You are on page 1of 280

Протојереј др Душан Н.

Јакшић
ЖИВОТ И УЧЕЊЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Краљево 2011.
—1—

Протојереј др Душан Н. Јакшић
ЖИВОТ И УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА
Друго поправљено издање

Сa благословом
Његовог Преосвештенства
Епископа жичког Г. Хризостома

Издаје
Епархијски управни одбор
Епархије жичке, Краљево
Библиотека
Жички путокази
Књига 17
Рецензент
Епископ жички Хризостом
Уредник
Протођакон Радош Младеновић

Штампа
ИНТЕРКЛИМА–ГРАФИКА
Врњачка Бања
Тираж
500
—2—

Протојереј др Душан Н. Јакшић

ЖИВОТ И УЧЕЊЕ
СВЕТОГ ЈОВАНА
ЗЛАТОУСТА
„Диван је Бог у светима Својим“
(Пс. 67, 36)
„Πολλῆς γὰρ ὄντως δεῖ ἰσχύος ὥστε βαστάσαι τὸ ὄνομα τοῦ Χριστοῦ.“
(Јер уистину потребно је много снаге да би се уздигло име Христово).
Свети Јован Златоуст
„Aeternumque tenet per saecula nomen“ (Вечно ће име вековима живети).
Вергилије

Краљево 2011.
—3—

—4—

ОВАЈ СКРОМНИ РАД ПОСВЕЋУЈЕ ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ,
ГОСПОДИНУ ВАРНАВИ, АРХИЕПИСКОПУ ПЕЋКОМ,
МИТРОПОЛИТУ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКОМ
И ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ, ПОКРОВИТЕЉУ
СРПСКЕ БОГОСЛОВСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
У ЗНАК ДУБОКОГ ПОШТОВАЊА
И ИСКРЕНЕ ПРЕДАНОСТИ
Писац

—5—

—6— .

Гете је рекао: „Was mich betrifft. јер он. по оној грчкој пословици: „свако нека твори онај посао. блажених Јеронима и Августина и других). као укусан зачин у јелу.“ (Што се тиче мене. wenn noch feuchte Nacht in den Thälern ruht. Василија Великог.ПРЕДГОВОР „Die Gipfel der Menschheit werden erglänzen. jeder nur sein Handwerk ernsthaft treiben und das übrige alles lustig nehmen soll. Управо смо се тим путем нарочито приближавали учењу Самог Господа и Његовог 1) 2) W. а све друго опуштено примити. Berlin 1902. auf die mir kein Einfluss gestattet ist. Неколико стихова које морам написати занимају ме више него важније ствари на које не могу да утичем). ἥν ἕκαστος εἰδείη τήχνην). dass. Григорија Богослова. јер „non omnia possumus omnes (не можемо сви све)“. —7— . ми смо се. Годинама изучавајући богословска питања – понајвише догматског карактера – по њиховим изворима. Johannis Chrysostomi Opera omnia. 3. 230. interessiеren mich mehr als viel wichtigere Dinge.1) Иако нисмо у стању да радосно примамо све што се догађа.“ (Висови човечанства засијаће док још свежа ноћ почива у доловима) Schiller Предговор књиге Италијани називају „la salsa del libro (со књиге)“. die ich zu machen habe. Moguntiae 1701. после Спаситељевих речи и речи светог апостола Павла (а поред учења светитељâ Атанасија Великог. so sehe ich immer mehr ein. Fronto Ducaeus. Јована Дамаскина. али гледаћемо да бар донекле оправдамо смисао ове италијанске узречице. 1. Bode. треба да отвори читаоцу апетит и да га орасположи за читање. скоро увек обазирали и на учење Светог Јована Златоуста – qui sicut principatum inter Ecclesiae doctores tenet2) – који стварно има прво место међу учитељима Цркве – о чему сведоче све наше скромне расправе из области богословске науке. који зна“ (ἔρδοι τις. Не знамо хоћемо ли нашим предговором ту намеру и постићи. и помно прелиставајући Мињову Патрологију. све више увиђам да свако се мора позабавити озбиљно само својим сопственим делом. Ein paar Verse. Goethes Lebenskunst. ипак ономе у шта се више разумемо посвећујемо више труда и рада. Амвросија Миланског.

Све је ово и слично овом порушила сила Павловог језика. нестанак неваљалштине. а друго ублаживши – учинити нашу душу плодном и трајном њивом за потребно сејање Божанског семена. 9. да га не можемо видети својим очима. а ова је похвала… Ако ова љубав уђе у нашу душу и сјајан пламен у њој зажеже. Златоуст је понајвише ценио и неи­ сказано волео Светог апостола Павла. 4). пропаст безбожности. Она је љубав оптужба. а онима који то чују – штету. преврнуте жртвенике незнабожаца. вођу Христове невесте.великог апостола Павла. мртву тишину демона. 1076). Све то бих. надахнута Божјом благодаћу.3) и чије је учење Златоуст са великом љубављу и дубоким разумевањем изобилно открио и протумачио у својим списима4). Нека ми нико не говори да сада нема Павла. већ Господњим гласом. који духовно воле. Златоуст каже: „Управо би требало започети самим почетком књиге Дела апостолских. она ће – једно поништивши. (PG 60. које нам тачно цртају особине његове душе“ (PG 51. седећи на врху клисуре и издижући трску. 117-118). волим све свете. Та желео бих га видети како је у Дамаск уведен и свезан. Павла: „О. Симеон Метафраст у поменутом житију приповеда да је Златоуст у соби у којој је радио и писао тумачења на посланице Апостола увек држао пред собом његову икону. ап. желео бих је видети уловљену – не удицом. У Беседи o промени имена. говорећи о књизи Дела апостолских. али понајвише блаженога Павла. да и вас учиним учесницима те љубави. чуо је како тамо са Златоустом разговара неки непознат 3) —8— . штавише – и Јовану Христос бејаше као и Павлу. 1). in cujus ore Christus resonabat (Сведок са чијих усана је одзвањао Христос)“ (PL 22. ап. улови ову велику рибу… И као што код уловљених риба бива. Зато и рекох и споменух како га волим. Они који воле телесном љубављу с правом се стиде да то признају. они.» (Кроз кога Христос изговори велике и неисказане речи. што ме гониш“ (Дап. Блажeни Јероним назива апостола Павла „vas electionis. пак. али ова слепоћа учини да цела васељена прогледа. Говорећи о великој Златоустовој љубави према Св. и посвуда жарки пламен побо­ жности зажегла! Осим тих великих подвига имамо ми и његове свете посланице. и веће него кроз Своја сопствена“. кад је неки бивши придворни чиновник дошао Златоусту да га моли за заштиту. хтео видети… Опростите ми љубав према Павлу или ми радије немојте опростити. додуше. пошто и његова љубав према Павлу бејаше тaко велика због Христа“ (PG 114. промену поквареног живота набоље. Jована Златоуста пише: „Тако је велика и неисказана била његова љубав према Павлу. као да себи срамоту наносе. па и ако нађе у нашим ми­слима мноштво којечега – било трња или камења. па како бисмо стога могли љубити онога кога не видимо? Та ништа не може сметати оваквој љубави. Златоуст говори: „Ја. кроз чија је уста – како рече Златоуст – Сам Господ „изговарао велике и неисказане речи. У беседи на речи Св. јер тим добрим признањем користе и себи и онима који то слушају. који је требао да уведе молиоца у собу. Савле. 301-303). «δι’οὗ τὰ μεγάλα καὶ ἀπόῤῥητα ὁ Χριστὸς ἐλάλησε. да онај ко то признаје мора рећи да је Павле био Јовану оно што бејаше Павлу Христос. показујући духовни лов и седећи као на врху стене небеске. затворене храмове њихове. да бисте мало потрпели моје безумље!“ (2. 1101). 679). тако и ова. 4) После безграничне љубави према Господу Спаситељу. извучене из мора. онај сасуд иза­брани. већ се отимајте о ту љубав“ (PG 51. желео бих видети како је уловљена ова велика риба која је узбуркала читаво море и подигла безбројне таласе против Цркве. не гвозденим ланцем. Једне ноћи. са висине баца удицу у море. било жестокости или неосетљивости. тако се и са овом догоди: јер као што оне. Павлу. Симеон Логотет Метафраст у животопису Св. примивши удицу и будући извучена – одмах ослепи. Кор. тако и Господ наш. καὶ μείζονα ἤ δι’ ἑαυτοῦ. и веће него кроз своја сопствена уста). и говорећи: „Савле. слуга Златоустов Прокло. већ речју Господњом. нека никад не престају то да признају. 11. али Павле ми не дозвољава да се држим тога реда. трубу небеску. а понајвише онда када сваког дана гледамо таква и толика дела његове врлине: Цркве по целом свету. одмах ослепе. дакле. попут удице спушта одозго овај глас. Као што рибар. призивајући мој језик к себи и к својим дивним делима. јер је могуће волети и онога ко одсуствује и љубити онога кога не видимо.

quia modo in Ecclesia Pauli Epistolae vigent. уп. 1708. да испустимо многа дивна тумачења и класичне изразе. када се каже Апостол. знатан део сакупљеног материјала није ушао у нашу књигу да не бисмо прекорачили одређене јој границе. I. 589-590). И видите. München 1929. München 1897. који ни на какав начин није могао ући у Златоустову собу без његовог знања. —9— . показује величину свог умећа. 44. 5) PL 83. qui persecutor Ecclesiae fuit. Блажени Августин у спису Contra duas epistolas Pelagianorum (Против два писма Пелагијана) (lib. 495). 247). те да тако много драго камење оставимо да и даље лежи сакривено у ступцима човек. 163). et plus omnibus illis laboravit (Тако. ако се не објашњава који апостол. in desperato. Уосталом. Johannes Chrysostomus und seine Zeit. ut non solum eum christianum faceret. si non exprimatur quis apostolus. и више се од свих њих мучио). Морамо признати и да. abundantiorem gratiam consecutus est in omni labore apostolico. qui te totum legisse fatertur (Лаже који тврди да те је у целини прочитао)“. док та Златоустова биографија са споменутом легендом припада Симеону Метафрасту.“ (PL 7. non inteligitur nisi Paulus: quia pluribus est Epistolis notior.“ (PL 37.5) Према томе. nec tantum apostolum. medicus et salvator noster. исто тако и Барденхевер (Оtto Bardenhewer. XV. наша књига није исцрпно излагање свега што је Златоуст говорио и писао. magis quam coapostolorum ejus“ (Апостол Павле премда је од прогонитеља постао проповедник. 191) пада у исту погрешку. Geschichte der Byzantinischen Literatur. Дакле био је изузетно милостив. и у целокупном апстолском раду постигао већу милост него остали апостоли. већ оног најважнијег што представља imprimis његовог догматског учења. 1101-1107). 44. који је диктирао Златоусту тумачења својих посланица (PG 114. јер је он непрестано пред улазом стражарио. Patrologie. мисли се на Павла. Excellentissimae ergo gratiae fuit. који је био прогонитељ цркве. већ и апостолом.Продужавајући свој рад и бележећи Златоустове мисли и речи. Quomodo solent medici potentiam suae artis in desperatis ostendere: sic Dominus Jesus Chistus. већ као што сам каже (чини) да се од свих њих више мучи. Као што лекари показују снагу свог умећа у односу на неизлечиве. тако Господ Исус Христос. А у Enarratio in psalmum (Подробном тумачењу за Псалам CXXX) он пише: „Paulus apostolus quamvis ex persecutore factus sit praedicator. sed et apostolum. браћо. а и Крумбахер (Karl Krumbacher. quam caeteri apostoli. указујући да је одштампана код Миња (PG 114). само у Цркви Павловој Писма имају моћ више него у цркви његових коапостола). тако што не само њега чини хришћанином. то показује и сам обим наше књиге. Et videtis. Уосталом. сакупили смо знатан материјал на основу кога можемо у најосновнијим цртама изнети његово учење о појединим питањима богословске науке. на жалост. Прокло примети да је човек чији је глас чуо био потпуно сличан ономе чија се слика налазила у Златоустовој соби: био је то сам апостол Павле. non hominis. ап. Погледавши кроз кључаоницу. plus omnibus illis laboraret (1 Cor. fratres. лекар и спаситељ наш у очајнику. патријарху Александријском (Chrysostomus Baur. да би Бог показао да је оно што он даје више његово него људско. III) говори за Св. не само апостолом. ut magis Deus ostenderet suum esse quod dat. 10). Баур ту легенду приписује Георгију. Павла: „Sicut Apostolus cum dicitur. Барденхевер каже за ту биографију да је „eine recht geringwertige“ (сасвим савремена). 1109. мада и на њега морамо применити речи Исидора Севиљског о блаженом Августину: „Мentitur. ostendit magnitudinem artis suae. ако се упореди са колосалним обимом Златоустових оригиналних списа. Због тога смо били приморани да многа места у књизи немилосрдно скратимо. sed sicut ipse dicit. јер је веома познат по више писама.

јер је и једном и у другом делу света то једна вера – вера хришћанска). Филарет. Санкт-Петербург 1892. 190. Krumbacher. 168-201).6) Изучавање Златоустових дела изазвало је код нас и нарочито занимање за личност и живот тог великoг Оца Цркве. Врло смо се мало користили тим фрагментима. Leipzig 1907. Јован Златоуст тако велик због свог необичног рада. често изостављајући ради сажетости много лепша и класичнија места.Мињoвих томова… Исто тако смо и при упоређивању Златоустовог учења са учењем других Отаца источне и западне Цркве били приморани да бирамо и уносимо најкраће изразе и примедбе. 47-65)9). каткад је чак и тенденциозан. Primum movens ове књиге јесте наше дубоко уверење да се зграда православне богословске науке може и мора безусловно заснивати и подизати на темељу учења светих Отаца и Учитеља Христове Цркве8). 721-1018) и Св. et utriusque partis terrarum fides ista una est. јер њихова аутентичност ни издалека није сигурна (уп. 7) — 10 — . 1069-1588 и 96. 9-442). да је потребно много труда да се опише живот и дело овог васељенског учитеља“7) – да напишемо ову књигу о његовом животу и учењу. Тај пут којим идемо скоро тридесет година врло је тежак и спор. али – сматрам – чврст камен. Златоустови списи са фрагментима обухватају у Мињoвом издању осамнаест томова (Series Graeca. als jeden anderen zu endigen“ (само кренути таквим путем вреди више до окончати сваки други). tanti doctoris Opuscula. Историческое учение об Отцах Церкви. 216-217. браниоцу Пелагијеве јереси: „Non est ergo cur provoces ad Orientis antistites. 648-649. у којима је уз грчки оригинал наштампан и латински превод10). non liber. S. Архиеп. Све то нас је побудило – иако признајемо са архиепископом Филаретом „да је Св. 8) Тој идеји систематски смо служили у свим својим богословским расправама. 9) Фрагменти Златоустових списа налазе се у делима Св. 2. тог великог Оца западне Цркве. t. То уверење обавезно је захтевало да и ми у тај њен темељ положимо овај. quia et fides ista christiana est“ (Не постоји разлог због којег позиваш против посвећених са Истока. Јована Дамаскина под насловом Sacra Parallela (PG 95. осим код оних списа који су сачувани само у латинском преводу. те – како у свом предговору говори о њима Бернар де Монфокон – „Bibliotheca sunt. 6) PL 44. ist mehr wert. То нам је нарочито жао у погледу блаженог Августина. но – да се изразим Шилеровим речима у писму Гетеу – „einen solchen Weg auch nur einzu­ schlagen. 10) Тај латински превод не одговара увек тачно оригиналу. „Chrysostomus – Fragmente im Maximos – Florilegium und in den Sacra Parallela“ // Byzantinische Zeitschrift. Haidacher. quia et ipsi utique christiani sunt. јер су они и сами хришћани. Максима Исповедника под насловом Loci communes (Општа места) (PG 91. иако скроман и мален. чије учење потпуно оправдавају његове знамените речи које је упутио Јулијану.

Ту ћеш научити какав треба бити у доколици. његов син постао је доиста Primus – Први… У посвети свог издања Златоустових дела Александру Албану. а који на треће место. коментари и писма таквог доктора – библиотека су. 457 са PG 61. Када човек чита Златоустове списе и беседе. II. 25. руководећи се ауторитетом својих претходника у том послу. како разуман кад се лаћаш послова. Montfaucon. или XI. Тако су се сви недостаци бенедиктинских издања светоотачких дела нашли и у његовој Патрологији. сафира – па кад отвориш ту богату ризницу.Commentaria. који камен где да ставиш. што се тиче њихове садржине и форме. али. као и делâ других Отаца Цркве. рубина. како опрезан у повољним. I. 8)… Мињово издање Златоустових дела. јер се наше светиљке гасе“ (Мт. ib. III. аметиста. који на друго. не знаш на чему пре да зауставиш свој поглед..“12) Придружујући се Монфоконовим мислима. Писма. какав у црквеном достојанству и обављању дужности. има крупних научних недостатака. Сложити их по вредности и изложити их по њиховој лепоти – велик је и тежак труд. Уп. не знаш који камен пре да узмеш у руке. бенедиктинских калуђера. како неустрашив у променама. који да метнеш на прво. јер он није критички утврђивао текст појединих списа. у послу. Монфокон пише о Златоусту овако: „Нема чистијег правила живота од његовог живота. 350. никакве поуке нису корисније за уређење живота од његових списа ма коje врсте. било писма. Joannis Chrysostomi Opera omnia. или X. већ носе у себи печат вечне истине. још с већим правом можемо његова дела назвати ризницом драгоценог камења. него само прештампавао ауторитетна издања претхо­ дникâ. топаза. наиме. било да су беседе. Parissis 18392.11) Монфокон се с правом тако изразио с обзиром на велики обим Златоустових списа. иако је Златоуст писао и говорио пре више од шеснаест векова! То показује да је износио мисли које нису пролазног карактера. изостављали многе варијанте из многобројних рукописа. 23 са PG 62. I. 12) — 11 — . А тако говоре и пишу само велики људи! Ако је Златоустов отац био Secundus – Други. било говори. 437 са PG 62. 361. Epistolae (Кратки списи. XI. због чега њихова издања не дају научницима могућност да провере генезу рукописâ. Нема онога ко би те могао мудрије саветовати од Златоуста: никад нећеш посрнути ако њега слушаш. 26. како треба бити храбар у тешким приликама. Ту има драгуља разне величине и облика – дијаманата.13) Бенедикти­ нци су. чини му се као да слуша великог савременог писца и проповедника. смарагда. а не једна књига)“. ми кличемо Златоусту речима оних пет јуродивих јеванђелских девојака: „Дајте нам од уља вашега. 13) Из издања бенедиктинаца прешле су чак и нетачности у цитирању текстова Св. 11) Bernard de Montfaucon.

Берлинска академија наука. Док је Бечка академија наука издавала латинске Оце. То Монфоконово издање Мињ је преиздао са допунама (supplementum). и англиканац Савил (Henricus Savilius) 1612. Иако се Мињово издање патрологије још и данас у науци сматра као најбоље. шездесетих година 19. 540-543. Freiburg 1912. Fronton du Duc) 1609. због чега преостаје још врло много рада. који очекују свог срећног проналазача. а нису били кориштени ни сви стари преводи. Још пре Монфокона предузели су издавање Златоустових дела језуита Фронтон (Fronto Ducaeus. Пажњу православних богослова обраћамо пре свега на издање дела Св. избачене из ових списâ. Montfaucon. после многогодишњег напорног рада (multorum annorum sudore)15). на чијем је челу био Бернар де Монфокон (Montefalco­ nius). дотле је пруска. исправљани су према сикстинском издању Библије. које се налазе у Мињовом издању. мада ни издалека није завршен. учинио велику услугу науци. године. Лекции по истории древней Церкви. Ти су недостаци ушли и у Мињову Патрологију.17) на основу чега смо изнели сасвим другачије учење Св. Осим тих изгубљених (deperdita). дела Св. Јована Златоуста су издавали у Паризу од 1718. I. који још нису довољно критички проучени. VI. као што је Де Лагард. Нема сумње да је током векова услед разних догађаја пропао знатан број рукописа Златоустових списа. јер је он тај посао око текста Златоустових списа препустио млађим и у том послу неискуснијим сарадницима. које су Оци уносили по разним списима које су бенедиктинци имали у рукама. Новији истраживачи. века Бечка академија наука (1866) узела на себе задатак да изда западне Оце у новом. бр.Осим тога. 332. Кипријана Картагинског. В. 119-121. тим пре што при издавању нису упоређивани различити рукописи нити су довољно истраживани фрагме­ нти. критичком и научнијем издању (Corpus scriptorum ecclesiasticorum Latinorum). до 1738. Болотов. Тим издањем ми смо се користили у нашој расправи „Власт у Христовој Цркви“. Та издања су врло ретка и тешко доступна. тврде да ни Монфоконово издање није довољно критичко. Кипријана од оног које се налази код Миња. има сигурно и повећи број неаутентичних списа (supposititia). текстови из Светог Писма у рукописима источних Отаца. respective – сваког поштовања достојна. због његових недостатака. Тај подухват је заиста. због чега је немогуће одредити из којег је рукописа неко од Отаца узимао дотични текст. године. 1. 17) Хришћански живот. године. 15) — 12 — . 14) В.14) Бенедиктинци. које је критички прегледао и уредио бечки универзитетски професор Хартл. а за употребу непрактична. ипак је. 16) Bardenhewer. које такође захтевају још критичког чишћења16). Geschichte der altkirchlichen Literatur. 12 (Сремски Карловци 1925). благодарећи чему су многе нетачности и интерполације.

“ (У немачкој је природи да све туђе високо оцењује и да олако прихвати туђе особености. 252-253. PG 103. Јероним. Dieses. Baur. Блаж. За жаљење је што грчки православни богослови нису могли узети на себе тај тежак. „Творения св. III–XXIII). „κοινὴ = општи грчки језик (језик опште комуникације настао после освајања Александра Великог). већ и по својој форми служе као узор лепоте грчког језика на коме је овај свети Отац писао19). Leipzig 1909. Санкт-Петербург. — 13 — . како нам је саопштио секретар Берлинске академије наука. користили смо и његову „златну књижицу“. 412. сваки превод је кривотворина. 20) Сам Златоуст за превод каже: »ὅταν δὲ γλῶττα ἐρμηνευθῇ εἰς ἑτέραν γλῶτταν. Соболевский. – общий греческий язык (по связи с библейским)“. од којих је до Првог светског рата изашао незнатан број. apud illos displicebunt“ (Колико. quae si ad verbum transferamus. (PG 56. (1895). 105). 578). Иоанна Златоуста с филологической стороны“ // Христи­ анское чтение. 143. или како родитељи треба да васпитавају своју децу)“ издао 1914.решила да издаје грчке Оце. P. Златоустова дела не само да су по својем садржају пуна драгоценог камења. 11-12).“ (У са­ држинском погледу ова књижица ужива такав углед да би могла стајати на првом листу библио­ графије хришћанске педагогије) ( I. Gespräche mit Goethe in den letzten Jahren seines Lebens. Осим овога. in Latino non resonant: et e regione. 1. ч. ако се пренесе непромењеним редоследом речи. 719-720. Ово и велика прилагодљивост нашег језика чине да је немачки превод потпуно веран и савршен). Зато смо и ми морали да се користимо Мињовим издањем. πολλὴν ἔχει δυσκολίαν. quae apud nos placent si vertantur juxta ordinem. Православная богословская энциклопедия. постоје многе потешкоће). Пападопуло. С. јер у два ра­ зличита језика мало је речи истоветног значења“ (I. 178). 603-754. што када бисмо га дословно превели на латински не би звучало како ваља. код њих бива неприкладно). (PL 22.Eckermann. на основу рукописа нађеног у Паризу18). I.« (Кад се језик преводи на други језик. јер за такав посао није довољно само филолошко знање. 504. који је написао Шулте (p. auf dem ersten Blatt der Geschichte der christlichen Pеdagogik zu stehen. има онога што је код Грка ваљано речено. и Бог зна кад ће бити издана. Излажући његово учење.) 19) Х. настојали смо да његове мисли што више наводимо самим његовим речима – уколико је то било могуће у једном слабом преводу (мислим на свој српски превод)20) – да би се бар донекле 18) О историји ове књижице и о њеном издању види њен предговор на латинском језику. и исто тако онога што је код нас ваљано. који је толико преводио. alles Ausländische in seiner Art zu würdigen und sich fremder Eigenthümlichkeit zu bequemen. о издању Златоустових дела нема још ни говора. Док Болотов пише: „Строго говорећи. већ је потребно и дубоко познавање православног богословља. дакле. und die grosse Fügsamkeit unserer Sprache macht denn die deutschen Ubersetzungen durchaus treu und vollkommen. После рата то издање ишло је још спорије и. Баур пише о њој: „Inhaltlich geniesst das Büchlein noch die Auszeichnung. године Франц Шулте у Monasterii Guestfalorum. Гете тврди: „Es liegt in der deutschen Natur. пише: „Quanta enim apud Graecos bene dicuntur. али и врло важан задатак издавања грчких Отаца. (J. 1908. коју је на грчком оригиналу под називом „De inani gloria et de educandis liberis (О сујети. 9.

али нас је појава неких дела римске богословске литературе о Златоустовом учењу (Николо Марини. eloquentiac ornamentis decoravit“ (Он је хришћанске теме украсио беседничким орнаментима више него сви други. због чега наша књига носи делимично упоредни и полемички карактер. 27. а од западних са учењем блаженог Јеронима. III. Јована Златоуста из Комана у Цариград Писац 21) Montfaucon. До неких књига нисмо могли доћи пошто их више нема у продаји. Излажући Златоустово учење. Василија Великог. Григорија Богослова и других источних Отаца. Глубоковском (сада професору Универзитета у Софији) због добављања неких ретких књига и часописа којима смо се користили при састављању књиге. На крају књиге (Додатак) додали смо и превод првог Златоустовог писма ђакониси Олимпијади. за кога споменути Монфокон с правом рече: „Qui rem Christianam plus quam alii omnes. који је преузео штампање књиге о својем трошку. Архијерејском Синоду. о чему он већ не подучава!)“. Н. на дан Преноса моштију Св. У Сремским Карловцима. затим и нашем бившем професору на Петроградској царској духовној академији др Н. а то је уједно и област богословске науке у којој се најрадиje и крећемо. да би читалац добио макар и слабу слику Златоустовог рада и у тој области светоотачке књижевности. а наше су богословске библиотеке врло сиромашне. Хризостом Баур)22) приморала да нека питања изложимо опширније и да његово православно учење заштитимо од неправилног и тенденциозног тумачења. већ и злато којим га је оковао тај велики мајстор беседничке вештине. Архијерејском Синоду нашу књигу за штампање. понегде смо га упоређивали са учењем Св. др Иринеју. На овоме месту изјављујемо дубоку благодарност Његовом Прео­ свештенству Г. епископу бачком. а понајвише Св. tum qui post illum floruerunt.21) Првобитно je наша књига требало да буде чисто позитивно излагање учења великог Оца Цркве. о Златоусту смело можемо рећи оно што је некад Плиније млађи казао о Аристону: „Nihil est quod discere velis.сагледало не само то драгоцено камење његовог учења. Заиста. јануара 1934. а нарочито Августина. који је препоручио Св. I. 22) — 14 — . како они претходећи тако и они после њега дошавши). quod ille docere non possit! ( Не постоји ништа што желиш да кажеш. tum qui praecesserunt.

— 15 — . 10) „Οὐδὲν βέλτιον τοῦ κακῶς παθεῖν τι διὰ Χριστόν“1) (Нема ништа боље него кад неко пострада зарад Христа). „Grandis igitur virtutis est et sollicitae diligentiae superare quod natus sis. PL 30.“) Блажени Јероним 1) 2) PG 62. 351.“2) („Својство је моћне врлине и брижне марљивости да савладаваш чињеницу да си рођен. et in carne non carnaliter vivere.I ДЕО ЖИВОТ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА „Блажени прогнани правде ради. 57. јер је њихово Царство небеско“ (Мт 5. и да у плоти не живиш плотски.

— 16 — .

Амвросија Миланског. Григорија Ниског. Доба у којем се развијао дух младог Златоуста. али силан духом – изашао велики подвижник и будући велики Отац васељенске Цркве – Свети Јован Златоуст. — 17 — . у којој је Православље за време цара Теодосија 2. Василија Великог. Григорија Богослова. како на Истоку. Јован Златоуст Четврти век представља једну од најважнијих и најсјајнијих страница историје хришћанске Цркве и њеног богословског развоја. тако и на Западу. После тих великих и судбоносних догађаја у Христовој Цркви. однело коначну победу над том и осталим јересима.ГЛАВА 1. са својим ненадмашним беседама и трагичном судбином свог земаљског живота. чиме је завршено велико дело које је започео славни император Константин Велики. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА „πόσον τὸ ἀξίωμα. било је време великих догађаја у Христовој Цркви. завршила се жестока борба између аријанства и Православља. Иако је император Константин Велики дао Цркви слободу и мада су већину империје сачињавали Хришћани. било је то златно доба хришћанске богословске науке. Свети Јован Златоуст. из пустиње је – слаб телом. славним и светим именима издиже се понајвећи Отац Христове Цркве. догађаја који су били од пресудног значаја за њену спољашњу и унутрашњу судбину. блаженог Јеронима и блаженог Августина! И међу свим тим великим. στρατιώτην εἶναι τοῦ Χριστοῦ“ (Колико је до­стојанствено бити војник Христов). незнабоштво је имало својих присталица у конзервативним. Одатле без сумње и безумни покушај императора Јулијана да васкрсне незнабоштво које је већ било на издисају: смрћу Одступника. МЛАДОСТ СВ. Кирила Јерусалимског. Св. Док се Златоуст подвизавао у пустињи антиохијских гора. доба коме нема равна од времена светих првоврховних апостола Петра и Павла па до данашњег дана. Треба се само сетити именâ великих Отаца и учитеља Христове Цркве: Светог Атанасија Великог. кад се он науком и подвизима спремао за свој будући пастирски рад. вишим аристократским слојевима државе – у војсци и вишем чиновничком сталежу. Заиста. и оно је коначно умрло.

безобзиран. И атински професор Балан такође погрешно тврди да се Златоуст тад родио (περὶ τὸ 345) – Μπαλάνου Δημητρίου Σίμου. И. rëikâ > празан. Paris 1924. године (aux environs de 345).7) Јованова мајка звала се Антуса и била је грчког порекла. h. (прим. 10) Уп. Завету (Мт. „Griechische und lateinische Inschriften aus Syrien. 1930. прев. међутим. већ и многи свештеници. по речима Златоуста. године. и он наводи као извор у својој књизи! 6) PG 67. како тврди Болотов. Уп. „Wann ist der heilige Chrysostomus geboren?“ // Zeitschrift für katholische Theologie. Патрологија (Црквени Оци и писци првих осам векова) Атина. погрешно сматра да се Златоуст родио 347. τοῦτο τιθέντες“ (Тако говоре они који користе израз „Рака“ (безобзиран) међу становницима Сирије. од којих је. 5) Chrysosomus Baur. 1) неправилно пише да се Златоуст родио око 345. Oxonni 1740. rîk. а на основу дијалога епископа јеленопољског Паладија4). Наиме. не само народ. ташт.Златоустова младост и његов духовни развој врло су мало познати. 19. (PG 57.Ти чини ово: кажи томе и томе.5) Његов отац био је војни заповедник (magister militum) у Сирији и звао се Секунд (Secundus)6). PG 47. године.. 9) PG 49. нису разумевали други језик осим сиријског9). Санкт-Петербург 1912. 5. Барденхевер. идући за Тилмоном и Монфоконом. 306. ἀντὶ τοῦ. потчињеним у Златоустово доба антиохијском епископу. 4) Bardenhewer. што даје повод претпоставци да је био римског порекла. U XVI беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст каже: „οὕτω καὶ οἱ τῇ Σύρων κεχρημένοι γλώττῃ Ῥακὰ λέγουσιν. луд). види се да многи клирици нису знали грчки. (ῥακὰ > hebr. јер је за време служења у Антиохији морао знати и сиријски језик којим се тамо говорило. I. Баур тврди да Златоуст осим грчког8) није никада ни разумевао неки други језик. у Н. 762. Успенский.). 343. Тог се датума придржавају Бароније и Савил. 248).3) По најновијим научним истраживањима. други део реченице с предлогом ἀντὶ преведен је слободније. 403. Πατρολογία (οἱ ἐκκλησιαστικοί Πατέρες καὶ σὐγγρφεῖς τῶν ὀκτώ πρώτων αἴωνων) Ἐν Ἀθηναις = (око 345) – Баланос Димитрије Симос . 1. наспрам онога што се држи. Mesopotami- — 18 — . али то не сведочи о 3) Види: Ф. Guilielmus Cave. Баур с правом тврди да се Златоуст родио у фебруару 354. а по селима. Зато смо се одлучили да допунимо превод остајући верни смислу целог текстуалног контекста). У Златоустово време Антиохија је бројала двеста хиљада становника (PG 50. Lucas von Oppenheim. цела реченица је разумљива само у контексту реченица. 22) ташт. 300. рођен је од угледних хришћанских родитеља у главном граду Сирије Антиохији. Из одредаба Халкидонског сабора. 2. а на грчком матерњем језику. Болотов признаје да се у Сирији сачувало много грчких споменика10). Чудно је да се он те године придржава и после Баурових научних истраживања кога. које јој предходе. данашњој Антакији. Лионски професор Легран (у својој књизи Saint Jean Chrysostome. лакомислен. XC. 188. Scriptorum Ecclesiasticorum Historia Literaria. aram. Пошто му је отац врло рано умро. 591). История Византийской империи. макни се од велике увреде ове речи). 763). 3 (1928). 1. По сведочанству црквеног историчара Сократа (око половине 5 в. мати га је васпитала у хришћанском духу. 7) Baur. С тим мишљењем не можемо се никако сложити. Σὺ. Patrologie. било половина хришћана (PG 58. 665. 1 8) ib. 514515.

насупрот Бауру12). Јероним. 15) Као и Св.“14) Златоуст је по тадашњем обичају крштен у зрелијим годинама. која је после ране смрти мужа сав свој живот посветила брижном васпитању сина. као што су Емилија (мати Св. а које је овај благодарно овековечио у својој знаменитој књизи О свештенству. скора смрт његова прерано остави тебе као сироче. 286). Gotha 1869.потпуној јелинизацији Сирије. 11) Болотов. 20) Њене речи су по Златоусту гласиле су овако: „Синко. 84. мени није било дозвољено да за дуго уживам доброту твога оца. О тој љубави сведоче њене са сузама упућене речи сину кад је хтео оставити мајчин дом и удаљити се у пустињу ради подвига. Григорија Богослова).20) en und Kleinasien“ // Byzantinische Zeitschrift. Т. 16) PG 47. Св.11)10 Стога. Нема речи којом би се могла описати она незгода — 19 — . 18). епископ Киррский. 148. била је ретка жена по свом светлом уму и духовној вољи. која је из свог мираза обилно трошила на васпитање свог сина. 1-73. 1. 26. I. 78. Антуса је с правом ушла у ред знаменитих хришћанских мајки. 17. (PG 48. Haidacher. Моника (мати блаженог Августина) и непозната по имену мати блаженог Теодорита Кирског17). 19) О њеном животу није ништа познато. IV. Св. 16-17. 17) Н. Преневши муке рођења твог. Chrysostomus in seinem Verhältniss zur antioche­ nischen Schule.15) Отац му је био доброг материјалног стања. Катарина Друга“ не значи да су његови становници знали латински. Василије Велики. као и по својој побожности и осетљивости. Василија Великог и Григорија Ниског). Нона (мати Св. блаж. као што – како он оштроумно примећује – ни натпис на споменику Петра Великог у Петрограду „Petro Primo Catharina Secunda – Петру Првом. док му је очево имање оставила недирнутим. Глубоковский. 12) Baur.16) Златоустова мајка Антуса. 14) PG 56. Москва 1890. 13) PG 55. Блаженный Феодорит. тврдимо да је Златоуст донекле познавао и јеврејски језик. Н. јер се понекад у тумачењима Старог Завета позива и на јеврејски оригинал. 319-320. Амвросије Милански (Valentin Thalhofer. таква је била воља Божја. 601). 18) „Βαβαὶ. Leipzig 1905. Григорије Богослов. 219. које могу добро разумети само оне које су га подносиле. Freiburg 1912. οἷαι παρὰ Χριστιανοῖς γυναῖκές εἰσί“.13) Осим тога. Handbuch der katolischen Liturgik. а исто тако и мајка. Појмљиво је стога дивљење које је према Антуси исказао знаменити незнабожачки беседник и Јованов учитељ Ливаније: „Гле. а мене као удовицу са свим ужасима удовства. Foerster. а непознато јој је и име (PG 47. због чега се још више везала за сина јединца. 178. приметићемо да је само човек који је познавао више језика могао изрећи следеће непобитне речи: „Они који познају многе језике добро знају и како је преводиоцима немогуће превести на други језик потпуну тачност израза која се налази у природи матерњег језика. какве су жене код Хришћана!“18) Антуса је имала и једну кћер која је рано умрла19).

1513). кад су га пред смрт упитали кога сматра најдостојнијим за свог наследника. у то доба прослављеног и првог беседника. Али кад ја све чиним да ти спремим што више доколице на путу овога живота. причекај и живи са мном код куће. онда кад се родитељи највећма радују својој деци. већ се уздржах у оној бури и олуји. кад си био дете и ниси ни говорити знао. Али док дишем. пазити на њихову неваљалштину. да сам. како саопштава црквени историчар Созомен. 2 (1886). храбро подносити обесно поступање јавних службеника и грубост при убирању пореза. ни да другог мужа уведем у дом оца твога. напротив. ипак нико ти неће дати толико слободе. онда би могао презрети законе природе и васпитање и навику и све друго. 1513). онда нека те бар ова веза задржи код мене. наиме. окрњила теби имање оца твога ради удовичке нужде. рекао: „Јована. као што знам да су многа сирочад унесрећена. 665. те је својим даром и способностима постигао такав успех да је Ливаније. а трошила сам од мојега и од онога што сам од куће донела као мираз. — 20 — . бранити се од сплетака својих рођака. јер би неразумно и узалудно увредио Бога ако мене недужну оставиш у овим злим приликама.24) и бура којој је изложена млада жена коју. ч. А кад покојник још остави после себе децу. био је највиши степен образовања доступан тадашњој омладини. да га Хришћани нису преотели. 8. ми пак стари немамо шта очекивати осим смрти. тада неће бити никога да ти брани. 324-325. Па ако би и рекао да те многи воле. јер нема тога коме би толико стало до твог доброг имена колико мени“ (PG 67. Христианское чтение. 24) Baur. нити ме окривити. честито проводећи удовички живот. напрасно удари велика туга. 21) Baur. А кад ме предаш земљи и помешаш са костима оца твога. Али ипак све то није ме могло нагнати да ступим у други брак. који су обично носили заједнички назив „софисти“. тек што је оставила родитељску кућу. био си ми од велике утехе. да треба исправљати немар слугу. сасвим верна слика покојникова. 23) PG 67. у коме ми се сачувала жива. по ком год хоћеш.“22) У философији Јованов учитељ био је философ Андрагатиј.Златоуст је по тадашњем обичају изучавао говорништво код већ споменутог Ливанија21). Али немој помислити да ти пребацујем ово говорећи. а затим не малу утеху у оним невољама давало ми је то што сам гледала твоје лице. 17-18. већ причекај мој крај који ће и онако брзо наступити. (PG 67. за све ово молим те да ме у друго удовство не завијеш и поново не разбудиш тугу која се једва сталожила. јер сам то (имање) не само неоштећеним сачувала. плови по мору. док син задаје својој мајци сваки дан велики страх и тешке бриге. 22) „εἰ μὴ Χριστιανοὶ τοῦτον ἐσύλησαν“. а да и не спомињем новчани трошак који мора да издржи ако га жели васпитати како треба. А не можеш ми ни то рећи. и онда бежи као од уротника и непријатеља. јер сам пре свега била потпомогнута помоћу одозго. али с њоме нема ни трошка ни страха. те је приморана да прими на се превелику бригу и по годинама и по својој женској природи. Кад би се могао потужити да те ја товарим животним бригама и да те нагоним да управљаш твојим пословима. I. предузми далека путовања. па ако кћи задаје мајци велику бригу.23) Изучавање реторике и философије код предавача реторâ и философâ. јер је од говорничке способности младих људи зависило да ли ће се посветити адвокатској или чиновничкој каријери. На првом месту налазило се беседништво. Уп. Мислим. I. Ради тога. у пословима још невешту. а не узмакох ни од паклених мука удовичких. Млађи се надају да ће дочекати дубоку старост. него нисам никад ни штедела да потрошим за оно што је потребно да стекнеш добар глас.

(PG 47. Baur. Међутим.29) Исто тако. повод тој тврдњи био је и црквени историчар Созомен.25) Пре тога су међу Ливанијевим ученицима били и будући велики Оци Цркве – Св. 18). као што је и Златоуст радио. Василије Велики и Григорије Бого­слов. Златоуст је. Одатле 25) PG 67. 1-2.34) најстарија и најугледнија хришћанска општина после Јерусалима. 29) Baur. 33) „ἀφηνίασε τοὺς σοφιστάς τῶν λεξειδρίων“ (збацио је са себе узде софистичког брбљања). 203. За ту биографију он каже: „die geringen Wert besitzt“ (од мале је вредности). Осим тога.26) У доба Златоустове младости постојала је и у Атини висока школа која је сматрана најзнаменитијом и коју су између осталих раније похађали Ливаније. па су каснији византијски агиографи (патријарх Александријски Георгије. који је. како сведочи Паладије. 21. 31) PG 48. додао „да се мислило“ (προσδοκηθεὶς) да ће се он посветити том (адвокатском) животу . 191. Василије Велики. ради изучавања и вежбања у говорништву. Писма које је изучио до савршенства и чије је познавање сам сматрао највећом срећом за човека. 30) Baur // Zeitschrift. ib.32) Навршивши осамнаест година. сасвим је неоснована тврдња доцнијих и најновијих писаца да је Златоуст био адвокат. напустио „брбљања софиста“33) и предао се свом душом читању Св. Св. Григорије Богослов и други знаменити људи. 624. h.Како саопштава Сократ. а после и њихови ученици Варнава. 406. 27) Krumbacher.27) Симеон Метафраст28) и други). Златоустови школски другови код ретора Ливанија били су доцнији епископ мопсуестијски Теодор и епископ селевкијски Максим. потоњи император Јулијан („Одступник“). сматрајући да је ту школу морао стога проћи и овај највећи проповедник. уп. 28) ib. 34) Глубоковский. повод је за то дао сам Златоуст. 32) PG 67. 26) — 21 — . I. У њој су „благу вест“ проповедали првоврховни апостоли Петар и Павле. погрешно унели у његову биографију податак да је и он учио у Атини. 10. 200. говорећи за себе у књизи О свештенству да се „бавио у судници“ (τὸν δικαστηρίῳ προσεδρεύοντα = који седи у судници)31). јеванђелиста Марко и Сила. 665. 1516. I. I. 3 (1928). 1513.30) По свој прилици. често у судницама присуствовали јавним судским расправама и слушали говоре знаменитих адвоката. што не одговара истини. говорећи како је Златоуст у младости слушао адвокатске говоре. познато је да су ђаци. У Златоустово доба Антиохија је већ била знаменити хришћански град.

како рече Златоуст.) Златоуст скоро три године био у општењу. 40) „τῆς τοῦ Σωτῆρος προνοίας“ (промислом Спаситељевим). 39) „ἄυπνος. Шести епископ Антиохије (не рачунајући апостола Петра . Осим тога. после свог крштења (око 372. (PG 47. Али пошто га ни манастирски живот није могао потпуно задовољити. г. Христовим промислом40) приморан да се одрекне пустињачког живота и да ради на корист Цркве. — 22 — . I.39) Такав строги аскетски живот нарушио је његово телесно здравље. имао за учитеље Картерија и Диодора. А. Златоуст се пову­ као у једну пећину на гори Силпиос. (исто). 26). због чега је био. молећи се Богу. како Созомен пише.је родом био и јеванђелиста Лука. чак нити сам Ромулов град). … ἐκμανθάνων τὰς τοῦ Χριστοῦ διαθήκας“ (без сна.37) Нема сумње да је то било од великог значаја за Златоустов духовни развој. и Н. о коме су са највећим похвалама писали Св. … проучавајући Ст. изучавајући Свето Писмо. 176). уп. 18). један од најстаријих црквених писаца. како каже Паладије. где је у најсуровијим и најстрожијим условима подвижничког живота провео пуне две године. где је под руководством неког сиријског старца (γέροντι Σύρῳ) провео четири године. 38) PG 67. чега. „Типы висшей богословской школы в древней церкви III-VI века“ // Христианское чтение. πόλεων. Завет Христов). па чак ни у Риму?36) У Антиохији је патријарх био Мелетије. ч.διδάσκαλος = учитељ) 35) био је Теофил. Златоуст је. бдијући без сна и проучавајући Писмо. οὐδ’ αὐτὴ ἡ Ρωμύλου πόλις“ (Ово нема ниједан од градова по васељени. 86. 37) Baur. 41) „πρὸς τὸ χρήσιμον τῆς Ἐκκλησίας“ (на корист Цркве). (исто). 67. (PG 49.38) По свој прилици у то је доба умрла Златоустова мајка Антуса. није било ни у једном граду у свету. 36) „Τοῦτο δὲ οὐδεμία τῶν κατὰ τὴν οἰκουμένην ἔχει. кад је почео изучавати Свето Писмо. 1516. 1 (1913). а са којим је.41) 35) PG 51. Василије Велики и Григорије Ниски. П. 615-617. Ко не зна да су следбеници Христа Спа­ ситеља у Антиохији први добили славни назив „Хришћана“ (Дап 11. бавећи се ручним радом и испуњавајући разне аскетске подвиге. Дьяконов. епископа тарсијског. Григорије Богослов. те се он повукао у један од манастира у околини Антиохије.

коју је (око 370. ЗЛАТОУСТ КАО ЂАКОН И ПРЕЗВИТЕР У АНТИОХИЈИ Године 381. 423-494. Црквени поседи у земљи чинили су десети део укупне државне територије! Последица таквог материјалног стања Цркве био је широки развој њене добротворне делатности.2) Своју ђаконску службу Златоуст је започео тиме што се одрекао свог имања које му је отац оставио. 2) — 23 — . 3) Krumbacher. Baur. Златоуст као ђакон није проповедао. 126. ­поклонивши га у корист сиротиње. издржавала је до три хиљаде удовица или девственица. г. изгледала као читав град у малом. осим разних болесника. 342-349. после Никејског сабора император Константин ­Велики издао је наредбу да управници провинција дају сваке године један део жита за издржавање клира. Осим служења у храму и испуњавања разних наредаба надлежног епископа. По сведочанству Теофана Исповедника.4) Јасно је из овога да је служба антиохијског ђакона била разноврсна и одговорна. 19. О скрушености у две 1) PG 47. удовица. 4) Болотов.000 модија (1500 четвртинки) жита. сирочади и девственица. Тако је „Василијада“. III.3) антиохијска Црква добијала је до 36. Ва­ силије Велики. про­сјака и туђинаца. чиме је стекао велику љубав и популарност у Антиохији и ван ње. Антиохијска Црква пак у Златоустово доба.ГЛАВА 2. Штавише. 106-108. раздавали милостињу сиротињи и водили бригу о болеснима и удовама. а мати сачувала. али је на молбе пријатеља и познаника. написао читав низ списа. ради поуке и утехе верних.) у Кесарији саградио и подигао Св.1) Ђаконска слу­ жба је у то доба била много сложенија него данас. треба знати да су хришћанске Цркве осим приватних дарова и завештања добијале и велике суме новца из држа­вне касе. Да бисмо сeби јасно могли представити важност и обим ђаконске службе у Златоустово доба. након што је овај пет година провео као чтец. ђакони су управљали црквеним иметком. као што су Утеха подвижнику Стагирију у три књиге5). патријарх Мелетије рукоположио је Златоуста у чин ђакона. 5) PG 47. I.

13) Baur. 245. Народ је у масама врвио у Цркву да чује Златоуста који је у својим дивним беседама час тумачио садржину Светог Писма. године Флавијан Антиохијски рукополаже га за презвитера. PG 48. час давао савете о истинама и правилима хришћанског живота. којих је у Антиохији био знатан број. Младој удовици8). PG 61. PG 49. час изобличавао пороке и сујеверје. О једноме браку9). PG 54. 37.13) те су разјарене народне масе извргле руглу статуе императора и императорске породице. како сведочи блажени Јероним у свом делу De viris illustribus (О славним мужевима). 110. 9) PG 48.11) Његова проповедничка слава прочула се и на далеком Западу. С обзиром на беседнички дар. итд. Убрзо после учињеног 6) PG 47. која се по старом римском праву кажњавала смртном казном. због чега се у храму често чуо плач и вапај. 610-620. а често и бурна рукопљескања слушалаца. I. Тај устанак окарактерисан је као увреда краљевског величанства. бацајући на њих камење. О девствености7). док их нису на крају отргнули са њиховог постамента и затим вукли по улицама града. у то доба пада и Синопсис. општи преглед садржине ­канонских књига Старог и Новог Завета. По свој прилици. 599-610. 11) PG 59. а 386.10) Златоуст је и као ђакон служио пет година. Јудеја и јеретика. 8) PG 48. 213-214. Године 387. час штитио истине Христове вере од напада незнабожаца. час прослављао и величао благост и премудрост Божју која се јавља у разним догађајима живота у прошлости и садашњости. пред Велики пост у Антиохији букнуо је народни устанак због објаве новог великог војничког пореза од императора Теодосија 1. 694. 12) PL 23. већ и из његовог златног срца низ најлепших проповеди.12) За време Златоустове свештеничке службе у Антиохији одиграо се догађај који је показао његову велику бригу и љубав према својој пастви и изазвао не само из његових златних уста. 7) — 24 — . PG 51. Златоусту је била поверена дужност проповедања у Флавијановој катедрали. где је током дванаест година проповедао реч Божју са таквим красноречјем да га до данас није претекао ниједан проповедник у целој Христовој Цркви.књиге6). 393-422. 623-692. 533-596. 714. PG 60. 251-252. 226. састављен за практичну употребу. 415. 10) PG 48. Златоустове проповеди чиниле су снажан утисак на његове слушаоце.. Тада се појавило и дело О свештенству (περὶ ἱερωσύνης) у шест књига.

у којој благодари Богу на повратку епископа Флавијана из Цариграда са вешћу о царском поми­ ловању Антиохије и њених грађана. Читав град су обузели страх и ужас. већ штавише користе да пробуде и оживе у хришћанину успавану савест и да му помогну у достизању вечног живота. молитве а не проповеди.15) На исти начин је Златоуст својим узвишеним беседама тешио антиохијски народ и призивао покајању за време земљотресâ 394. 713. PG 49. Сви судови и затвори били су пуни оптуженка. пострадали и многи невини. који је – како већина држи – саставио сам Златоуст. 211-222. па чак и потпуног разорења града до темеља. У тој беседи Златоуст дословно наводи говор Флавијанов пред императором. а Златоуст изађе на амвон и почне тешити верне: „Шта да кажем или о чему да говорим? Сад је време суза а не речи.) антиохијском народу на дан Васкрсења Господњег (исте 387. јер је претила опасност пребијања грађана или одвођења у ропство. године) Златоуст је изговорио своју знамениту беседу. жалости а не говора. тако велика рана… Одбаците жалост… јер се хришћанин мора разликовати од неверних у храбром подношењу свега. 33. PG 50. Епископ Флавијан. тако је неизлечива бол. узвишеност и непоколебивост хришћанског погледа на живот. реши да пође у Цариград и да лично моли императора да се смилује над Антиохијом и њеним грађанима.безумног преступа људи су дошли к себи схвативши какве страшне последице могу наступити. 57. 15) — 25 — . 37. 1027. У последњем говору (21. о чему упечатљиво сведоче тадашње Златоустове беседе.“14) У сво­ јим беседама Антиохијцима Златоуст надахнуто осликава неопходност. у поређењу са којим сва блага земаљског живота губе своју вредност. Златоуст је лично посетио зграду суда и тамнице да обиђе затворенике. 16) PG 48. и који се с правом убраја у најсавршеније производе његове беседничког дара. PG 49. при чему су. Стање становништва било је ужасно.16) 14) PG 49. а и њихових рођака и пријатеља који су стрепели за њихову судбину. Човек треба да се понајпре и понајвише брине о вечном животу и спасењу чистећи се од греха и учвршћујући се у хришћанским врлинама. године. па и сам живот земаљски. у нади на Бога и на бољи живот за гробом. поред кога и највеће невоље и муке (као оне што су задесиле Антиохију) не само да нису страшне. Префект града предузео је одмах против криваца драконске мере. стар и немоћан. како обично бива у таквим случајевима. која почиње речима „Благословен је Бог“ (Εὐλογητὸς ὁ Θεὸς). и 396. толика је величина учи­ њених злочина.

При том морамо приметити да је написао и многе беседе које није никада изговорио. Јеванђеља Матеја и Јована и на посланице Св.Време Златоустове дванаестогодишње презвитерске службе у Антиохији (386-398. године) било је без сумње најплоднији период у његовом проповедничком раду. Псалме. апостола Павла. — 26 — . Овом периоду ваља додати и његова егзегетска дела на поједине књиге Светог Писма Старог и Новог Завета: на Књигу Постања.

Baur. Jean Chrysostome et l` imperatrice Eudoxie. његове жене Евдоксије и евнуха Евтропија види у: Amédée Thierry. 14-17. 4 (прим. Photius.ГЛАВА 3. 39-40 etc. Ludwig. Године 397. Johannes Chrysostomus in seinem Verhältniss zum byzantinischen Hof. II. Император Аркадије1). евнуха Евтропија. 2. уп. (Јн 15. Braunsberg 1883. 2) Види о том путу: Baur. St. Patriarch von Constantinopel. чија је слава већ била допрла до византијске престонице. одлуче да га хиротонишу у присуству читавог сабора архијереја. 664. Ако мене гонише. међу којима се налазио и архиепископ александријски Теофил.2) Тајно и на превару довезавши Златоуста у престоницу. 410. Тог мишљења придржава се и Хол (Karl Holl. умро је цариградски архиепископ Нектарије и цариградска катедра остала је упражњена. 3. 4) PG 47. II. већ и да је представљала израз опозиције александријске катедре цариградској. 19. противник Златоустове кандидатуре. Regensburg 1867. који је хтео да на цариград­ ској катедри види свога пријатеља Исидора. Пошто је љубав Антиохијаца према Златоусту била врло велика. 4 и 5). Der hl. Hergenröther. 3) PG 67.3) Најпре Теофил Александријски није хтео учествовати у Златоустовој хиротонији. 914-915).. Неки сматрају да је мржња Теофила Александријског према Златоусту носила не само лични карактер. већ под утицајем свог постељника (ἀφηγητὴς τῶν βασιλικῶν κοιτῶνων = приповедач царских ложница). Paris 1889. али се касније ипак потчинио Евтропијевом захтеву. 39. ЗЛАТОУСТ КАО ЦАРИГРАДСКИ АРХИЕПИСКОП И ЊЕГОВО ПРВО ПРОГОНСТВО „Опомињите се речи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. и вас ће гонити. која је од 2. прикри­ вши своје непријатељство према Златоусту до згодног часа. ако моју реч одржаше и вашу ће одржати“. 30-31. александријског презвитера. — 27 — . реши да се на цариградску катедру не бира кандидат из месног клира. F. у Цариграду реше да га преваром изведу одатле и доведу у Цариград. Gesammelte Aufsätze zur Kirchengeschichte. Уп. објави жељу да на цариградску катедру дође Златоуст. 20). J. Krumbacher.4) 1) Oцену личности Аркадија. Васељенског сабора добила прво место на Истоку. син Теодосија 1. и бојећи се да народ неће хтети добровољно отпустити свог омиљеног пастира из Антиохије.

5) на шта он није могао равнодушно гледати. Почео је од свог архијерејског двора. са каснијим додацима. да би подигао морални ниво цариградског клира. Нашло се богатих људи. PG 47. старајући се да смањи трошкове издржавања Цркава. III.6) У томе му је једно од главних оруђа била његова проповед. II. 53. у које је сакупљао достојне и праве монахиње. али уједно врло тежак и пун одговорности. које су сав свој иметак жртвовале у корист сиротиње и болесника.8) Снисходећи људској немоћи. водио о болесницима и сиротињи. 7) »Πρὸς τοὺς ἔχοντας παρθένους συνεισάκτους« (Онима који заједно живе са девственицима). 9) Болотов. којима је тадашње више друштво источне престонице веома робовало. у који је. а од недостојних чистио манастирске ћелије. он је сву уштеду од својих доходака жртвовао на уређење и издржавање постојећих добротворних установа и на подизање нових. 44-45.Нови положај Златоуста као архиепископа цариградског био је завидно висок. Религио­ зно-морално стање цариградске Цркве пред његов долазак није било нај­сјајније. 495-532. увео највећу скромност.9) Осим тога. 49. на издржавање добротворних установа и сиротиње употребљавао је и остатке од црквених доходака. чији је број знатно повећао. организовао је православне крсне ходове са појањем православних песама и стихира. (virgines subintroductas). и данас носи назив Литургије Светог Јована Златоустог. Приметивши да аријанци врше литије за време којих певају своје јеретичке химне. он скраћује молитве дотадашње Литургије. 6) PG — 28 — . почевши од кухиње. 8) PG 47.7) и у вези са тим почео да ради на преуређењу и подизању женских манастира. умереност и штедњу. Baur. која у његовој редакцији. Ко год да 5) Baur. Најпре је. са црквеног амвона у двема беседама објавио свој оштар протест против тадашњег обичаја да свештеници живе заједно са девственицама. 39. као у Антиохији. 110. 20. који су касније постали обичај у целој Православној Цркви. Златоуст је у Цариграду подигао две болнице у којима је својим средствима редовно издржавао 7700 сиромаха. грамзивост и сујету. Проводећи најскромнији живот. стављајући је и изнад подвига девствености и оштрим речима жигошући раскош. Златне Златоустове речи често су падале на плодну земљу и доносиле обилне плодове. Нарочиту бригу Златоуст је у Цариграду. нарочито богатих удовица. II. У својим проповедима Златоуст је са нарочитом силом и дубоком убедљивошћу величао милостињу. већ је одмах напрегао све своје силе да црквене установе доведе у потпуни ред.

на форуму. али је већ следеће године. PG 52. С правом Баур пише: „So wurde Chrysostomus der Begründer einer .deu­ tschen‘ Nationalkirche in Konstantinopel. коју је започео речима: „Свагда. беше паучи­ на и растргну се. а епископи право да моле пред државним властима за заштиту оних који су у њима тражили уточиште (jus intercessionis – право посредовања). Постељник Евтропије их је 398. одржаној у Цариграду у храму Св. 618).13) Посећујући готски храм. 100. 391 и дaље. могао је увек у Златоусту наћи неустрашивог и искреног заштитника. и на улазима и особито на савести сваког појединца и треба да се увек понавља…“11) Златоуст је много радио и на пољу хришћанског мисионарства. на одећи. где су блистајући светилници. 12) Karl Bihlmeyer. Baur. Уп. У Златоустово доба Готи су већ имали свој превод Библије (бар Нови Завет). а кад наступи дан. 501).Таштина над таштинама и све је таштина‘ (Проп 1. којих је много било на служби у грчкој војсци12). der ältesten. то беше дим и ишчезе. где тапшања и хорови. то је државна власт тежила да те привилегије ограничи. Он је ширио православље међу Готима. и сам им је поне­ кад проповедао преко преводиоца. беху мехурићи и попуцаше. 153. 499-510. Paderborn 1926. Пошто Готи нису знали грчки.10) Хришћански храмови у византијској Империји имали су право уточишта – jus asyli.14) Слао је мисионаре и Скитима. године укинуо. и празновања? Где су венци и застори? Где је трепет града? Где радосни узвици на хиподромима и улагивања гледалаца? Све је то ишчезло… Све то беше ноћ и сан. 2). Kirchengeschichte auf Grund des Lehrbuches von F. Златоуст им је омогућавао да врше богослужења на матерњем језику те им је зато посвећивао све­ штенике из њиховог народа. 245. 157. који 10) PG 67.Таштина над таштинама и све је таштина‘. Са ретком енергијом Златоуст је увек и у свакој прилици штитио права и привилегије хришћанске Цркве. II. X. 2. и на вратима. а особито сада време је рећи: . Зато та изрека свагда треба да је написана на зидовима. на кућама и путевима.је неправедно страдао или био прогањан. Holl. Болотов. Где је сада сјајна одећа конзулска. нестаде: то беше пролећно цвеће. I. како он сам сведочи у својој 8. све је увенуло: то беше сен и прође. 1524. 14) PG 63. 13) Он им је хиротонисао и епископа Унилу (Οὐνίλας) (PG 52. Том приликом Златоуст је изговорио беседу у корист права Цркве. III. Пошто је у томе. и гозбе. па кад прође пролеће. кад су се готске кохорте (војне јединице) побуниле. Павла (PG 63. Зато ону духовну песму певамо непрестано понављајући: . сам био приморан да потражи ­заштиту у хришћанском храму. ап. Тако је он најенергичније одбио наваљивање аријанаца Гота да добију храм у Цариграду. 131-135. von Funk. беседи. von der die Geschichte überhaupt weiss“ (Тако 11) — 29 — . II. као и у свему што је људско. бивало злоупотреба.

немајући потребе ни за једним од тих помагала. већ и море. И због тога су у мрежу ухватили не само насељену. не оштрећи језика. колика је срамота заблуде. већ усавршавајући се у сили мисли и у примеру дела. већ и жене. 165-166.). Писма на готском језику и кад је готски свештеник одржао проповед на народном језику. и у свему јавно показују благодат Божју која у њима живи. Кад се са свог пута вратио у Цариград. То се опажа и на Цркви и на онима који су ван ње. не због силе рибара већ због моћи Распетога која им свуда пут открива.Нема говора ни речи од којих се не чују гласи њихови. то је доказ силе која се крије у вери. јер то је дика Цркве. Болотов. већ су и даље отишли. Baur. Павла у Цариграду. и куда год допреш видећеш да су имена рибара у устима свих. колика је моћ крста. док она девојка која је од природе лепа. паства га је дочекала са највећим одушевљењем. косом и лепом одећом. привлачна и племенита. Не само дотле. — 30 — . јер ови. Где је Платоново и Питагорино учење и оних у Атини? Угасило се. не само мужеве. оставља дар природе да се сам бори. Златоуст је говорио: „Хтео бих да су данас присутни овде Јелини (незнабошци) да чују шта се читало и да схвате колика је сила Распетога. 16) Болотов. види се из споменуте његове беседе (8. колико су смешни демони: јер су њихова философска учења и код њихових сународника пропала. праве се важнима уметношћу језика. не имајући природне лепоте и не имајући могућности да се украсе благочешћем. и до крајева васељене речи њихове‘ (Пс 18. истражују оно о чему нису ни у сну сањали они који код Јелина браду носе и штапом разгоне оне које на тргу сретаху. Hergenröther. која нема природне лепоте. IV. 45-47.су живели на обалама Дунава и на североисток у пределима данашње Русије. коју је одржао у храму Св. већ и горе и брда и долине. Али наше ствари нису такве. II. грчки философи). по свој земљи изађе глас њихов. Како је Златоуст гледао на ширење Православља међу Готима. ап. а ова су утврђена чвршће од челика. незадовољни нашом васељеном. не само Јеладу. И Скити и Трачани и Сармати и Маври и Инди и који до самих крајњих граница васељене станују. показују природну лепоту. већ одбацивши све то и одгурнувши спољашњи сјај. а он је одмах следећег је Златоуст оснивач “немачке” националне Цркве у Цариграду. већ их одбацује да не би природну младост засенила таквим завесама. изглачаним речима и слогом израза. 70). која прикрива ругобу природе. (Baur. већ и ненасељену васељену. 499-501). 142. и на њихово место поставио новог митрополита и епископе. не само земљу. већ у смерности учења. она (незнабожачка) су распршена лакше од паучине. године Златоуст је свргнуо ефеског митрополита Антонина и шест епископа које је овај за новац био рукоположио. већ и младиће. На сабору у Ефесу 401. 4-5)“ (PG 63. руменилом и шминком и светлом одећом и другим сличним средствима даје себи вештачки створену лепоту младости. 15) PG 47. већ и туђе земље. Нека дакле нико не мисли да је срамота Цркве што смо се побринули да варвари ступају на амвон и беседе. најстарије о којој историја уопште зна). то је некад и пророк прорекао говорећи: . у тачности живота. 39-40. не само у Јудеји већ и на варварском језику. нити су у спољашњем изгледу. Путовао је и у Малу Азију ради уређења тамошњих црквених прилика. док наша и код туђинаца имају велику силу. која чини просте људе мудријима од философа. колика је јачина вере. колика је узвишеност Цркве. пошто су сваки од њих превели на свој језик реч (Божју). Блудница. као што чусте данас. не само градове. кад су била у њему прочитана нека места из Св. 133.15) Исто је поступио и са седморицом епископа у Лидији. историчара и софиста. II. а наши не тако.16) Тај Златоустов боравак у Азији и Лидији и одсуство из Цариграда трајали су преко три месеца. отишли су к самом океану и ухватили у своје мреже и варварске земље и Британска острва. Где је учење рибара и оних који су шаторе правили? Зар оно не светли сјајније од сунца. то је украс. који косу на глави разбарушују те личе више на лавове него на људе (тј. неписмене и ћутљивије од риба – силнијима од ретора. нити тражећи славе. не само старце.

овде разни дарови. а ја не једнога Јосифа. а где је исправност. моја. то је ропство мени спремило седиште на овој свештеној катедри: ова служба није служба по нужди. исплешћу вам заслужене похвале и венце. Шта да радим. јер видим да је мојим доласком оно испуњено радошћу. који је трпезу припремао. учинићу је плодном. овде се пак народ Богу прилепљује. јер то је ропство за мене лепше од слободе. А ја сам не само четрдесет дана. видим и радујем се. глава пророка. моје објашњење. благочестиве и истрајне у страху Божјем. Већ овај народ је узвишенији од онога. који је такву и толику победу одржао. који је ваздухом потресао. а у овом правом рају. а однела га и отхранила Египћанка). Зато се ја радујем и играм од весеља и као на крилима летим и не могу изразити величину ове радости. Ко не би свесрдно служио вашој љубави – вама који умете најплеменитије љубити? Та кад — 31 — . јер где је вероломство. и зато је он. јер сте ме купили. Зар сам ја зато виши од Мојсија? Нипошто. и како да покажем радост своје душе? Призивам за сведока ваше сазнање. сишавши са горе (Синајске). најдражи. тамо је био Адам завођен. одобравања и венци…. кога је родитељка избацила. Који врши тајне. тамо разно дрвеће. у оном Рају свака врста семена остаје у свом стању. и који се васпитао у Египту. а у Цркви дрвета која плод доносе. тамо похвале. који је прешао море. овде пак Црква која венце плете. бољи од оног Раја: и тамо је била змија која спремаше заседе. јер сам у вашем лицу заузврат примио свој рај. а боравио на небесима. радоваше се и духом се обнављаше. ако нађем дивљу лозу. и више одсуствовао. не новцем плаћајући. што је и моја радост. а гонитељка спасла (мати га је родила. И зато се ја радујем не тражећи објашњења. такав и толики славни муж. а како сте били тако дуго далеко од мене. ви тражите узрок – зашто се задржао. учинићу је питомом. ако нађем дивљу маслину. у оном Рају дрвеће које вене. и стотину. Радујем се што сам продан за такво служење. и никада не желим да се ослободим од тог ропства. сличне њему. та колика је. већ све вас. прекоравао Арона због побуне народа и у срџби осуђивао га што је попуштао вољи њиховој. примите. Ја пак дошавши. који је на четрдесет дана оставио народ. кад је видео једног сина – Јосифа. јер то рећи – крајње је безумље. а овде је пак Христос. већ педесет. где је толико дангубио? И ја сам роб ваше љубави. нађе га где идоле прави и буне подиже. мислите. тамо следи кривица и укоравање. јер је таква природа ове земље. кад вас видим? Старац Јаков.дана одржао беседу у којој је говорио: „Мојсије. венац и похвала. тамо бејаше Ева заводљивица. онај велики слуга Божји. већ љубав показују­ ћи. и нађох вас радосне. Ако је моје присуство – присуство једног човека – толики народ испунило толиком радошћу. Ако ви роба некуд пошаљете и он се не враћа. већ по доброј вољи.

јеретици бејаху постиђени. грађанског и 17) PG 52. пријатеља и дубоко преданих пошто­ валаца у свим круговима престонице. очекивали од њега да ће својим лепим ­беседама служити као декорација у свечаним приликама и придворним парадама. јер је Златоуст био истинити хришћански пастир који је неустрашиво бичевао пороке и од свих тражио испуњавање хришћанског моралног закона у свим областима црквеног. молитва је отворила рај. 5). слава и сила у векове векове. а Црква се венцем украсила. молитва Корнилијева проникла је небеса. мислим да ћете га. И зато молим за ваше молитве. државног. 421-424. јер велика бива радост матере кад се синови радују. брзо су се горко разочарали. 467. Амин.Усрдно се мољаше Богу‘ (Дап 12. 488). мени сте част указивали. и ојачала чврстину проповеди Павлове.“17) Због својих великих и добрих дела и због својих златних беседа Златоуст је имао врло много поклоника.бих имао душу од камена. кад буде с вама. већ у латинском преводу. Ваше су молитве за мене стена и тврђава. већ говорнике“. више љубити. Пре свега је цариградски Двор са Евдоксијом на челу. молитва је затворила уста лавова. Ова беседа није сачувана у грчком оригиналу. 18) — 32 — . а онај кога сте у одсуству тако љубили. али његов аскетски живот. његове узвишене и оштре беседе. ἀλλὰ ῥήτορας“. молитва је оправдала цариника. уједно су изазивали незадовољство и злобу код многих. ваша се пак љубав непрестано увеличавала. молитва је нероткињу плодном учинила. даће ми при отварању мојих уста реч којом бих ја могао поверени ми народ научити спасењу кроз Христа Господа нашега. и Бог се прослављао. с Којим Богу Оцу заједно с Духом Светим част. Још је Свети Григорије Богослов рекао за Цариграђане „јер они не траже свештенике. и велика радост пастира када јагањци стада од весеља скачу… Временом љубав обично заиста вене. молитва је растворила небеска врата. Такву тврђаву од вас тражим.19) И заиста. то је моје богатство. PG 63. То је моје благо. Шта да кажем о вашој чежњи и наклоности. ви бисте је учинили мекшом од воска. (PG 36. који је испочетка био на Златоустовој страни. коју сте јуче показали. Који прима молитве ваше. 19) „Οὐ γὰρ ζητοῦσιν ἱερεῖς. молитва је угушила буну. како су ваши радосни поклици допрли до небеса? Освећујући сам ваздух. ви сте град у Цркву претворили. такву милост од вас захтевам. 473. упорни рад на препорађању црквеног и друштвеног живота у хришћанском духу. Немој рећи: ја сам слаб. Молитва је угасила пећ огњену.18) као и они који су га бирали на цариградску катедру. Црквена молитва скинула је окове Петру. и Бог славе. како ћу моћи да се молим за свештеника (pro sacerdote)? Чуј шта каже Писмо: .

8-9. већ му је приписивао и високе дипломатске способности (glänzendes Zeugnis seiner diplomatischen Befähigung. с франц. Он пише: „Његов претходник Нектарије био је сав од такта. „до такве 20) Thierry.22) док би истинитије било рећи да се он није хтео користити „тактом“ кад су биле у питању моралне истине.“ С тим мишљењем ми се никако не можемо сложити. 22) Болотов. Баур не само да је с правом признавао Златоустову тактичност. 165. ( Шта да је Златоусту досуђено да делује двадесет година раније на месту Нектаријевом. PG 56. не заустављајући се ни пред каквим препрекама… „I’ vegnoper menarvi all’ altra riva“ (Долазим да вас преведем на обалу другу). 278. (Dante)! Француски богослов Пјеш каже: „Истинита оригиналност Светога Златоуста у томе је да је у оном веку кад су најзнаменитији епископи били или првенствено богослови. 271. 23) PG 49. Златоуст је био сасвим слабог здравља23) и могао је да једе само чорбу од пиринча. Цариградски клир је за свог новог архиепископа добио писца књиге О свештенству. Многи су сматрали да су Златоустове проповеди сувише оштре и да се јасно види против кога су уперене. 163. Због тога је живео повучено и избегавао друштвене гозбе. поред великог. zwanzig Jahre früher an Stelle des Nektarius zu wirken.приватног живота. особито Нектарије. religiös gesinnten und charakterstarken Theodosius? Welch herrliche Synthese hätten diese beiden grossen Männer gebildet. или политичари као Св. управо неспосо­ бног цара поред себе) (II. а после је велики епископ имао безначајног. Иоанн Златоуст и нравы его времени. који су се несумњиво међусобно најсрећније допуњавали и бодрили! Тога није било. Санкт-Петербург 1897.20) Златоуст је био убеђени учитељ хришћанског морала и човек идеје. ja unfähigen Kaiser an der Seite“. die sich zweifelsohne gegenseitig aufs Glücklichste ergänzt und gestärkt hätten! Es hatte nicht sollen sein. верски разборитог и карактерног Теодосија? Какву би сјајну синтезу створила ова два велика човека. 179). 257. Эме Пюш. 719. Атанасије. 187. или како каже Болотов. 37 (прев. 359). кад је дошао у Цариград. Најпре је велики цар имао безначајног епископа поред себе. wenn es Chrysostomus beschieden gewesen. 713. Међутим. Амвросије. 21) — 33 — . Цариграђани су били навикли и на раскошне гозбе које су приређивали његови претходници на цариградској катедри. 17. и у његовој средини било их је много незадовољних својим архипастиром. Erst hatte ein grosser Kaiser einen unbedeutenden Bischof neben sich. an der Seite des grossen. који је идеал све­ штенства уздигао до небеске висине. Што се тиче свештенства. што је Јовану недостајало. dann hatte ein grosser Bischof einen unbedeutenden Bischof neben sich. и сматрамо да је Баур много правилније окарактерисао и оценио и Нектарија и Златоуста: „Wie. IV. он био човек апостолског времена. који је своје идеале непоколебиво остваривао и проводио. а пио је слабо вино и то врло мало и мало подгрејано. PG 51.).“21) Болотов каже да Златоуст није имао довољно „такта“. Св. dann hatte ein grosser Bischof einen unbedeutenden. Све је то заједно било узрок да су се представници власти и Цариграђани у њега разочарали. као Св. Осим тога.

27) Болотов. 178-179 и даље. на сабору у Александрији 399. Међу њима су били и врло учени калуђери. Ludwig. 27. итд. 25) — 34 — . 20. као Марсу. И међу цариградском интелигенцијом било je људи. „Златоуст није био прожет клерикализмом“. уп. 1520. 164. то је било лакше агитовати против њега. 9-13. Ludwig.“24) Међутим. жену Промота. пошто су били прогнани од свог епископа.28) ­Против Златоуста били су и богаташи. IV. Евграфију и друге. 30) PG 67. Baur. 165. али је зато тамо преко својих пријатеља стварао за себе 24) Болотов. који су 401. Али кад су ови пред царем Аркадијем подигли тешке оптужбе против Теофила. Schulte. које је он често корио у својим беседама зато што мало и нерадо жртвују на сиротињу и злоупотребљавају своје богатство. отишли у Цариград да траже заштиту од Теофилових прогањања. нарочито жена. 29) PG 52.27) те се пред државним властима није залагао за своје клирике ако су били у нечему криви: штавише. 7. познати под именом „дугачка браћа“ (μακροὶ ἀδελφοί). већ и у искључивању из црквене заје­ днице. Кастрикију. 26) PG 67. уп. император је наредио да се Теофил јави у Цариград и да се пред Златоустом од њих оправда. Ludwig. године осудио је Оригеново учење. 16. незадовољних Златоустом због беседа у којима је због подмлађивања и раскошног одевања шибао жене. 399. уп. Теофил Александријски. особито старије удовице. десило се једном да је два кривца клирика предао властима.26) Како каже Болотов.25) којој је он понекад давао одушка не само у својим оштрим речима. 44. II. те да продаје ствари намењене за украшавање цркве (разуме се. Пошто је Златоуст био аутократске природе. 1545. чак се и заузимао за њих и код самог Теофила. 669. Главни Златоустов противник. 28) PG 47. а његове присталице међу египатским монасима протерао из Египта. жену Сатурнина. ради помоћи за сиротињу). Његови противници окривљавали су га тако да самовласно управља црквеном имовином.29) У таквим приликама Златоустовим непријатељима није било тешко да поведу акцију против њега.висине да га могу остварити само анђели. V. Све је то било узрок што је један део клира био незадовољан својим архипастиром.8. у цариградском клиру било је много оних који су својим јавним понашањем и разним недостацима изазивали његову срџбу. да се не саветује с клиром при хиротонији епископа. 672. Теофил није журио са својим доласком у Цариград. Thierry. али их није пустио к светом Причешћу.30) Златоуст је изгнанике љубазно примио и помагао им.

Затим је и сиријски јеромонах Исак предао тужбу против Златоуста. да се сам купа. 32) Baur. на имању императорског префекта Руфина. Теофил је повео са собом у Цариград 29 епископа из Египта.32) Осим тога. као: „сто је пун фурија“. и др.. он се није одмах јавио Златоусту на суд. као и неки мрамор што га је његов претходник Нектарије оставио за цркву Васкрсења. Против Златоуста изнесено је на том незаконитом сабору 29 тачака. сабор) у близини Халкидона. раздајући коме треба дарове (εὐλόγια. да вређа клирике. и да епископе прима и дочекује охоло. он 403. и пошто је успео да добије пристанак од импе­ ратора. (PG 47. којима је овај оштро бичевао раскош у одевању и друге пороке у којима су и оне биле огрезле.31) приређујући раскошне гозбе. такође незадовољним Златоустовим беседама. Тако је он Киријаку писао: „Говоре да сам у кревету лежао са женом. у којој га окривљује да у проповедима употребљава незнабожачке изразе. Али – horribile dictu – страшно је рећи – на тај сабор требало је да се као оптуженик јави не Теофил Александријски. нарочито са царицом Евдоксијом преко њезиних дворских дама. године сазове незаконити сабор (conciliabulum – саборно место. називајући их шићарџијама (τριοβολιμαίοις = расипници). да нико не зна на шта се употребљавају црквени доходци. Свуците одело са тела мога. Из Златоустовог CXXV писма Cyriaco episcopo exulanti (Епископу Киријаку који је у изгнанству) дознајемо за разне клевете које су ширили његови непријатељи. да се улазећи и излазећи из цркве не моли. Carl J. „под храстом“ (ἐπὶ δρῦν). 217-226.погодан терен. од којих ћемо навести само најважније: Златоуст је оптужен да је по његовој заповести био истучен неки калуђер Јован. благослове). 683). 1037-1043. Caesar Baronius. Conciliorum Collectio Regia Maxima. 89-97. 196-197. Кад је дошао у Цариград. von Hefele. Freiburg 1875. и наћи ћете умртвљеност мојих удова“ (PG 52. Moguntiae 1601. Annales Ecclesiastici. 26). I.33) Тај сабор писмено је позвао Златоуста да се јави на суд и да се пред њим оправда! 31) Паладије примећује да је Теофил допутовао у Цариград натоварен најлепшим стварима којима обилује Египат и Индија: „καθάπερ κάνθαρος πεφορτωμένος τῆς κόπρου τῶν ἐξ Αἰγύπτου καλλίστων καὶ αὐτῆς τῇς Ἰνδίας“ (Као широка и дубока посуда натоварен гнојем (ђубретом) најлепших ствари из Египта и из саме Индије). да је два презвитера предао државној власти. већ Златоуст! На сабору „под храстом“ главни Златоу­ стов тужилац био је његов ђакон Јован. да је многе црквене драгоцености продавао. — 35 — . Conciliengeschichte. већ је радио у своју корист. 33) PG 103. V. да сам једе и живи неумерено попут киклопа (ἀσώτως ζὼν κυκλώπων βίον = проводити живот покварено попут киклопа) (sic!) итд. Johan Harduini. кога је Златоуст због убиства био свргао. одржавајући тајне везе са Златоустовим непријатељима. 105-114 (Bibliotheca Photii Patriarchae). да посвећује за епископе туђе робове. које још нису господари ослободили. да буни народ. I.

дошао је императорски нотариј са императорском граматом којом се Златоуст позива на суд овог незаконитог сабора. Нека бесни море. 35) — 36 — .35) Император Аркадије осудио је после овога Златоуста на прогонство. 37) Baur. 30. они не могу потопити лађу Исусову!“36) Другога дана после Златоустовог изгона у Цариграду се догодио земљотрес који је нарочито погодио онај део царског двора где је боравила царица Евдоксија.У исто време заседао је у Цариграду законити сабор четрдесет епископа под Златоустовим председништвом. Кад је у Цариграду пукла вест да се Златоуст враћа у престоницу. умољавајући га са сузама да се врати у Цариград и извињавајући се за нанесена му страдања и муке. царица замоли императора да одмах опозове указ о Златоустовом прогонству. јер стојимо на камену. жестока је бура. те је Златоуст. тајно оставио своје приврженике и добровољно се предао полицијским властима које су биле одређене да га одведу у прогонство. нек се дижу вали. а све улице града су сијале безбројним светиљкама и лампионима. а сама напише Златоусту писмо. да би спречио народни устанак. упућеном императору на потврду. народ му је спремио тријумфални дочек.34) Златоуст је тамо послао своје опуномоћенике који су. а сабор је Златоуста једногласно осудио и свргнуо га. Босфор је био преплављен мноштвом лађа. јер је тобоже царицу назвао у једној проповеди Језавељом. како Златоуст 34) PG 47. Да би што више умирио народ и утешио своју паству. У свом акту.37) Избезумивши се од страха. И тако су клевете и интриге Теофила Александријског и његових присталица послужиле као узрок свргавања и прогонства једног од највећих јерараха Христове Цркве. оно не може уништити камен. 226-227. међутим. У том дочеку учествовала је и сама царица. пошто Теофил није имао права да са Златоустом поступа тако неканонски. PG 47. Та осуда изазвала је страшно велико незадовољство у Цариграду. 427. Златоуст је пре свог одласка изговорио своју класичну беседу о непобедивости Цркве Христове и неодвојивости Главе од удова. 36) PG 52. 29. али се не бојимо тоњења. II. Међутим. која почиње речима: „Силни су вали. сабор је између осталог као Златоустов преступ навео и увреду Величанства (καὶ καθοσιώσεως ἔγκλημα = у римском праву: оптужба за крајњу издају и увреду царске власти). доживели злостављање. његови епископи га нису пустили тамо. Мада је он изјавио да је спреман да оповргне све клевете и оптужбе сабора „под храстом“.

тако и за зло: „Шта да кажем. … Зато вас сазвах у храм Апостолâ (ad apostolos). 21). Ако ли се што зло збило – благослови Бога. и добро ће остати. где је изговорио сјајну беседу. — 37 — . 439-440. Који допусти буру. 40) PG 52. Разни су узроци ствари. ове изразе благодарности понављаћу и по повратку – . али је једно прослављање. штавише – и тамо се налазећи нисам пропуштао да то говорим. Који утиша буру и спреми тишину. 1564. 445). 39) PG 67. благослови Бога. Који допусти изгнанство. Разне су ствари. Ludwig. благословен је Бог. Златоуст је врло добро схватао сву тешкоћу свога положаја и није се усуђивао да ступи у сам град: он пошаље писмо да ће ступити у град тек онда кад већи црквени сабор призна његову невиност. ово говорим враћајући се. Али услед наваљивања и молби раздраганог народа. у којој је славио Бога и благодарио Му за све – како за добро које шаље. био је управо приморан (βιασθεὶς εἰσῆλθεν = би насилно приморан да уђе)39) да дође у град и уђе у храм Светих Апостола. и зла ће нестати. 102. Сећате се да сам као пример наводио Јова и говорио: .спомиње у свом говору после повратка. Ако се нешто добро догодило. шта да гово­ рим? Благословен је Бог! Ово рекох полазећи. (PG 52. али једна је сврха. благословен је Бог.38) Међутим. вративши се – опет благодарим. Благословен је Бог.Нека је благословено име Господње до века‘ (Јов 1. и зиме и лета – једна је сврха: плодност њивâ. Долазимо онима који су били изгнани…“40) 38) „Βασιλίδα συγχορεύουσαν ἐλάβετε· οὐ γὰρ ἀποκρύψομαι τὸν ζῆλον αὐτῆς“ (Примисте царицу која заједно слави са нама. Изгнан – благодарио сам. Ово говорим да вас подстакнем на благословљење Бога.Нека је благословено име Господње довека‘. Јер нећу сакрити њену ревност). Ову сам вам заповест оставио у завет.

које је народ хтео живе побацати у Босфор. опет тражи главу Јована Крститеља. где је Златоуст савршавао свету Литургију. 105. подигнута царичина статуа. осим што је вероватно мало измењена и у таквом облику представљена царици: Паладије. а она почиње речима: „Опет Иродијада бесни. ДРУГО ПРОГОНСТВО ЗЛАТОУСТА И ЊЕГОВА СМРТ „Οὐκ ἔστι τὸν ἀρετῆς ἐπιμελούμενον μὴ πολλοὺς ἔχειν ἐχθρούς“ (Онај који се не стара за врлину. 717. Св. 1568. нема много непријатеља). 3) PG 67. 2) — 38 — . Kако Паладије пише. 4) PG 59. Ми сматрамо да је она Златоустова.1) На жалост. већ да су му је подметнули противници и као његову доставили царици Евдоксији5). На ту проповед указују Сократ2) и Созомен3). Ludwig. у Цариграду је. опет игра. „Quis sanctorum sine certamine coronatus est?“ („Ко од светаца је био без борбе овенчан?“) Блаж. Приликом свечаности подизања статуе. толико је пренеразио и озлоједио његове противнике. присутни народ је правио велику буку и вику која се чула у храму и сметала богослужењу.ГЛАВА 4. Ускоро после успостављеног црквеног мира. што је дало Златоусту повода да изговори оштру проповед. Мињ је уврстио беседу у „spuria“.“4) Барденхевер сматра да та проповед не припада Златоусту. опет кује. 287. наиме. мир у Цариградској Цркви после Златоустовог повратка није дуго трајао. већ након два месеца почињу опет да се појављују црни облаци на њеном небу. 5) Bardenhewer. Јован Златоуст. у којој је учињена алузија на царицу Евдоксију. тврди да су Златоустови непријатељи извртали неке 1) PG 47. Јероним Kолико је Златоустов повратак обрадовао његове пријатеље. недалеко од храма Свете Софије. 30. 485. PG 67. због чега „Теофил са својим Египћанима (епископима) тражаше спасење бекством“. 104.

У поменутом 4. уп. (Ludwig. III. Правила Православной Церкви с толкованиями. Епископи. Осим тога. 7) PG 47. не усуди се да сам дође у престоницу. 59-60 (прев. са српског). на њихову страну стао је и слабовољни император Арка­ дије. Никодим Милаш.“11) 6) „μεταποιήσαντες αὐτοῦ τινας ὁμιλίας. 21). 275. канон Антиохијског сабора (г. јер му је председавао њему потчињени епископ Павле Ираклијски. Ludwig. 115-120.6) У међувремену. пре него су се окупили на сабор. већ су сматрали да су га аријанци измислили против Атанасија Великог.10) који је био под великим утицајем царице Евдоксије и њених недостојних саветника. који су имали да се позову на 4. 404). Санкт-Петербург 1911-1912. кога је сабор свргао. њиме су стално господарили други). 11) Bardenhewer. канону стоји да ако се епископ. Међутим. правило многи епископи – па ни Златоуст – нису ни признавали за канон Антиохијског сабора. 218-220. позову и Теофила Александријског да дође лично или да бар пошаље неког од епископа који би сабором руководио. II. — 39 — . 171. Златоустови противници ипак су настојали да га осуде и свргну баш на основу тог канона. (PG 47. усуди вршити какву свештенорадњу пре него буде оправдан црквеним судом. памтећи како је недавно срамно и у страху бежао из Цари­града.његове проповеди да би им дали смисао као да су уперене против царице или царског двора.8) Сабор 45 архијереја под пре­ дседништвом Павла Ираклијског изврши Теофилову намисао. као да говори трице и кучине против царице и осталих у царском двору). да се лишава катедре. а како смо видели. Златоуст је по повратку из прогонства силом прилика био принуђен да заузме своју катедру. Златоуст је непрестано захтевао да се сазове законити црквени сабор и да се на њему објави његово оправдање. εἰς ὕθλους κατὰ τῆς βασιλίσσης. На жалост. 341)7) – којег су у своје време аријанци саставили против Атанасија Великог – да би на основу њега поново оптужили и свргли Златоуста. осуди Златоуста и свргне га поново са катедре (г. Златоуст са пуним правом није признавао законитост овог сабора. већ пошаље три „достојна сажаљења“ (ἐλεεινοὺς) епископа. због чега оно није обавезно за православне. као и духом. καὶ ἑτέρων τῶν ἐν τῇ αὐλῇ τοῦ βασιλέως“ (изврћући неке његове беседе. IV.9) Међутим. за кога енглески историчар Гибон каже да су му руке биле „замрљане златом и крвљу. знајући за промену односа императорског Двора према Златоусту. Теофил Александријски. ово 4. 9) Болотов. 2). међу којима је на првом месту стајао Теофил Александријски. 10) „Ein Schwächling an Körper wie an Geist wurde er stets von andern beherrscht“ (Будући да је био слабић телом. 30 8) Еп.

објављен је императорски указ о његовом удаљењу из Цариграда. јуна те године. Златоуст му одговори да Цркву коју му је сам Бог Спаситељ поверио ради спасења народа не може оставити по својој вољи. Маршал каже: „То беше сиријски цвет који је сијао и мирисао под небом Антиохије. Међутим. 13. в. Ludwig. 721. Дан другог Златоустовог прогонства из Цариграда био је 20. посланицом у којој му је изложио тешко стање Цркве на читавом Истоку. изјављујући да не може ступати у општење с епископом који је осуђен црквеним сабором. децембра) 404. али је уједно и заповедио да у интересу црквеног мира признају његовог наследника на цариградској катедри за зако­ нитог архипастира.12) Златоустове присталице молиле су императора да због наступајућег великог празника Васкрсења Христовог не изазива побуне у народу. 537-538. 143. То је исто препоручио и ђаконисама. На крају. године. 154. пети дан после Духова. 8-12. јун 404. Кад је исте године наступио велики пост.17) а пишући клиру и цариградском народу о неправди учињеној према „брату и саслужитељу“ рекао је да је потребан сазив васељенског сабора (oecumenica synodus congreganda sit – треба сазвати васељенски 12) PG 47. 34. в. 17) PG 52. одговорио је Златоусту (τῷ ἀγαπητῷ ἀδελφῷ = љубљеном брату – dilecto fratri – вољеном брату) са дубоким и искреним саучешћем. 16) PG 52.16) Папа Инокентије 1. који су очекивали свето Крштење.13) Пред одлазак из престонице Златоуст је народу дао савет да не потписују његову осуду. а с њиме је изашао и сав народ. Saint Jean Chrysostome (Antioche). по настојању епископа Златоу­ стових противника. PG 47. да би у његовој власти имао оправдање. 13) — 40 — . Златоуста су изагнали из цркве. PG 67. њега су отргнули и бацили“ (Marchal. 15) PG 47.На Божић (25. 1583. и последице које су услед тога настале у целој Цркви. PG 47. Paris 1898. пренесен у друго поднебље показао се туђим. године император се није појавио у храму. изазвано његовим антиканонским свргавањем. 9. 71-72. која је Златоуста веома ценила и била му одана. а ако ипак то жели („ἡ γὰρ πόλις σοι διαφέρει“ = јер град (грађанство) теби даје глас).15) Златоуст је о својој незаконитој осуди и прогонству известио тада­ шњег римског епископа Инокентија 1. нека га избаци на силу (βίᾳ). нарочито Олимпијади. дошла је и његова заповест да се Златоуст удаљи из Цркве. 14) PG 67. на Велику Суботу за време богослужења тракијски војници су провалили у храм и почели тући верне и оглашене. 32.14) После тога су и све његове присталице („јоанити“) биле по­ двргнуте жестоким прогонима. 529-536. VII.

и премудри Соломон кроз свог Проповедника: „Бива и таква таштина на земљи: има праведника којима бива по делима безбожничким. 594 и даље). раздавао је сиротињи оно што јој је потребно за живот. цар Давид: „Многе су невоље праведних“ (Пс 33. PG 67. док је оне који нису имали материјалних потреба поучавао и тешио својим проповедима и поукама. војничка стража која га је пратила на путу повела га је даље. септембра 407. на чему ће он радити. Место његовог изгнанства најпре је био Кукуз у Малој Јерменији.20) Ускоро је у Цариграду било решено да се Златоуст премести у Питиунт (данашња Питсунда) на североисточној обали Црног мора. 18) PG 52. а има безбожника којима бива по делима праведничким. Имајући довољно средстава која су му доносили верни и ђакониса Олимпијада – која је доцније због велике преданости Златоусту такође била прогнана у Никомидију19) – Златоуст је многе искупљивао и ослобађао од ропства. чинећи добро и у прогонству.21) Златоуст је са великом муком стигао до Комана у Јерменији. слаб и измучен. где је 14. в.сабор). где му се јави Свети мученик Василиск који му рече за његову скору смрт. али су брзо морали да се због велике Златоустове слабости врате у Комане. Измучен од великих физичких и душевних страдања. 23) »ὁ τοῖς ῥεύμασι τῆς διδασκαλίας μέχρι καὶ τήμερον πᾶσαν τὴν οἰκουμένην ἀρδεύων. Златоустова преписка из прогонства са ђаконисом Олимпијадом спада у најлепша дела те врсте у светској књижевности (PG 52.18) Међутим. PG 67. PG 67. измучени страдалац испустио своју светитељску душу са речима: „Слава Богу ради свега“ (Δόξα τῷ Θεῷ πάντων ἕνεκεν) и последњим „Амин“!22) Тако је у страдањима у прогонству умро највећи Отац Христове Цркве. 38. 20) Baur. 1587. где је много претрпео од епископâ који су се бојали његове близине.23) Право је рекао старозаветни пророк. 725. Болестан. 1578. Види његова писма Олимпијади (PG 52.« (PG 81. а волели су га и Јермени међу којима је живео. који – да се изразим речима блаженог Теодорита Кирског – „и данас потоцима свог учења напаја читаву васељену“. 19) — 41 — . Ludwig. 20). архиепископ цариградски Свети Јован Златоуст. Сирије и Киликије. 1586. Скоро сваког дана Златоуста су у изгнанству посећивали његови верни из Антиохије. 22) PG 47. 549-623). Златоуст је хтео да дуже остане у Команима да би се одморио од тешког пута. Своје тешко стање Златоуст је подносио стрпљиво. 169-171. 21) PG 47. 298. 38. папа није успео у својој намери. II. 537-538. 32). 14). И ја рекох: и то је таштина“ (Проп 8.

1524. Како тврди руски византолог Успенски. дозволио им брак са својим грађанима и отворио им слободан приступ грађанским и војним дужностима. када људско друштво преживљава највеће и најтеже потресе. Да би то постигао. Стари идеали незна­ божачког времена изгубили су своју пређашњу силу и утицај и антички свет је био пред потпуном пропашћу. надирали и приближавали се границама нове престонице Римске империје на Босфору. Видећи да је немогуће заштитити границе Империје од њиховог продирања. Теодосије је својим новим варварскиим пода­ ницима дао право грађанства. а на другом – они варварски народи који су схватили да ће примањем хришћанства лакше постати наследници заоставштине античког света. тим више што је постојала јака опозиција таквој његовој политици. поред других варвара. и император Теодосије Велики решио је то питање у хри­ шћанском духу. cum naufragium feci“ („Тада сам добро пловио. он је решио да организује заштиту помоћу њих самих.1) чиме је знатно жртвовао свој верски принцип трпећи незнабошце на државној служби. ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ У ИМПЕРИЈИ И ЗЛАТОУСТОВ ОДНОС ПРЕМА ЊИМА. 1) PG 67. који непоколебиво и са јасним сазнањем иду ка тачно одређеном циљу. На првом месту – то су били представници хришћанства које је почело да побеђује.ГЛАВА 5. тада су на сигурном терену стајале само две категорије људи које су јасно виделе ток будућих догађаја. У такво прелазно доба мало је људи са одређеним правцем. Готи су. док су нови варварски народи већ стајали на границама Империје претећи њеном опстанку. У Цариграду је тада било актуелно готско-германско питање. ЗЛАТОУСТОВИ НЕПРИЈАТЕЉИ И ЊИХОВА СУДБИНА. СВЕЧАНИ ПРЕНОС ЗЛАТОУСТОВИХ МОШТИЈУ У ЦАРИГРАД „Tunc bene navigavi. — 42 — . Свети Јован Златоуст спада у оне ретке црквене великане који су јасно схватали задатак будућег историјског процеса. када сам доживео пропаст“) Златоуст је живео на прелазу из старог века у нови.

уједно и опозиција туђинском варварском утицају. Њен најугледнији и најјачи представник био је Аурелијан. коју су чинили службеници готског порекла као и месни грађани германофилског усмерења. године) епископ Синесије5) из Кирене. IV. представља велику опасност по 2) PG 67. Успенский. г. године. тј. И сада ја директно и отворено изјављујем пред свима да се нећу ни растати с њоме. војничка власт и друга важна места у државној управи. нити тајно живети с њоме. 314-317. 3) — 43 — . састојала се од сенатора. кад је био постављен за епископа. у Азији је подигао буну против империје. а доцније конзул (400. то је извео тако што је заједно са бунтовницима заузео Цариград и затражио од владе да му преда у руке Евтропија. уп. Побуњеници су ублажили захтеве само благодарећи Златоусту и његовој говорничкој вештини којом је привремено спасао овој двојици живот. а Гаина. Тој су партији припадали разни авантуристи и частољупци. „Константинополь в последние годы IV века“ // Известия Русскаго археологическаго Института в Константинополе. 145). Patrologie. 159. 914.После Теодосијеве смрти 395. кћи једног од германских вођа. налазе у рукама Скита и Гота. Прво је противно благочешћу. 4) Исто.) Трећа партија заузимала је средину између ове две и на њеном челу налазио се 397-398. већ ја желим имати од ње много прекрасне деце“ (Болотов. На челу партије стајао је Гаина. а затим и Аурелијана. жена императора Аркадија. националног и религиозног карактера. Уп. Источна империја прешла је у руке императора Аркадија. или 398. По његовим речима. 1521. Тирвингилд (Τιρβιγγίλλου).3) Готска или германофилска партија била је врло јака. III. друго – законима. г. као тобоже у недозвољеној вези.4) Класично сведочанство о томе колико су Готи и њихова партија били снажни у империји. 3 (София 1899). изјавио: „Бог. чињеница да се заштита државе. који је добио налог да угуши побуну. један од мање познатијих међу њима. закон и освећена рука Теофила дали су ми жену. Krumbacher. 5) То је онај Синесије који је. Синесије је написао и један спис у похвалу ћелавости (φαλάκρας ἐγκώμιον)! (PG 66. евнух Евтропије. чиновништва и већине клира. који су се у главном руководили својим личним интересима. Bardenhewer. префект града. Ф. И. Најјача по својој моћи и утицају била је готско-германска партија. који је имао велики утицај у вишим слојевима престонице.2) Ту је партију подржавала и царица Евдоксија. и баш кад је Златоуст постављен за цари­ градског епископа. 158. у граду су постојале три јаке партије од којих је зависила судбина империје. 11681205). због чега је сам император Аркадије бивао покаткад приморан да уступа пред разним частољубивим захтевима њених вођа. главни заповедник царске војске. Друга партија. имамо у говору (Oratio de Regno – Говор о Краљевству) који је пред императором Аркадијем одржао (397.

већ помислимо – колики је терет 6) 7) PG 66. варварских елемената. Златоуст опомиње: „Немојмо да једноставно претрчимо оно што је речено (Богом). Најпре их треба удаљити од управе и искључити из сената. као и то да је међу Готима већ било много право­ славних хришћана. па саветује императору да умножи сопствену војску.државну сигурност. 163. Испра­ вност нашег мишљења показује пре свега чињеница да међу многобројним његовим беседама не налазимо ниједну која би говорила о патриотским осећањима. већ и према читавом човечанству. јер у свакој политичкој партији има. Разуме се да Златоуст не одриче осећање љубави према отаџбини: њему је добро била позната велика мука кад човек мора оставити отаџбину и отићи у туђу земљу. а и мора бити. Успенски сматра да је и Златоуст припадао националној партији и да га је придворна партија зато напустила кад је против њега устао Теофил Александријски. што они нису схватили као врлину („али варварин не разуме (смисла) врлине“ – ἀλλ’ ἀρετῆς γε τὸ βάρβαρον οὐ ξυνίησιν) већ као слабост. пун философских и државничких мисли. То би. мада и он признаје да Златоуст није био при­ сталица шовинизма националне партије. шовинистичког елемента који искључује једнаку љубав према другима.6) Тај Синесијев говор. а камоли неку која би их хвалила или глорификовала. Беседи на Књигу Постања о томе како је Бог позвао Аврама да остави своју земљу и да иде у земљу коју ће му Он показати (1 Мој 12. 1). која неће бити на терету ни грађанима ни сељацима. противре­ чило свеобухватном духу хришћанске љубави коју је Златоуст гајио не само према хришћанском роду. Говор је прожет духом искреног патриотизма. Синесије напомиње императору да је његов отац Теодосије по свом милосрђу примио те варваре као савезнике. па тако ни националној. те уједно с ретком смелошћу позива императора Аркадија да узме државну власт из њихових руку. Зато Синесије предлаже да се пре него до тога дође према се чему иде (πρὶν οὖν τοῦτο ἥκειν ἐφ ὃ πρόεισιν) ваља духовно прибрати и варваре одстранити са њихових важних позиција. Говорећи у 31. 1097. што је Синесију онемогућило да види да су варвари склони примању хришћанства. и која може издржати борбу са варварским нападима и њиховим продирањем у пределе Империје. 1092-1093. јер ти наоружани туђинци могу једног дана пожелети да загосподаре над ненаоружаним становништвом империје. — 44 — . Известия.7) Ми тврдимо да Златоуст није припадао ниједној политичкој партији. 110 и даље. 158. али уједно и националног шовинизма. осликава тешко унутрашње стање Империје која је у рукама туђинских. међутим.

да би смо се радовали у завичају)“ (PL 37. ἤ τυραννήσας. како узвишену душу захтеваше та заповест… Изиђи. 12) Види Златоустова писма: PG 52. 618 (5). ἧς τεχνίτης καὶ δημιουργὸς ὁ Θεός“. као што их ни јелински филозофи не спомињу. Да је стајао изнад свих партија сведочи и мисионарски рад који је развио ради обраћања варвара – међу њима и Гота – у хришћанство.12) У томе и јесте величина његовог хришћанског духа. PG 57. Oportet in via laborare. каже. било постајући поражен у рату. и остави рођаке своје и кућу родитељску и иди у земљу коју ћу ти показати. он који земљу на којој живимо назива туђином. Кога такве речи неће запрепастити?“8) Али у 9. било господарећи. већ их називају спољашњим и последњим. nisi cum finita fuerit via. 430. да будеш туђинац у читавој васељени. 286. 181. љубљени. 9) Како је Златоуст могао да буде члан националистичке партије. 10) PG 59. учесник Сабора „под храстом“. Златоустов пастирски идеал обухватао је све народе који су примили хришћанство и ушли у крило Христове Цркве. коју је свако присвојио. поред Св. ипак ћемо исмејавати (ругати) са многим именима) – каже Св. 55. епископ верејски. Августин. Григорије Богослов (PG 36.те заповести… Помисли.10) који је призивао своју паству у државу чији је градитељ и творац Бог. 310). каже. који у свом тумачењу 102. ἧς πάντες ὁμοίως ξένοι καὶ πάροικοι. 11) „Ἐγὼ δέ σε εἰς πόλιν ἄγω τοιαύτην. Велику одговорност уз њега носи и Акакије. а загробни свет – отаџбином. мученици. сви пророци. који је Златоусту претио говорећи: „Ја ћу му зготовити овај лонац (спремити ручак)“ (ἐγὼ αὐτῷ 8) PG 53. 1331). ut in patria gaudeamus (И не окончава се рад. (PG 59. У том свом високом схватању васељенског значаја хришћанства Златоуст је и питање језика и народног свештенства код варвара решио у узвишеном духу Христовог учења и учења Његовог славног апостола Павла. Треба на путу истрајавати. осим кад се буде окончао пут. Тог хришћанског погледа придржавао се и блаж. 429. и где су суседи. главни кривац за Златоустову трагедију био је Теофил Александријски. псалма пише: „Еt non finitur labor. када треба да такав будеш да читав свет не буде тебе достојан? Јер такве ствари ваља тако презрети. ἥν προκατέλαβεν ἕκαστος. кад сам Ја. Као што смо видели. ἤ δυστυχήσας. (al. Павла и Петра.11) Треба уз то добро памтити да се његове речи никада нису разилазиле са његовим делима. κἂν ἐπὶ πολὺ τὰ ὀνόματα παίξωμεν“ (Јер отаџбину. заповедио. чији су сви странци и дошљаци на исти начин једнаки. 726. „Πατρίς τε γὰρ.) Беседа на Јованово Јеванђеље). А Павле каже: „јер нису сви Израиљци који су од Израиља… нису оно деца Божја што су по телу деца“ (Рим 9. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст кличе: „Зашто високо мудрујеш о отаџбини. 6-8). сабор анђела и арханђела („Ја те водим у такав град чији је градитељ и творац Бог“ – 56. 229). 9) — 45 — .

могли бар донекле олакшати његов живот у изгнанству. 617). Али легенда јој је причинила тешку неправду кад јој је натоварила главну одговорност за све што се догодило) (II. als sie ihr die Hauptverantwortung für all das Geschehene Unrecht aufbürdete. али не треба заборавити да ју је после повратка из првог прогонства називао „матером цркава. очекујући да ће их још на овом свету сустићи праведни суд Божји.13) Криви су засигурно и Златоустови наследници на цариградској катедри Арсакије и Атик. не би дошло до Златоустовог прогонства и сва би се борба против њега сигурно завршила придворним сплеткама. нападоше Богу преданог мужа и истинито светило света.17) нарочито на њену покварену околину и на слабовољног императора Аркадија. и Антиох Пто­ лемаидски. 476). Patrologie. Златоустово свргавање с цариградске катедре и његово изгнанство изазвало је велику буру негодовања не само у крилу већег дела цари­ градске пастве. тим више што су скоро сви били убеђени да је Златоуст потпуно невин. светило истине. PG 52. она није невина за Златоустову трагедију. заштитницом светих“ и „најпобожнијом владарком“ (PG 52. (PG 52. епископа цариградског. епископ габалски. за које је као своје истакнуте непријатеље Златоуст тражио да се одстране са Сабора „под храстом“ ако желе да се он тамо појави и да се оправда од оптужби. 29. PG 63. послушао њихове лажи и прогнао тог небеског човека“ (PG 79. 199) писао је: „Неки епископи. Нил (Bardenhewer.ἀρτύω χύτραν). који су свакако. 16) Баур пише: „Gewiss ist sie nicht unschuldig an der Chrysostomus–Tragödie. Ludwig. 171. ep. кад се с великом слободом уместо закона укоренило зло. πλὴν ὀλίγων“. Baur. да су само хтели. 14) — 46 — . 17) Ludwig. изузев мало њих. који 13) PG 47. Да је царица Евдоксија била крива због Златоустовог прогонства. 682. да није било Теофила Александријског. Нил је писао императору Аркадију (ep. одбацивши страх Божји.“ (Зацело. уп. будући да је удаљен стуб Цркве. Св. Св. већ скоро целе источне и западне Цркве. 469-470).18) али. 685.14) Није бадава још из изгнанства Златоуст писао ђакониси Олимпијади: „Јер никога се тако не бојим као епископа. II. 335-336) у свом писму ексконзулу Северу (III. lib. обузети завишћу због великих врлина Јована. најпобожнији и најсмиренији човек.“15) Разуме се да део кривице у Златоустовој горкој судбини пада на царицу Евдоксију. 305. II. Baur. 359). труба Христова (ἐξορισθέντος τοῦ στύλου τῆς Ἐκκλησίας. 265) после Златоустовог прогонства следеће: „Како желиш да видиш Цариград слободним од врло честих потреса… кад се у њему догађа безброј ужаса. 15) „Οὐδένα γὰρ λοιπὸν δέδοικα ὡς τοὺς ἐπισκόπους.16) прву Германку на источноримском царском престолу. II. 108-111. кога с правом Баур назива: „der Unschuldigste unter den Schuldigen“ (Најневинији међу кривима). 217. а затим и Северијан. 366. 262. II. τῆς σάλπιγγος τοῦ Χριστοῦ). τοῦ φωτὸς τῆς ἀληθείας. 18) Baur. Aber die Lege­nde hat ihr schwer Unrecht getan. најблаженији епископ Јован“? (PG 79. и удесише тако да је сам цар. уп. 445-446. то потврђује и Златоуст (PG 52. 336). Народ је са особитом напетошћу пратио и судбину Златоустових непријатеља. хранитељком монаха. 685).

23) PG 94. помињући споменутих пет јерараха Источне Цркве као кривце Златоустових страдања. 677)! Сматра се да је Теофил тај памфлет написао (404-405. 724). Он. тако и онима ружних улога. као што су то чинили и у животу. но о коме дознајемо из списа Libri duodecim pro defensione trium capitulorum ( Дванаест књига за одбрану три одељка) Факунда. 367. стара се да преко њих омаловажи и Православну Цркву.22) оклеветавши Јована Златоуста пред царицом Евдоксијом да је присталица Оригенове јереси… Теофил због тог греха није могао испустити душу. (Говорили су да је изазвала гнев против Бога. Учиниле су онако као што после позоришног комада обичава да ради публика која пљеска свим глумцима.“21) Међутим. којој по­ клонивши се. навршивши тек 31 годину живота. епископа Хермијанијског (PL 67. јер је Теофил на самртном часу лако могао променити своје мишљење о Златоусту. 21) Baur. 729-732. Оне су свим учесницима Златоустове трагедије отвориле небеска врата и сплеле око главе нимбус ореол светости: Златоуст. 22) Теофил је штавише написао и један памфлет против Златоуста. г. Теофил. који врло високо цени Златоуста („patrem. то је. наравно.). Уосталом. 1409.20) Римски богослов Баур.19) у прераној смрти царице Евдоксије. како сведочи Сократ. Свети Јован Дамаскин у спису De imaginibus (oratio III) – Беседа о сликама наводи из хронографије ђакона Исидора ове речи: „Сагрешио је Теофил. предаде душу. I. али да није био услишан. ἐπὶ τῇ ἀκρίτῳ καθαιρέσει Ἰωαννου“. док не дође икона Златоустова. 20) PG 67. која је већ после деветогодишњег брачног живота умрла.“23) Мињ у примедби (39) на овај навод Јована Дамаскина каже да је тај извештај fictitia – измишљотина. Факунд. јер ни наследник Теофилов. који се није сачувао. дуго није хтео да унесе Златоустово име у црквене диптихе. melle Attico dulciorem – оца слађег од Атичког меда“) назива Теофила „beatus – блажени“! Уп.) због прекида односа Рима с Александријом из страха од сазива новог сабора (васељенског) по питању Златоустове осуде. (PG 67. наиме.је препознао. јер без пресуде и права осуди Јована на прогонство). Ускоро после Златоуста умро је и император Аркадије (408. независно од Кириловог мишљења. Та Мињева примедба потпуно је неоправдана. Источне су цркве дале загонетки доста једноставно решење. Акакије. Кирил Александријски (син Теофилове сестре). Факунд назива тај памфлет „innormem librum – књига противна правилима“ и између осталог саопштава како Теофил у њему окривљује Златоуста да је он једном у цркви говорио да се Христос молио. Атик. XII. — 47 — . тајна која лежи ван оквира историје. Северијан и други мирно седе на небесима источњака заједно. како онима добрих. г. 676-678). пише: „Какву је судбину вечна правда спремила овим људима. II. Православна Црква не само да није признала 19) „τοῦτο ἔλεγον κατὰ Θεοῦ μῆνιν γενέσθαι. Baur. јер се није добро молио (PL 67.

II. мада га је – како Баур признаје – и римска Црква на основу коптских мартиролога била унела у неке старе латинске мартирологе. већ читаву васељену – намеће се питање зашто је тај велики Светац морао да заврши свој земаљски живот мученички у изгнанству? Он сам у Аd Stagirium a daemone vexatum (Стагирију кога је демон измучио) (1. после чега га је Црква могла канонизовати.27) Осим тога. нади и љубави не само своје најближе стадо.29) Остали Златоустови противници међу епископима – како саопштава Паладије – поумирали су после тешких болести и разних телесних мука и страдања. књига) пише: „То кажем: да је недостојно истраживати зашто праведници муке трпе. 29) Baur. 25) PG 67. и он је унео Златоустово име у црквене диптихе.“31) Ипак. 31) PG 47. треба истаћи да је он своју кривицу загладио другим заслугама за Цркву. Дакле. а зликовци мир уживају.Теофила Александријског за свеца. 26) Hefele. ја ћу вратити. 793. о чему сведочи и ово „Предуведо­ мление“. који је све своје обилне дохотке употребљавао на издржавање болесника. Baur. 28) Ludwig. 162. морамо признати да се агиолошка наука Православне Цркве налази у стању за плакање. 58. II.26) својим аскетским животом и помагањем сиротињи. 30) PG 47. Baur. чиме је признао Златоустову невиност и незаконитост његовог свргавања. Писму ђакониси Олимпијади: „Јер ништа. 443. 376.24) За Атика се зна да је ипак доцније унео Златоустово име у црквене диптихе25). 172. иако у „једанаестом часу“. удовица. „Моја је освета. 1313. и тек га је из њих искључио учени кардинал Барониј приликом ревизије римског мартиролога. II.30) Кад помислимо како је велики Отац Христове Цркве Свети Јован Златоуст завршио свој земаљски живот који је провео у дубокој вери и најстрожијој аскези. пошто је био узрочник Златоустовог изгнанства. Атик се покајао. Уосталом. 1504-1505. ништа не 24) Кормчая. и који је у својим узвишеним беседама поучавао хришћанској вери.28) Северијан Габалски није унесен у број православних светих. 371. сирочади и просјака. 375. говори Господ“ (Рим 12. 19). PG 82. 370. 27) PG 67. 59 („Предуведомление“). — 48 — . већ је изразила суд да он ни не може бити назван светим. 373. кад нам се отворило Царство небеско и кад очекујемо награду у будућем животу. одговор на постављено питање даје индире­ ктно сам у свом 3. Што се тиче Акакија Верејског. одрекавши се свог сопственог од родитеља наслеђеног имања у корист сиротиње. Москва 1787. II.

ап.“ 32) Говорећи о Св. изгнан и у страдањима у изгнанству умро. 585. када бранимо сами себе. колико га сматрам блаженим због окова. не сматрам га толико блаженим што је чуо неисказане речи. (Schulte. (PG 62. Филарет. да бисмо и ми њега љубили не толико зато што је стајао на челу славне и угледне цариградске Цркве и њене престоничке катедре. οὐκ ἂν τοῦτο εἱλόμην. а друго – време раскоши. колико зато што је као невин био свргнут с ње. 35) »πανταχοῦ τὸ τοῦ θυμοῦ χρήσιμον. Тако и сина Јаковљева (Јосифа) ништа није учинило тако блаженим и славним као тадашња клевета. већ зато што је био невино осуђен. само није потребна онда. Златоуст у 8. одмора и части. не толико зато што му се хришћански свет клањао због његових добрих дела.“34) И још нешто: из целог Златоустовог судског процеса јасно се види да се он није много бранио од својих нападача. муке.“36) 32) PG 52. Лепо је за Златоуста рекао блажени Теодорит Кирски: „Тако је требало бити. Једно је време било време рада и великог труда – говорим о времену тамнице. Павлу. али невелики плод. „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2 Тим 3. туге… кад се кротко све подноси. Баур пише: „Von einem höheren Gesichtspunkt aus kann man nur 33) — 49 — . Беседи на Посланицу Ефесцима говори: „Не сматрам Павла толико блаженим зато што је у рај однесен.“33) Још јаснији одговор на постављено питање Златоуст је дао речима: „Кад би ми неко дао да васкрсавам мртве. већ окове. ἀλλὰ τὴν ἅλυσιν«.чини људе славнима и достојнима дивљења и ништа тако не испуњава безбројним благом као мноштво искушења. које носи велику насладу. 57). 23). да извршиш и пут мученика. ἐκεῖ δὲ μόνον ἄχρηστον. љубећи Свог верног слугу. колико што је издржао окове. опасности. живот у оковима и смрт у изгнанству. неголи кад је у сјајним одеждама био обучен у толику власт. Видим га сјајнијег када су му ланци обухватали ноге и руке. Због тога га не сматрам тако блаженим кад га је отац поштовао. PG 62. ὅταν ἑαυτοῖς ἀμύνωμεν«. тамница и окови и страдања. 225-226.“35) Засигурно му је Господ. придржавајући се свог принципа исказаног у спису О сујети и како родитељи да васпитавају децу: „Свагда је потребна храброст. не бих то изабрао. 12). 36) Арх. послао мученички живот. која су из тог изникла… Ја видим да је он тада више сијао него кад је седећи на египатском престолу делио храну потребитима и глад утољавао и постао за све уточиштем. као што га сматрам блаженим кад су му завидела браћа и кад су с њиме живели непријатељи. 57. 34) »Εἰ τίς μοι νεκρούς ἔδωκεν ἀναστῆσαι νῦν. не сматрам га толико блаженим зато што је био однесен до трећег неба. колико зато што је у тамницу бачен.

(PL 3. 601. говорећи о Златоустовој сахрани близу гроба Светог мученика Василиска. ὅμως ἥλιος ἐστίν!“ (јер ослобођен. 37) PG 47. τοσούτῳ οἱ τόκοι ἐπιτείνονται“. und wenn Gott einen Märtyrer machen wollte. (II. прорекао и даљу његову судбину.“38) По сведочанству блаженог Теодорита Кирског. 39. септембра 26. История канонизации святых в русской Церкви. 1268. tanto magis justum est (Божије је стрпљење највеће: уколико је његов суд спор. Москва 1904. те можемо с потпуним правом казати речима Минуција Феликса: „Божија је трпељивост највећа: уколико је суд Његов доцнији. и за спас њихових душа. sagen: Chrysostomus ward von der Vorsehung zum Märtyrer seines apostolischen Eifers und der kirchlichen Disziplin ausersehen. избила је оштра расправа међу вернима о томе ко је већи од трију васе­ љенских Отаца: Св. свргнути и изгнани Златоуст постао је победник – „λυόμενος γὰρ. који су сагрешили по незнању. лијући сузе и молећи за опроштај грехова својих родитеља.41) Император Лав Мудри (886-911) издао је новелу (διάταξις 88) о свеопштем празновању у целој Цркви седморице великих светих. изгнаног пре тога завишћу злих епископа. исти. године 438. Григорије Богослов или Св. Св. 20) — 50 — . hat er immer auch noch einen Henker dazu gebraucht und gefunden. 361). За време византијског императора Алексија Комнина. утолико више је правичан)“.37) И заиста. 42) PG 107. почела се славити успомена најблаженијег Јована епископа. (PG 60. међу којима је и име Св. или како сам Златоуст у 43. 40) „Dei patientia maxima: cujus quanto judicium tardum. Јована Златоуста искрсло и изазвало велику препирку међу православнима на Истоку. За моштима Светог ишао је син цара Аркадија и царице Евдоксије. утолико се камате повећавају“. уп. Марцелин у својој хроници (Marcellini Comitis Chronicon – Хроника Марцелина учитеља) пише: „Године 428. 39) PG 82. 41) „Ὅσῳ ἂν χρονίζῃ ἡ ἀντίδοσις. император Теодосије 2.39) Тако је извршен праведни Божији суд. 38) PL 51. Москва 1903. Василије Велики. 925. а када Бог жели да човека учини мучеником. 1. за то би увек употребио и пронашао још и егзекутора). крајем 11. Јована Златоуста (Ἰωάννης τὸ Πάγχρυσον στόμα τοῦ Πνεύματος = Јован златна уста Св. утолико је праведнији“40).42) Још је једном у историји хришћанске Цркве име Св.. Беседи на Дела апостолска каже: „Уколико исплата дуга заостаје. 348). опет светило постаје!). Духа). називајући га „трпострадалник победоносац“ (ἀθλητὴς νικηφόρος). века. мошти Светог Јована Златоуста са највећом свечаношћу пренесене су из Јерменије у Цариград и смештене у цркву Светих Апостола.“ (Са више тачке гледишта може се само рећи: Златоуста је промисао изабрао за мученика његове апостолске ревности и црквене дисциплине. 306). Руски превод те новеле штампао је Голубински (История русской Церкви.Паладије је у свом дијалогу.

237)? Глава Светог пре се налазила у Ватопедском манастиру на Атону. sondern auch himmlische Schätze“ (похарали су не само земаљске. Петра. 2. Атанасија (Архиепископ Сергий. За време четвртог крсташког рата Млечани. II. од којих су се једни почели називати василијевцима. Јована Златоуста украдене су и мошти Св. Сношения иерусалимского патриарха Досифея с русским правительством (1669-1707). звучи као морална иронија кад Баур пише: „So ward Rom des heiligen Chrysostomus letzter Schutz im Leben und zugleich seine letzte Zuflucht und Ruhestätte im Tode.44) Мошти Св. откуд им то пророчко знање? Повраћај моштију у Цариград. 389. Иоанн Златоуст как учитель веры и благочестия и его значение в русском народе“ // Церковный вестник. 46 (Санкт-Петербург 1907). 44) — 51 — . Москва 1891.47) 43) Krumbacher. ап.“ (Тако је Рим постао светом Златоусту последња заштита у животу и последње прибежиште и почивалиште по смрти). Архиепископ Сергий.46) Један део светих моштију Јована Златоуста (глава Светог) – како саопштава професор Пономарјов – налази се у Москви. Пономарев. за које Baur каже „sie raubten nicht bloss irdische. Са моштима Св. први пут прославио празник Света Три Јерарха. 46. а рука у Лаври Св. где се до сада чувају у храму Св. однели су и мошти Св. јануара 1084. Полний месяцеслов Востока. други григоријевцима. Каптерев. бр. „Св.45) Према томе. 45) Baur. 1466. него и небе­ ске ризнице). 46) ib. у катедрали Успења Богородице („в Успенском соборе“). Баур ту крађу оправдава тиме што су на тај начин мошти спасене од Турака. 2. Григорија Богослова (ib. априла 1706. Нису ли то оне мошти које спомиње знаменити јерусалимски патријарх Доситеј у писму од 23. 468). 47) А. Једног дана сва се три јерарха јаве заједно у сну евхаи­ тском епископу Јовану43) и објаве му да они имају код Бога једнако достојанство те да треба прекинути узалудни спор и установити један празник за сву тројицу.Јован Златоуст? Та препирка донела је поделе међу вернима. Јована Златоуста у Рим. заузели су Цариград (1204) и. Јован Евхаитски је тако 30. Јована Златоуста мирно су скоро осам векова почивале у храму Светих Апостола у Цариграду. Владимир 1901. 171. опљачкавши га немило­ срдно. а трећи јовановцима. руском посланику Толстоју („пет стотина талира које нам је изволео послати уместо милостиње за свете мошти Златоустове“ – Н. који су заузели Цариград тек 250 година после тога! Заиста велика заслуга Венецијанаца! Само.).

— 52 — .

ἀλλ’ ἅπερ ἂν ἡ τοῦ Πνεύματος ἐμπνεύσῃ χάρις…. него оно што је Божије“). Јован Златоусти — 53 — . већ као што надахњује благодат Св. ἡμεῖς οὐ τὰ ἡμέτερα λέγομεν. („стога оно што говоримо није наше. Духа….ДЕО ДРУГИ УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА „οὐ γὰρ ἡμέτερα τὰ λεγόμενα. ми не говоримо оно што је наше. Св. ἀλλὰ τὰ τοῦ Θεοῦ“.

— 54 — .

о осталом што се нас тиче. сматрајући „ὅτι δεῖ τὸ κήρυγμα πάντων προτιμᾷν“ 1). избегао грехе и грешке. увећао Хришћанску веру. подобан). — 55 — . о човеко­ љу­бљу Божјем и Његовом промислу о свему. 483). („Говор Презвитера. и донело с правом назив Златоустог. 605. „Lacrymas movit ut voluit. већ ни телесног. о животу светих људи. Christianam fidem auxit.. vitia emendavit.2) Златоустове беседе сведоче о дубоком познавању и разумевању људске природе. заснован на читању Писма“). jан. Јована Златоуста. садржину проповеди треба да чине реч о души и о оним добрима која се ње тичу. Вечерње. По његовом учењу. ЗЛАТОУСТ КАО ПРОПОВЕДНИК „Чшѹ всезлатѹю зливющѹю рки оученї медотчныхъ  напающѹю тврь псненнѡ воспомъ“ (27. Judaeos et haereticos profiligavit“. Јевреје и јеретике уништио“). што му је. о венцима који се у изобиљу налазе на Небесима. као и о томе зашто смо створени и каква нас судбина после смрти очекује. јер је он сам. Нема покрета – не само духовног. макар 1) 2) „Да проповед треба волети више од свега“ (PG 58. Пренос моштију Св. Блажени Јероним Најпре ћемо говорити о Златоустовом проповедничком раду. PG 54. Монфокон „Sermo Presbyteri. на том пољу највише радио и стекао највећу заслугу. („Изазвао је суза колико је пожелео./9 феб.ГЛАВА 1. уосталом. Scripturarum lectione conditus sit“.

212. Златоуст у својим проповедима не износи метафизичке теорије нити богословске апстракције. набрајајући велике Оце и Учитеље Цркве. Зато је појмљиво да су не само Грци. Љубављу су били прожети сви његови поступци. Les richesses oratores de saint Jean Chrysostome réunies et disposées pour la prédication. већ из савременог реалног живота изобилно црпи материјал који пружа својим слушаоцима. Колико су се Ориген. друге су му и веће бриге одузимале много времена и труда. Како пише Филарет Черниговски: „Тајна Златоустове беседе је љубав. најнеприметнијег и најскривенијег – којег он не би опазио. то су тропи и поређења којима његов говор обилује толико да изазива „морску болест“ (ad nauseam usque). Свети Григорије Богослов или Свети Василије Велики уздигли на Хималаје догматског учења. већ и Латини и сав хри­ шћански свет. љубављу је одисала и свака реч његова. како је приметио и проф. 6) Montfaucon. Пономарјoв (А. него на самог Златоуста. разумео и по заслузи оценио. Неки од савремених слушалаца пребацивали су му да у својим беседама често прави дуге уводе (προοιμίων). у чему му нема премца у фаланги највећих хришћанских проповедника. Doublet. све се његове проповеди одликују лакоћом разумевања. У љубави је била и сила речи његове.“3) Његова љубав према ближњима достиже врхунац у жељи за њиховим вечним спасењем. не спомиње Златоуста.и најнезнатнијег. 5) Baur. „Святитель Иоанн Златоуст в церковно-народном учительстве на Руси“ // Церковный вестник. Његове беседе одишу очинском љубављу не само према његовој пастви. 5-6. 47 (1907). већ према целом хришћанском роду. оне су увек савре­ мене и служе као узор проповедништва за све народе. Пюш. PG 53. 232. II. уп. I. Чудно је да Данте у својој Божанственој комедији. Филарет. 4) — 56 — . I. XIII. тако да није успевао да своје проповеди исправља и дотерује. Paris 1902.4) Без обзира на то. 1499.6) Али и та замерка се односи више на време и његове стилске захтеве. све прилике и сва времена.5) Једино што би се донекле могло замерити и што је Монфокон замерио славном проповеднику. Због дубоког познавања људске душе којим су прожете све његове проповеди. проничући у дубине људског срца. Златоустове проповеди из времена његовог служења у Антиохији много су – и по садржини и по форми – боље и савршеније од оних писаних и говорених у Цариграду: пошто је тада стајао на челу цариградске Цркве. толико је Златоуст непрестано боравио на Хималајима моралног хришћанског учења. Пономарев. Одговара­ јући на то „да је само Бог независан и да само Њему не треба саветник“ 3) Архиеп. признали Златоусту првенство на пољу хришћанске проповеди. Он је првенствено проповедник љубави. III (Praefatio).

он мора често продужити расправљање у другој и трећој беседи.(у беседи De ferendis reprehens. јер он зна и разуме смисао онога о чему се говори. 10) Гетеово поређење о Хумболту могло би се с пуним правом применити на Златоуста: „Er gleicht einem Brunnen mit vielen Röhren. Августин се у својим проповедима обраћао разуму својих слушалаца. пошто у само једној беседи није увек могуће довршити доказ неке тврдње или неке истине. он мора у уводу опширније тумачити. 147). ипак се. дотле се Августин обично задовољавао са четврт сата. nominum – О подношењу оптужби и промени имена). Осим тога. а више им држао пажњу. који долазе у храм само једном у недељи. а Златоуст више њиховој вољи. апостола Павла често удаљавао од главне 7) PG 51. wo man überall nur Gefässe unterzuhalten braucht und wo es immer erquicklich und unerschömt“ (Личи на чесму са више цеви. Авгу­ стин се строго придржавао одређене теме и увек је имао пред очима циљ који је строго логички развијао. под тренутним утицајем душевног расположења обичавао да напушта главни предмет своје проповеди и да бере цвеће које расте покрај пута. Писмо није потребан дуг увод.7) На замерања да у једној беседи говори о више сасвим различитих ствари. Златоуст каже да дужина увода његових беседа бива због тога што он говори мноштву људи и жена који су заузети свакидашњим пословима и разним земаљским бригама. 353-354. PG 59. Geschichte. Већ с обзиром на сам обим проповеди. често толико апстрактно да су га његови слушаоци с муком могли пратити корак по корак. различито развијало и њихово проповедништво. Златоуст одговара да као што лекар за разне болести даје разне лекове. 131-136. због чега је своје слушаоце мање умарао. због чега је потребно понављање прошлог. 9) Bardenhewer. et de mutat. Тако се при спомињању Св. а вода увек свежа извире и неисцрпно дотиче) (Eckermann.8) Барденхевер пише: „Древна источна Црква има само једног јединог Златоуста. па да би им било јасније оно што говори. а од проповедника древне западне Цркве обично сравњују с њиме само Августина. 37 и даље. Док је Златоуст често говорио по два сата10). Августин је кратак у својим беседама те се његов „breviloquium – сажето излагање“ знатно разликује од Златоустове „μακρολογία“ (опширно говорење. напротив. држање дугих говора). те су понекад његове проповеди састављене из више самосталних делова. 8) — 57 — .“9) И мада нема међу њима никаквог принципијелног противречја или барем супротности. тако и проповедник за разне духовне болести и недостатке мора пружати разне поуке и савете. Златоуст је. да не би нова беседа остала неразумљи­ ва. док ономе који често чита Св. услед личних разлика. где једино треба држати судове испод њих.

док сам ишао. Беседи на Књигу Постања казао: „Пазите и одбаците равнодушност! Због чега ја то говорим? О Светом Писму вам говоримо. PG 54.22). Тако је у 4. 24). Исус Христос им је. 38). У Трећој књизи о царевима читамо: „И сви цареви земаљски тражаху да виде лице Соломоново. Док се Августин не задржава на сликама и поређењима. сусревши ме у средини речи. У другој прилици Спаситељ пита ученике: „Зашто такве помисли улазе у срца ваша?“ (Лк 24. Има у Св. У беседи In illud Isaiae. а ви окрећете очи од нас и гледате на свети­ лнике (λαμπάδας = светиљке) и на онога који их пали. Чак је и нарушавање проповеди од стране слушалаца умео искористити у своју корист. Ко је помно читао Св. дотле Златоуст мисли да је лакше поучити тако него апстрактним изла­ гањима. Ја Господ Бог створих светлост. Врло су занимљиви у том погледу Гетеови стихови: „Ist nicht der Кern der Natur Menschen im Herzen?“ 11) 12) PG 56. али ћемо најпре обратити пажњу на једну начелну ствар која ће нам јасно осветлити разлику међу њима. Писма. књизи Постања говори се „да су све мисли срца њихова свагда само зле“ (10. задржавао и тако везао (Павле) да сам се морао њему покорити и о њему завршити беседу!“11) И при излагању појединих истина и мисли Златоустов је начин много мање напоран.“12) Упоредићемо Златоуста са друга два велика проповедника Христове Цркве – са Св. И ја палим светило Св. 597. Григоријем Богословом и Св. већ срце (καρδία). он говори: „Та знате да ме је често негде на путу. већ у срцу. знајући њихове помисли. Нарочито је умео да пажњу својих слушалаца утврди у уводу својих проповеди. Писму много таквих места која указују да је главна моћ наше душе не ум. И дар говора има свој извор у срцу. као и да је оно извор наших мисли. — 58 — . Господ је рекао: „Јер од сувишка срца уста говоре“ (Мт 12. Kад су књижевници и фарисеји помишљали у себи да само Бог може опраштати грехе. 24). да чују мудрост његову коју му Господ даде у срце“ (10. те да по њему и људске мисли имају свој извор не у уму. Ego Dominus Deus feci lumen – О оној Исаијиној. рекао: „Шта помишљате у срцима својим?“ (Лк 5. Писмо могао је опазити да се у њему даје предност људском срцу над разумом. 34). Велика је равноду­ шност гледати на онога који пали светилнике и напуштати нас. 146. У 1. Корећи фарисеје. Василијем Великим. и на нашем језику гори светлост учења.теме своје беседе и завршавао прослављањем Апостола.

који је највише на свету ценио проповедни­ штво и који га је сматрао својим вођом на путу ка небу. Василија. Св. 468. 15) Уп. то сведочи сам Св. der Künstelei und Schönrednerei. 1077). Златоуст је. доступније и присније од беседа Св. (Patrologie. Св.13) био је велики проповедник14). 21) PG 55. 152. 47. 18) PG 36.(„Није ли срж људске природе у срцима њиховим?“). њеног исправљања. уп. wenngleich er dem Geschmacke des Jahrhunderts. 452. 137. Међутим. кад у свом 42. а језик је у њима прилично нејасан. (PG 36. PG 36. 244.18) Св. извештачености и красноречивости). 13) У VI слову (de Pace) Св. 172). Григорија Назијанског многи богослови карактеришу као човека ума – Γρηγόριος ὁ νοῦς 16) – како о том пише Василије Кесаријски17). III. Григорије. 3). које је било оплемењено узвишеним и вечним законима Христовог морала: то своје разумно срце ставио је Златоуст кроз проповед речи Божје у службу својој пастви ради њене поуке.15) Св. потчинио свој ум срцу. слову каже да „ништа Богу није тако мило као чисто учење и душа испуњена догматима истине“. али његове беседе пуне су реторства и учености. 636). овај који ми је једини преостао. Григорија пише: „οὕτω γὰρ καλεῖν αὐτόν ἐστιν οἰκειότερον“ (прикладније је да њега тако називамо). Василије Велики – иако признаје да „Писмо сматра срце (καρδίαν) руководиоцем (ἡγεμονικοῦ = управитеља) душе“19) – такође даје преи­ мућство уму: „Пре свега је чистота ума требало да буде објављена блаженом (мисли на прво блаженство – Мт 5. 728). догматски елеменат над моралним. auch seinen Tribut zollt“ (Он је непорециво један од водећих говорника хришћанске старине. 220. 253. ма како да је платио цену укусу столећа. 20) PG. којим сам једино богат“ (PG 35. Стога су нам Златоустове беседе ближе. Григорија Богослова превладава ум над срцем. — 59 — . сматрајући људско срце за извор мисли21). блаженог Августина или ма којег другог бесе­дника. приближавања Христовој истини и достизања вечног спасења. PG 57. 17) Krumbacher. јер је намера срца корен телесних радњи. Григорије Богослов. 14) Барденхевер каже: „Еr ist unstreitig eier der ersten Redner des christlichen Altertums. 757-1255. Geschichte. 16) Василије Кесаријски у свом коментару на беседе Св. 19) PG 29. Да је та карактеристика потпуно правилна.“20) Стога у његовим проповедима као и код Св. Григорије пише о себи: „Овај (дар говорништва) приносим Богу. без обзи­ра на своје дубоко знање и философски ум. препорађања. због чега су учени богослови већ од 5. 359-360. „и не жалим напора на копну и на мору који су ми га (дар) доставили“ (PG 35. 138. века почели писати коментаре на њих. Гри­ горија.

тако се и проповедник брине за слушаоце и њихов напредак. па . Јер као што се земљоделац не брине ни о чему другом осим о семењу и жетви. Беседи Антиохијцима. где каже: „Недавно сам вам говорио и сада вам говорим: О. и то отац који нежно љуби. него научене (уметничке) брижности). 753. кад не видим код вас никаквог напретка.“24) У беседи О будућем суду Златоуст вели: „Та ја сам отац. PG 49. Не оплакује тако жена свога мужа. 103. јер нама није тесно у вама…“23) У 3. дознали бисте да ја сагоревам више неголи иједна жена која је допала прераног удовства. али је широка љубав. знајући злобу непријатеља који завиди вашем спасењу. 42. а засигурно и у недогледној будућности. а крманош о таласима и пристаништу. кад види да у пољу посејано семе расте и да усеви цветају. 23) — 60 — . Па иако је народ многобројан. радујем се. по Монфокону. што више увек с вама био. и што сте с таквом ревношћу опет дошли да слушате. Рекли смо да су Златоустове беседе прожете дубоком љубављу према пастви. ако и не присуством тела. Тако он у 31. Беседи на Књигу Постања каже: „Дубоко сам вам захвалан што сте јуче са задовољством слушали моје речи о молитви. када бих с вама увек. кад бих тиме мо­гао обратити душе ваше. не пропушта ништа што од њега зависи и сваки се дан брине и ноћу и дању да не би штогод омело његов труд. у савремености.22) као и велика раширеност и популарност Златоустових беседа и њихова необична снага у прошлости. Беседи на Дела апостолска он говори: „Ништа ми није драже од вас.“26) 22) Montfaucon. О када бисте ви могли видети огањ моје душе.“25) Додуше и народ је волео слушати његове проповеди и посећивао их је у великом броју. што је подстицало и Златоуста да на томе што више ради. као ја то мноштво око нас. па ни сама светлост. нити отац сина. тако исто и ја. Та дубина види се у 9. Као што и пољоделац. Хиљаду пута волео бих лишити се вида. а оно силом љубави! Јер ја немам каквог другог живота. I. 25) PG 63. 12).одатле. III. а оно даље нећу да кажем. Зато и све вас носим у срцу своме не само овде. а обим срца мога мален.вама није тесно у нама‘ (2 Кор 6. тако ми је ваше спасење милије од светло­сти. „еjus orandi ratio plus habet nativae elegantiae. 26) PG 53. 283. веселим се и спремам се на борбу. осим вас и бриге за ваше спасење. већ и код куће. видећи како цвета та ваша духовна њива и то духовно семе посејано у дубини ваше душе. quam artificiosae diligentiae“ (начин његовог говора има више урођене елеганције. 24) PG 60. јер то и нас бодри и подстиче да вам још обилније пружимо ту духовну храну. као и ја сада.

одмах се бране својим сиромаштвом. 660-661. јер су нарочито комедија и мим (mimus) уносили велику аморалност и распу­ штеност у друштво. нити шта слично могу да зауставе ту несавладиву манију. већ у испуњавању закона! Срамота је имати превласт над градовима. већ у врлинама. ч. те нити сиротиња. оскудицом у храни. куће и тргови празни су због тог преступног позорја. већ и горњи спратови и куће и кровови и стене и хиљаду других места. Ако им ко пребаци. нити слабост ногу. не уступајући ни у томе. тако да их је он с правом називао „вавилонском огњеном пећи“ (τὴν Βαβυλωνίαν κάμινον). али оне који би требало да чују укоравање не видим да су присутни. 172-173. 315. који су својом раскоши и моралном распуштеношћу били велика саблазан за људе слабе воље. апостоли не поштују. Али ипак. не можемо ћутати… Једном се у недељи овде сакупљамо.“30) Позориште је Златоусту задавало више бриге од циркуса. да се пророци презиру. Зато бих хтео да корим.29) У 4. 193. 30) PG 54. а уступати насладама. Пошто је народ врвио у позориште и у циркус и заборављао Цркву и молитву.Али Златоустово срце није се могло увек радовати. већ вас. да у томе гледате смисао живота. или у неким стварима бити умерен. Оци запостављају и да омаловажавање кроз слуге прелази на Господа. 31) PG 49.31) Нарочито оштро Златоуст жигоше глумице. којима не треба ове опомене нити исправљања. они су у друштву изазивали и велику моралну поквареност. 28) Baur. Беседи (De seipso) укоравао Цариграђане: „Ви грађани великог града. први после грађана првог града. I. уп. покажите ми се први не у пороцима. нити заузетост послом. њихово изазивајуће држање и њихове нескромне покрете 27) Још је Тертулијан називао позориште „consistorium impuditiae“ (пребивалиште бесрамности) (PL 1. Раин. „Св. Овде у цркви не можемо видети попуњена најважнија места. А. недостатком времена: да се морају бринути за издржа­ вање и друге потребе… док је читав град у циркусу. Баур тврди да данас нисмо у стању замислити велику улогу какву су у животу великих античких градова имали позориште и циркус. не у распуштености. Григорије Богослов у својој 36. каквих је скоро увек већина. Велики – не само морални – бич његовог времена било је тадашње позориште27) и циркус.28) Осим великих материја­ лних трошкова. па ни тај дан многи не могу провести без својих земаљ­ ских брига. и да први град међу градовима постане град играча“ (PG 36. а у коњским тркама и у позориштима и у утркивањима и у лову на псе тако бити упорни. 29) Још је Св. Иоанн Златоуст и театральныя зрелища его времени“ // Христианское чтение. 649). то је веома огорчавало Златоуста и задавало му много бриге у његовом пастирском раду у Антиохији и архипастирском у Цариграду. Беседи о Ани он је рекао: „Не знам којим речима данас да говорим? Видим да се богослужења мање посећују. — 61 — . нити телесна болест. 280). I (1896). а тамо је заузет не само хиподром.

А кад се треба јавити у цркву као да се спушта са високог престола достојанства. 68. и затим: „Какву неправду нађоше оци ваши у мени“ (Јер 2. тако је млитав и спор и после тога тако надувен као да је Богу учинио неку милост. 35) PG 48. него ли гледати ово позориште“33). 735. убедљиве речи и молбе нису имале великог успеха у борби против позоришта и његових тешких последица по морални живот његове пастве. 33) „Καίτοιγε εὐκολώτερον ἄν τις τὸ Αἰγαῖον καὶ Τυῤῥηνικὸν παραδράμοι πέλαγος μετὰ ἀσφαλείας. то га је тако огорчило и узбудило да је на Ускрс у храму Св. а богаташ не сматра да тиме понижава своје достојанство. у којој је изобличава­ јући те страсти. ἢ τὴν θεωρίαν ταύτην. на што се он често тужи у својим проповедима. а у беседи In inscriptionem altaris – Против жалбе на жртвеник: „Сваки дан зове нас позориште и нико се не лени и нико не доцни и нико се не тужи на бригу због послова.35) Када је Златоуст као цариградски архиепископ провео у Цариграду више од године дана и видео да Цариграђани чак и на Велики Петак заборављају храм Божји и јуре у циркус да гледају коњске трке. али и класичну беседу.“34) Златоустове опомене. позивајући их на суд против себе.“32) У 7. Златоуст је говорио: „Је ли могуће то издржати. је ли могуће то поднети? После двоструко дужих беседа и таквог поучавања. Тако је и Бог урадио са Јеврејима. Против Златоустовог утицаја на његову паству уротио се и ђаво те је измислио још једно средство: наиме. младић се не боји ватре природе и пожуде. већ и читавих породица. рекао: „Народе мој. 32) PG 59. — 62 — . те често саветује своје слушаоце да се не излажу опасностима које им одатле прете: „Они који излазе из позоришта гро­ зничаво горе од пожуде. Апостолâ одржао оштру.тела приликом игре. Старац се не стиди седе косе. а затим у позориште. да би се и на тај начин верни одвратили од посећивања храма и слушања проповеди. Беседи на Матејево Јеванђеље он говори: „Али ипак лакше је безбедно препливати Егејско и Тиренско море. 34) PG 51. 333. и уједно претио лишавањем Светих Тајни онима који продуже и даље такав неморалан живот. он је често слао међу Златоустове слушаоце џепароше који су им крали новац изрезујући њихове џепове са новчаницима. шта сам ти учинио и чиме те огорчих? Одговори ми!“ (Мих 6. је ли могуће то поднети? Хоћу да ви сами себи судите. предочавао својој пастви сву опасност која од њих прети моралном животу не само појединаца. јер им је.“ (PG 57. већ сви јуре тако као да су добро опасани и као да су слободни од сваке бриге. 5)? Овоме ћу и ја подражавати и рећи ћу вам опет: је ли могуће то издржати. 80). 3).

и кад се непрекидни рат завршио. зар то ради христољубиви народ?… Нисте показали поштовања чак ни према дану у који су се испунили символи спасења нашег рода. и наступило измирење Бога са људима. трофеје и победе над демонима. не гушећи га ћутањем. кад је проклетство скинуто и грех поништен. зар је такав град. ви сте чинили крсне ходове и прозбене молитве и сав је наш град попут потока трчао к местима апостолâ. зашто им ниси набацио благи и лаки јарам побожности и наметнуо правилни суд. PG 56. који више жалост изазива. и кад се све изменило – на тај дан. како ћемо Његов гнев утишати? Када је пре три дана провала облака и страшна киша вукући за собом све порушила и такорећи од уста откинула земљорадницима хлеб поваливши родно класје. када се гнев утишао и када смо преко мора прешли. d). оставивши цркву и духовну жртву. 265. је ли могуће то поднети? Та ја нећу престати да то непрестано понављам и тиме мој бол ублажавам. Павла и Тимотеја. који је примио славног пророка (Самуила)36). и молисмо као заштитнике нераздвојне апостоле светог Петра и блаженог Андрију. већ на Велики Петак. темељу вере. срџбу и пожуду. и кад је услед мноштва влаге све остало сагњило. побегоше да гледају утркивање коња и починише такве баханалије да су читав град испунили виком и неуредном дреком и неумереним смехом. То је сигурно била друга црква у Цариграду – с друге стране морске обале. горе сам страдао него они који се са таласима боре… Шта да кажемо или како да се бранимо. заробљен ђаволом. прослављати и молитве благодарности слати Ономе Који је целоме свету толика добра учинио – тада ти. и заједницу братску. нити великодушношћу апостолске помоћи поучен. светост поста. када се рај отворио и кад је разбојник у стару отаџбину враћен био. После тога. оставивши нас. А ја седећи код куће и слушајући страшну вику. кад је твој Господ био на крсту распет за читав свет и такву жртву поднео. и зашто их ниси повео циљу натприродног позива. А ти – нити страхом оног што је било преплашен. 68. прим. посматрајући своју душу заробљену и насилно ухваћену страстима? Ако ли си већ хтео гледати трку неразумних животи­ ња. не трчећи од 36) Baur. Како ћемо после тога моћи умилостивити Бога. проповедајући њихове борбе. празнујући с целим народом духовну славу. дајеш се одвући на оне призоре? Је ли могуће то издржати. кад је требало постити. замери и каже: Зар је такав град апостола. II. савладавши таласе пожурисмо првацима: Петру. већ износећи међу вас и стављајући га пред ваше очи. куда је ишао крсни ход (уп. ако какав туђин откуд стане. 37) — 63 — . само један дан после тога у масама скачеш и лармаш.неки. зашто ниси обуздао у себи неразумне страсти. сасуду избраном37). Павлу.

да није од гвожђа? Та на теби је месо. ако често срећемо жену. кад је требало мало престати са бившим злом. осим радости има и велику корист… Зар не знаш да као што ми. које се лакше од сламе запаљује пожудом. био си у пожуди са њоме. док су те ствари створене теби да служе. 28)? Шта. Не долазе ли отуд упропаштавања домова? 38) Први дан ишли су у циркус. како чини тако непристојне ствари… и ти се усуђујеш рећи да не осећаш ништа људско?… Јер и ако ниси био у загрљају са блудницом. Зар није било довољно пређашњег дана38). како ће после гледања остати чист? Да није твоје тело од камена. тако ће и Бог од нас тражити рачун о данима нашега живота. Ти си постао пун прељубе и питаш – каква поквареност? Зар ниси чуо да Христос каже: . примивши од Бога у зајам толику кућу – овај свет. уводећи их испочетка због узраста неискусне у злу. ако кажеш да ниси погледао са жељом? Како ћеш ме моћи уверити? Јер ко се не може уздржати од гледања позоришта. да бар лекара потражиш. како страсно и нежно пева блудне песме. Та шта спомињем позориште? На улици. видиш жену блудницу како гологлава улази са великом бесрамношћу. и очеви синове. долазимо у узбуђење. мада си болестан. одвођаху у пропаст зла. дакле. а ти. већ од земље ка небу? Ова врста коњске трке. како смо сваки поједини дан провели? Шта ћемо дакле рећи? Како ћемо се оправдати кад будемо онога дана упитани за рачун? Ради тебе сунце се родило. а ти. Па каква поквареност. а ноћ прошла: и све то ради тебе постаде. који својом поквареношћу губе душу своје деце. и ток природе сачувао свој обични ред. и месец је ноћ осветлио. како изговара бесрамне речи. задобивши безброј рана. већ и други. поглед. људско месо. непристојни удови. ход. а после у позориште. не знаш да болујеш. говорим – ниси вратио уздарје. и шарено јато звезда заблистало: ради тебе семење је изникло и биље израсло. обучена у златом извезено одело. тако да не би сагрешио онај ко такве не би назвао очевима већ убицама синова. покрети. и ти. речи. слика њена остала је у твојој души. дајући у руке нашим слугама сребро (новац). тражимо од њих рачун до последњег новчића. јурећи из дима у ватру. гору? Старци срамотише седу косу. велиш? Баш то ме жалости да. да опет идеш у позориште. седећи горе (у позоришту). већ га са таквом страшћу гледа. већ је учинио прељубу са њом‘ (Мт 5. њено држање. И не само онда. како сагиње удове и игра.преступа ка преступу. младићи упропашћаваху своју младост. где има толико повода за непристојност. глас. и у мислима учинио си грех. и дан свануо. Свако који погледа на жену са жељом за њом. спуштајући се из једне пропасти у другу. враћаш се кући. — 64 — . већ кад се позориште завршило и она отишла. испуњаваш жељу ђавола? И ти.

нећу му допустити да се дотакне свете трпезе. нећу му дати свете Тајне. Ако дакле неки остадоше у својој моралној трулежи. не делите с њима заједничке трпезе. већ га и ви кажњавајте. Узрок је тај што се ниси (из позоришта) вратио кући сам већ имајући са собом блудницу која долази не јавно и отворено – што би било лакше. не примајте у кући. а обичне бриге око вођења господарства изгледају ти тешке. PG 57. не излазите с њима нити улазите. 937. тако ћемо их лако опет задобити… О. 263-269.худости‘. PG 54. а Бог да се прославља сада и увек у бесконачне векове. пошто си се испуњен оном (блудницом) вратио као заробље­ ник. Дакле. много страшнију… Због тога унапред говорим и јасним гласом довикујем да ако когод после ове опомене и поуке буде јурио за грешним ужасима позоришта. јер као што смо добили власт да вежемо. нећу га примити у овај храм. да би они који су здрави били још здравији. Овако поступајте: не разговарајте с таквима. и свако ко приступи – досадан и мрзак. а који су болесни. већ као што пастири метиљаве овце издвајају од здравих да болешћу не заразе остале. тако смо добили и да дрешимо.Није ли отуд губитак уздржљивости? Зар нису одатле разводи бракова? Зар нису одатле свађе и размирице? Није ли отуд мрзовоља која нема узрока? Јер. којим то можемо учинити. али ипак примисмо достојанство од Божије благодати. 60. јер ће нас сада Јелини исмејавати и Јудеји се подругивати. да се узмогну од тешке болести опет опоравити. 520. и опет суд да искажемо. и ми да се радујемо. PG 48. уздигли се до вишег угледа и благочешћа. Дакле. да нико од оних који остају у том истом блуду не улази у цркву. жена ти твоја изгледа мрскија. и суд је решен. 40) PG — 65 — . Амин. да би се молитвама Светих39) они који су покварени што пре повратили. 229. не општите ни на тргу. Већ је читава година дана како сам дошао у ваш град и не пропуштах да вам често и непрестано упућујем такве опомене. и деца досаднија. јер би је жена брзо протерала – већ у мисли и савести лежи и изнутра зажиже вавилонску пећ. и нека се сматра као заједнички непријатељ. нека се избаце такви. PG 55.“40) 39) Уп. 56. 408. те да се и ви спасете. јер иако смо скромни и у великој . нека се промене. и слуге непожељне и кућа непотребна. тако ћу и ја радити. кад ми сами допуштамо да тако грешимо. Ако ли сте се ужаснули чувши овакав суд (јер видим да сви уздишу и да су се смирили). Та не желимо нашу браћу силом истиснути. већ Цркву од срамоте одбранити. онда да коначно пресечемо… Немој дакле презирати наше мишљење. а они који су остали чисти. PG 50.

сутра ћеш убедити. а више државно чиновништво поново је полагало заклетву верности императору. а Венера његова верна пратиља) (Baur. већ и строгим религиозно-моралним мерама умео довести у ред.“42) Зато није чудно што је Златоуст такво празновање назвао „да је сатанински празник“ (ἑορτὴν οὖσαν σατανικὴν)43) и што га је оштро жигосао и од њега одвраћао своју паству. ипак они свима проповедаху и имају 41) Baur. 79. она сведочи да је призивање светих у молитвама постојало у 4. моћи ћеш бар мали број од многих: јер ако и апостоли не убедише све људе. 208). Беседи на Прву посланицу Коринћанима он говори: „Ако ли данас ниси убедио. коју је он не само поукама и опоменама. са особитом свечаношћу прослављала Нова година.“ (То је време када је Бахус био градски управитељ. већ и на државно законодавство. Куће и тргови украшавани су венцима и ћилимима. И још нешто: изгледа да су Златоустове проповеди утицале не само на паству.Ову смо беседу с незнатним изостављањима скоро у целини навели због више разлога. I. 42) — 66 — . која је и онда почињала 1. 43) PG 48. што га је страшно болело. веку као опште позната и призната догма Христове Цркве. као и у другим великим градовима империје. II. она пружа красноречив доказ Златоустовог дубоког психолошког познавања људске природе и најинтимнијих односа породичног живота. Али без обзира на Златоустове златне и свете речи. Затим. народ се одевао у бело свечано одело и сви су се међусобно даривали разним даровима. страшним пијанчењем. разним раскала­ шним играма и грубим развратом. јануара.41) У Антиохији се. па ако никад не убедиш. година). Тог дана Сенат је држао свечану седницу. Како Баур примећује – не без основаног разлога – два месеца после ове проповеди (Strafpredigt) император Аркадије издао је закон по коме су у недељу свуда у градовима империје биле забрањене позоришне представе. нити се дао поколебати у својој истрајности у проповедању речи Божје. коњске трке и друге сличне забаве (399. Разуме се да Златоуст не би имао ништа против таквих свечаности да они нису увек биле праћене неумереним гозбама. ти ћеш имати савршену награду: ако све не убедиш. а увече је читав град био осветљаван. готово иста слика понављала се из године у годину. Градски беседници на јавним местима држали би пред народом своје најлепше говоре. па ипак. Баур каже: „То су били дани за време којих је Бахус био градоначелник. а Венера његова верна сапутница. а уједно показује и будну и непрестану његову бригу за морални живот и напредак његове пастве. 963. „Das waren die Tage. in denen Bachus Stadtpräfekt war und Venus seine treue Gefährtin. Пре свега. он није губио наду. Тако у 4.

нити да ћутимо. обраћао ко пажњу или не. којима је поверено служење речи. то чини и онима који поучавају. Ако нико не послуша наше речи – а немогуће је да реч посејана међу толике слушаоце остане бесплодном. признајем себи да брбљам превише. не желе те слушати и немај с њима ништа заједничког… Шта говориш. 45) — 67 — . Ако не узмогнеш стотину. побрини се за десеторицу. али не улази са истом бестидношћу (као пре). па и један послуша. ухвати рибу која га је читав дан избегавала. Беседи на посланицу Ефесцима каже: „Οἴ μοι! ὅτι συνεχῶς ταῦτα λέγων. 30. не презири ни петорицу. већ по намери оних који чине право.“ (Тешко мени! Јер док непрекидно ово говорим. Бог обичава да венце дели не по успеху онога што је право учињено. већ и сребром?“44) У Беседи о Лазару четве­ родневном он каже: „Нека би више успеха било од наших речи! Али ако и после опомене остану у истим гресима. Често напомињући у својим беседама потребу читања и изучавања Св. и врела извиру. дакле. нити одустати (од проповеди). наших пребацивања и прекора и сетивши се стиди се и предомишљајући се црвени и не ради са пређашњом дрскошћу оно што је навикао… И рибар често читав дан извлачи празну мрежу.45) Али неки нам се смеју. намеравајући да се врати.награду за све. ако само пет. (PG 62. мањину прези­ рати. немој превидети ниједнога. ако не можеш десеторицу. мада нико из њих не захвата воде. Златоуст у 21. Немој. те се за столом често сећа наших речи. немој губити храброст. ако не можеш спасти васељену. слушао нас когод или се не освртао… Тако сам ја у души својој решио. ипак ми нећемо одустати од наше поуке њима. да ову службу испуњавам и вршим налог. Ако си два обола уделио – Он прима: и што је учинио оној удовици. зар није доста за нашу утеху? Ја ћу и други необични случај допустити. закон човекољубивог Бога налаже да никад не одступимо од своје дужности. Писма. две 44) PG 61. немој се због жеље за великим одвраћати од малог. ако ниједнога не узмогнеш. праве шалу и говоре: престани саветовати и наговарати. ληρεῖν νομίζομαι· Πλὴν ἀλλ’ ὅμως οὐ παύσομαι τὸ ἐμαυτοῦ ποιῶν. јер и потоци жуборе. човече? Та зар смо ми узели на себе да у један дан све ухватимо у мрежу? Јер ако само десет њих. а често увече. али пак нећу престати да чиним оно што стоји до мене). и одлази кући… И кад би земљорадник због једне. ако и петорицу не можеш. па нека она само и лежи – ни тада није наша реч бесплодна: јер ако неко и уђе у крчму. мада нико из њих не црпи. Зар не видиш да и трговци у својим уговорима врше трговачка предузећа не само златом. Тако треба да и онај који говори све испуни што од њега зависи. Јер и нама. и реке теку. мада нико из њих не пије. 151). докле дишем и докле Богу угодно буде да нас остави у животу. иако га нико не слуша.

Беседи о Лазару Златоуст каже: „Као што сам говорио. Овде ћемо навести једну од таквих беседа. док сиротињи нису хтели да помогну и да јој олакшају тежак живот и страдања. Златоуст у истој беседи каже: „Хоћу да вас учиним оштро­ виднима. али не марим. У 7. 963-966. можда да и небо и ваздух буду од злата. само да буде од тога какве користи. то какав 46) PG 48. оно што говорим није плод многоречивости. и дивљаштво. а да нема макар мало добра у себи (οὔτε ἀγαθός τις οὕτως ἐστὶν. (PG 48. не да вас површно забављам. у дубину где нема буре. и зидови златни. кад се подражава неком из незнабожаца или боље рећи не незнабожаца. Та Златоустова истрајност у проповедању речи Божје сведочи о његовој дубокој вери да људска душа није сасвим искварена. Беседи на Посланицу Колошанима он говори: „Знам да ме многи због тога исмејавају. у дубину безопаснију од морске тишине… И тако.“46) Говорећи о потреби подробног и тачног тумачења јеванђелског текста у проповеди и о њеној опширности. какав је то преступ. и опомињући и претећи…“ (PG 58. брзо би сви поумирали од глади. већ да вас спустим у дубину божанских Књига. већ бриге и нежне љубави и учитељеве чежње да речи његове не пропадну. богатство чини људе безумнима и беснима. ὡς μὴ ἔχειν μικρὰν κηλῖδα. они би усхтели да и земља буде златна. тад би за нас океан био затворен. а ти такве ствари радиш? О. какав дракон или боље рећи какав демон. а не просто да показујем себе. — 68 — . Кад би богаташи имали власт.“47) Златоуст је у својим беседама често војевао и против богаташа. Каква би Сцила (неман). а вама је укрепљење‘ (Флп 3. 47) „διδάξαι βούλομαι. али треба да се запање они који то раде. 727). избегавао море.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Та Христос је унапред знао да се издајица (Јуда) неће исправити. 79. ὡς μὴ ἔχειν κἂν μικρὸν ἀγαθόν)“ (PG 48. па ипак није престајао да чини оно што је од њега зависило. Јер мени није досадно писати вам једно исто. који су злоупотребљавали своје богатство и расипали га. 1) – желим да поучавам. јер то је распуштеност. и жестокост. 1042). каква сујета! Шта би више безуман учинио? Мокраћу цениш толико да је пушташ у сребрни суд? Знам да се запањујете слушајући то. Заиста. а живот би због тога постао без користи. (al. Колико је Златоуст у том своме захтеву далеко ишао. какав ђаво би то учинио? Шта користи Христос и шта вера. сведоче следеће његове речи у 80. Каква је то помама (μανία). нити је неко тако добар. каква грдоба. 1040-1042). οὐχ ἁπλῶς ἐπιδείξασθαι“. већ за саветовање. οὔτε πονηρός τις οὕτως ἐστὶν.или чешћих ненормалности времена одустао од обрађивања земље. Нисмо одговорни за непослушност слушалаца. и нечовечност. нити је неко тако зао. и обест. а да нема мало љаге на себи. каква је то грозница? Други који је по образу Божјем створен. погибе од циче зиме. И кад би крмар због тога што је једном и двапут и често бивала бура. већ демона? Ако не ваља златом и бисером украшавати главу. . и људи који служе таквим будалаштинама. У 6.

који је увек тако поступао (PG 62. саветујем и заповедам да и украсе лица и такве судове поразбијате.“48) Златоуст напомиње да проповедник не сме у проповеди само уко­ равати. нека слуша. испричаћу вам шта сам чуо. већ је претходно дужан оповргнути заблуде и поучити. и шта ако поу­чавајући вас не спречавам да чините некорисне ствари? Та и Павле је забранио и злато и бисер. 675. Слава Теби Христе! Коликим си нас доброчинствима обасуо. нећу трпети. опет објављујем и свечано сведочим са блаженим Павлом. већ налажем и објављујем – ко жели. а после оповргавања прихватиће укоравање. нигде нема корисне употребе. мада и то не би требало трпети. Али свуда је сувишна сујета. јер ако увек ласкамо.Бољи је један праведник од хиљаде грешника‘ (Сирах 16. и ако ко друкчије поступи. када ћемо вас излечити. свуда луда охолост. У томе се Златоуст угледа на Св. нек се не покори – ако продужите да то чините.опроштај заслужује онај који се сребром служи за тако нечисту употребу? Зар није довољно да су остале ствари. унапред говорим: не дајем савета. и шта сада заиста бива. јер изгледа да ће оне пожелети да имају и косу златну… Ако ли не верујете и мислите да ја шале ради говорим. а дотле ће бити упоран… Изобличавање само по себи је неподношљиво ако га не спојиш са поуком. Чујте. нећу га више трпети. мада је и то безумље. 310). показаћеш да си безобзиран и нећеш никога задобити. омотавају длаке његове браде златним листићима као концем. 49) — 69 — . или једног оданог? Чујте. Павла. 12). Дванаест је било ученика. 48) PG 62. Шта треба мени мноштво грешника. већ посвуда претераност без користи. а он лежи као неко страшило. од коликог си нас безумља ослободио?! Слушајте. ако изучаваш духовну фи­ лософију. нећу поштедети (2 Кор 13. те они који су у позлаћивању вешти. 67). 349-351. а ко не жели. Златоуст је био у својим проповедима умерен. и да помогнете сиромашнима и да не будете помамни. 3). Бојим се да женски род од такве помаме не стекне у будућности изглед чудовишта. и чуј шта им је Христос рекао: .“49) Шибајући пороке и оповргавајући учења противника Христове Цркве – незнабожаца и јеретика. као катедре и мале столице све од сребра. То саветујем и мужевима и женама. ап. јер „ако кориш без оповргавања. И мужевима то исто објављујем: ако присуствујеш у храму. Цар персијски има златну браду. када ћемо вам корист допринети? Тешка је реч: . изгледа да је наше учење басна (μῦθος). PG 62. нити ћу допустити да овај праг преступите. онда одбаци ону сујету. нити ћу вам приступ дозволити. Незнабошци нас исмејавају.Да нећете и ви да одете?‘ (Јн 6. да ако дођеш опет. Па и ти реци ми шта волиш имати: да ли безброј слугу бегунаца и крадљиваца.

то чиним због бриге о теби… Тиме ћу и сам показати већу љубав. Ја не ударам делом. У делу О несхватљивости Божанске природе пише о њима да „све раде и предузимају како би истргли веру из срца слушалаца. Heiler. већ хоћу да исправим мишљење које је ђаво покварио. мораћете погубити и многе свете. 700-701. толико је био оштрији према Јудејима. већ од мртвих живе стварати. Златоуст је отворено устајао против таквих мера. ако не желиш увести у свет непомирљиви рат… Ако бисте хтели подићи оружје и поубијати јеретике. Дакле. Ако кадгод пребацујем. ако више љубећи. већ да се уништавају и убијају. 386).Да не би. не презирем човека.“54) У 1. јер такав је наш рат: не од живих мртве правити. почупали заједно с њиме и пшеницу‘ (Мт 13. Не треба. не јеретика већ јерес. 50) 51) — 70 — . 321. Оштрина с којом Златоуст бичује Јудеје долази одатле што су они у његово време имали велики утицај на тадашње хришћане и што су на све начине настојали да их одврате од Христове вере.штедећи човечју личност и имајући пред очима искључиво морално добро и спасење ближњега. ућуткују. већ прогоним речју. јер је биће дело Божје. дакле. не да их стојеће оборимо. ἧσσον ἀγαπῶμαι“. јер имам очинска осећања. не забрањује да се јеретици обуздавају. 29). нашкодићете будућем житу ако искорените оне који се могу променити и постати добри. 54) PG 48. будем мање љубљен. 33.) Беседи на Матејево Јеванђеље он говори: „Ако ме десет хиљада пута будеш грдио.“52) У свом говору о свештеномученику Фоки (Против јереси) Златоуст говори: „Данашња нас песма уводи у бој против јеретика. или зар се неће многи из истога кукоља претворити у жито? Ако дакле пре уништите њих. 2 Кор 12.“50) Док су се државне власти строго односиле према јеретицима и незнабошцима и често их не само прогониле већ и убијале. 710. 15 (PG 57. већ заблуду мрзим и желим је уништити.51) Он вели: „Господ говори: .“53) Колико је Златоуст био благ према незнабошцима и јеретицима. 53) PG 50. То је говорио да би спречио ратове и убиства. Cp. Обраћајући се својој пастви у 32. о чему сведочи осам његових говора против њих (Против Јудеја). „Εἰ περισσοτέρως ὑμᾶς ἀγαπῶν. не ратујем са бићем. већ да лежеће подигнемо. Беседи против Јудеја Златоуст за њих каже да „живе за желудац. чупајући кукољ. ја ћу ти ипак од чистог срца и искрене помисли назвати мир и никада никаква зла не могу о теби рећи. 385. (al. 477. изобилујући благошћу и великом милошћу. да им се брани слобода говора и да се спречавају њихови зборови и савези. уништавати јеретике. 52) PG 58.

Златоуст је у проповедима тешио своју паству за време гушења побуне у Антиохији. PG 50. Али ти. Ако је туга за покојницима особина незнабожаца. као за свагда потпуно несталима. 56) — 71 — . Посланицу Солуњанима.“55) У спису Против Јудеја и Јелина – да је Христос Бог Златоуст пита: „Зар није код њих новац у изобиљу? Зар главар њихов не сакупља безбројно благо одасвуд и од свих? Зар није тај народ дрзак. 13). браћо.“58) Како смо видели. 58) PG 48. за време земљотреса којих је допадао главни град Сирије59). кроз Којега и с Којим нека је слава Оцу са Светим и животворећим Духом. 848. беседи против њих говори да су „гори (непријатељскији) од свих вукова“ (οἱ λύκων ἁπάντων χαλεπώτεροι Ἰουδαῖοι)57). Са нарочитом је љубављу тешио своје верне у њиховој великој тузи за вољеним покојницима. ап. јер душа која ништа не зна о васкрсењу. 904. да није сасвим нестао и да је то сан? Кажеш – због обичаја. својство оних који немају наде. то реци ми – чија је особина прекомерно се жалостити и гребати лице своје од туге? Због чега плачеш. сада и увек и у векове векова. они само једно разумеју: ждерати и пијанчити. да вам буде непознато шта је са онима који су уснули. због бриге. 835. због забринутости за послове и због разних других дужности. дакле. али се ипак брине и о њиховом спасењу и говори својој пастви: „Не занемарујте њихово спасење. жене. већ сматра да је ова смрт потпуна смрт. који још не може ништа радити. Беседи на 1. Кад дакле изгубиш сина у незрелом узрасту. 1027-1030. и непрестано изазива неред и буну?“56) У 4. које горко плачете и које сте склоне неподношљивој тузи – ви поступате као незнабошкиње. због чега ти плачеш? Плакање је. већ ревносно радите и много се старајте да болесне приведете ка Христу. који очекујеш васкрсење. указујући на речи Св. ништа нису бољи од свиња и јараца због распуштености и неумерене прождрљивости. PG 48. 713. да не бисте туговали као они који немају наде“ (4. Послушајте. бесраман и свадљив. с правом се жалости. због чега онда плачеш? Шта 55) PG 48. 59) PG. 871. ако верујеш да ће васкрснути. Павла: „Нећемо пак.грамзиви су за земаљским богатством. плаче и неподношљиво тужи за умрлима. Златоуст говори: „Жалостити се због умрлих особина је оних који немају наде – и с правом. да и у овом и будућем животу многим добрим делима задобијемо што већу награду благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа. У 6. 57) PG 48. а исто тако и пре својег изгнанства из Цариграда. бити се због играчица и тући се због управљача колима (при тркама).

који је на добром гласу. јер је Бог суревњив (ζελωτής) и хоће да Га ми љубимо изнад свега и то зато што нас Он силно љуби. нећеш га ни издалека осетити. Ако Бога више љубиш. који те посвуда прославља а не излаже презирању. да им се тако не прилепљујеш. који ме је тешио – због тога тужим. сећа се неправде и срџбу своју против мене управља. због тога се жалостим и плачем. који је све са мном делио.тражиш? Кажеш – показивао је велике наде и очекивала сам да ће се за мене бринути. Ви знате да је то особина оних који силно љубе: они су врло суревњиви и радије би душу жртвовали. То ми. већ што сам лишена помоћи. и никада нећеш осетити удовства – штавише. да се на њих не надаш. – Како ћемо дакле овакве утешити. ето. Знам да ће васкрснути. ако ли си напротив заборавила умрлог као да га није било. кажеш. Али не подносиш растанак нити прекидање навике? Па шта би рекле оне које су ступиле у други брак? Свакако оне не траже пређашње мужеве. Али ни не упућујемо таквима наше речи. не дозвољава да подносим удовство ни да мирно тужим – због тога горко плачем и јадикујем. Зашто? Зато што имаш бесмртног заштитника Који више љуби. што сам изгубила заштиту онога који је са мном под једним кровом живео. Како је то велика невера – сматрати да ће те муж или син заштитити. већ неразумне осетљивости. због тога нас Он против наше воље вуче у Свој загрљај. зато што од њега ниси дочекала радости. шта ћемо им рећи? Како ћемо њихову тугу ублажити? Најпре ћемо покушати да изложимо да те речи нису речи туге. јер кад би због реченог тужила. зашто мужа? Онога. јер онај који је више љубљен – бесмртан је. а не због тога што не верујем у васкрсење. ако је коме добро чинио – тај је заборавио његово доброчинство. не плачи. ако имаш мужа који ти по твом мишљењу све чини. Зашто оплакујеш сина. онда би требала умрлог увек оплакивати. изложена сам неправди свакога ко год хоће. а овога зато што си очекивала да ћеш још више дочекати радости. ако се оно и догоди. нити његову заштиту. пошто смо ми ниски и пошто смо дубоко пали. слуге које су се пре бојале. због тих речи… Сада. и мужеви више воле жене неголи Бога. Због тога тражим мужа. кога сви високо — 72 — . Због тога га је Бог узео. а и жене претпостављају мужеве Богу. због тога сина. ако ли је когод од њега зло претрпео. то онда не жалиш покојника. већ онима које чувају љубав према покојницима. али не могу поднети привремени растанак. Хоћу да ти на примеру то учиним јасним. Скупило се и много послова. Реци ми. Како не мислиш на то да ћеш Га тиме огорчити? Баш због тога Он их често узима. сада ме презиру и нападају ме. него да их претекне ко од супарника. а не Бог. и неће ти дати да осетиш тугу за оним који је мање љубљен. Не љуби мужа више него Бога.

већ много боље – па обуци ако хоћеш… . и после тога родиш му дете и оно умре пре зрелог узраста – зар ћеш осетити тугу? Никако. кажу. Та има и овај Цар (небески) хаљине – не такве. 6. 60) У 9. ако више волиш Бога него мужа. на лице стављао златне украсе? Чинио је да те сви поштују? Али ако хоћеш.“62) 60) PG 62. синовство. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? (Мт. а о Богу нико не може нешто тако рећи. Јер ако ти је и штогод добро учинио. а често увреде и пребацивања и незадовољства. већ као независан Он чини роду људском добро због саме доброте Своје. јер поштење ону која га има чини много достојнијом дивљења него златне ствари. Он ће те украсити украсом много бољим неголи покојни муж. 25)“. Златоуст пита: „Што дакле жалиш? што плачеш? што дете љубиш више него ли свог Владику? Зар кроз Њега немаш ли и ово дете? Због чега си неблагодаран љубећи дар више од Дародавца?“61) А у 79. 359). и због кога се сматраш блаженом. τί τοῦ Δεσπότου σου πλέον τὸ παιδίον φιλεῖς. беседи на Посланицу Колошанима. Које су то? Одевао те скупим ха­љинама. да га не тражиш: а ти о њему већ ­умрлом још мислиш. и који није због тебе поштедео Свог јединородног Сина – зар да не поштеди тебе. муж)? Какве су то речи велике срџбе! Шта си тако велико имала од мужа? Не би имала шта одговорити. и напушташ Бога. 62) „Ξένοι ἐσμὲν καὶ παρεπίδημοι· μηδενὶ τοίνυν τῶν λυπηρῶν ἀλγῶμεν. (al. муж). корећи родитеље због туге за умрлом децом. храни те свакогодишњом храном. славу. 430-431. И сада. дао ти је бесмртни живот. 61) — 73 — . мудар. већ ће тебе поштедети тај сароб твој (тј. οὐχὶ δι’ ἐκείνου ἔχεις καὶ τοῦτο. јер ће је покрити онај који је више љубљен (тј. док би Га требало благодарити. 429). који је разуман. Бог нама чини добра не примивши од нас добро. τὸ δῶρον τοῦ δωρησαμένου πλέον ἀγαπῶν. τί πενθεῖς.“ (PG 59. Стога ничим тужним да се не жалостимо. Обећао ти је царство. то је стога јер је осетио добро које си ти њему претходно учинила.) Беседи на Јованово Јеванђеље он каже: „Странци смо и дошљаци смо. Зар није све то од мужева? Али. сигурно га неће брзо узети. (PG 62. учинио те је санаследни­ цом Јединороднога – и ти се још мужа сећаш после толиких добара? Шта ти је такво дао муж? А он сунцу Свом заповеда да излази. дао је дажд.цене. 78. братство. напоре и злостављања. има и других добрих ствари. жено? Муж и син су те штитили. „τί οὖν ἀλγεῖς. Тешко нама због тако велике неблагодарности! Зато и узима твог мужа. διὰ τί ἀχάριστος εἶ. а ако га узме. нећеш осетити тугу… Шта кажеш. а зар те Бог неће заштитити? А ко ти је дао мужа и сина? Зар није Он Сам? А ко је тебе створио? Зар није баш Он? Онај Који те је из небића у биће привео и душу удахнуо и разум дао и удостојио те милости да Га познаш. који те воли. док би требало у свему се на Њега ослонити… Шта је то што си од мужа доби­ ла? Болове рађања.

већ храбар и силан. то више учитељима и пастирима. он тражи од хришћанског проповедника и научну спрему и вештину у говорништву. у 1. Похвалној беседи Св.“64) Златоуст нарочито нагла­ шава да је епископ дужан да проповеда реч Божју. Али. кукања и друге недостојне ствари. тај губи и многе друге. нека се одрекне себе. он говори: „Онај коме је поверена власт Цркве и који је почашћен епископским достојанством. јер ми и обавеза налаже. 65) PG 62. верујте ми – ја се стидим пред Јелинима. и узме крст свој и за мном иде‘ (Мт 16. PG 50. ап. ако не учи народ ономе што треба да ради. 507-508. да би могао достојно излагати и бранити Христово учење. апостолу Павлу Златоуст говори о особинама кoje треба да има проповедник речи Божје: „Онај коме је поверена ова служба не сме бити слаб и попустљив. Беседи на Посланицу Титу каже: „Ко не зна да се бори с непријатељима и да потчини све мисли њихове послушности Христу… и ко не зна шта треба учити о православној 63) PG 63. већ на оно што ви радите.Да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање‘ (Јев 2. па више користи ако мирује него ако иступа на средину (на амвон) примајући на себе терет већи од властите снаге – јер губи и себе и оне који су му поверени… Свима се заповеда да узму крст и да иду за Христом – па ако свима. кривац је. Павла: „Јер ако проповедам Јеванђеље. 42-43.Златоуст се нарочито окомио у својим проповедима на незнабожачки обичај унајмљивања читавих хорова жена које су учествовале и на сахранама хришћанских покојника и громогласно нарицале за њима. 666-667. 64) — 74 — . Јудејима и јеретицима који то виде и који нас сви због тога исмевају: јер ма шта уосталом да кажем. јер шта каже? . борећи се против тога делима. ви не допуштате да ми то верујемо: мада је Бог против тога много тврђава подигао да уништи тај неваљали обичај. Беседи на Посланицу Јеврејима он говори: „Када видим нарицања која бивају на форуму. Расправљајући о тој дужности свештенослужитеља. наводећи речи Св. нити треба да се прима овог дивног посла ако није спреман да душу своју безброј пута преда на смрт и опасности. 15).“65) Осим тога. Ко није тако расположен. Беседи на Посланицу Титу.Ако хоће ко за мном ићи. Кор 9. 24). као што Сам Христос говори: . Зашто? Зато што Јелини не гледају на оно што ја говорим.“63) У 7. У 2. и тешко мени ако не проповедам Јеванђеље“ (1. узалуд ћу рећи мудрујући о васкрсењу. У 4. нема ми похвале. те ће одмах рећи: Како би могао да презире смрт неко од ових који није кадар ни да види другога мртвим? Дивне су речи Павлове и достојне небеса и Божјег човекољубља. лелеке над умрлима. 16).

Беседи на Дела Апостолска он вели: „Многи се много брину о томе да. тим пре је недостојно да се ми. он се није устезао да по неколико пута проповеда о једном те истом предмету. већ и читаву Цркву (καὶ τὴν Ἐκκλησίαν ἅπασαν). 67) — 75 — . неголи о њеној унутрашњој садржини и моралној сврси. 673. стидимо честог опомињања.“66) То од хришћанског проповедника и учитеља захтева и зато што – како говори у 31. 262. нећу ни данас. примивши хришћанство. ставши на средину (амвон). Та шта говорим – сутра и прекосутра? Нећу престати док не видим да сте се исправили. а не да бисмо вам користили. У 30. Јер ако се не стиде они који преступају закон. држе дугачак говор. Посланицу Коринћанима – „ако ко (у хришћанској Цркви) блиста својим красноречјем. да бисте нам се дивили. те су радо слушали дугачке и уметнички лепо састављене говоре и проповеди. чини им се као да су царство добили… Црквама је нашкодило то што ви не тражите да чујете реч која изазива покајање. не само да њега славе (незнабошци и јеретици). 225-226. а не да бисмо поучили. У 5. Беседи на 1. да буди покајање. исто као што слушате певаче и играче на цитри – а ми поступамо равнодушно и кукавички зато што следимо ваше прохтеве уместо да их искорењујемо… Ми исто то радимо. очекивали исто. Због тога су се многи хришћански пастири почели више бринути о спољашњој страни проповеди. а не да будимо покајање. да бисмо сишли (с амвона) уз тапшање и похвале. да заслужимо рукопљескања. да исправи живот хришћана и тиме слушаоцима донесе корист. па ако их мноштво награди тапшањем. јер не кажу само: Он је диван. нека се далеко уклони од учитељског престола (πόῤῥω ἔστω θρόνου διδασκαλικοῦ). а не да исправимо обичаје. већ и: Хришћани имају дивног учитеља. то су и од хришћанских пастира. који позивамо на непреступање закона. 68) PG 60.науци. саставу и хармонији да бисмо вам се допали. о једној те истој хришћанској истини или врлини. Беседи Антиохијцима Златоуст говори: „Мада сам вам јуче и прекјуче говорио о истој ствари (о избегавању клетве). PG 61. ни сутра ни прекосутра престати да саветујем то исто. Златоуст је против тога одлучно устао и осудио тај лажни правац хришћанске проповеди. већ ону која може заситити звуком и спојем речи.“67) Пошто су Грци још у претхришћанско доба били навикли да слушају своје знамените реторе и да се естетски наслађују њиховим говорима. такмичећи се у лепоти речи.“68) Пошто по Златоустовом схватању проповед има сврху да поучава верне у вери и хришћанском моралу. пошто непрестано опомињање због једног те 66) PG 62.

али дух беседе. али се не можемо ни сложити са Монфоконом да је због своје тобожње фрагментарности недостојна Златоуста. али дивна беседа (на црквенословенском језику објављена у Цветном триоду. док је у издању Фронтона ни нема. 72) Д. довде – да не бих постао превише досадан. Тако.“73) Говорећи у 49. он завршава своју проповед речима: „Дакле. врло раширеној појави 69) PG 49. беседи на Матејево Јеванђеље: „Ако и сам тако плачеш (као неплодна Ана – 1 Цар 1. посматрајући за вама толико дана.“ (PG 57. Беседа је са црквенословенског превода преведена на српски у Мисионарским писмима. 69). 35. Ни црквенословенски превод не одговара тачно грчком оригиналу (у Мињовом издању). „Пасхальное огласительное поучение“ // Христианское чтение. Буквално исти црквенословенски превод те беседе налазимо и у Пентикостару изданом у Бечу 1855. 41). да је плакао и да је то чинио три године и дању и ноћу. Рождественский. већ се и бојим за вас: јер је непрестана поука послушнима спасоносна и корисна. Лк 19. Интересантно је у том погледу његово мишљење о Спаситељу и о Св. Беседи Антиохијцима: „Опет хоћу да вам говорим о клетвама. 721-724). (1896). нити он сам. Златоуст се у својим проповедима служио и сатиром72). 71) Позната је кратка. Не само да се стидим. овде ћу завршити реч. Беседи на Матејево Јеванђеље говори против блуда. И често је било могуће видети да то чини. као и на пра­ зник Рождества Христовог. Москва 1876) на васкршњем јутрењу. Али и онда када је то чинио најоштрије. изгледа да се он није никад смејао. Судећи по Златоустовим назорима. 135. (PG 59. Због тога и Павле говори сам о себи. ὥστε μὴ γενέσθαι φορτικώτερος. кад у 8. нити о себи нити о коме другоме“ (PG 57. нити иједан од светих.истог не зависи од онога који говори. ап. non Chrysostomo dignum) и пориче јој аутентичност. у потпуној је сагласности са његовим учењем о покајању (уп. која почиње: „Ако је ко благочестив и богољубив… (Εἴ τις εὐσεβὴς καὶ φιλόθεος“). 677.“69) Тако и у 12. ἐνταῦθα καταλύσω τὸν λόγον. (al. 21-22 (јесењи додатак: „Златне струје“). Иоанна Златоуста“ // Бого­ словский вестник. 78-79. али никада да се смеје или да се бар насмеши – свакако. Васкрс71) и Духове. те је код Миња стављена у „spuria“. нико од јеванђелиста то није рекао. а лакомисленим штетна и опасна“70). дошавши до описивања срамних сцена и разговора. већ од слушалаца којима је потребна непрестана поука о простим и лако испуњивим стварима. Павлу у 6. јер је и сам плакао и за Лазаром и за градом (Јерусалимом – Јн 11. 70) — 76 — . I. М. „Сатирический элемент в беседах Св. Немамо могућности да докажемо њену аутентичност. декабр 1907. Једино што наводи на сумњу јесте њена за Златоуста необична краткоћа. Ту беседу Монфокон сматра „фрагментом недостојним Златоуста“ (fragmentum est. 485). а да се смејао – нико никада тако што не рече. Изобличавајући пороке и заблуде свог времена. 4 (Битољ 1933). већ се бојим да. 73) „Τέως μὲν οὖν.) Беседи на исто Јеванђеље против раскоши у обући (коју су кицоши украшавали златом – χρυσῷ καλλωπίζῃ). али се стидим. ти си постао подражавалац твог Господа. ч. увек je пазио на извесну меру и границе. Златоуст је проповедао и на дане Светих и мученикâ. 82). а још мање српски превод. 13). Орлов. изражен у праштању греха покајницима. 50. признам вашу велику безбрижност што вам непрестано напомињем тако лаку ствар. Та није мени тешко да вам говорим и дању и ноћу једно те исто. и други говоре о њему. PG 49. и због Јуде се узрујавао.

дакле. 501503. он каже? . кад је ученицима закон дао. те и Бога који показује небо наткриљује у слави ђаво који показује коже – штавише. И младић. јер и оне су дело Божје. не коже. море се препловљава. који је гладан. 960). Зар није великог смеха достојно прошивати ципеле свиленим концима. да потражимо и видимо колико је велико то зло. стварајући себи сувишне бриге и муке – да их не би зими блатом укаљао. и који се сагиба ка земљи? Та и Бог је небо разапео и сунце зажегао. иде наоколо и више се слави због ових (ципела). ни златом. непокорне. и жена и деца и отаџбина се остављају.“74) Високо ценећи значај хришћанске проповеди. и вођа лађе и крманош. и хиљаду ствари чиниш због те смешне гиздавости? Та и лађа се прави. PG 48. већ се и не обувамо онако као што се треба обувати. а што је још страшније. потребно је да овде завршим реч. Ако хоћете. Ту Златоуст говори и ово: „Дакле. послушај глас Павла који са великом строгошћу то забрањује. човече? Сву си душу у блато бацио због такве страсти и мирно гледаш како се вуче по земљи. сагињући се доле ка земљи. да их не би прашином запрашио. а ти сам себе примораваш да се сагињеш доле према земљи попут свиња и слушаш ђавола. да би их ти. Златоуст је препоручи­ вао проповедницима – чак и даровитим међу њима – да се труде и вежбају у проповедању речи Божије. иако има мноштво сиромаха! Ако желите.међу богаташима. Шта би могло бити горе од таквог безумља? Али у старо доба оне нису биле такве. сасвим им је забранио да обућу носе. Каквог би онда опроштаја ти био достојан ако Павле твојој жени забрањује да носи скупоцену одећу. жестоке. Због тога ја наслућујем да ће кроз неко време младићи код нас носити женске ципеле и неће се стидети. извешћу пред вас Христа. Онај који помно истражује ваљаност конаца. једра се разапињу. коме је заповеђено да размишља о небеским стварима. већ онакве какве су пристајале мужевима. Οὐκοῦν ἀνάγκη καταλῦσαι τὸν λόγον ἐνταῦθα“. Ако ли то не допушташ. или их метни на главу“ (PG 58. који је наг. jeр ће се само на тај начин моћи усавршити и одговорити тешком и високом позиву и циљу хришћанског проповедника „Εἴπω καὶ ἕτερα τούτων χαλεπώτερα. већ сматрају да је свеједно. очеви се не срде гледајући то. и далек од сваке врлине онај који сву бригу на то троши. Шта је горе од такве непослушности. ни бисером. јер је баш тај зли демон измислио ту срамоту. већ глупост и поквареност. (PG 58. горе привлачећи твоје очи. ситне и лакомислене. а кад наступи лето. ἢ καὶ ταῦτα ὑμῖν ἀπόχρη. одвраћајући те од оне лепоте. уп. а ми не само да не подносимо да идемо боси. а за ципеле толику борбу водиш? Научи њихову употребу и стиди се мишљења које о њима имаш. него да је нешто велико учинио.Не плетеницама. ни хаљинама скупоценим‘ (1 Тим 2. и тако на прстима иде по тргу. дозвољавајући да он трпи недостатак у неопходној храни. 74) — 77 — . који посвуда наоколо лута. и који је у окове везан! Коликих ли бисте удара грома били достојни. Шта. јер су ципеле направљене да се блато гази и ђубре и свака мрља на поду. па ћеш тада осетити колико је то смешно. завршавајући беседу каже: „Да кажем и друго горе од овог или вам је и ово доста? Дакле. када их није добро ни у одећу уплитати? Ако ли наш суд презиреш. рећи ћу нешто још страшније – то се збива. украс боја и бршљанасте узоре таквих тканина – када ће моћи да гледа на небо? Када ће моћи да се диви тамошњој лепоти онај који је обузет лепотом кожа. а ти уводиш ту глупост у погледу ципела. 9). шта је смешније? То је својство слабе душе. док ми са толиким трошком украшавамо кожу (на ципелама)? И Он сам. јер када ће се моћи бавити нечим потребним онај који је заузет сувишним стварима? Када ће се такав младић побринути за душу или помислити на то да има душу? Јер постаће ситничар онај који је приморан да се диви таквим стварима и суров онај који због таквих ствари сиромахе заборавља. кад их после свега тога добијеш. 503). изуј их и обеси око врата. Ради тога те је од ње одвукао. и оштро осуђујући тај обичај. пришио на ципеле и украсио кожу. и трговац свој живот излаже таласима и одлази у варварску земљу и подвргава се безбројним опасностима ради таквих конаца. веслачи се врбују. Шта говориш.

тада му је потребна највише од свих – ревност труда. Ако ли им саопштите да сам их осудио не као непријатељ. јер немате потребе за овим лековима ви који делима показасте непокваренoст. јер ће пазити не на речи већ на намеру говорника.“76) А у 3. Ми смо одговорни за спасење вас присутних. а ви за спасење одсутних. а лека нећете метнути на њу.) Беседи на Јеванђеље од Јована он каже: „Сувишно би било сада вас опомињати на помно слушање беседе: ви сте пожурили да то покажете делима. и њих ћете убедити. те ће примити оптужбу са великом радошћу. Тај сабор. реците им колико је бољи овај скуп (σύναξις). Немојте рећи да сам само осудио оне који су одсутни. Јер пошто говорништво није од природе већ од учења. већ то рекох да од вас чују они којих овде нема. заузмете најближе место (до нас) одакле би вам 75) 76) PG 48. 5): „Кад би неко имао и велику силу говора (а код мало њих би се нашла). 6).“75) Пошто је Златоуст често примећивао да у цркви нема управо оних које би он хтео укорити. али ако ови (образовани) не буду произносили беседе које надилазе мишљење коje о њима сви имају. . 70. 674-675. Баш образованији треба да се више труде од неуких. то журење да. то и ако је неко до врхунца усавршен. то напрегнуто стајање. Укоравајући верне што не долазе у храм и неће да посвете Богу недељно ни два сата. Онима (нео­ бразованима) неће нико пребацивати ако не кажу ништа достојно говора. изазваћете срџбу и задати рану.и учитеља. Сол. одгу­ рујући један другога.Ударци пријатеља истинити су. већ им испричајте сав говор од почетка. јер није једнака штета ако су и једни и други немарни. јер ако само кажете да сам осудио. који јасно изјависте љубав ка ревности. а целиви ненавидника лажни‘ (Прич. 2. 27. Тако служите својој браћи. Изгледа да највећи хришћански проповедник ниje био при­ сталица импровизације у проповедништву. поучити и лечити. — 78 — . (al. Ево шта он говори у делу О свештенству (5. Златоуст говори: „То рекох не да ви чујете. већ као ожалошћени пријатељ. послушнoст. већ је она толико већа колико je већа разлика њихових способности. подсетите их на свакодневне послове. имаће од њих мноштво пребацивања… Ако је неко у говорништву све наткрилио. PG 51. реците колику награду примају они који се овде сакупљају. реците колику ревност показују за земаљске ствари. може га изгубити ако ту силу не развија непрестаном ревношћу и вежбањем. то се у својим проповедима обраћао слушаоцима са молбом да они саопште садржину проповеди онима који одсуствују из храма. Напомените им Јудеје. ни тај није слободан од непрестаног рада.

Ако ли говориш да постоје безбројна блага у будућности. Још је Квинтилијан писао: „Oratorem autem instituimus illum perfectum. Зашто? Зато што ми предлажеш немогућу ствар. То је постао узрок многих зала у црквама. Зато је сувишно вас упозоравати на слушање. рукопљескања и узвици одобравања – све то сведочи о вашој душевној топлоти и љубави ка слушању.“78) Исту мисао Златоуст наглашава у 3. већ наноси штету. а показујеш да си тако прикован за садашња као да нема будућих – то ја више верујем твојим делима него речима. sed omnes animi virtutes exigimus“ (Тврдимо да савршен говорник не може а да не буде добар човек. то је необориви доказ који говори делима. нема никакве користи. онда сам много више достојан оправдања ја који ништа не говорим. да муж са женом и отац са децом о том говоре: и нека сви уносе ту добру помоћ. Беседи на 1. док је нама потребно рећи и призвати да останете тако усрдни и да ту усрдност покажете не само овде већ и код куће. јер је већа штета кад неко речима добро (καλῶς) учи. да би проповед испунила своју сврху безусловно је захтевао да проповедник своје учење – respective Христово учење – оправда и својим животом. 37. да многа друга зла чиниш. а не покажемо бољег живота од њих. Поучи ме животом својим. јер ако немаш дела. Itaque non dicendi modo eximiam in eo facultatem. то и не испуња­ ваш. Стога сматрамо да он не може имати само изузетну способност говора већ и свеврлинску душу). и о тој ствари надуго и нашироко држиш говор и беседиш слободно распредајући. Боље је ћутати. да за умрлим прекомерно плачеш. свакако тако мисле и у 77) PG 59. како да ти верујем да постоји васкрсење? Па ако то и не кажу људи. 225. Посланицу Коринћанима: „Тако ћемо сада оне (неверне) оборити и против њих ћемо се борити. Говориш да треба меру чувати. 16). То је велика битка. не само да не користиш речима. иначе проповед – по његовом правилном мишљењу – не само да не користи. Зато пророк каже: . јер када видим да туђе отимаш. PG 60. У 30. то је најбоље поучавање. јер помисли – ако ти. а делима војује против учења.А грешнику рече Бог: зашто ти казујеш законе моје?‘ (Пс 49. јер не пазе на речи. јер ако и безбројне хришћанске философије излажемо речима. Беседи на Дела апостолска говори: „Што се гордиш? Зар зато што речима поучаваш? Али лако је мудровати речима. већ истражују наша дела и говоре: Најпре се ти сам потчини својим речима. qui esse nisi vir bonus non potest. који тако говориш. Али бољи је од тебе онај који ме то учи делима.“77) Премда је Златоуст високо ценио значај хришћанске проповеди као такве.наш глас био разговетнији. али ћемо их пре речи покорити животом. већ си штавише и наштетио. 78) — 79 — . па онда тражи од других. и одбијање да се без обзира на тескобу одавде макнете док се овај духовни чин не заврши.

. и ако не држим ватру.“79) У 4. нашим животом. како ћу га онда речима моћи увести. 1220). начином живота и основаћемо Цркву овим душама и сакупићемо њихово богатство. 19). не би било ниједног незнабошца (Јелина). а Јелину чиним безбројна зла. τὸν μετὰ τῆς πίστεως βίον ἔχοντα ὀρθόν. εὐτονώτερον δυναμένη καίειν“.“82) И с правом тако говори. ἢ ἵνα τὸ στόμα Ἰωάννου ἐσιώπησε“.Ако одвојиш драгоцено од рђавога. Ἐὰν δέ τις πίστιν μὲν ἔχῃ. Велико је додуше добро бити милостив према сиромашнима. πράττῃ δὲ πονηρὰ. бићеш као уста моја‘ (Јер 15. дакле. — 80 — . а у 10. ниси учинио толико колико онај који је једну душу обратио. 80) „Οὐ γὰρ ἀπὸ δόγματος δόγματα. Беседи на Посланицу Титу Златоуст каже: „Јер Јелини не суде догмате по догматима. Ако и безбројна блага даш сиротињи.“81) Златоуст и јесте велики хришћански проповедник зато што је у свом личном животу остваривао оно што је у беседама проповедао. ἀλλ’ ἔστι μοι διδασκαλία πυρὸς θερμοτέρα. али моје учење је топлије од огња. Ништа није равно души. 81) „Οὐδεὶς ἂν ἦν Ἕλλην. али имам реч оштрију од гвожђа. 83) PG 62. ἀλλ’ ἀπὸ πραγμάτων καὶ βίου τὰ δόγματα κρίνουσιν Ἕλληνες. 685). (PG 26.“ (PG 62. одбијајући га својим делима? Освојићемо их. Стога називамо савршеног оног који заједно са вером има исправан живот.мислима претресају. ἀλλ’ ἔχω λόγον σιδήρου τομώτερον· εἰ καὶ μὴ πῦρ βαστάζω. Сам Златоуст у спису Contra ludos et theatra (Против игара и по­ зоришта) каже о себи: „Јер ако немам гвожђе. И то баш смета невернима да постану хришћани. па ни читав свет. а твори зло и сумња о истој. већ оно што је Божје.“84) 79) PG 61. 28-29. 269). Уведимо их (у хришћанство). 82) „Εἰ γὰρ μὴ σιδήριον ἔχω. καὶ ὑβρίζῃ τὴν διδασκαλίαν. 551). Св. које је у стању да гори силније од ватре и гвожђа. руга се (срамоти) и учењу). Атанасије Велики пише: „Τὰ γὰρ δόγματα ταῦτά ἐστι τὰ ὑγιῆ· τέλειον γὰρ ἐκεῖνον καλοῦμεν. али ништа није такво као што је ослобађање од заблуде: ко то чини. А ако неко дакле има веру. εἰ ἡμεῖς ἦμεν Χριστιανοὶ. καὶ περὶ αὐτῆς δὲ ταύτης ἀμφιβάλλῃ. неголи да умукну Јованова уста. Кад кажем да не треба зло памтити.“83) Лепо пева Црква у стихири „слова“ на „хвалите“ 27. са сузама узвикивали: „Боље би било да Сунце своје луче заустави. ὡς δεῖ·“ (PG 62. тај дела с Павлом и Петром.“ (Јер ова учења су здрава. Посланицу Тимотеју кличе: „Кад бисмо ми били Хришћани као што треба. већ расуђују догмате по делима и животу“80). дакле. (PG 52. Беседи на 1. 484. јануара: Ѡтче Златоусте ко рѣка боготочнаѧ з дема таинственнѡ сходѧщи въ начала четыри претекаѧ твоими словесы земныѧ концы всѧкаго вѣрнаго напоилъ си всезлатымъ оученїемъ твоимъ Нису бадава људи међу које је Златоуст долазио за време свог изгна­ нства. (PG 56. 84) „Συνέφερεν ἵνα ὁ ἥλιος συνέστειλε τὰς ἀκτῖνας αὐτοῦ. јер „ми не говоримо оно што је наше. 685).

као он.“ (Ниједан писац нам не развија тако јасну и живахну слику свога времена. der heidnischen und christlichen Gesellschaft. der die Sittengeschichte der ausgehenden Antike schildern will… Es ist beschämend. нико нам не допушта тако дубок увид у верски и црквени живот као он. wie er. — 81 — . Ниједан писац ни Отац Цркве не даје тако живе. тако и незнабожачког дру­ штвеног живота свога времена. wenigstens in Deutschland. wie gering die Theilnahme unserer Zeit für ihn ist. какве нам пружа Златоуст у својим ­беседама. als er. бар у Немачкој) (Erwin Preuschen // Theologische Literaturzeitung. јасне и опширне слике како хришћанског.85) 85) Ервин Пројшен пише: „Kein Schriftsteller entrollt uns ein so klares und lebensvolles Bild seiner Zeit. Оне су богати рудник за онога ко изучава историју морала. seine Predigten sind eine Fundgrube für den. zu sehen. паганског и хришћанског друштва. 41).На крају морамо истаћи да Златоустове проповеди имају такође врло важан историјски значај. keiner gewährt uns einen so tiefen Eindruck in das religiöse und kirchliche Leben. проповеди су му рудник за онога који жели саставити историју нарави позне антике… Жалосно је сазнање колико је незнатно интересовање нашега доба за њега. Leipzig 1900.

У тумачењу 147. По његовим речима. ниједне беседе. Јован Златоуст Међу Оцима источне Цркве нема ниједнога који је на пољу хришћан­ ског моралног учења урадио толико као Златоуст. моралног савета или неког моралног правила и закона. 131-133. 5) PG 55.1) (Довео сам у ред обичаје. ч. 2) — 82 — . 89-102. а да у њему нема моралне поуке. ЗЛАТОУСТ КАО МОРАЛИСТА Composui mores. 482. 1109. уп. створивши човека. 3) „Сверхчеловек“ // Царский вестник. Нема ниједног списа.2) (Зато молим да настојимо (пазимо) да водимо добар живот да не би примили у себе зла учења).“3) Осим моралног закона откривеног у Светом Писму. одредио награде за врлине и подучио да несрећни кривци жале због злочина). 1 (1898). а уздржљивост добро. 68. Св. која нам говори шта је добро. и зато су Јудеји достојни веће осуде што су тако безаконовали. мада су уз природни примили и писани закон. „Учение св. а шта зло: није нам потребно учити да је блуд зло. Митрополит Антоније пише: „Особеност Златоустова састоји се у томе што он открива моралну истину за све друштвене ситуације. псалма Златоуст говори: „Заиста је читава људска природа имала довољан закон савести (τὸν ἀπὸ τοῦ συνειδότος νόμον). „Διὸ παρακαλῶ. ниједног писма које носи његово свето име. Белград 1929. 4) PG 49. ἵνα μὴ παραδεχώμεθα δόγματα πονιρά“. Бог је. не остављајући ништа у животу без своје моралне поуке. PG 60. 332. φροντίζωμεν βίου καλοῦ. Иоанна Златоуста о совести“ // Христианское чтение. Златоуст је учио и о природном моралном закону.“5) 1) PL 83. Лепорский.ГЛАВА 2. virtutum praemia dixi Et docui miseros crimina flere reos. И. пошто већ од почетка то знамо4). одмах у њега усадио природни закон – савест.

“9) Да човек има моралну слободу воље. Који је створио нашу вољу слободном (αὐτεξούσιον)8). 140. сама није рекла: змија ме је приморала и једох. а пијаног кад се истрезни… узми па му реци: вино је дато да се веселимо.“11) Расправљајући о Нојевим синовима и о Хамовој покварености. 576). није присилила (οὐκ ἠνάγκασεν. У 12. 12) PG 187. 108. PG 32. већ је из слободне воље). 37. да се окрепимо. 166. ἀλλ’ ἤ τὸ παρακοῦσαι Θεοῦ“. нити би ови (добри) требали примати награде за врлину. 13) PG 54. (Јер зло није ништа друго. одлука) и о вољи (γνώμη): само је дала (Ева Адаму плод). Kopp. па зашто обешчашћујеш сам себе неумереношћу?“ Још каже: „Οὐ γὰρ τῶν ἐκ φύσεως. 21. 10) „Ὅταν οὖν ἐγκαλῇς. а не да болујемо. јер (Ева) беше господарица (κυρία ἦν) да се дâ или да се не да прева­рити. а не да срамотимо. већ од воље. (PG 58. али пошто од воље зависи хоће ли ко бити неваљао или добар. показујеш да грех не долази од природе. Златоуст примећује: „Нигде нема говора о принуди. уп. састоји у непослушности према Богу7). PG 32. онда не би оне (неваљале) требало кажњавати. 11) PG 53. а добри добре. — 83 — . јер се оно. ако неће. 7) „Τὸ γὰρ κακὸν οὐδὲν ἕτερόν ἐστιν. οὐκ ἐβιάσατο). Већ шта? Змија ме је преварила. да се смејемо. И бранећи се. в. већ из слободне воље. већ је то непослушање Богу). 628. „Учење о слободи воље“ // Богословски гласник. то он сам осећа и признаје кад осуђује оне који чине зло: „Кад дакле осуђујеш.Златоуст као хришћански богослов није признавао метафизичко зло6) у свету. свакако би зли рађали зле. Уп. већ наговара и саветује и све чини и измишља да их наговори да буду добри. (PG 57. зато се често од злих родитеља рађају добра деца. PG 29. PG 56. књ. (PG 58. Василије Велики (PG 29. Беседи на Матејево Јеванђеље он каже: „Пoзивање Божје не принуђује нити присиљава вољу оних који неће да бирају врлину. не покорава се Богу у свему. δεικνύεις ὅτι οὐ τῆς φύσεως τὸ ἁμάρτημα. већ о слободном избору (προαίρεσις = слободна воља. 728). по његовом учењу. 1132). да слабост тела поправимо. 8) PG 53. Тако је учио и Св. Душан Јакшић. Беседи на Књигу Постања он вели: „Из тога учимо да злоћа и врлина нису од природе. У 79. 576. 169. а не да силу душе разрушимо. ἀλλὰ τῆς προαιρέσεως“. ако неки то неће. 11. 37. 9-10. 9) PG 59. 83. Бог те је почастио тим даром. а родитељи лених синова бивају вредни. в.“10) Говорећи о паду првих људи и о Адамовом бацању кривице на Еву.“12) У 9.) Беседи на Јеванђеље од Јована он говори: „Душа која је сопствена господарица и која има слободу у својим делима. (al. 1 (Сремски Карловци 1902). јер кад би били од природе. није принудила. Тако онима који су сматрали вино злом говори: „Немој нападати вино (σατανικῆς γὰρ τοῦτο γνώμης = јер ово је по сатанској (злобној) вољи) већ пијанство. ἀλλὰ τῶν ἐκ προαιρέσεως ἐπιγινομένων ἐστὶν ἡ πονηρία“ (Јер зло није оно што се рађа из природе. Златоуст каже: „Зар није јасно да свако по властитој вољи бира зло или врлину? Јер кад не би било тако и кад у нашој природи не би лежала могућност слободе.“13) 6) То манихејско учење Златоуст врло често побија у својим беседама. нигде о насиљу. а не да нас исмејавају. 1132). не принуђује“ (PG 58. 282).

јер кад је рекао . да не допустимо да пропадне и да доспемо до завршетка добрих дела – то зависи од благодати одозго. 362. нити би избегавао зло. Господе. нипошто. не би биле ни предсказане.да пут човечији није у власти његовој‘ не заћута већ додаде: .14) Њу назива златном котвом којом је повезан и условљен сав морални живот човечанства: „Јер што би неко давао савет ономе који ни у чему није господар? Што би неко обећавао ономе који је лишен потпуне слободе? Нити је достојан похвале онај који добро чини. па ако и ову свету котву – сидро (τὴν ἄγκυραν τὴν ἱερὰν) прекинемо.нити је човеку који ходи у власти да управља корацима својим‘. ако од нас не зависи оно што треба чинити. 16) PG 58. уп.“16) Разуме се да Златоуст није сматрао људску вољу слободном у апсолутном смислу. он пише: „Шта дакле? Пошто пророк јадикује. 559. лишавајући нас слободе и тврдећи да дела која треба да чинимо не зависе од нас? Нипошто. 67. PG 60. већ и плачући то потврђује. Јер да изаберемо оно што је најбоље. 7). да се старамо и да употребимо сав труд – зависи од нашег закључка. зар неће потонути читава лађа и зар неће сви што потону у воду погинути. нити осуде и казне онај који греши. А то што рече. а кад не би имале доћи. и зар неће сваког дана бивати многи бродо­ ломи“?15) Тумачећи Спаситељеве речи да је „потребно да дођу саблазни. већ их је прорекао зато што су се имале догодити: јер не би оне дошле кад не би хтели зло чинити они који их доносе. али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан“ (Мт 18.Златоуст сматра слободу воље највећим даром (τὸ μέγιστον δῶρον) и каже да се ђаво највише стара да човека лиши вере да га је Бог одликовао и почаствовао слободом воље. Тумачећи речи пророка Јеремије: „Знам. јер је Бог с нама поделио врлину и није допустио да све од нас зависи да се не бисмо узохолили. 23). нити је Сам преузео све да се не бисмо предали 14) PG 56. 226. а да то доведемо до извршења. док сваки дан говоримо о паклу и о Царству небеском. да пут човечији није у власти његовој“ (10. док претимо неподношљивим казнама и обећавамо награде које превазилазе људски разум – саветујемо. 574. јер ако се сада. он каже: „Не доноси Његово предсказање саблазни. 155-156. већ једно од нас. призивамо. PG 61. нити се догађају због Његовога предсказања. све могуће разлоге наводимо – ако се сада са тешком муком неки накањују на велике напоре ради врлине и уз тежак труд одустају од грешних наслада. 15) — 84 — . τὸ δὲ ἐπὶ τῷ Θεῷ). нико више не би пригрлио врлину. PG 57. а друго од Бога (οὐκ ἐφ’ ἡμῖν ἐστι τὸ πᾶν. 35. PG 56. Кад би човек у то поверовао. да томе тежимо. уп. значи: не зависи све од нас. рећи ће когод – он је унео у васељену опасну догму. ἀλλὰ τὸ μὲν ἐφ’ ἡμῖν.

томе не 17) PG 56. 23) PG 54. главна одлика хришћанина јесте да после љубави према Богу гаји љубав према ближњему и да не тражи никад своје. никакве му користи нема од вере за спасење. уп. ако нема за сапутника љубав према ближњему.лености. Кад не би од нас баш ништа зависило. τὸ μὴ τὰ ἑαυτοῦ ζητεῖν. 47). уп. PG 59. већ да брине за добро других). Павле) рекао . показујући да је у њој за нас извор свих добара. одмах додаје: . Беседи на Књигу Постања каже: „Бог се прославља не само правилним догматима. већ се њоме највише осуђују они који показују неваљао живот. 22). 614. 22) PG 58.“24) У спису О несхватљивости Божанске природе он каже да је љубав „глава. а не би уједно живео и радио по Христовом учењу.љубљенима‘.“22) У 2. И (пророк) рекавши . а не у гневу Свом‘ (ст. већ се брине за добро других. 7). 583.“17) По Златоустовим речима.“19) Златоуст није могао замислити хришћа­ нина који би само веровао. 24) PG 60.“23) У 1. 18) — 85 — .Да нисам дошао и говорио им. 399. PG 53. Јер кад је (ап. Беседи на Посланицу Римљанима он пита: „Одакле је стога светост?“ и одговара: „Од љубави (ἀπὸ τῆς ἀγάπης). позванима светима‘ (1.“20) И не само то.“21) „Зато“ – говори Златоуст у 44. 757. „ὃ μάλιστα ἴδιον Χριστιανῷ. тако се ни љубав према Богу.18) Љубав према Богу није делио од љубави према ближњем: „Као што се душа без тела нити тело без душе не назива човеком. али с мером. . извор и мати свих добара. не би греха имали‘(Јн 15. биће много бијен‘(Лк 12. не зове се љубављу. узалуд би рекао: . PG 91. 160. 21) PG 59. не може назвати љубављу. без које нам остала добра ништа не користе. Беседи на Јеванђеље по Матеју – „умољавам вас да свом силом радимо да стојимо у правој вери и да покажемо најбољи живот. Ни љубав према ближњему. (PG 49. Господе. У 31. тада додаде. и опет: . 19) PG 95. 458. а већи део Сам чини. ако нема љубави према Богу. 585. 176.Покарај нас с мером‘.А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити је учинио по вољи његовој.Покарај нас. ἀλλὰ τὰ τῶν ἑτέρων“ (Хришћанину је највише својствено да не тражи никад своје. Ко њу има. 24).да пут човечији није у власти његовој‘. корен. Беседи на Јеванђеље по Јовану он говори: „Шта да кажем о значају догмата? Јер иако неко правилно верује у Оца и у Сина и у Духа Светога. већ и најбољим начином живота. 76. већ је мало оставио нашим напорима. 1200-1201. 110. 129). 20) PG 59. PG 60. већ оне који неморално живе осуђује њихова вера: „Јер сама вера није довољна да уведе у Царство. Зато је тешко наћи савршену љубав. а нема доброг живота.

често је говорио о дужности богаташа да помажу сиротињи.Љубав је. PG 51. Велики социјални проблем од којег пати и савремено човечанство ни из далека данас нема онај степен као у оно још скоро полунезнабожачко Златоустово доба. Видиш ли знак ученика? Видиш ли слику апостолства? Видиш ли изглед.“26) Љубав је у Златоустовим очима суштина светости и савршенства. Филарет. . Златоуст. Имаш веру. II.Али од њих највећа је љубав‘ (1 Кор 13. У 40. постао си апостол. 29) Архиеп. лишен свих блага. добро знађаше да ништа није веће од љубави. 27) PG 60. пуноћом и садржајем врлине Златоуст је сматрао љубав према Богу. и његове симпатије биле су увек на страни бедних и прогоњених. дакле.мањка нити један део врлине (φιλοσοφίας = врлинољубље). дакле. 26) — 86 — . У Антиохији као и у Цариграду. јер љубав и без мучеништва ствара ученике Христове.“28) С правом каже архиеп. који су поред великих богаташа имали и огроман број сиротиње. 82. 25) PG 48. ако будете имали љубав међу собом‘ (Јн 13. 13). које је највеће благо. кореном и врхом. љубав. који је нема.“27) У Беседи о Св. и он је цени више него све благодатне дарове па и само мучеништво. оне су више од чудеса. овако рече: . мученику Роману Златоуст пише: „Јер знађаше (ап. видиш ли облик? Не тражи ништа више. По чему? По чињењу чудеса? По васкрсавању мртвих? Не. 285. 10). као што је онај. поглавље 2) Златоуст пише: „Јер дајући слику ученика и показујући шта је знак апостолства. имаш љубави. Филарет: „Почетком и крајем. Љубав нису чудеса. сједињену с љубављу према ближњем. увек је показивао нарочиту љубав и бригу за сиротињу. пуноћа закона‘ (Рим 13. контраст између богатих и сиромашних веома је упадао у очи. 701-702. Павле). већ начин живота: .“25) У спису In inscriptionem Actorum II (Против тужбе.“29) Златоуст. већ поседује потпуну врлину савршено и у потпуној мери. Ништа није равно љубави. наду. па ни само мучеништво. 28) PG 50. да јој ништа није равно. и то први међу апостолима.По томе ће сви познати да сте моји ученици. Беседи на Дела Апостолска пита: „Шта хоћете више (од крштења)? Чудеса? Али она су престала. који је добро познавао те прилике. 35). 607. који је био из имућне породице. док мучеништво без љубави не може то створити.По томе ће сви познати да сте моји ученици‘. 233. Ако. већ по чему? . Једно од највећих зала античке епохе била је вапијућа неједнакост у подели земаљских блага међу разним класама тадашњег друштва. које остају – њих тражи. јер је Владика објавио да љубав одликује ученике.

а кад ђаво покаже главу чавлима набијену. одмах постајеш милосрдан… И још питаш: реци ми. због твоје безосећајности и нечовечности. Ко је тако бедан и несретан.“ 32) Кад је једном зими прелазио преко 30) PG 57. нити храна да трбух ширимо). У 21. (PL 41. И кад Бог говори: Дај мило­ стињу и даћу ти Царство Небеско. да се због хлеба једино тако срамоти. 710. стојиш смејући се и дивећи се. и тражи да хришћанин помогне свакоме ко га моли: „Милостиња се назива тако да бисмо је пружали и достојнима и недостојнима. 32) „Ἐλεημοσύνη διὰ τοῦτο λέγεται.Милостиња је по његовом учењу једна од највећих хришћанских врлина30) и он је увек истиче кад говори о њима. 779. користећи се тако противзаконито Божјим даровима (јер није вино дато да се опијамо. 31) — 87 — . коме није боље од онога који је умро. sed quo animo detur. Августин пише: „Quoniam Deus. други забијају оштре чавле у главу. само да изазову одвратан призор! А ти. 375. 666. а неки чине још безумније од тога ствари. којој је потребна таква маска и која се не да склонити на милост. већ радије све трпе неголи то. ἵνα καὶ τοῖς ἀξίοις καὶ τοῖς ἀναξίοις παρέχωμεν“. Има и таквих сиромаха који нису кадри подносити глад. в. attendit“ (Бог цени не коме се даје већ каквом се душом даје). ти не чујеш. понижава и подноси такво ругло?… Кад бисмо ми били милосрднији. 500-501. да се једва држи на ногама. 176-178. док се срамоти заједничка људска природа. него: како то да постоји само један пакао?“31) Златоуст оштро осуђује оне који пре пружања милостиње испитују сиромахе и подробно истражују њихово порекло. нити јело да се преједамо. док се то збива. створеног по образу и слици Божјој. гледати нага и како се тресе од хладноће. (PG 63. PG 61. и забављаш се туђом невољом. Посланицу Коринћанима он каже: „Манија је и јавно безумље пунити сандуке оделима. да кад нема тешке невоље. зашто постоји пакао? Та немој то питати. 729). Овакви вас људи често обилазе са жалостивим покретима и речима и кад ништа не добију… једни гризу кожу старих сандала. PG 58. трећи наги седају у замрзнуту воду. да се само претвара да се тресе и да је болестан! Зар се не бојиш да се овом твојом речи зажежена муња одозго не спусти на земљу?… Ти си се најео и напио и до касне ноћи продужујеш пијанку и одмараш се на меким јастуцима и не мислиш да ћеш рачун давати. Беседи на 1. претвара се од невоље и нужде. не би сиромах хтео подносити такве ствари. а сиромаха несретног. а човека. Кажеш. Шта говорим – голотињу и хладноћу? Та рећи ћу и страшније од тога: неки су приморани ослепљивати своју децу да победе нашу бесрдачност. њихово стање. њега потанко испитујеш и не бојиш се оног строгог и страшног суда Христовог? Јер ако се претвара. non cui detur. 748). народност и друге разне подробности. 763.

Шта је горе од цариника? То је извор сваке неправде. и сви апостоли. које би требало покрити због гноја који је у њима.“33) У 25. већ према онима 33) PG 51. и прилике нагоне. и пророци је проглашавају у име Божије: . гласања и заједничког решења. особито у овој прилици кад је страшна цича зима… И Мојсије у својим законима често расправља о милостињи. 21). 196. Зато немојмо ту ствар занемаривати. већ од просјака нашега града. јер је много веће нахранити гладнога Христа. већ самима себи и више добијамо него што дајемо. већ на основу слике и страхоте њиховог изгледа. Сматрао бих за крајњу нечовечност кад пред вашом љубави не бих говорио о њима. иди продај све што имаш и подај сиромасима… па хајде за мном‘ (Мт. а не жртве‘. Додуше. 35) PG 61. милостињу ваља давати не само добрима. Беседи на Дела Апостолска Златоуст каже: „Нема греха кога не би могла очистити. ти имаш Бога за дужника“ (16. видео сам многе где беспомоћно леже на улицама: једни без руку. јер тиме понајвише користимо не само сиромасима. Кад чиниш чудеса. Беседа на 2.Само да се опомињемо сиромашних‘ (Гал. увек је потребно говорити о милостињи. особито после онога што сам рекао. како показују понајвише оне делове тела. а кад чиниш милостињу.Ако хоћеш савршен да будеш.“34) Не само да милостиња ослобађа од греха и од његових тешких последица. пошто је и нама потребна милост Господа. 516. сам постајеш дужник Богу. Јер журећи на ваш скуп и пролазећи преко трга и кроз уске улице. али ју је сву опрао Закхеј. 34) — 88 — . не од кога другог. кога не би могла поништити милостиња: сваки је грех мањи од ње. А Христос говори: . она је погодан лек за сваку рану.антиохијског трга и на њему видео у великој невољи сиромахе и запуштене просјаке о којима се нико не брине и који страдају од зиме и глади. 19. Павле каже: . корисно и достојно посланство. започео је беседу овим речима: „Стадох данас пред вас вршећи једно праведно. неголи у име Христа васкрсавати мртве: пошто оним ти чиниш добро Христу. 261. 10). чине и говоре. трећи покривени чиревима и неизлечивим ранама. И награда је обећана онима који добро чине. нашег Створитеља.35) По Златоустовом учењу. сагласно с њима. већ и грешницима и палима: „Ово је милостиња: бити милостив не према онима који су добро учинили. 269. други без очију. PG 60. а не онима који добро примају. Посланицу Коринћанима). То је право савршенство. 2. кад нас.Милости хоћу. а овим Он теби. дошавши у храм. већ је њена благодат већа од дара васкрсавања мртвих: „Ова је благодат већа неголи васкрсавати мртве. који ме послаше не на основу речи.

који су сагрешили. већ из љубави према Њему. PG 63 223. а ти се и не мичеш? Ко ће те због тога избавити од казне? Кажеш – дао сам милостињу. овако!).као и Отац ваш што је милостив‘ (Лк 6. Као што се и онај богаташ сетио и молио време за покајање (Лк 16. 38) PG 57. већ једнакима Њему. . али узалуд. А нас ни Христос ни Христове ствари не могу одвратити од земаљских послова. много о њој говори – тако је љуби. 37) — 89 — . 474-475. крајњег безумља! Каква ту може бити одбрана.“37) Милостиња чини људе не само сличнима Богу. тако и милостиња: заиста је она царица која чини људе сличнима Богу (ὁμοίους ἀνθρώπους ποιοῦσα Θεῷ). 892). Св. гаси огањ.“36) У 32. Златоуст их у својим беседама персонификује у лицу Самога Исуса Христа. 88. (PG 35. прогања шкргут зуба. 508. Реци ми шта ћеш одговорити кад наступе неподносиве муке. имајући за узор милост Божију). τὸν ἔλεον Θεοῦ μιμησάμενος» (буди спас несрећнику (тако. због којих ће бити осуђен или крунисан? Шта ћеш онда рећи? Тада ћеш се сетити мојих речи. У тумачењу 48. већ је сви одмах дочекују. уништава црва. . нити части. Беседи на Посланицу Јеврејима Златоуст каже: „Сила њена (милостиње) таква је да је потребна палима и грешни­ цима. 39) PG 55. уп. кад је Христос стао пред твоја врата у лицу просјака. 707-708. (al. разгони мрак. већ се ваљамо у блату 36) PG 63. њој се са великом сигурношћу отварају врата небеска. нико од оних којима је поверено чување врата не усуђује да пита ко је и одакле је. 36)… Њу Бог више воли него жртве. 291-292. PG 53. PG 58. анархија природе и беспомоћност људских дела. какав опроштај. псалма он пише: „Зашто носиш свилене хаљине и коњима правиш златне узде и украшаваш муле? Неразумне се муле украшавају. кад дође онај страшни суд и неумитна осуда. казне. Беседи на Посланицу Римљанима Златоуст говори: „Павле бејаше једини (μόνος) који је у правом смислу речи ради Христа све трпео. кад улази царица. каже Господ.Будите дакле милостиви‘. У 35. када ни отац ни мати ни сусед ни цар ни путник нити гост неће моћи да ти помогну. али немој давати само онолико колико је онај молио.“39) У 16. већ ће човек стајати сам са својим делима. 36. кад огњена река потече. не ради царства.“38) Да би што више побудио људе на давање милостиње и помагање сиромасима које је тако волео. већ колико ти можеш. Она кида окове. 24). ужаси и страшне силе. а просјак глађу изнурен стоји пред твојим вратима и Христос од глади пропада? О. Беседи: »γενοῦ τῷ ἀτυχοῦντι θεὸς (sic!). Као што се. Григорије Богослов пише у својој 14. Али каква корист од тога? Никаква.) Беседи на Јеванђеље по Матеју Златоуст говори: „Ништа нас не чини једнакима Богу (ἴσους Θεῷ) као доброчинства. 411.

Ако нећеш да Мени вратиш. био ти Мени дужан хиљаде добро­ чинстава. већ Он хтеде постати сиромахом и странцем и просјаком и нагим и узником и болесником. смилуј Ми се ради сиромаштва. али и сада ради тебе страдам. већ хлеба. иако је заиста Син Његов. већ тражим само једно: посети затвореника ради себе. Ако ли нећеш да се због сиромаштва смилујеш. доста ми је ако ме везана пожелиш погледати. и само за то дајем ти небо. Отац Њега није поштедео ради тебе. Који сам за тебе нешто претрпео. опет гладујем ради тебе. потуца се гладан због тебе – подај Му од Његовог. Какво безакоње може бити горе од тога? Предан је ради тебе. да те бар на тај начин привуче. Ако ли и после тога остајеш неумољив. или као свиње или као све то заједно. Ако нећеш оне. а ти Њега равнодушно гледаш како пропада од глади и намераваш да узмеш од оног што је Његово и да за себе употребиш. не захтевам да ме од окова ослободиш и из ње изведеш. да сам добијеш корист – па ни тако не дајеш. због смирености молбе дозволи. Ако ли ништа од тога не делује на тебе – онда се смилуј бар по природи. да те због оног или овог наведем да учиниш какву милост. говори Он. нити – дај Ми богатство. жедан сам у лицу просјака и сада. отровне наочарке. Мада сам те ослободио најтежих окова. Тада сам страдао ради тебе. Та не говорим – ослободи Ме од сиротиње. убијен је ради тебе. а ти не даш хлеба Ономе Који је због тебе предат и убијен. још увек гледамо доле и нимало не подносимо да бацимо поглед према небу. а онда ове. Та Бог је предао и Сина Свога. нека те дирне болест. крова и утехе речима. Августин: „Avarus est Deus salutis nostrae“ (Несит је Бог спасења нашега). Зато.као змије. кроз коју сам наг у лицу сиромаха. 1276). и због окова смекшај: ако ли те ни то не чини човекољубивим. — 90 — . имајући такве и толике примере. био сам жедан распет на крсту. Та Ја бих тебе и без тога могао овенчати венцем. гледајући нагог и сети се оне наготе у којој сам био на крсту ради тебе. да те било ради оних или ради ових ствари привучем к себи и учиним човекољубивим ради твог властитог спасења40). јер не тражим ништа скупоцено. већ хоћу да те крунишем као добротвора и дам ти царство за те маленкости. мада их привлаче толике добре ствари? Јер не беше Му доста смрт и крст. већ хлеба само тражим и одела и мало утехе у глади. јер у чему смо ми бољи од тих животиња кад. буди бољи ради Царства (небеског) и ради награда које обећах. не тражим од тебе као од дужника. Мада сам у тамници. да ти 40) Лепо каже блаж. да примим довољну благодарност. (PL 37. Од каквог су камена тврђи они који остају слични ђаволској безосећајности. мада сам ради тебе осиромашио. али хоћу да будем твој дужник. Гладовао сам ради тебе.

Temporalia mihi das. 864-888). fac me debitorem: habeam te feneratorem. дакле. И Св. De meo mihi quare non donas? Quia tu plenus es. која иде са нама и у једнаком размаку иде даље ма колико ми пошли напред. fac cito debitorem. Григорије Богослов је попут Златоуста раздао све своје имање сиротињи (PG 35. et pauper inanis est. me ipsum sume. Григорија Богослова. Беседи каже: „Зато подражавај човекољубљу Божјем! У томе човек има највише божанског – кад добро чини… Не пропуштај прилику обожења (τῆς θεώσεως)“ (PG 35. дакле. У светоотачкој литератури са Златоустовим беседама о милостињи и о љубави према сиромашнима могла би се упоредити 14. дакле. Ми се. Quid enim attulisti. Et tu ergo nudus natus es. Te ipsum tibi reddam.венац донесе и неку радост.“41) 41) PG 60. 892). највећом и главном заповешћу закона и пророкâ. quando eget pauper: qui omnibus suis vitam aeternam paratus est dare. quando te mihi reddidero“ (Ти иштеш. An non es dicturus. 239-240). није ли од онога што си од мене примио?… Христос је тај који је потребит када год је потребит какав сиромах. Eget Christus. мени си од мојега дао. Panem nostrum quotidianum da nobis (Matth. дао си што је пролазно. — 91 — . Он то објављује уз многе похвале ако бисмо ми и ћутали. Шта си. 11)? Qui panem quotidianum petis. јер је све Божје. (PL 38. штавише: хлеба иштеш. VI. и тиме се хвалим и пред целим светом објављујем. оно што си ми дао. идем наоколо и просим. Блаж. као што је обичај међу пријатељима. plura sume: terrena dedisti. coelestia sume: temperalia dedisti.. и не стиди се рећи да смо Га оденули кад је био наг и да смо Га нахранили кад је био гладан. an dives? Et tamen Christus dicit tibi: Da mihi ex eo quod dedi tibi. Беседи вели: „Petis. наг рођен. Pauca mihi das. чак и кад би све своје дао и кад би свему додао и самога себе. множином ћеш примити. нити ћеш штогод одавде собом понети. Шта ми од мојега нећеш дати? Гле. јер не дајемо нешто што је ван Његове дарежљивости или изнад ње“ (PG 35. Habuisti me largitorem. Августин у 38. Беседи каже: „Hoc tibi dicit Dominus tuus: Pauca dedisti. et reddo. нити се величина тела може издићи над главом која увек стоји над њим. Као што нико не може претећи своју сенку. 976). небеско ћеш примити. Не казујеш ли наиме: хлеб наш свагдањи дај нам (Мт 6. aeterna restituam. сматрам да је њена суштина у љубави према сиромасима… Јер Бог ништа тако високо не цени као милосрђе… Никада нећеш превазићи велику дарежљивост Божју. 547-548. Обазри се на почетке ваше: ево. кад нас неко нахрани. qui petis? Plus addo. собом донео када си дошао овамо (=на овај свет)? Све што сам ја саздао овде си затекао створено: нити си шта донео. nisi ex eo quod a me accepisti?. Parum est quod dixi. Беседа „περὶ φιλοπτωχίας“ (о љубави према сиромасима) Св. мада могу да Сам Себе храним. у којој он каже: „Ако по учењу Павла и самог Христа треба сматрати љубав првом. дао си земаљако. вечно ће ти бити дато. А у 123. увек ће ти више остати и нећеш дати ништа своје. јер те силно љубим: зато волим и твој сто. 11)? Који пак иште свагдањи хлеб је ли сиромах или богаташ? Христос ти овако вели: Подај ми од онога што сам ти дао. Он кој је властан да дарује живот вечни свима који су Његови. Јер. aeterna sume: mea dedisti. А у 17. nihil hinc tolles. И ти си. Од тебе желим да будем нахрањен. обојица сте наги рођени. Multa hic invenisti: numquid tecum aliquid attulisti? De meo quaero: da. creatus hic invenisti: nihil attulisti. quando huc venisti? Omnia quae creavi. наиме. пошто колико год да даш. Ниси ли. али пошто нас Сам силно љуби. pauper es. и пред свима који слушају откривам Свог хранитеља. а сиромх је пак без ичега. Habuisti me largitorem. мене самога ћеш примити. plura reddam. удостојава се да у овоме времену прима (од нас) кроз свакога ко је у оскудици). coelestia reddam. сиромах ти који иштеш? Додаћу. стидимо тога и кријемо. Quomodo non pauper es. и стојећи пред твојим вратима пружам руку. И зато. Primordia vestra attendite: ambo nudi nati estis. Много си тога овде стекао: хоћеш ли. in unoquoque paupere temporaliter dignatus est accipere“ (Ово ти казује Господ твој: Дао си ми мало. Terrena mihi das. Panem petis. богат си. јер кад Богу дајеш то значи да примаш. Quid enim dedisti. тако ни ми не можемо превазићи Бога шта год дали.

Милостиња помаже не само живима. PG 61. већ што имајући само њих није их поштедела. ваља га оплакати. уп. вратићу ти много. начини ме дужним. већ и умрлима. Самога ћу тебе теби вратити. 686. PG 60.Молитве твоје и мило­ стиње твоје изиђоше на спомен пред Богом‘ (Дап 10.“ 46) Иако је тада. Сол. небеским ћу ти узвратити. када те будем себи вратио). У мени си обрео дародавца. мимоилазе месец. каже: „Јер ако је покојник био и грешник и често Бога вређао. (PL 38. Беседи de eleemosyna – О милостињи (милосрђу) Златоуст уздиже милостињу изнад небеса: „Тврдим да је милостиња царица врлинâ која подиже људе до врхова небеских и да је најбољи заштитник. Златоуст. — 92 — .“43) Није милостиња увек савршена и Богу угодна. штавише не само оплакати (јер то њему ништа не користи). 61. већ по могућности и по расположењу оних који дају. јер тебе ћу имати за повериоца. 293. PL 38. 20. већ као они који тешко подносе растанак с њима. Велика је ствар милостиња. 6). Дај ми земаљско. милостињу ваља делити тајно. Дај ми мало. (PG 58. о чему нас само Писмо поучава овако говорећи: . „јер се о величини милостиње суди не по томе колико се даје. 347-348. Златоуст вели: „Није милостиња само дати новац. вечним ћу ти надокнадити.) Беседи на Јеванђеље по Јовану. 42) PG 59. Али ни тамо се не заустављају. собом штогод однети? Од мојега ти тражим: дај и ја ћу ти узвратити.44) Осим тога. 495. (al. јер је она тајна. 169-170. прекорачују светлост сунца и уздижу се до самих врхова небеских. 42). И мало је рећи: био сам ти даваоцем. Дај ми пролазно. 67. али не као они који не верују у васкрсење.“42) Милостињу може давати не само богаташ већ и сиромах. већ само онда кад се чини из милосрђа. због чега и Соломон кличе: . 715-716. попут оне сиромашне јеванђелске удовице која је у Божју (храмовну) касу ставила своје две лепте (Мк 12. допуштајући да и ми плачемо за нашим драгим покојницима. хорове арханђела и све силе небеске. 666). 46) PG 49. те досежу до самог престола Царског. 361. указујући како је и Спаситељ плакао кад је чуо о Лазаровој смрти. 43) PG 63. учини ме хитро дужником. већ прелази и небо и наткриљују скупове анђела.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Јер милосрђе је велика тајна. Велика су крила милостиње: она просецају ваздух. У 62. Стога затвори врата да не би неко видео оно што није обичај показати!“45) У 3. већ чинити оно што може користити – милостињу и приношења. већ је све имање принела. (al. Он каже у 66. 44) PG 61. 4). 1045-1046). ἵνα μή τις ἴδῃ ἅπερ ἐπιδεῖξει οὐ θέμις“. 45) „Καὶ γάρ μυστήριόν ἐστιν ἡ ἐλεημοσύνη· Κλεῖσον τοίνυν τὰς θύρας.Велик је човек и частан који чини милостињу‘ (Прич. већ дати из милосрђа“ (ἀλλὰ τὸ ἐλεοῦντα διδόναι). Не треба обраћати пажњу на то што је удовица ставила две лепте.

48) Kopp. Као што се од богаташа тражи рачун о милостињи. раскалашни живот и пијанчење или на помоћ невољнима. већ у давању из љубави према Христу. испитујући одакле су примили новац. 494-495. 49) PG 51. 547. већ и о остатку новца. указујући често на то да се тиме човек ослобађа од грехова и стиче вечни живот у Царству Небеском. јер све треба чинити ради Христа. 607-608. на раскош. морални врхунац доброчинства и милостиње он је ипак видео не у давању због наде у награду. У еклоги de eleemosyna et hospitilitate (о милостињи (милосрђу) и гостољубљу) он каже: „Заиста је већа награда ако чиниш не надајући се награди. ἐὰν μὴ ἐπ’ ἐλπίδι μισθῶν ποιῇς· δεῖ γὰρ πάντα διὰ τὸν Χριστὸν.Златоуст у својим беседама подстицао и призивао своју паству на давање милостиње и вршење доброчинстава према бедним и невољним. (PG 63. Али не само о трошењу. већ и о самој милостињи. 95-96. 633-634. тако се од сиромаха захтева рачун о трпљењу. 708. — 93 — . да ли је оно очинско наследство или си отео куће сирочади и разграбио имања удовица. запамти да ћеш морати положити рачун – да ли си богатство потрошио на блуднице или на сиромахе. док он чами у невољи. PG 62.“49) 47) »Καίτοι μείζων ὁ μισθὸς. а не због наде у награду. 721. или је тешко подносио. јер сиромаштво није сметња милостињи. в. тако и Бог тражи од нас не само доказе о трошењу. бунио се и осуђивао Божји промисао. 87-88. 188. већ и о стицању. 22-23. Јер као што и ми тражимо рачун од наших слугу не само о издатку. већ и сиромах полаже рачун о својој сиротињи: да ли је поштено и захвалног срца подносио сирома­ штво. 169-170. али он ни издалека није имао намеру да оспорава право власништва или да одбацује и пориче законитост сваког богатства. 594-595. И не само богаташ. на задовољење страсти или човекољубља. штавише не само о трпљењу. 538. на паразите и улизице или на потребите. PG 60. 606. 715. 19-20. PG 63. PG 61. 45-47. већ ћеш бити питан и о начину његовог стицања – да ли си га стекао праведним трудом или грабежљивошћу и насиљем.“47) Златоуст је.48) У Беседи de decem millium talent debitore (о дужнику десет хиљада талената) он говори: „Јер ако си и богат. од кога и колико. 138. 732). 223-224. 181-182. 603-604. гледајући како се други наслађује. добро видео да су земаљска блага неједнако расподељена међу људима и да та подела слабо одговара идеалу Христове науке. 724. 287. καὶ μὴ διὰ τὴν ἐλπίδα ποιεῖν τοῦ μισθοῦ«. 518. 175-177. 698. 495. као што сведочи она удовица која је метнула две лепте и тим малим даром превазишла оне који су дали врло много. као човек веома осетљивог и самилосног срца и широког образовања. 516. 536.

и да вам ништа не треба‘ (4. који се са великом ревношћу бринуо о свим Црквама под сунцем. Тог демона не може истерати ни крштење нити шта друго осим силе молитве. 34-35. Беседи на 1.51) Против те секте особито се борио Флавијан Антиохијски. већ им давати. како вам заповедисмо. Посланицу Солуњанима речи Апостола: „Али вас молимо.“53) Златоуст наводи да Апостол не толико речима колико сопственим примером показује како прави хришћанин треба да цени физички рад и да га обавезно врши подражавајући му. јер не истерује из душе злог демона (πονηρὸν δαίμονα). који нам је отпочетка дат. и да гледате своја посла. о свим државама и народима и земљама. и нимало одмора није имао од тих трудова. Златоуст говори: „Тиме показује коликих је зала узрок доколица. II. Палестини и Месопотамији. те су се услед беспосличења и нерада одавали порочном животу. 429. који немамо ни хиљадитог дела његове бриге или – боље 50) Kopp. Осим овог. браћо. пошто она доводи човека у неко тајанствено општење с Богом и тиме онемогућава сваки грех. јер иако га ослобађа од пређашњих грехова. који беше учитељ васељене. коме беху поверени сви који станују на земљи. Године 390. која се раширила у Сирији. А ми. који је осудио јерес месалијанаца и искључио их из Цркве. пијанству и блуду.52) Борећи се против тих лажних идеја и наводећи у 6. Финикији. и да радите својим сопственим рукама. тај је радио ноћ и дан. 51) — 94 — . Месалијанци или евхити су учили да крштење ништа не помаже човеку. био је сазван сабор у Сиди у Памфилији под председништвом Амфилохија Иконијског. PG 83. већ и физички. да још обилније чините. а коликих добара радиност… а својство љубави према ближњима није примати од њих. в. Εὐχιτῶν). 297-298. 52) Hefele. 429-430. и да се усрдно старате да живите мирно.50) То је било изазвано тиме што су богати људи сматрали сваки посао као нешто понижавајуће. чији следбеници нису ништа радили (ἔργον μὲν οὐδὲν μετίασι = не иду да раде ниједан посао) него су учили да је молитва једино и сасвим довољно средство за постизање спасења. 432. 53) PG 62. Salutate Priscillam et Aquilam I (Поздрав Прискили и Аквили) он говори: „Човек који демонима заповедаше. оно не поништава грехе у корену. У Беседи in illud. постојао је и још један разлог што је Златоуст устајао у одбрану физичког рада: због лажно схваћене духовности. PG 51. особито земљорадњу и занат.Из овога произлази да је Златоуст високо ценио и у беседама хвалио не само духовни рад. 48-49. да се владате поштено према онима што су изван. 10-12). у 4. веку појавила се секта „месалијанаца“ или „евхита“ (Μεσσαλιανῶν.

рећи – коју ми не можемо себи ни представити, непрестано проводимо
живот у доколици. Реци ми – какву ћемо имати одбрану или какав
опроштај? Сва зла у живот се уносе тиме што многи држе за највећу
част да се не баве својим радовима и сматрају најгором оптужбом да
покажу како нешто од тога (рада) знају. Али Павле се није стидео да у
руци нож носи и платно шије и да уједно разговара са људима од до­
стојанства, већ се поносио својим радом, док је к њему долазио безброј
сјајних и славних људи… Што је испочетка учио, то је и после радио –
и након што је био уздигнут на треће небо, однесен у рај, и након што
му је Бог саопштио неисказане речи.“54)
У 20. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима Златоуст поучава: „Немој
рећи да је неко обућар, нити да је други бојаџија, нити да је трећи ковач,
већ помисли да је он верни и брат; јер ми смо ученици оних рибара, оних
цариника и оних који су шаторе правили; Онога Који је био васпитан у
кући дрводеље, чију је заручницу удостојио да Му буде матер, Који је
лежао у јаслама повијен и није имао где главу да заклони… Братом
називај онога који је (таквима) више сличан. Ко је дакле сличан рибарима
– да ли онај који се свакидашњим трудом храни и нема ни слуге, ни куће,
већ се на све начине мучи, или онај који је опкољен великом сујетом и
ради противно Божјим законима?“55) Да би осладио и олакшао рад,
Златоуст је указивао на песме које су се певале приликом разних радова.
У тумачењу 41. псалма он објашњава зашто се псалми певају: „Кад је
Бог видео да је већина људи врло равнодушна, да нерадо приступа читању
духовних ствари и да нерадо подноси труд који одатле долази, желећи
да учини напор пријатнијим и да одстрани осећање труда, додао је
пророчанству песму (μελῳδίαν) да би сви одушевљени њеним ритмом
с већом радошћу уздизали Њему свете химне.“56) Указавши да песма
има свој извор и почетак у Богу,57) он продужава: „Јер ништа тако не
уздиже душу, нити окрилаћује, од земље ослобађа, разрешује од окова
телесних, подстрекава на подвиг и на ниподаштавање свега земаљскога,
као сагласно певање и складно састављена божанска песма. Та наша се
природа тако радује и весели песмама и певањем, да се и деца која сисају,
кад плачу и кад су зловољна, тако успављују.“58) За доказ те благотворне
моћи и значаја песме Златоуст наводи даље читав низ радничких песама,
54)

PG 51, 194-195.
PG 61, 168.
56) PG 55, 156.
57) Аnton Naegele, „Über Arbeitslieder bei Johannes Chrysostomus“ // Berichte über die Verha­
ndlungen der Königlich Sächsischen Gesellschaft der Wissenschaft zu Leipzig, Band 57, III (Leipzig
1905), 103.
58) PG 55, 156.
55)

— 95 —

чији спомен ни у једном античком споменику није потпуније сачуван
него у овом његовом тумачењу 41. псалма: „Зато и путници гонећи у
подне теглећу марву често чине то уз песму, ублажавајући тешкоћу пута
тим песмама. Не само путници, већ и земљорадници… виноградари за
време бербе, и ма шта друго радили, често певају. И морнари веслајући
то чине. Па и жене, ткаље, размрсујући узлом замршене нити, често
свака за себе, а често све заједно, сложно певају неку песму. То чине и
жене, и путници и земљорадници и морнари, који желе песмом да ола­
кшају труд од послова, као што и душа, када чује песму и певање, лакше
може да поднесе све што је тешко и мучно.“59) То дубоко Златоустово
познавање великог значаја песме у раду засигурно му је не мало помо­
гло у увођењу православних песама и певања међу цариградском паством
као оруђа борбе против аријанаца, који су се такође служили песмом
ради пропаганде свог јеретичког учења.60)
По мишљењу Негелеa – који с правом високо цени научни значај
Златоустовог учења о тесној вези рада и песме – Златоусту је као извор
тог знања послужила и Филосторгијева Црквена историја.61) С тиме се
не можемо сложити, јер га Златоуст нигде не спомиње, а и Негеле тврди
да је Златоуст своју беседу (на 41. псалам) одржао у Антиохији 387.
године,62) док се Филосторгије родио 358. или чак 364. године, а своју
историју завршио 425.63)
У 4. веку постојала је, као остатак незнабоштва, институција ро­
пства. Златоуст је својом проповедањем љубави према ближњима и
унутрашњег моралног васпитања и усавршавања водио отворену и систематску борбу против њега. Он није проповедао никакве реформе у
друштву које би се спроводиле насилним нарушавањем постојећег поретка, већ је настојао да васпитањем и унутрашњим моралним препоро­
ђањем људи створи хришћанско друштво и хришћански поредак у њему.
Тумачећи Посланицу Филимону Св. ап. Павла, Златоуст указује на то да
59) PG 55, 156-157. Св. Василије Велики у свом писму Григорију пише о начину монашког
живота: „Треба рад зачинити химнама као сољу, јер певање химни пружа утеху души“ (Monach.
O. S. Benedicti, Opera S. Basilii, III, 101-102). Истог је мишљења и блаж. Августин: „Cantica vero
divina cantare, etiam manibus operantes facile possunt, et ipsum laborem tanquam divino celeumate
consolari. Quid ergo impedit servum Del manibus operantem in lege Domini meditari et psallere nomini Domini Altissimi“ (Чак и они који рукама раде могу заиста лако да певају божанске песме,
и да олакшају тиме сам рад слично утеси ритмичком божанском песмом тежака. Шта дакле
спречава раба Божијег који рукама ради, да размишља о Божијем поретку и да пева Псалме у
славу Највишег Господа). (PL 40, 565).
60) PG 65, 465; в. PG 103, 72.
61) Philostorgius, Eccl. hist. (Berichte, 125).
62) ib., 102.
63) PG 65, 456.

— 96 —

ап. Павле није задржао роба Онисима код себе без пристанка његовог
господара иако му је био врло потребан и користан, па додаје: „Тим више
се не пристоји да ми то радимо… јер ће многи морати да грде и да кажу
да је хришћанство у живот унесено ради рушења (превртања) свега (ἐπὶ
ἀνατροπῇ τῶν πάντων)… и да је то дело насиља (καὶ βίας τὸ πρᾶγμά
ἐστιν).“64) Особито је наглашавао потребу хришћанског поступања са
робовима и робињама и енергично устајао против њиховог физичког
злостављања и вређања од стране њихових сурових и жестоких господара,
а ропство је сматрао последицом прародитељског греха.65) У 40. Беседи
на 1. Посланицу Коринћанима Златоуст говори: „Бог је нама дао и руке
и ноге да нам не би биле потребне слуге, јер није род робова уведен због
потребе, пошто с Адамом није створен и роб, већ је казна за грех и
последица непослушања. Христос је својим доласком и то поништио,
јер у Христу Исусу нема ни роба ни господара (Гал 3, 28).“66) Ако је
хришћанству пошло за руком да укине ропство у људском друштву,
немала заслуга за то припада Златоусту, великом учитељу и проповеднику
хришћанских моралних истина.
Међу хришћанским врлинама Златоуст врло високо цени смирење.
У беседи О смирености он говори: „Темељ је наше философије смирење.
Ако си нагомилао безброј дела – ако си и милостињу, ако си и молитве,
ако си и пост – али ако ову ниси у темељ положио, све си узалуд и бадава саградио, и брзо ће се срушити кућа саграђена на песку; јер нема
ниједног, ниједног од наших добрих дела, коме оно не би било потребно.
Ако ли кажеш да си уздржљивост и девственост и презирање богатства
и ма шта друго (извршио), све је то нечисто и преступно и одвратно ако
нема смирења. Зато га свуда прихватимо у речима, у делима и мислима,
и с њиме ово чинимо“67), додајући: „Уколико си велик, утолико буди
смиренији“68), а у 30. Беседи на Дела Апостолска говори следеће: „Ништа
није равно смирењу: оно је мати и корен и хранитељ и основа и веза добара: без њега смо одвратни, гадни и нечисти. Јер иако неко са дрском
смелошћу мртве васкрсава, хроме исцељује, губаве очишћује, ништа
није од тога нечистије, ништа није безбожније и преступније. Ништа не
сматрај својим. Имаш ли способност речи и благодат учења – немој због
тога мислити да имаш нешто више од других. Што си се више удостојио
64)

PG 62, 703-704.
PG 61, 157.
66) PG 61, 353-354.
67) „Θεμέλιος γὰρ ἐστι τῆς καθ’ ἡμᾶς φιλισοφίας ἡ ταπεινοφροσύνη“… (Смиреност је темељ
наше философије). (PG 51, 312-313).
68) „ὅσον μέγας εἶ, τοσοῦτον ταπείνου σαυτόν“. PG 56, 125.
65)

— 97 —

дарова, треба више да будеш и смирен, јер коме се више прашта, тај ће
више љубити (Лк 7, 47). Треба дакле да будеш смирен због онога што
ти је Бог подарио, мимоилазећи друге.“69) У 3. Беседи на Јеванђеље по
Матеју Златоуст вели: „Јер ништа није Богу тако мило као кад неко рачуна самог себе међу последње“70), док у 25. (al. 26.) Беседи на исто
Јеванђеље, говорећи о потреби смирења, додаје: „Није мали удео ове
философије (хришћанског подвига), да си у стању свеукупно видети оно
што нам припада; јер најбоље је кад неко позна самога себе, кад себе
сматра да је нико.“71) „Ако хоћеш да будеш велик, не тражи да постанеш
велик, и тада ћеш бити велик; јер је (величина) у томе да будеш мален“
(45./al. 46. Беседа).72)
Високо ценећи хришћански брак, Златоуст саветује ономе ко намерава ступити у њега да пази не само на спољашње законе (τοὺς ἔξωθεν,
jus civile), већ и на Божје законе (κατὰ τοὺς τοῦ Θεοῦ νόμους), јер ће по
овима а не по онима Бог судити у „онај Дан“ (κατὰ τὴν ἡμέραν ἐκείνην).73)
По Златоустовим речима, жени треба много праштати и исправљати је
да буде без мане, као што и Христос чува Цркву да буде света и непорочна (Еф. 5, 27). Златоуст је у брачној вези штитио нарочито жене,
указујући при том на достојне примере и у незнабожачком браку. У 27.
Беседи на 1. Посланицу Коринћанима он наводи пример из брачног живота философа Сократа: „Говори се да је неки од незнабожачких (τῶν
ἔξωθεν) философа имао злу жену, брбљиву и пијаницу, и када су га питали зашто је трпи, одговорио је да му служи код куће као вежбалиште
69)

PG 60, 225.
„Οὐδὲν γὰρ οὕτω τῷ Θεῷ φίλον, ὡς τὸ μετὰ τῶν ἐσχάτων ἑαυτὸν ἀριθμεῖν“. (PG 57, 38; в.
PG 91, 945).
71) „Οὐ μικρὸν δὲ τοῦτο μέρος φιλοσοφίας, δυνηθῆναι συνιδεῖν τὴν ἀξίαν τὴν ἡμετέραν. Οὗτος
γὰρ μάλιστά ἐστιν ὁ ἑαυτὸν εἰδὼς, ὁ μηδὲν εἶναι ἑαυτὸν νομίζων“. (PG 57, 332). Блаж. Августин
исто тако велича смиреност у спису De sancta virginitate: „Ille, cui omnia tradidit Pater, et quem
nemo agnoscit nisi Pater, et qui Patrem solus agnoscit, et cui voluerit revelare, non dicit, Discite a me
mundum fabricare, aut mortuos suscitare; sed, quia mitis sum et humilis corde (Matth. XI, 25-29). O
doctrinam salutarem! O Magistrum Dominumque mortalium, quibus mors poculo superbiae propi­nata
atque transfusa est! Noluit docere quod ipse non esset, noluit jubere quod ipse non faceret… Itane
magnum est esse parvum, ut nisi a te qui tam magnus es fieret, disci omnino non posset? Ita plane“
(Он коме је Отац предао све, и којега нико сем Оца не познаје, и који једини познаје Оца – скупа
са онима којима је благоволео ово да открије – не казује нам: Научите се од мене да саздајете
светове, или да мртве васкрсавате; него говори: јер сам кротак и смирен у срцу (уп. Мт 11, 2529). О, спасоносно учење! О, Учитељу и Господе свију смртних, којима је смрт и пала у део и
још увек их напаја управо из чаше гордости! Он не пожеле да поучава ономе што Он сâм не
беше, нити да заповеди оно што сам не испуњаваше… Јер бивати мален (=смирен) ствар је
толико велика (узвишена), да јој се ни на који начин не бисмо могли научити, да је Ти сам ниси
достигао. Заиста је тако). (PL 40, 416).
72) PG 58, 623.
73) PG 51, 226
70)

— 98 —

и место такмичења у подвигу и да ће, вежбајући се у њему сваки дан,
постати снисходљивији према другима. Ви се смејете, а ја се с болом
жалостим што нас Јелини (незнабошци) наткриљују у врлини – нас који
смо позвани да подражавамо анђелима, или боље рећи, који смо позвани да подражавамо кротости Самога Бога. Овај философ није због
­споменутог узрока своју жену изагнао, а неки кажу да ју је због тога и
узео. А ја, пошто су многи неразумно настројени, саветујем да убудуће
све могуће радите и да се старате да изаберете жену ваљану и пуну сваке
врлине, а ако ли пак погрешите и уведете у кућу невесту неваљалу и несносну, тада подражавајте овоме философу, исправљајте је на све могуће
начине и сматрајте то најважнијим послом.“74) Говорећи о браку Златоуст опажа да нико не даје радо другоме новац, али кад даје кћер такорећи
непознатом и туђем човеку, он не даје само кћер, већ и новац и свој иметак као мираз, и радује се томе јер је брак „велика тајна“. По његовим
речима, дужност жене у браку је да чува стечено, да пази на дохотке, да
се брине за кућу, ради чега нам је Бог и дао жену – да у томе и у осталом
буде помоћница мужу. Пошто се наш живот састоји из приватних и јавних
послова, Бог је сваком одредио његов удео: жени – бригу о приватним,
домаћим и кућним стварима, а мушкарцу – бригу о јавним, судбеним,
војним и другим пословима. Жена не може бацати копље, нити мачем
ударати, али може вретено узети у руке, платно ткати и вршити све остале кућне послове. Она не може у сенату износити мишљење, али у кућним
стварима може дати одличан савет, и често бољи неголи муж. Жена не
може добро управљати јавним пословима, али може добро васпитавати
децу, која су највеће благо; она може зле и неваљале поступке слугу корити и разумно се бринути за њих, за домаћинство, за кухињу, за украс
одела и друге ствари које не приличе мужевима нити су за њих лаке. И
то је дело Божјег промисла и мудрости – да онај који је у већим стварима користан, у мањим бива слабији и неспособан, те се тако истиче улога
жене, јер кад би муж био способан и у једном и другом, женски род би
лако постао презрен. Ако је тако, онда – по Златоустовим речима – од
жене треба тражити само једно: врлину душе и племенитост навика, да
74)

PG 61, 224. Другом приликом, укоравајући верне што полажу више бриге и труда на
украшавање своје куће, соба, зидова и подова, неголи на усавршавање и украшавање властите
душе, да би их постидео Златоуст наводи пример из живота другог незнабожачког филозофа,
који је својим – иако грубим – поступком показао да презире спољашност. У 12. Беседи на По­
сланицу Римљанима он каже да је неки јелински философ (то је био Аристид, рођ. око 430. г.
пре Хр., кога спомиње Диоген Лаертије), ушавши у једну сјајну кућу украшену мермером и
дивним стубовима, и видевши под застрт скупоценим ћилимима пљунуо у лице домаћину, а кад
је за то био оптужен, одговорио је да је био приморан да то учини јер је кућа била толико богато украшена и застрта ћилимима да није нашао места где да пљуне (PG 60, 494).
— 99 —

211. не може за дуго задовољити мужа. 59–63. шаљући их на науке. 75) — 100 — . И сам брак се у старозаветно време вршио врло скромно. Говорећи о дужностима мајки и о васпи­тању кћери. не уз кимвале. већ да буде помоћница. Златоуст каже да кћери треба васпитати тако да их њихови мужеви одводе из куће са исто таквим поштењем. ἀλλ’ ἵνα ᾖ βοηθός“.”75) Сиромашне жене су скромније и послушније. Златоуст каже да родитељи. већ с молитвом и бла­го­сло­ вом. већ да призивају Бога у помоћ. побожношћу. PG 54. већ жену која уме добро да се користи оним што има. Апостол Павле није учио да је брак установљен да би се избе­ гла сиротиња и стекло богатство. у својој 10. 344). 108-109. 659. PG 58. госто­при­ мством и другим врлинама. јер су жене и иначе склоне гордости и тражењу почасти. зато не треба тражити богатство. 77) PG 62. По његовим речима. због чега су старозаветни оци попут Авраама управо њих тражили код жене (1 Мој 24. 1-4). већ да би се избегао блуд и умирила пожуда. 76) PG 51. Leiden 1881. чак и веће него мушкарци. (PG 60.бисмо се наслађивали миром. Златоуст је био неумољив у спровођењу принципа потпуне равноправности мужа и жене пред моралним законом. διὰ τοῦτο αὐτὴν ἔδωκεν ὁ Θεὸς. Ни лепота тела. жене су кадре презирати земаљска блага. срамотних разговора и слично. Беседи на 2. и у браку и ван њега. 2). 504. већ их штавише својим по­ ступцима и својим односом удаљавају од правог хришћанског васпитања. уп. без греха. Ко узима богату жену. 659. а не да достигну морално са­ вршенство које треба да буде циљ сваког хришћанина. те да живимо разумно и угодимо Богу (1 Кор 7. духовном и црквеном животу. Seidlmayer. Он често кори родитеље што не само да се не брину о моралном васпитању своје деце и њиховом спасењу. а многе су примиле и муче­ ништво!77) Без обзира на тадашње јавно мишљење. не са украсима одела већ са смиреношћу. одана интересима лажног и пролазног земаљског успеха и славе. што је теже подносити ако су уз то и богате. он вели да без жене не би могле јавне ствари ни постојати: оне су способне за велике подвиге. тај добија пре господара него жену. Штавише. Напротив. Carl Thönes. деци обично говоре како су се неки „οὐχ ἵνα χρήματα εἰσφέρῃ γυνὴ. ако није спојена са врлинама душе. Die christliche Anschauung der Ehe und ihre modernen Gegner. 327. слогом и потпуном љубављу. хорове и свирку. Златоуст каже: „Бог је жену дао не да донесе богатство. 225–241.76) Било би погрешно мислити да је Златоуст сматрао жену неким нижим бићем од мушкарца. бринући се пре свега да им деца буду богата. показати озбиљно достојанство и светост. Посланицу Тимотеју он указује на велику способност жена у јавном.

не би се нико ни о томе бринуо. већ и животом. мада нема вештине која би била важнија од ове (καίτοιγε τῆς τέχνης ταύτης οὐκ ἔστιν ἄλλη μείζων = али ипак ништа друго није веће од ове вештине. τῶν ἔργων βοώντων“ (Јер нико није хладнији од оног учитеља. како су неки. ἐν λόγοις φιλοσοφοῦντος μόνον. (PG 60. а кад треба наћи руководитеља дететове душе. ми узимамо једноставно онога ко случајно наиђе. PG 58. Ако неко има мазгу. 357. Кад би се могло и без тога обогатити. Није им више било потребно да подучавају речима. Учитељ мора предњачити не само учењем. јер оца не чини само изливање семена (τὸ σπεῖραι). Блаж. (al. 871). него лицемер. Јероним пише: „Magister probae aetatis et vitae. изучивши латински језик. Павла. а онда по речима.”79) Златоуст учи да је Бог уредио да нас наши родитељи воле и да нам буду учитељи врлина. васпитањем деце треба да се баве најпре мајке. који хвали удовицу „ако је децу одгајила“ (1 Тим 5. (PL 22. већ само једно гледамо: да (син) изучи језик… али не да би могао говорити. У 1. 60. више се бринемо о магарцима и коњима него о деци. 79) — 101 — . мада се не тражи 78) PG 47. Беседи на Посланицу Римљанима Златоуст каже: Οὐδὲν γὰρ διδασκάλου ψυχρότερον. добили придворну службу: и тако сви говоре о онима који су знаменити и славни на земљи. већ да се обогати – зато учи говорити. већ добро поучавање. који љуби мудрост само у речима. стекли огромно богатство.) Беседи на Матејево Јеванђеље он говори: „Деца се мање цене од стоке. нити мајку само ношење у утроби (τὸ κυῆσαι)). Да је то заиста тако. много се брине да нађе најбољег чобанина који не би био ни крадљивац ни пијаница и који зна свој посао. већ добро васпитање. богато се оженили. Тврдећи да само рађање не чини мајку и да за то није Богом обећана никаква награда. образован и искусан). „Ко је тако безуман да не очајава над спасењем сина који је на тај начин васпитан?”78) У 59. Због тога су Апостоли понајпре подучавали по животу. καὶ τότε ἀπὸ τῶν ῥημάτων· μᾶλλον δὲ οὔδὲ ἔδει ῥημάτων αὐτοῖς. подигли себи сјајне куће. Златоуст се позива на Св. како их се сви боје и како их славе. јер се оне понајвише налазе у кући.синови из врло скромних и непознатих породица завршивши школу домогли највиших места у друштву. Διὰ τοῦτο οἱ ἀπόστολοι πρότερον ἀπὸ τοῦ βίου ἐδίδασκον. а оне који су на небесима – њих и не спомињу. По Златоустовом мишљењу.). ап. сведоче сами родитељи тиме што се одричу своје сопствене деце кад виде да су морално покварена и да су се коначно предала злу и неваљалству. док усиновљавају добру децу туђих родитеља. док су мужеви више ван ње будући заузети јавним и државним пословима. ἀλλ’ ὑποκριτοῦ. 18). eruditionisque est eligendus“ (Треба изабрати учитеља који је ваљана личност. 10). него делима која гласно вичу). Шта би се могло упоредити са васпитањем душе и образовањем младог разума? Онај ко се тиме бави треба да има више услова и тачности него сликар и вајар. Али ми о томе и не мислимо. Τοῦτο γὰρ οὐ διδασκάλου. 584. а не „ако је децу родила”. Стога тај није учитељ.

само од жена, већ и од њих да се брину о деци и да их подстичу на
вршење хришћанских врлина (εἰς φιλοσοφίαν αὐτοὺς ἐνάγειν = уводити
их у хришћанске врлине).80) Расправљајући о васпитању, Златоуст поучава
да се не треба бринути да деца буду богата сребром и златом, већ благо­
честивошћу и хришћанским врлинама, те да се не предају сувише земаљ­
ским интересима и младићким пожудама. Родитељи треба добро да пазе
куда деца иду, с киме се друже и како се понашају, јер ако ове дужности
занемаре, неће имати опроштаја од Бога Који их је поставио да својој
деци буду учитељи и да имају сву власт над њима, па су зато и одговорни
за њихово васпитање. Потребно је децу васпитавати док су још мала и
осетљива душом, кад је још лако учити их дужностима и лечити страсти
и душевне недостатке, као што и Премудри каже: ,Пригни врат њихов
од младости њихове‘ (Сирах 7, 25). Бог родитељима не само да заповеда,
већ им у томе и помаже, кад говори: ,Ко опсује оца својега или матер
своју, да се погуби‘ (2 Мој 21, 16), чиме показује како је велику власт
дао родитељима над децом, због чега на њих пада и сва одговорност за
њихово васпитање. Многи родитељи не желе да кажњавају децу шибама
(μαστίξαι), нити да их, ако живе неморално, речима укоравају и упозоравају,
али зато често дочекају да им синови и кћери буду предати суду, а понекад
и осуђени на смртну казну. Кад родитељи не васпитавају децу, онда сами
постају учесници и кривци њиховог моралног пада и несреће. Зар Св.
ап. Павле не говори родитељима: ,Подижите их у васпитању и науци
Господњој‘ (Еф 6, 4)? Дужни смо да својој деци непрестано говоримо
да је страх Божји највеће богатство и наследство које им родитељи могу
дати, и да се старамо да им оставимо не новац који пропада, већ благо­
честивост која не пропада и која се не може потрошити. Децу коју не
васпитавају родитељи, доцније васпитавају државни закони својим
строгим осудама и страшним казнама.81) Колики је значај Златоуст
придавао томе, види се и из његовог списа О сујети и како родитељи
да васпитавају децу где пише: „Не престајем да вас тешим и молим и
преклињем да пре свега добро васпитавате децу.“82)
У 21. Беседи на Посланицу Ефесцима, наводећи речи Св. ап. Павла:
„Децо, слушајте своје родитеље у Господу… ово је прва заповест с
обећањем“ (Еф 6, 1-2), Златоуст указује да се ту не говори ни о Христу
80) PG 54, 636-638. У 21. Беседи на Посланицу Ефесцима Златоуст каже: „Τῆς μὲν γὰρ γυναικὸς
ἄρχει ὁ ἀνὴρ, τῶν δὲ παίδων ὁ ἀνὴρ καὶ ἡ γυνή.“ (Јер човек заиста влада жени, а човек и жена
деци). (PG 62, 149).
81) PG 51, 327-331; Schulte, 8, 28; Seidlmayer, 34.
82) „Οὐ παύομαι παρακαλῶν ὑμᾶς καὶ δεόμενος καὶ ἀντιβολῶν, ὥστε πρὸ τῶν ἄλλων ἁπάντων
τέως ὑμῶν ῥυθμίζειν τοὺς παῖδας“. (Schulte, 8 (19).

— 102 —

ни о небеском Царству, већ о дугом животу, пошто деца још не схватају
узвишеније разлоге. Али кад је ствар добила своју основу, добар, чврст
и поштен темељ, онда после тога све иде лако својим путем и по закону,
јер је стварање тог ваљаног и чврстог темеља главна потешкоћа у ва­
спитању. Шта значи: „Слушајте своје родитеље у Господу“, пита он? То
значи: слушајте родитеље у свему што се слаже са учењем Господа и
што не нарушава Његове заповести. Ако желиш да ти син буде послушан,
одмах га васпитавај у поуци и страху Господњем и немој мислити да је
сувишно да слуша Божанско Писмо, јер ће у њему пре свега наћи речи
„поштуј оца својега и матер своју“. Зар није неумесно да деца изучавају
у школи књижевност и уметности, а да се не васпитавају у познању Бога
и у страху Господњем? Зато родитељи први добијају плодове таквог
васпитања, то јест дрску, непослушну и покварену децу. Да тога не би
било, послушајмо савет Апостола и васпитавајмо их у науци и страху
Господњем, покажимо им пример својим животом83) и од детињства их
учимо читању Св. Писма. Ако испочетка дете научимо да буде „философ“
(хришћански подвижник), оно ће временом стећи највеће богатство и
славу. Никада нећеш толико постићи васпитавајући сина у земаљским
(τοῖς ἔξωθεν – спољашњим) наукама помоћу којих ће тобоже достићи
богатство, колико учећи га искуству помоћу којег ће богатство презирати.
Тако ради ако желиш да учиниш сина богатим, јер није богат онај коме
је потребно много благо и који је њиме окружен, већ онај коме никакво
богатство није ни потребно.84) Томе учи и научи сина, јер је то највеће
богатство. Не настој да учиниш сина знаменитим и славним у земаљским
наукама, већ се побрини да га научиш да презире славу земаљског живота.
Немој се трудити да учиниш сина говорником, већ га научи да буде
хришћански подвижник (φιλοσοφεῖν = хришћански се подвизавати): ако
не буде говорник (ῥήτορα) неће бити никакве штете по говорништво;
потребан је моралан живот (τρόπων χρεία = потребно је примерно владање)
а не дар речи, скромност живота а не оштрина говора, потребна су дела
а не речи; немој оштрити језик, већ чисти душу.85) Затим Златоуст завршава: „Говорим ово не бранећи да уче земаљске науке, већ бранећи да
се брину једино о њима.“86) Ове педагошке поуке и савете Златоуст даје
83) Блаж. Јероним пише: „Mementote vos parentes magis exemplis doceri posse, quam voce“ (Ви

родитељи запамтите да се боље може подучавати примером него дреком). (PL 22, 875).
84) „πλούσιος γὰρ οὐχ ὁ πολλῶν χρημάτων δεόμενος, καὶ πολλὰ περιβεβλημένος, ἀλλ’ ὁ μηδενὸς
χρείαν ἔχων“ (јер није богат онај коме су потребна многа богатства и који је себи много присвојио,
већ онај који нема потребу ни за чим). (PG 62, 151).
85) „Μὴ τὴν γλῶτταν ἀκονήσῃς, ἀλλὰ τὴν ψυχὴν ἐκκάθαιρε“. (PG 62, 152)
86) „Οὐ κωλύων παιδεύειν ταῦτα λέγω, ἀλλὰ κωλύων ἐκείνοις μόνοις προσέχειν“. (исто). Тако
је учио и Климент Александријски. У спису Stromata (lib. I), тумачећи речи Соломона: не мнгъ
— 103 —

„не само монасима“, већ управо онима који живе у свету и којима је
борба много тежа, јер се налазе на отвореном океану живота, а не у тихом
пристаништу у коме живе монаси.87) Врло је интересантно и важно у
Златоустовој педагогији то што је у свом горепоменутом спису о васпитању
деце изнео два примера, управо две катихезе за децу. То су библијске
приче о Каину и Авељу88), и о Јакову и Исаву89): Златоуст подробно
­излаже како их треба деци предавати, додајући своје примедбе, што је
учинио онако како би и данас урадио педагог који се придржава тако­зва­
них формалних ступњева (Хербарт). У тим катихезама он је хармонично
спојио анализу и синтезу, што сведочи о дубокој мисли и истанчаном
осећању великог педагога.90) Златоуст указује и на молитву као средство
васпитања, наводећи примере из Старог Завета: Јосифа, Данила, Самуи­
ла, Јеремију и цара Соломона.91) Како је у његово доба био још снажан
дух незнабожачке покварености не само у друштву већ и у школи92), он
је младићима препоручивао одлазак у манастире да би се тамо боље
усавршавали и религиозно и морално93): познато је да је сам после свршене школе боравио ради тога у манастиру, а осим њега и Свети Василије
Велики, Григорије Богослов и многи други достојни пастири и архипастири. По мишљењу Болотова, утицај манастирског живота није увек
благотворно утицао, јер су неки од манастирских питомаца стицали уска
схватања и падали у ригоризам, због чега су се често показивали беспо­
моћнима у врло сложеним односима друштвеног живота, па тобоже и
сам Златоуст.94) Ми сматрамо разумљивим што су се многи учени и
­религиозни млади људи због тадашње моралне покварености друштва
повлачили на неко време у манастире у којима је владао дубок религио­
бѹди къ чѹжде (Прич. Сол. 5, 20), он пише: „χρῆσθαι μὲν, οὐκ ἐνδιατρίβειν δὲ καὶ ἐναπομένειν τῇ
κοσμικῇ παιδείᾳ παραινεῖ“ (користити заиста, а не спроводити и не бити као остали препоручује
светско образовање). (PG 8, 721).
87) PG 62, 149–152.
88) Schulte, 14-16.
89) ib., 16-19.
90) Зајдлмајер пише: „Еs bleibt das grosse Verdienst Chrysostomus’, vermöge einer feinfühligen
Seele, die für die zartesten Schwingungen des kindlichen Gemütes empfänglich war, intuitiv erkannt
zu haben, was die werdende pädagogische Wissenschaft nach vielen Schwankungen und Irrgängen
erst im Laufe langer Jahrhunderte herausgearbeitet hat.“ (Остаје велика заслуга Златоустова та што
је, благодарећи својој префињеној души, која је била пријемчива за најнежнија таласања дечјих
расположења, интуитивно препознао оно што је потоња педагошка наука после толико многих
осцилација и лутања разрадила тек после више столећа) (Seidlmayer, 49).
91) Schulte, 27.
92) „Διὰ τοῦτο ἡμῖν αἱ πόλεις εἰσὶ διεφθαρμέναι, ὅτι πονηροὶ τῆς νεότητός εἰσι διδάσκαλοι“. (Због
тога су нам многи градови искварени, зато што су учитељи младежи зли). (PG 54, 661).
93) Seidlmayer, 63–71. То предлаже и блаж. Јероним (PL 22, 1077).
94) Болотов, III, 140.
— 104 —

зни живот и строга морална и аскетска дисциплина. Држимо такође да
би и данас било од неизмерне користи за Цркву кад би се барем млади
и учени богослови могли повући на неко време у такве манастире да би
у њима оснажили веру и своју моралну вољу, па макар се показали
„беспомоћним“ у нашем (као Св. Јован Златоуст у свом) поквареном
добу, које бисмо с правом Тацитовим речима могли назвати „corrumpere
et corrumpi saeculum“!95) Падају нам на памет Гетеове речи: „Die Menschheit schreitet immer fort, und der Mensch bleibt immer derselbe.“ (Човечанство
стално напредује, а човек остаје свагда исти). Златоуст је похлепу за
богатством, славом и земаљским насладама сматрао узроком свађе,
непријатељства и ратова. Он поучава: „Одбаци дакле страст према
богатству и престаће рат, престаће борба, престаће непријатељство,
престаће свађа и мржња.“96) По њему, има три врсте ратова. Прва је врста
спољашњи рат, тј. када наше војнике нападају варвари; друга је врста
кад међусобно војујемо, а трећа је врста кад неко сам са собом војује.
Овај последњи рат је најтежи, док онај први – рат са варварима – не може
ни у чему много нашкодити, јер ако варвари некога и заробе или убију,
ипак душу не могу заробити ни погубити. И међусобни (грађански) рат,
иако је тежи од спољашњег,97) не може нам наштетити ако ми нећемо,
јер док наваљују на нас, можемо остати у миру. Али трећу врсту рата –
рат са самим собом – не можемо никако избећи, јер нам је потребан ради
спасења.98) Из овога се уједно види да Златоуст није хришћанима ни
95)

Оправдано пише Чемберлен: „Das Christentum geht noch auf Kinderfüssen, kaum dämmert
seine Mannesreife unserem blöden Blicke. Wer weiss, ob nicht ein Tag kommt, wo man die blutige
Kirchengeschichte der ersten 18 christlichen Jahrhunderte als diе Geschichte der bösen Kinderkra­
nkheiten des Christentums betrachtet?“ (Хришћанство још хода на дечјим ногама, једва се назире
његова мушка зрелост пред нашим глупим погледом. Ко зна да ли ће доћи дан када ће се на
крваву историју првих 18 столећа гледати као на историју опаких дечјих болести хришћанства)
(H. St. Chamberlain, Die Grundlagen d. XIX Jahrhunderts, München, 223).
96) PG 62, 594; PG 55, 343.
97) PG 50, 634.
98) PG 62, 533–535. Слично Златоусту учио је и блажени Августин, који је осуђивао офанзивни
рат, док је допуштао дефанзивни, одбрамбени рат у интересу заштите општег блага. Тако у XXII
књизи Contra Faustum Manichaeum (Против Фауста Манихејца) он пише: „Nocendi cupiditas,
ulciscendi crudelitas, impacatus atque implacabilis animus, feritas rebellandi, libido dominandi, et si
qua similia, haec sunt quae in bellis jure culpantur; quae plerumque ut etiam jure puniantur, adversus
violentiam resistentium, sive Deo, sive aliquo legitimo imperio jubente, gerenda ipsa bella suscipiu­ntur
a bonis, cum in eo rerum humanarum ordine inveniuntur, ubi eos vel jubere tale aliquid, vel in talibus
obedire juste ordo ipse constringit. Alioquin Joannes, cum ad eum baptiyandi milites venirent, dice­ntes,
Et nos quid faciemus? responderet eis, Arma abjicite, militiam istam deserite; neminem percutite,
vulnerate, prosternite. Sed quia sciebat eos, cum haec militando facerent, non esse homicidas, sed
ministros legis; et non ultores injuriarum suarum, sed salutis publicae defensores: respondit eis, Neminem concusseritis, nulli calumniam feceritis, sufficiat vobis stipendium vestrum“ (Страст за
наношењем штете, окрутност освете, немиран и непомирљив дух, суровост побуне, жеља за
— 105 —

допуштао могућност офанзивног рата, већ смао дефанзивног, одбрамбеног.
Тумачећи Јеванђеље по Матеју, где Спаситељ говори, односно прориче
о ратовима (Мт 24, 6), Златоуст у 75. (al. 76.) Беседи вели да Христос
„говори о јерусалимским ратовима, а не о оним спољашњим и оним
посвуда на свету, јер шта је њих била брига за то? Иначе не би ништа
ново рекао кад би говорио о ужасима (ратовима) у свету, који се увек
збивају (τὰ ἀεὶ συμβαίνοντα).“99) Из овог се тумачења види да је Златоуст
сматрао рат за ужасну, али и уобичајену ствар.
Неки научници окривљују Златоуста да је (као и блажени Јероним
Стридонски) увео у морални систем превару као средство за успех истине
– pia fraus.100) Истина је да Златоуст у књизи О свештенству (гл. 1, 8, 9)
пише да је превара (ἀπάτη) понекад од користи и да је у том случају
допушта,101) али је у ствари велики и принципијелни противник сваке
преваре и лажи. У 29. (al. 28.) Беседи на Јованово Јеванђеље каже: „Ништа
није јасније од истине, ништа није јаче од ње, као што ништа није слабије
од лажи (τοῦ ψεύδους), мада се покрива безбројним завесама, јер се лако
открива и лако пада. Истина, напротив, гола лежи пред свима који желе
да виде њену лепоту, јер не жели да се сакрива, не боји се опасности, не
стрепи од заседа, не жуди за славом маса, није потчињена ичем људском,
владањем, и све сличне појаве су оне које се с правом у ратовима не одобравају, и у већини
случајева такође се с правом морају кажњавати, Било да Бог наређује или нека легитимна власт,
а добри људи прихватају само вођење ратова, пошто (ратови) припадају оном поретку људских
ствари, када сам поредак приморава било да они наређују тако нешто, било да се у таквим
околностима покоравају. Уосталом Јован, када к њему ,ради крштења, долазе војници и кажу:
„А шта ми да радимо?“ Он им одговара: „Одбаците оружје, напустите војску, никог не ударајте,
не рањавајте, не бацајте на земљу“. Јер он је знао да они нису човекоубице, када ово чине због
рата, већ су бранитељи закона; и да нису осветници неправде, већ бранитељи општег спаса. И
одговорио им је: „Да никог нисте ударили, да никог нисте осплеткарили, нека вам је довољна
ваша плата!) (Luc. III, 14) (PL 42, 447). А у VI књизи De civitate Dei (О божијој држави) каже:
„Inferre autem bella finitimis, et inde in caetera procedere, ac populos sibi non molestos sola regni
cupiditate conterere et subdere, quid aliud quam grande latrocinium nominandum est?“ (Шта друго
треба назвати великим разбојништвом него наметати рат са суседним народима, а затим наваљивати
на остале и, једино због страсти за владањем, сатирати и поробљавати и народе који ти нису
мрски?). (PL 41, 116-117). Грађански рат и Августин сматра много горим од сваког спољашњег
рата: „Crudelia bella civilia omnibus bellis hostilibus, auctoribus etiam eorum fatentibus, amariora“
(Окрутни грађански ратови мрскији су од свих осталих непријатељских ратова, чак и по признању
оних који су их објавили). (PL 41, 109). Најтежим и најстрашнијим пак ратом и он је сматрао
рат човека са самим собом, тј. са властитим страстима: „Quod igitur bellum gravius et amarius
cogitari potest, quam ubi voluntas sic adversa est passioni, et passio voluntati, ut nullius earum victoria tales inimicitiae finiantur“ (Који се дакле рат може замислити тежим и мрскијим, него кад је
воља противна страсти, и страст вољи, тако да се таква непријатељства не завршавају победом
ни једне од њих). (PL 41, 658; в. PG 36, 959-960 и даље).
99) PG 58, 687.
100) Chamberlain, 364.
101) PG 48, 629-630.
— 106 —

Августин у спису Сontra mendacium пише: „Plerumque enim vera non mentiendo occulimus. могао у заносу допустити и превару која ником не може нанети штету и коју не чинимо лажући. 57. 315-318 „Οὕτως ἰσχυρὸν ἡ ἀλήθεια.већ стоји изнад свега.“103) Баур сматра да је Златоуст допуштао „piam fraudem – побожно лукавство“ под утицајем Платонове философије.105) 102) PG 59. 105) уп. а оне који јој прибегавају чува надмоћношћу своје силе заштићене као неразрушивом стеном.“102) А у 58. идући за жељом да учини добро ближњем.) Беседи каже: „Али таква је баш природа истине – да постаје јача кроз оне кроз који је. I. PG 48. — 107 — .104) Ми мислимо да је то немогуће јер је познат Златоустов негативан однос према незнабожачкој философији. већ прећуткујући истину. sed non potestis illa portare modo“ (Наиме. Neque enim mentitus est Dominus. οὕτως ἀσθενὲς τὸ ψεῦδος“ (Уколико је истина јача. (al. Блаж. не прикривамо истину лагањем него ћутањем. 961-962. утолико је лаж слабија). ubi ait: ‚Multa habeo vobis dicere. 165-166. sed tacendo. Пре ће бити да је он. како изгледа. 321). уништавају. PG 59. Јер мој Бог није лагао када је рекао: Још много тога имао бих Вам рећи али ви то ипак не можете да поднесете) (PL 40. она сија кроз оне који је засењују. стрпљиво подноси безброј заседа остајући непо­ бедива. 533). 103) 104) „Vielleicht hat hier der Platonismus seinen Einfluss ausgeübt“ (Можда је овде платонизам извршио утицај) (Baur.

Јован Златоуст. градовима. 345). 351. h. молитвама. „Τὸν γὰρ ἄνθρωπον οὐχ ἑαυτῷ μόνον αὐταρκεῖν κατεσκεύασεν ὁ Θεὸς. οὐδὲν ἔχει“. већ сва небеса. то је. Johannes Chrysostomus“ // Theologie und Glaube. 3-4. нико је). Leipzig 1903.а) ЗЛАТОУСТОВО УЧЕЊЕ О МОНАШТВУ И АСКЕТИЗМУ. 1277). бдењу. Блаж. „анђелски живот“. Августин монашки живот назива животом „tanquam in portu“ (као у луци) (PL 37. Јован Златоуст. ни непролазне пустиње. одрицању од света. Das Mönchtum. 304. 5) PG 47. Видели смо да је Златоуст до свога постављања за чтеца провео шест година у монаштву и у најстрожијој аскези. „Das Ideal des christlichen Vollko­mmenheit nach dem hl. јер то није довољно да сáмо одагна буру душевну. 1903. Та сам је он био уздигнут до трећег неба. ни провалије. подигавши се са земље горе. 6) PG 47. која је ишла тако далеко да му је нарушила здравље за цео живот. већ је потребан онај пламен који је распирио Христос у души Павловој. PG 62. Chrysostomus Baur. народима и војскама. seine Ideale und seine Geschichte. 3) Уп. Das Wesen des Christentums. Обично се сматра да је монашки живот највиши степен хришћанског моралног живота. „Ὡς ὅ γε νομίζων τὸ πᾶν κατειληφέναι.“6) Сравњујући цара и монаха у спису Поређење цара и монаха.5) Суштину монаштва Златоуст не види у посту. У спису Против непријатеља монашког живота он назива монашки живот „животом без делања“ (ἀπράγμων βίος)4). док монах влада над срџбом. Златоуст пише да цар управља земљама. Исти. Св. ἀλλὰ καὶ ἑτέροις πολλοῖς“. 567. 4) „Зар не знаш какву радост има живот без дела?“ (PG 47. 272-273. Златоуст побија у својим делима такво учење.3) док је живот у свету ниже моралне категорије. Adolf Harnack. а овај га блажени муж кроз духовно мишљење подигао на толику висину да је. 50–53. 413 2) — 108 — .1) (Јер је Бог створио човека не да буде само сам себи довољан.2) (Онај који мисли да је све схватио.) Св. Он пише: „Немој ми спомињати врхове гора и долина. а његова чежња и љубав према Христу наткрилила је не само троја. 1) PG 47. по његовим речима. 7 (Paderborn 1914). и више њега. већ на корист многим људима. а затим и још више. већ у што већој љубави према Богу. допро до самога неба.

дотле је за свештеничку ­слу­жбу важнија јачина духа. управљајући својом душом и у тишини и у бури. са апостолом Павлом. ако је био праведан. он не иде цару. Златоуст више цени свештенство неголи монаштво. Кад дође време умирања. Clerici pasucunt oves: ego pascor“ (Али један је разлог монаха. alia Clericorum. право би било да му сви пљескају и да му се диве. пошто нема ничега што би дражило и узнемиравало његову душу. савезници. живећи сам за себе. јер је пројавио доказ сопствене снаге. 387-392. да задовољи своју гордост и похлепу за влашћу. и не захтева нимало телесне снаге да би ­показао своју врлину… Зато ми не треба да се сувишно и прекомерно ­дивимо монаху. наћи ће разлику колика постоји између обичног човека и цара. али ако цар изгуби власт над својим царством. али је заједничка борба и душе и тела. пошто и строги пост и лежање на земљи и бдење и остало што намерно мучи тело – све то ишче­зне ако није јак онај који је хтео да себе обуздава. те од Мојсија иде до Исаије. похлепом за благом и над читавом војском страсти. док цар војује против варвара само да освоји земље и разна богатства. многобројни њихови трудови. Али када неко – принуђен да се преда читавим масама и да носи грехе многих – остане непоколебив и чврст. покајање и богата помоћ сиротињи помажу да опет дође до пређашње власти. монах раздаје благодат Светога Духа. а цар. јер док је за монашки живот важнија телесна снага. јер кад неког мучи зао дух. по Златоустовим речима. Ако монах једном падне и изгуби власт над собом. док монах умире мирно и без бриге. цару је смрт страшна. добија само нижи степен блаже­ нства. А овај је (у све­ штенству) чист посао душе. не узбуђује нити чини многе и велике грехе. па ако оно није јако. а други клерика. јер се он већ за живота одрекао од свега: после смрти добар монах наслеђује славу Божју. њему је потребна туђа власт. 682-683.7) Ипак. Блажени Јероним каже: „Sed alia Monachorum est causa. пошто је монах заиста унутрашње потпуно слободан. њему молитва. док цар дању спава. PG 48.“8) 7) PG 47. јер је ноћ провео у богатој гозби. води рат против демона и побеђује их Божјом помоћу и спасава од лажне вере читаве градове и села. ако се он. већ монаху. остаје добра намера сама по себи и неће се моћи у дело привести. Док цар дели само злато. Монах. Клерици напасају 8) — 109 — . У књизи О свештенству (5.завишћу. сузе. али ако ко упореди њихове напоре са добрим вршењем свештеничке службе. Јер иако је тамо многобројан труд. Монах дању општи с пророцима. док је цар увек с официрима и војницима који су одани вину и другим уживањима. 6) он пише: „Велика је борба монахâ. а од ових ка Јовану. Монах се и ноћу Богу моли и прославља Га. војска и новац. те се стога може са више права назвати царем од онога који у порфири седи на зла­ тном престолу.

монах је као и мирјанин дужан да испуњава исте заповести. De sacerdotio VI. verantwortungsvollere. in mancher Hinsi­ cht allerdings auch als der höhere. већ је свима рекао: . Августин у 60. није правио разлику. III 4-6. а ја сâм пасем) (PL 22. папи Аурелију) каже: „Nimis dolendum. VI 4).qui candelabrum tuum de loco moveat (II. и то управо од стране оних који су хтели бити монасима а морали су постати свештеници. Eine Combination von priesterlichem (bischöflichem) Amt und professionsmässiger Askese ist daher schon fruheр versucht und durchgeführt worden. 308). коснула се не само људи као што су Григорије Назијанзин и Златоуст. Lehrbuch der Dogmengeschichte. Tübingen 1909. 352). die Monche sein wollten und Priester sein mussten. jam cum Christo regnantium: ne forte veniat angelus. Pro Sacerdotis lapsu quis roga­ turus est?“ (Није лако бити у положају Павловом. који већ са Христом владају. посланици Fratri et consacerdoti papae Aurelio (Брату и другу по свештеном Чину. спада у нижу категорију свештенства“ (Собрание мнений и отзывов. Opfer vollzieht und die Macht hat zu richten (s. Москва 1885. sondern unzählig viele Еrnst-Gesinnte empfunden. А Харнак говори: „Viel ist auch seit der Mitte des 4. Aufl. којој могу подлећи свештеници и епископи. rogabit pro eo Sacerdos. јер онај ко се срди на брата свога без узрока. Monachus si ceciderit.А ја вам кажем: не куните се никако‘ (Мт 5. et tam gravi contumelia clericos dignos putemus. јер једва да ће икада чак и добар монах моћи да створи доброг клирика) (PL 33. а ако није монах – није.Тешко вама који се смејете‘ (Лк 6. Jahrhunderts über das Verhältniss des Priesterthums zum Mönchthum nachgedach worden. док се у свему осталом тражи једнака одговорност. der Priesterstand als der gefährlichere. Преплитање свештеничке (епископске) службе и монашке аскезе је отуда већ раније покушавано и спровођено у живот) (Adolf Harnack. О свештенству VI 6-8. не долази случајно анђео. 2. ако бисмо монахе уздизали до тако трошне охолости. weil de Priester das h. 34). namentlich von solchen. једнако вређа Бога. века много је писано о односу свештенства према монаштву. јер је разлика међу њима у браку и безбрачности (ἐν τῷ γαμῆσαι καὶ μὴ). овце. 4. welcher Priester und Bischöfe unterliegen. Златоуст. који раскида брод твога храма. И даље: “Non est facile stare loco Pauli. кад је тако одређивао и давао закон. по свагдашњем мишљењу Цркве. — 110 — . Али опасност посветовњачења. Der jungfraüliche (mönchische) Stand gilt den Ernsten als der lei­ chtere und sicherere. а није додао – монасима. 5). ll). него и великог броја умних људи. од зла је заклетва. Chrysostomus. 228). 25). био мирјанин.По учењу Златоуста. а разликују се само у томе што овај може имати жену.. нити је рекао: ако се монах куне. 353). si ad tam ruinosam superbiam monachos surrigamus. за њега ће се молити свештеник. II. већ је дао закон заједнички свима. а свештенички сталеж као ризичнији зато што свештеник приноси свету жртву и има власт да суди (в. cum aliquando etiam bonus monachus vix bonum clericum faciat“ (Морало би бити сувише болно. и онај ко гледа на жену с пожудом.“ (Почев од средине 4. VI 4). 4-6. haben nicht nur Männer wie Gregor von Nazianz und Chrysostomus. док се од монаха тражи безбрачност: „Врло се вараш и обмањујеш себе мислећи да се једно тражи од мирског човека. in quorum numero sumus. био монах. И опет је рекао: . tenere gradum Petri. а друго од монаха. Девичански (монашки) сталеж важи за свештенике као нешто лакше и сигурније. Митрополит московски Филарет каже: „Монаштво. Ко ће хтети да се моли због пада свештеника?) (PL 22. qui scindat velum temple tui. који помера с места твој свећњак… Ако буде умро монах. Исто је тако учинио у свим осталим великим и дивним заповестима. 6-8. бити у рангу Петровом. и ако бисмо сматрали клерике достојним тако тешке поруге. једнако ће бити кажњен због прељубе… Та ни Христос. Aber die Gefahr der Verweltlichung. био овај или онај.

не плетеницама. 1 (1928).“11) Монах на свом путу ка Богу наилази на мање препрека од мирјанина. 177). који због Њега чуше од оних споља свакојаке неисказано зле речи – не помиње ни мирјанина ни монаха. милостиви. него Онај Који ће нам судити… Да је. говори: . Theologie u. јер забрањујући сваку раскош у оделу и храни. И да је само то рекао.И кад говори: блажени сиромашни духом. C. 1. те да ће и један и други. Уп. павши. ни хаљинама скупоценим‘ (1 Тим 2. Glaube. 283. који су чистог срца. уп. II. ни златом. и опет: . Није тако. О том Писмо ништа не зна (αἱ δὲ Γραφαὶ οὐδὲν ἴσασι τούτων). то је оно што ми мислимо да само монах мора строго живети. тражи од њих строг начин живота као од монаха. S.Исто тако. h. будимо овим задовољни‘ (6. говорећи о апостол­ском добу. 8). стидом и чести­ тошћу да украшавају себе. t. P. које прогоне правде ради. 1914. 37). већ хоће да сви живе животом монаха па макар имали и жене. 372. 9). Opera S. који плачу. био би довољан доказ да се од мирјанина тражи исто што и од монаха… а што преврће сву васељену. 6) и затим: . кротки. Исто у свом Аскетском слову говори и Свети Василије Велики: „Ето. 32-33. Johannes Chrysostomus“ // Theologie und Glaube. мислим да неће више порећи ни онај ко воли да се препире и ко је бесраман. Chrysostomus Baur. 572.“9) Другачије није ни могао учити онај који. жива је умрла‘ (5. дужност и мирјанина и монаха подићи се до истог врхунца. јасно ти се показује да се послушност Јеванђељу тражи од свих људи: од монаха и од ожењених… Кад је Христос објавио Очеве заповести.А кад имамо храну и одећу. мислим на Христа – јер овај наиме пишући људима који имају жене и подижу децу. дакле. рекао је: ‚А што вам говорим. који мир граде. задобити исте ране. 573.Љубав не тражи своје‘ (1 Кор 13. (PG 63. ни бисером. то је потврдио и Павле рекавши: . — 111 — . били они мирјани или монаси. 11) PG 47. Basilii.“10) Па кад је исти циљ – морално савршенство – за све хришћане. гладни и жедни правде. 372-375. 5). Ко више од овога тражи од монаха?… Јер као што је Спаситељ рекао да је највиши врхунац љубави положити душу своју за своје ближње. није тако. 9) PG 47.А она која се одала насла­ дама. тада много пре без жене и свега тога… много пре живећи у пустињи. примећује: „Јер тада није било ни трага монасима. запо­ведајући такву љубав. и ја бих то силно хтео нагласити – боље рећи не ја. и жене у пристојном оделу. имајући и кућу и жену. свима говорим‘ “(Мк 13. већ се од свих тражи један те исти подвижнички живот (τὴν αὐτὴν φιλο­σοφίαν). а да је осталима слободно лакомислено проводити живот. већ та је разлика уведена људским умом (ἀπὸ τῆς τῶν ἀνθρώπων διανοίας). – Garnier. „Der Weg der Volkommenheit nach der Lehre des hl. каква је разлика међу њима? На то Златоуст одговара: „Ако је могуће спасти се у граду. 10) „Οὐδὲ γὰρ ἴχνος τότε μονάζοντος ἦν“. Та послушај и Павла шта каже – а кад призивам Павла.

„јер онај који је слободан боље трчи од оног који је везан (обавезама)“ (τοῦ γὰρ δεδεμένου μᾶλλον ὁ λελυμένος δραμεῖται). dass in unserem Jahrhundert ein Anfang gemacht worden ist. Aber wir dürfen uns freuen. die ausschliesslich ihrem Zwecke leben. Но можемо се радовати што је у нашем столећу учињен помак не би ли се овај губитак надокнадио. и да се у градовима успоставе тако добри закони да никоме никада не буде потребно да бежи у пустињу. — 112 — .“ (Зацело има времена када мера неправде која пада на онога који ради. која се појавила у тадашњем друштву и коју назива кугом и гором од сваке куге. уп. (1914). und weil aus einer lebendigen Kirche auch dieser Antrieb hervorgehen muss. ein unerträglich Gosses ist. Das Wesen. Theologie und Glaube. Та 12) PG 47. den Verlust wieder einzubringen. so braucht auch die Kirche Freiwillige. Er ist aber in den evangelischen Kirchen gehemmt worden durch die decidierte Haltung. и зато што из живе Цркве мора произаћи и ова покретачка снага. auf die “Welt” verzichten und sich ganz dem Dienst des Nächsten widmen. nicht weil dieser Beruf ein “höherer” ist. а пустиња цвета богатим плодом моралног живота… то приморава оне који желе спасење да траже уточишта у пустињама. dass sie ihr bestes Teil in die Einsamkeit tragen müssen. него зато што је неопходна. PG 58. 548. die Erwägung wie viel schlichte und ungefärbte Frömmigkeit dagegen in Haus und Familie entzündet worden ist. kann ihm nichts abziehen. 315. welches auf den Handelnden fällt. die jeden anderen Beruf fahren lassen.12) Златоуст у 1. 376. тим боље по њега: „Хтео бих и сам. али је живот у граду као у кући која гори. не мање од вас већ и много више.“13) Златоуст са великим устезањем и стидом говори о некој „новој љубави“ (ἔρως καίνος τις). In den Diakonissen und manchen ­verwandten Erscheinungen erhalten die evangelischen Kirchen das zurück. sondern weil er notwendig ist. бива неподносиво велика. cp.“ (Међутим. Das ist ein teurer Preis. Aber es muss sich noch viel reicher und mannigfaltiger ausgestalten. та служба је спутана у евангеличким црквама одлучним ставом који су морале заузети према римокатолицизму. die sie gegen den Katholizismus einnehmen mussten. und immer wird es Individuen geben. 33). Карактеристичан је Харнаков суд о монаштву и његовом значењу у Цркви: „Eine jede Gemeinschaft aber braucht Persönlichkeiten. weil sie es in seiner damaligen Gestalt nicht anzuerkennen vermochten. и што се пре човек из ње спасе. књизи списа Против непријатеља монашког живота признаје да се морални живот може проводити и у свету. 181. was sie einst von sich gesto­ssen haben. а којом се изврћу сами закони природе и од које настаје опасност да женски пол постане сувишан. Das Mönchtum. тако су и Цркви потребни самопрегорни људи. col. 565. То је висока цена коју смо платили. (Harnack. али пошто се све преокренуло и пошто су у градовима судови и закони пуни безакоња и неправде. 328. 13) PG 47. Међутим. свакој заједници су потребне личности које не живе искључиво ради својих циљева. um es zu bewahren. пошто су ту службу развиле у њеном некадашњем виду и на многоструке начине) (Harnack. јер младићи испуњавају и замењују његово место. и често сам желео да нестане потреба за манастирима. и увек ће бити појединаца који су тако нежно саткани да свој најбољи део морају пренети у самоћу како би га очували). die so zart besaitet sind. Евангеличке цркве задобијају поново оно што су некад одбациле од себе. противзаконитој (παράνομος). den wir gezahlt haben. Харнак пише: „Wohl gibt es Zeiten wo das Mass der Ungere­ chtigkeit. који узмичу сваком другом позиву како би се одрекли “света” и посветили служби ближњему. У ђаконисама и у многим сродним појавама. 7. не из разлога што је ова служба “виша”. уп.

тако и у 6. већ свим ближњима“. а није спасило ниједног другог. ὅταν μὴ τὸ κέρδος καὶ εἰς ἑτέρους διαδιδῷ. 380. ἀλλὰ καὶ τοῖς πλησίον ἅπασιν. 15) — 113 — .18) У 18. уп. Беседи на Посланицу апостола Павла Титу наводи: „Јер заиста девственост и пост и лежање на земљи тиче се само онога који их извршује. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст каже још јасније да „Бог неће да ми будемо корисни самима себи. макар их требало десет или двадесет годи­ на држати тамо. 68). у манастирима је немогуће видети тако нешто. Посланицу Коринћанима: „Јер ниједно добро дело није могуће да буде веома велико ако не би и другима давало користи“17). 426). зато он сваком младом човеку препоручује привремени монашки живот као спрему за будући морални живот у свету. PG 62. већ и многим другима“. 267). због чега Златоуст саветује родитељима да дају децу у школу у манастире. 698). ојачали и очеличили вољу за вршење хришћанских дужности и за приношење користи својим ближњима. каже Златоуст. Василије Велики. толико ће стећи већу силу“. „јер није Бог створио човека да користи само себи. као Св. 17) „Καὶ γὰρ οὐδὲν κατόρθωμα σφόδρα μέγα εἶναι δύναιτ’ ἂν.“ (PG 62. Зато Златоуст саветује родитељима рани брак деце (PG 62. као што је и сам прошао то „вежбалиште“ – да би се морално усавршили. καὶ τὰ μέλη περιπλέκεται τοῦ Χριστοῦ· πολὺ δὲ τῶν εἰς τὸν ἕνα περιισταμένων τὰ πρὸς πολλοὺς ἐκτεινόμενα κατορθώματα μείζονα. Међутим. где је живот сличан анђелском. Много су већа добра дела која се протежу на многе од оних који се односе на једног“. али их не треба одатле пре времена (πρὸ ὥρας) одводити.“ (PG 57. Григорије 14) PG 47. по Златоустовом учењу монаштво није сврха. већ допустити да добро продру у науке и да оне код њих ухвате корена. Беседи на 1.19) Овај поглед на монаштво и на аскетизам деле са Златоустом и остали знаменити Оци Христове Цркве. 693.15) Како видимо из досад наведеног. „јер што дуже буду боравили на вежбалишту (γυμνασίῳ). 209). и само тада ће деца бити „заједнички савршени благослов и оцу и матери и кући и држави и народу“. ἕτερον δὲ ἔσωσεν οὐδένα· ἡ δὲ ἐλεημοσύνη εἰς πάντας ἐκτείνεται. PG 47. 18) „Παρθενία μὲν γὰρ καὶ νηστεία καὶ χαμευνία περὶ τὸν ποιοῦντα ἵσταται μόνον. 19) „Οὐδὲ γὰρ ἑαυτοῖς χρησίμους ἡμᾶς εἶναι βούλεται ὁ Θεὸς.“ (PG 61.друштвена куга тако се уобичајила и раширила да се људи више не стиде о њој ни говорити. 351. 360-366. већ само пут и школа узвишеног моралног хришћанског живота.14) У манастирима и у пустињи треба васпитавати синове. Зајдлмајер пише: „Prophylaktisch ist der Aufenthalt der jungen Leute im Kloster“ (Профилактичан је боравак младих људи у манастиру) (Seidlmayer.16) или како каже у 25. Милосрђе се простире на све и обухвата удове (чланове) Христове. 16) PG 47.

уп. PG 62. Беседи на Посланицу Јеврејима он пише: „Шта су људске ствари? Пепео и прах и прашина пред лицем ветра. уп. У 9.“ (PG 47. које је Он нама учинио. Августин у књизи De Trinitate (lib. 22) „Κἂν γὰρ μυριάκις ἀποθάνωμεν. Која јесте пре свих бића. лист и цвет које ветар разноси. dona sunt ejus“ (Јер и оно за шта каже да су наше заслуге. 21) — 114 — . 23) „Μὴ τοίνυν μνησθῇς τῶν κατορθωμάτων. 8. Учење о Јеванђелским савјетима и заповједима. Сергиев Посад 1897. 12. Исто тако учи и велики Отац западне цркве блаж. 279-299. спомињати (своја) добра дела. ἵνα μνησθῇ αὐτῶν ὁ Θεὸς. 366). струја које брзо нестаје. ипак не бисмо достојно узвратили Богу почасти. види се још јасније из његових речи у спису De compuctione (О умилењу): „Макар и да умремо небројено пута. и још оно што је од тога ништавније“ (PG 63.“ (Никад немој да се издигнеш изнад великодушности Божије. дакле. κἂν πάντα πρόῃ τὰ ὄντα. Сремски Карловци 1901. Baur. XIII): „Quia et ea quae dicuntur merita nostra.20) Стога смело можемо тврдити да је нетачно и тенденциозно мишљење Баурa који налази у његовим списима тобожње учење о моралним заповестима и такозваним саветима (Weg des Rates)21) чије би извршавање могло сведочити о могућности постојања такозваног вишка дела и заслуга (merita). Естественный нравственный закон. τὸ τῷ Θεῷ δοθῆναι. 82.Богослов и други. макар и да покажемо све врлине. сан и звук и бајка. Попов. κἂν πᾶσαν ἀρετὴν ἐπιδειξώμεθα. беседи пише: „Οὐδέποτε νικήσεις μεγαλοδωρεὰν Θεοῦ. кад дајеш Богу). κἂν τοῖς οὖσι σεαυτὸν προσθῇς. Његови су дарови (= Бога). Св. дим и сенка. И ово јесте примање. ветар и магла надувана која сасвим нестаје. 885). Григорије Богослов у својој 14. (PL 42. да би их се сетио Бог!“23) 20) И. 1024). οὐδὲ τὴν ἀξίαν ἀποδεδώκαμεν τῶν εἰς ἡμᾶς ὑπηργμένων παρὰ τοῦ Θεοῦ τιμῶν. перо које не може чврсто стајати. I. 310-311. Душан Јакшић. 312).(PG 35. Καὶ τοῦτο γάρ ἐστι λαβεῖν.“22) А у беседи non esse desperandum (да не треба очајавати) он каже: „Немој.“ (PG 51. па макар и да предаш самога себе постојећима. 418). Да Златоуст није тако могао учити.

4) Да није можда ту испољен и закон наслеђа по оцу. Василија Великога. Златоуста је по његовој природној склоности привлачио више практични живот него апстрактно мишљење и хришћанска догматика. καὶ τὸ μὴ πάντα θέλειν εἰδέναι. тај се не 1) PG 62. 2) — 115 — . 3) Bardenhewer. καὶ οὐδὲν δεῖ περιεργάζεσθαι πλέον. PG 57. као што га је потребно знати (ὡς εἰδέναι χρὴ). 297. Григорија Богослова или Атанасија Великог. Ако упоредимо Златоустов богословски рад са радом Св. како се сматра. узмемо ли у обзир. 7.“2) (Јер заиста се откри (објави. То је и разумљиво. или како Ферстер вели: „Er ist einmal kein dogmatischer Kopf“ (Он уопште није мозак за догматику). nicht die Wissenschaft. 4) Foerster. Venetiis 1732. показа) Законодавац и нико не треба да испитује више од тога). Писмо. tantum Romani valuerunt exemplis. sondern das Liebe“ (Њега не дражи и не обузима теорија него пракса. „Ἀπεφήνατο γὰρ ὁ νομοθέτης. quae vera est Quintiliani sentential“ (Колико су Грци били вредни по својим мудрим порукама. По његовим речима. 5) „Quantum Graeci praeceptis. доказ је великог знања). хришћанске аскезе и других практичних страна хри­ шћанске вере. sondern die Praxis. Graevius.ГЛАВА 3. μέγα τοῦ εἰδέναι τεκμήριον. све потребно знање човек може стећи из Св. нарочито за његово догматско учење. Patrologie. Барденхевер пише: „Ihn reizt und fesselt nicht die Theorie. с једне стране. који је био. Thesaurus Antiquitatum Romanorum. а с друге – његове личне особине. толико су Римљани вредни били својим примером – истинита је ова Квинтилијанова мисао). кара­ ктеристичан је његов поглед на људско знање. него догматима Христовог учења. не наука. Ко тако зна Св. време његовог богословског рада. 647. Писма ако га познаје. Без сумње. Св. a (Praefatio)). Римљанин по рођењу?5) За сав Златоустов рад. одмах ће нам пасти у очи – као што смо већ нагласили – да се он више бави питањима моралног учења. 1. G. 256. (Joan. него љубав)3). Јован Златоуст.“1) (Не испитивати више од онога што је потребно и не желети знати све. ЗЛАТОУСТ КАО ДОГМАТИЧАР „τὸ μὴ πάντα περιεργάζεσθαι.

οὗτος οὐκ οἶδε μάλιστα τί ἐστι Οεός. Писму. nach dem sie verlangt. τὰ δὲ συγχωρεῖ). по коме се потонуло и напаћено човечанство повремено уздиже. као што се и сви праведници не муче да не би неко помислио да је грех за похвалу. да се о свему брине. abhängig wären von dem Masse des Wissens und der Erkenntnis!” (Како би било очајно за човечанство уколико би виши мир за којим трага. 8) „μανίας γὰρ ἐσχάτης φιλονεικεῖν εἰδέναι τί τὴν οὐσίαν ἐστὶν ὁ Θεός. 7) „Τί τοίνυν βιάζῃ καταποντίσαι σαυτόν“. und indem man ihr diese Wirkung zugesteht.6) У рекама нису свуда вртлози ни превелике дубине. und die Klarheit. 446. Знаменити историчар Цркве. PG 52. и уколико јој се признаје ово њено дејство. 9) Златоуст наглашава велику разлику између онога што Бог Сам чини и онога што допушта: „πολὺ δὲ τὸ μέσον καὶ σφόδρα ἄπειρον τοῦ ποιεῖν καὶ συγχωρεῖν. да Бог неке ствари чини. да имамо слободну вољу. знај и то да се праведници (на земљи) муче да би били крунисани. Бог је нама открио оно што је на небесима. тај понајвише не зна ко је Бог). и Његова су дела недокучива. 705). wenn der höhere Friede. Григорије Богослов у 20. док за ствари чији узрок познаје налази примере и доказе у Св. а сва добра по нашој (вољи) и уз Његову помоћ. али код Бога већи је део тајанствен. 331-332. протестантски богослов Харнак. и јасност.саблажњава ничим што се догађа у свету. (PG 62. јер му од њихових вртлога и дубине прети опасност да се утопи. um die sie ringt. па онај ко хоће све да зна о Богу и све истражује.“ (Онај који жели да зна. Кад ово знаш. 12). да не бива све по Његовој вољи.“ (PG 48. а грешници не бивају овде кажњени да не би многи посумњали у васкрсење. тај понајмање зна ко је Бог. καὶ πάντων κατατολμῶν. 647).8) У споменутој беседи (8. Сличан поглед на људско знање износи и Св. 482-484). и да ништа није пред Њим сакривено. PG 62. По Златоустовом учењу. 244). и који је спреман на све.” (Хришћанска религија је моћно биће по себи. woran die gesunkene und leidende Menschheit von Zeit zu Zeit sich immer wieder emporgearbeitet hat. већ и по нашој – једино сва зла су по нашој вољи. Беседи (PG 35. тако је опасно све истраживати и код Бога. пише: „Wie verzweifelt stünde es um die Menschheit. Као што је опасно истраживати све вирове и речна дна. 1080). Sicherheit und Kraft. 602). сигурност и снага за које се бори. в. ist sie über aller Philosophie erhaben und bedarf von ihr keiner Stütze. 647. говорећи: ‚Јер све што чух од Оца. а не врлина. а неке допушта (ὃτι τὰ μὲν ἐνεργεῖ. зависили од опсега знања и сазнања) (Harnack. и све што чух од Оца објавих вама‘ и ‚не називам вас слугама. и кад неће да зна све.9) да Бог не жели да ишта буде зло. Das Wesen. она је узвишена изнад сваке философије и није јој потребна нека њена подршка) (Eckermann.“ (а велика је разлика и веома је неизмерно између онога што Бог чини и онога што допушта). Посланицу Тимотеју) он продужава: „Знај само да Бог свиме управља. (PG 58. 438. пре­ пуштајући неке ствари вери и непостиживом Божјем промислу. на 2. 1077. Исту је мисао исказао и Гете у својим разговорима са Екерманом: „Die christliche Religion ist ein mächtiges Wesen für sich. тај све храбро подноси. па „шта те дакле тера да се утопиш“?7) У првој беседи О несхватљивости Божанске природе Златоуст каже: „Крајње је безумље упорно искати да се зна шта је Бог по суштини”. као велики доказ знања служи то кад човек узалудно не истражује све. (PG 62. 6) „ὁ πάντα θέλων εἰδέναι. — 116 — . све вам открих.

него је осуђивао и њихове поступке.већ пријатељима: ви сте моји пријатељи‘ (в. да онај живот нема краја. и од 10) PG 62. 15-17. живећи само „von dem Ertrage alter Kapitalien“. хришћанин) зна дакле које су божанске. и ништа то није лажно… и тако ћемо знати све што је потребно знати. који су живели у сеоској сиротињи. a Deo est. 647-650. 16) „Τῶν θείων καὶ ἀνθρωπίνων πραγμάτων γνῶσις ἡ φιλοσοφία“. 673. „Aristotelis argumenta non proderunt“ (Аристотелови докази (овде) неће користити) (PL 22. без иједног већег философа. те својом помоћи прекратише ужасе не за неколико дана. на многим местима наћи ћеш да је побеђивао науком (ἀπὸ τῆς διδασκαλίας) и пре чудеса. Августин у тумачењу 70. 413-415. et propter Deum est“ (Ово је дакле уопште важно сазнање (наука).11) која је код њега оставила мало трага. тада су незнабожачки философи оставили град и посакривали се. који ништа немају осим скромне одеће. а које људске. 11) PG 48. 14) PG 62. I. Уп. већ што Павле подучава) (PL 23. hominem scire quia ipse per se nihil est. у 14. ти пасји изроди који су недостојнији од паса што под столом леже и ради желуца све раде. да ће зли бити кажњени. (PG 62. да ћемо бити бесмртни и непролазни. 14-15). У 17.“14) Како Баур правилно примећује. Кад су после побуне у Антиохији наступиле репресалије царских власти.16) али одмах продужавa: „философ (тј. псалма пише: „Haec est ergo tota scientia magna. који живљаху на горама и у шумама. писму каже: „Еt cum suis stultus Plato discipulis“ (Заједно са свим својим ученицима Платон је неразуман). Златоустову критику грчке философије види у PG 60. да човек зна да сам по себи није ништа. и достићи ћемо свако добро. већ за кратко време“ (PG 49. сви побегоше и посакриваше се по пећинама… а монаси. 13) Златоуст цитира Платона двапут у својим списимa (PG 47. да је све пролазно. et quoniam quidquid est. 354. 336. Јн 15. 512). 361). 15) Baur. Златоуст Платона сматра достојнијим (σεμνότερος) од других грчких философа. Чему нас учи? Томе да ћемо васкрснути. Сви они оставише тада град. Није само због чудеса: јер ако пређеш Дела Апостолска.“10) Такав поглед на људско знање био је. с једне стране. 12) Златоуст не само да је мало ценио учење незнабожачких философа. 874). 886. Seidlmayer. 258 (живећи од приноса старих улагања). незнабожачки философи. 173-174). 538). и осим тога безброј других ствари.15) Златоуст додуше каже да је „философија познавање божанских и људских ствари“.) У дијалогу против пелагијанаца говори: „Neque enim mihi curae est quid Aristoteles. PG 48. Беседи на Посланицу Титу он говори: „Зар не видиш да је Павле покорио сву васељену и да је имао већу моћ од Платона13) и свих осталих (философа)? Рећи ћеш – због чудеса. Блаж. појавише се попут лавова са великим и узвишеним духом док су се остали бојали и трепетали. и због Бога постоји) (PL 36. Беседи Антиохијцима Златоуст узвикује: „Где су сада они што се облаче у плаштове и показују дугачку браду и у десној руци носе дебеле штапове. Интересантно је приметити да је и блажени Јероним имао исто мишљење о философији: штавише.12) У својој 2. грчка философија се у Златоустово доба налазила у опадању. сиромашни људи. јер што год постоји од Бога је. узрок Златоустовог негативног односа према грчкој науци и философији. — 117 — . који дотле изгледаху ништавни. док су хришћански монаси напустили своје пештере и дошли у град да помогну становницима и да их заштите од гоњења власти и њених драконских мера. да ћемо у облацима бити однесени. sed quid Paulus doceat“ (Не бринем се за оно што Аристотел.

Као да има само још један тренутак док не дође до нечег новог. ἡμᾶς ἐπ’ ἀνθωπίνην ἰέναι μὴ χρῆναι διδασκαλίαν ἔτι. . ex recensione Schneideri. стварање. добра дела. das uns kalt lässt. in dem Reiche des Ewigen und der Liebe. in denen er steht – nicht wesentlich. ja kaum unwesentlich. 651). законодавство. καὶ τὸ πᾶν ἤδη Ἀθῆναι καὶ Ἑλλὰς γέγονε τῷ Λόγῳ“ (Због тога ми се чини. у својој Cohortatio ad gentes (Ободрење за народе) (cap. 229). 1. Али. и све је већ. (Plato. προφητείᾳ. Уп. а и према Јонији бавећи се многим светским стварима. а оне извршава: зна. totum est“ (Апостол (= Павле) забрањује бескрајна запиткивања. ἐπεὶ αὐτὸς ἧκεν ὡς ἡμᾶς οὐρανόθεν ὁ Λόγος. die Fragen. und dankt es ihm. post Evangelium.) (PL 2. и човек је као стварно растерећен. nicht gefördert. εὐεργεσίᾳ. der Kulturfortschritt ist zu begrüssen. πάντα νῦν ὁ διδάσκαλος κατηχεῖ. X. post Christum Jesum. Јер ако нас Учитељ. садашњи живот сматра ни за шта. затим. durch den “Kulturfortshritt”. „Теория боговдохновенности Библии в Александрийской школе“ // Вера и разум. aber er weiss auch. (PG 62. dessen wir uns freuen. Meine Herren! Wenn man älter geworden ist und tiefer ins Leben sieht. 361). πρὸς δὲ καὶ Ἰωνίαν πολυπραγμονοῦντας. благодарно прихвата оно што му доноси све већи развој. I. спасење.на не важан. dass seine innere Situation. Ἀθήνας καὶ τὴν ἄλλην Ἑλλάδα. 20-21). нити се жалости непријатним стварима. findet man sich. was heute ein Fortschritt ist. учење. 19) „τὴν ἀκριβῆ φιλοσοφίαν. a у књизи De anima (О души): „Infinitas enim quaestiones Apostolus (= Павле) prohibiPorro non amplius inveniri licet. свему сад подучава Учитељ. als käme nun ein Neues und man sei wirklich entlastet. Πολιτεία (Држава) . Тертулијан у Liber de praescriptionibus (Књига о законима) пише: „Nobis (= хришћанима) curio­ sitate opus non est. . Д.”18) По Златоустовим речима. и за све благодари Богу. један од најзнаменитијих представника Александријске школе. Не допушта. имаш реч Божију: нико те не учи тако као она. пророштво. Сличан поглед на знање и његов однос према вери Христовој исказује и протестански богослов Харнак у својој седмој лекцији О суштини Хришћанства: „Gewiss. XI): „Διό μοι δοκεῖ. — 118 — . 15). was ihm die fortschreitende Entwicklung der Dinge bringt. 1 (Харков 1906). διδασκαλίᾳ. die ihn bewegen. dass Jesus Christus nur von diesem Reiche zeugen und sprechen wollte. да нам више није потребно да идемо за људским учењем.” (Зацело. али он зна такође да његово унутарње стање поставља питања која га дотичу и основне односе у којима стоји. nec inquisitione.ових се удаљава. σωτηρίᾳ. nisi fidelis“ (Није мудар који нема вере) (PL 2. у Атину и осталу Јеладу. ὁ πληρώσας τὰ πάντα δυνάμεσιν ἁγίαις. 18) „Μηδὲ περιμείνῃς ἕτερον διδάσκαλον· ἔχεις τὰ λόγια τοῦ Θεοῦ· οὐδείς σε διδάσκει ὡς ἐκεῖνα“. 29. због чега се нарочито не радује пријатним догађајима. Es scheint immer nur einen Auge­ nblick so. wird morgen etwas Mechanisches. quod autem a Deo discitur. (Не постоји ништа у људским стварима што би вредело да му се дâ велики значај). будући да је сам Логос дошао до нас са Неба доле. да се више тражи од онога што Бог говори. треба поздравити културни напредак. II.којима се све мења. (PG 8. Кад верујемо не желимо ништа осим вере). постало Логосом). Исто је учио и Климент Александријски. durch den äusseren Gang der Dinge. (PL 2. Cum credimus. чему се радујемо. Моја господо! Кад човек остари и стоји дубље у животу. Христово је учење права и савршена философија. die auch die Vorfahren aufgesucht haben. δημιουργίᾳ. quam quod a Deo discitur. wenn man überhaupt eine innere Welt besitzt. који испуњава све светим силама. νομοθεσίᾳ. und die Grundverhältnisse. Човек који дубље осећа. или још краће: „Nemo sapiens est. Aber.“ (PG 57. nihil desideramus ultra credere“ (Нама (=хришћанима) после Христа није потребно љубопитство. und man versteht es. Man muss sich heimisch machen in dem Reiche Gottes. Леонардов. Man findet sich vielmehr an der alten Stelle und muss die Kräfte aufsuchen. 183).17) И не очекуј ­другог учитеља. Εἰ γὰρ ἡμῖν ὁ διδάσκαλος. I. сутра ће постати нешто механичко што нас оставља хладним. Der tiefer fühlende Mensch nimmt dankbar entgegen. скоро неважан начин. оно што је данас напредак. durch das alles geändert wird. нити истраживања после Јеванђеља. 604 – Platonis Opera. Атина и Јелада. 274). јер оно што Бог говори све је.19) 17) Сличну мисао је исказао и Платон: „οὔτε τι τῶν ἀνθρωπίνων ἄξιον ὄν μεγάλης σπουδῆς“. Parisii 1846.

20) Међутим. Ниједно време никада их не исече. Anton Naegele. и то (све да чините) добро бих вас упознао са целом историјом (повешћу). (PG 32. корени остају и остаће док постојиш. 23 (PG 62. „Johannes Chrysostomus und sein Verhältnis zum Helle­ nismus“ // Byzantinische Zeitschrift. (PG 51. Seidlmayer. писао: „Јер иако смо штогод били научени код вас. σῶν δὲ πρότερον. 102. αἱ ῥίζαι μένουσί τε καὶ μενοῦσιν ἑως ἂν ᾖς· καὶ οὐδεὶς μήποτε αὐτὰς ἐκτέμοι χρόνος. христијанизујући га.21) Ширина његовог духа омогућила му је да овлада свим гранама античке културе и да оно што је било најбоље и најплеменитије у јелинској култури стави у слу­ жбу христијанизације тадашњег грађанског и црквеног друштва. који су тежили да у једну хармоничну целину са класичним образовањем сједине хришћанство као истовременог или доцнијег наследника. 20) Seidlmayer. и који су то хришћанско-класично васпитање и његова блага образовања предали потомству. 28.Иако је у беседама омаловажавао значење грчке философије и књижевности. 109. (Harnack. 72. ко обрати пажњу на трагове античке јелинске мудрости и науке у његовим делима. 12. ὑπὸ τοῦ χρόνου ἐπελαθόμεθα“. и схватити да је Исус Христос хтео сведочити и говорити само о овом Царству. као што се и Св. 77). ап. 24) „Τῶν δὲ ἡμετέρων μὲν ἀεὶ. да спољним ходом ствари. 73). педагошком и полемичком интересу. (Leipzig 1904). овај Ливанијев одговор може се са потпуним правом применити и на Златоуста: „Јован. ­ретору Ливанију. 113. било би погрешно мислити да у његовим делима нема ништа из те богате ризнице. Василије Велики је свом бившем (и Златоустовом) учитељу. улази у круг историјски знаменитих људи трећег и четвртог века. “културним напретком”. морао у беседама ниподаштавати и незнабожачку философију и науку да би на тај начин одвратио своје стадо од утицаја незнабоштва и придобио га коначно за Христово учење. Дап 17. Das Wesen. ако уопште поседује неки унутарњи свет. тај се мора дивити ширини и дубини његове јелинске образованости коју је мајсторски умео спојити са хришћанском науком. на шта му је Ливаније одговорио: „Од онога што је увек наше. и на то му благодарите). καὶ ταύτας ἂν ὑμῖν ἀνέγνων τὰς ἰστορίας πάσας.“24) По правилној примедби Негелеа. нагињући час више час налази. — 119 — . 103. Штавише. уопште није узнапредовао. човек се налази на старом месту и мора изнаћи оне снаге за којима су трагали и преци. (PG 32.“23).“ (Да сте били искушани јелинским образовањем. како се и сам оправдава. 22) То је Златоуст радио. па је. 112. 10841085). Мора учинити да се осећа домаће у Царству Божјем. макар их ни најмање не заливао. временом смо заборавили. 21) „Καὶ εἰ τῆς ἔξωθεν παιδεύσεως ἦτε ἔμπειροι. 677-678.22) Св. Павле у ту сврху користио јелинском науком – Тит 1. у Царству Вечнога и љубави. та златна уста класичног хришћанског говорништва. 23) „Εἰ γάρ τι καὶ ἦμεν παρ’ ὑμῶν διδαχθέντες. уп. οὐδ’ ἂν ἧκιστα ἄρδοις“. 23-24. Своје мисли и учење Златоуст је износио у проповедима намењеним савременом хришћанском друштву које је још напола припадало незнабожачкој култури. у апологетском. а пре и ваше. уп. 1085).

Но пада у очи да нема ни великих хришћанских богослова. Хоћу рећи: с грчком философијом је и својеврсни развој хришћанског богословља запао у кризу) . ἔχει τι βέβαιον καὶ ἀσφλές. 27) Те догматске препирке и ту очајну узајамну борбу јарко и опширно описује Св. говору De moderatione in disputando (О мери у расправљању) (PG 36.” (Велики хришћански богослови су…. не само у Цркви већ и на трговима и улицама. Златоуст. те према томе није ни била велика потреба за догматским трактатима. 25) Byzantinische Zeitschrift. у свом 4. 38). у јавном животу била је гурнута у позадину. кад је император Јулијан својом јавном наредбом (τὸ δόγμα) забранио хришћанима похађање незнабожачких реторских школа (τῶν λόγων ἡμᾶς ἀπήλασεν = гонио нас је из тих разлога). не можемо се сложити са оним богословима који тврде да Златоустова дела ништа не доприносе историји догмата. 97. нити ако их прати. Григорије Богослов у свом 32. Васељенског сабора. ко се бави њиме као својим уделом. 1907). говору против Јулијана оштро напао овога и између осталог рекао: „Хтео бих да са мном подели негодовање свако ко воли говорништво. Chrysostomus. Беседи на 2.(Harnack. О вези философије и хришћанског богословља Харнак пише: „Die grossen christlichen Theologen… haben. сведоче следеће његове речи у 2. (PG 59. Auffallend aber ist es. без изузетка прошли грчке или и оближње латинске школе и сходно њима изградили своје учење. 181). εἰ παρακολουθήσειεν.“ (што се тога тиче остали демос (народ) нити је кадар да их (догматска питања) прати. Григорије Богослов. dass auch die grossen christlichen Theologen aufhörten. не слушај га: а ако правилно (ὀρθά) учи.28) Колико је Златоуст високо ценио и пазио на правилност догматског учења.”25) Златоустова делатност пада у доба када је већ јењавала борба на догматском пољу. Männer wie Athanasius. а сада је отишла у суноврат. — 120 — . Занимљиво је овде напоменути да је Св. 48). 536. Посланицу Титу: „Јер ако (свештеник) има искварено учење (τὸ δόγμα). 28) Богословский вестник (наяб. два Григорија Кападокијца.мање према једној или другој страни. ohne Ausnahme die griechischen oder auch die naheliegenden lateinischen Schulen durchgemacht und dieselben gemäss ihren Lehren gestaltet. кад се аријанство утишало после 2. а нових јереси није било. 26) „ὅτι οὔτε παρακολουθεῖν αὐτοῖς ὁ λοιπὸς δύναιτ’ ἂν δῆμος· οὔτε. II. без обзира на ово. у чији број – нећу порећи – и сам спадам“ (PG 35. Ambrosius und Augustin hat es später niemals wieder gegeben. Lehrbuch. wie wir berührten.27) Ипак. како смо напоменули. кроз окамењеност Истока и варварство нових западних народа. не гледај на његов живот. века. 634). Осим тога. Грчка философија није донела ништа што би се с њима могло упоредити. Амвросије и Августин. Никада касније није било људи какви су били Атанасије. jetzt war sie zu Grunde gegangen. 180. 177. па макар био анђео. који су га спасили кроз олује сеобе народа. sie war in dem öffentlichen Leben in den Hintergrund gedrängt worden. 581. Die griechische Philosophie hatte nichts ihnen Vergleichbares hervorgebracht. чиме у својој личности и раду документују могућност сједињавања хришћанског васпитања и класичних студија. Златоуст је са црквеног амвона говорио понајвише масама простог народа које не би ни разумеле нијансе догматских питања26) и које су без сумње већ биле сите догматских препирки вођених током целог 4. Ich will sagen: mit der griechischen Philosophie erfuhr auch die Originalentwicklung der christlichen Theologie einen Stillstand. die Gregore von Kappadocien. има шта извесно и постојано).

Павла: „Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо. Реч . κἂν ἄγγελος ᾖ. Посланици Коринћанима: „Јер треба и подвајања да буду међу вама. в. 468). то сâм потврђује говорећи: .да‘ (ἵνα = (грам. анатема да буде!‘ (Гал 1. већ предсказујући и пророчки објављујући оно што ће бити. 696. 31) PG 51.30) Речи ап. треба приметити да је Златоуст против сувишних спорова са јеретицима: „Кад је неко тако покварен те је унапред решио да не мења своје мишљење ма шта да буде. а и радоваћу се“ (PG 51. и даље продужава: „Овде није реч о догматима. 8). 32) PG 62. 19) многи егзегети тумаче као да је појаву јереси и јеретичких учења у Христовој Цркви Апостол сматрао нормалном и оправданом појавом. ἄλλὰ τοῖς ῥήμασιν. 253. Христос се проповеда. римски богослов Пероне дели их на две групе: на сведоке (testis) вере и на учитеље (doctor) вере. но Златоуст најенергичније одбацује такво схватање и тумачење у беседи In dictum Pauli: oportet haereses esse (О Павловој речи: јер треба и подвајања да буду): „Тако и Павле говори: . Павла у Посланици Филипља­ нима 1. — 121 — . Сведоцима се називају они који у својим списима износе и сведоче предање и учење Цркве којих се она придржава. Отаца Цркве. . већ резултат ствари“.Јер треба и подвајања да буду међу вама‘. Златоуст слично тумачи и речи Св. не саветујући то (οὐχί συμβουλεύων ταῦτα). ап. 253.већ на речи његове. расправљајући о милостињи и другим врлинама. ради чега онда да се узалуд трудиш сејући на камење? Радије тај добри труд уложи међу својима. Павла у 1.) свеза намерне реченице) у Св. μὴ πείθου· εἰ δὲ ὀρθὰ διδάσκει. притворно или истински. 18: „Било како му драго. већ о неслози у погледу трпеза. 313-314).да се покажу који су постојани међу вама‘.”32) Иако у Златоустовим списима нема засебних догматских трактата. 610. да се покажу који су постојани међу вама“ (1 Кор 11. ап. онда је његов ауторитет необорив (ineluctabilis – необорив. ауторитет Отаца у Цркви бива различит: кад се неки Отац јавља као сведок учења Цркве. А да заиста не саветује да буду јереси. Расправљајући о ауторитету Св. томе се радујем. μὴ τῷ βίῳ πρόσεχε.“31) Уосталом. због чега се овај велики Отац Цркве – која га велича као „неисцрпиву пучину догмата“ – јавља као њихов важан и ауторитетан сведок. PG 36. 30) PG 51. Писму означава понајвише не узрок.“ (PG 62. 258. док учитељи излажу и своје мишљење на основу личног закључивања. Према томе. анатема да буде!“ (Гал 1.Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо. 8).”29) Златоуст се у погледу догматског учења строго придржавао речи Св. ипак ту налазимо јасно изложене многе хришћанске догмате. неодбрањив) и 29) „Εἰ μὲν γὰρ δόγμα ἔχει διεστραμμένον.

1096. 655-658. 304. 41) Harduini. 653. III. PL 50. 268. већ и историја Цркве: тако се Св. 305. Св. 101. 1532. 77. борећи се против јеретика Несторија. 1550. где се говори о могућности постављања више од 33) 34) Joannes Perrone. 100. III. Conciliorum Collectio Regia Maxima.38) На Западу су поред њега Златоустово догматско учење као ауторитативно (spiritualem copiosamque doctrinam) величали и римски папа Целестин Први39). 42) Harduini. Лав Велики40) и папа Агатон у својој посланици Constantino Magno Imperatori Heraclio et Tiberio Augustis (Константину Великом. У другом случају. 38) PL 44. III. То нам сведочи не само његово учење по себи.34) затим и блажени Теодорит Кирски у учењу о ваплоћењу Сина Божијег35) и Св. Кирил Александријски. 80. 39) Johan Harduini. 43) Harduini. 252. 40) PL 54. I. II. Јован Дамаскин у појединим питањима догматског карактера такође указује на ауторитет Златоуста. у свом спису De recta fide ad regi­ nas (О правој вери у богородице (краљице)) позивао на Златоуста као на сведока православног учења о Пресветој Дјеви Марији.37) а и блажени Августин га је веома ценио и користио се њиме у својим споровима са јеретицима пелагијанцима. 266-267. 37) PG 95. ако су Оци само учитељи (doctores).33) Ако ту сасвим правилну разлику међу Оцима Цркве применимо на Златоуста и његово догматско учење. 35) PG 83. 308. 1543. 36) — 122 — . 652. 1312. одступити од њиховог мишљења и учења. правилу тог сабора. 1540. Ираклију императору и Тиберију Августу).42) а на 6. 1539. позивајући се на њега као на сведока православног учења. онда га с правом можемо уврстити у прву групу Отаца – у сведоке вере.адекватан ауторитету саме Цркве (identificatur immo et cum ipsa eccle­ siae auctoritate – и изједначава се шта више са самим ауторитетом Цркве). Ratisbonae 1854. 1495. Тако се у актима 4. Praelectiones Theologicae. Васељенског сабора наводе места из Златоустових списа као докази православног учења Сабора о двема природама у личности Спаситеља. 221-222. онда се може. кад то важни разлози траже (si graves praesertim rationes id postulent – кад то особито захтевају важни разлози). 1542.41) Златоустов ауторитет у догматском учењу признавали су и васељенски сабори. Васељенском сабору Оци су се позивали на неколико Златоустових беседа у корист потврде православног учења Сабора у погледу двеју воља и дејстава Господа Исуса Христа43): у 16.36) Св. Јован Ка­ сијан. 1182.

тад је никомидијски епископ Петар рекао: „Ако Јован Златоуст то говори о иконама. ко се онда још усуђује да каже нешто против њих?”45). а председник Сабора патријарх Тарасије: „Ако је онај чија су уста драго­ ценија од злата казао: ‚ја сам заволео и воском заливену икону‘.. Уп. Оци се ослањају на Златоустову 14. Seidlmayer. VII (Казан 1873). καὶ πολιτείαν ἀξίαν ἐπιδειξώμεθα“.44) Кад је на 7. 34). 1668. 92. 47) „διατηρῶμεν τῶν δογμάτων τὴν ἀκρίβειαν. (Санкт-Петербург 1907). 164. Глубоковског на седници „предсобо­рного присутствия“ (Журнал и протоколы заседаний высочайше учрежденнаго предсоборного при­ сутствия. IV. примедбу проф. уп. Н. 233-234. PG 60. Деяния вселенских собор. 116. Васељенском сабору (actio quarta) било прочитано место из Златоустове беседе о Мелетију. (PG 59. III.. у којој овај говори о поштовању икона. — 123 — .”47) 44) ib. 45) Harduini. Уп. в. 213. 220-221. 46) ib. Н.седам ђакона у једном граду. шта онда да кажемо о онима који је мрзе?”46) Добро ваља памтити Златоустов позив: „Да чувамо тачност догмата и да покажемо достојан живот. Беседу на Дела апостолска.

а да они не знају. misericordissime et justissime. Amas. irasceris et tranquam amittis. 32) Свевишњи. et nutriens. et usuras exigis. et quis habet quidquam non tuum? Reddis debita nulli debens. 14). Духу). et securus es. несхватљив и непостижан људском разуму. ut debeas. Боже мој? Шта. et non doles. мењаш дела. Јован Златоуст Бог је по својој суштини – како говори Златоуст у 1. њу познају само Син и Дух Свети. а радујеш се добитку. mutans omnia. најправеднији и најочитији. 2) PG 48. и никада не губиш. премоћни. nec aestuas. 662-663). чућеш 1) PG 59. срдиш се али си спокојан. већ само певају: . и ко има ишта што није твоје? Враћаш дугове. — 124 — . За тебе се превише троши. Ако ли желиш да нешто дознаш од херувима или серафима. ти си онај који доносиш. апостол Павле чак и не говори у својим посланицама о суштини Божјој. nunquam novus. quietus. portans. (PG 29. Et quid diximus.2) Суштину Божју – како говори Златоуст у 3. cum nihil desit tibi. сласти моја света? Али шта каже неко. vita mea. Беседи против Јудеја – непојмљив. collagens et non egens. И шта сам рекао.“ (Јер Отац је познат само Сину и Св. никада нов. већ ни анђели ни арханђели.3) У 15. ни херувими. допушташ а ништа не губиш. Св. ни господства. животе мој. et implens. ревностан си и поуздан.Слава на висинама Богу. цар Давид и други. о чему сведоче велики пророци – Исаија. већ ни серафими. immutabils. премда ти ништа не недостаје. Св.nunquam inops. donas debita nihil perdens. никада ниси оскудан. никада стар. Најмилостивији. et perficiens. zelas. увек делатан. Св. 17. 3) PG 43. храниш и доводиш до савршенства. rogo. јао онима што ћуте о теби! Јер брбљиви су заправо неми). али не мењаш намере. poenitet te. Бeседи о несхватљивости Божанске природе – не познају не само људи. прихваташ оно што налазиш. quoniam loquaces muti sunt“ (Шта си. ни силе. creans. дакле . et gaudes lucris. ни власти. 843.а) О БОГУ ОЦУ И ПРЕСВЕТОЈ ТРОЈИЦИ „οὐδὲ γὰρ δυνατὸν εἰπεῖν αὐτὸ ὅ τι ποτέ ἐστι τὴν οὐσίαν ὁ Θεός. и на земљи мир. Ти волиш али распаљујеш. најбољи. (al. Ево како блажени Августин пише о недостижности Божјој у 1. већ само о Његовом промислу (εἰς τὴν πρόνοιαν αὐτοῦ μόνην). ти који доводиш охоле до дубоке старости. књизи Исповести: „Quid es ergo. а тражиш камате. (PG 32. stabillis et incoprehensibilis. најсвемоћнији. кајеш се али те не боли. 720. чућеш да о суштини Његовој ништа не одговарају. не дугујући никоме. испуњаваш и штитиш. 14. nunquam vetus. Deus meus? quid. quaerens.) Беседи на Јованово Јеванђеље он каже: „Оно што је Бог не знају не само пророци. omnipotentissime. dulcedo mea sancta? aut quid dicit aliquis. καὶ τῷ ἁγίῳ Πνεύματι. ти си онај који сједињујеш а ништа ти није потребно.“1) (Јер такође није могуће рећи ово шта је то Бог по суштини). када о теби говори? Па ипак. nunquam avarus. Василије Велики пише: „Υἱῷ γὰρ μόνῳ γνωστὸς ὁ Πατὴρ. 544). 34. да би дуговао. innovans omnia. међу људима добре воље‘ (Лк 2. тражиш. Боже мој. ако не Господ Бог? Ко је наиме Господ осим Господа? Или ко је Бог осим Бога нашег? (Пс. pulche­ rrime et fortissimo. али ако их и упиташ. никада лаком. nisi Dominus Deus? Quis enim Dominus praeter Dominum? aut tissime. увек спокојан. secretissme et praesertissime. ствараш. непроменљив а мењајући све. Deus meus. cum de te dicit? Et vae tacentibus de te. Supererogatur tibi. питам. et protegens.

ut reficiciamur ejus bonitate. Једини Га. Августин пише: „Verumtamen. 704. 1872). али како се она растварају у воду. laudare debemus (si enim capimus. али како – то не схватам. да је вечан. Бог Син – рођен од Оца. ако примамо. већ да човек може познати Бога као самога себе. quia magnitudinis ejus non est finis. објаснићу вам то из пророка. да није рођен. Кад пророци нису могли ни да мудрост тачно схвате. de conditis Conditorem. јер његова важност нема краја. Златоуст се у споменутој беседи обраћа својим слушаоцима: „Зато вас опомињем да избегавате њихово (аномејаца) безумље. (PG 37. али како – то не знам.тајанствену песму: . et de operibus laudemus operantem. magnitudinis ejus est finis: si autem magnitudinis ejus non est finis. јер разум не може да схвати како може постојати суштаство које нема бића ни од самога себе ни од другога. знам да је из Њега Дух. можемо од њега нешто примити: Бога наиме целог не можемо у себе примити). виде Син и Дух Свети. али како – није ми познато. и да је Бог Отац – нерођен. дакле. Златоуст је изговорио дванаест беседа Против аномејаца у којима је побијао то лажно учење. Знам да је родио Сина. какво би било безумље мислити о могућности њеног схватања 4) PG 59. Да се Бог налази посвуда – то знам. па како онда да суштину Божју са љубопитством истражујемо?”5) Из наведених речи јасно видимо да. У првој беседи он говори: „И дете види. мада суштина није од мудрости. нити чује. и знам да је посвуда сав. ad opera respiciamus. tanquam deficientes in ejus magnitudine. Deum tamen totum capere non possumus). у жуч – не разумем. et tua laudation sine fine sit“ (Па ипак. учио је о јединству Божјем и тројичности лица. Не разумемо оно што сваки дан гледамо и једемо.“4) Пошто су у то доба јеретици аномејци (Аетије и Евномије) учили да је суштина бића Божјег не само доступна људском разуму. јер пророци не само што сведоче да не знају шта је суштина Његова. већ се губе и у томе колика је мудрост Његова. Тако и ја многе ствари познајем. али како – то не знам. 5) PG 48. иако је суштину бића Божјег сматрао неспознатљивом. онда постоји његова величина и ако његова величина нема краја. 2). ништа друго не би дознао осим да им је једини посао да хвале Бога: . — 125 — . Знам да нема почетка. нити говори. јела једем. већ мудрост од суштине. 3). capere ex eo aliquid possumus. оно и мисли. јер је крајње безумље присвајати себи знање онога шта је Бог по Својој суштини. А да бисте схватили да је то крајње безумље. али не разумем начин њиховог постојања. у сокове. и њега кога не примамо. а Бог Дух да исходи од Оца. чује и говори многе ствари. морамо хвалити (наиме. али јасно ништа не види. али ништа одређено. 98. de creatura Creatorem… Illius magnitude sine fine est.Пуни су небо и земља славе Његове‘ (Ис 6.Хвалите Га све силе Његове‘ (Пс 148. Кад би упитао вишње силе. у крв. et eum quem non capimus. Имајући пред очима несазнајност бића Божјег и лажно учење аномејаца.

Како онда да не буде крајње безумље да се они који су тако далеко од оне (пророчке) благодати упињу да достигну суштину Божју? Исти тај пророк говори: . али начин на који то чини – не познаје. да је свуда присутан – разуме. па ипак. рече. рече – не зато што нешто разуме. надјача ме. тј. 14). производима сликарства. колеба се и запрепашћује на саму мисао о томе. И даље поведимо реч: .Чудесно је знање Твоје за мене. . 14. добро зна да Он промишља. а нама је достижна и суштина? Зар није то јавно безумље? Његова величина нема граница. као нпр. Тако дакле и пророк.А род Његов ко да искаже?‘ (Ис. И Давид говори: . већ и читавој људској природи немогуће да то схвати.Ако узиђем на небо. не могу према њему‘ (Пс. 138.сопственим умовањем? Послушајмо. 138. Шта значи . познавши непознатости и тајне Његове премудрости. чудесна су дела Твоја‘ и . али колика је величина Његова – то не зна.Исповедаћу и славити Те. не говорећи овде о суштини Његовој – јер то остави као већ признато непостижним – већ о свудаприсутности Божјој. 6). пошто је он уживао велику благодат. лепоти стубова. показујући да не зна ни како је то Он свуда присутан. да је мудар – то зна. присутан си‘ (Пс. Ти си тамо. бесконачном бездану. а нешто не о Његовој суштини (јер је Бог једноставан – (ἁπλοῦς γὰρ ὁ Θεός). — 126 — . 146. Али да видимо не зна ли то Павле. 50. али не са страхом. одступио је вичући и кличући: . а Исаија каже да је не само њему. али не зна шта је Он по суштини. Зар не видиш да је свуда присутан? Али пророк не зна. Види племенитост слуге: благодарим ти. Но баш он је онај који говори: .Чудесно је знање Твоје за мене‘ (Пс.Јављаш ми непознатости и тајне мудрости Своје‘ (Пс. већ зато што зна. 138. да је велик – добро зна.Делимично‘. послушај следеће: . 9). говори о њој самој као бесконачној и непојмљивој: . 138. 8).Јер делимично знамо и делимично пророкујемо‘ (1 Кор. али колико – то не зна. јер си ме страшно удивио.ко да искаже‘. бојама тела. ако сиђем у ад. загледавши се у бесконачну и неизмерну пучину мудрости Божје и дошавши ван себе и са великим страхом задививши се. 6). 13. за то што имам непостижног Господара. 53. дакле. али како – то не разуме.Исповедаћу и славити Те. шта пророк говори о њој: .Чудесно је знање Твоје за мене‘ (Пс. јер си ме страшно удивио‘ (ст.страшно‘? Многоме се ми сада дивимо. а ти Његову суштину ограничаваш? Размишљајући о томе и Исаија рече: . да Бог постоји. и познању Његовом нема броја‘ (Пс. 8). 6). али тек онда са страхом када у тај бездан погледамо. Шта кажеш? Пророку је недостижна премудрост Његова. већ се запањује. и велика је моћ Његова. 5). додуше. дивимо се величини мора. већ . немогуће је (Њега) појмити. да свиме влада и тачно управља. 8) Није рекао: ко исказује.Велик је Господ наш. одбацујући могућност тога и у будућности. А да баш о томе говори.

(Где су сад они који говоре како познају Бога као што Он познаје самог себе? Нека чују пророка који говори Његовом величанству нема краја и нека се постиде свог властитог безумља). Беседи о Ани Златоуст каже: „Први је. а други. 2. а други натприродног карактера. и очи одвраћају јер не могу да поднесу близину Божју. свет. Беседе Антиохијцима: „Уколико ти вештаство (људског тела) изгледа просто. псалам. а ови расправљају. а овде се види гола уметност. ко не би оплакивао њихову лудост и такво крајње безумље?”6) „Због благочестивости“ – каже Златоуст – „довољно је знати да Бог постоји. 6. дакле. а ови бесрамно теже да проникну у неизречену Славу. толико је већег дивљења достојна величина умећа (Божјег). не зато што је место Богу потребно – да не буде тога! – већ да људским начином изразимо да је Он свуда и да постоји. 7) „ἀρκεῖ πρὸς εὐσέβειαν τὸ εἰδέναι ὅτι ἔστιν ὁ Θεός“. Златоуст кличе: „Ποῦ νῦν εἰσιν οἱ λέγοντες οὕτως εἰδέναι τὸν Θεὸν. Ко не би уздисао. 12). а ови се узалудно муче. помисли шта се прави од иловаче: шта друго неголи цигла и земљано посуђе? Али ипак је најсавршенији Уметник – Бог – узмогао да од грађе из које бива цигла и земљано посуђе направи дивно око тако да се сви који гледају диве.”7) Али и он указује на два извора из којих можемо познати Бога. 705-707. колика је гордост доле (на земљи)? Они прослављају. Τῆς μεγαλωσύνης αὐτοῦ οὐκ ἔστι πέρας.“ Затим проду­ жава: „Него ако хоћете оставимо Павла и пророке. 132. PG 62. па се попнимо на небеса. (PG 55. и да му дâ толику силу да — 127 — . послушаћемо анђеле. ако желиш знати колика је мудрост Онога Који нас је створио. хвале. Као природни извор познања и сведочанства о Бићу Божјем служи спољашњи свет и наша савест. а серафими: ‚Свет. καὶ αἰσχυνέσθωσαν ἐπὶ τῇ οἰκείᾳ μανίᾳ“. начин познавања Бога онај преко читаве природе. Ἀκουέτωσαν τοῦ προφήτου λέγοντας.”8) Као натприродни извор богопознања 6) PG 48. колико кад од распадљиве иловаче лакоћом вештине створи дивну и неизмерну лепоту уметничке творевине. 3). већ шта? Славе. Златоуст врло често у својим беседама прославља и доказује постојање бића Божјег и Његову премудрост. можда тамо неко зна шта је Бог по суштини? Свакако. један природног. не мање важан. И ја се кипару дивим не толико кад направи леп кип од злата. свет‘ (Ис. Шта. Једни говоре: ‚Слава на висини Богу‘ (Лк. (PG 48. 3. јер је велика разлика између анђела и људи. У 1. И ти. ако се и то засигурно о Богу може рећи. ако се и нађу такви који знају. они очи покривају. Али да бисмо потпуно схватили да ни тамо нема нити једне силе која би то знала. јер говоримо људским језиком. 466). која се показује и у стварању видљивог света и нарочито у стварању човека. Овде ћемо навести одломак 11. Тумачећи 144. они немају ништа заједничко с нама. 636. дакле? Да ли о овоме Бићу тамо говоре и међусобно се распитују? Ни­по­ што. 8) PG 54. преко савести… Ова два учитеља – твар и савест – који без иједног гласа ћутке поучавају људе. Видиш ли колики је страх горе (на небесима). 743). они хвале.Зато рече: . дата су нам од почетка.делимично знамо и делимично пророкујемо‘. ὡς αὐτὸς ἑαυτὸν οἶδεν. а херувими кличу: ‚Благословена слава Господња с места Његова‘ (Јез. 14). и победне и тајанствене песме непрестано шаљу са великим трепетом. јер тамо уметнику помаже унеколико материјал.

да не би притиснут тврдим костима био узнемираван. а другу – одозго омотавши мождану масу. не осећа никаквог недостатка снаге. Пошто је оно од свих удова нама најпотребније. и она прва тврђа је од ове. Могао би се неко не само овоме дивити. та повреда не би била потпуна. длаке на глави расту и шишају се. већ помисли на лепоту његову (ока) и очну силу. кад би се одакле нанео какав удар. Он је тамо разапео много опни и под њих распростро друге унутрашње органе као неки ћилим за његово играње да. Због чега. те што је с опнама (около мозга) учинио. то служи као основа његове велике сигурности. тј. пошто он управља изворима свих чула. реци ми. Говорећи у 4. И код обрва можеш да видиш другу премудрост. Он је и њега одасвуд оградио јаким и тврдим костима. задржавајући својом рутавошћу оно што цури на њих и врло тачно штитећи их. не претрпи ништа неугодно“ (PG 49. већ се као кров куће издижу примајући зној који с главе тече. тада би и на један део њен нанесени удар читав мозак упропастио. то је и овде урадио. док длаке обрва – никако? Није то просто тако. простирући једну одоздо према горњем делу лобање. не допуштајући им да заседну на плоду и да поломе клас који је слабији. и брда. које се на толику висину и ширину (пространства) диже. дају очима велику лепоту. да помоћу мале зенице толика тела обухвати – и горе. ударајући се о њега без бола. тако и код очију длачице веђа покривају око као неке влати и копља. после. не мању од ове. Да се оно не би повредило и бола себи задало непрестано куцајући и играјући у гневу и другим сличним узрујавањима. тада се оштећује само онај део који се налази покрај њега. и мора. не умара и не клоне. док сви остали остају неозлеђени. То што није без прекида и није цела кост која окружава мозак. које. тако је и Бог горе метнуо на главу те кости. и небо – кроз ону малу зеницу! Немој ми зато спомињати сузе и крмеље. Због тога је Бог из многих костију саставио његов оклоп – као што кад неко кућу гради одозго меће кров и цреп. Ако ли се деси да један део добије удар. од чега страдају они који доживе дубоку старост. — 128 — . јер то је настало услед греха твога. већ да спуштајући се не застру очи. а с друге стране. а мозак сачувају неповређеним. тако да га не тиште. са свих страна га је костима утврдио. он пише да треба исповедати једно огромну висину атмосферског ваздуха гледа. Он је опну између разапео. Пошто је срце најважнији орган у нама и пошто му је уручена власт нашег читавог живота и пошто у случају његове повреде наступа смрт. 122-124). нити се даље неголи што треба унутра спуштају. не мање од овога. јер ко да се не диви њиховом положају. које напред стоје као нека копља и растерују птице. Док се ноге. пошто је унутра потиснуто тврдоћом костију које га окружују. А ово је учинио због споменутог разлога и да глави нанесене ударце не прими одмах мозак. већ да ове напред стојеће опне (мембране) ослабе сву штету нанесену ударцима. и како се.Златоуст означава натприродно Откривење. већ и другом. није Он допустио да се напором умара. и одстрањујући од очију прашину и плеву и све што им споља смета. Ко би пак могао описати сву премудрост која се показује кроз постојање мозга? Понајпре створио га је меканим. не допуштају да штете трепавицама. дотле око. пошто је она раздељена на много делова. Зато су им (обрвама) и длачице усађене. То исто Он је учинио и са срцем. да не буде оштећен због (осетљивости) сопствене природе. јер паре које се у њему сакупљају имају лак одушак напоље кроз те шавове. нити бива случајно. књизи дела О свештенству о дужности свештеника да се бори против јереси Арија и Савелија. и у њима ћеш угледати премудрост Творца Бога. затим. Кад би та кост била једна и цела. опасавши га спреда испупченим грудима и страга плоснатим плећима. и шумовите долине. јер нису прекомерно дугачке да очи застиру. савладавши толику даљину ваздушног пространства. не само једну већ и другу. Свето Писмо. пошто су мало пространство прешле. то не може бити. и удесио да коса расте да би глава била заштићена против сваког притиска. да би нам његова служба била несметана и слободна. али сада. умарају и троме постају. Као што влати на класју. не допуштајући му да вређа очи. пошто се удар осујећује растављањем костију и пошто се не може протегнути на суседне делове. већ што има одасвуда много шавова. Шта још – каква би реч била кадра да сав значај овог дела тела представи? И шта да кажем о зеници и сили очног вида? Јер ако истражујеш само трепавице ока које изгледа најсавршеније од свих удова.

и радо му се потчињавамо иако често греши. προστιθέντας δὲ καὶ τὰς τρεῖς ὑποστάσεις. Јер кад бисмо могли и морали знати сав домострој Његовог промисла. и зар ћемо од Онога Коме јединоме треба веровати тражити оправдања и рачуна за Његова дела и негодовати због онога што не знамо? Је ли то својствено благочестивој души? Никако. 35. Преклињем и умољавам да не паднемо у такво безумље. нити му је ико раван – (οὐδεὶς δὲ ἐκείνου μείζων. већ њиховом немарношћу.9) Ту истину Златоуст потврђује у скоро свим беседама. Да нису примили лек. Духа. којег су разни јеретици одбацивали. 7).“ (исповедајући Једно Божанство Оца и Сина и Св. то нека нас никако не буни. Који је сама премудрост и Који никада не греши? И зар ћемо безусловно веровати ономе од кога је требало тражити разјашњења. где расправља о промислу Божијем који је такође недостижан људском разуму: „Ако је блажени Павле много претрпео – а нико није већи од њега. већ сами болесници и њихов нехат. Али. (PG 48. који налаже да се болесни уд подметне под хладну воду и који штошта друго непојмљиво чини за нас. 667). Кад бисмо се покоравали Богу знајући узроке догађаја. нису искусили никакву муку. Овде ћемо навести један део прве његове Беседе Стагирију. штавише. ми не противречимо. не би наша награда 9) „τὴν μὲν θεότητα Πατρὸς καὶ Υἱοῦ καὶ Ἁγίου Πνεύματος μίαν ὁμολογοῦντας. изгледало би да су због немарности према њима погинули: а сада је немало учињено да не буде окривљен Лекар. док су други од ране младости па до последњег издисаја безбројним ударима измучени завршили живот. Зашто онда да истражујемо Бога Који нас толико у свему превазилази. починивши свако зло. Нарочито често Златоуст говори о промислу Божијем. ако се и онај који је учесник толиких тајни и који се успео до трећег неба запањивао пред таквим безданом и – завирујући у дубину богатства и мудрости и знања Божијег – само нем стајао и одмах одатле бежао. указујући и на остала својства Бића Божијег. већ да у свему до чега дођемо понављамо оне речи: . већ унапред решивши уверавамо себе да он то чини по закону свог знања. свакако то није кривицом онога који их поучава. ἀλλ’ οὐδὲ ἴσος ἐστὶ) како то да другима није потребна ова помоћ? Па ако се неки нису опаметили овим страдањима. и збрајајући (признавајући) Три Ипостаси). што се онда узалуд убијамо истражујући оно што је немогуће пронаћи и испитујући оно што је недокучиво? Лекару који често прописује противно ономе што нама изгледа корисно. и не познали га – тада би се требало обесхрабривати и узнемиравати се.Божанство Оца и Сина и Духа Светога и признавати три ипостаси. — 129 — . и ако једни.Судови су Твоји бездан велики‘ (Пс. нити да губимо храброст. Ако су неки праведно живећи пре искушења пали после њиховог наступања. јер и оно што ми не знамо јесте дело Божије мудрости.

али кад их не знамо па се ипак стрпљиво покоравамо свим Његовим заповестима у истинитој послушности и беспрекорној вери. а друго што брзо постајемо горди. То нити је могуће нити је корисно знати: прво што смо смртни. већ их поучавамо само у томе да се покоравају ономе што нареде родитељи и да о томе ништа више не питају. Чинимо много ствари које нашој деци изгледају штетне. 441-442. о човече. понајвише користимо својим душама. негодујући против таквих. Ја сам указао на пример деце. јер као што иловача добија облик какав јој дају руке које је обра­ ђују. ништа не противречећи нити тражећи да дозна (узрок).А ко си ти. 113-114.“10) 10) PG 47. уп. 20).била велика нити би наша послушност била дело вере. говораше: . а ипак су корисне. Само једно морамо веровати – да Бог чини све у нашу корист. већ и онима пре нас светим и дивним људима. 9. да се препиреш с Богом? Зар рукотворина говори мајстору своме: зашто си ме тако начинио?‘ (Рим. PG 49. Ако се тако односимо према родитељима који су исте природе с нама и не срдимо се. тако и човек мора поступати онако како Бог заповеда и примати с благодарношћу оно што Он шаље. како ћемо против Бога – Који нас толико превазилази колико Бог човека – роптати зато што не знамо све? Шта је равно таквој безбожности? Блажени Павле. — 130 — . пошто то није недоступно само нама. а он је навео много бољи од мога – на лончара и иловачу којој он даје облик. и никако не треба истраживати начин нити роптати и губити наду ако га не знамо. док они не смеју да питају за узрок нити их ми претходно уверавамо да је корисно оно што намеравамо чинити.

20). nisi homo? Et videbit omnis caro salutare Dei (Luc. 9). 64. 1. quam si diceretur. (PL 40. Ad te omnis caro veniet (Psal. 14 ). природу човечију. ἥτις ἦν ἡ ἀνθρωπίνη σάρξ. 10. Јер Логос (Реч) – каже Јован – постаде тело“ (Ἔστι δὲ τοῦτο. Затим ништа друго није речено тиме – Реч постаде плот – него то да је Син Божији постао Син Човечији). И видеће свака плот спасење Божије. 64. као што Павле каже: . Беседи на Књигу Постања он говори: „Увек је обичај божанског Писма да телесне људе назива телом (σάρκα τοὺς σαρκικοὺς καλεῖν). 6). Таквим снисхођењем није унизио властиту природу. Он увек станује у скинији (нашем телу). да би показала достојанство Христа а чинило се да је реч плот као нешто недостојно избегла. nisi. а нас. тј. et ex toto partem divina eloquia significare consueverunt. Ex parte enim totum significatum est. 1761. узвисио је до неизречене славе. omnis hominis? Ex operibus legis non justificabitur omnis caro (Rom. 1. 3): quia ex carne intelligitur totus homo“ (Навикли су да Божијом красноречивошћу означавају делом целину и целином део. Filius Dei filius hominis factus est“ (Али Библија је на свој начин за човека употребила реч плот. 17.2) У 11. У Посланици епископима Египта и Либије он пише: „А ово јесте разлог због чега је Син Човечији постао човек узевши обличје Слуге. Quid hic caro intelligenda est. quid potest intelligi. 1) Под речју „σάρξ“ (тело) Златоуст поразумева „обличје Слуге“ („τοῦ δούλου τὴν μορφὴν“). 3). писму Хонорату пише: „Sed more suo Scriptura. Аугустин у 140. тело човечије. Блаж. ne carnis nomen quasi indignum aliquid refugisse videretur. 356). и да је као таква примила обличје слуге. Verbum caro factum est. које беше људско тело. К теби ће свака плот прићи (Пс. Тако је и Св. λαβὼν τὴν τοῦ δούλου μορφὴν. quid est. већ што обучени у тело стајаху изнад телесних помисли“ (PG 53. nisi. У 22. Појединачним је наиме означена целина када се чита: К теби ће доћи свака плот (Пс. да ни један човек неће бити оправдан). Тај је израз употребљен да покаже да је ваплоћење било примање истинитог тела (σαρκὸς ἀληθινῆς ἀνάληψιν). Ὁ γὰρ Λόγος. PL 38. nuollus justificabitur homo“ (Реч постаде плот (Јн. διότι ἄνθρωπος καὶ Υἱὸς τοῦ ἀνθρώπου γέγονε. уп. У књизи De continentia (О умерености) блаж. Шта се може разумети под тиме него сваки човек. 726. 1.1) За реч „постаде“ (ἐγένετο) он каже да је Јеванђелист употребио да би затворио уста јеретицима који сматрају ваплоћење привидним и фикти­ вним (докети). PL 37. Nihil proinde aliud dictum est. 3). Златоуст тумачи да речи „καὶ ὁ Λόγος σὰρξ ἐγένετο“ (и Логос постаде тело) (Јн. 3) јер се човек у целости разумева по плоти) (PL 44. 64. σάρξ ἐγένετο). (al. ubi legitur.А ви нисте у телу‘ (Ὑμεῖς δὲ οὐκ ἐστὲ ἐν σαρκί) (Рим 8. У спису De anima et ejus origine (О души и њеном пореклу) он пише: „Nam et ex parte totum. а људе са врлинама бестелеснима (ἀσάρκους). 94). 3. ако не човека? И видеће да свака плот поздравља Бога. (PL 33. 2) — 131 — . nisi omnis homo? Ad te omnis caro veniet (Psal. шта значи ако не то. quid est. Шта треба разумети под том речју плот. 2) Шта је ако не плот сваког човека? Свака плот неће бити оправдана потребама закона. Аугустин пише: „Verbum caro factum est (Joan.) Беседи на Јованово Јеванђеље он говори: „Истинити Син Божији постао је Син човечији да синове човечије учини децом Божијом. Атанасије Велики тумачио реч σάρξ (тело). 14). 491). 542-543.б) ИСУС ХРИСТОС – СИН БОЖИЈИ Говорећи о ваплоћењу Сина Божијег. 64. шта је него сваки човек? Дао си му моћ сваке плоти (Јн. 190). 3. PL 40. φησὶν ὁ Ἰωάννης.14) не значе да се суштина Логоса претворила у тело – јер то би била крајња непобожност – већ да је остала каква јесте. 217-218. ut Christi humilitatem magis ostenderet. carnem pro homine posuit. не што немају тело. који увек сеђасмо у срамоти и мраку. PL 36.

257. PG 32. нити од оних на небу. уп. Каква реч. не делећи. употребљавајући израз „једносуштан“ (ὁμοούσιος) неколико пута. 290. 106.4) У спису Против аномејаца (7. 80. 4) — 132 — . non accedente homine quaternitas fiat“ (У Христу су две супстанције (= сушаства): Бог и човек – али једна личност. Jean Chrysostome“ // Revue internationale de Théologie. 261. већ допуштајући да мислиш што треба. 47). али се није упуштао у излагање о ипостасном јединству. 11) Уп. јер би постало четворство ако би се и човек придружио). ut Trinitas maneat.“10) Тим изразима. Беседи на Јованово Јеванђеље он пише: „Јер једи­ нством и везом Бог Слово и тело су једно (τῇ γὰρ ἑνώσει καὶ τῇ συναφείᾳ ἕν ἐστιν). Т. „La Christologie de St. Беседи на Јованово Јеванђеље он дефинише Логос овим речима: „А овај је Логос суштина (οὐσία) у ипостаси. Johannes Chrysostomus. 758. Јединородни. (PG 59. 10) PG 63. 17. 5) PG 48. Која је произишла из свог Оца без страдања.“9) У 13.11) Он го3) PG 58. Златоуст признаје само једног Христа (εἷς Χριστός).“7) Говорећи о двема природама у Христу. PG 32. а не мешање двеју природа (ἕνωσιν λέγω. Breslau 1912. јер бива како то сам (Бог) зна. да би остало тројство. 8) PG 62. заиста несравњиву и чудесну? Који анђео. беседи пише: „In Christo duae sunt quidem substantiae. Bern 1909. ἐξ αὐτοῦ προελθοῦσα ἀπάθως τοῦ Πατρός“. 231-232. H. 9) PG 59. Die Christologie des hl. 848. уп. Беседи на Матејево Јеванђеље он каже да Јеванђеље сведочи „да је Син. већ да га увек има са Собом. (PL 38. E.јер је обукао наше тело не да га опет остави. 79. Ј. Златоуст је јасно засведочио веру никејског символа. 727). col. οὐ σύγχυσιν = говорим сједињење. А како? Не истражуј. ту мислим на човечанство заједно са божанством (θεότητα ἔχουσαν = која има божанство). које налазимо и у другим његовим списима. Michaud. какав ум ће смоћи да себи представи такву част указану роду нашем.) он пише: „Јер ко да нас не исмејава ако покушамо доказивати и откривати оно што је јасно?… Је ли Син једносуштан (ὁμοούσιος) Оцу? Зар се то не противи не само Писму. исте суштине са Оцем (τῆς αὐτῆς οὐσίας τῷ Πατρί)“. Deus et homo: sed una persona. Juzek. 10. 7) „οὗτος δὲ ὁ Λόγος οὐσία τίς ἐστιν ἐνυπόστατος. већ кроз неко неизрециво и непостижно јединство. већ и општем мишљењу свих људи и природи ствари?“5) У 1.6) У 4.8) У 11. нити од оних на земљи!“3) У својим беседама Златоуст јасно говори о једносуштности Сина Божијег с Богом Оцем. а не мешање). PG 59. Блажени Августин у 130. Беседи на Посланицу Јеврејима Златоуст каже: „Кад казујем човечанство (Христово). али не кроз мешање нити слабљење суштастава. који арханђео? Нико и никада. које је тек касније добило своју одређенију црквену формулацију. и под тим подразумева сједињење. 6) PG 57.

назове сатаном. сада га ипак назва сатаном – не зато да би огорчио Апостола. 39)? Због тога ни у почетку није примио људско тело у савршеном узрасту. Та како онда каже: . као Бог.Опипајте ме и видите. па да не би помислио да је и ово присуство каква су била ова. Да би показао како добровољно иде на страдање. 23). јер не мислиш што је Божије.Ако је могуће‘? Он показује нама немоћ људске природе. Он говори: .ову Пасху‘. 1). већ се уклања и избегава га због Богом усађене у њу љубави према земаљском животу. која не подноси лако растанак са земаљским животом. већ желећи тим укором да покаже како је оно што је рекао било не само противно Његовој вољи. а то видљиво обличје не беше истинито тело већ заједничко силажење. чувши како Петар говори: .Оче мој. човечанској и Божанској. 15).вори и о двема вољама у Христу. 39)? Зашто се чудиш што је пре крста толико настојао да увери о истиности тела. Који се уклањао и избегавао страдање. кад је и пре тај исти празник с њима проводио? Зашто? Зато што после ње (Пасхе) долази крст. избегава и отклања. него је сам полажем‘ (уп. 26. Пошто су се често и анђели и Сам Бог јављали на земљи у обличју (τύπῳ) људском. 22).Оче. већ да истинито верујеш да је тело (Његово) истинито. Беседи Против аномејаца: „Онај Који је рекао: . кад и после васкрсења. неки усудише да кажу да није примио тело. нека ме мимоиђе чаша ова‘ (Мт. него што је људско‘ (Мт.Боже сачувај. а овде га. већ је поднео и да буде зачет и да се роди и да се млеком храни и да толико дуго на земљи борави да би и дужином времена и свим осталим уверио људе о томе. и о потчињавању човечанске воље Божанској. Ево како о том говори Светитељ у 7. Зашто дакле овде говори: .Веома зажелех да ову Пасху једем с вама‘ (Лк. 10. 18). 26. предсказује и жели да се страдање испуни. да и Син Твој прослави Тебе‘ (Јн. И на многим другим местима налазимо како Он предска­зује страдање и изражава жељу да се оно испуни. тако га је силно прекорио рекавши: . зато — 133 — . јер дух нема тела и костију‘ (Лк. 22. видећи неверног ученика. већ толико туђе да се није устручавао да онога који је то казао. Зашто Он говори . И затим: . сатано! Саблазан си ми. Нико је не узима од мене. није одбио да му покаже и ране и трагове клинова и дозволи да се руком дотакне тих рана и да рекне: . као човек. 17. прослави Сина Својега.Не како ја хоћу. Затим на другом месту каже: . Мада га је час раније похвалио и назвао блаженим. ако је могуће. Који је на другом месту рекао да Син човечји треба да буде предан и ишибан. 16. Господе! то неће бити од Тебе‘(Мт. што не би онда казали и да ништа слично није ни рекао? Зато тамо Он. Јн. 39).Власт имам да положим душу своју и власт да је опет узмем. 24. пошто је Он такве и толике ствари рекао. макар то био и Петар.Иди од мене. Ако се. и да је Он због тога дошао. 16. него како Ти‘ (Мт.

Због тога и пелене и древна пророчанства која то исто говоре: не само да ће бити човек. 7. Споменуте речи изражавају не само смртни страх. не показује ништа друго већ да је обучен у истинито тело које се боји смрти и чије својство јесте да се боји смрти. Видиш ли како су пророци предсказивали и Његов детињи узраст? Стога дакле упитај јеретика: да ли Бог једе. — 134 — . да се уклања од ње и да је се плаши. О том и Исаија говори кличући: . како онда Он вели: . син. Због тога различито говори и меша речи и дела. управо то значи.Гле. а час га скрива како би ти знао да није био обичан човек. јер исто као што би помислио да увек показује људска својства. онда одступи и сматрај га за ђавола. говорећи да је једна воља Оца и Сина. говори: . него како Ти‘ (Мт. да не би пружио повода болести и лудилу ни Павла Самосатског ни Маркиона ни манихејâ: стога о будућем говори као Бог. дакле. да би. не у кућици некој. Када. Ако је дакле једна воља Оца и Сина.“12) 12) PG 48. већ и две воље – једну Синову. 26. да ли оклева и да ли се жалости? Па ако одговори „да“. него како Ти‘? Кад би се ове речи односиле на Божанство. да би затворио уста јеретицима.Ако је могуће.Не како ја хоћу. они су сматрали да се односи на вољу. реци: дакле. осим греха. 6). него како Ти‘ (Мт. нека ме мимоиђе чаша ова‘ и .Ја и Отац једно смо‘ (Јн. Час га (тело) дакле оставља осамљеним и лишеним сопствене (Божанске) помоћи. показавши његову немоћ. девојка ће зачети. и даде се нама‘ (Ис.Не како ја хоћу. 39). кад би те речи (молитве) биле Божије. 30) односи на силу. и из тога би се изродило много неумесних ствари. ако ли се пак односе на тело. Ако ли он (јеретик) рекне да то све није Бога достојно. а затим оклева као човек.је он био зачет и родио се и био нахрањен и метнут у јасле. већ док смо ми увек говорили да се оно: . Бог се и не моли – јер без тога ће и остало бити неумесно. онда оне имају свој смисао и не може бити прекора. јер рећи: . јер ни он се неће усудити да то каже. већ у свратишту у присуству мноштва људи. 10.Не како ја хоћу. да рођење Његово буде јавно. настало би неко противречје. 39). А то нису ни они (јеретици) никада допуштали. јер је то природно – а Сам. То што тело не жели да умре није за осуду. показује у Себи у великом изобиљу све што је својствено људској природи. 26. тако не би поверовао у учење о спасењу кад би непрестано извршавао божанска дела.Чедо нам се роди. 764-766. већ да ће бити и зачет и рођен и васпитан попут друге деце. штавише и за нижег од ђавола. 9. а другу Очеву. и даћеш му име Емануил: масло и мед ће јести‘ и затим: . и родиће сина. 14. које су међусобно противне. укрепио веру у Своју природу (човечанску). да ли узмиче.

8) и да не би. 8. Додуше. Беседи о несхватљи­вости Божанске природе он говори: „Знам да је (Отац) родио Сина.Јер знам откуда долазим и куда идем‘ (Јн. а како – то не знам: знам да је Дух из Њега (Оца). — 135 — .“1) Из овог се види да се Златоуст у учењу о личном својству Светога Духа тачно придржавао речи Св. Беседи на Јеванђеље по Јовану тумачи овако: „Зашто рече . види нашу књигу Лично својство Св. он није Његов“ (8. καθάπερ καὶ αὐτός φησί περὶ ἑαυτοῦ.“3) Римски катихизис. 424-425.Који од Оца ­исходи‘ показује да све тачно зна. помислили да су непослу­ шни (Христу). како Источне. 2) „Οἶδα ὅτι ἐγέννησεν Υἱὸν. а у 2. Беседи на Посланицу Ефесцима: „Тако и Бог Отац даде Сина Свога као залог мира и савеза.Једна је моја и онога наука: од онога што сам ја намеравао учити. Сремски Карловци 1930. Тако у 1. Павла у Посланици Римљанима: „Ако пак неко нема Духа Христова. да Га приме и да се не сабла­ зне. Духу других Отаца Цркве. καὶ τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον τὸ ἐξ αὐτοῦ“. 3) „οὕτω καὶ ὁ Θεὸς ἔδωκε τὸν Υἱὸν αὐτοῦ. τὸ δὲ πῶς ἀγνοῶ· οἶδα ὅτι τὸ Πνεῦμα ἐξ αὐτοῦ. 26). 417). О учењу о Св. то ће и он сам рећи‘. δηλοῖ ὁτι πάντα οἶδεν ἀκριβῶς. али без коментара. позива се на Господње речи: „Он ће мене прославити.Од мојега ће узети‘. а како је из Њега – то не познајем“2). 9)6). У 77. тумачећи речи Спаситеља: „Који (= Дух) од Оца исходи“(Јн. и Духа Светог Који је из Њега. доказујући правилност филиоквистичког учења. (PG 48. καὶ ποῦ ὑπάγω“. 91. 5) PG 59. 15. покоравајући се ономе (Светом Духу). тако и Западне. τὸ δὲ πῶς ἐξ αὐτοῦ οὐκ ἐπίσταμαι“. ­одно­сно речи Самог Спаситеља које су унесене у Символ вере на 2. Писма.в) О БОГУ ДУХУ СВЕТОМ Од нарочите је важности за Православну Цркву Златоустово учење и сведочанство о трећем Лицу Пресвете Тројице. Ради тога брине се само о једном – да верују у Њега. (PG 62. 23. (PG 59.јер је у вас један учитељ. 704). постоје још два места где Златоуст ­сведочи о личном својству Светог Духа. указујући само на чињеницу да Дух Свети исходи од Оца. 6) Catechismus Romanus. Ва­се­љенском сабору. што Златоуст у својој 78. а не друкчије? Зато што (апостоли) још нису знали за Духа.“5) Римски катихизис се такође позива и на речи ап. на основу чега римски богослови тврде да се Свети Дух назива 1) „Τὸ δὲ „ὃ παρὰ τοῦ Πατρὸς ἐκπορεύεται“. 19). τῆς εἰρήνης καὶ τῶν σπονδῶν ἐνέχυρον. 4) Catechismus Romanus. Духа. Пошто је рекао: . 91. Христос‘ (Мт. 14). 14)4). Интересантно је да Златоуст само на једном месту говори о личном својству Светога Духа. као што Сам о Себи каже: . јер од мојега ће узети и јавиће вам“ (Јн. Беседи на Јеванђеље по Јовану. 22-70. 16. рече: . ὅτι „Οἶδα πόθεν ἔρχομαι. он говори: „А оно .

што не заслужује озбиљну пажњу. Јузек наводи из споменуте 77. одн. bezw. у свом иначе опширном делу не указује на Златоустове речи које смо навели и које класично потврђују његову веру у учење Никео-Цариградског Символа вере. 417). који побија неправилност Јузековог закључка. још један римски богослов. Златоуст себи још није постављао) (Baur. Беседа на Посланицу Римљанима). Фотија. Баур с правом примећује да ове речи нимало не сведоче у корист Filioque10). који у својој енциклици (ἐγκύκλιος ἐπιστολή (окружна посланица).“9) На основу овога Јузек закључује да Дух излази и од Сина. 296). ob der Heilige Geist aus dem Vater und dem Sohne. заборављајући да је то питање већ било решено. а не „и од Сина“. већ његових тобожњих ­изра­за које је навео Пето (Dionysius Petavius – Jesuitarum aquila – Орао (зашти­тник) језуита) тврди без икаквог основа да је и Златоуст учио као и римски богослови8).7) Имајући пред очима Златоустов велики ауторитет у Православној Цркви. патријарха цариградског. формулисано и унесено на Другом Васељенском сабору у Символ вере. 10) „Die Stelle beweist also nichts zur Frage. Perrone. присутна је сва Тројица“ (13. да ли Свети Дух происходи од Оца и Сина. по коме Дух Свети исходи од Оца. 11) „Die Frage. Међутим. а не о његовом вечном исхођењу. 8) — 136 — . али чак ни он. не може да не присуствује и Христос: тамо где је присутна једна ипостас Тројице. ἀλλὰ καὶ ὁ Υἰός ἐστιν ὁ πέμπων. Духа) ја послати“. Златоуст ове речи апоХ стола тумачи у смислу једносуштности Светог Духа са Сином. кроз Сина.­ ристовим зато што од Њега исходи.“ (“Ово место не говори ништа нa тему“) (Baur. Баур сасвим погрешно тврди да Златоуст још није постављао питање да ли Дух Свети исходи „од Оца и од Сина“11). „јер кад Дух присуствује.“ (Питање. пошто Га и Син шаље! Међутим у тим речима Златоуст говори о тренутном одашиљању Светога Духа у свет. hat sich Chrysostomus noch nicht gestellt.“ (PG 59.). 9) „Ὅν ἐγὼ πέμψω“. имамо једно врло важно сведочанство никог мањег до главом Св. А да је био противник филиоквистичког учења. У новије доба покушао је Јузек. IV. набрајајући и изо­ 7) PG 60.13) архиепископским престолима Истока. већ и Син јесте онај који шаље. а Златоуст га само наведеним речима засведочио. 330. durch den Sohn he­ rvorgehe. Тако Пероне. Гле Отац није сам. Ἰδοὺ οὐκ ἔτι ὁ Πατὴρ μόνος. римски богослови су покушали да и у списима овог великог Оца нађу тобожње доказе за своје филиоквистичко учење. Беседе на Јеванђеље по Јовану место које долази после горе цитираних речи: „Онај кога ћу (тј. да нађе у Златоустовим делима потврду римског догмата. ib. не на основу оригиналних списа Златоустових. 518-519.

— 137 — . τὸν ὡς ἀληθῶς Χρυσό­στομον). оног истинито названог Златоуста (τὸ χρυσοῦν τῆς οἰκουμένης στόμα. 683. уп.“12) 12) PG 102. украс Цркве – Василија. Bern 1898. Von einem russischen Theologen. „Thesen über das Filioque“ // Revue internationale de Theologie. τὸ τῆς σοφίας πέλαγος. као оног великог Атанасија. знаменитог у богословљу Григо­ рија. и златна уста васељене. указује и на лажност учења о исхођењу Светог Духа „и од Сина“ као опречног Јеванђељу и Св. Оцима – учења које „блажене и Свете Оце лажно представља.бличавајући нарушавања православних истина од стране Римске Цркве. ону пучину мудрости. 728-729.

482. Августин пише: „Angelus enim officii nomen est. а по ономе шта ради – Анђео је). spiritus est. Августин (PL 41. ваздух је пун анђела. И ово говорим не грдећи анђеле. 187-188. 4) PG 48. 7-11). арханђеле и остале бестелесне силе на небесима створио пре човека и да их је – као и човека – створио ни због чег другог. 22). Св. Писма Златоуст говори да има девет анђелских чинова. ex eo quod agit. Блаж.1) (Михајло би уручен јудејском народу. 5) PG 48. καὶ τὴν ἀοίκητον. уп. 1348-1349). (PL 37. angelus est“ (Анђео није име за дужност (=служба). а ако питаш за службу – Анђео је: по ономе од чега је – дух је. Осим тога. 427.3) Он такође тврди да суштину анђела не можемо познати ма колико фи­ лософирали. 53. 356).4) На основу Св. 2) PG — 138 — . али не и њихову суштину (Дан. јер биће не може потпуно познати више биће. 30). μὴ γένοιτο. осим Сина (Лк. хиљаде хиљада арханђела. ὅτι δυνατὸν ἄνθρωπον ὄντα μετ’ ἐκείνων εἶναι. Јован Златоуст Многи древни писци учили су да анђели имају тело. 22. као и престоли. Καὶ ταῦτα οὐκ ἀγγέλους ὑβρίζων λέγω. а тим пре и Црква: пошто је ваздух пун и демона (злих анђела). ἀλλὰ δεικνὺς.г) О АНЂЕЛИМА „Ὁ Μιχαὴλ τὸ τῶν Ἰουδαίων ἔθνος ἐνεχειρίσθη· Παῦλος δὲ γῆν καὶ θάλατταν. 5-6): исто тако нико не зна ко је Син. нити ко је Отац. а Павле земљи и мору. 727-728. иако је међу њима мала разлика (Пс. 10. начела. PG 48. 714. већ показујући да је човеку могуће да буде са њима и да стоји у њиховој близини). већ за природу. non naturae. 3) PG 47. што Златоуст најодлучније побија. 10. него су као анђели Божији на небу“ (Мт. spiritus est. Бог им је супротставио целе хорове анђела мира и зато ђакон у Цркви моли: 1) PG 50. Он каже да на небу има неизмерно много миријада анђела. већ једино због Своје доброте (δι’ ἀγαθότητα δὲ μόνην). господства. 2. Quaeris nomen hujus naturae. Ако питаш за име ове природе – дух је. καὶ ἐγγὺς αὐτῶν ἑστάναι“. 8. и насељеном простору. сачувај Боже. quaeris officium. и ненастањеним местима. осим Оца. 11). 740. који су противници мира и увек изазивају борбу и рат. καὶ τὴν οἰκουμένην. и нико не зна шта је у Богу осим Духа Божијега (1 Кор. наводећи томе у прилог речи Спаситеља: „Јер о васкрсењу нити се жене нити се удају. angelus est: ex eo quod est. Тако учи и блаж. јер како би могао видети бестелесно (суштаство) биће (ἀσώματον οὐσίαν)?2) Златоуст учи да је Бог анђеле. а на многим другим местима спомиње и херувиме и серафиме. И пророк Данило видео је само „појаву“ (ὀπτασίαν) анђелâ. власти и силе5).

16): не власт. што је овај тек касније схватио (Дап. а кад је стварао човека. људи су се удостојили веће части него анђели и арханђели. Бог се заиста . Анђели помажу људима: тако је анђео извео апостола Петра из та­ мнице. 38). PG 48.не присаједини анђелима. него се присаједини семену Авраамову‘ (Јев.“12) Стварајући небо и светлост Бог говори „нека буде небо“. Затим Златоуст продужава: „Човек је тај велики и дивно живо биће (ζῶον). ако хоћемо. није говорио анђелу ни арханђелу. док стварајући човека Он каже: .8) С друге стране. један анђео једнак је не само целом видљивом свету. уп. већ је Сам Собом то извршио. 10)10). 32. 26).7) По Златоустовом учењу. дражи Богу од целе твари. 9) PG 62. 728. 116). Неки мисле да је Бог речи „да створимо човека“ упутио анђелу или арханђелу. 18. нити арханђели то чине. јер ако. већ прими нашу природу и седе горе (на небо).„Анђела мира… од Господа молимо!“6) По Златоусту. јер је требало створити човека. 8) PG 50. 2.“ (PG 63.да створимо човека‘ (1 Мојс. тј. што Златоуст оповргава: „Каквом анђелу? Каквом арханђелу? Та анђели не стварају. анђелима није поверена свештеничка служба јер су они безгрешни (ἀναμάρτητοι γάρ εἰσιν). створење часније од неба и целога света. 11. ни господство. једног праведника не беше достојан свет (уп. Поред сваког од нас седи анђео. 7) — 139 — . јер Сам Спаситељ каже: „Гледајте да не презрете једнога од малих ових. нити какву другу силу. 1. већ је и много драгоценији. Јев. те су зато дужни да буду бољи од њих. зар тада да узме робове за помоћнике стварања? Није тако. јер вам кажем да анђели њихови на небесима стално гледају лице Оца мога небескога“ (Мт. 10) PG 62.“9) Златоуст говори да је раније број анђела био према броју народа (5 Мојс. па би били сувише строги према грешницима. „нека буде светлост“. 8-11)11). кад је небо стварао. 12) „ἔχομεν καὶ ἡμεῖς σπουδαστὰς. У 3. Беседи на Посланицу Јеврејима каже: „имамо и ми пријатеље (­заштитнике). ради кога је (створено) и небо и земља и море и све остало тело твари“. 579. али сада њихов број одговара броју верних. PG 58. то ће много мање бити достојан анђела. 714. 322. 443-444. 201. Због чега онда. Бе­ седи на Посланицу Ефесцима он говори: „Као што каже Павле пишући Јеврејима. пошто су анђели врснији од људи. није. 8). ἐὰν θέλωμεν· ἑκάστῳ ἡμῶν ἄγγελος παρακάθηται. Бог се саветује. 26. о чему Златоуст у 14. 6) PG 50. по Павловим речима. 11) PG 60. 12.

немој онда сумњати о херувимима. то ћу ти објаснити на примеру људи: кад видиш да људи према својим саслу­ житељима показују саучешће. А да би се уверио да су туговали.Покарај нас. али ипак туговаху на тој стражи. што анђели служе Богу. избриши ме из књиге своје коју си написао‘ (2 Мојс. У Беседи на Вазнесење Господње Златоуст говори: „На данашњи дан анђели примише оно за чим су одавно жудели. што се они кажњавају и што су дали узрок за праведну казну. на данашњи дан арханђели угледаше оно што су од раније ишчекивали: наиме. па зар да онда оне силе (небеске) немају саучешћа према нашим невољама? Каквог би то имало смисла? Да оне (небеске силе) сматрају наше невоље својима. говори он. иако су знали за њихове грехе и иако су видели да су вређали Господа. каже он. угледавши анђела где убија народ. Тако Мојсије после идолослужења (Јевреја) говораше: .Јао. узвеши под стражу свог саслужитеља. уп. 24). тако су и херувими додуше стражарили пред рајем. 9. ипак су и туговали. и арханђела да служе. која се у Старом Завету изражавала у њиховој тузи због пада људи. Господе. 32. сети се какву су радост оне показале видевши да се Господ с нама помирио. али с мером. па иако су херувими стражарили пред улазом у рај (после пада). Да 13) 14) PG 53.14) Златоуст нарочито снажно истиче улогу и службу анђела у спасењу људског рода и њихову велику љубав према људима. а не да учествују у расуђивању и саветовању. васкрсења и Његовог вазнесења на небо. PG 63. 30-32. Шта је то? Ти видиш безбожност и тугујеш за онима који се кажњавају? Баш зато ја и тугујем.“13) Није чудо. еда ли ћеш затрти сав остатак Израиљев?‘ (Јез. 587-588. ипак из саучешћа (συμπάθεια) према њему тугује за њим. И Јеремија узвикује: .јер је дужност анђела да помажу. а не у гневу свом. о чему сведоче и Стари и Нови Завет. ако ли нећеш. PG 59. И као што слуга. по налогу господара стражи над њим. силно повика и зајаука говорећи: .Али опрости им грех. 129. а у Новом Завету у њиховој радости због рођења Спаситеља на земљи. ипак се они радоваху нашем благу. Ко од праведника није туговао за људима који су праведно били кажњавани после безбројних грехова? Баш томе се треба дивити што су туговали. они су туговали. Ако Мојсије и Језекиљ и Јеремија тугују. Господе. 8). А Језекиљ. а не да стварају. 32). нашу природу како блиста са Царског Престола и како сија бесмртном славом и лепотом – јер то су анђели одавно желели. — 140 — . арханђели од раније ишчекивали! Иако је наша част наткрилила њихову. јер они служе и у делу спасења људи. 10. 71. јер кад смо били кажњавани. да нас не би затро‘ (Јер.

нису пре туговале, не би се ни после тога обрадовале. А да су се радовале,
види се из Христових речи да је радост на небу и на земљи због једног
грешника који се каје (уп. Лк. 15, 7). Ако се анђели радују видећи како
се један грешник покајао, како онда тек да не покажу највећу радост
гледајући данас како је кроз првине сва природа уздигнута на небо?
Послушај још и с друге стране како се вишња насеља обрадоваше нашем
измирењу; јер кад се Господ наш родио у телу и видевши да се Он
помирио с људима – а да се није помирио не би се толико понизио – они
саставише хор на земљи и гласно узвикиваху говорећи: ,Слава на висини
Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља‘ (Лк. 2, 14). И да би се
ти уверио да прослављају Бога јер је земља примила благо, они поменуше
и узрок, говорећи ,на земљи мир, међу људима добра воља‘ – међу људима
завађеним и неблагодарним. Видиш како они прослављају Бога за туђе
добро или боље рећи за своје – јер они сматрају наше добро својим. Ако
желиш знати да су се они, још очекујући да Га виде како се узноси (на
небо), радовали и усхићивали – послушај Христа Који говори да се пењу
и силазе, а то је својствено онима који желе да виде чудесну појаву. Како
се види да су се они пењали и силазили? Послушај Њега кад говори: ,Од
сада ћете видети небо отворено и анђеле Божије како узлазе и силазе на
Сина Човечијега‘ (Јн. 1, 51). Таква је особина оних који љубе: они и не
чекају време, већ предупређују рок својом радошћу. Зато они силазе
журећи се да виде онај нови и дивни призор – како се човек јавио на
небу. Због тога анђели и кад се Он родио, и кад је васкрсао, и данас кад
се вазнео – ,гле, два човека у белим хаљинама стадоше поред њих‘
показујући радост и својом одећом – и рекоше ученицима: ,Људи Галиле­
јци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на
небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо‘ (Дап. 1,
10-11). Слушајте ме овде с пажњом!… Због чега су присуствовали анђели
учећи апостоле да се (Христос) вазнео на небо? Због два разлога: прво,
што их је растанак са Христом увек жалостио – а да их је жалостио,
послушај што им Он говори: ,И нико ме од вас не пита: куда идеш? Али
зато што сам вам ово казао, жалост је испунила срце ваше‘ (Јн. 16, 5-6).
Ако ми не можемо поднети растанак са пријатељима и рођацима, како
би тек могли ученици, гледајући Спаситеља, Учитеља, заштитника,
човекољупца, благог, доброг, где се с њима растаје – како би могли да се
не жалосте? Како да не тугују? Зато је и стао ту анђео да их утеши у тузи
због одласка вешћу о другом Његовом доласку: ,Овај који се од вас
вазнесе на небо, тако ће исто доћи…‘ Други је узрок присуства анђела
учење о вазнесењу на небо, да не би мислили да се вазнео попут Илије,
већ да се заиста вазнео на небо, због чега рече: ,који се од вас вазнесе
— 141 —

на небо‘. Није то тек тако речено. Илија се вазнео као (ὡς) на небо јер
бејаше роб, а Исус јер бејаше Господ!“15)
Златоуст говори и о злим анђелима („демон“, „ђаво“, „сатана“) који
су Богом створени добри, али су због гордости постали зли, о чему
сведочи апостол Павле: ,… да се не би погордио и упао у осуду ђавољу‘
(1 Тим. 3, 6).16) После пада добрих анђела, они су послати у пакао.17)
Ђаво је, по речима Златоуста, „први родио лаж“ (ἔτεκε τὸ ψεῦδος πρῶτος),
и људи се њоме служе не као својом, већ као туђом.18) Златоуст је међу
злим анђелима познавао девет чинова, као и код добрих.19) Они знају да
наговарају људе само на зло и да им наносе штету, али не умеју да помажу
у добру;20) страшно мрзе људе, много више него неразумне животиње.21)
Демони се увек старају да људе баце у невољу и тугу и највише се радују
њиховој пропасти.22) Ђаво покушава на све начине да омете наше спасење,
и зато Златоуст често у својим беседама призива верне да добро пазе и
да непрестано бдију како би му спречили приступ са свих страна. Ако
бдијемо, каже Златоуст, не само да нам ђаво не може нашкодити, већ може
послужити узрочником (угледа) славе (εὐδοκιμήσεως)23). Против ђавола
се можемо борити нарочито успешно ако чинимо милостињу, јер „где је
милостиња, тамо се ђаво не усуђује да приступи“24), док богатство, новац
и славољубље пружају ђаволу повод за нападе и успех у њима.25)
По Златоустовим речима, Бог допушта ђаволу да искушава људе
после њиховог крштења да би знали да су након крштења постали јачи,
да би били смирени и да се не погорде изобиљем дарова кад на њих
навале силе искушења, као и да би изашли из искушења чвршћи од
гвожђа и уверили се о богатству које им је поверено. Ђаво не би ни
искушавао човека кад не би видео да га је Бог тако узвисио. Због тога је
ђаво искушавао Адама, Јова, па и Исуса Христа, Који је у Свом кушању
показао да се онај који влада хришћанском врлином – макар и гладовао
15)

PG 50, 448-450.
PG 57, 224, 624; ср. PG 55, 420.
17) PG 59, 106.
18) PG 59, 299.
19) PG 48, 730.
20) PG 48, 854-855.
21) „ὅτι γὰρ ἡμᾶς τῶν ἀλόγων μᾶλλον μισοῦσι, παντί που δῆλόν ἐστιν .“ (јер нас демони мрзе
више неко ли неразумне животиње, што је свима јасно). (PG 57, 354).
22) „πανταχοῦ τοὺς ἀνθρώπους εἰς ἀθυμίαν ἐμβάλλειν ἐσπουδάκασι, καὶ πανταχοῦ χαίρουσι τῇ
ἀπωλείᾳ.“ (свуда наоколо демони су се озбиљно потрудили да људе гурају у злу вољу и посвуда
се радују њиховој пропасти). (PG 57, 354).
23) PG 60, 378.
24) „Ἔνθα ἐλεημοσύνη, οὐ τολμᾷ προσελθεῖν ὁ διάβολος. (PG , 60, 320).
25) PG 62, 162.
16)

— 142 —

– не може приморати да се потчини ђавољој тиранији, нити да учини
нешто недостојно. Чак и ако би ђаво нешто корисно рекао, не треба га
слушати: кад је ђаво, који је био у једном човеку, рекао Христу: „Знам те
ко си, Светац Божији“, Господ му је одговорио: „Умукни и изиђи из њега“
(Лк. 4, 34-35). Тако је поступио и Св. ап. Павле (Дап. 16, 17-18).26)
Златоуст указује на то да Господ није послушао ни апостола Павла
кад је молио да одступи од њега сатанин анђео, већ му је одговорио:
„Доста ти је благодат моја“ (2 Кор. 12, 9).27)
Зашто је Бог оставио ђавола, јер он је зла звер (πονηρὸν γάρ ἐστι τὸ
θηρίον), да људима подмеће ногу и да их обара? На то Златоуст у 23.
Беседи на Књигу Постања одговара овако: „Те би речи биле израз највеће
незахвалности. О томе промисли сам собом – да га је баш због тога
понајвише и оставио да бисмо ми, притиснути страхом и ишчекујући
његов непријатељски напад, показали напрегнуту будност и непрекидну
трезвеност, и олакшали сву муку врлине надајући се награди и ишчекујући
она будућа вечна и неисказана добра. Па што се чудиш ако је због тога
Бог Који се брине за наше спасење оставио ђавола, будећи тиме нашу
леност и спремајући за нас узрок венаца? И сам пакао због тога је спремио
– да нас страхом казне и неподношљивошћу мука привуче Царству
Небеском. Зар не видиш добро смишљено човекољубље Господа, да све
ради и предузима како би не само спасао оне које је створио, већ како
би их још удостојио и неисказаних добара? Зато нам је и слобода воље
дарована, и у природи и савести заложено познавање зла и врлине, и
зато је допустио да ђаво постоји и паклом прети – не само да не бисмо
искусили пакао, већ да бисмо задобили Царство. Па што се чудиш ако
је све то због тога учинио као и безброј других ствари?“28)

26)

PG 57, 208-214.
PG 55, 85; PG 61, 577, 578; PG 50, 603, 604.
28) PG 53, 205.
27)

— 143 —

д) ПРЕСВЕТА ДЈЕВА МАРИЈА
Златоуст говори да је рођење Исуса Христа од Дјеве „велико чудо“.1)
Он кaже да је Господ рођен по телу не само од Духа Светога, већ и од
девственог тела, „а како то, нисам у стању да протумачим“2), „а то, како
од Духа Светога, и на који начин, нити Гаврил нити Матеј не протумачише: нити је то било могуће“.3) Уједно у 4. Беседи на Јеванђеље по
Матеју он побија учење јеретика валентинијанаца да је Христос, рађајући
се од Дјеве, прошао кроз Њу као кроз неки канал (ὥσπερ διά τινος σωλῆνος
παρῆλθεν), јер кад би рођење Христово било такво, зашто би била потребна
утроба? Тада ни Христос не би имао ништа заједничко с нама.4) Златоуст
такође учи да „Дјева рађа и остаје Дјева“.5)
Мада Дјеву Марију назива „Дјева достојна дивљења“ (θαυμαστὴ
Παρθένος), он неке догађаје и њене поступке тумачи на начин „pias aures
offendens“, који заслужује „мало дивљења“, како каже Баур.6) На пример,
необичнo је његово тумачење доласка Дјеве Марије са браћом Господњом
кад су хтели да нешто саопште Исусу Христу „док Он joш говораше народу“. У Јеванђељу од Матеја стоји: „Док он још говораше народу, гле,
мати и браћа његова стајаху напољу тражећи да говоре с њиме. И неко
1) „τὸ γεννηθῆναι ἐκ παρθένου θαῦμα μέγα“ (рођење од Дјеве велико је чудо). (PG 57, 331).
Блажени Августин о рођењу Спаситеља од Дјеве Марије учи као што и Православна Црква исповеда: „Maria quidem mater ejus, de qua carnem sumpsit, de carnali concupisce­ntia parentum nata
est; non autem Christum sic ipsa concepit, quem non de virili semine, sed de Spiritu sancto procreavit“
(А мајка његова, од које је тело добио, рођена је из плотске жудње родитеља; а она није сама
Зачела Христа, којег је донела на свет не из семена људског, већ из Духа Светог). (PL 45, 1553).
Интересантно је напоменути да је блаженом Августину била позната партеногенеза код пчела.
У 3. књизи De Trinitate (О Тројству) он пише: „Без сумње пчеле зачињу семена мушкараца (тј.
трутова) не спаривањем, већ их као просута по земљи устима сакупљају“ („certe apes semina
filiorum non coeundo“). А у 9. књизи De Genesi ad litteram ( Дословно о постању) он вели: „Creator omnipotens.. apibus donavit ut sic operentur generationem filiorum quemadmodum cerae speciem
liquoremque mellis“ (Свемогући творац… пчелама је дао да стварају покољења синова као
прозрачни восак и течни мед). (PL 34, 399). Св. Василије Велики у 8. Bеседи на Шестоднев
указује противницима хришћанског учења о рођењу Спаситеља од Дјеве да се неке врсте птица,
као јастребови, рађају без спаривања (Πολλὰ τῶν ὀρνίθων γένη οὐδὲν πρὸς τὴν κύησιν δεῖται τῆς
τῶν ἀῤῥένων ἐπιπλοκῆς.. τοὺς δὲ γῦπάς φασιν ἀσυνδυάστως τίκτειν… = За рађање многих птица
није потребно парење мушких и женских због зачећа.. а за јастребове кажу да се рађају без
спаривања). (PG 29, 180).
2) „τὸ δὲ, πῶς, οὐ δύναμαι ἑρμηνεύειν.“ (PG 59, 154).
3) „τὸ δὲ, πῶς ἐκ Πνεύματος, καὶ τίνι τρόπῳ, οὐδεὶς τούτων (Γαβριὴλ, Ματθαῖος) ἡρμήνευσεν:
οὐδὲ γὰρ δυνατὸν ἦν.“ (PG 57, 43).
4) PG 57, 43. Тако је учио и Св. Василије Велики (PG 32, 969).
5) „πῶς τίκτει ἡ Παρθένος, καὶ μένει Παρθένος“. (PG 57, 43).
6) „Man wird gestehen müssen, dass diese Erklärung für die bewunderungswürdige Jungfrau wenig
Bewunderung verdient.“ (Мора се признати да ово објашњење заслужује мало дивљења за Дјеву
достојну дивљења) (Baur, I, 298).

— 144 —

му рече: Ево мати твоја и браћа твоја стоје напољу, тражећи да говоре с
тобом. А он одговори и рече ономе што му каза: Ко је мати моја и ко су
браћа моја? И пруживши руку на ученике своје, рече: Ево мати моја и
браћа моја. Јер ко изврши вољу Оца мојега који је на небесима, тај је
брат мој и сестра и мати“ (Мт. 12, 46-49). Те Спаситељеве речи Златоуст
тумачи овако: „А ово рече не зато што би се стидео матере, нити што би
презирао родитељку: јер кад би се стидео, не би прошао кроз њену утробу, већ показујући да јој неће ништа користити ако не извршава све
­заповести; јер то што је она предузела потицало је од превеликог часто­
љубља (φιλοτιμίας ἦν περιττῆς)“.7) Римски богослов Николо Марини
(касније римски кардинал), желећи да ублажи оштрину Златоустових
речи, позива се на Петра Канизија, који је у свом делу De Maria Deipara
Virgine ( О Марији девици једнакој Богу) указивао на ватреност говорника
и проповедника који због тога често прекораче границе у својим изразима,
чиме оправдава и Златоуста. Он сматра да је могуће Златоустове речи
разумети и тако да је Христос хтео да спречи код Своје мајке такво
душевно настројење – не као да је заиста и постојало, него да не би други
нешто тако помислили. Марини указује и на мишљење Еразма Ротердам­
ског: „Златоуст приписује Марији неумесност и частољубље којим је
уједно са браћом изазвала Господа. У другом издању (јер се Златоустови
кодекси разликују) он ту насилну неумесност приписује понајвише браћи,
покоравајући се мајци.“ Марини наводи и мишљење знаменитог римског
егзегете из 16. века Хуана Малдонада (Maldonatus, † 1583), који говори
да су Спаситељева браћа дошла са Мајком да спасу Христа од фарисеја
јер су дочули да ови намеравају да Га убију, због чега су Га позвали под
изговором да му желе нешто важно саопштити, те је према томе Златоу­
стово тумачење неистинито (a veritate alienum est – далеко је од истине).
На крају Марини указује на тумачење Томе Аквинског који Златоустове
речи тумачи тако да он Христов одговор није разумевао као приписивање
таштине Дјеви Марији, него могућност да јој други то припишу.8) С тим
се мишљењем слаже и Марини.
На исти необичан начин (за једног Оца Цркве) Златоуст тумачи молбу
Пресвете Дјеве Марије приликом брачног пира у Кани Галилејској.
Приповедајући у 21. (al. 22.) Беседи на Јованово Јеванђеље како је Дјева
кад је нестало вина рекла Христу: „немају вина“, Златоуст објашњава
да је то учинила „јер је хтела и њих (тј. женика, невесту и остале на
7)

PG 57, 464.
Nicollo Marini, „Le macchie apparenti nel grande luminare della Chiesa greca S. Giovanni
Crisostomo“ // Bessarione, Roma 1910, 369-371. Погрешно је наведено да се овај Златоустов текст
налази у 107. тому уместо у 57.
8)

— 145 —

види се из даљег његовог говора у 22. 11) PG 59. могла због срамоте решити на конопац (тј. 299. питаш. због чега код њега ни не налазимо да Дјеву назива Богородицом. можда је ту подлегао. Чињеницу да јој се он јавио пре њеног зачећа. не подносећи срамоту). могло овде рећи: . 4) и одбивши (молбу). и можда је штогод људско осетила. Bessarione. и о њему би се. (al. вешање) или на мач (самоубиство). који ублажава те Златоустове речи говорећи: „ Колико знамо.Још није дошао час мој‘ (Јн. која рекоше: .13) Како да схватимо споменута Златоустова тумачења која изгледају не само неразумљива у односу на Богородицу.слављу присутне) победити доброчинством и себе кроз сина славнијом учинити.“9) Марини указује на књигу La Madre di Gesu Cristo ученог Вићенца Анивитија. заиста је он једини Отац који се усудио да на тај начин протумачи Маријине речи на браку у Кани. (PG 57. Но ни сам није био довољно уверен у то тумачећи ово питање. I. већ и врло увредљива за 9) PG 59. не знајући узрок и сврху зачећа. 10) — 146 — . као и Његова браћа.12) По Бауровом ми­ шљењу. καὶ ἐπὶ ξίφος.“10) Да Златоуст није намеравао да овим речима вређа Пресвету Дјеву. 373. учинио оно што је учинио? Затим. 130. οὐ φέρουσαν τὴν αἰσχύνην“ (ићи на вешање и на мач. 13) Baur. те посматра ствар мало сувише по људски. јер како би. и да би тако боље показао да то није неки недостатак поштовања према Матери. рекавши: . да се не би чинило да јој у свему противречи. то је урадио из поштовања према матери.можда‘ (Τάχα). Марини погрешно наводи као PG 108. 12) „καὶ ἐπὶ βρόχον ἐλθεῖν. ипак учинио оно што је мати рекла? Понајвише зато да би онима који су противречили и мислили да је он потчињен времену јасно показао да није тако. Златоуст такво тумачење износи тобоже због не сасвим правилне христологије антиохијске школе. 2. док још није наступило погодно време. 45). већ само општи доказ да Он не оставља места никаквом сувишном уплитању природних осећања у стварима које он чини као Бог: зато јој је оштрије одговорио (Ideo sic illi asperius respondit). Златоуст тумачи тиме што би се она. Зато је измислио такво тумачење да би боље сачувао ону строгост која звони у одговору који је Исус дао Својој светој Матери.“11) Нарочито чудновато изгледа Златоустово тумачење вести о зачећу Исуса Христа коју је Дјеви Марији саопштио арханђел Гаврило. 134. да не би изгледало да по слабости то чини и да не постиди родитељку у присуству толиких људи: јер му је привела слуге.можда је штогод људско осетио‘. и зато је додао једно .Објави себе свету‘.) Беседи: „Па ради чега је. 21. а Јосифу после. изгледа.

Јевсевије Кесаријски у 8. било бацањем у ватру или у воду. Али како је могао приписивати Дјеви Марији могућност самоубиства? Да бисмо то могли схватити и да бисмо скинули са Златоуста кривицу вређања Пресвете Дјеве. Сам је Златоуст у својој дивној беседи-панигирику Св.Њено достојанство и светост Њеног живота? Како да оправдамо Златоуста због таквих израза? Марини с правом указује на његову намеру да јаким изразима покаже како би Дјева Марија пре била спремна да насилно умре. књизи своје Црквене историје. и бојећи се да не буду обешчашћене. 785. већ и хришћанске жене и девојке које су се истицале својом преданошћу Христовој вери. Познато је да су римски императори и римске власти прогањали не само мушкарце. иако по својој форми нису одговарали узвишености и поштовању оне о којој је била реч. и нека се ове тако покоравају матерама. То самоубиство Златоуст велича следећим речима: „Уђе (у реку) мати са двема кћерима: нека чују ово и матере и девојке. и таква самоубиства не само да нису осуђивана. Осим тога.) изнео историјску приповест како су оне за време прогонства хришћана бежале и дошле у Јерапољ (Ἱεράπολιν). због чега је он морао прибегавати оштрим. већ су сматрана славним подвизима у Христовој Цркви. описујући страшне муке и гоњења које су трпеле хришћанске жене и девојке за време владе императора Максимина у Антиохији. И тако је ушла мати са кћерима са обе стране. не треба заборавити да Златоу­ стови слушаоци у Антиохији нису били кадри да сасвим допру до духовне висине и етичке истанчаности јеванђелских догађаја. одузимале себи живот било мачем. и како су пролазећи једном улицом покрај реке спазиле римске војнике који су се частили и пијанчили. мати која је имала мужа међу безбрачнима.“14) Таква самоубиства била су позната Златоу­ стовим слушаоцима јер их је било и у Антиохији. град у Малој Азији. каже за њих: „А оне против воље ухваћене с намером обешчашћења. — 147 — . да би спасиле своју женску част или девојачку невиност од тирана. морамо узети у обзир време у којем је он живео: у његово доба још је била посве свежа успомена на догађаје из епохе прогонства хришћана од стране римских царева. све три су ушле у реку и предале се њеним таласима. Мученицама девојкама Верники и Просдоки и њиховој матери Домнини (почетак 4. јаким и хиперболичним изразима. а оне нека тако васпитавају своје кћери и нека тако воле своју децу. и 14) PG 20. предадоше се радије смрти него да препусте тело своје обешчашћењу. в. и да су многе од њих. него да изгуби своју девичанску непорочност.

док оне међутим већ беху међу Христовим војницима. Павле рече за матер да ће се спасти рађањем деце (1 Тим. а крстила их је мати. послушај како Христос. ни мача. Јаков није на крсту распет. двоструко бејаше мучеништво жене. обраћајући се синовима Зеведејевим. небеским анђелима! Не приметише стражари. уведе их држећи их са обе стране и говорећи: . 2. 5). За такво (крштење) каже Павле: . не знајући ништа о овоме.сједињени са обликом смрти Његове‘. која друге жене ни чути нису кадре! А војници (римски). дакле. Којим је крштењем Христос крштен после Јовановог крштења. а овде су кћери спасене матером. и крштењем. Теби их предајем – оно што је моје. Муке рађања познају оне које су постале мајке. назива Своју смрт крш­тењем: . 18): Ти си ми их дао. и њезино слободно решење постаде јој хиротонијом. 10). јер све је то постала река – и жртвеником. ишчекиваше да их ухвате. већ их сопственом руком води у смрт. већ као да их уводи у свете дворе. Христовим крштењем крстиле.чији брак бејаше усред девства. као што је и она тада крстила и свештеником постала. и дрвима. и мачем. јер не имађаху очи вере. па са том ватром припаднимо ка њиховим остацима. овакав порођај је бољи од првог: јер иако има теже муке. ни дрва. 10. тако су се и ове. Ако желиш да спознаш да је то тада било право крштење. 15). таквим крштењем и жене крштавају. већ да будемо налик на смрт Његову (Флп. јер и гробови мученика — 148 — . већ се крстио Христовим крштењем главе посечене мачем. јер жене не обичавају тако страдати кад се на смрт спремају. а посред њих – Христос. јер је свесне жртве принела. и жртвом. крстићете се‘ (Мк. сматра живот неподношљивим. И тако. и себе. то је да јој за приношење жртве није требало ни жртвеника. као када се кћери њихове истој подвргавају… Јер ако неко. и што је за дивљење. 6. Овако треба да рађају матере. 39). Помисли. 8. и ватром. тако јој је још више требало такве издржљивости кад је децу своју са собом повела. а због двеју кћери двапут је претрпела мучеништво. ни ватре. каква је она заиста поднела мучеништва. и крштењем којим се ја крстим. 3.Чашу моју испићете. ова не само што гледа како две кћери заједно умиру. штавише и троструко: јер једно бејаше њено. Шта кажеш? Жена крсти? Заиста. ако не смрћу и крстом? Као што. И тако мати уведе кћери – не као да их је хтела у реку увести. видећи једну кћер да умире.Поста­досмо сједињени са обликом смрти Његове‘ (Рим. а о крштењу мученика не говори више . загрлимо њихове гробове. И као што јој је требало велике издржљивости кад је себе решила увести (у реку).Ево ја и деца коју ми је дао Бог‘ (Ис. а какве су муке рађања – гледати како кћери умиру и уз то још их сопственим рукама погубити – то превазилази сваку меру… Можда се у вама пробудила силна љубав према овим светицама. мада нису биле на крсту распете него водом удављене. али зато и већу корист.

Беседу на Књигу Постања19) у којој Златоуст. беседи.“15) Таквог мишљења држе се хришћански Оци и на Западу.“16) Из овога је појмљив и онај на први поглед чудан начин Златоусто­вог изражавања о Пресветој Дјеви Марији. за све могу Цара умолити. док се ради о 17. не само живе већ и мртве.могу имати велику силу. 19) Марини погрешно цитира ту беседу као 18. већ и у друге дане останимо око њих. 638-640. као што и мошти мученика имају велику моћ. на крв узвратити крвљу. 8. бацале у реку која их је односила и давила. приповеда како Бог говори змији: „и нећу се задовољити. — 149 — . а показавши те ране. мученику Пелагију Антиохијском. јер велику имају смелост.18) Марини указује на 18. 39. Марини наводи једно место из његових списа које тобоже сведочи да је он штавише признавао и „непорочно зачеће“ Пресвете Дјеве. уп. Јероним у коментару на 115. То потврђује блажени Августин у свом спису De civitate Dei (О држави Божијој): „Кажу да су се у време гоњења неке свете жене. 143. 579. 17) Bessarione. као што ослобођени од Спаситеља. PG 50. цитирајући речи: „Мећем непријатељство између тебе и жене. И не само на дан овога спомена. већ и семе њено учинићу твојим вечитим противником. pro: Salvatore libenter sanguinem profu­ ndamus“ (Ово је једино достојно узвраћање. Душан Јакшић. пошто сада носе ране Христове. 15). 20) PG 53. призивајмо их. и између семена женина и семена твојега“ (3. да би утекле од нападача на њихову стидљивост. Уп. pro sanguine sanguinem retribuere. псалам пише: „Haec est sola retributio digna. 18) Perrone. већ непомирљивог непријатеља поставићу теби. за Спаситеља радо проливамо крв) (PL 26. удостојмо се да буду наше заштитнице. 1182). 355. Приме­тићемо још и то да би његови непријатељи – да је он говорио штогод недозвољено или увредљиво о Пресветој Дјеви. Оправдавајући Златоуста због израза који могу изгледати као омало­ важавање Пресвете Дјеве. 16) PL 41. 383-384. Блаж. Сремски Карловци 1928. те су тако умирале. ut liberati a Salvatore.“20) Марини преводи наве15) PG 50. што ћеш пузати по земљи (Бог говори змији). „Је ли истинито римско учење о непорочном зачећу Пресвете Дјеве Марије“ // Гласник Српске православне патријаршије.17) што је пре њега тврдио и римски богослов Пероне. Thesis dogm. којим је он у ствари хтео да искаже њено високо поштовање према девственој чистоти коју је ценила више од живота. и много више као мртве. Да је заиста тако види се и из чињенице да Златоуст на више других места преузноси и велича Дјеву Марију. Исто говори и у Беседи о Св. жену (ἀλλὰ καὶ ἐχθρὰν ἄσπονδόν σοι καταστήσω τὴν γυναῖκα): и не само њу. или кад би бар његови слушаоци то тако схватили – засигурно све то изнели на „Сабору под храстом“ или касније. а њихово је мучеништво католичанска Црква најсвеча­ није просла­вљала.

835. пошто није знала „савеза са демоном“. а нарочито Хризостом . 383-384. оригинал показује да тај превод није тачан и да у Златоусто­ вим речима нема говора о ослобођењу жене (тј. Беседи каже: „Шта значи: .. На крају. Мињ тај спис због стила убраја у „spuria.23) што је. P. 28) „Non solebant sancti P. већ да се само може говорити о ослобођењу њеног порода (тј. како смо видели. Patrologie. која се моли за нас.Златоусти (који се) овде у највећма наводе) (PG 56.дене Златоустове речи овако: „sed et inimicam foederisque nesciam faciam tibi mulierem“ (тако и Мињ преводи).. Златоуст у спису De adoratione pertiosae crucis (O обожавању сведрагоценог Крста) каже за Христа „да Он није други него Онај Који је рођен у Витлејему јудејском од Дјеве и Богородице Марије (ὁ γεννηθεὶς ἐκ τῆς Παρθένου καὶ θεοτόκου Μαρίας). заступницу нашу.“25) Међутим.“27) Мињ сматра да ни ова беседа не припада Златоусту због претрпаности израза у њој. као што примјећује Барде­ нхевер. 681-682).21) Међутим. Дјеве) од првородног греха. 474. PG 60.“22) То значи да су се сви родили у прародитељском греху осим.у њему сви сагрешише‘? Пошто је он (Адам) пао. Говорећи о пророчанствима Старог Завета о Тројици. која не зна савеза (са ђаволом)“. закључујујући по томе да Златоуст наговештава да је Дјева „непорочно“ зачета. 73. 5. опазио још Еразмо Ротердамски.“26) Тако и у Беседи de legislatore (О предлагачу закона) читамо: „Имамо и ми Свету Дјеву и Богородицу Марију. за кога каже да ће га учинити „вечитим противником“ (ђавола). наравно. и они који нису јели са дрвета постадоше због њега сви (πάντες) смртни. 395-396). „ниједном од грчких црквених писаца није толико лажи подметну­ то“ као Златоусту. 24) „Ingens spuriorum opusculorum silva“ (Огромна шума лажних малих дела) (PG 61. 23) Bardenhewer. praesertimque Chrysostomus. 409-410). уп. може бити да су споменути списи или споменути изрази у њима интерполирани у Златоустова дела јер. 22) — 150 — . 25) PG 52. Христа Спаситеља. Тумачећи Рим. 296. haec sic conglobatim afferre“ (Нису имали обичај свети П. 27) „Ἔχομεν καὶ ἡμεῖς τὴν ἁγίαν Παρθένον καὶ Θεοτόκον Μαρίαν πρεσβεύουσαν ὑπὲρ ἡμῶν. П. Христа). што би значило: „већ ћу ти учинити као непријатеља жену. 12 он у својој 10.24) У неким Златоустовим списима налазимо и да он Дјеву Марију назива Богородицом (Θεοτόκος). Да се из наведених Златоустових речи не може извести учење о непорочном зачећу Дјеве Марије – како тврди Марини – то се јасно види и из других беседа. 26) PG 52. Foerster.“ (PG 56. 839. Ово се могло десити тим лакше што је до нас дошла цела „шума“ списа који се неправилно приписују перу тог великог Оца Цркве.28) 21) Bessarione.

по Сократовом сведочењу. 32) PG 27. чији првенац беше Господ наш Исус Христос. 568.Ми се слажемо с Мињом и Бауром да Златоуст није употребљавао реч Θεοτόκος (Богородица). што је доказао у свим својим делима. 115-116. Ми знамо да су скоро сто година пре спорова о називању Дјеве Марије Богородицом неки Оци и Учитељи Цркве њу звали тим именом. 29) PG 67. и због чега православна васељенска Црква с правом гледа на њега као на најауторитативнијег сведока њеног догматског учења. 908. а још мање због „не сасвим правилне христологије антиохијске школе“. 812. 33) PG 36.29) Тако ју је звао и Александар Але­ ксандријски30). 148. 916. разумљиво је да он у својим беседама није употребљавао то име34). Hefele. 30) — 151 — . 34) Foerster. Који је истинито а не привидно примио тело од Богородице Марије (ἐκ τῆς Θεοτόκου Μαρίας). 99. јер се у свом учењу о догматима вере најстрожије и најтачније придржавао учења Цркве и њених васељенских сабора. Атанасије Велики у спису De titulis Psalmorum (О називима Псалама) звао је Пресвету Дјеву Богородицом („Дјеву назива Богородицом“ – Θεοτόκον).33) Пошто је догмат о Богородици изазивао богословске спорове све до његовог коначног одређења и формулисања на Трећем Васељенском сабору у Ефесу који је одржан после Златоустове смрти. PG 18.32) Исто је и код Св. III. пишући у посланици цариградском епископу Александру – како се види из црквене историје Теодорита Кирског – следеће: „После тога признајемо васкрсење из мртвих. колико из сасвим других разлога. Ориген у првом тому коментара на Посланицу Римљанима нашироко расправљао питање зашто се Пресвета Дјева назива Богородицом (Θεοτόκος). Григорија Богослова (Θεοτόκον Παρθένον). Тако је. али не због стила тих његових беседа нити због претрпаности израза у њима. 31) PG 82. Cp.“31) И Св. 80.

(PL 36.. 51-52) наводи то место не у потпуном контексту Златоустовог говора. Наводећи речи Апостола: „Зато као што кроз једнога човека грех уђе у свет. Зато блажени Августин с правом довикује Јулијану: „Аbsit.у ком (ἐφ’ ᾧ) сви сагрешише‘? Пошто је онај (Адам) пао. PG 52. пише да „Кажњавати (корити) једног због кривице другог. XIII Bd.ђ) О ПРВОРОДНОМ ГРЕХУ Око Златоустовог учења о првородном греху избио је спор између блаженог Августина и Јулијана. omnes peccdaverunt. Сремски Карловци 1926. οὐ σφόδρα δοκεῖ λόγον ἔχειν. и ако се грех не урачунава док нема закона. 44. и кроз грех смрт. премда немају грехова“). 592). не изгледа да има јак разлог“. 3) „Τὸ μὲν γὰρ ἕτερον δι’ ἕτερον κολάζεσθαι. а такође и у нетачном руском преводу. он продужава: „Definita est sententia: In Adam. а Анијанов латински превод у целини1). и то беше онај (грех) који је све (πάντα) упропастио. а не множину. и сасвим правилно тумачи да у речима „мада немају грехова“ Златоуст мисли на „личне“ грехове. 12). absit hoc malum de tanto viro credere aut dicere!“2) (Нека је ово зло далеко од таквог човека. ап. доказујући већу моћ благодатне силе голготске жртве Христове од моћи последица Адамовог греха. 160-167. qui de opere Adam non natus est“ (Разговетна (јасна) је мисао: У Адаму. 474. видимо из његовe 5. Беседи на Посланицу Римљанима говори о Адамовом греху непо­слушања који је све разрушио: „Како је дакле уништила смрт и завладала? Грехом једнога. и наставља: „Ако је пак смрт поникла из греха. Митрополит Антоније (Догмат искупления. и они који нису јели са дрвета постадоше сви смртни“4). Златоуст је – по Јулијановим речима – тобоже одрицао прародитељски грех као и Пелагије. да верује или да говори!). рече. Међутим. 618. PG 53. III Abteil. како је онда смрт владала (пре Мојсијевог закона)? Одатле је јасно да то није грех нарушавања закона. уп. иначе би употребио једнину. Бе­ седе на Књигу Постања: „Шта оплакујеш. καίτοι ἁμαρτήματα οὐκ ἔχοντα“ („због тога крштавамо и децу. пошто сви сагрешише “ (Рим. блажени Августин из те беседе наводи оригиналне Златоустове речи: „Διὰ τοῦτο καὶ τὰ παιδία βαπτίζομεν. Bessarione. 5. 475.3) ипак у 10. Solus esse innocens infans potuit. 574. inquit.“5) Да је Златоуст признавао првородни грех. 5) PG 60. чији се грчки оригинал сачувао само у фрагментима. Иако Златоуст. уп. 2) PL — 152 — . реци ми? То што те је Адам 1) Byzantinische Zeitschrift. и тако смрт уђе у све људе. Павла у Посланици Римљанима (5. 655-656.“ (PG 60. 79. су сви згрешили. Само је дете могло бити невино. 475-476). Шта то значи. заштитника Пелагијеве јереси. У једној својој беседи De baptizatis (О крштенима). 4) PG 60. псалам. Те речи Св. које није рођено из творења Адамовог). а не прародитељски грех. већ грех непослушности Адамове. 12) исто тако објашњава и блажени Аугустин тумачећи 50.

Августин пише: „Audisne hominem in fide catholica et eruditum et erudi­ entem.8) У 3. јер ако ниси исти грех. 658). како су му звери биле као робови и послушне и како им је давао имена као робовима. 10) PL 45. Беседу на 1.10) Неки богослови указују на 17. 657. Уп. био је осуђен и сав род људски“. Писму ђакониси Олимпијади Златоуст између осталог пише: „Јер када је Адам учинио онај тешки грех. псалма он пише: „Јер погледај на Адама док још није био сагрешио. који поштује очев рукопис (вољу). У тумачењу 3. ни уздисања. Стога сам имао на уму оне који су достојни венаца да их себи поштено ставе. 8) PL 44. на први поглед се чини као да Златоуст поквареност људског рода није приписивао Адамовом греху. ни бола. Златоуст је својим речима хтео да нагласи да ми немамо право да кривицу за нашу осуду сваљујемо само на Адамов грех. свакако други си учинио. 11) PG 61. па ти отварам не рај.са­грешивши избацио из раја? Чини добро.“11) Додуше. Августин у свом споменутом делу (lib. али ти не хтеде… Тада не беше ни туге. само не указује на то место у његовим списима (in sermone quodam). и робови му постадоше непријатељи. 596). како ћемо и мало доцније видети. VI). Посланицу Коринћанима. 602. тада га звери не по­ знадоше. у време кад поједини људи постојано и непрестано проведоше свој живот до краја у овом подвигу. подражавај врлину. ὅσων ἄξιοι σταφάνων εἰσὶν οἱ γενναίως στάντες. (PL 44. већ само небо. οὕτω φανῶσιν ὑποσυρόμενοι“ (Јако сам жалио због Пелагија усамљеног. Шта дакле ја да радим? Питаш: да због њега погинем? Свакако не због њега: јер ни ти ниси остао безгрешан. I) – (Против Пелагијана) спомиње и ово Златоу­стово сведочанство у корист његовог учења о првородном греху. Пре свега. 37. XIII. 574.“7) Блажени Августин у делу Сontra Julianum Pelagianum (lib. већ личном греху сваког појединца. тада бисмо се донекле и могли тужити 6) PG 54. и очевидно је да нас на тај начин привлаче к себи). 1513. чији дуг је остао због наших грехова). Ἐννόησαν τοίνυν. 9) PG 52. која тобоже сведочи да је Златоуст одрицао прародитељски грех. Кад бисмо ми сами били без својих грехова. quorum per nostra peccata fenus accrevit“ (Да ли си чуо за човека у правој вери: и образованог и оног који се учи. Али у том достојанству не остаде (Адам). Врло су карактеристичне Златоустове речи о Пелагију у 4. (PG 52. 216. Montfaucon. distinguentem debitum paterni chirographi. Писму Олимпијади: „Σφόδρα ἤλγησα ὑπὲρ Πελαγίου τοῦ μονάζοντος. којим нам је наследство предао. 143-144. Али кад је грехом свој образ окаљао.9) И ово наводи блаж. PG 55.“6) О овоме сведочи и чињеница што он непријатељски однос звери према човеку сматра последицом Адамовог греха. 7) — 153 — . Блаж. ὅταν ἄνδρες ἐν τοσαύτῃ ἀσκήσει διαγαγόντες καὶ καρτερίᾳ. То место гласи: „У почетку Бог је хтео да те учини бесмртним. quod haereditarium nobis inhaesit. ab eis debitis.

излишна је одбрана. 25. cioè all’ analisi degli scritti del Criso­ stomo. у тамници бејах и дођосте ми‘ (Мт. тада би могли приговарати. 177. Када би се могли увек показати чисти од грехова. као и на приговор робова зашто је казна прешла на читав род њихов. Јер огладнех и дадосте ми да једем. Златоуст каже: „Јер ако пожелимо да споменемо све што (Господ) намерава дати (у будућем животу). те тим пре нису више имали право да за своје грехе окривљују Адама. e brilla di luce limpidi­ssima l’ortodossia del S. 13) — 154 — . морамо имати у виду да је ту беседу Златоуст изговорио пред онима који су тајном светог Крштења били ослобођени од првородног греха. ogni dubbio sparisce. 14) PG 54. Златоуст одговара: „Једно ће бити решење за сва питања: зато што су први сагрешили и услед властитог непослушања увели ропство. Dottore“ (Ако унутарњим аргументима. PG 54. али пошто су сами подвргнути многим кривицама. ожеднех и напојисте ме. на приговарањe жена зашто су због греха који је учинила Ева све жене осуђене и зашто је пад само једне жене постао кривица читавог рода. наг бејах и оденусте ме. 184). si aggiungano quelli estrinesci delle testimonianze intorno alla dottrina perfettamente cattolica di lui intorno al domma del peccato originale.16) 12) Bessarione. додамо оне спољашње. болестан бејах и посетисте ме. односно анализи списа Златоустових. come abbiamo fatto sinora.на Адама. но пошто их имамо много. 602. 599.“13) Не допуштајући да човек очајава због првородног греха.15) То Марини потврђује и чињеницом да је и папа Целестин признао Златоустово учење о првородном греху потпуно православним.“14) После свега наведеног. схватићемо да је много веће оно што ће дати од оног што смо изгубили… Господ ће рећи: . 34-36). онда немамо право да сматрамо Адама јединим узрочником својих грехова. свака сумња ишчезава. јасно је и ван сваке сумње да је Златоуст попут осталих Отаца Цркве учио сасвим правилно о догми првородног греха. као што смо чинили до сада. а само је Хам осрамотио оца.12) У 5. 16) ib. Беседи на Књигу Постања. и најјасније могуће просијава православност светога учитеља Цркве) (Bessarione. Осим тога. 15) „Se agli argomenti intrinesci. односно сведочанства у вези са савршено католичанским његовим учењем поводом догмата о првородном греху. странац бејах и примисте ме. примите Царство које вам је припремљено од постања света. а уведено ропство ови су после тога потврдили својим гресима.Ходите благословени Оца мојега.

„ἀλλὰ Θεοῦ πανταχόθεν τῆς εὐεργεσίας κατάρχοντος. како на другом месту рече. пошто је Бог дао човеку слободну вољу. кад у свом спису De correptione et gratia (О исправљању и благодати).“ 59. 5) PG 54. каже: „deserunt et deseruntur“ (напуштају и бивају напуштени). 2) PG — 155 — .“ (PG 62. 942). „ако не будемо прогањали (φυγα­δεύσωμεν) благодат.5) „Благодат је“. 6) PG 53. не може се користити благодаћу онај који не бдије.“ 3) PG 63. да остане благодат) бива кад помишљамо о небеском. παρέστаι.“3) Из наведених речи види се да по Златоустовом учењу благодат претходи нашем деловању. Јован Златоуст. потребна су наша добра дела. 94. (PL 44. не бива да ужива благодат онај који не бдије [који није трезвен]). без благодати Божје. Августин. потребно је да мислимо о небеским а не о земаљским стварима или. οὐκ ἔστι χάριτος ἀπολαῦσαι μὴ νήφοντα. она ће бити ту“. али да би остала с нама. милостиви Господ нам је спремио невидљиво духовно оружје помоћу кога можемо победити и ранити самог ђавола. Оно (тј. „Али Бог нас увек предупређује доброчинством. Дакле. Беседи на Посланицу Јеврејима Златоуст поставља питање шта је благодат и сам одговара: „Отпуштање грехова. већ и по вољи човечијој. ако га добрим делима не привучеш? Јер то је узрок свих добара – да код нас увек остане благодат Духа. а ово (да оде) кад (помишљамо) о земаљском. „Јер не може.е) УЧЕЊЕ О БЛАГОДАТИ „Οὐ γὰρ ἔστιν. Посланицу Тимотеју. 235. 613). 4) „ἐὰν μὴ τὴν χάριν φυγαδεύσωμεν. расправљајући о томе како не бива све само по вољи Божјој. јер где је смирење. није у стању да чини добра дела. вели Златоуст. примирење: јер ово је с нама. 76-77.4) Пошто смо у телу и пошто морамо да се боримо против невидљивих сила.“6) Он учи да човек сам по себи. 21. тамо долази у изобиљу и благодат Духа. Св. то јест одобравање или дејство Духа. као што – кад од нас одлети – губи нас и чини беспомоћнима.“2) (али Бог је онај који први чини доброчинство). 413. каже: „сва зла 1) PG 60. У 34. Исто учење износи и блаж. да је не одбијамо. јер она нас у свему води. а не изгубити је?… Како ће дакле бити с тобом благодат. Беседи на 2. поштење и велики скуп осталих врлина. Ко од преступника може сачувати благодат. „спремна да тражи оне који је брзо примају. Тако у 8. јер од нас зависи и да остане и да оде. ако нешто допринесемо и са своје стране (τὰ παρ’ ἑαυτῶν εἰσφέρωμεν).“1) (Јер не бива.

већ Онога Који је дао. οὔτε ἀπὸ ἀγάπης μόνον. И једно и друго показују Јуда и Петар: онај.“10) Говорећи о благодати. већ Божије благодати: ако o вери говориш. 11) „Οὐ γὰρ ἀπὸ πόνων οὐδὲ κατορθωμάτων τοῦτο γίνεται. након чега продужава овако: „Одатле учимо велику истину (δόγμα μέγα) – да није довољна људска воља ако нема помоћи одозго. 276.“7) У 82. 3. Златоуст у 12. 9) PG 61. — 156 — . 26. PG 49.“8) Указујући на велико значење благодати у животу хришћанина. 12). 10) PG 63. пошто нити је хтео. Посланицу Коринћанима говори: „Нису то твоји успеси. ἀλλ’ ἀπὸ ἀγάπης. али није имао помоћи (благодати). стекавши велику помоћ. 377).“ (PG 62. ја се нећу никад саблазнити“ (Мт. Беседи на Посланицу Јеврејима: „Све је у власти Божијој. 647. ἐχρῆν ἅπαντας σωθῆναι· εἰ δὲ ἀπὸ τῆς ἡμετέρας ἀρετῆς πάλιν μόνης. па кад смо га изабрали. као да смо својом силом или побожношћу учинили да овај ходи?“ (Дап. сувишан би био Његов Долазак и све оно што је учињено у Његовом Домостроју Спасења. нити се сам трудио. онако како је после говорио: „… или шта гледате у нас. ако дарове (τὰ χαρίσματα). Златоуст каже да је требао додати: „ако будем имао твоју помоћ“. она постаде од призивања (Божијег). а овај паде. 193. καὶ πάντα τὰ οἰκονομηθέντα. тада и Он Сâм додаје оно што је Његово. већ и од наше врлине. Εἰ γὰρ δὴ ἀπὸ ἀγάπης μόνης. Беседи на Јеванђеље по Матеју.“9) Било би погрешно из наведених речи закључивати да је људско учешће у добрим делима сувишно. 12). сва добра дела су од нас и од Његовог утицаја. ап. Златоуст у 1. Јер ако би зависило само од љубави. 99. мада је сам хтео. 742. 8) PG 58.“ (PG 62. а ако би зависило само од наше врлине опет. PG 51. ако споменеш отпуштање грехова. Беседи на 1.су само од нас. περιττὴ ἡ παρουσία αὐτοῦ. требало би сви да се спасу. указујући на речи Св. PG 63. ако врлине – све си то оданде добио. него си сам постигао? Не би имао шта да кажеш… Није твоје то што ти је дато. али не само од љубави. πάντα τὰ ἀγαθὰ ἀπό τε τοῦ ἡμετέρου καὶ τῆς αὐτοῦ ῥοπῆς. ништа му не поможе. дакле. шта имаш што ниси добио. Беседи на Посланицу Ефесцима каже: „Јер ово не бива од напорâ нити од добрих дела. ако реч учења. Реци.“11) 7) „πάντα τὰ κακὰ ἀπὸ τοῦ ἡμετέρου μόνον. као и да нећемо ништа постићи уз помоћ одозго ако не буде воље. 33). тада нам пружа Своју помоћ. Златоуст то показује у 1. већ од љубави. 98. Петра: „Ако се и сви саблазне о тебе. Он не предупређује нашу жељу да не би поништио нашу вољу: а кад ми изаберемо. ἀλλὰ καὶ ἀπὸ τῆς ἡμετέρας ἀρετῆς. али не тако да се наштети нашој сопственој вољи… Од нас зависи и од Њега: јер ми треба најпре да изаберемо оно што је добро.

и Јудеји су се спасавали помоћу Божије благодати. јер је нама дато не само опроштење грехова (у томе смо њихови саучесници. Већ заиста позива и очекује да својевољно и по најбољој вољи сами од себе приступимо. Духа не предупређује нашу слободну вољу. У спису De ve­ rbis apostoli. уп. не више само као робови. Блаж. 94. Н.“14) Али. 14) „Οὐ γὰρ δὴ ἠναγκάσθη τὰ τῆς ἀρετῆς καὶ τῆς σωτηρίας ἡμῶν. ипак оставио је нешто мало и нама. (al. природни морални закон и наше спасење. И после повреде тога закона. Писмо) беше дело благодати. али не на једнак начин. као и биће наше које је из небића. јер сви сагрешише). псалма он пише: „Јер дакле наша врлина и спасење нису силом приморане. већ због тога што посвуда претходи Божије доброчинство. урођеност непоткупљивог суда савести – то беше дело највеће благодати и неи­ сказаног човекољубља. — 157 — . и скоро све Његово. 18 (1931). 275. бр. „Учење о благодати код грчких црквених ауторитета и међуцрквено уједињење“ // Гласник Српске православне Патријаршије. (PL 37. не на исти начин. већ само зове да јој добровољно приступимо и тек онда нам помаже. већ одмах после постанка и наше знање шта треба. већ на много већи и узвишенији. σχεδὸν δὲ καὶ τὸ πᾶν. и то је дело благодати. Заиста. ὥστε καὶ εὐπρόσωπον γενέσθαι τῶν στεφάνων τὴν πρόφασιν. он учи да благодат не предупређује нашу одлуку. јер смо ми ту награду примили не због наших раније учињених добрих дела. Код нас није иста таква благодат. онда нам пружа сам од себе своје цело савезништво је­вог 12) PG 59. већ и оправдање и освећење и усиновљење и благодат Духа много сјајнија и богатија. Али ако је већи део Његов.“ (PG 55. нити благодат Св. 1784). али ми се хришћани спасавамо њоме још у већем степену: „И Јудеји су се спасавали благодаћу… и ми смо спасени благодаћу.“12)12 По Златоустовим речима у споменутој беседи.Златоуст је сматрао благодаћу и стварање човека. добијање тог закона природом. тако да ведрог лица постанемо повод венацâ. ὅμως ἀφῆκέ τι καὶ ἡμῖν μικρὸν. У 14. 13) Бесе­ди на Јованово Јеванђеље он вели: „Јер и оно што се односи на закон (Мојсијев). имајући (који имају) истог Духа) oн каже: „Јер нити Бог. Глубоковски. У ту­ мачењу 115. његово успостављање писаним законом (Св. а шта не треба чинити. већ као синови и пријатељи. Н. 94. Кроз ову благодат постадосмо драги Богу. 322). доношење Мојси­ закона. И не само наш постанак из небића.“13) Златоуст приписује већи значај благодати него човечијој вољи. 13) PG 59. Августин лепо каже: „Quaecumque sunt bona opera mea – tua (Божија) magis quam mea sunt“ (Колико год да су добра моја дела. habentes eumdem Spiritum (О речима апостоловим. Ἀλλ’ εἰ καὶ τὸ πλέον αὐτοῦ ἐστι. пошто приступимо. твоја (Божија) су већа него моја).

276). а ништа онога који је позван. 16) „τοῦ μὲν καλοῦντος τὸ πᾶν· τοῦ δὲ κληθέντος οὐδὲν. 12). ἢ τὸ ὑπακοῦσαι μόνον. тумачећи први стих прве главе: „све је онога који зове.(помоћ). ἀναμένει δὲ ὥστε ἑκόντας καὶ βουληθέντας οἴκοθεν προσελθεῖν· εἴτα. — 158 — . Беседи на 1. Посланицу Коринћанима. τότε τὴν παρ’ ἑαυτοῦ παρέχει συμμαχίαν ἅπασαν. οὔτε ἡ τοῦ Πνεύματος χάρις τὴν ἡμετέραν προφθάνει προαίρεσιν· ἀλλὰ καλεῖ μὲν.“ (PG 51.“16) 15) „Οὔτε γὰρ ὁ Θεὸς. ἐπειδὰν προσέλθωμεν. осим само што слуша.“ (PG 61.“15) Ту исту мисао Златоуст исказује и у 1.

из Златоустових дела јасно се види да је апостола Павла и његове заслуге за Христову Цркву ценио и поштовао више него Петрове. 3) PG 50. 11).“5) Мада ап.6) ипак Златоуст пита за Павла: „Шта би могло да се сравни са овом душом (τί ταύτης ἴσον γένοιτ’ ἄν τῆς ψυχῆς. као што су мислили и први издавачи његових дела (Фронтон и Савил) до Монфокона. „Zwei Homilien des hl. PG 62. 931. пошто је Павле отишао од нас? Ови Павлови поштоваоци – само да се покажемо достојнима такве заједнице. PG 49. 5) PG 50. Павле „уступа прво место Петру“ (τῶν πρωτείων τῷ Πέτρῳ παραχωρεῖ). 728. 507. Ову беседу Мињ (col.ж) ЗЛАТОУСТОВ ОДНОС ПРЕМА СВЕТИМ ПРВОВРХОВНИМ АПОСТОЛИМА ПЕТРУ И ПАВЛУ И УЧЕЊЕ О ВЛАСТИ У ЦРКВИ „ὅταν δὲ τὸν Παῦλον εἴπω. првацима апостола. међутим.“ (кад кажем Павле. проповедам Христа. I. 298. Павлу из 82.4) Али у 2. за које је Баур с правом рекао да заслужују да буду уклесане златним словима над његовим гробом. 244.8) На крају овог коментара он говори: „Ко ће се дакле молити за нас. најславнијима на небу. 4) PG 51. Бе­ седе на Посланицу Римљанима. тврђавом васељене и заједничком заштитом целог копна и мора. 2) — 159 — .2) Додаје и да му је поверена Црква. да му је поверена цела васељена (τὴν οἰκουμένην ἅπασαν)1) и кључеви небеса (τὰς κλεῖς τῶν οὐρανῶν). Златоуст каже да се Петар касније покајао и постао први међу апостолима (πρῶτος γενέσθαι τῶν ἀποστόλων). 6) PG 61. Јер Он је онај који покреће павлову душу). Св. Chrysostomus mit Unrecht unter die zweifelhaften verwiesen“ // Byzantinische Zeitschrift. Беседи о молитви он назива Петра и Павла заједно „стубовима Цркве. због чега га назива стубом Цркава. 1905. τὸν Χριστόν λέγω· ἐκεῖνος γάρ ἐστιν ὁ τὴν Παύλου κινῶν ψυχήν. 1) PG 48. 773-774) уврштава у сумњиве („ἀμφιβαλλόμενα“ = они који сумњају). 784. Јован Златоуст Говорећи о одрицању апостола Петра од Христа. 8) Baur. Види: Peter Vogt. 7) PG 61. 601. 371-388. пристаништем вере и учитељем васељене3). 2.)­?“7) И поред свих наведених израза. Ми ћемо овде навести дивне Златоустове речи о ап. 303. 205-206. старајући се и да ослаби оштрину Павловог укора изреченог Петру у Антиохији (Гал. Фогт на основу јаких чињеница доказује да су обе беседе περὶ προσευχῆς (О молитви) Златоустове.

јер беше достојан да прими ­Христа. и због његове древности. и као не близу стојећи. већ због ових стубова Цркве. које је Његову проповед по читавом свету сејало? Прах онога тела којим је сав свет ­обишао. не због кипова. где серафими облећу. тај је болести лечио. тако је у Павловом гласу био. тај је васељену очишћавао. уздижући се у неизрециву висину попут серафима. 9. И као што велико и силно тело има два светлећа ока. то је Павлов глас био. Небо није тако светло када сунце своје зраке шаље на њега. видећемо га како сија сасвим близу Царског престола где херувими славе. И због тога је град славнији него због свега осталога. Помислите и испуните се страхо­поштовањем: какав ће призор угледати Рим када изненада васкрсне Павле из онога гроба са Петром и када се уздигне у сусрет Господу: какву ружу Рим шаље Христу. Јер ако је већ овде волео људе толико да је више волео овде остати. и угледамо атлету Христовог! Ако га одавде ушчујемо.те да се удостојимо не само да овде чујемо глас Павлов већ да. и тамо ћемо га сасвим угледати. говорећи само оно што је Христу драго било. (тако и Рим) мошти ових светих. и насладићемо се правом љубављу. какве има изворе! Због тога се дивим граду: не због богатства златом. отиша­вши онамо. и што херувими бејаху. Ко да ми сада да могућност да загрлим тело Павлово и припаднем гробу његовом и да видим прах онога тела које је завршило (оно што је) Христом недовршено. Оданде ће Павле. него се ослободити и са Христом бити. и глас излазио за демоне страшнији од сваког грома – уста кроз која су грмеле оне блажене речи: . каквим је двама венцима окићен град. каквим зла­тним ланцима повезан. непра­вду изгонио. — 160 — . због силе. истину увиђао. Христа у себи носио и са Њиме свуда добро чинио. то ће тим више топлију љубав показати тамо. због лепоте и због мноштва становника. ја Рим зато благосиљам што је за живота њима (Римљанима) писао и тако их волео и говорио им боравећи с њима и живот тамо ­за­вршио. Тамо ћемо видети Павла с Петром као првака и вођу хора светих. и кроз која упознасмо Павла и његовог Господа? Није нама тако страшан гром као што је демонима онај глас. оданде ће Петар васкрснути. 3). као град Римљана када шаље та два светила по целоме свету. Као што се у оним силама налазио. због богатства и због победа задобије­ них у рату. Због тога ја и Рим волим. не због осталих красота.Јер бих желео да ја сам будем одлучен од Христа за браћу своју‘ (Рим. Али оставивши све остало. много су се више бојали његовог гласа. прах оних уста кроз која је Христос говорио и светлост сјајнија од муње сијала. јер ако су дрхтали пред његовим оделом. које је Његове ране носило. Тај је њих у окове бацио. мада би га и због другог имао хвалити: и због величине. кроз која је говорио пред царевима и није се устезао.

видеће Бога). 6. 8. чвршће од челика. ни будућност. a и Баур је нетачно превео: „die Barbaren fromm gemacht“ (учинио је варваре побожнима) (I. земље и народе. јер рече: . које је више небеса.9) све на земљи преображаваху и на небесима доведоше у ред на какав начин хтедоше. ни висина. које реке излива. Желео бих видети прах тих уста кроз која је Христос изговорио велике и неисказане речи. јер каже: . извором безбројних добро­ чи­нстава. ни дубина. језике философа запречаваху. 38).А живим – не више ја. И желео бих га (прах срца) видети развејаног.Срце наше постаде широко‘ (2. варваре хришћанству покораваху. 4). У Мињовом латинском преводу нетачан је смисао: „Вarbaris ut philosopharentur suasit“ (Посаветовао је варваре да философирају) (sic!).Јер сам уверен да нас ни анђели. тиране ућуткиваху. васељену Богу привођаху. срце које је стрепело због туђих грехова: 9) У огириналу стоји: „βαρβάρους φιλοσοφεῖν ἔπεισε. нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије. колико очију? Зато говораше: . 2. већ штавише и угледавши издалека одећу његову. Та какво добро нису чинила она уста? Демоне изгоњаху. већ кроз слободна добра дела.јер од многе жалости и с болом срца написах вам (посланицу)‘ (2. Кор. Али ипак тако широко срце често спречаваше и сужаваше љубав која га рашириваше. 246). 7. — 161 — . него живи у мени Христос‘. 38-39)? Колико ти се чини да има крила овај глас. вели. срце које је живело новим животом.Шта је узвишеније од онога гласа који говори: . чак и веће него кроз Своја сопствена – јер као што је веће ствари чинио кроз Своје ученике. а које не – дрешише тамо. 20). које поново у страшним мукама рађа мртворођене сино­ ве. како гори према сваком погинулом.Из утробе његове потећи ће реке воде живе‘ (Јн. ни садашњост. грехе опраштаху. прах срца које ће Бога видети (јер чисти срцем. 2. кроз која је Дух васељени дао она дивна пророчанства. Не само уста. већ душе људске. ни силе. . тако је и говорио – уста. шире од васељене. Тако широко беше оно срце да је обухватало целе државе. већ бих хтео видети и прах срца које би се без грешке могло назвати срцем васељене. одакле излажаху не само реке већ и потоци суза и дању и ноћу. зато бежаху демони не само чувши да говори. сјајније од светлости. Кор. 2. 2. Гал. која је у Исусу Христу‘ (Рим. Кор. јер се оданде дух живота ­изливаше на све и раздаваше се Христовим удовима не кроз крвне жиле.Јер знам мисли његове‘ (сатане) (уп. 11).“ (варваре подстицаху хришћанској мудрости). ни поглаварства. и по дарованој им власти везаху које хтедоше. 11). врелије од ватре. И тако срце Његово бејаше срце Павлово и таблица Духа Светога и књига благодати. врелом и основом живота нашега. срце у којем беше врело што извираше и натапаше не лице земље. које је постало жртвом (јер жртва је Богу дух скрушен). не ­та­квим као наше (јер рече: .

не будем сам одбачен‘ (1. Гле како и оне које је припремио развија у бојну линију. 21. те Христове удове који се у Христа обукоше. те плачете и цепате ми срце?‘ (Дап. јер га и за живота поштоваше: .Бојим се. које се удостојише видети Христа у телу.Видите како вам… написах руком својом‘ (Гал.да вас . а жалостило се братским сузама: . 1.Поздрављам вас ја Павле својом руком ‘ (1.Бојим се. 16. да другима проповедајући. Ово тело штити онај град. 3. тако је и с другима радио да се науче да не клевећу. каже.Што чините. 21). 12. тај храм Духа. које није било кадро ишчекати страшни час.кад дођем. рече. кад је змија угледала. који бејаху страхом Божјим прожети и који на себи ношаху ране Христове. 8. да видим Петра‘ (Гал. ако би и сенку његову спазио и глас његов зачуо. које нису знале за сан. Желео бих видети и прах оних ногу које обиђоше васељену и не уморише се. коje је презирало смрт и пакао. кроз чије се полагање даваше Дух. 38). које су гледале земаљске ствари али их нису виделе. тело које је јаче од сваке тврђаве и безбројних утврђења. па се на спас васељене удостојише опет прогледати. оних руку које. које васељену и пустињу обиђоше. које често на путу бејаху. већ се тако бојаше и дрхташе пред њим да. 18). срце најстрпљивије. 11. каже. и опет: . Зато га је. . Тако је и блудника њему (ђаволу) предао мада је далеко био. кад је одавде отишао. те удове Духом везане. које су гледале оно што се не да видети. удове у којима свима живљаше Христос и који су на крсту ра­ спети свету. Кор. а после овога и тело Петрово. 3). Кор. то свето обитавалиште. издалека бежаше. нећу наћи какве хоћу‘ (2. оне удове који су сада живи а који су били мртви док је он живео. за вас. Желео бих видети прах оних очију које славно ослепеше. и попут ударца муње удараше на фаланге ђавола. које нису преносиле оно што преносе болесне очи. којима су ове посланице написане: . удостојила благодат да лежи с њиме у заједничкој сеници. бацила се у ломачу. И шта још по реду да кажем? Желео бих видети гроб где лежи оружје правде. Кор. које бејаху у кладе метнуте кад се тамница тресла. 13). бојећи се да не отпадну Солуњани (1. 20). 4. 11). будећи и помазујући их за бој.. ни власти… неће моћи нас раздвојити‘ (Рим. тако и он нападаше на јата демона и философа. и опет истргао из његових руку. срце које се удостојило да љуби Христа како Га нико други није љубио. да се нисам узалуд трудио око вас‘ (Гал. 27) и . Сол. И не стајаше он (ђаво) у бојном реду против њега. 11). Кор. 6. 9. Желео бих видети тог духовног лава: јер као што лав бесно наваљује на чопоре лисица.Изиђох. оружје светлости. срце које се и за себе бојало и чврсто надало: .као што змија Еву превари…‘ (2. 5). Желео бих видети прах руку које бејаху у оковима. које су бделе усред ноћи.јер сам уверен да ни анђели. да не би . вели. и сада говори — 162 — .

6. 95. ако хоћемо мало да се уздигнемо и да онај огањ у себи распалимо. који је журно прошао копно и море као на крилима.“13) 10) PG 60. послушај како сам говори: .. већ му подражавајмо да бисмо се удостојили да га угледамо кад одавде одемо. 11) PG 50. 57. борац. Кор. 10). Кор. сила и част сада и увек и у векове векова. с Којим нека је Оцу заједно са Светим Духом слава. 482. тркач.Јер не ратујемо с крвљу и с телом него с поглаварима и властима‘ (уп. а сада и другима каже: . 15. Павла Зла­ тоу­ст говори: „Мада су разни народи често поверавани анђелима. 6. Тако и ми. док у 8. 16). мудри градитељ. 301. 494.Потрудих се више од свих њих‘ (1. оснивач (уте­ мељивач. Беседи о Лазару назива га „сасуд иза­ брани. који има и све остало с нама заједничко. вођа Христових невеста. 12). 13) PG 48. Павла (PG 35. PG 51. 117-18.Угледајте се на мене. засађивач) Цркве (ὁ τῆς Ἐκκλησίας φυτουργὸς). стојмо храбро.Ефесцима: . PG 51. моћи ћемо подражавати овом светом. који је у рај узнесен. Св. 4. исте с нама природе. вешти учитељ који је по целој васељени оставио споменике властите врлине. затим и награду одређује на небесима говорећи: . Григорије Богослов такође нарочито велича Св. Амин. ниједан од њих коме беше народ поверен није тако управљао као што Павле управљаше целим светом. PG 62.“11) У 6. Размишљајући дакле о свему овоме. уста Христова. ἡ λὐρα τοῦ Πνεύματος. и да постанемо учесници неисказане славе коју сви нека достигнемо благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа. 573-574. гласоноша. Беседи против Аномејаца каже: „Ко је дакле бољи од свих људи? Ко други до онај руко­ творац шатора. сасуд изабрани.Јер се боримо не за земаљске ствари. ап. 146. прошао је небеса и стао је с анђелима. PG 61. Та и Павле бејаше човек. као ја на Христа (1. 1041). храм Божији. али пошто показиваше велику љубав за Христа. Зато му се немојмо само дивити и само се одушевљавати. војник. који је пре васкрсења био уздигнут на треће небо. јер кад то не би било могуће. који је уживао и већу благодат и који је показивао већи труд? Да се више од свих трудио.“10) У другој од седам нарочитих беседа у похвалу Св. учитељ васељене. ὁ ναὸς τοῦ Θεοῦ. ап. већ за небеса и за оно што је на небесима‘. који је чуо и говорио ствари какве људској природи није могуће говорити. 461-465). ὁ διδάσκαλος τῆς οἰκουμένης… ὁ ἐν τῇ σκιᾷ αὐτοῦ θάνατου λύων…“ (PG 48. 772. учитељ васељене… који ослобађа од смрти у својој сенци…“12). кога је Бог учинио учесником неи­ зречених тајни. 3). PG 56. 678-682. не би узвикнуо говорећи: . лира Духа Св. τὸ στόμα τοῦ Χριστοῦ. 12) „τὸ σκεῦος τῆς ἐκλογῆς. а камоли у стварима овога света?‘ (1.Не знате ли да ћемо анђелима судити. уп. — 163 — . Кор. PG 54.

16) PG 51. тако Петар беше језик апостолâ (γλῶττα τῶν ἀποστόλων). 288. 86. говорећи о Флавијану. већ што је дошао у сили Илијиној. зато беше назван Илија. Тако и овај (Флавијан). наследнику Св. 86-87. 16. Петра на антиохијској катедри. али као Петра имамо веру Петрову. како то по сваку цену хоће да докажу римски богослови. јер тело Петрово додуше немамо. Златоуст овога назива „другим Петром“ (ἑτέρου Πέτρου) који је наследио Петра у врлинама и добио његову катедру (ὃς τὴν ἐκείνου διαδεξάμενος ἀρετὴν. 376. рече – и за све говораше. Беседи на Јеванђеље по Матеју тумачи те речи: „Јер Онај Који је Цркву на његовом (Петровом) исповедању сазидао. не зато што Илија беше Јован.Кад упоредимо наведену химну Св. видимо да Златоуст природно није могао признавати првенство власти ап. Тако чувајући његову веру. тако ју је утврдио да је ни хиљаде опасности ни смрти неће победити. ап. 403.“16) Зар је после ових Златоустових речи могуће говорити о првенству власти апостола Петра? Ватикански догмат о првенству власти римски богослови базирају на речима Господа апостолу Петру „А и ја теби кажем да си ти Петар. слично би се удостојио и његовог (Петровог) имена. пошто је дошао у исповедању и вери Петровој. 15) — 164 — . пита: „Зашто је назван каменом?“. Петру над целом Христовом Црквом. ап. не задржасмо га до краја. већ свој дванаесторици апостола: „А ви шта велите ко сам ја?“ (Мт. 741. PG 51. Та Христос је назвао Јована Илијом.“18) У Беседи Евтропију. 16. и врата пакла неће је надвладати“ (Мт. Ево како Златоуст у својој 82.15) Затим продужава: „Али примивши га (Петра) за учитеља. и за све сам одго­ вараше.14) Да је заиста тако. 18). 17) PG 58. сведочи и чињеница да. као да видимо њега самога. 19) PG 52. већ га уступисмо царској престоници Риму: у ствари. Павлу и Златоустове изразе о првоврховним апостолима Павлу и Петру. 15).Ви‘. Осим тога. Златоуст указујући на то каже: „ .“19) 14) Baur. 18) PG 51. и одговара: „Да се научиш искрености и непоколебивости вере. није Црква основана на апостолу Петру већ на његовом исповедању Христа Сином Божјим. ми га имасмо до краја. и на томе камену сазидаћу Цркву своју.“17) Дакле. καὶ τὴν καθέδραν ἐκληρονόμησε τὴν ἐκείνου = онај који је преузео његову врлину и наследио његову катедру). говорећи како се Христос назива каменом (πέτρα). I. треба имати у виду да је Спаситељ своје питање упутио не лично апостолу Петру.

То је тако рекао не само да нам покаже највећи доказ љубави његове (Петрове) према Себи. љубиш ли ме?“ (Јн. Павле) потребе за Петром. већ Јакову. нити каква чудеса или добра дела спомену. ти знаш да те волим“ (Јн. напасај јагањце моје‘. 1. 16) и Петров одговор: „Господе. већ да чувају душу и да буду смирени те да све приписују Богу.“20) Из наведених речи види се да су апостоли изабрали Петра за свог представника и да га је Златоуст сматрао првим међу једнакима. утврди браћу своју“(Лк.11 и спомињући посету апостола Павла Петру у Јерусалиму. Беседи о Блаженом Филогонију. 751. А уједно показујући му да се уосталом треба надати.21) У 6. 21) — 165 — . PG 61. изгони демоне – ништа слично. 21. 22.Симоне.Тумачећи речи Господа ап. О томе Златоуст каже: „Видиш како их (апостоле) поучава да не падну у гордост. А да је заиста тако схватао Спаситељеве речи апостолу Петру. 746.“23) Златоуст је приписивао. У 33. ево вас заиска сатана да вас веје као пшеницу. вежбај се у посту. Симоне.А кад они заћуташе.Ако ме љубиш. јер му је у достојанству (раван) једнак по части (ἰσότιμος ὢν αὐτῷ) (јер засада нећу рећи ништа више)“. 32). главу Дела апостолских он вели: „Него да видимо горе споменуто: . И ономе говори: .“22) Треће место на које указују ватикански оци као доказ првенства власти апостола Петра јесте: „А ја се молих за тебе да вера твоја не престане. 21. одговори (ἀπεκρίθη) Јаков говорећи: Људи браћо. 23) PG 58. видимо и на другом месту. враћајући се поново на речи Господа: „Симоне Јонин. већ пропустивши те све ствари рече му: . не обазирући се на остале (апостоле). додуше. ни за његовим гласом. Тумачећи Гал. 15-18) – на шта се позивају оци Ватиканског сабора – Златоуст каже: „Та зашто. 478. дакле. 17). а час свима заједно. и ти. првим међу браћом. у трудовима. Златоуст каже: „…ниуколико не имајући (ап. Беседи на 15. Петру: „… Љубиш ли ме више од ових… Рече му: Напасај јагањце моје“ (Јн. њему (Петру) говори о овима? Беше изабраник апостолâ и уста ученика и круна њихових сабора: због тога и Павле онда оде да га види пре других. већ и Своје љубави коју показује за стадо Своје. и час се обраћа Петру. кад се обратиш. васкрсавај мртве. али не апостолу Петру. једном од апостола велику власт у Цркви у доба Апостолског сабора у Јерусалиму. 631. чујте ме! Симеон објасни како се Бог пре 20) PG 59. поверава му предстојатељство међу браћом (τὴν προστασίαν τῶν ἀδελφῶν). као поништивши одрицање. 21. Златоуст говори: „Није Христос рекао: одбаци богатство. али не у јуридичком смислу. 22) PG 48. А ја се молих за тебе‘.

196 (Св. 27) PG 60. Јер се за њега говори да га је Сам рукоположио и учинио првим Епископом у Јерусалиму.“27) После свега наведеног. Јована Златоуста. Мени се чини своме брату. потпуно је неоснована и звучи као иронија Баурова тврдња да је Златоуст учио о првенству власти апостола Петра над целом Христовом Црквом. то је тим више и он тако радио: „Види достојанство Цркве и њено анђелско уређење!… Хтео бих да Цркве такве буду и сада. 33-34.29) Писац је ту изнео не само Златоустово (Boccadoro) учење. Theologia dogmаtica Christianorum orientalium ab ecclesia catholica dissidentium.28) Ми бисмо се огрешили о научни углед нашег дела кад бисмо ћутке прешли преко књиге која припада вештом перу кардинала Никола Маринија који је написао опширну књигу о примату Св. Златоуст каже: „Потом се јави Јакову (1. Испочетка Петар говораше оштрије. већ и других Отаца источне Цркве и неких сабора о тобожњем првенству власти апостола Петра. по мишљењу Маринијa. Pietro e de’ suoi successori in San Giovanni Crisostomo. Неоснована је тврдња о томе и римског богослова Југија (Martinus Jugie. а овај (Јаков) блаже. 26) PG 60. уп. 36. како му престо уступају. 15. 13-14). τῷ ἀδελφῷ τῷ ἐαυτοῦ· αὐτὸς γὰρ αὐτὸν λέγεται κεχειροτονηκέναι. јер она Црква беше као на небу. Roma 1922. PG 36. 376. Златоуст је додуше рекао да је Петру Христос поверио стадо.“24) Говорећи како се Христос после васкрсења јавио Јакову. Тако увек треба да ради онај који је у великој власти (ἐν μεγάλῃ δυναστείᾳ): да. може се прихватити као једва посведочено) (Baur. Беседи на Дела апостолска стих 1. I.“25) И у другој прилици – при избору апостола на Јудино место – Златоуст показује односе међу апостолима овако: „Види Јаковљеву смиреност! Он је примио епископство у Јерусали­ му. 326). Петра и његових наследника по учењу Св.) 29) Имамо у виду друго издање те књиге: Niccolò Marini. али додаје и да је он радио по договору и пристанку свих на сабору и вршио то са смиреношћу. Il Primato di S. 240. 28) „Dass Chrysostomus einen Rechtsprimat des heiligen Petrus über die ganze Kirche lehrte. IV. Погледај потпуну смиреност и осталих ученика. «Ἔπειτα ὤφθη Ἰακώβῳ. упућујући другима тешке ствари. kann man so ziemlich als erwiesen annehmen. Ако је Господ називао апостоле браћом. 7). Он се позива на Златоустову Беседу о дужнику десет хиљада таланата 24) PG 60. сам блаже говори. нити се препиру међусобно.“26) Тумачећи у 3. 25) — 166 — . Ἐμοὶ δοκεῖ. да је могао изабрати наследника отпалом апостолу Јуди.12.“ (Да је Златоуст учио о првенству власти светога Петра над целом Црквом. Ми ћемо се овде ограничити – и то у најкраћим потезима – искључиво на материјал који је. Parisiis 1931. Григорије Богослов). да је он био први у сабору апостола. најважнији и који се тиче само Златоуста. Кор.» (PG 61. 15. καὶ ἐπίσκοπον ἐν Ἰεροσολύμοις πεποιηκέναι πρῶτον. па ипак тада ништа не говори. 288).побрину…‘ (Дап.

“32) А што се пак тиче „бриге за спас других“. 32) PG 59. у тој беседи Златоуст исто тако говори и о апостолу Павлу. Тим. и таквим се титулама може украсити сваки апостол. стуб Цркве. 276. Петар) морао на себе узети бригу за спасење другога? Јер његова најузвишенија дужност универзалног пастира Цркве обавезиваше га (lo obbligava) на ту очинску бригу према свим људима (verso tutti gli uomini). 39) PG 60. 20. који је род наш из дубине греха уздигао на небо. Беседи39) De Poenitentia 30) PG 51. а ево како је Златоуст окитио Св. корифеј хора апостолског.34) Марини у корист своје тврдње указује још и на Златоустову беседу на 2. 23 и даље) и наводи из ње речи о Св. 3.“31) Међутим. Петру које гласе: „Петар. 275. 3. Петра не представљају никакве јуридичке привилегије.(Мт. међутим. 17). Павла. стуб Цркава по целој васељени који има кључеве од неба. Петру. 15. 36) Marini. 686. 33-37. међутим. 18.35) из чега закључује да му је признавао „una singolare prerogativa di superiorità e di giurisdizione“36) (јединствену повластицу преимућства и јурисдикције). Беседе на Дела апостолска.37) Марини затим цитира Златоустове речи из 3. темељ исповедања.“30) Тумачећи даље те изразе Марини нарочито подвлачи следеће Златоустове речи о апостолу Петру: „τῶν λοιπῶν ἐφρόντισε σωτερίας“ („бринуо се за спасење других“) и закључује: „А зашто је он (ап. далеко од тога да га је на то обавезивала „најузвишенија дужност универзалног Пастира Цркве“. ап. 34) PG 53. 36.33) Исту ту мисао Златоуст изражава и у 3. рибар васељене. 35) PG 56. тврђава вере. 31) — 167 — . 1. 10. наведени Златоустови називи за ап. 10). 298. који наводи у своју корист јесу следеће речи у 5. већ и упоран рад за спасење других дужност сваког верног хришћанина: „Ни сам не могу веровати да се може спасити онај који се није нимало потрудио (κάμνοντα) за спасење ближњега“ (О свештенству. 37) PG 56. уста ученика. где овај такође узвишено говори о ап. Марини погрешно наводи као PG 54. који пије из Христове чаше. 33) PG 48.38) Најјачи аргумент. 25. Marini. Беседи на Књигу Постања. ап. беседи на његово Јеванђеље: „Јер ово је син громов (Мк. који је Његовим крштењем крштен. 7. 38) PG 49. Ми смо већ навели Златоустову химну у част Св. миљеник Христов. Беседе De eleemosyna (О милостињи [милосрђу]) и 3. јер је по Златоустовом учењу не само брига. који је лежао на грудима Господњим са великим поверењем. Јеванђелисту Јована Богослова у 1.

308. Златоуст каже: „Јер онај који је небројено пута рукама нападао Стефана. говорећи о опраштању грехова онима који се кају.42) Монфокон признаје само шест као аутентичне. постаде предстојатељ Цркве“45). јер у Беседи in illud. Salu­ tate Priscillam et Aquilam I (Што се онога тиче. Посланицу Тимотеју: „Неки причају да је овај Лин био после Петра (апостола) другим епископом 40) PG 49. 41) Marini. 43) Архиеп. Geschichte.(О Покајању): „Али ипак после толиког зла (тј. одрицања Петровог од Господа) опет га уведе (Христос) у пређашњу част и уручи му настојатељство васељенске Цркве (τὴν ἐπιστασίαν τῆς οἰκουμενικῆς Ἐκκλησίας ἐνεχείρισε). коме беху поверени сви који бораве на земљи и све Цркве које се под Сунцем налазе и који се са великом ревношћу брине о земљама. ап. τοὺς τὴν γῆν οἰκοῦντας ἅπαντας ἐπιτραπεὶς. Беседи на исту посланицу каже за њега „да је постао анђео и да је примио поглаварство (предстатељство) над васељеном. а у 23. 44) „Ἄνθρωπος δαίμοσιν ἐπιτάττων. Павлу да је „Човек који заповеда демонима. τῆς Ἐκκλησίας προστάτης ἐγένετο“.“41) Већ на први поглед пада у очи противречност наведеног цитата са другим местима из Златоустових дела од којих смо већ нека навели. Уосталом. (PG 61. καὶ δήμους καὶ ἔθνη καὶ πόλεις μετὰ πολλῆς θεραπεύων ἐπιμελείας“… (PG 51. Филарет. поздравите Прискилу и Акилу 1. још је Барденхевер изразио сумњу у аутентичност Златоустових беседа De Poenitentia (О Покајању). Павле који је Цркву гонио. τῆς οἰκουμένης διδάσκαλος ὢν. 228.“40) После овога Марини с правом додаје: „Овај закључак од непроцењиве је вредности (di un inestimabile valore) за доказ врховне власти Петрове над Христовим вернима у целоме свету. Беседи на 1. 194). καὶ διώξας τὴν Ἐκκλησίαν Παῦλος. — 168 — . И заи­ста. ни то не би могло служити као непобитан доказ да је он учио о првенству власти Св. Беседи на 2. у 7. καὶ τὰς ὑφ’ ἡλίῳ κειμένας Ἐκκλησίας ἁπάσας. народима и градовима.“43) Према томе. 190).“46) Овде је наро­ чито значајно једно место у 5. II.) говори о Св. 42) Bardenhewer. који је учитељ васељене.“44) Уз то. καὶ τῆς οἰκουμένης τὴν προστασίαν δέξασθαι. ап. кад би се могло и доказати да су беседе De Poenitentia (О Покајању) аутентично Златоустове. 57). Петра над Христовим вернима у целоме свету. а не (како Монфокон мисли) сумњиве. тај најјачи аргумент кардинала Маринијa о Златоустовом тобожњем учењу у корист првенства власти апостола Петра потпуно отпада. (PG 61. Посланицу Коринћанима. 46) „γενέσθαι ἄγγελος. Он пише да су оне „засигурно лажне. 31. док архиепископ черниговски Филарет одбацује аутентичност свих девет. 45) „Καὶ γὰρ ὁ μυρίαις βαλὼν χερσὶ τὸν Στέφανον. сматрајући да оне припадају разним временским периодима. 332.

које је Петру затражио и осталима поверио).49) тумачећи да је по Златоусту Спаситељ поверио – у смислу примата власти – Петру и његовим наследницима у Риму овце које је Он добио ценом Своје крви. и тумачи да је речи „онима после њега“ („denen nach ihm“) Златоуст много уопштеније схватао него ова двојица: он правилно тврди да под овим Златоуст подразумева све пастире којима су после Петра поверене Хри­ стове овце. 73. Петру међу апостолима. 1). У корист свог схватања Баур се позива и на један стари латински превод (Incunabel) споменутих речи: „Оves. PG 48. ап.47) из чега следи да је Златоуст апостола Петра после његовог одласка из Антиохије у Рим сматрао за епископа Римске Цркве. где он пише: „Зашто је чак и крв Своју (Христос) пролио? Да стекне овце. а за један од главних узимају његово дело О свештенству. 22. quas Petro deinceps ceterisque commisit“52) (Овце. 49) Marini. 290. Истина је да Златоуст у овој својој посланици излаже ненормално стање и насиље у цариградској Цркви. које повјероваше Петру и својим нашљедницима“ (sic!). Међутим римски богослови као што је Марини налазе у његовим списима доказe и за тај тобожњи примат. већ и целе 47) PG 62. 52) Baur. које он с правом описује као ствар која се тиче не само њега лично.48) Мињ је то у паралелном (са грчким оригиналом) латинском тексту превео овако: „Quas (oves) Petro et successoribus ejus tradidit.Цркве Римске“ (τῆς Ῥωμαίων Ἐκκλησίας).. Римски богослови указују и на неке Златоустове поступке у којима они виде бар индиректно Златоустово признавање примата власти римских епископа: они тако подсећају да је Златоуст римском епископу Инокентију Првом упутио посланицу у којој је тражио заштиту против незаконитог сабора који га је свргао и лишио цариградске катедре. 50) ib. чиме му је тобоже признао примат власти. јер би то противречило овде већ наведеним схватањима васељенског учитеља.“ Тако је превео и Марини. 51) Светог Јована Златоустога шест књига о свештенству. 632. 659.50) Сасвим је погрешан и српски превод професора Јована Вучковића: „Да стече овце. Петра у Риму. Разуме се да Златоуст није морао толико уско мислити како би то хтели Мињ. које повери Петру и онима после њега“ (τῷ Πέτρῳ καὶ τοῖς μετ’ ἐκεῖνον – 2. још га је мање могао признавати римским епископима после мученичке смрти Св. 48) — 169 — .51) Баур с правом не признаје правилност превода Мињa и Маринијa. Марини и други. 67. али нипошто васељенске! Ако Златоуст не признаје примат власти ап. Нови Сад 1894. I.

56) док се у Паладијевој биографији Светог Јована Златоуста (такође у издању Миња!) налази у самом тексту!57) Разуме се да је и кардинал Марини – који у посвети своје књиге папи Пију Једанаестом рече: „poiscè l’unica mia ambizione… è stata sempre ed è di servire al trio­ nfo della causa delle chiese Orientali dissidenti.“54) Из тога се јасно види да Златоуст није признавао папски примат. јер баш у овој посланици он осуђује мешање једне Цркве у послове друге (“…јер нити се слаже да онај из Египта суди онима у Тракији“). PG 47. епископу Аквилејском. и Хроматију. већ их није унео ни у примедбу. како је то бар урадио Мињ (од кога је Марини тај текст и прештампао) – није их чак ни споменуо! Заиста. 538.59) Штавише. („јер је једина моја тежња… одувек била да послужим успеху питања несагласних Источних Цркава. 58) Marini. 8-12. 576. voglio dire alla loro riunione con la Romana. 549). 358. а не би се бринуо да сазива 53) Види Прво писмо Олимпијади (PG 52. 57) PG 47. Златоуст ту није призивао Инокентија да буде судија у његовој ствари. да се послужим Златоустовим речима: „Τοσοῦτόν ἐστι συνήθεια κακόν“ (толико зло постаје навика). 55) Већ је Болотов приметио: „Тај додатак веома је неповољан за претензије римског епископа“ (III. 59) PG 47. madre e maestra di tutte”(!) – more majorum. 61) PG 52. та се посланица папи завршава овим карактеристи­ чним речима: „То исто написах и Венерију. 332. 12. Кад би Инокентије Први имао првенство власти у Цркви. епископу Миланском. те речи је испустио не само из главног текста.Цркве. 60) PG 52. хоћу рећи њиховом уједињењу са Римском (Црквом). 56) PG 52. он би Златоустово питање решио сам. додавши на крају своје књиге (Appendice) 58) Златоустово писмо Инокентију. 531. јер је једино он тај који може буру оваквих ужаса утишати“61) – што је и Златоуст тражио у својој посланици. 292). Колико је крај ове посланице папи у супротности са римским тенденцијама. 54) — 170 — . иначе не би имало смисла исто писати још двојици западних епископа у Италији.60) Врло је занимљив и важан за ово питање Инокентијев одговор клиру и народу цариградске Цркве који је он написао поводом Златоустовог изгнанства: „Јер и ми се много бринемо на који начин да се сазове васељенски сабор (σύνοδος οἰκουμενική).53) Међутим.55) доказује и чињеница да га је Мињ у свом издању испустио из главног текста и само га навео у примедби. мајком и учитељицом свију“(!) – према обичају предака).

948. 127. 245. уосталом.66) Исто учење о највишој власти васељенског сабора у Цркви. што му. а Један је наш Учитељ. нити да је она свргнутог Св. I.62) Да Златоуст није признавао нити је могао признавати примат власти римском епископу.васељенски сабор. 66) PG 37. јасно се види да је за највишу власт у Цркви сматрао васељенски сабор. Онога на небесима (ἕνα ἔχομεν τὸν ἐν τοῖς οὐρανοῖς)“.64) или: „Сви смо ми браћа. εἷς δὲ ἡμῶν ἐστιν ὁ καθηγητής.“65) Из Златоустовог учења и из чињенице да је ради решавања питања његове оптужнице и лишења цариградске катедре тражио сазив васе­ љен­ског сабора. Беседе на Дела апостолска: „Ми имамо своје предстојатеље и управитеље Цркве (τοὺς προστάντας ἡμῶν καὶ κυβερνήσαντας τὴν Ἐκκλησίαν). 63) — 171 — . који се врло песимистички односио према саборима и њиховом раду. 230-231.67) 62) Jugie. 1151. 67) PL 43. 225. римски епископ Инокентије Први. У овоме Златоуст представља контраст Св. Јована Златоуста повратила у његову пређашњу част (sic!) (ово још и данас тврди римски богослов Југи).“ (PG 60. које је Златоуст на основу строгог Предања проповедао на Истоку. 64) PG 60. Григорију Богослову. 65) „πάντες γὰρ ἡμεῖς ἀδελφοί ἐσμεν. PG 48. Немамо учитеља на земљи – да не буде! – већ Једног имамо. 42). сведочи оно што је изрекао приликом осуђивања вођа разних црквених партија у Антиохији који су се међусобно анатемисали: „Ко си ти да имаш такву власт и велику силу? Зашто си присвојио толику част које се удостојио само сабор (заједница) апостола (τὸ κοινόν μόνον τῶν ἀποστόλων)?“63) Није за исто питање неважно ни да наведемо и речи из 33. Зато није истинита ни тврдња папе Јована Осмог да је римска столица увек помагала источним епископима и патријарсима који су јој се обраћали за помоћ. као и његов савременик. није ни пошло за руком. заступао је на Западу блажени Августин. 1154.

већ сасвим обратно томе… Зар не видиш љубав која превазилази сваку реч и сваки разум? Ко је увреду претрпео? Он Сам. У 11. Павла: „Молимо у име Христово – помирите се са Богом“ (2. а ови не само да Га не хтедоше послушати. али ви не хтедосте. И свуда показује да анђели нису ништа могли у доцније време учинити. τὸ μηδὲν οἰκεῖον εἶναι νομίζειν. „Αὕτη μεγίστη ἀρετὴ. уп. 445.“4) Говорећи о измирењу човека са Богом и расправљајући да ли су анђели могли извршити то измирење. већ је Он Сам нас позвао.“1) (Христос је узео на себе казну коју смо ми дуговали Богу и претрпео је ондашњу казну и тадашње погрде [клевете]). Златоуст у 4. тако је. 2) — 172 — . PG 61. говорећи о избављењу. Беседи на Послани­ цу Колошанима говори: „Они (анђели) одавно хтедоше и Бог (хтеде). Беседи на 2. Кажеш – Сина је послао.Послах Сина као посланика свога. Јован Златоуст Као што је стварање човека било дело свемогуће љубави Божје.“3) Наводећи даље речи Св. τὸ πάντα τῷ Θεῷ ἀνατιθέναι. Како је позвао? Кроз проливање крви Христове… показујући безграничност љубави Божје… Убијен је Син рођени и Јединородни. Ко је први дошао ради измирења? Он Сам. 431. τὸ μηδὲν πρὸς ἀνθρώπων δόξαν ποιεῖν. није дошао Сам. 476-477. и његово избављење и спасење Сином Божијим дело Његове безграничне љубави. већ Га ухватише и на крст разапеше.“2) (Ово је највећа врлина. јер Бог никада не гаји непри­јатељство. Св. 5. 20). Кор. али Он Сам не призива. 3) PG 61. и није се Отац одвратио од убица.з) УЧЕЊЕ О СПАСЕЊУ „Τὴν τιμωρίαν τὴν ὀφειλομένην ἡμῖν παρὰ τοῦ Πατρὸς αὐτὸς (Χριστὸς) ἐνεδέξατο. Посланицу Коринћанима. нити би их могли уверити. не држати никог у свом власништву. нити је рекао: . будући да се сматра да треба приносити славу Богу). нити уверене ослободити од ђавола. према Златоустовом учењу. он додаје: „Није Он тај Који непријатељство гаји. послао је Сина. 478. не чинити никакву славу људима. Златоуст каже: „Јер нисмо ми к Њему (Богу) притрчали. 159-160. ап. јер нити би уверавање 1) PG 50. већ ми. Додуше. καὶ τὴν ἐκεῖθεν τιμωρίαν καὶ τὰ ἐνταῦθα ὀνείδη ὑπέμεινε. већ и Отац са Њиме и кроз Њега. PG 59. и зато је право да их напустим‘. ἀλλὰ πρὸς τὸ τῷ Θεῷ δοκοῦν. Богу све посветити (предати). да су (људи) остали непријатељи (Бога). 4) PG 61.

да би теби – робу –учинио Господа оцем… Та много је несхватљивије за разум људски да Бог постане човек. него да човек заслужи да буде син Божији. већ узвиси свој разум и одмах затрепти. јер не би Себе без плана и узалуд понизио кад не би намеравао да нас узвиси. неизрециви и непостижни. И кад нас је већ закон осудио и Бог потврдио. на земљи се појави и с људима поживе‘ (Варух 3. 6) — 173 — . 25-26. 7) PG 57.“5) А у 2. онда по осуди.имало какве користи ако не би био свезан владалац (ђаво). што они (анђели) не могоше. да би тебе учинио сином Бога. PG 62. Када дакле чујеш да Син Божији јесте син Давида и Авраама. јер сви бесмо умрли – ако и не у стварности. Рут). Беседи на исту посланицу он говори: „Јер да је требало да се спасемо кроз анђеле. и кад очекивасмо заслужену казну. чувши да је Бог дошао на земљу. Због тога је било двоструко рођење – и нашем слично и више од нашег. нити би његово везивање имало какве користи да везани нису хтели да се врате.“7) Говорећи да нас је спасла смрт Христова. син Адамов. У 2. Он је укину. дошао кроз девојачку утробу (διὰ μήτρας) и примио на Себе да се роди од жене и узео за претке Давида и Авраaма. Тре­бало је пак учинити и једно и друго. Та то је и тако било за дивљење и тако неочекивано да су и анђели тада сакупивши се у хору по целој васељени узносили томе славу. а древни пророци беху запањени што Бог. Који је једнак Оцу. 309. већ се још понајвише диви томе што је Син беспочетног Оца и рођени Син поднео да чује да је син Давидов. Беседи на Матејево Јеванђеље он каже: „Немој мислити да слушаш нешто ситно слушајући о оваквом (земаљском) рођењу. а Христос учини обоје. бити син Божији. Златоуст пише у коментару на посланицу Галатима: „Христос нас је ослободио кад смо били под осудом. 325. дошао је Христос и предао је Самог Себе на смрт и све нас спасао од смрти… Да тога није било. То чувши узвиси се и немој ништа ниско наслућивати. 38). него од Духа Светога. не сумњај да ћеш и ти. а рађањем не од крви нити од воље телесне или мужевљеве. Заиста је врло чудесно чути да је неисказани Бог. ништа не би спречило да 5) PG 62. Та шта кажем – Давида и Авраaма? Него – што је још страшније – и оне жене прељубнице које мало пре споменух (жена Урије. да је поднео да му отац буде роб. не би послао нити би предао Сина. предсказиваше будуће рођење којим нâс превазилази и које је нама хтео даровати од Духа.“6) Већ у самом оваплоћењу Сина Божјег Златоуст гледа будуће измирење човека с Богом. Тамара. јер рађањем од жене нама се приближаваше. Родио се у телу да би се ти родио у духу. родио се од жене (Дјеве) да би ти престао да будеш син жене (Еве).

већ да одједном чини праведнима и оне који су у гресима иструлели. Којега одреди Бог да буде крвљу својом жртва помирења кроз веру. рече (Бог Отац) . Заиста су велике и неисказане ствари које је Бог за нас учинио.“10) Указујући на речи Св. кроз искупљење (ἀπολυτρώσεως) које је у Христу Исусу. доказује законом и пророцима. доказује жртвама Старога Завета. PG 62. ап. и као што је показивање живота да не живи само Он. јер то има значај према самом закону. благодаћу његовом. већ да и болеснима даје силу. Првосвештеник будућих добара… не са крвљу јарећом 8) PG 61. због чега рече: .помирење‘ (ἱλαστήριον). да се не бисмо опет повратили у исто ропство: и зато назива (умилостивљење. Беседи на 1. очишћење) . 10) PG 60. већ (искупљење. 646. за оне који су Га мрзели и одвраћали се од Њега. и (као што је показивање) силе да није само Он силан. као што је било у време потопа. вели. али он је за њих дао Сина Својега. отку­ пљење) . Посланицу Тимотеју Златоуст исказује исту мисао: „Требало је (људи) да погину. то тим више ова крв.ослобођењем‘ (λυτρώσεως). већ и да друге обогаћује.откупом‘ (ἀπολυτρώσεως). Сам је Себе принео на жртву за непријатеље. у 7. И опет показујући да то није нешто скорашње нити ново. Павла у Посланици Јеврејима: „Али кад је дошао Христос. 24-25). 444. утишавши гнев Божји. наиме: да је Он праведан. него и да мртве оживљује. ако је слика (τύπος) имала такву силу.предположи Бог‘ и показавши да је то дело Оца. да покаже правду Своју. Не рече просто (искупљењем) . али Христов долазак. и сам додаде шта је показивање. То беше довољно да све привуку и да им покажу љубав Христову.“8) У 7.јер је правда Божија‘.крвљу својом‘. И рекавши . јер није човек онај који то ради да изнемогне. да покаже правду своју опроштењем пређашњих греха“ (3. Треће. Павла у Посланици Римљанима: „А оправдавају се даром. 9) — 174 — . ап. Најпре доказује достојанством личности.без закона‘ (ст. 537.сви нестану. каже. 21). и да оправдава онога који је од вере Исусове.предположи‘ и Христос Својом крвљу све заврши. а нас је послао као веснике да крст проповедамо. Беседи на исту посланицу он говори: „Погледај колико доказа наводи о реченом. Тумачећи то. јер Отац . Шта је показивање правде? Као што је показивање богатства у томе да није једино Он богат. и да се не уплашиш кад чујеш . подсећајући их на оне овце и телад. дрешила грехе. даде нам могућност да живимо вером. онда је тим пре Истина (Христос) то могла пружити. тако је и показивање правде у томе да није само Он праведан.“9) Наводећи речи Св. Друго. показујући да. указује да је оно (дело) и Сина. јер ако су убијања животиња.предположи‘ (προέθετο). већ Бог Који све може: .

на врховима. сада се за његово обличје са свих страна отимају тако да се он посвуда налази – код управитеља. по градовима. у ратовима. у пустињама. код робова. код слободних. ап. на одећи. овај опет на тајанственој гозби са Телом Христовим. Беседи на исту посланицу говори: „ . (al. у братствима строгих подвижника – тако се сви отимају за овај дивни дар. „ἀλλ’ αὐτὸς αὐτὸ (ἀρνίον) γίνεται. на путевима. него са својом крвљу уђе једном за свагда у Светињу извршивши вечно искупљење… а сада. крунама и ђерданима из бисера. код удатих. 679). у спаваћим собама. Златоуст у 14. на брдима. у ноћима. на верским саборима. За све је додуше умро да све спасе – колико је до Њега – јер је она смрт била једнако равна пропасти свих (ἀντίῤῥοπος γὰρ ἦν ὁ θάνατος ἐκεῖνος τῆς πάντων ἀπωλείας). 274. на длану. скинуо их је са људи и предао Оцу – не да их урачуна. 12. καὶ ἐκόσμησεν αἵματι. овај при руко­ полагањима јереја. код жена. на телима болесних животиња. 13) „οὕτω καὶ ὁ Χριστὸς. већ се штавише њиме сви украшавамо радије него венцима. у долинама. 9. на трговима. Сам Себе. на сребрним и златним судовима. 26). у миру. 12) — 175 — . у селима – насељеним и ненасељеним. на телима обузетих демонима. Овај се блиста на светој трпези. који је драгоценији од читавог света.“11) Упоређујући приношење жртава у Старом Завету (2. код мужева. Златоуст у 17.многих‘. приносећи себе Самог као жртву и дар Оцу“12). код дева.) Беседи на исто Јеванђеље вели: „На тај начин је и Христос и нас купио крвљу и украсио крвљу. ако није велика сила Распетога?“ (PG 48. принесен је за очишћење грехова многих‘. 129. код потчињених. Нико се не стиди нити крије лице помишљајући да је то символ проклете смрти. већ за њим чезнемо. 262). на драгом камењу. Овде Га назива не само свештеником.Тако се и Христос једном принесе. в. Њега ћеш видети како га посвуда песмама прослављају – у кућама. а у 47. на оружју. И тако не само да га не избегавамо. 826. 46. него и жртвом и жртвеником. јави се једном за свагда. рече. 95-96). θυσίαν ἑαυτὸν καὶ προσφορὰν τῷ Πατρὶ προσενεγκών . на књигама. PG 58. а не. 13) Беседи на Јованово Јеванђеље рече за Христа: „али Он Сâм бива ово Јагње. на мору и лађама и остврима.“13) Мада је у коментару на Посланицу Св. PG 55. 3). за ову неисказану благодат. на сликама зидова.‘ Ко Га принесе? Разуме се. јер га сви непрестано утискују на почасније делове наших удова и носе га наоколо свакодневно на челу урезаног као на стубу. 11-12.“ (PG 59.“ (PG 59. већ да их опрости. крововима. Затим наводи узрок зашто је принесен: . Павла Галатима писао да „Жртва је додуше била принета за целу творевину и била је довољна 11) PG 63. да својом жртвом уништи грех“ (Јев. свих‘? Зато јер нису сви поверовали.или јунећом. PG 52. Ода­ тле потиче велика љубав хришћана према оруђу Христове смрти – крсту. на завршетку векова. Мојс. Зашто рече . 536-538. (al. 518. PG 61. у креветима. И за онога од кога су се пре са ужасом одвраћали. καὶ ἠγόρασεν ἡμᾶς αἵματι. подигао је грехе. о коме Златоуст са великим одушевљењем говори у спису Против Јудеја и Јелина: „Та ни царски венац не украшава главе тако као крст.Једном. у трпезаријама. али није узео и грехе свих. пошто они нису хтели… Гле. и тако је драг и тражен од свих и свуда блиста и раширен је по зидовима кућа. Радо бих запитао јелина (незнабошца) откуда је символ осуде и те проклете смрти свима драг и зашто за њим жуде.

Беседи на Посланицу Јеврејима да „једном би принесен и удовољи за свагда“. већ због њега и жену и децу и слуге. били смо искупљени. већ много више. 15) „ἅπαξ προσηνέχθη. јер је Христос платио много више од онога што смо дужни били. тада се не може појавити ни њен траг ни сенка. нарушене првородним грехом. Павле) благодат. 476-477. кад је на њу изливено толико море благодатних дарова“ (10. а кад се сви заједно састану. 131). а неко други дошавши исплати не само тих десет обола. не само једнак нашој рани. и толико колико је море бесконачно према малој капљи. бeше бесмртан и не могаше умрети.15) Златоуст ипак није сматрао да се првосвештеничко Христово служење састојало искључиво у задовољењу правде Божје. καὶ ἱκανὴ πάντας ἦν σῶσαι. Беседа на Посланицу Римљанима).“ (PG 63. (зато) да оно… да (тело) буде довољно за смрт свих (ἀντὶ πάντων ἱκανὸν γένηται τῷ θανάτῳ)“ (PG 25.“ 14) а у 17. и усиновљени. него да је жртва Христова дала људима много више добра него што је Адамов грех учинио зла: „Христос није донео само толико користи колико је Адам наштетио. Његова жртва била уједно и задовољење правде Божје. Тако се и с нама десило. иако је Господ из љубави спасао род човечји. Као кад би некога ко дугује десет обола бацили у тамницу. јер ми смо не само од благодати примили онолико колико беше потре­ бно за поништење греха. човече. ­уша­вши у састав Његова тела. па и не само њега. Та ми смо се ослободили од казне.“ (PG 61. већ и здравље и лепоту и част и славу и достојанства која превазилазе нашу природу. који је у свом спису О ваплоћењу Логоса писао: „Када је Слово Божије (Λόγος) увидео да се људска поквареност не може уни­ штити осим кроз потпуну смрт (διὰ τοῦ πάντως ἀποθανεῖν). узима на себе тело које може умрети. καὶ εἰς τὸ ἀεὶ ἤρκεσε.(ἱκανὴ) да спасе све. не сумњај.16) И Ферстер примећује да су по Златоустовом учењу страдања Христо14) „Ἡ μὲν οὐν θυσία ὑπὲρ πάσης προσενήνκετο τῆς φύσεως. Из ових речи јасно се види да је. и не питај како је угашена она искра смрти и греха. већ изобиље благодати. Видећи толико богатство блага. већ у злату поклони десет хиљада таланата и уведе узника у царске дворе и посади га на престо највише власти и учини га учесником највише части и других преиму­ћстава – тада се онај што је дао десет обола у зајам не би тих десет обола ни сетио. — 176 — . и васкрсли после погребења старог човека. 112). а Он. и освећени. 647). Истог је мишљења пре њега био знаменити догматичар Св Атанасије Велики. 16) 16 PG 60. сјединили смо се с Њиме као што се тело сједињује с главом. Његови санаследници и сателе­сници. и оправдани и постадо­смо браћа Јединороднога. већ много више и знатније… Зато не каже (ап. као Син Божији. одбацили свако зло и препородили се одозго. Све је то Павле и назвао изобиљем благодати показујући да смо примили лек. јер са­свим нестаје. Сваки од ових (дарова) био би довољан да сам по себи ­поништи смрт.

дао је за нас крв Јединца свог невино рођеног. Он који нас је спасио толиком ценом. Није нас купио да нас уништи. sed antequam conderet mundum. non solum antequam pro nobis Filius moreretur. 74). Он не престаје да промишља о нашем спасењу. који у De Trinitate – О Тројству (13. 4). 18 Златоуст каже у 9. 1. I. Нити је Син против воље предат јер Отац није поштедео њега уместо нас (Гал. не жели да изгуби нас које је купио.ва била више него екви­валент за наше грехе. већ је с правдом милосрђе помешано толико да се Његова правда назива човекољубље. не мање неголи пре. да бисмо се ми обратили и спасли“ (Аd Stagirium a daemone vexatum – Стагирију изму­ ченом од демона). псалам. 18) — 177 — .“ (Не само да нас је ослободио од ранијих злих дела. II. Бог своју цену неће занемарити. већ се милосрђе меша са правдом. παρὰ δὲ τῷ Θεῷ οὐκ οὕτως. а код Бога није тако. Ако нас наши греси побеђују. невино умрлог. већ као на суштински акт бесконачне љубави Божије према људском роду. Qui nos tanto pretio redemit non vult perire quos emit. а код Бога није тако. et reconciliati sumus Deo per morterm Filii ejus“ (Јер знам да нас је раније Отац заволео. 19) 19 PG 47. већ је и обећао (најавио) да ће нам дати и друга много већа). ἀλλὰ καὶ πολλῷ μείζονα δώσειν ἕτερα ἐπηγγείλατο. (PL 38. 428. А у 22. dedit pro nobis sa­ nguinem Unici sui innocenter nati. 4). ὡς καὶ αὐτὴν τὴν δικαιοσύνην φιλα­ νθρωπίαν καλεῖσθαι“ (Јер код људи правда је лишена милосрђа. 154). иако бесконачно грешимо и иако се одвраћамо од Њега. Omnia ergo simul et Pater et Filius et amborum Spiritus pariter et concorditer operantur: tamen justificati sumus in Christi sanguine. Non emit quos perdat: sed emit quos vivificet. невино живућег. (PG 62. а сам апостол је био сведок јер вели: „Као што је изабрао нас у себи (самом) пре стварања света (Ефес. Златоуст каже да је код људи правда без милосрђа. Беседи на Посланицу Ефесцима: „Οὐ γὰρ μόνον ἀπήλλαξεν ἡμᾶς τῶν προτέρων κακῶν. Тако је учио о спасењу и блаж. 20) 20 „Παρὰ μὲν γὰρ τοῖς ἀνθρώποις τὸ δίκαιον ἀπεστέρηται τοῦ ἐλέους. примивши безброј блага. одмах у почетку живота за та блага платио непослушношћу и неблагодарношћу. Августин. (PG 55. 19) Тумачећи 142. pretium suum non contemnit Deus. καὶ τοσοῦτον. говору он каже: „Placuit tamen Deo per misericordiam suam redimere nos tanto pretio. et tradidit semetipsum pro me (Galat. 1025). 2. наћи ћемо 17) 17 Foerster. (PL 42. већ је купио да нас оживотвори. 20). quia et de ipso dictum est. ipso teste Apostolo quidicit: Sicut elegit nos in ipso ante mundi constitutionem (Ephes. 153. и то на такав начин да се ова Његова правда назива човекољубље). показујући да. innocenter viventis. ἀλλὰ ἀναμέμικται τῷ δικαίῳ καὶ ἔλεος. и Отац и Син и Дух обојице у исто време једнако и складно делују: ипак смо ми у Христовој крви оправдани и опед сједињени од Бога кроз смрт Сина његовог).20) На исти начин Златоуст схвата и лично спасење човека. Qui me dilexit. 20) Дакле. истргнемо ли неке изразе расејане по Златоустовим списима. 448). „јер би по правди следило да се уништи и изагна из живих онај ко је. већ пре него што је стварао свет. 126. Велику цену је Бог платио). Pretium magnum dedit“ (Ипак се Богу допало да нас кроз своје сажаљење спасе по толикој цени.17) То је сасвим тачно18) и доказује нашу тврдњу да је он на Христова страдања гледао не само као на задово­љење Божје правде. innocenter mortui. Додуше. Nec Filius Patre sibi non parcente pro nobis velut invitus est traditus. Али Бог је продужио да му непрестано добро чини. 11) пише: „Video quod et antea Pater diliexit nos. Si peccata nostra superant nos. не само пре него што је Син за нас умирао.

Сергий (Старогородский). показују­ћи да се нису сами спасили нити су 21) Архиеп. Тако у 2. говорити тврдици и себичњаку о сладости жртве за ближњега – говорећи са најамником. 25) PG 48. Praerogatum est illi: Quid retribuam Domino? Quid est. Његово је да први пита: Шта је то чиме бих могао узвратити Господу? Одговорићу: Свим оним што је мени дао. 24) PG 47. Pro qua re? Pro omnibus quae retribuit mihi. тражећи. Шта ми је дао? Прво. quaesivit me. Quando ab illo totum expectas. 4). од роба учинио братом. Златоуст вели: „Говорећи . он не може бити без нечистоте. (PL 38. већ своје спасење приписује човекољубљу Божјем… Због тога и Павле. perieram.“22) У његовим списима има више сличних места. non debitum exigentis.плата за грех‘. А зашто? Зато јер као што није ништа зло учинио. et fecit me. нисам постојао и створио ме је.награда за ваша добра дела‘. мада не осећаше ништа на себи. Блаж. de servo fratrem fecit me. чиме му можеш узвратити?). већ . указујући на казне и награде. Quid retribuam Domino? Non habes quod retribuas. 61. не само у загробном животу већ и овде на земљи. због саме суштине ствари. јер је човек. Православное учение о спасении. јер је он више него други Оци Цркве говорио против користољубља и других порока. 1041. није задржао исти ред спомињући добра дела. captivum redemit me. 402. Чиме да узвратим Господу? Немаш оно чиме би му узвратио. али зато нисам оправдан‘ (1. Quid retribuit mihi? Primo nihil eram.доста тога што на први поглед личи на јуридичко схватање спасења. и ако се успео до самог врхунца тако да се ослободио од греха. Quid rctribuam? Rependam. 23) PG 48. 23 („Јер је плата за грех смрт. Кор. 4. 115. говору каже: „Quid retribuam Domino? (Пс. купљеног ме ослободио.23) но упоредимо ли их са осталим местима те тематике којих је много више. онда јасно видимо да је Златоуст био далеко од јуридичког схватања моралног живота човека и његовог спасења. нашао ме је: заробљеног спасио. бејах изгубљен и тражио ме је. Авугустин у 254. 115. emptum liberavit me. књизи списа Стелехију о умиљењу он говори: „Вреди свуда опазити како (пророк Давид) нигде не спомиње своја добра дела. quaerens invenit me. 6.Не осећам ништа на својој савести. 12) verba sunt debitoris. Када од њега све очекујеш. говораше: . немој се узнемира­вати. 417-418. 1044.“25) Тумачећи Рим. Беседи о Лазару каже: „И ако је неко праведан. и ако је хиљаду пута праведан. quid habes retribuere?“ (Чиме бих могао узвратити Господу? (Пс. он је морао бирати и одгова­ рајући језик. 12) Ово су речи дужника. не онога који тражи дуг. а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу. 22) PG 57. Тако архиепископ Сергиј пише о Златоусту: „Није он могао. 1184-1185). ма хиљаду пута био праведан.“24) У 6. ништа једнако нећемо вратити за врлине које смо од Бога примили. јер те за то у будућем очекује награда са вишком.дар Божји‘. Санкт-Петербург 1910. тако је сматрао да није испунио меру дужне части према Богу. јер није рекао . — 178 — . јер ако и десет хиљада пута умремо и ако све врлине покажемо. Господу нашем“).“21) Златоуст заиста и говори тако: „Ако учиниш што корисно и за то овде не добијеш награду.

410. Не можеш ли тим путем – иди оним. већ да га избегавамо и непрестано да се старамо да угодимо Богу. то је неизмерно зло. Ако не можеш ући (у Царство небеско) путем девствености. Беседи на 2. И тако. то је неизмерно блаженство. „јер ни у шта друго после благодати Божије не треба полагати наду спасења. ми ћемо сами себе за грехе кажњавати… зато не бојмо се пакла. Не можеш ли путем милостиње – уђи путем поста. Не можеш ли бити драгоцени камен – буди злато. зато и прети паклом. зато је и обећао Царство небеско. то је радост и слава и част. Беседи на Посланицу Римљанима Златоуст говори: „Већа је награда ако чиниш (добро) не надајући се награди… јер све треба чинити ради Христа. Не можеш ући путем уздржљивости? Уђи путем милостиње.“27) Исту мисао он изражава у 12. Не можеш ли бити злато – буди сребро. јер то је Царство небеско. кад се огорчен одврати од нас: то је најгоре и најтеже… Бојмо се пре свега греха. за спасење је човеку потребна не само благодат Божија. које ни реч није кадра исказати. 30) PG 52. Тако ћемо већ овде припремити Царство и будућа блага. 496. 27) — 179 — . јер ово је страшније од онога. као ни накнаду и замену за труд. али само у Цркви“ (De capto Eutropio – О за­ро­ бљеном Евтропију). јер то је велика награда. уђи путем једног брака. Посланицу Коринћанима: „Ако Христа љубимо онако као што Га ваља љубити. само из темеља… Не можеш ли бити сунце – буди месец. то је пакао. већ је све то настало благодаћу.дуг примили. 480. који има код куће и 26) PG 60. PG 60. зато је одредио многобројне путеве. то је Царство небеско и наслада. Не можеш ли оним – иди овим. макар кроз други (уђи). 28) PG 61. Не можеш ли бити месец – буди звезда. а не ради награде. већ се бојмо да не увредимо Бога. само на небу. него у властита добра дела“ (ἐν μόνοις τοῖς οἰκείοις κατορθώμασι).“26) У 5. јер то је казна. то је живот и безбројно благо. 431. Не можеш ли бити девствена – ступај у брак са уздржљивошћу. већ и сопствена добра дела. љубимо Га као што треба љубити. и не само да га се бојимо. ни разум обухватити.29) Златоуст је учио о разним путевима којима човек може доћи до свог спасења: „Пошто је дакле наш Господ знао да ће се многи бојати ако један пут одреди. то је светлост. Не можеш ли бити велика звезда – буди макар мала. 410. 29) PG 52. ако не можеш кроз један брак. да Га ми љубимо.30) У спису Против непријатеља монашког живота он пише: „Шта дакле? Зар онај који станује у граду.“28) По Златоустовом учењу.

“36) По Златоустовом учењу морална је дужност сваког човека да се брине не само о свом личном спасењу. већ су потребне и хришћанске врлине: „Ако је потребно задобити Царство небеско. а Саул се у ризницама блага лишио овога и онога царства. јер уздржавање од порочних дела потребно је само да бисмо се ослободили од пакла. а друга слава месеца. 686. 19). А Павле с неком разликом пише овако: . 344. Тако учи и блаж. само да их не занемарујемо. 483. то није довољно ослободити се од греха. јер не спасава место већ морална воља и начин живота: „Адам је у рају.у дому Оца мојега многи станови‘. али ваља стећи врлине да бисмо наследили Царство небеско. већ их има много и различитих. 5. 32) — 180 — . А то што рече значи да ће једни сијати као сунце. 36.“31) По Златоустовом учењу човек се може спасти и у свету (ἐν τῷ κόσμῳ) усред људских брига и послова. 36) PG 62. Кор. откривајући да су . а једни као звезде. ако ли пак нећемо. PG 57. PG 53. Сол. 37) PG 48. брзо ћемо га угасити.Духа не гасите‘ (1. 356. 33) PG 60. уп.“32) Додаје и да нам је „многе путеве Бог дао за спасавање. то треба да буде дело нашег старања. 492). и друга слава звезда. али да после тога останемо мртви за грех.“33) Сматрајући да се тајном Крштења – коју назива Христовим даром – праштају сви греси. али који се може угасити при најмањој нашој непажњи: „Учинимо јачим онај пламен који одмах примисмо благодаћу Духа. Зато је речено: . 282. 15. 111. кад се подвргава каквом јаком дејству ветра. кад се гуши и спречава – а спречава се земаљским бригама и гаси се злом пожудом. као у луци. 451. PG 49. Јов се на ђубришту оправдао. То говори посредно и Христос. ако хоћемо. 41). А он се гаси кад нема јелеја.жену. тако и кад се он угаси не остаје ништа друго осим мрака. већ је још потребно и много се вежбати у врлинама.“35) Али за добијање спасења није довољно да се само ослободимо од греха. Августин (PL 38. 34) PG 60. једни као месец. јер се звезда од звезде разликује у слави‘ (1. не може да се спасе? Свакако није један начин спасења.“34) Праведност коју смо примили од Духа Светога јесте огањ који у нама гори. у душама нашим неће остати ништа осим таме. а Лот се у Содому спасао као на пучини морској.Друга је слава сунца. 169. А кад се он угаси. јер као што се са светилником појављује и велика светлост.37) 31) PG 47. 35) PG 59. мада видимо да нам и у томе Бог понајвише помаже. већ и о спасењу својих ближњих. Златоуст учи да је за даље пребивање у чистоћи потребно сопствено делање: „Што су пређашњи греси погребени. претрпео бродолом. то је због Његовог дара (Крштења).

о чему сведочи чињеница да су многи од призваних на спасење ипак пали у вечну погибију – а то значи да наше спасење и наша пропаст леже у нашој вољи (ἐν τῇ γνώμῃ τῇ ἡμετέρα).“42) Лепо даље рече Златоуст: „Обоје нам је потребно: и труд с наше стране и помоћ (благодат) Божија. 677. јер „велико је човекољубље Господње (πολλὴ ἡ τοῦ Δεσπότου φιλανθρωπία). нити је његово призивање ка спасењу насилно. 268. Господ је призвао источне мудраце. 309. уп. ми смо кривци за нашу пропаст. καὶ τῶν παρ’ ἡμῶν. εἰ μέλλοιμεν μετὰ ἀκριβείας σώζεσθαι. 41) PG 59. 526. 12) 39) — 181 — . 530-532. никада неће оставити ма колико ђаво на том радио.“38) А у тумачењу 13. тим пре тебе неће хтети насилно да задржава Бог Који све чини не због своје потребе већ због твог властитог спасења – као што те. псалма каже: „Бог се за Своју славу не брине тако као за спасење људи. 40) PG 55. 42) PG 57. после блудницу. покажеш ли само жељу. Бог се више стара за наше спасење од нас самих: „Ти не чезнеш толико за својом сигурношћу. колико се он брине за твоје спасење. PG 55. PG 62.“ (PG 60. јер су се многи спасли који пре бејаху велики грешници.41) Ту мисао Златоуст изражава овако: „Јер ако ти сам. PG 55.“39) Златоуст учи да никада не треба очајавати за своје спасење. καὶ τῶν παρὰ τοῦ Θεοῦ.“43) 38) PG 51. после њега хулитеља… сети се оног хулитеља Савла! Зато ни ми не треба да губимо наду на спасење. који се одвраћа од тебе. 26. имајући слугу који те мрзи.Према његовим речима. И тако. 43) „ἀμφοτέρων δεόμεθα. ако желимо да се спасемо с брижљивошћу. затим разбојника. 305. те је неверан и избегава те.“40) Али Бог не принуђује људе да буду добри. не би насилно хтео да га задржиш иако ти је врло потребна његова помоћ.

6) PG 62. ап. 56). τῆς Ἐκκλησίας τὴν οἰκοδομήν). „Учение св. Павла у Еф. Августин пише о Цркви у Tract. саграђена на темељу апостола и пророка. ово: „Quantum quisque amat Ecclesiam Christi. Блаж. 1907. 682. који су живели вером у будућег Спаситеља.једно тело‘? (То су) сви верни. Цркву Златоуст пореди са Нојевим ковчегом (ἡ Ἐκκλησία κιβωτός = лађа спасења). већ и старозаветне Цркве. Како? Та и они су знали Христа. 4) PG 48. Ноје – Христос.Јер да веровасте Мојсеју. 429. зато је природно и да се објашњење Златоустовог пастирског рада тражи у његовој представи о Цркви. Јован Златоуст Иако је Златоуст пастирство ценио као најузвишенији идеал на земљи.Авраам. он говори: „А шта је то . 5) PG 51. а познајући Га. тако и Црква спасава све оне који греше. 75. Као што је ковчег спасавао оне који су били у њему насред мора. . 1646). 5. отац ваш. 4: „Једно тело. 2) PG 48. Ev – Расправа у трактату 32 за Јована. — 182 — . 7) PG 52. њене суштине и њеног задатка зависи и разумевање целог хришћанства. tantum habet Spiritum sanctum“ (Колико било ко воли Цркву Христову. 3) Н.и) УЧЕЊЕ О ЦРКВИ „μίαν δεῖ εἶναι ἡ Ἐκκλησίαν. 13.5) Под Црквом Златоуст схвата не само чланове новозаветне. веровали бисте и мени. голуб – Дух Свети. јер она људе препорађа. по Златоустовим речима.7) Њеном Главом 1) PG 61. колико год их је било и колико год ће их бити.“1) (Црква мора да буде Једна). само спасавао. колико их је год у целој васељени. „ништа и нико није силнији од Цркве“ (οὐδὲν Ἐκκλησίας δυνατώτερον). 8. док Црква чини и више.“6) Црква је „јача од Неба“ (οὐρανοῦ ἰσχυρότερα). Ковчег је.3) Од схватања Цркве. Одакле се то види? . а то је слава Божија и назидање Цркве (τοῦ Θεοῦ τὴν δόξαν. један Дух. 1037-1038. међутим. Једно су тело и они који су пре доласка Христова угодили (Богу). који је њена праслика: ковчег је Црква. Не би написали оно што рекоше кад не би знали Њега. Сагарда. Св.4) Црква је.2) То и јесте основа читавог Златоустовог рада и сврха свих његових тежњи и подвига. 4. и виде. Иоанна Златоуста о Церкви“ // Церковный вестник. као што сте и позвани у једну наду звања својега“. они Му се клањаху. XXXII in Joan. 14741475. толико има у себи Светог Духа) (PL 35. сматрао је да он служи само једној сврси. 46) и пророци. Тумачећи речи Св. 79-80. јер о мени он писа‘ (Јн. био је рад да види дан мој. и обрадова се‘ (Јн.

ту нико нема нешто више од суседа“. по Златоустовим речима. 253-254. „јер где се тело зида. 22. Тумачећи Еф. ничег заједничког са својим братом. тим пре не сме у телу Христовом.Златоуст признаје Господа Исуса Христа. 13) PG 61. што је много више. 11) PG 62.“9) Због својег духовног карактера она ради постизања својег циља – бриге за верне – мора употребљавати духовна средства: „Црква је духовно лечилиште.15) Онај који исповеда да је Христос глава Цркве. и они који су у њу дошли не треба да се кући враћају пре него приме одговарајуће лекове“ (1. не сме рећи да он нема ничег заједничког с другим члановима Цркве: „Ако немаш ничег заједни­ чког са својим сачланом. 22 („Њега постави изнад свега за главу Цркви“) он говори: „О. јер су познали Христа. Беседа на Књигу Постања). 26-27. 185 (Св. PG 36.“ (PG 52. 16) PG 48. 79-80. узрок многих беда. а други мање важни13). Сада не украшава круна наше главе. 397). како опет уздиже Цркву! Јер где је глава. онда ни Христос није теби глава. Беседи на Посланицу Јеврејима он вели: „Анархија је свуда зло. 75. „Ἐκκλησία γὰρ οὐ τοῖχος καὶ ὄροφος. почетак нереда и узбуне. не би било тела.“8) Црква је. то су они међусобно једнаки по својим правима на припадање томе телу – био неко апостол или обичан верник. јер кад би се оделили. 15) PG 61.10) Црква обухвата све који у свим времени­ ма верују у Христа. по својим даровима чланови Цркве међусобно се разликују: као у обичном организму. тако и у Цркви чланови бивају различити – једни су важнији. већ вера и живот. „јер Црква није зид и кров.“11) Пошто сви хришћани сачињавају једно тело. а у Цркви је толико опаснија 8) PG 62. они који живе. Једно тело сачињавају и они који су угодили (Богу) и пре Христова доласка. и који ће живети.14) Ако у нашем телу не сме бити несагласности. У 34. али та разлика у даровима не даје вишим члановима право да се с презрењем односе према нижима.12) Додуше. 14) PG 61. 12) PG. не би било главе. уп. 9) — 183 — . утолико више што је благодат јача од природе. 848.“16) Златоуст учи о безусловној неопходности власти у Цркви. њено тело чине „верни читаве васељене. који су живели. тамо је тело: никаквим се посредништвом не дели глава и тело. 1. 260. ἀλλὰ πίστις καὶ βίος. 263. Григорије Богослов). 10) PG 53. установа чисто духовна. већ је Христос постао наша глава.

говорећи да су бацајући камење све лице његово изранили. То не би издржала ни друга власт (државна). већ оних који је желе“ (PG 35. PG 48. љубљени. и силно ћеш огорчити Бога“ (PG 63. Имамо положај да саветујемо и опомињемо“ (11. Беседа на Посланицу Ефесцима). пошто му је поверена брига за Цркву Назијанску) пише: „Ништа није корисније нити сигурније него кад се добровољно управља онима који се добровољно покоравају. Григорије Богослов. Без црквене помоћи немогуће је задобити спасење и обећана блага.колико је њена власт већа и узвишенија. Беседи на Посланицу Јеврејима он каже: „Бога ништа тако не вређа као поделе у Цркви (ὡς τὸ Ἐκκλησίαν διαιρεθῆναι). зато строго и кажњава оне који власти мало цене. рекао: . нити вам што заповедамо на деспотски начин. јер оно чиме се силом управља тражи да се у згодној прилици ослободи. те чува разум чистим и не дозвољава да у души превлада тиранија злурадости: таквог бих човека радо гледао као владара и земље и мора и градова и војске… Лако је потчинити грађане страхом. те да и она све своје уредбе и законе потчињава Божијим законима. Постављени смо ради учења Речи Божје. 231. Ако их не слушаш. а наше руковођење – а не власт – чува понајвише добра воља. 87). Ми који раздељујемо целину Цркве. колика је тек блага заслужио од човекољубивог Бога? То је уистину цар који савлађује срџбу. То што власти постоје. већ је и глава читава и лице је све цело‘. 697). моћи и слави). неће те благо казнити. и тако је учинио да су они посрамљени и постиђени одустали од тако злог савета. и што ништа не иде без реда и ограничења и што народи не лутају као узбуркани вали – то је дело Божије премудрости. а не због власти нити због владања.“ (PG 62. али само тело. макар и учинили хиљаде добрих 17) PG 63. Тако учи и Св. завист и улагивање. Говорећи о државним властима.Нигде не видим траг ране на челу. οὐκ εἰς ἀρχὴν οὐδὲ εἰς αὐθεντίαν· συμβούλων τάξιν ἐπέχομεν παραινούντων. јер тајна благочешћа (спасења) није оних који се принуђују. а онај који њих не слуша противи се Богу – . и ништа ти неће помоћи ако будеш противуречио. Идеал владара Златоуст слика овако: „Кажу за Блаженог Константина (цара) да. Земаљске власти могу такође везати. cum ei Nazianzenae Ecclesiae curam commisisset – Беседа Оцу. potestate et gloria (О власти. него најстрожије. 849).18) Црквена власт не заповеда својим вернима деспотски: „Ми нисмо господари ваше вере. док црквене вежу саму душу.19) Kако је Црква Тело Христово које мора бити љубављу чврсто свезано у живи савез. У 11. Златоуст је и од царске и државне власти захтевао да имају у себи религиозну и моралну основу. каже: „Онај ко се властима покорава. кад је била једном разбијена његова статуа и кад су га многи наговарали да се освети преступницима и да их казни. 695. појмљиво је што је Златоуст оштро осуђивао оне који су у њој изазивали поделе. неће моћи лако да привуче према себи наклоност толиког мноштва људи. већ добровољно. не покорава се властима већ показује послушност према Богу који их је установио. 18) — 184 — . 19) „Οὐ κυριεύομεν ὑμῶν τῆς πίστεως.“17) Али црквена власт битно се разликује од грађанске.јер нема власти да није од Бога‘ (Рим. 643. па једни управљају а други се покоравају. већ ћеш претрпети најоштрију казну и од људи. он у својој еклоги De imperio. јер се по нашем закону не сме силом радити нити принудом.. 13. он је опипавши својом руком образ и мало се осмехнувши. Ако је због таквих речи заслужио толику славу од људи. али учинити све приврженицима и расположити према власти – то је понајтеже. који у свом 12. јер ништа тако не одликује владара као нежна љубав према потчињенима“ (ib. 1). ἀγαπητοὶ. 696). и све потчињава Божјим законима. и мада неко небројено благо потроши и безбројну војску подигне и ма шта слично учини. говору (Oratio ad patrem. οὐδὲ δεσποτικῶς ταῦτα ἐπιτάττομεν· εἰς διδα­ σκαλίαν λόγου προεχειρίσθημεν.

Римљане и друге народе. Велика је то ствар. ὡς φιλαρχία. јер и британска острва. 85. Cor. II. 16. али ако једнако с нама мисле – то тим више. Неки свети муж… рече да ни мученичка крв не може такав грех опрати. 22) „Οὐδὲν οὕτως Ἐκκλησίαν δυνήσεται διαιρεῖν.“21) „Ништа неће моћи да раздели тако Цркву као жеља за владањем (властољубље). (PL 40. Мавра. 668) или: „Non esse quidquam gravius sacrilegio schismatic“ (Нема никаквог тежег преступа од раскола). 69). наговорити толика племена да напусте отачаствене обичаје. који не имађаху отаџбине. велика. Јер реци ми. да искорене укорењену навику. Блаж. Августин пише: „Ex ipso animali sensu (1. Мада је кратка реч .“22) У спису Против Јудеја и Јелина Златоуст дивно осликава величину Цркве. Индијаца.На томе камену сазидаћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати‘ (Мт. 21) PG 62. qui Ecclesiam noluerit habere matrem“ (Неће сматрати Бога Оцем.дела. тиранију насладе. јер је она покорила Грке. да одбаце силу злобе као прашину. идоле и мистерије. и доказ највеће величине и божанске моћи… И кроз кога је убедио (ἔπειθε)? Кроз једанаесторицу људи неуких. ни 20) PG 62. да распрше као дим жртвенике и храмове. (јер и насиље чини нечисте поделе [шизме]). Зашто? Зато јер је то болест властољубља. Kад се цела васељена још налажаше у безбоштву. 85). простих.сазидаћу Цркву Своју‘. (PG 62. 14) omnes dissensiones et schismata generantur“ (Из самог животног афекта настају све свађе (раздори) и шизме). 18). зато није требало имати с њима општење. иако није располагала никаквом спољашњом влашћу или силом: „Дванаест ученика бејаху сапутници Господа: ни име Цркве тада није ником ни на ум долазило. — 185 — . Блаж. који не жели Цркву за мајку). како онда разрушаваш Цркву за коју је Христос Своју душу положио?“20) Као главни узрок подела у Цркви Златоуст види похлепу за влашћу: „Ако (они који се одељују од Цркве) имају противне (православљу) догмате. историјски испољену у победи над разним народима и културама. 85. већ и потчињенима. Беседи на 1. 509). преступне свечаности и нечисти мирис жртава. 122). слабих говорника. Скита. сиромашних. Шта говорим? И ван наше васељене. незнатних. (PL 43. ни богатства. шта Он рече и предсказа? . јер се синагога још налазила у цвету. обратити толике народе. (PL 43. осетише силу речи: и тамо подигоше Цркве и олтаре.“ (PG 62. У 2. пашћемо под осуду не мању од оних који пробадају Његово тело… То говорим не само управитељима. Посланицу Тимотеју Златоуст каже: „ποιεῖ γὰρ καὶ βίος ἀκάθαρτος σχίσματα . да подигну посвуда олтаре у земљи Римљана. већ се удуби умом и помисли како је велика ствар напунити у кратком времену сву земљу под сунцем толиким црквама. Августин пише: „Nec habebit Deum Patrem. Персијанаца. која леже ван овога мора и у самом океану. зашто трпиш мучеништво? Зар не ради славе Христове? Ако си спреман душу положити за Христа. не претрчи је само.

“23) Указујући на чудотворни начин ширења Христове Цркве. роба с господаром. дела дивна и чудна. Јер има и она много имена. У беседи De capto Eutropio (О Евтропију робу) Златоуст говори: „Не удаљавај се од Цркве. хиљадама смрти. спас твој Црква и уточиште твоје Црква. због величанства назива је царицом. и не само њих већ. даје јој безброј имена да докаже њену племенитост. снају са свекрвом. и она реч .“24) Дакле. јер ништа није јаче од Цркве. јер нису га (учење) сви заједно примали. као и Господ њен: Оцем се на23) 24) PG 48. И заиста. робови. Та да није нека божанска сила то учинила. јер су такве речи Божје – да стварају дела.сазидаћу Цркву своју‘ све је то створила. која се простире с краја на крај земље. Јер учење које проповедаху растављало је често сина са оцем. кроз оне који праве шаторе. жену са мужем. оца са децом. ни говорничке вештине. то дело не би имало ни почетка. ни славе. показујући ту њену чврстину и непоколебивост. по Златоустовом учењу Црква није обична људска установа већ Божанска. Нада твоја нека буде Црква. ни силе речи. 831. а то их је подвргавало свакодневном непријатељству. због многобројног потомства назива родитељком седморице. већ увек цвета. који говоре туђим језиком… и кроз њих је сазидао ту своју Цркву. због чега је Златоуст свима препоручује и пред свима прославља. већ и тешке услове у којима су они проповедали реч Божију: „У сваком народу и граду – шта кажем: у сваком народу и граду? – у свакој кући искрсавао је рат против њих. због непорочности дјевом. мужа са женом. 829-830. ширење и утврђивање на земљи. Због тога. брата са братом. потчињеног с управитељем. о чему сведочи њено оснивање. управитељи. непрестаној борби. њихове катихумене – новајлије у вери. Свето Писмо назива је гором. Настао је општи рат против ученика и учитеља… Ипак они сазидаше Цркву. што је и горе. Никада не стари. Златоуст истиче не само особине апостола. сви су их прогонили: цареви. Тај је и цркве ове сазидао. како? Али Онај Који је рекао да буде небо и заиста га показао. јер Сам учини лаким све што бејаше тешко. и чињаше да се људи одвраћају од њих као од општих непријатеља и противника. Она је виша од неба. и Који је све створио речју. (некад) бесплодну. због сродства с Богом назива је кћери. и да засја сунце и показао светлост. ни знаменитости предака.телесне силе. — 186 — . шира од земље. PG 48. ни преимућства учености. Како и на какав начин? Силом Онога Који је то заповедио: јер Сам бејаше руководитељ. градови. већ кроз рибаре. и да се створи земља и дао јој биће. ни увода – јер. слободни. прости људи. народи.

Златоуст је непоколебиво и чврсто веровао у њену силу и коначну победу. Слично учи и Блажени Јероним. Нази­ ва се дјевом она која је заиста пре тога била блудница. quam faciendo contumelias. 62) писму Теофилу пише: „Fundendo sanguinem. Тако и Црква има много имена. код Христа блудница удавши се постаде дјева.зива. У Беседи о Хананејки он говори: „Не престаје борба против Цркве. У беседи О Светом мученику Фоки и против 25) PG 52. 402. 16. 344. Зар није довољно једно име да означи целину? Нипошто. толико се она увеличава: таласи се разбијају. Видели смо да је у исповедању вере Христове тражио потпуну слободу. 26) — 187 — . већ јој штавише помажу: „Ако на царски престо седне неко ко се с нама слаже у слављењу Бога. темељем се зове и вратима се назива. 27) PG 50. већ безброј имена. светлошћу се зове. (al. et patiendo magis. Christi fu­ndata est Ecclesia. расколницима и другим многобројним својим непријатељима. и безгрешним се зове и благом се назива. Расла је због прогона овенчана мучеништвима). PG 47. али не престаје ни победа… Колико други нападају. Persecutionibus crevit. да бисмо о Богу нешто научили. нове и дивне ли ствари! Код нас брак уништава девство. Код нас дјева кад се уда није више дјева. О. јер оно што је у заручењу за чуђење јесте то што је примио блудницу и учинио је дјевом. који у свом 82. јер и Сам Спаситељ захтева слободно и добровољно исповедање вере и испуњавање Божијих заповести. тада се наше ствари прослављају и постају сјајније. тада наступа време подвига и трофеја. руком. и Сином се зове. макар и мало.“25) Добро знајући какву је тешку борбу с Јудејима. а Цркву показује силнијом. 449. обликом и сликом Божјом се назива. прогонства не само да не штете Христовој Цркви. Према томе. и какву је борбу непрестано водила с јеретицима. 18). (PL 22. и путем се назива. милошћу се назива. ко нас одасвуд прогања и терети свим могућим невољама. PG 52. 741-742). Ко с њоме ратује. римским императорима и њиховим властима Христова Црква издржала. хришћанске ствари иду лошије – толико су далеко оне од тога да се људским почастима унапређују.27) Врло је важно знати како се Златоуст односио према јеретицима. 544. и Једи­ нородним се зове. martyriis coronata est“ (Црква Христова утемељена је на изливеној крви и патњи а не на учињеним јој бесчашћима.“26) По Златоустовом мишљењу.Врата пакла неће је надвладати‘ (Мт. Али кад се дочепа власти неко ко је непобожан. и Господом се зове и Богом се назива. сам себе уништава. природно је да се тог начела придржавао и у односима према јеретицима и да је био противник сваког насиља од стране Цркве. а камен остаје непомичан… Божија је реч: Црква је непоколебива – . време венаца и прослава и прилика сваковрсног јунаштва“ (О Светом Вавили). а код Бога брак успоставља девство.

Митр. јер иако је место дели. најпре моја мисао беше да никога не треба приморавати на Христово Јединство.“ (PG 50. ипак је Господ онај који је заједнички и сједињује их). 952). 13). 27). Harnack. III. да трпим муке. 81. 32) „Εἰ δὲ ὁ τόπος χωρίζει. Мој je обичај да трпим прогоне. Да на јеретике треба деловати и насиљем. сједињује је Господ Који је заједнички. а не да мучим. II. борити се расправом.30) међутим. Августин у свом писму (93. позивајући се на Јеванђеље по Луки (14. а не да прогоним. Sed haes opinio mea. треба деловати речју. 31. Собрание.31) Златоуст учи да. она ипак мора бити једна. — 188 — . побеђивати начелом (ratio) да не бисмо имали умишљене католике које бејасмо упознали као отворене јеретике. 701. non contradicentium verbis. Види нашу приступну лекцију из упоредног богословља (Гласник Српске православне патријаршије. 3-9). 1929. Болотов се позива на црквеног историчара Сократа. qui trepidationem nostram flagello abstulit“ (Наиме. Уп. 48) Винценцију (episcopo Cartennensi). он је ревносно прогонио несагласне са Црквом (новацијане и квартодецимане). quos apertos haereticos noveramus. Lehrbuch. al. 724. Тако је и Христос побеђивао. ne fictos catholicos haberemus.“ (Због тога говорим и сведочим да цепање Цркве падањем у јерес није мање зло [од уношења раскола]). ἀλλὰ σταυρωθεὶς. 30) PG 67. ut nunc alii dicant… gratias Domino. οὐ σταυρώσας. IV. ratione vincendum. sed demonstrantium superabatur exemplis… His omnibus harum legum terror.јеретика Златоуст каже: „Па и ја кад будем рат водио против јеретика. 31) Блаж. каже за Златоуста: „Поставши цариградски епископ. 329-330). који се и сам испочетка држао мишљења о незаконитости насиља у делима вере. ita profuit. 33) „Διὰ τοῦτο λέγω καὶ διαμαρτύρομαι. Болотов види у ­Августиновом учењу заметак теорије о инквизицији (III. (PL 33. већ је био разапет.) Уп. у истинитост тога није веровао ни сам Сократ. међутим.33) 28) „Οὕτω καὶ ὁ Χριστὸς περιεγένετο. Филарет.“29) Тврдећи то.“28) Болотов. nisi neminem ad unitatem Christi esse cogendum: verbo esse agendum.“ (Иако место раздељује. ὅτι τοῦ εἰς αἵρεσιν ἐμπεσεῖν τὸ τὴν Ἐκκλησίαν σχίσαι οὐκ ἔλαττόν ἐστι κακόν. то је учио блажени Августин. 83. (PG 62.32) Уношење раскола у Цркву није мање зло од падања у јерес. 29) Болотов. (PG 61. овај то наводи као тврдњу Златоустових непријатеља који су тиме правдали збацивање Златоуста са цариградске катедре (ἄλλοι δὲ ἔφασκον = а други су тврдили). иако је Црква раздељена на много места. 23) и Дела апостолска (9. ἀλλ’ ὁ Κύριος αὐτοὺς συνάπτει κοινὸς ὤν. не разапињући друге. disputatione pugnandum. PG 48. 87). quibus promulgandis reges serviunt Domino in timore. пише: „Nam mea primitus sententia non erat. Али ово моје уверење беше побеђивано не речима (људима) који су говорили против већ примерима оних који су наводили доказе). нећу ратовати с људима већ ћу одстрањивати заблуду и чистити од трулежи. 465-468.

407). када се почело јавно говорити 1) PG 61. PG 36. за које тврди и наглашава да је заиста тајна коју нико не познаје. (PL 16. Златоуст чини узгред врло кратку. која је изнад сваког очекивања и која је била сакривена. јер није права Тајна оно што се свима износи на знање. али врло важну опаску: „Јер постоји и друкчија Тајна“ (Ἔστι γὰρ καὶ ἄλλο μυστήριον). Der Katholizismus. Friedrich Heiler. 333. 527. 32. спасење и друго. seine Idee und seine Erscheinung. О томе нам сведоче његове речи о Цркви у беседи De capto Eutropio (О Евтропију робу). 402. 5) PG 62. 26. као васкрсење Христово.ј) О СВЕТИМ ТАЈНАМА УОПШТЕ „οὐ γὰρ δὴ θέμις ἐπὶ τῶν ἀμυήτων ἐκκαλύπτειν ἅπαντα. 4) PG 52. 2) PG — 189 — . Учење о Тајнама нарочито се сакривало пред непосвећенима (τοῖς ἀμυήτοις)2): то је била такозвана „disciplina arcani“.3) Али у ужем смислу признавао је седам Тајни. Да је наша тврдња оправдана потврђује и чињеница да Златоуст у својим делима говори о свих седам Тајни. Тумачећи Кол.4) Под том седморицом Златоуст је засигурно подразумевао седам новозаветних Тајни. веку и доцније. где се говори о Тајни Христовог Оваплоћења (τοῦ μυστηρίου τούτου = о овој Тајни). Златоуст је – осим седам Тајни – називао Тајнама у ширем смислу речи и друге хришћанске догме. 55. које Црква пружа вернима као реална средства благодати. Амвросије Милански у спису De mysteriis (О мистеријама) пише о Тајни: „Ne divulgetur quibus non convenit“ (Нека се не обзнањује онима којима не одговара). „τοῖς ἔξω“ (онима који су изван [Цркве]). München 1923. Јован Златоуст. 376-377. 3) PG 61. где речима Светог Писма Цркву назива оном која је родила седморицу (седам Св.5) Дакле. 1. Уп. која је за дивљење. И римски богослов Шанц у свом класичном делу о светим Тајнама признаје да је у 4. 645. Василија Великог у делу О Духу Светоме дознајемо да су се Оци у погледу светих Тајни придржавали највише светог Предања и да су врло мало писали о њима. Св. Св. Тајни) (αὐτὴν καλεῖ τίκτουσαν ἑπτά). Уп.“1) (Јер очигледно је да не треба откривати непосвећенима свецело оно што је постављено као Тајна (као света (Божија) одредба). Из речи Св. те друкчије Тајне и јесу седам Тајни које Црква Христова пружа својим вернима. Они су учили да се поштовање Тајни и учење о њима треба чувати ћутањем (σιωπῇ διασώζεσθαι). 188-189.

јер не верујемо у оно што видимо. 6) Paul Schanz. — 190 — . већ се сама објављује оним што јесте: јер неће бити божанска и савршена Тајна ако и од себе што додаш. 35. да праву Тајну чини њен унутрашњи смисао који се постиже вером. којих пак без свештених списа не би ни могло бити. cum legam oportere haereses esse. А још пре њега знаменити учитељ западне Цркве Тертулијан (рођен око 160. коме и јесте својствено да изврће истину. Није ли прописао он свом врховном жрецу да се само једном може везати брачном свезом. 53-56). Јован Златоуст. чврсто држала број седам као број посебних Тајни. набраја свих седам Тајни: „Nec periclitor dicere ipsas quoque Scripturas sic esse ex Dei voluntate dispositas. … Па и саме жене јеретика – какве ли бестидности! – се усуђују поучавати. указујући како јеретици. осим разних других свештенорадњи и обреда. затим. и приношење хлебова. а не о свима (Н. Mithra signat illic in frontibus milites suos (миропомазање). IV.) у спису De praescriptione haereticorum (доцније названом Liber de praescriptionibus). који говори о свих седам Тајни. већ све Св. већ друго видимо. qui ipsas quoque res sacramentorum divinorum. М. habet et virgines. прославља. 7) PG 59. оним од ђавола. Ястребов. 55. „Из лекций по догматическому богословию“ // Труды Киевской духовной академии.. тј. духовно (πνευματικῶς). Freiburg 1893. обећавати исцељења. (крштење). већ Духом Светим. И иначе се назива Тајном. Tingit et ipse quosdam utique credentes et fideles suos. ево читам. 1. Но. Кор.“7) У 7. 265. вршити изгоњења демона. је нужно да се појаве јереси (уп. 492. друго верујемо. et si ad huc memini. a quo intellectus intervertatur eorum quae ad haereses faciant? A diabolo scilicet. idolorum mysteriis aemulatur. који се чак и са самим божанским светим тајнама надмеће помоћу идолских мистерија. Источна Црква. ђаво кроз јеретике изврће истину и чак својим идолским „мистеријама“ подражава дејства божанских Тајни. Малиновски пише да Оци Цркве у својим списима говоре само о неким Tајнама. Сергиев посад 1909. cujus sunt partes inte­ rvertendi veritatem. 11. quae sine Scripturis esse non possunt Sequetur. 28). г. 8) PG 61. обећавајући и сам опроштај њихових преступа кроз овакву купјељ. да нико нема права да нешто своје додаје или одузима. contendere. Тајне (πάντα τὰ μυστήρια) треба очима посматрати унутрашње. Православное догматическое богословие. quam procaces! quae audeant docere. будући да. И он сам подвргава оне који су му верни и следују му некаквом крштењу. (PL 2.и писати о Тајнама. Ако се добро сећам. тј. forsitan et tingere (Јелеосвећење)“ (Не бојим се да устврдим да су Свештене књиге по Божијој вољи сачињене на такав начин да знају послужити делању јеретика. и Митра знаменује чела својих следбеника. Златоуст каже да нам се Тајна открива не мудрошћу (ἀπὸ σοφίας). ut haereticis materias subministrarent. 2 (Киев 1907). расправљати. јер таква је природа наших Тајни. Die Lehre von den heiligen Sacramenten der katolischen Kirche (Учење о Светим тајнама католичке Цркве).6) У свакој Тајни Златоуст разликује спољашњу страну од унутрашње: „Не треба о онима (Тајнама) које видиш тако (σαρκικῶς тј. Малиновский. безмало и крштавати). habet et continentes… Ipsae mulieres haereticae. Погрешност тог мишљења доказује баш Св. ваља се упитати каквим умовањем бивају изопачени они који творе јереси? Без сумње.19). Беседи на 1. exorcismos agere curationes repromittere. нема ли и он девственике и уздржљивце. Посланицу Коринћанима каже: „Тајна не треба доказе.“8) Из овога видимо да се строго пазило на тачно спољашње вршење Тајни по учењу Цркве. телесно) судити. celebrat et panis oblationem (евхаристија). expositionem (expiationem) deli­ ctorum de lavacro repromittit (покајање). Quid? quod et summum Pontificem (свештенство) unius nuptiis statuit (брак). Уп.

пуштају да учествују у Тајнама и откривају им њихов смисао.колико нам је могуће примити (καθόσον ἡμῖν δέξασθαι δυνατόν). 402. 7. 6). PG 47. нити бацајте бисера својих пред свиње“ (Мт. 56.9) Позивајући се на Господње речи: „Не дајте светиње псима.10) 9) PG 61. он забрањује учешће свих у Тајнама и осуђује оне који покварене људе. 10) — 191 — . људе без вере и оптерећене безбројним гресима.

снажан и расположен. већ неблагодарни људи. кад је човек болестан и немоћан. реците што значи то мноштво некрштених?… Ти поступаш попут човека који би хтео да се упише у војску при завршетку рата… Та и оружје се узима у руке не да утекнеш. Христос је дао крштење не да умиремо примивши га. због удовства жене.1) Пошто је у његово време још постојао обичај да се Тајна Крштења одлаже до пред саму смрт. пун je велике туге због сиротства деце. што избегаваш. него код куће. кад жена. зар онда сви да плачете и тужите? Каква је то неправилност (ἀνωμαλία)? Већ не говорим о томе да се вода изливала на мртве и да се светиња на земљу бацала.. „просветљењем“. 224. пун немира и збуњености. кад би требало учествовати у весељу. већ свеколике грехе. ишчекујући сваки час крај његовог живота. кад би требало празновати. Али нисмо за то ми криви. Беседи на Дела апостолска говори: „Како да те с правом не исмејавају незнабошци као човека који живи попут трута и неразумно? Јер ако је ваша наука силна. „нерукотвореним обре­зањем“. 225. кад је болестан и на самрти. већ живећи да покажемо његове плодове. 5. Зато призивам да се обратите оставивши све и да приступите крштењу са потпуном преданошћу. „погребењем“. 49. а не бојиш се онога што је најгоре – да умреш са толиким теретом грехова?. 22)? Па како онда бива противно томе? Јер и жена присуствује у сузама. а ако си уверен и искрено признајеш. што оклеваш? Кажеш да се бојиш да не би грешио. а кад Бог шаље Духа са небеса. шта чекаш.I) О Тајни Крштења Тајну Крштења Златоуст назива разним именима: „бањом пре­по­ра­ ђања“. „крстом“ итд. јер је боље крстити се у Цркви док је човек здрав. Реци ми – ко тако приступа Тајнама? Зар се тако прилази светој трпези? Зар се то може поднети? Када цар пошаље указ о помиловању оних који су бачени у окове – радост је и весеље. деца и рођаци окружују болесника и проливају сузе.“3) 1) PG 49. 3) PG 60.2) У 1. а сам болесник помрачена је ума. стој напољу (ван Цркве) и не слушај божанске речи. због осиротелости куће.Плод Духа јесте: љубав. Василије Велики (PG 32. кад би требало да се радује. 1221). радост. 2) PG — 192 — . не да прашта новчане заостатке. Како ћеш ономе који умире или посеченом дрвету рећи – принеси род? Зар ниси чуо: . нити се убрајај међу оглашене (катихумене). Слично је говорио и Св. деца кукају. већ да подигнеш знак победе против непријатеља… Ако ли још сумњаш да је Христос Бог. мир‘ (Гал. 23-26. он опомиње катихумене да то не раде.

он говори: „Није само рекао . Што се тиче ослобођења од првородног греха – то је дар (δωρεᾶς) Божији.“7) Златоуст учи да Тајна Крштења ослобађа не само од првородног греха. 348. смрти и васкрсења Христова. 11).9) 4) PG 60. већ „бањом пре­ порађања“. бити много теже кажњени (μᾶλλον κολάζονται) него катихумени. а неке чак уздиже до највише части. PG 61.Знајући да се у Тајни Крштења опраштају сви. онда се бој да сагрешиш и после крш­тења. 151. да сваку мисао противну Тајни одагнају од себе. мада видимо Бога како нам помаже (τὸν Θεὸν ὁρῶμεν βοηθοῦντα ἡμῖν). па и највећи греси. већ такође . Који све може. Василије Велики (PG 32. Златоуст одговара: „Јер не само да нам опрашта грехе. указујући на Тајну покајања.опрасте се‘.5) Указујући на велику силу Тајне Крштења и позивајући се на речи Св. а што се тиче грехова после крштења – то је дужност нашег труда. 6) PG 49. PG 49. а ко умре некрштен „казна ће бити неумољива“ (ἀπαραίτησον ἕξει τὴν τιμωρίαν). оправдасте се‘. одгађали своје крштење на подуже време. Кор. Оне пак који су се бојали да ће после Крштења грешити он је храбрио. да се очисте од сваке земаљске бриге. то ће нас тим пре Свети Дух Божији. иако је наглашавао да ће они који после Крштења греше. 23-24.“6) На питање зашто се Крштење којим нам се опра­ штају сви греси не назива „бањом опроштаја грехова“. многи су. Сина и Духа Светога. 188). Осим тога говорио је и: „Ако се бојиш да сагрешиш пре крштења. зноја и добрих дела рађа оправдање? Такво је човекољубље божанскога Цара да без напора чини (грешнике) оправданима.8) Говорећи о погружавању у Тајни Крштења. 225 и даље. 226-227. бојећи се да после опет не падну у велике грехе. пружиће нам потпуно оправдање и испунити нас великом радошћу. ослободити од сваког зла. кривце за безбројне преступе отпушта као слободне. Златоуст саветује да бдију. и као подсећање да све то савршава сила Оца. Ако царско писмо. не само да чисти од злодела.“4) Онима који се спремају да приступе „светим и страшним Тајнама“ Крштења. већ штити и од будућих грехова (καὶ πρὸς τὰ μέλλοντα ἀσφαλίζεται). Таквима је Златоуст напомињао да изненада може наступити смрт.посветисте се. Павла: „али се опрасте и посветисте и оправдасте“ (1. 483. да буду умерени и бодри духом. већ делује тако као да смо се поново роди­ли. 8) PG 60. Тако је учио и Св. те да душу очисте као дом кад очекују долазак цара у њега. 6. 5) — 193 — . 7) исто. Шта је достојније дивљења од тога да се без труда. 9) PG 59. Златоуст каже да се крштење врши трикратно (τρίτον δὲ τοῦτο γίνεται) као символ погребења. ап. уп. написано са мало речи.

145). 2114).12) И по Златоустовом учењу Тајна Крштења се не понавља. Посланицу Тимотеју Златоуст каже: „σὺ δοῦλος εἶ ἔσχατος. qui apud haereticos datus est.13) Говорећи о гресима после крштења и о жељи да се од њих очистимо. не греши против пастира како не би оклеветао њега и да због оних који су јавно осуђени од Цркве одговорност да положиш). да не изгледа да расуђују да је и њима својствено оно што и Христу). Григорија Богослова из знамените 40.16) 10) Римска формула крштења гласи: „Ego te baptizo“ (Catechismus Romanus. а не господар. 12) Baur. μετανοίᾳ δὲ ἐνταῦθα δυνατόν. али Крштење може извршити и човек који није нарочито славан. али је тада могуће покајање). 599. Августин кад. (PG 62.“ (Крштење заиста више није могуће. ни од оног који крштава. Беседи на 2. 15) PG 61. Беседи на Дела апостолска Спаситељеве речи: „Јован је крстио водом. каже он. 19). Исто је мислио и учио Блаж. (PG 62. него је и много лакше од проповедања Јеванђеља (τοῦ εὐαγγελίσασθαι). ја оправдавам (ego justifico).Mада он у својим списима не спомиње формулу Крштења. Григорије Богослов. Велика је ствар крштење. ја исцељујем свакога кога крштавам (ego sano quemcumque baptizo)“ (PL 38. Беседе о светом Крштењу: „Не тражи веродостојности ни од проповедника. I.крстићете се‘. али ту величину не чини онај који крштава. 115). док је за проповед Јеванђеља потребно много труда. Блаж. већ предвиђаше и будуће.ја вас крстим‘10) Духом Светим.15) Ове Златоустове мисли о личности савршитеља Тајне Крштења биле су по свој прилици изазване тиме што су многи катихумени одгађали своје крштење и због тога што су тражили да их крсти неки знаменитији епископ или презви­ тер. 5). PG 60. ἵνα μὴ καὶ ἐφ’ οἷς ἐκείνου κατηγορεῖς. већ у чије име крштава. Други је 11) — 194 — . пише: „Добри лекар исцељиваше не само садашње болеснике. 164). ја освећујем (ego sanctifico). говору (Sermo de Scripturis) Господње речи „Отпуштају ти се греси“. Према томе. ne judicare videantur ipsorum esse quod Christi est“ (Католичка (Црква) зато не понавља крштење. већ Онај Који се у Крштењу призива (ἀλλ’ ὁ καλούμενος εἰς τὸ βάπτισμα). 13) „Ἕτερον γὰρ οὐκ ἔστι λουτρὸν. јер је требало да се појаве људи који ће говорити: ја отпуштам грехе (ego peccata dimitto). без њега не можемо наследити Царство.“ (ти си последњи слуга. како сведочи Св. понавља он. 16) Навешћемо овде те речи Св. уп. Августин пише: „Catholica (Ecclesia) vero propterea non debet iterare Baptismum. него . ипак индиректно указује на ону којом се Православна Црква и данас служи.“11)11 Баур тенденциозно и погрешно приписује Златоусту данашњу римску формулу Тајне крштења. тумачећи у 100. PL 35. 610). Ти си овца. он примећује да се од њих можемо ослободити. 21. 14) „Λουτρῷ μὲν οὖν οὐκέτι δυνατὸν. прослављен због својег подвижничког и светог живота. јер с обзиром на људски труд (ἀνθρώπινον πόνον) није тешко крстити. Тумачећи у 1. εὐθύνας δῷς. а ви ћете се крстити Духом Светим“ (1. он додаје: „А није рекао: . 66. У 2.» (Јер не постоји друга купељ [крштење се не понавља]). али не више крштењем већ покајањем. Велика је ствар Крштење. које је и јеретицима дато. 25.14) У Тајни Крштења не пита се ко крштава. οὐ δεσπότης· σὺ πρόβατον εἶ· μὴ τοίνυν περιεργάζου τὸν ποιμένα. који се такође борио против тог обичаја. (PG 63. учећи нас смирености. (PL 43.

мученику Лукијану он говори: „Јуче се дакле наш Господ водом крстио.И Златоуст је говорио да у случају нужде Тајну Крштења не може вршити онај ко сам није хришћанин. 173). 33). (PL 43. I. Бог види срце. ни по доброти (оног) истог о коме је речено. 33). муч. нити истражуј достојност оних који те очишћују. Ово је Онај који крсти (Ј. У Похвали Св. не почива на доброти (доброчинству) оних. 21) PG 50. 396). а данас су сломљена врата паклена. као што учи Православна Црква. I. Та немојте се дивити ако сам мучеништво назвао Крштењем. per quos datur. а не од оних који су јавно осуђени. што се и са овим (Св. Њега треба спознати и признати“) док у 3. па и Јудеј и незнабожац (Catechismus Romanus. Лукијаном)20) збило. ипак су оба прстенови. — 195 — . Тако је говорио и блаж. Августин: „Baptismi sane vicem aliquando implere passionem“ (Крштењу је понекад својствено да за узврат изазива патњу). није ништа друго него Крштење Христово). Тако је учио и блаж. 19) Мисли на празник Богојављења. 368). Не суди судији ти који тражиш лека. (PG 50. (PL 43. јуче су се отворила врата небеска. Беседа на Јеванђеље по Матеју) он каже: „Како би ти хтео да се други узмогне спасити. 1053). ипак су се у реци удавиле. Hic est qui baptizat (Joan. нити од Цркве одлучени. јер иако нису биле распете као Христос. 22) „βάπτισμα πολλῷ τούτου τοῦ βαπτίσματος σαφέστερον. Теби је свако веродостојан за очишћење. нити прави разлику међу родитељима. sed ex ipsius de quo dictum est. 17) Римска црква учи да у нужди Тајну Крштења може извршити свако. И као што се они који се водом крштавају њоме и очишћују. Овде је изражено догматско учење Св.17) У спису Оpus imperfectum – Несвршено дело (8. мученицама Домнини и њеним кћерима Верники и Просдоки он каже да су оне крштене Христовим крштењем. и настаје неко чудесно и особито поништење грехова и очишћење душе. Тако је учио и блажени Августин у 3. књизи списа De Baptismo contra Donatistas: „Ecclesia catholica tenet. 20) Малиновски на стр. јер и овде Дух долеће с великим изобиљем (благодати).“ (ово крштење је много очигледније од оног обичног крштења). agnoscendus et approbandus sit“ (Против крштења од Донатиста пише: „Католичка Црква сматра. nihil aliud sit quam Baptismus Christi“ (Када је обављено Крштење Христово. 639).19) а данас се роб (Његов) крвљу крштава. да Крштење Христово. 18) PG 56. Григорија и о благодати свештенства (PG 35. 243).“21) У панигирику Св. За то Крштење Златоуст каже да је очигледније од обичног. 72.22) судија њихов и истражитељ тајних ствари: док човек види лице. било правилно или неправилно. али сваки је виши од тебе. па нека имају урезану исту цареву слику. а други гвозден. књизи Contra litteras Petiliani (Против пи­ сама Петилијановог) каже: „Сum ergo Baptismus Christi. преко којих се оно даје. 170). Јулијану. кад се не бринеш да сам себе спасиш?“18) Тајну Крштења. 91 погрешно наводи да је ова беседа посвећена Св. sive per iniquum sive per justum ministratus. и затим оба нека се утисну у восак – у чему ће бити разлика једног печата од другог? Ни у чему“ (PG 36. Расуђуј овако: нека један прстен буде златан. 522-523. само нека је од оних којима је то дозвољено. 143. може заменити само мучеништво. Августин (PL 43. 675. ut Christi Baptismus non ex merito eorum. по Златоустовом учењу. Један је бољи или нижи од другога. тако се и мученици очишћују сопственом крвљу.

“ (PG 52.“2) Код њега смо нашли два места где јасно говори о Тајни Миропомазања. Св. пошто се Миропомазање вршило непосредно после Крштења. 106). У Беседи De capto Eutropio ( О Евтропију робу) каже: „Онај Који нас запечаћује и који нам даде залог. Епифаније Кипарски у делу Adversus haereses (Против јереси) (III. г. дар Духа Светога. Посланице Тимотеју индиректно сведочи и да је Тајну Миропомазања вршио презвитер: „оно што је (Павле) рекао о епископима. καὶ δοὺς ἡμῖν τὸν ἀῤῥαβῶνα. част. φησὶ. Сильвестр. Καθέζεται ὁ ἐπίσκοπος ἐπί τοῦ θρόνου. епископ. Какав залог? Духа Светога. Ποῖον ἀῤῥαβῶνα.1) Један од узрока без сумње је тај (као што и еп. а тада у разно (време). τιμὴ. Крштење даје епископ. Беседи на 1. Златоуст у тумачењу 1. Τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον. καὶ σὺ βορβόρω μολύνεις τὸ παιδίον. καὶ τούτῳ μόνον δοκοῦσι πλεονεκτεῖν τοὺς πρεσβυτέρους. ἀλλὰ καὶ ὁ πρεσβύτερος. καθέζεται καὶ ὁ πρεσβύτερος. Говорећи о апостолском добу. Беседи на Дела апостолска каже: „Јер код нас једно и друго бива у исто време.“ (PG 61. ово припада и презвитерима. ταῦτα καὶ πρεσβυτέροις ἁρμόττει. τοῦ Πνεύματος τὴν χοριγίαν. а ти оскврњујеш дете блатом. Τῇ γὰρ χειροτονίᾳ μόνῃ ὑπερβεβήκασι. када се те Тајне нису вршиле истовремено. Χειροθετεῖ. Λουτρὸν δίδωσιν ὁ ἐπίσκοπος· ὁμοίως καὶ ὁ πρεσβύτερος ὡσαύτως. 21. Златоуст у 1. који је одрицао сваку разлику између њих. али и презвитер. 3) „Ὁ βεβαιῶν ἡμᾶς. 1. Оци и учитељи Цркве прва три века много мање говоре о Тајни Миропомазања него о Тајни Крштења. PG 60. IV.“4) Oве речи сведоче не само о Тајни Миропомазања.“ (PG 62. према њему. φησὶν.“ (Никакве разлике нема међу њима: јер један је поредак и једна је. καὶ ἓν ἀξίωμα. Златоуст додуше не помиње Аерија. haers. иако у 8. Опыт православнаго догматическаго богословия. Посланицу Коринћанима.“3) Још јасније о томе говори у 12. LXXIV) пише да је Аерије тврдио: „Οὐδὲν διαλλάτει οὗτος τούτου: μία γὰρ ἐστι τάξις καὶ μία. ἐπίσκοπος. Киев 18972. Рукополаже.II) О Тајни Миропомазања Руски догматичар епископ Силвестар. бојећи се урока: „Бог те почаствовао миром (μύρῳ) духовним.). Јер епископ једино (μόνῃ) хиротонијом надмашује презвитере и чини се да једино тиме има преи­ мућство над презвитерима. Ову разлику између епископа и презвитера Златоуст истиче највероватније због јеретичког учења презвитера Аерија (око 360. али не наводи ни имена многих других јеретика. исто тако на једнак начин и презвитер. 5) „καὶ ἃ περὶ ἐπισκόπων εἶπε. 553). Епископ седи на трону. Силвестар мисли) што су они у својим мислима те две Тајне сједињавали. 429. каже. коме припада заслуга што је у својој догматици изложио кратку историју појединих догмата.“5) Желећи да докаже да су у апостолско доба 1) Еп. и једно је достојанство. 408). седи и презвитер) (PG 42. већ и о томе да се она вршила над малом децом. 505). изобличавајући незнабожачки обичај да дојиље и слушкиње пљувачком помазују дечја чела. Беседи на Посланицу Јеврејима каже да је у његово доба било безброј јереси (μυρίαις αἱρέσεσι) 2) — 196 — . 4) „Ὁ Θεός σε μύρῳ ἐτίμησε πνευματικῷ. с правом је опазио да Св.

PG 48. није имао власт вршења Тајни (οὐδὲ γὰρ εἶχεν ἐξουσίαν). 144. тј.6) Шанц се позива на Златоустово тумачење Дела апостолских (18. међутим. 73. Тајну Миропомазања није могао вршити нити је вршио презвитер. Уп. а као такав. 797). Августин у спису De haeresibus ad Quodvultdeum (PL 42. а после њих предстојатељи Цркава. јер је био ђакон. Беседа). 321. (PG 63.7) Али то не значи. 6) Schanz. Златоуст на том месту пита зашто они које је крстио Филип (јер је био из седморице – τῶν ἑπτὰ γὰρ ἦν) нису примили Духа Светога (тј. 7) PG 60. уп. Thalhofer. да по Златоусту. 314. Ту Аеријеву јерес спомиње и блаж. како то несумњиво потврђује и његово учење о разлици између епископске и презвитерске власти. Тајну Миропомазања) од Апостолâ? Разуме се да ове Тајне није могао вршити Филип. 39-40). по речима Златоуста.Тајну миропомазања вршили сами апостоли. епископи. — 197 — .

да не бисте мислили да приступајући примате као из човека божанско тело. кад Христос каже: . већ све духовно (νοητά). указујући на олтар. како виде Исаија. 300. 7) PG 59. 743-744. и да зубима загризу у Тело.Ово је Тело моје‘. Freiburg 1910. Златоуст каже: „Крв и Тело Христово примаш. Тако и у Крштењу кроз чулно деловање бива дар воде. 370.“5) Напомињући вернима важност Тајне Евхаристије.“6) Да би јасније и јаче нагласио реалност Христовог присуства у Тајни Евха­ ристије. 200. која није аутентична. 260. тако сматрај да се и овде употребљава по суштини Тајна Тела. тако се причешћујемо спасоносном крвљу. 361. Јер кад би ти био без тела.1) У 1. 390. говорећи о Евхаристији.III) О Тајни Евхаристије Златоуст често и сасвим јасно учи у својим списима о Тајни Евхари­ стије. говорећи да Христос онима који желе даје не само да Га виде. и 2. 360. 381. и једу. он каже: „Не гледај што је то хлеб. 2) PG 49. а у 24. 3) PG 58. 51. Беседи на 1. а духовно дејство његово јесте рађање и обновљење. због чега га богослови радо називају „doctor Eucharistiae“. 507. дао би ти те дарове откривене и бестелесне. немој тако мислити. већ сматрајте да као огањ из клешта серафима. и да се сједине и сваку жељу испуне. јер као што восак. оно што се каже о хлебу и вину он преноси на суштину Тела и Крви. али пошто је душа спојена са телом. беседи О Јудином издајству он говори. Ове су речи узете из беседе De Poenitentia (О Покајању). Gerhard Rauschen. 6) PG 49. Колико људи сада говори: 1) Bardenhewer. и као приближивши се уснама божанском и пречистом ребру.“7) У 82. PG 58. само у чулним радњама (αἰσθητοῖς πράγμασι). Посланицу Коринћанима: „Оно што је у чаши јесте оно исто што је текло из ребра… Шта је хлеб? Тело Христово. приближивши се ватри. примате божанско Тело. „него и да дотакну. 345. али оне се понављају и на другим местима. Eucharistie und Bussakrament in den ersten sechs Jahrhunderten der Kirche. Patrologie. јер Христос није нама предао ништа чулно (αἰσθητὸν). ништа не губи од суштине нити више добија. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст говори: „Дакле. 369.“4) Говорећи о хлебу и вину у Тајни Евха­ ристије. послушајмо и верујмо и гледајмо то духовним очима. 5) PG 49. да „Христос лежи заклан“ (ἐσφραγμένος πρόκειται ὁ Χριστός). (al. 4) PG 61. он каже да „Тело Његово лежи сад пред нама“3). 17/18. нити сматрај да је то вино… да не буде. — 198 — .) Беседи на Јеванђеље по Матеју. пружа ти духовне ствари у чулним предметима.2) У 50.

победивши на њему‘ (Кол. реци сам себи: овим Телом ја нисам више земља и пепео. упитај ону жену која је боловала од крварења. једеш Га. Ово тело клиновима приковано и ишибано смрт није однела. већ и да Га дотичеш и једеш и у себе примаш… Зато треба увек бдети. ч.“8) Описујући светост. које се сјединило са оном божанском природом и благодарећи којем постојимо и живимо. не читаве већ скута њенога. Кириллов. већ нас Сам храни сопственом Крвљу и све нас њоме сједињује са Собом. други воду. а Он ти Сам Себе даје – не само да Га гледаш. Умољавам вас да не губимо себе недостатком побо­ жности. „Догматическое учение о таинстве Евхаристии в творениях св. то је оно тело које бејаше окрвављено. обућу!‘ Ето – видиш Га. Овим (Телом) је жалац његов сломљен. због њега се тада завеса црквена раздера и камење се распаде и сва се земља потресе. 1 (1896). 743-744. Помисли колико ти негодујеш против издајице (Јуде) и оних који распеше (Христа).. и не само вером. 33-37. већ да са трепетом и потпуном чистотом Њему приступамо. слику Његову. Упитај 8) PG 58. чисто. већ се с нама сјединио. већ слободан. жигоса их јавно. дотичеш Га. кад је сунце ово тело видело на крсту распето. кад си бежао? И ништа друго неће одговорити. копљем прободено. јер не мала казна предстоји онима који се недостојно причешћују. овим се надам Небесима и примању блага на њима: бесмртном животу. и које је спасоносне изворе излило целој васељени: један крв. силу и реалност Тела Христовог у Тајни Евхари­ стије. како то да си заробљен. заједници с Христом. овим је власт и сила његова посрамљена: . тело непоро­ чно. како то да ништа више не можеш. како онда да примамо са толиком непристојношћу Тело свемогућег Бога. којим су порушена врата смрти и сводови небески отворени. Ти желиш да видиш одело Његово. 2. Пази дакле да и сам не постанеш крив Телу и Крви Христовој!… Не беше Му доста што је постао човек. Иоанна Златоуста“ // Христианское чтение. што је био бијен и убијен. И када га (Тело) само видиш пред собом. већ и стварно чини нас Својим Телом… Какав пастир храни стадо властитим удовима? Та штa говорим: пастир!? Често и мајке после порођаја дају децу туђим дојиљама. одело. упитај море које Га је на својој површини носило.Разоружавши начала и власти. 15). Ако желиш знати колика је сила његова. Златоуст у 24. Посланицу Коринћанима говори: „Ако се нико не усуђује да безобзирно додирне људско одело. уделу анђелском. зраке је своје окренуло. која се дотакла не Њега већ хаљине Његове. овим је глава његова смрвљена. Беседи на 1. A.хтео бих лице Његово (Христово) видети. упитај и самог ђавола и реци му: зашто носиш неизлечиву рану. нити заробљеник. већ – Тело на крсту распето. ко те заустави. али Он то није допустио. — 199 — .

већ тело цара који седи на престолу. Али то можеш сада видети и на земљи. како су жиле твоје пререзане и како си девојкама и младићима постала смешна ти која си пре тога била страшна свима – и тиранима и праведницима? И као узрок томе показаће ово Тело. Приступимо Му дакле са жаром и са ватреном љубављу да не навучемо на себе казну. нада. тако је и на Небесима тело Цара (Христа). већ – неба небеса. како je твоја победа поништена. светлост.и смрт и реци јој: како је твој жалац ишчупан. Побудимо дакле себе и ужаснимо се и покажимо много већу побожност од оних варвара. већ познајеш и његову силу и цео домострој. Отвори дакле врата неба и погледај – боље рећи не неба. и ништа ти није непознато што је кроз њега учињено. живот. јер кога силно волимо често га и угризамо9)… Тако је и Христос дао нама Своје Тело да се нахранимо. јер као што је опасно приступати непромишљено. јер они гледајући у јаслама и колиби (κολύβῃ) не видеше ништа као што ти сада видиш. — 200 — . мртви ослобођени и сви вратари ада ужаснули се… Ово Тело нам даде да га држимо и једемо. тад су мртви васкрсавали. јер оно што је тамо најдрагоценије. и тада ћеш видети то што је речено. предузеше далеки пут и дошавши. нити арханђеле. тако је неучествовање у овој мистичној вечери – глад и смрт. узрок поуздања. непобожни људи и варвари: оставивши отаџбину и кућу. јер уколико смо већа доброчинства примили. 204). Не гледаш једноставно тек оно исто тело попут њих. па ипак са великим трепетом приступише. а ти гледаш не у јаслама већ на жртвенику. не жену која (Га) држи. свеза разума. Као што у царским дворима нису најважнији зидови и златан кров. већ јереја где предстоји и Духа где са великим изобиљем (благодати) лебди над предложеним (даровима). да не бисмо одједном нити без размишљања приступајући огањ себи на главу згрнули. привлачећи нас у што веће пријатељство. Ако после ове жртве тамо одемо. већ да не приступамо лакоумно. то ћу ти показати на земљи где лежи. будући да си у све Тајне тачно посвећен. тад је она тамница порушена и гвоздена врата сломљена. утолико ћемо више бити кажњени ако се покажемо недостојни доброчинства. Не показујем ти анђеле. са великим поуздањем попећемо се до оних светих дворова као да смо одасвуд неким златним оружјем опасани. са страхом и великим трепетом поклонише Му се. Та ова је трпеза нерв наше душе. јер кад се оно на крсту распињало. Овом Телу се још кад је у јаслама лежало поклонише мудраци. нити 9) „Οὕς γὰρ ἄν φιλῶμεν σφοδρῶς καὶ διαδάκνομεν πολλάκις. Подражавајмо дакле макар и варварима ми грађани небески. А то говорим не да не бисмо приступали (причешћу). Та шта говорим о будућем? Ова Тајна ти овде земљу чини небом. спасење.“ (PG 61.

12) као и да је сматрао Евхаристију жртвом која се приноси у Црквама. да он евхаристијском телу субституише управо право тело и потврђује идентитет обају најснажнијим изразима). Ова реч претвара (μεταῤῥυθμίζει) оно што је предложено.13) тј. призивању Светога Духа. (Bardenhwer. 502-503. 642. али је сила и благодат Божја. X (Gotha 1865). 203-205. и као што она једном додуше изречена реч: . 1. У беседи De coemeterio et de cruce – О гро­ бљу и крсту он говори: „Шта радиш. прим. 643. али било би сасвим погрешно на основу овога помислити да је Златоуст сматрао да се претварање дарова врши самим изговарањем Спаситељевих речи приликом установљења Тајне Евхаристије. 12) „Die Art und Weise der durch die Verba μετασκευάζειν (58. потребном за претварање хлеба и вина у Тело и Крв Христову. 398. Мојс. Уп. како то учи римска црква. нити Небеса Небесâ. Беседи о Јудином издајству. спремај срце за примање ових Тајни. говорећи о приступању Тајни Евхаристије.“10) У поменутој 1. Златоуст каже: „Не чини човек да оно што је предложено (хлеб и вино) постаје Тело и Крв Христова. dass er dem eucharistichen Leibe geradezu den wirklichen Leib substituirt und die Identität beider mit den stärksten Ausdrücken behauptet. — 201 — . PG 48. 403. Јереј стоји испуњавајући поредак (σχῆμα πληρῶν) и изговарајући оне речи. човече? Када јереј стоји пред трпезом подигавши руке према небу и призивајући Духа Светога (καλῶν τὸ Πνεῦμα τὸ ἅγιον) да дође и да дотакне предложене (дарове) (τοῦ παραγε­ νέσθαι καὶ ἅψασθαι τῶν προκειμένων) – велика је тишина и велико ћутање. 26b. Штајц пише: „Zunächst nehmen wir bei ihm die entscheidende Wendung wahr.“11) Из овога се види да је Златоуст учио о претварању хлеба и вина у Тајни Евхаристије у Тело и Крв Христову. и једеш. . исто тако и ова једном изречена реч од тада па до данашњег дана и до Његовог доласка на сваком престолу у Црквама чини жртву савршеном. Сильвестр. али се израз „епиклеза“ одомаћио и у нашој богословској литератури. и примајући идеш кући својој? Очишћуј дакле душу.“ (Начин претварања означен глаголима μετασκευάζειν (мењати. 11) PG 49. 434.Рађајте се и множите се и напуните земљу‘ (1. 397. Geschichte. Златоуст јасно говори о епиклези.“ (Најпре код њега (Златоуста) опажамо онај одлучујући заокрет. давати други лик) и μεταῤῥυθμίζειν (претварати) Златоуст није ближе описао).“14) То Златоустово учење не иде у корист римских богослова. 10) PG 61. (Steitz. 744) und μεταῤῥυθμίζειν bezeichneten Verwandlung hat Chrysostomus nicht näher beschrieben. већ Самог Владику њиховог.Небеса. Еп. Heiler. 380-390. 447. већ додирујеш. већ Сам Христос. Који је ради нас распет. 13) Тачније би било рећи „епиклиза“. Зар не видиш како на земљи гледаш оно што је најдрагоценије? И не само да гледаш. 28) даје нашој природи силу рађања деце. Harnack. „Die Abe­ ndmahlslehre der griechischen Kirche in ihrer geschichtlichen Entwicklung (Chrysostomus)“ // Ja­hr­ bü­cher für Deutsche Theologie. Lehrbuch. 360). 681. уп. 14) PG 49.Ово је Тело моје‘ – рече.

због чега нпр. Батифол, желећи да умањи значење ових Златоустових
речи, каже да оне уносе двосмисленост у његово учење о Тајни Евха­
ристије,15) које је иначе врло несавршено!16) Да је Златоуст заиста сматрао
призивање Светога Духа потребним за претварање Дарова, види се и из
његове беседе О васкрсењу мртвих, у којој он каже: „Јер без благодати
Духа никад не би било Тела и Крви светотајински.“17)
Други римски богослов Пробст правилно сматра да се према Златоусту
епиклеза вршила после изговарања речи установљења Евхаристије, но
није тачно да он учи да се пресуштаствљење вршило већ самим тим речима.
Своју тврдњу Пробст жели да докаже следећим Златоустовим речима у
књизи О свештенству (3, 4): „Јер стоји свештеник који не низводи огањ,
већ Духа Светога: он савршава дугу и усрдну молитву, не да би неки одозго
спуштен пламен сажегао предложене (дарове), већ да би благодат, сишавши
кроз њу на жртву, запалила душе свих и показала их светлијим од сребра
очишћеног огњем.“18) Из тих речи Пробст изводи да се епиклеза вршила
само ради распаљивања и очишћења душа („Entzündung und Reinigung
der Seelen“), а да се дејство Св. Духа на жртву (дарове) састојало само у
даривању освећења („die Gabe der Heiligung“), које освећује душе („und
durch dasselbe die Seelen zu heiligen“).19) Тим тумачењем Пробст противречи
сам себи, јер ако је пресуштаствљење већ извршено изговарањем речи
установљења Евха­ристије, онда не треба никаква молитва, и то још усрдна
и дуга, да би Свети Дух предложеним даровима дао дар освећења („die
Gabe der Heiligung“), ако су они већ постали Тело и Крв Господња! Са
Пробстове тачке гледишта није могуће протумачити ни следеће Златоустове
речи о Евхаристији: „А када он (свештеник) призива Духа Светога и
савршава најстрашнију жртву, и када се непрестано дотиче свима нама
заједничког Господа, реци ми: које ћемо Му место дати?“.20)
Из реченога се види да је по Златоустовом учењу савршавање Тајне
Евхаристије, тј. пресуштаствљење Дарова, наступало тек после призивања
15) „On ne peut signaler que l’ambiguité du cas“ (Могло би се само указати на двосмисленост
случаја) (Pierre Batiffol, Étude d’ histoire et de Théologie positive. L’ Eucharistie, la présence réelle
et la transsubstantiation, Paris 1920, 417). (Пјер Батифол, Студија из историје и позитивног
богословља. Евхаристија, стварно присуство и пресуштаствљење, Париз 1920, 417).
16) „Reconnaissons que doctrine de Chrysostome est encore très inachevée“ (ib, 418). (Признајмо
да је учење Златоуста још увек веома недовршено), (Исто, 418).
17) „σῶμα γὰρ καὶ αἷμα μυστικὸν οὐκ ἄν ποτε γένοιτο τῆς τοῦ Πνεύματος χάριτος χωρίς.“ (PG
50, 432). Уп. Steitz // Jahrbücher, 453.
18) PG 48, 642.
19) Ferdinand Probst, „Die antiochenische Messe nach den Schriften des hl. Johannes Chrysostomus
dargestellt“ // Zeitschrift für katholische Theologie, 2 (Innsbruck 1883), 292. Тог се неправилног
мишљења придржава и Jugie (Theologia dogmtica, III, 259-261).
20) PG 48, 681.

— 202 —

Светог Духа (епиклезе), а не после речи њеног установљења. Овде треба
додати и следеће: Свети Василије Велики је, расправљајући о светом
Предању као неопходном извору вере, још пре Златоуста писао: „Ко нам
је од светих оставио писмено речи призивања (ἐπικλήσεως) при благо­
словљењу (εὐλογίας) хлеба Евхаристије и чаше благослова? Јер се не
задовољавамо оним што је споменуо Апостол или Јеванђеље, већ
изговарамо и друго (ἕτερα) и пре и после (καὶ προλέγομεν καὶ ἐπιλέγομεν),
као оно што има велику силу за Тајну (ὡς μεγάλην ἔχοντα πρὸς τὸ μυστήριον τὴν ἰσχύν), примајући то из неписаног учења.“21) Ваљда неће Батифол
и Пробст тврдити да је „неписано учење“ (ἀγράφου διδασκαλίας), које је
знао Св. Василије Велики, било непознато Златоусту?22)
Тачно се придржавајући Спаситељевог учења о установљењу Тајне
Евхаристије под видом хлеба и вина, Златоуст сведочи да се сви – и
свештеници и лаици – причешћују и Телом и Крвљу Господа. У 18.
Беседи на 2. Посланицу Коринћанима он говори: „Има нешто у чему се
јереј не разликује од онога којим началствује: наиме, кад се треба при­
честити страшним Тајнама, јер се њих сви једнако удостојавамо (ὁμοίως
γὰρ πάντες ἀξιούμεθα τῶν αὐτῶν); не као у Старом Завету, где је једно
јео јереј, а друго потчињени, па народу није било дозвољено јести оно
што је јео јереј. Али сада није тако (ἀλλ’ οὐ νῦν), већ пред свима лежи
једно тело и једна чаша (ἀλλὰ πᾶσιν ἕν σῶμα πρόκειται, καὶ ποτήριον
ἕν).“23) Занимљиво је опазити да ниједан римски богослов није навео
споменуто место у Златоустовим делима о Евхаристији; међутим, неки
од њих су хтели да пронађу код њега места која тобоже потврђују доцнији
термин transsubstantiatio.24)
Да је Златоуст подразумевао да се Евхаристија обавезно прима под
оба вида – и Тело и Крв – види се из следећих речи: „Један сто стоји за
21)

PG 32, 188.
Кирил Јерусалимски († 386) у 23. катихези (Catechesis Mystagogica V) пише о светим
даровима: „Εἶτα, ἁγιάσαντες ἑαυτοὺς διὰ τῶν πνευματικῶν τούτων ὕμνων, παρακαλοῦμεν τὸν φιλάνθρωπον Θεὸν, τὸ ἅγιον Πνεῦμα ἐξαποστεῖλαι ἐπὶ τὰ προκείμενα· ἵνα ποιήσῃ τὸν μὲν ἄρτον σῶμα
Χριστοῦ, τὸν δὲ οἶνον αἷμα Χριστοῦ. Πάντως γὰρ οὗ ἐὰν ἐφάψαιτο τὸ ἅγιον Πνεῦμα, τοῦτο ἡγίασται
καὶ μεταβέβληται.“ (Затим, осветивши себе овим духовним химнама, молимо човекољубивог
Бога да ниспошаље Духа Светога на предложене Дарове; да учини хлеб заиста Телом Христовим,
а вино Крвљу Христовом. Јер увек кад год га додирне Дух Свети, то бива освећено и претворено).
(PG 33, 1113-1116). Уп. Тарасий Серединский, О времени пресуществления святых даров на
литургии, Рига 1895, 26.
23) PG 61, 527.
24) Ти се богослови позивају на 9. беседу De Poenitentia (О Покајању), управо на речи: „οὐ
γὰρ ὡς αἱ λοιπαὶ βρώσεις εἰς ἀφεδρῶνα χωρεῖ“ (јер не догађа се као са осталом храном у заходу)
(PG 49, 345). Али та беседа није аутентична: како Батифол правилно примећује, она би по својој
садржини могла припадати пре Анселму Кентерберијском него Златоусту (Batiffol, 419; уп.
Rauschen, 34).
22) Св.

— 203 —

све… једно те исто пиће даје се свима да пију, штавише не само једно
те исто пиће, већ и из једне чаше; јер је Отац, желећи да нас приведе
нежној љубави, и то одредио – да пијемо из једне чаше.“25)
Што сe тиче евхаристијског хлеба, несумњиво је да је Златоуст мислио
на обични, квасни хлеб, јер га он назива ἄρτος (хлеб); а осим тога,
указујући на то да је Христос испуњавао све прописе Мојсијевог закона,
говори: … „И пресне је хлебове јео… али ми нисмо потчињени нити
једном од тих прописа“.26) Пошто је у Златоустово доба био обичај да
се верни причешћују уобичајено на празнике (διὰ τὴν τῆς ἑορτῆς συν­
ήθειαν) чак и ако се нису достојно спремили за ту свету Тајну, Златоуст
у беседи О Крштењу Христовом устаје против тога и каже да је онај ко
је чист и ко се покајањем ослободио од греха достојан да се увек (ἀεὶ)
причешћује и да се користи сваки дан Божијим даровима, а не само у
дане празника.27)
Златоуст је строго пазио да верни приступају Тајни Евхаристије
наташте. Саопштавајући у 125. писму Cyriaco Episcopo exsulanti (изгнаном
Епископу Киријаку ) како против њега измишљају и говоре да је неке
причестио после јела, пише: „Ако сам то учинио, нека се избрише моје
име из књиге епископа и нека се не упише у књигу православне вере,
и ако сам нешто такво учинио, нека ме и Христос из Свог Царства
избаци.“28)
Тајну Евхаристије Златоуст посматра као жртву. Старозаветне жртве
он назива сенком, сликом без спасоносне силе, због чега су се оне често
понављале, јер нису давале опроштење грехова. Друкчије је са Христом
Који је Сам Себе једном заувек принео на жртву за грехе људи: „Шта,
дакле? Зар ми не приносимо жртву сваки дан? Дакако, ми приносимо
жртву, чинећи помен Његове смрти: и она је једна, није их много. Како
једна, а не много? Зато што је једном била принесена, као она у Светињи
над Светињама. Ово је слика оне, и она ове: јер увек једну исту приносимо,
а не данас једну овцу, а сутра другу, већ увек једну те исту, тако да је
једна жртва… Као што је свуда где се приноси једно тело, а не многа,
25)

PG 57, 386.
PL 48, 866.
27) PG 49, 369-370; PG 62, 29.
28) PG 52, 683. Блажени Августин у 54. писму Ad inquisitiones Januarii пише да се тај обичај
чува по целом свету: „Ex hoc enim placuit Spiritui sancto, ut in honorem tanti Sacramenti in os
Christiani prius Dominicum corpus intraret, quam caeteri civi: nam ideo per iniversum orbem mos iste
servatur“… „ordinem, quem universa per orbem servat Ecclesia“ (Због овога се наиме, допало Светом
Духу, да у част толике светиње уђе у уста хришћанина, пре него у тело неког другог… Наиме,
стога се овај поредак чува у целом свету… поредак којег свака Црква на свету чува). (PL 33,
203).
26)

— 204 —

тако је и жртва. Ону неисцрпну жртву, која је онда била принесена,
приносимо и сада. То бива у спомен онога што је тада било. Јер рече:
,Ово чините за мој спомен‘ (Лк. 22, 19). Не другу жртву, већ увек ону
исту чинимо коју је тада чинио првосвештеник, или тачније – чинимо
спомен жртве.“29)
Наведена места из Златоустових списа чврсто сведоче да се у Евха­
ристији сви реално причешћујемо Телом и Крвљу Господа, да се претва­
ра­ње хлеба и вина у Тело и Крв Господњу врши после молитве призивања
Светог Духа (после епиклезе), као и да је Евхаристија жртва.

29)

PG 63, 131; уп. Schanz, 472, 480 и Кириллов // Христианско чтение, 546-547.
— 205 —

IV) О Тајни Покајања
„Πῶς ἀξιοῖς τυχεῖν, εἰπέ μοι, ἐπὶ τοῖς ἁμαρτήμασι, μηδέπω ταῦτα
ὁμολογήσας;“1) (Како достојно задобити опроштај над
греховима, а ове још не исповедивши?)
Св. Јован Златоуст

Иако Златоуст у многим својим беседама говори о Тајни Покајања,
ипак неки богослови попут Херцога2) оспоравају да је он под тим разумевао и исповедање грехова пред свештеником (Ohrenbeichte). Баур који
тежи да докаже да је Златоуст заиста учио о неопходности исповедања
грехова пред свештеником, долази до закључка да, ако је Златоуст тако
учио, „он није никада смео пред својим вернима говорити тако (о покајању)
како је говорио.“3) Не упуштајући се у подробну полемику са споменутим богословима, навешћемо нека важнија места из Златоустових списа
која неоспорно сведоче да је подразумевао и потребу исповедања грехова пред свештеником. Пре тога ћемо споменути да Баурa у погледу
Златоустовог учења о овоме нарочито буне његове речи у 3. књизи списа
О свештенству, где он, расправљајући о власти свештеника коју им је
дао Бог, пише: „Бог је дао свештеницима већу власт неголи родитељима…
они рађају за онај, а ови за овај живот… јер имају власт праштати грехе
не само кад нас препорађају (тј. крсте), већ и после тога, јер ,болује ли
ко међу вама, вели, нека дозове презвитере црквене и нека се помоле над
њим, помазавши га уљем у име Господње, и молитва вере ће спасти боле­
сника, и подигнуће га Господ, и ако је грехе учинио, опростиће му се‘ (Јак.
5, 14-15).“4) Изгледа да због овога Баур мисли да је свештеник само при
Крштењу и Јелеосвећењу праштао грехе, али да тога није било при вршењу
Тајне Покајања.5) Иако Златоуст овде и не спомиње ту Тајну, то ипак не
значи да је заиста и негирао исповедање (Ohrenbeichte). У 1. Ка­тихези
оглашенима он говори: „Могуће је дакле Богу да нас недостојне испра­
ви не само бањом препорађања, већ и да нас пале, примивши силу
Духа, по­дробним покајањем (διὰ μετανοίας ἠκριβωμένης) доведе у старо
стање“6), а у спису О Лазару каже: „Јер имамо човекољубивог и благог
и брижљивог Господа Који – знајући слабост наше природе да кад због
1)

PG 63, 216.

2) Еd. Herzog, „St. Jean Chrysostome et la confession“ //

21-26.
3) Baur, I, 304.
4) PG 48, 644.
5) Baur, I, 302.
6) PG 49, 228.

— 206 —

Revue internationale de Théologie, 1902,

53. 83. и сами страдајући од греха и слабости. подсећајући да се приближава крај свете Четрдесетнице. 1046-1047. 49. ἱερεῖς) потпадну под грехе. 696. Беседи. док у 9. 408. 69. Крштењем и Миропомазањем). illud. 10) PG 53. тако се и сузама и исповешћу (καὶ ἐξομολογήσεως) одмах очишћујемо. очистивши се претхо­ дно исповешћу и преумљењем . Беседи на Књигу Постања.“9) У 10. „никакав опроштај греховима не би имали да дају (οὐδεμίαν συγγνώμην εἶχον δοῦναι τοῖς ἁμαρτάνουσιν)“. 9) PG 53. 273. vidi 7) PG 48. и долази до закључка да Бог то чини зато да би свештеници.лености ­па­днемо у грех – једно само тражи од нас: да не очајавамо. 726-727. а у 30. а у 6.11) У 3. признајући да је грех велика срамота (μαγάλη αἰσχύνη). јер кад сами не би грешили. „да дају и другима опроштај“ (καὶ τοῖς ἄλλοις συγγνώμην διδῶσι). 8) — 207 — . савршавати топлије ­молитве и вршити велико и тачно исповедање онога што смо сагрешили (καὶ πολλὴν καὶ ἀκριβῆ τὴν ἐξομολόγησιν τῶν ἡμαρτημένων)“. ако то не чинимо да се пред другима покажемо и постигнемо хвалу. PG 54. слушате божанске речи“12). Беседи на исту књигу говори: „Љубазни. Бесе­ ди на ту књигу. Беседа на. 13) PG 57.“7) У 5. 94. пожуримо сви на исповедање (ἐπὶ τὴν ἐξομολόγησιν) грехова. пише: „Јер кад бисмо се у овом животу кроз исповест (διὰ τῆς ἐξομολογήσεως) могли опрати од греха и добити опроштај од Господа. имајући дакле савезника – наступање поста. Беседи о Давиду и Саулу Златоуст опомиње и моли „да. Беседи на Матејево Јеванђеље вели: „И као водом и Духом (тј.покајањем (ἐξομολογήσει καὶ μετανοίᾳ) и свим осталим средствима. 14) PG 50. PG. то сведочи и 4. Златоуст саветује „да се жури на исповест (πρὸς ἐξομολόγησιν ἐπείγεσθαι)“10). 81. опомиње „да треба сада најстрожије постити. отишли бисмо онамо чисти од греха и нашли велику радост која ће нам бити дарована“8). говорећи о спремању за будући живот чињењем добрих дела и ревносним исповедањем грехова. уздржимо се од сваког зла и чинимо сваку врлину. уп. PG 53. да одустанемо од преступа и да журимо ка исповести (πρὸς τὴν ἐξομολόγησιν ἐπειχθῆναι).14) Да су заиста свештеници праштали грехе. 11) PG 53. уп.“13) Златоуст нас индиректно уверава да у наведеним речима подразумева исповест пред свештеником који даје опроштење грехова: у Беседи о апостолу Петру он расправља о томе зашто Бог допушта да и они око олтара (свештеници. 12) PG 54.

по његовим речима. 17) PG 49.Dominum‘ (.17) Треба приметити да већина римокатоличких богослова који су писали о Златоустовом учењу о Тајни Покајања (Раушен. на чему се базира римско учење о „задовољењу“(satisfa­ctio) као саставном делу Тајне Покајања. 19) Schanz. 20) Chiffletii. Милост Божија. говору пише: „Ad quam congregationem (Црква) etiamsi per malum clericum. sed tamen catholicum ministrum. Златоуст опомиње свештенике да „не износимо јавно њихове грехове“ (οὐ δημοσιεύομεν αὐτῶν τὰ ἁμαρτήματα) оних који долазе на лечење . У овоме се Римокатоличка црква разликује од Православне.о оној. Тридентски Сабор (XII canon de Poenitentia – Канон о покајању)20) и Римски катихизис (De contrition – О туги. 521-522. 16) — 208 — . 65)21) уче да у Тајни Покајања Господ не опрашта увек „оста­ тке грехова“ („peccatorum reliquias“) и временску казну коју дугујемо за грехе. Поле. ­опра­шта тако велик и страшан грех као што је одрицање од Господа! У 3. подразумева се да су се верни морали њима исповедати. Кирш. 229-231. видех Господа‘) где. али ипак правоверни посланик.18) Једино Шанц долази до закључка „да је основна Златоустова мисао да се Тајна исповести пред свештеником као пред Божијим замеником сматрала као исповест пред Богом. Августин у 71. овај – духовно оружје.“15) Да би свештеници могли опраштати грехе.исповест (ἐρχομένους εἰς τὸ ἰατρεῖον)16). 21) Catechismus Romanus. (Неко би се могао придружити овом сабору. у самом Светом Духу прима опроштај грехова). што делује у грчкој Цркви све до данашњег дана“. 126. онај има материјално оружје. in ipso sancto Spiritu remissionem accipit peccatorum“. а гре­ шницима саветује: „Покажи јереју рану (τῷ ἱερεῖ δείξον τὸ ἕλκος)“. Блаж. свештеник – грехе. et. Trid. PG 51. овај саветом. Can. Међутим. t. те стога тврде да Златоуст не учи тако. Decr. Златоуст учи да се у Тајни Покајања опраштају људски греси потпуно. 54. доказујући да је достојанство свештенства изнад царског достојанства. 126. 466). Rauschen.. 18) Rauschen. reprobum et fictum aliquis accesserit corde non ticto. невешта срца. Говорећи о гресима. (PL 38. Concil. Sacro-sancti et Oec. тобож лажни и умишљен. Функ па и Баур) и не спомиње већи део ових Златоустових речи које јасно сведоче да је он исповест пред свештеником сматрао саставним делом Тајне Покајања. а свештенику душе. Златоуст учи да Бог грех опрашта сасвим и не оставља никаквог трага о њему. 222. уп. цар опрашта новчане дугове. Уп. 570. онај силом. онај нагони. 293. и премдба тобоже као лош клирик. богатој ­сузама. толико је велика да она у Тајни Покајања. Златоуст говори: „Цару су поверена тела. Беседи De eleemosyna (О милостињи (милосрђу) он говори: „Ако је плач Петров 15) PG 56. 356.19) Што се тиче праштања грехова у Тајни Покајања. Schanz. овај опомиње.

што већина страда од крајње равнодушности. Тако ће бити последњи први и први последњи. и њезино се име много спомињало посвуда. и задобије благодат Божију. Ради ње узнемириваху подвојводу и војници се наоружаваху. (al. али сузе поништише грех. — 209 — . тако треба да наша душа увек гори. Зар нисте чули како је она позната блудница. иако једино због тога долажаху. већ и ако је упао у ждрело греха. Ова је блудница била некад код нас и заузимаше првенство на позорници. али је још већа кривица ако се човек доцније не промени. већ о оној из наших дана. Оплакуј дакле и ти свој грех. (PG 62. све споменуто презре и. 386). не знам како – или боље рећи. 298. 345). (al. сав је живот тако провела. тачно знам – пошто се добровољно реши и обрати. одбацивши мреже ђаволске. нити је извести из друштва дјева које су је примиле. Блаж. И удостоји­вши се неизрецивих Тајни и показавши достојну ревност према благодати. јер је лако уздићи се из дубине греховних понора. али горко као и Петар. већ велик и тежак. 26) горке сузе су пале на место на ком је стајао). Јероним у 11. ипак касније она претече многе (πολλὰς) необично великом уздржљивошћу. нека не губи наду на промену набоље. и тиранија њена беше ­велика. која је била из најпокваренијег града Финикије. Мада ништа није било срамније од ње кад беше на позорници. amarae in suum locum restituere lacrymae“ (Петар је три пута порицао (Мт.“22) Ево како говори Златоуст о сили покајања у 67. Нити је допуштала некадашњим љубавницима да је само виде. очистивши све благодаћу (покајања) и после крштења показавши велику хришћанску мудрост. и ништа је неће омести да постане велика и дивна! 22) PG 49. 26). (PL 22. Беседи на Посланицу Колошанима Златоуст каже: „Οὐδὲν οὕτως ἀποσμήχει τὰ ἁμαρτήματα. доцније својом побожношћу све у засенак бацила? Не говорим о оној блудници из Јеванђеља. како онда ти да не уништиш грех ако заплачеш? Не беше мали преступ одрицање од свог Господа. 39) писму пише: „Petrum ter negantem (Matth. како и сада видим. затворивши сама себе и проводећи многе године као у тамници.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Грех је кад се већ у почетку не изабере добро. и зао­грну­вши покајнички плашт. 68. која је својом распусношћу све превазишла. Баш то понајвише чини многе неваља­лима. али је не могоше вратити на позорни­цу. Многе је она лишила имања и многе је направила просјацима.уништио толики грех (τηλικαύτην ἐξήλειψεν ἁμαρτίαν). тако заврши живот. Али одједном. Многи су је окривља­ вали да враџбинама плете своје мреже не само лепотом тела. Некад је та иста блудница у мрежу своју ухватила и брата царичиног. У 12. ὡς δἀκρυα… Οὐδὲν ἥδιον ὀφθαλμῶν δεδακρυμένων“. (Нико не може да отре (опере) грехове. већ и чароли­ јама. не само у нашем граду. већ до Киликије и Кападокије. потрча ка небу. као сузе… Ништа није благодарније од очију натопљених сузама). Али ја вас молим да нико не буде такав.

Благодат се не — 210 — . но он се не поврати‘ (Јер.Устани. За оне дакле каже: . 11. страшна је немоћ грех. Цар.Ето постао си здрав. 119). 8). нико ти не смета. Шта је било јадније од Матеја? Али он постаде јеванђелиста. Кор. Страшна. Шта беше горе од Павла? Али он постаде Апостол. а они постати оно што нису.који мисли да стоји нека пази да не падне‘ (1. Шта је горе било од Манасије? Али је он узмогао да умилостиви Бога (4. 35. Цар. а ономе: . а овима: . нити да онај што је у Цркви себе сматра сигурним.Ко падне. Кад се силном љубављу приближавамо Богу.узми одар свој‘. 14).док ја дођем. Ко је био срећнији од Соломона? Али задремавши – паде (3. већ чини зла дела. јер не прекорева за прошло. и нека нико ко живи у врлини не дрема: овај нека себе не сматра сигурним јер ће га блудница често престићи. зато имаш Онога Који неће допустити да ти бања буде потребна. 21). јер само ако хоћеш да се спустиш у извор. већ и нешто горе.И рекох му кад учини прељубу у свему: врати се к мени. они – ослободити се од болести: многи болесници оздрављају и здрави оболевају. Снажно Му прионимо и приво­лимо страху Његовом срца наша (Пс. и опет овима: . 3. узми одар свој и ходи‘ (5. Штавише. не устаје ли?‘ (Јер.Зато нека нико не очајава налазећи се у греху. само пожели да устанеш. јер ови морају чувати оно што имају. Послушај шта Бог рече Јерусалиму: . 12). 7). 5. 10. Шта је било похвалније од Јуде? Али он постаде издајник. Али ипак ако се и налазиш у таквом стању и зажелиш да се мало уздигнеш. 14). јер не само да лишава добрих дела. штавише не само немоћ. 4).Укрепите клонуле руке и колена раслабљена‘ (Ис. нико ти не смета. већ нас воли кад Му приђемо. 7). а онима: . 3). Није Бог као човек. нити ако се покајемо пита: зашто си тако дуго одсуствовао. Колико би хтео да видиш још других таквих обраћања која су се у старини догодила и који се сваког дана догађају? Зато баш то и гово­ рим: да онај на позорници не очајава. 8. други сиђе пре мене‘ (5. имаш Онога Који ти заповеда да дигнеш одар свој. јер је он био добар но понекад падао у грех. Немаш ли некога да ти тамо помогне. Ако и тридесет осам година болујеш и желиш да оздравиш. само кад Му приђемо као што треба. а ни онај нек не губи наду. за оба дела могу пример показати на једном. све се страхоте одстрањују. Ако немаш човека. Он заборавља раније грехе. јер овоме каже: . више не греши да ти се што горе не догоди‘ (Јн. 4). Ко је био срећнији од Симона? А постаде јаднији од свих. Ако ли немаш човека да те спусти у бању. И сада је овде Христос и говори: . Таква су обраћања бивала не само у Новом. 5. већ и у Старом Завету. Не можеш рећи: . наиме на оцу овога.Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих‘ (Еф. јер је могуће да прве ­претекне. не очајавај. имаш Бога. ови чувати здравље.

“26) Златоуст говори и о епитимији за грехе. Беседи на 1.троши нити се расипа: она је врело које непрестано извире. Филарет. које је свагда у твојој власти).“24) У 3. Satisfactio poenitentiae est causas peccatorum excidere. Зато у 2. уп. II. XXIV) каже: „Poenitentia vera est. PL 33. и разбојник је био човекоубица. и разбојник. Историческое учение. 26) Арх. II) пише: „Plura solvendi habet subsidia. он додуше рану одстрани.“25) С потпуним је правом архиепископ черниговски Филарет рекао: „Нико после вечне Љубави и њеног ученика Јована није тешио грешника онако како га теши Златоуст и нико грешника није исцељивао онако како га исцељује Златоуст. А кад Бог уништава грехе. еклоги De Poenitentia (О Покајању) говори: „Јер Бог је врло човекољубив. Блаж. „οὐδὲ γὰρ οὐλὴν τῶν τραυμάτων ἀφίησι φανῆναί τινα. 516). Посланицу Коринћанима каже: „јер Бог не дозвољава да се види рана зацељена од повреда (грехова). 195). толико да није поштедео ни Јединородног да спасе неблагодарне робове. погибе. Св. Бог пак тражи душевно настројење. а Јуда. 24) — 211 — . (Истинито је покајање не прихватати (=не чинити) оно што је за кајање. 1218. тако цариник постаде јеванђелиста. већ као морално исправљајућу меру. Августин у спису De eccl. и тако уништава грехе да им нити трага (μήτε ἴχνος) не остаје. Господ твој може. 636-638. cap. (PL 42. тако хулитељ постаде Апостол!“23) Говорећи не само о потпуном уништењу греха у Тајни Покајања. књизи дела О свештенству 23) PG 58. из чије пуноће сви ми лечимо и душу и тело. Таква су Божја чудеса! Тако мудраци нађоше милост. (Лакше ће се откупити онај који Богу дугује неголи човеку. за дуг иште откуп. који дужник често не поседује. Немој ми рећи: много и тешко сагреших. он не може уништити знак. 589-590. не допуштајући приступа његовим наговорима). јер ако се и хиљаду пута лекар труди и ставља лекове на ране. Златоуст у 23. налазећи се на крсту. qui Deo quam is qui homini debet. не оставља ни знак нити допушта да остане траг. као одмазду за грех чија величина мора бити тачно пропорционална греху. 828). nec earum sugge­stionibus aditum indulgere“. наиме. Човек. већ и о потпуном нестанку сваког трага опроштеног греха. Амвросије Милански у спису De poenitentia (lib. па постаде грађанин раја. који беше с учитељем. постаде учеником. dogmatibus (app. 232. 25) PG 63. quae non semper debitori praesto est: Deus affectum exigit. et admissa deflere. али се спасила. qui in tua potestate est“. Па и Рава је била блудница. а оплакивати пак оно што смо починили. Homo pecuniam pro pecunia reposcit. Код тела то није могуће. али је не сматра као ви­ ндикативну казну. па како ћу моћи да се спасем? Ти не можеш. али знак њен остаје… и мада се лекар бесконачно труди.“ (PG 61. као лек против болести грешникове савести. (PL 16. јер му се противи слабост природе и немоћ технике и сиромаштво лекова. Дужност је покајања одсећи узроке греха. Приступимо зато и сада. poenitenda non admittere.

да учини пад дубљим. διορθώσεως ἢ κολάσεως. направио процеп већим. више је исправљање него ли пропаст (осуда). 30) 27) Мињ је ту реч превео са „poena – казна“ („poenam adhibere – применити казну. јер оно што бива више је опомена него ли осуда. ἰατρείας ἢ τιμωρίας. Тајни Евхаристије претходила је Тајна Покајања –исповести: „Јер време је исповести (ἐξομολογήσεως) и непо­ свећенима (катихуменима) и крштенима: онима да се после покајања удостоје светих Тајни (Крштења). очистивши се после Крштења од нечистоте. Павла: „Јер да смо сами себе испитивали. Златоуст у 28. 31-32).пише: „Јер не треба налагати епитимију (τὴν ἐπιτιμίαν)27) једноставно према мери преступа.“28) Тумачећи речи Св. ἀλλὰ Παιδευόμεθα· νουθεσίας γὰρ μᾶλλόν ἐστιν ἢ καταδίκης τὸ γινόμενον. 234). већ поучавамо се (παιδευόμεθα – словенски превод наказѹемсѧ није тачан).“29) По Златоустовим речима. ка­ знити“)! 28) PG 48.« (PG 61. 30) PG 57. κολαζόμεθα. А кад нам суди Господ. Τιμωρούμεθα. ап. Кор. 635. већ имати пред очима расположење грешника да не би. 29) »Οὐκ εἶπε. па журећи се да подигне оно што је пало. приступе са чистом савешћу Трпези (Евхаристији)“ (10. желећи да зашије подерано. Беседи говори: „Није (апостол) рекао подвргавамо се казни ради поправљања. не бисмо били осуђени. више је лек него ли казна. οὐκ εἶπε. није рекао кажња­вамо се осветама. — 212 — . Беседа на Матејево Јеванђеље). да не будемо осуђени са светом“ (1. 11. а овима да. 190. кара нас.

642. и него што то по правилу користимо. Пак не говори ли ово само по себи? Ако презиреш њега.3) Колико је узвишеном сматрао Тајну Свештенства сведоче и ове његове речи: „Свештенство се додуше обавља на земљи. биће раздрешено на небу‘. 5) PG 48. ипак остаје да је Златоуст високо ценио свештенство изнад свега) (Dr Menn. mit Aufbietung seiner ganzen Beredsamkeit in immer neuen Wendungen. so bleibt doch bestehen. нити арханђео. Др Мен пише: „Wie fasst unser Heiliger das Priestertum im allgemeinen auf? Er ist erfüllt von der hohen Würde des geistlichen Amtes und wird nicht müde.Што свежете на земљи. јер свештеници још на земљи врше небеске послове: „Онима који на земљи станују и на њој свој живот проводе. dass Chrysostomus das Priestertum über alles hochschätzt. Auch wenn wir zugeben. ἀλλὰ τοῦ χειροτονήσαντος αὐτὸν Θεοῦ.“4) Свештеничку власт Златоуст сматра највећом. Johannes Chrysostomus über das geistliche Amt“ // Revue inte­rnationale de Théologie. ипак је од тога више ценио свештеничку слу­ жбу: „Онај који сам за себе живи у аскези користи самоме себи. наређено је да врше небеске послове и добише власт какву Бог није дао ни анђелима. него што се то сусреће код хладног западњака.«2) (Благодат дејствује (делује) и кроз оне који су недостојни). 610. 2) — 213 — . биће свезано на небу. и што раздрешите на земљи. 643.“5) 1) PG 62. да велича њену узвишеност изнад свега земаљскога. und als wir sie in der Regel gebrauchen. οὐκ αὐτοῦ καταφρονεῖς. Εἰ καταφρονεῖς αὐτοῦ. уз понуду све своје речитости у све новим и новим реченичним обртима. seine alles Irdische weit überragende Herrlichkeit zu preisen. 89). поверивши је онима који су још у телу да представљају анђелску службу. већ Сам Утешитељ.V) О Тајни Свештенства »Οὐκ οἶδας τί ἐστιν ὁ ἱερεύς. Ἄγγελος Κυρίου ἐστί. Мада је сам био веома строг аскета и монах. PG 62.“ (Како наш свети схвата опште свештенство? Пун је похвала високог достојанства духовне службе и не посустаје. 635. већ Бога који га је рукоположио). а корист пастирске службе протеже се на читав народ“ (О свештенству). нити анђео. Јован Златоусти Златоуст је врло високо поштовао Тајну Свештенства. „Zur Lehre des hl. ни арханђелима. Св.«1) (Зар не знаш ко је свештеник? Он је Анђео Господњи. 4) PG 48. Bern 1905. не презиреш њега. али има вре­ дност небеских уредби – и с потпуним правом. 3) PG 48. dass die orientalische Rhetorik kühnere Bilder und eine lebha­ftere Darstellung liebt. »Καὶ δι’ ἀναξίων ἡ χάρις ἐνεργεῖ. Μὴ γὰρ τὰ ἑαυτοῦ λέγει. јер нити је човек. Па и кад допустимо да је оријентална реторика волела смелије сликаре и живахније изображавање. Овима није речено: . нити друга каква створена сила установила ову службу. 463. als man sie bei dem kühleren Abendländer findet.

да је не одбијамо: јер је у нашој власти и да остане и да оде. о рукоположењу свештенослужитеља у апостолској Цркви. 235.А живим не више ја. Дакле.“6) У Беседи De legislatore – О законодавцу (предлагачу закона) Златоуст сведочи да се у Цркви приликом хиротоније јереја овоме полагало на главу Јеванђеље као знак да се и сам потчињава Јеванђељу. а све чини Бог. то јест одобравање или дејство Духа. Беседи на Посланицу Јеврејима: „Како ће дакле бити с тобом благодат. доводи до пропасти и чини беспомоћнима. тј. 627. 418. Ово Златоустово сведочанство о нарочитој благодати Свештенства. 8) PG 48. Беседи на 1. и Његова је рука она која се дотиче главе онога који се рукополаже. Неки сумњају у аутентичност ове беседе. јер то и јесте рукоположење (χειροτονία). да она није неи­ збрисива.“9) Због ових високих захтева јавља се питање – не паралише ли се власт и активност благодатног дара свештеничког ако он проводи недостојан и неморалан живот? На то питање Златоуст у 8. 3 (1928).“8) Као што се види. О томе он сведочи и у 34. PG 62. Уп. најјачи је доказ против протестантске заблуде о свеопштости свештенства и непризнавању рукоположења путем свете Тајне. да буде прираст Духа (ὥστε προσθήκη Πνε­ύματος ἐγένετο). Полаже се рука човека (τοῦ ἀνδρὸς). кад одлети од нас.“ (Јер оног који не жели да верује како ће га Господ приморати?) PG 61. да га Дух Свети не остави беспомоћним и да би могао рећи: . мада свима управља. благодати Свештенства: „Свештеник мора имати душу чистију од сунчаних зрака. св. мора имати и душу чисту. уп. ако Га добрим делима не привучеш? Јер то је узрок свих добара. 7) PG 56.. 18-19. 116. за свештенство није довољна благодат крштења. говорећи да јој је писац непознат (incerti) (ib. 679. Расправљајући у 14. како учи Римокатоличка црква. 172-176. као што нас. ако се рукополаже како треба… није довољна само благодат (Крштења). — 214 — . да се не би лишио благодати Светога Духа. већ просто да је то било молитвом. 394). да остане с нама увек благодат Духа: јер она је наш вођ у свему. Златоуст је рекао: „Погледај како историограф није преопширан: он не говори како су били рукоположени.7) Свештеник. Златоуст je сматрао да се свештеник може лишити благодати Свештенства. већ је потребна и (благодат) рукоположења. 119. него живи у мени Христос‘. већ је потребно умножење благодати Духа кроз благодат рукоположења. тј. 9) PG 63. мада су и пре ње били пуни Духа. по Златоустовом учењу. Богословље. 393. 404. тј. Посланицу 6) PG 60. Тајна Свештенства врши се кроз рукоположење и молитвом. али од Крштења. Беседи на Дела апостолска о постављању првих ђакона у апостолској Цркви. „Τὸν γὰρ μὴ βουλόμενον πιστεῦσαι τίς κύριος ἀναγκάσαι.По Златоустовом учењу. PG 62.

de quibus dictum est. sed tua sunt sacramenta. а јереји у гресима. уп.« (PG 61. који су учили да се у Тајни Свештенства (а и у осталим Тајнама) даје благодат Св. то ће пре кроз јереја.10)10 јер човек ништа не уноси у предложене (Тајне). 610. et ille veniebat. κἀκεῖνός ἐστιν ὑμᾶς μυσταγωγῶν. non mundavit Ambrosius. не проповеда нити служи од својега. — 215 — . Мојс. и Очев. Св. што је по Богу. Јер казују. служба. 11) »Οὐδὲν γὰρ ἄνθρωπος εἰς τὰ προκείμενα εἰσάγει. но Твоја су таинства. казујући: Излићу Духа својега на свако тело (Јл 2. ви не чините. и Он је Онај Који вас у Тајни освећује. наиме. већ је ово твој дар. није очистио Амвросије. qui locutus est per prophetas. Једно је дародавац. PG 62. еда не би људи себи приписивали оно што беше од Бога). који говораше кроз пророке. Али сада Бог обично делује и кроз недостојне (δι’ ἀναξίων). чињеницу подложности свештенослужитеља слабостима и гресима оправдавао тиме што они у 10) Расправљајући о том питању у коментару на Посланицу Титу. praedicat aut ministrat: sed deputabitur in eis.“11) У 2. Господе. није очистио Григорије. друго пак онај који дарове расподељује. већ је све дело Божје силе. Neque enim humanae opis est divina conffere. кад би благодат тражила свуда достојне.“12) Штавише. facere nolite: dicunt enim quae Dei sunt. 21). 22). кроз преступна човека. наиме. саблазнио о извр­ шене Тајне. Блаж. Беседи на 2. јер ако је кроз магарицу и кроз Валама. али ради спасења народа Сам делује кроз све макар били и недостојни. Hoc quippe testatus est Spiritus. faciunt autem quae sua sunt“ (Када пак он реч Божију проповеда и тајнама Божијим служи. 12) PG 62.) (PL 16. Духа само кроз свете свештенослужитеље. quae autem faciunt. говорио због народа (4. а чине по своме властитом). 708-709). бољи су лаици него клирици). Domine. (PL 38. 612). ако ли је рђав. и благодат Крштења нимало не слаби због живота јереја… А ово говорим да се не би ко од присутних. говору каже: „Deinde coe­ pit Spiritus sanctus dari per ministerium Apostolorum. Посланицу Тимотеју Златоуст пита: „Шта дакле говориш: зар Бог све рукополаже.Коринћанима одговара овако: „Догађа се… да лаици живе у благочешћу. sed tuum. alius ministrator. већ бива прибројан онима о којима је речено: што вам говоре чините. non de suo. блаж. Амвросије Милански у свом делу De Spiritu sancto (О Светом Духу) (Prologus) пише: „Non mundavit Damasus. у људској власти чинити што је божанско. као што смо видели (говорећи о Тајни Покајања). 69. и зато се кроз њих не би вршило ни Крштење. Quae dicunt. ne homines sibi arrogarent quod Dei erat“ (Тада поче Дух Свети да се даје посредством службе апостолске. (PL 43. што чине пак. дакле. Августин у спису Contra litteras Petiliani (Против писма Петулијановог) пише: „Cum autem Dei verbum praedicat. 590). Златоуст је. наша је. Ово је јасно посведочио Дух. и недостојне? Не рукополаже Бог све. ἀλλὰ τὸ πᾶν τῆς Θεοῦ δυνάμεως ἔργον ἐστὶ. facite. Illi manus imponebant. Августин у 266. блаж. non mundavit Petrus. si malus est. Није. Јероним пише: „Quia vehementer Ecclesiam Christi destruit. Dei sacramentum ministrat. разматрајући строго живот јереја. Говорећи против донатиста. meliores laicos esse quam clericos“ (Зато што је жестоко урушио Христову Цркву. није очистио Петар. dicens: Effundam de Spiritu meo super omnem carnem…“ (Није очистио Дамас. Та шта не чини Бог ради нашега спасења? Шта не говори и кроз кога не делује? Ако је деловао кроз Јуду… тим пре ће кроз јереје. munus et Patris est. Но ово не беше од човека – нека не приписује себи служитељ више од онога што као служитељ може извршити. nostra enim servitia. Ови полагаху руке своје и Он долажаше. Sed hoc non erat hominum: non sibi arroget minister plus quam quod ut minister. 1226). 261). (PL 26. Alius est donator. non mundavit Gregorius. нити приношење Тела Христовог.

штавише и ђаконом. како би у случају каквог догматског спора показао своје знање и вештину: „Зато онај коме је дато да друге учи мора бити највештији у оваквим расправама“. уп. 565. дотични свештенослужитељ задобио бар Божије милосрђе. Амвросије (Ambrosiaster)18) – допуштају реалну једнакост презвитерског и епископског степена у апостолском добу.« (PG 62. 1. 20.13) Разуме се да недостојан живот свештенослужитеља има своје границе. па се епископ називао и епископом и презвитером. 1194-1195.14) Али свакако да свештенослужитељи и епископи. због чега Златоуст говори и о њиховом свргавању – лишавању свештеничког чина (καθαίρεσιν) у случају преступа. ἕως ἄν τὴν προεδρίαν ἔχωμεν. 470. Дап. те уједно саветује да би било боље. имамо достојанство и власт. он додаје: „А презвитери не рукополагаху епископа“ (οὐκ ἄν δὲ πρεσβύτεροι ἐπίσκοπον ἐχειροτόνησαν). 647. 16) PG 62. Тит. Лебедев. 5.16) На основу Св. На тај би начин. ако је свештенослужитељ учинио нешто што заслужује свргавање. PG 63. Беседа на Посланицу Колошанима). 726. 454 и даље. 19) PG 62. 183. 18) PL 17. 18). јер по неким местима изгле­ да да је назив епископа једнак називу презвитера (уп. 14).супротном не би били снисходљиви у праштању грехова грешницима. 17-18. 1. Али Златоуст је ипак сматрао да је хиротонија и у апостолско доба била искључиво у власти епископа. и тек је касније утврђена терминолошка разлика са номиналним уздизањем епископског степена. да се сам одрекне свог достојанства. све док председавамо. Док западни Оци – блажени Јероним17) и Св. 1 Тим. Флп. А. ап. 324). Болотов. дотле Златоуст ­сматра да тада терминологија још није била тачно установљена.19) 13) PG 50. „По вопросу о происхождении 14) — 216 — . 22) и „Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина (свештенства) на тебе“ (τοῦ πρεσβυτερίου) (4. PG 48. ако су и недостојни. εἰ καὶ ἀνάξιοί ἐσμεν. ἔχομεν καὶ τὴν ἀξίαν καὶ τὴν ἰσχὺν. 3. II. 656. 672. не чекајући суд других (τὰς παῤ ἑτέρων κρίσεις). Писмо и догматско учење Цркве. 7. по његовом мишљењу. 15) »Ἕως δ’ ἄν ἐπὶ τοῦ θρόνου τούτου καθήμεθα. а не презвитера. имају по Златоусто­ вим речима у Цркви и власт и достојанство све док не буду лишени те власти: „Све док седимо на овом престолу. а презвитери су називани и презвитерима и епископима. иако смо недостојни“ (3. тумачећи речи Св. Писма врло је тешко установити разлику између јерархијског степена епископа и презвитера. 17) PL 22. 1. 466-468. Павла Тимотеју: „Не полажи руке ни на кога брзо“ (5.15) Он захтева да свештеник добро познаје Св.

Даље Златоуст каже како мисли да се многи свештенослужитељи неће спасити и да ће их већина погинути. већ о онима који бдију над душама вашим. Opus non dignitatem“ (Видите шта је рекао: добро дело жели. . какав тек мора бити онај што има мноштво деце. PG 48. и изложен је мржњи и зависти многих. 54. да учи.пренеси на Господа бригу своју. Ако ли га с тобом Господ носи. свештенству) да заповеда по власти)“. Tim. А како је све то тешко!“22) Из историје Цркве се зна да је у 4. нити се по власти заповеда (οὐδὲ ἀπ’ ἐξουσίας ἔστιν ἐπιτάξαι = нити је могуће (епископу. Ако је онај што има десетеро деце која с њиме увек живе под истим кровом дужан да се непрестано брине о њима. 1194). већ се само потчињавају његовом ауторитету! Много је лакше императору управљати потчињенима. Василије Велики у свом писму новопосвећеном епископу Амфилохију пише о тешкоћи епископске власти: „Јер ако будеш хтео да сам носиш овај терет. O. „колико тога треба да има епископ: да је вредан. каже Златоуст. 658. који спасење потчињених претпостављају сопственом спасењу. Basilii. 365). 22) PG 60. „Зар не видиш“. „Ја не говорим“. Videte quid dixerit: bonum opus desiderai. 39-40. Дело. а да епископу нема опроштаја. Епископ је изложен језицима свих и суђењу свих. он се мучи и дању и ноћу разним бригама за стадо. 21) Уп. не би се отимали за то достојанство. што презвитер не би чинио?) (PL 22. 1). 23)“ (Monach. И блажени Јероним (као и Златоуст) признаје разлику између презвитера и епископа једино у томе што епископ рукополаже. већ као част и одмор. да је стрпљив. (PL 25. 20) Блаж. не достојанство).Епископску власт Златоуст описује као врло тешку и пуну велике одговорности. него епископу21) и свештенику. и Он ће те прехранити‘ (Пс. 462. „о онима који желе да спавају и који гледају на епископство као на одмор. јер њихов посао захтева „велику душу“ (μεγάλης τὸ πρᾶγμα δεῖται ψυχῆς). Кад би знали да епископ мора бити епископ свих и да мора носити терет свих. — 217 — . Сергиев Посад 1907. и разумних и неразумних. III. пита он. bonum opus desiderat“ („Ко епископство жели добро дело жели“) (1. III. већ и сасвим неподношљив. Јероним у Commentarium in Sophoniam пише: „Qui episcopatum desiderat. quod Presbyter non faciat?“ (Шта наиме чини Епископ ако се искључи наређивање. У писму Ad Evangelium (За Еванђеље) он пише: „Quid enim facit excepta ordinatione Episcopus. веку било много злоупотреба при избору епископâ и других свештенослужитеља. да је без мане? Епископу не дозвољава ни тајно да греши (τὸν δὲ ἐπίσκοπον οὐκ ἔνι λάθρα ἁμαρτάνειν). Benedicti. док код епископа нема ништа такво. 1377). S. Св. јер он има министре и све се врши по закону и наредбама. да се сваком грешнику много опрашта. али која не живе с њиме заједно. приликом чега је долазило первохристианской иерархии“ // Богословский вестник. он не само да би био тежак.20) указујући на то да се распре и свађе око епископства рађају зато што се оно узима не као руковођење браћом. Opera S.

Василије Велики (PG 32. 70-73. Јер какво је чудо ако тако греше светски људи. други оног. да постане човеком. па ћеш видети где се на јереја сваљује толико оптужби колико год има потчињених: јер сви који имају власт да дају ту част цепају се тада на многе странке. да буде попљуван. не заслужује ли горег пакла од онога којим се нама прети? Па ипак трпи и подноси толика зла Онај Који неће смрти грешника. по броју година и по заузимању људи. онај опет да његов рођак.до правих бојева и до рушења храмова. онај јер је врло богат па му неће требати да се храни од прихода Цркве. да буде ударан и да умре телесно најсрамнијом смрћу… И тако бива да Христово стадо не може нигде наћи утехе. који траже славу од многих и свашта чине за новац. колико богатство незлобивости!“24) 23) Болотов. ако поред побожности нема и много разума… И ја сам пре исмејавао световне поглаваре што деле части не по врлини душа. 652-653. да прими лице роба. већ свако стоји при свом мишљењу. уп. слава Теби! Колики је код Тебе бездан човекољубља. — 218 — . А узрок је томе што нико не гледа на оно на шта би једино ваљало гледати – на врлину душе. Далеко од тога да бих могао сматрати ове разлоге при оцењивању јереја опра­ вданима. трећи опет зато што га прогоне непријатељи. није ми то тако страшно. PG 48. кад и они који се праве да су од свега тога слободни. овај се упиње да његов блиски пријатељ. Светог Јована Златоуста шест књига о свештенству. 180-181. а нико неће да гледа на способнога. већ по богатству. нека се бира јер је из одличног рода. већ хоће да се обрати и да живи… Слава Теби. а трећи да његов улизица добије предност пред другима. 312). која много значи у тој служби. већ борећи се за небеске ствари као за какво јутро земље или за нешто слично. лове људе из стада и мећу их на чело таквих ствари ради којих се није устезао ни јединородни Син Божји да се одрекне Своје славе. 24) III. бирајући једни овог. те се може видети како се ни свештенички сабор не слаже ни међусобно ни са епископом. О томе сведочи Св. нису од њих ништа бољи.23) Против овога Златоуст нарочито устаје у својој књизи О свештенству: „Иди и погледај јавне свечаности на којима већим делом бивају обично избори на црквене службе. нити да испита душу. Не заслужује ли то ударе хиљадâ громова. али кад сам дочуо да се та бесмислица увукла у наше односе. па чак ни онога који би показивао велику побожност (πολλὴν εὐλάβειαν). Господе. веле. нити одахнути. већ се та част даје због других ствари – овај. не бих се усудио ради ње напречац бирати.

већ један човек… Ако је овај (муж) глава. volueris. У 24. ἡ δὲ σῶμα. Када будеш хтео да уживаш у жени више него што нужност рађања деце захтева. тада по Златоустовом мишљењу остаје само други узрок. πῶς δύο. ubi scribitur. нити слика неког на земљи. и то заиста добро. 634. in quibusdam vero humanitatis solatium“ (Ту доводе жену. 2) – али не ради рађања деце (οὐ διὰ παιδοποιίας). већ половина једног… Јер жена и муж нису два ­човека.VI) О Тајни Брака »ὅταν δὲ συνίωσιν. нису слика неког бездушног. 387-388). наиме ту се показује оно што Бог заповеда људима због рађања деце. За ово друго се позива на Св. 641). Григорије Богослову у својим Poemata moralia пева: »Γάμος συγγνώμη πάθους«… (Брак је гушење страсти…) (PG 37. Павла. Пуноћу човечије личности Златоуст је видео само у хришћанском браку. Пошто је први узрок установе брака због прена­ сељености на копну и у целој васељени отпао. Беседи на Посланицу Колошанима говори: „Твора­ чка Премудрост Божија разделила је једног на двоје од почетка… Не постоји један човек.2) Иако Златоуст сматра да се брак као μίξις (телесна веза. 547 (Liber de Virginitate). али не да би постали родитељи многе деце. 7. који говори: „Али због блуда сваки нека има своју жену“ (1. 424). 3) Морамо нагласити да Златоуст μίξις (coitus – путено општење) није сматрао злом. Liberorum procreeandorum causa. nunc est infirmitatis remedium. 2) PG 48. Августин пише: „Ad hoc etenim ducitur uxor: nam id etiam tabulae indicant. само што он (coitus) смета подвигу. ἀλλ’ ἥμισυ τοῦ ἑνός… Γυνὴ γὰρ καὶ ἀνὴρ οὐκ εἰσὶν ἄνθρωποι δύο. 530). — 219 — . 160). међу неким (људима) заиста утеха…) (PL 38. У 12. Тако је учио и Св.« (а кад се заједно састају (кад се сједине). 437. οὐκ εἰκόνα ἄψυχον. како онда бива двоје?“1) Два су узрока због којих је према Златоусту установљен брак: због рађања деце. jam peccatum est…“ (Брак је добро. ἀλλ’ αὐτοῦ ποιοῦντες τοῦ Θεοῦ. путено општење)3) појавио након 1) »Τὸ εὐμήχανον τοῦ Θεοῦ τὸν ἕνα εἰς δύο διεῖλε παρὰ τὴν ἀρχὴν… Οὐ γὰρ ἐστιν εἷς (ὁ) οὐδέπω. 88. Иако блаж. Он је сматрао да мушкарац или жена сами по себи не чине по­ тпуног човека. већ да их „сатана не искушава… неуздржањем“ (7. општење) (copula carnalis.« (PG 62. Он вели: „οὐ γὰρ ἡ μίξις κακὸν“ („јер телесна веза није зло“) (PG 62. већ си у греху) (PL 40. аскези (πρὸς φιλοσοφίαν) (PG 61. наиме уклањање распусности и гушење страсти. рђавим неваљалством (πονηρὸν. Сада је (брак) помоћ за слабост. PL 42. ап. Quando tu uti uxore amplius quam necessitas procreandorum liberorum cogit. κακὸν). Али у народу постојаше некад законска послушност према Богу. coitus – телесна веза. Кор. PL 44. већ они који изображавају (творе) образ (икону. ипак и он у спису De bono viduitatis (гл. слику) Самог Бога). 438). ἀλλ’ ἄνθρωπος εἷς… Εἰ ὁ μὲν κεφαλὴ. οὐδὲ εἰκόνα τινὸς τῶν ἐπὶ γῆς. 8) исказује исто учење као и Златоуст: „Naptiarum igitur bonum semper est quidem bonum: sed in populo Dei fuit aliquando legis obsequium. 5). Апостол потом налаже мужу и жени да се опет састану. а још више због гашења страсти природе. а она (жена) тело.

и много се о томе брине. Zhishman. 690. У 5. 213). како тврди Григоревски (Григоревский.) У 12. 546). Златоуст је дубоко схватао дух хришћанства на начин да то код њега није могло произвести неки противстав према екстремним мишљењима) (Ј. 388. сјединиће се у тело детета. да га уздигнем на степен породичног благородства. после пада првих људи) – ипак у Бе­седи на Посланицу Ефесцима он каже: „није телесна веза поквареност. већ . 12. а о уздржавању од жене не тако“ (PG 62. него је грех поквареност. спаја једно и друго… Зато је нарочито тачно и рекао (Мојсије): не да ће бити једно тело. concupiscentiam). wie sehr er auch die Ansichten seiner Zeit über Priester– und Mönchsthum theilte. док онога ко je обузет пожудом за новцем свуда осуђује. Das Eherecht der orientalischen Kirche. тако је и овде.“ (А пошто је ушла пожуда.прародитељског пада³ª – премда Богу за размножавање људског рода није био потребан такав брак4). Беседи на Посланицу Титу вели за Св. По томе су штавише једно. као што су тело и глава једно. па ако их мост са оба краја споји бивају један град. пошто он (врат). што црвениш од оног што је чисто? То бива код јеретика. да запушим уста јеретицима. Кад се те Златоустове речи упореде с учењем блаженог Августина о браку (PL 44. (PG 51. пошто дете са обе стране спаја обоје. брак појавио кад се појавила пожуда5) (тј. то бива код оних који доводе блуднице. Беседи на Посланицу Ефесцима он каже: „Не окривљуј пожуду (τὴν ἐπιθυμίαν. ³ª »διὰ τί γὰρ μή πρὸ τῆς ἀπάτης ὁ γάμος ἐφάνη. ушао је и брак. гаји то и греје и доприневши оно што од ње зависи.« (Богу није био потребан брак за то да би створио многе људе на земљи). већ због онога што чините.“ (Ма како да је делио и мишљења свога времена о свештенству и монаштву. Иоанна Златоуста о браке. Мојс. и премда се. Знам да се многи стиде тога што говорим. тако да троје бивају једно тело. εἰσῆλθε καὶ γάμος τὴν ἀμετρίαν ἐκκόπτων. а ти пропушташ да се онога стидиш. а не ради прељубе или блуда. тако бива и овде: жена. 544). и више него тако. 5) „Ἐπειδὴ γὰρ εἰσῆλθεν ἐπιθυμία. које сједињује и смешава тела обадвога. 168). Хоћу да покажем да се због овога (сједињавања) не треба стидети. Срамоти се дар Божји. doch zu tief den Geist des Christenthums aufgefasst. Беседи на Посланицу Колошанима о сједињавању мужа и жене (coitus) говори овако: „Како бивају (двоје) једно тело? Као што када би најчистије злато узео и смешао га са другим златом. јер се вратом деле: али се њиме више спајају него деле. Што се стидиш оног што је часно. 4). И Христос је често давао заповести о новцу да избегавамо то скрнављење. (А због чега се брак појавио после пада? (А због чега се брак не показа пре подмукле преваре?) Због чега нема телесне везе у рају?) (PG 48. А шта ако не буде детета. διὰ τί μὴ ἐν παραδείσῳ ἡ μίξις«. PL 41. 224). ап. Њега се стиди. Ако постоје два града која река уздуж дели. (PG 48. допуштена је ради рађања деце. 2. Он дозвољава да се користимо таквом пожудом и допушта други брак. јер то (јединство) чини мешање (μίξις). Павла: „Често ћеш видети како даје законе о законитом сједињавању (мужа и жене). рађа човека. топећи се од насладе и примајући оно што је најплодотворније (семе). 4) »γάμου οὐκ ἔδει τῷ Θεῷ πρὸς τὸ πολλοὺς ποιῆσαι τοὺς ἐπὶ τῆς γῆς ἀνθρώπους. 429). Учение св. већ се стидиш овога. 174). зар и онда они неће бити двоје? Разуме се. И дете служи као неки мост.“ (οὐχ ἡ μίξις φθορὰ. Та — 220 — .) (PG 62. 24) – свакако. 414. јер је око тога корена много ђубрета и блата. Дакле. ἀλλ’ ἡ ἁμαρτία· ᾔσχυνε γὰρ αὐτήν. јер као што онај који улива миро у уље чини све као једно. 389). Wien 1864. и нигде због тога не кажњава. осуђујеш Бога Који је тако одредио“ (PG 62.биће двоје једно тело‘ (1. онда не можемо признати да је Златоуст имао узвишенији поглед на брак. налазећи се у средини. Да су такви бракови – ту ствар чини мрском њихова исквареност јер. С правом примећује Цисман: „Chrysostomus hatte. Зато хоћу да очистим брак. als dass nicht eine Gegenwirkung gegen extreme Meinungen bei ihm hätte hervorgehen sollen. али томе је крива раскалашност и неуздржљивост. Оригинално је Златоустово учење о пожуди (ἐπιθυμία) у 2. корен нашег постанка. јер је овај мост из суштине двога. по његовом мишљењу. који избија у неумерености). тако исто и овде. јер је пожуда дата ради брака. још се не супротстависте до крви борећи се против греха‘ (Јев. Очистимо то дакле својом науком.

У 17. С друге стране. 7) PG 62. ut ipsi putabant. 611. 10) PG 62. (univira = жена која је имала само једног мужа) — 221 — . и другу која је имала двадесет и два супруга. због чега су га законодавци (црквени) и лишили оног спољашњег сјаја којим се први одликује (брачних венаца и др). где се један удовац женио двадесет пута. 84-85). 690). сведоче његове речи у 12. а једна удовица удавала двадесет и два пута. 1928. осуђујући други брак. не би било казне“ (PG 62. њих су називали „univira“. 71. а трећи или четврти и не спомиње. 10): „Εἰκὼν ὁ ἄνθρωπος τοῦ Θεοῦ γίνεται. писму Аd Age­ ruchiam (Агерухији) (око 409.каснијим списима он учи да је брак установио законодавац Бог. (PL 22. 554). matrimonio copulatos“ (Видео сам два међу собом слична случаја. нити слику нечег земаљског. 12) PG 48. Слично је учио и Климент Александријски у делу Paedagogus (2.11) али примећује да је он морално нижи од првог. она да зликовце кажњавамо и непослушне исправљамо. Павла назива брак „великом Тајном“ (τὸ μυστήριον μέγα)9). У 123. наше чланке: „Учење блаж.8) Златоуст по речима ап. Беседи на Матејево Јеванђеље говори да је „и једно и друго нама урођено“ и „усађено нама на корист. Павлов. уп. Кормчей книги. која су се јавила међу врло ништавним људима. 1052). 497). vilissimorum e plebe ­hominum comparata. Аугустина о браку“ (Гласник Српске православне Патријаршије. 1931. не чине неодухотворену слику. PG 62. 11) PG 48. Тако блаж. 9) PG 57. 327-329) и „Декрет Тридентског сабора о првородном греху и његова веза са учењем блаж. Аугустина“ (исто. unum qui viginti sepelisset uxores. то је могло бити последица чињенице што је ступање у трећи или четврти брак на Истоку било врло ретка појава. alteram quae vicesimum secundum habuisset maritum.12) знају и закони праштати грехе по нужди (Ἴσασι καὶ οἱ νόμοι τοῖς ἐξ ἀνάγκης συγγινώσκειν ἀμαρτήμασι).“10) Златоуст признаје и да је други брак по закону (εἶναι κατὰ νόμον). г. а баш они су сматрали да су живели у најбољем браку). 443. 50-я гл. (PG 8. Москва 1887. И блаж. Из тога што Златоуст говори само против другог брака. уп. extremo sibi. 20.“ (Човек постаје образ (икона) Божија. 64. једног који је саблазнио двадесет жена. писму пише: „Sola libido insita a Deo ob liberorum procreationem“ (Саму страст дао је Бог због рађања деце). PG 62. већ слику Самога Бога. уп. Познато је да су и код Римљана веома биле цењене удовице које нису ступале у други брак. Беседи на Посланицу Колошанима: „Кад се заједно састају (муж и жена). ради чега човек сарађује човеку у рађању). А. 495. (PL 22. Августиново учење о „concupisce­ ntia – пожуда. 690. καθὸ εἰς γένεσιν ἀνθρώπου ἄνθρωπος συνεργεῖ. морао још у већој мери бити противник и трећег или четвртог.) Јероним пише: „Vidi duo inter se paria. 8) PG 54. консеквентније и одређеније. док је у Риму многобрачност била врло раширена. 387. 387. Јероним наводи примере из Рима. 6) PG 47. страсна жеља“ много је систематичније. наиме – срџба и пожуда. а ова да децу рађамо и да се род наш шири кроз наследнике“. штавише. Јероним у 54. није никакав грех оно што бива по нужди… Та није Бог створио природу тако да по нужди греши: јер кад би тако било. 613.7) да спада у свете Тајне за чије је извршавање требало позивати јереје и кроз њихове молитве и благослове утврдити узајамну слогу супружникâ. а колико га је високо ценио и у вези мужа са женом гледао слику не нечег неодухо­ твореног и земаљског. може се закључити да је. да би били везани Божјом благодаћу и да буду под Божјом наклоношћу (ὑπὸ τῆς τοῦ Θεοῦ ῥοπῆς).6) да је „слика Цркве и Христа“.

“ (PG 62. 549). па додаје: „Ако се дакле онај који се оженио брине за оно што је земаљско. Τότε μὲν γὰρ καλῶς τοῦτο συνεχώρησεν. Тим. као да није могуће постати (епископ) без овога (без жене). Јер онај који не чува никакву оданост према умрлој жени како би „Οὐ νομοθετῶν τοῦτό φησιν.“ (PG 62. каже. III. Златоуст у 10. Τινὲς δὲ. Τινὲς μὲν οὖν φασιν. већ тако частан. 547). ὡς μὴ εἶναι ἐξὸν ἄνευ τούτου γίνεσθαι. Беседи на Посланицу Титу он каже: „Апостол говори: Ако је неко. да је могуће после њега успети се на свети престо. У томе кажњавајући обесне и дрске и не допушта после другог брака да им се уручи таква власт. 145. Беседи каже: „Ово каже (апостол) не установљавајући закон.И Златоуст је. 13. већ само уступком због тадашњих прилика у друштву. Григорије Назијански. Μιᾶς γυναικὸς ἄνδρα. без мане. Исто су мислили и многи други славни епископи. 15) Болотов. Павла. Јер тада је (апостол) то добро рекао према природи обичаја. као да (је) нема. Златоуст ово сведочи и својим животом. придржавајући се учења Св. А неки тврде да је тиме рекао да (епископ) буде једне жене муж“13). попут других Отаца и Учитеља Цркве који су други брак с правом сматрали морално нижим од првог. πῶς φησι. ὡς μὴ ἔχοντα. А ако не би било тако. допуштао могућност да ђакон. Василије Кесаријски. ὡς πρὸς τὴν τοῦ πράγματος φύσιν τὴν τότε οὖσαν. 14)„Εἰ τοίνυν ὁ γαμήσας μεριμνᾷ τὰ τοῦ κόσμου. већ спречавајући неумереност. презвитер и епископ пребивају у браку. У 2. καὶ δύο ἔχειν κατὰ ταυτὸν γυναῖκας. Јер брак је частан (Јевр. ап. Тумачећи речи ап. који има верујућу децу. φασὶ τοῦτο εἰρῆσθαι. показујући да брак није проклет. 3. једне жене муж. Ради чега таквог истиче (изводи на средину)? Затвара уста јеретицима који клеветају брак. εἶναι. Кирил Александријски. 4). Теодор Мопсуестијски и други. забрањивао да другобрачни ступе у ред све­ штенослужитеља. како онда каже (апостол): Једне жене муж? Неки дакле кажу да је (апостол) подразумевао онога који остаје слободан од жене. ἵνα μιᾶς γυναικὸς ἀνὴρ ῇ. као Атанасије Александријски. Τίμιον γὰρ ὁ γάμος. Пошто је Јудејима било могуће (слободно) да говоре о другом браку и да имају с обзиром на то две жене. а епископу није потребно да се брине за оно што је земаљско. 2). Павла: „Епископ треба да је… једне жене муж“ (1. Златоуст је. 13) — 222 — . који нису били ожењени.“14) Јасно је да речи Апостола о браку епископа није сматрао заповешћу. јер као епископ није био муж ниједне жене. ἔνεστι γυναῖκα ἔχοντα. ἀλλὰ τὴν ἀμετρίαν κωλύων· ἐπειδὴ ἐπὶ τῶν Ἰουδαίων ἐξῆν καὶ δευτέροις ὁμιλεῖν γάμοις. τὸν δὲ ἐπίσκοπον οὐ δεῖ τὰ τοῦ κόσμου μεριμνᾷν. који је тада био.15) Допуштајући свештенослужитељима први брак. онда дозвољава се да буде (епископ) ономе који има жену. којој не приговарају да живе разуздано или да су непокорна. ὅτι τὸν ἀπὸ γυναικὸς ᾐνίξατο μένοντα ἐλεύθερον· εἰ δὲ μὴ τοῦτο εἴη.

δεικνὺς ὅτι τὸ πρᾶγμα οὐκ ἔστιν ἐναγὲς. τέκνα ἔχων πιστὰ.“ (PG 62. ut mas et femina connubio copulati quamdiu vivunt inseparabiliter perseverent. ἀλλ’ οὕτω τίμιον. али Бог се силно брине за твоје интересе (τῶν σῶν). знате да и ако није спречено по законима ступити у други брак. 17) У спису De libello repudii (О молби за развод) Златоуст пише: „Διὸ παρακαλῶ. толико је безуман и без оправдања онај који задржава прељубницу. Блаж. „Εἰ τις. System der Ethik. развод брака због прељубе. услед чега ишчезава сва чистоћа… После прељубе (μετὰ τὴν πορνείαν) муж није више муж (ὁ ἀνὴρ οὐκ ἔστιν ἀνὴρ). али ипак многима се ова ствар осуђује. Ὁ γὰρ πρὸς τὴν ἀπελθοῦσαν μηδεμίαν φυλάξας εὔνοιαν. У истој беседи Златоуст говори: „Ако има жена мужа неверујућег. ἀλλ’ ὅμως πολλὰς ἔχει τὸ πρᾶγμα κατηγορίας. ὡς μετ’ αὐτοῦ δύνασθαι καὶ ἐπὶ τὸν ἅγιον ἀναβαίνειν θρόνον· ἐν ταυτῷ δὲ καὶ ἀσελγεῖς καλάζων.“19) У 32. а ако је прељубник (πόρνος) – нипошто (μηκέτι). Τίνος ἕνεκεν καὶ τὸν τοιοῦτον εἰς μέσον παράγει. осим уколико је разврат узрок). нечиста је. нека је не отпушта. ἐλευθέρα ἐστὶν ᾧ θέλει γαμηθῆναι. него нека слушају Павла који говори: Жена се везује законом за време док јој живи муж.18) Из овога следи да брак престаје после прељубе. ἤ ἀνυπότακτα“. καὶ δέομαι καὶ ἀντιβολῶ. слободна је за кога жели да се уда. ἴστε ὅτι εἰ μὴ κακώλυται παρὰ τῶν νόμων τὸ δευτέροις ὁμιλεῖν γάμοις. μόνον ἐν Κυρίω“ (Зато опомињем и молим и обраћам се са молбом. иако је прељуба мањи грех од безверја (τῆς ἀπιστίας)? Прељуба је мањи грех. 671). τίνα δὲ οὐκ ἄν ὑποσταίη κατηγορίαν. јер је ту брак већ разрушен и у њему су обоје оскврњени… Она. а ако ли јој муж умре.“16) Сматрајући брак због његове установе и идеје нераскидивим. муж који је изгони не осуђује се. (PL 44. Ἴστε γὰρ ἅπαντες. 32). или муж неверујућу (ἄπιστον) жену. 19) PG 61. Посланицу Коринћанима он каже: „У случају прељубе жене. μὴ ἐν κατηγορίᾳ ἀσωτίας. Мостар 1907. Уп. Γυνὴ δέδεται νόμῳ. 16) — 223 — .тај могао да постане добар предстојатељ? Којој осуди не би потпао? Јер знате сви. Ἐπιστομίζει τοὺς αἱρετικοὺς τοὺς τὸν γάμον διαβάλλοντας. нити је дозвољено да се супруга од супруга раздвоји. 154-155. само у Господу). excepta causa fornicationis. μιᾶς γυναικὸς ἀνὴρ. καὶ οὐκ ἀφιεὶς μετὰ δευτέρου γάμου τὴν ἀρχὴν ἐγχειρίζεσθαι ταύτην. nec liceat. 222). 420). πῶς ἄν οὗτος γένοιτο προστάτης καλός. (PG 51.17) ипак допушта. базирајући се на Спаситељевом учењу. φησὶν. Prag 1877. μήτε ἄνδρας ἐκβάλλειν γυναῖκας. Ако је онај који се прилепљује прељубници једно тело (са њом). живе нераздвојно. Беседи на 1. У 19. Никодим (Милаш) у расправи Рукоположење као сметња браку. V. Из реченог се види да је сасвим погрешно тумачење Златоустовог учења које је изнео Еп. μήτε γυναῖκας ἄνδρας ἀφιέναι. 18) PG 61. Wilhelm Kaulich. нити муж да избацује жену нити жена да напушта мужа. 26-27. 425-426. Шта кажеш? Ако је неверујући (ἄπιστος) нека остане са женом. a conjuge conjugem dirimi“ (Matth. (Без сумње је ствар таинства да муж и жена сједињени браком док год живе. Агустин пише у De nuptiis et concupiscentia (О браку и пожуди (превари)): „Hujus procul dubio sacramenti res est. која је једном учинила прељубу. ἀνέγκλητος. Беседи на Матејево Јеванђеље (сачуваној у латинском преводу) Златоуст вели: „Колико је суров и неправедан онај ко отпушта чисту (жену). 154. онда и сам постаје нечист. ἀλλ’ ἀκούειν τοῦ Παύλου λέγοντος. ἐφ’ ὅσον χρόνον ζῇ ὁ ἀνὴρ αὐτῆς· ἐὰν δὲ κοιμηθῇ ὁ ἀνὴρ.

42. 23) Потпуну равноправност мужа и жене у браку признавао је и Св. 94) писао: „Improbus est. који је нарушио верност према жени. слаби пол оставише заборављен. када се не допушта жени да се уда. 802. једна смрт. који у XXXVII Oratio «In dictum Evangelii: Cum consummasset Jesus hos sermones» говори: „Што се тиче чистоте (брака). 183.“ Блаж. видим да се многи неправедно односе и да је њихов закон неједнак и непостојан: јер зашто су женски пол казнили. 21) — 224 — . 860. „Развод по прелюбодеянию и его последствия по учению Христа Спасителя“ // Христианское чтение.“20) А у 2. si adulteram reliquerit. незнабошкиња). како доносиш неправедан закон. то исто учини и ради жене. кад исто мушком дозвољавају? И жена. па тумачи: „Дакле. Једнако се рађамо од мужа и жене. si adulterum reliquerit. Беседи на 1. и пошто су децу потчинили власти очева.23) мада неки богослови то сматрају као логички резултат његовог учења о карактеру и суштини прељубе. Тога се мишљења придржавају руски богослови Глубоковски24) и Григоревски. 5. тај је заштитник њене срамоте. Августин у спису De bono conjugali (О добром мужу) пише: „Quomodo autem viro possit esse licentia ducendae alterius (uxoris). која је зло намислила против постеље мужевљеве (περὶ κοιτὴν) чини прељубу. једна дужност припада родитељима од стране деце. 25) Григоревский.25) Занимљиво је напоменути да је Златоуст био против ступања у други брак у случају смрти прве жене. Његовом смрћу спасава се и жена“ (PG 36. Григорије Богослов. прељубница се чак и због прељубе није морала. Григорије Богослов (PG 36. Посланицу Коринћанима он каже: 20) PG 56. Н. Један је Творац мужа и жене. говори: да је не избациш. Па како дакле ти тражиш чистоту коју сам не пружаш? Како тражиш оно што не дајеш. 24) Н. cum mulieri non sit nubendi alteri. PG 48. Али Бог није тако одредио. Ради мужа Он је умро. ipse alienarum corruptor uxorum. јер је то сматрао вољом Божјом која мужа жели да упути неком вишем циљу. Видиш ли човекољубље Божје и бригу! Ако је жена Јелинка (тј. осим због прељубе. змија је обоје преварила: није се једно показало слабијим. него се само могла отпустити. обоје су из исте земље. Ако обратиш пажњу на боље: Христос је Својим страдањима спасао обоје. Беседи против Јудеја наводи: „Сваки који отпусти жену своју. У 41. 32). а друго јачим. Ради мужа Он се ваплотио.“21) Дакле. имајући тело једнаког достојанства? Ако узмеш у обзир горе: жена је сагрешила. а ако је прељубница: не браним (οὐ κωλύω) да то учиниш. 289). ч. уколико је напустила прељубника?) (PL 40. 1 (1895). нити такав обичај одобравам. једно васкрсење. 292). Epist. qui ab uxore pudicitiam exigit. non video“ (Не схватам. – Нечастан је човек који од супруге захтева чедност а сам је заводник туђих супруга. 22) Тако је учио и Св. у чему би му други брак могао постати сметња. не одговара за то? Такво законодавство не прихватам. Мужеви су били законодавци и зато је законодавство против жена.22) Да ли је Златоуст допуштао невиној „половини“ други брак после развода због прељубе – о томе немамо никаквог позитивног доказа у његовим списима. једна слика (Божија). Глубоковский. а и Адам је исто учинио. док муж. наводи је да чини прељубу“ (Мт. ако је напустио прељубницу. на који начин муж може имати слободу да доведе туђу жену. Још је Сенека (Seneca. 378).јер ко сакрива преступ жене. слободно је отпуштати (ἔξεστιν ἀπολῦσαι) због прељубе.

Opera S. а маћехе после смрти започињу мржњу. који у својој књизи De exhortatione castitatis (Ободравање честитости) пише: „Quam denique modesta illa vox est: Dominus dedit. S. 21. 821). 21). (PL 2. Али говоре да грлица. III. Benedicti. ita factum est: et ideo si nuptias sublatas restauremus. јер очеви који ступају у други брак често заборављају децу из првог брака (πατὴρ διὰ δευτέρων γάμων τῶν προτέρων παίδων ἐπιλανθάνηται = отац је због другог брака заборавио на децу из првог брака) (ib. 836. Шта може бити жалосније од нас. Basilii. Наиме. већ остаје удовица и одбија заједницу са другим због успомене на некадашњег друга. 915).„Ако си изгубио и жену. Si enim volluisset non abstulisset“ (Колико је најзад разборит онај глас: Господ даде. који не само што не показујемо исто тако нежне љубави према брачним друговима ни као животиње. желећи да имамо поново оно. како се и код неразумних животиња светост удовства више цени. поступали бисмо против воље Божије.) Као што је Богу било важно. ut Domino visum est. Василије био је противник другог брака не само због хришћанске идеје о браку. I. Господ узе (Јов. него непристојност многоженства. И стога ако бисмо поново раскинути брак обнављали. Против другог брака био је и Св. 106-107 и PG 29. volentes habere rursus. да је желео не би га раздвајао). 362. l.“26) 26) PG 61. Можда Бог жели да те приведе к уздржљивости. Тако је мислио и Тертулијан. Непријатељи се некако са мртвима измирују. Dominus abstulit (Job. који у свом 19. неће нипошто ступити у заједницу са другим (мужјаком). слову (De temperantia et incontinentia (О умерености (уздржљивости) и неумерености) говори: „Чујте мужеви. већ идемо против Господњих заповести“ (Monach. чујте жене. 197). те је хтео да те ослободи од окова. разлучена од свог мужјака. — 225 — . тако је и учињено. што он није желео да ми имамао. Уп. sine dubio contra voluntatem Die utimur. благодари Богу. quod habere nos noluit. већ и због практичних разлога. 177. можда зове ка већим циљевима. Василије Велики. Св. I.

2) — 226 — . Roma 1931. болује ли ко међу вама. већ нарочито праштање грехова. Пошто је ове речи повезао са праштањем грехова. 2238-2239). он пише: „Они имају власт не само да нас поново роде (тј. То је дало повода неким богословима да оспоре Златоустово учење о неопходности Тајне Покајања за праштање грехова. 6). нека дозове презвитере црквене и нека се помоле над њим. како тврди Шанц. ап. et corporis sanitatem recipere. 137-138. опростиће му се‘. доказали да је Златоуст јасно учио у корист ове Тајне којом се опраштају греси учињени после Тајне Крштења.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Сви знају колико се оних који са вером благовремено беху помазани јелејем ослободило од болести“. и молитва вере ће спасти болесника. уп. Theophilus Spâčil. онај који буде у слабости хитао у Цркву. међутим. говори: „Videte. Ми смо. Јакова (5. или да је чак тај број позајмила од Римске цркве! 1) PG 48. 38. У спису О свештенству (3. мишљење неких богослова да је Православна Црква тек од Петра Могиле почела учити о њих седам. Јакова (5. 384. са Тајном Покајања) потврђује само познати обичај древне Источне Цркве да се Тајна Јелеосвећења врши непосредно после Тајне Покајања – што се и данас практикује у грчкој и руској Цркви