V PREDAVANJE OBLIGACIONO PRAVO Napomena: Ovaj tekst ne zamjenjuje knjigu, ve slui lakem savladavanju gradiva.

Literatura: Jakov Radii, Obligaciono pravo opti deo, Nomos, Beograd, 2008.

1. Posebni naini sklapanja ugovora

1.1.

Ugovori koji se sklapaju na temelju optih uslova poslovanja

Klasian nain podrazumijeva pogaanje ugovornika o sadrini ugovora. Meutim, usled razvoja proizvodnje i trita, danas se veliki dio ugovora ne sklapa na taj nain, ve je dolo do standardizacije ugovora ugovora koji se sklapaju na osnovu optih uslova poslovanja. Opte uslove poslovanja ini spisak tipinih ili standardizovanih ugovornih klauzula koje se sastavljaju unaprijed. To su apstraktna pravila za budue pojedinane ugovore. Obino preduzea koja stalno sklapaju jednoobrazne ugovore imaju tampane formulare koje nude potencijalnim saugovornicima. Ti ugovorni formulari najee jesu opti uslovi poslovanja. Opti uslovi se ne moraju nalaziti u samom ugovoru, ve mogu biti tampani u vidu malih broura (tada su obimniji i sadre odgovore skoro na sva pitanja koja se javljaju u vezi sa zakljuenjem ugovora). Neki ine prave kodeske prava. Opti uslovi stiu normativnu snagu samo od sluaja do sluaja, ako se zakljui sporazum o njihovom vaenju. Sporazum nije zaseban pravni posao, ve predtavlja dio ugovora. Ugovornik koji koristi opte uslove poslovanja duan je da upozna svog saugovornika sa njihovom sadrinom. Saugovornik mora izriito ili
1

preutno pristati na njihovu primjenu. Ipak, sadrinom ugovora nee postati odredbe koje su toliko neobine da drugi ugovornik nije na njih mogao ni trebao raunati. Formularni ugovori se esto izjednaavaju sa tzv. athezionim ugovorima (ugovori po pristupu), to nije neosnovano. Ali ipak, razlika postoji. Kod athezionih ugovora ugovorne klauzule odreuje jedna strana, a druga nije u mogunosti da ih mijenja. Kod formularnih ugovora postoji mogunost izmjene ili iskljuenja odreenih odredbi optih uslova postojanja. Kada stranka kod formularnog ugovora nije u mogunosti da utie na takvo iskljuenje odredbi nalazi se u istom poloaju kao kod athezionog ugovora. Upotrebu optih uslova poslovanja omoguava princip slobode ugovaranja, ali oni nijesu potvrda postojanja te slobode, ve upravo njenog nepostojanja. Druga strana je rijetko kada u prlici da promijeni odredbe takvog ugovora, zbog monopolskog poloaja strane koja koristi opte uslove poslovanja, ili je nedovoljno iskusna. Iz ovih razloga se opti uslovi podvrgavaju kontroli i to na tri naina: 1) donoenjem zakonskih propisa kojima se odreuju granice njihovog koritenja, 2) obavezno podnoenje na prethodnu saglasnost nadlenom organu, 3) sudskom kontrolom nakon zakljuenja ugovora. Ako obije strane koriste opte uslove poslovanja, postavlja se pitanje koji su uslovi mjerodavni za zakljueni ugovor, na koje odgovor pokuavaju dati tri teorije. Teorjom poslednje rijei, mjerodavni su uslovi one strane koja je na svoje ukazala, ako se druga nije protivila. Ovu teoriju veina pisaca odbacuje. Teorija djelimine nesaglasnosti ako se ni jedna strana ne odrekne svojih uslova, nijesu mjerodavni uslovi ni jedne strane, ve dispozitivne norme Zakona. Ovu teoriju zastupaju njemaki pravnici. Teorija inidbe tipine za ugovor mjerodavni su uslovi onog preduzea koje se obavezalo na inidbu koja je tipina za ugovor.

2. Tzv. faktiki ugovorni odnosi

Pravilo je da isto faktika stanja ne tvore ugovorna prava i obaveze ve da iz njih nastaju samo potraivanja po osnovu naknade tete i pravno neosnovanog obogaenja. Ugovorna potraivanja pretpostavljaju ugovor izmeu zainteresovanih lica. Ali ima i pravnika koji smatraju da ovo pravilo nije bez izuzetka, u sluajevima kada su nekim odnosima najprikladnija pravila ugovornog prava:
1)

Kada je rije o poloaju pruaoca i korisnika masovnih usluga (javni prevoz ili komunalne usluge);

2) Kada je rije o odnosima koji postoje izmeu strana koje se nalaze u stalnom poslovnom odnosu na osnovu nepunovanog ugovora;
3)

Kad je rije o trajnom ugovornom odnosu koji je prestao da postoji a jedna strana se ponaa kao da ugovor i dalje postoji.

Veina pravnih pisaca danas odbacuje ovu teoriju jer se svi ovi odnosi mogu objasniti na drugi nain (terojiom o konkludentnim radnjama, ili nekim od drugih izvora obligacija).

3.

Obligacioni odnosi na temelju pregovora (culpa in contrahendo)

Iako ugovor nastaje u postupku pregovaranja strana i ne postoji obaveza zakljuenja ugovora, svaka stranka u toku pregovora ima obavezu pojaane obzirnosti, lojalnosti i diskrecije. Mjerilo je naelo savjesnosti i potenja, iz kojeg proizilaze etiri dunosti: 1) Uesnici su duni da postupaju ozbiljno odustati se moe samo iz opravdanih razloga o kome je obavezan odmah obavijestiti drugu stranu inae je duna naknadu tete. 2) Svaka strana je duna drugog uesnika obaijestiti o svim injenicama mjerodavnim za njegovu odluku.
3

3) Svaki uesnik je duan da drugoj strani daje savjete u vezi sa sklapanjem ugovora, po sopstvenom nahoenju, prema najboiljem uvjerenju.
4)

Svaka strana je duna da preduzme mjere zatite, kako ne bi nastala teta na pravnim dobrima druge strane.

Skrivljeno krenje neke od ovih obaveza naziva se culpa in contrahendo. Obavezuje na naknadu tete drugoj strani, ako jue nastala teta drugoj starni a ugovor jeste ili nije zakljuen. Nesporno je pravo na naknadu negativnog ugovornog interesa, dok je naknada pozitivnog interesa donekle sporna. Neki smatraju da se ona moe dosuditi samo ako je manja od negativnog, drugi smatraju, samo ako bi nadoknada pozitivnog ugovornog interesa bila kruta i nepodnoljiva. Ukoliko se ustanovi da je jedna strana zbog ponaanja druge izgubio zauvijek priliku da sklopi neki ugovor i iz njega izvue korist, moe mu se dosuditi izmakla dobit. Pravna priroda ove odgovornosti je takoe sporna, i moe biti ugovorna i deliktna. Kako se radi o odgovornosti koja je na granici izmeu ugovorne i deliktne odgovornosti moe predstavljati i jednu i drugu. Po deliktnom, ovaj institut predstavljadelikt ili ponaanje slino deliktu i zastupano je u rimskom pravu a i danas ga podrava veliki broj pravnika. Njemaki, vajcarski i austrijski pravnici smatraju da se ova odgovornost temelji na naelu savjesnosti i potenja, pa na njihove prekrioce treba primijeniti pravila koja vae za ugovore.

4. Forma ugovora

Forma je nain izraavanja sadrine ugovora, kroz unaprijed predviene spoljne, vidljive znake, preko kojih treba da se manifestuje volja. Zakon moe da propie formu ugovora kao jedan od uslova za zakljuenje ugovora ili stranke svojom voljom to isto mogu da ugovore. Ukoliko zakon postavi kao uslov da se ugovor ima zakljuiti u odreenoj formi to vai i za sve izmjene i dopune tog ugovora. Ali punovane su docnije usmene dopune ugovora sporednim takama o kojima u formalnom ugovoru nije
4

nita reeno, ukoliko to nije protivno cilju zbog koga je forma propisana i nisu u suprotnosti sa njegovom sadrinom. Po svom pravnom dejstvu forme mogu biti konstituitivna forma (forma ad solemnitatem) i dokazna forma (forma ad probationem). Konstituitivna forma je forma koja predstavlja bitan element ugovora. Zakon predvia da se nee smatrati da je ugovor zakljuen iako je postignuta saglasnost volja kao sr ugovora. Forma kao konstitutivan element ugovora moe biti predviena i voljom stranaka. Ova forma postoji kod: ugovora o jemstvu, ugovora o doivotnom izdravanju, ugovora o ustupanju imovine za ivota lica, ugovora o prometu nepokretnosti. Dokazna forma je forma koja je predviena kao jedino sredstvo dokazivanja ugovora. Forma nije uslov punovanosti ugovora, on moe biti zakljuen i neformalno i strane mogu da ga ispune, drei se usmeno zakljuenog ugovora. Njen znaaj se vidi samo ako doe do spora. U sluaju spora postojanje ugovora se moe dokazati samo podnoenjem pismene isprave. Kada je zakonom ostavljeno slobodno zakljuenje ugovora i nije predviena nikakva forma strane ugovornice mogu i same predvidjeti da e njihov ugovor moi da proizvodi pravna dejstva samo ako bude zakljuen u naroitoj formi. Sporazum o formi treba da bude zakljuen prije ili najdocnije prilikom postizanja saglasnosti o sadrini ugovora. Pravno dejstvo ugovora se odlae do trenutka ispunjenja forme. Sam sporazum o formi moe biti i usmen ali se najee pismeno zakljuuje. Ako se iz samog sporazuma ili po okolnostima sluaja vidi da su, ugovorivi odreenu formu, ugovornice htjele samo da osiguraju dokaz svog ugovora ili da postignu to drugo, ugovor je postignut kada je postignuta saglasnost o njegovoj sadrini, a za ugovornike je u isto vreme nastala obaveza da ugovoru daju predvienu formu. Zakonska forma je forma odreena zakonom i moe biti realna, pismena ili sveana (forma javne isprave). Ova je forma optom normom propisana kao uslov punovanosti ugovora i njegov je bitan sastojak. ZOO predvia i pravilo o konvalidaciji ugovora kome nedostaje forma. Ugovor za ije se zakljuenje zahteva pisana forma smatra se punovanim iako nije zakljuen u toj formi ako su ugovorne strane izvrile obavezu u celini ili u pretenom delu, osim ako iz cilja zbog kojeg je forma propisana, ne proizlazi to drugo.
5

NAPOMENA: Vie o pismenoj formi i posljedicama nepridravanja konstituitivne forma vidi knjigu.