PIPIN O HEGELOVOJ PRAKTINOJ FILOZOFIJI: HEGELOVE IDEJE SLOBODE I PRIZNANJA Primer ne-tradicionalnog, anti-metafizickog, savremenog, anglo-saksonskog citanja Hegela

BOOK REVIEW. NACRT ZA DETALJNIJI PRIKAZ KNJIGE.

Pipin, Pinkard, Bernstein, Stern, i drugi (a i Zizek itekako) razvili su u poslednje 2-3 decenije, na anglo-saksonskom govornom podruciju, izuzetno potkrepljeno i radikalno novo citanje Hegela. Ovim citanjem se prakticno izbacuju njegova teologija i ontologija iz centra paznje u koji dolaze njegova epistemologija, socijalna ontologija (qua teorija jastva i drustva), etika, politika, i filozofija istorije te istorija filozofije. Nema vise - i to je stav zajednicki za sve autore novog anglo-saksonskog citanja nikakvog govora o tome da Hegelova filozofija opisuje samorazvoj nekakvog Apsoluta u istoriji, koji upravlja ljudima iza njihovih ledja, a u Hegelovo vreme dolazi do svesti o sebi, cime je njegovo vreme kraj istorije kao apsolutno racionalno - nista od navedenog nije ni najmanje tacno. Evo primera jednog takvog citanja Hegela koga od sveg srca preporucujem. I to izlozenog oko Hegelove centralne ideje: SLOBODE. Sloboda, za Hegela, Pipin naglaava, NIJE kauzalna mogucnost da zapocnem kao neuzrokovani uzrok odredjeni skup desavanja u prirodnom svetu. "Sloboda je bivstvovanje pri sebi u Drugosti", po klasicnoj Hegelovoj definiciji. Sloboda je u izvesnom samo-odnosenju zasnovanom u ispravnom odnosenju sa drugima. Sloboda pociva u odnosu ka sebi koji je takav da moje zasluge/dela (rezultate moralno-prakticnih i tehnickih delanja) mogu iskusiti kao zaista MOJE, a ne kao nametnute od prirode i-ili drustva. Da bih iskusio moje zasluge kao moje neophodno je PRIZNANJE Drugih da su moja dela ono sto mislim da jesu. Zato dok ima robovlasnistva nema slobode, i Hegel se u cuvenoj Dijalektici gospodara i roba okrece bas radu. Nema objektivne tacke gledista, zajednickih normi, obe forme svesti ne mogu razmenjivati opravdavajuce razloge za delanje jedna sa drugom, obe strane su otudjene od produkata rada - pa nema ni odredjenja da li je delo ovo-ili-ono. Recimo sa Benjaminom: u situaciji represije nije odredjeno da li je piramida spomenik kulture ili varvarstva! A niko nije ravnodusan da li je postigao "ovo ili ono". Potrebno je odredjeno priznanje opstevazecih normi, izraz samo-zakonodavne moci covecanstva, slicno Kantu, ali takvo da kod Hegela ove zajednicke norme jesu 1) kolektivni 2) rezultat istorijskog formativno-obrazovanog procesa (Bildunga) covecanstva. Primer: Poverenje i solidarnost javljaju je samo zato sto ih nekada nije bilo, a to je uoceno kao problem koji mora da se prevazidje! Nisu otelovljenje nikakvog transcedentalnog ideala, jos manje proizvod Apsoluta koji dolazi u istoriji do svesti o sebi. Ako se nalazim u zajednici koja se slobodno samopodvrgnula ovakvim samo-postavljenim normama, koje je "naucila" kao odgovore na probleme proslosti, i ako te norme priznaju individualnu slobodu, 1

onda sam u slobodnoj - "priznajucoj" zajednici. Onda imam dobre izglede da moja dela budu priznata kao autenticno moja dela, sto je uslov da ih ja iskusavam kao autenticno moja. Priznanjem Drugih da su moja dela to sto mislim da jesu, bivstvujem sa sobom u Drugosti drugih ljudskih bica i time sam slobodan, po Hegelovoj definiciji slobode. Objektivno drustveno postojanje takvih odnosa priznanja i korelativne "priznajuce zajednice", zajednice uredjene pomenutim normama, uslov su moje individualne slobode, ne njeno ogranicenje. Pa je, po Hegelu, sloboda PRE SVEGA "SLOBODA ZA", ne "sloboda od". Sloboda, dakle, pociva na priznanju, a ovo je razvijeno u odnosima ljubavi, postovanja i solidarnosti. Bivajuci u tim odnosima sa Drugima, ujedno bas u tim odnosima SA DRUGIMA, bivstvujem i sa samim sobom u Drugosti drugih ljudskih bica, jer ne moram da se plasim da cu u odnosima kao sto su ljubav, postovanje ili solidarnost "izgubiti samog sebe" (Hegel). Ziveti slobodno znaci ziveti slobodno u nekom svetu, a to znaci ne biti otudjen od njega, osecati se kao kod kuce u njemu, biti pri sebi u njemu kao mom konkretnom Drugo-bitku. Ovo bivanje kao kod kuce u svetu pretpostavlja kompleksni status uspelog reciprocnog medjusobnog PRIZNANJA (bar na tri navedena nacina na koji se razvijaju odnosi priznanja), priznanja uredjenog shodno pomenutim normama koje su izraz samo-zakonodavne sposobnosti covecanstva, dakle: USPELOG RECIPROCNOG PRIZNANJA KOJE JE USLOV SLOBODE. Slobodan sam kad sam kao kod kuce u svetu, a ne kada sam nezavisan od svega na svetu, kako su slobodu negativno, i za Hegela pogresno, mislili Kant i mnogi drugi. Slobodna zajednica nastala istorijskim ucenjem na greskama ljudskog roda uslov je sve prave individualne slobode. Utoliko, zakljucijem, i kod, anglao-saksonski reinterpretiranog, Hegela - vec vazi Adornov "primat objekta": nema govora o individualnoj slobodi u neslobodnom drustvu! Pippin, R. Hegel's Practical Philosophy, ima na Scribdu da se skine, toplo preporucujem izazovno anglo-saksonsko anti-metafizicko citanje Hegela, koje se ispostavlja kao izuzetno JASNO i originalno jedino koliko je izuzetno dobro potkrepljeno Hegelovim tekstom.