Žižekova Teorija Ideologije

Stefan Erdoglija
RADNA VERZIJA, NE CITIRATI BEZ SAGLASNOSTI AUTORA, KOMENTARI SVAKAKO DOBRODOLI: serdoglija@gmail.com REVIZIJA od 21.04.2013.-2 UNOENJE SADRAJA UPRAVO ZAVRENO, KOREKCIJE U TOKU
IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE
Objavljeno (prvo) na internet adresi: http://www.scribd.com/doc/119240428
Beograd Novi Sad, 2013. i www.Scribd.com

ISBN: XXX
Sadraj
Predgovor 1.) Uvod 1.1) Tradicionalno shvatanje ideologije kao lana svesti, lane predstave sveta ............................................................................................ 1.2) Altiserov doprinos teoriji ideologije................................................... 1.3) Ka iekovoj teoriji ideologije: kritika Altisera kod slovenakih lakanovaca............................................ 12 9 9 ................................... 3
2.) iek o ideologinosti same stvarnosti 2.1) Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije ............................... 2.1a) Ekskurs: Sutina adornijanske kritike ieka i temelj mogunosti inkorporacije iekovog rada u Kritiku teoriju drutva .......... 2.1) Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije nastavak ........................................ 2.2) Pojanjenje i kritiko-ideoloka primena iekove lakanovske terminologije . 2.3) Kako uspeno lagati govorei istinu? 2.4a) Ekskurs: Politika prekomerne identifikacije ................................... ............ 2.4) Struktura i efekat Simbolnog: identitet subjekta, elja i fantazija ......... 2.5) Homologija Marksove i iekove teorije ideologije 2.5a) Viak vrednosti i viak uivanja. ................................. 2.5b) Kako je Marks otkrio simptom? 2.6) Pojam Akta i prevazilaenje ........................ 33 34 15 16 18 22 23 32 14

fantazmatske drutveno-ideoloke Represivne Celine. iekova novija politika. ........................................... ................... 34 42 2.7) Teror identiteta i politika samoubistva 3) Zakljuak 3a) iekov kritiko-ideoloki rezultat - tri nivoa ideolokih stvarnosti ............. 3b) iekova politika filozofija i njeni problemi ..... DODATAK: Hedonistiki imperativ: Odbacivanje konzervativizma Slavoja ieka i zasnivanje Novog Prosvetiteljstva hedonistikim pomirenjem nauke sa prirodom u sebi i van sebe 53 49 51
A Summary in English ...................................................... Napomene ....................................................... Literatura (Bibliography) .................
57 60 79
Stefan Erdoglija
Filozofski centar za psihoanalizu (CERIP)
IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE1
Predgovor
Sa teorijskih pozicija Kritike teorije drutva, u radu su izloene, kao centralna tema, osnovne teze o ideologiji i politici, po kojima Slavoj iek, objavljivanjem Sublimnog objekta ideologije na engleskom jeziku 1989. godine, postaje svetski poznata linost, ali kako ga dobro opisuju, poznat kao akademska rok zvezda, kako pie na internet prezentaciji jedne od institucija gde radi, zbog raznovrsnosti tema i naina bavljenja njima. Izlaganju specifino iekovog nivoa ideologije i njegovih shvatanja politike prethodi razmatranje tradicionalne teorije ideologije kao lane svesti, te temelja iekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije. Altiserova teorija ideologije se razmatra relativno detaljno, jer je onda mnogo lake shvatiti iekovu poziciju. Trajna relevantnost obe prethodne koncepcije ideologije (tradicionalne i Altiserove) se i istie u iekovom prilogu u Mapping Ideology, te njihovo izlaganje ini deo izlaganja i same iekove teorije ideologije. Ovaj se rad, medjutim, sem gde je to eventualno nuno, nee baviti iekovim stilom, alama, psovkama, analizom filmova, ni mnogim drugim, po mom dubokom ubedjenju (usvojenom iz tradicije Kritike teorije), ne nebitnim stvarima koje se, sa punim pravom, vezuju za ovog danas veoma poznatog kritikog teoretiara, nego svim njegovim krucijalnim grekama u bavljenju teorijskom praksom. Autor ne dozvoljava da neija slava (pogotovu ako je bazirana na opsesiji masovnom kulturom stalno ukazivajui na, tvrdim: uglavnom nepostojee subverzivne elemente u njoj, kao i na pukoj retorici) utie na adekvatnu kritiku (pr)ocenu izuavanog mislioca. Ovaj tekst nije za one koji su fascinirani iekovim jeftinim pseudo-teorijskim, a i otvoreno politikim i kritiko-ideolokim uzdizanjem filmova i masovne kulture uopte. Nasuprot, pomenuti aspekti rada Slavoja ieka su sa stanovita autora ovog teksta argumentovano proglaeni za najgori aspekt iekove teorijske prakse, za rekao bih, iekijanizam: ideoloku fantaziju Slavoja ieka (i njegovih fanova koji na predavanja dolaze zbog tupavih ala i analize filmova) fantaziju da u industriji kulture postoji bilo ta subverzivno, ili - bitno - informativno za politiku 3

emancipacije, uopte. Ua tema rada su, dakle, teorije ideologije i politike Slavoja ieka, i to u poredjenju sa prethodnom generacijom Kritike teorije drutva, prvom generacijom Frankfurtske kole, ali to implicira nunost da se razmatraju i ire teme rada od kojih ove iekove teorije zavise: posebno, psihoanalitiko shvatanje subjektivnosti i psiho-socijalnog ivota uopte kod iekovog glavnog inspiratora, aka Lakana2. Meni je u istraivanju, nadam se, uspeo pokuaj interpretacije Adornovih kasnijih radova, posebno precenjeno teke za razumevanje, te zanemarene, a krucijalno bitne, Negativne dijalektike, to se pokazujue posebno plodnim kada se miljenje kasnog Adorna uporedi sa iekovim, ukazujui na prava mesta za kritiku autora koji je tema ovog rada i ukazujui na njegov stvarni originalni doprinos. Da bi se shvatila iekova politika prikazana su, ukratko, i shvatanja antal Muf, Ernesta Lakloa, Alena Badjua i Etiena Balibara. Naravno, kao to i sam iek insistira na homologiji njegovog i Marksovog uenja, termini preuzeti iz Lakanove psihoanalize veoma esto su dovodjeni u vezu sa klasinim Marksovim terminima, kao to to iek stalno i radi. Na izrazito puno mesta u radu javlja se kombinovana iekova i Adornova (ili Markuzeova, ili Horkhajmerova) terminologija, kako bi se ukazalo na ovu sutinsku slinost sa Frankfurtskom kolom, posebno sa kasnim Adornom. Nedvosmisleno je utvrdjeno da je, bez obzira na veoma znaajne politike promene, iekova teorija ideologije sutinski ostala ista, sve od objavljivanja njegove prve knjige na engleskom jeziku. Specifini nivo ideologije koji je iek prvi vrlo jasno formulisao prisutan je: 1) u samoj stvarnosti, samom ustrojstvu drutva time to je drutvena stvarnost konstruisana oko iracionalne, nesvesne, ideoloke fantazije. 2) U zanemarivanju, potiskivanju injenice da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije. Kritikom procenom iekove teorije iz adornovske perspektive utvrdjena je potreba promene, dubljeg promiljanja, nekih od iekovih pozicija u teoriji ideologije, uz zakljuak da nivo slinosti ieka i prve generacije Frankfurtske kole, posebno u suprotnosti sa post-modernom teorijom, jeste dovoljan da klasifikuje ieka kao najpoznatijeg ivog predstavnika same Kritike teorije drutva. I teorijski i politiki. Setimo se samo da je Markuze radio za prethodnicu CIA-e za vreme Drugog svetskog rata, kao to je iek uao u politiku preko Liberalno-demokratske partije Slovenije a obojica su kasnije postali gurui Nove levice, u iekovom sluaju, ako ga uzmemo za re, lenjinistike. Nije, ni kod 4

Markuzea, ni kod ieka, uopte re o nekoj egzistencijalno-ideolokoj promeni, nego elementarnoj konkretnoj analizi konkretne situacije, uvidjanju konkretnih izvora patnje i najboljem moguem delovanju u datim okolnostima. Za razliku od (najpoznatijih politikih stavova) ranije Frankfurtske kole, noviji iek predlae potencijalno mnogo radikalniju politiku, ukazivajui na nadolazeu nunost revolucionarnog ruenja svetskog porekta kapitalizma i liberalne demokratije, ali, i kad se izjanjava kao lenjinista, i dalje vrlo dobro zna ono to je i Adorno tvrdio: da je radikalni (lakanovski reeno:) Akt ruenja globalnog sistema opresije odloen na neodredjeno vreme, da jo uvek nema objektivnih mogunosti za pravu radikalnu politiku emancipacije.Tako da je realno jako slian Adornu kada ovaj, u vreme pobune ezdesetih godina Dvadesetog veka, tvrdi da ujedno 1) nema direktnog prevodjenja Kritike teorije u praksu, ali i 2) nema boljeg kriterijuma za politiku praksu od najrazvijenijeg stanja teorije. Teorija kao kritika ideologije moe bar zasigurno da kae ta da se ne radi, ako ne moe, a nikad nee ni moi, tano da propie ta da se radi. Progresivna praksa bi bila ona koja vie ne moe da se opie Kritikom teorijom. Ali, tu je problem u iekovom dogmatizmu i scijentizmu: Lakanova misao se esto doivljava kao transistorijski apriorno vaea za sva ljudska bia. Pitanje je da li je ovo scijentizam ili i oslanjanje na pseudo-nauku! Lakan nema blagog pojma kako su iveli ljudi pre par hiljada godina, niti kako e im raditi psiha u budunosti, kako zbog mogue bio-tehno-intervencije na mozgu, kako zbog mogue revolucije i konanog oslobodjenja. Psihoanaliza, insistiram argumentom sa moguom (i ja mislim: poeljnom ako su drutveni uslovi dobri) hemijskom i/ili tehnolokom intervencijom na mozgu, ne moe utvrditi nikakve transistorijski opte zakone funkcionisanja ljudske psihe, jer e ona radikalno i potpuno danas nepredvidljivo drugaije funkcionisati u budunosti. Ovaj argument ne iznosim zato to nema veoma mnogo drugih argumenata protiv naunosti psihoanalize, u smislu mogunosti da generie transistorijski vaee istine o ljudskom psihikom ivotu, nego zato to je ovaj argument apsolutno najubdljiviji jer jako dobro ve znamo da emo moi da tehnolokim putem izmenimo funkcionisanje naeg mozga, nadajmo se toliko daleko da ukinemo svu patnju, i time sruimo centralnu Lakanovu kategoriju Realnog, u smislu nedostatka, teskobe. to ne znai pak da Lakan nije imao izuzetno bitne uvide koje emo sistematski prikazati u ovom tekstu naprotiv, naravno da je bio genijalno pronicljiv: ali to ime se bavio u teoriji nije nauka, nego ispitivanje tete koju jedno fundamentalno zlo drutvo (dakle: drutvo od poetka civilizacije, jer nema spomenika civilizacije koji nije spomenik varvarstva, kako je tano rekao Benjamin) proizvodi u individuama koje su njeni prinudni lanovi. 5

Ostaje da se osvrnemo na iekov politiki razvoj u ovom predgovoru: za ieka zapravo nikada nije ni bilo konanog reenja, nema ideje utopijski potpuno smirenog drutva, iako se u njegovom radu vidi ogromna promena od 1989. do danas: od podravanja liberalne demokratije i insistiranja na univerzalnoj singularnosti posebnih borbi, do zahteva za ruenjem pomenute ideologije kao nadogradnje kasnog kapitalizma i potrage za singularnom univerzalnou - neo-proletarijatom, grupom ija emancipacija jeste takva da za posledicu nuno mora da ima Akt revolucionarne promene globalnog drutvenog sistema i to kao cele, recimo renikom Frankfurtske kole: neistinite i represivne Celine. Za razliku od Markuzea, iek nikada nije bio toliko naivan da misli da subjekt emancipacije moe da se svede na studente, na simbolnu klasu iskljuivo, ve je diskurs univerziteta upravo vidjen kao problem, ve kod Lakana samog. iekovo uzdravanje od davanja ishitrene politike podrke dananjoj (kvazi)levici je, kao i kod Adorna, vrlina a ne mana, tvrdim. Odbijajui lanu alternativu Kapitalu - slavljenje alter-globalistikog Mnotva, iek dri otvorenim mesto za istinski radikalnu politiku, ukazujui i na potencijalni subjekat Akta revolucije, na ogroman i enormno rasutui broj ljudi na Zemlji koji su postali neo-proleteri u megalopolisima Treeg sveta, te na imigrante i Palestince, izmedju ostalog. Radikalna emancipacija, ba kao i kod Adorna, ostaje odloena na neodredjeno vreme, a lana levica koja kuka za intelektualnom podrkom ieka je, kao i kod Adorna, potpuno odbaena. Treba im podrka intelektualaca,naprosto jer ni sami ne veruju u ono to rade. (Ovo kaem za najvei deo dananjih alter-globalistikih Novih drutvenih pokreta) Politika emancipacije se ne moe propisati, tako da iek sa Alenom Badjuom nade polae u Dogadjaj-Istinu (Badju) Akta revolucionarnog oslobodjenja neke strukturalno bitne grupe, Istine o mogunosti ruenja kapitalistike i ostale njom indukovane diskriminacije putem upornog sprovodjenja Balibarovog apstraktnog Ideala jednakosti-slobode (galibert) za sve ljude i do kraja koji nikad ne dostiemo, jer apstraktni Ideal galibert ne moe da podnese ni jednu Hegelijansku konkretnu optost, represivnu Celinu koja bi svakome da fiksira mesto koje mu pripada. Beskrajno sprovodjenje apstraktnog Ideala galibert destabilizuje sva fiksna mesta, sve ideje potpuno smirenog i savrenog drutva, i zahteva stalni napredak, u nedogled. Ovo je moja osnova za kritiku najgorih ostataka strukturalizma kod ieka, dakle: potpuno ideolokog antihumanizma, i to kako iek deklarie svoju poziciju ak praktinog antihumanizma. Zapravo ovakva politika misao je radikalno humanistika, prosvetiteljska i univerzalistika, iako iek sebe zove praktinim antihumanistom, 6

posebno od kada su usvojena stanovita Balibara i Badjua! iek, Balibar i Badju, nasuprot postmodernistikoj ideologiji kasnog kapitalizma, upravo insistiraju na univerzalnosti Istine, koja je posle Badjuovog Dogadjaja-Istine dostupna svakome (sa im se iek potpuno slae), kao to je svaki ovek, po Balibaru i ieku kao govorno bie, zasluio to veu jednakost-slobodu (galibert), i kao to je identifikacijom sa lakanovski reeno drutvenim simptomom, to jest: neoproletarijatom, kod ieka upravo, paradoksalno koliko i genijalno, postignuta univerznalnost politike i kritike ideologije kroz identifikaciju sa posebnom grupom (ili vie njih, zavisno od okolnosti), obzirom da je neo-proletarijat u takvoj poziciji da je za reenje njegovog problema potreban raspad cele represivne, neistinite drutveno-ideoloke Celine, tako da iekov neo-proletarijat predstavlja u krajnjoj liniji socijalni simptom toga da celo drutvo ne valja i mora iz korena da se menja, te utoliko potencijalno zastupa univerzalne interese svih! iek je genijalno pomirio politiku pristrasnost i univerzalnost. Samo, to je osnova za kritiku njegovog anti-humanizma, opet sa Adornove pozicije: za Balibara i ieka ljudi navodno nemaju opte osobine dovoljne da se tvrdi humanistika ideologija, ve se galibert zasniva na jednakosti svih ljudi kao govoreih bia. Na alost po obojicu mislilaca, to da ljudi imaju sposobnost govora ve jeste opta osobina pa anti-humanizam imanentno pada, odmah. Dalje, za humanizam, za ideju humaniteta koju Adorno pri kraju Negativne dijalektike proglaava najveom i vodeom metafizikom idejom, nije potrebno navodjenje neke transistorijske sutine oveka, ve prosto insistiranje na Adornovoj empatiji (odsustvu buroaske hladnoe, koju on toliko kritikuje), to jest, prosto: na solidarnosti kao racionalnom ostatku uzvienih ideja metafizike, spaenom u trenutku njenog pada, koji je pre post-modernista, na kraju Negativne dijalektike, Adorno potpuno predvideo. Na pokretu koji povezuje solidarnost insistiraju i Laklo i Muf i (posebno estoko) Badju i Balibar, i sam iek. Ve smo imanentno odbacili iekov anti-humanizam, a sad je ostalo samo da se doda da je kod njega i njegovih inspiratora u potpunosti i u pozitivnom smislu prisutan humanizam, jer humanizam koji je preiveo do kraja Negativne dijalektike ni nije nita drugo nego zahtev za solidarnou,preciznije kod Adorna: za ukidanjem sve patnje za sve ljude, to se moe postii samo solidarnou u borbi za ukidanje patnje. Kolektivnom borbom solidarnih ljudi omoguava se galibert: sloboda i jednakost za sve uesnike u radikalnom politikom kolektivu, koji kod ieka prema Badjuu predstavlja seme iz koga treba da izraste novi svet. Pomenuo sam jo i prosvetiteljstvo. to se mene tie, na matematici bazirana ontologija Badjua, te zastupana politika Istine Badjua i ieka, zastupana striktna univerzalnost, i humanizam za koji smo upravo pokazali da postoji kod ieka i njegovih glavnih novijih inspiratora, te odsustvo skoro svake vrste 7

kritike nauke ukazuju da se radi o filozofima Novog prosvetiteljstva, 3 prosvetiteljstva koje je sa Badjuom nauilo da Dogadjaj u nauci, koliko i politici pokree beskonaan proces kome subjekt mora ostati veran, ali uvek uz spremnost da prilagodi Istinu novim deavanjima, pa i da reinterpretira dogadjaj. Svakako, subjekt Badjua i ieka ne sme na dogadjaju izgraditi nikakav potpuno zatvoren (nekada su rekli: prosvetljen) svet, jer su i nauka i politika i miljenje uopte beskonani procesi. Tako na tragu onoga to iek nije rekao, a to snano postoji u njegovom miljenju, konstatujemo da se radi o filozofu Novog prosvetiteljstva, koji sledei Badjuov pojam Istine-Dogadjaja izbegava dijalektiku prosvetitljstva, osveenjem prosvetiteljstva o svojim granicama. Ili bolje reeno: o tome da je jedina granica prosvetiteljstva to to nikada ne moe biti dovreno, to nema odredljive neosporne granice. Na kraju predgovora moram jo jednom upozoriti itaoca ili itatiljku da se obzirom na psihoanalitiku i marksistiku pozadinu iekovog rada, veliki deo ove studije bavi ekspozicijom lakanovskih pojmova i na psiholokom nivou, kako bi se objasnila mogunost njihove primene na kritiko-ideolokom i politikom nivou i ta primena dovela u vezu sa marksizmom, to iek sve vie i vie radi, a u mom radu i posebno sa Kritikom teorijom prve generacije Frankfurtske kole.
1.) Uvod 1.1) Tradicionalno shvatanje ideologije kao lana svesti, lane predstave sveta
Razmatrajui etimologiju rei, saznajemo da je termin idol izvorno smiljen da bi oznaavao hrianski naziv za sliku paganskog, dakle: lanog boanstva; sliku koja nas lae o tome ta je pravo boanstvo i navodi da postupamo protivno svojim interesima, jer rizikujemo boiju kaznu oboavajui lana, paganska boanstva.4 Tako i ideologija, izvorno, saglasno tradiciji Prosvetiteljstva, znai neku lanu sliku stvarnosti, lanu predstavu stvarnosti stvorenu idolokom dogmom i ona nas navodi da protivno svojim interesima oboavamo neke imaginarne entitete, kao to je Bog, a u korist monih institucija kao to su crkva ili kruna. A shodno tradiciji Prosvetiteljstva, kritika ideologije sastoji se u postizanju ispravnog uvida u stvarnost, 5 koji e omoguiti (i) racionalno, slobodno, kreativno, samo-odredjeno ponaanje individualnog subjekta. Ovaj subjekt, kada je nauio ta je prava stvarnost i odbacio dogme, nije vie pod uticajem ideologije.
1.2) Altiserov doprinos teoriji ideologije

Ali, za iekovog velikog prethodnika, Luja Altisera (Louis Althusser), jedina vrsta subjektivnosti koja postoji jeste ideoloka, a sve upravo opisane tradicionalne teorije ideologije su same ideoloke teorije ideologije. 6 Ovde je vreme da istaknem svoju konstataciju da su teorije ideologije i ljudske subjektivnosti redovno fundamentalno povezane. Moderna ideja subjektivnosti znai da je ovekov odnos ka svetu posredovan ovekovim fundamentalnim samo-odnoenjem, to omoguava shvatanje sveta kao fundamentalno ovekovog sveta i ideal sveta kao prosveenog, racionalnog, humanog, neotudjujueg i neotudjenog ovekovog sveta; kao i ideal individue kao slobodne, line, jedinstvene, prosvetljene, racionalne, samo-odredjue i samo-transparentne (samoj sebi jasne) individue. A Altiserova teorija ideologije direktno predstavlja kritiku novovekovnog shvatanja subjekta u svim glavnim aspektima. Pre svega znai kritiku razliitih ideja slobodnog subjekta. Altiser se igra dvoznanou francuske (i engleske, svakako) rei subject gde isti termin funkcionie u dve sutinske a suprotne tendencije prihvaene jezike igre: kao oznaitelj povezan u prihvaenoj jezikoj igri sa oznaiteljima 9

racionalnosti, nezamenjivosti, slobode, produktivnosti, odgovornosti, kao u: rational, personal, free, productive, responsible, creative subject - dakle, tako da konotira novovekovnu ideju (pre svega:) slobodne subjektivnosti. Ali, ve na nivou veza rei, termin subject je povezan sa sintagmama subjected to i subject of, na primer kao subjekt zakona koji je podredjen zakonu (subject of law, subjected to law), podredjen dravi (subjected to state), ili prosto podredjen vladaru kao u subject of Queen Elisabeth, te subject dakle konotira podanika, skroz neslobodno bie. 7 Tekoa, koja bi se, tvrdim, mogla pokazati ve u Kantovoj koncepciji kategorikog imperativa, te time u jednoj od najpoznatijih i najuticajnijih modernih teorija subjektivnosti, je u tome to se ispostavlja da je ova dvoznanost fatalna, jer iza jedinstva ideje subjekta krije kontradiktornu suprotnost (bia koje je slobodno kao i potlaeno) 8. Altiser tvrdi da je ovek ideologijom prozvan, interpeliran, kao slobodno bie, da bi slobodno prihvatio svoje potlaenje!9 Glavna lana svest se sastoji, fundamentalno, ne u nekakvoj lanoj predstavi stvarnosti kod ideologijom obmanutih individua, nego lanoj predstavi njihovog odnosa ka stvarnosti - u predstavi imaginarnog odnosa individua prema realnim odnosima njihove egziastencije, kako glasi poznata Altiserova definicija ideologije.10 Ideologija vie nije prosto iskrivljena predstava stvarnosti, nego primarno sopstvenog praktinog odnosa ka stvarnosti. Objekt koji je predstavljen u imaginarnom obliku u ideologiji je odnos individua prema realnim uslovima njihove egzistencije, a to pre svega znai da je ideoloka, lana svest, ako izaberemo da zadrimo taj termin, lana svest o naoj stvarnoj drutvenoj praksi i odnosima u kojima se u njoj nalazimo sa drugima. Ideologiji je, prema Altiseru, spoljanja jedino nelina nauka koja moe, izmedju ostalog, da sagleda drutveni proces subjektivacije, ideolokog formiranja individua u neslobodne, neline, ne-racionalne ideoloke maine - drutveno-ideoloke subjekte. Ali, nauka je po Altiseru (tvrdim: potpuno pogreno) shvaena kao proces bez subjekta - on insistira da ne postoji subjekt nauke. 11 Altiser sebe smatra nastavljaem nauke istorije, kao i psihonalize i raznih strukturalistikih (tvrdim: pseudo-) nauka. Pod naukom istorije je on mislio na ono to je navodno, po Altiseru naravno, glavno dostignue Karla Marksa (Karl Marx), koje je Marks navodno u Kapitalu znasnovao. Altiser saznanja o oveku od najveeg znaaja stavlja u domen onoga to je za njega bila nauka: a nju ine strukturalistike interpretacije marksistike tradicije, interpretacije koje se svakako mogu dovesti u pitanje, kao i druge strukturalistike nauke iju spoznaju on nekritiki uzdie. Altiser, dakle, osim prirodnih nauka priznaje samo strukturalistiki zasnovane drutvene nauke - posebno psihoanalizu aka Lakana (Jacques Lacan), strukturalnu lingvistiku, te strukturalnu antropologiju. Na osnovu svih tih Altiserovih nauka, znamo je da smo svakako 10

uvek-ve u ideologiji. NAA UVERENJA I IDENTITET SU RETROAKTIVNI UINAK PRAKSE, UZ NUNU IDEOLOKU PRA-ILUZIJU DA SMO OBAVLJALI TU PRAKSU ZATO TO SMO, SHODNO LINO IZABRANIM UVERENJIMA, SHODNO SVOJOJ LINOSTI, IZABRALI DA JE OBAVLJAMO. TIME SE (PRAKTINIM PONAANJEM) NASTALO STANJE ILEGITIMNO PROIRUJE NA PROLOST, i oko funkcionisanja ovog mehanizma nastanka ubedjenja (verovanja) iek i Altiser se u veoma velikoj meri slau .12 Obzirom na takvo shvatanje, Mladen Dolar prikazuje sutinsku posledicu Altiserove teorije ideologije, od koje poinje kritika Altisera kod slovenakih lakanovaca (kojima i iek pripada): Ali nauka nije pozicija subjekta i izuzetna implikacija ovakvog shvatanja je da teoretiar koji uvia ovaj mehanizam njemu ne moe utei u njegovoj nenaunoj egzistenciji on je (ideoloki) subjekt kao i svako drugi, iluzija je konstitutivna za bilo kakvu vrstu subjektivnosti i time neizbena. Njegova jedina [praktina] prednost je da vidi nuna ogranienja te prednosti [dakle: da vidi ideoloku uslovljenost njegove sopstvene nenaune ivotne prakse]13 Sutinski bitan Altiserov doprinos teoriji ideologije je teza o materijalnosti ideologije, o tome da sva i svaka ideologija uvek treba da proizvede individue odgovarajueg (materijalnog) ponaanja, ponaanja odredjenog ritualizovanim materijalnim praksama monih materijalno postojeih dravnih institucija, dravnih ideolokih aparata, kako ih Altiser zove. Ovo znai da svaka ideologija nuno ima materijalnu egzistenciju!14 Individualna subjektivnost nastaje prepoznavanjem sebe u identitetu posredovanom dravnim ideolokim aparatima interpelacijom, to jest: odgovorom na ideoloko prozivanje od strane drugog. Identitet te subjektivnosti je uvek imaginaran: svako prepoznavanje je ujedno i neprepoznavanje, te nema prakse (osim naune prakse) koja ne bi bila ideoloka praksa.15 Uzrok ideolokog iskrivljenja i lanih predstava treba traiti u, pre svega, praktinom odnosu ka stvarnosti, tvrdi dakle Altiser, imaginarna priroda ovog odnosa stoji u osnovi svih iskivljenja koja moemo uvideti u svakoj i svoj ideologiji 16 (pod uslovom, naravno, da nismo robovi ba te idelogije).17 Da bi se odnosi proizvodnje kao odnosi dominacije reprodukovali nuna je reproduckija radne snage koja u proizvodnji uestvuje. Ovi odnosi zahtevaju reprodukciju svojih proizvodnih snaga, dakle: radne snage, dakle: odgovarajuih ljudi, dakle: ljudi koji svoj potlaeni odnos prema drutvenim instancama ekspolatacije 11

trebaju sebi imaginarno predstaviti da bi u ovim odnosima normalno funkcionisali, te da bi se time sami odnosi dominacije normalno odvijali. 18 Altiser i iek se slau da se ideologija pre svega tie formiranja odgovarajue prakse individue, onakve prakse kakva je potrebna da bi se drutveni odnosi dominacije odrali i da su ideoloka uverenja sekundarna posledica te prakse.
1.3) Ka iekovoj teoriji ideologije: kritika Altisera kod slovenakih lakanovaca

U svom razmatranju Altisera, Mladen Dolar tvrdi da ovaj proces ideoloke subjektivacije nikada nije potpun. Krucijalni problem je Altiserova ideja istog reza ne-subjektivisane individue19 i uvek-ve ideolokog subjekta. Rez, po Dolaru i ieku, nikada nije ist, nikada ne dolazi do, da tako kaemo, glatkog prelaza pred-ideoloke individue u njenoj materijalnosti u interpelirani, konstruisani, ideoloki subjekat. Nadovezujui se na Lakanovu koncepciju Realnog, Dolar i iek tvrde da ovakva ideoloka subjektivacija uvek proizvodi neintegrisani ostatak u svakoj ideolokoj subjektivnoj poziciji. To jest, gledajui iz bilo koje od tih pozicija nedostatak, problem. Polazina taka za slovenake lakanovce (kolu kojoj iek pripada, pogotovu u ranijim radovima) nije poricanje ideja ideoloke interpelacije i prethodno opisane pra-ideoloke iluzije (proirivanja nastalog na prethodno stanje, sa paralelnom iluzijom unutranjeg porekla konstruisane pozicije), ve tvrdjenje da ova operacija nikada nije potpuna - ovde se ne porie rez samo dodaje ostatak, ovaj ostatak je ono to je na delu u psihoanalitikom pojmu simptoma. 20 Ukratko, onaj subjekt koji se tematizuje u Sublimnom objektu ideologije i kod Dolara je upravo neuspeh da se postane subjekt u Altiserovom smislu ideolokog subjekta!21 Za Altisera subjekt je ono po emu funkcionie ideologija, za psihooanalizu, kod slovenakih lakanovaca, subjekt nastaje tamo gde ideologija pada. 22 Preuzima se Lakanova teorija razvoja u kojoj ve ulazak deteta u podruje Simbolnog (jezika, eksplicitnih i implicitnih zakona - regulacija) nikada ne prolazi tako glatko; to jest, ne bez, za konstituisani ideoloki subjekt: spoljanjeg ostatka - odredjene primarne materije, koja nastavlja da progoni svaku konstituisanu subjektivnu (ideoloku) poziciju. Dakle, insistira se na ustrajavanju materijalnog ostatka koji progoni svaku u drutvo, koje nikada u svojoj istoriji pravedno bilo nije, integrisanu, interpeliranu individuu.
12

Ovakva spoljanjost ideologiji ili materijalnost (individue) je, prema tome, striktno unutranja spoljanjost, proizvod je iste operacije (Altiserovog reza interpelacije, ne/prepoznavanja) kojom neko uopte moe postati ideolokim subjektom u Altiserovom smislu. Subjektivnost koja se kod slovenakih lakanovaca tematizuje je konstituisana oko ove intimne, a spoljanje sri (spoljanje onom ideolokom altiserovskom subjektu nastalom kroz proces subjektivacije, unutranje poto priamo striktno o materijalnosti tog subjekta od koje on uopte nastaje o ostatcima predrutvenog, prirodnog, materijalnog Lakanovog Realnog). Lakan za ovaj fenomen unutranje spoljanjosti ima svoj neologizam: ekstimnost23. Ovakva vrsta materijalnosti, spoljanosti, preuzeta iz jedne interpretacije psihoanalize, igra kljunu ulogu u savremenoj tematizaciji ideologije i subjektivnosti kod slovenakih lakanovaca. Ova ekstimnost je ono to se vidi, pre svega, u neurotinim simptomima, ako izlaganje spustimo na individualni nivo. U simptomima, ostatcima materijalnosti, pobuni potlaene prirode u sebi, elementima Lakanovog Realnog, vidimo nemogunost potpunog integrisanja individua u bilo koji (bar do sada postojai) drutveni, u lakanovskoj terminologiji - Simbolni poredak, koji uopte omoguava subjektu da svesno, dakle, za Lakana, i njegove sledbenike Altisera i ieka: ideoloki kae ko je uopte on/a sam/a, ta radi, i zato radi. (Ideoloki, lano, jer e izjave o pomenutim temama biti na nivou Lakanovog Imaginarnog, narcisoidnih identifikacija ne/prepoznavanjem sebe u poeljnoj slici sebe.) Setimo se da je za Frojda (Sigmund Freud) razlika izmedju normalnog i neurotinog samo razlika u stepenu! Simptomi postoje (manje ili vie; na ovaj ili onaj nain) kod svakog, pa i njihov uzrok, Lakanova ekstimnost, ostatak besmislene (u simbolni, drutveno-ideoloki poredak) neintegrisane materijalnosti, Lakanovog Realnog, u individui jeste opta karakteristika ljudske subjektivnosti.24 Problematizuje se Altiserovo shvatanje materijalnosti ideologije i materijalnosti subjekta. Altiser ve zna da su rituali institucija na iji se ideoloki zov postaje interpeliranim: samosvesnim za-sebe, a imaginarnim po-sebi - ideolokim subjektom, kodifikovani rituali monih institucija, ali proputa da (detaljno) razmotri odgovarajuu Lakanovu kategoriju Simbolnog i kategoriju Realnog, kao ovog ekstimnog - unutranjeg materijalnog ostatka; ostatka koji opstaje i posle ulaska individue u jezik i time u Simbolno, to znai u podruje kodifikovanih, iracionalnih, traumatino iskuenih, nelinih pravila prakse institucija. Altiser ne shvata efekat koji u individui proizvodi ulazak u Simbolno, momenat kada dete naui jezik po Lakanovoj teoriji psihilokog razvoja, a svaka ideoloka identifikacija 13

altiserovska subjektivizacija, ideoloko ne/prepoznavanje u prozivanju od strane drugog - kao Lakanovo Imaginarno - jeste (to Altiser jako dobro zna) posredovana Simbolnim (od momenta kada dete naui jezik - do kraja ivota). Tako slovenaka kola lakanovaca tvrdi materijalnost individue, a time i ne-identinost individue drutveno konstruisanim odredbama identifikacije25, istrajavanjem Realnog: materijalnosti koja mora prethoditi ulazku individue u polje ideologije kao ogledalnog ne/prepoznavanja na poziv drugog, to jest interpelaciji i koja interpelaciju uopte omoguava. Naravno, ovako shvaena materijalnost subjekta nije Altiserova materijalnost ideologije, to jest: nije materijalnost institucija, nego materijalnost subjekta samog, koja se odrava i uprkos Altiserove, u institucijama materijalizovane ideologije. Na ovakvoj materijalnosti Lakanovog subjekta (koje kod Altisera nema) naslanja se svaka ideologija koliko i kritika, kod slovenakih lakanovaca, pa, naravno, i Slavoja ieka.26
2.) iek o ideologinosti same stvarnosti 2.1) Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije
Opta formula ideologije, kako se to redovno, pa i kod ieka navodi je takva da se pod ideolokim smatra miljenje i ponaanje ljudi takvo da oni neto rade, a ne znaju ta zapravo rade. Prema tradicionalnoj prosvetiteljsko-marksistikoj emi, na primer, siromani vernik ide u crkvu, misli da odaje poast bogu svojim bogosluenjem, a u stvarnosti pomae crkvi kao represivnoj drutvenoj instituciji da odri svoj drutveni poloaj i time radi protivu svojih interesa. Medjutim, mnogi danas tvrde da ivimo u post-ideolokom dobu. Kako bi postmodernisti rekli, dolo je do kraja velikih pria. Mo funkcionie cinino i direktno, a po mnogim autorima to znai kraj ideologije. Niko vie vrsto ne veruje ni u ta, esto se uje, a to onda, navodno, znai da nema ideologije u savremenosti. iekovo stanovite, sasvim suprotno postmodernom, otvara sasvim novo polje kritike ideologije, a ovo se najupeatljivije moe prikazati kroz njegovu tematizaciju cinizma kao forme ideologije.27 Dananja formula ideologije onda bi bila: Znaju vrlo dobro ta rade, pa ipak to rade!. A iek nam, uvodei novu dimenziju razmatranja, ukazuje da ovo nije nikakav kraj ideologije. Sama drutvena i individualna realnost je utemeljena na nesvesnoj drutvenoj, ideolokoj fantaziji koja odredjuje ponaanje individua i funkcionisanje
14

zajednice. Individue svesno mogu usvojiti distancu prema ideolokim ubedjenjima, ali njihova sama praksa je uredjena nesvesnom fantazijom, a to znai da je uredjena KAO DA su izvesni, svesno odbaeni iskazi, istiniti.28 To znai da cinina postmoderno ponaanje opet pada u ideologiju. Ono to postmoderni subjekti ne znaju je da je njihovo ponaanje utemeljeno na fantaziji povezanoj sa iracionalnim fetiistikim oboavanjem nekih aspekata savremenog drutva, da postupaju kao da je istinito ono u ta svesno ne veruju. ak i cinini manipulant koji priznaje otvoreno interese moi nije utekao ideolokom iskrivljenju.
Iluzija [svojstvena ideologiji] je prema tome dvostruka: sastoji se u previdjanju iluzije koja strukturira na realni, efektivni odnos prema realnosti. A ova previdjena, nesvesna iluzija mogla bi se nazvati ideolokom fantazijom () fundamentalni nivo ideologije nije iluzija koja prikriva stvarno stanje stvari, nego (nesvesna) fantazija koja strukturira samu nau drutvenu stvarnost. 29 Nivo ideologije koji se kod ieka posebno tematizuje i za koji se svakako tvrdi da je kljuni nivo ideologije za kritiko sagledavanje savremenih drutava je takav da ideologija jeste fundamentalni faktor prisutan: 1) U samoj realnosti, samom ustrojstvu drutva time to je drutvena stvarnost konstruisana oko iracionalne,nesvesne, ideoloke fantazije. 2) U zanemarivanju, potiskivanju injenice da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije.
2.1a) Ekskurs: Sutina adornijanske kritike ieka i temelj mogunosti inkorporacije iekovog rada u Kritiku teoriju drutva
A za takvu kritiku analizu, nalazim da ju je, u donekle nejasnoj, fragmentarnoj formi, ali kao ipak mnogo obuhvatniju, formulisao Teodor Adorno (Theodor Adorno) u svojoj poslednjoj fazi teorijskog razvoja, najdetaljnije u Negativnoj dijalektici. Potpuno odajui priznanje ieku za jasnu formulaciju kljunog nivoa ideologije, i potpuno protiv njega, dakle, tvrdim neoriginalnost njegovih centralnih uvida, zahvaljujui kojima i jeste postao
15

poznat. Kako Denis Redmond (Dennis Redmond), prevodilac ovde korienog prevoda Negativne dijalektike kae za knjigu: ona je Kapital za 21. vek - najvii izraz neo-marksizma (kome i iek kasnije sve vie i vie pripada) 30. Adorno je u Negativnoj dijalektici konstatovao da je ideoloka pra-fantazija, operativna u stvarnosti trita, svodjenje ne-identinog na identino, upotrebne na razmensku vrednost robe: apstrakcija potpuno nuna za opstanak kapitalistikog drutva. Refleftovana u identitarnom miljenju i prinudi identiteta, apstrakcija je u osnovi apsolutno svih oblika diskriminacije. Ne moete diskriminisati crnce, a da prvo milione ne-identinih individua ne svedete na pojam, na navodnu nepromenljivu sutinu zajedniku za sve njih. Diskriminacija se ne moe okonati, a da se ne zavri sa kapitalistikim odnosima proizvodnje.31
2.1) Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije - nastavak

Vratimo se na iekovu teoriju: ak i postmoderni cinini oblik svesti i dalje ne zna ta tano radi. Teorerizacijom, pre svega, ideoloke fantazije i ideolokih fetia, iek nam daje savremenu teoriju ideologije, koja se nadovezuje na prethodne poznate formulacije, od Prosvetiteljstva do Altisera. Subjekti koji, na prvi pogled, znaju vrlo dobro ta rade, pa ipak to rade!, u krajnjoj instanci analize padaju na osnovni ideoloki nivo toga da rade neto, a ipak ne znaju ta rade, jer ne znaju koji neosveeni principi (ideoloke fantazije) upravljaju njihovim ponaanjem. Slino Altiseru, gde subjekti mistifikuju sopstveni odnos prema drutvenoj stvarnosti, i radikalnije od njega, kod ieka je sama stvarnost vidjena kao ideoloka. Po ieku, pre svega je ideoloka sama stvarnost: uredjena je na iracionalnoj (kao svenom miljenju neprihvatljivoj) nesvesnoj ideolokoj fantaziji stvarajui time i potrebu za Altiserovom imaginarnom transpozicijom, ne/prepoznavanjem sebe u fiksiranju identiteta uredjenom, pre svega, dravnim institucijama, kao i tradicionalno tematizovanu lanu svest: dakle sva tri novoa na kojima za ieka (i po sebi, tvrdim) funkcionie ideologija pa je i kritika na sva tri nivoa bitna. Ono primarno u ideologiji bila bi ideoloka fantazija koja je operativna u samoj drutvenoj stvarnosti: oblikujui i elju i praksu i miljenje ljudi.32 Fantazija tvori stvarnost kao iracionalnu ve time to uvek mora postulirati i odredjene uzviene objekte ideologije, ideoloke fetie, koji su potpuno po sebi besmisleni i slue samo da odre stabilnost celog drutveno-ideolokog totaliteta. Funkcioniu po analogiji sa Kantovim (to se mene tie)
16

najveim teorijskim padom (padom gotovo na predkritiki nivo) koji je prisutan u njegovoj analitici sublimnog u Kritici moi sudjenja.33 Paralela sa Kantovim sublimnim objanjena je u prethodnoj fusnoti, a nain funkcionisanja ideologije (za one koje Kant ne interesuje) objasniemo konciznim i direktnim reenicama:
iek tvrdi da nemogunost subjekata da objasne prirodu onoga u ta veruju u politici ne predstavlja nelojalnost ili abnormaliju. Precizno govorei, ono to politike ideologije rade je da omogue subjektima nain pogleda na svet, prema kome se takva nemogunost moe pojaviti kao svedoanstvo toga koliko je Transcedentna ili Velika njihova Nacija, Bog, Sloboda, itd. tako da je zasigurno iznad svih obinih, profanih stvari na svetu.34
Sublimni objekt ideologije, ili ideoloki feti, ostatak Realnog, bio bi centralni pojam kritike ideologije, jer je ono na ta se mora oslanjati celo fantazijom konstruisano ideoloko polje da bi zadralo privid sopstvene konzistencije. Ovde je razlika u odnosu na Marksa. Dok bi tradicionalna procedura kritike ideologije bila ukazivanje da je ideoloki pogled uvek delimini pogled koji skriva totalitet drutvenih odnosa, kod (slovenakog) Lakana, ideoloki je sam drutveni totalitet koji se nameraio na brisanje sopstvene nemogunosti kao dovrenog i zatvorenog drutvenog (i kognitivnog, ja dodajem) polja.35 Opet se vidi velika iekova neoriginalnost u slinosti sa Adornom i Frankfurtskom kolom uopte: njegovim odbijanjem apsolutnosti svake drutvene homogenizacije, kvalifikacijom svake drutvene Celine koja bi da se proglasi za apsolutnu: racionalnu i nepromenjljivu Celinu za represivnu neistinitu Celinu (kako su to zvali i Adorno i Markuze). Prisutan je i Adornov zahtev za okretanjem ne-identinom, afirmacijom mnotva razliitog nad kojim dijalektika ne bi vie imala nikakvu mo 36. Konstruisan na ideolokoj fantaziji, drutveni totalitet je za ieka uvek nekonzistentan, uvek je neistinita Celina, totalitet je fetiistiki iracionalno podran odredjenim uzvienim objektima na koje se mora oslanjati kako se ne bi raspao, to jest, kako ljudi ne bi uoili besmislenost celog jednog drutveno-ideolokog polja i sruili ga. Fundamentalna ideoloka fantazija je fantazija Celine kao istinite i ne-represivne, drutva kao smirenog totaliteta, kao korporativnog tela.37
17
IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE 2.2) Pojanjenje i kritiko-ideoloka primena iekove lakanovske terminologije
Pojasnimo do sada napisano. Pomenuta istrajna, neuklonjiva ekstimnost Realnog vidljiva je u simptomima, to naravno, na kritiko-ideolokom nivou omoguava kritiku ideologije preko kritike drutvenih simptoma, ekonomskih kriza, pre svega, kao manifestacija Realnog kao antagonizma, da preformuliemo klasini Marksov primer. Ako se simptomi jave, to je sluaj u svakoj ideologiji, onda je na ideologiji da (pokua da) pacifikuje Realno kao ostatak, popuni Realno kao nedostatak - da smiri antagonizam, oslabi simptome, zauzda krize i ugui pobune. To ideologija postie svojim zamenskim objektima za Realno, svojim uzvienim objektima: ideolokim fetiima. Kritika ideologije postaje kritika ovakvih ideolokih fetia, uzvienih objekata - ukazivanje da iza njih ne postoji nita, da tako kaemo, to jest: da im je jedina svrha da prikriju nekonzistentnost vladajueg ideolokog sistema. Svrha uzvienih objekata bila bi da prikriju antagonizam koji uvek istrajava, pa se Sublmni objekat ideologije nastavlja na ideju radikalne demokratije Ernesta Lakloa (Ernesto Laclau) i antal Muf (Chantal Mouffe): radikalne demokratije kao radikalne upravo u tome to insistira na trajnom priznavanju privremenosti svakog drutvenog sistema, toga da potpuna totalizacija drutvenog polja, njegovo zatvaranje, nije niti mogua niti poeljna, kao to su odavno tvrdili autori prve generacije Frankfurtske kole. Uveli smo paradoksalni pojam stvarnog (Realnog), razliku realnosti i Realnog38 i tvrdnju da je realnost zasnovana na fantaziji, te pojam ideolokog fetia i simptoma. Lakan, u kasnijoj fazi svog uenja, uvodi termin sintoma (sinthome) da oznai one simptome koji ne ugroavaju, nego podravaju identitet individue, koji se ne mogu ukloniti interpretacijom, jer se nikako ni ne mogu interpretirati. Lakanova terapija e interpretirati tetne simptome, time ih otkloniti, a onda prei na analizu pacijentovih fantazija. iekova teorija ideologije ovde potpuno preuzima teoriju leenja kasnog Lakana39: psihoanalitiko leenje se zavrava prevazilaenjem fantazije. Moramo prodrti do nesvesnih fantazija koje odredjuju svesno ponaanje i miljenje individua. Ove fantazije podleu analizi - mogu se izloiti skupom iskaza. Ponaanje individue je takvo da se ona nesvesno, mehaniki, ponaa kao da su ovi principi istiniti, iako u njih svesno ne veruje. Odredjena fantazija je uvek povezana sa odredjenim fetiima objektima ili aktivnostima kojima iracionalno u praksi zakucava individuu za stvorenu drutveno-ideoloku realnost. Naravno, uzvieni objekti ideologije, ideoloki fetii, mogu biti upravo ono oznaeno oznaiteljem-gospodarem, to 18

e rei da mogu biti pozivanje na Lakanovo Realno kao potpuni nedostatak, na isto nita, a u ime tih (esto potpuno nepostojeih objekata) mobilizuju se mase za politiku akciju. Feti i ovako samo prekriva prazninu Realnog, to jest: ublaava, prikriva, zamenjuje Realno kao nedostatak i u sebi, i u vladajuem drutveno-ideolokom sistemu. 40 ak i ako fetiistiki oboavani entiteti zaista postoje - kao Firer u nacizmu, ili predstavniki parlament u opresivnom drutvu kasnog kapitalizma u kome ivimo feti i dalje, samo prikriva nedostatak qua Realno drutva i individue. Prevazii fantaziju znai osloboditi se fetiistikih vezanosti za objekte koje je fantazija nudila kao zamenu za punu materijalnost Realnog, koje je nudila kao pacifikator za Realno antagonizma, za Realno u onom smislu nedostatka, u kom se Realno javlja u svakoj drutveno-ideoloki, simbolno konstruisanoj realnosti.41 Prevazii fantaziju znai, samim time, uoiti nedostatak u Drugome, drutveno-ideoloki poredak konano shvatiti kao represivnu i neistinitu Celinu, koja svoje probleme (vezane za tlaenje podanika) ublaava nudi podanicima oznaitelj-gospodar da se identifikuju i feti (esto slinog termina) jer imaginarna i simbolna identifikacija znaju da ne budu dovoljne u drutvu represivne desublimacije. Upeatljiv primer mogao bi biti da ljudi danas jako dobro znaju da parlament ne predstavlja volju naroda, da vlada veza (multinacionalnih) kompanija i politike klase, a pri tome se, u svojoj praksi, samim tim to potuju zakone (kao pozitivno pravo) ponaaju kao da parlament stvarno predstavlja optu volju i zastupa opte interese - deluju u skladu sa ideolokom fantazijom, u ije izkaze-konstituense svesno ne veruju. Kritika ideologije ovde identifikuje liberalnu kapitalistiku demokratiju kao ideoloku fantaziju dananjice, a (na dananji nain, predstavniki uredjen) parlament kao ideoloki feti. Slino, iek smatra da je i (dodajmo: sa svih strana tiena i oboavana) srednja klasa ideoloki feti, otelovljenje lai, utoliko to se njeni lanovi samo-percipiraju kao ugroeni vredni ljudi koji samo hoe upravo (nemogue!) pacifikovano drutvo samo da bi radili svoj posao, a u stvari su esto najodvratniji rasisti, oni koji direktno diskriminiu imigrante na Zapadu, ljude koje ive u geto-ima i mnoge druge.42 Skrenimo jo jednom panju na odnos svesnih ubedjenja i prakse. Ono to je kljuno u kritici ideologije je praksa, ne verovanje, koje je kod ieka, kao i kod Altisera, kao i kod Paskala, objanjeno kao retroaktivni uinak prakse. 43 Ideoloka fantazija odredjuje praksu i to je kljuno. U prethodnom primeru, potrebno je u praksi ukinuti liberalni kapitalizam i osloboditi se fetiistike vezanosti za slobodne izbore predstavnikog parlamenta. Zadatak Lakanovog leenja je prodiranje do ovog skupa nesvesnih iskaza kojima je implicitno definisana fantazija koja odredjuje ponaanje individue. Pri svemu ovome, za razliku od 19

funkcije istog termina u Kritikoj teoriji na primer, fantazija, u smislu u kome se termin koristi kod Lakana i ieka, ne znai nikada nita dobro. Fantazija nije neka stvaralaka mata, nije Markuzeova ili Adornova imaginacija. Lakan i iek fantazijom nazivaju ovaj skup neosveenih principa koji reguliu ivot drutva i ljudi, a vode velikim psihikim i socijalnim problemima, zbog kojih se individua uopte obraa analitiaru, ili zbog koga se dalje razvija jedna nova teorija ideologije. Lakanovo prevazilaenje fantazije kao izleenje onda funkcionie tako da se 1) pacijentu nabroje ovi principi za koje i on sam zna da nisu prihvatljivi; 2) te da mu se ukae da se u praksi ponaa kao da su valjani principi koje bi i sam svesno odbio da su ti principi upravo ono to nesvesno, kao fantazija koja je implicitno definisana skupom ovih nesvesnih stavova, odredjuje njegovo stvarno ponaanje i samim tim da se, potpuno paralelno sa prevazilaenjem fantazije, 3) postigne pacijentova identifikacija sa simptomom u onom smislu sintoma, kao jedinom stvarnom podlogom specifinog identiteta subjekta. 44 Ako se ovo sprovede uspeno, Lakan primeuje, nastupie izrazito psihiko oslobodjenje i olakanje. Lakan je, dakle, a ovde se iek izrazito oslanja na njega, primetio da i posle prevazilaenja fantazije ostaje izvesni skup simptoma koji se ne mogu ukloniti interpretacijom. Ne mogu se ukloniti, jer ni ne podleu interpretaciji. A konstatuje i da ne treba jer su ovi sintomi, kako ih je zvao jedino na emu poiva stvarni individualni identitet subjekta izvan svih imaginarnih interpretacija i simbolnih posredovanja. Niti su sintomi problem, niti leenje dalje treba sprovoditi, jer Lakan insistira da bismo njihovim uklanjanjem izazvali potpunu katastrofu - psihotini raspad subjekta. 45 Sintomi, to su ona vrsta simptoma koji odgovaraju vrstoj sri Realnog, koja odoleva svakoj simbolizaciji i alijenaciji pri formiranju sopstvenih identiteta dijalektikom imaginarnog odnosa sa Drugim. Ono ne-identino, razliito, dakle sintomi, jesu ono to odoleva Altiserovoj interpelaciji, jedini elementi koji biu subjekta kao posebnog subjekta daju oslonac van ideolokog samo (ne)prepoznavanja u drugome.46 Identitet individua i drutvenih grupa se, dakle, zasniva, u krajnjoj liniji, na odredjenim strogo posebnim osobinama koje treba potovati u svojoj posebnosti. Ova tvrdnja je od izuzetnog politikog znaaja. Uvidjajui je, iek u Sublimnom objektu insistira na nesvodivom mnotvu partikularnih borbi za oslobodjenje, koje se mogu povezati serijom ekvivalencija, solidarnou i uvidjanjem slinosti, kao razliite vrste odgovora na antagonizam kao Realno drutva.47 To to ljudi, nesvodivo, po Lakanu, Adornu i ieku jesu razliiti jedni od drugih, nikako ne ometa mogunost za radikalnu transformaciju drutva irokom kolektivnom akcijom. Razliite diskriminisane 20 grupe se mogu ujediniti u

radikalno-demokratski projekat transformacije globalnog drutva, jer imaju sasvim dovoljno osobina koje dele, bar kao zajednikih interesa i, pre svega, zajednikih problema, da naprave pokret za oslobodjenje kao seriju ekvivalentnosti - i bez insistiranja da novo drutvo treba biti takvo da svi njegovi lanovi imaju neke apsolutno vaee nepromenjljive opte osobine na kojima e zasnovati nepromenljive nove opte zakone. Naproriv, radikalna demokratija, koju Sublimni objekt ideologije afirmie na tragu Mufove i Lakloa, a kakvu nalazimo u Adornovoj afirmaciji afiniteta mnotva koje odbija prinudu indentinosti, takva je da zahteva stalno menjanje i poboljavanje drutvenog poretka, a iskljuuje esencijalistike fantazije o tome da ljudi imaju neke transistorijske zajednike osobine na kojima se mogu utemeljiti transistorijski vaei politiki principi. ini se da je ba ovo i kontekst u kome, u Negativnoj dijalektici, Adorno koristi pojam neidentinog da zahteva pomenuti afinitet razliitog priznatog za razliito!48 Oktetanje neidentinom znai upravo okretanje posebnosti individua i grupa, prihvatanje Lakanovih sintoma, identifikaciju sa sintomima, ali kod Adorna, uz insistiranje da je materijalno ne-identino ono promenljivo da zauvek treba dopustiti mogunost individualne i drutvene promene, i uz uvid da individue i grupe i ako nisu identine itekako mogu imati slinosti i preklapanja svih vrsta, te da je solidarnost potrebna upravo izmedju ovakvih neidentinih individua i grupa. Singularnost, zbog individualnosti sintoma na kom poiva realni identitet je ono to je jedino transistorijski opte. A radikalna politika stvara solidarnost u borbi protiv zajednikih neprijatelja od strane razliitih, nesvodivo ne-identinih individua i grupa, i iek u Sublimnom objektu ideologije, sledei Mufovu i Lakloa, takodje insistira da radikalna demokratija ne sme teiti dosezanju nikakvih transcedentalnih transistorijskih drutvenih standarda, koji bi bili samo nova prinuda identinosti (Adorno), koja bi automatski postigla samo to da a priori iskljui neke druge individue i grupe iz drutva, nego politika emancipacije mora teiti to veem otvaranju drutveno-politikog prostora.49 Sublimni objekt ideologije ovde ima ontoloko-politiko glediste da je upravo tradicionalna potraga za novim ovekom, za ukidanjem svakog drutvenog i/ili psiholokog antagonizma zlo samo: najveca masovna ubistva ikada i holokaust uvek su vrena u ime oveka kao harmoninog bia, Novog oveka, bez antagonistikih tenzija50. I ovo je vrlo sumnjiv iekov stav, obzirom da je u pozadini kritikovane potrage za Novim ovekom bila ili loa ideologija ili loe stavljanje u praksu neega istinski progresivnog (kao Marksizma). Na izjavama kao to je ova pomenuta zasniva se, tvrdim: katastrofalni iekov anti-humanizam, jo jedno od mesta za adornijansku kritiku ieka kritikom njegovog i Altiserovog anti-istoristikog scijentizma, koje bi sigurno odbacio i Adorno, u izvesnom smislu, sigurno prihvatajui ba znaaj 21

potrage za Novim ovekom, kao bazirane na pomenutoj promenljivosti Adornovog ne-identinog, same materijalnosti.51 Vratimo se sada opet kategoriji Realnog, da uvidimo, na primeru, jo jasnije, znaaj dva pojma koja tu (pre svega ostalog) spadaju: fetia i simptoma. Prikaimo ovo primerom: dananja ideoloka stvarnost (ja tvrdim na tragu ieka) tei da se konstruie oko fetiizma finansijskog sektora i fantazije tednje. Sa te pozicije izgubljena materijalna dobra, ono Realno, koje ta stvarnost iskljuuje, bie iskuena kao nedostatak, o emu i svedoe protesti protiv smanjena socijalnih stavki u budetima raznih drava. Feti je mali komadi Realnog, ono to treba da popuni nedostatak koji se itekako osea u stvarnosti koja je konstruisana fantazijom. Dananji fetii, tvrdim, bile bi ocene MMFa, Centralne banke EU i raznih privatnih agencija za kreditni rejting. Ideologija poiva na fantaziji tednje koja iskljuuje materijalnost naih telesnih potreba - vrstu sr Realnog, u smislu da naruava realno znaajno materijalno stanje ljudi, a u zamenu za to nudi ideoloki feti toga da vam pomenute organizacije pozitivno ocenjuju ekonomiju zemlje. Feti, uzvieni ideoloki objekt kao MMFova procena ekonomskog razvoja, ponudjena je u zamenu za stvarna materijalna dobra, koja se onda, naravno, iskuavaju kao nedostajua. Simptom je vrsta sr materijalnosti koja istrajava uprkos ideologiji: pad materijalnog ivotnog standarda, u zemljama koje su sluale diktate MMFa, dovodi do ogromnih protesta kao socijalnih simptoma, materijalnosti (u kapitalizam) neintegrisanog, (ideologiji) ne-identinog Realnog materijalnih potreba ljudi.
2.3) Kako uspeno lagati govorei istinu?

Sledea bitna ideja bila bi kritiko-ideoloka interpretacija razlike iskazanog sadraja i procesa, (drutveno-simbolnog) mesta iskazivanja; jo jedna ideja koju je iek direktno preuzeo od Lakana i primenio na kritiku ideologije, a koja podrava moju kvalifikaciju ieka kao nastavljaa Kritike teorije. Uzeta zasebno, ideoloka izjava moe biti ideoloka iako je potpuno istinita to se tie njenog injeninog sadraja time to obzirom na to ko je sa kog mesta iskazuje, prikriva odgovarajue interese (dominacije, eksploatacije...), skriva antagonizam i nekonzistentost totaliteta odgovarajue ideologije. Ovako formulisana teorija ideologije (opet!) prevazilazi pitanja predstavljanja, tzv. lane svesti, kritike ideologije kao puke 22

kritike znanja i ne znanja injenica. To da li su u Berlinu tridesetih godina Dvadesetog veka Jevreji stvarno sainjavali osamdeset procenata advokata i/ili bankara ni najmanje ne smanjuje zlo anti-semitizma. Pitanje je ta je tano ova konstrukcija Jevreja znaila u nacistikoj ideologiji, ta joj je bila svrha. A to je prikrivanje njene nekonzistentosti, unutranje nemogunosti same opake narodne zajednice, projekcije striktno unutranje nemogunosti nacistikog projekta Volksgemeinschafta na spoljanjeg neprijatelja. To da li Jevreji jesu ili nisu sainjavali najvei broj monika u zemlji razorenoj surovim kapitalizmom i prethodnim nacionalistikim projektom ni najmanje ne menja stvar u pogledu zla anti-semitske ideologije. Opet je na delu kritika ideologije kao kritika projekcije Realnog odredjenog sistematskog antagonizma - na uzvieni objekt figuru Jevrejina - figuru koja ne slui apsolutno niemu drugom do prikrivanju nekonzistentnosti univerzuma faistikog diskursa. Prema tome, iek eksplicitno tvrdi da je mogue lagati pod maskom istine, im odredjena izjava (bez obzira na njenu izolovanu istinitosnu vrednost) slui prikrivanju, injenju netransparentnim, interesa moi, eksploatacije, dominacije onih koji je tvrde. Ako je istinita time ideologija bolje funcionie. Ono to i dalje ostaje neistinito kao nekonzistentno je samo ideoloko polje kao celina, a ujedno je i represivno, skrivajui interese ovladavanja iza pojedinih tvrdjenja koja mogu sasvim tano odgovarati injeninom stanju.52 Naravno ovakvo prikrivanje je nuno: da bi ideologija uopte funkcionisala, sam nain opravdanja interesa (moi, eksploatacije,...) mora ostati prikriven.53
2.4) Struktura i efekat Simbolnog: identitet subjekta, elja i fantazija54

Po od ieka prihvaenoj teoriji znaenja Lakana i lakanovaca, rei, oznaitelji, dobijaju smisao (oznaeno) samo preko diferencijalnih odnosa sa drugim reima, a uz posredstvo oznaitelj-gospodara, termina koji sami po sebi ne znae nita, ali fiksiraju znaenje drugih termina, time omoguavajui subjektu svesan govor, tako to omoguavaju efekat oznaenog, to jest: smislenost naeg govora. I svesni identitet individue se zasniva na ovim po-sebi besmislenim oznaliteljima-gospodarima, pa je i on nuno fiktivan qua imaginaran.55 Pozivanjem na oznaitelja-gospodara, kao centralnog termina drutveno-ideolokog poretka, javni autoriteti mogu pozvati subjekte (qua podanike) na poslunost: u ime Boga, ili Nacije, ili Naroda, ili Partije i svega tome slinog. Jo se zato ove rei zovu oznaitelji-gospodari: ne samo to fiksiraju znaenje drugih termina, koji onda jo neto i znae stvarno, nego su bukvalno oznaitelji koje razni
23

gospodari koriste, da dre podanike pod kontrolom. Kljuno je da primetimo da niko ne zna ta tano ove rei znae, na ta referiraju. Ko je to Narod, na koga se autoritet poziva !? Ili otadbina !? ta je to tano i zato je znaajno !? Nema racionalnog odgovora - otadbina, ako ita znai, znai geografski prostor na planeti koji kao takav ne moe legitimisati ni jednu linu ili politiku odluku. Niti moe dati individui realan identitet jer bi je to svelo na jednu stvar u skupu svih stvari koje postoje u takozvanoj otadbini - i ne bi opisalo samu svest, nego stvar. A jo smo ve videli da se, za iekovog Lakana, individua ne rastvara u simbolno posredovanim imaginarnim i simbolnim identifikacijama, nego je jo mnogo vie iracionalna: treba joj fantazmatska, fetiistiki podrana, podloga njenom identitetu! Dakle, indivudua, kao i drutvo, po Lakanu, veoma iracionalno grade svoj identitet. Ipak, i drutveni autoritet i individualni identitet bazirani su na ovim praznim reima, oznaiteljima bez oznaenog, oznaiteljima-gospodarima, oznaiteljima koje koriste gospodari da opravdaju svoje gospodarenje, a podanici da svesnim koliko i iracionalnim identifikovanjem uine svoje podanitvo trenutno podnoljivim56 (iracionalno i besmisleno individue se identifikuju kao, na primer, dobri za svoju otadbinu, kao dobri Srbi, na primer, iako niko ne zna ta je to srpstvo, osim to je opravdanje za diskriminaciju svake vrste i odranje politike moi vladajue klike) 57 Dakle, individua ne zna ta znae ti termini kojima formira svoj identitet. Sada je kljuno da obajsnimo iekov pojam verovanja kroz Drugo. Kad pacijent odlazi kod psiho-analitiara, on, isto tako, ne zna znaenje svojih simptoma, ali pretpostavlja da analitiar zna. Naravno da ne zna. Saznae tokom terapije. Ali psihoanalitiki proces prenoenja ne moe da funkcionie bez ovog, inicijalno lanog, uverenja, verovanja kroz Drugog. Ono je osnova za kasniji proces prenoenja (transferencije) verovanja analitiara na pacijenta, kada analitiar zna ve neto da kae. Poenta je da je ovo inicijalno verovanje da Drugi zna smisao prisutnije u politici i vie nego u psihoanalizi i deluje izuzetno efektivno. Ne znam ta je znaenje oznaitelja-gospodara, ne znam ta je, na primer, Srpstvo, ali potpuno pogreno koliko i alosno, efektivno pretpostavljam da Drugi, sa kojima se identifikujem, znaju smisao oznaitelja-gospodara. Politiko uverenje je posredovano identifikacijom sa grupom u kojoj se individua nala niko od Srba ne zna ta je Srpstvo - jer tako neto uopte ni ne postoji van identifikacije (individua!) kao Srba. Iako niko od njih ne zna ta je Srpstvo - ideologija funkcionie odlino jer je samo bitno da se oni identifikuju kao Srbi da bi drutvena mo funkcionisala. To identifikovanje je mogue jer svi veruju da neko drugi zaista zna ta je sutina Srba, iako naravno niko ni ne zna, jer Srba ne bi ni bilo kada bi ljudi tako prestali da se identifikuju. Identitet supstancijalne grupe uvek poiva na identifikaciji lanova i van ina identifikacije nema 24

nikakvu osnovu, te iek kae da politika identifikacija, najsutinskije jeste identifikacija sa samim gestom identifikacije, jer se koordinacija [subjekata u politikoj zajednici] ne tie nivoa oznaenog [nekog pozitivnog deljenog obzira] nego nivoa oznaitelja. [U politikim ideologijama], neodluivost u pogledu oznaenog (da li drugi misle isto to i ja?) biva konvertovana u specijalni oznaitelj, prazni oznaitelj, prazni oznaitelj-gospodar, oznaitelj bez oznaenog; nacija, socijalizam i druge svrhe zastupaju neto za ta nismo sigurni ta je, poenta je pre u tome da identifikovanjem sa nacijom signaliziramo nae prihvatanje onoga to drugi prihvataju, uz oznaitelja-gospodara koji slui kao taka okupljanja za sve ostale58 Nema Srba ako svi emigriraju odavde i ponu da se izjanjavaju kao gradjani nove drave nema nikakve veze odakle su doli identifikacija i verovanje kroz Drugog su poetak i (uz razmatranje fantazmatskog nivoa fetiistike privrenosti) kraj prie o identitetskoj grupi! A van pritiska socijalnog autoriteta individue nemaju apsolutno nikakvu racionalnu potrebu da se izjanjavaju kao Srbi i robuju nacionalistikoj ideologiji. Imaju samo fantazmatsko-fetiistike vezanosti, koje se mogu prevazii. Autoru nije sasvim jasna pozicija ieka o odnosu oznaitelja-gospodara i sublimnih objekata ideologije. Autor nije naiao na iekov eksplicitni stav, ali misli, slino kao i arp u svom prikazu, da iek, logino, hoe da kae da oznaitelji-gospodari upravo izigravaju oznaitelje sublimnih objekata ideologije, ideolokih fetia koji su tu samo da prikriju istu nitavnost ideolokog polja, pa autor zakljuuje da oznaitelji-gospodari kao besmisleni nitavni termini i nisu nita drugo do pokuaja oznaavanja sublimnih objekata ideologije, ideolokih fetia.59 Prazne rei, oznaitelji-gospodari, oznaavaju istu Nitavnost ideologije oznaavajui uzviene (sublimne) objekte ideologije, ideoloke fetie, kojima ideologija pokuava da popuni Realno kao Nedostatak sopstvene konzistencije, rekao bih, najprostije i konzistentije. Ovim je i oznaitelj-gospodar doveden u vezu sa fantazijom. Fantazija odredjujui koordinate elje subjekta uredjuje njegovu praksu, fiksacijom za neke ideoloke fetie. Individue koje koriste neki oznaitelj-gospodar, da oznae neki sublimni objekat ideologije, ne znaju ta rade dok govore praznim reima, dok se bore za nitavne objekte. to je sasvim nebitno za funkcionisanje ideologije. To jest, bolje reeno, to podrava opstanak ideologije. Verujui kroz Drugog, i uredjujui svoju elju oko inherentnih prekaja, nepisanih pravila artikulacije 25

uivanja neke zajednice, nepisanih pravila o tome kako da se kre javno proklamovana pravila, individue uredjuju svoju praksu tako da funkcionisanje politike moi funkcionie neometano. A to je upravo ono to je potrebno i sasvim dovoljno da politika mo funkcionie, dok individue mogu imati imaginarnu predstavu da nisu sasvim pod uticajem ideologije, iako, upravo zbog ovako ideoloki (fantazmatski i fetiistiki) uredjene prakse individua, jesu pod potpunim uticajem ideologije, iako imaju privid da imaju neku distancu od sumanutih ideologija, jer ne veruju u sve to im je reeno. Po ieku, kao to je reeno, ovakva imaginarna distanca u svesti ne menja nita - ideologija se primarno tie prakse, kao to je Altiser efektivno ukazao! Ovde se kritika ideologije nadovezuje na mnogo teu temu iekovo itanje Hegelove Logike i njenog stava da je tautologija najvii oblik protivurenosti. Ipak, ovim stiemo do kljune poente, koja se moe objasniti i bez detaljne egzegeze Hegela. Ako nateramo individue da nam objasne zato se dre zakona kojih se dre, uvek emo dobiti totalnu besmislenost, tautologiju, stav koji nije (posle toliko milenijuma) nita bolji od biblijskog objanjenja ko je bog, gde dotini odgovara Ja sam da jesam! Individue potuju boga, zakon, naciju zato to su to bog, zakon ili nacija. Konani odgovor je: Prihvatam autoritet nacije zato to je nacija nacija. To jest, naprosto, (ne)legitimnost nacionalistike ideologije je zasnovana samo na iskazu nacija je nacija! ime vidimo besmislenost oznaitelja-gospodara i nitavnost pseudo-objekata, ideolokih fetia, za koje se upotrebljavaju. Objanjenje ideolokog legitimiteta je tautoloko, besmisleno, nitavno! Individua potuje autoritet nacije, a nema pojma ta je ona. Jedini odgovor koji moe da da je nacija je nacija Poredjenje sa Hegelom ovde moe ukazati na besmislenost ideologije, ako ova ve nije oigledna. Pri sudu oekujemo da predikat kae neto o subjektu kome se pripisuje. Oekujemo odgovor tipa Nacija je X, gde je X neka druga re, predikat koji neto tvrdi o subjektu, ne subjekat sam. Naem oekivanju da e drugi deo reenice, logiki predikat, rei neto novo o prvom delu reenice, logikom subjektu, tautologija, po Hegelu (i po-sebi, tvrdim), protivurei zato je tautologija najvii oblik protivurenosti. Kao tautoloka, sva objanjenja autoriteta politikog autoriteta su nita manje protivurena kao besmislena. Potujem naciju zato to je nacija nacija je besmislena, niim opravdana, protivurena izjava (protivurena ako hoete hegelijanski da kaete istu misao). Tako su sve ideologije takve da su im u osnovi legitimizacije besmislice, to jest, one se zasnivaju na praznim tautolokim iskazima, koji ponavljaju tautoloki svoj prazni oznaitelj-gospodar, u uvek i oigledno neuspenom pokuaju da objasne ta je to njihov ideoloki feti, njihov sublimni objekat ideologije, koji je u krajnjoj 26

liniji upravo ono to treba da prikrije Realno Nitavnosti samog drutveno-ideolokog totaliteta kao represivne, neistinite Celine.60 iek ovo ilustruje primerom sa staljinistikim izjavama, a ja u primer prilagoditi mestu i vremenu pisanja. Osnova savremenog srpskog faisoidnog nacionalizma bazirana je na reenici: Kosovo sastavni deo Srbije i ovo je izraz katastrofalne ideoloke fantazije Vojislava Kotunice, pravog naslednika Slobodana Miloevia reenica koja je oigledno besmislena. Iskaz, koji konstituie ovu ideologiju, navodno kae neto o Kosovu, dok se oigledno ni ne tie dotinog . Namera onih koji su pisali Kotuniin Ustav Srbije zasigurno nije bila da ukljue kosovske Albance u Skuptinu Srbije i pravno ree njihov status naprotiv Kotuniina vlada bi onda pala odmah, kao i ceo srpski nacionalizam, im bi neko stvarno pitao Kosovo o bilo emu vezanom za unutranja pitanja Srbije! to su nacionalistiki manipulanti savreno dobro znali! Cilj je bio samo da se re-produkuje, fetiistikom privrenou Kosovu (iz perspektive faisoidne ideoloke fantazije Velike Srbije) vladavina nacionalistike ideologije koja je decenijama odravala u politikom ivotu Vojislava Kotunicu i Slobodana Miloevia. Kosovo, u diskursu srpskog nacionalizma, jeste kljuna prazna re, besmisleni oznaitelj-gospodar ideolokog fetia srpskog nacionalizma, Kosova, tako da sastavni deo Srbije ne kae ba nita o Kosovu, obzirom da, vrlo realno, Kosovo i nije sastavni deo Srbije, a cinini manipulanti koji su pisali vaei Ustav Srbije jesu dobro znali kakva je prava stvarnost u pogledu toga. Dakle, blia analiza otkriva srpski nacionalizam, ne stanje stvari u svetu, nego nameru nacionalista da se pozivanjem na nitavne termine i nepostojae uzviene objekte ideologije odre na vlasti, u iskazu da je Kosovo sastavni deo Srbije, a prethodna reenica odredjuje Srbiju, ne Kosovo, svodei Srbiju, svodei realne probleme Srbije, na faisoidni imaginarijum Vojislava Kotunice. Zapravo, taj iskaz kae neto o Srbiji, nita o Kosovu, i jeste tautoloki: Srbija je definisana kao ono iji je feti Kosovo, svedena je na njega u smislu da su realni problemi Srbije svedeni na fantazmatski ideoloki feti (borbe za) Kosovo - pa izlazi tautologinost i ove besmislene ideoloke izjave, u konanoj analizi iskaza koji zapravo kae: Kosovo je Kosovo! Kosovo je prazni termin (oznaitelj-gospodar), koji pokuava da oznai ideoloki feti koji podrava vlast srpskih nacionalista u originalnom ideolokom - fantazmatskom iskazu da je Kosovo deo Srbije. Iskaz Kosovo deo Srbije ne oznaava realno postojae stanje stvari u svetu (na Kosovu, ili u Srbiji), jer je ona tautologija Kosovo je Kosovo sve na ta moe da se svede iskaz da je Kosovo deo Srbije. Kosovo je (u diskursu fantazije srpskog faisoidnog nacionalizma) isto Nita samog srpskog nacionalizma, kome Kosovo nedostaje kao ideoloki feti ideoloki je feti srpskih nacionalista i zvanine politike republike Srbije, sluei nacionalistikim klikama da se upotrebom termina kao potpuno besmislenog 27

oznaitelja-gospodara odre na vlasti - ne da se narodu pojasnili neto o postojaem stanju stvari u svetu (na primer: ta je Kosovo?, kao i ta je Srbija?), nego da se odrali mo srpskog nacionalizma. Reenica Kosovo je deo Srbije, kao prikrivna tautologija Kosovo je Kosovo, dakle, ne kae ba nita o stanju stvari u svetu, ne kae nita ni o Kosovu, ni o Srbiji, nego slui legitimizaciji vladavine nacionalistike klike i to je sve to se postie izgovaranjem ovog iskaza. Naalost, postie se efektivno. Isto tako, na najoptijem nivou, individue koje potuju zakon, u krajnjoj liniji, ako pokuaju da objasne svoje postupanje, moraju rei da potuju zakon: zato to je zakon zakon. Dalje, danas, u situaciji pooptene histerije 61 represivnom desublimacijom i industrijom kulture, vai Lakanova formula da je elja uvek elja drugog. Problem represivnom desublimacijom kroz kulturnu industriju kreiranih subjekata je upravo to im treba (ono to iek neadekvatno psihologizuje opisom funkcionisanja histerine subjektivnosti za ono to je odavno od Frankfurtske kole kvalifikovano za normalne subjekte nenormalnog sveta, neistinite Celine:) rekurs na drugog subjekta da bi organizovao svoju elju 62. Ovo je, naravno, Lakanova formula koja opisuje subjektivni stav ljudi jedne dimenzije, lanova potpuno upravljanog drutva u kome danas ivimo - drutva opisanog jo u Dijalektici prosvetiteljstva, tematizacijom naina na koji industrija kulture gradi nae snove i elje da bi ih sruila ostavljajui ljude u depresivnoj stvarnosti upravljanog sveta, i to esto ba kao histerike, pacijente,koji treba da se obrate psihoterapeutu na neto to uglavnom vie predstavlja dresiranje poslunih objekata ljubimaca totalno upravljanog drutva! Lakanova i iekova, tvrdim: preterana psihologizacija mentalne konstitucije subjekata robova industrije kulture, subjekata drutva jedne dimenzije, subjekata totalno upravljanog drutva predstavlja sauesnitvo u odravanju samog neistinitog sveta, i interese psihoanalitiara da se nabogate u tom i takvom svetu. Ne nikakvu pomo nikome osim depu terapeuta. Formulu da je elja uvek elja drugog znamo jako dobro jo od najranije tematizacije industrije kulture u Dijalektici prosvetiteljstva, Lakan svakako dodaje korisne detalje o ovom goruem problemu kojim se repesivna Celina upravljanog drutva reprodukuje, ali je psihologizacija problema potpuno neprihvatljiva, upravo sa kritiko-ideoloke perspektive. elja jeste elja Drugog, ali to nije oduvek bilo tako, niti mora zauvek opstati struktura elje totalno upravljanog drutva u kome su elje takve da ak, kako je najdirektnije i najozbiljnije presudu izrekla Frankfurtska kola: Zabavljanje uvijek znai: ne misliti na patnju, ak iako se ona prikazuje. Njegova je osnova nemo. Zabavljanje jest zaista bijeg, ali ne kao to ono 28

samo tvrdi, beg od loe zbilje, nego od zadnje pomislmi na otpor, koja jo moe ostati u toj zbilji. Oslobodjenje koje obeava zabava je osloboenje od miljenja kao negacije. Bezobrazluk retorikog pitanja to ljudi ele imati jest u tom da se poziva na one iste ljude kao na mislee subjekte koje po svom specifinom zadatku odvikava od miljenj a () Svatko je samo jo ono ime moe nadomjestititi svakog drugoga, svatko je fungibilan, egzamplar. On sam kao individua jest ono to se moe zamijeniti, isto nita a upravo e to osjetiti ukoliko vremenom izgubi slinost.63 Ipak, dakle, identitet i autoritet zasnovani na upotrebi praznog oznaitelja-gospodara ne mogu biti konani, fantazmatska nesvesna osnova stvarnog ponaanja individue i grupe prisutna je zbog toga redovno i to ba kao nuna reakcija na besmislenost svesne identifikacije posredstvom praznog oznaitelja-gospodara, to jest kao reakcija na pojavu ove provalije besmisla koju oznaitelj-gospodar unosi i u individuu i u drutveno-ideoloki autoritet. Dete ulazi (uenjem jezika) u simbolni poredak u kome ui neka pravila kao zabrane. Ovo odmah izaziva, ili produbljuje rascep u individui. Gotovo automatski, ako individua prihvati svesno neke zabrane, nesvesno nastaje elja da se iste zabrane prekre, i to je jedna od najznaajnijih lakanovih teza, a znai da je svaka ljudska individua podeljeni subjekat (na svesno i nesvesno, naravno)! Zadovoljenje zahteva superega (krenje svesno prihvaenih pravila) proizvodi oseaj krivice, ali uivanje, po Lakanu, postoji upravo i u oseanju krivice, kao neka vrsta, rekli bi, perverznog uivanja, i to tako da ono jo vie pojaava elju da se prekre pravila. Imamo zaarani krug zakona, superega i elje. Dalje, po implikaciji zakljuujemo neto od ogromnog znaaja za iekovu teoriju ideologije: individue e jedva ekati da prihvate nepisana, nezvanina pravila, koja im kau upravo kako da prekre svesno, to jest, javno, prihvaena pravila ponaanja. To je ono to redovno ele! Funkcionisanje ideologije podrane fantazijom se i bazira na pre svega nepisanim, preutanim perverznim pravilima, koja kau subjektu upravo kako da prekri javna pravila nekanjeno i stekne neku korist time, lakanovo uivanje (makar to bilo i puko lakanovsko patoloko uivanje, ako ne neto vie kao pravo na nasilno ponaanje, mo i novac). Time e mnogo bolje nauiti ta znai biti, na primer, srbin, nego kroz deifrovanje besmislenog oznaitelja, jer identitetska grupa ima svoje inherentne prestupe, pravila o kojima se uti da bi se prekrila javna pravila, a kako bi se postiglo uivanje.64 Uz to, za Lakana, Super-ego, jasno odvojen od Idealnog-Ja i Ja-Ideala, ima 29

jedno fundamentalno naredjenje za subjekta: Uivaj!. 65 To jest, kri sva pravila koja si svesno prihvatio!. Ili, na drutveno-ideolokom nivou: svim raspoloivim sredstvima kri pravila elementarnog suivota, uivaj u tome i profitiraj od toga!. Ili, da navedemo najoigledniji primer: Idi da se bori za Boga u Krstakim ratovima, iz navodno uzvienih ciljeva, a zapravo e ti biti omogueno da pokrade i siluje sve to stigne. Ideologija shvaena preko ideoloke fantazije, uvek povezane sa ovim nepisanim pravilima, upravo poiva na ideolokoj dez-identifikaciji; na tome da se zadri stepen slobode u odnosu na zvanina pravila ponaanja. I to ne ometa nivo ideologije koji iek opisuje, nego ga (p)odrava. Dakle, indivudue uopte, u krajnjoj liniji i ne moraju da potuju oznaitelje-gospodare ideologija na kojih se svesno i javno pozivaju ali to ne znai da su slobodni, jer isti potez uvodjenja oznaitelja-gospodara stvara i nesvesnu, prikrivenu fantaziju, kojoj ovek moe potpuno robovati, makar bio i najgori cinik! Fundamentalni nivo ideologije (onog to odredjuje ponaanja individue i grupe) je u ovoj nesvesnoj i/ili prikrivenoj fantaziji, koja na izvorno nedostatak nastaje u kao reakcija Drugome na iracionalnost Celine oznaitelja-gospodara, velikom neistinite
drutveno-ideolokog poretka, to znai da je fantazija substitucija upravo za iracionalnost drutveno-ideolokog totaliteta, za besmislenost oznaitelja bez oznaenog, i ona ujedno, nesvesno i/ili prikriveno, kontrolie ponaanje subjekata, odredjujui koordinate njegove elje, postavljajui neke objekte na mesto ideolokih fetia, kao da emo posedovanjem njih dobiti eljeno uivanje. Subjekt, dakle, zadrava politiku pripadnost zahvaljujui nepisanim pravilima koja mu omoguavaju lakanovsko uivanje, pri emu uopte ne mora da se stalno stvarno pridrava javnih pravila ponaanja, nego treba samo da (moda i nesvesno) veruje da Veliko Drugo drutveno-ideolokog poretka moe da mu da ono to mu treba za uivanje (odgovarajui uzvieni objekat ideologije). Ne identifikuje se subjekat potpuno sa dogmom Drugog nego izvlai korist/uivanje pukim pozivanjem na zvanina pravila i ideale iako u njih uopte ne mora da veruje i snanim praenjem ovih perverznih fantazmatskih pravila, koja mu omoguavaju da prekri u svom interesu sva pisana, javna pravila. Treba naglasiti da iekovo-Lakanovo uivanje, i po sebi i u cilju koherentnosti iekove teorije, MORA znaiti ne samo neko bukvalno perverzno uivanje to znai tek izuzetno - nego i direktno sticanje materijalne koristi, drutvenog statusa, zadovoljstva u muenju drugih, ili obezbedjenje bilo kog interesa individue koja bi da uiva. iek ovo ne naglaava zbog pomenutog, kritikovanog lakanovskog dogmatizma i verovatno bi sve nabrojane koristi pokuao da nekim objanjenjem, jasnim nikome osim dogmatskim oboavaocima Lakana, pokae da su svi oblici koristi koje sam pomenuo nekako fantazmatsko-perverzni tako da se mogu uklopiti u Lakanov termin 30

jouissance (uivanja), koji se na francuskom koristi samo za seksualno uivanje, To e rei da je veoma neophodno ponovo promisliti iekove stavove o uivanju kao politikom faktoru i skrenuti, anti-dogmatski qua anti-lakanovski, panju da se ovde ne radi toliko o Lakanovom joiussance (iako svakako moe biti prisutno i ono, u striktnom smislu) koliko o, najprostije i prodornije reeno: sticanju line koristi bilo koje vrste . Time je obuhvaeno i Lakanovo uivanje-u-bolu i u nacionalnim fetiima kao uspesima sportista: i ovo su vrste koristi! Mentalne koristi, ali ipak, koristi! Poto ovaj rad poziva na iekovu defetiizaciju Lakana i odbacivanje iekovog lakanovskog dogmatizma: potrebna je i znaajna promena neadekvatne psihoanalitike terminologije da bi se racionalna sr iekove drutvene teorije spasila uopte. Time je jasnija i iekova tvrdnja da, opijeni ideolokom fantazijom, smtramo da su nam Drugi oduzeli objekat uivanja (dakle: interesa), ili prosto poseduju svoj objekat interesa, dok mi tako neto ne posedujemo, pa na sve naine, utvrujui ovim rasizam, pokuavamo da odvojimo Druge od njihovog objekta interesa-uivanja, pretpostavljajui da oni zaista imaju pristup nekom njihovom specifinom objektu te vrste i to je ono to nam stvarno smeta66. Ulazak u Simbolno (od momenta kad dete naui jezik) proizvodi nedostatak u individui, samim tim to u njemu ona nema ni identiteta koji nije imaginaran, ni naina da artikulie svoje elje istinski autonomno. iekov Lakan, Lakan najzrelije faze svog uenja, tematizuje Realno kao ovaj nedostatak u sri svake simbolne konstrukcije stvarnosti, obzirom kakva je struktura Simbolno, te insistira na istrajavanju materijalne sri Realnog, objekta malo a, objekta u subjektu, koji je i objekt uzrok elje, sutinski povezan og sa fantazijom kojom je uredjena elja. Primetimo opet slinost sa Adornom: ideja artikulisana u Negativnoj dijalektici, ideja o primatu objekta, znai pre svega to da je sam subjekt i subjekt i objekt, te da je sutinski pod uticajem materijalnosti objekta u sebi. Kasni Lakan insistira na tome da identitet subjekta nije svodiv na imaginarna i simbolna posredovanja, nego i na fantaziju koja tvori njegovu praksu, a koja je prisutna zahvaljujui samom ulazku u Simbolno, utelovljena u ostatak materijalnsti Realnog u psihi, ovog objekta u subjektu (objekta malo a). Ovaj objekt uzrok elje jeste ono to se ne moe nikada potpuno predstaviti u diferencijalno strukturiranom diskursu, jeziku, Simbolnom, ve je ono to stavlja nau elju u stalni pokret, kako je uredjeno prihvaenom fantazijom. Prevazilazei fantaziju mi ujedno oslobadjamo elju stalnog kretanja od nezadovoljstva nezadovoljstvu, jer elja tei viku uivanja, nedostinom uivanju kao uivanju koje postoji samo kao viak, uivanju koje jeste skroz ideoloki posredovano, kao i fantazija uopte. Moglo bi se rei, tvrdim, pozivajui se naravno na tradiciju Kritike teorije, da kroz Lakanovu 31

identifikaciju sa simptomima, sintomima, kojom se postie efikasno obuzdavanje ovog ideolokog uivanja, ujedno postiemo pomirenje sa unutrarljudskom prirodom. Ovde imamo na delu represivnu desublimaciju, koju je detaljno tematizovao Herbert Markuze, taj paradoks postmodernog kapitalizma, u kome uivanje vie nije zabranjeno nego drutveno preinaeno.67 Superego je i dalje shvaen kao iracionalna i zla kategorija drutvene prinude, koja svakako nastaje internalizacijom drutvenih pravila i svakako moe za efekat imati oseaj krivice. A nagoni individuu na drutveno nametnute moduse uivanja.68 I geneza ovakvog superega, po Lakanu, ima sve veze sa simbolnim poretkom. Prema tome, post-moderna etika i politika koja je okrenuta ka pukom i bilo kakvom uivanju uz slavljenje slabljenja ega, pa ak i ludila, za ieka (kao i Adorna) je, bukvalno reeno, kulturna logika kasnog kapitalizma, kako se izlae u jo jednoj ranoj iekovoj publikaciji na engleskom jeziku. Ovo ga otro razlikuje od post-strukturalizma, jer, kako iek stringentno kae: Daleko od toga da sadri ikakav subverzivni potencijal, raspreni, mnotveni, konstruisani subjekat slavljen u postmodernoj teoriji (subjekat podloan posebnim, nekonzistentnim nainima uivanja, itd.) prosto oznaava oblik subjektivnosti koja odgovara kasnom kapitalizmu.69 Problem je naravno represivni, asketski, ak antiprosvetiteljski ton ovakvih iekovih izjava, jasno indicirajui totalitarni stav. To to je kapitalizmu uspelo da organizuje uivanje individua, ne znai da je uivanje samo po sebi loe! Dalje, slino Adorno, a suprotno postmodernizmu, logino bi bilo zahtevati pomirenje ega sa unutarljudskom prirodom , sa nagonima, te ne-identinost, solidarnost razliitih individua, upravo ujedinjenih borbom za iskorenje sve patnje - a ne zauzimati stavove za ili protiv uivanja, posebnosti, nekonzistentnosti.
2.4a) Ekskurs: Politika prekomerne identifikacije

Obzirom na upravo napisano o funkcionisanju drutva u vezi sa pisanim i nepisanim pravilima, iek formulie imanentu kritiku u praksi politiku prekomerne-identifikacije (prosto reeno: stavljena je u funkciju u politici imanenta kritika na kojoj je i Frankfurtska kola insistirala u teoriji). Starija iekova glavna starija politika ideja subverzije diskriminatorskih reima je ideja prekomerne identifikacije sa jednim politikim sistemom.
32

Identifikacijom sa javno proglaenim pravilima moe se izazvati radikalna subverzija sistema, jer on poiva na preutanim pravilima o tome kako izvui korist krenjem javnih pravila. Treba insistirati prosto na tome da se javna pravila potuju i raditi sve po njima. Tako se iek borio protiv totalitarnih elemenata u bivoj Jugoslaviji, kada je pisao govore politiarima. Iako nisu mogli da ga podnesu, iako mu je objanjeno da ne sme da radi sve to radi, niko mu nije nita mogao, jer se iek javno i do kraja identifikovao sa komunistikom ideologijom i zvaninim pravilima partije. Bila mu je praktino omoguena unutarnja subverzija Komunistike partije jugoslavije. 70 Nekada puko insistiranje ba na pozitivnom pravu, nasuprot nepisanim pravilima, moe biti dovoljno da raznese sistem diskriminacije, na potpuno neoekivan nain.
2.5) Homologija Marksove i iekove teorije ideologije: 2.5a) Viak vrednosti i viak uivanja.
Po ieku postoji fundamementalna homologija Lakanovog i Marksovog uenja, vidljiva, izmedju ostalog, u teoretizaciji pojmova vika vrednosti i ideolokog uivaja kao vika-uivanja. Izloiu je primerom sa Koka Kolom bez kafeina i eera, iz filma iek!: to vie pijete, to vie elite, to vie elite to vie kupujete, pijui istu nitavnost, puki privid (...) jer Koka kola nikad nije TO (...) to vie imate, vie i elite, vie i pijete, vie ste edni, vie sluate Super-ego, vie ste krivi, a ovaj primer treba da uini opiplivim vezu tri pojma: marksistikog vika vrednosti, Lakanovog objekta malo a i paradoks Super-ega71 to vie uivate u ideolokim fetiima, proizvodima post-industrijskog drutva, drugim reima, to je vea elja za jo njih, to vie novca na njih troite, a kada se elja zadovolji opet nastaje jo jaa elja, koja zahteva jo vie troenja novca da bi se zadovoljila, i tako u nedogled. elja je striktno nezadovoljiva, u krajnjoj liniji vodi samo odravanju same sebe, jer uivanje postoji samo kao viak () ako oduzmemo viak gubimo uivanje 72, kao to bi kapitalizam prestao da postoji onog momenta kada bi nestalo vika vrednosti. Kapitalizam mora da se razvija, jer bi se, kako i ja tvrdim ono to sasvim opravdano iek primeuje, raspao onog momenta kada ne bi vie mogao da se revolucionie. Kapitalizam i elja (ako je upravljana gore opisanim Super-egom i ideolokom fantazijom), kao zajedniku imaju inherentnu nestabilnost, stalni nedostatak u njihovoj sri, koji ih goni u
33

neprestani proces razvoja, eljom za jo vie i jo vie, da tako kaem, na koje navodi Realno objekta malo a, objekta uzroka elje, iskuenog kao stalnog nedostatka, kao i Marksov viak-vrednosti: kapital je kapital koga nikad nije dovoljno, koji tei, pre svega, tome da se povea. I fantazijom upravljana, a Super-egom nabojena elja i kapitalistiki nain proizvodnje, naterani su na stalno kretanje, fundamentalnim nedostatkom, materijalnou Realnog antagonizma, odnosno patnje, koji su sutinski ostatci materijalnosti u socijalnoj i psiholokoj realnosti i istrajavajuju uprkos te ideoloke socijalne i psiholoke realnosti.73
2.5b) Kako je Marks otkrio simptom?

Na samom kraju glavnog toka izlaganja, prikazau ono ime iek poinje razmatranje u Sublimnom objektu. Prema Lakanu, pojam simptoma je smislio Marks, i uvodno poglavlje Sublimnog objekta, se bavi slinou Lakanovog i Marksovog uenja. 74 Medjutim, kasniji delovi knjige mnogo jasnije demonstriraju ovu homologiju. Ona poiva na slinosti analize forme: forme druta i forme psihe kog Marksa i Frojda. A ova fundamentalna slinost dva mislioca pokazuje da su, ono to nam se ini za sluajne, a neeljene pojave, zapravo sutinski efekti samog sistema psihe odnosno drutva. Tako po Frojdu, sutinski uvid u funkcionisanje psihe dobijamo analizom snova, govornih omaki, prisilnih radnji i ostalih simptomatinih formacija. Po Marksu, sutinski uvid u funkcionisanje kapitalistikog drutva dobijamo analizom diskriminacija, ratova, ekonomskih kriza, kao nunih efekata kapitalistikog sistema. Prevazilaenjem fantazije i identifikacijom sa simptomom, identifikovaemo efekte sutinske strukture samih sistema upravo sa ovim simptomima, kao nunim uincima sistema,75 otkriemo njihovo Realno kao antagonizam koji istrajava, nasuprot svih pokuaja pripitomljavanja, jer je drutvo strukturirano (na fundamentalnom nivou) ba kao i psiha: psiha koja je neukidivo podeljena na svesno i nesvesno, kao to je i drutvo podeljeno na klase.
2.6) Pojam Akta i prevazilaenje fantazmatske drutveno-ideoloke Represivne Celine. iekova novija politika.
Kasniji iek postaje sve vie i vie neo-marksista, sve blii, to se mene tie Frankfurtskoj koli, izmedju ostalih, i veoma radikalan leviarski politiki mislilac. I ranije se onaj sutinski antagonizam drutva izjednaavao sa klasnom borbom, ali ona je vie 34

sluila kao primer antagonizma. Sada je iek filozof i politiar otvorene klasne borbe neo-porletarijata. Politika emancipacije zasniva se na identifikaciji sa socijalnim simptomima, grupama koje su ugroene, i to pogotovu koje su ugroene sistemskim efektima same drutvene dinamike, onim delovima drutva iji poloaj negira ceo drutveni totalitet kao harmoninu Celinu i pokazuje ga kao antagonistiku, represivnu Celinu: kako je i miljeno u Marksovom pojmu proletarijata i eksplicirano u vezi sa Adornovim zahtevom za ukidanjem kapitalizma kao osnove svake i sve diskriminacije. Uz sumnju u tradicionalnu identifikaciju proletarijata sa radnikom klasom, i iek kasnije, kao i prva generacija Frankfurtske kole, trai novog subjekta opte emancipacije koji moe sruiti ceo totalitet kapitalistikih drutvenih odnosa i time (po kasnom Adornu) unititi osnovu svih diskriminacija.76 to se tie kritike ideologije, ovo stanovite identifikacije sa ugroenima (sa socijalnim simptomom) impliciraja, kod ieka, vrlo bitan zakljuak: da subjektivnost (pristrasnost, ako hoete) i univerzalizam jesu kompatibilni ak da je PRISTRASNOST NUNA ZA PRAVU UNIVERZALNOST!77 Identifikacija sa ugroenima je oigledno pristrasna. Medjutim, iekov subjekt emancipacije bi trebao da bude takav subjekt za koga nikako nema mesta u drutvenoj celini, koga ona sistematski proganja da bi zadrala privid svoje konzistentnosti, neprotivurenosti, harmoninosti. to e rei da je iekov subjekat ono to drutvo kao kvazi konkretni-totalitet NUNO diskriminie da bi se uopte odralo onakvo kakvo jeste. Iz tog razloga je identifikacija sa tako ugroenom grupom i UNIVERZALNA jer je za emancipaciju jedne tako potlaene drutvene grupe NUNO RUENJE CELE REPRESIVNE CELINE (Adorno): nepravednog drutva kao totaliteta potencijalno sa svim (do tada) postojaim nepravdama! Dakle, sasvim suprotno tradicionalnoj kritici ideologije, koja iza navodno opteg i neutralnog pogleda na stvari vidi pristrasno stanovite (koje funkcionie u korist) neke grupe, iek insistira da imamo univerzalni pogled na drutvenu situaciju pristrasnom identifikacijom sa potlaenima. Kao i Laklo78, insistira da ima raznih potlaenih grupa, naravno. Izmedju tih grupa zaista treba napraviti seriju ekvivalencija (Laklo) u borbi protiv istog sistema koji ih diskriminie. Ali, glavna razlika u odnosu na Lakloa je u tome to iek misli da postoje, da grubo i netano kaemo, privilegovane ugroene grupe i to su, naravno, upravo, iekovi socijalni simptomi - kao to je nekada bila radnika klasa. Serija ekvivalencija, solidarnosti u zajednikoj borbi protiv zajednikog zlog drutva nije ba apsolutno ravnoduna prema oblicima diskriminacije (iako iek nesumnjivo hoe ukidanje sve drutveno izazvane, a nepotrebne patnje). Glavno pitanje danas je kako organizovati globalni anti-kapitalistiki pokret, koji nesumnjivo podrazumeva, kako su Majkl Hart (Michael Hardt) i Antonio Negri (Antonio Negri) lepo i prosto rekli ta nam treba danas: Mnotvo79 - mnotvo razliitih 35

individua i grupa, diskriminisanih na razliite naine. iek samo dodaje da jedan takav pokret zahteva identifikaciju sa jednim posebnim oblikom opresije, jednim drutvenim problemom (ili eventualno, par njih), jednom posebno ugroenom grupom, to jest pomenutim drutvenim simptomom, za reenje ijih problema je nuno rasturanje globalnog poretka kapitalistike i ostale diskriminacije. Mnotvo treba da se povee solidarnou sa socijalnim simtomom, neo-proletarijatom, posebnom grupom koja je diskriminisana kao nuni uslov opstanka globalne drutvene Represivne Celine (kao to je nekada bila klasina radnika klasa). Ako dovoljno u datom momentu istrajemo u insistiranju da se ree problemi te drutvene grupe doi e do raspada (ili bar: radikalne promene) celog svetskog sistema tako da je iekova politika filozofija zapravo prilino optimistina. Drutvena promena se tie pomenute ideoloke fantazije. Drutvo kao represivna celina se rui u naizgled nemoguem Aktu prevazilaenja fantazije - dakle: revolucionarno! U svom veoma poznatom tekstu o Lenjinu 80, iek hvali Lenjinovu hrabrost da dela i kad je najtee i kada revolucija izgleda nemogue i od tada sve vie objanjava (takodje lakanovsku) koncepciju Akta (politiki: revolucije, psihoanalitiki: prevazilaenja fantazije). Lenjin je klasini sluaj osobe spremne na iekov politiki Akt po svaku cenu i u naizgled bezizlaznoj situaciji. Zapravo, poenta je, naravno, da ne znamo ta je mogue, a ta nije dok ne probamo. Slino Hegelovom postavljanju pretpostavki - Akt retroaktivno ukazuje na uslove svoje mogunosti kao to gotovo niko nije verovao da je mogua revolucija koju je Lenjin izveo dok je nije izveo! Diskutovana drutveno-ideoloka fantazija uredjuje i ono to mi umiljamo da jeste ili nije mogue. Akt je akt prevazilaenja fantazije a to znai i menjanja funkcionisanja subjekta, tako da subjetovo ponaanje vie nije uredjeno gotovo niim to je do tada smatrano za realno izvodljivo - za mogue ili za nemogue. Postoje, dakle, dva kriterijuma koje radikalno drutveno delovanje treba da ispuni, to jest, dva su kriterijuma ovog revolucionarnog Akta: 1) Menjanje drutveno-ideolokog poretka koji odredjuje ta je (ne)mogue u politici i drutvu, i 2) Prevazilaenje drutveno-ideoloke fantazije u pravcu nekih novih, do sada ne vidjenih oblika drutvenosti, koji ne bi mogli da se objasne dosadanjom teorijom ideologije. iek svakako ne daje ni nacrte idealnog drutva. Zamisliva je, kao to je reeno, pobuna 36

Mnotva okupljenog medjusobnom solidarnou, iz koga u Aktu nastaje nova vrsta kolektiva, kakvu iekova teorija ideologije vie ne bi mogla objasniti. Ali, politika se ne svodi na predvidjanja detalja. Sa Badjuom (Alain Badiou), iek deli nadu u Badjuov Istinu-Dogadjaj kao Akt. Novi nain ivota bi se zasnivao na ostajanju vernim Dogadjaju koji, samim time i samo time to se desio, pokazuje nedvosmisleno da je drugaiji svet mogu, i koji nikada ne postaje novi zatvoreni poredak, nego je stalno otvoren za re-interpretaciju, novu intervenciju. Zadatak levice je da organizuje Mnotvo kao pokret i bude u potrazi za potencijalnim Mestima Dogadjaja (Badju), gde bi se mogao desiti dogadjaj kojim se prevazilazi kapitalizam u pravcu sveta baziranog na solidarnosti. 81 Iako mu je sama politika filozofija optimistina, kao i kod Adorna, i kod ieka je prisutan visok stepen pesimizma u pogledu skorog iskrsavanja Dogadjaja, kao i oklevanja davanju podrke razliitim leviarskim (ili pseudo-leviarskim, bolje reeno) pokretima: Nema konanog reenja na vidiku danas; Kapital je ovde da ostane, sve emu se moemo nadati je privremeno primirije, a ove rei odmah prati upozorenje protiv pseudo-delezovskog slavljenja uspenog revolta mnotva 82, refererajui oigledno na samo-zadovoljne i samo-zatvorene pokrete alter-globalista, koji Negrijeve knjige Imperiju i Mnotvo slave kao svete knjige, dok u stvarnosti isti pokreti nikada nita svetski znaajno nisu postigli, a trenutno su u fazi raspada - to jest: mnogo su manje aktivni nego pre deset godina, i potpuno bez politikih ideja, za razliku od prethodnih akcija, kao na primer, u Porto Alegreu, ili Sijetlu (od kojih nas dele ve gotovo decenije).Ovo, pratei ieka, predstavlja predvidljiv razvoj dogadjaja Negrijevog Mnotva kao Mnotva jer samo Mnotvo bez organizacione forme politike Partije (forme predlagane najee kod ieka) nikako nije dovoljno! Kao to rekosmo, Mnotvo kao Mnotvo nije dovoljno samim time nije dovoljna ni za ieka poeljna ni alter-globalistika forma organizovanja, to jest sasvim je logino (pratei ieka) da tako neto kao kod, pre svih Harta i Negrija, slavljeni alter-globalistiki Novi socijalni pokreti budu potpuno impotenti u pogledu centralnih problema: kapitalizma i biopolitike. Problem sa njima je upravo to to su drutveni, a ne politiki pokreti te je (sad ve skoro svima sem Hartu, Negriju i onima koji i dalje samozadovoljno uestvuju u ovim pokretima) jasno da oni nikad nee nita bitno svetsko-istorijski-politiki promeniti. Sa jedne strane, pobune realno-postojaeg alter-globalistikog mnotva su neuspene, pobuna sama nije dovoljna, ve je potreban badjuovski dogadjaj-istina kojim to mnotvo zaista postaje istinski novi oblik istorijskog kolektiva, objedinjen solidarnou i istinom da je takav novi svet mogu, to moe potvrditi jedino dogadjaj-istina kao svetsko istorijski dogadjaj kojim se svima ukazuje na mogunost nove forme ivota! Sa druge strane, iek, bar u tekstu o Lenjinu 83, kao i u mnogobrojnim 37

predavanjima dostupnim na internetu insistira na nunosti politikog organizovanja u Partiju, pa verovatno zato i misli da je Mnotvo kao Mnotvo bez Partije nuno impotentno, a ne samo faktiki. Ipak i naravno, i za Badjua i za ieka, nema proricanja ni momenta revolucije, to jest Akta, to jest Dogadjaja naravno ali nema ni nacrta toga kako i kada i gde bi Dogadjaj mogao da se desi 84 Ima stalnog imperativa da se istrauje situacija, trai potencijalno Mesto Dogadjaja, ali nema, niti moe biti znanja o tome ta i kako tano treba da se radi. Bar ne danas. A i kad situacija bude jasnija, kad budemo mogli jasnije da odredimo Mesto i kad budemo imali Partiju, ne moemo predvideti tok Dogadjaja-Istine, ve verni vidjenoj Istini moramo stalno ispitivati na Dogadjaju zasnovanu novu formu ivota! Nema nacrta konanog reenja i konstanta kod ieka 85 (od vremena SFRJ) je ostala odbijanje da se takvo neto uopte misli, jer moe da se zavri samo u novom obliku totalitarizma. Badjuovu (od ieka prihvaenu koncepciju) politike subjektivnosti karakterie samo privrenost/vernost86 Istini vidjenoj u Dogadjaju. Ova privrenost je centralni Badjuov pojam. Ali, ona ne znai slepu poslunost bilo kome niti bilo emu. Istina je otvorena dogadjajem, Dogadjaj se moe interpretirati i re-interpretirati i Istina se moe prilagodjavati okolnostima koje su nastale kasnije (a naravno, kao rezultat samog dogadjaja). Precizno govorei, kod Badjua imamo istinu u dva smisla. Akt odluuje Istinu situacije, prevazilazei je dogadjajem. Istina-Dogaaj stvara onda svoje nove istine, Aksiome novog (su-)ivota, kao Istine koje prihvataju lanovi Dogadjajem stvorenog kolektiva. iek istie da danas imamo izbora izmedju politike bazirane na Istini i politike straha Kapitala. Post-modernu post politiku Kapitala odlikuje odsustvo svake istine, svakih principa, Aksioma, i karakterie paranoidno pozivanje na strah: strah od migranata, gubirka identiteta, katastrofa raznih vrsta, i tome slinog. Progresivna politika e u Aktu kojim nastaje, suprotno prethodnoj, postaviti svoje Aksiome kao nove Istine i na tome utemeljiti novi su-ivot.87 Ima li bilo ega to treba da vodi ovo nae, recimo sada, dogadjanje istine u Aktu identifikacije sa socijalnim simptomom qua neoproletarijatom? Kakvi treba da su Aksiomi nove politike, i u skladu sa im ih treba menjati? U iekovom katljivom subjektu [citirani The Tickkish Subject] ipak ostaje jedan ideal, koji takodje smatram za nuan, a koji je preuzet od Balibara. Vai svakako i u borbi za Akt, to jest Dogadjaj, i treba da vai u drutvu zasnovanom na Aktu, to jest, Dogadjaju revolucije 88. To je bezuslovni zahtev za Slobodom-Jednakou, za galibert na francuskom jeziku, za iju tematizaciju je zasluan Etien Balibar (tienne Balibar). Apstraktna univerzalnost bezuslovnog Ideala Slobode-Jednakosti se nikada ne moe pomiriti ni sa jednim dovrenim drutvom, kao 38

harmoninom konkretnom optou, to jest, u krajnjoj liniji, Represivnom Celinom. 89 Adornijanski opet, Celina je neistinita, emancipacija je emancipacija sveg Mnotva ne-identinog, heterogenog, posebnog, uz kritiku debatu koja treba da vodi stalnom pobolanju drutva i individua. Emancipacija nikada ne moe biti stvaranje nove nepromenjljive drutvene celine. Za ieka i Balibara emancipaciju legitimie to to su SVI ljudi govorna bia, pa imaju prava na galibert, za Adorna, ideja humaniteta vodi emancipaciji. Opet se vidi slabost iekovog (i sigurno ne samo njegovog anti-humanizma): u kranjnjoj liniji, on moe da tvrdi samo isto to i Adorno, jer to da su ljudi jednaki kao govorea bia ve jeste oblik humanizma. I svakako injenica mogunosti govora nije jedino na emu humanistiki univerzalizam moe da se zasnuje. Moemo jo ovde istai i iekovo vidjenje dananjih klasa, kakvo bi se moglo smestiti ba u Lakanovu terminologiju: moemo u iekovom kasnijem radu razlikovati, rei emo, Imaginarnu, Simbolnu i Realnu klasu. Imaginarna klasa, ili bolje: klasa Imaginarnog (i nieg drugog) je zapadna buroazija, srednja klasa, ranije u tekstu okarakterisana kao otelovljenje lai to je klasa diskriminacije, kapitalizma, predrasuda, rasizma, nacije, drave, biopolitike, i slinog, i za koju iek pravilno istie da je ideoloki feti i otelovljenje lai90 to je jasno im se uju kukanja raznih eksperata i politiara (od neoliberala do Baraka Obame) zabrinutih za sudbinu jadne srednje klase. Ili, kako je to Marks savreno dobro okarakterisao: glavni problem je upravo ta jadna srednja klasa koju moraju da tite svi ti politiari da bi zatitili svoj izborni rezultat - to je klasa Imaginarnog, buroazija kao glavni, najmasovniji, klasni neprijatelj!91 Za nju ujemo da ima gotovo iste karakteristike kod Marksa, kao i od novijeg leviarskog ieka. Sada emo tematizovati klasu Realnog Proletarijat i novu Simbolnu klasu koje iek jednu za drugom razmatra. Obe klase su, naravno, produkt samog kapitala. to se, recimo tako: Realne klase tie govorimo o ranije spomenutom neoproletarijatu, stanovnicima magalopolisa u siromanijim zemljama Treeg sveta, pre svega92 (o ljudima o kojima je bilo dovoljno rei ranije u tekstu i u fusnotama). Za ieka je ovo bukvalno neoproletarijat kao globalni simptom i kao klasa koja ispunjava dva osnovna zahteva za minimumom slobode koja je neophodna za daljnje oslobodjenje, kako ih je Marks precizirao: 1) (posebno time to su veina ovih ljudi morali da emigriraju u potrazi za bar malo boljim ivotom) slobodni su od tradicije od supstancijalnih drutvenih veza; kao to su i 2) van dravne kontrole i zatite (elementarnih ljudskih prava). Time su preputeni na milost i nemilost ili tome da budu jeftina radna snaga kapitala ili nasilno baeni [da ive] zajedno (...) moraju da osmisle neki novi nain zajednikog ivota, istovremeno lieni 39

bilo kakvog oslonca u tradicionalnim nainima ivota, nasledjenih religijskih ili etnikih oblika ivota93, to je i (mislim: veoma jak, na due staze) izvor iekovog optimizma da bi Mesto Dogadjaja mogli biti megalopolisi, sa neo-proleterima stanovnicima siromanih delova grada [slum dwellers]. Naravno, ovi ljudi se redovno koriste kao jeftina radna snaga i to bez ikakvih zagarantovanih prava, pa su ujedno u potpunosti ukljueni u globalnu ekonomiju, iji su i produkt - njihova je patnja u Sweatshop-ovima rezultat same dinamike kapitala.94 Slino Marksu95 i shodno kasnijem ieku, ovi ljudi, dakle, po svemu opisanom, pretstavljaju pravo znaenje slogana kao to su Razvoj, Modernizacija i Svetsko trite96. Time su iekov svetski simptom, neoproletarijat, Marksov subjekat bez supstancije, ili, mogli bi rei lakanovski: klasa Realnog.97 Ali, globalizacija i post-industrijsko drutvo dovode do stvaranja, irenja i razvoja i jo jedne, istinski Nove klase. iek je i zove (mislim ba tano kako dolikuje i jasno): simbolna klasa98 Re je o ljudima koji se bave, u razvijenim zemljama posebno sve vie zastupljenim negrijevskim nematerijalnim radom, kao to su umetnici, ljudi koji rade u PR slubama i reklamnim agencijama uopte, u prosveti, u psihijatriji i svim vrstama post-modernih savetovalita, u medijima i IT sektoru... Govorimo o ljudima koji bukvalno rade u domenu Lakanovog Simbolnog u smislu govora uopte oni rade bukvalno simbolima (raznih vrsta, naravno) i, najee, jesu veoma dobro plaeni. Ova klasa i jeste i vidi sebe kao univerzalnu (svetsku) i desubstancijalizovanu (oslobodjenu okova bilo kakve tradicije), po emu je slina neoproletarijatu, tako da ovek zaposlen na univerzitetu u New Yorku ima vie zajedniko sa slovenakim kolegom, nego sa crncima u Harlemu na pola milje od svog univerziteta 99. iek naznake mogue emancipacije u budunosti vidi u ove dve nove klase. Broj ljudi koje smo opisali kao neoproletere je ogroman i vrtoglavo raste, tako da je moda krucijalni geopolitiki dogadjaj naeg vremena, jer e u vrlo skoroj budunosti, urbana populacija Zemlje biti vea nego ruralna i () stanovnici sirotinjskih krajeva megalopolisa [slum dwellers] e initi veinu urbane populacije, tako da se nikako ne bavimo marginalnim fenomenom100 iek smatra da treba da obratimo posebnu panju na deavanja koja se tiu ovih ljudi, na njihove nove oblike drutvene svesti. 101 Mislim da je iek sasvim u pravu, obzirom da je mogue i da ovi neo-proleteri, ak moda potpuno sami102, negde, proizvedu Dogadjaj-Istinu to jest: izvre Akt, koji bi onda posluio milionima, da inspirisani izvornim Dogadjajem, to jest: kroz vernost izvornoj Istini-Dogadjaju, re/organizuju slino i svoj ivot, znajui da ima nade za njih, jer se neko negde, kolektivnom borbom, koja se moe prilagoditi sopstvenoj situaciji, ak i ako je 40

inicirana desetinama hiljada kilometara daleko, ve izborio za priznanje (i politiko i socio-ekonomsko, naravno). Mogue je, naglaava iek da glavni sukob bude ba izmedju simbolne i realne klase. Ali, mogue je (i sasvim verovatno, ja tvrdim, obzirom na sastav ove klase) da je simbolna klasa unutranje podeljena tako da jako veliki deo nje zaista veruje u neto kao svetsko-gradjanski poredak. U ovu simbolnu klasu spadaju svi ti aktivisti za ljudska prava, a realna klasa neo-proletera jeste liena najelementarnijih ljudskih prava, tako da treba, mislim, raunati, kao to se iek nada, na savez neo-proletarijata i progresivnog dela simbolne klase, upravo.103 Ne moe se, dodajem ja, na tragu napisanog od ieka i naravno Marksa, nikada rainati na savez srednje klase, buroazije, - otelovljenja lai, sa jedne strane i neo-proletarijata, sa druge strane - jer priznanje prava neo-proletarijatu znai momentalno smanjenje standarda i drastinu promenu ivota prosenog gradjanina na Zapadu (dakle: pripadnika srednje klase, buruja). Sa druge strane, mislim da je simbolna klasa, kao redovno multikulturalno i liberalno orijentisana, ako ne i direknto leviarski opredeljena, te veoma informisana i generalno jako zainteresovana za deavanja u svetu, shvata sve vie i vie da sadanji ideoloko kvazi-demokratski pokriva karcinoma neoliberalnog kapitalizma mora da nestane sa lica zemlje pre ili kasnije, ako ni zbog ega drugog, onda zbog uspona desnice, pojave mogunosti od totalitarizma u takozvanom slobodnom svetu, i naravno, jo bitnije: predstojae i sigurne ekoloke krize ogromnih proporcija, te izvesnih buduih globalnih nestaica vode i hrane. Simbolna klasa shvata da je promena nuna i ona moe veoma pomoi mnogo brojnijem neo-proletarijatu, ali ne i izvriti globalni Akt, najverovatnije. Oslobodjenje, kada jednom dodje momenat, bie, najverovatnije, preteno dogadjaj iniciran i sproveden od samih neo-proletera, uz pomo progresivnog dela simbolne klase. Naravno, kao to je Adorno znao da je emancipacija u ovom momentu i dalje objektivno nemogua, tako i (kako je i navedeno u jednom od predhodnih citata) ni iek ne oekuje Revoluciju skoro. Ali, za razliku od Adorna, iek daje obris borbe koja gotovo sigurno predstoji u budunosti, a za razliku od Markuzea nije nikada bio toliko naivan da misli da e studenti sruiti svetski kapitalizam, i povezane ideologije, u pravcu neke znaajne i dugotrajne emancipacije. Oni su samo deo simbolne klase, iju je progresivnost Markuze lepo prepoznao (kao, donekle i Adorno), ali oni su mali deo male simbolne klase, ne stotine miliona neo-proletera Treeg sveta, na kojima, verovatno, jedino i moe da poiva prava emancipacija.
41
2.7) Teror identiteta i politika samoubistva

Potrebno je da se ovde okrenemo pitanju sukoba civilizacija, novih formi rasizma, seksizma, homofobije, ili, ako hoete kratko i jasno: fundamentalizma. Prvo to iek, ini mi se potpuno ispravno primeuje je da ovo nisu nikakve arhaine forme politike, nikakvi povratci korenima, nego u striktnom smislu, rezultat dinamike globalnog kapitalizma. Drugo treba primetiti da ista forma politike dominira i liberalnom ili alter-globalistikom pseudo-levicom. U oba sluaja radi se o politici identiteta. Naravno, ovaj problem, u visoko filozofskoj formi koja tek treba da se detaljno ispita, naglaavao je konstantno i kasni Adorno, kako smo ve napomenuli u poglavlju 2.1a, shatajui svaki - supstancijalni identitet, to jest: svaki identitet koji nije rezultat privremenog slobodnog samoodredjenja subjekta u slobodnom drutvu koje uopte omoguava slobodno i privremeno samoodredjenje ne-identinog Negativne dijalektike, koja filozofsko-politiki postavlja etiri osobine ne-identinog: 1) Nesvodljivost ni na kakve korene, supstancijalne grupe koje ne slue nikome osim njihovim firerima: vladajuoj klasi drave/nacije/crkve... 2) Kontigentnost osobina, obzirom da su ljudi fundamentalno razliiti jedni od drugih, u smislu da nikada ne postoje dve iste osobe, i da je potpuna standardizacija za Adorna jednaka hororu potpuno upravljanog drutva, to zahteva potovanje razlika, kao i potovanje razliitih naina na koje individua moe da artikulie uivanje, samim tim, a reeno na tragu Lakana, te Fukoa, koji nas neuporedivo konzistentije u poredjenju sa iekom upozorava protiv politike regulisanja uivanja na bilo koji nain: to politiki znai zahtev za potpunu legalizaciju svih droga, alkohola, vrsta seksa, optu dozvolu puenja svuda, potpuno fleksibilno radno vreme, oslobadjanje od noenja linih dokumenata, od stanovanja na istoj adresi ili ak korienja istog imena... Fuko jo dodaje da se savremena biopolitika stalno poziva na ivot ba bi se odrala mo drugih nad vama!104 3) Promenljivost: Ne-identina individua je, recimo slino hegelijanskom Subjektu Bez Supstancije, promenjljiva u svojim osobinama, i ima nagon da trai razliite promene u ivotu.
42

4) Solidarnost: Jer nije potreban opti pojam neke grupe da bi se okupili ljudi, ve Adorno stalno istie solidarnost sa ljudskom patnjom. iek, tvrdim krajnje ispravno, poentira da je politika identiteta, ova ili ona, pseudo-politika, politika bez politike. Prava politika ima snaan momenat univerzalnosti o kome smo govorili. Ni (one) lezbejke u New Yorku (koje su zatvorene u geta svoje identitetske grupe) ni islamski fundamentalista ne preduzimaju istinske politike akcije. Istinska politika akcija mora da ima zahtev koji, bar u principu, moe da se tie svih ljudi na svetu! Zahtev raznih manjinskih grupa na Zapadu da budu priznate i ostavljene na miru je isto partikularni zahtev i ne vodi, ak ni potencijalno, nikakvom oslobodjenju od terora neoliberalnog kapitalizma, koji je, uostalom, glavni problem i tih manjinskih grupa. Pri tome, ekstremna desnica u Evropi jaa, prosto zato to je ljudima dosta tednje, a nema (izuzev moda grke Sirize) leve partije koja e potpuno i neopozivo izvriti revolucionarni Akt prevazilaenja fantazije tednje i koja e se otarasiti fetia koji se zove Evro (i koja e objasniti da ideja ujedinjene Evrope, ak ni kod erila, nije znaila na prvom, ni na drugom, ni na treem... mestu jedinstvenu valutu, Evro, koji je, tvrdim, u ovom momentu najpoznatiji svetski ideoloki feti). Identitarno-dakle: potencijalno faisoidno orijentisana populistika desnica u EU jaa samo jer nema prave levice, jer je potisnuta klasna borba. Izgubivi izbore za samo par procenata, tada jo novoosnovana upravo na solidarnosti velikog broja grupa i pojedinaca nastala- SIRIZA je Grkoj i svetu ukazala ono o emu mediji ute: da Evropljani nisu idioti koji ekaju novog Hitlera da izaberu, nego da e odluno podrati partiju koja uspe da ih mobilie kao univerzalnu klasu, a ne puku nacionalnu, identitetsku grupu. Druga vrsta politike identiteta je nastala iz istog razloga, uspona Kapitala i nesposobne glupe bezidejnosti i kukaviluka levice, ili bar ne-identitarno orijentisanih politiara, ak i ako su liberali, u ovom sluaju. Politika ludog fundamentaliste koji sebe raznese je, obzirom da sam izabrao ba ekstreman primer, vrhunski tip politike bez politike umesto postavljanja zahteva imamo samoubistvo. Ne, pravi motiv nije vera u etrdeset devica im se dodje pred Alaha, to su ona njihova zvanina objanjenja. Ali, pravi motiv je pervertiran do kraja: poiva na tome da islamski samoubica radi to to radi zato to ne zna nikako da artikulie politiki svoje zahteve, a nalazi se u situaciji koja je beznadena (to stvarno jako esto i jeste sluaj sa tim ljudima), tako da je pravi motiv okonanje patnje i pervertirano Lakanovo uivanje u tome to e samoubica imati priliku da ubije jo nekoliko ljudi oko sebe tako da je momenat pre aktiviranja bombe verovatno momenat kada se oseao najsrenije moda ak u celom ivotu jedino je tada on stvarno bio u potpunoj 43

kontroli sopstvenog ivota. Uz to, dobro zna da e biti slavljen u svojoj identitetskoj grupi, a moda i veruje u nagradu od Alaha, jer, kako rekosmo, verovanje funkcionie kroz Drugoga. Ako drugi veruju da e bomba samoubica zavriti u raju daleko od toga da je nemogue da je i sam sebe ubedio u isto. to nas dovodi do dijalektike fundamentalizma: ne radi se dakle ni o kakvom preteranom verovanju nego pervertiranom uivanju, posebno u ubijanju drugih! Ne radi se zasigurno ni o kakvom reenju problema zajednice, nego potpunom kolapsu, jer verski i slini fundamentalizam, nastao kao posledica dinamike globalnog kapitalizma potpuno uspeva da onesposobi adekvatan politiki odgovor. Neoliberalna ideologija je u zadnjih 20 godina uspela toliko da razrui sposobnosti miljenja i imaginacije Novog, Novog koje u principu mora biti pristupano za sve, da ljudi degradiraju stvarno na nivo od pre, moda preko deset vekova. Zato? Zato to se neoliberalni kapitalizam sa svojom prateom ideologijom predstavnike korumpirane demokratije nametnuo u zadnjih dvadeset godina kao jedina mogua opcija. Neoliberalna ideologija i birokratska liberalna demokratija predstavljaju zato pravo zlo: one su u osnovi svih fundamentalizama, utoliko to su uspele da unite klasnu borbu. Klasna borba je prava politika borba brie razlike svih rasa, religija i ostalih pripadnosti i ostavlja Nas (ogromnu veinu), protiv Njih (5% politiko-ekonomsko-vojne klike). Kada je neoliberalizam uspeo da se kao kancer na mozgu nametne ljudima kao jedina opcija jedini nain na koji mogu artikulisati iskustvo diskriminacije koje trpe je fundamentalistikim pozivanjem na tradicionalnu kulturu. Iako ta kultura postoji od ranije, njen veliki povratak u suludom fundamentalistikom obliku, sukob civilizacija, jeste potpuno savremena stvar. Ljudi pribegavaju partikularnom fundamentalizmu jer im je neoliberalna ideologija toliko isprala mozgove da ne mogu svoje zahteve za elementarnim priznanjem (osnovnog standarda i osnovnih ljudskih prava) formulisati vie kao klasne zahteve, kao univerzalne politike zahteve zaboravili su ono to su njihovi roditelji radili a odustajanjem od klasne dimenzije nuno bivaju osudjeni i na sulude akcije i na neuspeh. To iz prostog razloga to se nepolitikim uvek partikularnim, kulturnim terminima, odnose prema klasnim, politikim, prema tome optim pitanjima. Sukob civilizacija je kredit koji je stigao na naplatu za ruenje Berliskog zida i pad komunizma. Za njega su krivi upravo liberali i demokrate, ne neki popovi po manastirima koji su vekovima pre mirno iveli. Jedini izlaz iz zaaranog kruga amerikog-izraelskog imperijalizma i kapitalizma i fundamentalistike reakcija na njega jeste formiranje partija i ponovno otpoinjanje politike, klasne borbe za priznanje. U toj borbi pripadnici razliitih nacija morae zajedno i solidarno da se bore protiv elite, tako da e pseudo-kulturna napetost postepeno nestati. 44

Tako Palestinci, obzirom na teror koji trpe imaju sva prava da se bune i izaberu ultra-anti-cionistiku opciju (Hamas, Hezbulah ili slino) . Ali problem je to to je ova opcija i sama i zatvorena u partikularnom identitetu i nee podii svet na solidarnost sa njom, iako ima puno pravo da se bori protiv izraelske okupacije, naglaava Badju. Ali, iek dodaje i da sam Hezbulah izbledjuje razliku kapitalistikog neoliberalizma i sekularnog progresivnog otpora, i tretira prava manjina (ena, seksualnih i verskih manjina, itd.) kao izmiljotinu Zapadnog kapitalizma koji sauesvuje u njihovoj okupaciji. 105 Hezbulah, dakle, voli pare. Tako dobijamo zaarani krug u kome se, u krajnjoj liniji, ispostavlja da profitiraju jedino Zapade neoliberalne imperijalistike klase i posebno kompanije za proizvodnju oruija, naravno; kao i njihovi zvanini neprijatelji, fundamentalistike vodje onih koji se (zapravo opravdano ali na lo nain) bore protiv Zapadnog kapitalistikog imperijalizma, kao danas u Iraku i Avganistanu. Osama Bin Laden je bio vrlo bogat ovek, uostalom. To je rezultat pada Berlinskog zida i nove situacije - sukoba kultura: nastavak Zapadnog imperijalizma, koji se takodje esto blii taki eksplozije, kao u pretnjama Iranu (jer bi rat proao kao onaj u Vijetnamu, a religijski ekstremizam enormno ojaao tamo) i nastanak fundamentalistikih propovednika koji su dovoljno zaludeli stanovnitvo da ono ini samoubilake napade radi njihove lokalne moi. Iskustvo zadnje decenije u Izraelu i Palestini, Iraku, Iranu i Avganistanu govori ta se deava kada nestane prava politika dimenzija, dimenzija zahtevanja istih uslova za sve, a to znai klasnu borbu. Kada ona nestane imamo sukob civilizacija koji moe u nekom momentu postati neverovatno mnogo gori, im Iran dodje u posed nuklearnog oruija (ako ga ve nema). Ovo stanje politike bez politike zovemo politikom identiteta. U ime grupnog identiteta vodje se intenzivno bogate, bez brige ta e se desiti njihovim nacionalizmom ili verskim fundamentalizmom (ili amerikim imerijalizmom) opijenim podanicima. Jedini izlaz je snana reafirmacija politike Univerzalne Istine, Istine, na primer, da je Iran faistika drava, a Amerika svetski terorista, i da je jedini nain da se osigura da se rat nikada nee desiti upravo to da Iran proizvede nuklearne projektike. U tom sluaju, kao i u doba Hladnog rata, poto obe strane mogu da se medjusobno pounitavaju, sigurno je da niko nikog nee napasti. To iek i kae u tekstu izvrsnog naslova Dajmo iranskim nuklearnim projektilima ansu. I potpuno je u pravu. Istorija hlagnog rata potvrdjuje da je garant mira to da obe strane imaju mogunost da iskorene jedna drugu pa nikome ni nee pasti napamet da krene u rat. 106 Dalje, poto veina Iranaca podrava nuklearni program, i poto vlast tamo svoju uasnu diktaturu legitimie strahom od zapada, nuklearno naoruavanje Irana bi samo doprinelo skorijem padu tamonje diktature. Ne bi vie bilo Zapada kao izgovora za sva zla faisoidnog Islama. A Amerika bi profitirala time to bi je 45

dozvola Iranu da izgradi nuklearno oruije zapravo definitivno zatitila od velikih teroristikih napada islamskih ekstremista. To znai da je potrebno radikalno politiko reenje za sukobe kao to je ovaj, iekov Akt neumoljivog prevazilaenja fantazija ugroenosti teroristima i zapadnom dekadencijom, odvajanje od fetia bivanja svetskom vele-silom makar i po cenu mogueg teroristikog nuklearnog napada, ako Amerika nastavi da radi to to radi, i odvajanja od fetia Islama u Iranu, koji vie i nije Islam, nego Islamofaizam (itaj: u Evropi bi reim koji se tako odnosi prema stanovnitvu kao onaj u Iranu svi nazvali faistikim, pa ne znam to to imenovanje bi primenili i na sam Iran). Reenje je u radikalnom Dogadjaju-Istini, moda ak i manje dramatinom nego to sam ga opisao, jer bi Dogadjaj-Istina ve bio Obamin odlazak u Iran sa priznanjima i ponudama da se Iranu u potpunosti dozvoli nadzirano korienje uranijuma za mirnodopske svrhe, da SAD ima jako lou biografiju u novijoj istoriji Irana, te da e dopustiti da nadzor postrojenja gde se koristi uranijum vre zemlje koja nisu podravale ahov reim, a da se od Irana zauzvrat, beskompromisno trai potovanje konvencija UN o osnovnim ljudskim pravima, i da se politikim zatvorenicima omogui da emigriraju kao azilanti. Ovo je ak prilino lako ostvarovo reenje, verujem. Naravno, podrazumeva upravo dva Akta, Dogadjaja-Istine, jedan ameriki kojima se prevazilazi svetsko-imperijalistika, kolonijalistika i nacionalistika fantazija SAD da je svetski policajac (jer je Amerika defanzivno mona samo u fantaziji obzirom da ni Pentagon ni centar New Yorka nije mogla da zatiti) i kojima se prevazilazi povezan fetiizam apsolutne sigurnosti (koja je kao i svaki feti, oigledno, nemogua, to se videlo uvenog 11. Septembra). Ovim prevazilaanjem fantazije Amerika poinje proces dogadjanja Univerzalne Politike Istine zahtevajui da se zatite ili pustu da odu iz zemlje Iranci ija su prava ugroena, i priznajui Istinu da iranska nuklearna bomba, sve i da je naprave, nije problem sa SAD, te priznajui Istinu da ljudi koji ive u Iranu hoe bolji standard to im Amerika takodje oduzima, pa je zato i mrze. Iran poinje takodje proces vodjen univerzalnim Istinama koje prevazilaze svaku re kurana, prihvatajui obavezu da bezuslovno prizna Univerzalna ljudska prava Svih, ili da im nadje nain da odu, te poinje proces pregovora u cilju pomirenja dve zemlje, kako se jedni ne bi plaili napada drugih iz isto kulturnih razloga; to jest kako bi se oslobodili diktature fundamentalista republikanaca, u potpunosti, i kako bi Iran, oslobodjen straha da e biti kolonijalizovan, polako, odlukom samog naroda, razvlastio crkvene autoritete i poslao ih na odgovarajuu kaznu, obzirom kako su oni kanjavali svoje sugradjane. Ako i samo ako politiki problem predje sa kulturno-politikog na istinski-politiki nivo, reenje postaje prilino lako zamislivo.
46

Slino vai i za Izrael i Palestinu. iek je tu menjao predloge. Najsmeliji i meni najdrai je onaj koji zaista nije nita drugo do Dogadjaja-Istine demilitarizacija Jerusalima (koji bi narednih mnogo decenija bio pod kontrolom tree sile) i politika koja potpuno priznaje potisnutu istinu, istinu da razdvajanje na dve drave ne moe da se vie izvede, da ti ljudi i ovako ive u jednoj dravi (samo uz napomenu da su, naravno, Palestinci u uslovima aparthejda u toj dravi), i da deljenje na dve drave nee moi nikada na se desi ve i jednim i drugim faisoidnim elitama odgovata stanja polu-rata, da bi se odravali nacionalizmom na vlasti. Akt prevazilaenje fantazije je akt prevazilaenja fantazije da iko ima istu zemlju sa Palestinske strane to znai prihvatanje Jevreja kao sugradjana koji su u hororu pobegli iz Evrope posle rata, prihvatanje badjuovske Univerzalne Istine je to da Hamas, Hezbulah i ostali alju decu da vre samoubistvene napade i slino, dok njihove elite ive prilino dobro, ba na raun tog naroda. Sa Jevrejske strane Dogadjaj se ve desio, to se mene tie, a to je stvaranje nove drave kao suprotnosti Holokaustu. Samo cionisti nikada nisu prihvatili Univerzalnu Istinu da ta zemlja treba da bude najoslobodjenija od fetiizma nacije i religije, Istinu da najmanje na svetu ima prava na ideoloku fantaziju etniki skoro iste drave te da shodno tome mora da maksimalno saradjuje sa svojim susedima i sugradjanima druge vere ili nacije. Drava bi onda postala demilitarizovana jednim delom potpuno i multinacionalna, tako da obe grupe ive u njoj kao u svojoj jedinstvenoj dravi, na ta i ovako imaju prava107. Dogadjaj-Istine, naravno opet, eliminie identitetske kulturne podele zasnivajui novu dravu na Istini da je sekularna, multinacionalna i demokratska, i uvodi podelu na one iz obe grupe koji to hoe da prihvate, i reakcionarne fundamentaliste islamske i cionistike provinijencije koji nee da prihvate sekularizam kao Istinu, te se shodno tome razlika pretvara u isto politiku, ne identitarnu, izmedju faista (islamofaista i cionista uvek podranih dugo vladajuim faistikim partijama u oba entiteta, partijama koje odmah treba zabraniti) i antifaista (lojanjih gradjana sekularne drave), u krajnjoj liniji.
Medjutim, predjimo sada na najbitniji Svetski Dogadjaj-Istinu o kome kod ieka nema ni rei, a nema jer nema saveta koji bi on mogao da da u Junoj Americi, osim da posavetuje druge da ga ne sluaju u vezi njegovih politikih preferenci tamo. Ovo je najvea mana cele politike i teorijske prakse Slavoja ieka, koja ga ini realno-politiki lino beskorisnim. injenica indicira da uprkos izvrsnoj teoriji ideologije, i interesantnoj politikoj filozofiji, ni jedan konkretan savet Slavoja ieka ne bi trebalo uzeti u obzir, jer za vie od kandidata za Predsednika nacionalistike Slovenije, kandidata koji je bio paradoksalni 47

totalitarni i nacionalistiki liberal, Slavoj iek nije koristan. A i tamo je bio koristan za iskljuivo ismevanje obzirom na oscilacije u konkretno postojaoj politici i savez sa nacionalistima u razbijanju SFRJ. Takva osoba bi mogla da uti o konkretnim dogadjanjima u drugim delovima sveta, pre nego da daje neobrazloene negativne komentare, kao to radi, a obzirom na biografiju i na hronino odsustvo solidarnosti sa bilo im van Evrope i Severne Amerike. iekova politika teorija je interesantna u vezi sa Badjuoovom i Balibarovom, ali njegova politika biografija izaziva oseanja horora pred mogunou da slovenaki totalitarni nacionalista ikada dobije bilo koju javnu funkciju. Otro se kritikuje iekovo ne prepoznavanje Istine koja se iri Junom Amerikom, istine avizma, Dogaaja dolaska Huga aveza (Hugo Rafael Chavez Frias) na vlast, Dogadjaja izbora uzgajivae Koke, Eva Moralesa (Evo Morales) za predsednika Bolivije, i svega u Junoj Americi za ta ieka nije bilo briga. Ovi dogadjaji, a ne iekova ili Badjuova lina politika, pozivaju na svetsku solidarnost i vernost Dogadjaju, kako bi avizam bio ponovljen. Posle smrti Oca avizma, na njegovim vernim saborcima je da Hugo avez Frias postane besmrtan, da ivi zauvek, vernou Dogadjaju u Venezueli, da ivi avez kao oznaitelj borbe protiv kapitalizma u celom svetu avez kao oznaitelj borbe protiv kapitalizma bez ikakvih totalitarnih ili nacionalistikih tendencija, to je velika razlika njega i ieka, koju slovenaki totalitarni nacionalista izbegava da lepo i otvoreno kae, za sve ove godine slovenakog nacionalizma, euro-centrizma i omalovaavanja dogadjanja same Istine da je kapitalizam u Venezueli i Boliviji gotov sa tendencijom irenja Dogadjaja na ceo kontinent, realno postojaom vernou Mnotva miliona samoj Istini-Dogadjaju koja je poela u Venezueli. Za ieka je Dogadjaj osnivanje Slovenije nacionalizmom i odsustvom svake solidarnosti, ruenje Berlinskog zida ukratko nita to ima realne veze sa realno postojaom anti-nacionalistikom i anti-totalitarnom levicom koja je u vrtoglavom usponu na celom kontinentu.
48
3) Zakljuak 3a) iekov kritiko-ideoloki rezultat - tri nivoa ideolokih stvarnosti

U Mapping Ideology, iek pie o ideologiji-po-sebi ideolokoj dogmi,
ideologiji-za-sebe - materijalnoj egzistenciji ideologije, i ideologiji za-sebe i po-sebi kao ideologinosti same stvarnosi, koju je on pre svega izloio, time rekapitulirajui, bez preuveliavanja znaaja sopstvene teorije, istorijski razvoj teorije ideologije, od Prosvetiteljstva do njega samog, koji smo videli i u ovom tekstu.108 O ideologiji se pria trostruko onoliko kompleksno koliko problem ideologije zahteva, kroz celu istoriju teorije ideologije, da se o ideologiji mora priati. Ideologija se kae na tri naina za ieka u Mapping Ideology, tako da se uglavnom slaem sa iekom i nalazim mnoge pasuse po celom tekstu inspirativnim. Ideologina je, po ieku, bez obzira kom nivou pripada svaka od tri navedene opcije i sve su bitne. iek nam skree panju na (u ovom prikazu: trei) nivo koji je on posebno tematizovao, ali ostavlja mogunost da je isto znao i Marks teorerizijui fetiizam robe, bitni iekov primer ideolokog fetiizma.109 Ipak nije dao izriito pozitivan odgovor da se zastupljenost (mo) ovih vrsti ideologije moe menjati tokom istorije. Da li je ve Marks otkrio iekov trei nivo, i postavio ga za kljunog, u pojmu fetitizma robe, ili ga je nagovestio, dok zapravo taj nivo postaje najbitniji u naem, cininom, postmodernom vremenu? Mislim da na ovo iek nije odgovorio u The Spectre of Ideology, ali jeste u Sublimnom objektu ideologije, analizirajui cinizam kao oblik ideologije, na samom poetku teksta: Bez obzira na permanentni znaaj sva tri nivoa, trei, iekov nivo, najbitniji je za razumevanje cinine, postmoderne savremenosti, u kojoj, pod platom kraja velikih pria, niko ni u ta svesno ne veruje. A ideologija, uprkos tome, itekako istrajava. Ovakav stav sam pokuao da potkrepim i Kritikom teorijom. Saglasno etimologiji rei idol, Prosvetiteljstvu, Marksu, Adornu, mnogima drugima, te u mom radu prilino ekstenzivno razmatranom Altiseru, i centralnoj temi rada, iekovom osnovnom shvatanju kljunog nivoa ideologije, koje je on izneo u The Sublime Object of Ideology, a potom povezao sa ovim ranije poznatim stanovitima u Mapping ideology, da nabroji ta sve spada pod temu ideologije - ja sada slino Aristotelu koji u Metafizici treba
49

da odjasni ta je stvarnost (bie), konstatujem da ima (bar) tri vrste ideolokih stvarnosti, odnosno da se o ideologiji govori u viestrukom smislu, trostrukom, ali, ja tvrdim: ipak, uvek sa prvom konotacijom, samo na razliitom nivou, jer neka obmana u interesu vladajue klase uvek postoji u ideologiji. Razlika ova tri nivoa je kako obmana i eksploatacija funkcioniu tano i ta je sutinski ideologino. Ipak, tvrdim da je ideologija u osnovi uvek na nivou koji iek prvog razmatra, jer je uvek: 1. (Kako iek kae: ideologija po-sebi) Lana slika prave stvarnosti, koja je stvorena zarad interesa vladajue manjine i njoj efektivno slui: kako su mislili Prosvetitelji, mladi Marks i mnogi drugi. Odavde poinje prosvetiteljska kritika ideologije, i nikako ne izgleda nemogue objediniti je sa Altiserovim (iako bi se on estoko protivio), a pogotovu iekovim shvatanjem, koje ostaje eksplicitno racionalno i prosvetiteljski orijentisano. Ali, 2. Postoji i ideologija za-sebe, jer ideologija po-sebi zahteva spoljanjost materijanosti institucija koje je podravaju i praksi individua koje su stvorene ovim institucijama 110 Ideologina je praksa individua i cela stvarnost monih institucija koja kreira ritualizovanu praksu individua, kako je naglasio Altiser. Ideologija je praena neznanjem o tome kako individua stvarno funcionie u drutvenim odnosima i ova realna praksa individue nije ni lina, ni individualna, ni slobodno izabrana, ni racioalna, jer je kreiraju mone institucije, nameui prinudu identinosti (Adorno) - prisilnu slinost obavljanja istih rituala heterogenim ljudima, a sve u interesu vladajue manjine. Kritika ideologije za-sebe zahteva oduzimanje moi ovim institucijama, dravnim ideolokim aparatima. 111 I, kako su utvrdili iek i Adorno, na tragu Marksove analize fetiizma robe, na koju se i iek poziva: 3. Postoji ideologija po-sebi i za-sebe: Ideologina je sama drutvena stvarnost ija je ideologija kljuni deo, a ne dopuna koja kao da lebi iznad nje. U drutvu je ideokom fantazijom oblikovano miljenje i ponaanje ljudi neophodno za odranje celine drutva kao neistinite, represivne Celine, a pri tom, druga ideoloka iluzija koja je nuna na ovom nivou je da individue zanemaruju, previdjaju, ili aktivno potiskuju to da im je stvarnost oblikovana ideolokom fantazijom. Ovo je, naravno, kod ieka, tematizovani, novo-izloeni nivo ideologije koji je najvie i analiziran u ovom tekstu. Kasnija iekova teorija, kao to je prikazano u poglavlju 2.6, fokusira se na politiki revolucionarni Akt, Istinu-Dogadjaj, kojom se prevazilazi dananja (ekonomski) kapitalistika i (politiki) 50

liberalna drutveno-ideoloka fantazija, Represivna Celina, u pravcu do sada nevidjenih oblika kolektivnog ivota.
3b) iekova politika filozofija i njeni problemi

Ostajui verni Prosvetiteljstvu, kako to, uz sav kritiki otkon, ine i Adorno i iek, moe se rei da kroz naporni rad Kritike teorije, posebno njene okosnice - teorije ideologije, teorija moe edukovati oveanstvo o mogunostima oslobodjenja. Za ovde izloenu iekovu teoriju ideologije, ja dakle, tvrdim da predstavlja ne samo najpoznatiju, nego i najbitniju i najispravniju verziju Kritike teorije drutva jednog danas ivog mislioca, koja je od fundamentalnog teorijskog znaaja za ispravno teorijsko razumevanje ljudske subjektivnosti i naina funkcionisanja drutveno-ideoloke manipulacije u savremenosti, i to tematizovanjem ideoloke fantazije kao konstitutive za drutvenu stvarnost.112 iekov rad je kluan i za zasnivanje novog dijalektikog materijalizma baziranog na ne-identinosti materijalnosti Realnog, koja se kod Lakana i ieka zove ekstimnost Realnog; kao i na razlici Realnost/Realno. Naglasio sam, u procesu lociranja ieka u tradiciji Kritike teorije drutva, kritiki po ieka, potrebu za povezivanjem njega sa Frankfurtskom kolom i ocrtao neke od radikalnih posledica nastalih kritikom iekovog rada sa pozicije Teodora Adorna i ostalih relevantnih mislilaca prve generacije Frankfurtske kole. Medjutim, mora se ii dalje i od Adorna i od ieka. Starija iekova glavna starija politika ideja subverzije diskriminatorskih reima je ideja prekomerne identifikacije sa jednim politikim sistemom. Identifikacijom sa javno proglaenim pravilima moe se izazvati radikalna subverzija sistema, jer on poiva na preutanim pravilima o tome kako izvui korist krenjem javnih pravila. Treba insistirati prosto na tome da se javna pravila potuju i raditi sve po njima. Nekada puko insistiranje ba na pozitivnom pravu, nasuprot nepisanim pravilima, moe biti dovoljno da raznese sistem diskriminacije, na potpuno neoekivan nain. iekova novija politika teorija je interesantna u vezi sa Badjuoovom i Balibarovom, ali njegova (kompletna i takodje skorija) politika biografija (raunajui teorijske stavove o konkretnim pokretima koje je zauzimao) izaziva oseanja horora pred mogunou da 51

slovenaki totalitarni (otvoreno lenjinistiki) nacionalista ikada dobije bilo koju javnu funkciju. iek bazira politiku na uenjima Balibara i Badjua, i to veoma interesantno ideoloki, koliko i loe praktino u pogledu (nedostatka) konkretnih primera. Shodno Badjuovoj teoriji Istine-Dogadjaja, progresivna politika bazira se na, kritikoj, vernosti Dogadjaju kojim se odgovara na gorue probleme jedne situacije univerzalnom Istinom. Pravilo za to emu treba ostati veran, kako treba da izgleda prava univerzalna Istina, ocrtao je Balibar, preko izvrsnog pojma, galibert, pojma slobode-jednakosti. Nasuprot bilo kojoj konkretnoj zajednici: Svi, kao govorea bia, imaju pravo da se protiv diskriminacije bilo koje forme koju ona nad njima vri, pozivajui se na Apstraktni Univerzalni Zahtev za Slobodom-Jednakou i to bez zaustavljanja i smirenja na bilo kom postignutom stanju. To jest, kako se ovo lepo na engleskom kae, konkretna drutva koja ne bi da se menjaju, treba napadati Idealom jednakosti-slobode in indefinite, potencijalno zauvek, jer procedura ostajanja vernosti Istini da bi se unitio kapitalizam i time okonala svaka diskriminacija moda prosto treba biti vremenski beskonana. Otro se kritikuje iekovo ne prepoznavanje Istine koja se iri Junom Amerikom, istine avizma, Dogaaja dolaska Huga aveza (Hugo Rafael Chavez Frias) na vlast, Dogadjaja izbora uzgajivae Koke, Eva Moralesa (Evo Morales) za predsednika Bolivije, i svega u Junoj Americi za ta ieka nije bilo briga. Ovi dogadjaji, a ne iekova ili Badjuova lina realno-postojea politika, pozivaju na svetsku solidarnost i vernost Dogadjaju, kako bi avizam bio ponovljen. Ako je Teodor Adorno i pravio politike greke izostavljanjem podrke pokretu studenata iji je teorijski otac realno i bio, ako i kako ih je uopte pravio, to je pitanje za duboko istraivanje, a ne stereotipno itanje Adornove bigrafije kao uobraenog intelektualca ostaje injenica da je Slavoj iek, realno-politiki, odavno mnogo gori od Adorna. Adornova politika nije asketistiko-totalitarna politika sa povremenim izletima
nacionalizma, ve poziva na apsolutni afinitet ljudi priznatih svih za ne-identine (i sa sobom u smislu mogunosti promene, i sa svima drugima), apsolutno iskorenjivanje svake patnje, apsolutnu solidarnost sa ljudskom patnjom, tako da, navodno pesimistika, Adornova politika filozofija iz faze Negativne dijalektike ostaje neiscrpljeni izvor inspiracije za budunost, i to kao, po mom miljenju, daleko inspirativnija i ak daleko optimistikija od iekove politike filozofije. iekova novija politika filozofija, za razliku od teorije ideologije, ne bi ni postojala kao elementarno relevantna bez Balibara i Badjua. Ja 52

naglaavam i Badjuom. daljnju potrebu raskida sa anti-humanistikim tradicijama raznih post-strukturalizama i duboko itanje Negativne dijalektike zajedno za iekom, Balibarom
DODATAK:
Hedonistiki
imperativ:
Odbacivanje
konzervativizma
Slavoja ieka i zasnivanje Novog Prosvetiteljstva hedonistikim pomirenjem nauke sa prirodom u sebi i van sebe
Ono to pokazuje da nije sve uzaludno je samo-refleksija prirode u subjektima, kroz simpatiju sa onim to je ljudsko; samo u iskustvu svoje prirodne utemeljenosi izmie genije prirodi. 113 Ono to ne bi bilo aficirano demitologizacijom () ne bi bio argument () nego iskustvo, da misao, koja ne sputava sebe samu, kulminira u transcedenciji, sve do ideje ustrosjtva sveta u kojoj bi bila ukinuta ne samo postojaa patnja, nego bi bila ponitena i nepovratno prola.114 Theodor W. Adorno Hedonistiki imperativ objanjava kako e genetski ininjering i
nano-tehnologija ukinuti svu patnju svega ivog.
Abolicinistiki projekat je
izuzetno ambiciozan, ali tehniki izvodljiv () Stanja uzvienog zadovoljstva su predodredjena da postanu genetski pred-programirana norma mentalnog zdravlja.115 Hedonistiki imperativ Sada u istai svoju verziju rekonstruisanog Prosvetiteljstva , kao mogue osnove nove politike emancipacije, te kao potpore tri najvie ljudske aktivnosti Politike, Filozofije, Nauke i Tehnologije, konanim momentom odlaska dalje od Adorna, ali u velikoj meri ostajui na tragu njegovih zrelih misli, a potpunim obratom u vezi sa iekovim i Lakanovim shvatanjem Realnog kao nedostatka u funkcionisanju individualne psihe ne naputanjem te doktrine, nego izobrtanjem za 180% izuzetno sumnjivog obajnjenja 53

patnje u bolesnom drutvu koje ne dozvoljava javno uivanj e: iek koji kao i Fuko zna da je moderna politika opsednuta regulacijom uivanja sasvim suludo brani asketizam i gradi materijalistiku teologiju! To je momenat potpunog pada, nesvesnog naputanja cele tradicije prosvetiteljstva, u ime dogme, i to psihoanalize kao dogme, preko koje se pristupa religiji! Obzirom na nivo iekovog dogmatskog oboavanja Lakana, moramo rei da je njegovo miljenje potrebno, ne odbaciti, nego izvrnuti na glavu da bi bilo Prosvetiteljsko, Humanistiko i Materijalistiko. iek brani asketizam, a vrlo dobro zna zla biopolitike, i injenicu da je uivanje postalo politiki faktor. Tu je skroz reakcionaran mislilac. Promena zahteva (i revolucionarnu) disciplinu, ali ne asketizam i materijalistiku teologiju 116! ta e mu uopte tolilka pria o teologiji i asketizmu? Odgovor je alosno jasan kad je u ve citiranom filmu iek dotini izjavio da bi mu pravi san bio da o Lakanu napie knjigu kao to je bila Summa Thelogica, diskutujui stav po stav Lakana. Dogmatizam je jasan. Ako Lakan kae da je patnja nuna, da materijalnost moe da se pojavi samo kao Nedostatak, ako pria jo neto o nekakvoj simbolinoj kastraciji, bez ijednog naunog dokaza, iek je toliki dogmata da tu ne vidi nikakav problem. Ljudi e za par stotina godina na zabranu droga, odlaske u teretanu, zdrava jela, zabranu puenja, dogiranja i sve slino uopte na Fukoovu biopolitiku, iekovu politiku regulacije uivanja, gledati kao mi na razapinjanje na krstu. Naglaen je Adornov stav da jedino to ostaje danas od metafizike jeste to da nesputano miljenje dolazi do ideje uredjenja sveta u kome je ne samo sva patnja iskorenjena, nego je i ona prola nepovratno ponitena. Ovo zadnje tvrdjenje nije novo, iek, na tragu Benjamina, tvrdi da uspena revolucija retroaktivno iskupljuje sve one koji su pali u borbi za slobodu do sada, to i Adorno ima na umu 117. Nije argument koji sledi iz istog uma da je patnja loa, nego nae nesputano miljenje, to kod Adorna itekako ukljuuje i razmiljanje o oseenjima i imaginaciju vodi do ideje ne: ukidanja sve patnje u Lakanovom i naem totalno upravljanom drutvu (jer je to nemogue drutveno, za poetak, obzirom da su droge nelegalne), nego: ustojstva sveta u kojoj bi bila ukinuta ne samo postojaa patnja, nego bi bila ponitena i nepovratno prola (to bi iek sve po toj-i-toj strani Lakanovih spisa odbacio bez daljnjeg, jer za njega sva oseanja sem teskobe lau)118. Adorno je ipak, suprotno i nadmono u odnosu i na Frojda i Lakana i ieka, introspekcijom doao do zamisli do koje bi verovatno i svako drugi ko ne sanja da pravi Summu Thelogicu o leenju ljudi od patnje koju izaziva drutvo automatski i nuno! Jedini lek psihoanalize je njena, kao to smo videli, dosta mona, uloga u teoriji ideologije. Ukidanje sve drutveno izazvane patnje predstavlja takodje, kako iek 54

potpuno ne vidi, Balibarov Apstrktni Opti Imperativ Slobode-Jednakosti za sve, doveden do maksimuma bar maksimuma zamislivog danas. Danas znamo pouzdano da ga moemo ostvariti. Hemijom, inicijalno legalizacijom droga, pa onda promenama DNK, te tehnolokim upravljanjem hemikalijama u mozgu, i konano, kako se danas predvidja konano reenje, nanotehnologijom - biemo u narednih nekoliko vekova u stanju da ukinemo, po nekima ne samo svu psihiku i fiziku patnju oveka, nego i svih ivih bia na planeti! Ukidanjem ljudske patnje drogama, tehnikom, ili slinim, predstavlja prosto priznanje nae zavisnosti od materije, od prirode, ak iako se tehnologija koristi, jer je i ona materija, a mi time postiemo postiemo za emancipaciju nuno pomirenje sa prirodom u sebi (Adorno), pa je legalizacija svega psihoaktivnog i intenzivni razvoj tehnologije za potpunu kontrolu CNSa i tela (od strane same osobe, ne nikakvih doktora!) Imperativ galiberta. Uestvovanjem u anti-kapitalistikom pokretu postiemo zadovoljstvo ne svodivo na Lakanovo uivanje krenjem svesnih pravila, jer ih iovako ne prihvatamo, im hoemo da ih svesno i javno sruimo. A kada budemo imali tehnologiju da stvarno iskorenimo svu patnju svih ivih bia postigli smo, posle milenijuma dijalektike tlaenja prirode, pomirenje sa prirodom van sebe (takodje uslov opstanka oveanstva) A to nam je i dunost kao najviim biima na Zemlji! Protivljenje tome je ravno inkvizitorskom protivljenju slobodnog miljenja i ponaanja, pa ne udi ako dolazi od oveka kome je san lakanovska Summa Theologica. Kao psihoanalitiarski dogmata, Slavoj iek razmatra i pozivanjem na Hajdegera (!) kritikuje ideju ukidanja sve patnje prikazane od grupe oko Hedonistikog imperativa119, iako je svestan (valjda, ako Lakan nije preuzeo poslednju trunku slobodnog miljenja), da je ovako neto ve poznato da je nauno mogue, iako emo na tehnologiju za potpuno iskorenjivanje sve patnje svega ivog ekati vekovima. To e verovatno koincidirati, kauzalno povezano, sa potpunim ukidanjem drutvene dominacije, takodje, i konanim izlaskom iz pred-istorije u samoodredjenu istoriju oveanstva. Ako je patnja trajno suzbijena nemogue je odrati odnose dominacije, nema ime da se ucenjuje u cilju odranja drutvenog autoriteta. Kratko i jasno. Nema vie dominacije, nema moi nad drugima, a bie potpune moi rada na sebi (bukvalno reeno: preciznim podeavanjima mozga i tela kao u filmu Matrix) Suprotno biopolitici, potpuno suprotno ieku, glavni imperativ levice mora biti, a uvek je i bio, hedonistiki: najbitnije je ukloniti svu patnju, te maksimalizovati uivanje! Ako bude sree pa revolucija izbije pre otkria nano-tehnologije za trajnu modulaciju 55

mozga, legalizacija svih droga i neograniena proizodnja istih, imae ulogu kao tehnologija. Nasuprot pseudo-naunoj Lakanovoj i iekovoj osudi na Realno psihe kao nedostatak, jedno Novo prosvetiteljstvo, na osnovu koga kritikujem ieka najvie i estoko, te pravim otklon od Adorna (koji i nije toliko velik) mora insistirati na: 1) Hedonizmu kao imperativu: maksimalizaciji Uivanja u ivotu i ukidanju sve patnje za sva bia, svim raspoloivim sredstvima (od svih droga, preko modulacije DNK, do nanotehnologije i software-izacije oveka, do omoguenja bavljenja svim moguim aktivnostima koje se ne tiu drugih) 2) Ukidanju svih oblika vladavine oveka nad ovekom i eksploatacije. 3) Optimizmu u pogledu toga da e Tehnologija napredovati dovoljno brzo za cilj 1, i da e napredovati generalno bre nego to Kapital moe da izdri to je marksistiki optimizam da e proizvodne snage razbiti konano kapitalistike odnose, nepovratno. 4) to brem Razvoju Nauke da omogui ciljeve 1 i 3. 5) Ne-identinosti oveka: plastinosti i potpunoj promenjljivosti oveka kao bia koje ima mo sebe samo da odredjuje (teoretski: beskonano) ali i to je osnov razlikovanja ljudi tako da dve osobe nikada nemaju iste bitne osobine. 6) Anti-esencijalistikom Humanizmu subjekta bez supstancije: Poverenju u oveka kao u najvie bie, to me konano odvaja od Frankfurtske kole zbog njihovog negativnog odosa prema Tehnologiji, kao kljunom instrumentu samo-dredjenja. Zadatak Novog prosvetiteljstva je da prui filozofsku osnovu za ove i pomenute preostale tri krucijalne ovekove delatnosti. Bez obzira na kvalitet teorije ideologije, iekova politika filozofija u odnosu na ovde pomenute stavove, totalitarna je kao da je dola od naslednika Lenjina, bukvalno, i u svakom smislu.
56
Stefan Erdoglija
Philosophical Center for Psychoanalysis (CERIP),
Novi Sad Beograd, Serbia, 2013, published as Internet publication on www.Scribd.com.
(First) published on: http://www.scribd.com/doc/119240428
ISBN XXX
ieks Theory of Ideology and Politics of Emancipation

(A Summary)
From the positions held by Critical Social Theory, this paper explains certain basic claims of Slavoj iek's theory of ideology and politics, from the phase when he published The Sublime Object of Ideology, onwards. It is argued, without a doubt, that no matter how much ieks political views have changed, his theory of ideology has remained essentially the same ever since his very first book in English language. The exposition of specifically iekian level of ideology is preceded by exposition of the traditional theory of ideology as false consciousness and the foundations of ieks theory of ideology in Althussers theory of ideology. Frequency of appearance of combined Adornos and The ieks terminology is there to point out the essential similarity of two thinkers.
permanent relevance of the both previous conceptions of ideology, classical and althusserian, is acknowledged in ieks contribution in Mapping ideology, so their exposition is part of exposition of ieks theory itself. The specific level of ideology that iek for the first time clearly formulated consists in: 1) the reality itself insofar as social reality is structured around disavowed, irrational, ideological fantasy; and in, 2) disavowing, repressing this fact that subject acts in his practice in accordance with this ideological, unconscious fantasy. ieks politics has changed from being a high ranking member of Liberal-Democratic Party of Slovenia, insisting on universal singularity of struggles of different groups, to
57

openly Leninist search for singular universality - a group that can act as a stand-in for global overthrow of capitalism and its ideologies, by mobilizing Multitude to unite around the group, causing revolutionary Event that would shatter significantly global capitalism by showing to the entire world that the Truth that event took place is universal, so that similar events can happen around the globe, if there are political subjects characterized with a fidelity to the original Event, ready to act accordingly no matter how hard are the circumstances. Through critical assessment of ieks theory from Adornian perspective, a need for reformulating some of ieks positions has been established, together with the conclusion that level of similarity between iek and the first generation of Frankfurt school, especially in contrast to post-modern theory, is enough to classify iek as most well-known alive representative of Critical Social Theory itself the successor of Theodor Adorno. Adorno insisted that even if we are not in forseeable future in position to act because of objective circumstances, we should work hard on theory, as it will be extremely important when the moment of politics comes. Today we are closer to the Global Event, I argue with iek, and iek done his best to prepare in theory instructions on what ought definitely to be done and what would be the sketch of revolutionary situation and of appropriate subjectivity. It is also argued that iek recently gave birth to new enlightenment, universalism and (as he would disavow) humanism, by connecting his philosophy with ideas of Alain Badious Truth-Event, and tienne Balibars freedom-equality (galibert). As I argue that he recently, and related to the same ideas, made one of the most interesting sketches of radical politics, although he is, as Adorno, pessimistic on the issue of overthrowing the rule of Capital in the near future, even if he can, in contrast to Adorno, specify some of the possible Badious Places of Event, places of Lacans Act traversing social fantasy, in short: of revolution of course: as is the case with rapidly growing slums in Third World megalopolises. But still the objective preconditions for the Event of Revolution are not met even in slums, and similar to Adorno, the current situation calls for more and more critical thinking in iek, though we cannot even have a clue when, where and how will major political Event of global influence occur, nor where will it lead. Obviously the theoretical practice is crucial for iek as it will be needed absolutely when the Event occurs, or when the situation on some place signals possible occurrence of globally important Truth-Event. Again, as in Adorno, it is true that theory cannot give direct political orders, but when objective and subjective preconditions are met, theory that iek recently articulated in his 58

polemics with Balibar and Badiou will be of the utmost necessity for the emancipatory practice. Even if theory certainly cannot and should not even try to imagine ideal society, iek articulated, as Frankfurt School before, what is not to be done: he articulated the theory of ideology through which any really progressive global Truth-Event should be unintelligible to be really progressive, I argue. As well as he articulated with Badiou subjective stance needed for emancipation, and with Balibar the source of emancipatory potential as unconditional abstract Ideal of freedom-equality that may and ought be demanded by and for everybody and against any concrete universality where anyone is convicted on following his or hers pre-given roles, while society as untrue Whole then, as in Hegel, claims to be on the end of history. Anyway, Ideal of freedom-equality can never be satisfied in any forever fixed order, but functions exactly to unsettle any oppressive reactionary society that does not allow change on social and individual level. iek is heavily criticized, though, for lack of an appropriate reaction to The Event of the day, totally misrecognised by iek, certifying his eurocentrism, Slovenian nationalism, and even direct racism, as he totally disregarded politics of Hugo Chavez Frias, as well as, advent of Evo Morales in Bolivia, and entire Universal Truth-Event in South America, which is way more important to those who really do fight capitalism that ieks theological interests! After the exposition of iek and Adorno at the end, author criticized iek and previous Critical Theory itself, claiming that we have to move further than Adorno, and that we definitely need to invert ieks anti-enlightenment sounding statements on need for new asceticism into political imperative to eliminate all suffering, as Adorno also dreamt about, but in difference to him, I claim that that goal takes politics, science (from drugs to nano-technology), technology, and philosophy.
59
NAPOMENE
1 Rad je nastao kao rezultat autorovog uea na seminarima o Altiseru i Lakanu, 2007. i 2008. godine, u okviru predmeta Strukturalizam i Post-strukturalizam Filozofskog fakulteta u Beogradu (kod profesora dr. Mladena Kozomare), te mnogo vie kao sistematski prikaz stanovitva do kojih je autor doao izuavanjem relevantne literature, kao stipendista-istraiva fondacije Stiftung Erinnerung, Verantwortung und Zukunft Vlade SR Nemake, tokom kolske 2008/9 godine, na projektu Poredjenje istorija- Individualnost i pripadnost masi. Ono to je u Berlinu samo usmeno i fragmentarno izlagano, sada je pretoeno u povezani istraivaki rad, posebno zahvaljujui lanovima Centra za filozofiju i psihoanalizu iz Novog Sada (CERIP-a). Zahvaljujem se dr. Srdjanu Damjanoviu i ostalim lanovima CERIP-a, iji sam i ja, od skoro, saradnik, na kritikim primedbama i ohrabrenjima od izuzetnog znaaja, bez kojih ovaj rad nikada ne bi bio zavren. U skraenom i izmenjenom obliku, delovi 2.1 i 2.2 ove publikacije nastali su kao rezultat autorovog rada za prvi broj asopisa Agrafa (Novi Sad, 2013.), Filozofskog drutva za psihoanalizu iz Novog Sada, pod nazivom: Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije. 2 Odmah treba istai da postoje brojna i veoma razliita tumaenja, za itanje u originalu veoma tekog iekovog glavnog inspiratora: psihoanalitiara aka Lakana (Jacques Lacan). Veoma puno ljudi se ne slae sa iekovom interpretacijom dotinog. Tako da kada se u ovom radu pojavljuje oznaitelj Lakan, to redovno znai iekov Lakan, Lakan u iekovoj interpretaciji. Uostalom, daljnja ekspozicija uenja samog Lakana nije predmet ovog rada. 3 Za Badjua je i veliko nauno otkrie Dogadjaj, Istina kojoj se mora ostati veran. Naravno, ne zaustavljanjem razvoja nauke, jer Dogadjaji-Istine za Badjua nisu neto to formira neki novi pozitivni red bia, nego proces u kome subjekat mora ostati veran Dogadjaju i Istini u njemu nauenoj, ali uz punu spremnost daljnjeg, neogranienog, napretka. Kao u nauci, tako i u politici. ini se da se iek slae i za ovakvo shvatanje nauke. Nema traga zakukavanjima nad strahotama tehniko-tehnoloke civilizacije, dok god iek ne pone da izlae nacistu Hajdegera. 4 5 6 Online Etymology Dictionary, http://www.etymonline.com/index.php?term=idol (pristupljeno 9.1.2013.). Za ta je, naravno, nuni preduslov oslobadjanje od ideoloke dogme. to je razlika u odnosu na ieka, koji jasno priznaje relevantnost i nivoa kritike ideologije kao kritike raznih dogmi, raznih vrsta ideologije po-sebi, kao i nivoa kritike ideologije kao kritike ideologije u spoljanosti svoje materijalnosti institucija i materijalnih praksi, raznih vrsta ideologije za-sebe. Koncizni prikaz toga ta je sve ideologija za ieka dat je na kraju ovog rada. 7
8
L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, str. 135 136.

Kant je ovde simptomatian: jedna od glavnih ideja kritike uma je odbijanje svake intelektualne intuicije, intelektualnog, introspektivnog sagledavanja sadraja univerzalnih istina u umu samom, dok u pojmu kategorikog imperativa kao injenice uma upravo vaskrsava intelektualna intuicija. Kritika praktinog uma vaskrsava donekle teoriju urodjenih ideja, intelektualnog sagledavanja, upravo ono to je teorijska kritika proglasila za metafiziki fantazam, nivo bajke. Dalje, u samom Kantovom miljenju postoji tenzija u vezi sa tim to mi treba da se podinimo samopostavljenom zakonu. Teri Pinkard (Terry Pinkard) istie znaaj ovog, kako ga zove, Kantovskog paradoksa
60
NAPOMENE
podredjenosti samo-postavljenom zakonu u celoj Nemakoj idealistikoj filozofiji Devetnaestog veka, dakle visokoj filozofiji, oslonjenoj ba na pomenutu, kritikovanu, ideju subjektivnosti.
Videti: T. Pinkard, The Legacy of Idealism, Cambridge university press, Cambridge, 2002., posebno str. 59 60. i I. Kant, VII. FUNDAMENTAL LAW OF THE PURE PRACTICAL REASON, REMARK u: The Critique of Practical Reason, Knigsberg, 1788., preveo Thomas Kingsmill Abbott, korieno internet izdanje: http://philosophy.eserver.org/kant/critique-of-practical-reaso.tx t,(pristupljeno 9.1.2013.). 9 L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, str. 136.
10 Ibid., str. 123. 11 Ibid, str. 129. Ipak, evidentnto je pogreno tvrdjenje da ne postoji subjekt nauke! Nauka nije puko lino kreativno delo, ve podrazumeva rad u naunoj zajednici i njenoj nauno-istraivakoj tradiciji: koja ima vrsto teorijsko jezgro stavova koji e se retko napasti ak iako dodje do problema u nauci, koja ima spoljanje stavove podlone reviziji im dodje do problema koje nauka na trenutnom stupnju ne moe da rei, koja daje heuristika pravila o tome koje entitete prouavati i kako. Ovo tvrdim prihvativi stanovite koje je na tragu Imre Lakatoa (Imre Lakatos) i Tomasa Kuna (Thomas Kuhn) formulisao Lari Laudan (Larry Laudan). Ono, ipak, nikako ne znai da individualna subjektivnost ne igra nikakvu ulogu; ak iako ako prihvatimo Kunovu teoriju, gde se potencira znaaj naune zajednice, individualna subjektivnost igra najveu moguu ulogu time to rezultat neijeg individualnog napora, suprotan prihvaenim teorijama, dovodi do naune revolucije. Blae (od Kuna) reeno, individualni napor racionalnog miljenja dovodi do promene nekad ak i jezgra nauno-istaivake tradicije, osnovnih pravila o onome to jedna nauna zajednica misli i ui druge. Drugo, da uinimo evidentnim ovo prisustvo individualne, line, racionalne subjektivnosti u nauci, podsetimo se samo koliko se teorija, zakona, entiteta, i ostalih elemenata nauke naziva po onima koji su ih otktrili ili izuili, upravo individualnim, racionalnim, kreativnim, slobodnim miljenjem: od Arhimedovog zakona do Higsovog bozona! 12 I Altiser i iek, ovde fundamentalno slini, pozivaju se na Bleza Paskala (Blaise Pascal) da objasne odnos uverenja i prakse. ta da radi onaj koji bi da veruje, a ne moe? Neka klekne i moli - neka radi sve to rade vernici- i verovanje e nastati. A iluzija je u tome to onaj koji ovako pro-veruje misli da je klekao da moli, poeo da uestvuje u ideolokoj praksi, zato to je ve pre toga verovao, to nije sluaj. Nastalo stanje se ilegitimno proiruje na prolost. Ovo je ideoloka pra-iluzija svojstvena svakoj ideologiji. Videti: L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, str. 127 i S. iek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London New York, 2002, str. 38-40. 13 M. Dolar, Beyond Interpellation u: Qui parle, vol.6, no. 2, 1993., str. 76. Objanjenja u uglastim zagradama dao Stefan Erdoglija. 14.12.2012.) (Objavio: University of Nebraska Press na: http://www.jstor.org/stable/20685977 Pristupljeno:
61
NAPOMENE
14 L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, str. 127. 15 Ova teorija formiranja (uvek!) imaginarnog identiteta subjekta, nastalog prepoznavanjem u ideolokom prozivanju, interpelaciji, (od) Drugog, prepoznavanju koje je uvek i neprepoznavanje, a u skladu sa pravilima kodifikovanim u praksi funkcionisanja dravnih ideolokih aparata, institucija, je mesto na kome se Altiser izrazito oslanja na Lakana, na kog se, naravno, oslanjaju i slovenaki lakanovci. Ali, Altiser se ograniio samo na ranu fazu Lakanovog uenja. Ideja da je svesni identitet subjekta imaginaran je izloena kasnije u ovom tekstu. Za osnove Lakanovog uenja koje je bitno za razumevanje Altisera, dovoljno je pogledati kratak Lakanov tekst o nastanku Imaginarnog kao kljunog za identitet subjekta u ogledalnoj fazi psiholokog razvoja. Videti: J. Lacan, The Mirror Phase as Formative of the Function of the I u: S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994., str. 93 100. Ali, ovo je jedan od ranijih (kao i svakako najpoznatijih i najlakih) Lakanovih tekstova. Slovenaki lakanovci se oslanjaju na teorije kasnog Lakana, gde se posebno tematizuje Realno. 16 L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, str. 124. 17 Zauzimanje van-ideoloke pozicije, ponovimo, nikada nije u potpunosti mogue, uvek smo robovi neke ideologije - naunici joj nikada ne izmiu u ne-naunoj praksi, dok se i za filozofe dalje navodi da uvek imaju njihove ideoloke vrednosti, kako nam je reeno u: L. Althusser, Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists, www.marx2mao.com/Other/PSPS90NB.html, pristupljeno 10.1.2013. 18 Zato Altiser i poinje tekst duim razmatranjem reprodukcije odnosa proizvodnje i reprodukcije proizvodnih snaga, te tezama da su ti drutveni odnosi koji se reprodukuju re/produkcijom odgovarajue radne snage odnosi dominacije i da su sutinski umeani u ideoloku proizvodnju individua u subjekte ideologije, u potlaena bia koja, naravno nesvesno, rade suprotno sopstvenim interesima, a za interese njihovih eksploatatora. 19 Ne-subjektivisana, pred-ideoloka individua je naravno i za Altisera nuni teorijski postulat, ne neto to ikada postoji, jer smo uvek-ve subjekti neke ideologije, makar samo nae porodine ideologije, koja nam uredjuje identitet i praksu i pre nego to se rodimo. 20 M. Dolar, Beyond interpellation, str. 77. 21 Ibid., str. 77/78. 22 Ibid., str. 78. 23 Ibid. 24 Lakanove pojmove Imaginarno, Simbolno i Realno namerno (sada i u jo nekim delovima teksta gde
62
NAPOMENE
smatram da je to neophodno) piem velikim slovom, u skladu sa velikim delom relevantne literature i da bih istakao njihov znaaj u Altiserovoj i iekovoj teoriji ideologije. Uputiu na to da za jasno i koncizno objanjenje pojmova, moe da se pogleda internet stranica Modules on Lacan i to: Za prikaz Lakanove teorije psiholokog razvoja, razvoja kojim nastaju Imaginarno, Simbolno i Realno pogledati: D. Felluga, Modules on Lacan: On Psychosexual Development, Introductory Guide to Critical Theory, http://www.cla.purdue.edu/english/theory/psychoanalysis/lacandevelop.html, pristupljeno 19.1. 2013., a za daljnja objanjenja ovih pojmova i trajne uloge u psihi svakog oveka onoga to je tim pojmovima miljeno: D. Felluga, Modules on Lacan: On the Structure of the Psyche, Introductory Guide to Critical Theory , http://www.cla.purdue.edu/english/theory/psychoanalysis/lacanstructure.html , pristupljeno 19.1.2013. Dakle, kod svakog odraslog oveka, sva tri aspekta psihe, u medjusobnoj interakciji, utiu na njegovu ili njenu psiholoku stvarnost. 25 Da kaemo renikom Teodora Adorna (Theodor Adorno) istu misao o materijalnosti. Videti: T. Adorno, Negative Dialectics, preveo D.Redmond, 2001, http://www.efn.org/~dredmond/nd2.PDF, pristupljeno
10.1.2013., str. 152 - 154.
26 Pojam Realnog (oznaitelj materijalnosti oveka) kao, paradoskalno, i vika i nedostatka, kao nesvodivog antagonizma u sri svake drutveno-simbolno konstruisane stvarnosti verovatno je najznaajniji filozofski od svih Lakanovih pojmova. Kod iekovog i uopte slovenakog Lakana se insistira na nesvodivosti razlike Realnog i (drutveno-simbolno konstruisane: ideoloke) realnosti, pa ovakva filozofska artikulacija smeta Lakana i naravno ieka u jednu verziju nove Kritike teorije drutva i daje mu filozofski znaaj u vezi sa formulisanjem prihvatljive verzije materijalizma. Realnost je uvek drutveno-simbolno konstruisana, kao to su post-strukturalisti tvrdili, ali materijalno Realno uvek ostaje i nastavlja da progoni svaku konstruisanu stvarnost, a ta realnost se uvek mora oslanjati na Realno. Kategorija Realnog i razlika Realno/realnost razlikuju Lakana i ieka od simbolno-jezikog idealizma post-strukturalizma i post-modernizma i sa filozofske strane utemeljuju njihov materijalizam. Ukratko, plauzibilno, i direktno u suprotnosti sa glavnim tokovima post-strukturalizma, nije sve na svetu drutveno-simbolno konstruisano, a svaki takav konstrukt uvek se zasniva na neintegrisanom Realnom na kome poiva i od koga zavisi kao to svaka identifikacija poiva na ne-identinom, radi koga se i identifikuje, ali koje ni jedna posebna odredba identifikacije ne moe integrisati potpuno (Ibid.). Ostatak Realnog, ne-identinog, istrajava u svakoj konstruisanoj realnosti i kako iek esto voli da kae, progoni je. Realno je paradoskalan pojam na vie naina. iek daje opis celog skupa paradoksa u vezi sa ovim pojmom (S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 161 169). Ali, najbitniji paradosk Realnog je, ini mi se, ova koincidencija Realnog kao vika i nedostatka. Realno je nedostatak utoliko to se u svakoj drutveno-ideoloki konstruisanoj realnosti iskuava kao neki njen nedostatak, neki problem. A ba je time Realno i viak: vrsta sr materijalnosti koja izmie integraciji u bilo koju konstruisanu ideoloku stvarnost. Na primer, na individualnom nivou, Realno se iskuava kao nedostatak sree, psihiki bol. Ali, taj nedostatak se pojavljuje upravo kao neeljeni viak materijalnosti individue: u simptomima.. Upravo
63
NAPOMENE
viak tih simptoma izaziva oseanje nedostatka, patnje. Odredjenja Realnog kao vika i nedostatka nisu nikako protivurena, nego striktno komplementarna. 27 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 28 30. 28 Svaku i svu iekovsku ideologiju operativnu u stvarnosti karakterie ovaj KAO DA modus. Individue, koje robuju kod ieka tematizovanim vrstama ideologije, ne veruju u neki iskaz, ali postupaju KAO DA je on istinit. 29 Ibid., str. 32-33. Objanjenje u uglastoj zagradi dao Stefan Erdoglija. 30 Negativna dijalektika nije nikakva odbrana projekta radikalne demokratije, ili demokratije uopte, nego potpuno neo-marksistiko delo, a iek nekritiki brani demokratiju u Sublimnom objektu, da bi u radu citiranom filmu o sebi to konano zamerio samom sebi. 31 Otvarajui pitanje odnosa kasnog Adorna i ieka, postaviu prvo pitanje originalnosti upravo analitiki ekspliciranog
iekovog doprinosa. Dovoljno je originalno ovako jasno izloiti neto to je ve bilo prisutno u ranijim teorijama i primeniti na bezbroj primera u savremenom drutvu, to svakako jeste iekov doprinos. Ali, ta ako je neko pre njega ve imao vrlo slino shvatanje, a iek to preutao iz isto ideolokih razloga, da bi spasao sebe estoke kritike onoga to i pie i pria i to je radio, pogotovu ranije politiki, i onoga to sada radi u svojoj teorijskoj praksi? Meni se ini da je ba to glavni problem Slavoja ieka, a teorija sa kojom ga treba uporediti i kiritikovati, po mom miljenju, delo je prve generacije Frankfurtske kole. Ovde u dati obrise kririke, koja zahteva ceo rad, i da bi se adekvatno kritikovao iek, ali i da bi se, na tragu i njega i Frankfurtske kole, plodnom medju-kritikom obe tradicije, unapredila Kritika teorija, ipak na kraju odajui priznanje ieku za teoriju koju je formulisao, ali u onoj meri u kojoj je njegova teorija prihvatljiva. Drutvena stvarnost, sa (i) kod ieka naglaenom tenjom ka zatvaranju, ka totalizaciji, je drugim reima, neistinita Celina, represivna Celina (o emu e biti rei kasnije u tekstu), kako su to voleli da kau Adorno, Maks Horkhajmer (Max Horkheimer) i Herbert Markuze (Herbert Marcuse). A kluna kritika ieka za intelektualno nepotenje , ak do nivoa plagiranja kasnijih Adornovih dostignua njihovim nepominjanjem, ne da bi se ukrala neija dostignua, nego, ini mi se, da bi se spreila kritika sopstvene teorije , bazirala bi se na neuspostavljanju veze sa Frankfurtskom kolom, veze za koju je iek jako dobro znao da postoji, i zalaenju u oigledno pitanje: zato iek skriva ovu vezu dve tradicije? Razlozi zato se prva generacija Frankfurtske kole gotovo nigde ne pominje na kljunim mestima je kod ieka i dat u intervijuima, i tie se moi Frankfurtske kole u SFRJ, protiv ega je njegova teorija bila direktno i (tvrdim:) direktno pogreno usmerena, kao to je i iekov jedini ikada uspean politiki projekat bio baziran na izrazito nacionalistikoj slovenakoj ideologiji razbijanja SFR Jugoslavije. Razlog potiskivanja zrelih radova prve generacije Frankfurtske kole je, dakle, isto ideoloki i apsolutno neprihvatljiv. Uostalom, ieku pominjanje Frankfurtske kole ne odgovara ni zbog onoga za ta mi se ini da je njegov kljuni problem, njegova cinina ideologija: to to svoju slavu stie kao proizvod industrije kulture, na retorici, na glupim i stalno ponavljanim alama i iz industrije kulture preuzetoj tematici - mnogo vie nego razumevanju oboavalaca. Odavde bi poinjala kritika samog ieka i bila bi bazirana na perspektivi Negativne dijalektike, kasnog Adorna. Kasni Adorno je jako dobro znao da evaluacija jedne teorije mora da pone od toga to nijedna teorija ne izmie tritu, tritu na kome se iek jako dobro prodaje i to ne zahvaljujui teorijskim dostignuima kojih svakako ima, nego prii koja odgovara ukusu publike. Iz perspektive frankfurtske kole, iekova javna praksa je izrazito ideoloka praksa jednog proizvoda i proizvodjaa industrije kulture, koji odlino prolazi na tritu, tritu koje je odgovorno za
64
NAPOMENE
njegov lini status super-stara, daleko vie nego kritika analiza njegovih teorija od strane prosvetljene publike. Cinino, zanemarujii kasni Adornov, ieku sigurno jako dobro poznat diktum, da nijedna teorija ne moe vie umai tritu, iek zanemaruje fantaziju koja tvori njegovu popularnost, te pravi ak i filmove o sebi! (T. Adorno, Negative Dialectics, preveo D.Redmond (engleski), 2001, http://www.efn.org/~dredmond/ndintro.PDF, pristupljeno 10.1.2013., str. 16 18). Ali, puna medju-kritika ieka i Adorna e morati da ostane tema za budui, mnogo znaajniji, moj rad. Ovaj rad zahteva detaljno istrazivanje tekstova kasnog Adorna, i ve je u fazi izrade, te se trenutno konstantno modifikuje. Kada se prihvati tradicija Kritike teorije, i eliminie sama iekova ideologija, estokom kritikom dotinog - sve do biografskih detalja - otvara se prostor za napredak u tradiciji Kritike teorije kroz veoma plodno povezivanje i medjukritiku kljunih i slinih shvatanja ideoloke manipulacije kod ieka i Adorna pogotovu teorija u pozadini pojmova iekovog i/ili Lakanovog Realnog i Adornovog Ne-identinog. U medjuvremenu, moemo konstatovati da veoma ozbiljni radovi o vezi dve tradicije ve (bolje reeno: konano!) postoje, pogotovu ba o odnosu Adorna i Lakana - treba samo pogledati izuzetno plodno povezivanje upravo pojmova Realnog i Ne-identinog, i medjukritiku obe tradicije, koja nam otvara umove za jo ispravniju, jo kritikiju i noviju teoretizaciju ljudske subjektivnosti, kao i politiku relevantnost ovog kritikog paralelnog itanja, pa se moe opravdano konstatovati, u dole navedonom radu da je kombinovani adornovsko-lakanovski teorijski okvir kljuan za feministiku teoriju, a kako se iz dotinog rada ve vidi, dodao bih, ne samo feministiku teoriju, ve teoriju i praksu emancipacije uopte. Videti: C. Leeb, Toward a Theoretical Outline of the Subject: The Centrality of Adorno and Lacan for Feminist Political Theorizing, u: Political Theory, vol. 36, no. 3, str. 351 376, http://claudialeeb.com/Biography_files/Political%20Theory%20Article.pdf, pristupljeno 10.1.2013. O odnosu (Post)Strukturalizma, ieka i Frankfurtske kole treba videti i jako jasan i informativan prikaz, bitan i (izuzev, tvrdim, autorovog previe stereotipnog prikaza politike Frankfurtske kole) taan skup stavova koji je izneo Bendamin Dej (Benjamin Day) u tekstu: From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to iek, u: Studies in Social and Political Thought , Issue 9, Sussex, 2004. http://www.sussex.ac.uk/cspt/documents/issue9-1.pdf, pristupljeno 12.1.2013. Ali, iek nita kao dva prethodno pomenuta teksta nikada ne bi bio u stanju da napie, jer postoji (vrlo otvorena) dogmatska privrenost Lakanu i lakanovcima, uz nipodatavanje Kritike teorije, vidljivo u The Spectre of Ideology u Mapping Ideology, gde iek u svom prilogu ak demonstrira da nije ni proitao jedan tekst Adorna i jedan tekst o Adornu u sopstvenom zborniku! Pa u ve ovde dati elemente kritike ieka i Lakana, i njihove inkorporacije u Kritiku teoriju, to razvijam u posebnom radu. Prosto se pogreno za Frankfurtsku kolu tvrdi ono to je tano zapravo za ieka i Lakana. Ili svesnom kradjom tudje teorije, ili nesvesnom projekcijom slabosti sopstvene i Lakanove teorije na druge. Kod poslednjih, objanjenje psihike patnje, u krajnjoj liniji, mora da se pozove na bioloko ustrojstvo ljudske mladunadi u najranijerm detinjstvu, a za sva zla krivi ulazak individue u Simbolno, u jezik. Tako da se kritika ideologija umesto baziranja na kritici robne forme, bazira na pseudo-naunoj teoriji oveka i jezika. A iek zamera Frankfurtskoj koli ba to to su njeni najpoznatiji autori od baziranja kritike ideologije na kritici robne forme, preli Dijalektikom prosvetiteljstva i Kritikom instrumentalnog uma, na pogreno izlaganje pseudo-transcedentalne, antropoloke osnove dominacije, to su zapravo on i Lakan uradili
65
NAPOMENE
svojom teorijom jezika i psiholokog razvoja! (S. iek, The Spectre of Ideology u: S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994., str. 9). Za instrumentalni um i kasnije Adornovo, mnogo razvijenije, uenje o identitarnom miljenju se istie da nije nita prirodno, nego u miljenju reflektovan rezultat istorijskog procesa kapitala. Za Adorna, identitet je pra-forma ideologije (T. Adorno, Negative Dialectics, 149 151, http://www.efn.org/~dredmond/nd2.PDF, pristupljeno 10.1.2013.), jer, potpuno u skladu sa iekovom teorijom ideoloke fantazije i budei sumnju da ju je ovaj u nekim glavnim crtama, po svemu sudei, prisvojio ideoloki motivisanim plagiranjem, koje nije toliko plagiranje, nego politiki motivisano brutalno i namerno izostavljanje doprinosa Frankfurtske lole, Adorno kae: Ideologija ne obavija drutvenu stvarnost, nego joj je inherentna, pa postavlja dalje temelje iekove teorije ideoloke fantazije i temelje daleko radikalnije kritike kapitalizma, nego one kod ieka, Ernesta Lakloa (Ernesto Laclau) ili antal Muf (Chantal Mouffe): Ona [ideologija] je utemeljena u apstrakciji, koja je sutinska za proces razmene. Ne bi bilo razmene bez zapostavljanja ivih ljudskih bia. Ovo povlai nunost drutvenog privida u realnim drutvenim procesima do dananjeg dana (Ibid, 347 351, objanjenja u uglastoj zagradi dao Stefan Erdoglija, http://www.efn.org/~dredmond/nd4.PDF, pristupljeno 10.1.2013.). Dakle, sutinski bitna ideja Negativne dijalektike je da opstanak kapitalistikih odnosa dominacije zahteva pra-ideoloku fantaziju apstrakcije, reflektovanu u identitarnom miljenju i odgovarajuim posebnim ideologijama, fantaziju da ne-identino jeste identino, nunu za razmenu roba i operativnu u samoj stvarnosti trita - fantaziju koja, jednom primenjena na ljudska bia, svrstava njih, zapostavljanjem konkretnih individualnih osobina, u identitetske grupe - to ima katastrofalne politike posledice, sve do faizma. Otud i uspeh nacionalne, verske, polne, seksualne i sline diskriminacije. Ne bi bilo posebnih ideologija bez apstrakcije operativne u samom procesu razmene na tritu, u samim proizvodnim odnosima. Sve su utemeljene, u krajnjoj liniji, na kapitalistikim odnosima proizvodnje i razmene, baziranim na identifikaciji ne-identinog same stvari i njene upotrebne vrednosti u identino razmenske vrednosti, zajednike za mnotvo potpuno razliitih stvari - i to apstrakcijom od njihovih realnih osobina. I ideoloka mistifikacija uopte i svi konkretni oblici dominacije razumeju se kao bazirani sutinski na vladavini robne forme, na vladavini kapitalistikih odnosa proizvodnje. Ovim je Adorno obuhvatio i iekovu teoriju ideologije, i teorije Lakloa i Muf, ali i otiao znatno dalje u otkrivanju toga odakle potie tenja ka totalizaciji drutva sa svim razliitim vrstama diskriminacije koja nosi. Potie iz realnog funkcionisanja trita, operativne fantazije apstrakcije i identifikacije, bez koje nema govora o zatvaranju drutva u nepromenljivi totalitet, represivnu Celinu. Adorno je u svom poslednjem i najveem delu dao osnove jednog novog, ne-esencijalistikog Marksizma. A iek se pravi da sve ovo ne zna, iako mislim da zna vrlo dobro.
32 Fantazija svakako uredjuje primarno praksu ljudi uredjujui elju istih, ali, shvatamo koliko je kritika lane svesti i dalje svakako bitna, ako shvatimo, kao i iek, da ideoloka fantazija uredjuje i percepciju stvarnosti. Ovo je oigledno u iekovom primeru o Jevrejima i postajanju-nacistom. Neko ko glasa za naciste, ide na nacistike skupove, a onda, po povratku kui pozdravlja svoje drage bliske komije Jevreje, te, dakle, vidi da ipak nisu svi Jevreji zli, nije potpuni nacista, to jest, nije potpuno uhvaen u nacistiku ideologiju. Tek kada pojavnu dobrotu Jevreja koje zna pone da tumai kao prikrivanje njihove zle namere, kao proizvod jevrejske zavere, kada samu stvarnost odredjuje nacistikom ideolokom fantazijom, on je postao pravi nacista. S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 48 - 49. Tako da i kod ieka ostaje, moemo rei kao aufgehoben tradicionalna kritika lane svesti: kritika ponitena u
66
NAPOMENE
svom zahtevu da bude sutinska kritika ideologije, ouvana u novoj (iekovoj) koncepciji, i time uzneta na vii (upravo na primeru prikazani) nivo. To jest: kritika lane svesti ostaje , samo je ograniena na samo jedan nivo kritike, i to ne osnovni. 33 Besmislenost je jasna, obzirom da se pojam ideolokog fetia, sublimnog objekta ideologije, jasno vidi kod Kanta, preko ije teorije sublimnog (iz Kritike moi sudjenja) iek objanjava o emu se zapravo radi. Analiza odnosa Nemakog idealizma i ieka je teka tema van opsega ovog rada, pa u maksimalno pojednostaviti objanjenje. Suoeni sa nekom ogromnom planinom ili nekom stranom olujom (dakle: neim prirodnim, a navodno, izuzetnim i to, ili kao ogromnim, ili kao potpuno nadmonim u odnosu na nas), kae Kant, prvo doivljavamo oseanje nezadovoljstva zato to naa ula i imaginacija ne mogu da obuhvate ceo objekat. Ali, to nezadovoljstvo odmah postaje zadovoljstvo im shvatimo da ti objekti ne mogu biti obuhvaeni ulima i imaginacijom, jer se kroz njih pojavljuju uzviene ideje uma, koje su iovako nepristupane ulnom iskustvu! NAA NEMO PRAVOG SHVATANJA SUBLIMNOG OBJEKTA, I TIME UZROKOVANO NEZADOVOLJSTVO, POSTAJU IZVOR ZADOVOLJSTVA I ISTOVREMENO INDIREKTNI DOKAZ EGZISTENCIJE NEKE NADULNE SUTINE. Zadovoljstvo u iskustvu sublimnog potie iz nae NEMOI da ulima i imaginacijom obuhvatimo izuzetne ULNE objekte, a Kant to (naravno: potpuno besmisleno i nekonzistentno sa Kritikom istog uma) opravdava time to nam nemo naeg ulno-imaginativnog aparata potvrdjuje indirektno da postoje Uzvieni NADULNI ideali, koje na ulno-imaginativni aparat i ovako ne moe nikada nai u iskustvu, a koji zapravo stoje u osnovi ULNIH sublimnih objekata i izazivaju zadovoljstvo u prethodnom nezadovoljstvu, time to uivamo u indirektnom kontaktu sa nadulnim, ba zato to objekat ne moemo ulno obuhvatiti (to izaziva inicijalno nezadovoljstvo). Dakle, TO TO NIKAD NIKO NIJE VIDEO SUTINU SRPSTVA istom besmislenom logikom Kritike moi sudjenja zapravo potvrdjuje da je Srpstvo UZVIENA TRANSCEDENTNA NAD-ULNA IDEJA, PA ZATO NI NE MOE DA SE VIDI, to jest: nadje u normalnom ulnom iskustvu! A sam oseaj da ne moemo da shvatimo sutinu uzvienog objekta se iz nezadovoljstva izobre u zadovoljstvo time to nam prethodno nezadovoljstvo svedoi da imamo posla sa neim nad-ulnim, IDEALNIM to izaziva oseaj zadovoljstva. ` Videti: S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 201 207. Za Kantovu analitiku uzvienog videti: I. Kant, Kritika moi sudjenja, Dereta, Beograd, 2004., str. 103 118. Za potpunu besmislenost i nekonzistentnost uvodjenja ove analitike uzvienog treba se samo podsetiti na Kantovu Kritiku istog uma, posebno poglavlje o transcedentalnoj dijalektici, ili krae i jasnije odsek o O osnovu razlikovanja svih predmeta na fenomena i noumena. U skladu sa Kritikom filozofijom Kritike istog uma, sublimno je najobiniji opaaj bez pojma, i ne dokazuje nita, prema tome. Ne dokazuje postojanje nieg Nadulno-Uzvienog, ak ni indirektno. Tvrditi to ve znai prei granice saznanja koje je sam Kant postavio! Niti nuno sublimno izaziva zadovoljstvo , jer je uslov za njega indirektno saznanje ideja u sublimnom, a ve je reeno da nema govora o saznanju u opaaju koga ne prati adekvatan pojam. Za zabranu saznanja natulnog kod Kanta, najjasnije videti: I. Kant, Kritika istog uma, Dereta, Beograd, 2012., str. 211 226
67
NAPOMENE
34 M. Sharpe, Internet Encyclopedia of Philosophy Slavoj iek , http://www.iep.utm.edu/zizek/ (pristupljeno 09.04.2013.). Za detaljnije objanjenje mehanizma funkcionisanja ideologije u ovom aspektu videti prethodnu fusnotu o Kantovoj analitici uzvienog. 35 Ibid. 36 T. Adorno, Negative Dialectics, str. 18-19. 37 S. iek, The Sublime Object of Ideology , str 126. Napomenimo, da kao to je reeno, rad piem iz perspektive Kritike teorije, i kao i Dej, pokuavam ieka sagledati kao novog predstavnika dotine (ne samo kritikovati), te je paralelna upotreba termina iz obe teorije neto to ne treba da udi prisutna je i ovde, a bie i jo vie dalje u tekstu. 38 Stvarnosti i Stvarnog ako vie volite tako da kaete. 39 Sa pozicije Kritike teorije, koja je itekako inkorporirala psihoanalizu u drutvenu kritiku, odmah u napomenuti, ak gotov oigledan, osnov kritike ieka. Lakan je insistirao da je njegovo uenje nauka. A iek ga tako i uzima. Ne samo da je u pitanju scijentistika ideologija, ve samim time i kljuni ideoloki pokret (prisutan gotovo u celom strukturalizmu i teorijama koje su njima inspirisane i ne samo tamo, naravno): istorijska hipostaza: istorijski nastala stanja individue i drutva se uzimaju kao ontoloke osobine vrste, kao conditio sine qua non oveanstva. Na primer, iek nas upuuje na koncentracione logore kao ono to su zapravo Britanci izumeli, a Nemci i mnogi drugi preuzeli, pa su logori manifestacija Realnog kao onog to se vraa u svakoj simbolizaciji. I ovo bi trebalo da bude argument u korist anti-historizma! Vrlo lo argument: napisano samo znai da su logori karakteristika epohe, a time direktno govori u prilog istorizma, a ne protiv njega! Videti: S. iek, The Sublime Object of Ideology , str. 50. U pitanju je i drugi problem, prisutan na toliko puno mesta: Lakanovo odredjenje materijalnosti, Realnog, (i) kao onog to se vraa u svim simbolnim, za njega psiholokim, za ieka: drutveno-ideolokim poretcima, svim simbolizacijama. Adorno, sa druge stane, istie promenjljivost materijalnosti, ne-identinog, koje zamiljamo kao isto samo kao robovi ideologije scijentizma i, sa njim sraslog, fundamentalnog ideolokog poteza istorijske hipostaze. Razmatrajui poreklo ekstremne slabosti nekih iekovih teza i jo vie primera, vidimo pokuaj spaavanja celog uenja kasnog Lakana, dakle: dogmatizam! 40 Objanjenja pojmova Realnog i oznaitelja-gospodara slede u narednim poglavljima, posebno 2.2 i 2.4. Za sada je kljuno da odmah naglasimo da je feti ono to zamenjuje, ublaava, ini moda skoro neosetnim: i psihiki nedostatak u subjektu (qua Realno iskueno kao takvo samo u momentima teskobe, psihikog bola) i nedostatak u Drugome, to jest: feti prikriva i inherentnu nekonzistentnost, nestabilnost i represivnost neistinite Celine - drutveno-ideolokog totaliteta u kome ivimo u kasnom kapitalizmu sa njegovim prateim diskriminatornim ideologijama. 41 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 71 74. 42 S. iek, The Ticklish Subject, Verso, London New York, 2000., str. 186 187.
68
NAPOMENE
43 to, po mom miljenju, predstavlja kljuni i veoma znaajan Altiserov doprinos teorji ideologije. Ne tvrdim da niko pre njega nije znao tu istinu, ali on ju je prvi jasno i razgovetno izrekao. 44 Prevazilaenje fantazije je striktno korelativno identifikaciji sa simptomom qua sintomom (kod iekovog Lakana). 45 U skladu sa tim se ita Frojdova formula Wo es war, soll ich werden: subjekat se mora identifikovati sa sintomom, u njegovoj patolokoj posebnosti mora se prepoznati element koji daje konzistenciju naem biu. Ibid., str. 75. 46 Ibid., str. 75. 47 Ibid, str. 4,5,6, 147-149, 163 - 164. 48 Tvrdnja da Lakanovo Realno kao sintom odgovara Adornovom pojmu neidentinog je pretpostavka koju sada naglaavam, iako je oigledno sveprisuta u tekstu, a snano i inspirativno ukazivanje na slinost dva pojma dato je u korienom lanku Libove. 49 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 5 6. 50 Ibid, 5. 51 Ibid., str. 5. A iek se shodno dogmatski usvojenoj tradiciji iz koje je iznikao, u skladu sa navedenom reenicom, proglaava za anti-humanistu, i to praktinog anti-humanistu, dok je Altiser bio teorijski anti-humanista. Ovo je potpuno u skladu sa strukturalistikom i post-strukturalistikom tradicijom, i nihovim ostatcima, kod onih koju su tom dogmom inspirisani. Ali ovek, suprotno strukturalizmu, nije maina, nije ist objekat. I radikalna politika moe i mora da se konstituie sa Adornom kao humanistika politika, bez esencijalistikih fantazija, kako nas ve Adornov pojam ne-identinog sam po sebi upuuje. Ovo je bitna tvrdnja, jer ima vie veoma bitnih teorijskih i politikih posledica . Prvo, postoji politika kasnog Adorna, to je po sebi bitno ka se (konano) nedvosmisleno pokae. I ta politika ima jedan centralni pojam, koji se pribliava ulozi koju pojam oznaitelja-gospodara ima u lakanovskoj tradiciji - i kod Adorna i kod samih lakanovaca. A taj pojam je zajedniki i za Adorna i sve egzistencijalistike, kao i post/strukturalistike, istinski progresivne, autore i aktiviste. Zahtevati afinitet ne-identinog, razliitog, znai zahtevati drutvenu SOLIDARNOST! I to solidarnost sa drutveno izazvanom, a nepotrebnom patnjom. Dalje, i bez ikakvih esencijalistikih fantazija, politika solidarnosti ne-identinih, jeste oblik HUMANIZMA! Humanizam ne poiva na esencijalizmu nego na solidarnosti! Ideja humaniteta je ideja nasledjena od cele tradicije Prosvetiteljstva i od metafizike, a prihvata se na kraju Negativne dijalektike, u petoj meditaciji o metafizici i direknto povezuje sa socijalizmom (Adorno, Negative Dialectics, 369 374). Anti-humanizam, sa druge strane, povezan je sa politiki neprihvatljivim delatnicima: nacistom Hajdegerom (kome se post/strukturalisti dive), Altiserom koji je ubio svoju enu, iekom koji je realno politiki slovenaki nacionalista koji je uestvovao u razbijanju Jugoslavije. Solidarnost bi moda (ovo je pitanje za daljnje razmiljanje) mogla da igra ulogu oznaitelja-gospodara (ako i dokle je prohvatljiva Lakanova teorija znaenja), koji daje smisao svim ostalim oznaiteljima progresivne politike.
69
NAPOMENE
52 To da je Celina ideolokog polja neistinita Celina se vidi im te injenino tane tvrdnje stavimo u konjukciju sa ostalim glavnim tvrdjenjima neke ideologije. Rezultat je kontradikcija. Tako su u Mein Kampfu, na primer, Jevreji, na primer, homoseksualci i teki enskaroi. Ne iznose se opravdani - konzistentni razlozi za napad na neku grupu, nego se ta grupa napada konstantno sa vie nespojivih, kontradiktornih pozicija. Time je Celina i represivna. 53 S. iek, The Spectre of Ideology, str. 8. Ovim i iek, naravno, odbacuje fetiizam injenica, ukazujui na
pozitivizam kao na formu ideologije. I time je jako blizak Frankfurtskoj koli, koja je zastupala jako slian stav prema fetiizmu injenica.
54 Ovde dajem vrlo kratak pregled shvatanja registra Simbolnog i shvatanja identiteta subjekta, te se jo jednom osvrem na pojam ideoloke fantazije. Identitet subjekta kod ieka je jako obimna tema, koja se ne moe dovoljno izloiti bez detaljne eksplanacije Lakanovog Simbolnog, te iako je bitna tema za teoriju ideologije, i apsolutno kljuna za shvatanje subjektivnosti, prevazilazi obim ovog rada, u kome u se ograniiti samo na najbitnija tvrdjenja o ovim temama. Za iekovo detaljno izlaganje teorije identiteta subjekta videti: S. iek, The Sublime Object of Ideology , str. 85
151.
55 Imaginaran je kao nastao identifikacijom sa poeljnom slikom sebe (agensnu Idealnog-Ja), koja je uvek simbolno-socijalno posredovana identifikacijom (koju sprovodi agensnost Ja-Idela) sa drutvenim mestom sa koga treba da gledam na sebe, da bi mi neka odredjena zamisao bila poeljna slika sebe. Naini na koje treba da gledam na sebe, uz pratee regulacije ispravnog i neispravnog ponaanja, su preuzeti iz drutva. A, ovo znai da su i poeljne zamisli sebe drutveno posredovane. Naravno, i one su preuzete kao razni drutveno poeljni uzori, kao na primer, poznate linosti, roll-models svake vrste, pop-zvezde, poznati politiari, glumci, pa i teoretiari: mogunosti su se, primetiemo, znatno poveale razvojem masovne kulture i nudjenjem sve veeg broja slika za identifikaciju. Ali, kao drutveno posredovan i sutinski zasnovan na ne/preoznavanju sebe u poeljnoj slici sebe, svesni identitet na ovom nivou je uvek laan, imaginaran. Ovo Lakanovo shvatanje imaginarnosti i drutvenog posredovanja ljudskog identiteta imalo je sutinski uticaj na Altiserovo shvatanje ideoloke interpelacije, i uopte na njegovo shvatanje subjektivnosti i ideologije, te se nadam da Altiserova teorija ideoloke interpelacije kao konstitutivne za subjektivnost, prepoznavanja koje je uvek i neporepoznavanje u odgovoru na ideoloko prozivanje od Drugog, sada izgleda jasnije, zasnovanije. 56 to se ne moe ovako postii do kraja, pa je identifikacija oznaiteljem-gospodarom samo deli prie ve je naglaeno da ideologija poiva na, da tako kaem, realnom identitetu, kao fantazmatskom konstruktu kojim je individua vezana za odredjene aspekte drutva fetitistiki. Ne moramo se plaiti da emo se izgubiti u ogledalnim (imaginarnim) i simbolnim (drutvenim) identifikacijama posredstvom oznaitelja-gospodara, jer smo mnogo iracionalniji od toga! 57 Ni drugi oznaitelji-gospodari nisu nita manje prazni, besmisleni, iracionalni. To je oigledno u sluaju boga? Da li ga je iko ikada video LINO? Naravno da nije. Ali, to je racionalnom oveku, ateisti, oigledno. Medjutim, moda u Staljinizmu oznaitelj-gospodar Partija bolje funkcionie moda bar nije tako iracionalna,
70
NAPOMENE
besmislena re? JESTE besmislena. Ta partija je pobila pola svog lanstva, a sudbina onih koji su opstali pod Staljinom nikada nije bila sigurna. Ne moe da se odredi na ta ni oznaitelj Partija referira kada je 1) pobila pola svog lanstva; 2) one koje su jo ivi dri u stalnom strahu da ne budu iskljueni iz partije i eliminisani to znai da je nemogue fiksirati denotaciju Partije - ne znamo ko su joj (jo uvek) lanovi; i 3) nije mogue fiksirati ak ni konotativno znaenje Partije, jer ona treba da slui radnicima, a ne Staljinu, a svi su znali ta je od toga zapravo sluaj. Partija kao totalitarna nije vie radnika i narodna ne moe da se objasni ni ta znai Partija i zato je bitna, ak ni konotativno. To znaenje je izgubila u Staljinizmu. Namerno sam koristio primer Staljinove Partije da pokaem besmislenost oznaitelja-gospodara, poto od navedenih primera za Partiju neko jo moe da misli da znai neto! Drugi primeri su oigledno besmisleni: Narod niko nije video, jer Narod nisu pojedinani ljudi pa je presuda u ime naroda uvreda za intelekt. Marksovu tezu da bukvalno ivimo u iracionalnoj pred-istoriji oveanstva upravo potvrdjuju ovakvi primeri i njihova SVEPRISUTNOST. 58 S. iek, The Indivisible Remainder: An Essay On Schelling And Related Matters , London - New York: Verso, 1996., str. 142. Citirano po M. Sharpe, Internet Encyclopedia of Philosophy Slavoj iek, internet. 59 Uporediti M. Sharpe, Internet Encyclopedia of Philosophy Slavoj iek, internet. . 60 Uporedi: Ibid. 61 Lakanovski shvaena histerina subjektivnost otkriva subjetovu simbolnu zavisnost od Drugog. Videti: G. Wajcman, The Hysteric's Discourse, http://www.lacan.com/hysteric.htm (pristupljeno 15.04.2013.) Time ova forma subjektivnosti predstavlja ispranjenog subjekta Dijalektike prosvetiteljstva i oveka jedne dimenzije nikako psiholoku kategoriju, nego, u navedenim delima, opisane ljude-produkte jednodimenzionalnog, potpuno upravljanog drutva represivne desublimacije kulturnom industrijom ljude koji vie, bez politike intervencije pokreta u kojem bi i njihove elje bile re-artikulisane, ni ne ele da se oslobode kandi totalno upravljanog drutva, nego ga oberuke prihvataju, internalizujui elje kreirane dravnim ideolokim aparatima, pre svega industrijom kulture u dubinu svoje due omoguavajui time olakanu reprodukciju neistinite Celine, reprodukciju represivnog drutva bez ikakvog otpora, to i dokazuje da se radi o, bukvalno reeno, totalno upravljanom svetu i njegovim iteljima. Problem histerine subjektivnosti je to je ropska a jedino to treba da sazna je kako da se oslobodi politikom akcijom, za poetak, bar,politiki baziranim linim odbijanjem da se gleda televizor ili bilo koja vrsta reklamnog programa. Ne treba dotine uiti kako da daju pare psihoanalitiaru i time samom potpuno upravljanom drutvu pogoravajui svoju situaciju samom terapijom koja lei simptome neega iji uzrok moe biti uklonjen jedino globalnom politikom akcijom, a simptomi (u medjuvremenu) smanjeni prostim etikim kritikovanjem od strane marksistikog kritiara ideologije iz tradicije Kritike teorije drutva. 62 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 187. 63 T. Adorno, M. Horkheimer, Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Maslea - Svijetlost, Sarajevo, 1989., str. 150 151.
71
NAPOMENE
64 Dakle, osim ina identifikacije, ni jedna substancijalna, to jest: tradicionalna grupa, nema nikakvu osnovu postojanja sem u slinosti naina na koje njeni lanovi perverzno (krenjem javnih moralnih i/ili legalnih pravila) artikuliu svoje uivanje. Ali, ti naini su, bar na Zapadu, toliko slini da zapravo ne mogu precizno identifikovati grupu, danas, u doba globalizacije (glupe lake serije, PC igre, sport, festivali na kojima je sve dozvoljeno, kockanje, brza hrana, zavisnost od interneta, huliganstvo, droga, alkohol, seks...). Postojanje grupe ipak, na kraju, spada samo na identifikaciju uivanje, najee, ne moe precizno izdvojiti danas jednu grupu od druge. Bar ne tako lako u razvijenim zemljama. 65 (iekov) Lakan je, prema tome, izvrio striktnu analizu Super-ega, koji kod Frojda obuhvata i Idealo-ja i Ja-ideal i Super-ego. Ono to se tradicionalno zvalo Super-egom, internalizacija drutvenog qua moralnog poretka u pozadini line savesti, kod Lakana i ieka se zove Ja-ideal. 66 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 187. 67 Videti: The Conquest of Unhappy Consciousness: Repressive Desublimation u: H. Marcuse, The One Dimensional Man, http://www.marcuse.org/herbert/pubs/64onedim/odm3.html (pristupljeno: 13.01. 2013). Primetimo opet sutinsku ideologinost ieka i Lakana, sa stanovita Frankfurtske kole, u njihovom shvatanju Super-ega, elje i uivanja. Uivanje je moda stvarno uvek viak uivanja, na koje nas terorie internalizacija industrije kulture u (Lakanov) Super-ego; elja, kao preinaena industrijom kulture, moda stvarno uvek i biva osujeena, i moda je i naterana na stalni pokret ka novim proizvodima industrije kulture sa ovim stavovima o elji bi se Markuze sigurno i sloio ali sve je to refleksija postmodernog kapitalizma u psihi, a ne rezultat sutinske strukture psihe, kako Lakan i njegovi sledbenici tvrde. Ne, nemamo pojma kava bi bila ekonomija elje u jednom slobodnom svetu, i to je poenta Frankfurtske kole suprotno Lakanovoj otvoreno a-istorinoj pseudo-nauci! Nai pojmovi potiu iz (sveobuhvatnog, za matematizaciju i nauku nepodobnog) iskustva, a u njemu nemamo dato slobodno drutvo, pa da znamo kakve su osobine elje uopte. Lakan je moda bio u pravu, ali je mogao biti u pravu samo za klasno, neslobodno drutvo. 68 Na tragu Frankfurtske kole, primeuje se da ovakvo shvatanje identifikacije i subjektivnosti odgovara Adornovoj ekstremnoj prinudi identiteta. Prinudi koja pogadja i ono ne-identino, objekat u subjektu (priznat za postojei i kod Adorna i Lakana i ieka), materijanost, objekat uzrok elje, pretvarajui Realno psihikog ivota u nedostatak. Izlaz nam pre nagovetavaju Ferdinand de Sosir (Ferdinand de Saussure) i Adorno, nego Lakan i iek, koji su stalno mislili a nikada domislili svoju fundamentalnu teoriju znaenja, Stvar nije svodiva na pojam kojim se u dominantnoj jezikoj igri misli, ali kod Adorna imamo kao reenje to da Realno, misimo u nehijerarhijskoh svezi pojmova,u konstalaciji, u kojoj pojmovi dobijaju znaenje iz veza u koje smo ih, naim intelektualnim naporom, Adornovom agensnou subjekta, sami postavili u naporu da ispravno, celom konstalacijom, odredimo ono ne-identino, izmedju ostalog: objekat u subkektu, sr identiteta individue, materijalnost individue, koja prema tome izmie simbolizaciji u Lakanovskom univerzumu znaenja, ali ne i miljenju u kome su pojmovi stavljeni u nehijerarhijske medjusobne diferencijalne odnose, tako da se definiu medjusobno jedan ostalima, bez posredovanja ikakvog gospodara-oznaitelja, Tek bi takva anti-identitarna Adornova konstalacija pojmova, Sosirovski shvaen jezik u kome nema povlaenih
72
NAPOMENE
oznaitelja, mogla uopte po Adornu objasniti ne-identino, Realno, materijalnost. Adorno nas ui da moemo racionalnim diskurskom, bar donekle, prii neidentinom, Realnom, samoj materijalnosti. A izgleda da je Sosir, koga Lakan kritikuje, Sosir taj otac strukturalizma, koji nikada nije prihvatao proirivanje njegove metode na van-jezika polja istraivanja, imao vrlo slino miljenje Adornu. Ni kod njega nema govora o oznaiteljima-gospodarima, a rei i pojmovi (oznaitelji i oznaena) dobijaju znaenje iz medjusobnih nehirarhijskih veza. 69 S. iek, Tarrying with the Negative, Duke University Press, Durham, 1993., str. 216. 70 Film: Perverts Guide to Cinema, S.iek 71 Film: iek!, S.iek, priredila A. Taylor., http://www.youtube.com/watch?v=U0jxclqEJD8 (pristupljeno 10.1.2013). 72 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 52. 73 Ibid., str. 50 53. 74 Ibid., str. 11. 75 Ibid., str. 128. 76 Sam Marksov proletarijat je, da istaknemo daljnji znaaj Lakana i Adorna za politiku emancipacije, upravo ono ekstimno: grupa koju je proizvela drutveno-ekonomska dinamika kapitala, te je unutranja drutveno-ideolokom totalitetu Kapitalizma, ali je istovremeno sistematski obespravljena, nepriznata, ne-integrisana u drutveno-ideoloki totalitet kapitalizma, njemu ne-identina njegova materijalnost. (Neo)Proletarijat je materijalna osnova svetskog Kapitalizma, jer ju je proizveo taj sistem svojom inherentnom logikom - da bi se odrao, a ujedno je grupa ija prava nee da prizna i ne moe da prizna, da se ne bi raspao u pravcu transcedencije - potpunog i iz dananje perspektive nezamislivog preuredjenja celine svetskih drutveno-ekonomskih odnosa! Progresivna politika koja odgovara uspenoj kritici ideologije, kod ieka i Adorna, zasniva se na tome da se moraju proizvesti perspektive iz kojeg se ovaj svet pomera, otudjuje, otkrivajui pukotine i rascepe ovog fungibilnog sveta kapitala, diskriminacije i eksploatacije. (T. Adorno, Minima moralia, preveo D. Redmond (engleski), 2005, (poslednji) fragment 153, internet: http://www.efn.org/~dredmond/MM3.html, pristupljeno 25.1.2013.) iekova radikalno leviarska proleterska politika identifikacije sa ekstimnim tog drutva, znai upravo identifikaciju za rascepima i pukotinama u drutvu kapitala koje je sam kapital proizveo. Kasniji iek smatra upravo da, stvaranjem i aktivnou multinacionalnog anti-kapitalistikog pokreta, treba povezati borbe svih ugroenih grupa oko borbe jedne (ili vie) proleterskih grupa: ba tih grupa koje su proizvedene dinamikom svetskog kapitalizma, na kome ovaj poiva, eksploatacijom, a ije lanove ne priznaje, ne daje im osnovna ljudska prava. Time se iek pomerio od insistiranja na univerzalnoj singularnosti, nesvodivosti razliitih grupa i njihovih borbi, stanovita radikalne demokratije Sublimnog objekta, do potrage za neo-marksistikom singularnom univerzalnosti neo-proletarijata. Dolazimo do zahteva za identifikacijom sa
73
NAPOMENE
grupom od ije sudbine zavisi celo globlalno drutvo. iek ima i kandidate za ovaj status: na primer, sve one koji ive po sirotinjskim etvrtima raznih megalopolisa (engleski: slum dwellers). Njihov poloaj je rezultat dinamike samog kapitala, koja tera ljude iz sela u gradove u kojima nemaju nita, a njihove nisko plaene aktivnosti uslov su opstanka sistema. Oni, dakle, zauzimaju drutveno mesto Adornovog ne-identinog samog kapitalizma, iekovog ekstimnog - dakle: spadaju pod adornovsko-iekovsko odredjenje neo-proletarijata. Kako organizovati stanovnike siromanih etvrti za ieka je kljuno politiko pitanje. iek kasnije sve vie insistira na 1) potrebi stvaranja multinacionalnog anti-kapitalistikog pokreta 2) na tome da ovaj pokret treba ujediniti sve danas diskriminisane pojedince i grupe i to 3) time to se objedinjuje oko solidarnosti sa neo-proletarijatom, kako je on ovde opisan. Nije vie u pitanju radikalno demokratsko stvaranje provizornih i privremenih serija ekvivalencija, kao kod Lakloa i Mufove, kojim se stvara pokret kao koalicija duginih boja [rainbow coalition], gde nijedan zahtev ni jedne grupe nema primat. Insistiranjem na treoj taki iek je politiki radikalni socijalista, kao i (filozofski: novi) dijalektiki materijalista. Svo ujedinjenje razliitog u jedinstven poktet se zasniva na solidarnosti sa u kapitalizmu strukturalno-diskriminisanim, pa ipak za opstanak kapitalizma nunim, neo-proletarijatom. Tako su, na primer, stanovnici sirotinjskih etrti [slum dwellers] i ekstimni, ideologiji Progresa, Modernizacije i Svetskog trita ne-identini simptom, kao i materijalna osnova dananjeg multinacionalnog kapitalizma, koji se odrava eksploatacijom dotinih. Naravno, ovo je jedna od grupa na identifikaciji sa kojom dananji pokret za slobodu moe da se zasniva. Sam iek je isticao i znaaj zatvorenika u zatvoru Guantanamo Bay, kao i Palestince u pojasu Gaze i na Zapadnoj obali, kao kandidate za svetsko ekstimno - ne-identini simptom kapitalizma kao drutveno-ekonomsko-ideolokog totaliteta, one iji se potlaeni poloaj ne moe poboljati bez promene globalnog drutveno-ekonomsko-ideolokog sistema, koji je ove grupe i doveo u poloaj u kome se nalaze, a sebe odrava njihovom sistematskom represijom. Objedinjavanje borbi svih ostalih postie se identifikacijom sa ovim grupama neo-proletera. 77 S. iek, The Ticklish Subject, str. 224. 78 Za prikaz zrelijeg iekovog odnosa prema Laklou videti npr. S. iek, The Ticklish Subject, posebno str. 174 182. 79 I to Mnotvo, po kome, izdavanjem istoimene best-seler knjige (eng. Multitude), kao nastavka njihovog (takodje best-seler) rada Imperija (posebno i pogotovu popularnih medju alter-globalistima koje iek kritikuje) nije, naravno, originalno njihova ideja, ve ulazi u Negrijevo miljenje preko mislilaca razliitih i bitnih kao Makijaveli, Spinoza i posebno, il Delez (Gilles Deleuze). 80 S. iek, Repeating Lenin, http://www.lacan.com/replenin.htm. iek ovde igra politiku igru ekstremne manipulacije sa reima kao oznaiteljima. Lenjin nije nikako sve to je pravi Lenjin mislio i radio. Oznaitelj Lenjin je tu samo da povee emancipatorske sadraje koji dolaze iz dananjice, dajui im revolucionarnu otricu - uinivi ih nesnoljivim dananjim zastupnicima statusa quo. Oznaitelj se koristi ba zbog neprihvatljivosti Lenjina. iek je uvideo da je zastupanje ponavljanja Lenjinovog Akta posebno poeljno danas te je Lenjin gotovo oznaitelj-gospodar nove politike zbog bezuslovne spremnosti da se dela bez obzira na to koliko su loe okolnosti, koliko je mala ansa za uspeh i koliko su neprijatna dela koja se moraju
74
NAPOMENE
sprovesti. I takodje, oigledno je da iek istie oznaitelj Lenjin ba zbog toga to Lenjinova misao i dela danas izgledaju neprihvatljivo to jest: da bi iek sebe razlikovao od multi-kulturalistike pseudo-levice, koju sve vie kritikuje. 81 Za dugaku diskusiju Badjuove filozofije, videti: S. iek, The Ticklish Subject, posebno str. 127 171. Kao potencijalno Mesto Dogadjaja, iek istie, na primer i esto, u ranijoj fusnoti pomenute sirotinjske etvrti megalopolisa. 82 S. iek, The Parallax View, MIT Press, 2006., str. 317. 83 S. iek, Repeating Lenin, http://www.lacan.com/replenin.htm 84 Sa izuzetkom onoga to je reeno-nagoveteno u tekstu i fusnotama (o sirotinjskim etvrtima megalopolisa, na primer), ali to oigledno nije dovoljno da se napravi Badjuov i iekov manifest za Novu levicu i odgovarajuu Partiju. 85 Napomenimo opet slinost sa Adornom, koji isto tako odbija imenovanje imena i slikanje slike (Boga, Raja, Vrhovnog dobra) - religijskim renikom ukazujui na to da ne moemo nikako i nikada konstruisati unapred utopiju, a da se najbolje namere ne zavre u najgorem totalitarizmu. Stari dobri dijalektiar je do kasnih ezdesetih godina prethodnog veka, slino ieku, upozoravao studente da nema te dobre (a velike) svetsko-istorijske ideje koja se upravo u procesu i za svrhu sopstvenog ostvarenja nije izvrnula u svoju suprotnost. Francuska i Ruska revolucija su upeatljivi primeri borbe za pred-ocrtano drutvo i katastrofe kojom se takva borba zavrava! 86 iek - engleski.: fidelity. 87 S. iek, The Parallax View, MIT Press, 2006., str. 323. 88 Ovde jo napomenimo da iek snano odbija, ne samo Staljinizam, nego i pacifistiku pseudo-levicu, i konstantno istie da politika promena (Akt) itekako moe zahtevati i NASILJE . To je vailo ak i kad je u ime prethodno zastupane demokrartije (iz faze Sublimnog objekta ideologije) ruio totalitarni komunizam i Miloeviev nacionalizam u SFR Jugoslaviji. Nasilno otcepljenje od SFRJ koja je postala Miloevieva Velika Srbija, iek pravda i najotrije osudjuje Zapad to na vreme nije intervenisao u Bosni i na Kosovu. Nema, niti je ikada - bilo kod ieka patolokog gadjenja od nasilja - naravno pod uslovom da je ono nuno za izbegavanje jo gore patnje. Videti, na primer: S. iek, Nato, The Left Hand Of God?, 1999. http://www.egs.edu/faculty/slavoj-zizek/articles/nato-the-left-hand-of-god/ (pristupljeno 01.02.1013). 89 S. iek, The Ticklish Subject, str. 213. 90 Citirano ranije u tekstu. 91 Oko ove poslednje izjave bi se Marks i iek verovatno potpuno sloili. Posebno obzirom da sada govorimo o
75
NAPOMENE
zrelijim radikalnim stavovima ieka, ne vie o zastupniku privatne svojine i liberalne demokratije iz faze Sublimnog objekta, nego oveku koji sav svoj trenutni rad u filozofiji politike koncentrie na borbu protiv onoga za ta se pre borio. Ali, naravno, vremena su se promenila, staljinizam je pao, kapitalizam je ostao i postaje sve vei svetski problem (i to kapitalizam kao sistem koga iek nikad nije smatrao odrivim, ak ni kada ga je kratkorono podravao). 92 U koje iek oigledno polae ogromne nade. 93 S. iek, The Parallax View, str. 268. 94 S. iek, The Free World of Slums, 2004, http://www.inthesetimes.com/article/1090/, pristupljeno 25.1.2013. 95 Sa jednom bitnom razlikom: ovi ljudi nisu eksploatisani kao Marksova radnika klasa, bar ne primarno i najee. Njihova glavna osobina nije toliko ekonomska, koliko socio-politika: tie se njihove potpune neintegrisanosti u dravu i bogatije, normalno (da tako otrcano i odvratno kaem) gradjansko drutvo osnovna karakteristika je odsustvo svake institucionalne zatite ovih ljudi, potpunog odsustva zatite i osnovnih ljudskih i specifino ekonomskih prava, koje je drava apsolutno duna da im obezbedi, po javnim pravilima UNa, tako da su sistematski stvoreni ivi mrtvaci globalnog kapitalizma. Hegelijanski reeno, nisu priznati kao prava ljudska bia. Ibid., 269. 96 Ibid., 268. 97 Ibid, str. 268-269. 98 Ibid., 269. 99 Ibid., 269. Prevod je priblian, nije mogu bukvalni prevod. 100 Ibid., 268. 101 Ibid., 269. 102To jest: bez pomoi zapadnih leviarskih aktivista i simbolne klase. 103 Ibid. 104Za razliku od tradicionalne moi koja je slino shvaena kod Fukoa i ieka. Vladar ima mo jer je vladar, ko ne potuje njegovu re biva ubijen, samo zato to vladar tako hoe. Novija mo je kvalitativno mnogo odvratnija, time to vie ne preti smru, nego sasvim suprotno, u zadnja dva veka imamo uspon biopolitike koja tei da regulie i produi ivot. to vodi upravo opisanim oblicima diskriminacije. Zabrana korienja alkohola ili droga nije nita manje kvalitativno loa iracionalna, u odnosu na dekret o oduzimanju nekog dela imovine koji donosi kralj samo zato to je kralj. Naprotiv, i kvalitativno je biopolitika mnogo odvratnija, jer u ime navodnog ivota subjekta, ivota u fundamentalno iracionalnom, totalno upravljanom drutvu, odredjuje subjektima ta mogu, a ta ne mogu da rade. Kao da neki ekspert ima pravo da vodi moj ivot umesto mene! Ekspert vie moda zna vie od mene, ali nain ivota se tie kontigentnih preferenci razliitih (singularnih!) za
76
NAPOMENE
sve ljude kao ne-identine, te ekspert nema nikakvog prava da na osnovu svog opteg znanja uredjuje sr moje singularne subjektivnosti, jer me, prvo, kao ne-identinog optim pojmovima kojima barata nikada ni ne upoznaje, i jer, drugo, i ak i da neko zna ta je za moj ivot najbolje niko na svetu nema prava da se priblii meni osim mene i onih kojima ja to lino dozvolim. Biopolitika tretira ljude kao stvari, kategorie ih u grupe da bi ih (uvek dakle manje ili vie netano) odredila uopte, i predala ih na upravljane tako umrtvljene optim pojmom (na primer: nacije) na milost i nemilost drutvenom autoritetu. Da li je ova mo manje ozbiljna od starijeg, muiteljsko-ubilakog oblika, dakle? Nije ni najmanje, nego je oveanstvo, istie Fuko, upravo to pozivanje na ivot donelo najvie smrti ikada u istoriji, jer su i nacizam i staljinizam veliali upravo regulisani ivot novog oveka, i u Dvadesetom veku, veku najvee iracionalnosti oveka, veku u kome je ovek platio za nereflektirano prosvetiteljstvo kao ideoloku nadogradnju kapitalizma, veku sa njegovim ekspertima za to kako ubiti to vie Jevreja sa to manje otrova, ili kako to vie koristiti zarobljenike u Gulagu, a da ne umru prebrzo. 105S. iek. The Palestinian Question, http://www.egs.edu/faculty/slavoj-zizek/articles/the-palestinian-question-the-couple-fetish/ (pristupljeno 10.04.2013) Badjuova izjava prepriana iz istog teksta. 106S. iek, Give Iranian Nukes a Chance, 2005., http://www.egs.edu/faculty/slavoj-zizek/articles/give-iranian-nukes-a-chance/ (pristupljeno 10.04.2013.) 107 S. iek, Let two become one, 2011., http://www.versobooks.com/blogs/404-let-two-become-one-slavoj-zizek-argues-for-a-one-state-solution-for-isra el-and-palestine 108S. iek, The Spectre of Ideology u: S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994., str. 7 15. 109Bitnu problematiku fetiizma robe nisam, naalost, imao prilike da detaljnije izloim u ovom radu. 110 Spoljanjost je ovde miljena kao spoljanjost u odnosu na samo-svesno imaginarno miljenje ideolokih subjekata: A njemu je spoljanja 1) egzistencija dravnih ideolokih aparata, institucija, kao i 2) praksa individua kao zasnovana na Altiserovom imaginarnom odnosu prema realnim odnosima u svetu, ili nesvesnoj ideolokoj fantaziji koja kod ieka tvori nau stvarnost. 111 U skladu sa kod Altisera i ieka reenim o ovom nivou ideologije, moemo povezati pitanje emancipacije sa pitanjem priznanja. Mogli bi sa Batlerovom (Judith Butler) rei da se emancipacija nuno sastoji (i) u oduzimanju moi onim institucijama koje diferencijalno distribuiraju priznanje, inei neke ljude vie ljudima od drugih ljudi, neke gradjane vie gradjanima od drugih gradjana. Videti on-line internet lekciju: J. Butler, Frames of War, Berlin, 2009, http://www.fu-berlin.de/sites/dhc/zVideothek/999Hegel_Lecture_mit_Judith_Butler_3/index.html, pristupljeno
77
NAPOMENE
25.1. 2013. 112 Pozivajui se na sva prezentovana poredjenja ieka sa Adornom, Markuzeom i ostalim autorima Kritike teorije. 113 T. Adorno, Negative Dialectics, str. 386 391. 114 Ibid., str. 394 395. 115 The Hedonistic Imperative, http://www.hedweb.com, (pristupljeno 10.04.2013.) 116S. iek, The Parallax View, str. 68 124. 117 S. iek, The Sublime Object of Ideology, str. 142. 118 Film: Perverts Guide to Cinema, S.iek 119 S. iek, Do We Still Live in a World, http://www.lacan.com/zizrattlesnakeshake.html, (pristupljeno 15.04.2013.)
78
NAPOMENE
Literatura (Bibliography)
T. Adorno, M. Horkheimer, Dijalektika prosvetiteljstva, Veselin Maslea - Svijetlost, Sarajevo, 1989. T. Adorno, Minima moralia, preveo D. Redmond (engleski), 2005, (poslednji) fragment 153, internet:http://www.efn.org/~dredmond/MM3.html, (pristupljeno 25.1.2013.) T. Adorno, Negative Dialectics, pr. D.Redmond, 2001, http://www.efn.org/~dredmond/ndintro.PDF, http://www.efn.org/~dredmond/nd2.PDF, http://www.efn.org/~dredmond/nd4.PDF (pristupljeno 10.1.2013.) L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, u S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994. L.Althusser, Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists , www.marx2mao.com/Other/PSPS90NB.html, (pristupljeno 10.1.2013.) J. Butler, Frames of War, Berlin, 2009, http://www.fu-berlin.de/sites/dhc/zVideothek/999Hegel_Lecture_mit_Judith_Butler_3/index.html, (pristupljeno 25.1. 2013.) B. Day, From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to iek , u: Studies in Social and Political Thought, Issue 9, Sussex, 2004. http://www.sussex.ac.uk/cspt/documents/issue9-1.pdf. M. Dolar, Beyond Interpellation u: Qui parle, vol.6, no. 2, 1993., str. 76. (Objavio: University of Nebraska Press na: http://www.jstor.org/stable/20685977, pristupljeno: 14.12.2012.) D. Felluga, Modules on Lacan: On Psychosexual Development, Introductory Guide to Critical Theory,http://www.cla.purdue.edu/english/theory/psychoanalysis/lacandevelop.htm, (pristupljeno 19.1. 2013.) D. Felluga, Modules on Lacan: On the Structure of the Psyche, Introductory Guide to Critical Theory, http://www.cla.purdue.edu/english/theory/psychoanalysis/lacanstructure.html, pristupljeno 19.1.2013. Film: Perverts Guide to Cinema, S.iek Film: iek!, S.iek, priredila A. Taylor., http://www.youtube.com/watch?v=U0jxclqEJD8 (pristupljeno 10.1.2013) The Hedonistic Imperative, http://www.hedweb.com, (pristupio 10.04.2013.) I. Kant, The Critique of Practical Reason, Knigsberg 1788, preveo Thomas Kingsmill Abbott ,http://philosophy.eserver.org/kant/critique-of-practical-reaso.txt (pristupljeno 9.1.2013.) I. Kant, Kritika istog uma, Dereta, Beograd, 2012. I. Kant, Kritika moi sudjenja, Dereta, Beograd, 2004. J. Lacan, The Mirror Phase as Formative of the Function of the I u: S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994. C. Leeb, Toward a Theoretical Outline of the Subject: The Centrality of Adorno and Lacan for Feminist Political Theorizing, u: Political Theory, vol. 36, no. 3, 351 376, http://claudialeeb.com/Biography_files/Political %20Theory%20Article.pdf, (pristupljeno 10.1.2013.)
79
NAPOMENE
H. Marcuse, The One Dimensional Man, http://www.marcuse.org/herbert/pubs/64onedim/odm3.html (pristupljeno: 13.01. 2013). Online Etymology Dictionary, http://www.etymonline.com/index.php?term=idol (pristupljeno 9.1.2013.) T. Pinkard, The Legacy of Idealism, Cambridge university press, Cambridge, 2002. M. Sharpe, Internet Encyclopedia of Philosophy Slavoj iek, http://www.iep.utm.edu/zizek/ (pristupljeno 09.04.2013.)
S. iek, Do We Still Live in a World, http://www.lacan.com/zizrattlesnakeshake.html, (pristupljeno 15.04.2013.) S. iek, Give Iranian Nukes a Chance, 2005., http://www.egs.edu/faculty/slavoj-zizek/articles/give-iranian-nukes-a-chance/ (pristupljeno 10.04.2013.) S. iek, Let two become one, 2011., http://www.versobooks.com/blogs/404-let-two-become-one-slavoj-zizek-argues-for-a-one-state-solution-for-israel -and-palestine
S. iek, Nato, The Left Hand Of God?, http://www.egs.edu/faculty/slavoj-zizek/articles/nato-the-left-hand-of-god/ (pristupljeno 01.02.1013) S. iek. The Palestinian Question, http://www.egs.edu/faculty/slavoj-zizek/articles/the-palestinian-question-the-couple-fetish/ (pristupljeno 10.04.2013.) S. iek, The Parallax View, MIT Press, 2006. S. iek, The Spectre of Ideology u: S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York, 1994. S. iek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London New York, 2002. S. iek, Tarrying with the Negative, Duke University Press, Durham, 1993. S. iek, The Ticklish Subject, Verso, London New York, 2000. S. iek, The Free World of Slums, 2004, http://www.inthesetimes.com/article/1090/, (pristupljeno 25.01.2013) S. iek, Repeating Lenin, http://www.lacan.com/replenin.htm, pristupljeno (08.04.2013.) G. Wajcman, The Hysteric's Discourse, http://www.lacan.com/hysteric.htm (pristupljeno 15.04.2013.)
80

Žižekova Teorija Ideologije

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Žižekova Teorija Ideologije

Uploaded by

Copyright:

Stefan Erdoglija

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

Objavljeno (prvo) na internet adresi: http://www.scribd.com/doc/119240428

Beograd Novi Sad, 2013. i www.Scribd.com

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

A Summary in English ...................................................... Napomene ....................................................... Literatura (Bibliography) .................

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE1

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

1.2) Altiserov doprinos teoriji ideologije

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

1.3) Ka iekovoj teoriji ideologije: kritika Altisera kod slovenakih lakanovaca

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

2.1) Stvarnost kao konstrukt ideoloke fantazije - nastavak

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

2.3) Kako uspeno lagati govorei istinu?

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

2.4) Struktura i efekat Simbolnog: identitet subjekta, elja i fantazija54

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

2.4a) Ekskurs: Politika prekomerne identifikacije

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

2.5b) Kako je Marks otkrio simptom?

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

2.7) Teror identiteta i politika samoubistva

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

3) Zakljuak 3a) iekov kritiko-ideoloki rezultat - tri nivoa ideolokih stvarnosti

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

IEKOVA TEORIJA IDEOLOGIJE I POLITIKE EMANCIPACIJE

3b) iekova politika filozofija i njeni problemi