STARIJA SLOVAKA KNJIEVNOST U istoriji slovake knjievnosti pod pojmom STARIJA SLOVAKA KNJIEVNOST podrazumeva se period od postojanja prvih

pisanih tekstova spomenika u drugoj polovini 9. veka pa do perioda baroka, koji se zavrava 70-tih godina 18. veka. Izuavanje starije slovake knjievnosti je neophodno da bi se nauno sagledavale pojave novije i moderne slovake knjievnosti. Svaki razvojni proces, pa i proces razvoja slovake knjievnosti moramo pratiti od pojave prvih pisanih tekstova, kako bi bolje razumeli i pojave savremene knjievnosti. Kada govorimo o najstarijem periodu starije slovake knjievnosti i kada ga lociramo u druhu pol. 9. veka, to ne znai da i pre tog vremena nije postojala umetnika re. Ona se razvijala u oblasti usmenog narodnog stvaralatva od najstarijih vremena zato se moe rei da je knjievnost stara onoliko, koliko je staro oveanstvo. Etnografska istraivanja pokazuju da su i prve rei imale odlike umetnikog izraza i to kroz svoje magijsko obeleje i uz pomo ritma. Kroz manifestaciju rei, melodije i pokreta, razvija se najstarija lirika koja iskazuje oseanja primitivnog oveka (to su napr. obredne pesme, pogrebne pesme, pesme o radjanju, ratnike pesme, ljubavna lirika, uspavanke). Sva svoja iskustva i doivljaje ovek je uobliavao u umetnike predstave mitove. Iako iz kulturne batine zapadnih Slovena nije nastala neka potpunija celina mitova i legendi, kako je to napr. u grkoj mitologiji, ipak zahvaljujui najstarijim legendama i kronikama sa ovog terena ostali su zabeleeni najstariji mitovi i legende. Naravno da usmeno stvaralatvo ovog predistorijskog perioda nije nestalo u trenutku kada su nastali prvi pisani spomenici. Naprotiv, ta linija stvaralatva nastavila je da paralelno ivi. Ipak, nauka danas smatra da ono predstavlja pre svega odraz rodovskog drutva, dok pisana knjievnost nastaje u uslovima feudalnog drutva. Jo jedna injenica delila je ova dva vida stvaralatva: usmena knjievnost predstavlja laiko stvaralatvo, dok pisana knjievnost predstavljala duhovno stvaralatvo. Nastanak pismenosti usko je povezan sa potrebama feudalizacije i sa potrebama crkve. Dugo vremena pisana knjievnost bila je u slubi irenja hrianstva a preko bogoslubenih knjiga. Usmeno stvaralatvo tek e kasnije i postepeno prodirati u pisanu knjievnost a do tada e imati svoje zakonitosti (irenje usmenim putem, prenoenje s kolena na koleno, itd.) Periodizacija slovake knjievnosti sa predavanja Srednjovekovna knjievnost (9.-15. veka) opte karakteristike Srednji vek je veoma udaljeno razdoblje i uprkos mnogim istraivanjima i tumaenjima jo uvek je obavijeno mnogim mitovima, nepravdama i predrasudama. Ve i sam naziv srednji vek (lat. medium aevum) u sebi skriva ubeenje da je to samo nekakvo prelazno razdoblje (vek izmeu) izmeu antike (antiquitas) i renesanse. Iz ovog estetski neodreenog pojma proistie prvenstveno tipologija umetnosti i arhitekture koja u periodu srednjeg veka u Europi razlikuje dva stila: romanski i gotiki. Nauka o knjievnosti je u ovoj tipologiji uradila najmanje. Samo u Istoriji starije slovake knjievnosti iz 1958 g. se srednji vek deli na dve knjievno-istorijske faze, od kojih druga po redu ima u nazivu imena oba srednjovekovna umetnika stila: razdoblje romansko gotiko Prevlast latinske kulture. Ostali sintetini pogledi na srednjevekovnu knjievnost (Jozef Minarik, 1977, Jan Miianik, 1979, Stanislav matlak, 1987 a 1997) ne koriste spomenute pojmove, ali se trude da opisom dokue sadraj i obim pojedinih poglavlja. U istoriji slovake srednjovekovne knjievnosti se u osnovi razlikuju dva skoro samostalna razdoblja: 1. staroslovensko i 2. latinsko, ili srednjovekovno u uem smislu rei. Razlog tome je ne samo jezika razlika (staroslovenski jezik i preteno latinski) ali i drugaiji knjievni karakter spomenika. Oba razdoblja ipak nisu jedinstvena i moemo ih dalje podeliti na pojedine faze. Staroslovensko razdoblje (9.-10. v) sadri i vremenski interval pre dolaska Konstantina i Metodija na Veliku Moravu 863. g. Njegovu osnovu ini razdoblje do smrti Konstantina irila u Rimu g. 869. a vrhunac jeste delovanje Metodija na Velikoj Moravi do njegove smrti g. 885. Zavretak i prelaz u sledee razdoblje ini kraj 9. veka i 10. vek u kojem su nastajali i jaali centri latinske kulture i obrazovanja na teritoriji ugarske drave, koja je tada nastajala. U ovom razdoblju takoe se produava razvoj staroslovenske pismenosti van teritorije Velike Morave t.j. u ekoj, u Bugarskoj, na Kijevskoj Rusi i sl. Druga faza srednjevekovne knjievnosti latinska se moe podeliti na romansko (10.-13. v) i gotiko (13.-15.v) razdoblje, koje se u knjievnosti razlikuju po tome, da od 13. veka u knjievnost prodire eki

jezik kao knjievni jezik, nastaju promene u tematici i anrovski to je u vezi sa razvojem gradova (graanska kultura) i sa emancipacijom plemstva od crkve (plemika knjievnost). I uprkos razdvajanja na razdoblja i faze srednjovekovna knjievnost ini jednu razvojnu celinu, koju ujedinjuju tipini znaci za srednji vek uopte. Kao prvo to je univerzalizam napr. jeziki (staroslovenski jezik i latinski kao nadnarodni, univerzalni jezici), filozofski i verski (hrianstvo), kulturni i knjievni (anrovsko-tematski univerzalizam koji se prenosio i zahvaljujui jezikom univerzalizmu). Za knjievnost i umetnost uopte u srednjem veku na teritoriji Slovake je takoe tipian njihov primajui karakter u kojem dominira ne samo preuzimanje anrova i tema, ve pre svega import gotovih dela tueg porekla, koja su se na slovakoj teritoriji dalje irili prepisivanjem i usmenim predanjem (svetska poezija, legende). Originalni tekstovi su se sauvali samo u maloj meri. Ovde spadaju legende, hronike, duhovna lirika, odlomci svetovne knjievnosti i struna, naroito teoloko-polemika knjievnost. Autori staroslovenskih tekstova ostaju anonimni. Kao primer moemo navesti oba velikomoravka itija. Autor itija Kontantinovog je skoro sigurno Kliment, ali nije tako sigurno da je Gorazd autor itija Metodijevog. Naunici se slau samo u tome (skoro bez izuzetka) da su oba dela napisali razliiti autori. Staroslovenske tekstove znamo samo u vidu prepisa iz kasnijih vekova (12.-15. v), originalni su verovatno samo Kijevski tekstovi (9. vek) (odlomci prevoda bogoslubenih knjiga na staroslovenski jezik, sastoje se od 7 listia koji su napisani glagoljicom i sastavljeni najverovatnije od strane Konstantina irila. Nazvani su po gradu Kijevu u koji su dospeli povlaenjem Metodijevih uenika. Sadre odlomke crkveno-slovenskog prevoda liturgije po rimskom obredu.) Iz ovog proistie i sledea osobina srednjovekovne slike o autorstvu a to je kolektivno stvaralatvo. Oni su rezultat zajednikog delovanja stvaraoca, prepisivaa i predavaa. Adresat (primaoc) nije bio obian narod ve pre svega pripadnici vladajue i vojne hijerarhije, onda uenici i saradnici Konstantina i Metodija, koji su verovatno u stvaranju tekstova i uestvovali (prepisivali ih i irili dalje, naroito posle Metodijeve smrti su uenici bili i sami knjievno aktivni). Obrazovanje se koncentrisalo u kulturnim centrima pored vladarskih dvorova, pored biskupije, u manastirima i crkvenim kolama i to ne samo na teritoriji Nitre. Konstantin i Metodije su osnovali bogosloviju i na teritoriji Koceljeve Panonije, a njihovi uenici su preneli aktivnost i za granice Velike Morave. Nastali su tako centri studija izvora, prepisivanja, prevoenja i stvaranja novih tekstova (Ohrid u Bugarskoj, sazavski manastir u ekoj u 10.-11. veku). anrovi staroslovenske knjievnosti su tipini srednjovekovni i tematski oslikavaju iskustvo hriana u srednjem veku. Usredsreuju se na intimne i kolektivne obredne kontakte sa Bogom, ali i na ponaanja oveka u praktinom ivotu. Ovde spadaju molitve, psalami, bogoslubene molitve, duhovne pesme, jevanelja i pisma apostola (Novi zavet), propovedi i itija crkvenih otaca (paterik). U teolokoj praksi su postojali teoloki traktati, polemike i dispute (njih nalazimo u legendama, naroito u itiju Konstantinovom) i prevodi crkvenog zakonika (Nomokanon). U staroslovenskoj knjievnosti nedostaje samo crkvena ili svetovna hronika za koju je potrebno dui kontinuitet crkvenog i dravnog ivota. Njen nedostatak delimino nadometaju oba itija. Zbog kratkog vremena nije se razvila ni svetovna knjievnost, znai epika i lirika, a ni anrovi strune literature. Za staroslovensku knjievnost je tipian srednjevekovni anrovski, sadrajni i funkcionalni sinkretizam (meanje razliitih elemenata, njihovo preplitanje). Knjievnost je imala pre svega funkciju vanestetsku (versku, obrednu), napr. i Proglas je predgovor u stihu prevodu etiri jevanelja, pa tek onda je to idejno i formalno zrela pesma. Pojedini anrovi su bili deo celine; deo liturgije je bila molitva, duhovna pesma, itanje iz Javanelja, propoved, itanje iz ivota svetaca. I legenda je sloen tekst u kojem se nalazi pripovedanje autora legende, spojeno sa preuzetim delovima. U itiju Konstantinovom tako nalazimo teoloku raspravu (disputu) sa trojjezinicima u Veneciji, izvornu grku odu (hvalospev na Gregora iz Nazianza), diplomatsko pismo (molba kneza Rastislava), traktat (skraen prevod polemikog spisa Rasprava o pravoj veri sa Jevrejima), citate psalama i apostolskih pisama, na kraju je molitva (Konstantinova molitva pred smrt). Lirski subjekat ima u staroslovenskim delima skoro uvek oblik kolektivnog mi. Tako su stilizovane molitve i pesme, ali i agitaciona pesma Proglas. Izuzetak ine samo anrovi, u kojima vernik lino izraava svoju veru ili greh ( Formula vere -Vyznanie viery, Formula prilikom ispovesti). Odnos kolektivnog lirskog subjekta prema Bogu ima dve strane: u znaku je velike pokornosti a u odnosu svetenik-vernik ima propovedni ton (Proglas). Adresat iskaza je u veini sluajeva u pluralu, samo na nekim mestima prelazi u prvo lice singulara: Nu ujte, o vm vlastn rozum hovor, 2

nu dobre pouj, cel nrod sloviensky, vypouj Slovo od Boha ti zoslan, Narator se u epskim i strunim anrovima javlja u 3. licu mn. i onda kada izraava svoje lino uee. Knjievni likovi se dele na hriane (my, bratia, Slovieni, narod sloviensky, tvoji sluobnici ) i tuince (oni, ktosi, narody barbarske, nepriate dobra). Centralni likovi velikomoravskih legendi su graeni po uzoru crkvenih oeva i svetaca vizantijske crkve. Kompozicija tekstova. U legendi se panja koncentrie na one segmente ivota sveca kojima moe da se ukae na direktan uticaj Boga na njegov ivot a takoe i na izuzetne osobine lika. U legendi se spajaju epizode iz ivota sveca, ne na osnovu vremenskih, prostornih ili kauzalnih veza i ivotnih dogaaja, ve na osnovu dublje povezanosti sa predodreenou glavnog lika. Kompozicija teksta (delova i celine) se zasniva na spajanju detalja (epizoda). Slinu kompoziciju nalazimo i u lirskim tekstovima. Molitva postepeno izraava molbe, kojima se ovek obraa Bogu (Molitva pred smrt, Konstantin), himne su graene kao nabrajanje karakteristinih osobina onoga ko se velia, propovedne pesme u celim pasusima imaju nabrajanje primera i argumenata (napr. u Proglasu stihovi 28-43, 47-75) filozofskog i teolokog porekla uz citate jevanelja ili parafraza biblijskih tekstova. Uticaj vizantijskog knjievnog stila se u staroslovenskoj knjievnosti vidi kroz knjievno obrazovanje lanova vizantijske misije u vidu jakog retorizma. Funkcija tekstova ipak ne dozvoljava da se retorizam razvije u istom obliku. Obrednosti i patetinom stilu odgovaraju brojna retorska sredstva (oslovljavanje, uzvik, retorsko pitanje, inverzija) koje spadaju u karakteristine oznake srednjovekovnog jezika uopte. Pokoran odnos prema Bogu iziskuje da se u komunikaciji ne koristi svakodnevni obredni jezik, to se oslikava u perifrazi (i Bog se oslovljava indirektno) Perifraza obilazi ono to je tabu tema, napr. protivnici se nazivaju neprijatelji pravde, bludni ljudi, trojjezinici i sl. Staroslovenska pismenost ili velikomoravski period (9.-10.v) Staroslovenska pismenost je nastajala u oblasti dodira i preplitanja dominirajuih politikih i kulturnih sfera srednjovekovne Evrope: vizantijske i karolinske (Franaka drava i najuticajniji vladar Karlo Veliki), izmeu istoka i zapada. Nastanak najstarijih pisanih spomenika u uskoj je vezi sa razvojem hrianstva na tlu Velike Morave. Bila je to drava sa razvijenim zanatstvom i materijalnom kulturom. Pre 863 g. se u Slovakoj irilo hrianstvo iz Vizantije, Italije i Bavarske tj. preko zapadno-istonog franakog carstva zajedno sa latinskim bogoslubenim jezikom. Prodor hrianstva stvorio je potrebu za pisanim spomenicima, pre svega u svrhu bogoslube a kasnije i za druge oblasti crkvenog i ukupnog kulturnog ivota. Pismenost na Velikoj Moravi se sauvala u svom staroslovenskom obliku, egzistenciju latinskog i folklornog stvralatva moemo u ovom razdoblju samo pretpostavljati. Velikomoravski period predstavlja znaajnu etapu ne samo u istoriji slovakog i ekog naroda, ve i u istoriji svih slovenskih naroda pre svega kao period u kome je nastao prvi knjievni jezik Slovena. U ovo razdoblje spadaju i poeci slovenske knjievne istorije jer su tada nastali prvi pisani spomenici koji direktno govore o ivotu predaka Slovaka i Slovena. U celokupnom razvoju Velike Morave moemo identifikovati etiri razdoblja: 1. 2. 3. 4. period pre osnivanja Velike Morave (794 833) period formiranja Velike Morave (833 871) period vladavine Svetopluka (871 894) period raspada Velikomoravske drave (894 907)

Period pre osnivanja Velike Morave obuhvata vremenski period od raspada Avarskog carstva 794 g. do osnivanja velike Morave 833 g. U ovom periodu dolazi do postepenog jaanja dva plemena: zapadno uz reku Moravu, u centru Mikulice i istono sa centrom u Njitri. Na elu ove plemenske zajednice sa sedite u Nitri je bio knez Pribina. Pribina je podlegao uticajima istonofranake crkvene i politike nadvlasti i 833 g. je dao da se priesti crkva u Nitri sa biskupom Adalramom. Ugroavao je i svoju i moravsku kneevinu tako da je moravski knez Mojmir I. Pribinu isterao i obe kneevine 833 g. spojio u Veliku Moravu. (ovo ime je ova drava dobila kasnije) Knez u Nitri je postao Mojmirov sinovac Rastislav.

Pribina je dobio kneevinu pored Blatnograskog jezera, nastavio je sa pronemakom politikom pa su ga Moravljani 881 g. ubili. Drugi period traje od 833 g. do 871 godine kada je na tron doao Svetopluk. Mojmir I za vreme svoje vladavine je verovatno prihvatao franaku nadmoc i vlast ali posle nemira u Franakoj dravi vie nije hteo da bude vazal i zato je Ljudevit Nemec 846 g.napao Veliku Moravu i na njegovo mesto doveo Rastislava. U Nitri je bio knez Svetopluk. Za vreme vladavine Rastislava Velika Morava se u potpunosti konsolidovala i oslabila je svoju vazalsku vezanost za Franaku dravu. Rastislav je bio svestan da moe biti samostalan samo ako ima potpunu nezavisnost crkvene organizacije. Kada se Rastislav obratio Mihailu III. da poalje misionare imao je za to i valjane politike razloge-nastojao je da njegova zemlja ne bude pod uticajem Franakog carstva. Tu je lealo seme buduih konflikata, franaki svetenici su smatrali slovensku liturgiju za jeres. 862. god. Rastislav trai od vizantijskog cara Mihala III. da mu poalje misionare koji bi u Velikoj Moravi irili hriansku veru na njihovom slovenskom jeziku. I tako g. 863. na Veliku Moravu dolaze solunska braa Konstantin i Metodije. Bitka za samostalnost se uspeno okonala 870 g. kada je Metodije u Rimu bio imenovan za panonskog arcibiskupa. Te iste godine je protiv Rastislava Svetopluk udruio sa Nemcima. Rastislav je to saznao i hteo je da zatvori Svetopluka ali ga je Svetopluk pobedio, zatvorio i predao Nemcima. Osudili su ga na smrt, kralj ga je ipak pomilovao i zatvorili su ga u manastir, gde je i umro. Trei period jeste period vladavine Svetopluka od 871 g. do njegove smrti 894. U ovom periodu Velika Morava je zabeleila veliki unutarpolitiki, spoljnopolitiki i kulturni procvat. Svetopluk je neprestano proirivao granice Velike Morave, tako da je osim eke, deo Velike Morave bili i Luica, lezija, Vislansko. Period raspada Velike Morave nastaje posle Svetoplukove smrti i traje do 907. g. Teritorije koje je Svetopluk osvojio su se odvojile, centralnu mo je imao Svetoplukov stariji sin Mojmir II. dok je mlai Svetopluk II. vladao Slovakom i Panonijom. Velikoj Moravi je pretila opasnost od Nemaca, ali i od nomadskih maarskih plemena. Mojmir II se ipak udruio sa Nemcima protiv maarske najezde ali je ipak njihova zajednika vojska 907 g. bila poraena ispod Bratislavske tvrave. Jezik i pismo Staroslovenski jezik je bio jezik visokog stila, odreen za liturgije, ali i pravne i obrazovne potrebe. Zato i stil ovih spomenika ima visoku meru retorike i obredne usmenosti. Njegova osnova je bio junoslovenski makedonski dijalekat iz okoline Soluna. Sa jezikom je usko povezan i nastanak pisma. Za potrebe knjievnog delovanja Konstantin je sastavio pismo glagoljicu. Njenu osnovu su inile mala slova grke abecede (tzv. minuskula) kojima je dodao nekoliko znakova ( iz samaritanskog pisma, ali neka ni do danas nisu odgonetnuta). Drugim slovenskim pismom je irilica, koja je nastala kasnije u Bugarskoj (ali verovatno jo u 9.veku). Njena osnova su bila velika slova grke abecede (tzv. majuskula) i samostalni znakovi, koji izraavaju glasove, koje stari grki jezik nije imao (jeri, jat, nazale i sl.). irilica je kasnije postala osnovno pismo kod nekih slovenskih naroda (azbuka). Autori koji stoje iza stava da je glagoljica starija od irilice saglasni su u stavu da su irilicu stvorili uenici irila i Metodija. Oni se ne slau samo u stavu koji su to uenici, i gde su i kad stvorili to pismo. Jedan odgovor je da je irilicu stvorio Kliment (eventualno Naum) u Ohridu. U novije vreme vie pristalica ima da su irilicu stvorili irilovi i Metodijevi uenici u Preslavu, u prestonici Bugarske. Prema toj tezi irilica je bugarska tvorevina. Po istom stavu irilica i glagoljica su prva slovenska pisma, svejedno da li ih je stvorio irilo ili njegovi uenici. Za najverovatnije sastavljae irilice uzimaju se Kliment Ohridski ili Konstantin Preslavski (Konstantin Bugarski), ali to pitanje do danas nije konano rieeno. Celokupnu knjievnost velikomoravskog perioda moemo podeliti na dve grupe: prevodi i originalna dela a pisana su s ciljem obrazovanja i za liturgijske potrebe (dela su se sauvala u prepisima od 10. do 16.v.). Najznaajniji autori su Konstantin, Metodije i Kliment.

Konstantin irilo i Metodije Konstantin i Metodije su bili poreklom iz Soluna, Metodije (izvorno verovatno Mihal) je bio stariji (ro. oko 813), Konstantin je bio poslednjim detetom Leva i moda Marije (ro. 826 ili 827) Metodije nije imao univerzitetsko obrazovanje, ali je praksom stekao pravniku kvalifikaciju. Obrnuto je bilo sa Konstantinom, po zavretku dvorske kole (univerziteta) u Konstantinopolju postao je bibliotekar i sekretar patrijarha Ignaca a kasnije i profesor na univerzitetu u Konstantinopolju. ivotni putevi dvojice brae su se od sebe udaljili samo na kratko vreme. Metodije je bio upravnik provincije (slovenske provincije u okolini Soluna) pri reci Strimon (Struma) a jedno vreme je bio u manastiru na planini Olimp, gde je dobio i monako ime. Braa su zajedno jo pre dolaska na Veliku Moravu apsolvirali nekoliko misija poverenih im od strane carskog dvora. Sadrajna, idejna strana misija (i na osnovu ivotopisa) je bila u kompetenciji Konstantina, koji je svojim razumom i obrazovanjem stekao ime Filozof. Teite Metodijeve delatnosti spada u razdoblje posle Konstantinove smrti. Najznaajnija misija pre Velike Morave je ona kod Hazara. Za vreme ove misije su nali ostatke sv. Klimenta to je odigralo znaajnu ulogu prilikom primanja misije u Rimu kod pape (869), a Konstantin je o ovom dogaaju napisao tri posebna spisa u kojima opisuje pronalaenje svetih ostataka i velia sv. Klimenta. Godine 863 su braa stavljeni na elo misije na Velikoj Moravi. Na konkretnu misijno-obrazovnu delatnost se Konstantin unapred pripremio: pre odlaska je sastavio slovensko pismo glagoljicu (grka mala slova minuskula+neka slova iz hebrejskog pisma) i poeo je prevoditi jevanelja (izbor iz jevanelja) i neke bogoslubene tekstove istone liturgije. Na Veliku Moravu su doli sa misijom u jesen 863. godine. I ako su ovde mogli da se nadoveu na prethodne misije hristijanizacije (grku, italijansku, bavarsku-nemaku) ipak nije bilo njihovo teite samo na obrazovanju, ve i na hristijanizaciji i bogoslubi (odomaivanje bogoslube na razumljivom jeziku, postavljanje temelja za osnivanje samostalne crkvene provincije ili dijeceze). Slovensko uilite koje su osnovali i centru kneza Rastislava se i uprkos kratkom trajanju uvrstilo meu prestine evropske centre obrazovanja. Posle trogodinjeg rada (itije Konstantinovo navodi 40 meseci) uputili su se natrag u Konstantinopolj (Carigrad) da njihovi aci budu imenovani za svetenike i da carski patrijarha prizna slovensku liturgiju, ali je povratak onemoguila smrt Mihala III. Iz Venecije, gde se odigrala poznata debata (disputa) sa trojjezinicima, otili su na poziv pape Mikulaa I. u Rim, gde im je dobrodolicu poeleo novi papa Hadrijan II. (oko 868). Hadrijan II. je odobrio novi slovenski jezik kao liturgijski jezik, ravnopravan sa latinskim, grkim i hebrejskim. Konstantin je u Rimu stupio u manastir, dobio je monako ime irilo i 14. februara 869 g. je umro. Posle njegove smrti vodeu ulogu u misiji je preuzeo Metodije a svoj rad je orijentisao naroito na osnivanje samostalne biskupije za Veliku Moravu. Prilikom povratka iz Rima se zaustavio kod Kocelja u Blatnogradu. Krajem 869 g. alje Kocelj Metodija sa jo 20 uenika u Rim sa molbom da papa Metodija imenuje za biskupa. Papa Hadrijan II. J e Koceljevoj molbi udovoljio i obnovio je panonsku arhibiskupiju (Sirmium), dodao joj jo Veliku Moravu i Metodije je postao panonski arcibiskup i legat. Ali je dalja sudbina Metodija bila dramatina. Ratni uslovi (poraz Svetopluka od Karolmana, zatvaranje Rastislava i njegovo izruenje Kolomanu) su doprineli da i situacija za slovenske svetenike bila nesigurna a kao posledica svega toga je bilo hapenje Metodija od strane franakog klera kad se iz Rima vraao kod Kocelja. Sudili su mu u Reznu (Regensburg) za naruavanje njihove jurisdikcije i zatvorili ga u manastir u vabiji. Puten je tek 873 g. na nareenje pape Jana VIII. i vratio se ponovo na Veliku Moravu. Ali sukobi sa franakim klerom nisu prestali. 879 g. je Metodije bio kod pape okrivljen, da narod vodi u blud i da misu peva na barbarskom, u stvari slovenskom jeziku. Zato odlazi u Rim (879. g.), porie sva optube i vraa se sa bulom (vaan dokumenat od vladara ili glave crkve) od pape Jana VIII. Industria tuae - Tvojoj savesti (880, Bedlivosti Tvojej) u kojoj ga papa oslobaa krivice za herezu, odobrava slovensku liturgiju, ali jevanelje mora prvo da se ita na latinskom a posle na staroslovenskom i potvruje mu funkciju arcibiskupa. Konflikti sa franakim klerom se nastavljaju a dobijaju na intenzitetu posle imenovanja Wihinga za biskupa koji nije uzimao u obzir da je Metodije njegov pretpostavljeni. Konflikti su dostigli vrhunac posle Metodijeve smrti (6. aprila 885) i zavrili se zabranom slovenske liturgije (Svetopluk se pod uticajem Wihinga priklonio latinskoj liturgiji ) i odlaskom njegovih aka sa teritorije Velike Morave. (u eku, Makedoniju i Bugarsku). ivote i delo ove dvojice najznaajnijih linosti cele staroslovenske pismenosti je teko razdvojiti, ne samo zbog toga to su veliki deo svog ivota iveli zajedno, ve i zbog toga to su mnogi tekstovi njihovo zajedniko delo, ili je teko odrediti koji od njih je autor, prevodilac ili urednik. 5

Delo Konstantina i Metodija u obliku koji se sauvao prestavlja vaan i raznolik skup tekstova prevoenih i izvornih, pre svega teoloke, verske i bogoslubene, ali i pravne vrste. Mnoge tekstove su radili zajedno, o nekim se strunjaci ne mogu dogovoriti, ko je prevodilac, urednik ili autor. Njihovo stvaralatvo se sauvalo u kasnijim prepisima, neto su zapisali njihovi ivotopisci, iako u prevedenom i ureenom obliku. Prevodi Teite njihovog stvaralatva, naroito kvantitativno, ine prevodi solunske brae, jer je njihova prvobitna uloga bila da uine dostupnim na novom jeziku osnovne verske tekstove predviene za versku pastorsku delatnost i za obrazovanje svetenika u novom uilitu. Konstantin je poeo prevoditi jo pre dolaska na Veliku Moravu. Pripremio je prevod jevanelja (izbor iz jevanelja) kojem je dodao prozaini predgovor na grkom jeziku poznat pod jo jednim nazivom - Traktat o prevoenju. Ceo Novi zavet (etiri jevanelja prvo, kasnije i dela apostolska) su preveli zajedno po dolasku na Veliku Moravu. Predgovor prevodu etiri jevanelja prestavlja najpoznatije Konstantinovo delo - pesmu Proglas. Iz Starog zaveta su Konstantin i Metodije kao prvo preveli Psalme (altar knjiga psalama, izbor), koji su se sauvali u glagoljskom Sinajskom altaru (11.vek). itije Metodijevo nas informie i o Metodijevom prevodu celog Starog zaveta (osim Knjige Makabejaca, koje su se smatrale za ne kanonske), ali njegova potpuna verzija nije pronaena. to se tie bogoslubenih tekstova Konstantin je jo pre dolaska na Veliku Moravu pripremio prevod istone vizantijske liturgije, od kojih su sauvani samo odlomci (Sinajski euhologij). Zapadna liturgija je ipak na teritoriji Velike Morave bila prilino odomaena zato su se jo pre odlaska u Rim odluili na promenu. Prilikom prevoenja ovih liturgijskih tekstova proizilazili su iz grkog prevoda rimske mise sv. Gregora t.j. iz tzv. Petrove liturgije, koja je bila odobrena i papom Hadrijanom II. (863) i papom Jovanom VIII. (880). Odlomci iz nje su se sauvali u Kijevskim listiima (38 molitvi na misi, 9.10. vek) i u Bekim glagoljskim listiima (odlomak knjige misa - Misal, 11.-12.vek). Sledea vana oblast za funkcionisanje crkve i drave jeste oblast prava i pravnih propisa. Konstantin i Metodije su preveli i uredili za potrebe velikomoravskog drutva prirunike za obe pravne oblasti. Sudski zakonik za svetovne ljude ili Civilni zakonik je verovatno prevod Konstantina grkog vizantijskog zakonika. U prevoenju je verovatno uestvovao i Metodije.( dominira njegova pravnika orijentacija i praktino poznavanje prava) o emu govore mnogi termini i sadraj Civilnog zakonika, kao i Metodijeva propoved Napomena vladarima (Napomenutie k vladarom). itije Metodijevo kao autora prevoda grkog Nomokanona (zbirka graanskih i crkvenih zakona) Jovana Sholastika na staroslovenski jezik navodi Metodija. U prevodu su dodue greke, koje pravnik Metodije nije mogao ostaviti, ali najstariji sauvan tekst je iz 13. veka i nije iskljueno da su greke mogle nastati prilikom prepisivanja. Originalna dela Originalno stvaralatvo naroito Metodijevo se pored ostale njegove delatnosti nije razvilo u tom intenzitetu i kvalitetu kao prevoenje, ali ima svoje sadrajne i knjievne kvalitete. Konstantinov ivotopisac (verovatno Kliment) je moda u saradnji sa Metodijem u svoja dela, u ureenom, moda i prevedenom obliku, uvrstio mnoga Konstantinova dela i tako ih nama sauvao. To su napr. Pohvalna pesma na sv. Gregora iz Nazianza (izvorno grki, itije Konstantinovo, III poglavlje), Disputa o pravoj veri sa Jevrejima i Muhamedancima (itije Konstantinovo, IX.,X. I XI poglavlje), Disputa sa trojjezinicima u Veneciji (itije Konstantinovo, XVI.p) i molitva pred smrt (itije Konstantinovo, XVIII.p). Osim ovih dela od Konstantina se malo toga sauvalo: odlomak Traktata o prevoenju (staroslovenska verzija grkog teksta) i Proglas, pesniki predgovor prevodu etiri jevanelja. Od tri spisa o pronalaenju motiju sv. Klimenta se sauvala kompilacija poznata kao Hersonska legenda. Sastoji se od govora, koji je bio sastavljen odmah posle pronalaenja svetih motiju (861) i od istorijskih vesti napisanih kasnije. Ali ipak je to tipino hagiografsko delo sa nepotvrenim istorijskim jezgrom, gde se koristi visoki i kitnjasti stil. Za shvatanje Konstantinove prevodilake metode je znaajan predgovor staroslovenskom prevodu jevanelja poznat pod nazivom Traktat (Rasprava) o prevoenju. Predgovor prevodu jevanelja je namenjen vizantijskim teolozima kao objanjenje prevodilakih postupaka, koje je Konstantin u svom prevodu grkog jevanelja na staroslovenski jezik koristio. Izvorno je bio napisan na grkom za vizantijske teologe i trebao je da slui kao neka odbrana prilikom okrivljavanja za jeres. Iz njegovog 6

staroslovenskog prevoda se sauvala jedna stranica, gde se vidi, da je njegov pristup prevoenju knjiga za bogoslubu i teolokih tekstova za to vreme bio veoma moderan; po njemu presudna je razumljivost teksta a ne doslovni prevod: Jer nita nam ne vrede izrazi i rei, ako (se gubi) smisao jevanelja. Ovu svoju koncepciju onda brani i razvija u emocionalno obojenom obliku, u prvoj slovenskoj pesmi Proglasu pesnikom predgovoru prevodu svih etiri jevanelja. Proglas Proglas nije samo pesniki predgovor prevodu etiri jevanelja s ime je povezan i njegov karakter traktata i obrazloenja, ve je to pesma sa svime to jednoj pesmi pripada. Ima u njoj puno metafora, prisutno je relativno subjektivno uee autora, koji objektivno argumentira, ali i veoma subjektivno ubeuje primaoca, o tome ta se deava. Napisana je visokom formom stiha (stih je silabian, najee ima 12 slogova, ne rimuje se) i ima puno sugestivnih izraajnih jezikih sredstava. Konstantin u ovoj pesmi sa velikim oduevljenjem velia znaaj znanja u ivotu oveka, znaaj pismenosti i obrazovanja i time u stvari brani slovensko pismo: Lebo s bez knh nah nrody, bo nemu sa bori v boji bez zbroje Meu zajednika originalna dela Konstantina i Metodija spada Kanon u ast sv. Dimitrija Solunskog. Na slavu patrona svog rodnog mesta braa su sastavili kanon, tada popularan tip hvalospeva. Sveti Dimitrije je bio patron njihovog rodnog grada. Kanon predstavlja zbirku od devet himninih pevanja izvorno na slavu Bogorodice, kasnije svetaca, najee patrona. U devetoj pesmi govore o tuzi za domovinom i o enji. Ali ipak u tom istom tekstu kau, da njihova uloga jo nije ispunjena i da borba za slovensku liturgiju jo nije zavrena i za to mole pomo svog patrona: Zhliadni, blaen, ochr dnes svoje vojvodstvo, les poliapuc trojjazynkov, dstojne ns ochraujc medzi barbarmi, svt, sme z tvojej domoviny, a naprav ns hne do Kristovho estnho prstavu. Prilikom odreivanja autora propovedi Napomena za pokajanje, naunici nisu jedinstveni. Tradicionalno se pripisuje Metodiju, ali poto se u njoj ukazuje na deda Adama koji je est u Konstantinovim delima neki misle da je autor Konstantin. Propoved sadri razmiljanja o ispovesti - da se pokorno priznaju gresi. Metodije je sigurno autor druge staroslovenske propovedi Napomena vladarima. Tekst propovedi sadrajno i terminoloki nadovezuje na Civilni zakonik. Akcenat se u njoj stavlja na ouvanje crkvenih propisa i na sprovoenje svetosti brane zajednice. Postoje i pretpostavke da je bila namenjena Svetopluku, iako u tekstu o tome nema ni rei, ve je to opta homilija. Kliment Najizrazitiji pisac meu uenicima i sledbenicima Konstantina -irila i Metodija je bio Kliment, koji je dobio ime Bugarski, Ohridski ili Veliki na osnovu porekla i mesta kasnijeg delovanja. Nemamo podatke o njegovom rodnom mestu niti o narodnosti, samo na osnovu grkog itija Klimentovog znamo da je umro 916 g. kada je imao vie od 80 godina, znai rodio se negde pre 836. godine. Verovatno je bio iz Makedonije a na Veliku Moraviu je doao sa vizantijskom misijom. 868 g. je zajedno sa Metodijem, Gorazdom i Naumom u Rimu imenovan za svetenika i verovatno je zajedno sa Gorazdom ovde zastupao velikomoravske interese prilikom pregovora 868-869 g. u vezi osnivanja posebne panonsko velikomoravske provincije. Posle Metodijeve smrti zajedno sa Naumom i Angelarijem naputa Veliku Moravu a utoite je pronaao kod bugarskog kneza Borisa Mihala I. Trajno mesto njegovog delovanja je postao Ohrid, gde je sagradio manastir sa kolom. Godine 893 bugarski car Simeon je uredio velicku biskupiju i ustoliio Klimenta za episkopa. Poslednje ivotno razdoblje je proveo u manastiru zavravajui svoje delo. Umro je 27. jula 916. g. u Ohridu, gde je i u manastiru sahranjen. Knjievno delo Kliment je autor znaajnih dela, gde sigurno spada Pohvala irilu-Filozofu, itije Konstantinovo (verovatno u saradnji sa Metodijem), Sluba irilu, uitelju slovenskoga naroda a imao je i znaajan udeo u nastanku dela Pohvala irilu i Metodiju. Klimentovo delo sadri kvalitetna dela himnikog karaktera i 7

apoteoze na uitelje Konstantina i Metodija, crkvenih oeva i drugih svetaca, propovedi i homilije (tumaenje biblijskog teksta kao deo propovedi) prilikom raznih praznika i liturgijskih perioda, koje stoje samostalno, pisane su po uzoru na grke homilije ili su delimino prevedene sa grkog. Kliment je zajedno sa Naumom obrazovao celu generaciju knjievno obrazovanih naslednika koji su nainili znaajne spise kao to je Odbrana Slovenskog pisma, itije Klimenta i itije Nauma. itije Konstantina - Filozofa Najznaajnije za nas je Klimentovo delo itije Konstantina, ceo naziv Uspomena i ivot blagoslovenog uitelja naeg Konstantina Filozofa, prvog uitelja naroda slovenskog koje je nastalo oko 870. god. a u njemu nadovezuje na delo Kratak ivot Konstantina-irila. Kliment detaljno opisuje ceo ivot Konstantina - Filozofa, od roenja, kroz detinjstvo, sazrevanje, mladost pa ak do doba zrelosti sa akcentom na znaajne dogaaje koji su uticali na njegov ivot. Adekvatno transformie legendu vizantijskog porekla za potrebe svog dela. Hagiografskim (hagiografija je deo teoloke nauke koja se bavi istraivanjem ivota svetaca) uzorom Klimentu je verovatno bilo vizantijsko itije sv. Atanazija sastavljeno od strane sv. Gregora Nazianskog, kome se Kliment divio u treem poglavlju itija Konstantinovog. Razvijena vizantijska tradicija legendi se oslikava praktino na svim nivoima Klimentovog teksta: siejno - kompozicionom promiljenou, kompaktnou i proporcionalnou, jaanjem intelektualne razine teksta, usavren retorski stil. Intelektualni, istorijski, filozofski, teoloki i odbrambeni nivo teksta je usmeren ka evropskoj zajednici a delimino i domaoj inteligenciji, dok je radnja legende sa puno opisa neizbenih uda upuena vernicima. I kompozicija zasnovana na putovanju, na opisu misije u cilju irenja vere i po cenu neizmernog fizikog stradanja. Ovim je indirektno prikazana i sledea znaajna karakteristika legende u portretu glavnog lika a to je samosavlaivanje: Konstantin se odrie svojih linih ciljeva individualne pobonosti u manastiru i uvek iznova kree na fiziki naporne puteve, koje slue da se iri i uvrsti hrianstvo. itije Konstantina-Filozofa predstavlja delo koje ima izuzetnu istorijsku, dokumentarnu, ali i knjievnu vrednost. Moemo ga znai vrednovati kao razvijenu legendu, kao istorijsku monografiju ali i kao razumljivo tumaenje teoloko-filozofske problematike tog vremena. Na nivou legende ovde emo nai skoro sve njene osnovne anrovsko-tematske karakteristike: hvaljenje rodnog mesta i porodice junaka, nadprirodne dogaaje povezane sa njegovim dolaskom na svet i ranim detinjstvom (II i III pog.) uee Boga u svim njegovim bitnim ivotnim odlukama i znaajnim delima (III.,IV. i XIV. pog.). Naroito se koncentrie na period pre dolaska na Veliku Moravu. to se tie istorijske strane itije Konstantinovo predstavlja pouzdan izvor celog Konstantinovog ivota (Kliment je bio blizak saradnik brae i pre velikomoravske misije , uestvovao je u misiji kod Hazara i u pronalasku motiju sv,. Klimenta) pa sve do njegove smrti u Rimu. Karakter teoloko-filozofskih tumaenja pre svega osnovnim elemenata i principa hrianstva imaju Konstantinove dispute (diskusije) i rasprave sa protivnicima hrianstva (Jevreji i Muslimani), ili sa jereticima ili sa protivnicima slovenske liturgije (debata sa trojjezinicima u Veneciji). Njihov sadraj i karakter svedoe o Konstantinovom detaljnom poznavanju teologije i dokaz su njegove strunosti u voenju disputa i debata, o vetini da reju porazi protivnika. Kliment je verovatno pomou Metodija sauvao njihov autentian karakter, nalazimo u njima identine odlike Konstantinovog izraajnog stila kao napr. u Proglasu. (tip metafore ili parabole). Osim ovih zapisa Konstantinovih disputa i polemika autor itija nam je sauvao i sledea dela, ve pomenutu Himnu na Gregora iz Nazianza i Molitvu pred smrt. Kliment se u itiju javlja kao autor koji nije obrazovan, ali je umetniki nadaren. Njegov stil je na visokom nivou, neki delovi teksta imaju karakter proze sa ritmom. Takoe dosta koristi retorska i druga izraajna sredstva naroito prilikom reprodukcije Konstantinovih tekstova. Obe legende - itije Konstantinovo i itije Metodijevo nisu samo opis ivota svetaca, ve e to pre biti politiko-odbrambena, eventualno istorijsko-monografska dela. itije Konstantinovo teoloki obrazlae i brani vizantijsku misiju na Velikoj Moravi, itije Metodijevo je dokumenat koji govori o tome ta je misija kulturno donela i po koju cenu, uz kakve patnje i stradanja. Zajedno predstavljaju detaljan istorijski dokumenat o ivotu i radu Konstantina i Metodija, ali i o drutveno-istorijskom ukljuivanju njihovog rada u tokove tadanje kulturne Evrope (istone i zapadne). Drugo itije Metodijevo Uspomena i ivot blagoslavanog oca i uitelja naeg Metodija arcibiskupa moravskog je moda napisao Gorazd. Nastalo je neposredno posle njegove smrti (ne govori se o 8

proterivanju njegovih uenika a ni o Svetoplukovom negativnom odnosu prema slovenskoj liturgiji). I u ovoj legendi se govori o Metodijevom ivotu od roenja do smrti, ali njegov ivot pre dolaska na Veliku Moravu je struan. Akcenat je na Metodijevoj delatnosti i na sukobu sa nemakim klerom (svetenstvo). Zavrava se njegovom smru i pogrebom. Ova legenda je pisana drugaijim stilom - struno, suvoparno. Zato naunici smatraju da su itija napisali razliiti autori. Velikomoravski period se i kasnije u istoriji slovake knjievnosti esto pominje. Ovaj period je znaajan zbog toga to je postao osnova slovake narodne ideologije, naroito u vreme nacionalnog preporoda i formiranja modernog slovakog naroda. Delovanje staroslovenske pismenosti i posle 1000 godine nije bilo potpuno prekinuto, ali je bilo sve slabije. U 11. pa sve do 13. veka su na teritoriji Ugarske postojali manastiri u kojima su se prepisivali staroslovenski tekstovi i u kojima se staroslovenski jezik koristio ne kao liturgijski jezik ve samo prilikom tumaenja Pisma, u Oenau i u osnovnim hrianskim tekstovima (Pauliny,1983). To dokazuje i najstarija ugarska Legeda o svetom Svoradu i Benediktu od biskupa Maurusa gde ima puno podataka o tome da je u tom periodu na slovakoj teritoriji dolazilo do postepenog gaenje tradicije istone liturgije. Srednjovekovna knjievnost (11.-15.v) U srednjem veku dolazi do formiranja feudalizma i ugarske drave, formiranja latinskog obrazovanja, razvoj gradova i zanatstva. U 14. veku jaaju graanski sloj i plemstvo (oligarhija) i trae svoja prava (vlasnika i politika, ali i kulturna, i pravo na jezik). Dominantna osobina oveka srednjeg veka ostaje vera u Boga i hrianstvo. Novi talas hristijanizacije ipak stavlja akcenat na muenitvo a na drugoj strani na viteza koji iri hrianstvo maem. Knjievnost u ovom razdoblju jo uvek ima srednjovekovni univerzalistiki karakter (nadnarodni), na nivou knjievnog jezika (latinski), anrovski i tematski Autori vie nisu tako anonimni kao pre, autori se poistoveuju sa svojom ulogom, o emu govori podatak da se autori esto pozivaju na svoje vlastito iskustvo, na svedoanstva svedoka, ili na izvore kojima se moe verovati (napr. kod Maurusa-Legenda o svetom Svoradu i Benediktu) Tekstovi imaju preteno kompilaciono-montani karakter (legenda, hronika) i piu se sa namerom da budu itani i sluani. Veina crkvenih tekstova je bila usko povezana sa liturgijom ili pak sa verskim prazninim prilikama (duhovna pesma, molitva). Krajem srednjeg veka u 2. polovini 15. veka se pojavljuje tamparija (Guttenberg, 1445), ali tampana knjiga jo dugo nee biti na prostoru Slovake svakodnevni, dostupan i jeftin proizvod. U srednjem veku se diferencira i proiruje paleta anrova i anrovskih formi a u okviru toga poveava se broj tema i knjievnih jezika (osim latinskog od 13. veka i eki jezik i slovakizovan eki jezik). Dominiraju legende i hronike. Najmanje promena je nastalo u duhovnoj verskoj lirici, jer su njeni sadraj i forma bili kanonizovani (odobreni od strane crkve). Molitve, pesme i formule su relativno dugo postojale na staroslovenskom jeziku. Od 13. veka se u kodeksima javljuju zapisi molitvi (Oena, Zdravas, Vyznanie viery) i formula (koriene prilikom krtenja, venanja, ispovesti) na slovakizovanom ekom jeziku. Spiske molitve to je zbirka kratkih molitvi u prozi, ima 11 delova. Od 13. veka se u kodeksima javlja bogat repertoar obredne latinske poezije: psalmi, himne Izvorni spomenici svetovne lirike iz srednjeg veka nisu se sauvali, samo pretpostavljamo da je bila prisutna i tzv. vagantska poezija (vagant u srednjem veku lutajui student). ( Jedan stih koji spada u pijansku vagantsku liriku glasi: Ak chce zdrav by, medzi dvoma jedlami m pi. (Ako hoe zdrav biti, mora izmeu dva obroka piti.) U Novogradskom poreskom registru (1457) stoji zapis stiha koji je zapisao pisar Leonard iz Uniova, koji je ubirao porez. Svojim karakterom svedoi da je i u Slovakoj postojala zabavna knjievnost, ak i erotskog karaktera: O, mila panna, o ty ma, o mi da-nevie-raz. Amen. (O mila devica, ta to ima ti, ta e mi dati, jednom e znati. Amin.)

Slovaci u ranom srednjem veku 907. godine se zavrava prvo razdoblje u slovakoj kulturnoj istoriji i poinje period latinske i eke knjievnosti u Slovakoj ili romansko-gotiki period ili srednjovekovni period u uem smislu (traje do 1415. g. kada je spaljen Jan Hus). U ovom periodu su bitne tri storijske injenice: - formiranje ugarske drave - uvrivanje feudalnog drutvenog sistema - vladavina Matua aka Trenjanskog Posle pobede ispod Bratislavske tvrave maarska plemena su esto napadali i deo zapadne Evrope i Bavarije. Zato su se stanovnici prethodne Velike Morave povukli u severne delove, u planine koje su im pruale utoite. Ali ni ovde preci Slovaka nisu sauvali svoju samostalnost, ve su se nali pod vlau poljskih i ekih kneeva. 955 g. bavarska vojska je porazila ugarsku vojsku na reci Leh i od tada su Maari prestali da prave svoje najezde u druge krajeve, naputaju nomadski nain ivota, poeli su da se bave poljoprivredom i veina se povinovala svom knezu Gejzi. Da bi ojaao svoju mo knez Gejza je pozvao na svoj dvor prakog biskupa Vojteha. Ali pravi osniva ugarske drave bio je njegov sin Stefan I koji je 1000 g. sa papinim doputenjem bio krunisan za prvog ugarskog kralja. Deo Ugarske su postali i slovake oblasti. Slovaka je bila ureena kao posebna pogranina oblast - vojvodstvo koje je trebalo da bude odbrana od poljskih, ekih i ruskih napada. Zato su ve tada na teritoriji Slovake izgraene tvrave: Beckov, Vyehrad, Stari hrad, Oravsky hrad, Filjakovo i dr. Od slovenskih plemena se postepeno formira i slovaki narod. Posle smrti Stefana I. 1038 g. nekoliko interesenta za ugarski presto su izmeu sebe vodili bitke. U celoj dravi su se formirali feudalni odnosi a zemlja se koncentrisala u rukama vladara, plemstva i crkvenih poglavara. Plemstvo je neprestano poveavalo obaveze podanika tako da su oni beali sa njihovim imanja, pojavljuje se razbojnitvo i este su bile pobune podanika. Kralju je plemstvo bilo potrebno da bi ove pobune uguio, ali i da bi dravu odbranio od spoljanjeg neprijatelja. Da bi pridobio plemstvo na svoju stranu davao je plemiima razne privilegije i prava. Tako je naprimer ugarski car Ondrej II. zlatnom bulom iz 1222 g. formulisao prava i obaveze ugarskog plemstva. Ovaj dokumenat je posle i u kasnijim vekovima postao osnova i potpora privilegija plemstva. Posle njegove smrti njegov sin Belo IV. je napravio reviziju svih Ondrejovih donacija i oduzimao je imanja koja plemii nisu zasluili i time naljutio veliki broj plemia. U takvoj situaciji pojavljuje se novi neprijatelj a to su Tatari. 1240 g. su zauzeli Kijev i pribliavali se ugarskoj granici. Belo IV. je poeo pripremu odbrane, ali nije imao podrku plemstva tako da je na reci Slanoj 1241 g. ugarska vojska poraena od strane Tatara pod vostvom Batu-kana. Veliki broj plemia je poginuo, Belo IV. je pobegao tako da je zemlja bila preputena neprijateljima na milost i nemilost. Ve polovinom 1242 g. se Tatari vraaju u Aziju jer je umro veliki kan Ogotaj, ali Ugarska ostaje opustoena zemlja. Polako kree njena obnova. U 13. veku na slovakoj teritoriji postepeno poinju da dominiraju dve porodice oligarha, na zapadu akovci a na istoku Abovci. Na poetku 14. veka su se ponovo rasplamsale bitke i svae oko ugarskog trona. 1301 godine je kao ugarski kralj bio krunisan neapolski princ Karol Robert Anjujski. Ovo krunisanje nije bilo priznato od strane Matua aka i njegovih pristalica i oni su ugarski tron ponudili ekom kralju Vaclavu III, koji je ovo preneo na svog 12-godinjeg sina Vaclava koji je kasnije i bio krunisan kao ugarski kralj Ladislav IV. Matu ak je u znak zahvalnosti od Ladislava dobio celu Treniansku i Nitrjansku upaniju. Ali ubzo Matu ak prelazi na stranu Karla Roberta. Kada je 1305 g. Ladislav IV. postao eki kralj odrekao se ugarskog trona i na tron dolazi Karol Robert. Da bi na svoju stranu pridobio Matua aka kralj ga je imenovao za svog zastupnika na teritoriji koju danas zauzima Slovaka a bio je i glavni upravnik kraljevskih financija. Njegov glavni zadatak je bio da od plemstva oduzima neosnovano dobijena imanja, koje on nije vraao kralju, ve ih ostavljao sebi. Zbog toga je izmeu njega i kralja nastao konflikt a bio je i izbaen iz crkve. Matu ak nije puno za to mario i dalje je proganjao kraljeve pristalice, oduzimao im imanja tako da je postao vlasnik 50 tvrava i 12 upanija. Njegova mo nije oslabila ni posle poraza od Karola Roberta 1312 g. bitka kod Rozhranoviec. On je ostao pn Vhu i Tatier sve do svoje smrti 1321. g.

10

Slovaka knjievnost je u njemu videla slovakog patriotu, naroito se u romantizmu istie period njegove vladavine jer se eli ukazati na odreenu samostalnost Slovake u okviru Ugarske. Srednjovekovna knjievnost Legende su najtipiniji knjievni anrovi ovog perioda. Sadre opis ivota najznaajnijih predstavnika hristijanizacije i hrianstva. Osim toga u legendama ima dosta podataka koje se odnose na politiki i crkveni ivot u Ugarskoj, naroito za vreme vladavine Stefana I. Srednjovekovne legende imaju tano ustaljenu kompoziciju, na poetku je prolog, koji sadri velianje sveca. Posle prologa slede delovi u kojima se govori o njegovom poreklu, mladosti, ivotnoj sudbini, koja je u znaku muenitva za ideale hrianstva. Onda se govori o njegovoj smrti, koja je obino iskupljenje za ovozemaljske muke a junak je ceo svoj ivot eznuo za njom. U epilogu se govori o udima koje se deavaju posle njegove smrti, kao i o njegovom kultu. Nisu bili obavezni svi delovi kompozicije, tako da u nekim legendama nedostaje prolog, u nekim se ne govori o mladosti sveca i sl. Za slovaku kulturnu istoriju su vane etiri latinske legende: 1. Legenda o svetom Svoradu i Benediktu 2. Legenda vea ili major 3. Legenda manja ili minor 4. Hartvikova legenda Legenda o svetom Svoradu i Benediktu Maurus je imao visoku crkvenu funkciju i autor je najstarije ugarske latinske legende koja je neposredno vezana za slovaku teritoriju i slovaki narod. Roen je oko 1000 g. a Maurus je njegovo monako ime. Bio je sholastiar (srednjovekovne hrianska filozofija) verovatno u manastiru na Zoboru, posveen je bio verovatno u manastiru na Panonskoj gori, gde je bio i opat. Bio je biskup od 1036 g. a to istie i u legendi. Umro je verovatno 1070 g. Maurus je svoje jedino ali za nas veoma znaajno delo napisao izmeu 1064-1070 g. Verovatno na zahtev vojvode Gejze i njegovo delo prestavlja tzv. kanonizovanu legendu, (Svorad i Benedikt su bili proglaeni za svece 1083 g.). Maurus znai u svojoj legendi prikazuje nekoliko dogaaja iz ivota monaha i pustinjaka Svorada-Andreja (umro je oko 1031-1032) i Benedikta (umro je oko 1034-35) koji su delovali na slovakoj teritoriji za vreme vladavine Stefana I. Radnja legende se odigrava u konkretnoj slovakoj sredini (Nitra, Zobor i verovatno okolina Trenina). Maurus to pria veoma neposredno, jer ih je poznavao a takoe je i zapisao svedoanstva Benedikta i opata Filipa o svetom ivotu i muenikoj smrti Svorada i o udima posle njegove smrti. Za razliku od ostalih starijih legendi ova legenda je dosta kraa, a izbor dogaaja je podreen funkciji legende. Za potrebe kanonizacije je bilo potrebno dati svedoanstvo o svetom ivotu, muenikoj smrti i udesima koje su se deavale za ivota i posle smrti junaka. Zato emo u legendi nai relativno detaljan opis Svoradovog asketskog naina ivota (postio je i teko fiziki radio), koji nam svojom strogoom (40 oraha je bila njegova hrana za vreme 40-dnevnog posta) ukazuje na istone, asketske pravce. Stil legende nije estetski a esto prelazi ak u naturalizam, napr. detalji Svoradovog muenja. Maursova legenda sadri i osnovni elemenat legende a to je opis uda za vreme njegovog ivota (iscrpljenog Svorada na samrti spaava aneo) a naroito posle smrti: na kraju legende se dodaje reprodukcija dva uda, koje je uradio Svorad i to sa ljudima sa dna drutvene lestvice. Oiveo je ubijenog razbojnika i pred sigurnom smru na vealima spasio drugog razbojnika, koji ga je pozivao i molio se njemu. Iako je Maurusov tekst struan ne nedostaje ni sledea odlika legende a to je portret lika. Svorad je veoma plastino i verno prikazan. Osim karakteristinih znakova i osobina nai emo ovde i elju da ta svetost bude sakrivena pred obinim svetom. O svom udesnom spasenju od strane anela kae samo Benediktu, ali trai od njega da o tome uti. Kada je umirao pored svog kreveta eleo je da ima samo opata Filipa, jer je posle izalo na videlo, kako se on muio. U svoju legendu je Maurus stavio samo jednu epizodu iz ivota Benedikta - njegovu smrt oko 1034 g. Na osnovu legende ubili su ga razbojnici jer su mislili da ima novac. U legendi se sa Benediktovom smru

11

spaja i pria o orlu koji je cele godine sedeo na steni iznad mesta gde su mrtvog Benedikta bacili u Vah. Kad su ga izvukli njegovo telo je bilo celo. Zanimljiva je Maurusova tenja da jasno odvoji delove koje su me govorili opat Filip, Benedikt a koje su rezulatt njegovog vlastitog iskustva. U ovome vidimo njegovu elju da da istinito svedoanstvo kome se moe verovati, to je znaajno u legendi (zbog kanonizacije). Ugarske latinske legende o svetom Stefanu govore o drutveno-politikim i crkvenim odnosima za vreme jaanja hrianstva i feudalnog ureenja u Ugarskoj za vreme vladavine Stefana I. (997-1038). Legenda maior je nastala krajem 11. v a verovatno njen autor nije bio Maar, jer o Maarima pie sa opovrgavanjem i naziva ih divljim narodom, ali je ovakav stav moda samo negativan odnos prema paganstvu. Hrianstvo je za ovog autora glavna prekretnica u istoriji Ugarske. U legendi se spominju i Svorad i Benedik, ali sa divljenjem se govori naroito o ekom biskupu Vojtehu koji je krstio kneza Gejzu i Stefana I., osnovao manastir na Panonskoj gori kao i o opatu po imenu Radlo. Panju ipak posveuje Stefanovoj izgradnji drave i njegovoj hristijanizaciji Ugarske. Legenda minor je nastala takoe u 11. v. i predstavlja knjievno najsavrenije delo ugarskog ranog srednjeg veka. Autor je takoe anoniman, i ve u uvodu legende se vidi da je knjievno obrazovan, jer se poziva na Horaciovu poetiku i govori da je istinska lepota u jednostavnosti i skromnosti. Legenda minor je u stvari saeta Legenda maior, ne pominje se biskup Vojteh, ve samo Stefanova politika i dravnika delatnost gde se Stefan I. prikazuje kao energian vladar. Ova legenda opisuje i njegovu smrt, sahranu i proglaavanje za sveca. Hartvikova legenda je nastala na poetku 12. v . (autor biskup Hartvik). Ova legenda preuzima cele delove iz Legende maior. Puna je mistike i uda, zato se Hatrvik smatra preteom hrianske mistike u Ugarskoj. Kod svih legendi je zanimljivo to, da se ne pominje misija Konstantina i Metodija iako svaka govori o jaanju hrianstva u Ugarskoj. Ovo moemo da smatramo kao neprijateljstvo rimsko-nemakog hrianstva prema hrianstvu vizantijskom, ali i ne mora da bude tako. Srednjovekovne hronike Hronike su due od legendi, ako ih uporedimo sa istorijskim podacima hronike ne moemo uzimati kao istorijske dokumente, imaju svetovni karakter i drukiju kompoziciju, koja se zasniva na hronologiji i linearnom spajanju epizoda. Istorijska dokumentarnost se u njima spaja sa pseudoistorijskim informacijama, fantastinim predanjima i sl. Hronike ipak nisu napisane stereotipno i monotono, autori su hteli zaokupiti panju itaoca estom promenom ritma a to je ujedno i dokaz da su srednjovekovne hronike bile sloeni knjievni anrovi, napravljeni od razliitih formi: koriste se biblijski citati, prie, zapisi nekog doivljaja, bajke, legende, propovedi, citati istorijskog dokumenta, parafraze neijeg teksta Za slovaku istoriju zanimljive dve latinske ugarske hronike: Anonimova hronika (oko 1200 g.i imonova (1282-1285) i dve eke (Kozmina i Dalimilova) hronike. Anonimova hronika je nastala na prelomu 12. i 13. v i sadri najstariju istoriju Ugarske. Njen autor je verovatno jedan od kraljevskih pisara. Anonim ovde detaljno opisuje napade maarskih plemena pod vostvom Arpada, junaka dela maarskih feudalaca a to sve sa ciljem da ponii Slovene. Osim toga pie da je Arpad od Svetopluka dobio Veliku Moravu za belog konja. Ova hronika je bitna i zbog toga to sadri znaajan broj slovakih naziva mesta - Vh (Vag), Tatry (Turtur), Trenn (Trusun), Zvolen (Zovolon) imonova hronika je nastala krajem 13. v. i obrauje istoriju Ugarske do 1282 g. Njen autor jeste kraljevski svetenik i hroniar imon. Sa oduevljenjem opisuje sudbinu maarskog naroda od biblijske potope sveta. Kao svoje izvore navodi anale, usmenu tradiciju i ranu srednjovekovnu epiku. Meu najznaajnije delove spadaju opisi vladavine Svetopluka i razvrstavanja ugarskoj drutva. Recimo autor govori da ugarski plemii ne putaju svoje zatvorenike na slobodu kao to je to naredio papa, ve od njih prave sluge na svojim imanjima. Kozmina eka hronika je nastala u 12. v. i sadri eku istoriju od vavilonske kule pa sve do poetka 12. v. Pisana je na latinskom. Autor Kozma se prilikom pisanja oslanjao na predanja, narodnu tradiciju a pri opisu hrianskog perioda kao izvor je uzimao pisana svedoanstva i vlastito iskustvo. Autor je patriota koji otvoreno govori o svojoj brizi za svoju zemlju ali i kao majstor anegdota, koji pojedine dogaaje i 12

bitke opisuje veoma ivo i zanimljivo. Kozma je bio prozapadno orijentisan i zbog toga se irilo i Metodije spominju tek sluajno. Spominje i priu o Svetoplukovim triju granama i govori o njegovom monakom ivotu neposredno pred smrt na Zoboru. Dalimilova hronika je nastala na po. 14.v. i sadri istoriju eke od vavilonske kule pa do 1314 g. Autor je ustvari anoniman a od 17. v. se pogreno oznaava da je to Dalimil. Autor je verovatno bio sitan plemi koji je imao za cilj da govori o ljubavi prema maternjem jeziku i domovini. Negativan odnos je imao i prema kralju i visokom plemstvu i prema strancima i seljacima. Hronika sadri znaajne podatke o Svetopluku i o vremenu Matua aka Trenianskog. Hronika je u stvari istorijsko delo napisano u stihu na ekom jeziku. Osim legendi i hronika se u ovom periodu gaji i duhovna pesma i dramski anrovi - boine i uskrnje misteriji i igre sa biblijskim motivima. Humanizam i renesansa (1500-1650) U slovakoj knjievnoj istoriji za ovaj period ustaljen je naziv Humanizam i renesansa resp. Humanistika i renesansna knjievnost. Slovaka knjievnost u ovom periodu se razvijala u mnogonacionalnoj Ugarskoj i pod uticajem istorijskih, drutvenih i kulturnih promena u 16. veku. Prelaz iz srednjeg veka u novi vek je bio pod uticajem ovih faktora u Slovakoj veoma usporen i ne naroito izraen. Renesansa znai preporod, vraanje antici, antikim jezicima (latinski, grki), panja se premeta sa Boga na oveka, dolazi do nove analize odnosa Boga i oveka, razuma i vere, akcenat se stavlja na razum i na ono to je individualno. Dolazi do reformacije crkve. Celo ovo razdoblje, koje traje skoro dva veka je u znaku dinaminih drutvenih promena, ratova, ije su breme nosili obini ljudi. Ono to je bitno obeleilo Slovaku jesu sledei istorijski momenti: -Borbe za ugarski presto, koje su se zavrile dolaskom kralja Matije Korvina 1458 g. Vladao je sve do svoje smrti 1490 g. Posle njega kralj postaje Vladislav II. i za vreme njegove vladavine u drugoj polovini 16. v. plemstvo obnavlja svoje privilegije, slobode i prava ime se podanicima i seljacima znaajno pogorava poloaj, to rezultira narodnim ustancima. Jedna takva pobuna je bila i 1514 g. a na elu je bio Juraj Doa. Ustanak je bio brzo ugaen a Doa je bio pogubljen. Te godine zaseda ugarski sabor i donosi 71 zakona od kojih su ak 62 bili nepovoljni za podanike (poveali su im obavezna davanja, bez saglasnosti gospodara nisu smeli da se ene, da ue zanat, studiraju...). Takoe je predloen i tzv. Verbeciho tripartitum na osnovu kojeg su u ugarski narod spadali samo privilegovani plemstvo. - Turska opasnost. 1516 g. na eki i ugarski presto dolazi kralj Ljudevit. Za vreme njegove vladavine anarhija dostie svoj vrhunac. Plemstvo ima svoju vlastitu vojsku, rudari esto trajkuju, monasi su naputali manastire i postajali lutalice. Sve to je bilo znak da kralj ne moe zaustaviti privredni, drutveni i crkveni raspad. U ovakvoj situaciji se pojavljuje spoljni nepriajtelj - Turci. Kada su 1521 zauzeli Beograd, kralj nije mogao da se osloni na plemstvo, jedva je sakupio 10000 vojnika, to nije bilo dovoljno. U bici kod Mohaa 1526 g. ugarska vojska je poraena a kralj ubijen prilikom bekstva. Posle Mohaske bitke Turci su se ulogorili u maarskoj niziji. Godine 1541 Ugarsku su podelili na 3 dela: -Budin sa centralnim delom Ugarske izmeu Dunava i Tise (i dananja Vojvodina) sve do june Slovake je postao centar Budimskog paaluka; - teritorija iza Dunava (Zadunajske upanije), Chrvatska, deo Slovake su ostale pod vlau Ferdinanda I. Habsburgovskog a Sedmohradsko na istoku je bilo vazalska kneevina (vladavina erdeljskih knezova). Habsburgovci su ovo iskoristili da uvrste i centralizuju svoju vlast, Bratislava postaje centar najvanijih ugarskih institucija ugarske komore, kraljevske kancelarije i mesto krunisanja kraljeva. Poto su Turci zauzeli Estragon ugarski arcibiskup i crkveni velikodostojnici se sele u zapadoslovako mesto Trnava. Turci su neprestano napadali Slovaku, zauzeli su njene june delove i dodali budimskom paaluku. Odavde su janjiari napadali i severnije delove tako da je slovaki narod u 16. i 17. v neprestano iveo u strahu od Turaka. Grade se tvrave koje predstavljaju glavnu odbrambenu liniju od Turaka: Komrno, Nov zmky, ahy, Levice, Krupina, Modr kame, Fiakovo, kasnije Leopoldovo. Humanizam i renesansa su se u Slovakoj odomaili zahvaljujui dvema istorijskih injenicama: Hustitski pokret (s kraja 14 i poetka 15.v) i reformacija Dvor Matije Korvina

13

Husitski pokret je bio najvei protivfeudalni pokret u ekoj. Nastao je kao reakcija na krizu feudalnog sistema i imao je reformni, protivkatoliki i narodnooslobodilaki karakter i znaaj. Njegovi izvori jesu uenje ekog reformatora, propovednika, profesora i rektora prakog univerziteta Jana Husa. Hus poetkom 15. v propoveda u Pragu na ekom jeziku o devijacijama crkve i njenih velikodostojnika. Imao je veliki broj pristalica. Temelj katolike crkve je uzdrman. Husitski pokret je dostigao vrhunac u Pragu 1419 g. ustankom. Husiti su sruili gradsku vladu sastavljenu od Nemaca, odbili su da prihvate nemakog kralja igmunda za ekog kralja i ubili su njegovog brata. Jo pre toga crkva zabranjuje Husove propovedi i pod pretnjom ekskomunikacije celog Praga Hus odlazi u mesto Tabor gde i dalje propoveda. To su bile najplodnije godine njegovog stvaralatva. Pisao je lingvististika i pedagoka dela. Istie ideal istine: Trai istinu, sluaj istinu, ui se istini, dri se istine i brani istinu ak do smrti. 1415. g. je spaljen na lomai, jer nije hteo da se odrekne svojih stavova a nije mu dozvoljeno da se brani. Posle toga nastaje veoma nemirno doba u znaku je husitskih ratova. Dve godine nakon spaljivanja Husa proglasili su jedino ispravno priee kruhom i vinom, nastaje pravac u husitskom pokretu pod nazvom peharnici (bili su veoma obrazovani, delili su crkvena imanja, zatvarali manastire) Voa husita je bio Jan ika i njegova vojska je zabeleila nekoliko bitnih pobeda nad carskom vojskom. Husiti su se meu sobom nazivali braom, nisu postojale drutvene razlike, svi su imali jednako pravo na kulturu i pravo tumaenja Biblije. Kasnije se iz ovog husitskog pokreta formirao tzv. bratski pokret koji je bio veoma jak. Osnivali su tzv. tabore. Kasnije dolazi do njegovog razdvajanja na radikalno i liberalno krilo, pokret slabi, ee doivljavaju poraze. Konano ih je porazio Matija Korvin, deo njih je stupio u njegov elitni puk. Husiti su dolazili i u Slovaku i prenosili su Husovo uenje dalje. Takoe su doprineli irenju ekog jezika na teritoriji Slovake. Iz ove husitske tradicije nastaje posebna crkvena organizacija Jedinstvo eke brae Jednota bratska. Na elu je bio biskup jedan od najpoznatijih u 16. v. je Jan Blahoslav, koji 30 godina prevodio Bibliju, zavrili su je njegovi sledbenici. 1579. g. su u ekom gradiu Kraljicama pripadnici ove crkve preveli Bibliju na eki jezik zato se zove Kraljika Biblija, tampana u 6 tomova (1579-1594). ist eki jezik ovog prevoda je postao uzor ekog knjievnog jezika. Posle bitke na Bjeloj gori 1620. g. deo pripadnika ove crkve je emigrirao u Slovaku. U Slovakoj su prihvatili i Kraljiku Bibliju. Husitska tradicija je uticala na razvoj knjievnosti pisane na ekom jeziku, tako da je eki jezik postao knjievni jezik Slovaka. Neki Slovaci su studirali na prakom univerzitetu i tako u Slovaku donosili napredne ideje husita. Iz redova ove crkve je bio i pedagog svetskog glasa Jan Amos Komenski, znaajan kao filozof i lingvista. Njegovo delo je veoma obimno od pedagokih dela kao to su Orbis pictus (udbenik stranog jezika, uz latinski i nemaki tekst se nalazi slika, tako da se pomou slike ue ovi jezici), Didactica magma (ovde se Komenski javlja kao osniva novovekovne didaktike, u sreditu nastavnog procesa nije vie uitelj ve uenik) i dr. Komenski kae da vaspitanje poinje od roenja, do 6. g. vaspitavaju roditelji, od 6 g. dete ide u optinsku kolu, koju treba da pohaaju sva deca bez obzira na klasno poreklo. Osnovno obrazovanje traje 6. godina, posle dolaze latinske kole ili gimnazije, pa struno obrazovanje na univerzitetima. Veliki naglasak stavlja na prirodne nauke i naglaava da obrazovanje u narodnim ili optinskim kolama treba da bude na narodnom tj. maternjem jeziku, jer je on polazna taka za uenje stranog jezika. Humanizam i renesansa su u Slovaku dolazili ne samo iz Ugarske, ve i iz Bea, Praga, gde su bila knjievna drutva u kojima je bilo i slovake inteligencije. Renesansa je u Slovaku dolazila i sa reformacijom. Velika nemaka reformacija je poljuljala temelje cele Evrope. Bilo je vie reformatora, ali najznaajniji su Martin Luther i Johan Kalvin. Prihvatali su samo najznaajniji oblik hrianstva, poricali su papu kao bojeg izaslanika na Zemlji i svece kao posrednike izmeu ljudi i Boga. Tako je Martin Luther 1517 g. stavio na vrata katedrale u Witenbergu 95 teza kao svoju kritiku katolike crkve. Malo kaasnije se umerenom krilu reformacije pridruuje i plemstvo, jer u tome vidi priliku da crkvena imanja uzme za sebe. Protestovali su protiv zabrane irenja verskih novina od tada se nazivaju protestanti (esto i luterani). Na augzburkom saboru 1530 g. su kralju predloili Lutherovo uenje koje je sastavio Filip Melanhton na osnovu Jevanelja. Njihove pristalice se zato zovu evangelici augzburke veroispovesti (ev.a.v.) Posle ovih reformi cela Evrope se podelila na protestantski i katoliki deo. Nastalo je nemirno doba za Evropu, poznato kao 30-godinji verski rat izmeu protestanata i katolika. Katolike zemlje su bile Austrija, Italija, panija, protestantske pola Nemake, Belgija, Holandija. U ovaj verski rat su bili ukljueni i ustanci erdeljskih plemia ove borbe voene su i na prostorima dananje Slovake i to ima uticaj na njenu kulturu i istoriju. Bio je to talas prodiranja novih misli i ideja. 14

Renesansni napori kralja Matije Korvina (1458-1490). Matija Korvin je linost koja je obavijena mnogim narodnim predanjima u kojima je on kralj koji brani podanike i veoma rado boravi u Slovakoj. Ovo narodno vienje kralja Matijaa verovatno proistie iz njegovih radikalnih poteza kojima ograniava vlast plemstva, pre svega zbog turske opasnosti. Bio je pretea i mecena ugarske renesanse. Matija Korvin je bio kralj vrste ruke, uspeo je da eliminie nemire u zemlji, imao je uspene ratne pohode protiv Turaka u Bosni i Srbiji, izdravao je veliki pompezni dvor, poznat u celoj zemlji. Posle venanja sa napuljskom princezom Beatris orijentisao se na Italiju (kolevku renesanse) i njenu renesansu. Na svom dvoru u Budinu je okupio veliki broj humanista, politiara, istoriara, italijanskih umetnika (slikara i vajara) i graditelja. teta samo to je to bilo samo u uskom krugu kraljevskog dvora. Za vreme njegove vladavine eki jezik je postao jezik kraljeve kancelarije. Pomagao je razvoj gradova, osnivanje kola u njima, gde su dolazili mnogi evropsku profesori i predavali ne samo veronauku ve i prirodne nauke a itali su se i antiki autori. Njegovom zaslugom je 1465 g. u Bratislavi osnovana visoka kola Acedemia Istropolitana, otvorena 1467 g. gde se osim teologije i sholastike filozofije predavala i matematika, medicina, pravo. Academia je zatvorena 1471. g. Njen prvi kancelar je bio Jan Vitez, koji je bio zasluan za osnivanje veoma bogate biblioteke Bibliotheca Corvineana u Budinu. (Oko 5000 latinskih, grkih i dr. rukopisa i knjiga). Slovaka renesansna knjievnost Slovaka renesansna knjievnost je pisana preteno na latinskom i ekom jeziku. Istorijske i ljubavne pesme ve imaju elemente slovakog jezika. Knjievnost se od studija antike knjievnosti polako preorientisala na realnost, na drutvene i politike probleme, kao to su turska opasnost, pitanje jake kraljevske moi, centralizacije moi, habsburgovski apsolutizam. U Slovakoj jo uvek nije bio jak graanski sloj ve se knjievnost gaji u plemikim i crkvenim krugovima. Znaajno je osnivanje tamparija (Guttenberg ,1445), jer u 16. v. knjiga je jeftinije, dostupna veem broju italaca, koji su itati kod kue, individualno i tekst mogli percipirati subjektivno. to se tie knjievnih rodova i anrova razvijaju se i lirika, i epika, i drama. Knjievni anrovi gube srednjovekovni sinkretizam, gube se anrovi o globalnim problemima o emu su govorile hronike, legende i junake pesme(istorijske pesme kao informacija o bitnim dogaajima napr. ratovi sa Turcima). Sa humanizmom je povezano nastajanje novih anrova - epigrama, prigodnih pesama, politikih poema. Iz srednjeg veka ostaje primarna duhovna lirika, ali i ovde odnos i oseanje prema Bogu postaje individualno. Renesansna lirika se deli na svetovnu i duhovnu, iako je to teko podeliti jer su drutveni, subjektivni i individualni motivi deo duhovne poezije tog vremena. Oba ova vida poezije crpe iz istih izvora - Stari i Novi zavet, Psalmi, Solomonova pesma nad pesmama, iz antike knjievnosti Duhovna lirika u renesansi Duhovna poezija je crkvena knjievnost, pisana uglavnom za crkvene potrebe, ali se u njoj povremeno ogledaju i individualne i subjektivne misli i oseanja samih autora. Takve pesme su pre svega pisali protestanti, jer je katolika crkva imala tano propisan izgled takve pesme. Duhovna poezija ima svoje korene jo u 10. veku u vreme irenja hrianstva, u srednjem veku dominira latinska crkvena pesma u kojoj se ignorie ovozemaljski ivot, drutvena problematika, akcentira se pokornost i muenje na zemlji a vean ivot na nebu. U doba renesanse i humanizma crkva gubi svoje pozicije, dolazi do reformacije, tako da se i u duhovnoj poeziji odomauju lini i kolektivni problemi. Duhovna pesma kod evangelika je pisana na ekom jeziku, oslanja se na iroke narodne mase, na narodnu pesmu (to se vidi u stihu) a akcenat se stavlja na konkretnost i jednostavnost. Duhovna lirika renesanse se deli na tri grupe: 1. direktne parafraze pre svega psalama iz Starog zaveta, 2. duhovne pesme za potrebe liturgije 3. intimna subjektivna lirika se razvijala postepeno i posebno, svoj vrhunac dostie u dr. polovini 16. v i u prvim decenijama 17. v. u delima Jana Silvana, Vavrinca Benedikta Nedoerskog i Elijaa Lanija.

15

Dominantan jezik kod protestanata je eki jezik, sa elementima slovakog narodnog jezika t.j. slovakizovana etina. Kod katolika sve do 1620 g. dominira tradicinalan latinska duhovna pesma. Dolazi do meanja narodnog stvaralatva i duhovne poezije. Na razvoj evangelistike duhovne poezije na prelazu iz renesanse u barok je bitno uticao delo koje je izdato 1636 u Levoi a to je ujedno i najpoznatiji evangelistiki kancional (pesmarica, zbirka pesama sa tekstovima i napevima) Cithara sanctorum (Citara svetih), Pesme duhovne stare i nove autora Juraja Tranovskog. Drugi znaajni evengelistiki kancional jeste pesmarica Danijela Pribia Pesme duhovne (Levoa, 1634) u kojoj se nalaze pesme J.Silvana, E.Lanija. Katolici su izdali svoje pesme u kancionalu Cantus catholici. Pesme katolike, latinske i slovake, nove i starodavne. (1655) Benedikta Szollosiho (Benedikt elei) Jan Silvan (1493, Trnava-1573, Domalice, eka) je najstariji poznati autor duhovne lirike iz Slovake. 1516 g. je verovatno studirao u Beu, od 1527 g. je bio propovednik na Moravi i u ekoj, za vreme verskog progona (1535-1536) verovatno se krio u Slovakoj u Malim Karpatima, posle je bio pisar u Pragu. Kao protestant proputovao je celu protestantsku Evropu. Posle druge enidbe sa bogatom devojkom iveo je u mestu Domalice, gde je imao svoje imanje i bio je uvaen graanin. KNJIEVNO DELO. Silvanove pesme se nalaze u mnogim kancionalima. Svojim stvaralatvom nadovezuje na poeziju eke brae i na nemaku protestantsku liriku. Svoju duhovnu poeziju je izdao u zbirci, kancionalu Pesme nove na sedam psalama pokajnikih i drugi psalmi (Psn nov na sedm alm kajcich a jin almy), Prag, 1571. Zbirka sadri 7 parafraza biblijskih psalama pokajanja, Silvanove originalne duhovne pesme - 32 i dodatak 10 pesama drugih autora. Silvan je bio prvi autor koji se odluio za aktualnu pesniku obradu celovitog dela psalama, posle njega su to radili i ostali autori (napr. Vavrinec Benedikt Nedoerski). Silvan uzima dvostih psalama, menja ga na etvoro stih, a od originala se udaljuje samo kada apstraktni motiv iz psalama konkretizira motivima iz svog linog i subjektivnog doivljaja. Ovoj konkretizaciji doprinosi i to da uz svoje parafraze navodi melodije poznatih popularnih istorijskih, narodnih, ili polunarodnih pesama. Te melodije navodi i kod svojih originalnih pesama. Drugi deo kancionala sadri subjektivne pesme a neke od njih imaju elemente individualne lirske ispovesti o oveku i njegovom odnosu prema Bogu i svetu. Lirski subjekat se u parafrazama psalama javlja kao grean, slab, bedan i nemoan u svojoj pokori i nesavrenosti, iz ega proistie njegovo oseanje samoe: Z hlubokosti volm, Boe k teb a spomoci tv ekm vdy od tebe. Usly hlas, Boe, muoj, a jest zdaleka, neb ta propast, v n vzm, jesti hlubok! (parafraza 6. alma pokajanja sv Davida) U drugom delu lirski subjekat je ve individualno bie, ima svoje sopstvene strasti i grehove sa kojima mora da se pomiri. To je pogled oveka koji zna ta je to srea, uprkos mnogim gubicima i porazima. Iz toga proistie neka raspoluenost subjekta, on se nalazi izmeu ideala apstraktne, iste vere, apsolutne pravde Boije i nade na spasenje a nasuprot tome je realnost ovozemaljskog ivota; izmeu glasa ovozemaljskih radosti i glasa koji ga opominje pred grehom. U ovim subjektivnim pesmama (napr. u pesmi Prolaznost u svemu vidim) se javljaju suprotnosti i razlike izmeu srednjovekovnog shvatanja ivota i renesansnog, svetovnog, izmeu oseanja i obaveza, izmeu ljubavi prema ovozemaljskom ivotu i verskog asketizma. Silvan tako govori da na ovom svetu nema nieg stalnog, da se radost menja u tugu, zdravlje u bolest, mladost i lepota u starost. Ovaj motiv prolaznosti povezuje sa socijalnim problemima i govori da je svet pun nedostataka i nepravde. Na drugim mestima pak razmilja o ljudskoj srei, duhovito govori o braku i enama. U ovim pesmama od prevazilazi srednjevekovno shvatanje oveka, to se vidi u njegovom shvatanju da treba ivot proivjeti na zemlji, to je humanistiki pogled na svet. U njegovim kasnijim pesmama se osea razoarenje, pesimizam i podlee verovanju da je ivot na ovom svetu samo muenje a da ljude na onom svetu eka radost. Autor se ovde kaje to je proiveo burnu mladost i zadovoljavao licemernu elju tela. Elija Lanji (1570-1618) je bio evangelistiki svetenik, osniva evangelistike crkve u Slovakoj, organizator crkvenog ivota u Slovakoj na prelomu 16. i 17.v. Lanji je pisao molitve u stihu, propovedi, 16

polemike spise i pesme. Nije izdao pesniku zbirku ili pesmaricu. Zato se njegovo knjievno delo sauvalo tek u odlomcima. Za njegove pesme je karakteristian subjektivizam jer duhovnu poeziju koristi da izrazi lina oseanja. Tako u pesmarici Danijela Pribia nalazimo 10 njegovih duhovnih pesama a jedna molitvu u stihu Boe, oe na nebeski je zapisana na koricama jedne druge knjige. Iz tih nekoliko pesama vidimo da je Lanji bio talentovan pesnik koji je sa oseanjem upijao sve to se oko njega deavalo i znao je tome da da odgovarajui pesniki oblik. Njegova poezija je na jednoj strani izraz emocionalnog preivljavanja sloene drutvene situacije (teak poloaj evangelista) a na strani drugoj jeste izraz tekih linih doivljaja. Spaja line patnje, stradanja, muke sa stradanjem celog protestantskog evangelistikog sveta (pesma Gospode, zatitnie na, 1606). Izlaz iz ovakve situacije Lanji trai u verskom misticizmu i dubokoj pokornosti (to spada u karakteristike barokne poezije). Lanji je zagovornik verskog fatalizma, zato je on pretea barokne sumornosti. U ovome je i osnovna razlika izmeu Silvanove i Lanjiho poezije; Silvanova poezija je optimistinija, ima u njoj vie ivota dok je Lanjiho poezija puna pasivnosti, fatalizma, slepe vere u sudbinu, zato je on prethodnik barokne duhovne poezije za koju je karakteristina mistika, preputanje stradanju, to je u stavri temelj hrianstva. Lanji se u svojim pesmama, to se tie izraavanja, inspirie biblijskim tekstovima (psalmi), ali i ivim jezikom, stih je ritmiki, koristi refren (tipino za pesmu, ne samo duhovnu). Veina njegovih pesama se nalazi u zborniku crkvenih pesama kancionalu Tranovskog a tri i u knjizi Cantus catholici. Pesme katolike, latinske i slovake, nove i starodavne. (1655) Benedikta eleija. Vavrinec Benedikt Nedoerski (1555-1615, Prag) je studirao i delovao u ekoj. Zavrio je filozofiju i teologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Prvo je radio kao uitelj, rektor kole a kasnije od 1603-1604 pa sve do svoje smrti je bio profesor, dekan, prorektor na Karlovom univerzitetu a na Filozofskom fakultetu je predavao klasinu filologiju (grki i latinski) i matematiku. Knjigom Nekoliko psalama napisanih na eke pesme na nain latinskih stihova u novom izvoenju i izdanju, 1606 je Benedikt obogatio intimnu duhovnu liriku za jo deset parafraza Davidovih psalama, koji su slobodno i u skladu sa vremenom aktualizovani. O njegovom talentu svedoi i stil parafraza, koji je pun emocionalnih stilistikih izraajnih sredstava. Knjiga sadri i predgovor o pravilima kvantitativne versologije, koji prestavlja prvi sistem kvantitativnog stiha na ekom jeziku. Benediktov pesniki prevod svih psalama i etiri knjige Poetike nisu se sauvali. Juraj Tranovski (1592-1637) se rodio u Poljskoj, studirao u Sleziji, u Nemakoj (Witenbergu) i u ekoj. Radio je kao vaspita, uitelj, rektor u raznim mestima eke i Morave, posle instalacije za svetenika 1616 radio je kao svetenik u mnogim ekim gradovima ali je u vreme verskog progona morao da bei i 1629 doao u Slovaku, postao je propovednik na oravskom zamku kod grofa Gabriela Illeshazyja i svetenikom u Liptovskom Mikulau, gde je i umro. U Tranovskom delu se oslikava prelazni period izmeu renesanse i baroka. Deo dela sa sigurnou spada u renesansu i humanizam a deo je ba izrazito barokni. Tranovski je pisao latinsku prigodnu i duhovnu poeziju, eke duhovne pesme, eke molitve i latinsku i eku strunu prozu. Njegovo najznaajnije delo jeste Cithara sanctorum. Pesme duhovne, stare i nove 1636., gde je objavio originalne eke pesme. On je ovaj zbornik sastavio zbog nedostatka ovakvih knjiga i za crkvene potrebe. Zbornik sadri predgovor i 414 pesama (150 je napisao sam Tranovski) i bio je najznaajniji i najee izdavanim slovakim evangelistikim kancionalom. Ovaj kancional koristi i slovaka evangelistika crkva koja je sve do 20. veka kao liturgijski jezik koristila eki jezik tj. jezik Kraljicke biblije. Pesme u njemu imaju znakove barokne duhovne poezije, misli o svetovnom nitavilu, prolaznosti, nitavilu, patnji i misli o nebeskoj venosti i radosti. Pesme su izrazito verskog karaktera, pisane za potrebe crkve, pojedinih praznika i prilike, sa aktuelnom problematikom to je ustvari pesnika lamentacija, jadikovanje nad tekom sudbinom progonjene protestantske crkve a ono esto prelazi u socijalnu kritiku drutva sa vizijama kraj sveta i elementima hilijazma (hilijazam verovanje u hiljadugodinje kraljevstvo Boije koje e poeti ponovnim dolaskom Hrista pre smaka sveta). U Cithari Tranovski je objavio i svoje prevode nemakih (uglavnom Lutherovih) i latinskih duhovnih pesama. Prevod je doslovan, ali ima i parafraza, pojednostavljivanja izraza, uvoenje novih metafora, dodavanje strofa. Najpotpuniju i najverniju karakteristiku Tranovskog i njegovog kancionala je dao tefan Krmery. Karakterie ga kao kolektivistu i dogmatiara i stavlja ga u kontrast sa renesansnim pesnicima Silvanom, Lanjim i Vavrincom Benediktom, koje naziva psalmistima, liriarima i individualistima. Tranovskog dogmatizam je uslovljen vremenom, 17

dogmatska vrstina je bila neizbenim osloncem moralne snage i nepokolebljivosti s kojom su pripadnici slovake evangelistike inteligencije odolevali duhovnom pritisku, esto i fizikom nasilju. Zato pesme Tranoscijusa streme ka ideolokom jedinstvu, znaenjskom jedinstvu a time i uoptenosti. Ono individualno, konkretno i lino se potiskuje, dominiraju ovde tradicionalne biblijske slike i motivi, to je poezija intelektualnog karaktera. Iako kancional vremenski spada u renesansu na osnovu svoje ortodoksnosti (bezrezervna odanost nekoj ideji, naroito strogo pridravanje verskih propisa) tipian je za religijski barok. Istorijske pesme renesansnog doba Istorijske pesme renesansnog doba spadaju u svetovnu nelatinsku poeziju. Originalna svetovna poezija na domaem jeziku se pojavljuje u dr. polovini 16. v. u lirskom i epskom obliku. Istorijska pesma zajedno sa ljubavnom lirikom predstavlja vrhunac domae renesansne svetovne knjievnosti. Autori nisu poznati, ali su obrazovani, ove pesme su bliske narodnim pesmama, samo to usmena poezija na svoj nain obrauje istorijske teme i linosti. U Slovakoj su se tamparije osnivale kasnije nego u susednim zemljama zato istorijske pesme imaju karakter usmene knjievnosti, esto koriste tematske i kompozicione i stilske elemente narodne poezije. Istorijske pesme u slovakoj kulturi i knjievnosti zauzimaju znaajno mesto, jer predstavljaju dokaz o bogatstvu slovake narodne pesme i doprinele su formiranju programa nacionalnog preporoda. Epska dela u stihu u Slovakoj u dr. pol. 16.v su zamenjivali eke popularne tampane ili prepisane istorijske pesme. Bile su veoma rasprostranjene, govore o istorijskim dogaajima, na granici su izmeu pisane i usmene knjievnosti. Autori su najee uesnici tih dogaaja, koji su vezani za borbu protiv Turaka ili borbe erdeljskog plemstva protiv Habsburgovaca. Najstarija pesma jeste Pesma o bici Mohakoj (1526) na ekom jeziku. Imala je dugu tradiciju i u Slovakoj. Pesma ima vie dokumentarnu, nego neku veliku knjievnu vrednost. Govori o konkretnim dogaajima oko Mohake bitke i poraza i pogibije kralja Ljudevita (Ludvika). Druga pesma o porazu jeste Pesma o Sigetskom zamku (1566) u kojoj se opisuje opsada tvrave Siget u gornjoj Maarskoj koja je pala tek posle 13 turskih napada. Istorijski okvir druge grupe pesama predstavljaju istorijski dogaaji nakon osnivanja Budimskog paaluka Turci su zauzeli june delove Slovake i esto napadaju i severnije delove. Na ugarski presto dolaze Habsburgovci, koji uvode kruti apsolutizam i centralizam, od pobunjenika predvoenih erdeljskim plemiima preuzimaju i osvajaju zamkove u Slovakoj (kurucko-labanske bitke). Sve to je ostavilo dubok trag u narodu i ima odjeka u knjievnosti. Postoji dosta pesama o zamkovima: Pesma o zamku Muranskom (1549) autora Martina Bonjaka (1549) je ispriana strogim, objektivnim, suvoparnim hroniarskim stilom. U pesmi se govori o napadu i opsadi Muranskog zamka u kojem su boravili razbojnici Matej Bazald i Melichar Balassa od strane plaenika austrijskog cara, ali autor razbojnike prikazuje paradoksno; prvo ih osuuje a na kraju o njima govori sa puno emocija i simpatije. Zanimljive su i istorijske pesme sa tematikom borbe protiv Turaka, gde se govori i o nekim slovakim lokalitetima, pesme imaju elemente narodnih pesama. Pesme o nekim zamkovima: O Modrom kamenu, Devinu i Zvolenu (1596), gde se govori kako su austrijski vojnici dolazili na zamkove i proterivali njihove vlasnike. Ova pesma i Pesma o Sigetskom zamku spadaju u umetniki najvrednije pesme. Negde izmeu epske istorijske pesme i ljubavne pesme se nalazi romansa u stihu (lirsko-epski aner), pesma bliska vitekoj renesansnoj poeziji, sa izrazitim lirskim ljubavnim pasaima - anonimna Pesma o dva ugarska gospodina i turskog cara erci, 1560. Radnja je izmiljena, tursko zarobljenitvo je samo okvir, ali su junaci Siladji i Hadmazi stvarno postojali. Dva ugarska plemia Silai i Hadmazi padaju u tursko ropstvo. Odvode ih u Istambul. Iz ropstava ih spaava (pomae im da pobegnu) sultanova erka u koju se oni zaljubljuju. Njeno srce pridobija Silai, poto je Hadmazi bio oenjen, ali i njemu se ona sviala. Dominiraju epski elementi ali imamo i lirske ljubavne pasae (lirski monolog sulatanove keri u Sigotu). Pesma znai nije opis realnog dogaaja, predstavlja tzv. lepu istoriju, popularnu naroito u maarskoj knjievnosti. Slian motiv je poznat i u drugim knjievnostima, prije svega u maarskoj i srpskoj.

18

Istorijske pesme obiluju emocionalnim odnosom subjekta prema istorijskim dogaajima o kojima govori, koriste simboliku brojeva, koriste dijalog i dramatiku skraivanja i radnja je dramatina. Istorijska pesma je bliska narodnoj baladi. U narodu je poznata balada o ugarskoj grofici Bathori, koja je imala zamak ahtice. Po narodnom predanju grofica se kupala u krvi nevinih devojaka da bi veno ostala mlada, zbog ega je osuena na zatvor u sopstvenog zamku. uvena balada bez istorijske vrednosti jeste Rabovali Turci - balada o Katarinki i Tomaiku. Svetovna lirika latinska (humanistika) poezija U svetovnoj lirici u doba renesanse dominira latinska poezija, prigodna i neprigodna, mada granica meu njima nije otra. U prigodnim pesmama nalazimo elemente prirodne, subjektivne i ljubavne, najee refleksivne lirike. Latinska (latinski jezik je bio univerzalni, nadnarodni jezik) prigodna lirika je progresivni anr jer pomae da knjievnost dobije svetovni karakter. U centru panje je ovek i njegovi ovozemaljski problemi, ali i problemi drutva u celini: pitanje jake centralne kraljevske moi, koja bi bila u stanju da obuzda plemstvo i da zemlju odbrani od Turaka. Bavila se jo i pitanjima odnosa irokih narodnih masa i pripadnika moi, pitanjem dravnog ureenja, problemima protivhabsburkih ustanaka. Prigodna lirika se javlja u velikom broju anrovskih formi, koje prate oveka od roenja pa sve do smrti to su male forme pisane prilikom proslave porodinih, drutvenih i politikih dogaaja. Karakterie ih slavljanje pojedinca, prisustvo estitke, patetika, uveliavanje, autor je obino bezlian, pesma ima ustaljenu kompoziciju. Najfrekventniji anrovi su bili slavljenike pesme, panegirika, ode, pesme zahvalnosti uiteljima, razne pesme estitanja. Najznaajniji autori su Martin Rakovski, Jakub Jakobeus, Juraj Koppay. Juraj Koppay (?-1580) u svom obimnom delu ivot na dvoru (1580) opisuje ivot na plemikom dvoru i oslikava ivot visokih plemia. Kritikuje njihov nain ivota, ak je i ironian i sarkastian. ivot na dvoru stavlja isped ogledala u kojem se vidi njegovo pravo lice. Dvor je ustvari pars pro toto celo drutvo u kojem se moral zasniva na laima, alibizmu, korupciji i licemerju. Takoe govori o njihovom nemoralu, da nemaju mere u piu i jelu. Koppay reenje vidi u unitenju ovoga i u stvaranju novog sveta. Jakub Jakobeus (oko 1591-1645) je bio eki emigrant (proteran iz zemlje). Studirao je u Pragu i ovde je bio evangelistiki svetenik. Posle dolazi u Slovaku, prvo u Trenn a potom u Preov. Najpoznatijim njegovim delom je u stihovima napisana elegija Naroda slovakog suze, uzdasi i molbe, Levoa, 1642. anrovski veoma sloeno delo, uvod ima elemente narodnog epa, jezgro je elegijsko (alospev tubalica) a zavretak ima karakter teolokog teksta. U uvodu na osnovu antikih uzora poziva Muze i Svetog duha da mu pomognu prilikom pisanja i nagovetava o emu e govoriti stradanju slovakog naroda -propozicija. U delu istupa majka Slovaka (Matka Slovkov) kao simbol celog slovakog naroda, koja se ali nebu na svoju sudbinu: na turska osvajanja, na ratove i pusto, na zveckanje oruja, na prirodne nepogode, na kugu, jer sve je to pogubno za narod. U epilogu govori da majku Slovaka eka spasenje i nadzemaljska slast (karakteristino za barok - nema sree i napretka na ovom svetu). Pesma je elegijskog tona, napisana u heksametrima (6-stopa, najmanje 13-17 slogova). Za Slovake koristi nazive Slavorum, Slava, Slavika i njihovu domovinu smeta izmeu Karpata, Dunava i Tise. Delo sadri brojne alegorije i aluzije na istorijske dogaaje. Pominje i cirilometodejsku i velikomoravsku tradiciju. Osnova ovog dela jeste patriotska ideja, velia se junaka i slavna prolost naroda ime Jakobeus postaje pretea prosvetiteljskih i romantiarskih autora koji su veliali slovaku narodnu prolost. Martin Rakovski (1535, Rakovo, Turiec-1579, Kutna Hora, eka) potie iz plemike porodice. Studirao je u Kremnici, Bardejovu a posle (1555-1556) kod reformatora Filipa Melanchtona u Wittenbergu i u Pragu. Posle studija je bio rektor kole (mesta atce, Louny) a potom 10 godina pisar Ugarske kraljevske komore u Bratislavi a ovo su ujedno i njegove najplodnije godine. Posle toga iz Bratislave odlazi u Turiec. Pisao je samo na latinskom. Stihove je poeo da pie kao student u Wittenbergu. U Pragu polovinom 16. v osnovan je Hodejovski kruok (po nauniku Janu Hodejovskom), koji je na latinskom izdavao zbornik radova svojih lanova i tako je u 16. veku cvetala latinska humanistika poezija. Svi ueni ljudi su pisali 19

ovu poeziju po uzoru na antike knjievne vrste: ode, himne, elegije a posebno panegirike tj. pesme koje slave pojedine linosti (pesme uzvienog stila, veliale su vladare, mecene) Rakovski je bio lan ovog kruoka, u zborniku je objavljivao prigodne pesme, penegirike a ovde je objavio i zbirku Elegije i epigrami (1556) koja sadri prigodne pesme posveene predstavnicima knjievnog, kulturnog, drutvenopolitikog i crkvenog ivota u ekoj. Rakovski se ovde predstavlja kao humanista, koji velia antiku kulturu i knjievnost i kao simpatizer reformacije. U Bratislavi je napisao svoja dva najznaajnija dela, drutveno-politika dela (u stihu) Knjiga o razvrstavanju stanovnitva i uzrocima dravnih promena u kraljevstvima i carstvima (1560) i O svetovnoj vlasti (1574). Kao da oba ova dela ine celinu, dopunjuju se i autor u njima stvara svoju koncepciju idealno ureenog drutva, idealnog naina njegovog upravljanja i model idealnog vladara. U Bratislavi je Rakovski doiveo smrt svojim najmilijih (roditelja, strica, supruge i svojih uitelja) i zato pie puno pesama u elegijskom tonu. Prvu knjigu Knjiga o razvrstavanju stanovnitva je posvetio austrijskom (kasnije nemakom) caru i ekom i ugarskom kralju Maksimilijanu II, koji je vaio za dobrog i umerenog vladara. U uvodu Rakovski moli cara za panju i strpljenje i velia njegove osobine, on je slavan, pravedan i uen mukarac. Jezgro dela moemo podeliti na tri dela, u prvom delu (uticaj Aristotela) govori o podeli drutva na osam drutvenih slojeva, u drugom delu opisuje odnose u idealnom drutvu u biblijskom Kafarnaumu (uticaj Biblije) a trei deo govori o uzrocima dravnih prevrata (uticaj ideja Platona, Vergilija, Ovidija, Biblije). U prvom delu (uticaj Aristotela) govori o podeli drutva na osam drutvenih slojeva: seljaci, zanatlije, trgovci, nadniari, vojnici, pravnici, zemljoposednici i oni koji imaju vlast. Razlikuje etiri klase: plemstvo, graanstvo, zemljoradnike i narodnu masu. Prilikom pomena pojedinih slojeva daje prvo njihovu karakteristiku, ukazuje na znaaj tog sloja i njegovu potrebu u drutvu. Najvie ceni seljake, zanatlije i nadniare jer smatra da oni grade dravu, zemljoradnici hrane narod, zanatlije podmiruju razliite potrebe. Slino govori i o vojnicima jer smatra da su oni neizbeni za ouvanje mira, slobode i ouvanja svih prava. Meu trgovcima razlikuje one koji su korisni, jer dravi donose profit i onih koji jeftino kupuju a skupo prodaju. Slino je u meu pravnicima, ima ih korisnih i onih koji primaju mito. Najvei beleg drutva jesu plemii i bogatai u gradu, kritikuje njihovu krtost, lakomost i zelenatvo. Na kraju zakljuuje da su za drutvo najbolji oni koji nisu ni bogati a ni veoma siromani. Smatra da su siromani nesreni, jer siromatvo ne prua krila kao bogatstvo a ta krila pomau oveku da dosegne vie ciljeve u ivotu. Srednji sloj je dravi najverniji i najkorisniji. Drugo delo O svetovnoj vlasti je Rakovski pisao za vreme boravka u Bratislavi i trebalo je da ima devet knjiga (po uzoru devet antikih muza) ali nije ih zavrio. Delo jei zdato tek 5 godina posle odlaska iz Bratislave 1574 u tri knjige: Euterpe (muza muzike i harmonije), druga knjiga (746 stihova) je dobila naziv muze istorije Klio, trea knjiga Thalija, muza pozorine umetnosti, komedije. I ovo delo je posvetio Maksimilijanu II a u opirnoj posveti Rakovski izraava nadu, da njegov spis nee prouzrokovati sram, jer i tuinci znaju, da Ugari nisu sasvim bez poezije. Oba dela Rakovski je napisao u elegijskom distihu. Drama u renesansi Drama je formirana u starom veku, u antiko doba i to u dva osnovna anra: tragedija i komedija. Dolaskom hrianstva antika drama gubi svoju poziciju jer nije bila u skladu sa crkvenom filozofijom i verom. U srednjem veku drama je bila u slubi crkve, bili su to dramski prikazi iz Biblije. Sve do polovine 16. v. nemamo tekst drame, imamo samo vesti o tome da su u praksi funkcionisali srednjovekovni dramski anrovi (boine i uskrnje igre, legendistiki i moralistiki komadi ) u vidu zapisa u gradskim knjigama. Drama u Slovakoj je imala mnogo dodirnih taaka sa kolskom dramom, povezana je sa razvojem evangelistikog kolstva i predstavlja meanje religiozne (tematika iz Biblije) i svetovne drame (tematika grke i rimske istorije iz kolskog gradiva). Ali to nije bila drama u pravom smislu rei, pre je to bilo deklamovanje nauenih stvari i prezentovanje znanja nekog jezika ili retorike. Centralnim dramskim anrom u renesansi u Slovakoj je biblijska drama a svoj vrhunac dostie u delima Pavla Kirmezera. Tematika je biblijska i verska a cilj je etiki. Pavel Kirmezer je verovatno poreklom iz Banske tiavnice, ali ne znamo tano kada je roen. O njegovom ivotu imamo podatke tek od 1560 g. kada je bio na Moravi. Bio je uitelj, rektor kole, gradski pisar u mestu Stranjice. Posle je radio kao evangelistiki svetenik i eleo je da ujedini

20

protestantske crkve zbog ega je doao u spor sa crkvom Jednota bratska, pridobio puno neprijatelja i umro je sam, u bedi 1589 g. u Uherskom Brodu. Kirmezer je autor tri renesansne drame (napisane su u stihu na ekom jeziku) sa biblijskom tematikom. On ih naziva komedijama, ali anrovski to su vie biblijske drame jer je udeo tih zabavnih elemenata komedije u njima razliit. U renesansi se u stvari pojam komedija koristi u znaenju drame. Kirmezer u svojim dramama tematiku crpi iz Biblije, Starog i Novog zaveta a odabira poznate i popularne teme koje su obraene i u nemakoj protestantskoj drami 16. v. -Komedija eka o bogatau i Lazaru (1566). U njoj je Kirmezer obradio biblijsku parabolu o bezoseajnom bogatau Cresusu i siromahu Lazaru, koji posmrtno dobijaju nagrade kakve su zasluili, na osnovu ovozemaljskih zasluga: bogata zavrava u paklu, gde ga ekaju dva avola Raraek i Kvasnjika koji su predstavljeni kao izvrioci narodne pravde a Lazar na nebu kod Abrahama. Lazar je sakupljao mrvice sa trpeze bogataa. Cilj ove drame nije samo u ovoj verskoj dimenziji ve eli da utie na moral ljudi, da se promene na ovome svetu. Likovi sluge i Cresusove ene Anne tumae Kirmezerova shvatanja morala i ponaanja bogatih prema siromanima, i uopteno kako treba iveti na ovom svetu, da bi zasluili nagradu posle smrti u vidu kraljevstva nebeskog. Drama ima jednostavne dramske tehnike, ima uvodni i zavrni deo i inove. Kirmezer je pisao dramu sa jasnom predstavom o njenoj inscenaciji o emu svedoe primedbe o muzici i o araniranju scene. Kljuni momenat drame jeste smrt bogataa na nain srednjovekovne dances macabres, kojem prethodi opirni monolog Smrti (3. in). - Komedija nova o udovici (1573). U njoj je Kirmezer obradio motiv iz Starog zaveta o siromanoj udovici Raheli koju progoni okrutan i bezoseajan zelena Ismail. Udovici koja se nalazi u bezizlaznoj situacije pomae prorok Elizeja. Zelena pokuava da udovici naplati dug i trai od nje da mu poalje svog sina, da besplatno radi za njega (konflikt drame). Konflikt se reava u stilu antike drame deus ex machina (u antikoj drami bog koji se neoekivano sputa na scenu, da bi reio sloen zaplet), pojavljuje se prorok, daje udovici posudu sa uljem, ona ulje prodaje, ali ulja iz posude nikada ne nestaje. Drama ima 5 inova, prolog i epilog a izmeu inova su argumenti tj. sadraj inova. Religioznoj temi Kirmezer daje svetovni karakter renesansnim likovima zanatlija Sedoha (tovari) i Lameha (skenk), koji ima u drami poznat monolog socijalnog i kritikog karaktera, razmilja o socijalnoj pravednosti. Ova drama je vrhunsko delo Kirmezera ne samo zbog idejnih i tehnikih elemenata, ve i zbog toga to je pojedine likove uspeo da izdvoji i karakterie i njihovim govorom i jezikom. Udovica je pasivan lik, njen jezik je dosta kanonski u biblijskom duhu a zanatlije koriste re punu narodnih poslovica, izraza i uporeivanja slinim onim iz svakodnevnog narodnog govora. Napr.: Gro bohatmu a dte chudobnmu (Novac bogatau a dete siromahu). - Komediju o Tobijau (1581) je Kirmezer napisao na kraju svog ivota, u vreme ljudske i profesionalne krize a motivacija mu je bila da se vrati svom meceni - patronu Jetrihu iz Kunovic. Ovde obrauje temu knjige koju pod istim nazivom nalazi u Apokrifima (Stari zavet). Ne uzima samo dramatini deo, ve prepisuje cele delove o dogaajima starog i mladog Tobijaa sa ciljem da ukae da je brak boja institucija. Drama nema celovitu dramsku radnju, nedostaje joj jedinstvena koncepcija, izrazit konflikt i izraziti karakteri. Nauka u renesansi U renesansi dolazi do preporoda i u nauci, a naroito u filozofiji. Filozofija prelazi od teocentrinog na antropocentrino shvatanje sveta. Bazu renesansnog duhovnog i kulturnog preporoda ini humanizam, kasnije reformacija (u crkvenoj sferi), koja je imala uticaj i na humanizam u kulturi i u drutvu uopte. Humanizam je izraavao svoje protivcrkvene, jeretike ideale tako to se orijentisao na svetovni preporod ivota. Jedan od prvih napora humanizma jeste poznavanja antikih jezika (latinskog i grkog), i istraivanje starih izvora. Ukazala se potreba prevrednovanja slike sveta gde su Biblija i crkveni oci jedini autoritet. Humanistika filozofija znai povratak antikim filozofima i izraava elju da se oni oiste od srednjovekovne deformacije. U poetku se orijentisala na Platona (Vavrinec Benedikt) kasnije i na Aristotela, kod protestanata se negativno odrazio uticaj Wittenberga, zbog toga to su wittenberke dispute pune neplodnih razmiljanja, praznih spekulacija punih formalizma (znaci srednjovekovne sholastike). Na razvoj filozofije u Slovakoj negativno je uticalo i to da je veina autora delovala van slovake teritorije. (Jan Jessenius, Vavrinec Benedikt). U renesansi se razvija i nauka, to je bilo prirodno jer su ve u srednjem veku osnovani univerziteti irom Evrope, na kojima su studirali i Slovaci. Za renesansnu nauku je karakteristino prihvatanje empirijskog 21

naina prouavanja (pomou ula) to je potiskivalo srednjovekovnu spekulativnu sholastiku. Sve vei znaaj se pridaje i prirodnim naukama, medicini, lingvistici, pedagogiji. Tu se istie naunik Slovak Jan Jessenius- Jesenski (1566-1621). Roen je u plemikoj porodici u severnoj Slovakoj, studirao je u Nemakoj i u Italiji (tu je postao doktor medicine), bio je profesor anatomije i hirurgije na prakom univerzitetu, jedno vreme i rektor. Uradio je prvu javnu obdukciju u ekoj, 1600 g.(crkva je to zabranjivala). U to nemirno vreme stao je na stranu pobunjenika a kada je iao u Bratislavu na dogovor sa ugarskim plemstvom, uhvatili su ga i javno pogubili na vealima. Pisao je latinske medicinske, filozofske i prigodne spise i u svim delima zastupao napredne ideje. Njegovi filozofski radovi bili su u poetku pod uticajem Aristotelove filozofije i sholastike, kasnije neoplatonizma. Iz prirodne filozofije je napisao filozofsko delo Zoroaster, nova i prava filozofija o svemiru. 1593. Ovde se vidi uticaj platonizma, ali je bio i pristalica Kopernikovog heliocentrinog shvatanja. Ovde spada i spis O dui i telu. Renesansni elementi se mogu pronai i u njegovim mnogobrojnim knjigama iz medicine (o anatomiji, hirugiji): O oveku, O bolestima, 7 knjiga o anatomiji ljudskog tela, Istorija anatomije, Osnovi hirurgije... U svojim prigodnim pesmama iskazuje svoje rodoljublje. Napisao je humanistiku pesmu Na slavu ekog kraljevstva i O reformi stare prake akademije, gde govori o znaaju obrazovanja, o njegovom etikoj dimenziji. Smatrao je da studenti treba da pohaaju domae kole kako bi pomogli razvoj domae nauke i kulture. U filolokim naukama se istakao Vavrinec Benedikt Nedoerski (bavio se poezijom, prevodom, knjievnom teorijom, filologijom, pedagogijom) Napisao je niz dela iz lingvistike i filologije. Vavrinec Benedikt je autor prve sistematine gramatike ekog jezika Grammaticae Bohemicae... libri duo 1603 Dve knjige eke gramatike, u kojoj se oslanja na ivi razgovorni jezik, ali i kultivisan crkveni jezik, na osnovu kojih sastavlja gramatika pravila. Sastavljena je prema naelima prirodnih nauka. U toj gramatici on pie o svim jezikim nivoima (fonetika, fonologija, morfologija, sintaksa) a primere uzima iz eke knjievnosti, ali i iz razgovornog jezika. Smatrao je da se na tom jeziku zasniva jeziki sistem. U predgovoru se obraa svojim zemljacima i podstie ih da brinu o svom jeziku a kao uzor pominje intelektualce koji su to radili.(Ale tu naozaj zd sa mi, e napomna musm najm svojich Slovkov, v ktorch je najvia nedbanlivos v pestovan svojho jazyka) Gramatiku je posvetio ekoj i slovakoj omladini i u uvodu objanjava da mu njegovo slovako poreklo ne smeta i ne spreava ga da napie gramatiku ekog jezika. On je jedan od prvih koji je uoio razliku izmeu slovakog i ekog jezika. Na njegovo delo su kasnije nadovezivali mnogi lingvisti i isticali su znaaj ovog Vavrincovog pionirskog dela. Vavrinec Benedikt je bio veoma obrazovan a njegovo humanistiko obrazovanje se vidi i u njegovom delu O govornitvu i govorniku. Njegovi pedagoki napori se vide u duem latinskom pesnikom delu napisanom u heksametrima Struktura nie kole u kojem je dao mnoge progresivne predloge za reformu kolske nastave. Njegov spis Napravna re (Popravna re) govori o reformi univerzitetskih studija, predlagao je da se utvrdi program univerziteta i raspored predavanja. Od profesora je traio da se manje bave zemljoradnjom a vie da se posvete nastavi i nauci. Predloio je da se u 6. razredu ui aritmetika, prirodne nauke, astronomija, a da se veronauka izuava samo nedeljom i verskim praznicima. Zalagao se da jezik nastave u kolama bude maternji jezik. Period baroka (1648-1780) Period baroka je u Slovakoj veoma buran i komplikovan period. U znaku je kraja 30-godinjeg verskog rata, ije su posledice bile katastrofalne. U ekoj su poraeni protestanti, dolazi do njihove emigracije. Intenzivniji su bili turski napadi a godine 1663 Turci su imali niz pobeda nad carskom armijom (naprimer osvojili su tvrave Nove zamky i Nitru). (Turci su poraeni tek 1683 g. a 1699 g. Karlovakim mirom se granice izmeu Turske i Austrije uvruju na Savi i Dunavu). Veoma su esti ustanci protiv Habsburgovaca, koji su u poetku imali verski karakter - protestantski plemii su protestovali protiv rekatolizacije, ali kasnije nisu skrivali ni svoje politike ambicije. Posle otkrivanja Veeliniho zavere protiv Habsburgovaca 1669 g. osnovan je sud, na kome su protestanti osuivani, neki su pogubljeni, neki osudeni na zatvor ili na rad na panskim galijama u Napulju. Habsburgovci ovo koriste za irenje 22

apsolutizma. Slovaki krajevi okupirani su austrijskim vojnicima, sukob plemstva i vladara jo vie pogorava poloaj podanika. Mnogi odlaze u razbojnike ili u vojnike. U slovakoj knjievnosti simbol razbojnitva postaje junak Juro Janoik (1688-1713). U drugoj polovini 18. veka znaajan uticaj je imala vladavina Marije Terezije (1740-1780), koja je uvodila niz reformi. Bratislava je tada bila sedite ugarskog sabora i svih glavnih ugarskih institucija. Barokni period je i u znaku protivreformacije katolike crkve, koja eli da povrati svoj uticaj. Centar rekatolizacije u Slovakoj je grad Trnava, gde je 1635 godine osnovan katoliki univerzitet, osniva je bio poznati borac protiv reformacije ugarski nadbiskup Peter Pazmanj. Trnava (zvali su je i slovaki Rim) postaje sredite kulturnog i umetnikog ivota, osnovana je i biblioteka i tamparija. Rekatolizaciju je pomagalo ugarsko kataliko plemstvo, Habsburgovci a naroito monaki red - jezuiti. Jezuiti su bili veoma obrazovani i disciplinovani ( njihova organizacija je poivala na vojnikim principima), morali su se odrei svoje individualnosti i sluati nareenja, osnivali su kole sa internatima, gde su se kolovali kako plemii tako i ostali (ak i protestanti), ali uvode i cenzuru i prave spisak knjiga koje su posle spaljene. Proces rekatolizacije je bio i nasilan posredstvom plaene vojske od strane beke vlade i Habsburgovaca. Evangelisti su se kolovali na licejima u Preovu i Bratislavi a preteno su studirali u Witenbergu. Kod evangelika je jezik bogoslubi i knjievnosti bio eki jezik a katolici su koristili latinski jezik. Latinski je bio i jezik ugarske kraljevske kancelarije, jezik uenih ljudi, verska literatura i beletristike. Nemaki jezik se koristio u rudarskim mestima (struna terminologija). Slovaki jezik se sve vie koristi a prisutan je ne samo u istorijskim i ljubavnim pesmama, ve i u satirinim i aljivim tekstovima, koji potiu iz gradske sredine. ovek u baroku morao se pomiriti sa tekim vremenima, punih politikih borbi i ratova, na ivot ljudi to je imalo teke posledice. ivot obinog oveka je u znaku rastrzanosti, eli mir ima rat, neprestanu borbu protestanata i katolika, nalazi se izmeu ideala vere i prljavim ivotom. Po njemu svet je grean, veruje u skori kraj sveta i da svet stremi ka vlastitom unitenju (hiliazam). Na oveka ne utiu samo istorijski i verski dogaaji, ve i prirodne katastrofe, glad, bolesti, kuga i koleraHumanistiki optimizam dospeva u orsokak, svet se oveku javlja kao lavirint, u kojem razum vie nije lampa koja pokazuje put. ovek trai nove lampe, a to su vera i srce. Tematski dijapazon slovake barokne knjievnosti je veoma irok. Dominira verska ili religiozna tematika sa glavnim motivom smrti. U putopisima, autobiografskim anrovima i zabavnoj prozi dominiraju dogaaji i iskustva iz savremnog ivota. anrovska podela je takoe veoma raznolika. Prisutna su sva tri knjievna roda epika, lirika i drama sa mnogim anrovima. Osnovna podela je na svetovne i religiozne anrove. U religiozne spadaju pesme, molitve, propovedi, legende katehizmi, teoloke dispute, polemike a u svetovne anrove spadaju tzv. vagantska poezija - pijanske pesme, istorijsko-epske i lirske ljubavne pesme, didaktiko-refleksivne pesme, hajduke pesme, memoarska knjievnost i putopisi; u zabavne anrove spadaju: anegdota, humoristiki i satirini tekstovi. Svetovna drama nije imala uslova za razvoj, prisutna je samo crkvena drama, podreena konfesionalnim interesima. Didaktiko - refleksivna svetovna lirika Umetniki najvrednija u okviru svetovne barokne lirike je didaktiko- refleksivna lirika. Pisana je sa ciljem sa da poui; bila je rasprostranjena tokom 17. i u prvoj pol.18.veka a sadri elemente prosvetiteljstva. Predstavnici su Peter Benicki i Hugolin Gavlovi. Peter Benicki (1603, Trnava -1664, Trnava) je poreklom iz plemike porodice. Bio je kao i njegovi preci vojnik u carskoj vojsci, posle se povukao i iveo je na svom imanju u blizini Trnave i tu je pisao stihove na slovakom i maarskom jeziku a to znai da je bio bilingvista. Svoju poeziju je sakupio u dve knjige: Maarski ritmovi (1664) a u rukopisu je ostala knjiga Slovaki stihovi (napisana verov.1652, objavljena 1873). Postavlja se pitanje odnosa maarskih i slovakih stihova (dali se radi o prevodu ili su to samostalne zbirke), to dugo nije bilo objanjeno. Slinosti jesu sledee: obe zbirke imaju stihove - slobodne cikluse, misli i zapaanja o oveku, o Bogu, o svetu, imaju slini 23

obim (250 maarskih i 222 slovakih strofa), slina je i strofa, a sadraj treine pesama je identian. Razlika je u tome to u Maarskim stihovima se nalze i pesme sa religioznom tematikom (oko 30), dok u slovakim pesmama ima specifinog spajanja religioznih i svetovnih elemenata bez posebnog izdvajanja. Razmiljao je o drutvenim prilikama, gajio simpatije prema seljacima, osuivao dokoni ivot visokog plemstva. Refleksivnost njegove poezije se ogleda u razmiljanjima o vaspitanju, pristojnom ponaanju, o umetnosti, nauci, brak... Koristio je narodne izreke i poslovice. Njegova poezija je bila omiljena u 17. i 18. veku, ali nema neki vei estetski znaaj. Hugolin Gavlovi (1712-1787). 1733 g. je stupio u franjevaki red. Njegov ivot i rad je u mnogome obeleila njegova pluna bolest; leta je provodio u planini, na salaima i leio se tako to je pio inicu (prokuvana surutka od ovjeg mleka) sa lekovitim biljem, etao na istom vazduhu a zimi je bio u manastiru i posvetio se knjievnom radu. Bio je veoma obrazovan, poznavao je antiku filozofiju i knjievnost, ali i mislioce humanizma i renesanse. Jedino i najpoznatije njegovo delo je Pastirska kola, riznica morala (Valask kola mravv stodola). Napisao ga je 1755 a tampano 1830-1831. Spaja se u njoj narodna i umetnika poezija. Gavlovi sve u svojoj poeziji podreuje prvobitnom cilju da poui na zabavan nain. Kao barokni frenjevaki autor imao je svoj program - da laicima prikae i da neku moralnu pouku. Pastirska kola ima karakter katehizma (udbenik osnova hrianske veronauke, u prenesenom znaenju struan udbenik sa osnovnim poukama iz neke oblasti) i predstavlja prirunik o dobrom moralu za laike. Religiozan i moralizatorski karakter imaju i njegova ostala dela koja su ostala u rukopisu. Pastirsku kolu Gavlovi posveuje laikom treem redu franjevaca. Sinkretizam moralisanja i zabavljanja je nameran, ali bez agresivne agitacije. Na osnovu starog antikog slogana delectare et prodesse (zabaviti i prospeiti ). Gavlovi ui i zabavlja, moralizuje, ali je mnogo blai nego Benicki i radi to sa vie zabave i humora. Pastirska kola je obimno delo, sadri 1298 didaktiko-refleksivnih pesama. Pridev pastirska izvodimo iz mesta nastanka dela (izvor je njegovo lino iskustvo- posmatrao je ivot pastira na salau). Sala mu je sinegdoha celog drutva, ima svoja pravila, odnose izmeu pojedinaca, svoju hijerarhiju, ali posmatra i ovekov odnos prema Bogu, hrianskom moralu, kojem se u stvari sve pokorava. Gavloviova didaktiko-refleksivna pesma ini jednu samostalnu misaonu celinu, a deo nje je naslov koji ima funkciju mota, izreke, formu poslovice, aforizma ili sentence. Pesme imaju tri strofe po 4 stiha. U poukama Gavlovi razmilja o ljubavi prema Bogu, blinjem svom, o braku, mrnji, vaspitanju dece...Uvodni stih je misaono saimanje ostalih stihova, napr. Bogat ima mnogo novca a siromah dece. Jednaki se svi raaju, nejednaki u smrt odlaze. Ko u raskoi ivi, taj se smrti boji. Hoe da zna-mora da zagreje stolicu. Gde je gazdarica alkoholiarka, tu je prazna kuhinja. Memoarska knjievnost u baroku Period baroka je veoma bitan i za formiranje slovake umetnike proze (beletristike). Javljaju se tendencije beletrizacije u dokumentarnim i poludokumentarnim delima. Autori pre svega zapisuju svoju vlastitu ivotnu sudbinu i svoje doivljaje. Zato dominatni anrovi umetnike proze jesu memoari, putopisni dnevnici, autobiografije. Osim spoznajne i estetske funkcije u baroknoj prozi je prisutna i propagandna funkcija autor propagira svoju konfesiju a naroito je to prisutno kod autora, koji su pisali o progonu protestanata u Slovakoj. Istorijski dogaaji u 17. i 18. veku su u velikoj meri uticali na ivot velikog broja ljudi a neki od njih su odluili da o tome napiu svedoanstvo. Veliku veinu tih dela piu protestanti (svetenici) kao svedoanstvo o nedaama koja su ih snala zbog njihovog verskog ubeenja. Oni su najee bili i neposredni uesnici mnogih dogaaja, turskog zarobljenitva, zarobljenitva za vreme verskih progona. Ova knjievnost ne obraa veliku panju na umetniku stranu, ve je naglasak na naturalistikim opisima stradanja sa ciljem da se informie ira javnost o patnjama protestanata. Najznaajniji autor jeste tefan Pilarik (1615-1693). Bio je evangelistiki svetenik i da ne bi dospeo pred verski sud u Bratislavi bei u Gornju Luicu. U delu udna koija boja (na nemakom) opisuje tadanje verske prilike. ivot mu je obilovao dramatinim dogaajima i u svemu vidi prst Boiji za svoje grehe. (barokni pogled na svet). Autobiografsko delo iz tursko-tatarskog zarobljenitva se zove Sors Pilarikijana Los Pilarika tepana (1666), napisano je u stihu na ekom jeziku sa elementima slovakog. Preplie se ovde istorijska epika sa autobiografijom (opisuje svoje tursko zarobljenitvo). Na turska osvajanja reaguje 24

i u na nemakom jeziku napisanoj prozi Okrutnost Turaka i Tatara. U delu se mogu identifikovati epski i refleksivni elementi. Epski - pripovedanje dogaaja a refleksije su religiozna razmiljanja. Detaljno i veoma naturalistiki prikazuje okrutnost Tatara, zgraava se nad zverstvima za koja kae da su mogli initi samo nehriani. Ovde naglaava znaaj vere u Boga a sve to vidi kao Boju kaznu za grene ljude. Daniel Krman ml. (1663-1740), evangelista, imao je veoma teki ivot zbog verskog progona. Njegova porodica se stalno selila a takva je bila i njegova sudbina. Zastupao je mnoge visoke funkcije u evangelistikoj crkvi, 1729 ga zatvaraju, sude mu i osude ga na doivotan zatvor na Bratislavskom hrade. Pisao je prozu, memoarsku knjievnost, verske polemike spise, lingvistika i crkvenoistorijska dela, bio je editor i prevodilac. Memoarska dela koja su ostala u rukopisu: Sudbine Krmanovske porodice (latinsko-slovaki memoari) opisuje sudbinu svog oca, dede i sebe samog. Latinska aautobiografija Proterivanje trojice Krmana govori o sudbini egzulanata u Nemakoj. Putopisni dnevnik, nastao je u periodu 1709-1711, tampan je tek 1969. Osnovu dnevnika ine njegovi vlastiti zapisi prilikom putovanja vedskom kralju Karlu XII, koji je u to vreme ratovao protiv cara Petra Velikog. Putuje kroz Poljsku, Prusku, Litvaniju, Belorusiju, Ukrajinu i Moldaviju. To je bio diplomatski put za potrebe evangelista, iao je da trai podrku kralja evangelistima, kao i novac za preovski kolegijum da postane univerzitet. Krmenov tekst nije umetniki na visokom nivou, ima dokumentarni karakter, opisuje pojedine dogaaje (bitke), daje detalje o zemljama kojima prolazi, o ljudima, njihovim obiajima i sl. U mnogome je predskazivao kretanje i razvoj slvoake umetnike proze (uvoenjem dramatinih epizoda, imao je smisao za detalje, koristi ironiju i satiru). Jan Simonides (1648-1708), evangelista, 1674 g. je pozvan na sud i osuen, posle zatvora u Leopoldovu bio je deportovan na panske galije u Napulju. Njegov saputnik i zatvorski drug je bio i Tobija Masnjik i mnoga dela govore o njihovoj zajendikoj sudbini. Prilikom deportacije su uspeli da pobegnu, ali su ih ponovo uhvatili, zatvorili, dok ih nije kupio nemaki kupac.. Posle oslobaanja putovao je zajedno sa Masnjikom kroz Italiju i vajcarsku u Nemaku, gde je iveo u egzilu do 1683 g. U delima opisuje svoja iskustva sa bratislavskim sudom, dogaaje u zatvoru, putovanje na galije, oslobaanje i povratak kui. Koristio je latinski i nemaki jezik (da bi se protestantska Nemaka upoznala sa ovim stradanjima). Prva njegova memoarska proza Galerija svih Bogu odanih (1676) je postala osnova ostalih dela i najee se prepisivalo. Najznaajnije njegovo autobiografsko delo - Zatvaranje, oslobaanje i putovanje Jana Simonidesa i njegovog druga Tobijaa Masnika (1676). Delo kao da ima dva dela. U prvom delu su iskustva sa suda, iz zatvora i sa putovanja na galije, o emu govori veoma emocionalno. Dramatino opisuje zatvor u Leopoldovu a s ciljem da primaoca pridobije na svoju stranu i da ga ubedi o ogromnom stradanju verskih zatvorenika. U drugom delu se menja perspektiva pripovedanja, manje govori o sebi i ljudima oko seba a vie o zemljama kojima prolazi i ivotu u tim zemljama. Ali je prisutno oseanje zatvorenika, prognanika i mogunost povratka na galije. Nauka u baroku Sa razvojem kolstva (osnivanje univerziteta i viih kola) u Slovakoj se u baroku stvaraju bolji uslovi za razvoj nauke nego u prethodnom periodu. Od nauka su cvetale filozofija, lingvistika, istorija i geografija. Nauna sredita su bili univerziteti i liceji. Katoliki univerziteti su bili u Trnavi i Koicama, evangelistiki licej u Preovu a kasnije je sredite evangelistikog kolstva bio licej u Bratislavi. Filozofija (sve njene discipline- logika, metafizika, fizika, etika) se negovala kako u Trnavi, tako i u Preovu i imala je opti karakter zvala se pansofija i objedinjavala je vie nauka, kako drutvenih, tako i prirodnih. U Preovu su delovali filozofi Jan Bayer, Izak Caban, Elia Ladiver koji su isticali Bekonovu induktivnu metodu i materijalistiko miljenje. Izak Caban je napisao delo Egzistencija atoma, gde naglaava znaaj posmatranja i empirizma u nauci. U Trnavi se filozofijom bavio Martin Sentivani, autor vie od 50 dela pisanih na latinskom, ali i na tadanjem slovakom jeziku. Bio je zaetnik mnogih naunih grana u Slovakoj. Sentivani razlikuje teoloku od naune misli, delimino preuzima metodu Frensisa Bekona, to se tie empirizma i kriticizma u nauci, ali u sutini je bio sholastiar, propagator spekulativnih metoda i protivnik Kopernikovog heliocentrinog sistema.

25

Jedan od znaajnih lingvista u baroku je bio Danijel Sinapius- Horika (1640-1688), barokni pisac i evangelistiki svetenik, 1673 g. je bio prognan u Poljsku. Posle dueg perioda vraa se u Levou. Pisao je prigodne i verske pesme, razne tekstove za crkvene potrebe, kolske dramske komade, prevodio je dela sa nemakog i latinskog (napr. Komeskog delo Orbis pictus)... Zalagao se za pisanje na narodnom jeziku: jako mluvme, tak i psti mme (kako govorimo, tako treba i da piemo). On i u svoje propovedi unosi slovake izraze i rei umesto nekih ekih koje bi Slovaku bile nerazumljive. Svoje slovako nacionalno oseanje i pristup jeziku obrazlae u delu Neo forum Latino-Slavonicum (1678) (Nov trh latinskoslovensk). To je u stvari zbirka sentenci, poslovica, izreka...(porekadiel, prslov, pranostk) i sadri oko 1253 jedinica. Nisu sve jedinice poreklom iz narodnog jezika, neke je preuzeo iz drugih jezika, preveo ih ili parafrazirao. Predgovor takoe na latinskom ima karakter odbrane slovenskog i slovakog (ova dva termina se spajaju) naroda i jezika. Najvei lingvista u baroku je bio Pavel Doleal (1700-1776) koji je napisao Gramatiku slovako-eku (1746). To je u stvari gramatika ekog jezika, ali uraena na nov nain, Doleal sistematski pristupa jeziku i uvodi dosta novina. Kao dodatak ovoj gramatici je zbirka ekih i slovakih poslovica. Ova gramatika je bila osnova, uzor i polazna taka za mnoge kasnije gramatike. Odbrana jezika je bila u tesnoj vezi sa odbranom naroda u celini. Nastajale su obrane naroda kao samostalan knjievni anr. Akcenat u njma se stavljao na autohtono poreklo Slovena i Slovaka, na nacionalnu ravnopravnost, na zanaj jezika, slovenske uzajamosti i sl. Istorija u vreme baroka je pisana u vidu polemika i apologija. Mnogi narodi u ovo doba prouavali svoju prolost, to je bilo u funkciji buenja nacionalne svesti i ukljuivanja u proces nacionalnog preporoda. Takav istoriar je i Jan Baltazar Magin (1681-1735), bio je jezuita i aktivno je uestvovao u protivreformaciji. Napisao je spis poznat pod imenom Apologija, gde on polemie sa profesorom Pravnog fakulteta Trnavskog univerziteta Mihalom Bencsikom, koji u svom delu ironino i pogrdno, uvredljivo govori o Slovacima (konkretno o stanovnicima Trenianske upanije, ali i o Slovacima i Slvoenima). Bencsik govori da Slovaci nisu autohtoni stanovnici Ugarske. Magin temperamentno, uz navoenje konkretnih argumenata, istorijskih zbivanja u vreme Velike Morave naglaava da su Slovaci ravnopravni deo ugarskog stanovnitva i suprostavlja se poistoveivanju rei Ugar-Maar. Trezveno objanjava da je ekstremni nacionalizam (ovinizam) izvor mnogih nesporazuma. Zalae se za ravnopravnost naroda u Ugarskoj. Jedan od poznatih naunika u vreme baroka je bio polihistor (poznavao je mnoge nauke) Matej Bel Funtik (1684-1749). Studirao je teologiju,na univerzitetu u Haleu, ali se interesovao i za filozofiju, prirodne nauke i jezike (grki i hebrejski). Jo u Nemakoj je upoznao i usvojio pijetistiko uenje, koje je zagovaralo smernost i tenju za obrazovanjem. Znaajno je njegovo delovanje u Bratislavi, gde je bio svetenik i profesor na liceju, gde reformie nastavu u duhu pedagokog realizma i uvodi maternji jezik i prirodne nauke (geografiju). Sastavio je moderne nastavne planove, moderne udbenike i uvodi nedeljne uiteljske savete. Bavio se naukom i zbog toga dobio plemiku titulu. Bio je lan mnogih uenih drutava irom Evrope( Olomouc, London, Berlin, Jena). Zvali su ga magnum decus Hungariae -vekou ozdobou Uhorska- veliki ukras Ugarske. Dela je pisao na latinskom, nemakom, maarskom i ekom jeziku. Bavio se istorijom, geografijom, etnografijom, knjievnou, prirodnim naukama i lingvistikom. Najznaajnije njegovo delo je Istorijska i geografska znanja o savremenoj Ugarskoj. (Notitia Hungariae novae historico-geographica ) u 4 toma (vei deo u rukopisu), od 1735-1742. Delo je plod kolektivnog rada, saradnika iz itave Ugarske. Matej Bel je takoe putovao za izvorima, materijal kritiki obradio i pripremio za tampu. To je jedno izuzetno delo, ogleda se u njemu metoda racionalistikog (prosvetiteljskog) kriticizma. Slovake Matej Bel smatra za potomke Velike Morave, govori da su oni jedan od najkorisnijih naroda u Ugarskoj. Sem naunog rada u Bratislavi je 2 godine izdavao novine na latinskom Nova Posoniensia (Bratislavske novine) 1721/1722. Novine su bile informator o dogaajima iz naunog ivota u svetu, pomo u nastavi u kolama i prvi nedeljnik u Ugarskoj. Bel kao linost pripada celoj Ugarskoj, mada je vie puta naglaavao svoje slovako poreklo i slovaku istoriju. U njegovom delu se moe pratiti proces nacionalnog preporoda, koji je uzeo maha prije svega u prosvetiteljstvu. Sledei naunik koji se potpuno ukljuio u prosvetiteljske programe je istoriar Frantiek Adam Kollar (1718-1783), bio je istoriar, pravnik, direktor carske biblioteke u Beu i dvorski savetnik i poverenik Marije Terezije u reformama kolstva. Bio je aktivan u reformi kolstva iz 1777 g., sastavljen je bio plan koji se zove Ratio educationis, po kojem kola potpada pod dravni nadzor (ne crkveni). Kollar je izdao i koncept kolskog plana Vlastiti predlog 1775, u kojem predlae da se pored latinskog i grkog neguju i maternji jezici. Naglaava potrebu tehnikog i patriotskog obrazovanja, matematike, pribliavanja kole 26

realnom ivotu, respektovanje socijalne ravnopravnosti u kolama. Neki delovi njegovog predloga su uli u Ratio, njegova gledita o potrebi strune pripreme i pedagoki poten odnos uitelja prema ueniku, oiglednost nastave, socijalna ravnopravnost u koli. Zbog toga se Kolar smatra preteom prosvetiteljstva.

27