Jugosl. istor.

asopis

Budimir Milan

O etnikom odnosu Dardanaca prema Ilirima

Na uvaeni istorik Grga Novak u svom zapaenom i duhovitom predavanju ''La nazionalita dei Dardani'', to ga je odrao na beogradskom Vizantinolokom kongresu i objavio ga u Arhivu za arb. st. (4, 7289), preduzeo je da na osnovu podataka sauvanih kod antikih pisaca, naroito kod onih starijih pre Strabona, rastavi u etnikom pogledu Dardance od Ilira. G. Novak na osnovu tih antikih podataka, veinom istorijskih, kojima dodaje i neke lingvistike primedbe, zakljuuje da je savremeno, gotovo sasvim utvreno miljenje o ilirskoj pripadnosti Dardanaca pogreno i neosnovano. Dardanci su za njega balkansko-anatolski starinci, a Iliri su indoevropski doseljenici i osvajai, koji se na zapadnobalkanskom zemljitu javljaju poetkom haltatskog perioda. Novakova argumentacija je dakle trostruka, jer se slui trima vrstama dokumenata: istorijskim, arheolokim i lingvistikim. Stoga ovo novo i samostalno miljenje o etnikom poloaju starih Dardanaca zasluuje punu i ozbiljnu panju. U novije vreme poklanjaju ne samo arheolozi, to je savreno razumljivo, prvenstvenu panju arheolokim dokumentima, kad se radi o rekonstrukciji preistorijskih i protoistorijskih dogaaja i veza, nego ak i struni istorici Rostovcevljevog formata daju prednost monumentalnim dokumentima pred pisanim neepigrafskim izvorima i pred lingvistikim mrvicama i nagaanjima sauvanim kod antikih pisaca. Ali lingvisti nisu tako tesnogrudi prema lingvistikim dokumentima niti irokogrudi prema arheolokim kao arheolozi i poneki istorici. Ugledni komparatist P. Kremer, koji je jos pre 40 god. prvi sistematski prouio i utvrdio preistorijske lingvistike veze izmeu balkanskih i anatolskih starinaca, tano primeuje u svojoj raspravi ''Sprachliche Vorgeschichte des Balkans'' (Rev. int. des et. Balkaniques I 379386), da arheolozi i istorici potcenjuju dokaznu mo lingvistikih dokumenata i ostalih duhovnih dobara, koja se ne prenose tako lako kao trgovaka roba to se sastoji iz iaranih lonaca. Dodajem da se takve are sa lonca mogu lake podraavati i bre rasprostraniti nego to je to sluaj kod jezikih formanata i leksikih grupa. Lake je i danas Balkancu stei oksfordske pantalone nego znanje engleskih rei i oblika. G. Novak postupa i u tom pogledu sasvim objektivno i pravino, jer uvauje i koristi sva tri puta naeg istorijskog saznanja, koja moraju dovesti do istog cilja ako se znalaki i oprezno njima sluimo. Na alost o arheolokom putu ja nemam linih i samostalnih znanja, pa se moram u tom pogledu prikljuiti miljenju strunih arheologa i to tim pre, ako se sa njihovim pogledima podudaraju lingvistike injenice. To sreno podudaranje arheolokih pogleda sa lingvistikim injenicima nalazimo upravo ovde gde se radi o najstarijim ilirskim doseljenicima na Balkansko poluostrvo, o kojima je bilo govora u proloj svesci ovog asopisa u raspravi ''De iis qui Snaci nominantur'' od V. Novaka i potpisanog. Da se ne bi previe udaljavao od predmeta o kom je tada bilo rei, nisam mogao da podrobnije upoznam itaoca sa sadanjim stanjem nauke u pogledu prve pojave ilirskih Indoevropljana na balkanskim primorjima mediteranskog basena. Za odreivanje etnike pripadnosti starih Dardanaca i njihovih etnikih veza sa Ilirima odnosno sa balkanskoanatolskim starincima od uoljive je vanosti da saznamo hronoloki i geografski momenat mediteranskog ilirizma. Ali pre nego preemo na to, neka nam se dopusti da kaemo koju re o antropoloskom momentu kod ilirskog problema, momentu koji uvauju gotovo jednako arheolozi, istorici i lingvisti i o kojem ja jo manje imam pouzdanih znanja nego o arheolokim pogledima na ilirski problem. Ovo inim s toga to i G. Novak (str. 82) uzima u obzir kraniologiju glasinakih naseljenika, koje zove ''haltaanima''. Beki antropolog O. Rehe pie u Ebertovom ''Reallexikon der Vorgeschichte'' s. v. Illyier da su stari Iliri kao indoevropski kolonisti na Jadranu pripadnici rasnog tipa zvanog Homo europaeus (svetla pigmentacija, prava dlaka, visok stas i duga lubanja od ela prema isturenom potiljku), iako antiki izvori obino kau da su Iliri kao i 1

Panonci sitni i mravi bez one indoevropske steatotipigije. Ovu upadljivu protivrenost izmeu savremene antropologije i antikih izvora uklanja Rehe na taj nain to doputa da se pod ilirskom ''isto'' indoevropskom povrinom (v. Reheov lanak u ''Germanen u. Indogermanen''. Festschrift H. Hirt 1, 309) sauvalo neto primeraka sitnog i mravog mediteranca, koji je razume se u psihikom pogledu morao da stane nie od indoevropskih aristokratskih osvajaa. Kao savren laik u antropolokim stvarima primeujem na ova Reheova izlaganja da su Liburni mimo sva ilirska plemena na Jadranu srazmerno najvie napustili nasleene i donesene osobine svojih indoevropskih aristokratskih predaka, primivi od pokorenih starinaca mediteranski matrijarhat i sve to je sa tim u vezi. Znai da su se u ovom kraju mediteranskog primorja potpuno saiveli indoevropski doljaci sa mediteranskim starincima, pa da bismo prema tome morali kod Liburna oekivati najsnaniji rasnobioloki uticaj sitnog i mravog Homo mediterraneus na visokog i krupnog Homo europaeus. Meutim Rehe grei kad tvrdi da antiki pisci obeleavaju Ilire rasnim karakteristikama mediteranskog oveka, koji je i u oblasti jadranskih Ilira na svom starom terenu autohton elemenat. Upravo za matrijarhalne Ilire saznajem od pesnika Juvenala {Sat. 3, 193: ''ingenti curret super ora Liburno'') da su za celu glavu bili vii od ostalih stanovnika carskog Rima, meu kojima je po uenju ariomanskih antropologa moralo biti najvie primeraka roenih gospodara. Ne mari nita to Juvenal na pomenutom mestu, koje je dosad ostalo nedovoljno zapaeno, tim visokim i snanim Liburnima daje sasvim ropsku dunost da nosaju na nosiljkama po tesnim rimskim ulicama rimsku gospodu povrh glava ostalih prolaznika. Sledi da se iz antropolokog momenta uzetog samog za sebe ne smeju praviti nikakvi zakljuci i to tim manje kad se zna da do danas jo nije pouzdano utvrena neka sasvim samostalna i iskljuivo indoevropska rasa i kad se ima na umu da se u nauci o nasleu, punoj protivrenih hipoteza, jedino mendelizmu mora priznati nauna vrednost. A mendelizam nije izgraen na ljudskim lubanjama nego na nevinom slatkom graku. O poreklu i etnikoj pripadnosti balkanskih i anatolskih Dardanaca kao i o njihovim eventualnim srodnikim vezama sa Ilirima teko e nam antropolozi pouzdano moi ta rei. Govorei u pomenutoj raspravi o verovatnom ilirskom poreklu imena snaci, na koje nas upuuju ne samo formalni lingvistiki razlozi nego i sasvim jasan istorijski podatak da su ti snaci stanovali u planinskoj oblasti, vernom zatitniku svih starinaca pred novim osvajaima, i da su ih u toj planinskoj oblasti zatekli ''gotski'' Sloveni (gudas je stari litvanski naziv za Slovene), dotakli smo se uzgred i hronolokog momenta u zamrenom ilirskom problemu. Ja sam pre vie od 10 god. (v. Junoslov. filolog. 6, 166) izdvojio ilirske Indoevropljane od kentumske i satemske grupe i proglasio ih lingvistikim predstavnicima najstarije indoevropske jezike zajednice, jer su sauvali sva tri reda guturala. Isto stanje nalazimo i u indoevropskom sloju nekih starih anatolskih idioma kao u lidskoin i u likijskom, gde se lepo razlikuju palatalni i labiovelarni guturali (v. P. Merii, ''Germanen u. Indogermanen''. Festschr. Hirt 2, 257). Meutim nema te prvobitne razlike u jeziku hetskih Indoevropljana, koji najdocnije oko 2000 god. pre Hr. dolaze kao osvajai u Anatoliju, a neto docnije u Mesopotamiju i Siriju. Znai da je pravac njihovog kretanja od severozapada prema jugoistoku. Poevi od 16 v. pre Hr. raspolaemo hetskim dokumentima pisanim hijeroglifskom i klinastom azbukom, prema kojima je lingvistiki poloaj hetskih Indoevropljana unutar indoevropske jezike zajednice potpuno rasvetljen. Znai da su se kapadokijski, lidski i likijski Indoevropljani morali otseliti iz indoevropske postojbine znatno ranije od hetskih Indoevropljana, koje nalazimo ve od 2000 god. na ovamo u Prednjoj Aziji. Kako su meutim i arheolozi, nezavisno od ovih istorijskih i lingvistikih opaanja, doli do zakljuka da je trakasta ornamentika, koju nalazimo ve u prvoj polovini 3 milenije na starominojskoj Kreti, dola sa centralnog Balkana i iz srednjeg Podunavlja, a ne iz Anatolije ili Misira, moralo se zakljuiti da su ti prvi indoevropski kolonisti stigli sa severa na Mediteran i u Anatoliju najdocnije oko sredine tree milenije pre Hr. Najverovatnije je prema svemu tome da u tim ranim vremenima moe biti rei samo o takvim indoevropskim kolonistima u istonom delu mediteranskog basena koji su napustili svoju jeziku zajednicu pre nego se rascepila i razdelila u dve grupe, istonu satemsku i zapadnu kentumsku (toharsko-kuajska grupa u centralnoj Aziji dola je iz Baltika, kako se to pouzdano moe utvrditi na osnovu naziva lososa i raznih vrsta krava). Bez obzira na nereeno pitanje da li najstariju indoevropsku postojbinu treba traiti blie Baltiku ili blie Pontu, prvi indoevropski kolonisti kreu se u pravcu sever-jug preko Balkana na Mediteran i u Anatoliju. Te najstarije 2

indoevropske koloniste nazivam Ilirima iz sledeih lingvistikih razloga. Nije vano to ih arheolog K. uhart (Alteuropa3 166) zove ''Prailirima'' (''Urillyrier''). Za nae shvatanje, koje smo u nekoliko rei izloili u prethodnom broju ovog asopisa, mnogo je vanije to i uhart na osnovu arheolokih injenica, dolazi do istog zakljuka do kojeg smo doli i mi iskljuivo na osnovu jezikih injenica potpuno nezavisno od njega i u svesnoj suprotnosti sa tradicionalnim shvatanjem o srazmerno poznoj pojavi ilirskih kolonista na Mediteranu. Jezike injenice, koje su nas primorale da ilirske koloniste smatramo na istonom delu Mediterana starijim od grkih nisu dodue mnogobrojne, ali su dovoljno znaajne i snane, da mogu opravdati takav zakljuak. Ne radi se tu samo o pojedinim reima kao daukos daphna sampsoukhos Ida ilax ilex aesculus, Sybaris Sybrita siphnion (dokumentovano u staroatikim himnama boginji Demetri) kao i sinonim predgrki akhr engrys (v. o tom Chr. A. Lobek, ''Aglaophamus sive de theologiae mysticae Graecorum causis 873) aphlaston balaustion i Gortyn Kartemnidai, koje su veinom u bilo kojoj varijanti dokumentovane na staroj Kreti, nego, to je vanije, o leksikim formantima, koji se ne prenose kao trgovaki predmet od naroda do naroda, nego se posuuju i primaju samo putem due kulturno-geografske simbioze. Arheolog Fr. Mac, koji je prvi meu arheolozima svojim delom o ''Starokretskim peatima'' pomislio na mnogo raniju pojavu najstarijih indoevropskih kolonista na Kreti i u ostaloj egejsko-anatolskoj oblasti i kao njen terminus ante quem odredio sredinu tree milenije pre Hr. porie u svom opsenom prikazu pomenutog uhartovog dela (Gnomon 12, 1-16) dokaznu vanost pojedinih leksikih pozajmica i ostataka, od kojih su po njegovom miljenju arheoloki dokazi mnogo jai, ma da ne kazuju ni imena ni etnike pripadnosti nekadanjih tvoraca i vlasnika tih arheolokih ostataka. Ali su leksike kategorije sa jasno obeleenim formantima neto sasvim drugo no leksike i toponomastike mrvice, pogotovo takve koje su u novoj etnikoj sredini ostale usamljeni petrefakti. Kao specifino ilirski smatraju se formanti nt i st, ija je funkcija dosta jasno obeleena (v. moju raspravu ''IZ klasine i savremene aloglotije''. Spomenik Ak. Beogr. 76, 51). Jeziko-geografska oblast ilirskog formanta st prostire se u staroj mediteranskoj Evropi na zapad sve do Ligurije, na jug do Sicilije i Krete, a na istok do Palestine, prozvane po imenu ilirskih Pelasta to su tamo stigli sa Krete sredinom druge milenije pre Hr. Egipatski spomenici iz 14 v. ve ih spominju pod imenom Perst, jer egipatska tonologija ne poznaje glasa l (v. F. telin, ''Die Philister'' 21). Da su na Kretu doli sa zapadnog Balkana dokazuje epirska toponimija ilirskog porekla Palaista i epiklesa Zevsa u Dodoni Pelastikos, koji oblik kao lectio difficilior moramo pretpostaviti poznatijoj varijanti Pelasgikos, ija je osnova nastala po svoj prilici kontaminacijom oblika Pelast- i Pelag- (v. moju raspravu Vorgriechischer Ursprung der homerischen Haupthelden u Rev. int. d. et. balk. II 198.,). Za odreivanje hronologije i geografskog prostora ovih najstarijih indoevropskih kolonista na Mediteranu presudna je po mom miljenju sledea leksika grupa koju ine obrazovanja pomou sufiksa mn, dokumentovanog tek rudimentarno u junim indoevropskim dijalektima i sa lako uoljivom funkcijom odreivanja poloaja i geografske pripadnosti. Tu grupu ine ovi apelativi i toponimije: diktamnon Tarkomnas Sedamnos Idameneus Rhythymna Kartemnides (sve na Kreti!), Tauromenion Nonymna (na Siciliji, gde imamo pregrki i preitalski ilirski pridev saukos), zatim preitalske toponimije i imena koja navodi Trombeti, (Arhiv za arb. st. 3, 88), i anatolski lanovi ove grupe, dokumentovane u hetskom i elamskom (v. Kremer, Glotta 14, 313). Najzad, to je naroito vano, u ovu grupu spada i ilirska toponimija Birziminium Bersamnus, koju strunjaci lokalizuju kod dananje Podgorice. Pomisao da je ovaj formant kao predindoevropski stigao i do onih Ilira, koji su stanovali u dinarskom kru iskljuena je ve zbog toga to se taj sufiksalni elemenat sauvao u staroindijskom nimnah i u grkom prymnos. Ne znajui da je ovaj formant upravo u ovakvoj funkciji sauvan u jednom satemskom i u jednom kentumskom dijalektu, doao je P. Kremer*) na misao da su sva anatolska i mediteranska obrazovanja pomou formanta mn- predindoevropskog porekla, tim pre to se javljaju u Anatoliji i u Elamu ve sredinom druge milenije pre Hr. Sada meutim treba ovu pojavu sasvim drukije tumaiti i imenu Kartemnides pokloniti malo vie panje.
*) I. uhart (Alteuropa3 l127) smatra formant mn- preindoevropskim Nije mi jasno znaenje njegovog izraza ''indogermanisierte Illyrier'' (Atteuropa3 174.887), koje nalazi u oblasti srednjih Alpi.

Kartemnid", esti primer za pregrku Kretu dokumentovanih obrazovanja pomou formanta mn-, je stari naziv stanovnika grada Gortina, te znai prema Hesihijevom leksikonu isto to i grko Gortynioi ''Gortinci''. Toponimije koradikalne sa imenom ovog starog kretskog grada konstatovane su davno ne samo u Italiji, Arkadiji i Makedoniji, nego i u centralnoj Anatoliji, gde frigijske dublete Gordion i Manegordon. (''Manesov grad'') pored Manezordon savreno ubedljivo dokazuje indoevropsku alternaciju, dokumentovanu i u praslovenskim varijantama garda i irdi: gord (Kart- je prema tome indoevropski naziv drvenog grada (polis xylin), kakve je Herodot video u Junoj Rusiji na Pontu. Kako je mediteranski urbanizam sav kamenog tipa, jasno je da je starokretski Gortyn odnosno Karta delo najstarijih predgrkih kolonista Indoevropljana. Ovaj vaan kulturni naziv nije sauvan samo u slovenskim primercima, koje i pored sloenice vinograd nemaju nikakve veze sa nem. Garten itd., nego i u jermenskom kerta, koje belei Hesihije, i u persijskoj toponimiji Parsagada (disimilovano iz Parsagarda ''persijski oko, utvrenje'' gr. Persepolis). Ali za hronologiju i geografiju najstarijih severnjakih kolonija na Mediteranu, to ih podigoe ilirski Indoevropljani, mnogo je vanija injenica da se ovaj izrazito mdoevr. naziv javlja kao pozajmica u fenikom: punski original za gr. Karkhdn i lat. Karthago glasi Kart~haduat Novi grad. I ime obeane zemlje Kanaan je obrazovano na isti nain kao brojne toponimije i etnika na ilirskom Balkanu, kako je to pokazao F. telin (Antidoron Wackernagel 150) Sa ovim Indoevropljanima u Fenikiji i Palestini, koji su tamo stigli sa Krete najdocnije sredinom druge milenije, slae se Delaportovo dovoljno osnovano miljenje da su Feniani smesa od nekoliko semitizovanih naroda, meu kojima je osim atohtonih starinaca, verovatno subarejskog porekla, bilo i Egejaca i Filista. Ime kao i somatske i ratnike osobenosti ovih Filista, koje stari misirski spomenici zovu Perst (up. egip. Ruk za Likiju) ukazuje na Filiste Pelaste i Pelazge na Kreti i u Epiru. Razume se da su ovi najstariji indoevr. kolonisti na Mediteranu, koje arheolozi uhart i Mac zovu ''Urillyrier'', u mnogo manjoj meri nego Ahajci, uspeli da indoevropeiziraju mediteranske starince. uhart i Mac slau se i u pogledu hronologije potpuno sa naim miljenjem, koje smo branili na enevskom lingvistikom kongresu i koje je njima kao arheolozima, to mnogo vie uvauju morfologiju ornamenata i spirala nego morfologiju rei, moglo ostati nepoznato. Glavno je meutim to da su i oni kao moj uitelj P. Krecmer (Glotta 24, 36) doli do onog to sam pre njih tvrdio da su se pre Grka na Mediteran doselili Iliri i to najdocnije sredinom tree milenije. U pogledu zamaha i zahvata ove ilirske struje idu oba arheologa uhart i Mac prilino dalje nego to to doputaju moja ograniena lingvistika znanja. uhart nalazi tragove ''prailirske'' slikane grnarije (''bemalte Bandkeramik'') ne samo na Malti i u Anatoliji, nego i u Turkestanu i u Kitaju ili ini. Mac mu ostavlja Kitaj, a osporava Turkestan iz hronolokih razloga. Ove i ovakve razdaljine, o kojima je nama nearheolozima opasno razmiljati i onda kad znamo za neke kulturno-leksike veze opteindoevropskog jezika sa sumerskim i kitajskim, govorile bi, ako su pouzdane, za pontsku ili eurazijsku postojbinu najstarije indoevropske jezike zajednice. Ali uhart je u tom pogledu energian pobornik Baltika kao najstarijeg sedita, za koje su pored ostalih, ma da sa izvesnim rezervama i ogranienjima, arheolog Mac i lingvista Kremer. Ovaj poslednji zakljuuje ak i to da su se Iliri u nae krajeve i na Mediteran doselili sa srednje Visle. Ne znam da li je ostao i sad kod tog shvatanja kada je vreme dolaska ilirskih kolonista pomakao za nekih 15 vekova unatrag. Za sad mi se ini najverovatnijom postavka da su se ilirski kolonisti doselili na Jadran i Mediteran sa severoistoka, dakle iz pontske oblasti, i to ne toliko zbog hidronimije Danastis Dunaistris, obrazovano na ilirski nain i sa osobinama ilirske fonologije, nego zhog ilirskog naziva Crnog Mora ''mari, dokumentovanog u etniku pontskih Mari-an-dynoi ''Dunci ili Dauni na moru''. Za ovaj naziv Ponta saznali su od Ilira germanska i italska plemena u srednjoj Evropi, a moda i Sloveni. Za taj kraj govori jo jae i ta okolnost to ilirski elemenat prema jugozapadu slabi. Na toj strani nalazimo srazmerno manje specifino ilirskog toponomastikog materijala (ludi cetasti u Pataviju ~ boginja Agdistis u Frigiji), jer obrazovanja pomou formanta nt- nisu iskljuivo ilirska, ma da se parovi Veji Vejentes i Vulci Vulcientes ne mogu odvojeno posmatrati od balkanskih primera kao Abai Abantes, Kyba Kybantes Aiac-, pored Aiant-, upuuje na Sn-acus ''monticola'' sinonim za pregr. Idameneus i za etnike Dindari Atintnes Timnoi). Na zapadnom delu moda i suvie prostrane ilirske oblasti imamo osim toponimije Birziminium Bersamno- jedino jo Del-minium, ako smemo primiti ovakvu analizu, za koju govore slovenski prevodi upanj i upanjac kao i oevidna veza osnovnog del- sa nem. Tal i slov. dolu gr. tholos. Ne samo za izloenu hronologiju prve ilirske kolonizacije, nego i za pontsko zemljite kao polaznu 4

bazu govorila bi najzad i ta okolnost to ve odavna preistoriari raunaju za taj period sa jakom seobom sa evropskog istoka kratkoglavih mongolaca prema Podunavlju i srednjoj Evropi. Na alost nemam strunog znanja za razmatranje ove strane ilirskog problema. Jedino kao laik mogu nagaati da je visoki hiperbrahikefalni dinarac resultat nekog meanja svetlih dugajlija i tamnih kratkoglavaca. To se usuujem pomisliti samo stoga to strunjaci kau da je pigmenat pouzdanije obeleje nego kranion. Istovremeno sa ovim kretanjem iz Podunavlja na jug rauna uhart sa jaim valom iz junozapadne Evrope prema istoku sve do Anatolije. Ma da je ovo pitanje tek od posredne vanosti za nau glavnu temu o hronologiji ilirskih snaka i o etnikoj pripadnosti Dardanaca, ipak potpunosti radi dodajemo da Mac u pomenutoj kritici sa vrlo ubedljivim dokazima pobija ovo uhartovo uenje o iberskom poreklu mediteranske i egejsko-anatolske civilizacije, za koje se jo pre uharta zalagao talijanski antropolog . Seri (v. njegovo opseno delo Le prime e le piu antiche civilta). Sve uhartove dokaze za tu seobu Iberaca istovremenu sa ilirskom objanjava Mac na taj nain to smatra da se u zapadnom i u istonom delu Mediterana radi o zajednikom rasnom ili etnikom supstratu, iji je centar severnoafrika obala. Shvativi tako sva iberska i egejska podudaranja, smatra Mac starokretsku civilizaciju plodom simbioze i zajednikog rada mediteranskih starinaca i prvih ilirskih doseljenika. Sa tim shvatanjem odlino se podudaraju naa zapaanja o pojavi ilirskih elemenata u pregrkom kulturnom reniku, naroito u pomorskoj terminologiji (up. aphlaston, kerkouros, karabos, gandion kontouros corbita kymberna iz kurmerna itd.) kao i u najkonservativnijem delu pregrkog renika, u kultskim izrazima i imenima bogova. Koliki je zamah razvila ilirska talasokratija (i uhart, Alteuropa3 254 smatra Odiseja, glavnog pretstavnika mediteranskih pomoraca, ilirskim kraljem) na Mediteranu moe se zakljuiti iz dosad neobjanjene injenice da se Kalimahovi plavokosi varvari u Libiji mogu najverovatnije objasniti kao udomaeni pregrki ilirski kolonisti na obali severne Afrike. Toliko za sad i na ovom mestu o hronologiji i geografiji prve ilirske kolonizacije. Ovakvo promenjeno shvatanje ne objanjava samo pojavu neindoevropskog i mediteranskog matrijarhata kod ilirskih Liburna i indoevropskih kolonista u Likiji kao i kod nekih plemena na Pontu (Amazonke!) koji je samo jedan mediteranski zaliv, nego baca sasvim drukiju svetlost na tobonje alarodsko ili mediteransko poreklo Dardanaca, koje G. Novak smatra starincima za razliku od doseljenih Ilira. Meu vestima antikih pisaca, koje se odnose na Dardance i koje je G. Novak njemu svojstvenom istoriarskom akribijom podrobno razmotrio, nalazi se jedan kulturno-istorijski detalj, ija vanost za postavljeno pitanje nije mala. Kod odreivanja etnike pripadnosti nekog naroda na osnovu samog jezika varali su se i noviji pisci, a da i ne govorimo o starim Grcima, koji su osim jezika obraali panju na folklor, nain ivota, odelo i hranu, verske i druge obiaje. Kako se malo zna i danas o etnikim odnosima evo dva primera. Kad je posle rata beki universitet birao K. Paa za junoevropsku istoriju, pokrenuo je V. Kubiek pitanje da li kandidat zna srpski kad je iveo samo meu Bosancima i nauio bosanski. Drugi primer se odnosi na uene pariske profesore, koji su tokom duge diskusije o osnivanju slovenske katedre za pesnika Mickjevia imali vrlo udne pojmove o slovenskim narodima i jezicima. Doputajui dakle da stari istoriari nisu bili bolji od dananjih i da su se u pogledu Dardanaca mogli lako i pouzdano obavestiti kod savremenih putnika trgovaca i dardanskih suseda na jugu, moramo pre svega obratiti panju na sledei detalj: Dardanci su i za grke pojmove imali prevelik broj robova. Ako su robovi domaeg porekla, onda su ih zarobili doseljeni ratnici, a ako su stranog, onda su Dardanci pravi konkvistadori koji trae ara i iara. Ve sam kod O. Monteliusa sluao da su mediteranski starinci bili izraziti mirotvorci. U dardanskom sluaju moglo bi se dodue pomisliti da se radi o preporoenim starincima, koji su doli do svog risorimenta i posle nekoliko severnjakih invazija (ilirska, ahajska, dorska, traka, keltska), ali bi za ovakvu kombinaciju bili potrebni naroiti novi dokazi, sa kojima za sad ne raspolaemo. Sledi dakle iz ovog sociolokog detalja da je shvatanje o autohtonom karakteru Dardanaca, gospodara tolikih robova, u najmanju ruku nedovoljno obrazloeno. Svakako je u vezi sa tim mnogo verovatnije da su Dardanci pripadali indoevropskim osvajaima nego mediteranskim starincima. G. Novak sa pravom primeuje da Polibije razlikuje Dardance od Ilira, sa kojima ih vee Strabon, Apijan i dr., verovatno stoga to su im njihovi govori izgledali slini. Da navedemo pieve rei (str. 79): ''Strabone quando dichiarava che i Dardani fossero Illiri, egli lo fece esclusivamente perche il loro idioma era simile a quello degli Illiri. Altro ragione egli non poteva avere.'' Ako dobro razumemo ove rei, zakljuujemo da prema pievom izlaganju Strabon ne smatra Dardance Ilirima iz administrativnih ili 5

geografsko-politikih razloga nego iskljuivo iz jezikih. Kako su meutim Dardanci bili i ostali po miljenju G. Novaka sve do Justinijana starinci alarodsko-mediteranske grupe, namee se iz svega toga zakljuak da su Gentijevi i klasini Iliri neto sasvim drugo nego to se obino u nauci pod tim imenom razumeva: pravi i autentini Iliri su oni koji su kao starinci doekali invaziju haltatskih plemena (''Noi sosteniamo, che questi ed i Dardani non sono etnicamente identici perfino che questi, che chiameremo ''halstattiti'' non sono etnicamente identici neppure cogli Illiri ''ipse dicti'', quindi cogli Illiri dello stato di Genzio, che essi non sono etnicamente gli stessi neppure coi Liburni, ne cogli Ardei, che essi sono da loro etnicamente affatto diversi, str. 79). Ne samo Dardanci nego i svi ostali stanovnici Balkanskog Poluostrva i Anatolije pripadali su u bronano doba mediteranskom stablu. Oni narodi koji su oko 1000 god. pre Hr. doli kao nosioci haltatske civilizacije sa severa nisu Iliri niti su identini sa onim Balkancima koje su Grci u 4 veku zvali Ilirima. Do Dardanaca je stigao samo slab val ove invazije, koja je manje vie potedela njihovu kulturu (str. 89). G. Novak prema izloenom tvrdi u stvari dvoje: prvo Dardanci nisu oni svima u staro i savremeno doba poznati Iliri, nego su narod za sebe, i drugo, Ilira ima dve vrste, preistorijskih i istorijskih. Na ovo drugo tvrenje dat je odgovor napred, te nam ostaje samo prvo tvrenje o alarodskomediteranskoj pripadnosti Dardanaca na Balkanu i u severozapadnoj Anatoliji. U pogledu dveju vrsta Ilira, koje G. Novak poblie ne obeleava, napominjemo da je K. Otir sve do svoje rasprave ''Japodi'' (Etnologi 3, 87) Ilirima zvao sve autohtone preindoevropske stanovnike na istonom Jadranu. Poevi od te rasprave ovi Iliri starinci postaju preilirski stanovnici jadranske oblasti, dok jo u raspravi ''Kleinasiat. Termlai ''die Wlfischen'' (Rasprave Znanst. dr. hum. vede 56, 177), Ilire kao i Pelazge ubraja u alarodska plemena. Prema tome mogli bismo i starije, prave Ilire G. Novaka, koji se u pogledu preindoevropskih Balkanaca potpuno oslanja na K. Otira, smatrati Mediterancima, a one druge, poznatije Ilire Indoevropljanima. Ali, poto je najzad i sam Otir ponovo nazvao indoevropske Ilire prosto Ilirima, a one alarodske ili mediteranske Ilire ''preilirskim'' starincima, nemamo stvarnih razloga da podravamo ovu distinkciju K. Otira i G. Novaka. Kao Strabon postupio je i Novak pri odreivanju dardanske pripadnosti. I on se dri jezikih dokumenata i to imena Baton i Longarus, na osnovu kojih je i P. Kremer Dardance proglasio Ilirima. Oba se naime ova imena javljaju kod Ilira. Ali ih Novak nalazi i van ilirskog zemljista: u Grkoj, Troadi, Kirenaici i na Iberskom poluostrvu. Iz tih injenica povlai zakljuak da su Dardanci narod mediteranske grupe, ijim govorima pripada i ime Baton. Mnogo se zakljuaka pravi na osnovu onomastikog materijala. To rade lingvisti kao P. Kremer, K. Otir i dr. a isto i istoriari kao J. Beloh, A. ulten. Meutim je bez kakvog naroitog dokazivanja shvatljivo da se imenima kao i ostalim reima moemo sluiti samo onda ako nam je jasan semantem dotinog fonema. ta nam pomau i 22 Batona na raznim takama mediteranske obale kad ne znamo znaenja ovog fonema srazmerno neznatnog i vrlo podesnog za ekspresivna hipokoristika. Ni Otir ni Novak ne znaju ta znai osnova Bat. Ali otroumnoj uenosti G. Novaka nije izmakao detalj da se ovo ime javlja i kod balkanskih i kod anatolskih Dardanaca. Ta okolnost teko da je sluajna. Dardanac Baton prema Liviju (31, 28: Bato Longari filius rex Dardanorum) koji se po svoj prilici i u ovom detalju oslanja na Polibija, ima oca, ije je ime svojim zavretkom obeleeno kao ilirsko. To je dodue sitnica, ali ne jedina. Kod dardanskog Batona raspolaemo zasad sa dve sitnice, koje nas upuuju na ilirsku stranu: prvo, samo ime Batn, a drugo, ime njegovog oca. To je u ostalom istakao ve i Kremer (Einleitung in die Geschichte der griech. Sprache 244), a to je imao u vidu i G. Novak. Ime ilirskih Batona koji se javljaju esto kao kraljevi i voe doveo je ve . Truhelka u vezu sa gr. basileus, a Otir je tu vezu podupro svojom alarodskom fonologijom, koja retko kad vodi rauna o prostoru i o vremenu, a jo manje o tome da li je dostupna laicima u pogledu alarodistike (''obscurite impenetrable'', kau za Otirova izlaganja Meje i Skrajnen). Radi jasnoe i da bismo omoguili itaocima razumevanje i proveravanje, ponavljamo da su za nas Iliri oni indoevropski kolonisti koji su pre Grka stigli na Mediteran. Ne zovemo ih niti Iliro-pelazgima kao Otir niti Prailirima kao uhart, ali podvlaimo da su se dugom simbiozom izmeali sa autohtonim mediteranskim stanovnitvom. Pre Grka i pre dorskih kolonista morali su ovi mediteranski Iliri stii i u Kirenaiku, gde opet nalazimo niz kraljeva zvanih Battos i imenicu battos u znaenju ''kralj'' i gde je pesnik Kalimah Battiads primetio plavokose uroenike pregrkog porekla. Ovom prilikom naroito naglaujem da istoriarima starog veka, ni antikim ni modernim, nije poznato da su se posle tako nazvane egejske seobe osim Grka doseljavali kakvi indoevropski kolonisti na Mediteran i da stoga sve negrke i neitalske 6

Indoevropljane na Mediteranu moramo smatrati starijim od ove egejske seobe, koja se kretala u pravcu istoka i zapada i koja pada u vreme oko 1200 god. pre Hr. Prema tome duni smo da i kirenskog Bata posmatramo zajedno sa dardanskim na Balkanu i u Troadi i sa ilirskim Batonima na Jadranu, u Bosni i Posavini, u Beotiji i na Peloponesu. Tako postupa i G. Novak, ali on ove stvari shvata kao i Otir na alarodistiki nain, dok ja imajui u vidu resultate arheolokih i ligvistikih najnovijih izuavanja nastojim da ove pojave objasnim u duhu najstarije indoevropskomediteranske simbioze. to je u ovom sluaju najvanije mi znamo tano ta znai ime Baton, kome je i G Novak posvetio dovoljno panje, uzevi u obzir i sledee stihove iz Ilijade (B 813): , , , , , . Iz ove toponimije, koja, ma da je gotovo istovetna sa imenom ene legendarnog dardanskog heroja eponima, ipak neto vanija i sadrajnija od brojnih linih imena, saznajemo da su pesniku Ilijade ili, da budemo malo oprezniji, pesniku ovog dela Ilijade, poznata dva jezika. Jedan je jezik smrtmh ljudi i njemu pripada naziv Batieia, a drugi je oboeeen kao elemenat jezika kojim su govorili besmrtni bogovi, razume se Olimpijci t.j. bogovi to su ih uvaavali ahajski dinasti, na ijim su dvorovima pevali rapsodi u slavu njihovu i njihovih boanskih predaka, Zevsovih potomaka. Bez obzira na udno uenje Aristotelovih i Epikurovih naslednika, po kojem bogovi vode bezbrine razgovore na grkom jeziku i uivaju u nekim interplanetarnim prostorima, mogao je G. Novak prosto na osnovu ovih stihova da imena sa osnovom batproglasi pregrkim, iako, kako i sam primeuje u grkom postoji apelativ aloglotskog porekla batos ''trnjak grm'', sa kojom su stari sholijasti doveli u vezu onu toponimiju blizu Dardanove Troje. Ali pri tom ne smemo gubiti iz vida da se u Ilijadi osim ovog navedenog oiglednog sluaja bilingvizma nalazi jo nekoliko istovetnih primera kojima su filolozi i lingvisti u vie mahova posveivali panju (v. H. Gintert, ''Von der Sprache der Gtter und Geister'', gde se na str. 106 pretresa i ovaj sluaj). Kako ja ovom interesantnom pitanju mislim na drugom mestu pokloniti detaljniju panju, kazau samo toliko da se u Ilijadi kao jezik bogova smatra jezik gornjeg drutvenog sloja t.j. jezik ahajskih ili grkih gospodara, a da je jezik podloenih starinaca, koji prema grkom shvatanju spadaju svi zateeni stanovnici, Mediteranci i Iliri, zove jezikom smrtnih ljudi. Prisvojni pridev Batieia dobio je prema tome svoju interpretatio graeca u prisvojnom genetivu polyskarthmoio (dodato ime Amazonko Myrine sporedno je u ovom sluaju, jer se interpretacija sadri u samom pridevu, koji se na ovom mestu zbog svoje singularnosti ne moe smatrati kao epitheton otiosum). Pridev polyskarthmos oznauje onog (tip komposita bahuvrihi) ''koji ima mnogo skokova, hitar brz''. Batn bismo prema tome mogli pre-vesti sa nasim imenima Brzak ili Hitrec. Ali, testis unus testis nullus. Ovo mesto u Ilijadi, iako je vano, nije samo sobom dovoljno da obezbedi nae shvatanje. Znamo da se u dvojezinim krajevima esto javljaju po dva imena heterogenog porekla i da se u takvim sluajevima bilingvizma veinom radi o prevodima starijeg imena na jezik novih doseljenika ili gospodara. Tako imamo Bona Blagaj, Petrikon Kamenica, Soli Tuzla, Jezero Gjolhissar, Beograd Akhissar, Peti Ofen, Petich (dodaj crkvech) Fnfkirchen, a od klasinih primera ilirsko-trakog i grko-latinskog bilingvizma naveemo ove primere : Thetis Halosydn, Dareios Hektr, Tyndareus (Teudareus) Dioskouros, Sybaris Lamia, Zarx Akraios, Volsimus Lucullus, Itrius Secundianus, Zito Vitalis, Veselia Felicitas. Kako se u naim srednjovekovnim romansko-slovenskim oblastima u Primorju sauvali primeri onomastikih parova, gde se romanski i slovenski semantem ne podudaraju, moramo biti oprezni sa ovakvim prevodima. Meu njima moemo primiti samo one kao pouzdane koje moemo da proveravamo bilo sa jo nekim primerkom identinog prevoenja iste rei na drugom mestu bilo pomou etimoloke analize na osnovu uoljive i nametljive leksike ekvacije. Sreom sa Batonovim imenom stojimo dobro, jer osim prevoda u Ilijadi na grki jezik, prevoda koji je po svoj prilici postao u jonskoj oblasti anatolskog primorja i to najdocnije u 7 v., imamo drugi potpuno istovetan prevod iz rimskog vremena na Jadranu. Taj prevod glasi: C. Ravonius Celer qui et Bato Scenobarbi nation. Dal<m(ata)> (C I L 3, 43.72 Thes l. l. s. Bato). Ovaj oblik moe se porediti sa poznatim onomastikim formulama kao Zito qui et Vitalis, Veselia quae ef Felicitas (v. moje beleke u Rev. d. et 7

balk. 1, 281 i 2, 238). Sad nam postaje sasvim jasno zato Amfijarajev brzi voza pred Tebom nosi ovo reito i izrazito ime. Na opasnim utakmicama sa kolima prirodno je da njima upravlja kakav Brzak ili Hitrec, kakav Baton, jer je antiki agon po svoj prilici ilirsko-mediteranskog porekla (v. o tom moju raspravu u mausovim Prilozima 3, 227, gde je zabeleena i ostala literatura). Tri sasvim podudarne injenice na tri razna mesta istog znaenja dovoljno su jake da utvrde tano znaenje imena Batn. etvrti sluaj prevoenja ovog izuzetno rasprostranjenog imena mogao bi se traiti u prii o onom heroju Batonu, koji je osnovao ''ilirski'' grad Harpiju (''Brza''). Ne uputamo se u etimologiju ovog imena kao i u njegovu eventualnu vezu sa pregr. basileus. Za ovu poslednju vezu nema semantikih tekoa, jer je germ. Balder ''vladar'' i nem. prilog bald kao i Hesihijeve glose bagaios i balaios ''moan, velik, brz'' sasvim lepo ilustruju. Imajui u vidu kolebanje izmeu a i o u ilirskim govorima koje se ogleda u sluajevima kao KartemnidGortynioi, karabos skorpios gandeia kontouros kassis kottis Artemis artheos Orthia, Alaksandus olxis i dr. mogli bismo ilirskim Batonima i toponimiji Batieia u Troadi pridruiti i makedonsku Bottiaia, kad bismo znali tano znaenje ovog imena, koje je oigledno postalo od pridevskog oblika kao i Batieia. U tom pogledu dobro je setiti se one ''est quaedam nesciendi ars et scientia''. Na prostranom zemljitu balkanskih Dardanaca, koje zahvata prostor izmeu ar-planine i gornjeg toka Drine prema Niu i Timoku ima prilian broj toponimija i hidronimija koje se bez ikakvih naroitih fonetskih i semantikih nasilja mogu tumaiti indoevropskim sredstvima. Ali se ipak mora donekle dati za pravo Otiru i G. Novaku da se na Balkanu sauvalo ostataka preindoevropske geografske nomenklature, koju iz vie razloga nije mogue razlono i ubedljivo tumaiti. Evo tri najkrupnija razloga, zbog kojih je svaki pokuaj tumaenja upravo beznadean. Sva imena spadaju u onu leksiku grupu koja se odlikuje visokom frekvencijom, pa je stoga podvrgnuta raznim uticajima patoloke fonologije. Takvi su ovi antiki i moderni primeri: Larissa Lasa, Konstantinopolis Polis, San Francisco Frisco, Sankt-Petersburg Pier, Jastrebarsko Jaska itd. Drugo, na ovom zemljitu sa meanim stanovnitvom kao to je to upravo na Balkanu jedinstven sluaj (samo uzgred napominjem da je enevski profesor E. Pitar, glavni strunjak za antropologiju balkanskih naroda, utvrdio u samoj Dobrudi nekih 16 raznih antropolokih tipova) izazvali su jednu osobenu i osobito sloenu miksoglotiju, koja zajedno sa nitavnim fonolokim distinkcijama kod rei sa malim volumenom kao Bat- itd. ne doputa nikakvu diagnozu. Retki su stoga sluajevi kao ime planine Scardus, koje je bez ikakve sumnje indoevropsko i ilirsko. Moda to vai i za hidronimiju Margus. Tree, to je najvanije, grupa preindoevropskih idioma, koje zovu alarodskim, paleoevropskim ili mediteranskim (subarejsku grupu ostavljam na stranu) sadre u svojim osnovnim karakteristikama toliko nepoznanica, da je neobino rizino vriti poreenja i uzimati hronoloki sasvim disparatne oblike za homogene tvorevine. Kod ilirskog meutim imamo ipak bar jednu poznatu veliinu. To je opte-indoevropski, ija je rekonstrukcija danas mnogo pouzdanija nego to je to bio sluaj pre 20 god, jer imamo pisane i razumljive dokumente iz sredine druge milenije. Ostavljajui stoga dardanske toponimije na stranu, moramo ipak naglasiti da rodno mesto cara Justinijana Taurision u svom radikalnom i sufiksalnom elementu pokazuje izrazit i nesumnjiv ilirski karakter (up. Tauromenion Taormina na Siciliji, zatim Epit / dauros, Tauros u Anatoliji, Taurunum kod ua Save i etnika Taurini i Ta/eurisci, a zbog zavretka Brentesion Brundisium, gde se prema savreno ubedljivom Skokovom tumaenju radi o indoevr. lokativu plurala. I sam G. Novak doputa da su junozapadni susedi Dardanaca bili Iliri. U vezi sa tim vano je istaknuti injenicu da su i istoni njihovi susedi ilirske pripadnosti. Mislim na pajonske Paioplai i na dardanske Galabrioi koji su se kao i mnoga druga ilirska plemena sa Balkana iselili u Italiju, gde se javljaju pod imenom Calabri kao glavni stanovnici Kalabrije. Pajonski etnikon Paioplai, zabeleen kod Herodota kao ime najsevernijeg pajonskog plemena, ne sme se zanemariti kad se radi o odreivanju etnike pripadnosti starih Pajonaca, ma da su to uinili tako uvaeni i kritini strunjaci kao Beloh, Vuli i Kacarov. Ime Paioplai je svojim zavretkom obeleeno kao ilirsko, jer se ne moe rastaviti od poznatih ilirskih imena Teutiaplos (kod Tukidida), Magaplini, Ortopla, na ije je ilirsko poreklo obratio panju V. ulce. Promena u vokalizmu ovog ilirskog formanta a/o iste je prirode kao u napred navedenim sluajevima Batieia Bottiaia gandei kontouros kassis kottis. Ako bi nekom dolo na pamet da ustvrdi da je ovo pajonsko pleme moglo taj sufiks da posudi od Ilira, taj bi se mogao lako 8

pozvati na sluajeve kao Likota (grki sufiks) Serbia (latinski sufiks) opluk. (turski sufiks). Ipak bi u naem sluaju indirektno priznao ilirski uticaj, koji je stigao od Jadrana preko Dardanaca sve do ovog pajonskog plemena. Poto je ovakvo shvatanje uslovljeno jo veim zamrsivanjem po sebi dovoljno jasne pojave, ostaje da su istono od Dardanaca stanovali ilirski Paioplai. Nama se ini da se kod ovog pajonskog plemena, koje je kao najvema udaljeno od mora bilo najmanje dostupno uticaju grkih kolonija, sauvalo najvie starine i odrao potpuniji oblik pajonskog imena. Ne smemo zaboraviti da se u Ilijadi vardarski Pajonci zajedno sa anatolskim Dardancima bore pod Trojom protiv ahajskih kolonista i da je i sam Aineias, glavni Vergilijev junak i osniva rimske drave, dardanskog porekla. O tome emo docnije govoriti. I ime balkansko-italskih Kalabra, koji su kao i Mesapi, Japigi, Daunci, Pikenani preli sa Balkana na Apeninsko poluostrvo, pokazuju isti zavretak kao i ilirska etnika Magaplini Orthopla Teutiaplos Paioplai: Galabroi je nastalo disimilacijom likvida od Galabloi. Razliku u zvunom labijalu ovog imena nasuprot muklom u Paioplai moemo objasniti primerima kao Astybos tip, Belleros Pelleros, karabos skorpios, sempala sambala, carpisculum arbylai, koji se znatno mogu poveati slinim pojavama kod drugih suglasnika u prilino brojnim ostacima ilirskog renika. Istu zamenu muklog i zvunog suglasnika imamo u imenu ilirskih Autariata, koji se zovu i Audaristenses ''Zagorci'', a ne ''Prekotarci'', jer i po prostoru koji zauzimaju i zbog uoljive leksike veze sa mak. daryllos i ilirskim imenom Hefajstovog svetenika Dareta ne moemo ovaj etnikon vezati iskljuivo za reku Taru. Audaristenses je u stvari proiren genuini etnikon Audaristai, koji nas odmah potsea na imena Skordistai Scordisci i Tauristai Taurisci. Ime Skordiska, koji su bili keltskoilirski meanci kao i Japodi (up. i Keltoligyes i Celtiberi), ne moe se rastaviti od planine Scardus, koju G. Novak smatra granicom izmeu Ilira i Dardanaca. Varijacija sufiksa u imenima Skordistai Scordisci i Tauristai Taurisci moe biti samo prividna, jer je u etnicima ilirskim obiniji sufiks st nego sk-, koji neki smatraju mediteranskim, iako se javlja daleko na indoevropskom severu. Stoga je doputeno da se varijante Scordisci i Taurisci objasne kao posledice disimilacije niza t t u t k (up. nae katarka prema gr. katarta i dublete udi i tui prema germ. teodiscus i ilir. Teutana Teuta ''kraljica''). Isti resultat disimilacije dentalne grupe nalazimo i u toponimijama Dlamo Glamo i Tnina Knin. Kako se vidi, Dardanci su bili okrueni sa svih strana ilirskim plemenima, pa bi doista bilo udo to se po shvatanju G. Novaka mogla ouvati tako velika mediteranska oaza, okruena indoevropskim osvajaima. Severna granica mediteranskog ili alarodskog kulturno-geografskog pojasa bila je po svoj prilici linija Rajna Dunav, pa se i na Balkanu juno od te linije i docnije sauvalo ostataka mediteranskih. Ali to jo ni iz daleka ne moe da znai da se i Justinijan rodio u nekoj alarodskoj ili mediteranskoj sredini sa preindoevropskim stanovnicima. Naunici, koji su posle G. Novaka pisali o Dardancima i njihovom odnosu prema Ilirima, ostali su kod tradicionalnog shvatanja, da su Dardanci indoevropski kolonisti sa severa (v. L. Malten, Archiv f. Religionswissensch. 29, 57 i St. Casson, Macedonia, Thrace and Illyria 325, koji belee stariju strunu literaturu). Malten, pozivajui se na F. Somera, miljenja je da su Dardanci ilirsko pleme sa trakim primesama i da su se sa Balkana otselili u Anatoliju i odatle na zapadnu Siciliju zajedno sa ilirskim Elimljanima. Malten, koji je u pomenutom asopisu izloio ilirsko poreklo Dardanovog potomka Aineje, posrednog osnivaa venog Rima, nalazi da je prirodniji i laki put do Sicilije trojanskim Dardancima nego balkanskim, ako je i sam utvrdio dardanske tragove na Peloponesu i na ostrvu Zakintu. A. Fik {Vorgriech. Ortsnamen 33) naao je meutim i na Kreti pregrku toponimiju Dorthonnai (kolebanje a/o), dakle na istom zemljitu gde smo utvrdili tragove ilirskih Pelasta i rei obrazovane pomou specifino ilirskih sufiksalnih elemenata st i mn. U ovom sluaju kad imamo Dardance i dardansku glavninu u centralnom Balkanu, a pojedine oaze na periferiji Balkanskog poluostrva ta je prirodnije nego zakljuiti da su metanastike struje doprle na Siciliju istim putem kao i ostale ilirske grupe tj. sa Balkana preko Otrantskih vrata u junu Italiju i Siciliju. Ma da se, imajui u vidu pregrku ilirsku talasokratiju na Balkanu, ne moe Maltenovo i Somerovo miljenje smatrati nemoguim, jer se oslanja ne samo na onomastiki materijal nego i na antiku tradiciju, ipak nam se u ovom sluaju ini mnogo verovatnijom seoba ilirskih plemena sa Peloponesa na susedne junoitalske i sicilske obale nego duga i rizina pomorska ekspedicija anatolskih Ilira sa Dardanela na zapadnu Siciliju. U centralnom i junom Balkanu kao i na Kreti nalazimo usamljene ostatke Friga, koji tamo 9

pouzdano nisu doli iz Troje niti su sa Krete otili u Troju, nego su se sva ova ilirska plemena, uzmiui ispred ahajskih osvajaa povlaila ka periferiji Balkanskog poluostrva pa tako dospela i na Siciliju, a moda i na Maltu i u Libiju. Ta se balkansko-egejska seoba po svoj prilici odigrala u poslednjoj treini 2 milenije. Da su se sva ilirska plemena iju pojavu na Balkanu stavlja i Malten u sredinu 3 milenije, kao predstavnici prvih indoevropskih seoba na Mediteran, ve na Balkanu, a ne tek u Anatoliji, kako misli Malten, u veliko saivela na mnogim mestima sa zateenim autohtonim Mediterancima pokazuju ne samo izvesne lingvistike pojave nego i mnoge neindoevropske osobenosti kod Ilira na Jadranu i kod Traana na Pontu i Jegejskom moru (v. o mediteranskim matrijarhalnim crtama ilirskog kulta K. Kerenjijev rad u Rev. int. et. balk. 2,20). Ako je tano arheloko gledite da do 1200 pre Hr. na Balkanu nema prekida u kulturi (v. B. Filov, Rev. int. et. balk. 3,1), onda se doseljenje ahajskih plemena, koji su prodirali moravsko-vardarskim putem, ne moe vie onako rano datovati, kako se to dosad inilo. Ali bez obzira na sve nepouzdanosti naih hronolokih pokuaja, jasno je da su ovi Ahajci tako rei rasekli dardansko-pajonski niz naselja na moravsko-vardarskom poreju. Na taj nain nam postaju jasne istovetne toponimije u centralnom, zapadnom i istonom Balkanu i u susednim oblastima. Na taj nain nam postaje razumljiva okolnost to se Dardanci zajedno sa Trojancima i njihovim saveznicima, meu kojima se nalaze ak i Pajonci sa dalekog Vardara, bore protiv svih zdruenih Ahajaca. I to je najvanije, na taj nain nam postaje shvatljiva savreno neverovatna pria o raznim vrlo sloenim putovanjima gotovo sviju uesnika u trojanskom ratu, injenima posle pada Troje po svim balkanskim obalama i susednim oblastima samo u tu svrhu, da se to lepe objasne mnogobrojne istovetne toponimije razasute po spomenutim zemljitima. Ostavljajui zasad na stranu etniki odnos Traana prema Ilirima, i Dardancima, moramo jo jednom podvui da se ovi najstariji indoevropski kolonisti ne javljaju na Balkanu sa severozapadne strane kao grka plemena, no sa severoistone. Na to nas upuuju dva ilirska etnika, Elimi i Sigini koje nalazimo na donjem Dunavu, ali i na ligurskom primorju i na Kipru, a Elimljane na zapadnoj Siciliji i u centralnom Balkanu. O ovim starim stanovnicima dananjeg junoslovenskog zemljita bie govora drugom prilikom. Osim imena dardanskog kralja Batona, sina Longarovog, spominje se jo jedan dardanski kralj, ije bi ime Mitylos po shvatanju Fikovom (Hattiden und Danubier 33) govorilo na prvi pogled u prilog Novakove mediteranske ili alarodske teze. Fik naime misli u vezi sa Kremerovim gleditem o anatolskom poreklu progrkog stanovnitva na Balkanu da je ovo ime neindoevropsko i to tim pre to se na ostrvu Lezbu nalazi poznata toponomija Mityln, obrazovana od te iste osnove pregrkim sufiksom ano-. Kako Fik meutim kao i Krecmer i ostali vide u Dardancima ilirske Indoevropljane, mora pribei pomenutoj Agatarhidovoj vesti, sauvanoj kod Atenaja da su Dardanci drali u svojoj vlasti mase robova, neki i po tisuu i vie. Tako zakljuuje ovaj veliki lingvist da je ime Mitylos pripadalo reniku podjarmljenih starinaca. To je razume se mogue, ma da je malo verovatno da e upravo kralj da uzme isto ime koje nose njegovi robovi. Ali postoji jedan drugi razlog koji nas navodi da odbacimo Fikovu pretpostavku o preindoevropskim ostacima u dardanskom onomastikonu, u koliko se radi o ovom sluaju. Tano je da se i u Lidiji javlja ime Mitylos i da je po svoj prilici sa njim u vezi pomenuta toponimija na Lezbu. Ali danas i Kremer sasvim drukije gleda na hronologiju indoevropske kolonizacije Mediterana. Danas i on, posle uharta, Maca i mog enevskog predavanja (Actes d. II congr. int. d. lingu. 181) dopusta da se Iliri javljaju u istonom Mediteranu ve sredinom tree milenije a najstariji natpisi u Kapadokiji potiu iz prve polovice iste milenije. Kako su po naem shvatanju ilirski dijalekti zasad najstariji predstavnici opteindoevropske jezike zajednice, jer su sauvali sva tri reda guturala, i kako ih ta krupna osobenost potpuno deli u jezikom pogledu od hetskih Indoevropljana, koji se javljaju u Anatoliji najdocnije oko 2000 god. pre Hr., to se samim sobom namee zakljuak da se indoevropski elementi, sauvani u Likiji i Lidiji moraju smatrati pripadnicima ilirske grupe. P. Merii (Heimai u. Kultur. d. Indogermanen, Festschrift H. Hirt 2, 257) je naime nesumnjivo utvrdio da se indoevropski sloj u likijskom i lidskom odlikuje time to razlikuje palatalne guturale od labiovelarnih. Osim ove osobenosti, koja nas upuuje na ilirski i arbanski, pokazuju ovi anatolski idiomi u morfologiji i reniku naroite veze sa baltsko-slovenskom grupom. Iako su u ovom pravcu ispitivanja jo u toku, ve se sada moe rei da za vreme oko 1500 pre Hr. moramo u Anatoliji raunati sa tri razline indoevropske dijalekatske grupe: ilirska kao najstarija, zatim hetska i najzad arijska. 10

Ovakvo stanje naeg saznanja o jezikoj protoistoriji pregrkog Balkana i pregrke Anatolije iz osnove je izmenilo Kremerove postavke. Lidsko Motula, a naroito i Mityln na Lezbu ne pokazuju vie nikakva neindoevropska obeleja. To isto vai i za dardansku toponimiju Naissos, rodno mesto Konstantina Velikog. I Fik, a docnije razume se i Otir (Arhiv za arb. st. 2, 348) smatraju zbog zavrnog elementa da je ova toponimija i hidronimija preindoevropska odnosno alarodska. Ja sam meutim, imajui kao i oni u vidu pregrke hidronimije Kephisos, Ilisos Pamisos itd., upozorio (Glasnik ist. dr. 2, 1) na istovetno obrazovane hidronimije u oblastima severno od Save i Dunava, gde ni Otiru nije lako pronai alarodske ostatke. To su: Aquae Balissae, Marisso, Patissus itd. koje se bez naroitih razloga ne mogu posmatrati odvojeno od litvanskih hidronomija kao Dybisa i makedonskih imenica kao sarissa (up. rasprostranjenu toponimiju Larissa, koja se javlja i u oblasti donjeg Dunava), iji je zavretak preko klasinih jezika uao i u savremeni evropski renik (up. fr. contesse, it. principessa i engl. mistress). Obe pomenute dardanske toponimije, Tauresion i Naissus ne pokazuju ni u radikalnom ni u sufiksalnom delu nita to se ne bi moglo utvrditi u ostalim krajevima prostrane ilirske jezike oblasti. Ilir. tauro/teuro ''planina'' javlja se i u centru i na periferiji il. zemljita od obronaka ligurskih Alpi pa sve do Krima. Ova je na prvi pogled neverovatna rasprostranjenost ipak znatno manja od onog prostora koji arheolog uhart daje svojim Prailirima. Ne uputam se ni u kakav etimoloki pokuaj u pogledu rei tauro-, i smatram da je neprihvatljiva Kremerova kombinacija sa tauros 'bik'', iako za nju govore imena kao gr. Boion i nae Volujak. Da su Dardanci iz centralnog Balkana stigli na Siciliju preko Peloponesa i June Italije, a ne onim putem koji je obeleen antikom tradicijom o pobonom Ajneji i njegovim boanskim pretcima, Dardani i Anhisu, najbolje dokazuje injenica to se upravo u junoj Italiji pored Daunaca, Mesapljana i dardanskih Kalabra, koji su svi od reda tamo stigli sa Balkana, nalaze i Dardi, ije se ime zbog severnobalkanske toponimije Dardapara ne moe odvojiti od Dardanaca. Junoitalski Dardi zauzimaju dodue malu oblast, ali ni anatolski Dardanci nisu zahvatili vee zemljite. Tamonja oblast dardanska ograniena je na mali prostor izmeu planine Ide (sa toponimijom Dardania) i Helesponta koji se ranije zvao Borysthens, dakle istim imenom kao Dnjepar. Odnos izmeu oblika Dardanos i Dardos moe se shvatiti na dva naina: Dardanos je normalni stariji oblik, od kojeg je skraivanjem, svojstvenim imenima (up. Mytilnaioi pored Mytnes itd.) postao oblik Dardos ili je Dardanos histerogeno proirenje od osnovnog Dardo-. Bilo kako mu drago, za oba sluaja imamo i previe indoevropskih paralela, a to je za odreivanje etnike pripadnosti starih Dardanaca sasvim dovoljno. Balkanska toponimija Dardapara, iji zavretak ima dosta paralela u dunavsko-balkanskoj oblasti govori vie za pretpostavku da je oblik Dardanos postao proirenjem osnovnog Dard-. Da li je ova osnova istovetna sa pregrkom rei darda ''pela'', koja je oevidna onomatopeja, teko je rei, iako je naroita muzikalnost starih Dardanaca bila isto tako dobro poznata kao i njihova prljavtina. Zbog ove poslednje okolnosti veze Fik dardansko ime sa engl. dirty. Meutim za prvu Kombinaciju govori osim njihove muzikalnosti, iju je vanost za potonje slovenske stanovnike stare Dardanije vrlo otroumno otkrio St. Stanojevi, i poznata legenda o boanskom poreklu ne samo trojanskih Dardanaca nego i pela. Da li u ovakvom nazivu treba traiti kakvu totemistiku pozadinu kao u imenima ilirskih Picentes Daunii Illyrioi? Ili se radi o profanim aljivim nazivima obinih smrtnika? Ovo pitanje ostavljamo na reavanje drugima, podvlaei jo jednom suprotnost u antikim pogledima na balkanske Dardance, koji spavaju u ubretu i dre po 1000 robova i na anatolske njihove potomke, koji su kao Zevsovi praunuci preneli sedite venog carstva iz Troje u Rim. Julije Kesar mislio je kao legitimni potomak pobonog Ajneje da natrag prenese presto iz Rima u Troju, ali ga u tom planu sprecie ubice. Tek je Konstantin na mesto ilirskog Bizantija podigao ''Novi Rim''. Od vanosti je i ta okolnost da su i anatolski Dardanci osim toponimije Batieia, koju ni G. Novak ne rastavlja od oevidno ilirskog imena Baton, sauvali u imenu planine Ide, koja se javlja i u Trakiji i na Kreti, jednu znaajnu indoevropsku oznaku terena. Kako je poznato u geografskoj nomenklaturi odravaju se srazmerno najdue izrazi za oznaku terena. To je sluaj i sa pregr. ida ''planina, uma, drvo'', koju Fik, Brandentajn i drugi smatraju preindoevropskom. Ueni sofijski filolog D. Deev (Dakische Pflanzennamen 36) prvi je, koliko mi je poznato, ustvrdio trako poreklo ove rei, oznaivi kao osnovni oblik uida i ostavivi je usamljenu unutar indoevropskog renika. Ali ova se pregrka re ne javlja samo u makedonskom (ilax sa prelazom d/l kao il. daphna laphna i u toponomastici jadranskih Ilira nego, to nam je 11

naroito potrebno u keltskom (fid ''drvo') i u severnogermanskom vithr. ''id''. Kao osnovni prajeziki oblik moramo prema tome odrediti ueidh / uoidh. Od ovog poslednjeg stepena imamo pregr. hyl i ime tesalske planine Oita. Da je re morala postojati i kod jadranskih Ilira, pokazuje lat. tuica elex ilex, iji je vokalizam oevidno mlai od onog u mak. ilax. Ovom pregr. oznakom terena, dokumentovanom na zemljitu Traana i anatolskih Dardanaca, znatno se dopunjuje Somerova i Maltenova tvrdnja o balkansko-ilirskom poreklu trojanskih Dardanaca. Najuglednije linosti njihove kao Dardanos Assarakos Ankhiss Aineias nose, kako je to pokazao Malten, izrazito ilirska imena. Ime Ajnejinog oca Ankhisas potsea nas svojim zavretkom na specifino ilirska imena kao Akrisos Tarvisium Naissos Ilisos itd. (v. Kremer, Rev. int. d. et. balk. 1, 385). Pored imena Batn, koje je gotovo podjednako esto u Iliriku kao i u samoj Grckoj, imamo kod Dardanaca jo lina imena Longarus i Momunius. Ali za ova dva imena moemo samo rei da se javljaju i u ilirskom onomastikonu i da su verovatno ilirskog porekla. Kaem verovatno stoga to ne znam da li su ta imena i u samom ilirskom indoevropskog porekla ili su posuena iz imenika zateenih i pokorenih starosedelaca mediteranskog porekla. Da je ova druga mogunost manje verovatna nego prva, zakljuujemo iz toga to su ne samo radikalni nego i sufiksalni elementi kod oba ova imena pouzdano i srazmerno esto dokumentovani u ilirskom, ak i u tom sluaju ako uzmemo da se kod imena Longarus zbog likvida i njihove eventualne disimilacije mora raunati sa mogunou promena r/l ili l/r kod osnove i u nastavku. Ma da ni za ime Batn nismo pokuali da damo bilo kakvo etimoloko objanjenje pomou indoevropskog materijala, pa bi se prema tome moglo posumnjati u indoevropsko poreklo ove rei, ije je znaenje na osnovu savreno istovetne, iako geografski i hronoloki razline, grko i latinske interpretacije, (polyskarthmos Celer) nesumnjivo utvreno, ipak se ne sme potcenjivati injenica da su mnogi ilirski Batoni tako rei od reda voe ili glavari i da se ena ilirskog rodonaelnika dorskih Hileja Ojbala zove Bateia. Pored navedenih dardanskih imena ima jedan botaniki apelativ koji je Dioskurid oznaio kao dardanski. To je sopitis (up. aloitis itd.). Ovaj sinonim za apsinthion ''pelin'', koji se i u pesmi istie kao ''gorko cvie'', poznat je po svom otrom mirisu. Stoga se bez kolebanja dardansko sop-itis moe vezati sa ilirskim sabaia ''pivo'' (up. engl. ale ''pivo'' srodno lat. alumen) i sa dakim seba ''zova'', .koje nema nikakve veze za slov. zova, nego se kao ilirska re ne moe odvojiti od latinskih tuica verovatno ilirskog porekla herba sabina i sa(m)bucus. Biljke ove imaju kao zajedniku osobinu otar miris i otar ukus, pa su prema tome lanovi one indoevropske leksike grupe kojoj pripadaju lat. sapio, i persibus. (v. etimoloko prirunike s. vv.). Tako smo osim imena utvrdili u dardanskom reniku jedan botaniki naziv, koji je kao i njegovi ilirski i daki srodnici indoevropskog porekla. Videli smo da G. Novak pod uticajem Otirove alarodistike potpuno razdvaja svoje ''halstattici'' od Ilira, smatrajui da su Iliri ''proprie dicti'' neindoevropskog porekla kao i Dardanci. On misli da oba ova starobalkanska plemena pripadaju u lingvistikom pogleda autohtonim mediterancima odnosno, da se posluimo Otirovom terminologijom preuzetom od F. Homela, Alarodcima. Prema tome krivo bi inili G. Novaku kada bismo posle njegovih izlaganja rastavili Dardance od njegovih Ilira, jer ih i on kao i mi smatra srodnim plemenima. Razlika je samo u tome to je za Novaka to srodstvo alarodsko, dok je za nas indoevropsko. Ali mi ponavljamo da su ilirski Indoevropljani, naseljavajui se u nae krajeve, zatekli i donekle asimilovali mediteranske starince. Odatle matrijarhat kod Liburna. Odatle i naroita muzikalnost kod starih Dardanaca, jer su obe komponente, mediteranski supstrat i indoevropski konkvistadori izrazito muziki disponovani. udnu muzikalnost tako zvanog dinarskog tipa, koji se ak i zove po jednom ilirskom plemenu, ostavljamo na stranu, jer nasluujemo da su se u naim krajevima verovatno istovremeno sa indoevropskim dugoglavcima naselili i kratkoglavci sa istoka. Stoga nam tobonja isto ilirska kraniologija ne moe gotovo nita pomoi, jer moramo ve za najstariju civilizaciju u naim krajevima, onu bez metala, raunati sa najmanje tri jasno obeleena antropoloska tipa, a ne sa dva, kako se obino uzima. To su sitni i vitki mediteranski i krupni i visoki severnjaki dugoglavci, a pored njih planinski kratkoglavci (Homo alpinus, dinaricus, iji je anatolski srodnik Homo tauricus). Vrlo je verovatno, iako teko da se dokae, da je Homo dinaricus histerogeni tip kao resultat ukrtanja. Na ove stvari morali smo se ma i sasvim lajiki obazreti, jer G. Novak ih uzima u obzir pri reavanju postavljenog pitanja. Novakovi haltaani, koji za njega nisu oni pravi Iliri, za berlinskog arheologa K. uharta (Alteuropa3, 286) savreno su identini sa Ilirima. Ovaj ugledni strunjak smatra da se haltatski period, koji poinje oko 800, a ne oko 1000 pre Hr., moe naprosto zvati ilirskim. Pod konac toga perioda pada i 12

osnivanje kolonije Vine, koju su oko 600 pre Hr. osnovali jonski hopliti i anatolski rudari. Ovo vrlo ubedljivo i revolucionarno shvatanje M. M. Vasia osniva se na tako mnogobrojnim i tako detaljnim injenicama, da je vrlo teko odbiti ga i onima koji kao i uhart veruju u balkanski neolitik kao otro obeleenu kulturno-istorijsku epohu. Ali na prigovore neolitiara odgovara Vasi da je vinansko kameno orue kao i vinanska plastika zajedno sa keramikom raena prema metalnim uzorima. Ne smeta Vasievom shvatanju Vine, ija je vanost za protoistoriju Podunavlja i Balkana presudna, to otac istorije ne zna za tu koloniju, iako zna za susedni Mori i za tamonje Agatirse. Ovo Herodotovo utanje ili neznanje moe se lepo objasniti jednostavnou vinanske kulture, koja, iako jonskog arhajskog porekla, nosi na sebi peat grkovarvarske meavine. Verovatno su se jo pre Herodota ovi Jonci povarvarili kao to je to bio sluaj i sa mnogim drugim grkim kolonijama. Osim toga treba imati na umu da Herodot upravo u ovom kraju spominje negrke Sigine, koje Rumunj V. Parvan smatra pravim trgovakim posrednicima izmedu Ponta i lombardske ravnice. Ako sada prihvatimo Vasievo miljenje o neodreenosti naeg neolitika kao posebne istorijske epohe, onda razmak izmeu onih starih Ilira iz tree milenije i ovih halstatskih iz poslednje poganske milenije nije vie onako mistino prazan i stoga pun momenata za sumnju u opravdanost izloenog shvatanja o ranoj pojavi Ilira i o nepotrebnom razlikovanju dveju vrsta Ilira, onih sa trakastom keramikom (Bandkeramiker) i ovih haltatskih. I sam uhart izrino veli da se u kulturi haltatskih Ilira zdruuje staro iz pregrkog vremena sa novim iz poetka poslednje prehrianske milenije. Iako uhart razlikuje kao i veina arheologa neolitik kao zasebnu epohu, ipak i on jasno vidi da se pregrki Prailiri moraju na naem zemljitu smatrati genealokim i kulturnim pretcima klasinih Ilira. Ma da uhart nestruno barata sa lingvistikim materijalom ipak je za nae gledite vano, da su se arheolozi uhartovog i Macovog ugleda i sa svoje strune strane odluili za shvatanje o pregrkoj ilirskoj kolonizaciji balkansko-mediteranske oblasti. To je za nas sasvim dovoljno. Na kraju moramo podvui injenicu da se u severno-zapadnoj Anatoliji ne javljaju Dardanci kao jedini tamonji pregrki kolonisti indoevropskog porekla. Mi nalazimo oko njih iste one susede Indoevropljane, koji su i u centralnom Balkanu stanovali severno i juno od Dardanaca. To su Misi i Brigi. Ovi poslednji zahvatali su u svojoj balkanskoj postojbini gotovo celu oblast od gornjeg Vardara pa sve do mora prema zapadu, koje se po njima i zove kod nekih grkih pisaca. Iz ove injenice sledi da Dardanci nisu bili jedini Indoevropljani na pregrkom Balkanu koji su se selili ne samo u Junu Italiju nego i u Anatoliju, budui da pored njih nalazimo i njihove balkanske susede i indoevropske saplemenike. Da li su se svi ovi metanastiki pokreti odigrali oko 1200 god. pre. Hr. prilikom tako zvane egejske seobe, ne moe se danas pouzdano ni tvrditi ni utvrditi. Prema antikoj tradiciji, koja je nala svoj pesniki izraz u Ilijadi i u Enejidi, Dardanci se i na ovom novom zemljitu kao ranije na Balkanu javljaju kao konkvistadori i gospodari. Ne dodue kao veni gospodari, kako to hoe pesnika tradicija, nego kao gospodari Helesponta i Troje, glavnih taaka na neobino vanom putu izmeu pontskih oblasti i svih primorskih krajeva na istonom delu Mediterana. Slian poloaj zauzeli su i dardanski Galabri-Kalabri i Mesapi na Otrantskom putu, gde su gospodarili prolazom prema severu i prelazom u Italiju. Oba prolaza, dardanelski i apulski, su u stvari skele za trgovinu ilibarom, koji se u glavnom donosio sa Okeana preko Galije i Pada i sa Baltika preko Labe i istonih Alpi ili preko Dnjepra i Ponta. Mitski Argonauti odlaze po uto zlato i uti ilibar na sever preko Helesponta (Dardanela) i vraaju se drugim putem preko Jadrana i jonskog Ponta. I u oblasti jadranskog Ponta utvrdio je arheolog M. Majer na apulskoj keramici, starijoj od grke, nesumnjive ostatke nekadanje velike i samostalne civilizacije. O sjaju trojanske civilizacije u oblasti egejskog Ponta posle Homera ne vredi govoriti. Dardansko blago preneo je sa istoka u Rim zajedno sa bibliotekom pobedilac Perseja, a dardansku slavu zajedno sa ''pobonim Ajnejom'' pesnik Enejide. Jedan deo od toga povratio je i natrag preneo osniva ''Novog Rima'', roen u dardanskom Niu. Smatrajui prema svemu izloenom Dardance srodnicima ilirskih Indoevropljana podvlaimo jo jednom centralan poloaj na Balkanskom poluostrvu, odakle su se, koristei taj poloaj nazvan catena mundi, jedino i mogli iriti u onim gotovo neverovatnim srazmerama i razdaljinama. este i snane metanastike struje, koje moramo pretpostaviti kod ilirskih Indoevropljana na Balkanu, nisu izazivane samo unutarnjim razlozima, nego po svoj prilici u mnogo veoj meri spoljnim iniocima, koji su udarali na podunavska naselja, smetena upravo na glavnoj saobraajnoj arteriji srednje i istone Evrope. Odatle vode ka Mediteranu i Egeji tri puta, na Lombardiju i gornji Jadran, u dolinu Vardara i u pontsko-anatolsku oblast. 13

U ovoj poslednjoj nalazimo ilirske Indoevropljane pre hetskih kolonista, iji je fonoloki sistem oevidno histerogen. Indoevropske elemente kod Likijaca, koji su isto kao i jadranski Liburni organizovani na matrijarhatskom sistemu, utvrdili su ve pre 40 god. nordijski lingvisti Tomzen, Buge, Torp i Pederzen, ali je u isto vreme Kremerov Einleit. in die Gesch. d. gr. Sprache pobedio sa suprotnom tezom. Sada se i Kremer priklonio novom shvatanju o prvim indoevropskim kolonistima u Egeji, shvatanju koje potie iz kraja prolog veka. P. Morii je sredio i dopunio otkria pomenutih nordijskih lingvista (Germanen u. Indogermanen. Festschr. Hirt. II 257). Tako je sada i bez arheolokih dokaza utvrena pojava pregrkih Indoevropljana na Mediteranu i u Anatoliji, pa prema tome i na Balkanu. Intenzivnost ilirske kolonizacije, koja je svakako trajala due vremena a moda i vekovima, pokazuju pored ostalog deset izraza za oznaku terena, dokumentovanih na Balkanu i u susednim oblastima. To su carsus ''krs'', derna ''ugar'', sana ''visija'', vida ''uma, planina'', lama ''bara'', d/sybra ''dubrava'', engerys ''luka, tle'', bounos, butunto- d/tauros ''brdo, gora''. Zna se da rei putuju zajedno sa kulturnim predmetima koje obeleavaju, dakle zajedno sa plastikom i sa keramikom. Ali tereni ne putuju. Stoga su naziv kao d/tauros gora srazmerno pouzdan dokaz za starost i intenzivnost neke etnike grupe na odreenom prostoru. Pobrojanih deset terenskih termina, karakteristinih za prostano ilirsko zemljite, vie vredi nego imena lina Batn Longarus itd. jer takva imena dokazuju u prvom redu kulturne, ree i genealoko veze, o kojima se ovaj put radi. Prema svemu ovom to je dosad reeno Dardanci bi bili u etnikom i lingvistikom pogledu starobalkanska meavina od zateenih neindoevropskih starinaca i doseljenih ilirskih Indoevropljana. Takvu meavinu kao posledicu simbiose moramo pretpostaviti ne samo i za ostala ilirska plemena, koja smatramo najstarijim indoevropskim kolonistima na Balkanu i Mediteranu, nego i za docnije doseljene helenske Indoevropljane. Nunost ovakve pretpostavke dokazuju arheoloke i leksike injenice. Rehe (Ebertov Reallexikon 10, 65) misli kao antropolog da Pelazgi, koje bismo rae zvali Pelastima, predstavljaju u antropolokom smislu meavinu mediteranskih starinaca i ilirskih doseljenika, koji su i za njega izraziti Indoevropljani. Ne mogu kao nestrunjak da ulazim i u ovu stranu tog zamrenog problema. Dodajem samo da neki antropolozi, o kojima govori Rehe na pomenutom mestu, Pelazge smatraju trako-mediteranskom meavinom. Isto tako misle neki da su i Dardanci neka trako-ilirska meavina. Nemam jo hrabrosti da sa novim injenicama pristupim pretresanju nejasnog odnosa izmeu Ilira i Traana. U koliko se to tie Dardanaca, prikljuujemo se za sada stavu otroumnog N. Vulia {Bull. Ac. Beograd 1, 185) koji kao kritini istorik odbija gledite Rumunja Mateska i svih ostalih istorika, nestrunjaka u isto lingvistikim pitanjima, kad uzalud pokuavaju da pomou onomastikog niza nepoznanica reavaju pitanja iz stare istorije, etnografije i geografije. Sa zavidnom upornou ratuje N. Vuli ve 15 god. protiv istorika lingvista, naglaujui pri tom stalno sa samo njemu svojstvenom elegancijom dubokog skepticizma, da su imena nitavan materijal za dokazivanje. Vuli odbija Mateskovo shvatanje, koje iz utivosti naziva ''teorijom'', da su Dardanci trako pleme, poto je ve ranije ukazao na njemu neobjanjivu injenicu da se dardansko ime ne javlja samo na Balkanu i u severno-zapadnoj Anatoliji nego i u Kirenajici i Skitiji. Tako smo i mi ostavili na stranu samo dardansko ime, jer nam je znaenje ove rei potpuno nepoznato. Ma da leksika jednaenja pruaju samo jednu mogunost tumaenja i ma da jedan dobar razlog vie vredi nego deset slabih, mi na osnovu izloenog, a naroito zbog oevidnih veza Bato Celer polyskarthmos, ne moemo kao ni Malten rastaviti balkanske Dardance od trojanskih. Ne razumemo protivan stav N. Vulia, koji se moe objasniti samo izolovanjem anatolskih Dardanaca, oko kojih i u toj drugoj sredini nalazimo na iste susede kao i na Balkanu. Sreom Vuli koji je sa pravom nepoverljiv samo prema lingvistima meu istoricima, smatra balkanske Dardance pravim Ilirima i to na osnovu savreno ubedljive interpretacije jednog Herodotovog mesta (5, 49), po kojom Zapadna Morava izvire u ilirskoj zemlji t.j. u Dardaniji. Samo kakav ekstreman skeptik mogao bi da spori odravdanost ovog zakljuka, za koji govore i shvatanja geografa Strabona i istorika Apijana. I sam Vuli zna da je Herodotov Angros jo uvek nepouzdano identifikovan (Zapadna Morava ili Ibar?), ali je za njega sasvim dovoljno da taj Angros po Herodotu dolazi sa juga i da tee ''iz Ilirske'' (''ex Illyrin''). Kad se ima na umu kako su antiki pisci sve do Strabona sasvim nedovoljno obaveteni o unutranjosti Balkanskog poluostrva, onda se moramo zadovoljiti sa pomenutim Herodotovim podatkom, iz kojeg jasno proizlazi da je sredinom 5 v. opseg ilirskog zemljita mnogo vei nego to bi hteo G. Novak. 14

Druga je stvar to se ime balkanskih Dardanaca javlja tek mnogo docnije posle Herodota. To dolazi odatle to su stari Grci sa centralnim severnim Balkanom optili dunavskim putem. Pritisak Kelta iz srednjeg Podunavlja krenuo je Dardance pod kraj 4 v. ponovo prema jugu. Ali je ovaj put zamah bio nesravnjivo slabiji od onog iz poslednje etvrti druge milenije, kada su Dardanci prilikom tako nazvane jegejske seobe izbili ne samo na periferiju Balkanskog poluostrva, nego i na njene susedne oblasti. Tako se javljaju Dardanci i na mestima znatno udaljenim od njihove balkanske postojbine kao to je Troada i Kalabrija. O vezama etnikim i jezikim izmeu Dardanaca i Traana, koje Matesku smatra mnogo jaim i trajnijim od onih sa Ilirima moraemo posebno govoriti. Ali ve sada moramo naglasiti da se ovaj deo postavljenog pitanja o etnografskom poloaju starih Dardanaca moe reavati samo u vezi sa trako-ilirskim odnosima. Zusammenfassung Die bisher als sicher angesehene illyrische Zugehrigheit der balkanischen Dardaner sowie ihre Verwandtschaft mit den anatolischen Dardanern wurde in der letzten Zeit bestritten. Die Dardaner sollen heine Illyrer, sondern autochtone Alarodier (G. Novak) oder mit den idg. Thrakern (Mateescu) eng verwandt sein, und haben mit den anatolischen Dardanern nichts zu tun (Vuli). Das hiezu verwendete Beweismaterial ist der Anthropologie, Archologie, Soziologie, Geschichte und Sprachwissenschaft entnommen. Aus der Anthropologie und Archologie hann bezglich der Dardaner noch immer nichts gefolgert vverden. Beweiskrftig gegen die alarodistische Auffassung ist dagegen der Umstand, dass die Dardaner eine auffaltend grosse Sklavenanzahl besassen. Diese Sklaven gehoren hchstwahrscheinllch der vorgefundenen Urbevlkerung an. Deswegen knnen die Dardaner keine Urbewohner, sondern eingewanderte Indogermanen sein. Wichtig ist ferner die Angabe Herodots, dass der Fluss Angros (heute wahrscheinlich Zapadna Morava oder Ibar) ''ex Illyrion'' fliesse. Damit stimmen Strabo und Appian berein, welche die Dardaner als Verwandte der Illyrer betrachten. Dagegen kann man ber das Verhltnis der Dardaner zu den thrakischen Stmmen erst dann urteilen, wenn die ethnolinguistische Stellung der Illyrer zu den Thrakern deutlicher erkannt wird. Fr das Illyrertum der balkanischen Dardaner und ihr nahes Verhltnis zu den anatolischen Dardanern spricht nicht nur der Umstand, dass die anatolischen Dardaner dieselben illyrischen Nachbarn wie auf dem Balkan aufweisen, sondern auch auch die gleiche Bedeutung des ill. und dard. Namens Bato: ''Celer qui et Bato'' und Batieia ''polyskarthmos" bei Homer und der vorgr. Wagenlenker Baton. Schliesslich weist auch die dard. Benennung des Wermuts sopitis (vgl. ill. sabaia und dak. seba sowie vorlat. sa(m)bucus) auf das Ill. hin. Der Verfasser glaubt daher, dass das Illyrertum der Dardaner nicht anzusweifeln sei und dass die ill. Kolonisation des europ. Sdostens der griech. vorangegangen ist. Die sog. gische Wanderung brachte die Dardaner aus dem Balkanzentrum nach Anatolien und Sdilatien (Dardi, Calabri). M. Budimir

15