Ovidijevo pesnitvo i antiki poetski anrovi

Rimska knjievnost je par exellence intertekstualna i mimetika, pre svega u odnosu na grku knjievnost kada su u pitanju umetnike forme i emocije. Meutim, put iz Grke do Rima, iako ne u geografskom smislu, u kulturolokom smislu ide preko Aleksandrije. Neki istoriari rimsku knjievnost ak smatraju nastavkom helenistike knjievnosti. U aleksandrijskoj biblioteci prvi put poinje na nauni nain da se prouava knjievnost. Oni uvode pojam knjievnih anrova, ija je glavna karakteristika stih. Tako se dela primarno dele na versifikovana i versifokaciono nevezana. U modernom smislu to bi bile poezija i proza, ali u antikoj prozi postoji mogunost ritmike veze. Ipak, ona nije dominantna odlika tih dela. Versifikaciono nevezani tekstovi dele se na dijaloko-monoloke i pripovedne, a versifikovani na osnovu stiha dele se na heksametarske, elegijske, jambike, melike i dramske. Elegijski tekstovi pisani su u elegijskom distihu, koji se sastoji iz jednog pentametra i jednog heksametra. Razlika u duini stihova i prevremena cezura drugog stiha stavraju utisak zastanka daha i vapaja. Zato je ton elegijskih tekstova najee tuan, i izvorno verovatno potie iz Male Azije, sa nadgrobnih spomenika. Meutim, sadraj elegija nikako nije ogranien njenim tonom. Tako se moe razikovati vie vrsta elegije. One nastaju u Grkoj knjievnosti, a vrhunac doivljavaju u Rimu, sa Ovidijem. Jedan tip elegijskih tekstova jesu ratniko-propovedni tekstovi, kakve piu Kalin i Tirtej u VII veku pre Hrista. Oni nemaju odgovarajui pandan u latinskoj knjievnosti. Sledea vrsta su erotsko-poetski tekstovi. Njih u grkoj pie Mimnermo u VII veku. Mimnerma e kao znaajnog pisma isticati Kalimah, koji je okreui se malim formama, pored epilija i epigrama, znaajno mesto dao upravo elegiji, pri tom imajui u vidu upravo Mimnermovu elegiju. Mimnermo izraava strasti i uivanja u ivotu, ali sa sveu o efemernosti ivota. Na osnovu aleksandrisjkih zapisa znamo da je pisao preteno o jednoj eni Nano. Zato se model pisanja jednoj eni i naziva mimnermovskim. Ovakav model preuzee i pisci subjektivne rimske elegije Katul, Tibul, Propercije i Ovidije. Meutim, na njihovu koncepciju ljubavi, i to prvenstveno erotopatije kao bolesti, najvie e uticati Sapfo, iako je ona pisala meliku. Najvei uticaj ona je izvrila na Katula, koji je utemeljiva rimske elegije. Tako je taj uticaj lako prenet i na ostale. Sledea vrsta elegije bila bi etioloko narativna elegija. Njen helenski reprezentativni pisac bio bi Kalimah, sa svojom zbirkom etiolokih mitova nazvanom Aitia (Uzroci). On je izvrio veliki uticaj kako na Katula (koji prevodi njegovu pesmu Berenikina kosa), tako i na Ovidija i Propercija, koji takoe piu etioloke mitove. Jedna elegijska vrsta koja e u Rimu imati odziv samo kroz epigrame (kraa elegijska forma) jesu socijalno-politiki referentni tekstovi, kakve pie Solon na razmei VII i VI veka. Ovakve epigrame u Rimu pie Katul, u prvom veku pre Hrista, i Marcijal, u I veku posle Hrista. I poslednja vrsta elegijskih tekstova bila bi ona koja navie odgovara njihovom tonu, a to su tualjke. Najznaajniji helenski predstavnik ove vrste jeste Simonid, koji pie na razmei VI i V veka. Ali najznaajniji antiki predstavnik, koji

e svojim tualjkama definisati moderno poimanje elegije, jeste Ovidije sa svojim pesmama iz izgnanstva zbirkom pesama Tristia i Epistule ex Ponto. Ve se u ovom kratkom pregledu kroz elegijske vrste nazire znaaj Ovidijevih pesama za kompletan elegijski anr. Zato se njima treba detaljnije pozabaviti. Prva knjiga koju Ovidije pie jeste zbirka pesama naslovljena Amores, Ljubavi. Ona je prvobitno izdata u 5 knjiga, ali je nama sauvano drugo izdanje, u 3 knjige. Ona u mnogome podraava prethodnu rimsku poeziju. Tako ovidije pravi konsrukt voljene ene, domine, kakva postoji u poeziji Katula, Tibula i Propercija. Imena svih voljenih ena su anagrami. Kod Tibula i Propercija to su topoloki epiteti boginje Dijane Delija i Cintija. Katul je imenom svoje voljene razotkrio svoj intertekstualni postupak, nazvavi je Lezbija, po Sapfinom rodnom ostrvu. Ovidije navjie pie pod Katulovim uticajem, te svoju voljenu takoe naziva helenskom pesnikinjom Korinom. Time on pokazuje i svoju uenost, to je u skladu sa Kalimahovom poetikom, koju on velikim delom potuje. On pokuava u ovoj zbirci pesama da ilustruje odnos pesnikaljubavnika i voljene, kakav postoji kod pomenutih pesnika. Meutim, on paralelno razotkriva svoje intertekstualne postupke. Ve u prvoj pesmi kae da mu Amor namee elegijski distih, a on eli da pie u heksametru. U isto vreme kada i Ljubavi, Ovidije pie i Pisma legenadrnih ljubavnica ili Heroide. One su prvobitno bile pisma grkih heroina svojim voljenim, ali nakon to je njegov manje poznati prijatelj odgovorio na ta pisma iz fokusa nihovih ljubavnika, i Ovidije je u sledeem izdanju dodao svoje odgovore (npr. Parisa Heleni). Tada je i preimenovao knjigu u Pisma, kako na njih referira i u Ljubavima, ali se zadrao naziv Heroide. Ovde Ovidije pokazuje svoju zainteresovanost za mit, mada je kroz sva njegova dela mitologija protkana u vidu retorikih egzampla. Ovidije je inae vrlo sklon retorici, to mu mnogi kritiari zameraju. Njegov stil je pretrpan retorikim tropima i metaforama, a ak ima i razvijene argumentacije pro et contra, kao i apologija. To razbija organsku formu, koja je bila ideal antike estetike. To je jedan od razloga zato se Ovidije smatra prvim pesnikom moderniteta, u kojem vai nova estetika. Sledee Ovidijevo delo jeste njegovo erotodidaktiko delo Ars amatoria, Umee ljubavi. Ono je anrovski jedini nama sauvan primerak te vrste, pa se pretpostavlja da Ovidije nije imao uzor u helenskoj knjievnosti. Ovo delo nije bilo u skladu sa Avgustovom restitucijom, jer je jedan njen deo vraanje starih vrlina, pre svega morala, koji se ovde naruava. Ovidije ak u ovoj zbirci i kae da estita sebi to je roen u to doba, da ne eli da se vrati u staro. Mnogi njegovi savremenici su ga pritikovali zbog ovog dela, te je on napisao odgovor u vidu jo jedne zbirke pesama: Remedia amoris, Lek od ljubavi. Iako je on imao za cilj da govori protiv ljubavi, ova zbirka je prihvaena kao organski nastavak Umea ljubavi. Neposredno pre progonstva, Ovidije je dovodio do zavretka riznicu mitova o preobraajima nazvanu Metamorfoze, i praznini kalendar, koji je svega napola zavren. Fasti, tj. Praznini kalendar, pisani su u najveoj moguoj meri na osnovu Kalimahove Aitije, ali i drugih manje poznatih pisaca, kako helenskih tako i rimskih. To je jedino Ovidijevo delo koje je u skladu sa Avgustovom restitucijom, jer doprinosi ouvanju autentino rimskih mitova i time omoguava jaanje rimske religioznosti. Moda najznaajnije Ovidijevo delo jesu upravo Metamorfoze. To je jedino delo koje nije pisano u elegijskom distihu, ve u heksametru i pripada grupi epilija. U ovom delu Ovidijeve pripovedake sposobnosti su najbolje izraene. Ipak, okreui se velikoj temi, Ovidije ne naputa Kalimahovu poetiku malog (kata lepton), i ostaje pri maloj formi. Zato pie zbirku epilija, a ne jedan veliki koherentni ep, ba kao to je

Kalimah inio u Aitiji. Razlog tome bilo je izbegavanje monotonije dueg niza slinih pria i situacija. Zato se ovde umee ogleda u relasku s jedne teme na drugu. Ipak, iako u tom kontekstu Ovidije ne stvara monotoniju, stvara je njegov izbor tema i retoriko ponavljanje razliitih varijanti jedne iste situacije. Metamorfoze moemo podeliti na dve primarne celine. Prvih deset knjiga su zasebni mitovi, a u ostalih pet su date mala Ilijada i mala Eneida. Tako vidimo da Ovidija spaja i grke i rimske mitove. On ak iznosi i priu o vavilnskim ljubavnicima Piramu i Tizbi. Ovi mitovi esto su proeti politikom situacijom u Rimu. Zato se na nekoliko mesta pominje Avgust, a Cezar je ak ukljuen u niz metamorfoza pretvarajui se u zvezdu. U prvom delu moemo istai neke znaajnije mitske celine: metapoetski mitovi, mitovi o nadmetanju bogova i smrtnika i erotski mitovi. Meu neto nastarnije primere erosa moemo svrstati mitove o Narcisu, Pigmalionu i Hermafroditu. To jo jednom moemo povezati sa Kalimahovom poetikom koja pokazuje zanimanje za paradoksografiju, naroito erotsku. U poslednju grupu Ovidijevih dela spadaju ve pomenuta pisma iz izgnanstva Tristija i Epistule ex Ponto. U njima Ovidije esto oslovljava Avgusta i Tiberija, a i druge ugledne Rimljane, ne bi li nekako sebi omoguio povratak iz Toma u Rim. Ovo je poezija koja je beskrajno usmerena njemu samom, tako da on mnogo govori o nekim autobiografskim injenicama. Pored Horacija, ovo je prvi priver ulaska autobiografije u knjievnost. Ovidije takoe gradi sliku sebe koju e preuzeti francuski modernisti kada sebe budu oslovljavali ukletim pesnicima. Vidimo kako je Ovidije uestvovao u prenosu tradicije kako mitske, tako i anrovske. Ipak, on je doneo i mnogo tota novo. Za poetak, sa datom tradicijom je dola i kvantitativna metrika, iji je sistem duina vrlo neprirodan za latinski jezik. Kod Ovidija dolazi do prvog odgovora na to, tako da moemo slobodno govoriti o zaetku rime. To doprinosi neverovatnoj muzikalnosti Ovidijevog stiha. I zato se kae da su Vergilijev i Horacijev stih najsavreniji, ali da je Ovidijev najlepi.