You are on page 1of 280

Протојереј др Душан Н. Јакшић

ЖИВОТ И УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Краљево 2011.

— 1 —

Протојереј др Душан Н. Јакшић

ЖИВОТ И УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

Друго поправљено издање

Сa благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког Г. Хризостома

Издаје Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево

Библиотека

Жички путокази

Књига 17

Рецензент Епископ жички Хризостом

Уредник Протођакон Радош Младеновић

Штампа ИНТЕРКЛИМА–ГРАФИКА Врњачка Бања

Тираж

500

— 2 —

Протојереј др Душан Н. Јакшић

ЖИВОТ И УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

„Диван је Бог у светима Својим“ (Пс. 67, 36)

„Πολλς γρ ντως δεῖ ἰσχύος στε βαστάσαι τὸ ὄνομα τοΧριστο.“ (Јер уистину потребно је много снаге да би се уздигло име Христово). Свети Јован Златоуст

„Aeternumque tenet per saecula nomen“ (Вечно ће име вековима живети). Вергилије

Краљево 2011.

— 3 —

— 4 —

ОВАЈ СКРОМНИ РАД ПОСВЕЋУЈЕ ЊЕГОВОЈ СВЕТОСТИ, ГОСПОДИНУ ВАРНАВИ, АРХИЕПИСКОПУ ПЕЋКОМ, МИТРОПОЛИТУ БЕОГРАДСКО-КАРЛОВАЧКОМ И ПАТРИЈАРХУ СРПСКОМ, ПОКРОВИТЕЉУ СРПСКЕ БОГОСЛОВСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ У ЗНАК ДУБОКОГ ПОШТОВАЊА И ИСКРЕНЕ ПРЕДАНОСТИ

— 5 —

Писац

— 6 —

ПРЕДГОВОР

„Die Gipfel der Menschheit werden erglänzen, wenn noch feuchte Nacht in den Thälern ruht.“ (Висови човечанства засијаће док још свежа ноћ почива у доловима) Schiller

Предговор књиге Италијани називају „la salsa del libro (со књиге)“, јер он, као укусан зачин у јелу, треба да отвори читаоцу апетит и да га орасположи за читање. Не знамо хоћемо ли нашим предговором ту на- меру и постићи, али гледаћемо да бар донекле оправдамо смисао ове италијанске узречице. Гете је рекао: „Was mich betrifft, so sehe ich immer mehr ein, dass, jeder nur sein Handwerk ernsthaft treiben und das übrige alles lustig nehmen soll. Ein paar Verse, die ich zu machen habe, interessiеren mich mehr als viel wichtigere Dinge, auf die mir kein Einfluss gestattet ist.“ (Што се тиче мене, све више увиђам да свако се мора позабавити озбиљно само својим сопственим делом, а све друго опуштено примити. Неколи- ко стихова које морам написати занимају ме више него важније ствари на које не могу да утичем). 1) Иако нисмо у стању да радосно примамо све што се догађа, ипак ономе у шта се више разумемо посвећујемо више труда и рада, по оној грчкој пословици: „свако нека твори онај посао, који зна“ (ἔρδοι τις, ἥν ἕκαστος εἰδείη τήχνην), јер „non omnia possumus omnes (не можемо сви све)“. Годинама изучавајући богословска питања – понајвише догматског карактера – по њиховим изворима, и помно прелиставајући Мињову Патрологију, ми смо се, после Спаситељевих речи и речи светог апостола Павла (а поред учења светитељâ Атанасија Великог, Василија Великог, Григорија Богослова, Јована Дамаскина, Амвросија Миланског, блажених Јеронима и Августина и других), скоро увек обазирали и на учење Светог Јована Златоуста – qui sicut principatum inter Ecclesiae doctores tenet 2) – који стварно има прво место међу учитељима Цркве – о чему сведоче све наше скромне расправе из области богословске науке. Управо смо се тим путем нарочито приближавали учењу Самог Господа и Његовог

1) W. Bode, Goethes Lebenskunst, Berlin 1902, 230. 2) Fronto Ducaeus, Johannis Chrysostomi Opera omnia, 1, Moguntiae 1701, 3.

— 7 —

великог апостола Павла, кроз чија је уста – како рече Златоуст – Сам Господ „изговарао велике и неисказане речи, и веће него кроз Своја сопствена“, 3) и чије је учење Златоуст са великом љубављу и дубоким разумевањем изобилно открио и протумачио у својим списима 4) .

3) «δι’οτμεγάλα καὶ ἀπόῤῥητα Χριστς λάλησε, καμείζονα δι’ αυτο.» (Кроз кога Христос изговори велике и неисказане речи, и веће него кроз своја сопствена уста). (PG 60, 679). Блажeни Јероним назива апостола Павла „vas electionis, in cujus ore Christus resonabat (Сведок са чијих усана је одзвањао Христос)“ (PL 22, 1076). 4) После безграничне љубави према Господу Спаситељу, Златоуст је понајвише ценио и неи- сказано волео Светог апостола Павла. Симеон Логотет Метафраст у животопису Св. Jована Златоуста пише: „Тако је велика и неисказана била његова љубав према Павлу, да онај ко то признаје мора рећи да је Павле био Јовану оно што бејаше Павлу Христос, штавише – и Јовану Христос бејаше као и Павлу, пошто и његова љубав према Павлу бејаше тaко велика због Хри- ста“ (PG 114, 1101). У беседи на речи Св. ап. Павла: „О, да бисте мало потрпели моје безумље!“ (2. Кор. 11, 1), Златоуст говори: „Ја, додуше, волим све свете, али понајвише блаженога Павла, онај сасуд изабрани, трубу небеску, вођу Христове невесте. Зато и рекох и споменух како га волим, да и вас учиним учесницима те љубави. Они који воле телесном љубављу с правом се стиде да то признају, као да себи срамоту наносе, а онима који то чују – штету; они, пак, који духовно воле, нека никад не престају то да признају, јер тим добрим признањем користе и себи и онима који то слушају. Она је љубав оптужба, а ова је похвала… Ако ова љубав уђе у нашу душу и сјајан пламен у њој зажеже, па и ако нађе у нашим мислима мноштво којечега – било трња или камења, било жестокости или неосетљивости, она ће – једно поништивши, а друго ублаживши – учинити нашу душу плодном и трајном њивом за потребно сејање Божанског семена. Нека ми нико не говори да сада нема Павла, да га не можемо видети својим очима, па како бисмо стога могли љубити онога кога не видимо? Та ништа не може сметати оваквој љубави, јер је могуће волети и онога ко одсуствује и љубити онога кога не видимо, а понајвише онда када сваког дана гледамо таква и толика дела његове врлине: Цркве по целом свету, пропаст безбожности, промену поквареног живота набоље, нестанак неваљалштине, преврнуте жртве- нике незнабожаца, затворене храмове њихове, мртву тишину демона. Све је ово и слично овом порушила сила Павловог језика, надахнута Божјом благодаћу, и посвуда жарки пламен побо- жности зажегла! Осим тих великих подвига имамо ми и његове свете посланице, које нам тачно цртају особине његове душе“ (PG 51, 301-303). У Беседи o промени имена, говорећи о књизи Дела апостолских, Златоуст каже: „Управо би требало започети самим почетком књиге Дела апостолских; али Павле ми не дозвољава да се држим тога реда, призивајући мој језик к себи и к својим дивним делима. Та желео бих га видети како је у Дамаск уведен и свезан, не гвозденим ланцем, већ Господњим гласом; желео бих видети како је уловљена ова велика риба која је узбуркала читаво море и подигла безбројне таласе против Цркве; желео бих је видети уловљену – не удицом, већ речју Господњом. Као што рибар, седећи на врху клисуре и издижући трску, са висине баца удицу у море, тако и Господ наш, показујући духовни лов и седећи као на врху стене небеске, попут удице спушта одозго овај глас, и говорећи: „Савле, Савле, што ме гониш“ (Дап. 9, 4), улови ову велику рибу… И као што код уловљених риба бива, тако се и са овом догоди:

јер као што оне, извучене из мора, одмах ослепе, тако и ова, примивши удицу и будући извуче- на – одмах ослепи, али ова слепоћа учини да цела васељена прогледа. Све то бих, дакле, хтео видети… Опростите ми љубав према Павлу или ми радије немојте опростити, већ се отимајте о ту љубав“ (PG 51, 117-118). Говорећи о великој Златоустовој љубави према Св. ап. Павлу, Симеон Метафраст у поменутом житију приповеда да је Златоуст у соби у којој је радио и писао тумачења на посланице Апостола увек држао пред собом његову икону. Једне ноћи, кад је неки бивши придворни чиновник дошао Златоусту да га моли за заштиту, слуга Златоустов Прокло, који је требао да уведе молиоца у собу, чуо је како тамо са Златоустом разговара неки непознат

— 8 —

Продужавајући свој рад и бележећи Златоустове мисли и речи, сакупили смо знатан материјал на основу кога можемо у најосновнијим цртама изнети његово учење о појединим питањима богословске науке, мада и на њега морамо применити речи Исидора Севиљског о блаженом Августину: „Мentitur, qui te totum legisse fatertur (Лаже који тврди да те је у целини прочитао)“. 5) Према томе, наша књига није исцрпно излагање свега што је Златоуст говорио и писао, већ оног најважнијег што представља imprimis његовог догматског учења. Уосталом, то показује и сам обим наше књиге, ако се упореди са колосалним обимом Златоустових оригиналних списа. Морамо признати и да, на жалост, знатан део сакупљеног материјала није ушао у нашу књигу да не бисмо прекорачили одређене јој границе. Због тога смо били приморани да многа места у књизи немилосрдно скратимо, да испустимо многа дивна тумачења и класичне изразе, те да тако много драго камење оставимо да и даље лежи сакривено у ступцима

човек, који ни на какав начин није могао ући у Златоустову собу без његовог знања, јер је он непрестано пред улазом стражарио. Погледавши кроз кључаоницу, Прокло примети да је човек чији је глас чуо био потпуно сличан ономе чија се слика налазила у Златоустовој соби: био је то сам апостол Павле, који је диктирао Златоусту тумачења својих посланица (PG 114, 1101-1107). Баур ту легенду приписује Георгију, патријарху Александријском (Chrysostomus Baur, Johannes Chrysostomus und seine Zeit, I, München 1929, 247), исто тако и Барденхевер (Оtto Bardenhewer, Patrologie, 495), а и Крумбахер (Karl Krumbacher, Geschichte der Byzantinischen Literatur, München 1897, 191) пада у исту погрешку, указујући да је одштампана код Миња (PG 114), док та Златоустова биографија са споменутом легендом припада Симеону Метафрасту. Уосталом, Барденхевер каже за ту биографију да је „eine recht geringwertige“ (сасвим савремена). Блажени Августин у спису Contra duas epistolas Pelagianorum (Против два писма Пелагијана) (lib. III) говори за Св. ап. Павла: „Sicut Apostolus cum dicitur, si non exprimatur quis apostolus, non inteligitur nisi Paulus: quia pluribus est Epistolis notior, et plus omnibus illis laboravit (Тако, када се каже Апостол, ако се не објашњава који апостол, мисли се на Павла; јер је веома познат по више писама, и више се од свих њих мучио).“ (PL 7, 44, 589-590). А у Enarratio in psalmum (Подробном тумачењу за Псалам CXXX) он пише: „Paulus apostolus quamvis ex persecutore factus sit praedicator, abundantiorem gratiam consecutus est in omni labore apostolico, quam caeteri apostoli, ut magis Deus ostenderet suum esse quod dat, non hominis. Quomodo solent medici potentiam suae artis in desperatis ostende- re: sic Dominus Jesus Chistus, medicus et salvator noster, in desperato, qui persecutor Ecclesiae fuit, ostendit magnitudinem artis suae, ut non solum eum christianum faceret, sed et apostolum; nec tantum apostolum, sed sicut ipse dicit, plus omnibus illis laboraret (1 Cor. XV, 10). Excellentissimae ergo gratiae fuit. Et videtis, fratres, quia modo in Ecclesia Pauli Epistolae vigent, magis quam coapostolo- rum ejus“ (Апостол Павле премда је од прогонитеља постао проповедник, и у целокупном апстолском раду постигао већу милост него остали апостоли, да би Бог показао да је оно што он даје више његово него људско. Као што лекари показују снагу свог умећа у односу на неизлечиве, тако Господ Исус Христос, лекар и спаситељ наш у очајнику, који је био прогонитељ цркве, показује величину свог умећа, тако што не само њега чини хришћанином, већ и апостолом, не само апостолом, већ као што сам каже (чини) да се од свих њих више мучи. Дакле био је изузетно милостив. И видите, браћо, само у Цркви Павловој Писма имају моћ више него у цркви његових коапостола).“ (PL 37, 1708; уп. 44, 163). 5) PL 83, 1109.

— 9 —

Мињoвих томова… Исто тако смо и при упоређивању Златоустовог учења са учењем других Отаца источне и западне Цркве били приморани да бирамо и уносимо најкраће изразе и примедбе, често изостављајући ради сажетости много лепша и класичнија места. То нам је нарочито жао у погледу блаженог Августина, тог великог Оца западне Цркве, чије учење потпуно оправдавају његове знамените речи које је упутио Јулијану, браниоцу Пелагијеве јереси: „Non est ergo cur provoces ad Orientis antistites; quia et ipsi utique christiani sunt, et utriusque partis terrarum fides ista una est; quia et fides ista christiana est“ (Не постоји разлог због којег позиваш против посвећених са Истока, јер су они и сами хришћани, јер је и једном и у другом делу света то једна вера – вера хришћанска). 6) Изучавање Златоустових дела изазвало је код нас и нарочито занимање за личност и живот тог великoг Оца Цркве. Све то нас је побудило – иако признајемо са архиепископом Филаретом „да је Св. Јован Златоуст тако велик због свог необичног рада, да је потребно много труда да се опише живот и дело овог васељенског учитеља“ 7) – да напишемо ову књигу о његовом животу и учењу. Primum movens ове књиге јесте наше дубоко уверење да се зграда православне богословске науке може и мора безусловно заснивати и подизати на темељу учења светих Отаца и Учитеља Христове Цркве 8) . То уверење обавезно је захтевало да и ми у тај њен темељ положимо овај, иако скроман и мален, али – сматрам – чврст камен. Тај пут којим идемо скоро тридесет година врло је тежак и спор, но – да се изразим Шилеровим речима у писму Гетеу – „einen solchen Weg auch nur einzu- schlagen, ist mehr wert, als jeden anderen zu endigen“ (само кренути таквим путем вреди више до окончати сваки други). Златоустови списи са фрагментима обухватају у Мињoвом издању осамнаест томова (Series Graeca, t. 47-65) 9) , у којима је уз грчки оригинал наштампан и латински превод 10) , осим код оних списа који су сачувани само у латинском преводу, те – како у свом предговору говори о њима Бернар де Монфокон – „Bibliotheca sunt, non liber, tanti doctoris Opuscula,

6) PL 44, 648-649. 7) Архиеп. Филарет, Историческое учение об Отцах Церкви, 2, Санкт-Петербург 1892, 190. 8) Тој идеји систематски смо служили у свим својим богословским расправама. 9) Фрагменти Златоустових списа налазе се у делима Св. Максима Исповедника под насловом Loci communes (Општа места) (PG 91, 721-1018) и Св. Јована Дамаскина под насловом Sacra Parallela (PG 95, 1069-1588 и 96, 9-442). Врло смо се мало користили тим фрагментима, јер њихова аутентичност ни издалека није сигурна (уп. Krumbacher, 216-217; S. Haidacher, „Chryso- stomus – Fragmente im Maximos – Florilegium und in den Sacra Parallela“ // Byzantinische Zeitschrift, Leipzig 1907, 168-201). 10) Тај латински превод не одговара увек тачно оригиналу, каткад је чак и тенденциозан.

— 10 —

Commentaria, Epistolae (Кратки списи, коментари и писма таквог доктора – библиотека су, а не једна књига)“. 11) Монфокон се с правом тако изразио с обзиром на велики обим Златоустових списа, али, што се тиче њихове садржине и форме, још с већим правом можемо његова дела назвати ризницом драгоценог камења. Ту има драгуља разне величине и облика – дијаманата, топаза, смарагда, аметиста, рубина, сафира – па кад отвориш ту богату ризницу, не знаш на чему пре да зауставиш свој поглед, не знаш који камен пре да узмеш у руке, који камен где да ставиш, који да метнеш на прво, који на друго, а који на треће место. Сложити их по вредности и изложити их по њиховој лепоти – велик је и тежак труд. Када човек чита Златоустове списе и беседе, чини му се као да слуша великог савременог писца и проповедника, иако је Златоуст писао и говорио пре више од шеснаест векова! То показује да је износио мисли које нису пролазног карактера, већ носе у себи печат вечне истине. А тако говоре и пишу само велики људи! Ако је Златоустов отац био Secundus – Други, његов син постао је доиста Primus – Први… У посвети свог издања Златоустових дела Александру Албану, Монфокон пише о Златоусту овако:

„Нема чистијег правила живота од његовог живота; никакве поуке нису корисније за уређење живота од његових списа ма коje врсте, било да су беседе, било говори, било писма. Ту ћеш научити какав треба бити у доколици, у послу, какав у црквеном достојанству и обављању дужности; како треба бити храбар у тешким приликама, како опрезан у повољним, како неустрашив у променама, како разуман кад се лаћаш послова. Нема онога ко би те могао мудрије саветовати од Златоуста: никад нећеш посрнути ако њега слушаш.“ 12) Придружујући се Монфоконовим мислима, ми кличемо Златоусту речима оних пет јуродивих јеванђелских девојака:

„Дајте нам од уља вашега, јер се наше светиљке гасе“ (Мт. 25, 8)… Мињово издање Златоустових дела, као и делâ других Отаца Цркве, има крупних научних недостатака, јер он није критички утврђивао текст појединих списа, него само прештампавао ауторитетна издања претхо- дникâ, бенедиктинских калуђера. Тако су се сви недостаци бенедиктинских издања светоотачких дела нашли и у његовој Патрологији. 13) Бенедикти- нци су, наиме, изостављали многе варијанте из многобројних рукописа, руководећи се ауторитетом својих претходника у том послу, због чега њихова издања не дају научницима могућност да провере генезу рукописâ.

11) Bernard de Montfaucon, Joannis Chrysostomi Opera omnia, I, Parissis 1839 2 , III. 12) ib., I, II. 13) Из издања бенедиктинаца прешле су чак и нетачности у цитирању текстова Св. Писма. Уп. Montfaucon, XI, 437 са PG 62, 350; или X, 457 са PG 61, 361; или XI, 23 са PG 62, 26.

— 11 —

Осим тога, текстови из Светог Писма у рукописима источних Отаца, које су Оци уносили по разним списима које су бенедиктинци имали у рукама, исправљани су према сикстинском издању Библије, због чега је немогуће одредити из којег је рукописа неко од Отаца узимао дотични текст. Ти су недостаци ушли и у Мињову Патрологију. 14) Бенедиктинци, на чијем је челу био Бернар де Монфокон (Montefalco- nius), после многогодишњег напорног рада (multorum annorum sudore) 15) , дела Св. Јована Златоуста су издавали у Паризу од 1718. до 1738. године. Новији истраживачи, као што је Де Лагард, тврде да ни Монфоконово издање није довољно критичко, јер је он тај посао око текста Златоустових списа препустио млађим и у том послу неискуснијим сарадницима, због чега преостаје још врло много рада, тим пре што при издавању нису упоређивани различити рукописи нити су довољно истраживани фрагме- нти, а нису били кориштени ни сви стари преводи. Нема сумње да је током векова услед разних догађаја пропао знатан број рукописа Златоустових списа, који очекују свог срећног проналазача. Осим тих изгубљених (deperdita), има сигурно и повећи број неаутентичних списа (supposititia), који још нису довољно критички проучени. То Монфоконово издање Мињ је преиздао са допунама (supplementum), које такође захтевају још критичког чишћења 16) . Иако се Мињово издање патрологије још и данас у науци сматра као најбоље, ипак је, због његових недостатака, шездесетих година 19. века Бечка академија наука (1866) узела на себе задатак да изда западне Оце у новом, критичком и научнијем издању (Corpus scriptorum ecclesiasticorum Latinorum). Тај подухват је заиста, мада ни издалека није завршен, учинио велику услугу науци. Пажњу православних богослова обраћамо пре свега на издање дела Св. Кипријана Картагинског, које је критички прегледао и уредио бечки универзитетски професор Хартл, благодарећи чему су многе нетачности и интерполације, које се налазе у Мињовом издању, избачене из ових списâ. Тим издањем ми смо се користили у нашој расправи „Власт у Христовој Цркви“, 17) на основу чега смо изнели сасвим другачије учење Св. Кипријана од оног које се налази код Миња. Док је Бечка академија наука издавала латинске Оце, дотле је пруска, respective – сваког поштовања достојна, Берлинска академија наука,

14) В. В. Болотов, Лекции по истории древней Церкви, 1, 119-121. 15) Montfaucon, I, VI. Још пре Монфокона предузели су издавање Златоустових дела језуита Фронтон (Fronto Ducaeus, Fronton du Duc) 1609. године, и англиканац Савил (Henricus Savilius) 1612. године. Та издања су врло ретка и тешко доступна, а за употребу непрактична. 16) Bardenhewer, Geschichte der altkirchlichen Literatur, Freiburg 1912, 332. 17) Хришћански живот, бр. 12 (Сремски Карловци 1925), 540-543.

— 12 —

решила да издаје грчке Оце, од којих је до Првог светског рата изашао незнатан број. После рата то издање ишло је још спорије и, како нам је саопштио секретар Берлинске академије наука, о издању Златоустових дела нема још ни говора, и Бог зна кад ће бити издана. Зато смо и ми морали да се користимо Мињовим издањем. Осим овога, користили смо и његову „златну књижицу“, коју је на грчком оригиналу под називом „De inani gloria et de educandis liberis (О сујети, или како родитељи треба да васпитавају своју децу)“ издао 1914. године Франц Шулте у Monasterii Guestfalorum, на основу рукописа нађеног у Паризу 18) . За жаљење је што грчки православни богослови нису могли узети на себе тај тежак, али и врло важан задатак издавања грчких Отаца, јер за такав посао није довољно само филолошко знање, већ је потребно и дубоко познавање православног богословља. Златоустова дела не само да су по својем садржају пуна драгоценог камења, већ и по својој форми служе као узор лепоте грчког језика на коме је овај свети Отац писао 19) . Излажући његово учење, настојали смо да његове мисли што више наводимо самим његовим речима – уколико је то било могуће у једном слабом преводу (мислим на свој српски превод) 20) – да би се бар донекле

18) О историји ове књижице и о њеном издању види њен предговор на латинском језику, који је написао Шулте (p. III–XXIII). Баур пише о њој: „Inhaltlich geniesst das Büchlein noch die Auszeichnung, auf dem ersten Blatt der Geschichte der christlichen Pеdagogik zu stehen.“ (У са- држинском погледу ова књижица ужива такав углед да би могла стајати на првом листу библио- графије хришћанске педагогије) ( I, 143.) 19) Х. Пападопуло, „Творения св. Иоанна Златоуста с филологической стороны“ // Христи­ анское чтение, ч. 1. (1895), 412; Православная богословская энциклопедия, 9, Санкт-Петербург, 1908, 719-720; С. Соболевский, „κοινὴ = општи грчки језик (језик опште комуникације настао после освајања Александра Великог). – общий греческий язык (по связи с библейским)“, 603-754; PG 103, 504; Baur, I, 252-253. 20) Сам Златоуст за превод каже: »ὅταν δὲ γλῶττα ἐρμηνευθῇ εἰς ἑτέραν γλῶτταν, πολλὴν ἔχει δυσκολίαν.« (Кад се језик преводи на други језик, постоје многе потешкоће). (PG 56, 178). Блаж. Јероним, који је толико преводио, пише: „Quanta enim apud Graecos bene dicuntur, quae si ad verbum transferamus, in Latino non resonant: et e regione, quae apud nos placent si vertantur juxta ordinem, apud illos displicebunt“ (Колико, дакле, има онога што је код Грка ваљано речено, што када бисмо га дословно превели на латински не би звучало како ваља, и исто тако онога што је код нас ваљано, ако се пренесе непромењеним редоследом речи, код њих бива неприкладно). (PL 22, 578). Док Болотов пише: „Строго говорећи, сваки превод је кривотворина, јер у два ра- зличита језика мало је речи истоветног значења“ (I, 11-12), Гете тврди: „Es liegt in der deutschen Natur, alles Ausländische in seiner Art zu würdigen und sich fremder Eigenthümlichkeit zu bequemen. Dieses, und die grosse Fügsamkeit unserer Sprache macht denn die deutschen Ubersetzungen durchaus treu und vollkommen.“ (У немачкој је природи да све туђе високо оцењује и да олако прихвати туђе особености. Ово и велика прилагодљивост нашег језика чине да је немачки превод потпу- но веран и савршен). (J. P.Eckermann, Gespräche mit Goethe in den letzten Jahren seines Lebens, Leipzig 1909, 105).

— 13 —

сагледало не само то драгоцено камење његовог учења, већ и злато којим га је оковао тај велики мајстор беседничке вештине, за кога споменути Монфокон с правом рече: „Qui rem Christianam plus quam alii omnes, tum qui praecesserunt, tum qui post illum floruerunt, eloquentiac ornamentis deco- ravit“ (Он је хришћанске теме украсио беседничким орнаментима више него сви други, како они претходећи тако и они после њега дошавши). 21) Првобитно je наша књига требало да буде чисто позитивно излагање учења великог Оца Цркве, али нас је појава неких дела римске богословске литературе о Златоустовом учењу (Николо Марини, Хризостом Баур) 22) приморала да нека питања изложимо опширније и да његово православно учење заштитимо од неправилног и тенденциозног тумачења, због чега наша књига носи делимично упоредни и полемички карактер, а то је уједно и област богословске науке у којој се најрадиje и крећемо. Излажући Златоустово учење, понегде смо га упоређивали са учењем Св. Василија Великог, Григорија Богослова и других источних Отаца, а од западних са учењем блаженог Јеронима, а нарочито Августина. На крају књиге (Додатак) додали смо и превод првог Златоустовог писма ђакониси Олимпијади, да би читалац добио макар и слабу слику Златоустовог рада и у тој области светоотачке књижевности. Заиста, о Златоусту смело можемо рећи оно што је некад Плиније млађи казао о Аристону: „Nihil est quod discere velis, quod ille docere non possit! ( Не постоји ништа што желиш да кажеш, о чему он већ не подучава!)“. На овоме месту изјављујемо дубоку благодарност Његовом Прео- свештенству Г. др Иринеју, епископу бачком, који је препоручио Св. Архијерејском Синоду нашу књигу за штампање, затим и нашем бившем професору на Петроградској царској духовној академији др Н. Н. Глубоковском (сада професору Универзитета у Софији) због добављања неких ретких књига и часописа којима смо се користили при састављању књиге, а понајвише Св. Архијерејском Синоду, који је преузео штампање књиге о својем трошку.

У Сремским Карловцима, 27. јануара 1934, на дан Преноса моштију Св. Јована Златоуста из Комана у Цариград Писац

21) Montfaucon, I, III. 22) До неких књига нисмо могли доћи пошто их више нема у продаји, а наше су богословске библиотеке врло сиромашне.

— 14 —

I ДЕО

ЖИВОТ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

„Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“ (Мт 5, 10)

„Οδν βέλτιον τοκακς παθεν τι διΧριστόν“ 1) (Нема ништа боље него кад неко пострада зарад Христа).

„Grandis igitur virtutis est et sollicitae diligentiae superare quod natus sis, et in carne non carnaliter vivere.“ 2) („Својство је моћне врлине и брижне марљивости да савладаваш чињеницу да си рођен, и да у плоти не живиш плотски.“) Блажени Јероним

1) PG 62, 57. 2) PL 30, 351.

— 15 —

— 16 —

ГЛАВА 1.

МЛАДОСТ СВ. ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

„πόσον τὸ ἀξίωμα, στρατιώτην εναι τοΧριστο“ (Колико је достојанствено бити војник Христов). Св. Јован Златоуст

Четврти век представља једну од најважнијих и најсјајнијих страница историје хришћанске Цркве и њеног богословског развоја, како на Истоку, тако и на Западу. Заиста, било је то златно доба хришћанске богословске науке, доба коме нема равна од времена светих првоврховних апостола Петра и Павла па до данашњег дана. Треба се само сетити именâ великих Отаца и учитеља Христове Цркве: Светог Атанасија Великог, Григорија Богослова, Василија Великог, Григорија Ниског, Кирила Јерусалимског, Амвросија Миланског, блаженог Јеронима и блаженог Августина! И међу свим тим великим, славним и светим именима издиже се понајвећи Отац Христове Цркве, Свети Јован Златоуст, са својим ненадмашним беседама и трагичном судбином свог земаљског живота. Доба у којем се развијао дух младог Златоуста, кад се он науком и подвизима спремао за свој будући пастирски рад, било је време великих

догађаја у Христовој Цркви, догађаја који су били од пресудног значаја за њену спољашњу и унутрашњу судбину. Иако је император Константин Велики дао Цркви слободу и мада су већину империје сачињавали Хришћани, незнабоштво је имало својих присталица у конзервативним, вишим аристократским слојевима државе – у војсци и вишем чиновничком сталежу. Одатле без сумње и безумни покушај императора Јулијана да васкрсне незнабоштво које је већ било на издисају: смрћу Одступника,

и оно је коначно умрло. Док се Златоуст подвизавао у пустињи антиохијских гора, завршила се жестока борба између аријанства и Православља, у којој је Православље за време цара Теодосија 2. однело коначну победу над том и осталим јересима, чиме је завршено велико дело које је започео славни император Константин Велики. После тих великих и судбоносних догађаја у Христовој Цркви, из пустиње је – слаб телом, али силан духом – изашао велики подвижник

и будући велики Отац васељенске Цркве – Свети Јован Златоуст.

— 17 —

Златоустова младост и његов духовни развој врло су мало познати. По сведочанству црквеног историчара Сократа (око половине 5 в.), рођен је од угледних хришћанских родитеља у главном граду Сирије Антиохији, данашњој Антакији. 3) По најновијим научним истраживањима, а на основу дијалога епископа јеленопољског Паладија 4) , Баур с правом тврди да се Златоуст родио у фебруару 354. године. 5) Његов отац био је војни заповедник (magister militum) у Сирији и звао се Секунд (Secundus) 6) , што даје повод претпоставци да је био римског порекла. 7) Јованова мајка звала се Антуса и била је грчког порекла. Пошто му је отац врло рано умро, мати га је васпитала у хришћанском духу, а на грчком матерњем језику. Баур тврди да Златоуст осим грчког 8) није никада ни разумевао неки други језик. С тим мишљењем не можемо се никако сложити, јер је за време служења у Антиохији морао знати и сиријски језик којим се тамо говорило, а по селима, потчињеним у Златоустово доба антиохијском епископу, не само народ, већ и многи свештеници, нису разумевали други језик осим сиријског 9) . Из одредаба Халкидонског сабора, како тврди Болотов, види се да многи клирици нису знали грчки. Болотов признаје да се у Сирији сачувало много грчких споменика 10) , али то не сведочи о

3) Види: Ф. И. Успенский, История Византийской империи, 1, Санкт-Петербург 1912, 514- 515. У Златоустово време Антиохија је бројала двеста хиљада становника (PG 50, 591), од којих је, по речима Златоуста, било половина хришћана (PG 58, 762, 763). 4) Bardenhewer, Patrologie, 306. 5) Chrysosomus Baur, „Wann ist der heilige Chrysostomus geboren?“ // Zeitschrift für katholische Theologie, h. 3 (1928), 403. Тог се датума придржавају Бароније и Савил. Барденхевер, идући за Тилмоном и Монфоконом, погрешно сматра да се Златоуст родио 347. године. Уп. PG 47, XC; Guilielmus Cave, Scriptorum Ecclesiasticorum Historia Literaria, 1, Oxonni 1740, 300. Лионски професор Легран (у својој књизи Saint Jean Chrysostome, Paris 1924, 1) неправилно пише да се Златоуст родио око 345. године (aux environs de 345). И атински професор Балан такође погрешно тврди да се Златоуст тад родио (περτ345) – Μπαλάνου Δημητρίου Σίμου, Πατρολογία (οἱ ἐκκλησιαστικοί Πατέρες κασγγρφες τν κτώ πρώτων αωνων) ν θηναις = (око 345) – Баланос Димитрије Симос , Патрологија (Црквени Оци и писци првих осам векова) Атина, 1930, 343. Чудно је да се он те године придржава и после Баурових научних истраживања кога, међутим, и он наводи као извор у својој књизи! 6) PG 67, 665. 7) Baur, I, 1 8) ib., 2, 19. 9) PG 49, 188. U XVI беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст каже: „οτω καοτΣύρων κεχρημένοι γλώττῃ Ῥακλέγουσιν, νττο, Σ, τοτο τιθέντες“ (Тако говоре они који користе израз „Рака“ (безобзиран) међу становницима Сирије, наспрам онога што се држи,Ти чини ово:

кажи томе и томе, макни се од велике увреде ове речи). (ακ> hebr. rîk, aram. rëikâ > празан, ташт, у Н. Завету (Мт. 5. 22) ташт, безобзиран, лакомислен, луд). (прим. прев. други део реченице с предлогом ντпреведен је слободније. Наиме, цела реченица је разумљива само у контексту реченица, које јој предходе. Зато смо се одлучили да допунимо превод остајући верни смислу целог текстуалног контекста). (PG 57, 248). 10) Уп. Lucas von Oppenheim, „Griechische und lateinische Inschriften aus Syrien, Mesopotami-

— 18 —

потпуној јелинизацији Сирије, као што – како он оштроумно примећује – ни натпис на споменику Петра Великог у Петрограду „Petro Primo Catharina Secunda – Петру Првом, Катарина Друга“ не значи да су његови становници знали латински. 11)10 Стога, насупрот Бауру 12) , тврдимо да је Златоуст донекле познавао и јеврејски језик, јер се понекад у тумачењима Старог Завета позива и на јеврејски оригинал. 13) Осим тога, приметићемо да је само човек који је познавао више језика могао изрећи следеће непобитне речи: „Они који познају многе језике добро знају и како је преводиоцима немогуће превести на други језик потпуну тачност израза која се налази у природи матерњег језика.“ 14) Златоуст је по тадашњем обичају крштен у зрелијим годинама. 15) Отац му је био доброг материјалног стања, а исто тако и мајка, која је из свог мираза обилно трошила на васпитање свог сина, док му је очево имање оставила недирнутим. 16) Златоустова мајка Антуса, која је после ране смрти мужа сав свој живот посветила брижном васпитању сина, била је ретка жена по свом светлом уму и духовној вољи, као и по својој побожности и осетљивости. Антуса је с правом ушла у ред знаменитих хришћанских мајки, као што су Емилија (мати Св. Василија Великог и Григорија Ниског), Нона (мати Св. Григорија Богослова), Моника (мати блаженог Августина) и непозната по имену мати блаженог Теодорита Кирског 17) . Појмљиво је стога дивљење које је према Антуси исказао знаменити незнабожачки беседник и Јованов учитељ Ливаније: „Гле, какве су жене код Хришћана!“ 18) Антуса је имала и једну кћер која је рано умрла 19) , због чега се још више везала за сина јединца. О тој љубави сведоче њене са сузама упућене речи сину кад је хтео оставити мајчин дом и удаљити се у пустињу ради подвига, а које је овај благодарно овековечио у својој знаменитој књизи О свештенству. 20)

en und Kleinasien“ // Byzantinische Zeitschrift, Leipzig 1905, 1-73. 11) Болотов, IV, 319-320. 12) Baur, I, 78. 13) PG 55, 148, 219; Haidacher, 26; Т. Foerster, Chrysostomus in seinem Verhältniss zur antioche­ nischen Schule, Gotha 1869, 17. 14) PG 56, 178. 15) Као и Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов, блаж. Јероним, Св. Амвросије Ми- лански (Valentin Thalhofer, Handbuch der katolischen Liturgik, Freiburg 1912, 286). 16) PG 47, 84. 17) Н. Н. Глубоковский, Блаженный Феодорит, епископ Киррский, Москва 1890, 1, 16-17. 18) „Βαβα, οαι παρΧριστιανος γυνακές εσί“. (PG 48, 601). 19) О њеном животу није ништа познато, а непознато јој је и име (PG 47, 18). 20) Њене речи су по Златоусту гласиле су овако: „Синко, мени није било дозвољено да за дуго уживам доброту твога оца, таква је била воља Божја. Преневши муке рођења твог, скора смрт његова прерано остави тебе као сироче, а мене као удовицу са свим ужасима удовства, које могу добро разумети само оне које су га подносиле. Нема речи којом би се могла описати она незгода

— 19 —

Златоуст је по тадашњем обичају изучавао говорништво код већ споменутог Ливанија 21) , у то доба прослављеног и првог беседника, те је својим даром и способностима постигао такав успех да је Ливаније, како саопштава црквени историчар Созомен, кад су га пред смрт упитали кога сматра најдостојнијим за свог наследника, рекао: „Јована, да га Хришћани нису преотели.“ 22) У философији Јованов учитељ био је философ Андрагатиј. 23) Изучавање реторике и философије код предавача реторâ и философâ, који су обично носили заједнички назив „софисти“, био је највиши степен образовања доступан тадашњој омладини. На првом месту налазило се беседништво, јер је од говорничке способности младих људи зависило да ли ће се посветити адвокатској или чиновничкој каријери. 24)

и бура којој је изложена млада жена коју, тек што је оставила родитељску кућу, у пословима још невешту, напрасно удари велика туга, те је приморана да прими на се превелику бригу и по годинама и по својој женској природи. Мислим, наиме, да треба исправљати немар слугу, пазити на њихову неваљалштину, бранити се од сплетака својих рођака, храбро подносити обесно

поступање јавних службеника и грубост при убирању пореза. А кад покојник још остави после себе децу, па ако кћи задаје мајци велику бригу, али с њоме нема ни трошка ни страха, док син задаје својој мајци сваки дан велики страх и тешке бриге, а да и не спомињем новчани трошак који мора да издржи ако га жели васпитати како треба. Али ипак све то није ме могло нагнати да ступим у други брак, ни да другог мужа уведем у дом оца твога, већ се уздржах у оној бури

и олуји, а не узмакох ни од паклених мука удовичких, јер сам пре свега била потпомогнута

помоћу одозго, а затим не малу утеху у оним невољама давало ми је то што сам гледала твоје лице, у коме ми се сачувала жива, сасвим верна слика покојникова. Ради тога, кад си био дете

и ниси ни говорити знао, онда кад се родитељи највећма радују својој деци, био си ми од велике

утехе. А не можеш ми ни то рећи, нити ме окривити, да сам, честито проводећи удовички живот, окрњила теби имање оца твога ради удовичке нужде, као што знам да су многа сирочад унесрећена, јер сам то (имање) не само неоштећеним сачувала, него нисам никад ни штедела да потрошим за оно што је потребно да стекнеш добар глас, а трошила сам од мојега и од онога што сам од куће донела као мираз. Али немој помислити да ти пребацујем ово говорећи; напротив, за све

ово молим те да ме у друго удовство не завијеш и поново не разбудиш тугу која се једва сталожила, већ причекај мој крај који ће и онако брзо наступити. Млађи се надају да ће дочекати дубоку старост, ми пак стари немамо шта очекивати осим смрти. А кад ме предаш земљи и помешаш са костима оца твога, предузми далека путовања, плови по мору, по ком год хоћеш, тада неће бити никога да ти брани. Али док дишем, причекај и живи са мном код куће, јер би неразумно

и узалудно увредио Бога ако мене недужну оставиш у овим злим приликама. Кад би се могао

потужити да те ја товарим животним бригама и да те нагоним да управљаш твојим пословима, онда би могао презрети законе природе и васпитање и навику и све друго, и онда бежи као од уротника и непријатеља. Али кад ја све чиним да ти спремим што више доколице на путу овога живота, онда нека те бар ова веза задржи код мене. Па ако би и рекао да те многи воле, ипак нико ти неће дати толико слободе, јер нема тога коме би толико стало до твог доброг имена колико мени“ (PG 67, 1513). 21) Baur, I, 17-18. 22) „εμΧριστιανοτοτον σύλησαν“. (PG 67, 1513). 23) PG 67, 665. 24) Baur, I, 8. Уп. Христианское чтение, ч. 2 (1886), 324-325.

— 20 —

Како саопштава Сократ, Златоустови школски другови код ретора Ливанија били су доцнији епископ мопсуестијски Теодор и епископ селевкијски Максим. 25) Пре тога су међу Ливанијевим ученицима били и

будући велики Оци Цркве – Св. Василије Велики и Григорије Богослов. 26)

У доба Златоустове младости постојала је и у Атини висока школа

која је сматрана најзнаменитијом и коју су између осталих раније похађали Ливаније, потоњи император Јулијан („Одступник“), Св. Василије Велики, Григорије Богослов и други знаменити људи, па су каснији византијски агиографи (патријарх Александријски Георгије, 27) Симеон Метафраст 28)

и други), сматрајући да је ту школу морао стога проћи и овај највећи

проповедник, погрешно унели у његову биографију податак да је и он учио у Атини, што не одговара истини. 29) Исто тако, сасвим је неоснована тврдња доцнијих и најновијих писаца да је Златоуст био адвокат. 30) По свој прилици, повод је за то дао сам Златоуст, говорећи за себе у књизи

О свештенству да се „бавио у судници“ (τν δικαστηρίπροσεδρεύοντα = који седи у судници) 31) . Међутим, познато је да су ђаци, ради изучавања

и вежбања у говорништву, често у судницама присуствовали јавним

судским расправама и слушали говоре знаменитих адвоката, као што је

и Златоуст радио. Осим тога, повод тој тврдњи био је и црквени историчар

Созомен, који је, говорећи како је Златоуст у младости слушао адвокатске говоре, додао „да се мислило“ (προσδοκηθες) да ће се он посветити том (адвокатском) животу . 32) Навршивши осамнаест година, Златоуст је, како сведочи Паладије, напустио „брбљања софиста“ 33) и предао се свом душом читању Св. Писма које је изучио до савршенства и чије је познавање сам сматрао највећом срећом за човека.

У Златоустово доба Антиохија је већ била знаменити хришћански

град, 34) најстарија и најугледнија хришћанска општина после Јерусалима.

У њој су „благу вест“ проповедали првоврховни апостоли Петар и Павле, а после и њихови ученици Варнава, јеванђелиста Марко и Сила. Одатле

25) PG 67, 665. 26) ib. 27) Krumbacher, 191. За ту биографију он каже: „die geringen Wert besitzt“ (од мале је вредности). 28) ib. 200, 203. 29) Baur, I, 21. 30) Baur // Zeitschrift, h. 3 (1928), 406. 31) PG 48, 624. 32) PG 67, 1513, 1516; уп. Baur, I, 10. 33) φηνίασε τος σοφιστάς τν λεξειδρίων“ (збацио је са себе узде софистичког брбљања). (PG 47, 18). 34) Глубоковский, I, 1-2.

— 21 —

је родом био и јеванђелиста Лука. Шести епископ Антиохије (не рачунајући апостола Петра - διδάσκαλος = учитељ) 35) био је Теофил, један од најстаријих црквених писаца. Ко не зна да су следбеници Христа Спа- ситеља у Антиохији први добили славни назив „Хришћана“ (Дап 11, 26), чега, како рече Златоуст, није било ни у једном граду у свету, па чак ни у Риму? 36) У Антиохији је патријарх био Мелетије, о коме су са највећим похвалама писали Св. Григорије Богослов, Василије Велики и Григорије Ниски, а са којим је, после свог крштења (око 372. г.) Златоуст скоро три године био у општењу. 37) Нема сумње да је то било од великог значаја за Златоустов духовни развој. Осим тога, како Созомен пише, Златоуст је, кад је почео изучавати Свето Писмо, имао за учитеље Картерија и Диодора, епископа тарсијског. 38) По свој прилици у то је доба умрла Златоустова мајка Антуса, те се он повукао у један од манастира у околини Антиохије, где је под руководством неког сиријског старца (γέροντι Σύρ) провео четири године, изучавајући Свето Писмо, молећи се Богу, бавећи се ручним радом и испуњавајући разне аскетске подвиге. Али пошто га ни манастирски живот није могао потпуно задовољити, Златоуст се пову- као у једну пећину на гори Силпиос, где је у најсуровијим и најстрожијим условима подвижничког живота провео пуне две године, бдијући без сна и проучавајући Писмо. 39) Такав строги аскетски живот нарушио је његово телесно здравље, због чега је био, како каже Паладије, Христовим промислом 40) приморан да се одрекне пустињачког живота и да ради на корист Цркве. 41)

35) PG 51, 86. 36) „Τοτο δοδεμία τν καττν οκουμένην χει, πόλεων, οδ’ ατὴ ἡ Ρωμύλου πόλις“ (Ово нема ниједан од градова по васељени, чак нити сам Ромулов град). (PG 49, 176). 37) Baur, I, 67. 38) PG 67, 1516; уп. А. П. Дьяконов, „Типы висшей богословской школы в древней церкви III-VI века“ // Христианское чтение, ч. 1 (1913), 615-617. 39) υπνος, … κμανθάνων τς τοΧριστοδιαθήκας“ (без сна, … проучавајући Ст. и Н. Завет Христов). (PG 47, 18). 40) „τς τοΣωτρος προνοίας“ (промислом Спаситељевим). (исто). 41) „πρς τχρήσιμον τς κκλησίας“ (на корист Цркве). (исто).

— 22 —

ГЛАВА 2.

ЗЛАТОУСТ КАО ЂАКОН И ПРЕЗВИТЕР У АНТИОХИЈИ

Године 381. патријарх Мелетије рукоположио је Златоуста у чин ђакона, након што је овај пет година провео као чтец. 1) Ђаконска слу- жба је у то доба била много сложенија него данас. Осим служења у храму и испуњавања разних наредаба надлежног епископа, ђакони су управљали црквеним иметком, раздавали милостињу сиротињи и водили бригу о болеснима и удовама. 2) Своју ђаконску службу Златоуст је започео тиме што се одрекао свог имања које му је отац оставио, а мати сачувала, поклонивши га у корист сиротиње, чиме је стекао велику љубав и по- пуларност у Антиохији и ван ње. Да бисмо сeби јасно могли представити важност и обим ђаконске службе у Златоустово доба, треба знати да су хришћанске Цркве осим приватних дарова и завештања добијале и велике суме новца из државне касе. Штавише, после Никејског сабора император Константин Велики издао је наредбу да управници провинција дају сваке године један део жита за издржавање клира, удовица, сирочади и девственица. По сведо- чанству Теофана Исповедника, 3) антиохијска Црква добијала је до 36.000 модија (1500 четвртинки) жита. Црквени поседи у земљи чинили су де- сети део укупне државне територије! Последица таквог материјалног стања Цркве био је широки развој њене добротворне делатности. Тако је „Василијада“, коју је (око 370. г.) у Кесарији саградио и подигао Св. Ва- силије Велики, изгледала као читав град у малом. Антиохијска Црква пак у Златоустово доба, осим разних болесника, просјака и туђинаца, издржа- вала је до три хиљаде удовица или девственица. 4) Јасно је из овога да је служба антиохијског ђакона била разноврсна и одговорна. Златоуст као ђакон није проповедао, али је на молбе пријатеља и по- знаника, ради поуке и утехе верних, написао читав низ списа, као што су Утеха подвижнику Стагирију у три књиге 5) , О скрушености у две

1) PG 47, 19. 2) Baur, I, 126. 3) Krumbacher, 342-349. 4) Болотов, III, 106-108. 5) PG 47, 423-494.

— 23 —

књиге 6) , О девствености 7) , Младој удовици 8) , О једноме браку 9) , итд. По свој прилици, у то доба пада и Синопсис, општи преглед садржине канонских књига Старог и Новог Завета, састављен за практичну упо- требу. Тада се појавило и дело О свештенству (περὶ ἱερωσύνης) у шест књига. 10) Златоуст је и као ђакон служио пет година, а 386. године Флавијан Антиохијски рукополаже га за презвитера. С обзиром на беседнички дар, Златоусту је била поверена дужност проповедања у Флавијановој катедрали, где је током дванаест година проповедао реч Божју са таквим красноречјем да га до данас није претекао ниједан проповедник у целој Христовој Цркви. Народ је у масама врвио у Цркву да чује Златоуста који је у својим дивним беседама час тумачио садржину Светог Писма, час давао савете о истинама и правилима хришћанског живота, час изобличавао пороке и сујеверје, час прослављао и величао благост и премудрост Божју која се јавља у разним догађајима живота у прошлости

и садашњости, час штитио истине Христове вере од напада незнабожаца, Јудеја и јеретика, којих је у Антиохији био знатан број. Златоустове проповеди чиниле су снажан утисак на његове слушаоце,

због чега се у храму често чуо плач и вапај, а често и бурна рукопљескања слушалаца. 11) Његова проповедничка слава прочула се и на далеком Западу, како сведочи блажени Јероним у свом делу De viris illustribus (О славним мужевима). 12) За време Златоустове свештеничке службе у Антиохији одиграо се догађај који је показао његову велику бригу и љубав према својој пастви

и изазвао не само из његових златних уста, већ и из његовог златног срца низ најлепших проповеди. Године 387. пред Велики пост у Антиохији букнуо је народни устанак због објаве новог великог војничког пореза од императора Теодосија 1., 13) те су разјарене народне масе извргле руглу статуе императора и императорске породице, бацајући на њих камење, док их нису на крају отргнули са њиховог постамента и затим вукли по улицама града. Тај устанак окарактерисан је као увреда краљевског величанства, која се по старом римском праву кажњавала смртном казном. Убрзо после учињеног

6) PG 47, 393-422. 7) PG 48, 533-596. 8) PG 48, 599-610. 9) PG 48, 610-620. 10) PG 48, 623-692. 11) PG 59, 37; PG 51, 251-252; PG 54, 694; PG 49, 245; PG 60, 226; PG 61, 110, 415. 12) PL 23, 714. 13) Baur, I, 213-214.

— 24 —

безумног преступа људи су дошли к себи схвативши какве страшне последице могу наступити. Читав град су обузели страх и ужас, јер је претила опасност пребијања грађана или одвођења у ропство, па чак и потпуног разорења града до темеља. Префект града предузео је одмах против криваца драконске мере, при чему су, како обично бива у таквим случајевима, пострадали и многи невини. Сви судови и затвори били су пуни оптуженка, а и њихових рођака и пријатеља који су стрепели за њихову судбину. Златоуст је лично посетио зграду суда и тамнице да обиђе затворенике. Стање становништва било је ужасно, о чему упечатљиво сведоче тадашње Златоустове беседе. Епископ Флавијан, стар и немоћан, реши да пође у Цариград и да лично моли императора да се смилује над Антиохијом и њеним грађанима, а Златоуст изађе на амвон и почне тешити верне:

„Шта да кажем или о чему да говорим? Сад је време суза а не речи, жалости а не говора, молитве а не проповеди; толика је величина учи- њених злочина, тако је неизлечива бол, тако велика рана… Одбаците жалост… јер се хришћанин мора разликовати од неверних у храбром подношењу свега, у нади на Бога и на бољи живот за гробом.“ 14) У сво- јим беседама Антиохијцима Златоуст надахнуто осликава неопходност, узвишеност и непоколебивост хришћанског погледа на живот, поред кога и највеће невоље и муке (као оне што су задесиле Антиохију) не само да нису страшне, већ штавише користе да пробуде и оживе у хришћанину успавану савест и да му помогну у достизању вечног живота, у поређењу са којим сва блага земаљског живота губе своју вредност, па и сам живот земаљски. Човек треба да се понајпре и понајвише брине о вечном животу и спасењу чистећи се од греха и учвршћујући се у хришћанским врлинама. У последњем говору (21.) антиохијском народу на дан Васкрсења Господњег (исте 387. године) Златоуст је изговорио своју знамениту беседу, која почиње речима „Благословен је Бог“ (Ελογητς Θες), у којој благодари Богу на повратку епископа Флавијана из Цариграда са вешћу о царском поми- ловању Антиохије и њених грађана. У тој беседи Златоуст дословно наводи говор Флавијанов пред императором, који је – како већина држи – саставио сам Златоуст, и који се с правом убраја у најсавршеније производе његове беседничког дара. 15) На исти начин је Златоуст својим узвишеним беседама тешио антиохијски народ и призивао покајању за време земљотресâ 394. и 396. године. 16)

14) PG 49, 33, 37. 15) PG 49, 211-222. 16) PG 48, 1027; PG 49, 57; PG 50, 713.

— 25 —

Време Златоустове дванаестогодишње презвитерске службе у Антиохији (386-398. године) било је без сумње најплоднији период у његовом проповедничком раду. При том морамо приметити да је написао и многе беседе које није никада изговорио. Овом периоду ваља додати и његова егзегетска дела на поједине књиге Светог Писма Старог и Новог Завета: на Књигу Постања, Псалме, Јеванђеља Матеја и Јована и на посланице Св. апостола Павла.

— 26 —

ГЛАВА 3.

ЗЛАТОУСТ КАО ЦАРИГРАДСКИ АРХИЕПИСКОП И ЊЕГОВО ПРВО ПРОГОНСТВО

„Опомињите се речи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити; ако моју реч одржаше и вашу ће одржати“. (Јн 15, 20).

Године 397. умро је цариградски архиепископ Нектарије и цариград- ска катедра остала је упражњена. Император Аркадије 1) , син Теодосија 1., реши да се на цариградску катедру не бира кандидат из месног клира, већ под утицајем свог постељника (φηγητς τν βασιλικν κοιτνων = приповедач царских ложница), евнуха Евтропија, објави жељу да на цариградску катедру дође Златоуст, чија је слава већ била допрла до византијске престонице. Пошто је љубав Антиохијаца према Златоусту била врло велика, и бојећи се да народ неће хтети добровољно отпустити свог омиљеног пастира из Антиохије, у Цариграду реше да га преваром изведу одатле и доведу у Цариград. 2) Тајно и на превару довезавши Златоуста у престоницу, одлуче да га хиротонишу у присуству читавог сабора архијереја, међу којима се налазио и архиепископ александријски Теофил, противник Златоустове кандидатуре, који је хтео да на цариград- ској катедри види свога пријатеља Исидора, александријског презвитера. 3) Најпре Теофил Александријски није хтео учествовати у Златоустовој хиротонији, али се касније ипак потчинио Евтропијевом захтеву, прикри- вши своје непријатељство према Златоусту до згодног часа. 4)

1) Oцену личности Аркадија, његове жене Евдоксије и евнуха Евтропија види у: Amédée Thierry, St. Jean Chrysostome et l` imperatrice Eudoxie, Paris 1889, 3; F. Ludwig, Der hl. Johannes Chrysostomus in seinem Verhältniss zum byzantinischen Hof, Braunsberg 1883, 4 (прим. 4 и 5); Baur, II, 30-31, 39-40 etc. 2) Види о том путу: Baur, II, 14-17. 3) PG 67, 664; Уп. J. Hergenröther, Photius, Patriarch von Constantinopel, Regensburg 1867, 39. 4) PG 47, 19. Неки сматрају да је мржња Теофила Александријског према Златоусту носила не само лични карактер, већ и да је представљала израз опозиције александријске катедре цариградској, која је од 2. Васељенског сабора добила прво место на Истоку. Тог мишљења придржава се и Хол (Karl Holl, Gesammelte Aufsätze zur Kirchengeschichte, 2, 410; уп. Krumbacher,

914-915).

— 27 —

Нови положај Златоуста као архиепископа цариградског био је завидно висок, али уједно врло тежак и пун одговорности. Религио- зно-морално стање цариградске Цркве пред његов долазак није било најсјајније, 5) на шта он није могао равнодушно гледати, већ је одмах напрегао све своје силе да црквене установе доведе у потпуни ред. Почео је од свог архијерејског двора, у који је, почевши од кухиње, увео највећу скромност, умереност и штедњу. 6) У томе му је једно од главних оруђа била његова проповед. Најпре је, да би подигао морални ниво цариградског клира, са црквеног амвона у двема беседама објавио

свој оштар протест против тадашњег обичаја да свештеници живе заједно са девственицама, 7) и у вези са тим почео да ради на преуређењу

и подизању женских манастира, у које је сакупљао достојне и праве

монахиње, а од недостојних чистио манастирске ћелије. 8) Снисходећи људској немоћи, он скраћује молитве дотадашње Литургије, која у његовој редакцији, са каснијим додацима, и данас носи назив Литургије Светог Јована Златоустог. Приметивши да аријанци врше литије за време којих певају своје јеретичке химне, организовао је православне крсне ходове са појањем православних песама и стихира, који су касније постали обичај у целој Православној Цркви. Нарочиту бригу Златоуст је у Цариграду, као у Антиохији, водио о болесницима и сиротињи. Проводећи најскромнији живот, он је сву уштеду од својих доходака жртвовао на уређење и издржавање постојећих добротворних установа

и на подизање нових, чији је број знатно повећао. Златоуст је у Цариграду подигао две болнице у којима је својим средствима редовно издржавао 7700 сиромаха. 9) Осим тога, на издржавање добротворних установа и сиротиње употребљавао је и остатке од црквених доходака, старајући се да смањи трошкове издржавања Цркава. У својим проповедима Златоуст је са нарочитом силом и дубоком убедљивошћу величао милостињу, стављајући је и изнад подвига девствености и оштрим речима жигошући раскош, грамзивост и сујету, којима је тадашње више друштво источне престонице веома робовало. Златне Златоустове речи често су падале на плодну земљу и доносиле обилне плодове. Нашло се богатих људи, нарочито богатих удовица, које су сав свој иметак жртвовале у корист сиротиње и болесника. Ко год да

5) Baur, II, 44-45. 6) PG 49, 39; Baur, II, 53. 7) »Πρς τος χοντας παρθένους συνεισάκτους« (Онима који заједно живе са девственицима). (virgines subintroductas). PG 47, 495-532. 8) PG 47, 20. 9) Болотов, III, 110.

— 28 —

је неправедно страдао или био прогањан, могао је увек у Златоусту наћи неустрашивог и искреног заштитника. Са ретком енергијом Златоуст је увек и у свакој прилици штитио права и привилегије хришћанске Цркве. Тако је он најенергичније одбио наваљивање аријанаца Гота да добију храм у Цариграду. 10) Хришћански храмови у византијској Империји имали су право уточишта – jus asyli, а епископи право да моле пред државним властима за заштиту оних који су у њима тражили уточиште (jus intercessionis – право посредовања). Пошто је у томе, као и у свему што је људско, бивало злоупотреба, то је државна власт тежила да те привилегије ограничи. Постељник Евтропије их је 398. године укинуо, али је већ следеће године, кад су се готске кохорте (војне јединице) побуниле, сам био приморан да потражи заштиту у хришћанском храму. Том приликом Златоуст је изговорио беседу у ко-

рист права Цркве, коју је започео речима: „Свагда, а особито сада време је рећи: ,Таштина над таштинама и све је таштина‘ (Проп 1, 2). Где је сада сјајна одећа конзулска, где су блистајући светилници, где тапшања

и хорови, и гозбе, и празновања? Где су венци и застори? Где је трепет града? Где радосни узвици на хиподромима и улагивања гледалаца? Све је то ишчезло… Све то беше ноћ и сан, а кад наступи дан, нестаде: то

беше пролећно цвеће, па кад прође пролеће, све је увенуло: то беше сен

и прође, то беше дим и ишчезе; беху мехурићи и попуцаше; беше паучи-

на и растргну се. Зато ону духовну песму певамо непрестано понављајући:

,Таштина над таштинама и све је таштина‘. Зато та изрека свагда треба да је написана на зидовима, на одећи, на форуму, на кућама и путевима,

и на вратима, и на улазима и особито на савести сваког појединца и треба

да се увек понавља…“ 11) Златоуст је много радио и на пољу хришћанског мисионарства. Он је ширио православље међу Готима, којих је много било на служби у грчкој војсци 12) . Пошто Готи нису знали грчки, Златоуст им је омогућавао да врше богослужења на матерњем језику те им је зато посвећивао све- штенике из њиховог народа. 13) Посећујући готски храм, и сам им је поне- кад проповедао преко преводиоца. 14) Слао је мисионаре и Скитима, који

10) PG 67, 1524. 11) PG 52, 391 и дaље; Болотов, III, 131-135; Baur, II, 100. 12) Karl Bihlmeyer, Kirchengeschichte auf Grund des Lehrbuches von F. X. von Funk, I, Paderborn 1926, 153, 157. 13) Он им је хиротонисао и епископа Унилу (Ονίλας) (PG 52, 618). У Златоустово доба Готи су већ имали свој превод Библије (бар Нови Завет), како он сам сведочи у својој 8. беседи, одржаној у Цариграду у храму Св. ап. Павла (PG 63, 501). Уп. Holl, II, 2, 245. 14) PG 63, 499-510. С правом Баур пише: „So wurde Chrysostomus der Begründer einer ,deu- tschen‘ Nationalkirche in Konstantinopel, der ältesten, von der die Geschichte überhaupt weiss“ (Тако

— 29 —

су живели на обалама Дунава и на североисток у пределима данашње Русије. Путовао је и у Малу Азију ради уређења тамошњих црквених прилика. На сабору у Ефесу 401. године Златоуст је свргнуо ефеског митрополита Антонина и шест епископа које је овај за новац био руко- положио, и на њихово место поставио новог митрополита и епископе. 15) Исто је поступио и са седморицом епископа у Лидији. 16) Тај Златоустов боравак у Азији и Лидији и одсуство из Цариграда трајали су преко три месеца. Кад се са свог пута вратио у Цариград, па- ства га је дочекала са највећим одушевљењем, а он је одмах следећег

је Златоуст оснивач “немачке” националне Цркве у Цариграду, најстарије о којој историја уопште зна). (Baur, II, 70). Како је Златоуст гледао на ширење Православља међу Готима, види се из споменуте његове беседе (8.), коју је одржао у храму Св. ап. Павла у Цариграду, кад су била у њему прочитана нека места из Св. Писма на готском језику и кад је готски свештеник одржао проповед на народном језику. Златоуст је говорио: „Хтео бих да су данас присутни овде Јелини (незнабошци) да чују шта се читало и да схвате колика је сила Распетога, колика је моћ крста, колика је узвишеност Цркве, колика је јачина вере, колика је срамота заблуде, колико су смешни демони: јер су њихова философска учења и код њихових сународника пропала, док наша и код туђинаца имају велику силу; она (незнабожачка) су распршена лакше од паучине, а ова су утврђена чвршће од челика. Где је Платоново и Питагорино учење и оних у Атини? Угасило се.

Где је учење рибара и оних који су шаторе правили? Зар оно не светли сјајније од сунца, не само

у Јудеји већ и на варварском језику, као што чусте данас. И Скити и Трачани и Сармати и Маври

и Инди и који до самих крајњих граница васељене станују, пошто су сваки од њих превели на

свој језик реч (Божју), истражују оно о чему нису ни у сну сањали они који код Јелина браду носе и штапом разгоне оне које на тргу сретаху, који косу на глави разбарушују те личе више на

лавове него на људе (тј. грчки философи). Али наше ствари нису такве, нити су у спољашњем изгледу, већ у смерности учења. Блудница, која нема природне лепоте, руменилом и шминком

и светлом одећом и другим сличним средствима даје себи вештачки створену лепоту младости,

која прикрива ругобу природе, док она девојка која је од природе лепа, привлачна и племенита, оставља дар природе да се сам бори, немајући потребе ни за једним од тих помагала, већ их одбацује да не би природну младост засенила таквим завесама. То се опажа и на Цркви и на

онима који су ван ње; јер ови, не имајући природне лепоте и не имајући могућности да се украсе благочешћем, праве се важнима уметношћу језика, изглачаним речима и слогом израза, косом

и лепом одећом; а наши не тако, већ одбацивши све то и одгурнувши спољашњи сјај, показују

природну лепоту, не оштрећи језика, нити тражећи славе, већ усавршавајући се у сили мисли и

у примеру дела, у тачности живота, и у свему јавно показују благодат Божју која у њима живи.

И због тога су у мрежу ухватили не само насељену, већ и ненасељену васељену; не само земљу, већ и море; не само градове, већ и горе и брда и долине; не само Јеладу, већ и туђе земље; не само мужеве, већ и жене; не само старце, већ и младиће. Не само дотле, већ су и даље отишли, незадовољни нашом васељеном, отишли су к самом океану и ухватили у своје мреже и варварске земље и Британска острва, и куда год допреш видећеш да су имена рибара у устима свих, не због силе рибара већ због моћи Распетога која им свуда пут открива, која чини просте људе мудријима од философа, неписмене и ћутљивије од риба – силнијима од ретора, историчара и софиста. Нека дакле нико не мисли да је срамота Цркве што смо се побринули да варвари ступају на амвон и беседе, јер то је дика Цркве, то је украс, то је доказ силе која се крије у вери, то је некад и пророк прорекао говорећи: ,Нема говора ни речи од којих се не чују гласи њихови; по свој земљи изађе глас њихов, и до крајева васељене речи њихове‘ (Пс 18, 4-5)“ (PG 63, 499-501). 15) PG 47, 45-47; Болотов, 142; Hergenröther, 39-40; Baur, II, 133. 16) Болотов, IV, 165-166.

— 30 —

дана одржао беседу у којој је говорио: „Мојсије, онај велики слуга Божји, глава пророка, који је прешао море, који је ваздухом потресао, који је трпезу припремао, кога је родитељка избацила, а гонитељка спасла (мати га је родила, а однела га и отхранила Египћанка), и који се васпитао у Египту, а боравио на небесима, који је такву и толику победу одржао, такав и толики славни муж, који је на четрдесет дана оставио народ, нађе га где идоле прави и буне подиже. А ја сам не само четрдесет дана, већ педесет, и стотину, и више одсуствовао, и нађох вас радосне, благо- честиве и истрајне у страху Божјем. Зар сам ја зато виши од Мојсија? Нипошто, јер то рећи – крајње је безумље. Већ овај народ је узвишенији од онога; и зато је он, сишавши са горе (Синајске), прекоравао Арона због побуне народа и у срџби осуђивао га што је попуштао вољи њиховој. Ја пак дошавши, исплешћу вам заслужене похвале и венце, јер где је вероломство, тамо следи кривица и укоравање, а где је исправност, тамо похвале, одобравања и венци…. Зато се ја радујем и играм од весеља и као на крилима летим и не могу изразити величину ове радости. Шта да радим, и како да покажем радост своје душе? Призивам за сведока ваше сазнање, јер видим да је мојим доласком оно испуњено радошћу, што је и моја радост, венац и похвала. Ако је моје присуство – присуство једног човека – толики народ испунило толиком радошћу, та колика је, мисли- те, моја, кад вас видим? Старац Јаков, кад је видео једног сина – Јосифа, радоваше се и духом се обнављаше, а ја не једнога Јосифа, већ све вас, сличне њему, видим и радујем се, јер сам у вашем лицу заузврат примио свој рај, бољи од оног Раја: и тамо је била змија која спремаше заседе, а овде је пак Христос, Који врши тајне; тамо бејаше Ева заводљивица, овде пак Црква која венце плете; тамо је био Адам завођен, овде се пак народ Богу прилепљује; тамо разно дрвеће, овде разни дарови; у оном Рају дрвеће које вене, а у Цркви дрвета која плод доносе; у оном Рају свака врста семена остаје у свом стању, а у овом правом рају, ако нађем дивљу лозу, учинићу је плодном, ако нађем дивљу маслину, учинићу је питомом, јер је таква природа ове земље. И зато се ја радујем не тражећи објашњења; а како сте били тако дуго далеко од мене, примите, најдражи, моје објашњење. Ако ви роба некуд пошаљете и он се не враћа, ви тра- жите узрок – зашто се задржао, где је толико дангубио? И ја сам роб ваше љубави, јер сте ме купили, не новцем плаћајући, већ љубав показују- ћи. Радујем се што сам продан за такво служење, и никада не желим да се ослободим од тог ропства, јер то је ропство за мене лепше од слободе, то је ропство мени спремило седиште на овој свештеној катедри: ова служба није служба по нужди, већ по доброј вољи. Ко не би свесрдно служио вашој љубави – вама који умете најплеменитије љубити? Та кад

— 31 —

бих имао душу од камена, ви бисте је учинили мекшом од воска. Шта да кажем о вашој чежњи и наклоности, коју сте јуче показали, како су ваши радосни поклици допрли до небеса? Освећујући сам ваздух, ви сте град у Цркву претворили, мени сте част указивали, и Бог се прослављао, јеретици бејаху постиђени, а Црква се венцем украсила, јер велика бива радост матере кад се синови радују, и велика радост пастира када јагањци стада од весеља скачу… Временом љубав обично заиста вене, ваша се

пак љубав непрестано увеличавала, а онај кога сте у одсуству тако љубили, мислим да ћете га, кад буде с вама, више љубити. То је моје благо, то је моје богатство. И зато молим за ваше молитве. Ваше су молитве за мене стена и тврђава. Немој рећи: ја сам слаб, како ћу моћи да се молим за свештеника (pro sacerdote)? Чуј шта каже Писмо: ,Усрдно се мољаше Богу‘ (Дап 12, 5). Црквена молитва скинула је окове Петру, и ојачала чврстину проповеди Павлове. Молитва је угасила пећ огњену, молитва је затворила уста лавова, молитва је угушила буну, молитва је отворила рај, молитва је растворила небеска врата, молитва је нероткињу плодном учинила, молитва Корнилијева проникла је небеса, молитва је оправда- ла цариника. Такву тврђаву од вас тражим, такву милост од вас захтевам;

и Бог славе, Који прима молитве ваше, даће ми при отварању мојих уста

реч којом бих ја могао поверени ми народ научити спасењу кроз Христа Господа нашега, с Којим Богу Оцу заједно с Духом Светим част, слава

и сила у векове векове. Амин.“ 17) Због својих великих и добрих дела и због својих златних беседа Зла- тоуст је имао врло много поклоника, пријатеља и дубоко преданих пошто- валаца у свим круговима престонице, али његов аскетски живот, упорни рад на препорађању црквеног и друштвеног живота у хришћанском духу, његове узвишене и оштре беседе, уједно су изазивали незадовољство и злобу код многих. Пре свега је цариградски Двор са Евдоксијом на челу, који је испочетка био на Златоустовој страни, 18) као и они који су га би- рали на цариградску катедру, очекивали од њега да ће својим лепим беседама служити као декорација у свечаним приликама и придворним парадама. Још је Свети Григорије Богослов рекао за Цариграђане „јер они не траже свештенике, већ говорнике“. 19) И заиста, брзо су се горко разочарали, јер је Златоуст био истинити хришћански пастир који је неустрашиво бичевао пороке и од свих тражио испуњавање хришћанског моралног закона у свим областима црквеног, државног, грађанског и

17) PG 52, 421-424. Ова беседа није сачувана у грчком оригиналу, већ у латинском преводу. 18) PG 63, 467, 473. 19) „Ογρ ζητοσιν ερες, λλὰ ῥήτορας“. (PG 36, 488).

— 32 —

приватног живота. 20) Златоуст је био убеђени учитељ хришћанског мо- рала и човек идеје, који је своје идеале непоколебиво остваривао и про- водио, не заустављајући се ни пред каквим препрекама… „I’ vegnoper menarvi all’ altra riva“ (Долазим да вас преведем на обалу другу). (Dante)! Француски богослов Пјеш каже: „Истинита оригиналност Светога Зла- тоуста у томе је да је у оном веку кад су најзнаменитији епископи били или првенствено богослови, као Св. Атанасије, или политичари као Св. Амвросије, он био човек апостолског времена.“ 21) Болотов каже да Зла- тоуст није имао довољно „такта“, 22) док би истинитије било рећи да се он није хтео користити „тактом“ кад су биле у питању моралне истине. Многи су сматрали да су Златоустове проповеди сувише оштре и да се јасно види против кога су уперене. Осим тога, Цариграђани су били навикли и на раскошне гозбе које су приређивали његови претходници на цариградској катедри, особито Нектарије. Међутим, кад је дошао у Цариград, Златоуст је био сасвим слабог здравља 23) и могао је да једе само чорбу од пиринча, а пио је слабо вино и то врло мало и мало подгрејано. Због тога је живео повучено и избегавао друштвене гозбе. Све је то заједно било узрок да су се представници власти и Цариграђани у њега разочарали. Што се тиче свештенства, и у његовој средини било их је много незадовољних својим архипастиром. Цариградски клир је за свог новог архиепископа добио писца књиге О свештенству, који је идеал све- штенства уздигао до небеске висине, или како каже Болотов, „до такве

20) Thierry, 8-9. 21) Эме Пюш, Св. Иоанн Златоуст и нравы его времени, Санкт-Петербург 1897, 37 (прев. с франц.). 22) Болотов, IV, 163. Он пише: „Његов претходник Нектарије био је сав од такта, што је Јовану недостајало.“ С тим мишљењем ми се никако не можемо сложити, и сматрамо да је Баур много правилније окарактерисао и оценио и Нектарија и Златоуста: „Wie, wenn es Chrysostomus beschieden gewesen, zwanzig Jahre früher an Stelle des Nektarius zu wirken, an der Seite des grossen, religiös gesinnten und charakterstarken Theodosius? Welch herrliche Synthese hätten diese beiden grossen Männer gebildet, die sich zweifelsohne gegenseitig aufs Glücklichste ergänzt und gestärkt hätten! Es hatte nicht sollen sein. Erst hatte ein grosser Kaiser einen unbedeutenden Bischof neben sich, dann hatte ein grosser Bischof einen unbedeutenden Bischof neben sich, dann hatte ein grosser Bischof einen unbedeutenden, ja unfähigen Kaiser an der Seite“. ( Шта да је Златоусту досуђено да делује двадесет година раније на месту Нектаријевом, поред великог, верски разборитог и ка- рактерног Теодосија? Какву би сјајну синтезу створила ова два велика човека, који су се несумњиво међусобно најсрећније допуњавали и бодрили! Тога није било. Најпре је велики цар имао безначајног епископа поред себе, а после је велики епископ имао безначајног, управо неспосо- бног цара поред себе) (II, 359). Баур не само да је с правом признавао Златоустову тактичност, већ му је приписивао и високе дипломатске способности (glänzendes Zeugnis seiner diplomatischen Befähigung; 179). 23) PG 49, 187, 257, 713, 719; PG 51, 17, 165; PG 56, 271, 278.

— 33 —

висине да га могу остварити само анђели.“ 24) Међутим, у цариградском

клиру било је много оних који су својим јавним понашањем и разним недостацима изазивали његову срџбу, 25) којој је он понекад давао одушка не само у својим оштрим речима, већ и у искључивању из црквене заје- днице. 26) Како каже Болотов, „Златоуст није био прожет клерикализмом“, 27) те се пред државним властима није залагао за своје клирике ако су били

у нечему криви: штавише, десило се једном да је два кривца клирика пре-

дао властима. Све је то било узрок што је један део клира био незадовољан својим архипастиром. Пошто је Златоуст био аутократске природе, то је било лакше агитовати против њега. Његови противници окривљавали су га тако да самовласно управља црквеном имовином, те да продаје ствари намењене за украшавање цркве (разуме се, ради помоћи за сиротињу), да се не саветује с клиром при хиротонији епископа, итд. И међу цариградском интелигенцијом било je људи, нарочито жена, незадовољних Златоустом због беседа у којима је због подмлађивања и раскошног одевања шибао жене, особито старије удовице, као Марсу, жену Промота, Кастрикију, жену Сатурнина, Евграфију и друге. 28) Против Златоуста били су и богаташи, које је он често корио у својим беседама зато што мало и нерадо жртвују на сиротињу и злоупотребљавају своје богатство. 29) У таквим приликама Златоустовим непријатељима није било тешко да поведу акцију против њега. Главни Златоустов противник, Теофил Александријски, на сабору

у Александрији 399. године осудио је Оригеново учење, а његове при- сталице међу египатским монасима протерао из Египта. Међу њима су били и врло учени калуђери, познати под именом „дугачка браћа“ (μακροὶ ἀδελφοί), који су 401. отишли у Цариград да траже заштиту од Теофилових прогањања. 30) Златоуст је изгнанике љубазно примио и помагао им, чак се и заузимао за њих и код самог Теофила, али их није пустио к светом Причешћу, пошто су били прогнани од свог епископа. Али кад су ови пред царем Аркадијем подигли тешке оптужбе против Теофила, император је наредио да се Теофил јави у Цариград и да се пред Златоустом од њих оправда. Теофил није журио са својим доласком

у Цариград, али је зато тамо преко својих пријатеља стварао за себе

24) Болотов, 164. 25) Ludwig, 7- 8. 26) PG 67, 669, 672, 1520; уп. Ludwig, 20. 27) Болотов, IV, 165. 28) PG 47, 16, 27; уп. Thierry, 9-13. 29) PG 52, 399; Ludwig, 44; уп. Schulte, V. 30) PG 67, 1545; Baur, II, 178-179 и даље.

— 34 —

погодан терен. Кад је дошао у Цариград, он се није одмах јавио Златоусту

на суд, већ је радио у своју корист, раздајући коме треба дарове (ελόγια, благослове), 31) приређујући раскошне гозбе, одржавајући тајне везе са Златоустовим непријатељима, нарочито са царицом Евдоксијом преко њезиних дворских дама, такође незадовољним Златоустовим беседама, којима је овај оштро бичевао раскош у одевању и друге пороке у којима су и оне биле огрезле. 32) Осим тога, Теофил је повео са собом у Цариград

29 епископа из Египта, и пошто је успео да добије пристанак од импе-

ратора, он 403. године сазове незаконити сабор (conciliabulum – саборно

место, сабор) у близини Халкидона, на имању императорског префекта Руфина, „под храстом“ (πδρν). Али – horribile dictu – страшно је рећи – на тај сабор требало је да се као оптуженик јави не Теофил Александријски, већ Златоуст! На сабору „под храстом“ главни Златоу- стов тужилац био је његов ђакон Јован, кога је Златоуст због убиства био свргао. Против Златоуста изнесено је на том незаконитом сабору

29 тачака, од којих ћемо навести само најважније: Златоуст је оптужен

да је по његовој заповести био истучен неки калуђер Јован; да је многе

црквене драгоцености продавао, као и неки мрамор што га је његов претходник Нектарије оставио за цркву Васкрсења; да вређа клирике,

називајући их шићарџијама (τριοβολιμαίοις = расипници); да се улазећи

и излазећи из цркве не моли; да нико не зна на шта се употребљавају

црквени доходци; да је два презвитера предао државној власти; да се сам купа; да сам једе и живи неумерено попут киклопа (σώτως ζν κυκλώπων βίον = проводити живот покварено попут киклопа) (sic!) итд. Затим је и сиријски јеромонах Исак предао тужбу против Златоуста, у којој га окривљује да у проповедима употребљава незнабожачке изразе, као: „сто је пун фурија“, и др.; да буни народ; да посвећује за епископе туђе робове, које још нису господари ослободили, и да епископе прима

и дочекује охоло. 33) Тај сабор писмено је позвао Златоуста да се јави на суд и да се пред њим оправда!

31) Паладије примећује да је Теофил допутовао у Цариград натоварен најлепшим стварима којима обилује Египат и Индија: „καθάπερ κάνθαρος πεφορτωμένος τς κόπρου τν ξ Αγύπτου καλλίστων καατς τς νδίας“ (Као широка и дубока посуда натоварен гнојем (ђубретом) најлепших ствари из Египта и из саме Индије). (PG 47, 26). 32) Baur, I, 196-197. 33) PG 103, 105-114 (Bibliotheca Photii Patriarchae); Caesar Baronius, Annales Ecclesiastici, V, Moguntiae 1601, 217-226; Johan Harduini, Conciliorum Collectio Regia Maxima, I, 1037-1043; Carl J. von Hefele, Conciliengeschichte, Freiburg 1875, 89-97. Из Златоустовог CXXV писма Cyriaco episcopo exulanti (Епископу Киријаку који је у изгнанству) дознајемо за разне клевете које су ширили његови непријатељи. Тако је он Киријаку писао: „Говоре да сам у кревету лежао са женом. Свуците одело са тела мога, и наћи ћете умртвљеност мојих удова“ (PG 52, 683).

— 35 —

У исто време заседао је у Цариграду законити сабор четрдесет епископа под Златоустовим председништвом. Мада је он изјавио да је спреман да оповргне све клевете и оптужбе сабора „под храстом“, његови епископи га нису пустили тамо, пошто Теофил није имао права да са Златоустом поступа тако неканонски. Међутим, дошао је императорски нотариј са императорском граматом којом се Златоуст позива на суд овог незаконитог сабора. 34) Златоуст је тамо послао своје опуномоћенике који су, међутим, доживели злостављање, а сабор је Златоуста једногласно осудио и свргнуо га. У свом акту, упућеном императору на потврду, сабор је између осталог као Златоустов преступ навео и увреду Величанства (κακαθοσιώσεως γκλημα = у римском праву: оптужба за крајњу издају и увреду царске власти), јер је тобоже царицу назвао у једној проповеди Језавељом. 35) Император Аркадије осудио је после овога Златоуста на прогонство. И тако су клевете и интриге Теофила Александријског и његових присталица послужиле као узрок свргавања и прогонства једног од највећих јерараха Христове Цркве. Та осуда изазвала је страшно велико незадовољство у Цариграду, те је Златоуст, да би спречио народни уста- нак, тајно оставио своје приврженике и добровољно се предао полицијским властима које су биле одређене да га одведу у прогонство. Да би што више умирио народ и утешио своју паству, Златоуст је пре свог одласка изговорио своју класичну беседу о непобедивости Цркве Христове и неодвојивости Главе од удова, која почиње речима: „Силни су вали, же- стока је бура, али се не бојимо тоњења, јер стојимо на камену. Нека бесни море, оно не може уништити камен; нек се дижу вали, они не могу по- топити лађу Исусову!“ 36) Другога дана после Златоустовог изгона у Цариграду се догодио земљотрес који је нарочито погодио онај део царског двора где је бора- вила царица Евдоксија. 37) Избезумивши се од страха, царица замоли императора да одмах опозове указ о Златоустовом прогонству, а сама напише Златоусту писмо, умољавајући га са сузама да се врати у Цари- град и извињавајући се за нанесена му страдања и муке. Кад је у Цариграду пукла вест да се Златоуст враћа у престоницу, народ му је спремио тријумфални дочек. Босфор је био преплављен мноштвом лађа, а све улице града су сијале безбројним светиљкама и лампионима. У том дочеку учествовала је и сама царица, како Златоуст

34) PG 47, 29. 35) PG 47, 30. 36) PG 52, 427. 37) Baur, II, 226-227.

— 36 —

спомиње у свом говору после повратка. 38) Међутим, Златоуст је врло добро схватао сву тешкоћу свога положаја и није се усуђивао да ступи у сам град: он пошаље писмо да ће ступити у град тек онда кад већи црквени сабор призна његову невиност. Али услед наваљивања и молби раздраганог народа, био је управо приморан (βιασθες εσλθεν = би на- силно приморан да уђе) 39) да дође у град и уђе у храм Светих Апостола, где је изговорио сјајну беседу, у којој је славио Бога и благодарио Му за све – како за добро које шаље, тако и за зло: „Шта да кажем, шта да гово- рим? Благословен је Бог! Ово рекох полазећи, ово говорим враћајући се, штавише – и тамо се налазећи нисам пропуштао да то говорим. Сећате се да сам као пример наводио Јова и говорио: ,Нека је благословено име Господње до века‘ (Јов 1, 21). Ову сам вам заповест оставио у завет, ове изразе благодарности понављаћу и по повратку – ,Нека је благословено име Господње довека‘. Разни су узроци ствари, али је једно прослављање. Изгнан – благодарио сам, вративши се – опет благодарим. Разне су ства- ри, али једна је сврха; и зиме и лета – једна је сврха: плодност њивâ. Благословен је Бог, Који допусти изгнанство, благословен је Бог, Који допусти буру, благословен је Бог, Који утиша буру и спреми тишину. Ово говорим да вас подстакнем на благословљење Бога. Ако се нешто добро догодило, благослови Бога, и добро ће остати. Ако ли се што зло збило – благослови Бога, и зла ће нестати. … Зато вас сазвах у храм Апостолâ (ad apostolos). Долазимо онима који су били изгнани…“ 40)

38) „Βασιλίδα συγχορεύουσαν λάβετε· ογρ ποκρύψομαι τν ζλον ατς“ (Примисте ца- рицу која заједно слави са нама. Јер нећу сакрити њену ревност). (PG 52, 445); Ludwig, 102. 39) PG 67, 1564. 40) PG 52, 439-440.

— 37 —

ГЛАВА 4.

ДРУГО ПРОГОНСТВО ЗЛАТОУСТА И ЊЕГОВА СМРТ

„Οκ στι τν ρετς πιμελούμενον μπολλος χειν χθρούς“ (Онај који се не стара за врлину, нема много непријатеља). Св. Јован Златоуст.

„Quis sanctorum sine certamine coronatus est?“ („Ко од светаца је био без борбе овенчан?“) Блаж. Јероним

Kолико је Златоустов повратак обрадовао његове пријатеље, толико је пренеразио и озлоједио његове противнике, које је народ хтео живе побацати у Босфор, због чега „Теофил са својим Египћанима (еписко- пима) тражаше спасење бекством“. 1) На жалост, мир у Цариградској Цркви после Златоустовог повратка није дуго трајао. Kако Паладије пише, већ након два месеца почињу опет да се појављују црни облаци на њеном небу. Ускоро после успостављеног црквеног мира, у Цариграду је, недалеко од храма Свете Софије, где је Златоуст савршавао свету Литургију, подигнута царичина статуа. При- ликом свечаности подизања статуе, присутни народ је правио велику буку и вику која се чула у храму и сметала богослужењу, што је дало Златоусту повода да изговори оштру проповед, у којој је учињена алузија на царицу Евдоксију. На ту проповед указују Сократ 2) и Созомен 3) , а она почиње речима: „Опет Иродијада бесни, опет кује, опет игра, опет тражи главу Јована Крститеља.“ 4) Барденхевер сматра да та проповед не при- пада Златоусту, већ да су му је подметнули противници и као његову доставили царици Евдоксији 5) . Ми сматрамо да је она Златоустова, осим што је вероватно мало измењена и у таквом облику представљена цари- ци: Паладије, наиме, тврди да су Златоустови непријатељи извртали неке

1) PG 47, 30; Ludwig, 104, 105. 2) PG 67, 717. 3) PG 67, 1568. 4) PG 59, 485. 5) Bardenhewer, 287. Мињ је уврстио беседу у „spuria“.

— 38 —

његове проповеди да би им дали смисао као да су уперене против цари- це или царског двора. 6) У међувремену, Златоуст је непрестано захтевао да се сазове закони- ти црквени сабор и да се на њему објави његово оправдање. Епископи, знајући за промену односа императорског Двора према Златоусту, пре него су се окупили на сабор, позову и Теофила Александријског да дође лично или да бар пошаље неког од епископа који би сабором руководио. Теофил Александријски, памтећи како је недавно срамно и у страху бежао из Цариграда, не усуди се да сам дође у престоницу, већ пошаље три „достојна сажаљења“ (λεεινος) епископа, који су имали да се позову на 4. канон Антиохијског сабора (г. 341) 7) – којег су у своје време аријанци саставили против Атанасија Великог – да би на основу њега поново оптужили и свргли Златоуста. У поменутом 4. канону стоји да ако се епископ, кога је сабор свргао, усуди вршити какву свештенорадњу пре него буде оправдан црквеним судом, да се лишава катедре. 8) Сабор 45 архијереја под пре- дседништвом Павла Ираклијског изврши Теофилову намисао, осуди Златоуста и свргне га поново са катедре (г. 404). Међутим, Златоуст са пуним правом није признавао законитост овог сабора, јер му је председавао њему потчињени епископ Павле Ираклијски; а како смо видели, Златоуст је по повратку из прогонства силом прилика био принуђен да заузме своју катедру. Осим тога, ово 4. правило многи епископи – па ни Златоуст – нису ни признавали за канон Антиохијског сабора, већ су сматрали да су га аријанци измислили против Атанасија Великог, због чега оно није обавезно за православне. 9) Међутим, Златоустови противници ипак су настојали да га осуде и свргну баш на основу тог канона. На жалост, на њихову страну стао је и слабовољни император Арка- дије, 10) који је био под великим утицајем царице Евдоксије и њених недостојних саветника, међу којима је на првом месту стајао Теофил Александријски, за кога енглески историчар Гибон каже да су му руке биле „замрљане златом и крвљу.“ 11)

6) „μεταποιήσαντες ατοτινας μιλίας, ες θλους καττς βασιλίσσης, καὶ ἑτέρων τν ν ταλτοβασιλέως“ (изврћући неке његове беседе, као да говори трице и кучине против царице и осталих у царском двору). (PG 47, 21); уп. Ludwig, 115-120. 7) PG 47, 30 8) Еп. Никодим Милаш, Правила Православной Церкви с толкованиями, II, Санкт-Петербург 1911-1912, 59-60 (прев. са српског). 9) Болотов, III, 218-220; IV, 171. 10) „Ein Schwächling an Körper wie an Geist wurde er stets von andern beherrscht“ (Будући да је био слабић телом, као и духом, њиме су стално господарили други). (Ludwig, 2). 11) Bardenhewer, 275.

— 39 —

На Божић (25. децембра) 404. године император се није појавио у храму, изјављујући да не може ступати у општење с епископом који је осуђен црквеним сабором. Кад је исте године наступио велики пост, дошла је и његова заповест да се Златоуст удаљи из Цркве. Златоуст му одговори да Цркву коју му је сам Бог Спаситељ поверио ради спасења народа не може оставити по својој вољи, а ако ипак то жели („γρ πόλις σοι διαφέρει“ = јер град (грађанство) теби даје глас), нека га избаци на силу (βί), да би у његовој власти имао оправдање. 12) Златоустове при- сталице молиле су императора да због наступајућег великог празника Васкрсења Христовог не изазива побуне у народу. Међутим, на Велику Суботу за време богослужења тракијски војници су провалили у храм и почели тући верне и оглашене, који су очекивали свето Крштење; Зла- тоуста су изагнали из цркве, а с њиме је изашао и сав народ. На крају, 9. јуна те године, пети дан после Духова, по настојању епископа Златоу- стових противника, објављен је императорски указ о његовом удаљењу из Цариграда. 13) Пред одлазак из престонице Златоуст је народу дао савет да не потписују његову осуду, али је уједно и заповедио да у интересу цркве- ног мира признају његовог наследника на цариградској катедри за зако- нитог архипастира. То је исто препоручио и ђаконисама, нарочито Олимпијади, која је Златоуста веома ценила и била му одана. Дан другог Златоустовог прогонства из Цариграда био је 20. јун 404. године. 14) После тога су и све његове присталице („јоанити“) биле по- двргнуте жестоким прогонима. 15) Златоуст је о својој незаконитој осуди и прогонству известио тада- шњег римског епископа Инокентија 1. посланицом у којој му је изложио тешко стање Цркве на читавом Истоку, изазвано његовим антиканонским свргавањем, и последице које су услед тога настале у целој Цркви. 16) Папа Инокентије 1. одговорио је Златоусту (τῷ ἀγαπητῷ ἀδελφ= љубљеном брату – dilecto fratri – вољеном брату) са дубоким и искреним саучешћем, 17) а пишући клиру и цариградском народу о неправди учињеној према „брату и саслужитељу“ рекао је да је потребан сазив васељенског сабора (oecumenica synodus congreganda sit – треба сазвати васељенски

12) PG 47, 32. 13) PG 47, 34. 14) PG 67, 721. Маршал каже: „То беше сиријски цвет који је сијао и мирисао под небом Антиохије; пренесен у друго поднебље показао се туђим, њега су отргнули и бацили“ (Marchal, Saint Jean Chrysostome (Antioche), Paris 1898, VII. 15) PG 47, 13, 71-72; Ludwig, 143, 154. 16) PG 52, 529-536; в. PG 47, 8-12. 17) PG 52, 537-538; в. PG 67, 1583.

— 40 —

сабор), на чему ће он радити. 18) Међутим, папа није успео у својој намери. Своје тешко стање Златоуст је подносио стрпљиво, чинећи добро и

у прогонству. Имајући довољно средстава која су му доносили верни и

ђакониса Олимпијада – која је доцније због велике преданости Златоу-

сту такође била прогнана у Никомидију 19) – Златоуст је многе искупљивао и ослобађао од ропства, раздавао је сиротињи оно што јој је потребно за живот, док је оне који нису имали материјалних потреба поучавао и тешио својим проповедима и поукама. Скоро сваког дана Златоуста су у изгнанству посећивали његови верни из Антиохије, Сирије и Киликије, а волели су га и Јермени међу којима је живео. Место његовог изгнанства најпре је био Кукуз у Малој Јерменији, где је много претрпео од епископâ који су се бојали његове близине. 20) Ускоро је у Цариграду било решено да се Златоуст премести

у Питиунт (данашња Питсунда) на североисточној обали Црног мора. Измучен од великих физичких и душевних страдања, 21) Златоуст је са великом муком стигао до Комана у Јерменији, где му се јави Свети мученик Василиск који му рече за његову скору смрт. Болестан, слаб и измучен, Златоуст је хтео да дуже остане у Команима да би се одморио

од тешког пута; војничка стража која га је пратила на путу повела га је даље, али су брзо морали да се због велике Златоустове слабости врате

у Комане, где је 14. септембра 407. измучени страдалац испустио своју

светитељску душу са речима: „Слава Богу ради свега“ (Δόξα τΘεπάντων νεκεν) и последњим „Амин“! 22) Тако је у страдањима у прогонству умро највећи Отац Христове Цркве, архиепископ цариградски Свети Јован Златоуст, који – да се изразим речима блаженог Теодорита Кирског – „и данас потоцима свог учења напаја читаву васељену“. 23) Право је рекао старозаветни пророк, цар Давид: „Многе су невоље праведних“ (Пс 33, 20), и премудри Соломон кроз свог Проповедника: „Бива и таква таштина на земљи: има праведника којима бива по делима безбожничким, а има безбожника којима бива по делима праведничким. И ја рекох: и то је таштина“ (Проп 8, 14).

18) PG 52, 537-538; в. PG 67, 1586, 1587. 19) PG 67, 1578. Златоустова преписка из прогонства са ђаконисом Олимпијадом спада у најлепша дела те врсте у светској књижевности (PG 52, 549-623). 20) Baur, II, 298. 21) PG 47, 38. Види његова писма Олимпијади (PG 52, 594 и даље); Ludwig, 169-171. 22) PG 47, 38; PG 67, 725. 23) »τος εύμασι τς διδασκαλίας μέχρι κατήμερον πσαν τν οκουμένην ρδεύων.« (PG 81, 32).

— 41 —

ГЛАВА 5.

ПОЛИТИЧКЕ ПАРТИЈЕ У ИМПЕРИЈИ И ЗЛАТОУСТОВ ОДНОС ПРЕМА ЊИМА. ЗЛАТОУСТОВИ НЕПРИЈАТЕЉИ И ЊИХОВА СУДБИНА. СВЕЧАНИ ПРЕНОС ЗЛАТОУСТОВИХ МОШТИЈУ У ЦАРИГРАД

„Tunc bene navigavi, cum naufragium feci“ („Тада сам добро пловио, када сам доживео пропаст“)

Златоуст је живео на прелазу из старог века у нови, када људско друштво преживљава највеће и најтеже потресе. Стари идеали незна- божачког времена изгубили су своју пређашњу силу и утицај и антички свет је био пред потпуном пропашћу, док су нови варварски народи већ стајали на границама Империје претећи њеном опстанку. У такво прелазно доба мало је људи са одређеним правцем, који непоколебиво и са јасним сазнањем иду ка тачно одређеном циљу. Како тврди руски византолог Успенски, тада су на сигурном терену стајале само две категорије људи које су јасно виделе ток будућих догађаја. На првом месту – то су били представници хришћанства које је почело да побеђује, а на другом – они варварски народи који су схватили да ће примањем хришћанства лакше постати наследници заоставштине античког света. Свети Јован Златоуст спада у оне ретке црквене великане који су јасно схватали задатак будућег историјског процеса. У Цариграду је тада било актуелно готско-германско питање. Готи су, поред других варвара, надирали и приближавали се границама нове престонице Римске империје на Босфору, и император Теодосије Велики решио је то питање у хри- шћанском духу. Видећи да је немогуће заштитити границе Империје од њиховог продирања, он је решио да организује заштиту помоћу њих самих. Да би то постигао, Теодосије је својим новим варварскиим пода- ницима дао право грађанства, дозволио им брак са својим грађанима и отворио им слободан приступ грађанским и војним дужностима, 1) чиме је знатно жртвовао свој верски принцип трпећи незнабошце на државној служби, тим више што је постојала јака опозиција таквој његовој политици.

1) PG 67, 1524.

— 42 —

После Теодосијеве смрти 395. године, Источна империја прешла је у руке императора Аркадија, и баш кад је Златоуст постављен за цари- градског епископа, у граду су постојале три јаке партије од којих је зависила судбина империје. Најјача по својој моћи и утицају била је готско-германска партија, коју су чинили службеници готског порекла као и месни грађани германофилског усмерења. На челу партије стајао је Гаина, главни заповедник царске војске, који је имао велики утицај у вишим слојевима престонице. 2) Ту је партију подржавала и царица Евдоксија, жена императора Аркадија, кћи једног од германских вођа. Друга партија, националног и религиозног карактера, уједно и опозиција туђинском варварском утицају, састојала се од сенатора, чиновништва и већине клира. Њен најугледнији и најјачи представник био је Аурелијан, префект града, а доцније конзул (400. г.) Трећа партија заузимала је средину између ове две и на њеном челу налазио се 397-398. г. евнух Евтропије. Тој су партији припадали разни авантуристи и частољупци, који су се у главном руководили својим личним интересима. 3) Готска или германофилска партија била је врло јака, због чега је сам император Аркадије бивао покаткад приморан да уступа пред разним частољубивим захтевима њених вођа. Тирвингилд (Τιρβιγγίλλου), један од мање познатијих међу њима, у Азији је подигао буну против империје, а Гаина, који је добио налог да угуши побуну, то је извео тако што је заједно са бунтовницима заузео Цариград и затражио од владе да му преда у руке Евтропија, а затим и Аурелијана. Побуњеници су ублажили захтеве само благодарећи Златоусту и његовој говорничкој вештини којом је привремено спасао овој двојици живот. 4) Класично сведочанство о томе колико су Готи и њихова партија били снажни у империји, имамо у говору (Oratio de Regno – Говор о Краљевству) који је пред императором Аркадијем одржао (397. или 398. године) епископ Синесије 5) из Кирене. По његовим речима, чињеница да се заштита државе, тј. војничка власт и друга важна места у државној управи, налазе у рукама Скита и Гота, представља велику опасност по

2) PG 67, 1521. 3) Ф. И. Успенский, „Константинополь в последние годы IV века“ // Известия Русскаго археологическаго Института в Константинополе, IV, 3 (София 1899), 158. 4) Исто, 159; уп. Krumbacher, 914. 5) То је онај Синесије који је, кад је био постављен за епископа, изјавио: „Бог, закон и освећена рука Теофила дали су ми жену. И сада ја директно и отворено изјављујем пред свима да се нећу ни растати с њоме, нити тајно живети с њоме, као тобоже у недозвољеној вези. Прво је противно благочешћу, друго – законима; већ ја желим имати од ње много прекрасне деце“ (Болотов, III, 145). Синесије је написао и један спис у похвалу ћелавости (φαλάκρας γκώμιον)! (PG 66, 1168- 1205). Уп. Bardenhewer, Patrologie, 314-317.

— 43 —

државну сигурност, јер ти наоружани туђинци могу једног дана пожелети да загосподаре над ненаоружаним становништвом империје. Зато Синесије предлаже да се пре него до тога дође према се чему иде (πρν ον τοτο κειν φ πρόεισιν) ваља духовно прибрати и варваре одстранити са њихових важних позиција. Најпре их треба удаљити од управе и искључити из сената. Синесије напомиње императору да је његов отац Теодосије по свом милосрђу примио те варваре као савезнике, што они нису схватили као врлину („али варварин не разуме (смисла) врлине“ – λλ’ ρετς γε τβάρβαρον οξυνίησιν) већ као слабост, па саветује императору да умножи сопствену војску, која неће бити на терету ни грађанима ни сељацима, и која може издржати борбу са варварским нападима и њиховим продирањем у пределе Империје. 6) Тај Синесијев говор, пун философских и државничких мисли, осликава тешко унутрашње стање Империје која је у рукама туђинских, варварских елемената, те уједно с ретком смелошћу позива императора Аркадија да узме државну власт из њихових руку. Говор је прожет духом искреног патриотизма, али уједно и националног шовинизма, што је Синесију онемогућило да види да су варвари склони примању хришћанства, као и то да је међу Готима већ било много право- славних хришћана. Успенски сматра да је и Златоуст припадао националној партији и да га је придворна партија зато напустила кад је против њега устао Теофил Александријски, мада и он признаје да Златоуст није био при- сталица шовинизма националне партије. 7) Ми тврдимо да Златоуст није припадао ниједној политичкој партији, па тако ни националној, јер у свакој политичкој партији има, а и мора бити, шовинистичког елемента који искључује једнаку љубав према другима. То би, међутим, противре- чило свеобухватном духу хришћанске љубави коју је Златоуст гајио не само према хришћанском роду, већ и према читавом човечанству. Испра- вност нашег мишљења показује пре свега чињеница да међу многобројним његовим беседама не налазимо ниједну која би говорила о патриотским осећањима, а камоли неку која би их хвалила или глорификовала. Разуме се да Златоуст не одриче осећање љубави према отаџбини: њему је добро била позната велика мука кад човек мора оставити отаџбину и отићи у туђу земљу. Говорећи у 31. Беседи на Књигу Постања о томе како је Бог позвао Аврама да остави своју земљу и да иде у земљу коју ће му Он показати (1 Мој 12, 1), Златоуст опомиње: „Немојмо да једноставно претрчимо оно што је речено (Богом), већ помислимо – колики је терет

6) PG 66, 1092-1093, 1097, 110 и даље. 7) Известия, 158, 163.

— 44 —

те заповести… Помисли, љубљени, како узвишену душу захтеваше та заповест… Изиђи, каже, и остави рођаке своје и кућу родитељску и иди

у земљу коју ћу ти показати. Кога такве речи неће запрепастити?“ 8) Али

у 9. Беседи на Матејево Јеванђеље Златоуст кличе: „Зашто високо

мудрујеш о отаџбини, кад сам Ја, каже, заповедио, да будеш туђинац у читавој васељени, када треба да такав будеш да читав свет не буде тебе достојан? Јер такве ствари ваља тако презрети, као што их ни јелински филозофи не спомињу, већ их називају спољашњим и последњим. А Павле каже: „јер нису сви Израиљци који су од Израиља… нису оно деца Божја што су по телу деца“ (Рим 9, 6-8). 9) Како је Златоуст могао да буде члан националистичке партије, он који земљу на којој живимо назива туђином, а загробни свет – отаџбином; 10) који је призивао своју паству у државу чији је градитељ и творац Бог, и где су суседи, поред Св. Павла и Петра, сви пророци, мученици, сабор анђела и арханђела („Ја те водим у такав град чији је градитељ и творац Бог“ – 56. (al. 55.) Беседа на Јованово Јеванђеље). 11) Треба уз то добро памтити да се његове речи никада нису разилазиле са његовим делима. Да је стајао изнад свих партија сведочи и мисионарски рад који је развио ради обраћања варвара – међу њима и Гота – у хришћанство. У том свом високом схватању васељенског значаја хришћанства Златоуст је и питање језика и народног свештенства код варвара решио у узвишеном духу Христовог учења и учења Његовог славног апостола Павла. Златоустов пастирски идеал обухватао је све народе који су примили хришћанство и ушли у крило Христове Цркве. 12) У томе и јесте величина његовог хришћанског духа. Као што смо видели, главни кривац за Златоустову трагедију био је Теофил Александријски. Велику одговорност уз њега носи и Акакије, епископ верејски, учесник Сабора „под храстом“, који је Златоусту претио говорећи: „Ја ћу му зготовити овај лонац (спремити ручак)“ (γατ

8) PG 53, 286. 9) PG 57, 181. 10) PG 59, 429, 430. Тог хришћанског погледа придржавао се и блаж. Августин, који у свом тумачењу 102. псалма пише: „Еt non finitur labor, nisi cum finita fuerit via. Oportet in via laborare, ut in patria gaudeamus (И не окончава се рад, осим кад се буде окончао пут. Треба на путу истрајавати, да би смо се радовали у завичају)“ (PL 37, 1331). 11) γδέ σε ες πόλιν γω τοιαύτην, ς τεχνίτης καδημιουργς Θεός“. (PG 59, 310). „Πα- τρίς τε γρ, ν προκατέλαβεν καστος, τυραννήσας, δυστυχήσας, ς πάντες μοίως ξένοι καπάροικοι, κν ππολτὰ ὀνόματα παίξωμεν“ (Јер отаџбину, коју је свако присвојио, било господарећи, било постајући поражен у рату, чији су сви странци и дошљаци на исти начин једнаки, ипак ћемо исмејавати (ругати) са многим именима) – каже Св. Григорије Богослов (PG 36, 229). 12) Види Златоустова писма: PG 52, 618 (5), 726.

— 45 —

ρτύω χύτραν), а затим и Северијан, епископ габалски, и Антиох Пто- лемаидски, за које је као своје истакнуте непријатеље Златоуст тражио да се одстране са Сабора „под храстом“ ако желе да се он тамо појави и да се оправда од оптужби. 13) Криви су засигурно и Златоустови наследници на цариградској катедри Арсакије и Атик, који су свакако, да су само хтели, могли бар донекле олакшати његов живот у изгнанству. 14) Није бадава још из изгнанства Златоуст писао ђакониси Олимпијади: „Јер никога се тако не бојим као епископа, изузев мало њих.“ 15) Разуме се да део кривице у Златоустовој горкој судбини пада на царицу Евдоксију, 16) прву Германку на источноримском царском престолу, 17) нарочито на њену покварену околину и на слабовољног императора Аркадија, кога с правом Баур назива: „der Unschuldigste unter den Schuldigen“ (Најневинији међу кривима); 18) али, да није било Теофила Александријског, не би дошло до Златоустовог прогонства и сва би се борба против њега сигурно завршила придворним сплеткама. Златоустово свргавање с цариградске катедре и његово изгнанство изазвало је велику буру негодовања не само у крилу већег дела цари- градске пастве, већ скоро целе источне и западне Цркве, тим више што су скоро сви били убеђени да је Златоуст потпуно невин. Народ је са особитом напетошћу пратио и судбину Златоустових непријатеља, очекујући да ће их још на овом свету сустићи праведни суд Божји, који

13) PG 47, 29. 14) PG 52, 685. уп. Baur, II, 262, 217. 15) „Οδένα γρ λοιπν δέδοικα ς τος πισκόπους, πλν λίγων“. (PG 52, 617). 16) Баур пише: „Gewiss ist sie nicht unschuldig an der Chrysostomus–Tragödie. Aber die Legende hat ihr schwer Unrecht getan, als sie ihr die Hauptverantwortung für all das Geschehene Unrecht au- fbürdete.“ (Зацело, она није невина за Златоустову трагедију. Али легенда јој је причинила тешку неправду кад јој је натоварила главну одговорност за све што се догодило) (II, 359). Да је царица Евдоксија била крива због Златоустовог прогонства, то потврђује и Златоуст (PG 52, 682, 685), али не треба заборавити да ју је после повратка из првог прогонства називао „матером цркава, хранитељком монаха, заштитницом светих“ и „најпобожнијом владарком“ (PG 52, 445-446; PG 63, 469-470); уп. Ludwig, 108-111. 17) Ludwig, 171; Baur, II, 305. 18) Baur, II, 366. Св. Нил (Bardenhewer, Patrologie, 335-336) у свом писму ексконзулу Северу (III, 199) писао је: „Неки епископи, обузети завишћу због великих врлина Јована, епископа цариградског, одбацивши страх Божји, нападоше Богу преданог мужа и истинито светило света, и удесише тако да је сам цар, најпобожнији и најсмиренији човек, послушао њихове лажи и прогнао тог небеског човека“ (PG 79, 476). Св. Нил је писао императору Аркадију (ep. lib. II. ep. 265) после Златоустовог прогонства следеће: „Како желиш да видиш Цариград слободним од врло честих потреса… кад се у њему догађа безброј ужаса, кад се с великом слободом уместо закона укоренило зло, будући да је удаљен стуб Цркве, светило истине, труба Христова (ξορισθέντος τοστύλου τς κκλησίας, τοφωτς τς ληθείας, τς σάλπιγγος τοΧριστο), најблаженији епископ Јован“? (PG 79, 336).

— 46 —

је препознао, како сведочи Сократ, 19) у прераној смрти царице Евдоксије, која је већ после деветогодишњег брачног живота умрла. Ускоро после Златоуста умро је и император Аркадије (408. г.), навршивши тек 31 годину живота. 20) Римски богослов Баур, помињући споменутих пет јерараха Источне Цркве као кривце Златоустових страдања, стара се да преко њих омаловажи и Православну Цркву. Он, наиме, пише: „Какву је судбину вечна правда спремила овим људима, то је, наравно, тајна која лежи ван оквира историје. Источне су цркве дале загонетки доста једноставно решење. Учиниле су онако као што после позоришног комада обичава да ради публика која пљеска свим глумцима, како онима добрих, тако и онима ружних улога. Оне су свим учесницима Златоустове трагедије отвориле небеска врата и сплеле око главе нимбус ореол светости: Златоуст, Теофил, Атик, Акакије, Северијан и други мирно седе на небесима источњака заједно, као што су то чинили и у животу.“ 21) Међутим, Свети Јован Дамаскин у спису De imaginibus (oratio III) – Беседа о сликама наводи из хронографије ђакона Исидора ове речи:

„Сагрешио је Теофил, 22) оклеветавши Јована Златоуста пред царицом Евдоксијом да је присталица Оригенове јереси… Теофил због тог греха није могао испустити душу, док не дође икона Златоустова, којој по- клонивши се, предаде душу.“ 23) Мињ у примедби (39) на овај навод Јована Дамаскина каже да је тај извештај fictitia – измишљотина, јер ни наследник Теофилов, Кирил Александријски (син Теофилове сестре), дуго није хтео да унесе Златоустово име у црквене диптихе. Та Мињева примедба потпуно је неоправдана, јер је Теофил на самртном часу лако могао променити своје мишљење о Златоусту, независно од Кириловог мишљења. Уосталом, Православна Црква не само да није признала

19) „τοτο λεγον κατΘεομνιν γενέσθαι, πτῇ ἀκρίτκαθαιρέσει ωαννου“. (Говорили су да је изазвала гнев против Бога, јер без пресуде и права осуди Јована на прогонство). (PG 67,

724).

20) PG 67, 729-732. 21) Baur, II, 367. 22) Теофил је штавише написао и један памфлет против Златоуста, који се није сачувао, но о коме дознајемо из списа Libri duodecim pro defensione trium capitulorum ( Дванаест књига за одбрану три одељка) Факунда, епископа Хермијанијског (PL 67, 676-678). Факунд назива тај памфлет „innormem librum – књига противна правилима“ и између осталог саопштава како Теофил у њему окривљује Златоуста да је он једном у цркви говорио да се Христос молио, али да није био услишан, јер се није добро молио (PL 67, 677)! Сматра се да је Теофил тај памфлет написао (404-405. г.) због прекида односа Рима с Александријом из страха од сазива новог сабора (васељенског) по питању Златоустове осуде. Факунд, који врло високо цени Златоуста („patrem, melle Attico dulciorem – оца слађег од Атичког меда“) назива Теофила „beatus – блажени“! Уп. Baur, I, XII. 23) PG 94, 1409.

— 47 —

Теофила Александријског за свеца, већ је изразила суд да он ни не може бити назван светим, пошто је био узрочник Златоустовог изгнанства. 24) За Атика се зна да је ипак доцније унео Златоустово име у црквене диптихе 25) , чиме је признао Златоустову невиност и незаконитост његовог свргавања. Дакле, Атик се покајао, иако у „једанаестом часу“, после чега га је Црква могла канонизовати. Што се тиче Акакија Верејског, треба истаћи да је он своју кривицу загладио другим заслугама за Цркву, 26) својим аскетским животом и помагањем сиротињи. 27) Осим тога, и он је унео Златоустово име у црквене диптихе. 28) Северијан Габалски није унесен у број православних светих, мада га је – како Баур признаје – и римска Црква на основу коптских мартиролога била унела у неке старе латинске мартирологе, и тек га је из њих искључио учени кардинал Барониј приликом ревизије римског мартиролога. 29) Остали Златоустови противници међу епископима – како саопштава Паладије – поумирали су после тешких болести и разних телесних мука и страдања. „Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ“ (Рим 12, 19). 30) Кад помислимо како је велики Отац Христове Цркве Свети Јован Златоуст завршио свој земаљски живот који је провео у дубокој вери и најстрожијој аскези, одрекавши се свог сопственог од родитеља наслеђеног имања у корист сиротиње, који је све своје обилне дохотке употребљавао на издржавање болесника, удовица, сирочади и просјака, и који је у својим узвишеним беседама поучавао хришћанској вери, нади и љубави не само своје најближе стадо, већ читаву васељену – намеће се питање зашто је тај велики Светац морао да заврши свој земаљски живот мученички у изгнанству? Он сам у Аd Stagirium a daemone vexatum (Стагирију кога је демон измучио) (1. књига) пише: „То кажем: да је недостојно истраживати зашто праведници муке трпе, а зликовци мир уживају, кад нам се отворило Царство небеско и кад очекујемо награду у будућем животу.“ 31) Ипак, одговор на постављено питање даје индире- ктно сам у свом 3. Писму ђакониси Олимпијади: „Јер ништа, ништа не

24) Кормчая, Москва 1787, 59 („Предуведомление“). Уосталом, морамо признати да се агио- лошка наука Православне Цркве налази у стању за плакање, о чему сведочи и ово „Предуведо- мление“. 25) PG 67, 793; Baur, II, 371, 373, 376. 26) Hefele, II, 162. 27) PG 67, 1504-1505; PG 82, 1313. 28) Ludwig, 172; Baur, II, 375. 29) Baur, II, 370. 30) PG 47, 58. 31) PG 47, 443.

— 48 —

чини људе славнима и достојнима дивљења и ништа тако не испуњава безбројним благом као мноштво искушења, опасности, муке, туге… кад се кротко све подноси. Тако и сина Јаковљева (Јосифа) ништа није

учинило тако блаженим и славним као тадашња клевета, тамница и окови

и страдања, која су из тог изникла… Ја видим да је он тада више сијао

него кад је седећи на египатском престолу делио храну потребитима и глад утољавао и постао за све уточиштем. Видим га сјајнијег када су му ланци обухватали ноге и руке, неголи кад је у сјајним одеждама био обучен у толику власт. Једно је време било време рада и великог труда – говорим о времену тамнице; а друго – време раскоши, одмора и части, које носи велику насладу, али невелики плод. Због тога га не сматрам тако блаженим кад га је отац поштовао, као што га сматрам блаженим кад су му завидела браћа и кад су с њиме живели непријатељи.“ 32) Говорећи о Св. ап. Павлу, Златоуст у 8. Беседи на Посланицу Ефесцима говори: „Не сматрам Павла толико блаженим зато што је у рај однесен, колико зато што је у тамницу бачен; не сматрам га толико блаженим што је чуо неисказане речи, колико што је издржао окове; не сматрам га толико блаженим зато што је био однесен до трећег неба, колико га сматрам блаженим због окова.“ 33) Још јаснији одговор на постављено питање Златоуст је дао речима: „Кад би ми неко дао да васкрсавам мртве, не бих то изабрао, већ окове.“ 34) И још нешто: из целог Златоустовог судског процеса јасно се види да се он није много бранио од својих нападача, придржавајући се свог принципа исказаног у спису О сујети и како родитељи да васпитавају децу: „Свагда је потребна храброст, само није потребна онда, када бранимо сами себе.“ 35) Засигурно му је Господ, љубећи Свог верног слугу, послао мученички живот, живот у оковима и смрт у изгнанству, да бисмо и ми њега љубили

не толико зато што је стајао на челу славне и угледне цариградске Цркве

и њене престоничке катедре, колико зато што је као невин био свргнут

с ње; не толико зато што му се хришћански свет клањао због његових добрих дела, већ зато што је био невино осуђен, изгнан и у страдањима у изгнанству умро. „А и сви који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени“ (2 Тим 3, 12). Лепо је за Златоуста рекао блажени Теодорит Кирски: „Тако је требало бити, да извршиш и пут мученика.“ 36)

32) PG 52, 585. 33) PG 62, 57. 34) »Ετίς μοι νεκρούς δωκεν ναστσαι νν, οκ ν τοτο ελόμην, λλτν λυσιν«. (PG 62, 57). 35) »πανταχοττοθυμοχρήσιμον, κεδμόνον χρηστον, ταν αυτος μύνωμεν«. (Schulte, 23). 36) Арх. Филарет, 225-226. Баур пише: „Von einem höheren Gesichtspunkt aus kann man nur

— 49 —

Паладије је у свом дијалогу, говорећи о Златоустовој сахрани близу гроба Светог мученика Василиска, прорекао и даљу његову судбину, називајући га „трпострадалник победоносац“ (θλητς νικηφόρος). 37) И заиста, свргнути и изгнани Златоуст постао је победник – „λυόμενος γρ, μως λιος στίν!“ (јер ослобођен, опет светило постаје!). Марцелин у својој хроници (Marcellini Comitis Chronicon – Хроника Марцелина учитеља) пише: „Године 428, септембра 26, почела се славити успомена најблаженијег Јована епископа, изгнаног пре тога завишћу злих епископа.“ 38) По сведочанству блаженог Теодорита Кирског, године 438. мошти Светог Јована Златоуста са највећом свечаношћу пренесене су из Јерменије у Цариград и смештене у цркву Светих Апостола. За моштима Светог ишао је син цара Аркадија и царице Евдоксије, император Теодосије 2., лијући сузе и молећи за опроштај грехова својих родитеља, који су сагрешили по незнању, и за спас њихових душа. 39) Тако је извршен праведни Божији суд, те можемо с потпуним правом казати речима Минуција Феликса: „Божија је трпељивост највећа: уколико је суд Његов доцнији, утолико је праведнији“ 40) , или како сам Златоуст у 43. Беседи на Дела апостолска каже: „Уколико исплата дуга заостаје, утолико се камате повећавају“. 41) Император Лав Мудри (886-911) издао је новелу (διάταξις 88) о свеопштем празновању у целој Цркви седморице великих светих, међу којима је и име Св. Јована Златоуста (ωάννης τΠάγχρυσον στόμα τοΠνεύματος = Јован златна уста Св. Духа). 42) Још је једном у историји хришћанске Цркве име Св. Јована Златоу- ста искрсло и изазвало велику препирку међу православнима на Истоку. За време византијског императора Алексија Комнина, крајем 11. века, избила је оштра расправа међу вернима о томе ко је већи од трију васе- љенских Отаца: Св. Василије Велики, Св. Григорије Богослов или Св.

sagen: Chrysostomus ward von der Vorsehung zum Märtyrer seines apostolischen Eifers und der kirchlichen Disziplin ausersehen; und wenn Gott einen Märtyrer machen wollte, hat er immer auch noch einen Henker dazu gebraucht und gefunden.“ (Са више тачке гледишта може се само рећи:

Златоуста је промисао изабрао за мученика његове апостолске ревности и црквене дисциплине; а када Бог жели да човека учини мучеником, за то би увек употребио и пронашао још и егзеку- тора). (II, 361). 37) PG 47, 39. 38) PL 51, 925. 39) PG 82, 1268. 40) „Dei patientia maxima: cujus quanto judicium tardum, tanto magis justum est (Божије је стрпљење највеће: уколико је његов суд спор, утолико више је правичан)“. (PL 3, 348). 41) σῳ ἂν χρονίζῃ ἡ ἀντίδοσις, τοσούτοτόκοι πιτείνονται“. (PG 60, 306). 42) PG 107, 601. Руски превод те новеле штампао је Голубински (История русской Церкви, 1, Москва 1904; уп. исти, История канонизации святых в русской Церкви, Москва 1903, 20)

— 50 —

Јован Златоуст? Та препирка донела је поделе међу вернима, од којих су се једни почели називати василијевцима, други григоријевцима, а трећи јовановцима. Једног дана сва се три јерарха јаве заједно у сну евхаи- тском епископу Јовану 43) и објаве му да они имају код Бога једнако достојанство те да треба прекинути узалудни спор и установити један празник за сву тројицу. Јован Евхаитски је тако 30. јануара 1084. први пут прославио празник Света Три Јерарха. 44) Мошти Св. Јована Златоуста мирно су скоро осам векова почивале у храму Светих Апостола у Цариграду. За време четвртог крсташког рата Млечани, за које Baur каже „sie raubten nicht bloss irdische, sondern auch himmlische Schätze“ (похарали су не само земаљске, него и небе- ске ризнице), заузели су Цариград (1204) и, опљачкавши га немило- срдно, однели су и мошти Св. Јована Златоуста у Рим, где се до сада чувају у храму Св. ап. Петра. 45) Према томе, звучи као морална иронија кад Баур пише: „So ward Rom des heiligen Chrysostomus letzter Schutz im Leben und zugleich seine letzte Zuflucht und Ruhestätte im Tode.“ (Тако је Рим постао светом Златоусту последња заштита у животу и последње прибежиште и почивалиште по смрти). 46) Један део светих моштију Јована Златоуста (глава Светог) – како саопштава професор Пономарјов – налази се у Москви, у катедрали Успења Богородице („в Успенском соборе“). 47)

43) Krumbacher, 171. 44) Архиепископ Сергий, Полний месяцеслов Востока, 2, Владимир 1901, 46. 45) Baur, II, 389. 46) ib. Са моштима Св. Јована Златоуста украдене су и мошти Св. Григорија Богослова (ib.). Баур ту крађу оправдава тиме што су на тај начин мошти спасене од Турака, који су заузели Цариград тек 250 година после тога! Заиста велика заслуга Венецијанаца! Само, откуд им то пророчко знање? Повраћај моштију у Цариград. 47) А. Пономарев, „Св. Иоанн Златоуст как учитель веры и благочестия и его значение в русском народе“ // Церковный вестник, бр. 46 (Санкт-Петербург 1907), 1466. Нису ли то оне мошти које спомиње знаменити јерусалимски патријарх Доситеј у писму од 23. априла 1706. руском посланику Толстоју („пет стотина талира које нам је изволео послати уместо милостиње за свете мошти Златоустове“ – Н. Каптерев, Сношения иерусалимского патриарха Досифея с русским правительством (1669-1707), Москва 1891, 237)? Глава Светог пре се налазила у Ватопедском манастиру на Атону, а рука у Лаври Св. Атанасија (Архиепископ Сергий, 2, 468).

— 51 —

— 52 —

ДЕО ДРУГИ

УЧЕЊЕ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТА

„ογρ μέτερα τλεγόμενα, λλ’ περ ν τοΠνεύματος μπνεύσχάρις…. μες οτὰ ἡμέτερα λέγομεν, λλττοΘεο“. („стога оно што говоримо није наше, већ као што надахњује благодат Св. Духа…. ми не говоримо оно што је наше, него оно што је Божије“). Св. Јован Златоусти

— 53 —

— 54 —

ГЛАВА 1.

ЗЛАТОУСТ КАО ПРОПОВЕДНИК

Чшѹ всезлатѹю зливющѹю рки оученї медотчныхъ  напающѹю тврь псненнѡ воспомъ“ (27. jан./9 феб., Пренос моштију Св. Јована Златоуста; Вечерње, подобан).

„Lacrymas movit ut voluit, vitia emendavit, Christianam fidem auxit, Judaeos et haereticos profiligavit“. („Изазвао је суза колико је пожелео, избегао грехе и грешке, увећао Хришћанску веру, Јевреје и јеретике уништио“). Монфокон

„Sermo Presbyteri, Scripturarum lectione conditus sit“. („Говор Презвитера, заснован на читању Писма“). Блажени Јероним

Најпре ћемо говорити о Златоустовом проповедничком раду, јер је он сам, сматрајући „τι δετκήρυγμα πάντων προτιμν“ 1) , на том пољу највише радио и стекао највећу заслугу, што му је, уосталом, и донело с правом назив Златоустог. По његовом учењу, садржину проповеди треба да чине реч о души и о оним добрима која се ње тичу, о венцима који се у изобиљу налазе на Небесима, о животу светих људи, о човеко- љубљу Божјем и Његовом промислу о свему, о осталом што се нас тиче, као и о томе зашто смо створени и каква нас судбина после смрти очекује. 2) Златоустове беседе сведоче о дубоком познавању и разумевању људске природе. Нема покрета – не само духовног, већ ни телесног, макар

1) „Да проповед треба волети више од свега“ (PG 58, 483). 2) PG 54, 605.

— 55 —

и најнезнатнијег, најнеприметнијег и најскривенијег – којег он не би опазио, разумео и по заслузи оценио. Колико су се Ориген, Свети Григорије Богослов или Свети Василије Велики уздигли на Хималаје догматског учења, толико је Златоуст непрестано боравио на Хималајима моралног хришћанског учења, проничући у дубине људског срца. Његове беседе одишу очинском љубављу не само према његовој пастви, већ према целом хришћанском роду. Како пише Филарет Черниговски:

„Тајна Златоустове беседе је љубав. Он је првенствено проповедник љубави. Љубављу су били прожети сви његови поступци, љубављу је одисала и свака реч његова. У љубави је била и сила речи његове.“ 3) Његова љубав према ближњима достиже врхунац у жељи за њиховим вечним спасењем. Златоустове проповеди из времена његовог служења у Антиохији много су – и по садржини и по форми – боље и савршеније од оних писаних и говорених у Цариграду: пошто је тада стајао на челу цариградске Цркве, друге су му и веће бриге одузимале много времена и труда, тако да није успевао да своје проповеди исправља и дотерује. 4) Без обзира на то, све се његове проповеди одликују лакоћом разумевања, у чему му нема премца у фаланги највећих хришћанских проповедника. Златоуст у својим проповедима не износи метафизичке теорије нити богословске апстракције, већ из савременог реалног живота изобилно црпи материјал који пружа својим слушаоцима. Због дубоког познавања људске душе којим су прожете све његове проповеди, оне су увек савре- мене и служе као узор проповедништва за све народе, све прилике и сва времена. Зато је појмљиво да су не само Грци, већ и Латини и сав хри- шћански свет, признали Златоусту првенство на пољу хришћанске проповеди. 5) Једино што би се донекле могло замерити и што је Монфокон замерио славном проповеднику, то су тропи и поређења којима његов говор обилује толико да изазива „морску болест“ (ad nauseam usque). 6) Али и та замерка се односи више на време и његове стилске захтеве, него на самог Златоуста. Неки од савремених слушалаца пребацивали су му да у својим беседама често прави дуге уводе (προοιμίων). Одговара- јући на то „да је само Бог независан и да само Њему не треба саветник“

3) Архиеп. Филарет, II, 232. 4) PG 53, 5-6; Пюш, XIII. 5) Baur, I, 212. Чудно је да Данте у својој Божанственој комедији, набрајајући велике Оце и Учитеље Цркве, не спомиње Златоуста, како је приметио и проф. Пономарјoв (А. Пономарев, „Святитель Иоанн Златоуст в церковно-народном учительстве на Руси“ // Церковный вестник, 47 (1907), 1499; уп. Doublet, Les richesses oratores de saint Jean Chrysostome réunies et disposées pour la prédication, Paris 1902. 6) Montfaucon, I, III (Praefatio).

— 56 —

(у беседи De ferendis reprehens. et de mutat. nominum – О подношењу оптужби и промени имена), Златоуст каже да дужина увода његових беседа бива због тога што он говори мноштву људи и жена који су заузети свакидашњим пословима и разним земаљским бригама, који долазе у храм само једном у недељи, па да би им било јасније оно што говори, он мора у уводу опширније тумачити, док ономе који често чита Св. Писмо није потребан дуг увод, јер он зна и разуме смисао онога о чему се говори. Осим тога, пошто у само једној беседи није увек могуће довршити доказ неке тврдње или неке истине, он мора често продужити расправљање у другој и трећој беседи, због чега је потребно понављање прошлог, да не би нова беседа остала неразумљи- ва. 7) На замерања да у једној беседи говори о више сасвим различитих ствари, Златоуст одговара да као што лекар за разне болести даје разне лекове, тако и проповедник за разне духовне болести и недостатке мора пружати разне поуке и савете. 8) Барденхевер пише: „Древна источна Црква има само једног јединог Златоуста, а од проповедника древне западне Цркве обично сравњују с њиме само Августина.“ 9) И мада нема међу њима никаквог принципијелног противречја или барем супротности, ипак се, услед личних разлика, различито развијало и њихово проповедништво. Већ с обзиром на сам обим проповеди, Августин је кратак у својим беседама те се његов „bre- viloquium – сажето излагање“ знатно разликује од Златоустове „μακρο- λογία“ (опширно говорење, држање дугих говора). Док је Златоуст често говорио по два сата 10) , дотле се Августин обично задовољавао са четврт сата. Августин се у својим проповедима обраћао разуму својих слушалаца, а Златоуст више њиховој вољи. Авгу- стин се строго придржавао одређене теме и увек је имао пред очима циљ који је строго логички развијао, често толико апстрактно да су га његови слушаоци с муком могли пратити корак по корак. Златоуст је, напротив, под тренутним утицајем душевног расположења обичавао да напушта главни предмет своје проповеди и да бере цвеће које расте покрај пута, због чега је своје слушаоце мање умарао, а више им држао пажњу, те су понекад његове проповеди састављене из више самосталних делова. Тако се при спомињању Св. апостола Павла често удаљавао од главне

7) PG 51, 131-136. 8) PG 59, 37 и даље. 9) Bardenhewer, Geschichte, 353-354. 10) Гетеово поређење о Хумболту могло би се с пуним правом применити на Златоуста: „Er gleicht einem Brunnen mit vielen Röhren, wo man überall nur Gefässe unterzuhalten braucht und wo es immer erquicklich und unerschömt“ (Личи на чесму са више цеви, где једино треба држати судове испод њих, а вода увек свежа извире и неисцрпно дотиче) (Eckermann, 147).

— 57 —

теме своје беседе и завршавао прослављањем Апостола. У беседи In illud Isaiae, Ego Dominus Deus feci lumen – О оној Исаијиној, Ја Господ Бог створих светлост, он говори: „Та знате да ме је често негде на путу, док сам ишао, сусревши ме у средини речи, задржавао и тако везао (Павле) да сам се морао њему покорити и о њему завршити беседу!“ 11) И при излагању појединих истина и мисли Златоустов је начин много мање напоран. Док се Августин не задржава на сликама и поређењима, дотле Златоуст мисли да је лакше поучити тако него апстрактним изла- гањима. Нарочито је умео да пажњу својих слушалаца утврди у уводу својих проповеди. Чак је и нарушавање проповеди од стране слушалаца умео искористити у своју корист. Тако је у 4. Беседи на Књигу Постања казао: „Пазите и одбаците равнодушност! Због чега ја то говорим? О Светом Писму вам говоримо, а ви окрећете очи од нас и гледате на свети- лнике (λαμπάδας = светиљке) и на онога који их пали. Велика је равноду- шност гледати на онога који пали светилнике и напуштати нас. И ја палим светило Св. Писма, и на нашем језику гори светлост учења.“ 12) Упоредићемо Златоуста са друга два велика проповедника Христове Цркве – са Св. Григоријем Богословом и Св. Василијем Великим, али ћемо најпре обратити пажњу на једну начелну ствар која ће нам јасно осветлити разлику међу њима. Ко је помно читао Св. Писмо могао је опазити да се у њему даје предност људском срцу над разумом, те да по њему и људске мисли имају свој извор не у уму, већ у срцу. У 1. књизи Постања говори се „да су све мисли срца њихова свагда само зле“ (10, 24). У Трећој књизи о царевима читамо: „И сви цареви земаљски тражаху да виде лице Соло- моново, да чују мудрост његову коју му Господ даде у срце“ (10, 24). Kад су књижевници и фарисеји помишљали у себи да само Бог може опраштати грехе, Исус Христос им је, знајући њихове помисли, рекао:

„Шта помишљате у срцима својим?“ (Лк 5,22). У другој прилици Спаситељ пита ученике: „Зашто такве помисли улазе у срца ваша?“ (Лк 24, 38). Има у Св. Писму много таквих места која указују да је главна моћ наше душе не ум, већ срце (καρδία), као и да је оно извор наших мисли. И дар говора има свој извор у срцу. Корећи фарисеје, Господ је рекао: „Јер од сувишка срца уста говоре“ (Мт 12, 34). Врло су занимљиви у том погледу Гетеови стихови:

„Ist nicht der Кern der Natur Menschen im Herzen?“

11) PG 56, 146. 12) PG 54, 597.

— 58 —

(„Није ли срж људске природе у срцима њиховим?“).

Св. Григорије Богослов, који је највише на свету ценио проповедни- штво и који га је сматрао својим вођом на путу ка небу, 13) био је велики проповедник 14) , али његове беседе пуне су реторства и учености, а језик је у њима прилично нејасан, због чега су учени богослови већ од 5. века почели писати коментаре на њих. 15) Св. Григорија Назијанског многи богослови карактеришу као човека ума – Γρηγόριος νος 16) – како о том пише Василије Кесаријски 17) . Да је та карактеристика потпуно правилна, то сведочи сам Св. Григорије, кад у свом 42. слову каже да „ништа Богу није тако мило као чисто учење и душа испуњена догматима истине“. 18) Св. Василије Велики – иако признаје да „Писмо сматра срце (καρδίαν) руководиоцем (γεμονικο= управитеља) душе“ 19) – такође даје преи- мућство уму: „Пре свега је чистота ума требало да буде објављена бла- женом (мисли на прво блаженство – Мт 5, 3), јер је намера срца корен телесних радњи.“ 20) Стога у његовим проповедима као и код Св. Григорија Богослова превладава ум над срцем, догматски елеменат над моралним. Међутим, Златоуст је, сматрајући људско срце за извор мисли 21) , без обзира на своје дубоко знање и философски ум, потчинио свој ум срцу, које је било оплемењено узвишеним и вечним законима Христовог мо- рала: то своје разумно срце ставио је Златоуст кроз проповед речи Божје у службу својој пастви ради њене поуке, њеног исправљања, препорађања, приближавања Христовој истини и достизања вечног спасења. Стога су нам Златоустове беседе ближе, доступније и присније од беседа Св. Гри- горија, Св. Василија, блаженог Августина или ма којег другог беседника;

13) У VI слову (de Pace) Св. Григорије пише о себи: „Овај (дар говорништва) приносим Богу, овај који ми је једини преостао, којим сам једино богат“ (PG 35, 728), „и не жалим напора на копну и на мору који су ми га (дар) доставили“ (PG 35, 636). 14) Барденхевер каже: „Еr ist unstreitig eier der ersten Redner des christlichen Altertums, wenn- gleich er dem Geschmacke des Jahrhunderts, der Künstelei und Schönrednerei, auch seinen Tribut zollt“ (Он је непорециво један од водећих говорника хришћанске старине, ма како да је платио цену укусу столећа, извештачености и красноречивости). (Patrologie, 253; уп. Geschichte, III, 152, 172). 15) Уп. PG 36, 757-1255. 16) Василије Кесаријски у свом коментару на беседе Св. Григорија пише: „οτω γρ καλεν ατόν στιν οκειότερον“ (прикладније је да њега тако називамо). (PG 36, 1077). 17) Krumbacher, 137, 138. 18) PG 36, 468. 19) PG 29, 244. 20) PG, 220. 21) PG 55, 47; PG 57, 359-360, 452.

— 59 —

одатле, по Монфокону, „еjus orandi ratio plus habet nativae elegantiae, quam artificiosae diligentiae“ (начин његовог говора има више урођене елеганције, него научене (уметничке) брижности), 22) као и велика раширеност и по- пуларност Златоустових беседа и њихова необична снага у прошлости, у савремености, а засигурно и у недогледној будућности. Рекли смо да су Златоустове беседе прожете дубоком љубављу према пастви. Та дубина види се у 9. Беседи Антиохијцима, где каже: „Недавно сам вам говорио и сада вам говорим: О, када бих с вама увек, што више увек с вама био, ако и не присуством тела, а оно силом љубави! Јер ја немам каквог другог живота, осим вас и бриге за ваше спасење. Јер као што се земљоделац не брине ни о чему другом осим о семењу и жетви, а крманош о таласима и пристаништу, тако се и проповедник брине за слушаоце и њихов напредак, као и ја сада. Зато и све вас носим у срцу своме не само овде, већ и код куће. Па иако је народ многобројан, а обим срца мога мален, али је широка љубав, па ,вама није тесно у нама‘ (2 Кор 6, 12), а оно даље нећу да кажем, јер нама није тесно у вама…“ 23) У 3. Беседи на Дела апостолска он говори: „Ништа ми није драже од вас, па ни сама светлост. Хиљаду пута волео бих лишити се вида, кад бих тиме могао обратити душе ваше, тако ми је ваше спасење милије од светлости.“ 24) У беседи О будућем суду Златоуст вели: „Та ја сам отац, и то отац који нежно љуби. О када бисте ви могли видети огањ моје душе, дознали бисте да ја сагоревам више неголи иједна жена која је допала прераног удовства. Не оплакује тако жена свога мужа, нити отац сина, као ја то мноштво око нас, кад не видим код вас никаквог напретка.“ 25) Додуше и народ је волео слушати његове проповеди и посећивао их је у великом броју, што је подстицало и Златоуста да на томе што више ради. Тако он у 31. Беседи на Књигу Постања каже: „Дубоко сам вам захвалан што сте јуче са задовољством слушали моје речи о молитви, и што сте с таквом ревношћу опет дошли да слушате; јер то и нас бодри и подстиче да вам још обилније пружимо ту духовну храну. Као што и пољоделац, кад види да у пољу посејано семе расте и да усеви цветају, не пропушта ништа што од њега зависи и сваки се дан брине и ноћу и дању да не би штогод омело његов труд, тако исто и ја, видећи како цвета та ваша духовна њива и то духовно семе посејано у дубини ваше душе, радујем се, веселим се и спремам се на борбу, знајући злобу непријатеља који завиди вашем спасењу.“ 26)

22) Montfaucon, I, III. 23) PG 49, 103. 24) PG 60, 42. 25) PG 63, 753. 26) PG 53, 283.

— 60 —

Али Златоустово срце није се могло увек радовати. Велики – не само морални – бич његовог времена било је тадашње позориште 27) и циркус, који су својом раскоши и моралном распуштеношћу били велика саблазан за људе слабе воље, каквих је скоро увек већина. Баур тврди да данас нисмо у стању замислити велику улогу какву су у животу великих античких градова имали позориште и циркус. 28) Осим великих материја- лних трошкова, они су у друштву изазивали и велику моралну поквареност. Пошто је народ врвио у позориште и у циркус и заборављао Цркву и молитву, то је веома огорчавало Златоуста и задавало му много бриге у његовом пастирском раду у Антиохији и архипастирском у Цариграду. 29) У 4. Беседи о Ани он је рекао: „Не знам којим речима данас да говорим? Видим да се богослужења мање посећују, да се пророци презиру, апостоли не поштују, Оци запостављају и да омаловажавање кроз слуге прелази на Господа. Зато бих хтео да корим, али оне који би требало да чују укоравање не видим да су присутни, већ вас, којима не треба ове опомене нити исправљања. Али ипак, не можемо ћутати… Једном се у недељи овде сакупљамо, па ни тај дан многи не могу провести без својих земаљ- ских брига. Ако им ко пребаци, одмах се бране својим сиромаштвом, оскудицом у храни, недостатком времена: да се морају бринути за издржа- вање и друге потребе… док је читав град у циркусу, куће и тргови празни су због тог преступног позорја. Овде у цркви не можемо видети попуњена најважнија места, а тамо је заузет не само хиподром, већ и горњи спратови и куће и кровови и стене и хиљаду других места, те нити сиротиња, нити заузетост послом, нити телесна болест, нити слабост ногу, нити шта слично могу да зауставе ту несавладиву манију.“ 30) Позориште је Златоусту задавало више бриге од циркуса, јер су нарочито комедија и мим (mimus) уносили велику аморалност и распу- штеност у друштво, тако да их је он с правом називао „вавилонском огњеном пећи“ (τν Βαβυλωνίαν κάμινον). 31) Нарочито оштро Златоуст жигоше глумице, њихово изазивајуће држање и њихове нескромне покрете

27) Још је Тертулијан називао позориште „consistorium impuditiae“ (пребивалиште бесрамности) (PL 1, 649). 28) Baur, I, 193; уп. А. Раин, „Св. Иоанн Златоуст и театральныя зрелища его времени“ // Христианское чтение, ч. I (1896), 172-173. 29) Још је Св. Григорије Богослов у својој 36. Беседи (De seipso) укоравао Цариграђане: „Ви грађани великог града, први после грађана првог града, не уступајући ни у томе, покажите ми се први не у пороцима, већ у врлинама; не у распуштености, већ у испуњавању закона! Срамота је имати превласт над градовима, а уступати насладама, или у неким стварима бити умерен, а у коњским тркама и у позориштима и у утркивањима и у лову на псе тако бити упорни, да у томе гледате смисао живота, и да први град међу градовима постане град играча“ (PG 36, 280). 30) PG 54, 660-661. 31) PG 49, 315.

— 61 —

тела приликом игре, те често саветује своје слушаоце да се не излажу опасностима које им одатле прете: „Они који излазе из позоришта гро- зничаво горе од пожуде.“ 32) У 7. Беседи на Матејево Јеванђеље он говори:

„Али ипак лакше је безбедно препливати Егејско и Тиренско море, него ли гледати ово позориште“ 33) , а у беседи In inscriptionem altaris – Против жалбе на жртвеник: „Сваки дан зове нас позориште и нико се не лени

и нико не доцни и нико се не тужи на бригу због послова, већ сви јуре

тако као да су добро опасани и као да су слободни од сваке бриге. Старац се не стиди седе косе, младић се не боји ватре природе и пожуде, а богаташ не сматра да тиме понижава своје достојанство. А кад се треба јавити у цркву као да се спушта са високог престола достојанства, тако је млитав и спор и после тога тако надувен као да је Богу учинио неку милост.“ 34) Златоустове опомене, убедљиве речи и молбе нису имале великог успеха у борби против позоришта и његових тешких последица по морални живот његове пастве, на што се он често тужи у својим проповедима. Против Златоустовог утицаја на његову паству уротио се

и ђаво те је измислио још једно средство: наиме, он је често слао међу

Златоустове слушаоце џепароше који су им крали новац изрезујући њихове џепове са новчаницима, да би се и на тај начин верни одвратили од посећивања храма и слушања проповеди. 35) Када је Златоуст као цариградски архиепископ провео у Цариграду више од године дана и видео да Цариграђани чак и на Велики Петак заборављају храм Божји и јуре у циркус да гледају коњске трке, а затим у позориште, то га је тако огорчило и узбудило да је на Ускрс у храму Св. Апостолâ одржао оштру, али и класичну беседу, у којој је изобличава- јући те страсти, предочавао својој пастви сву опасност која од њих прети моралном животу не само појединаца, већ и читавих породица, и уједно претио лишавањем Светих Тајни онима који продуже и даље такав неморалан живот. Златоуст је говорио: „Је ли могуће то издржати, је ли могуће то поднети? Хоћу да ви сами себи судите. Тако је и Бог урадио

са Јеврејима, јер им је, позивајући их на суд против себе, рекао: „Народе мој, шта сам ти учинио и чиме те огорчих? Одговори ми!“ (Мих 6, 3), и затим: „Какву неправду нађоше оци ваши у мени“ (Јер 2, 5)? Овоме ћу

и ја подражавати и рећи ћу вам опет: је ли могуће то издржати, је ли

могуће то поднети? После двоструко дужих беседа и таквог поучавања,

32) PG 59, 333. 33) „Καίτοιγε εκολώτερον ν τις τΑγαον καΤυῤῥηνικν παραδράμοι πέλαγος μετὰ ἀσφαλείας, τν θεωρίαν ταύτην.“ (PG 57, 80). 34) PG 51, 68. 35) PG 48, 735.

— 62 —

неки, оставивши нас, побегоше да гледају утркивање коња и починише такве баханалије да су читав град испунили виком и неуредном дреком

и неумереним смехом, који више жалост изазива. А ја седећи код куће

и слушајући страшну вику, горе сам страдао него они који се са таласима боре… Шта да кажемо или како да се бранимо, ако какав туђин откуд

стане, замери и каже: Зар је такав град апостола, зар је такав град, који је примио славног пророка (Самуила) 36) , зар то ради христољубиви народ?… Нисте показали поштовања чак ни према дану у који су се испунили символи спасења нашег рода, већ на Велики Петак, кад је твој Господ био на крсту распет за читав свет и такву жртву поднео, када се рај отворио и кад је разбојник у стару отаџбину враћен био, кад је проклетство скинуто и грех поништен, и кад се непрекидни рат завршио,

и наступило измирење Бога са људима, и кад се све изменило – на тај

дан, кад је требало постити, прослављати и молитве благодарности слати Ономе Који је целоме свету толика добра учинио – тада ти, оставивши цркву и духовну жртву, и заједницу братску, светост поста, заробљен ђаволом, дајеш се одвући на оне призоре? Је ли могуће то издржати, је ли могуће то поднети? Та ја нећу престати да то непрестано понављам

и тиме мој бол ублажавам, не гушећи га ћутањем, већ износећи међу вас

и стављајући га пред ваше очи. Како ћемо после тога моћи умилостивити

Бога, како ћемо Његов гнев утишати? Када је пре три дана провала облака

и страшна киша вукући за собом све порушила и такорећи од уста

откинула земљорадницима хлеб поваливши родно класје, и кад је услед мноштва влаге све остало сагњило, ви сте чинили крсне ходове и прозбене молитве и сав је наш град попут потока трчао к местима апостолâ, и молисмо као заштитнике нераздвојне апостоле светог Петра и блаженог Андрију, Павла и Тимотеја. После тога, када се гнев утишао и када смо преко мора прешли, савладавши таласе пожурисмо првацима: Петру, темељу вере, Павлу, сасуду избраном 37) , празнујући с целим народом духовну славу, проповедајући њихове борбе, трофеје и победе над демонима. А ти – нити страхом оног што је било преплашен, нити

великодушношћу апостолске помоћи поучен, само један дан после тога у масама скачеш и лармаш, посматрајући своју душу заробљену и насилно ухваћену страстима? Ако ли си већ хтео гледати трку неразумних животи- ња, зашто ниси обуздао у себи неразумне страсти, срџбу и пожуду, зашто им ниси набацио благи и лаки јарам побожности и наметнуо правилни суд, и зашто их ниси повео циљу натприродног позива, не трчећи од

36) Baur, II, 68. 37) То је сигурно била друга црква у Цариграду – с друге стране морске обале, куда је ишао крсни ход (уп. PG 56, 265, прим. d).

— 63 —

преступа ка преступу, већ од земље ка небу? Ова врста коњске трке, осим радости има и велику корист… Зар не знаш да као што ми, дајући у руке нашим слугама сребро (новац), тражимо од њих рачун до последњег новчића, тако ће и Бог од нас тражити рачун о данима нашега живота, како смо сваки поједини дан провели? Шта ћемо дакле рећи? Како ћемо се оправдати кад будемо онога дана упитани за рачун? Ради тебе сунце се родило, и месец је ноћ осветлио, и шарено јато звезда заблистало:

ради тебе семење је изникло и биље израсло, и ток природе сачувао свој обични ред, и дан свануо, а ноћ прошла: и све то ради тебе постаде, а ти, док су те ствари створене теби да служе, испуњаваш жељу ђавола? И ти, примивши од Бога у зајам толику кућу – овај свет, говорим – ниси вратио уздарје. Зар није било довољно пређашњег дана 38) , већ и други, кад је требало мало престати са бившим злом, да опет идеш у позориште, јурећи из дима у ватру, спуштајући се из једне пропасти у другу, гору? Старци срамотише седу косу, младићи упропашћаваху своју младост, и очеви синове, уводећи их испочетка због узраста неискусне у злу, одвођаху у пропаст зла, тако да не би сагрешио онај ко такве не би назвао очевима већ убицама синова, који својом поквареношћу губе душу своје деце. Па каква поквареност, велиш? Баш то ме жалости да, мада си болестан, не знаш да болујеш, да бар лекара потражиш. Ти си постао пун прељубе и питаш – каква поквареност? Зар ниси чуо да Христос каже: , Свако који погледа на жену са жељом за њом, већ је учинио прељубу са њом‘ (Мт 5, 28)? Шта, дакле, ако кажеш да ниси погледао са жељом? Како ћеш ме моћи уверити? Јер ко се не може уздржати од гледања позоришта, већ га са таквом страшћу гледа, како ће после гледања остати чист? Да није твоје тело од камена, да није од гвожђа? Та на теби је месо, људско месо, које се лакше од сламе запаљује пожудом. Та шта спомињем позориште? На улици, ако често срећемо жену, долазимо у узбуђење, а ти, седећи горе (у позоришту), где има толико повода за непристојност, видиш жену блудницу како гологлава улази са великом бесрамношћу, обучена у златом извезено одело, како страсно и нежно пева блудне песме, како сагиње удове и игра, како изговара бесрамне речи, како чини тако непристојне ствари… и ти се усуђујеш рећи да не осећаш ништа људско?… Јер и ако ниси био у загрљају са блудницом, био си у пожуди са њоме, и у мислима учинио си грех. И не само онда, већ кад се позориште завршило и она отишла, слика њена остала је у твојој души, речи, њено држање, поглед, ход, покрети, глас, непристојни удови, и ти, задобивши безброј рана, враћаш се кући. Не долазе ли отуд упропаштавања домова?

38) Први дан ишли су у циркус, а после у позориште.

— 64 —

Није ли отуд губитак уздржљивости? Зар нису одатле разводи бракова? Зар нису одатле свађе и размирице? Није ли отуд мрзовоља која нема узрока? Јер, пошто си се испуњен оном (блудницом) вратио као заробље- ник, жена ти твоја изгледа мрскија, и деца досаднија, и слуге непожељне и кућа непотребна, а обичне бриге око вођења господарства изгледају ти тешке, и свако ко приступи – досадан и мрзак. Узрок је тај што се ниси (из позоришта) вратио кући сам већ имајући са собом блудницу која долази не јавно и отворено – што би било лакше, јер би је жена брзо протерала – већ у мисли и савести лежи и изнутра зажиже вавилонску пећ, много страшнију… Због тога унапред говорим и јасним гласом довикујем да ако когод после ове опомене и поуке буде јурио за грешним ужасима позоришта, нећу га примити у овај храм, нећу му дати свете Тајне, нећу му допустити да се дотакне свете трпезе, већ као што пастири метиљаве овце издвајају од здравих да болешћу не заразе остале, тако ћу и ја радити. Већ је читава година дана како сам дошао у ваш град и не пропуштах да вам често и непрестано упућујем такве опомене. Ако дакле неки остадоше у својој моралној трулежи, онда да коначно пресечемо… Немој дакле презирати наше мишљење, јер иако смо скромни и у великој ,худости‘, али ипак примисмо достојанство од Божије благодати, којим то можемо учинити. Дакле, нека се избаце такви, да би они који су здрави били још здравији, а који су болесни, да се узмогну од тешке болести опет опоравити. Ако ли сте се ужаснули чувши овакав суд (јер видим да сви уздишу и да су се смирили), нека се промене, и суд је решен; јер као што смо добили власт да вежемо, тако смо добили и да дрешимо, и опет суд да искажемо. Та не желимо нашу браћу силом истиснути, већ Цркву од срамоте одбранити, јер ће нас сада Јелини исмејавати и Јудеји се подругивати, кад ми сами допуштамо да тако грешимо. Дакле, да нико од оних који остају у том истом блуду не улази у цркву, већ га и ви кажњавајте, и нека се сматра као заједнички непријатељ. Овако поступајте:

не разговарајте с таквима, не примајте у кући, не делите с њима заједничке трпезе, не излазите с њима нити улазите, не општите ни на тргу, тако ћемо их лако опет задобити… О, да би се молитвама Светих 39) они који су покварени што пре повратили, а они који су остали чисти, уздигли се до вишег угледа и благочешћа, те да се и ви спасете, и ми да се радујемо, а Бог да се прославља сада и увек у бесконачне векове. Амин.“ 40)

39) Уп. PG 55, 229; PG 48, 937; PG 50, 520; PG 54, 408; PG 57, 60. 40) PG 56, 263-269.

— 65 —

Ову смо беседу с незнатним изостављањима скоро у целини навели због више разлога. Пре свега, она сведочи да је призивање светих у молитвама постојало у 4. веку као опште позната и призната догма Христове Цркве. Затим, она пружа красноречив доказ Златоустовог дубоког психолошког познавања људске природе и најинтимнијих односа

породичног живота, а уједно показује и будну и непрестану његову бригу за морални живот и напредак његове пастве, коју је он не само поукама

и опоменама, већ и строгим религиозно-моралним мерама умео довести

у ред. И још нешто: изгледа да су Златоустове проповеди утицале не

само на паству, већ и на државно законодавство. Како Баур примећује – не без основаног разлога – два месеца после ове проповеди (Strafpredigt) император Аркадије издао је закон по коме су у недељу свуда у градовима империје биле забрањене позоришне представе, коњске трке и друге сличне забаве (399. година). 41) У Антиохији се, као и у другим великим градовима империје, са особитом свечаношћу прослављала Нова година, која је и онда почињала 1. јануара. Тог дана Сенат је држао свечану седницу, а више државно чиновништво поново је полагало заклетву верности императору. Градски беседници на јавним местима држали би пред народом своје најлепше говоре, народ се одевао у бело свечано одело и сви су се међусобно даривали разним даровима. Куће и тргови украшавани су венцима и ћилимима, а увече је читав град био осветљаван. Разуме се да Златоуст не би имао ништа против таквих свечаности да они нису увек биле праћене неумереним гозбама, страшним пијанчењем, разним раскала- шним играма и грубим развратом. Баур каже: „То су били дани за време којих је Бахус био градоначелник, а Венера његова верна сапутница.“ 42) Зато није чудно што је Златоуст такво празновање назвао „да је сатанински празник“ (ορτν οσαν σατανικν) 43) и што га је оштро жигосао и од њега одвраћао своју паству. Али без обзира на Златоустове златне и свете речи, готово иста слика понављала се из године у годину, што га је страшно болело; па ипак, он није губио наду, нити се дао поколебати

у својој истрајности у проповедању речи Божје. Тако у 4. Беседи на

Прву посланицу Коринћанима он говори: „Ако ли данас ниси убедио, сутра ћеш убедити, па ако никад не убедиш, ти ћеш имати савршену

награду: ако све не убедиш, моћи ћеш бар мали број од многих: јер ако

и апостоли не убедише све људе, ипак они свима проповедаху и имају

41) Baur, II, 79. 42) „Das waren die Tage, in denen Bachus Stadtpräfekt war und Venus seine treue Gefährtin.“ (То је време када је Бахус био градски управитељ, а Венера његова верна пратиља) (Baur, I, 208). 43) PG 48, 963.

— 66 —

награду за све. Бог обичава да венце дели не по успеху онога што је право учињено, већ по намери оних који чине право. Ако си два обола уделио – Он прима: и што је учинио оној удовици, то чини и онима који поучавају. Немој, дакле, ако не можеш спасти васељену, мањину прези- рати, немој се због жеље за великим одвраћати од малог. Ако не узмогнеш стотину, побрини се за десеторицу; ако не можеш десеторицу, не презири ни петорицу; ако и петорицу не можеш, немој превидети ниједнога; ако ниједнога не узмогнеш, немој губити храброст, нити одустати (од проповеди). Зар не видиш да и трговци у својим уговорима врше трговачка предузећа не само златом, већ и сребром?“ 44) У Беседи о Лазару четве- родневном он каже: „Нека би више успеха било од наших речи! Али ако и после опомене остану у истим гресима, ипак ми нећемо одустати од наше поуке њима, јер и потоци жуборе, мада нико из њих не црпи, и врела извиру, мада нико из њих не захвата воде, и реке теку, мада нико из њих не пије. Тако треба да и онај који говори све испуни што од њега зависи, иако га нико не слуша. Јер и нама, којима је поверено служење речи, закон човекољубивог Бога налаже да никад не одступимо од своје дужности, нити да ћутимо, слушао нас когод или се не освртао… Тако сам ја у души својој решио, докле дишем и докле Богу угодно буде да нас остави у животу, да ову службу испуњавам и вршим налог, обраћао ко пажњу или не. 45) Али неки нам се смеју, праве шалу и говоре: престани саветовати и наговарати, не желе те слушати и немај с њима ништа заједничког… Шта говориш, човече? Та зар смо ми узели на себе да у један дан све ухватимо у мрежу? Јер ако само десет њих, ако само пет, па и један послуша, зар није доста за нашу утеху? Ја ћу и други необични случај допустити. Ако нико не послуша наше речи – а немогуће је да реч посејана међу толике слушаоце остане бесплодном, па нека она само и лежи – ни тада није наша реч бесплодна: јер ако неко и уђе у крчму, али не улази са истом бестидношћу (као пре), те се за столом често сећа наших речи, наших пребацивања и прекора и сетивши се стиди се и предомишљајући се црвени и не ради са пређашњом дрскошћу оно што је навикао… И рибар често читав дан извлачи празну мрежу, а често увече, намеравајући да се врати, ухвати рибу која га је читав дан избегавала, и одлази кући… И кад би земљорадник због једне, две

44) PG 61, 30. 45) Често напомињући у својим беседама потребу читања и изучавања Св. Писма, Златоуст у 21. Беседи на посланицу Ефесцима каже: „Ομοι! τι συνεχς τατα λέγων, ληρεν νομίζομαι· Πλν λλ’ μως οπαύσομαι τὸ ἐμαυτοποιν.“ (Тешко мени! Јер док непрекидно ово говорим, признајем себи да брбљам превише; али пак нећу престати да чиним оно што стоји до мене). (PG 62, 151).

— 67 —

или чешћих ненормалности времена одустао од обрађивања земље, брзо би сви поумирали од глади. И кад би крмар због тога што је једном и двапут и често бивала бура, избегавао море, тад би за нас океан био затворен, а живот би због тога постао без користи. Нисмо одговорни за непослушност слушалаца, већ за саветовање.“ 46) Говорећи о потреби подробног и тачног тумачења јеванђелског текста у проповеди и о њеној опширности, Златоуст у истој беседи каже: „Хоћу да вас учиним оштро- виднима, не да вас површно забављам, већ да вас спустим у дубину божанских Књига, у дубину где нема буре, у дубину безопаснију од морске тишине… И тако, оно што говорим није плод многоречивости, већ бриге и нежне љубави и учитељеве чежње да речи његове не пропадну. , Јер мени није досадно писати вам једно исто, а вама је укрепљење‘ (Флп 3, 1) – желим да поучавам, а не просто да показујем себе.“ 47) Златоуст је у својим беседама често војевао и против богаташа, који су злоупотребљавали своје богатство и расипали га, док сиротињи нису хтели да помогну и да јој олакшају тежак живот и страдања. Овде ћемо навести једну од таквих беседа. У 7. Беседи на Посланицу Колошанима он говори: „Знам да ме многи због тога исмејавају, али не марим, само да буде од тога какве користи. Заиста, богатство чини људе безумнима и беснима. Кад би богаташи имали власт, они би усхтели да и земља буде златна, и зидови златни, можда да и небо и ваздух буду од злата. Каква је то помама (μανία), какав је то преступ, каква је то грозница? Други који је по образу Божјем створен, погибе од циче зиме, а ти такве ствари радиш? О, каква сујета! Шта би више безуман учинио? Мокраћу цениш толико да је пушташ у сребрни суд? Знам да се запањујете слушајући то, али треба да се запање они који то раде, и људи који служе таквим будалаштинама, јер то је распуштеност, и жестокост, и нечовечност, и дивљаштво, и обест. Каква би Сцила (неман), каква грдоба, какав дракон или боље рећи какав демон, какав ђаво би то учинио? Шта користи Христос и шта вера, кад се подражава неком из незнабожаца или боље рећи не незнабожаца, већ демона? Ако не ваља златом и бисером украшавати главу, то какав

46) PG 48, 963-966. Колико је Златоуст у том своме захтеву далеко ишао, сведоче следеће његове речи у 80. (al. 79.) Беседи на Матејево Јеванђеље: „Та Христос је унапред знао да се издајица (Јуда) неће исправити, па ипак није престајао да чини оно што је од њега зависило, и опомињући и претећи…“ (PG 58, 727). Та Златоустова истрајност у проповедању речи Божје сведочи о његовој дубокој вери да људска душа није сасвим искварена. У 6. Беседи о Лазару Златоуст каже: „Као што сам говорио, нити је неко тако добар, а да нема мало љаге на себи, нити је неко тако зао, а да нема макар мало добра у себи (οτε γαθός τις οτως στν, ς μὴ ἔχειν μικρν κηλδα, οτε πονηρός τις οτως στν, ς μὴ ἔχειν κν μικρν γαθόν)“ (PG 48, 1042). 47) „διδάξαι βούλομαι, οχ πλς πιδείξασθαι“. (PG 48, 1040-1042).

— 68 —

опроштај заслужује онај који се сребром служи за тако нечисту употребу? Зар није довољно да су остале ствари, као катедре и мале столице све од сребра, мада и то не би требало трпети, мада је и то безумље. Али свуда је сувишна сујета, свуда луда охолост, нигде нема корисне употребе, већ посвуда претераност без користи. Бојим се да женски род од такве помаме не стекне у будућности изглед чудовишта, јер изгледа да ће оне пожелети да имају и косу златну… Ако ли не верујете и мислите да ја шале ради говорим, испричаћу вам шта сам чуо, и шта сада заиста бива. Цар персијски има златну браду, те они који су у позлаћивању вешти, омотавају длаке његове браде златним листићима као концем, а он лежи као неко страшило. Слава Теби Христе! Коликим си нас доброчинствима обасуо, од коликог си нас безумља ослободио?! Слушајте, унапред говорим: не дајем савета, већ налажем и објављујем – ко жели, нека слуша, а ко не жели, нек се не покори – ако продужите да то чините, нећу трпети, нити ћу вам приступ дозволити, нити ћу допустити да овај праг преступите. Шта треба мени мноштво грешника, и шта ако поучавајући вас не спречавам да чините некорисне ствари? Та и Павле је забранио и злато и бисер. Незнабошци нас исмејавају, изгледа да је наше учење басна (μθος). И мужевима то исто објављујем: ако присуствујеш у храму, ако изучаваш духовну фи- лософију, онда одбаци ону сујету. То саветујем и мужевима и женама, и ако ко друкчије поступи, нећу га више трпети. Дванаест је било ученика, и чуј шта им је Христос рекао: ,Да нећете и ви да одете?‘ (Јн 6, 67); јер ако увек ласкамо, када ћемо вас излечити, када ћемо вам корист допринети? Тешка је реч: ,Бољи је један праведник од хиљаде грешника‘ (Сирах 16, 3). Па и ти реци ми шта волиш имати: да ли безброј слугу бегунаца и крадљиваца, или једног оданог? Чујте, саветујем и заповедам да и украсе лица и такве судове поразбијате, и да помогнете сиромашнима и да не будете помамни. Чујте, опет објављујем и свечано сведочим са блаженим Павлом, да ако дођеш опет, нећу поштедети (2 Кор 13, 12).“ 48) Златоуст напомиње да проповедник не сме у проповеди само уко- равати, већ је претходно дужан оповргнути заблуде и поучити, јер „ако кориш без оповргавања, показаћеш да си безобзиран и нећеш никога задобити, а после оповргавања прихватиће укоравање, а дотле ће бити упоран… Изобличавање само по себи је неподношљиво ако га не спојиш са поуком.“ 49) Шибајући пороке и оповргавајући учења противника Христове Цркве – незнабожаца и јеретика, Златоуст је био у својим проповедима умерен,

48) PG 62, 349-351. 49) PG 62, 675. У томе се Златоуст угледа на Св. ап. Павла, који је увек тако поступао (PG 62, 310).

— 69 —

штедећи човечју личност и имајући пред очима искључиво морално добро и спасење ближњега. Обраћајући се својој пастви у 32. (al. 33.) Беседи на Матејево Јеванђеље он говори: „Ако ме десет хиљада пута будеш грдио, ја ћу ти ипак од чистог срца и искрене помисли назвати мир и никада никаква зла не могу о теби рећи, јер имам очинска осећања. Ако кадгод пребацујем, то чиним због бриге о теби… Тиме ћу и сам показати већу љубав, ако више љубећи, будем мање љубљен.“ 50) Док су се државне власти строго односиле према јеретицима и

незнабошцима и често их не само прогониле већ и убијале, Златоуст је отворено устајао против таквих мера. 51) Он вели: „Господ говори: ,Да не би, чупајући кукољ, почупали заједно с њиме и пшеницу‘ (Мт 13, 29). То је говорио да би спречио ратове и убиства. Не треба, дакле, уништавати јеретике, ако не желиш увести у свет непомирљиви рат… Ако бисте хтели подићи оружје и поубијати јеретике, мораћете погубити и многе свете, или зар се неће многи из истога кукоља претворити у жито? Ако дакле пре уништите њих, нашкодићете будућем житу ако искорените оне који се могу променити и постати добри. Дакле, не забрањује да се јеретици обуздавају, ућуткују, да им се брани слобода говора и да се спречавају њихови зборови и савези, већ да се уништавају и убијају.“ 52)

У свом говору о свештеномученику Фоки (Против јереси) Златоуст

говори: „Данашња нас песма уводи у бој против јеретика, не да их стојеће оборимо, већ да лежеће подигнемо, јер такав је наш рат: не од живих мртве правити, већ од мртвих живе стварати, изобилујући благошћу и великом милошћу. Ја не ударам делом, већ прогоним речју, не јеретика већ јерес, не презирем човека, већ заблуду мрзим и желим је уништити,

не ратујем са бићем, јер је биће дело Божје, већ хоћу да исправим мишљење које је ђаво покварио.“ 53) Колико је Златоуст био благ према незнабошцима и јеретицима, толико је био оштрији према Јудејима, о чему сведочи осам његових говора против њих (Против Јудеја). Оштрина с којом Златоуст бичује Јудеје долази одатле што су они у његово време имали велики утицај на тадашње хришћане и што су на све начине настојали да их одврате од Христове вере. У делу О несхватљивости Божанске природе пише о њима да „све раде и предузимају како би истргли веру из срца слушалаца.“ 54)

У 1. Беседи против Јудеја Златоуст за њих каже да „живе за желудац,

50) „Επερισσοτέρως μς γαπν, σσον γαπμαι“, 2 Кор 12, 15 (PG 57, 385, 386). 51) Cp. Heiler, 321. 52) PG 58, 477. 53) PG 50, 700-701. 54) PG 48, 710.

— 70 —

грамзиви су за земаљским богатством, ништа нису бољи од свиња и јараца због распуштености и неумерене прождрљивости; они само једно разумеју: ждерати и пијанчити, бити се због играчица и тући се због управљача колима (при тркама).“ 55) У спису Против Јудеја и Јелина – да је Христос Бог Златоуст пита: „Зар није код њих новац у изобиљу? Зар главар њихов не сакупља безбројно благо одасвуд и од свих? Зар није тај народ дрзак, бесраман и свадљив, и непрестано изазива неред и буну?“ 56) У 4. беседи против њих говори да су „гори (непријатељскији)

од свих вукова“ (ολύκων πάντων χαλεπώτεροι ουδαοι) 57) , али се ипак брине и о њиховом спасењу и говори својој пастви: „Не занемарујте њихово спасење, већ ревносно радите и много се старајте да болесне приведете ка Христу, да и у овом и будућем животу многим добрим делима задобијемо што већу награду благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, кроз Којега и с Којим нека је слава Оцу са Светим

и животворећим Духом, сада и увек и у векове векова.“ 58) Како смо видели, Златоуст је у проповедима тешио своју паству за време гушења побуне у Антиохији, за време земљотреса којих је допадао главни град Сирије 59) , а исто тако и пре својег изгнанства из Цариграда. Са нарочитом је љубављу тешио своје верне у њиховој великој тузи за вољеним покојницима. У 6. Беседи на 1. Посланицу Солуњанима, указујући на речи Св. ап. Павла: „Нећемо пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде“ (4, 13), Златоуст говори: „Жалостити се због умрлих особина је оних који немају наде – и с правом, јер душа која ништа не зна о васкрсењу, већ сматра да је ова смрт потпуна смрт, с правом се жалости, плаче и неподношљиво тужи за умрлима, као за свагда потпуно несталима. Али ти, који очекујеш васкрсење, због чега ти плачеш? Плакање је, дакле, својство оних који немају наде. Послушајте, жене, које горко плачете и које сте склоне неподношљивој тузи – ви поступате као незнабошкиње. Ако је туга за покојницима особина незнабожаца, то реци ми – чија је особина прекомерно се жалостити и гребати лице своје од туге? Због чега плачеш, ако верујеш да ће васкрснути, да није сасвим нестао и да је то сан? Кажеш – због обичаја, због бриге, због забринутости за послове

и због разних других дужности. Кад дакле изгубиш сина у незрелом

узрасту, који још не може ништа радити, због чега онда плачеш? Шта

55) PG 48, 848. 56) PG 48, 835. 57) PG 48, 871. 58) PG 48, 904. 59) PG, 1027-1030; PG 50, 713.

— 71 —

тражиш? Кажеш – показивао је велике наде и очекивала сам да ће се за мене бринути. Због тога тражим мужа, због тога сина, због тога се жалостим и плачем, а не због тога што не верујем у васкрсење, већ што сам лишена помоћи, што сам изгубила заштиту онога који је са мном под једним кровом живео, који је све са мном делио, који ме је тешио – због тога тужим. Знам да ће васкрснути, али не могу поднети привремени растанак. Скупило се и много послова, изложена сам неправди свакога ко год хоће; слуге које су се пре бојале, сада ме презиру и нападају ме; ако је коме добро чинио – тај је заборавио његово доброчинство; ако ли је когод од њега зло претрпео, сећа се неправде и срџбу своју против мене управља. То ми, ето, не дозвољава да подносим удовство ни да мирно тужим – због тога горко плачем и јадикујем. – Како ћемо дакле овакве утешити, шта ћемо им рећи? Како ћемо њихову тугу ублажити? Најпре ћемо покушати да изложимо да те речи нису речи туге, већ неразумне осетљивости; јер кад би због реченог тужила, онда би требала умрлог увек оплакивати; ако ли си напротив заборавила умрлог као да га није било, то онда не жалиш покојника, нити његову заштиту. Али не подносиш растанак нити прекидање навике? Па шта би рекле оне које су ступиле у други брак? Свакако оне не траже пређашње мужеве. Али ни не упућујемо таквима наше речи, већ онима које чувају љубав према покојницима. Зашто оплакујеш сина, зашто мужа? Онога, кажеш, зато што од њега ниси дочекала радости, а овога зато што си очекивала да ћеш још више дочекати радости. Како је то велика невера – сматрати да ће те муж или син заштитити, а не Бог. Како не мислиш на то да ћеш Га тиме огорчити? Баш због тога Он их често узима, да им се тако не прилепљујеш, да се на њих не надаш, јер је Бог суревњив (ζελωτής) и хоће да Га ми љубимо изнад свега и то зато што нас Он силно љуби. Ви знате да је то особина оних који силно љубе: они су врло суревњиви и радије би душу жртвовали, него да их претекне ко од супарника. Због тога га је Бог узео, због тих речи… Сада, пошто смо ми ниски и пошто смо дубоко пали, и мужеви више воле жене неголи Бога, а и жене претпостављају мужеве Богу, због тога нас Он против наше воље вуче у Свој загрљај. Не љуби мужа више него Бога, и никада нећеш осетити удовства – штавише, ако се оно и догоди, нећеш га ни издалека осетити. Зашто? Зато што имаш бесмртног заштитника Који више љуби. Ако Бога више љубиш, не плачи, јер онај који је више љубљен – бесмртан је, и неће ти дати да осетиш тугу за оним који је мање љубљен. Хоћу да ти на примеру то учиним јасним. Реци ми, ако имаш мужа који ти по твом мишљењу све чини, који је на добром гласу, који те посвуда прославља а не излаже презирању, кога сви високо

— 72 —

цене, који је разуман, мудар, који те воли, и због кога се сматраш блаженом,

и после тога родиш му дете и оно умре пре зрелог узраста – зар ћеш осетити

тугу? Никако, јер ће је покрити онај који је више љубљен (тј. муж). И сада,

ако више волиш Бога него мужа, сигурно га неће брзо узети, а ако га узме, нећеш осетити тугу… Шта кажеш, жено? Муж и син су те штитили, а зар те Бог неће заштитити? А ко ти је дао мужа и сина? Зар није Он Сам? А ко је тебе створио? Зар није баш Он? Онај Који те је из небића у биће привео и душу удахнуо и разум дао и удостојио те милости да Га познаш,

и који није због тебе поштедео Свог јединородног Сина – зар да не поштеди

тебе, већ ће тебе поштедети тај сароб твој (тј. муж)? Какве су то речи велике срџбе! Шта си тако велико имала од мужа? Не би имала шта одговорити. Јер ако ти је и штогод добро учинио, то је стога јер је осетио добро које си ти њему претходно учинила, а о Богу нико не може нешто тако рећи. Бог нама чини добра не примивши од нас добро, већ као независан Он чини роду људском добро због саме доброте Своје. Обећао ти је царство,

дао ти је бесмртни живот, славу, братство, синовство, учинио те је санаследни- цом Јединороднога – и ти се још мужа сећаш после толиких добара? Шта ти је такво дао муж? А он сунцу Свом заповеда да излази, дао је дажд, храни те свакогодишњом храном. Тешко нама због тако велике неблаго- дарности! Зато и узима твог мужа, да га не тражиш: а ти о њему већ умрлом још мислиш, и напушташ Бога, док би Га требало благодарити, док би требало у свему се на Њега ослонити… Шта је то што си од мужа доби- ла? Болове рађања, напоре и злостављања, а често увреде и пребацивања

и незадовољства. Зар није све то од мужева? Али, кажу, има и других до-

брих ствари. Које су то? Одевао те скупим хаљинама, на лице стављао златне украсе? Чинио је да те сви поштују? Али ако хоћеш, Он ће те укра- сити украсом много бољим неголи покојни муж, јер поштење ону која га има чини много достојнијом дивљења него златне ствари. Та има и овај

Цар (небески) хаљине – не такве, већ много боље – па обуци ако хоћеш… , Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? (Мт. 6, 25)“. 60) У 9. беседи на Посланицу Колошанима, корећи родитеље због туге за умрлом децом, Златоуст пита: „Што дакле жалиш? што плачеш? што дете љубиш више него ли свог Владику? Зар кроз Њега немаш ли и ово дете? Због чега си неблагодаран љубећи дар више од Дародавца?“ 61) А у 79. (al. 78.) Беседи на Јованово Јеванђеље он каже: „Странци смо и дошљаци смо. Стога ничим тужним да се не жалостимо.“ 62)

60) PG 62, 430-431. 61) „τί ον λγες; τί πενθες; τί τοΔεσπότου σου πλέον τπαιδίον φιλες; οχδι’ κείνου χεις κατοτο; διτί χάριστος ε, τδρον τοδωρησαμένου πλέον γαπν; (PG 62, 359). 62) „Ξένοι σμν καπαρεπίδημοι· μηδεντοίνυν τν λυπηρν λγμεν.“ (PG 59, 429).

— 73 —

Златоуст се нарочито окомио у својим проповедима на незнабожачки обичај унајмљивања читавих хорова жена које су учествовале и на сахранама хришћанских покојника и громогласно нарицале за њима. У 4. Беседи на Посланицу Јеврејима он говори: „Када видим нарицања која бивају на форуму, лелеке над умрлима, кукања и друге недостојне ствари, верујте ми – ја се стидим пред Јелинима, Јудејима и јеретицима који то виде и који нас сви због тога исмевају: јер ма шта уосталом да кажем, узалуд ћу рећи мудрујући о васкрсењу. Зашто? Зато што Јелини не гледају на оно што ја говорим, већ на оно што ви радите, те ће одмах рећи: Како би могао да презире смрт неко од ових који није кадар ни да види другога мртвим? Дивне су речи Павлове и достојне небеса и Божјег човекољубља, јер шта каже? ,Да избави оне који из страха од смрти целога живота бејаху кривци за своје робовање‘ (Јев 2, 15). Али, борећи се против тога делима, ви не допуштате да ми то верујемо: мада је Бог против тога много тврђава подигао да уништи тај неваљали обичај.“ 63) У 7. Похвалној беседи Св. апостолу Павлу Златоуст говори о особи- нама кoje треба да има проповедник речи Божје: „Онај коме је поверена ова служба не сме бити слаб и попустљив, већ храбар и силан, нити треба да се прима овог дивног посла ако није спреман да душу своју безброј пута преда на смрт и опасности, као што Сам Христос говори: ,Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде‘ (Мт 16, 24). Ко није тако расположен, тај губи и многе друге, па више користи ако мирује него ако иступа на средину (на амвон) примајући на себе терет већи од властите снаге – јер губи и себе и оне који су му поверени… Свима се заповеда да узму крст и да иду за Христом – па ако свима, то више учитељима и пастирима.“ 64) Златоуст нарочито нагла- шава да је епископ дужан да проповеда реч Божју. Расправљајући о тој дужности свештенослужитеља, у 1. Беседи на Посланицу Титу, наводећи речи Св. ап. Павла: „Јер ако проповедам Јеванђеље, нема ми похвале, јер ми и обавеза налаже; и тешко мени ако не проповедам Јеванђеље“ (1. Кор 9, 16), он говори: „Онај коме је поверена власт Цркве и који је

почашћен епископским достојанством, ако не учи народ ономе што треба да ради, кривац је.“ 65) Осим тога, он тражи од хришћанског проповедника

и научну спрему и вештину у говорништву, да би могао достојно излагати

и бранити Христово учење. У 2. Беседи на Посланицу Титу каже: „Ко не зна да се бори с непријатељима и да потчини све мисли њихове послушности Христу… и ко не зна шта треба учити о православној

63) PG 63, 42-43. 64) PG 50, 507-508. 65) PG 62, 666-667.

— 74 —

науци, нека се далеко уклони од учитељског престола (πόῤῥω στω θρό- νου διδασκαλικο).“ 66) То од хришћанског проповедника и учитеља захтева

и зато што – како говори у 31. Беседи на 1. Посланицу Коринћанима

„ако ко (у хришћанској Цркви) блиста својим красноречјем, не само да

њега славе (незнабошци и јеретици), већ и читаву Цркву (κατν κκλησίαν πασαν); јер не кажу само: Он је диван, већ и: Хришћани имају дивног учитеља.“ 67) Пошто су Грци још у претхришћанско доба били навикли да слушају своје знамените реторе и да се естетски наслађују њиховим говорима, то су и од хришћанских пастира, примивши хришћанство, очекивали исто, те су радо слушали дугачке и уметнички лепо састављене говоре

и проповеди. Због тога су се многи хришћански пастири почели више

бринути о спољашњој страни проповеди, неголи о њеној унутрашњој садржини и моралној сврси. Златоуст је против тога одлучно устао и осудио тај лажни правац хришћанске проповеди. У 30. Беседи на Дела Апостолска он вели: „Многи се много брину о томе да, ставши на средину (амвон), држе дугачак говор, па ако их мноштво награди тапшањем, чини им се као да су царство добили… Црквама је нашкодило то што ви не тражите да чујете реч која изазива покајање, већ ону која може заситити звуком и спојем речи, исто као што слушате певаче и играче на цитри – а ми поступамо равнодушно и кукавички зато што следимо ваше прохтеве уместо да их искорењујемо… Ми исто то радимо, такмичећи се у лепоти речи, саставу и хармонији да бисмо вам се допали, а не да бисмо вам користили; да бисте нам се дивили, а не да бисмо поучили; да заслужимо рукопљескања, а не да будимо покајање; да бисмо сишли (с амвона) уз тапшање и похвале, а не да исправимо обичаје.“ 68) Пошто по Златоустовом схватању проповед има сврху да поучава верне у вери и хришћанском моралу, да буди покајање, да исправи живот хришћана и тиме слушаоцима донесе корист, он се није устезао да по неколико пута проповеда о једном те истом предмету, о једној те истој хришћанској истини или врлини. У 5. Беседи Антиохијцима Златоуст говори: „Мада сам вам јуче и прекјуче говорио о истој ствари (о избегавању клетве), нећу ни данас, ни сутра ни прекосутра престати да саветујем то исто. Та шта говорим – сутра и прекосутра? Нећу престати док не видим да сте се исправили. Јер ако се не стиде они који преступају закон, тим пре је недостојно да се ми, који позивамо на непреступање закона, сти- димо честог опомињања, пошто непрестано опомињање због једног те

66) PG 62, 673. 67) PG 61, 262. 68) PG 60, 225-226.

— 75 —

истог не зависи од онога који говори, већ од слушалаца којима је по-

требна непрестана поука о простим и лако испуњивим стварима.“ 69) Тако

и у 12. Беседи Антиохијцима: „Опет хоћу да вам говорим о клетвама,

али се стидим. Та није мени тешко да вам говорим и дању и ноћу једно те исто, већ се бојим да, посматрајући за вама толико дана, признам вашу велику безбрижност што вам непрестано напомињем тако лаку ствар. Не само да се стидим, већ се и бојим за вас: јер је непрестана поука по- слушнима спасоносна и корисна, а лакомисленим штетна и опасна“ 70) . Златоуст је проповедао и на дане Светих и мученикâ, као и на пра- зник Рождества Христовог, Васкрс 71) и Духове. Изобличавајући пороке и заблуде свог времена, Златоуст се у својим проповедима служио и сатиром 72) . Али и онда када је то чинио најоштрије,

увек je пазио на извесну меру и границе. Тако, кад у 8. Беседи на Матејево Јеванђеље говори против блуда, дошавши до описивања срамних сцена

и разговора, он завршава своју проповед речима: „Дакле, довде – да не

бих постао превише досадан, овде ћу завршити реч.“ 73) Говорећи у 49. (al. 50.) Беседи на исто Јеванђеље против раскоши у обући (коју су ки- цоши украшавали златом – χρυσκαλλωπίζ), врло раширеној појави

69) PG 49, 78-79. 70) PG 49, 135. 71) Позната је кратка, али дивна беседа (на црквенословенском језику објављена у Цветном триоду, Москва 1876) на васкршњем јутрењу, која почиње: „Ако је ко благочестив и богољубив… (Ετις εσεβς καφιλόθεος“). (PG 59, 721-724). Буквално исти црквенословенски превод те беседе налазимо и у Пентикостару изданом у Бечу 1855. Ту беседу Монфокон сматра „фрагментом недостојним Златоуста“ (fragmentum est, non Chrysostomo dignum) и пориче јој аутентичност, те је код Миња стављена у „spuria“, док је у издању Фронтона ни нема. Немамо могућности да докажемо њену аутентичност, али се не можемо ни сложити са Монфоконом да је због своје тобожње фрагментарности недостојна Златоуста. Једино што наводи на сумњу јесте њена за Златоуста необична краткоћа, али дух беседе, изражен у праштању греха покајницима, у потпуној је сагласности са његовим учењем о покајању (уп. М. Орлов, „Пасхальное огласительное поучение“ // Христианское чтение, ч. I. (1896), 485). Беседа је са црквенословенског превода преведена на српски у Мисионарским писмима, 4 (Битољ 1933), 21-22 (јесењи додатак: „Златне струје“). Ни црквенословенски превод не одговара тачно грчком оригиналу (у Мињовом издању), а још мање српски превод. 72) Д. Рождественский, „Сатирический элемент в беседах Св. Иоанна Златоуста“ // Бого- словский вестник, декабр 1907, 677. Судећи по Златоустовим назорима, изгледа да се он није никад смејао. Интересантно је у том погледу његово мишљење о Спаситељу и о Св. ап. Павлу у 6. беседи на Матејево Јеванђеље: „Ако и сам тако плачеш (као неплодна Ана – 1 Цар 1, 13), ти си постао подражавалац твог Господа, јер је и сам плакао и за Лазаром и за градом (Јерусалимом – Јн 11, 35; Лк 19, 41), и због Јуде се узрујавао. И често је било могуће видети да то чини, али никада да се смеје или да се бар насмеши – свакако, нико од јеванђелиста то није рекао. Због тога и Павле говори сам о себи, и други говоре о њему, да је плакао и да је то чинио три године и дању и ноћу, а да се смејао – нико никада тако што не рече, нити он сам, нити иједан од светих, нити о себи нити о коме другоме“ (PG 57, 69). 73) „Τέως μν ον, στε μγενέσθαι φορτικώτερος, νταθα καταλύσω τν λόγον.“ (PG 57, 82).

— 76 —

међу богаташима, и оштро осуђујући тај обичај, завршавајући беседу каже: „Да кажем и друго горе од овог или вам је и ово доста? Дакле, потребно је да овде завршим реч.“ 74) Високо ценећи значај хришћанске проповеди, Златоуст је препоручи- вао проповедницима – чак и даровитим међу њима – да се труде и вежбају у проповедању речи Божије, jeр ће се само на тај начин моћи усавршити и одговорити тешком и високом позиву и циљу хришћанског проповедника

74) „Επω καὶ ἕτερα τούτων χαλεπώτερα, κατατα μν πόχρη; Οκον νάγκη καταλσαι τν λόγον νταθα“. (PG 58, 503). Ту Златоуст говори и ово: „Дакле, да потражимо и видимо колико је велико то зло. Зар није великог смеха достојно прошивати ципеле свиленим концима, када их није добро ни у одећу уплитати? Ако ли наш суд презиреш, послушај глас Павла који са великом строгошћу то забрањује, па ћеш тада осетити колико је то смешно. Шта, дакле, он каже? ,Не плетеницама, ни златом, ни бисером, ни хаљинама скупоценим‘ (1 Тим 2, 9). Каквог би онда опроштаја ти био достојан ако Павле твојој жени забрањује да носи скупоцену одећу, а ти уводиш ту глупост у погледу ципела, и хиљаду ствари чиниш због те смешне гиздавости? Та и лађа се прави, веслачи се врбују, и вођа лађе и крманош, једра се разапињу, море се препловљава, и жена и деца и отаџбина се остављају, и трговац свој живот излаже таласима и одлази у варварску земљу и подвргава се безбројним опасностима ради таквих конаца, да би их ти, кад их после свега тога добијеш, пришио на ципеле и украсио кожу. Шта би могло бити горе од таквог безумља? Али у старо доба оне нису биле такве, већ онакве какве су пристајале

мужевима. Због тога ја наслућујем да ће кроз неко време младићи код нас носити женске ципеле

и неће се стидети; а што је још страшније, очеви се не срде гледајући то, већ сматрају да је

свеједно. Ако хоћете, рећи ћу нешто још страшније – то се збива, иако има мноштво сиромаха! Ако желите, извешћу пред вас Христа, који је гладан, који је наг, који посвуда наоколо лута, и

који је у окове везан! Коликих ли бисте удара грома били достојни, дозвољавајући да он трпи

недостатак у неопходној храни, док ми са толиким трошком украшавамо кожу (на ципелама)? И Он сам, кад је ученицима закон дао, сасвим им је забранио да обућу носе, а ми не само да не подносимо да идемо боси, већ се и не обувамо онако као што се треба обувати. Шта је горе од такве непослушности, шта је смешније? То је својство слабе душе, непокорне, жестоке, ситне

и лакомислене, јер када ће се моћи бавити нечим потребним онај који је заузет сувишним

стварима? Када ће се такав младић побринути за душу или помислити на то да има душу? Јер постаће ситничар онај који је