STEFAN ERDOGLIJA STEFAN@RISEUP.NET RADNA VERZIJA. NEDOVRSEN TESKT SA GREKAMA U POETNOJ FAZI IZRADE.

NE CITIRATI BEZ DOZVOLE AUTORA KOMENTARI DOBRODOSLI UVEK. RAZVOJ TEKSTA U TOKU.

ADORNO I IEKOV LAKAN O IDENTITETU: DIJALEKTIKA LJUDSKOG RAZVOJA - BELEKE ZA JEDNO ISTRAIVANJEiekova teorija ideologije, razvijena kritikom Altiserove (izmedju ostalog), oslanja se veoma snano na razmatranu slovenaku verziju interpretacije Lakanove psihoanalize. A ja sam se ve sluio tom psihoanalizom, kada sam koristio pojmove imaginarnog, simbolnog i realnog - tri najpoznatija Lakanova pojma, a moda i tri njegova najtea pojma (ako bi detaljno trebali da se objasne, to se ovde nee initi). Sada ih moemo eksplicirati, naravno jako kratko, onoliko koliko nam treba da dobijemo koherentnu predstavu o razmatranim teorijama ideologije. Ova tri pojma potpuno su povezana sa Lakanovom teorijom psiholokog razvoja. Realno (ili stvarno, ili Stvarno ako hoete) je onaj aspekt ljudske psihe koji je vladala naim najranijim ivotom, koji je bio stanje u kojem se nalazilo svako ljudsko bie do estog meseca starosti. Tada smo, ne prepoznajui ni razliku nas i objekata, u haotinoj meavini oseanja, opaaja i nagonskih impulsa, postupali zapravo najprirodnije, vodjeni samo trenutnim telesnim poudama, tako da smo tada bili najblii istoj materijalnosti

postojanja.1 Stvarno to je Lakanovo ime za stanje prirodnosti od koga smo zauvek odvojeni momentom ulazka u jezik i podruije Simbolnog, to jest, drutvenih regulacija. Ono Stvarno se tie samo potrebe i momentalnog (pokuaja) zadovoljenja telesne potrebe. To stanje iste prirodnosti, gde ak, po Lakanu, nema ni razlikovanja nas i objekta, jeste ono to smo zauvek izgubili ulaskom u Simbolno, te je Lakan poznat po izreci da je Realno nemogue. Medjutim, ovde treba biti jako analitiki obazriv, jer je u pitanju najtei Lakanov pojam, najparadoksalniji pojam. Realno je nemogue utoliko to nema nazad posle ulaska u ljudsko drutvo i poredak Simbolnog, uenjem jezika. Ne moemo za takvo stanje koje posle estog meseca starosti nastaje ikada vie tvrditi da poseduje taj stepen materijalnosti, prirodnosti Realnog, spontanosti koju nam priroda jeste dala, ali koju smo zauvek izgubili. Mada, pre nego to nam je sudbina ne-prirodnog bia zapeaena, prvo, Lakan tvrdi, ba u skladu sa prirodom, prolazimo kroz fazu ogledala koja traje od estog do osamnaestog meseca starosti i gde nastaje poredak Imaginarnog. Ali, da naglasimo odmah, i tada, i posle, iako je Realno nemogue, ono itekako postoji, zapravo Lakan tvrdi da se sve nae fantazije i uivanja nalaze u odnosu sa njim. Imaginarno, Simbolno i Realno u medjusobnoj interakciji rukovode ivotom odrasle individue, zauvek. Pre nego to ljudska realna ivotinja ue u drutvo, postizajui Simbolnim otudjenjem neprevazidjeni karakter ontolokog skandala u prirodi, bia koje je prirodno a zauvek odvojeno od prirode, od Realnog, nastupa nastanak Imaginarnog. Tek tada, posle estog meseca, po Lakanu, uopte pravimo razliku sebe i sveta, te dakle: tada formiramo svoj prvi i najprimitivniji identitet i stiemo, prema napisanom, predispozicije za daljnji normalni, dakle: otudjeni i protiv-prirodni razvoj oveka, kome sva racionalnost nee nikada vratiti oseaj izgubljenog Realnog, oseaj da smo neto bitno izgubili u ivotu, oseaj koga se nikako ne moemo otarasiti. Realno je pak Lakanov najparadoksalniji pojam, poto iako od stanja u kome smo bili kada smo bili mladji od est meseci zauvek jesmo odvojeni, ipak je realno vrsta sr same materijalnosti nae egzistencije, na koju se naslanja ceo psihiki ivot i koja nastavlja da utie na psihu doivotno. To jest, ve treba rei da je psihiki ivot odraslih ljudi, kod Lakana, uvek miljen u stalnoj dinamici Imaginarnog i Simbolnog oslonjenih na Realno materijalnosti i prirodnosti egzistencije.

1 Kako je to sasvim prikladno reeno, uz moje naglaavanje citiranih rei, u osnovnom, na module podeljenom, izvodu iz Lakanovog uenja, na kome sam bazirao ovaj pasus najelementarnije eksplikacije tri najtea Lakanova pojma. Citat je iz: Felluga, Dino. "Modules on Lakan: On Psychosexual Development." Introductory Guide to Critical Theory. Dostupno na: http://www.purdue.edu/guidetotheory/psychoanalysis/Lakandevelop.html, stranici pristuspljeno 5.1.2013. Koristi se, na ovom mestu mog teksta, i drugi modul iste prezentacije: "Modules on Lakan: On the Structure of the Psyche", iz prezentacije dostupne na: http://www.purdue.edu/guidetotheory/psychoanalysis/Lakanstructure.html, stranici pristupljeno 5.1.2013.

Svesni identitet subjekta izloen je Lakanovoj otroj kritici ve obzirom na terminologiju, njegovo pripadanje poretku Imaginarnog, koji nastaje u ogledalnoj fazi, od estog do osamnaestog meseca starosti. Kljuna sposobnost ljudske ivotinje koju stie u ovoj fazi je sposobnost identifikacije, pre svega razlikovanja sebe i objekata u svetu. Ova faza je dobila naziv koji je dobila jer Lakan primeuje opsednutost dece tog uzrasta svojom slikom u ogledalu, primetivti da nasuprot haotinosti Realnog promenjljivih nagona, nerazvijenih intelektualnih i motornih funkcija, dete biva fascinirano kada vidi svoju sliku u ogledalu, u kojoj, po prvi put, bukvalno vidi sebe kao jedinstveno Ja, ali i kao razliitog od svega spoljanjeg i od materijalnosti sopstvenog Realnog haotinih nagona i nerazvijenih psiho-fizikih funkcija koje se ne vide na jedinstvu slike u ogledalu. Lakan primeuje posebnu opsednutost deteta ovog uzrasta svojom slikom u ogledalu, onim bukvalno prvam Imaginarnim sa kojim dete poinje da se identifikuje nasuprot Realnom i nasuprot ostatku sveta. Identifikacija deteta ovog uzrasta sa slikom u ogledalu nije nita manje iracionalna od naina na koji svi mi, u poetku, stvarno i formiramo svoj identitet. Slika u ogledalu je materijalni primer agensnosti Imaginarnog u psihi, koju Lakan tematizuje pojmom Idealnog-Ja2. U ovoj fazi jo nema nikakve identifikacije sa drugima i pregovaranja svog drutvenog poloaja u odnosima sa drugima, ali ove kasnije etape ne bi mogle ni da se dese bez prepoznavanja sebe u idealizovanoj slici sebe, kroz koju dete, ponovimo, uopte i prepoznaje da je jedno jedinstveno identino bie, kako bi kasnije uopte moglo i da kae ja. Vidimo da svako prepoznavanje,svaka identifikacija, znai, od samog poetka, neprepoznavanje (kao to je Altiser insistirao oslanjajui se na Lakana), jer je ideja unitarnog sopstva razvijena na bazi slike u ogledalu ili kakvog drugog imaginarnog medijuma, tako da se potpuno razlikuje od prirodnog, Realnog stanja, koju osea osoba koja se ne/prepoznaje u imagu, formirajui tako svoj primitivni identitet. Idealno Ja je jedan od dva kljuna agensa identifikacije koji ostaje prisutan doivotno, samo kasnije u mnogo komplikovanijim aktivnostima kada dete konano udje u poredak Simbolnog. Idealno Ja je aktivno do kraja ivota kao ideal savrenstva, a koji podstie narcistike fantazije i to kao naknadu za gubitak Realnog: ve u ogledalnoj fazi dete osea razliku sebe i spoljanjih objekata i zahteva jedinstvo koje je izgubljeno. Realno postaje nedostatak, a kao kompenzaciju za ovaj gubitak, dete ve
2 Ili: Idealnog Ega, ili Ideal-Ega kako izaberete da prevedete ovaj termin. Ovde u odmah napomenuti i obrnutu agensnost, onu koju Lakan povezuje sa kasnije nastalim Simbolnim, agensost Ego-Ideala. Idealni Ego je izmiljotina za koju zamiljam da sam ja ili da u biti ja, imago ispunjenosti postizanjem nekog stanja. A Ego-Ideal je agensnost simbolnog poretka koja ini da se osoba zgadi samoj sebi njegovom efektu odgovara ono to ja mislim o sebi kakav jesam kada sagledam sebe po kriterijuma postavljenim Idealnim Egom, slikom savrenstva kojoj teim. Onda u naravno sebe nai za bezvrednog, odvratnog.

poinje da razvija narcistike fantazije savrenog sebe koje e stvarati do kraja ivota. I ovo je naravno preduslov daljnjeg psihikog razvoja: umiljena slika sebe moe kasnije biti popunjena drugima, tako da osoba, uvek u krajnjoj liniji narcistiki, hoe da formira svoj identitet nalikovanjem i oponaanjem drugih koje nalazi za vredne uzore za samog sebe. Idealno-Ja i Imaginarno zauvek ostaju osnov identifikacija i izjednaavanja.

Ve vidimo iz dosadanjeg opisa da je identitet oveka narcistika fikcija i rezultat represije nad Realnim: nad unutranjom prirodom (od koje se subjekt narcistiki i imaginarno izdvaja identifikacijom sa slikom) i nad spoljanjom prirodom (od koje se subjekat odvaja jedino prepoznavanjem sebe u neem imaginarnom, dakle: neprepoznavanjem), te da proces postajanja navodno racionalnim individualnim subjektom predstavlja od poetka primarni uzrok psihikih patnji; od kako je nastalo narcistiko, Imaginarno, Idealno Ja - Realno je ve tada postalo nedostatak, to e doivotno i ostati dakle u subjektu je nastao rascep jo pre ulaska u jezik, komunikaciju i Simbolno uopte!

Lakanova specifina dijalektika prosvetiteljstva, napretka, odrastanja, ljudske individue kao represije nad Realnim (spoljanje i unutranje) materijalnosti prirode, to i dovodi do psiholokih tegoba i socijalnih patologija, svoju glavnu fazu dosee izmedju osamnaestog meseca starosti i etvrte godine. Tada se deava i drama Edipalnog kompleksa u koju ovde nema potrebe da zalazimo. Ono kljuno to se deava posle osamnaestog meseca starosti je da dete ui jezik, time ulazei u poredak Simbolnog, domen drutvenih pravila, zakona, regulacija. Tada je definitivno ljudsko mladune zauvek i neizbrisivo odvojeno od Realnog materijalnosti prirode proces denaturalizacije zapoet u ogledalnoj fazi je sticanjem psihikog aspekta Simbolnog zavren nepovratno. U Simbolno pre svega spada jezik, kao sistem pravila koja omoguavaju komunikaciju, dakle: u ovoj fazi postajemo prava ljudska bia, ali jezik omoguava i regulaciju odnosa medju ljudima, prihvatanje svih ostalih simbolnih sistema regulacija: pravila o porodinim i rodbinskim odsima, o odnosima sa nepoznatima, posle sa kolom, crkvom, dravom. Simbolno je dakle psihiki registar odgovoran za sve mogue i komunikacije i regulacije; dakle: za nae postajanje socijalizovanim i civilizovanim ljudskim biem - sa svim moguim negativnim konotacijama Dijalektike prosvetiteljstva koje ova transformacija ljudskog mladuneta u pravu ljudsku osobu povlai. Ulazak u Simbolno znai ulazak u domen gde vlada veliko Drugo skup drutvenih instanci koje nas teraju da ih potujemo iako mi nismo ni mogli da ih biramo

za svoje gospodare. Nismo mogli da biramo koji jezik i ije obiaje moramo potovati, kao ni institucije koje ovima predstavljaju materijanu potporu i imaju ogromnu mo nad nama (posebno kad imamo 4 godine ivota!). Postajemo prazni oznaitelj, ja u polju velikog Drugog, i to zauvek i ostajemo.

Toliko o racionalnosti inherentnoj ljudskom odrastanju i kulturi! Lakan je razradio na individualnom planu ono to su Markuze, Adorno i Horkhajmer na istorijskom: objasnio je kako je u celoj ljudskoj istoriji takozvani progres uvek znaio i katastrofu. Prosvetiteljstvo u svojoj dijalektici istorijski stvarno znai progres, samo ne onaj kome su se prosvetitelji nadali, ve sasvim suprotno, kako lepo na jednom mestu kau pomenuti pripadnici Frankfurtske kole o istorijskom progresu: ima ga! Od drvenih tapova do atomske bombe! Isto vai i za Lakanovog individualnu istoriju razvoja individue. Progres? Od bia-u-svetu do neurotiara (podsetimo se da su to za psihoanalizu svi bez izuzetka samo sa kvantitativnom razkikom u stepenu duevnog bola) otudjenog od drugih, spoljanje prirode, unutranje prirode Realnog nagona i telesne materijalnosti uopte. Dakle: vaspitanje dece u patrijarhalnoj kulturi i porodici je ujedno proces nepovratnog unitavanja njihovog prirodnog ivota i stvaranja (jo jednom da insistiram sa Frojdom i Lakanom, za psihoanalizu je pitanje samo: manjih ili veih) psihopata i osudjenika na odricanje, istovremeno, bia koja su samim tim to su rodjena i vaspitana u represivnom drutvu bukvalno rodjenjem osudjeni na doivotnu smrtnu kaznu (kako je, ini mi se, Adorno lepo okarakterisao ivot u kapitalizmu), osudjena rodjenjem na odricanje od uivanja, nemogunou da ikada vie postignu pravo, neotudjeno, bivstvovanje-u-svetu, onu punou Realnog, punou nepomuenog oseanja sebe i sveta u kome pada razlika ova sebe i sveta i nestaju sve uznemirenosti i psihiki problemi za koje je naa represivna civilizacija ikada ula. Ve sam napomenuo da pripadam Kritikoj teoriji, te da celo vreme za koje su ljudi do sada naseljavali, to jest, unitavali ovu planetu, zajedno sa Marksom smatram predistorijom oveanstva prema tome pod represivnim drutvom mislim na svako postojae drutvo, a uskraivanje uivanja o kome se sada diskutuje nije svodivo na iovako suludu prohibiciju alkohola,seksa, droge, bilo koje konkretne aktivnosti uopte poznate ljudskim biima starijim od est meseci3, nego, bukvalno metafiziku kaznu Realnog materijalne
3 Prohibiciju koju svakako treba u svakom ovde pomenutom ili nepomenutom a zamislivom vidu ukinuti ali ni to ne bi reilo ovaj fundamentalni drutveno-metafiziki problem odnosa civilizovanog oveka, dakle nuno, neprirodnog ak protivprirodnog oveka i ostatka sveta. Seksualna revolucija jeste znaila smanjenje drutvenog terora, ali itajui sada Markuzea, izgleda smeno emu se on uopte nadao. Implicitno ili eksplicitno, tome da e izbiti seksualna revolucija, koja e automatski sama po sebi dovesti do najradikalnije socijalne revolucije i opteg svetskog oslobodjenja (to je ve smena

Prirode u nama i svetu, za postajanje takozvanim civilizovanim ljudskim biem doivotno i nepovratno gubljenje veze sa Realnim materijalnosti Prirode koja nam je kao bebama omoguavala najvee mogue uivanje, pri emu i Lakan smatra ovo neotudjeno stanje do estog meseca ivota stanjem najveeg mogueg uivanja, jer nema razlike sebe i sveta, to je iskustvo koje civilizovani nikada i nikako ne mogu vie postii, od onog momenta kada progovore mama, tata). Jedno oslobodjeno drutvo bi moglo da odgovori da li je ovo izjava naunika, to je Lakan umislio za sebe da jeste, ili pukog roba strukturalistike anti-humanistike, megalomanske, scijentistike, pozitivistike,
tvrdnja) posle koje e odricanje od svakog uivanja biti automatski prekinuto, a mi vrlo skoro iveti u neotudjenim intersubjektivnim odnosima, i postii neotudjen odnos sa prirodom u sebi i van sebe dakle prevazii i ovaj problem za koga je Lakan shvatio da ipak jeste fundamentalan i nesvodiv na zadovoljenje bilo koje elje za koju sada uopte znamo. Adorno je ovde bio tuni optimista: mi koji ivimo predistoriju slobodnog oveanstva nemamo ni percepcije, ni pojmove ni elje koje bi odgovarale oslobodjenom drutvu i njegovim stanovnicima. Ne znamo ak ni da li bismo podneli da ivimo u pravoj slobodi jer bukvalno pojma nemamo ta i kakav je ivot oslobodjenog i neotudjenog ljudskog bia. Ali, kao pravi marksista i filozof: sve upuuje na potrebu promene proizvodnih odnosa. Posle marksistike revolucije bi, moda, imali bar delie predstave kako da reimo ovu uasnu lakanovsku dijalektiku prosvetiteljstva, kao to je Adorno sasvim sigurno mislio da ispravno odredjena svetska emancipacija, masovnim globalnim revolucionarnim unitenjem kapitalistikih odnosa proizvodnje, reava njegovu istorijsku dijalektiku prosvetiteljstva, dijalektiku progresa oveanstva kao progresa od prake do atomske bombe. No, Adorno je znao da nema objektivnih preduslova, da smo u tom smislu mnogo ispod Marksovog vremena, i da je oslobodjenje odloeno na neodloeno dugo. Dok god ne nastane i dovoljno velika kriza kapitalizma i dovoljno veliki pokret Kritikom teorijom stvarno prosvetljenih ljudi, da izazove globalni raspad proizvodnih odnosa, a time da omogui da se oveanstvo dalje razvija i to stvarno razvija, bez dijalektike razvoja kao kod Adorna ili Lakana, na naine na koje ne moemo ni da zamislimo. Negativna dijalektika je marksistika a ne pesimistika knjiga. Ko zna kada e se i od koga itati. Ve je navedeno da je knjiga Kapital za 21.vek od ovde korienog Adornijanca koje se pomuio da napie ceo novi engleski prevod cele knjige koje je upravo korien u ovom tekstu (Dennis Redmond http://members.efn.org/~dredmond/ndtrans.html). Adorno nam u svom ivotnom delu objanjava da nema objektivnih uslova za revoluciju, i da ak on ne moe ni da nagadja kada ili kako e se ona desiti, zbog ega je i dospeo u sukob sa Novom levicom, koja naravno nita revolucionarno nikada nije uradila, ali jeste verovatno odgovorna, izmedju ostalog, i za Adornovu prevremenu smrt od sranog udara, ime je SR Nemaka konano uspela da ubije svog najpoznatijeg Jevrejina, ono to ni Hitler nije uspeo. Ali Adorno je znao da je postulat Kritike teorije da je oslobodjenje mogue, ma koliko daleko u budunost bilo odloeno i trenutno nezamislivo. Bez ideje emacipovanog oveanstva ni teorija kao teorija ne bi mogla biti miljena. Za razliku od Marksa, pak, naravno, dobro je znao da nema nikakvih zakona istorije koji garantuju istinsko oslobodjenje svih. Ali postoji neto slino postulatu i istog miljenja i sa/oseanja da na globalno oslobodjenje i radikalno drugaiji svet moramo misliti, iako ak i kada dodje do borbe i pobedimo, neemo preko noi znati kako urediti celu tehniku, prirodu i drutvo, nego e ustrojstvo novog drutva utvrdjivati njegovi lanovi, i to veoma postepeno, onda dok se bore i kada se izbore za slobodu. Da na oslobodjenje moramo misliti upuuju miljenje i oseanje zajedno: Ono to ne podlee demitologizaciji, bez apologetskog tvrdjenja da je ve dostupno, nije nikakav argument ta je oblast prosto i jednostavno antinomina nego iskustvo da nesputano miljenje kulminira u transcedenciji, sve do ideje ustrojstva sveta u kome ne samo da je ukinuta sva postojea patnja, nego je opozvana i ona nepovratno prola

anti-istoristike ideologije. Prema onome to sam naveo u proloj fusnoti i shodno tome da sam otvoreno rekao da u podvrgnuti autore ije su teorije tema ovog teksta, i one kao Lakana koji je sa njima neraskidivo povezan, kritici sa pozicije Kritike teorije, sasvim je jasno da smtram da su i Lakan i Altiser pseudo-naunici koji robuju celom spisku ideologija koje sam upravo naveo. to ne znai da bavei se pseudo-naukom nisu doli do nekih bitnih istina jesu. Ali je njihova scijentistika i ani-istorina ideologija onemoguila izvodjenje ispravnih zakljuaka i praktinih smernica. ovek je ono to (kolektivnim naporom) napravi od sebe nema dakle govora o naukama o oveku, jer nema
(Theodor W. Adorno, Negative Dialectics, D.Redmond translation, 2001:394/5, http://members.efn.org/~dredmond/ndtrans.html, poslednji put stranica poseena 6.1.2013., ja sam naglasio tekst). Naravno, ovde se transcedencija misli materijalistiki, kao ono stanje sveta koje prevazilazi sve ono to moemo nai u dananoj, datoj, realnosti. ini mi se da je Adornova formulacija zaista postulat nunog istog iskustva nesputanog miljanja: ideja je nuna bila je ve miljena kao osnova gotovo svih religija i danas i u budunosti ostaje aktuelna nita manje jer se nalazi gotovo na nivou a priornog zahteva oveanstva. Revolucija koja bi dovela do sveta bez patnje ujedno bi reila i drugi zahtev kroz nau pobedniku borbu za slobodu bili bi retroaktivno osveeni i svi oni koji su pre nas izginuli borei se za svet bez eksploatacije. Poto su dobrovoljno rizikovali ivote, jedino naa pobeda i moe dati nekakav smisao njihovoj proloj borbi i patnji, kao to to iek esto voli da objanjava. Iovako su se pravi marsksisti oduvek borili za svetsko-istorijsku revolucionarnu promenu, ne za samo za sebe i svoje doba. Naa pobeda opozvala bi utoliko, stvatno, i njihovu nepovratno prolu patnju. Ali, vratimo se Lakanovskom problemu sada. Oslobodjenje dakle zahteva ukidanje sve i svake patnje (suprotno Lakanu i pogotovu ieku). To ukljuuje reenje problema toga da smo sa Realnim samo u kontaktu u psiholoki traumatinim stanjima, samo tada kada ga iskuavamo kao nedostatak. Naravno da je to teak zadatak, samo nikako nije nemogu. Suprotno Lakanu, Altiseru i ieku, sasvim se slaem da je jedan od najosnovnijih ideolokih poteza istorijska hipostaza (proirenje zateenog stanja na nuni uslov egzistencije oveanstva koje tematizuje Frankfurtska kola). Svojom anti-istorizmom Altiser se zaloio za strogu nauku kao suprotnost ideologije, te je tako pao, sa celim strukturalistikim i psihoanalitikim pseudo-naukama, na nivo ak dve dominantne koliko i opasne, rasprostranjene ideologije, kada je umislio da moe da nauno utvrdi strukturu funkcionisanja ideologije, jer je ona veita kao to je nesvesno veito. ALTISER CITAT I Lakan i on mogli su da ponavljaju kao papagaji da se bave naukom, ali vie ak ni oni koji potuju dotine, ne misle (ili bar javno ne govore o bilo kakvoj naunosti Altisera ili Lakana). A obzirom da su i Lakan i Altiser pali i na nivo isorijske hipostaze, scijentizma, i (deklarisanog) anti-humanizma, a sve to je Frankfurtska kola lepo oznaila kao veoma rasprostranjene ideologije u savremenosti, i posebno obzirom da su nauno pale sve strukturalistike pseudo-nauke, tvrdnje da je ovek bioloki programiran nereazvijenou beba za imaginarno i simbolno otudjenje te onda i Realno kao nedostatak, ili da su Frojdovo i/ili Lakanovo nesvesno veiti kao i ideologija izgledaju kao smene tvrdnje iz Biblije i Aristotela kolovanh sredjevekovnih popova, koji misle da imaju najvii racionalni uvid, dok zapravo potpuno robuju ideologiji, to ih i spreava da ita bitno pouzdanije saznaju. Nismo dakle osudjeni na Realno kao nedostatak. Ali probleme koje funkcionisanje jezika izaziva u psihi Lakan jeste primetio, ini mi se dobro. Ulazak u polje neslobodnog drutva je kao izlazak iz ostatka univerzuma nema vie nazad. No, Adornov navedeni iskaz nas podsea na ukidanje svake patnje kao zadatak u budunosti koju jo ne moemo ni da predvidimo, sa obzirom na nae socijalne i tehnoloke mogunosti. Jezik kao diferencijalni sistem koji je baziran samo na razlikama svojih elemenata i ni na emu Realnom

zakona koji bi bez izuzetka vaili za ljude. Kada se oslobodimo kapitalizma i uznapredujemo tehnoloki tako da moemo direktno otkloniti apsolutno svu fiziku i mentalnu patnju manipulacijom genima, ili slinim, videemo koliko je oduvek bilo smeno priati o naukama i zakonima u vezi sa ljudima. Ispae da je jedino citirano mesto Adorna bilo trans-istorjiski ispravno, jer mislim da je to stvarno inticija koju je on preneo u Negativnu dijalektiku iz gotovo svih religija: iskustvo nesputanog miljenja je takvo da razmiljajui ta je najvrednije na svetu ovek stie do ideje sveta u kome je sva patnja za sve ivo biva zauvek ukinuta a ljudski ivot postaje neogranien. Poto je, slino mom predlogu u ovom tekstu, neka grupa naunika i filozofa objavila kao najvei projekat tehnologije koliko i etike da ukinemo apsolutno svu patnju, u svakom obliku, za ba sve ivo na planeti zemlji, time zasigurno i psihoanalitine traume i nedostatke kod ljudi, iek je proitao njihov proglas u kome se relativno detaljno kako e ovo biti mogue za manje od hiljadu godina i to ne samo za ljude, nego ba sve ivo na planeti, bez davanja suda o ideji.4 Opreznost nije loa, ali ako bi se takav tehnoloki projekat stvarno ostvario, predstavljao bi pad i gomile ideologija i pseudo-nauka, i mogunosti ideoloke manipulacije, i zlostavljanja, te ako bi se ostvario pre pada kapitalizma, izmedju dva dogadjaja ne bi proteklo puno vremena.5 Ukidanjem sve patnje bila bi postignuta dovoljna jednakost da se ukloni sva ostala nejednakost pobunom koju niko ne moe kontrolisati jer ne moe da nanese nikome patnju, posebno ne ogromnoj veini naroda koja prosto zahteva daljnju kolektivnu administraciju tehnologijom, proizvodnim sredstvima, i raspodelu novca koji monima i bogatima ionako vie ne bi bio prioritet. iek je dakle ambivalentan po pitanju ukidanja sve patnje visokom tehnologijom. Ja ideju podravam i to slaui se sa njim da je kljuni nivo problem nivo fantazije podrane fetiima, a iek ne primeuje
uzrok je zapeaivanja odvajanja od realnog, po Lakanu, i time pra-uzroka sve psihike patnje. Ve mogu da mislim i na tehnoloko reenje promenom genetskog koda, nano-tehnologijom i slinim visko razvijenim tehnologijama budunosti, koje e pod uslovom da drutvo bude dovoljno racionalno, moda upravo biti koriene za potpuno uniptenje mogunosti psiholokih problema ili bolova ikakve vrste, na tako efektivan nain koji trenutno ne moe ni da se zamisli. To bi ve odgovaralo Adornovom zahtevu. Dalje, problem je u diferencijalnoj strukturi jezika. oveanstvo, kada ostvari slobodu, ba nita drutveno, pa sigurno ni jezik, nee uzimati za nepromenjljivo. Ne moemo da znamo kako bi izgledalo racionalno i oslobodjeno oveanstvo ak ni dotle da ne moemo da garantujemo da bi se koristio, ako je Lakan bio u pravu, i jedan jedini poznati jezik. 4 Slavoj iek, Do We Still Live in a World, http://www.lacan.com/zizrattlesnakeshake.html (pristupljeno 6.1.2013) 5 Videti Hedonistic Imperatice, http://www.hedweb.com/ za insistiranje na tome da imamo i potrebu i moralnu dunost da ukinemo patnju sveg ivog na planeti. Ovo se planira nanotehnologijom i predvidja da e postati ak relativno skoro mogue. Tada bi bila eliminisana i psihoanaliza i ideologija koji iek tematizuje, ali i eksploatacija u svim nama poznatim oblicima, jer e biti postignuto stanje uzvienog blagostanja kao pred-programirana norma mentalnog ivota. Ovim bi posebno bio reen problem ideolokog upravljanja uivanjem i vei deo problema nejednakosti. Naravno, pod uslovom da ve postoji politika volja da se masovna egzistencijalna promena istovremeno izvede odjednom na svim ljudima.

da bi citirano stanje stanje uzvienog blagostanja kao pred-programirana norma mentalnog ivota automatski kraj ideolokih fetia i fantazija. Nema vie potrebe za fetiistikim odredjenjem uivanja. Nema vie ni biopolitike, ni regulacije uivanja na bilo koji nain. Sama iekova teorija i Lakanovska psihoanaliza zahtevaju da se tehnoloko reenje upotrebi momentalno kada bude postalo mogue. Jedini problem je to u takvom svetu Lakan i iek ne bi vie ni mogli da se bave psihanalizom, a Altiser se sigurno ne bi bavio naunim marksizmom. No, ovaj gubitak je sasvim podnoljiv. Teorije svih pomenutih autora upuuju na potrebu da se tehnikom manipulacijom stvori svet u kome te teorije vie ne bi vaile.

Jo jae se na prikazanom pojmu Realnog vidi se ve koliko je Lakan slian Frankfurtskoj koli (i koliko je iekova interpretacija dotine loa). Realno je drugo ime za Adornovo ne-identino, za identitet realne stvari, ovog-neeg, koji prevazilazi sve pojmove kojima moemo vriti identifikaciju stvari. Isto stoji stvar i kod Adorna, negativna dijalektika je racionalna konzistentna svest o neidentinosti6, na koju tera sama potreba za identifikacijom. Od tematizacije efekata identifikacije, tematizacije Lakanovog Imaginarnog (i Simbolnog), kao i Adornove kritike miljenja identiteta, pra-oblika sve i svake ideologije po njemu, negativna dijalektika i psihoanaliza se samo blago razlikuju po Lakanovom insistiranju da je Realno nemogue, da se ne moe ni izraziti slobodno psihiko stanje ljudi u jednom novom drutvu u kome je represija nad Realnim materijalnosti prirode dokinuta, ali kao i Adorno koji insistira da je ono njegovo Ne-Identino o kome, kao i Lakan o Realnom, itekako pie na stotine strana, neto na ije nas miljenje navodi sama racionalnost, ak sama racionalno miljena potreba za identifikacijom: elimo da kaemo ta stvar jeste kad je identifikujemo, zbog toga je zapravo uopte i identifikujemo, a ne zanima nas prvenstveno pod koji pojam, u koju grupu, moe da se podvede to je ba ono kako razuzdana prinuda identinosti pokuava da naredi oveku da misli.7 Reeno iekovim jezikom, ta prinuda identinosti nije nita drugo nego prastara ideoloka fantazija koja oigledno tvori nau stvarnost, na nain koji je sam Lakan opisivao tematizujui Imaginarno (i Simbolno), i to nastaje kao pra-fantazija samog kapitalizma: ne moe se razmenjivati bez utvrdjivanja identinosti i ekvivalentnosti, abstrakcijom. Ustanovljava se sasvim ispravno glede terora na ljudima
6 Adorno, Negative Dialectics:16-18

7 Ibid. Treba dodati da je razlika minimalna. Lakan je naturalistiki mislio da smo osudjeni na ovo Realno kao nedostatak, dok i Adorno takodje odbija da pria o subjektima slobodnog drutva, ali zato to misli da stanovnici jednog represivnog sistema slobodu u budunosti ni ne mogu da zamisle, jer struktura i sadraj miljenja dolaze iz negativne, zle, sadanosti i prolosti, pa nemamo ime da mislimo ivot posle oslobodjenja.

da i on ne bi bio mogu bez apstrakcije njihove materijalne konkretnosti i svodjenje na pojam kojim su identifikovani, na grupu kojoj pripadaju. Tako je kapitalizam mogu uzrok i onoga za ta je Lakan filozofski, ali poto je voleo da priao o nauci, dodaemo: pseudonauno ustanovio. Rascep u subjektu i psihika patnja nemaju poreklo u biologiji vrste nego odnosima proizvodnje. Ovo je duboka i duboko potisnuta veza Negativne dijalektike i iekovih radova, te osnova za buduu marksistiku kritiku ieka i Lakana. U istom Adornovom pasusu je navedena i danas potencijalno jo ozbiljnija kritika ieka: da nije originalan u pogledu onoga za ta navodi da je glavni nivo funkcionisanja ideologije, jer je ve Adorno insistirao da ideologija ne lebdi iznad drutva , nego je njemu inherentna.8 Problem je naravno to je Adorno menjao stavove o ideologiji a Negativnu dijalektiku zavrio pre tragine prerane smrti, pa nije stigao dalje da domisli problem. Isto kao i Adornova konzistentna svest o ne-identinom i psihoanaliza tei ideji humaniteta, afiniteta i empatije i to kao visoko racionalna procedura koja kao ni Adornova ne moe koegzistirati sa ideolokim fantazijama kao to je insistiranje na optem vaenju logikih zakona: Lakanovi pojmovi su jako esto paradoksalni. Pacijent analitiaru pria svoje simptome, fetie, fantazije, najrazliitije patologije, pri emu ovi predstavljaju Lakanove male komadie Realnog - onoga to smo zauvek izgubili i to smo tako izgubili da ne moemo rei ni ta nam tano treba da popunimo rupu zvanu Subjekat, zjap koji je izazvalo odvajanje od Realnog, koje se naknadno vraa zauvek kao nedostatak koji nas zauvek prati, jer zadovoljenje ni jedne jedine konkretne elje ne bi subjektu vratilo ono to je izgubio Imaginarnim identifikacijama i Simbolnim alijenacijama. Ovaj oseaj neizrecivog gubitka materijalne prirodnosti sopstvenog ivota u krajnjoj liniji, dakle Adornovog ne-identinog, je ono to nas prati celog ivota, od estog meseca. To ne znai da treba da odustanemo od racionalne analize i poboljanja svog individualnog i kolektivnog stanja, naprotiv, i kod Lakana i kod Adorna. Negativna dijalektika je konzistentna svest o ne-identinosti, koja pravda paradoksalnost kljunih pojmova iekovog Lakana, pogotovu centralnog pojma, pojma Realnog. Paradoksalnost je u ovakvim najviim pitanjima za oekivati, posebno kad malo kasnije vidimo da se pod idejama Realnog i ne-identinog misli gotovo na isto, a ako neko iz formalnih razloga automatski odbija teoriju o najviim ljudskim pitanjima, taj je najvei neprijatelj racionalnosti, ukazujui neopravdano na protivurenosti koje nisu nita drugo do ne-identinost pod prokletstvom zakona koji pogadja i ono ne-identino 9. Misli se na prokletstvo drutvene prinude identinosti, ideoloki reflektirane kao zakon identiteta i skup zakona formalne logike neopravdano primenjene na oblasti kojima su se bavili Adorno i Lakan, gde ona nije nikakav kriterijum ikakve opravdane procene bilo ega. Psihoanaliza moe osloboditi subjekta vezanosti za
8 9 ND 4, "Natural History" 347-351 Ibid:18.

fantazmatske fetie koji deluju kao zamenski objekti za Realno, ali tako da stanje istog Realnog naravno nikada ne mogu potpuno dostii, pa se ljudska elja pomera zauvek od jednog ka drugom objektu elje, elje koju je Realno nemogue zadovoljiti, jer nema objekta ije bi nam uivanje vratilo oseaj ispunjenosti i jedinstva sa prirodom, oseaj koji smo imali samo pre identifikacije i drutvene alijenacije, koji ak tano niko ni ne pamti. Na tragu Adorna ispravimo sada Lakanovu teoriju elje, nju je nemogue zadovoljiti u dananjem svetu, a u slobodnom svetu to ne bi bilo tako, da prigovorimo znaajno Lakanovom naturalizmu i scijentizmu. Realno se iskuava kao izgubljeno ulazkom u Imaginarno i Simbolno, ono dakle to vri Adornov teror identinosti,a to ipak ne znai da smo ontoloki prokleti. I kod Lakana terapijom, dakle visoko racionalnom procedurom, subjekat moe, prvo osloboditi svoju elju vezanosti za fantazijom upravljanu udnju za fetiima, objektima, mestima, ljudima, dogadjajima ili aktivnostima koji bi navodno imali veu vrednost od svega u naem ivotu, pa zbog ovih fetiistikih vezanosti itekako patimo. To stoga jer su fetii mali komadii Realnog - ono to nam se nudi kao neadekvatna zamena za izgubljeni oseaj materijalnosti egzistencije, jedinstva sa prirodom, za ono to nikako ne moemo zadovoljiti jurei za objektima koje za Realno proglaava nesvesna, ali ve kod Lakana uvek drutvena, dakle ideoloka fantazija koja izazivajui ogroman psihiki bol odredjuje subjektu emu da, uvek pogreno tei. Psihoanalitiki lek se za zrelog Lakana sastoji u prevazilaenju fantazije, za ta emo naravno saznati da je i iekova fundamentalna ideja kritike ideologije. Ali, ta onda? Neki simptomi koje je subjekat imao e nestati tokom analize, zahvaljujui interpretaciji. Mnogo bitnije, nee vie biti terora nezadovoljive elje za fantazmatskim zamenskim objektima za Realno, nee biti udnje za fetiima. No, prilazei opet fundamentalno blizu Adornovim kasnim radovima, Lakan konstatuje da e neki od simptoma ostati zauvek, da nee nestati interpretacijom, jer joj nisu ni podloni, i da psihoanaliza nikako ni ne sme da lei ljude od takvih simptoma10, za koje je on skovao neologizam sintomi, jer je u tim sintomima sadran sav realni
10 Ti simptomi, sintomi, su jedina stvarna podrka nezavisnom biu subjekta: unitite li ih, unitiete i samog pacijenta potpunim psihotinim nervnim slomom. Prethodna psihoanaliza nije mogla da se okane Adornove prinude identinosti, pra oblika sve ideologije i represije, jer je umiljala da svaki simptom treba nestati i hoe nestati interpretacijom, identifikacijom. Dakle: da su svi normalni, dobri, zdravi ljudi isti fundamentalno. Kod kasnog Lakana, kao i kod Adorna, razliitost nikada nee nestati, prinuda identinosti u ponaanju je izvor sveg zla i osnov sve ideologije, a miljenje identinosti puka dogma.Identitet stvari ne lei u pojmovima pod koje je subsumiramo stavljajui je u odgovarajuu klasu stvari, kako Adornovo miljenje identinosti razulareno oduvek postupa, nego u onom specifinom same stvari, za ta je naziv ne-identino. Tako ni identitet oveka ne lei u skupim stanovima i drugim ideolokim fetiima za kojima ispranog mozga nesvesnom kolektivnom ideolokom fantazijom ovek jurca,jer ak i da neto dobije od svojih fetia, oseaj nedostatka Realnog bi ostao, izazivajui metonimiko klizanje elje ka drugom ideolokom fetiu, perpetuirajui bol Lakanovog pacijenta do beskonanosti. Lakanov sintom nije proizvod nesvesne internalizovane fantazije, a ta fantazija je pravo zlo, ne sintomi preko kojih subjekat artikulie svoje zadovoljstvo na

identitet subjekta sa one strane imaginarnih identifikacija i drutveno-simbolnih alijenacija. Psihoanaliza se zavrava onog momenta kad subjekt prevazidje fantazmatske vezanosti, a one nikada nisu individualne: niti su njihovi objekti elje (fetii) individualni, ve nastaju manipulacijom u interesu onih koji na njima profitiraju, a reklamiraju se milionima; niti fantazmatska vezanost nastaje iz dubine duevne patologije, naprotiv, uvek je drutveno posredovana. Socijalno posredovane fantazije nisu nita drugo nego prinuda na identinost koju je Adorno tako podrobno objasnio u Negativnoj dijalektici. Psihoanaliza aka Lakana je vie scijentistino-naturalistika od velike Adornove teorije, pa nudi samo nain da se preivi u svetu koji smo upravo opisali, a ne tvrdi da bi se neto promenilo radikalnim drutvenim oslobodjenjem, dok Adorno itekako tvrdi, iako je istakao da njegovo vreme nema potencijala za takvu promenu. No i Lakanov lek ima sve veze sa ne-identinou i najavljuje obrise slobodnog drutva. Precizno govorei psihoanalitiki lek prevazilaenja fantazije, za kasnog Lakana uvek momentalno istovremeno znai da je subjekat u stanju da prepozna svoje fundamentalne simptome, to jest, sintome, i da se sa njima u potpunosti identifikuje. Tako se interpretira Frojdova zamisao izleenja: Wo Es war soll Ich werden! Subjekat se identifikuje sa odredjenim nenormalnim - neuobiajenim qua stvarno, realno linim nainima ponaanja kojima artikulie svoje uivanje, stupajui u kontakt sa poslednjim ostatkom punoe izgubljenog Realnog u naoj civilizaciji, time priznajui da se na njemu neshvatljiv ali istrajan nain ponaa drugaije od toga kakvo se ponaanje prezentuje kao drutveno poeljno i od toga ta se smatra normalnim. Prevazilazei drutveno nadodredjene fantazije u inu identifikacije sa fundamentalnim linim sintomima individua je izleena utoliko to je bar psiholoki oslobodjena od drutvenog terora da juri za nedostinim objektima elje masovne kulture koji se kako je psihoanaliza otkrila urezao u psihu ljudi kao osnova psihikog bola, time to elja povezana sa drutveno-ideolokom fantazijom nikada ni ne moe biti zadovoljena, kada privremeno i jeste, onda se javlja jo jae kao elja za nekim jo viim ideolokim fetiom. Lakanov subjekat kome elju ne odredjuje fantazija je slobodan i izleen utoliko to je i racionalniji od eksploatatora koji kreiraju savremeno drutvo do unutranjeg ivota psihe linosti, i ne pati od bola enje za nedostinim i nepotrebnim objektima elja, ve zna da je nain na koji artikulie uivanje (svojim sintomom) njegova duboko individualna stvar o kojoj se moe priati, ali koja se ne moe niti treba nikakvom analizom ukloniti. Kada je individua u stanju da tako postupa ona je za
nain koji je za njega mnogo manje tetan od pravog izvora svog psihikog bola: jurenja fantazmatskih fetia. Sintom je ono ne-identino, koje se ne moe interpretirati, ali ipak moe bar opisati, pa nije nita skroz iracionalno u pitanju, a po sintomima se ljudi razlikuju jedan od drugog, dok ih ideoloka fantazija i njeni fetii vezuju u prinudu medjusobne slinosti, identinosti, odredjivanjem istih ciljeva i objekata elje koja nikada nee biti zadovoljena, demonstrirajui time svu la i zlo prinude i miljenja identinosti.

Adorna slobodnija od masa kojima je industrija kulture isprala mozak, to jest, slobodna je koliko se u neslobodnom drutvu moe biti slobodan, a kod Lakana je bukvalno reeno izleena. Individua koja se identifikuje sa svojim sintomom se ne identifikuje sa drutveno konstruisanim fantazmatskim fetitistikim lanim potrebama industrije kulture, koje uredjuju kriterijume kojima svi, navodno, treba da tee (npr. beskonanom zgrtanju para), pa prema tome nije prinudjena da vie bude slina drugima, identina. Onoliko koliko je to mogue u dananjem drutvu prevazila je teror nivelacije na istost, poslunost porodinoj, verskoj, nacionalnoj ili slinoj grupi kojoj navodno pripada, to jest, prevazila je Adornovu prinudu identinosti i u stanju je da sebe shvati kao samostalno bie koje jedinu osnovu svoje samostalnosti ima u interpretacijom neotklonjivom sintomu kojim artikulie samo svoje sopstveno uivanje, onoliko Realnog koliko ga uopte za Lakana i moe doiveti ljudska ivotinja u odraslom dobu. Dijalektikim obrtom moemo konstatovati da ni Lakan ni Adorno ne daju ni apologiju pukog individualizma i nominalizma, naprotiv. Adorno je umesto identiteta prinudno istih ljudi, stvari i pojmova traio afinitet razlika afinitet sa onu stranu dualizama, kontradikcija i sukoba: subjekta i objekta, racionalnog i oseajnog, razliitih subjekata, individue i drutva, dva nuklearna bloka - i ostalih parova i skupova suprotnosti koje je sva dosadanja pred-istorija oveanstva u svojoj neslobodi smislila i ostvarila u praksi. Odbacujui kao fantaziju spekulativni identitet, pre svega Hegela (ali i svakako mnogih drugih), Adorno hoe spekulativni afinitet, gde razlike mogu biti razlike, a da ne ugroavaju jedna drugu. Sa druge strane, Imaginarna i Simbolna prinuda identiteta to manje toleriu afinitet prema stvarima, to jae identifikuju 11 Kod Lakana realni identitet osobe lei u njenom sintomu koji je neotklonjiv koliko i potpuno individualan. Ali, dijalektikim obratom, ovo tvrdjenje izlazi na to da je Lakan sasvim sigurno trebao da kae da postoji onda bar jedna fundamentalna osobina stvarno zajenika apsolutno svim ljudima: to da svi imaju (bar) neke od (verovatno beskonanog skupa moguih) sintoma, te je u istoriji bilo i previe opte-ljudskog uvek lanog pozivanja na identitet, iz koga su uvek neki, kao nekad ene i crnci bili iskljueni, potrebno je priznati razlike i shvatiti da bi krajem prinude identiteta, to jest, ljudskog drutva kakvo je nastao bi Apsolut kao ono ne-identino12, bez da to bude ikakav problem za jednaki status ljudi, naprotiv baziranjem politike na solidarnosti, empatiji, afinitetu, priznavanjem univerzalnosti postojanja individualnih razlika svakog u odnosu na svakog tek bi se postiglo stvarno priznanje stvarno svih ljudi! to stvarno znai da je iek u pravu kada tvrdi da je Lakan mislilac, pa ak i vrhunac, Prosvetiteljstva ideja univerzalnosti je kod njega postavljena na svoje mesto. Nismo isti po nekom skupu linih osobina koji bi bio zajedniki svim ljudima bar u jednoj grupi, niti na osnovu uma koji suvereno vlada ulnou, a navodno je zajedniki
11 ND 3, Causality as Bane 266-267 12 ND 5 12 Self-reflection of Dialectics 397-400

kod svih, ali su stvarno svi ljudi isti po tome to nisu potpuno identini nikome drugom pre, posle, ili za vreme njih, kako ve sledi iz eksplikacije i tvrdnje o optoj prisutnosti i neotklonjivosti sintoma. A racionalno je prihvatiti prevazilaenje socijalne fantazije i identifikaciju sa svojim sintomom, te na to podsticati i druge ljude, i taj kriterijum racionalnosti po iekovom Lakanu, u njegovoj teoriji i klinikoj praksi vai za sve ljude. Samo su, ja zakljuujem, jedni sreniji da budu analitiari, a drugi pogodjeniji fantazijom koja im onemoguava svako pravo uivanje, do nivoa stvaranja neizmernog psihikog, bola zbog kog dolaze kao pacijenti analitiarima. Lakanovi uspesi u leenju bola nastalog prinudom identinosti nagovetavaju mogunost drugaijeg sveta, olakanjem koje nudi psihoanaliza kao i druge pukotine [u individualnom ivotu i istoriji S. E.] koje prikazuju identitet kao la, uz stalno prekreno obanje sree, onog Drugog [qua drugaijeg sveta]. 13 Nestajanjem drutvene prinude identinosti, masovnog stvaranja kolektivnih ideolokih fantazija i fetia instrumentima industrije kulture, nestala bi, recimo na tragu Adorna, i potreba za identinou kao kriterijumu racionalnosti, dobrote i slinog. Pod prokletstvom (Bann), kako kae Adorno, vladavine identiteta kao istosti, na kojoj se zasniva svaka ideologija i svaka neslobodna drutvena grupa, ono razliito od prihvaene lane optosti se posmatra kao otrov. () Ono to bi pomoglo pomirenju opteg i posebnog bila bi refleksija razlike, ne njeno unitenje.14 Lakan provodi takvu refleksiju. Tvrdjenjem sveprisutnosti simptoma na tragu je Prosvetiteljstva lienog intelektualistikih dogmi i podlonog ideolokoj zloupotrebi nesluenih razmera. Lakan, dakle, refleksijom o razlikama, razlikama kao neemu prirodno datom svakome u odnosu na svakoga, i to razlikama u nainu uivanja, ne miljenja, zasniva pravu optost, kao u Adornovoj misli da Ono to svedoi da nije sve uzaludno i zlo je samo-refleksija prirode u subjektima, kakva nam je data u Lakanovom pojmu Realnog, kroz simpatiju sa onim to je ljudsko, koju je Lakan pokazao ne samo u teoriji, nego viedecenijskoj psihijatrijskoj praksi, te se i za Lakana moe opravdano tvrditi da samo iskustvom svoje prirodne utemeljenosti genije umie prirodi [kao puko i nepromenljivo datoj stvarnosti S.E.] - jer samo iskustvom toga da smo potpuno zavisni od Lakanovog Realnog, ma koliko ono bilo posredovano Imaginarnim i Simbolnim, dakle egoistiko-individualnim i represivno-drutvenim, moemo ukloniti one oblike odnosa oveka ka izgubljenom materijalnom, prirodnom Realnom, tako da ovaj stekne nezavisnost od toga da kao odvratna svinja juri od kupovine jednog besmislenog objekta sa reklama na sledei, nezavisnost kojom mu se uopte otvara mogunost da nezavisno artikulie uivanje i dobije svoj mali komadi Realnog ne u visokoj kulturi, nego materijalnosti prirode na ijoj se sublimaciji prethodna zasniva, specifinim
13 ND 5 Appearance of the Other, 11. meditacija, 394 - 397 14 ND 4, Regression Under the Bane, 340-343

individualnim neurotinim simptomima, sintomima, kroz koje subjekt moe istinski autonomno artikulisati svoje uivanje. Naravno, do stepena da to uivanje u neurozi moe postati uivanje u sublimiranoj neurozi, to i stoji iza sve i svake religije, umetnosti, filozofije, i slinog.