STRATEKA DILEMA KULTURNIH POLITIKA : DIREKTNA KONTROLA ILI ODVAJANJE OD POLITIKOG PROCESA

Predmet ovog rada je strateka dilema u kulturnoj politici koja se odnosi na pitanje direktne kontrole ili izolacije od politikog procesa (dilema vezana za implementaciju kulturnih politika), odnosno da li upravljanje kulturom treba u potpunosti da bude integrisano u ustanovljeni sistem budetskog finansiranja iz dravnog budeta ili je potrebno smanjiti kontrolu drave nad sredstvima za kulturnu proizvodnju i distribuciju. Cilj rada je da se analizom ciljeva kulturnih politika Francuske, Holandije, Hrvatske i Srbije, aktivnosti koje se preduzimaju u domenu praktinih politika, kao i instrumenata kulturnih politika koji vode ka ostvarivanju postavljenih ciljeva, doe do moguih mera i preporuka koje je potrebno implementirati kako bi se smanjili politiki uticaji i preterano meanje drave u oblasti kulturnog i umetnikog stvaralatva. Kljune rei: kulturna politika, javna praktina politika, instrumenti kulturne politike, modeli kulturne politike, decentralizacija Key words: cultural policy, practical public policy, cultural policy instruments, models of cultural policy, decentralization UVOD Kljunu ulogu u definisanju kulturne politike, koja je usmerena ka ostvarivanju javno prihvaenih ciljeva u oblasti kulture, ima drava, i dravna intervencija (osim kada je u pitanju liberalni model kulturne politike koji podrazumeva politiku nemeanja drave u kulturni razvoj) je samim tim od presudnog znaaja za uspostavljanje kontinuiranog kulturnog razvoja u odreenoj zajednici. U svetu postoji nekoliko modela kulturne politike, a svaki od ovih modela je uslovljen shvatanjem uloge kulture u drutvu. Tako pojedini modeli, kao to su dravni i paradravni model kulturne politike, podrazumevaju potpunu ili deliminu kontrolu drave nad kulturnim razvojem, dok liberalni model podrazumeva neutralnost i nemeanje drave u kulturni razvoj koji je u potpunosti uslovljen mehanizmima trita kulture. Svaki od modela kulturne politike ima svoje prednosti i mane. Potpuna dravna kontrola uvek nosi rizik politikog meanja radi ostvarivanja razliitih interesa koji ne korespondiraju sa stratekim ciljevima kulturne politike, dok neutralnost drave i nedostatak kontrole mogu da dovedu do komercijalizacije kulture. PREDMET I CILJEVI RADA Predmet ovog rada je strateka dilema u kulturnoj politici koja se odnosi na pitanje direktne kontrole ili izolacije od politikog procesa (dilema vezana za implementaciju kulturnih politika), odnosno da li upravljanje kulturom treba u potpunosti da bude integrisano u ustanovljeni sistem budetskog finansiranja iz dravnog budeta ili je potrebno smanjiti kontrolu drave nad sredstvima za kulturnu proizvodnju i distribuciju. Analizom ciljeva, prioriteta i instrumenata 1

kulturnih politika Francuske u kojoj je zastupljen dravni model kulturne politike, Holandije gde postoji paradravni model kulturne politike, kao i Hrvatske i Srbije u kojima je zastupljen tranzicioni model kulturne politike, kao i aktivnosti koje se preduzimaju u domenu praktinih politika, moe se zakljuiti koje su prednosti i nedostaci direktne dravne kontrole i intervencije u oblasti kulturne politike, i kako odvajanje od politikog procesa korienjem razliitih instrumenata kulturne politike i prebacivanjem dela nadlenosti na paradravna tela, moe da doprinese kulturnom razvoju zajednice i demokratizaciji kulture. Cilj rada je da se ovakvom analizom doe do moguih mera i preporuka koje je potrebno implementirati kako bi se smanjili politiki uticaji i preterano meanje drave u oblasti kulturnog i umetnikog stvaralatva. Istraivako pitanje: Koje instrumente ili strategije kulturne politike koristiti da bi se smanjila kontrola drave i istovremeno ostvarili postavljeni ciljevi nacionalnih kulturnih politika odabranih zemalja? MODELI KULTURNIH POLITIKA: FRANCUSKA, HOLANDIJA, HRVATSKA I SRBIJA U Francuskoj je zastupljen dravni model kulturne politike koji podrazumeva dominaciju javnog sektora, to znai da dravni organi u potpunosti preuzimaju upravljanje kulturnim razvojem. U okviru dravnog modela kulturne politike postoji nekoliko modaliteta, a za Francusku je karakteristian tzv. prestino prosvetiteljski model. Za ovaj model je karakteristino da dravni organ planira strategiju kulturnog razvoja, obezbeuje i odreuje finansijska sredstva neophodna za kulturni razvoj, planira i angauje sve resurse potrebne za ostvarenje kulturnog razvoja i koristi instrumente kulturne politike pomou kojih upravlja kulturnim ivotom. Ovaj model posmatra kulturu i kulturni razvoj kao veoma vano nacionalno pitanje, kao inilac nacionalnog identiteta koji utie na imid drave i njeno predstavljanje u svetu. Glavni cilj kulturne politike Francuske je uiniti kulturu dostupnom svim graanima, uz istovremeno poveanje uea svih graana u kulturnim aktivnostima i kulturnom razvoju zemlje, to se posebno odnosi na francusku kulturu i dela francuskih autora. U skladu sa zakonskim odredbama, akcije vlade Francuske se sa jedne strane odnose na zatitu, ouvanje, odravanje, razvoj, promociju, difuziju i poboljanje kulturnog i umetnikog naslea koje se smatra zajednikim vlasnitvom cele nacije, a sa druge strane na zatitu, promociju, podravanje i ohrabrivanje kulturne i umetnike kreativnosti. Podrka i ohrabrivanje kulturne i umetnike kreativnosti bi trebalo da sprei rizik guenja i suzbijanja kreativnosti i stvaralatva, koji je svojstven dravnom modelu kulturne politike. U skladu sa glavnim ciljem ukljuivanja svih graana u kulturni ivot Francuske, vlada je takoe preuzela odgovornost umetnikog i kulturnog edukovanja graana, stavljajui kulturno obrazovanje u istu ravan sa formalnim obrazovanjem. Finansiranje kulture je jedan od najznaajnijih aspekata kulturne politike, s obzirom na to da alokacija finansijskih sredstava prua obilje mogunosti za vrenje najrazliitijih uticaja na pravce, oblike i tempo kulturnog razvoja.1 U rasporeivanju budeta namenjenog kulturnom razvoju drava moe ili da sama direktno upravlja institucijama koje su u njenoj nadlenosti (nacionalni muzeji, opera, nacionalna biblioteka) ili da subvencionie lokalne zajednice i
1

ei D.M., Miki H., Jovii S., Strateka analiza beogradskog sistema kulture, u: Zbornik radova Fakulteta Dramskih Umetnosti, priredio Jevtovi V., Beograd 2007, str. 288

ustanove kulture. Da bi lokalne zajednice dobile finansijska sredstva, njihovi kulturni projekti moraju da budu u skladu sa ciljevima kulturne politike koje promovie Ministarstvo kulture Francuske. Sa stanovita Ministarstva prilagoavanje normama omoguava da se obezbedi koherentnost kulturne politike, ali sa stanovita zajednica koje koriste takva preimustva to isto znai i obavezno podvrgavanje kulturnom i umetnikom izboru koji nije uvek i njihov sopstveni.2 Kako bi se smanjio uticaj centralne javne politike neophodna je vea decentralizacija 3 u odluivanju koja je i jedan od najvanijih ciljeva kulturne politike Francuske. Decentralizacija predstavlja strategiju koja se ostvaruje primenom instrumenata kulturne politike kao to su zakonodavstvo, finansiranje, strateko planiranje itd. U tom smislu u Francuskoj je radi smanjenja rizika politike kontrole nad stvaralatvom donet Zakon o devoluciji (1982. i 1983. godine), a kada je kultura u pitanju to znai da su regionalne i optinske vlasti dobile mogunost kreiranja i implementacije sopstvenih kulturnih politika. Ministarstvo kulture Francuske je zadueno za implementaciju i superviziju sprovoenja zakona u oblasti kulture, dok su regionalni i lokalni zvaninici zadueni za implementaciju planirane strategije kulturnog razvoja na regionalnom i lokalnom nivou. Dok drava i dalje igra najvaniju ulogu u finansiranju kulture4, doprinos na optinskom i lokalnom nivou je povean i iznosi 60% od ukupnih sredstava namenjenih finansiranju kulture. Domovi kulture koji nastaju kao proizvodi kulturne decentralizacije imaju svrhu samo ukoliko se istovremeno razvijaju kulturne potrebe graana, a meuministarska saradnja i aktivnosti koje nastaju iz ove saradnje doprinose njihovom razvoju. Brojne zakonske regulative doprinose ouvanju i jaanju kulturnog identiteta, pa je u tom smislu Francuska drava koja prvenstveno zakonodavstvom, meuministarskom saradnjom (veoma je znaajna saradnja Ministarstva kulture i Ministarstva obrazovanja) i podsticanjem stvaralatva doprinosi optem kulturnom razvoju, to je i glavni cilj kulturne politike ove drave. Za razliku od dravnog modela kulturne politike gde se odluke vezane za kulturni ivot i kulturni razvoj donose u okviru dravnih organa uprave, kod paradravnog modela kulturne politike drava delegira deo nadlenosti na paradravna tela. Za ovaj model je najznaajnije da se precizno definiu nadlenosti dravnih i paradravnih tela, i u tom smislu postoje razlike meu praktinim politikama u razliitim zemljama. U Holandiji u kojoj je zastupljen paradravni model kulturne politike postoje precizno definisane podele nadlenosti. Ministarstvo za nauku, kulturu i obrazovanje je obavezno da na svake etiri godine donese Nacionalni kulturni plan u kome su predviene sve aktivnosti u oblasti kulturne politike i koji zatim mora biti odobren u
2 3

Molar K., Kulturni inenjering, Beograd 2000, str.51 Model unitarne drave prema organizaciji vlasti razlikuje centralizovane i decentralizovane dravne sisteme. Prema organizaciji dravne uprave centralozovani sistem podrazumeva centralne dravne organe uprave, a decentralizoveni model se razvija u dva sutinski razliita pod oblika. Prvi oblik je dekoncentracija vlasti koja podrazumeva fiziko izmetanje dela centralne dravne uprave bez nadlenosti u odluivanju. Drugi oblik decentralizacije devolucija znai da je autoritet organa uprave steen na neposrednim izborima na niim nivoima teritorijelne organizacije od optine do regiona (pokrajine) te da u odreenim oblastima ima sutinsku autonomiju u odnosu na centralne dravne organe uprave (Vesna uki Dojinovi, Drava i kultura studije savremene kulturne politike, elektronska verzija teksta. 2009)
4

Ministarstvo kulture nije jedino vladino telo koje obezbeuje finansijsku podrku kulturnom razvoju Francuske. Druga ministarstva (Ministarstvo za omladinu i edukaciju, Ministarstvo spoljnih poslova) takoe iniciraju i obezbeuju sredstva za razliite kulturne projekte.

Parlamentu. Pre slanja dokumenta u Parlament i usvajanja plana ministar kulture konsultuje optinske vlasti. Ovaj plan ne samo da predvia aktivnosti i formulie ciljeve za sledee etiri godine, ve takoe i preispituje i procenjuje sve aktivnosti preduzete u prethodnom periodu. Izrada nacionalnog plana smanjuje rizik potencijalnog zapostavljanja kulture od strane drave. Sa druge strane javnim fondovima za finansiranje kulture raspolau nezavisna paradravna tela kako bi se ograniio uticaj ministarstva za kulturu i smanjio rizik politikog meanja. Zakon o kulturnoj politici je u Holandiji jedan od najznaajnijih zakona koji reguliu oblast kulturne politike. Ovaj zakon regulie subvencionisanje na osnovu odluka donetih u domenu kulturne politike, a istovremeno daje mogunost ministru za kulturu da stvara Fondove za finansiranje umetnosti i kulture. Ovi fondovi potpuno samostalno raspolau novcem, a koliinu novca rezervisanu za fondove utvruje Ministarstvo za kulturu. Takoe, u cilju depolitizacije, u Holandiji postoje kulturni saveti koji predstavljaju tela koja sarauju sa vladom na formulaciji kulturne politike. Od 1997. godine vlada nije obavezna da konsultuje savet, meutim izvesna saradnja izmeu vlade i kulturnih saveta ipak postoji. U cilju depolitizacije odluivanja i spreavanja politikog meanja u odluke u oblasti kulturne politike dolo je do promena koje su uvedene amandmanima, a ija je glavna poenta distinkcija izmeu funkcija koje su pod direktnom ili indirektnom nadlenou Ministarstva za obrazovanje, kulturu i nauku. Tako je odlueno da od 2009. godine: - samo nacionalne kulturne institucije (muzeji, opere, simfonijski orkestri, balet) budu pod nadlenou Ministra, - druge institucije moraju da konkuriu za sredstva kod Javnog fonda za kulturu. Kako bi se izbegla opasnost vezana za postojei model kulturne politike u Holandiji, a koji moe da dovede do oduzimanja mogunosti irokoj publici da njene kulturne potrebe budu zadovoljene, kulturna politika je fokusirana na zahteve publike, pa se kao kriterijum za vrednovanje projekata uzimaju oekivanja i potrebe publike. Potrebe i zadovoljene potreba publike postaje osnovni parametar prilikom odabira projekata i aktivnosti koje e biti subvencionisane putem Fondova za kulturu. Kako bi kultura i umetnost bile dostupne najiroj publici u Holandiji je 2000. godine donet Kulturni akcioni plan. Ovaj plan ima nekoliko ciljeva: poboljanje kulturnih programa, stvaranje prostora za kulturnu raznolikost, investiranje u mlade ljude i omoguavanje da to aktivnije uestvuju u kulturnom ivotu, stvaranje optimalnih uslova za urbano i ruralno kulturno planiranje. Optine i provincije mogu same da biraju programe i delatnosti koje e da finansiraju sve dok se ostvaruju ciljevi formulisani u akcionom planu. Holandija putem zakonodavstva i prebacivanja nadlenosti na paradravna tela koja imaju potpunu autonomiju prilikom donoenja odluka ostvaruje ciljeve kulturne politike definisane u "Nacionalnom kulturnom planu". U Hrvatskoj je zastupljen tranzicioni model kulturne politike. Za njega je karakteristino da predstavlja prelazne mere i aktivnosti dravnih organa u ijoj je nadlenosti kultura i umetnost.5 Devedesetih godina prolog veka kulturna politika nezavisne Hrvatske je prvenstveno bila usmerena ka jaanju svesti nacionalne pripadnosti, to je posebno dolo do izraaja u periodu rata. Od 2000. godine, kada je izabrana nova vlada pokrenuta je ira implementacija kulturne politike u pravcu pluralistike kulturne orijentacije. Meutim, 2004. godine uprkos najavljenim reformama u kulturnom sektoru, ne dolazi do znaajnih promena. U Hrvatskoj implementacija
5

uki D.V., Drava i kultura Studije savremene kulturne politike, elektronska varzija teksta 2009

kulturne politike podrazumeva interakciju izmeu Ministarstva kulture i vlade Hrvatske sa jedne strane i umetnikih saveta, lokalnih vlasti, kulturnih institucija, nevladinih organizacija, umetnika i umetnikih asocijacija sa druge strane. Strategija kulturnog razvitka Hrvatska u 21.veku, sastavljena u saradnji Ministarstva kulture i tima nezavisnih eksperata i prihvaena od strane Hrvatske vlade 2002. godine bavi se ciljevima, prioritetima i neophodnim instrumentima kulturne politike koje je potrebno preduzeti radi postizanja ciljeva kulturne politike. Ova strategija je veoma znaajna kao poetak preduzimanja raznih akcija koje mogu dovesti do kulturnog razvoja Hrvatske i ostvarivanja postavljenih ciljeva kulturne politike. Jedan od osnovnih ciljeva kulturne politike Hrvatske je decentralizacija upravljanja kulturom i kulturnim delatnostima. Zakonima su, u cilju postizanja to vee decentralizacije, poslovi iz oblasti podruja kulture sa drave preneti na lokalne i optinske vlasti. Meutim, brojne optine nemaju ustanove kulture, a ni kadrove koji bi vodili rauna o kulturi, pa je decentralizacija samo delimino sprovedena i to u onim optinama koje imaju dovoljno kapaciteta i interesovanja za kulturni razvoj optine. Iz tog razloga, prioritet kulturne politike Hrvatske postaje vee ulaganje u kulturnu infrastrukturu to bi doprinelo daljem procesu decentralizacije. Iako su u Strategiji kulturnog razvitka navedeni instrumenti koje je potrebno koristiti radi ostvarivanja ciljeva kulturne politike, veoma je malo uraeno na njihovom korienju. Poslednja velika promena u sistemu kulturne politike je bilo usvajanje Zakona o kulturnim savetima (2001) i njegove dalje promene (2004). Kulturni saveti su konsultantska tela i usvajanjem zakona je predvieno da ovi saveti imaju potpunu slobodu u donoenju odluka o distribuciji finansijskih sredstava, ali je Ministarstvo kulture upravljalo sredstvima i obavljalo njihovo rasporeivanje. Sa promenom zakona 2004. godine kulturni saveti postaju konsultantska tela Ministarstva kulture sa smanjenom autonomijom u delovanju, ali istim mandatom (predlaganje ciljeva kulturne politike i instrumenata koje je potrebno preduzeti radi ostvarivanja tih ciljeva, izrada dugoronog nacionalnog kulturnog programa, i iznoenje miljenja o distribuciji finansijskih sredstava i drugim pitanjima). "Zakon o kulturnim savetima" ukljuuje i uspostavljanje kulturnih saveta na dravnom i lokalnom nivou, a ministar ima pravo da prihvati ili odbije njihove predloge i donese konanu odluku. Zakonom o kulturnim savetima osnivaju se: Kulturni savet za muziku i muziko scenske umetnosti, dramske umetnosti, film i kinematografiju, knjigu i izdavatvo, likovne umetnosti, nove medijske kulture i meunarodnu kulturnu saradnju i evropske integracije. U Hrvatskoj je drava glavni finansijer kulture. Udeo drugih izvora finansiranja je minimalan, to se odnosi i na druge dravne resore. Poslednjih godina je povean doprinos finansiranju kulture koji se ostvaruje putem donacija i sponzorstava, meutim sredstva se dodeljuju na bazi projekata, pa mnogi kulturni projekti koji nisu prepoznati kao isplativi ostaju nerealizovani zbog nedostatka sredstava. U Srbiji je, kao i u Hrvatskoj, zastupljen tranzicioni model kulturne politike. Nakon demokratskih promena i uspostavljanjem nove vlade Srbije 2001. godine najvaniji cilj u oblasti kulture postaje stabilizacija kulture. U tom periodu su utvreni i prioriteti kulturne politike Srbije (decentralizacija kulture, harmonizacija sa Evropskim standardima, multikulturalizam, zatita kulturnog naslea), meutim ovi prioriteti nikada nisu zvanino potvreni u parlamentu. Kada je u pitanju decentralizacija u Srbiji Omnibus zakon iz 2002. godine je omoguio Vojvodini da razvija sopstvene kulturne politike i strategije, ali ovim zakonom nisu regulisane ostale oblasti u zemlji. Zakon o lokalnoj samoupravi koji je donet 2001. godine ohrabruje donoenje planova i strategija razvoja, ali zakon ne sadri ni jedan stav koji se direktno odnosi na 5

pitanja u oblasti kulture. Ovi zakoni jesu doprineli decentralizaciji finansijskih sredstava i mogu da predstavljaju polaznu taku za implementaciju lokalnih kulturnih politika. U periodu od 2008. do 2011. godine kao jedan od prioriteta delovanja Ministarstva kulture Republike Srbije navodi se podizanje nivoa uea graana u kulturnim aktivnostima i ravnomeran kulturni razvoj na celoj teritoriji republike - decentralizacija kulture. Organizovana je radna grupa za decentralizaciju kulture Ministarstva kulture, a 2008. godine predstavljen je nacrt Strategije decentralizacije kulture kojim se predviaju mere koje bi doprinele stvaranju jednakih uslova u dostupnosti kulture za sve graane. Strategijom o decentralizaciji kulture u Srbiji analizira se sadanje stanje i predlau dalje mere. Ovim dokumentom predlau se dve faze decentralizacije u trajanju od po pet godina. U prvoj fazi bi Ministarstvo kulture radilo na jaanju kapaciteta lokalnih zajednica, dok bi u drugoj fazi same lokalne zajednice preuzele odgovornost za sprovoenje kulturne politike, unapreenje kulturnih sadraja i jaanja institucija u kulturi. Druga faza takoe podrazumeva fiskalnu i politiku decentralizaciju. U Novom Zakonu o kulturi koji je stupio na snagu u martu 2010. godine kao jedan od osnovnih ciljeva kulturne politike navodi se decentralizacija u odluivanju, organizovanju i finansiranju kulturnih delatnosti. Zakon takoe podrazumeva i osnivanje Nacionalnog saveta za kulturu kao struno savetodavnog tela, radi obezbeivanja stalne strune podrke u ouvanju, razvoju i irenju kulture.

UPOREDNA ANALIZA SITUACIJE I IDENTIFIKACIJA PROBLEMA Meu najvanijim ciljevima Francuske, Hrvatske i Srbije je decentralizacija kulture. Meutim, dok se u Francuskoj decentralizacija kulture ostvaruje primenom instrumenata kulturne politike, u Hrvatskoj, a posebno u Srbiji u praksi nije mnogo uraeno na ostvarivanju ovog cilja. U Francuskoj je zakonodavstvo u oblasti kulture, kao jedan od glavnih instrumenata kulturne politike, regulisano tako da predstavlja polazni okvir za preduzimanje svih akcija koje vode ka ostvarivanju ciljeva kulturne politike Francuske. U Francuskoj ne postoji zakon koji se odnosi na celo podruje kulture ve je svaka oblast regulisana zakonima, a regionalne i lokalne vlasti su odgovorne za delovanje lokalne administracije. U Hrvatskoj su eksperti Ministarstva za kulturu i nevladine organizacije Hrvatski pravni centar napravili model kulturne decentralizacije koji se odnosi na finansiranje, infrastrukturu, odluivanje i planiranje bazirano na policentrinom razvoju koji korespondira sa kulturnim i istorijskim nasleem regiona ili optine. Meutim, ovaj proces je spor prvenstveno zbog nedostatka sredstava na lokalnom nivou. Proces decentralizacije je podran i Zakonom o zatiti i prezervaciji kulturnih dobara (1999), koji regulie distribuciju finansijskih sredstava iz fonda Anuitet za spomenike. Ovaj zakon omoguava da 60% sredstava fonda koriste lokalne vlasti radi zatite kulturnog naslea. U Srbiji je decentralizacija jedan od najvanijih ciljeva kulturne politike, meutim ne preduzimaju se aktivnosti niti se koriste instrumenti koji bi vodili daljoj i veoj decentralizaciji kulture.

U Francuskoj, Holandiji, Hrvatskoj i Srbiji jedan od najznaajnijih ciljeva kulturne politike je vea interakcija i ukljuivanje svih graana u kulturni ivot. U dravnim i paradravnim modelima kulturne politike praktina politika finansiranja usmerena je na potrebe porodice stvaralaca, meutim, poslednjih godina je prepoznat znaaj aktivne participacije porodice publike u kulturnom ivotu. U Francuskoj je u tom smeru pokrenuta meuministarska saradnja, u Holandiji je donet Kulturni akcioni plan sa ciljem da se kultura i umetnost uine dostupnim najiroj publici, dok je u Hrvatskoj u dokumentu Strategija kulturnog razvitka Hrvatska u 21. veku predloen niz mera koje mogu dovesti do vee participacije u kulturnom ivotu Hrvatske, ali ove mere jo uvek nisu primenjene u praksi. U dravnom modelu kulturne politike koji je zastupljen u Francuskoj dravni organi uprave imaju direktnu kontrolu nad raspodelom budetskih sredstava. Meutim, osnovni problem ovog modela je to drava dodeljuje budetska sredstva na osnovu kriterijuma koji ne moraju biti transparentni za javnost. Alokacija finansijskih sredstava na razne delatnosti prua mogunosti za vrenje uticaja na pravac i tempo kulturnog razvoja. Budetski model finansiranja koji je karakteristian za dravni model kulturne politike takoe sadri mogunost da kultura, sluei kao sredstvo za formiranje javnog mnenja postane instrument vlasti umesto da bude jedan od naina demokratizacije drutva. Rizik paradravnog modela kulturne politike koji je zastupljen u Holandiji je potencijalno zapostavljanje kulture od strane dravne uprave koja ne kontrolie direktno ovu oblast. Holandija je drava u kojoj je zastupljen ovaj model kulturne politike, ali u kojoj se istovremeno preuzimaju razliite mere kako bi se smanjila mogunost zapostavljanja kulturnog sektora od strane drave. Nacionalni etvorogodinji kulturni plan u kome su predviene sve aktivnosti u oblasti kulturne politike spreava zapostavljanje kulture od strane drave. Sa druge strane, osnivanje fondova za finansiranje umetnosti i kulture prua mogunost istovremenog zadovoljavanja postojeih i stvaranja novih kulturnih potreba. Smanjuje se direktna kontrola drave koja je i dalje odgovorna za kreiranje budeta, ali fondovi potpuno samostalno raspolau novcem i odreuju koje e projekte podrati. Situacija u Hrvatskoj i Srbiji je delikatnija, a s obzirom da se obe drave nalaze u tranzicionom periodu, potrebno je prvenstveno mnogo vie volje vladajuih struktura, a zatim i svih ostalih aktera u oblasti kulturne politike, kako bi se pristupilo uspostavljanju modela kulturne politike koji je primeran situaciji i specifinostima obe drave. U okviru Strategije kulturnog razvitka Hrvatska u 21. veku navodi se da bi hrvatska kulturna politika trebala uspostaviti srednju skalu izmeu intervencionizma (klasian francuski primer) i slabog ili nikakvog dravnog uplitanja (anglosaksonski primer), kombinaciju koju je teko unapred i trajno formulisati. Ipak, kulturni saveti koji su osnovani Zakonom o kulturnim savetima, a koji jesu paradravna tela koja bi doprinela depolitizaciji odluivanja u oblasti kulturnog razvoja, imaju konsultativnu ulogu dok drava i dalje ima glavnu ulogu u procesu odluivanja. I pored Strategije kulturnog razvitka, u ijoj izradi je uestvovalo Ministarstvo kulture zajedno sa nezavisnim ekspertima koji su prepoznati kao partneri u uspostavljaju novog naina delovanja u kulturi i odnoenja prema kulturi drugih sektora, promene koje su neophodne radi postizanja postavljenih ciljeva su spore, a prioriteti u oblasti kulturne politike ostaju nerealizovani.

U Srbiji je 90 tih godina dravni model kulturne politike i budetski model finansiranja omoguio politiki uticaj koji je kulturu potpuno stavio u funkciju promovisanja vladajue ideologije. Danas u Srbiji postoji mogunost ili zadravanja postojeeg sistema ili depolitizacija kulturne politike koja bi se mogla ostvariti prihvatanjem paradravnog modela kulturne politike zasnovanom na delegiranju odgovornosti u oblasti odluivanja o stratekim pitanjima kulture na nezavisna ekspertska tela umetnike i kulturne savete koji mogu biti organizovani na republikom, regionalnom, gradskom ili optinskom nivou. 6

ZAKLJUNA RAZMATRANJA I PREPORUKE Strateka dilema koja se tie direktne kontrole ili odvajanja od politikog procesa ne znai da se jedna ili druga mogunost u potpunosti iskljui, niti da se promeni postojei kulturni model, ve je samo pitanje mere u kojoj bi jedna ili druga mogunost bila zastupljena u kulturnoj politici odreene drave, kako bi se uspostavio kulturni model koji odgovara njenim specifinostima. U Francuskoj je i pored upotrebe instrumenata koji dovode do ostvarivanja ciljeva i prioriteta kulturne politike potrebno sprovesti mere koje bi doprinele veoj dekoncentraciji moi i veoj autonomiji regionalnih i lokalnih kulturnih ustanova. Ove mere bi podrazumevale jo veu decentralizaciju i vea autonomiju u odluivanju javnih regionalnih i lokalnih institucija, uz istovremeno osnivanje savetodavnih tela i konsultovanje strunjaka prilikom donoenja odluka, koji mogu biti organizovani u institucionalizovana tela (saveti i komisije), ali i u institucije, kao to su javne istraivake ustanove (zavodi, instituti i sl.). Uloga ovih tela bi bila savetodavna, to znai da konanu odluku donosi drava. Istovremeno bi novi izvori finansiranja, odnosno smanjenje udela budetskih sredstava i vea participacija privatnog sektora u finansiranju kulturnih projekata doveli do dekoncentracije moi i smanjivanja uticaja drave na kulturni razvoj. Holandija predstavlja pozitivan primer drave u kojoj se ve sprovode brojne mere i aktivnosti u cilju smanjivanja rizika koje moe da donese postojei paradravni model kulturne politike. Pozitivno zakonodavstvo, meuministarska saradnja, angaovanje nezavisnih strunjaka i osnivanje komiteta koji se bave razliitim pitanjima u oblasti kulture, osnivanje fondova za podrku umetnosti, (koliinu novca dostupnu fondovima odreuje Parlament), prepoznavanje znaaja privatnog sektora i privatne inicijative, doprinose stabilizaciji kulturnog sektora Holandije. U Hrvatskoj se pri Minisatrstvu kulture za pojedina podruja umetnikog i kulturnog stvaralatva osnivaju kulturni saveti za ije lanove ministar kulture imenuje kulturne delatnike i umetnike koji svojim iskustvom i savetima doprinose realizaciji ciljeva kulturne politike i predlau mere sa njihovo sprovoenje. Osnivanje kulturnih saveta je veoma znaajan korak u smanjenju dravnog uticaja na kulturno stvaralatvo. Meutim, uloga ovih kulturnih saveta je savetodavna, a ne zakonodavna, pa prema tome Ministarstvo kulture i dalje ostaje najvaniji organ prilikom odluivanja i utvrivanja strategije kulturnog razvitka. U cilju depolitizacije odluivanja
6

uki D. V., Tranzicione kulturne politike konfuzije i dileme, Beograd 2003, str. 66

neophodna je vea autonomija u radu kulturnih saveta, posebno kada je u pitanju distribucija finansijskih sredstava. Kulturni saveti, kao paradravna tela, donosili bi odluke o alokaciji sredstava na osnovu evaluacije rada kulturnih ustanova i kvaliteta predloenih projekata. Uspostavljanjem kulturnih saveta omoguilo bi se odluivanje na lokalnom, optinskom i regionalnom nivou, a formiranjem saveta za pojedine delatnosti precizno bi se definisali jednogodinji i viegodinji programi za razvoj ovih delatnosti. Zakonodavstvom, kao jednom od najvanijih instrumenata kulturne politike, potrebno je poveati uticaj strunjaka u procesima odluivanja kako bi se osigurao kvalitet i transparentnost procesa upravljanja i smanjio rizik politizacije. Meovito finansiranje (karakteristino za paradravne modele kulturne politike) i vee uee privatnog sektora doprinelo bi smanjenju politikog uticaja i veoj autonomiji u odluivanju na regionalnom i lokalnom nivou. U cilju stimulacije sponzorstva i donatorstva potrebno je regulisati i poveati poreske olakice za ulaganja u kulturu. U Srbiji je potrebno da drava pokae veu zainteresovanost za promene u kulturnoj politici. Dravna inicijativa je neophodna, jer pojedinane akcije i aktivnosti ne mogu biti dovoljno efikasne ukoliko ne postoji osmiljena kulturna politika na dravnom nivou. Novi zakon o kulturi predvia uvoenje institucije javnih konkursa prilikom imenovanja direktora ustanova kulture iji su osniva Republika Srbija, autonomna pokrajina ili lokalna vlast. Iako je u pitanju pozitivna mera koja donekle obezbeuje transparentnost procesa odluivanja tek e narednim istraivanjima moi da se analiziraju rezultati primene ove zakonske odredbe. Zakon o kulturi takoe predvia osnivanje Nacionalnog saveta za kulturu kao strunosavetodavnog tela, ije bi lanove birala Narodna skuptina na predlog vlade. Osnivanje Nacionalnog saveta za kulturu je znaajan korak ka depolitizaciji odluivanja, ali s obzirom na njegovu savetodavnu ulogu, drava i dalje ima najvei uticaj na donoenje odluka u oblasti kulturnog razvoja. Osnivanjem saveta za kulturu koje bi imalo zakonodavnu ulogu i mogunost samostalnog odluivanja, smanjila bi se opasnost od politikih pritisaka i kontrole drave nad kulturnim stvaralatvom. Istovremeno, organizovanjem javnih debata o ciljevima i prioritetima kulturne politike, koje bi ukljuivale i iroki krug strunjaka koji su nepartijski orijentisani, smanjila bi se mogunost politizacije prilikom donoenja odluka znaajnih za kulturni prosperitet. Takoe, povezivanje svih zainteresovanih aktera u javnom, privatnom i civilnom sektoru i uvoenje meovitog finansiranja, dovelo bi do vee autonomije u odluivanju javnih regionalnih i lokalnih institucija.

LITERATURA: Dragievi ei, Milena; Stojkovi, Branimir. Kultura, menadment, animacija, marketing. Beograd: Clio, 2007 Dragievi ei, Milena; Miki, Hristina, Jovii, Svetlana. Strateka analiza beogradskog sistema kulture. Zbornik radova Fakulteta dramskih umetnosti (11-12), Beograd, 2007, str. 277 318. uki Dojinovi, Vesna, Tranzicione kulturne politike konfuzije i dileme . Beograd: Zadubina Andrejevi, 2003 uki Dojinovi, Vesna, Drava i kultura Studije savremene kulturne politike, elektronska verzija teksta, 2009 Matarasso, Francois; Landry, Charles. Uravnoteenje delovanja 21. strateka dilema u kulturnoj politici. Beograd: fondacija BalkanKult, 2003, 21.8.2009 http://www.balkankult.org/bk/files/25/en/Uravnotezenje_delovanja.pdf Molar, Klod. Kulturni inenjering. Beograd: Clio, 2000 Strategija kulturnog razvitka, Hrvatska u 21.veku, 18.6.2003., 1.3.2010., http://www.culturelink.org/news/publics/2009/strategy.pdf

Netografija: Compendium, cultural policies and trends in Europe: http://www.culturalpolicies.net/web/croatia.php (pristupljeno13.7.2010) http://www.culturalpolicies.net/web/france.php?aid=1 (pristupljeno13.7.2010) http://www.culturalpolicies.net/web/netherlands.php (pristupljeno16.7. 2010) http://www.culturalpolicies.net/web/serbia.php (pristupljeno17.7. 2010)

10