrili dramaturku obradu teksta i analizu likova, odluivali o podeli uloga (potujudi tadanje konvencije pozorita Evrope o podeli ansambla na glumake fahove) i brinuli o istoti jezika i pravilnom izgovoru na sceni, dok su istaknuti iskusni glumci brinuli o tehniko-scenskom aspektu predstave. U Srbiji je reija kao autohtoni umetniki in poela 1911. godine s angaovanjem prvih profesionalnih reditelja Aleksandra Ivanovia Andrejeva (1875-1940), koji je u Beograd doao s reputacijom uenika Stanislavskog i negdanjeg lana MHAT-a, i Milutina olida (1882-1964), koji je bio ak nemakog reditelja Karla Hegemana i Maksa Rajnharta.

Tri reditelja svim razliitih poetika obeleili su reiju na srpskim scenama izmeu dva svetska rata; Mihailo Isailovid (1870-1938), Jurij Ljvovi Rakitin (1882-1952) i tokom etvorogodinjeg gostovanja u Beogradu Branko Gavela (1885-1962). Isailovid je bio nemaki ak - sledbenik majningenovaca i Maksa Rajnharta, i njegova pozorina poetika zasnivala se na skrupuloznom sluenju dramskom delu, dok je Rakitin, kao sledbenik ruskog avangardnog reditelja B. E. Mejerholjda, bio sklon teatralizaciji i insistiranju na sonom glumakom izraz, "fizikoj radnji", klovnijadama i, kad god je bilo prilike za to, anrovski se opredeljivao za grotesku - sluedi se razliitim i duhovitim rediteljskim domiljanima. Gavela je bio prvi reditelj na junoslovenskom pozorinom prostoru koji je izgradio vlastitu poetiku, koja je sjedinjavala pozorinog klasika i novatora, kult antike lepote i sklada i moderni nemir fantazije i duha. etiri sezone koje je, u naponu stvaralake snage, proveo u Beogradu (1926-1929) donele su nov duh srpskoj reiji, jer je Gavela od proba stvarao prava "bogosluenja" umetnosti, fascinantan pozorini univerzitet, na kojem su se, na najbolji nain, kolovali mnogi srpski glumci.

Posle Drugog svetskog rata istiu se Mata Miloevid (1901), Miroslav Belovid (1927) i Dejan Mija (1934), a posebno valja upozoriti na rad reditelja Bojana Stupice u pozoritima Beograda. Miloevideve predstave karakteriu studiozan prilaz delu, usmeren na istraivanje istine o ivotu i oveku, odmerenost, racionalnost i bogata i prefinjena scenska mata - lucidna i novatorska. Strpljiv i iskusan u radu s glumcima, on je jedan od tvoraca prirodne i istinite glume i tenje da se ostvari skupna igra visokog artistikog nivoa (za neke od njegovih najboljih predstava karakteristian je pristup koji se moe nazvati stilizovanim realizmom. Njegove najbolje predstave su: Jegor Buliov M. Gorkog, Kralj Lir V. ekspira, Oalodena porodica B. Nuida i Na rubu pameti M. Krlee.

Miroslav Belovid je svoj prepoznatljiv rediteljski profil izgradio na temeljnom obrazovanju i prestinim pozorinim kolama (Lenjingrad, Stratford na Ejvonu, Beograd). Viestruko darovit (dramski pisac, pesnik, esejist, glumac, pedagog), on je dramska dela tumaio trudedi se da glumca stavi u prvi plan svojih predstava. Najmarkantnija osobenost njegovih predstava jeste poetski realizam (Plug i zvezde . O'Kejsija, Talac B. Biena, Nikad se ne zna D. B. oa, Dundo Maroje M. Drida i Gospoda Glembajevi M. Krlee u Teatru Vahtangov u Moskvi). Belovideva je zasluga to je spasao od zaborava niz zapostavljenih dela jugoslovenske dramaturgije. Nov pristup nacionalnoj dramskoj batini (naroito u tumaenju dela Jovana Sterije Popovida i Branislava Nuida) karakteristian je i za Dejana Mijaa, danas vodedeg reditelja Srbije. Raznovrsnost izvora kojima se slui u pripremnoj fazi predstave i

studioznost kojom ih koristi obezbeuju mu autoritet u glumakom ansamblu koji znalaki bira i sastavlja (i vie od toga: uprkos nejednakim stvaralakim modima pojedinaca, ume dovesti glumce do svesti o celini predstave i ostvariti sjajne pojedinane domete i visok umetniki nivo celog ansambla). Ima izraen smisao za ritam predstave, dinamiku i kadencu govora glumaca u gradiranju sukoba na sceni - esto i u dinamici mizanscena. U globalnom deifrovanju njegova rediteljskog rukopisa valja podi od shvatanja teatra po kojem je polazna taka autor, a zavrna gluma - pred gledalitem. Njegove najbolje predstave ostvarene su na delima nacionalne dramaturgije (Lani car depan Mali P. Petrovida Njegoa, Pokondirena tikva J. St. Popovida, Puina B. Nuida, Mredenje arana A. Popovida, Putujude pozorite opalovid Lj. Simovida), dok od predstava ostvarenih na svetskom repertoaru valja pomenuti Troila i Kresidu V. ekspira, Vasu eljeznovu M. Gorkog, Dom Bernarde Albe G. Lorke, Kola mudrosti dvoja ludosti A. N. Ostrovskog i Garderobera R. Harvuda.

Bojan Stupica bio je ne samo tvorac znaajnih i uzbudljivih predstava nego i umetnik koji je teio da stvori svoje pozorite. To je ostvario u Jugoslovenskom dramskom pozoritu u Beogradu, u kojem je od 1947. do 1955. godine reirao znaajne predstave - Ribarske svae K. Goldonija, Talente i oboavaoce A. N. Ostrovskog, Fuenteovehunju L. De Vege, Ledu M. Krlee i najblistavije ostvarenje srpskog teatra Dundo Maroje Marina Drida (1508-1567), koju je videla publika u Parizu, Moskvi, Lenjingradu, Beu, Budimpeti, Varavi, Veneciji i drugim evropskim gradovima. Stupica je bio reditelj bujne scenske uobrazilje, temperamentan i matovit, pa je svako delo koje je postavio na scenu imalo umetniki otisak njegove linosti: i igra glumaca, i dekor, i osvetljenje, i scenska muzika. Tano je zapaeno da je teatralizam za njega bio manifestacija ivotnih principa, a ne apstraktnog umetnikog zakona.

ezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka (uz neophodnu podrku tampe i elite srpske inteligencije, koja se oko Srpskog narodnog pozorita u Novom Sadu okupila) glumci se namedu drutvu kao znaajni nosioci nacionalnih ideja i vaan kulturni inilac. U romantiarskoj epohi srpske glume istiu se Toa Jovanovid (1845-1883), glumac lepe muevne pojave i zvonkog glasa, tuma velikog klasinog repertoara; Milka Grgurova (1840-1924), najbolja srpska glumica traginog stil i, kao poslednji izdanak romantiarske glume, Dobrica Milutinovid (1880-1956), najomiljeniji glumac u istoriji srpskog pozorita, umetnik izrazite individualnosti, markantne i lepe pojave, s glasom zanosne lepote i temperamentom kojem po silini ali i lirskoj emocionalnosti nije bilo premca. Najvie umetnike domete ostvario je u likovima V. ekspira (Romeo, Marko Antonije, Otelo, ajlok, Kralj Lir), P. Korneja (Sid), J. F. ilera (Don Karlos), F. Dostojevskog (Raskoljnikov), L. Tolstoja (Fea Protasov), i, u nacionalnom repertoaru, B. Stankovida (Mitke) i I. Vojnovida (Orsat Veliki).

Realistiku fazu u srpskoj glumi poinje Aleksa Bavanski (1832-1881), a markantno je nastavlja plejada velikih glumaca narodnog pozorita u Beogradu: Milorad Gavrilovid (1861-1931), Sava Todorovid (1862-1935), Ilija Stanojevid ia (1859-1930) i Dimitrije Ginid (1873-1934). Najznaajniji glumac ove epohe i glumac najvedeg umetnikog dometa u istoriji srpske glume bio je Pera Dobrinovid (1853-1923). Dobrinovid je bio glumac raskonog talenta, iako nije imao prirodnih predispozicija za uloge scenskih heroja: bio je mali rastom, debeo, s fizionomijom u kojoj se malo ta

moglo nazreti od talenta osim u ivim oima, a glas mu nisu odlikovali ni prevelik volumen ni zavodljiva boja. Ali, zahvaljujudi prirodnoj inteligenciji, intuiciji, neiscrpnoj uobrazilji i izuzetnoj marljivosti, uspeo je da u toku duge, i stalno blistave, glumake karijere ostvari u komikom, karakternom i dramskom fahu nekoliko stotina razliitih i, u osnovnim crtama izvrsno pogoenih likova te da i u beznaajnim i osrednjim delima ostvari uloge koje se pamte i podiu vrednost dela i predstave. A u svim ulogama davao je - kako je tano zapazio Milan Grol - ono to je najvede u glumakoj vetini - duboku, oveansku sadrinu. Tumaio je uloge u delima V. ekspira (Riard III, Jago, Luda u Kralju Liru), . B. P. Molijera (Orgon, eront), P. Kalderona, J. V. Getea, J. F. ilera, V. Igoa, N. V. Gogolja (Gradonaelnik u Revizoru), A. P. ehova, O. Miraboa (Isidor Le - Posao je posao), R. Braka (naslovna uloga - Don Pietro Karuzo), u delima pisaca nacionalne dramaturgije J. St. Popovida, K. Trifkovida, L. Kostida, B. Nuida i u mnogim delima "narodnih komada s pevanjem" i operetama. Dobrinovid je prvi srpski glumac kojem je podignut javni spomenik (u Novom Sadu, 1982).

Izmeu dva svetska rata dolazi do konane dominacije realistikog izraza u srpskoj glumi. Pored plejade stare glumake generacije, koja je bila aktivna i u prvoj deceniji meuratnog razdoblja, istiu se, velikom i optom popularnodu kod publike, najvedrija srpska glumica anka Stokid (1887-1947) i veliki glumac modernog senzibiliteta Raa Plaovid (1899-1977). U svoju glumu anka Stokid unosila je obilje ivotno autentinih detalja. Likovi njenih junakinja bili su kompletna ljudska bida i uvek su imali i izraz njene umetnike individualnosti (njeni najvedi glumaki uspesi bili su uloge u komedijama B. Nuida, pre svega nezaboravna ivka iz Gospoe ministarke). Prvi korak u osavremenjivanju srpske glume na njenom putu k modernom evropskom izrazu uinide R. Plaovid, sa dva najveda ostvarenja ovog razdoblja srpske glume (Hamlet u istoimenoj ekspirovoj tragediji i Leone Glembaj u Krleinoj drami Gospoda Glembajevi). Inteligentan, obrazovan, pronicljiv, emocionalan, stalno je teio da u glumu unese vie stvaralakog duha i nerva, ne odriudi se ivotnih sadraja.

Magistralnu liniju srpske glume, koju ine Toa Jovanovid - Milka Grgurova - Dobrica Milutinovid Pera Dobrinovid - Milorad Gavrilovid - anka Stokid - Raa Plaovid, posle Drugog svetskog rata nastavljaju Milivoje ivanovid - Mira Stupica - Branko Plea. Milivoje ivanovid (1900-1976) bio je jedan od poslednjih predstavnika plejade glumaca barda, glumaca heroja i misionara. Imao je izrazit i silan glumaki temperament, koji su dopunjavali markantna pojava i sugestivan glas. Tumaedi likove u svim anrovima, stvarao ih je iz jednog bloka, u gromadi, s velikim nadahnudem i elementarnom silom u zamahu (naslovne uloge u Jegoru Buliovu M. Gorkog i Kralju Liru V. ekspira, Gelah u Zatoenicima iz Altone . P. Sartra, Agaton u Oalodenoj porodici B. Nuida). Prekretniki glumac posleratnog srpskog pozorita bio je Branko Plea (1926), koji je glumu na ovim prostorima uveo u moderne tokove evropskog scenskog izraza. Lepa pojava, besprekorna dikcija - koja je podstakla njegov bri i moderniji ritam govora, dotad nevien na srpskim scenama - temeljno obrazovanje, koje mu je omogudilo da se suvereno krede kroz dela klasika i najmodernijih pisaca nae epohe, uinili su ga jedinstvenim glumcem savremenog srpskog pozorita (Ivan u Bradi Karamazovima F. M. Dostojevskog, Markiz od Poze u Don Karlosu J. F. ilera, likovi V. ekspira Edgar i Magdaf, antologijska uloga negativca u Na kraju puta Marijana Matkovida i niz kominih i salonskih likova u delima svetskog repertoara). Po mnogim osobenostima glume i vrednostima umetnikih dostignuda, odmah

uz ivanovida i Pleu, trebalo bi istadi Ljubiu Jovanovida (1908-1971) i Ljubu Tadida (1929). Jovanovid je imao veliku mod transformacije, markantnu muevnu pojavu i specifini senzibilitet koji mu je omogudio da se od svih glumaca meuratne generacije najprirodnije prilagodi modernom svetskom repertoaru i novim teatarskim tendencijama (Falstaf u Henriku IV V. ekspira, Nesredkovid u umi A. N. Ostrovskog, Danton u Dantonovoj smrti G. Bihnera, Dek Bojl u Junoni i pauni . O'Kejsija). Glumu Tadida odlikuje snani temperament, sugestivnost i koncentracija u velikim protagonistikim ulogama. Njegovo ostvarenje Oderera u Prljavim rukama . P. Sartra (u izvrsnoj reiji Bore Drakovida) u samoj je vrhu najboljih ostvarenja srpske glume. U prve dve posleratne decenije najmarkantnija glumica u Srbiji bila je Marija Crnobori (1919), tragetkinja klasinog repertoara (Sofoklova Antigona, Rasinova Fedra, Geteova Ifigenija), dok je celo razdoblje posle Drugog svetskog rata obeleila Mira Stupica (1923), glumica velikog talenta i irokog kreativnog dijapazona. Raspolaudi obiljem prirodnih darovitosti, ona je iskrenom emocionalnodu proela sva svoja ostvarenja na sceni (Petrunjela u Dundu Maroju M. Drida, Saa Njegina u Talentima i oboavaocima A. N. Ostrovskog, Danica u Ljubavi Milana okovida, Grua Vahandze u Kavkaskom krugu kredom B. Brehta).

Izmeu dva svetska rata poinje u Beogradu formiranje kruga pozorinih scenografa i kostimografa koji se oslobaaju uticaja evropske iluzionistike scenografije. Meu njima se naroito istiu slikar Jovan Bijelid (1884-1964), koji je u srpskoj scenografiji izvrio transmisiju izmeu umetnosti slikarstva i umetnosti scenografije, i Vladimir Ivanovi edrinski (1899-1974), koji je uspeno povezao realizam ruske scenografske kole s modernim tenjama k stilizaciji. Posle Drugog svetskog rata scenografija i kostimografija pratile us sve promene kroz koje je pozorite u Srbiji prolazilo. U prvoj deceniji istiu se scenograf realistike orijentacije Milenko erban (1907-1979) i kostimograf Milica Babid-Jovanovid (1909-1968), ije radove odlikuje istanano osedanje stila, mera u koridenju koloristikih efekata i autentinih folklornih elemenata i ornamenata. Novije tendencije javljaju se u scenografijama Vladimira Marenida (1921), koje odlikuju monumentalna ali funkcionalna reenja to sugestivno oivljavaju ambijent kao i u radovima kostimografa Mire Gliid (1918-1965), koje krase bogati kolorit i lucidna invencija. Danas je najznaajniji scenograf Miodrag Tabaki (1947), koji polazi od rediteljskih zamisli, ali im daje svoj podtekst i svoju osnovnu ideju. Prva dama savremene srpske kostimografije, Boana Jovanovid (1932), manje je obuzeta preciznodu kroja ili detalja kostima, ali njeni slikarski valeri traju i trepere zajedno sa scenskim govorom i ostvaruju u gledalitu estetski proidenu ali i anizantnu scensku atmosferu.

Najznaajnija pozorina institucija u Srbiji jeste Sterijino pozorje (osnovano 1956, u Novom Sadu), u okviru kojeg se svake godine odravaju Jugoslovenske pozorine igre - festival predstava ostvarenih na delima nacionalne dramaturgije. Skoro etiri decenije predstave izvedene na ovom festivalu daju dragocen doprinos afirmaciji srpskih i junoslovenskih pisaca. Tako je predstava Nebeski odred (1956) dvojice debitanata, Aleksandra Obrenovida (1928) i ora Lebovida (1928), bila prekretniko delo u posleratnoj srpskoj dramaturgiji. Re je o potresnoj prii o sedmorici zatvorenika nacistikog logora Osvjendim (Auvic), koji pristaju da ubijaju svoje sapatnike da bi ivot produili za tri meseca. Delo je negiralo socijalistiki realizam, revitalizovalo realizam i hrabro otvorilo raspravu o etinosti i prirodi ljudskoj. U slededoj deceniji pozorita sve vie postavljaju dela nacionalne dramaturgije, a likovi i

situacije u njima postaju psiholoki sloeniji i blii problemima savremenog drutva. Koriste se istorijske analogije i ezopovski jezik da bi se objanjavali savremena drutvena situacija i aktuelni istorijski procesi. Znaajni datumi ove decenije bile su predstave ostvarene prema dramama Borislava Mihailovida (Banovid Strahinja), Velimira Lukida (Dugi ivot kralja Osvalda) i Jovana Hristida (Savonarola i njegovi prijatelji). Novu prekretnicu donosi u tredoj poratnoj deceniji niz predstava ostvarenih prema delima Aleksandra Popovida (1929), koji je radikalno doveo u pitanje osnovne normativne pretpostavke aristotelovske dramaturgije (on u prvi plan stavlja jezike valere koji nametljivo preuzimaju gotovo sve dramske izraaje pod svoju kontrolu). U najuspelijim ranim inscenacijama Popovidevih dela (Ljubinko i Desanka, arapa od sto petlji, Krmedi kas) reditelji su sledili taj piev stav, a jo uspelija teatarska rediteljska ostvarenja Branka Plee i Dejana Mijaa realizovana su u Popovidevim delima u kojima se javlja kritiki sav prema drutvenoj stvarnosti (Razvojni put Bore najdera, Mredenje arana, Kus petlid, Bela kafa). Najugledniji savremeni srpski dramski pisci, uz Popovida, danas su Ljubomir Simovid (1935) i Duan Kovaevid (1947). Predstave najuspelijih Simovidevih dela (Hasanaginica, udo u arganu, Putujude pozorite opalovid) otkrile su njegovu moralnu senzibilnost, melodioznost i bogatstvo jezika i izuzetnu darovitost za humornu imaginaciju. Naslednik Branislava Nuida u popularnosti kod publike je Duan Kovaevid, iako je re o piscu koji podrazumeva sve vrline svog naroda, ali njegove nedostatke, zablude, nitkovluke i gluposti izlae nepotednom smehu (Maratonci tre poasni krug, Sabirni centar, Balkanski pijun, Sveti Georgije ubija adahu). Aktivnost Sterijinog pozorja doprinela je afirmaciji srpskih dramskih pisaca u svetu. Veliki broj Nuidevih dela izveden je u pozoritima Sovjetskog Saveza (najvedi uspeh imala je Gospoa ministarka, izvedena u pozoritima 27 gradova), eke, Poljske, Maarske, Bugarske i drugih zemalja. Simovideva drama Putujude pozorite opalovid postavljena je u Francuskoj (Pariz), Poljskoj, ekoj i Slovakoj. Komedije Duana Kovaevida postavljene su u pozoritima u Nemakoj (Berlin, Nirnberg, Potsdam), Poljskoj (Varava, Krakov), Maarskoj (Budimpeta), Velikoj Britaniji (London), SAD (San Francisku), Ukrajini (Kijev), ekoj (Prag) i Slovakoj (Bratislava).

Posebno valja pomenuti i Internacionalni jesenji teatarski festival BITEF, zahvaljujudi kojem je Beograd, kako je vie puta isticano, upisan u pozorinu mapu Evrope i sveta, a gledaocima ovih prostora omogudeno je da se neposredno obavetavaju o mnogim znaajnim svetskim pozorinim dostignudima. Ne bi trebalo predutati da su prvih godina pojedine predstave BITEF-a zapanjivale gledaoce golotinjom, preobiljem erotskih scena i agresivnim ponaanjem glumaca, ali je bila privilegija videti na beogradskim scenama stvaraoce koji su obeleili noviju istoriju svetskog pozorita (Pitera Tadeua Kantora, Petera tajna, Luku Ronkonija, Dulijana Beka, Judit Malinu, Roberta Vilsona, Euenija Barbu, Pinu Bau i druge). Tokom slededih godina BITEF postaje vaan podsticaj za stvaranje svetske intelektualne i pozorine klime na naem prostoru, a istaknuti pozorini stvaraoci Srbije prihvataju iskustva BITEF-a. Predstave iz Srbije ede se javljaju na programu ovog festivala i neke od njih dokazuju evropski i svetski nivo. (Predstava Jugoslovenskog dramskog pozorita Veseli dani ili Tarelkinova smrt Suhovo-Koblina u reiji Branka Plee podelila je glavnu nagradu BITEF-a 1974. s predstavama Bergmana i Efrosa, a 1990. predstava istog pozorita Pozorine iluzije Korneja u reiji Slobodana Unkovskog podelila je glavnu nagradu s predstavom pozorita Ultima Vez iz Brisela).

U Srbiji danas radi 35 profesionalnih pozorita, tri visoke kole za pozorino obrazovanje (Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu, Akademija umetnosti u Novom Sadu i Fakultet umetnosti u Pritini), dva pozorina muzeja (Muzej pozorine umetnosti Srbije u Beogradu i Pozorini muzej Vojvodine u Novom Sadu), a njihov rad prati pet strunih pozorinih publikacija (asopis evropskog ugleda "Scena", "Pozorite" i Zbornik Matice srpske za scenske umetnosti i muziku u Novom Sadu, "Teatron" i "Ludus" u Beogradu).

Ogranieni prostorom, ovog puta izostavljamo analizu rada pozorita za decu, lutkarskog pozorita, muzikog i igrakog pozorita, kao i analizu aktivnosti kompozitora scenske muzike, pozorinih kritiara i teatrologa. Svi su oni doprinosili, svako na svoj nain, razuenosti i vrednosti pozorinog ivota Srbije.