You are on page 1of 581

Др Олга Луковић – Пјановић

Срби ... народ
најстарији
ПРВИ ТОМ
ПРВИ ДЕО
Илустрација на насловној страни: Добросав Живковић
Двоглави орао: древна митолошка животиња сумерског порекла
(више од 2500 година пре Xриста). Cа Cрбијом је повеsана од доба
Hемањића, тј. од стварања српске државе. Hрви пут је налаsимо
на одежди кнеsа Mирослава, Hемањиног брата, поsнатог по
Mирослав¬евом Eванhе¬у.
1
С А Д Р А !
ПРВИ ДЕО
- O ауторки
1. V приступу теми
2. Hедово¬но расвет¬ено Hор]ирогенитово сведоuанство
а) Hодунав¬е или Индија?
6) "Tурска", одн. Mаhарска и Fугарска
в) Abel Hovelacq
г) Ami Boue
3. Jеsик као докаs старине једног народа
а) Jован Hвијић и Cрби од поuетка
б) 3апажање у књиsи "Hож" Bука Драшковића
в) Tура Даниuић и Cрби од поuетка
г) Hоткреп¬ење Cипријана Pобера
д) Bта кажу Bа]арик и Cуровјецки
h) Mилош C. Mилојевић о истој вести Kонстантина Hор]ирогенита
4. Hавле Jоси] Bа]арик о давнини српског народа и његовог имена
а) Fиогра]ска белешка
б) Bа]ариково осуhивање грuкиx и римскиx писаца
в) Cтарост и приоритет српског имена
5. Christian Schöttgen и Georg Christoph Kreysig у прилог поставке o ширењу Cловена и словенског
јеsика од југа према северу
6. Hестор uасни Kијевски или: Hодунав¬е и Fалкан - прадавне словенске sем¬е
7. Драгоцено сведоuанство Mојсија Xоренског
8. Cипријан Pобер (Cyprien Robert), ]ранцуски слависта, o подунавским и балканским Cрбима као
најстаријем стаблу целе словенске расе
9. Bедски Cрбинда у интерпретацији Walter-a Wüst-a
10. Franciscus Maria Apppendini у прилог старости Cрба и српског јеsика
11. Corpus Inscriptionum Graecarum,
12. Corpus Inscriptionum Atticarum,
13. Corpus Inscriptionum Latinarum,
14. Bажно сведоuанство Hаоника Xалкокондила о Cрбима
15. "Cловени су осталима дали реu" (И. M. Живанuевић)
16. Kатарина Bелика или: царска ce нe пориuе
17. Hепенски Bир кao потврда тврhења Hectopa Kијевског, Hаоника Xалкокондила, Cипријана Pобера и
др.
ДР"#И ДЕО
18. Hеколико претxодниx напомена
19. Cyprien Robert: "Quantite de mythes Grecs ne s'expliquent bien que par les MOEURS SERBES... "
Mноштво грuкиx митова објашњава ce caмo помоћу српскиx обиuаја
20. Ирански и српски или: неопxодност једне студије
21. Ko су били индо - европ¬ани, sа којима наука још увек трага???
22. Hеопxодност sамене мита о "индо - европ¬анима" и "индо - европском" јеsику науком о Cрбима и
српском јеsику
2
23. "De nominis Serbici vestigiis classicis", или: тумаuење српског имена по Mилану Fудимиру
24. Kоји је јеsик науuио римски песник Oвидије (живео од 43. г. п.н.е. до 18. г. н.е.) у иsгнанству на
обали Hрног Mора
25. "Oвидијевски проблем" и Данковски
26. Xеродотови Tраuани (V век п.н.е.) И Fони]ацијеви словени (VII век н.е.) Cрби
27. Bта кажу санскритолоsи: Emile BurnouII, Adolphe Pictet и M. F. Neve
28. Louis Renou и непремостиве тешкоће о које се спотиuу санскритолоsи
29. Cрби и Kелти
ТРЕ$И ДЕО
30. Душанов sаконик sаконодавство српског цара Душана - континуитет ведског права
31. Hеопxодност једне компаративне студије о ведском и савременом српском лексиuком благу
32. Bедска sabha - српски сабор друга српска обележја у ведама
33. Bедска priya, савремена српска прија, скандинавска Freya и стара словенска богиња Priya
34. Mилош C. Mилојевић, Cима Hукин - Hаsић и српски "индо - европ¬ани"
35. Claudius Ptolemaeus и српска "геогра]ска арxива" од Индије до Aтлантика
36. Iрuки и латински - јеsици настали тек у Eвропи иs пелаsгијског или од Hлатона до индо - европског
мита
37. "Cрпски - непосредни иsданак прајеsика"
38. "De origine ет sedibus veterum Illyriorum", auctor Casimirus Szulc, Polonius
39. Jоsе] Kостржевски - "Cрби Fалкана били су sаиста најстарији меhу Cловенима..."
40. O старости и распрострањености илирског јеsика
41. "La grande encyclopedie" o старости Cрба - кратка реu о про]есору Pе¬и Hоваковићу и његова карта
%ЕТВРТИ ДЕО
42. Cрби и постанак писма
а) 3ак¬уuци о пореклу писма у делима Jиргена Bпанута и Имануела Bеликовског
б) Iлаго¬ица
в) Cyprien Robert о ћирилици и српском писму уопште
г) Franciscus-Maria Appendini
д) Древна сведоuанства
h) Cxолијаст Дионисија Tраuанина "Iраматиuара"
43. Додатак
44. O српском имену и о старости српског народа
45. Fиблиогра]ија
Hро]есорка Hуковић (докторирала на Cорбони) после 28 година проуuавања целокупне
документације Hационалне библиотеке у Hариsу и бројниx предавања у uранцуској и CAД у овој
књиsи објашњава где су корени нашег народа. Kо су Cрби? Kоје су све територије некад насе¬авали? O
uему сведоuе бројни српски наsиви река, планина и градова широм sападне Eвропе? Bта sнаuи реu
Cрбин која се помиње још у древним индијским Bедама? 3ашто бројни науuници тврде да је српски
јеsик најближи прајеsику (индоевропском) иs кога су се раsвили нама поsнати јеsици? Hрикаs теорија
српскиx и светскиx науuника uијиx радова нема ни у посебним ]ондовима Hародне библиотеке CP
Cрбије (sнамо sашто). Hа основу uега др Aми Fуе тврди да су Xрвати одбацили свој првобитни јеsик
као примитиван и присвојили српски? Hаслов књига је цитат древно-виsантијског историuара Hаоника
3
Xалкокондила: "Cрби су народ најстарији, то поуsдано sнам". Животно дело докторке Hуковић "Cрби...
народ најстарији", је досад најопсежнији прикаs прећуткиване историје Cрба.
О А"ТОР&И
Oлга Hуковић је роhена 1920 године у Iуuи. Bећ са осам година рецитовала је песме од 50
стро]а. Fила је најбо¬и hак гамнаsије у uаuку - те је sато прим¬ена као питомица у дом кра¬ице
Mарије у Fеограду.
Tоком рата била је у логору у Hемаuкој. Vспела је да преживи тако што јој је један Cрбин иs
суседног мушког оде¬ења логора добацивао ¬уске од кромпира који је uистио.
Hосле рата радила је као спикер на Pадио 3агребу. Tу је дипломирала класиuне јеsике и венuала
се са др Fрато¬убом Kлаићем. Hо његовој смрти, sбог жестокиx притисака и претњи напушта
Jугославију.
Bеsдесетиx година обрела се у Hариsу. Tу пере судове и спрема докторску дисертацију.
Докторирала је на Cорбони 1969. године код про]есора Hиера Bантрена са теsом "Hравда код Eсxила
и Cо]окла".
V Hариsу се удаје sа Hветка Hјановића и настав¬а свој рад на проуuавању корена српског
народа и српског јеsика. Cматрала је да на основу свог врсног владања са девет јеsика (старогрuки,
латински, ]ранцуски, немаuки, руски, енглески, по¬ски, италијански и шпански) и штуриx
историјскиx података - може дати један нови и sа нас револуционарни поглед на неосвет¬ени
део историје нашег народа.
Hриликом турнеје по CAД (1987) доживела је тежак мождани удар. Fила је 12 дана у коми. Kада
је отпуштена иs америuке болнице - конsилијум лекара је дао миш¬ење да она више никада неће моћи
да говори и пише. Hо повратку у Hариs, sаxва¬ујући великом пожртвовању њене сестре, Hаталије, те
sалагању Cрба који живе у Hариsу - Oлга је полако поuела да се опорав¬а. Tо је sабележио и један од
водећиx ]ранцускиx uасописа sа жене, Mири Kлер, доневши илустровану репортажу на две стране о
томе како је Oлгин опоравак поuео тако што је поuела да препоsнаје муsиuке тонове (још као девојка
свирала је виолину и клавир - те је имала раsвијен слуx). Mедицинску бригу око Oлге онда је преуsела
Kлод Pишар, логопед, која је sбог Oлге науuила српски јеsик и ћирилицу. Oд тог тренутка Oлгино
стање је поuело нагло да се побо¬шава. Cваки дан говори све бо¬е, поuиње да пише, меморија јој је
потпуно оuувана - и многи с нестрп¬ењем оuекују њен повратак у Jугославију.
V Oлгино име sаxва¬ујемо свима који су помогли њен рад и леuење, посебно uика-Cпири
Jокићу коме је Oлга посветила ову књигу - и првом иsдаваuу Iласу Cрба иs Индијанополиса.
" ПРИСТ"П" ТЕМИ
Hа самом поuетку морамо - пре свега - да се поsабавимо неuим, што је од битног sнаuаја sа
историјску истину, до које бисмо овом студијом желели да допремо. Cматрамо, наиме, неопxодним, да
понајпре исцрпно испитамо сведоuанство Kонстантина Hор]ирогенита,
1
на коме је - по свему судећи
-некритиuки и беs оsби¬не и дубоке аналиsе sаснована историја Cрба. Hолаsећи од некиx његовиx
само делимиuно испитаниx података, једна група историuара је sак¬уuила, да су се Cрби - готово на
неки волшебан наuин - појавили на Fалкану тек у VII веку по Xристу. Mеhутим, како сам
Hор]ирогенит каже у том свом гласовитом спису, његова намена није била историјска, већ саветодавна,
будући, да је желео, да кроs њега упути савете своме сину Pоману, како да најбо¬е по доласку на
престо управ¬а царством.
1. - Kонстантин VII Hор]ирогенит, виsантијски цар у раsдоб¬у од 945. - 959. г. биo је савременик српског
владара uаслава. Pатовао је против Mаhара и Aраб¬ана после uега се посветио књижевности и историји.
V његовим списима има вести о досе¬ењу Cрба на Fалканско Hолуострво, што неки историuари уsимају
као поuетак српске историје, а што многи аутори не приxватају. Oсим дела: "O управ¬ању царством"
написао је и биогра]ију цара Bасилија I који му је био деда.
4
Hажалост, како по свему може да се sак¬уuи, Hор]ирогенитова се вест претворила у неку врсту
догме, особито настојањем Fерлинско-беuке германске школе, која је створила једно тенденциоsно
уuење - на несрећу -усвојено не само по школама средњег и нижег обраsовања, већ и на
универsитетским катедрама.
Vистину је sаuуhујуће, да службено усвојена наука није уsела у обsир једно крупно sрно истине
у uувеној вести виsантијског цара, које потврhује нешто, о uему постоје оsби¬на и бројна
сведоuанства, а то је, да су Cрби -"HHEME MAJKA" - каснијиx Cловена - у Eвропи били староседеоци.
Cамо овиx неколико напомена јасно став¬ају у први план наш ци¬, да - по науuну истину кобну
Hор]ирогенитову вест - сведемо на степен, на коме ће се она моћи неопорециво sаувек sбрисати
'ЕДОВО('О РАСВЕТ(Е'О ПОР)ИРО#Е'ИТОВО СВЕДО%А'СТВО
O сведоuанствима Kонстантина Hор]ирогенита миш¬ења су до те мере контраверsна, да
Cтанојевић - наводећи у својој Eнциклопедији литературу о том виsантијском цару, најпре наводи
његове противнике, а sатим Hор]ирогенитове браниоце, Jедан од његовиx противника јесте и Ernest
Dümmler, или Ernestus Duemmler у делима: "Über die älteste Geschichte der Slaven in Dalmatien", иs г.
1856. и "De ArnulIo Francorum Rege"
2
. V својој - овде на другом месту цитираној расправи - Димлер
карактерише виsантијског цара и писца епитетима "sбркан" и "сметен", док Hор]ирогенитово дело
сматра пре: "... sбирком особитиx бележака, него добро састав¬еним списом":
"... sed adeo est conIusus et turbatus ut potius collectio
videtur esse notationem, quam opus bene compositum".
2. - Commentado historica, Berolini, 1852., pp. 177.-178.
Oво је оно место, где Димлер иsлаже своје тврhење, да је Hор]ирогенит, говорећи о "великој
Xрватској" и о "великој uранаuкој", тим наsивом xтео да укаже на раsлику иsмеhу Hаноније и
Mоравске, будући, да је Mоравска владала Hанонијом:
" Qui cum etiam de magna Francia ac de magna Croatia loquatur,
illo nomine proIecto, Pannoniam a Moravis... distinguere voluit".
Димлер уs то појаuава то своје тврhење реuима, да су: "... уuени ¬уди о том дуго расправ¬али,
као и да се највећом вероватношћу може sак¬уuити, да је тај наsив употребио само Hор]ирогенит, док
је он био непоsнат и Cловенима и uранцима ".
'... а. viris doctis diu disceptatum est: licet a Constantino solo usurparetur,
nec Slavis, aut Francis id cognitum Iuisse verissimile essеt."
Иs тога проиsилаsи, да никаква "велика Xрватска" није ни постојала.
Да видимо сада, у uему се састоји Hор]ирогенитово сведоuанство о Cрбима, које је Iерманска
школа искористила - у ствари - на недоsво¬ен наuин, уsевши у обsир само један његов део, а да се на
други уопште није ни осврнула. Eво како оно гласи у доле наsнаuеном грuко-латинском иsдању:
3
Hc•€ •‚ƒ „c•…†‚ƒ ‡ˆ€ ‰Š ƒ‹ƒ Œ€‡Œ‹ˆ€ •‚•ˆŠ.
Ž••cŒƒ Œ•€ Œ€ „c•…†Œ€ ˆ•Œ •‚ƒ ˆ…ˆ••€Œ•‚ƒ „c•…†‚ƒ •‚ƒ ‡ˆ€
ˆƒ••Œƒ c•ˆƒŒ‘ˆŠŒƒ cƒ‚ƒ ‡ˆ•ˆ’Œƒ•ˆ€, •‚ƒ •‰Š “Œ‹•‡€ˆŠ
5
c‡c€•cƒ ‡ˆ•Œ€‡Œ‹ƒ•Œƒ c€Š •Œƒ •ˆ• ˆ‹•Œ€Š ”Œ€‡€ c•ˆƒŒ‘ˆ•Œ‘cƒŒƒ.
cƒ •€Š •ˆ‰•€ˆŠc€ ‡ˆ€ ••ˆ’’€ˆ – c‡c€•c Œ‹ƒ Œ‹•Œ€ Œ€ „c•…†Œ€ •Œ
ˆ•' ˆ••‰Š ‡ˆ•‚‡Œ‹ƒ
3. - Commentado historica, Berolini, 1852., pp 177.-178
Hатински преводиоци су српско народно име писали двојако: једни су sадржавали
Hор]ирогенитов облик "Cербли", док су га неки преокретали у "Cерви". Hутујући по свету, имали смо
прилике, да се уверимо, да највећи број странаца - да тако кажемо, не поседује органску могућност, да
иsговори гласовну групу "CPF-", вероватно sато, што они не осећају "P" као самогласник. Иs тога су се
и иsродиле неприxват¬иве интерпретације српског имена.
Bто се пак тиuе грuког наuина писања и иsговора ]ранаuког имена, оно гласи "uрангиа". Kако у
прошлости, тако исто ни данас ове грuке иsмене, или - таuније - иsоблиuавања реuи и наsива
несловенском уxу не сметају. Tако ћемо у наведеним Hор]ирогенитовим иsдањима наћи две варијанте
латинског превода sаписа о Cрбима:
"Sciendum est Serbli oriundi sunt а Serblis non baptizatis qui
etiam Albi cognominantur et ulteriora —urciae
4
incolunt loco ab illis
Boici dicto cui Iinitima Francia est... Illic igitur initio Serbli
habitabant".
" Scienduin est Servios oriundos esse a Serviis non baptizatis, qui
etiam Albi cognominantur et ulteriora —urciae incolunt in loco ab
illis Boici nuncupato, cui Iinitima Francia est. Illic igitur initio Servi
Habitabant".
5
4. - Hод турском Hор]ирогенит подраsумева Mаhарску његовог времена. Hаsив је историјски таuан с
обsиром на туранско порекло Mаhара и на припадност њиxовог јеsика.
5. - Corpus Scriptorum Byzantinae aditio emendiatior... consilio B. G. Niebuhri: C. F. Institute auctoritate
Academiae Utterarum Regiae Borussicae, Constantinus PorIirogenitus Volumen III, Bonnae, MDCCC˜I.
Vsгред напомињемо, да би било sаним¬иво да sнамо, да ли је Hор]ирогенитов облик "Cерблои"
направ¬ен према множини Cрб¬и од Cрба¬, одн. Cрб¬ин, како је то - иsмеhу осталога -sабележио
Bук. Tо је питање утолико интересантније, што је тај исти облик - према Cуровјецковом и
Bа]ариковом ауторитету - дао и други иsоблиuени грuки наsив sа Cрбе: "TPИFAHИ", управо, према
грuком облику sа множину TPИFAHOИ.
V наставку ове студије моћи ћемо да констатујемо, да се име "TPИFAH" провлаuило sа Cрбе све
до прошлог века, када је један sападноевропски науuник
6
наsвао српског националногјунака, Mилоша
Oбилића - Tрибалом. Bраћајући се прослав¬еном делу Kонстантина Hор]ирогенита, поsнатом под
именом "O управ¬ању царством", или - како се најuешће обележава - DAI (De Administrando Imperio),
потребно је, да кажемо, да је оно иsде¬ено на поглав¬а. Hоглав¬е иs ког смо навели предњи текст,
обележено је бројем 32. Oсим бројева, свака глава има и свој наслов™ ова, која доноси вест о Cрбима,
обележена је на следећи наuин:
"O CPFИMA И O 3EMšИ V KOJOJ CAДA ЖИBE"
6. - Bиди поглав¬е: "Bажно сведоuанство Hаоника Xалкокондила.
Tекст оsнаuен овим насловом, гласи:
"Tреба да се sна, да Cрби, који се sову још и Fелим, воде порекло од
6
некрштениx Cрба, настањениx с оне стране Tурске (тј. Mаhарске.
Hишuева надопуна.), у пределу, који они наsивају Fојка, а који се
граниuи с uранаuком... Tамо су, дакле, ови Cрби били настањени
од поuетка".
V наше време овом вешћу Kонстантина Hор]ирогенита поsабавио се про]есор Pе¬а
Hоваковић
7
у свом делу "Oдакле су Cрби дошли на Fалканско Hолуострво", дошавши на исту мисао,
коју смо и ми иsраsили при спомену Hор]ирогенитовог списа. Eво, шта про]есор Hоваковић каже:
"V досадашњим напорима, да. се одреди не само простор, већ и дужина
боравка Cрба у предбалканским sем¬ама, упад¬иво је, да ниједан једини
истраживаu није уsео у обsир податак "од поuетка", а он је, колико се sна,
најранији писани xронолошки наговештај у веsи са далеком прошлошћу
Cрба и свакако најближи догаhајима на које се односи. Oн је најстарији
uак и ако уsмемо да не потиuе од Cрба иs времена њиxовог доласка на
Fалкан. Дово¬но је само имати у виду, да Cрби дош¬аци нису споменули
ни три-uетири генерације својиx предака као становнике те предбалканске
постојбине, па бисмо већ имали распон од 200 до 300 година, а. то би
доста говорило против миш¬ења да су Cловени, па меhу њима. и Cрби,
дошли на подруuје Hабе тек у VI, или uак VII веку. Vосталом, да Cрби по
свој прилици нису могли да иsраsе, колико су дуго њиxови преци живели
у тој пред балканској постојбини и да виsантијски писац бележи само да
су "тамо живели "од поuетка", односно неодреhено дуго, као да потврhују
и неки други рани виsантијски писци, као и иsвесни sападни xрониuари...
Aко и иs њиxовиx навода можемо доста јасно да уоuимо, да Cловене на
sападу спомињу и много пре VI века, sашто не бисмо поверовали, да су
и Cрби с правом говорили, да су тамо живели толико дуго, да нико није
био у стању, да ту временску дужину ближе искаже"...
8
7. - Fеоград, Hародна књига, Историјски Институт, 1973.
8. P. Hоваковић, о.ц., пп. 39-40.
Bто се тиuе нашег прилажења Hор]ирогенитовој вести, миш¬ења смо, да није потребно, да се
алтернира превод грuког иsраsа ˆ•'ˆ••‰Š* једном га преводећи "од давнина", а једном "од поuетка", јер
- он sнаuи "од поuетка", "од постанка", будући, да је таuан смисао именице "ˆ••‰" "поuетак", "искон",
"иsвор", "principium", "origine", "commencement›. Hатински преводилац држао се само тог смисла,
употребивши облик "initio", што такоhе - беs икаквог двоум¬ења sнаuи "од поuетка", "испрва".
Vистину, овај појам у његовом контексту одговара таuно Bа]ариковом - много пута понов¬еном
sак¬уuку у "Cтарожитностима" и у другим његовим расправама, где говори о старости и аутоxтоности
Cрба, одн. каснијиx Cловена у Eвропи.
а+ ПОД"'АВ(Е* ИЛИ И'ДИ!А,
Hојам "од поuетка" одговара и тврhењу Hестора Kијевског, који је (како је то иsнето у поглав¬у
посвећеном њему), тврдио, да су се потомци ониx који су већ имали свој јеsик на по¬у Cенару,
населили око Дунава и у Илирији, као и да:
"... ту бо бјеша Cловене первое..."
7
Hогледамо ли при томе геогра]ску карту, одмаx ћемо уоuити, како је иs Hодунав¬а било лако
распрострањење жив¬а и према северу, и према југу™ требало је само најједноставније следити уsводно
притоке Дунава, да би се у оба правца допрло веома далеко, Hри томе не смемо да сметнемо с ума ни
ток реке Cаве, која је одводила те прадавне европске жите¬е далеко на sапад. Да бисмо бо¬е сxватили,
како су се одвијале те сеобе, дово¬но је, да само с мало пажње осмотримо велики Дунав, уs који се
стиже дубоко у Hентралну Eвропу, одатле опет - другим реuним долинама све до непрегледниx
балтиuкиx равни. Hрема раsним документима, сабраним у овој студији, преисторијски и антиuки Cрби
настањивали су све те области од најдавније прошлости, што потпуно одговара тврhењу Hестора
uасног Kијевског, да су се "Cловене первое" раsишли иs Hодунав¬а према европском северу, sападу и
истоку, односећи собом свој јеsик и своје обиuаје, uију јединственост су уоuавали uак и Iрци, који су
све проблеме свог неsнања у односу на бројне и распрострањене "варваре" решавали управо наsивом
"варвари". (C тим у веsи, ми у овој студији, цитирамо један веома интересантан Cтрабонов текст, којим
он подвлаuи неsнање у том погледу - не само римскиx уuите¬а, Iрка, већ и њиxове грешке.)
Hо да се вратимо xрониuару Hестору иs Kијева, sаxва¬ујући коме лако можемо да доведемо у
веsу Hодунав¬е и "Илјурик", који он иsриuито спомиње. Cилаsак тиx древниx словенскиx Hодунаваца
према "Илјурику" морао се одвијати према истом принципу као и њиxово кретање ка далеким северним
областима централне и северне Eвропе. Hеuат тог првобитног свеопштег словенског раsлаsа по Eвропи,
па и по Fалкану, саuувао се до дана данашњег у раsним геогра]ским наsивима, а особито у
xидронимији, одн. у именима река, која се неиsрециво упорније супротстав¬ају иsменама од имена
места. Да бисмо се уверили у таuност једног оваквог тврhења, дово¬но је, да простудирамо старе
карте, па да на основу њиx установимо, где су се све налаsили првобитни Cловени. Mи ћемо овај наsив,
премда се он јав¬а много касније од имена Cрби, иs обsира према данашњем раsгранатом Cловенству,
употребити сваки пут, када нам то контекст омогући. Hа овом месту једна од најјаuиx uињеница sа
одбрану ове - да је тако наsовемо - словенске подунавско-илирске теsе јесте - јеsик, о коме Hестор реuе,
да управо иs Hодунав¬а "раsиде сја славјански јаsик..."
б+ -Т"РС&А-* одн. МА.АРС&А И /"#АРС&А
Kако би се иsбегла свака sабуна, ми морамо овде да привуuемо пажњу uитаоца на спомињање
"Tурске", тј. Mаhарске, с једне стране и Fугарске, с друге стране, код иsвесниx старијиx писаца. V
ствари, аутори су, држећи се неке uудне линије мањег отпора, а по свој прилици с ци¬ем да буду што
јаснији, поступили тако, као да те две државе нису постале тек у средњем веку и то - на територији
прадавниx словенскиx станишта. Tо sнаuи, да у оно време, које нас посебно интересује, није постојала
ни Mаhарска, а ни Fугарска...
Fугари су, на пр., као агресивна xорда, на броју иsмеhу 20 и 30 xи¬ада ¬уди, прешли Дунав тек
679. године. Kао скупина xунско-турског порекла наступили су sавојеваuки, покоривши једним налетом
мирно аутоxтоно словенско становништво, које - бавећи се sем¬орадњом и стоuарством, није било
приправно sа војевање с таквим нападаuима. 3аxва¬ујући својој агресивности, они су успели, да
староседеоцима наметну своју моћ и име. Mеhутим, остало је нешто као увек живо сведоuанство једне
давне стварности, а то је данашњи бугарски јеsик, који - највећи јеsиuки струuњаци сматрају
иsоблиuеним јеsиком Cрба. Tако, један од највишиx ауторитета у поsнавању српске историје, Mилош
Mилојевић, иsражава ту uињеницу на веома једноставан и сваком приступаuан наuин:
"–Fугари су науuили српске реuи
али беs поsнавања српске граматике. ."

Bто се Mаhара тиuе, Данковски је написао једну студију о њиxовом јеsику, иsневши у њој, у
коликој мери се тај јеsик уоблиuио и обогатио у лексиuком погледу, sаxва¬ујући Cловенима, који не
само да иx окружују са свиx страна, него су и иsмешани с њима до те мере, да су Mаhари иsгубили
8
готово у потпуности обележја своје првобитне расне припадности. Jер Mаhари су упали и остали у
подруuју Hентралне Eвропе, у ком су обитавали древни Cрби, што се намеће као sак¬уuак већ и првом
Hор]ирогенитовом вешћу.
Hије неинтересантно, да на овом месту додамо и тврhење Cипријана Pобера (Cyprien Robert),
који је - као Mицкијевићев наследник - једно време био про]есор на College de France. Pобер пише, да
Mаhари:
"... а да тога нису свесни, носе словенско обележје у њиxовој скупштини,
у њиxовим покрајинским саборима, све до њиxовогдомаћег живота...›
9
9. - Cурrien Robert, "Le monde slave", Paris, Passard, 1852.,p. 133.: "... Maghyars qui, a leœ insu, portent leu
insu, portent le systeme slave dans leur diete, dans leur dietines et •usque dans leur vit domestique"™
Tај ]еномен најбо¬е опет објашњава сам Cипријан Pобер - у истом делу - следећим својим
sапажањем:
10

"Vопште уsев, ништа у древним временима није
раsдвајало словенски север од словенског југа".
10. - O.c., p. 132.: "En general, rien ne separait dans les temps ancieos le nord slave d'avec le midi slave".
Hретxодна опаска ове иsуsетне прошловековне ]ранцуске лиuности и грандиоsног
истраживаоца, sнаuи, да је од Fалтиuког мора на северу, па све до Eгејског и Jадранског Mора на југу -
у односу на жите¬е - постојао континуитет, тек касније испресецан страним елементима, као што су, на
пр., Mаhари, а sатим други страшни и крволоuни непријате¬и Cловена - Iермани. O наuину, на који су
они истреб¬ивали словенске староседеоце данашње њиxове државе, постоје многа историјска
сведоuанства. A да су староседелаuки жите¬и тиx европскиx пространстава били Cловени, који су
саuињавали јединствено словенско стабло, то се и данас може докаsати на наuин, који је истакао исти
аутор, у истом делу - "Cловенски свет" ("Hе монде славе"), рекавши:
"Cамо би јеsиuки споменици на ту тајну могли да баце светло...
11
11. -O.c.,p. l29.: 'Les monuments de la langue pourrainet seuls leter de la clarte sur ce mystere '
Hа претxодне напомене морамо да надовежемо још једну историјску опаску, која се такоhе
односи на Mаhаре. V историји је sаписано, да су се они појавили тек у другој половини деветог века по
Xристу, приредивши одмаx uитав ниs п¬аuкашкиx поxода на Bелику Mоравску и друге суседне sем¬е.
Mеhутим, упркос њиxовој агресивности, они су се ипак неиsбежно иsмешали са староседеоцима, uије
sем¬е су sауsели, при uему су подлегли њиxовим раsним утицајима, па uак и јеsиuким. O томе је
sналаuки писао напред споменути Данковски, sаxва¬ујући његовом вишеструком поsнавању не само
класиuниx, већ и живиx јеsика.
12
12. Fragmente zur Geschichte der Völžer ungarischer und slaœischer Ÿunge... von Gregor Danžoœsžy, Erstes
HeIt, Pressburg, 1825.
Mи sнамо, да је то прошлост. Hо - с друге стране - ради се о једној историјској истини, коју је -
особито sападна Eвропа - готово бацила у sаборав. Cтога би свако ко жели да се упушта у расправе у
веsи са Hентралном Eвропом морао да се упоsна и с доле цитираним делом Iрегора Данковског.
Vједно, ово је sгодна прилика, да додамо још једно поткреп¬ење Cипријана Pобера, који каже,
говорећи о Mолдаво-Bласима, о Aлбанцима и о Mаhарима, да:
"... меhу свим тим народима, надмоћност у броју, а sатим,
што се тиuе обиuаја и институција, увек је припадала Cловенима".
13
9
13. - O.c., p. 133.: "... parmi tous ces peuples, la predominance du nombre, celle des moeurs et des institutions
ont constamment appartenu aux Slaves".
Да један народ има толики утицај на придошлице и у толикој мери прожме цео њиxов живот, то
се може објаснити само његовом великом старином и дубоком повеsаношћу с тлом, на ком живи. Tакав
осећај је могао да се раsвије само кроs веома дуго и непрекидано време срастања иsмеhу ¬уди и Mајке
Xраните¬ке 3ем¬е! Hије беs неиsмерно дубокиx и снажниx раsлога тек само тако могао да настане
поsнати иsраs MAJKA 3EMšA, кроs који - пре свега - провејава дубока ¬убав према тлу, на коме се
раhао бескрајан ниs генерација, посвећујући свој живот његовој обради, постајући његов део и
срастајући с њим. Cтароседеоци се препоsнају управо по таквим осећањима. Bиxова ¬убав према
родној груди је таква, да им недопушта раsвијање агресивниx нагона и натапање родне sем¬е
проливањем крви. Hрема томе - странци и придошлице се веома лако препоsнају по неосет¬ивости и
див¬ању, при ком не преsају ни од каквиx sлоuина, што је историја - како стара, тако исто и најновија -
тако убед¬иво покаsала...
Cеоба Cрба иs прапостојбине Индије, око 4.000. - 4.500. г. пре Xриста.
3аокружени делови оsнаuавају некадашње српске државе, створене током xи¬ада година.
Oву карту је по Tорhевићу урадио арxитекта Iрадимир Xаuић
Fудући, да је ова студија посвећена српском народу као - на основу раsниx аутора - најстаријем
стаблу каснијег раsгранатог и по огромним просторима проширеногCловенства, па кроs то, дакле, и
Cловенима уопште, нас овде - у првом реду sанима утицај древниx Cрба - не само на напред споменуте
европске придошлице, већ и на друге народне групе, које су постепено sапоседале раsлиuите делове
10
Eвропе. Hа овакву интерпретацију наводи нас - иsмеhу осталог - и сам Hор]ирогенит делом свог
сведоuанства, у коме спомиње оне области, где су Cрби обитавали "од поuетка". Bиsантијском цару се
са дубоким уверењем прик¬уuује и Cипријан Pобер више пута понов¬еним тврhењем, да је Дунав
прасловенска река, а да су CPFИ ИHИPИJE HAJCTAPИJИ METV CHOBEHИMA. Oвај ]ранцуски
прошловековни слависта је то иsраsио на готово поетски наuин својим sак¬уuцима, објав¬еним више
пута и на раsним местима. Mи тај текст овде цитирамо иs "Mемоара" Друштва sа 3ем¬орадњу, Hауку и
Vметност града Aнже (Angers), где се наш писац родио и где је поxаhао гимнаsију.
14
Eво, како тај навод
гласи у преводу:
"Cве што код осталиx словенскиx народа живи још само као легенда
и као нејасан мит, налаsи се и данас у стању живог sакона у тој
непромен¬ивој и поетској Илирији. Hије ли онда требало да sак¬уuим,
да сам најsад додирнуо живу стену, sем¬у првога ]ормирања, те
да су CPFИ ИHИPИJE sаиста најстарији меhу Cловенима... ?
15
14. - Ed. Angers, Cosnier et Lachese™ lue a la Societe Royale d'Agriculture, Science et Arts d'Angers, dans sa
Seance du 8. Mai 1846., par M. Sorin, proviseur du College Royale. Extrait des Memoires... 5-eme volume, 6-
eme livraison, 1846.
15. - "—out ce qui, chez les autres peuples slaves, ne vit plus qu'a l'etat de legende et de mythe obscur s'oIIre
encore a l'etat de loi vivante dans cette immuable et poetique Illirie. Ne devais-•e pas en conclure que •e touchais
enIin au roc viI, au terrain de premiere Iormation, que les Serbes d'Illyrie etaient vraiment les plus anciens des
Slaves?..."
Hретxодним ауторима прик¬уuујемо и једног нашег савременика, бескрајно савесног и
неуморног истраживаоца. Tо је госп. Hенад š. Tорhевић,
16
аутор једне грандиоsне историје о српском
народу.
16. - "Историја Cрба кроs династије", Mилвоки, Cрпски Hародни Vниверsитет "Hаsа Kостић", 1968.
Hа овом месту иs те историје спомињемо само карту, којом наш аутор прикаsује кретање Cрба
по Asији и Eвропи у току од неколико xи¬ада година. Kао што се иs sналаuки састав¬ене карте види,
Tорhевић је одреhенији од свиx осталиx писаца - и од Hор]ирогенита, Cипријана Pобера, од Hестора
Kијевског, Hаоника Xалкокондила, итд., итд, јер он обележава не само простор, већ и миленије, у току
којиx су се Cрби кретали преко Asије, Eвропе, па и преко северне A]рике, оснивајући државе, кроs
дуго време већ одавно нестале.
Oвом ниsу sаступника велике старине српског народа прик¬уuујемо и Mилоша C. Mилојевића,
коме смо у овој студији посветили посебно поглав¬е. Bегове концепције истоветне су с концепцијама
Hенада Tорhевића,
17
па смо иx прикаsати једном новијом верsијом исте карте, коју је sа своје дело
урадио господин Tорhевић. Iорњи прикаs представ¬а такоhе правце, у којима су се у давно врема
кретали Cрби, тражећи - иs раsлиuитиx раsлога - нова и сигурнија станишта од ониx, која су били
приси¬ени да напусте.
17. - "Историја Cрба и српскиx јужнословенскиx sема¬а у Tурској и Aустрији", Fеоград, 1872.
V - да тако кажемо - словенском и српском историјском Hантеону, ми Mилошу C. Mилојевићу
дајемо посебно место, какво тај иsуsетно предани српски истраживалац и sаслужује. Oстав¬ајући
ближа обавештења о њему sа поглав¬е, које смо му посветили, овде ћемо само да истакнемо његово
уверење, да су се Cрби у давнини раsишли иs Индије. Hо свој прилици, он је - док је још студирао у
Mоскви нашао могућност, да у Индију отпутује, са же¬ом, да на лицу места своје уuење и sнање
продуби, те да стекне потпуну сигурност sа одбрану свог историјског гледишта. Жедан истине и sнања,
тај врли uовек је крстарио и кинеским пространствима, налаsећи свуда докаsе, па и тамо, како он каже -
11
о живовању давниx Cрба. Tако - обогаћен sнањем и докаsима, вратио се у родну Cрбију, кроs uије
области је много и под веома тешким околностима путовао, sаписујући свуда народна предања,
традиције и све, што саuињава дуxовно богатство једног народа уопште. Tако је на тлу своје отацбине
sаписао и народну песму, у којој се иsноси, како и sашто су Cрби у готово неодреhено давно доба
напустили Индију: Иs те песме овде наводимо само одломке:
"Kако нећу суsе про¬евати,
Kад ја идем иs sем¬е Инhије,
Иs Инhије, иs sем¬е проклете?!
V Инhији тешко беsакоње,
Kум свог кума на судове ћера... "
Tакво дуxовно расуло Cрба у далекој Индији проуsроковале су тешке недаће, о uему народно
памћење сведоuи на следећи наuин:
"...Tе не паде дажда, ни облака,
Hлаxа дажда, нити роса тиxа...
И не роди вино, ни шеница,
Hи sа цркву uасна летурhија,
Hуно време sа три годинице.
Hрна sем¬а испуца од суше,
V њу живи пропадаше ¬уди...
... A Fог пушта страшну бо¬еsану,
Fо¬еsану страшну срдобо¬у,
Tе помори и старо и младо... "
Hикакав литерарни опис не би могао да буде сажетији, упеuат¬ивији и јеsгровитији од овога. A
да су се Cрби стварно иселили иs Индије, у прилог томе Mилојевић пише:
"3а ово такоhе имамо дово¬но дата и то:
- V описима војевања Aлександра Bеликог у Инhији™
- V оставшим још наsивима места у Инhији, која
још и данас носе или uисто српска имена,
или слиuна са овима™
- V инhијским споменицима и
- V споменицима српског народа".
Hретxодна uетири тврhења, као и горњи навод одломака народне песме, која се налаsи и у
Bуковим sбиркама, иsискују дубоко и савесно иsуuавање, што оuекује будуће - sбог предмета - особито
српске науuне истраживаоце.
18
18. - Oнај ко се буде бавио истраживањем, полаsећи од граhе Mилоша Mилојевића, нека у Hародној
библиотеци у Fеограду потражи његове три свеске песама и народног дуxовног блага, које је Mилојевић
sабележио, обилаsећи српске sем¬е Fалкана.
Hосебну пажњу у овом оде¬ку привлаuимо - не само на напред цитирану народну песму, већ
уопште на xристијаниsовану српску епику, uији мотиви потиuу иs предxришћанскогдоба. 3а ово у овом
смислу још неиспитано подруuје, наћи ћемо сигуран ослонац кроs uитав Bа]ариков опус. A велики
ауторитет Jагић, који се одликовао огромном делатношћу на по¬у славистике, оставио је једну своју sа
овај предмет крупну мисао:
19
12
"Има раsлога вјеровати, да је већ код
стариx... Cрба цвао митологијски епос."
19. - "Histori•a žn•izevnosti naroda hrvatsžoga i srbsžoga", Ÿagreb, 1867.
Hажалост, колико нам је поsнато, ова тема до данас није била предмет дубоког истраживања,
Hешто је у том смислу уsео у обsир Hатко Hодило
20
поsабавивши се само делимиuно појединим
мотивима српске народне поеsије, које он аналиsира паралелно с одговарајућим мотивима "Bеда".
Истина, као што видимо у белешци, његово дело се односи на стару веру Cрба и Xрвата, меhутим,
цитирајући примере, он се у највећем броју слуuајева служи примерима, које наводи као српске, што
обраsлаже на следећи наuин, пошто је мало пре тога споменуо, да су Xрвати у поuетку били uакавци:
"Aко се пак овдје обиuно Cрби први редом спомињу, то виси (sic!)
једино о главноме нашем иsвору, о пјесмама и приuама народним,
које понајвише од Cрба потекоше. "
21

20. - "Stara v•era Srba i Hrvata", Logos, Split, 1981.
21. -N. Nodilo, o. c., p. 44.
Иs предњег иsлаsи, да ће сваки истраживалац, који се буде посветио трагању sа давним,
предxришћанским временима, иs којиx потиuе српско дуxовно благо, успети да сабере одговарајућу
граhу и да тиме попуни једно необраhено и тек само донекле додирнуто подруuје. 3ато ћемо овде да
упутимо те будуће трудбенике на једно дело, које сматрамо иsуsетним и особито важним sа стварање
правилне слике о sнаuају - и то не само sа Cрбе - и домашају распеване мисли српскиx поко¬ења, о
којима нам данас недвосмислено говори српски јеsик, тако дивно саuуван у свакој песми, коју је
иsгладило и довело до савршенства неиsмер¬иво време.
Tо је дело Илије M. Живанuевића, које је остало несxваћено, те га је

негде на полицама
неuитаниx ствари прашина скоро сасвим прекрила и сакрила. Mи смо до њега дошли, sаxва¬ујући
једном великом српском библио]илу, Инж. Bојиславу Hетровићу, коме на овом месту иsражавамо
најтоплију sаxвалност. Желели бисмо, да наслов те књиге добро sапамти свако кога интересују три
подруuја: лингвистика, књижевност и право са историјом, јер ће у њој свако моћи да наhе драгоцена
обавештења, која је с великим sнањем и непристрасно обрадио један uовек иsуsетне културе. Mи

ћемо
овде да споменемо само друго, тј. средње поглав¬е, које је Живанuевић посветио српској народној
поеsији као иsуsетном дуxовном стваралаштву

највишег домета, које у ]илоsо]ском погледу стоји
иsнад ]илоsо]ије, док у смислу етике стоји иsнад пословиuног Bекспира. Kако је Илија Живанuевић,
који је у дубокој старости умро тек пре uетири године, добро sнао "Bеде", он је виртуоsном лакоћом
упореhивао и аналиsирао мотиве ведске и српске народне поеsије, необориво потврдивши сваки од
суперлатива, којим су прошловековни европски поsнаваоци и уuени ¬уди окарактерисали сам српски
јеsик и песме на њему испеване. Hрема томе - и Живанuевића прик¬уuујемо групи аутора, који су
sаступали давно порекло и велику старост Cрба, скупа с њиxовим јеsиком.
22
22. - Hовом поко¬ењу, Fеоград, 1934. год.
V овом ниsу не сме да иsостане посебно привлаuна ]игура Cиме Hукин-Hаsића с његовом
историјом "Cрби у давнини", sа коју каже, да је сабирао граhу uитавиx uетврт века, Hремда је он то
дело писао на њему својствен наuин, не држећи се строго уобиuајене ]орме, која је усвојена као
науuна, ипак се огромност рада испо¬ава на свакој страни, јер његова сврxа није била да се прослави
као науuни радник, већ - пре свега - да брани српски народ пред xрватском агресивношћу, увредама и
неправдама.
13
V односу на све ове претxодне напомене, uини нам се, да би било и важно и потребно, да се на
овом месту осврнемо на тврhење једног uак и у свету - готово непоsнатог, али uудног и интересантног
аутора, uије име је Otto Hanisch (Oто Xаниш). Hаслов његовог дела, иs кога ћемо овде уsети у обsир
само један мали одломак, јесте "Mаsдаsнан - Vuење о расама"
23
. Hажњу писца овиx редака привукао је
особито следећи Xанишев текст, који у преводу овако гласи:
"Jужни Cловени имају као и Mаhари своје главно седиште у Mаhарској
и одатле су се проширили по Fаварској, Tиролу, Hомбардији, Hуксембургу,
Bкотској и Hортугалији.. Hо њиxовом доласку они се нису мешали,
па су стога саuували своје првобитне одлике. Bиx убрајају у Cловене,
али они не говоре словенским, већ јеsиком жите¬а Xималаја,
који представ¬ају остатак ¬уди беле расе... "
24
23. - "Mazdaznan - Rassenlehre", Los Angeles-Leipzig, 1933.
24. - "Die Jugo-Slaœen haben ihren Hauptsitz als Magyaren in Ungarn und verbreiteten sich von hier aus nach
Bаует, —irol, der Lombardei, Luxemburg, Schottland und Portugal... Nach ihrer AnžunIt hielten sie sich
unvermischt und beœahrten in Iolgerdessen ihre Ursprünglichžeit. Man rechnet sie zu den slaœen, aber sie reden
nicht slaœisch, sondern die Sprache der HIMALAYANER, eines Reststammes der œeissen Rasse..."
O.c., p.194.
Kроs све што смо рекли у оквиру предње дигресије, можемо да sак¬уuимо већ одмаx у поuетку
ове студије, да у односу на историју Cрба постоје две групе, или две школе. Hрву групу бисмо наsвали
"индијском" - sато, што она иsводи порекло Cрба иs Индије, док би друга била "подунавска". Oва друга
група је привидно нова. Mеhутим, њеним sаuетником може да се сматра Hестор, кијевски xрониuар, с
поuетка ˜II века (умро је 1114. године) да би му се много касније, uак у деветнаестом веку, прик¬уuио
]ранцуски слависта Cипријан Pобер, који је Дунав и подунавски баsен сматрао словенским од
најдавнијиx времена, уs још неке друге писце, којима такоhе посвећујемо иsвестан простор у току наше
расправе. Hисцу овиx редака је - бар sа сада - немогуће, да sауsме став sа једну, или другу групу, јер су
аргументи и једне и друге поставке јаки... Jедино што он у овом тренутку може да иsраsи - то је, да су
наши данашњи појмови услов¬ени uитавим друштвеним меxаниsмом нашег доба. Mеhутим, некада су
критеријуми у односу на ¬уде, државе, границе, итд. били или другојаuи, или пак нису постојали у
оном смислу, који им ми данас дајемо. Oвим желимо да кажемо, да је sем¬а некада била слободна и беs
граница, те да је uовек по њој могао слободно да се креће... Hаше sнање је ограниuено само на
историјску епоxу, али - шта је било пре ње?! 3на се, н пр., сасвим сигурно, да су најстарије ведске
xимне донете у Индију са североsапада, али одакле ... то санскритолоsи још нису могли јасно да
sак¬уuе... Друго - ми, који смо осет¬иви на словенске вредности - sнамо, да се наука 3апада на њиx
осврће - или беsнаuајно мало, или никако... Tек недавно је један ]ранцуски писац. по имену Georges
SuIIert, написао на наше превелико иsненаhење:
'Pour nous, les Français, avant Grece et avant Rome, il y avait le Danube...›
", тј.: "sа нас uранцуsе - пре Iрuке и пре Pима постојао је Дунав..."
uини нам се, да је у веsи горњим тврhењем наведеног ]ранцуског писца и новинара, који се
много бави арxеолошким проблемима, потребно да нагласимо, да ни он, управо као ни остали sападни
писци и истраживаоци, није при исписивању горњег sак¬уuка ни помиш¬ао на Cловене... Hо то нам не
смета, да и њега уврстимо у "Hодунавце", uије су концепције добиле много на снаsи открићем
Hепенског Bира, на десној обали Дунава, управо на тлу Cрбије.
Fудући, да смо се у овој студији посебно поsабавили открићем Hепенског Bира, овде ћемо да
наведемо само један кратак иsвод иs недавно објав¬ене књиге Cветислава Fилбије, посвећене
деши]ровању етрурскиx sаписа и текстова. 3аxва¬ујући природи свог рада, господин Fилбија је могао
14
- да¬е и дуб¬е да сагледа сав sнаuај овог - можемо беs икаквог претеривања да кажемо - веома великог
арxеолошког налаsа нашиx дана, који попут нове луuе баца неоuекивано светло на преисторију
Hодунав¬а, те господин Fилбија пише:
"Hепенски Bир је историјски документ, који нам открива део велике тајне™
јер - иs Hодунав¬а је бели uовек поuео да се расе¬ава и насе¬ава најпре
Eвропу, па Mалу Asију, да једна његова грана допре uак до далеке Индије".
Hа другом месту своје студије, Cветислав Fилбија објашњава скицу, која представ¬а правце
ширења белог uовека иs Hодунав¬а, и каже:
"Hепенски Bир на овој скици симболиuно представ¬а Hодунав¬е, колевку,
иs које је потекао бели uовек Pасе¬авање и ширење иs Hодунав¬а трајало
је xи¬адама година. Hравци су оsнаuени sамиш¬еним под-центрима
sадржавања, одакле се настав¬ало да¬е раsгранавање, све док му се
трагови нису иsгубили у северној A]рици и Индији".
25
25. - C. C. Fилбија, Cтароевропски јеsик и писмо Eтрураца, uикаго, 1984. године.
V овај ниs интересантниx и оригиналниx писаца ук¬уuујемо и виsантијског историuара
Hаоника Xалкокондила, који се у свом раду - беs сумње ослањао на - sа нас данас - иsгуб¬ене списе и
сведоuанства. Kако је и њему у овој студији посвећено посебно место, овом приликом дотиuемо се
само појединости од огромног sнаuаја, коју је Xалкокондило ]ормулисао највећом једноставношћу и
јасноћом. A та појединост - једнога дана, када се наука буде поставила на сасвим sдраве основе - моћи
ће да послужи sа још једну нову моногра]ију о првобитној ]аsи европске цивилиsације, особито
после, откопавања преисторијског насе¬а у Hепенском Bиру, што је један од сигурниx путокаsа о тој
давној - иск¬уuиво европској култури... Hаиме... полаsећи од антиuкиx грuко-римскиx писаца, геогра]а
и историuара, sнамо, да је неки народ под грuким наsивом "Tрибали" живео углавном на јужној обали
доњег Дунава. Hајвећи меhу славистима - Bа]арик, а с њим и Cуровјецки - интерпретира то име као
грuку де]ормацију од облика Cрб¬и. Hо о томе говоримо више у поглав¬у посвећеном њима. Oвде
пак, с обsиром, да смо споменули Hепенски Bир, који се налаsи управо у поменутом делу Hодунав¬а
цитирамо само једну реuеницу - како се сматра - оsби¬ног историuара Xалкокондила, по роhењу
Aтињанина. Eво како она гласи:
«“•€…ˆ††Œ€, „c•…†Œ€, Œ oc c‹ƒŒŠ
•ˆ†ˆ€Œ•ˆ•Œƒ ‡ˆ€ ‘c’€Œ•Œƒ •‚ƒ c‹ƒ‚ƒ... »
V латинском преводу Xалкокондилове цитиране реuенице, меhутим, има нешто више, што само
по себи служи као појаuање и потврда историuаревог иsнад свега sаним¬ивог саопштења: Tо су иsраsи
'totius orbis› и "compertum habeo". Hо да најпре тај превод прикажемо:
'—ryballos, serblos, autem gentem esse totius orbis
antiquissimam et maximam, compertum habeo...›
што ће рећи:
"Pод Tрибала, Cрба, на целој sем¬и је
најстарији и највећи, поуsдано sнам... "
15
Hеко би могао помислити, да иsраs "тотиус орбис" не одговара оригиналној Xалкокондиловој
реuеници. Hо то је само привидно, будући, да се грuки генитив •‚ƒ c‹ƒ‚ƒ мора превести у овом
контексту са: "од свиx народа", под uим се и подраsумева као надопуна: "на целој sем¬и"... Друго:
латинска ]ормула " compertum habeo " sнаuи: "поуsдано sнам", тј. - оно, о uему пишем, лиuно сам
истражио и добро проверио. Tа ]ормула је као нека врста потписа и пеuата испод истражениx и
проверениx uињеница... Hо као што рекосмо, о оsби¬ном историuару, Hаонику Xалкокондилу, uиталац
ће наћи више података у поглав¬у посвећеном њему. A на основу његовог овде наведеног тврhења,
нама се uини, да бисмо и њега могли да уврстимо у групу sаступника "подунавске теорије" о пореклу
Cрба.
V сваком слуuају, на основу напред иsложеног, јасно је, да би - не само имало смисла, већ би
неиsоставно и требало, да се напише једна посебна моногра]ија, којом би се бриж¬иво повеsало
писање Hестора Kијевског, Cипријана Pобера, Жоржа Cи]ера, па и Mојсија Xоренског са свим
открићима у оквиру Hепенског вира. Hама иsгледа - а на основу свиx описа и аналиsа Драгослава
Cрејовића, арxеолога, који је Hепенски Bир открио и представио свету својим делом, да су у тој uудној
подунавској насеобини били покопани и стога саuувани у готово нетакнутом стању - сами корени
најважнијиx традиција српског народа, у односу на које се сви етнолоsи слажу, да потиuу од
најдавнијиx "протоиндоевропскиx" времена, тј. иs доба док тsв. "Индо-Eвроп¬ани"још нису били
иsде¬ени на толики број данашњиx народа беле расе. Jасно је, да се с тим у веsи постав¬а питање: а
где је била колевка тиx "Индо-Eвроп¬ана"? Oдговор на то даје и Илија Живанuевић, који индоевропску
колевку налаsи у Hентралној Eвропи, тако да и њега можемо да прик¬уuимо sаступницима подунавске
Bколе.
Hри свему овоме да споменемо и једно питање, које постав¬а Eugene Pittard у својој
антрополшкој расправи, у овом делу више пута споменутој. Hаиме, говорећи о балканским Cрбима, па
у веsи с њима о динарској раси и о њеном ширењу с Fалкана преко Hентралне Eвропе све до
Cкандинавије - на једној страни и до Fританскиx острва на другој, он се пита, ко је кога славиsирао,
мислећи - по свој прилици - као и Hестор uасни Kијевски и неки немаuки аутори на струјање Cловена
од југа према северу. Иs перспективе данашње службено приsнате науке, која се - особито у односу на
Cловене -]ормирала под утицајем берлинско-беuке Iерманске Bколе, тешко је да се sамисли, да се
процес славиsирања одвијао у том смеру, Mеhутим, треба имати на уму, да се ту не ради о неком брsом
и кратком историјско-етногра]ском процесу, насилном и вештаuком, каквиx има у наше доба, већ о
једном природном, неорганиsованом и спонтаном ]еномену, који се одвијао у преисторијско време, о
коме - на жалост - немамо никаквиx писаниx трагова. Hа ипак, sападно-европска наука је отишла
далеко у иsуuавању те далеке европске прошлости, посветивши посебно велику пажњу расвет¬авању
проблема раса. Mеhутим, када се радило о Cловенима, немамо утисак, да се у том смислу отишло
далеко. Hапротив, нека сведоuанства, sак¬уuци и миш¬ења иs прошлог века - иsгледа - баuена су у
sаборав, те тако не налаsимо нигде упуштање у велике дубине иsуuавања о Cловенима уопште. Hа
ипак, када се радило, или ради о веома оsби¬ним и објективним науuницима, који су желели да баце
истинско светло на премало поsната подруuја, онда нас они иsненаhују својом готово неоuекиваном
дедукцијом. Tако двојица ]ранцускиx лингвиста европског гласа, Mеје и Bајан (Meillet-Vaillant), у
својој расправи "Le slave commun", тј. "3аједниuки словенски јеsик" тврде нешто, што uини срж ове
наше студије. Oни се, наиме, осврћу на некадашњу јединственост словенскиx јеsика и кажу:

"Hингвистиuко јединство словенскиx (јеsика) је оuито. Jош данас се
оно опажа на први поглед™ ако се испитују стари словенски јеsиuки
облици слиuности су тако велике, да оне uесто прелаsе у истоветност,
sа овакву јединственост постоји само једно објашњење: то је
HOCTOJABE V И3BECHO ДOFA JEДHOI JE3ИKA, KOJИM JE
IOBOPИO JEДAH HAPOД KOJИ JE HOCEДOBAO CBECT
O CBOJOJ JEДИHCTBEHOCTИ".
26

16
26. - A. Meillet, "Le slave commun", Seconde Edition revue et augmentee avec le concours de A. VaIIlant,
Paris, Edidon Honore Champion, 1965.
3бог sнаuаја који придајемо овом тексту, ми га сада цитирамо не у белешци, већ у наставку™
ево, како он гласи:
"L'unite linguistique du slave est evidente. Au•ourt'hui encore
elle apparait au premier coup d'oeuil™ et, si on examine les Iormes
anciennes des langues slaves, les ressemblances sont si grandes,
qu'elles approchent souvent de 1'identite™ pareille unite ne comporte
qu'une explication: L'E˜IS—ENCE A UNE CER—AINE DA—E

D'UNE LANGUE UNE, PARLEE PAR UN PEUPLE AYAN—
CONSCIENCE DE SON UNI—E... "
A која група и које племе Cловена је то могло да буде у неко давно доба, до ког не допиру
уобиuајена историјска мерила, нека нам, да бисмо то одредили - послужило тврhење такоhе једног
uранцуsа, који је двојици управо споменутиx претxодио sа око пола века.
в+ 0123 45623078
uранцуски науuник иs прошлог столећа, по имену Aбел Oвелак (Abel Hovelacq), је у својој
"Hингвистици" сасвим јасно написао:
"... les seuls points deIinitivement etablis nous
paraissent etre 1'antiquite des Iormes serbes... "
"...једини sак¬уuци конаuно утврhени, иsгледа нам, јесу
(они, који сe односе на) старину српскиx облика..."
27

27. - La Linguistique, par Abel Hovelacq, Bibilotheque des Sciences Contemporaines, Paris, Hennuyer, 1876.,
pp.323.-324.
V наставку истог овог поглав¬а, посвећеног јеsицима Cловена наглашава:
"... la grande deterioration du bulgare moderne... ",
a sатим слути, да ће доћи дан, када ће се установити, да су:
"... tous les idiomes slaves une serie de collateraux issus
directement d'une source commune... "
Hошто је у предњем цитату Oвелак најпре истакао "велику исквареност бугарског", он sатим
иsражава своје уверење, да су:
"... сви словенски идиоми само један ниs побоuниx јеsика,
проиsишлиx дирекгно иs sаједниuког иsвора..."
Cвоје лингвистиuке sак¬уuке у односу на јеsик Cловена, Oвелак је илустровао - иsмеhу осталог
- следећом шемом:

17
г+ 09: 15;2<
Kао круна свиx претxодниx тврhења може - у неку руку - да послужи један навод иs дела
прошловековног науuника, који се sвао Aми Fуе (Ami Boue): V своје доба Fуе је био uлан ]ранцускиx и
иностраниx науuниx установа. V свом обимном делу "Eвропска Tурска", у uетири тома, обуxватио је - у
односу на ту онда моћну империју - готово све у његово доба постојеће науuне гране: геогра]ију,
геологију, природну историју, статистику, обиuаје, а sатим традиције, арxеологију, индустрију,
sем¬орадњу, политиuку историју, религију, итд.
28
Иsмеhу осталиx проблема у веsи са Cрбима, Aми Fуе
је расправ¬ао и о проблему српског јеsика. C обsиром на иsвесне његове наводе у истом делу, можемо
да sак¬уuимо, да је он српски говорио. V сваком слуuају, да један уuен uовек као што је он био,
писмено овековеuи једно тврhење, он је sа то морао имати uврсту основу, много sнања и апсолутну
сигурност у оно, што тврди.
28. - A. Boue, La —urquie d'Europe, Paris, Arthus Bertrand, 1840.
Hо пре него што наведемо Fуеов текст, који нас на овом месту иск¬уuиво интересује, да
рашuистимо - једном и sаувек - са оном sбрком коју је проуsроковао појам "српско-xрватски".
"xрватско-српски", "xрватски књижевни

јеsик", па најsад - једноставно и беsобsирно "xрватски",
премда се увек ради једино о јеsику народа српског. Jер - појам "српско-xрватски" је створен
иск¬уuиво с политиuким тенденцијама, уs смиш¬ено деловање ониx, који у једном новом облику
настав¬ају освајаuко ширење старе и неsајаж¬иве римске империје, особито, када се ради о њеној
борби против Cловенства. Tе тако - премда ова студија не спада у ред политиuкиx расправа, ми овом
приликом морамо да подвуuемо, у коликој мери је проблем у веsи са српским јеsиxом, односно, како се
про]. Hаsа Kостић иsраsио - у веsи са краhом српског јеsика - политиsован, с крајњим ци¬ем, да се
један упоран и отпоран словенски народ на Fалкану латиниsује, онако, како је латиниsована uитава
остала Eвропа, у којој данас преовладава т.sв. латински дуx. A поsнато је да се та латиниsација
најуспешније остваривала преко вере... Hостепено и по једном добро смиш¬еном плану постигло се
било насилним покрштавањима и превоhењем у католиuанство, било раsним политиuким
домиш¬ањима непријате¬а српског народа - да се данас на подруuју југословенске државе све, што је
18
sаједниuки словенски
(палеословенски)
CPHCKИ
по¬ски са полабским
дијалектом
uешки и лужиuки
српски
црквено - словенски
бугарски
словенаuки
рутенски
руски
католиuке вере, наsива Xрватима... 3ато, нека нам на овом месту буде допуштено, да направимо једну
сасвим кратку дигресију, која ћe бити реuитија од мноштва описа...
Иsмеhу осталог, Bук Cте]ановић-Kараuић је написао једну малу и sаним¬иву књижицу, којој је
дао наслов "Kовuежић". V самом поuетку он говори о Cрбима православне, католиuке и муxамеданске
вере. Mи се данас питамо, шта је било са свим оним Cрбима, који нису били припадници православне
цркве? Hема иx. Hестали су. Hе sато што би били ишuеsли са sем¬е, већ sато, што су на основу вере
уврштени у друге народности... овде би могла да отпоuне расправа сасвим друге врсте и мислимо, да
има прилиuан број писаца који се њом баве, па ћемо да се вратимо споменутој теми и тsв. "Iајевој
ре]орми xрватског јеsика", како то пише у свим уuбеницима sа xрватске уuенике. Mеhутим, та тsв.
"ре]орма" није - у ствари никаква ре]орма, већ отворено уsимање српског јеsика sа Xрвате, што је Iај
сасвим отворено рекао и написао. Tо отимање јеsика, којим прави Xрвати никада нису говорили, било
је неопxодно sбог великог броја на раsне наuине покатолиuениx Cрба, будући, да је веру лако
променити, али не и јеsик. A да су прави Xрвати говорили једним другим јеsиком, то је добро sнао
науuник Aми Fуе па пре наsови Iајеве "ре]орме", а у потврду нашег раsлагања овде, он пише
" Le croate... est aussi un dialecte assez diIIerent du serbe™ mais,
le œende s'en eloigne davantage, pour se rapprocher, соmmеle
croate, de la langue des Slovaques... "
29
29. - O.c.,p.34.
Hредњи текст у српском преводу гласи:
"Xрватски... то је такоhе дијалект доста раsлиuит од српског,
али вендски се од њега уда¬ава још више, да би се приближио,
као и xрватски, јеsику Cловака... "
Tако је Aми Fуе писао 1840. г., док је šудевит Iај објавио своју толико sлоупотреб¬авану
"ре]орму", одн. оsакоњење отимања српскога јеsика, тe 1846. г., у листу "Даница", бр. 31., а под
насловом "uије је коло".
Да би uиталац већ од самог поuетка био што бо¬е упућен у овај тежак данас добро sамаскиран
јеsиuки проблем, као и да би сxватио, како дуго се ковао паклени план о раsарању једног народа кроs
отимање и отуhивање његовог јеsика, ми морамо овде да прибегнемо још једном наводу иs дела Aми
Fуе-а, у коме је он пророuански иsрекао свој суд и свој sак¬уuак
30
:
"... Xрвати. Oни - sбог сиромаштва своје литературе и sбог неправилности
свог јеsика нису успели да створе посебну књижевност, већ су били приси¬ени,
да се приближе Cрбима и да се служе њиxовим јеsиком на наuин, који иx је
одвео дотле, да су Cрбима предложили, да се с њима уједине под иsвиканим
наsивом Илири. Mеhутим, овај подмукли (или лукави) предлог, uија је сврxа
ишuеsавање српске националности, од Cрба је био одбаuен".
30. O. c.,p.40.: "...les Croates. Ces dernier, vu la pauvrete de leur litterature et l'irregularite de leur langue, n'
ont pu reussir a se constituer une litterature a pan™ mais ils ont ete Iorces de se rapprocher des Serbes et
d'employer leurs caracteres, de maniere qu'ils ont ete reduits meme a proposer a ces deraiers de se reunir a eux
sous le titre banal d'Illyriens. Or cette proposition insidieuse, tendant a Iaire disparaitre la nationalite serbe, a ete
re•etee par les Serbes.
Hа несрећу, Cрби су касније били иsиграни, што је данас јасније него икада и што може да се
sаврши - уs све друге подешене околности - непоправ¬ивим раsарањем целог српског народа.
31
19
31. - Hроблемом отимања и присвајања српског јеsика од стране Xрвата, дубоко и sналаuки се поsабавио
про]. Hаsо Kостић у својој иsванредно документованој студији, под насловом "Kраhа српског јеsика" -
културно-историјска студија, Fаден, у Bвајцарској, 1964. г. Tо веома оsби¬но документоваио дело може
да буде од велике користи. Hоsнато је, да је библиогра]ија про]. Kостића увек веома богата™ само sа ову
своју књигу он се послужио 131-им делом.
Hосле овиx неколико важниx и стога неопxодниx напомена, да се вратимо иsјави о српском
јеsику Aми Fуе-а. И ова његова мисао налаsи се у истом делу - "Eвропска Tурска". Hа жалост, није нам
поsнато, да су се српски лингвисти поsабавили Fуеовим sак¬уuком исто тако као што нам није поsнато,
да је ико - после Cипријана Pобера - покушао да тражи увоhење српског јеsика на универsитетске
катедре, паралелно уs грuки и латински. uовек мора добро да се sамисли над uињеницом, како мрак и
sаборав веома брsо прекрију сваки покушај, да се српски јеsик и Cрби уопште са свим њиxовим
вредностима на подруuју ¬удског дуxа уsдигну на место, које им припада! Kао што је Pоберова же¬а,
иsражена у једној установи као што је College de France, остала само пусто слово на папиру, тако исто
је прашина прекрила и следећи sак¬уuак A. Fуе-а™
"Le serbe est environ aux langues slaves ce que
le latin est aux langues qui en sont derivees
32
,
a to sнаuи:
"Cрпски је отприлике sа словенске јеsике оно, што је
латински sа јеsике, који су иs њега проиsишли".
32. - O.с. р.34
Vs претxодно тврhење, Aми Fуе је додао још нешто, што нам се uини sнаuајним, а то је следећа
његова допуна уs горње тврhење, које нас уверава, да је он српски стварно добро поsнавао:
"...le paysan dans la plus iniserable case, comme le riche dans
son žonaž, parlent leur langue avec purete... ",
33
"...се¬ак у најбеднијој колиби као и богаташ
у свом конаку, говоре uисто... "
33. - O.C..Ib..
uитаоци ће се вероватно сложити с аутором ове студије, да - и се¬ак, и онај, који се одродио од
села, и сиромаx и просјак, и богаташ говоре сви подједнако лепо својим јеsиком само тамо, где се
јеsик кроs веома дуго време стапао с ¬удским бићем и где, према томе, uовек има један сасвим особити
осећај sа јеsиuку uистоту. Tо може да буде слуuај само тамо, где један народ и његов јеsик представ¬ају
јединственост кроs дуге xи¬аде година.
Додамо ли оваквом реsоновању још један цитат иs дела Aми Fуеа, имаћемо још једну потврду о
старини српског јеsика. Eво шта он каже:
"On connait les travaux dе certains philologues pour retrouver
des racines tout-a-Iait communes aux langues grecque et serbe".
34
34. - O.с.,р.41
Eво једнога посла, који је требало већ одавно да се уради! Hри томе је понајпре требало да се
пронаhу студије, на које је Fуе мислио, став¬ајући на папир ову своју sа нас ни најмање иsненаhујућу
констатацију. Oн, наиме, каже дословно:
20
"Hоsнате су студије иsвесниx ]илолога са сврxом истраживања
потпуно sаједниuкиx корена грuког и српског јеsика... "
Hа жалост, ти су радови, о којима Fуе говори у множини, као у sем¬у sакопани и писац овиx
редака, упркос свим напорима, није успео да иx пронаhе, осим некиx сасвим краткиx одломака.
Mеhутим sаxва¬ујући нашем поsнавању старогрuког и имајући српски као матерински јеsик, уsдамо
се, да није далеко дан, када ћемо - по sавршетку овог посла, моћи да се посветимо и томе. Pадићемо,
носећи у мислима и у срцу реuи Mилоша Mилојевића, који је у својој Историји sаписао:
"Tек када се јеsик тог славног (тј. грuког) народа
буде ва¬ано проуuио откриће се ствари неuувене".

uини нам се, да је у овом поглав¬у, које смо наsвали »V приступу теми « дово¬но и оволико, са
сврxом, да се укаже на неколико концепција, раsраhениx на страницама ове студије. Vsдамо се, да све
што смо довде иsнели може да послужи као оријентација у односу на став аутора према једној још
недово¬но истраженој и неиспитаној, па - према томе - у великој мери непоsнатој граhи, којом су се
много више бавили истраживаоци прошлог века, да би онда овај век много што-шта погаsио и бацио у
sаборав. Cтога имамо раsлога да верујемо, да је прошло столеће било шире у прилажењу иsвесним
подруuјима, да су му xориsонти били да¬и, те да је оно било ближе иsвесним истинама од нашег
сувопарног доба електронске теxнике и продирања у космос. Jер - теxниuки напредак проширује
вид¬иве xориsота материје, док они важнији sа ¬удско биће, дуб¬и, унутрашњи, дуxовни - као да
остају у сенци.
!Е=И& &АО ДО&А= СТАРИ'Е !ЕД'О# 'АРОДА
Kако ово дело не пишемо с ци¬ем да постојећим историјама додамо још једну, већ с намером,
да при одреhивању старине и порекла Cловена уопште с посебним освртом на Cрбе, уsмемо у обsир и
друге гране, а не само историју, покушаћемо стога да раsмотримо, да ли у ту сврxу могу да нам
послуже - пре свиx другиx подруuја - древне Bеде.
Bедама ће бити посвећен један други део ове студије, док овде желимо да се дотакнемо само
некиx појединости, које се односе - углавном на јеsиuко подруuје.
O Bедама је на веома sаним¬ив и привлаuан наuин писао у прошловековној uранцуској поsнати
санскритолог, Eмил Fирну] (Emile BurnouII). V своме "Eсеју о Bедама (Essai sur le Veda) ево, шта он
каже:
1

"... Un des moyens les plus surs de remonter a l'origine d'un
peuple et de reconnaitre sa race, etait d'analuyser a Iond sa langue
et de la rapporter a sa Iamille naturelle".
2
1. - E. BurnouII, Essais sur le Veda, ou Etudes sur les religions, la litterature et la constitution sociale de l'Inde,
depuis les temps primitiIs •usqu'aux temps brahmaniques, ouvrage, pouvant servir a 1'etude des litteratures
occidentales, Paris, 1863.
2. - o.c., p.39.: "...једно од најсигурнијиx средстава sа тражење порекла једног народа и sа препоsнавање
његове расе, била је исцрпна аналиsа његовог јеsика, са сврxом његовог прик¬уuења својој природној
групи".
V предњем тврhењу нема ниuег ни невероватног, ни ]антастиuног, јер Fирну] кроs једну
треsвену и xладну науuну констатацију, каже нешто врло једноставно и веома логиuно. Доле испод
текста, ми смо ту његову констатацију прикаsали у преводу. Hа истом месту Fирну] каже, да
]илологија како би дошла до исправниx sак¬уuака, мора да прибегне етногра]ији и историјској
геогра]ији, uему ми - особито у ово наше доба - неиsоставно прик¬уuујемо и арxеологију.
21
Hа страни 9-ој тог пажње вредног дела Fирну] тврди, да се "ведски народ", он пише "ведски
Aријевци", конаuно настанио најкасније око петнаестог века пре Xриста око Iанга... 3наuи - они
"ведски ¬уди" који су остали око Инда, тамо су се морали наћи пре тог периода. Mеhутим, како је у
овом слуuају немогуће ограниuити се само на ту напомену, Fирну] и да¬е раsвија своју мисао, коју
ћемо да наведемо у целости, уs једно неиsбежно питање: да ли та његова мисао може да се доведе у
иsвестан однос са сведоuанством Kонстантина Hор]ирогенита, с којим смо ову књигу и отпоuели?
uини нам се, да може, а како, то ћемо да раsмотримо после наведеног Fирну]овог текста, који гласи
овако - у неку руку као одјек у неким открићима нашег времена:
"Hо великом броју xимни се види, да. су певаuима ведског времена
претxодили други, старији певаuи, који су били - уједно - њиxови
преци осниваuи њиxове вере. Tи господари породица, uије стварно
постојање није мање историјско од постојања њиxовиx потомака,
иsгледа, да су живели на северо-sападу од Hенuаба, једни а други
још да¬е у истом правцу. И то на такав наuин, да скуп ведскиx
традиција укаsује на један првобитни период апсолутно неодреhеног
трајања, период, с којим ведски певаu увек брижно повеsује порекло,
како своје, тако и својиx обреда. Tе традиције, управ¬ене увек према
северо-sападу, нужно нас иsводе иs пореuја Инда, приси¬авајући нас,
да преко теснаца Kавкаsа, сиhемо у оне друге равнице.
3
"Mного грuкиx и италскиx традиција, исто тако кao и стара
веровања sападно-европскиx народа, подједнако се надовеsују на
Asију и долаsе са истока. Исти је слуuај и с њиxовим јеsицима,
именима, именима, њиxовиx планина и њиxовиx река... "
4
"...и ми се у нашој студији (каже E Fирну]), sаустав¬амо тамо,
где се sаустав¬ају и саме Bеде, тј. на традицијама кавкаскиx долина".
5
3.,4.,5. Ib, pp.: 11.,12.,14.
3а uитаоце, који би желели да проуuе предњи текст у ]ранцуском оригиналу, ми га наводимо
истим редом:
"On voit раг un grand nombre d'hymnes que les chantres de la
periode vedique avaieat etc precedes par d'autres chantres plus
antiques, qui etaient a la Iois leurs ancetres et les Iondateurs de leurs
cultes, Ces cheIs de Iamille, dont la realite n'est pas moins historique
que celle de leurs descendants, semble avoir vecu les uns au nord-
oues du Pen•ab... les autres plus loin encore, dans la meme direction.
De sorte que l'ensemble de traditions vediques signale une
periode primitive d'une longueur absolument indeterminee, periode
a laquelle des chantres du Veda ont tou•ours soin de rapporter leur
origine et celle de leur ceremonies. Ces traditions se dirigeant
tou•ours vers le nord-ouest, nous Iont necessairement sonir du
bassin de l'Indus, et, par les cols eleves du Caucase, nous obligent
a dcscendre dans ces autres vallees... "
"Beaucoup de traditions grecques et italiques, ainsi que les plus
anciennes croyances des peuples de l'Occident, se rattachent
egalement a l'Asie et viennent de l'Est™ il en est de menie de leur
langue, de leurs noms, des noms de leurs montagnes et de leurs
rivieres..."
22
"... et nous arretons dans netre etude la, ou le Veda lui-meme
s'arrete, s'esta-a-dire, aux traditions caucasiques".
V овој студији на више места смо споменули Cрбе, који су живели северно од Kавкаsа, а sападно
од Kаспијског Jеsера. Tамо су иx нашли, нпр., Hлиније и Hтолемеј, који иx иsриuито спомињу, а о њима
говори и Cтрабон. Hо Cрби су у та давна времена живели и јужно, и истоuно од Kаспијског Jеsера, што
sнаuи - на целој ширини северно од Kавкаsа. A Tалијан Aпендини, коме је у овом делу посвећено
посебно поглав¬е, налаsи Cрбе и на самом Kавкаsу и то xи¬аду и неколико стотина година пре Xриста,
као народ xрабар, иsдрж¬ив и отпоран у борби с климом и са sверима, у uије коже су били одевени...
Hосматрајући геогра]ску карту, уоuићемо, да се насупрот Cрбима, који су обитавали северо-
истоuно од Hрног Mора, у исто то море уливао Дунав...
V доба, када - по свој прилици - није било меhудржавниx граница у данашњем смислу, када
вероватно још није било некиx већиx и гушћиx насеобина под отвореним северно-црноморским
степама, у то доба сигурно није било тешко прелаsити коњима степска пространства. Hе уsимајући на
овом месту у обsир претпоставку, да су древни Cловени, одн. Cрби, могли да доhу у Hодунав¬е
делимиuно и са југа, ми потпуно јасно можемо да обуxватимо миш¬у оно, што је рекао Hестор
Kијевски о Cловене первое с обе стране Дунава и у Илирику и да sак¬уuимо, да су ти преисторијски
Cрби у једно иsвесно и неодреhено давно доба живели на целој ширини Fалканског Hолуострва, од
Jадранског па све до Hрног Mора, управо као и у касније, тsв. историјско доба. Bременом су они
наставили да се шире слободном и ненастањеном подунавском ниsијом дубоко по Hентралној Eвропи,
а sатим и да¬е одатле - према sападу, северу и истоку.
Cве ово морало се одиграти давно пре времена, с којим историја повеsује појаву Cловена у
Eвропи. Hаиме, тенденциоsно усвојена гледишта, која cе предају по свим школским установама,
уопште не воде раuуна о уuењу бројниx прошловековниx истраживалаца, који су словенски свет
проуuавали с посебном пажњом. uитаоци ће у овој студији наилаsити постепено на њиxова
сведоuанства, а ми ћемо овде још једном да споменемо већ нам поsнатог Cипријана Pобера, који - по
своме интересу и ¬убави sа Cловене, а посебно sа Cрбе, sауsима једно сасвим посебно место, Иs
данашње перспективе немара, неsаинтересованости и прилиuног неsнања у односу на словенски свет,
ми морамо да се дивимо том ]ранцуском слависти, коме - како се uини - није била тешка никаква
жртва, са сврxом што дуб¬ег упоsнавања тиx - у његово доба - слабо, или готово никако поsнатиx
Eвроп¬ана. Hо Pоберовом миш¬ењу
6
:
"Quantite de mythes grecs ne s'expliquent bien que par les
moeurs slaves. Les chants heroiques les plus anciens de l'Illyric
s'accordent a regarder comme Slaves les Illyriens d'avant Jеsus-Christ..."
6. Revue des deux Mondes, Del'enseignement des Litteratures Slaves, Janvier 1846., pp. 365.-3
Eво, шта sак¬уuује Cипријан Pобер о старости балканскиx, одн. илирскиx Cловена, под којима
он - као што ћемо видети у наставку подраsумева Cрбе:
"Mноштво грuкиx митова може добро да се објасни
само помоћу словенскиx обиuаја. Hајстарије словенске
песме Илирије слажу се у гледању на Илире као на
Cловене иs времена од пре Xриста".
A да Cипријан Pобер под тим илирским Cловенима подраsумева Cрбе, докаs су следеће његове
реuи иs истог предавања, које наводимо у потпуности sбог њиxовог sнаuаја у односу на садржај и
главну идеју ове студије. Eво, дакле, до каквиx је sак¬уuака дошао Cипријан Pобер у потраsи sа
првобитним словенским јеsиком:
23
"Kада неко није роhен као Cловен, пре него отпоuне да ]илолошки испитује
све јеsике и сву словенску литературу... треба што је могуће бо¬е да упоsна
најстарији и најједноставнији јеsик, онај, који пружа најбо¬и к¬уu sа све
остале. Исто таxо, да би се добро оценила словенска раса у њеној целини,
корисно је, да се најпре проуuе она њена племена, која су најбо¬е саuувала
своје првобитне одлике у обиuајима, у својим sаконима и у својој поеsији.
Tај јеsик, тај народ и ту првобитну словенску поеsију - верујем нашао
сам у Илирији. Hитаће ме, несумњиво, како сам дошао до тог уверења?
Hошавши од идеје, да се на поuетку сваке велике расе налаsи једно
племе-мајка, исто тако као што и на поuетку сваке јеsиuке ]амилије
постоји јеsик-мајка, тражио сам годинама то племе и тај јеsик на северу
Eвропе. Hо нигде нисам открио њиxово постојање. Hашавши, да су
Hо¬аци и uеси Fоемије uувари најстаријиx поsнатиx докумената
словенске историје, ја сам - на основу тога - најпре sак¬уuио, да су та
два народа најстарији и најиsворнији од целе словенске групе™ меhутим,
обилаsећи њиxове области, уверио сам се, да сам био у sаблуди...
Hосле уsалудниx истраживања одлуuио сам, да идем да тражим
тај тип код Pуса™ али, код њиx сам открио словенска својства толико
иsоблиuена аsијатским утицајем, колико и у Hо¬ској утицајима sапада.
Ouајан, прешао сам на Cловене, sа које се каже, да су варвари. Cве је
допринело, да се упутим у том правцу. Hо¬ак иs Bаршаве упутио ме је
краковским горштацима... као највернијим uуварима националниx одлика™
Pуси пак иs Mоскве слали су ме Pусинима у Vкрајину и у Iалицију као
осниваuима њиxовог царства. Cтигавши у Vкрајину, ту сам нашао обиuаје,
легенде, традиције и цео русински живот у толикој мери испуњен јужњаuким
успоменама, да сам био приси¬ен да идем да тражим вилу uуварку словенске
колевке да¬е на југу и на истоку. Hајsад прешавши Дунав, није ми дуго
требало, да ту пронаhем украјинског Kоsака, Pусина иs Iалиције, по¬ског
горштака са Kарпата и боемског планинца иs Cудета - једном реuју - сва
првобитна племена. Cловена, ДИBHO И3PAЖEHA KPO3 FAHKAHCKOI
ИHИPA. Cве, што код другиx словенскиx народа живи још само као легенда,
или нејасан мит, постоји још увек као живи sакон у тој непромен¬ивој и
поетској Илирији: Hисам ли на основу тога могао да sак¬уuим, да сам најsад
додирнуо живу стену, THE HPBOFИTHOI HOCTABA И ДA CV CPFИ
ИHИPИJE VИCTИHV HAJCTAPИJИ METV CHOBEHИMA!'
7
7. - Revue des deux Mondes, p.372.: "Quand on n'est pas ne Slave, avant d'envisger philologiquement toutes les
langues et les litteratures slaves en masse... il Iaut autant que possible connaitre la plus ancienne, la plus simple,
CELLE QUI DONNE LE MIEU˜ LA CLE DE —OU—ES LES AU—RES™ De meme, pour bien apprecier la race
slavone dans son ensemble, il est utile d'etudier d'abord les tribus de cette race qui, dans les moeurs, leurs lois,
leur poesie, ont conserve avec le moins d'alteradon le type originel.
Cette langue, cette nation, cette poesie primitive slave, •e crois les avoir trouvees en Illyre. On me
demandera sans doute, comment•e suis arrive a cette conviction? Pard de l'idee qu'au Iond de toute grande race il
y a la tribu-mere, comme a l'origine de toute Iamille de langue il y a la langue-mere, •'avais cherche durant des
annees cette tribu et cette langue dans le nord de l'Europe. Nulle part •e n'avais reconnu leur presence.—rouvant
les Polonais et les—cheques de Boheme depositaires des plus anciens documents connus de l'histoire slave, •'en
avais dabord conclu que ces deux nations devaient etre les plus anciennes, les plus originales de la Iamille
slavone™ mais, en parcourant leur provinces, •e те convainquis de mon erreur. Le latinisme a trop proIondement
modiIie le caractere primitiI de la Polgne et de la Boheme... Apres de vaines recherches, •e me resignai enIin a
aller chercher se type aux Russes™ mais •e trouvai chez eux le genie slave aussi deIigure par les importations
24
asiatiques, qu'il est en Pologne par les importations occidentales. Desespere, •e passai alors ehez les Slaves qu'on
dit barbares. —out avait contribue a m'y pousser. Le Polonais de Varsovie m'avait renvoye aux montagnards
cracoviens... comme auc plus Iideles gardiens du earactere national™ les Russes de Moscou m'envoyaient a leur
tour aux Russines de l'Oužraine et de la Galicie, comme aux Iondateurs deleur empire. Arrivc en UžraineJe
trouvais les moeurs, les legendes, les usages, toute la vie russine, tellement remplis de souvenirs meridionaux,
que •'etais Iorce d'aller chereher encore plus loin, dans le midi et dans l'orient, la Iee gardienne du berceauslave.
Ayant enIin traverse la Danube, •e ne tardai pas a retrovuer le Kosaque de l'Užaraine, le Russine de la Galicie, le
Goral plonais des Karpathes et le Goral boheme des Sudetes m en un mot - —OU—ES LES —RIBUS
PRIMI—IVES DES AU—RES NA—IONS SLAVES ADMRABLEMEN— RESUMEES DANS L'ILLYRIEN DES
BALKANS. —out ce qui, chez les autres peuples slaves, ne vit plus qu'a l'etat de legende et de mythe obscur,
s'oIIre encore a l'etat de Loi vivante dans cette immuable et poetique Illyre. Ne devais-•e pas en conclure que •e
touchais enIin au roc viI, au terrain de premiere Iormation E— QUE LES SERBES D'ILLYRE E—AI—
VRAIMEN— LES PLUS ANCIENS DES SLAVES?"
A докле иде старост тиx, како иx Cипријан Pобер sове Cрба Илирије? Mиш¬ења смо, да је о
томе морао нешто више sнати и сам Kонстантин Hор]ирогенит, када је написао, да су "Cрби дошли с
оне стране Mаhарске, IДE CV FИHИ OД HOuETKA". A да је то "од поuетка", c• ˆ•‰cŒŠ, било поsнато
Eвроп¬анима, пре него што су пригрлили германску берлинско-беuку школу, докаs је и један
"Vниверsални реuник историје и геогра]ије" иs прошлог века, у коме ћемо под Cловен, тј. Slave, наћи
следеће обавештење:
"Grande Iamille ethnographique... Elle appartient incontestablement
a la race indoeuropeenne... L'etablissement des Slaves a
l'Oest du Volga precеde au moins de 15 siecles l'ere de J.-Chr.,
mais leur nom ne parait dans l'histoire qu'apres cette ere... '
8
A то sнаuи:
"Bелика етногра]ска скупина... која несумњиво припада индо-европској
раси... Cмештај Cловена sападно од Bолге претxоди најмање петнаест
векова xришћанској ери, али њиxово се име јав¬а у историји после ње... "
8. - Dictionnaire Universel d'Histoire et de Geographie, par M.-N. Bouillet, Paris, 1872.™ s™v™ Slave.
Дакле, све оно - "sападно од Bолге" управо је напред наsнаuен простор као истоuно и северо-
истоuно од Hрног Mора, док је предњим наводом иs "Vниверsалног реuника историје и геогра]ије"
одреhено и време - и то уs једно "au moins", што ћe рећи "најмање", а то sнаuи, да су Cловени у оним.
крајевима обитавали и пре тог периода. V ствари - ту се у сваком слуuају ради о оним древним Cрбима,
које на том истом простору налаsе Hлиније, Hтоломеј, Cтрабон, Aпендини и други. Mеhу те давне
Cрбе, које стари писци поименце спомињу, на истом месту се каже, да меhу њиx спадају и Xомерови
Xенети, одн. Bенети, па sатим балтиuки Bенди, итд. A Xомерова Илијада се односи на Tројански Pат,
који се одиграо око 1200 г, пре Xриста. Иsвестан број историuара је сагласан да је Tроја била прасрпска
насеобина, о uему uак пева и песник Иван Iундулић, у своме "Oсману".
"Hри мору, украј српскиx страна, у пржинаx пуста жала,
Hежи Tроја укопана, од грuкога огња пала... "

Hапоменимо при овоме, да ископине града Tроје покаsују девет слојева при uему је арxеологија
утврдила, да је "XомероваTроја"шести слој. Иs ког, дакле, времена потиuе први cлo•. Ko то може да
каже? Hа би Kонстантин Hор]ирогенит можда и sа првобитну Tроју, или Илион, или Илиј - рекао, да и
она потиuе c• ˆ•‰cŒŠ, тј. "од поuетка". Има више аутора, који тврде, да се првобитни јеsик, којим је
опеван Tројански Pат, морао много више приближавати ведском јеsику... A Iрци класиuног времена тај
јеsик уопште нису раsумевали, па су sато имали uитаве школе, uији sадатак је био објашњавање
25
садржаја и јеsика Илијаде. Tај славни спев је направио грuким епом тек Hиsистрат, будући, да је он
први наредио, да се он sапише и то - тек у другој половини шестог века пре Xриста, тј. ближе већ петом
веку, премда се радило о догаhају, који се одиграо шест до седам векова пре тога.
Kад смо већ споменули јеsик спева Илијада, да се вратимо sак¬уuку Eмила Fирну]а, који је на
страни 39 свога Eсеја о Bедама рекао да је јеsик најсигурније средство при тражењу порекла једног
народа и његове расне припадности. Hастав¬ајући исту ту мисао, он на страни 208. истог дела пише:
"Un Iait propre a la langue vedique marque d'une maniere
Irappante la posteriorite des Hymnes par rappon au temps ou les
noms de parente Iurent crees ".
"C'est pourquoi, l'etat primitiI de la Iamille et les Ionctions de
ses membres exprimees par les noms de parente, ne repondent pas
a la periode vedique, mais a une periode de beacoup anterieure et a
une contree qui n'etait ni l'Hindustan, ni le Saptasindu".
Eво sак¬уuка Eмила Fину]а, који се - преко Bеда -односи директно на иsвесне одлике српског
јеsика, с њим нераsдвојиво повеsане "од поuетка":
"Jедна uињеница својствена ведском јеsику обележава на упеuат¬ив
наuин каснији постанак (ведскиx) Xимни у односу на време, када су
створена родбинска имена".
"3бог тога, првобитно стање породице и улоге њениx uланова,
иsражениx наsивима сродства, не одговарају ведском периоду, већ
једном много ранијем времену и једној области, која није била ни
Xиндустан, ни Cедмoреuје".

Да би био јаснији, у веsи с напред наведеним текстом Fирну] даје лингвистиuко објашњење
су]икса "TPИ", који се додаје корену реuи, са сврxом ]ормирања именице, која оsнаuава иsвршиоца
радње. Oн да¬е каже да је најбитнија карактеристика тог су]икса консонант "T". Ишuеsавање тог
сугласника - по њему - могло би да се протумаuи само на два наuина: или иsоблиuавањем од странаца,
беs осећаја sа дотиuни јеsик, или пак његовим неосетним ишuеsавањем после дуге употребе. Hрво
објашњење, раsвија Fирну] да¬е своју мисао, недопустиво је sа ведски аријевски народ, uија расна
uистота је uињеница од свиx другиx бо¬е докаsана и уuвршћена. Tако, када видимо реu CBACPИ, што
ће рећи "CECTPA", беs "T", које северни јеsици још нису иsгубили (Schœester, Sister), морамо да
sак¬уuимо, да је народ, који каже "CBACPИ", уместо поuетног и веома давног "CBACTPИ", морао
имати иsа себе бројне генерације, пре него што је усвојио тај непотпун облик. Другим реuима, uак и у
најстаријим ведским xимнама, песници увек употреб¬авају облик "CBACPИ", док се пуна ]орма
"CBACTPИ" у њима више нигде не налаsи, упркос давнини песника и њиxовиx xимни.
Mи у веsи с горњим sапажањима морамо да подвуuемо, да је тај карактеристиuни сугласник "T"
у српском јеsику остао беs прекида до дана данашњег још од ониx прадавниx времена јеsиuког
]ормирања и штета је, што од светскиx и европскиx науuника вероватно још нико није ни покушао, да
при оваквим и слиuним раsматрањима уsме у обsир српски родбински наsив "CECTPA". Kада је један
од најуuенијиx и најпоштованијиx науuника свога времена, Cипријан Pобер, тврдио, управо као и Aми
Fуе нешто пре њега, да је српски јеsик баsа свиx осталиx словенскиx говора, sар само та uињеница није
била сама sа себе дово¬но јака, да потакне лингвисте на дуб¬а истраживања у том смислу? A тек о
Илији M. Живанuевићу, који је сасвим недвосмислено устврдио на страни 24.-ој свога дела, о коме
ћемо говорити мало касније, да су Cловени (док је при томе мислио на Cрбе, uему служи као докаs
цела та његова књига) дали осталима PEu, BEДE и BEДAHTV, нажалост - нико, па uак ни српска наука
није водила раuуна!
26
Mи се српским родбинским именима, створеним - по највећим лингвистиuким ауторитетима - у
прадавно време, кад се ¬удски говор још иsграhивао, бавимо у посебном поглав¬у у другом делу ове
студије. Jер - српска родбинска имена идентиuна су ведским, што нико, ко се истински упусти у
проуuавање овог проблема неће моћи да оспори. Vтолико је више sапањујућа непомиuност српскиx
јеsикословаца у овом смислу. A меhу најжалоснијим је несумњиво uињеница, да је тsв. наука покопала
иsванредно дело Илије M. Живанuевића још sа његова живота. .
Mеhутим од свега је највеће иsненаhење, да славни Iрци, који служе као канон готово у свему, sа
наsив "CECTPA" уопште немају иsраs ни налик на наведени општи индо-европски, већ ˆoc†çc
(адел]е), а sа брата ˆoc†çŒ• што би sнаuило "роhени иs исте материце" (материца је на грuком
oc†ç‹• али је сама реu "материца" беs етимолошког објашњења. Hрема томе, у овим најосновнијим и
јеsиuко првобитним стварима, иsгледа, грuки јеsик не би био "од поuетка", али - колико је поsнато - он
у овом смислу никада није био став¬ен под лупу - онако, како је то sамислио иsванредни Mилош C.
Mилојевић.
Hа пошто нас је Hор]ирогенитово "од поuетка", употреб¬ено у односу на Cрбе, који су - како
смо видели - у Илирији, Hодунав¬у и у Hентралној Eвропи живели од поuетка, довело до питања
јеsика, да видимо, шта су иsвесни ауторитети мислили о српском јеsику у време иsмиш¬ене српске
сеобе на Fалкан у VII веку по Xристу и да ли би лингвистиuки проблем могао у потпуности да се
усклади с оним, што је Hор]ирогенит посведоuио? Tреба ли при томе да напоменемо, да је јасно, да
грuки, одн. виsантијски цар, као ни Iрци уопште, није поsнавао српски јеsик, па у том смислу није ни
могао да дâ било какав свој лиuни суд. Mеhутим, нешто мало што је рекао у веsи са именом Cрбин (о
uему ће бити реuи касније) није уопште таuно. 3ато су се иsвесни потрудили, да на основу његовиx
sабележака - таквиx, какве јесу™ иsвуку sак¬уuке о српском јеsику тог седмог века, упркос апсолутниx
непотпуности царевиx података. Да би се у томе успело, било је неопxодно и поsнавање словенскиx
јеsика и дијалеката и иsван Fалканског Hолуострва.
Tако је Bатрослав Jагић, uије име је једно од најкрупнијиx на по¬у словенске ]илологије
9
, а
који је предавао у Oдеси, Hетровграду, Fеuу и Fерлину, основавши науuни uасопис "Archiv Iür slavische
Philologie" (Aрxив sа словенску ]илологију), uијиx првиx 37 књига је он сам иsдао
10
, написао у бр. 17.,
оц 1895.г., расправу под насловом "Ein Kapitel aus der Geschichte der südslavische Sprachen" ("Jедно
поглав¬е иs историје јужниx словенскиx јеsика"), где •е тврдио две sнаuајне ствари:
1. - Да Cрби VI и VII века нису саuињавали део северо-sападниx Cловена
будући, да су већ тада у погледу јеsика - имали све одлике народа, који •е
говорио једним јужним словенским дијалектом, одн. јеsиком. Oн је то
sасновао на својој лингвистиuкој поставци, да је српски јеsик од саме
његове прве писмене појаве, поuев од X века, био сродан с нареuјем
Cловенаuке, Mакедоније и Fугарске, с којима он uини, како је Jагић
рекао - "sасебну целину словенскиx нареuја".
2. - Друга је Jагићева поставка, да су већ у VI веку сви припадници словенскиx
јеsиuниx група били распореhени по својим стаништима на наuин, с којима се
подудара јеsиuна подела словенскиx нареuја у три групе™
а) Hрипадници истоuне групе живели су већ онда на истоку™
б) Cкоро сви припадници данашње северо-sападне гране живели су на
словенском северо-sападу:
в) Hрипадници јужне гране већ онда су се налаsили на словенском југу.
9. Живео је од 1838.-1923.I.
10. - Oсим "Aрxива sа словенску uилологију", Jагићева sаслуга је и покретање "Eнциклопедије
словенске uилологије" у Hетровграду, у оквиру тамошње Aкадемије Hаука.
27
Cасвим је лако да се установи, да Jагић ово своје тврhење није иsнео проиsво¬но, већ да је био
добро обавештен, не само на основу сопствениx истраживања, већ и ослањајући се на своје
претxоднике, слависте. Oн је добро поsнавао Bа]ариково уuење, па Cуровјецково, Димлерово, који су
му били и савременици. Oсим онога, што смо навели, у истој Jагићевој расправи у "Aрxиву sа
словенску ]илологију", наћи ћемо и његово тврhење, да је Kонстантин Hор]ирогенит сматрао
балканске Cрбе sа врло блиске сроднике Hо¬ака, uеxа и Hужиuкиx Cрба, но при томе, инаuе врсни
Jагић, sапада у једну грешку, мислећи, да се виsантијски цар преварио... sбог uега ова напомена
иsискује једно објашњење.
Иsгледа нам, да је Jагић горњу своју примедбу sасновао на истој uињеници, коју је веома добро
уоuио али на њему сасвим својствен наuин коментарисао Hавле Jоси] Bа]арик, који сам sа себе
претстав¬а целу једну школу и иsванредно sналаuку славистиuку енциклопедију. Hаиме, Bа]арик
тврди да су се балкански Cрби и Cрби Hужице раsликовали у VII веку наводне "сеобе" исто толико,
колико су се - по говору - раsликовали и у његово доба тј. у прошлом веку, а то је - по свој прилици -
исти степен раsлике као и у овом нашем столећу. Hо њему - лужиuки српски и српски јеsик на Fалкану
два су идиома, проиsишли иs једног истог, који су, меhутим, током времена доспели на линији
словенскиx јеsика на две супротне крајње таuке. Oвакав Bа]ариков sак¬уuак, који сасвим сигурно
одговара стварном процесу током неодреhено дугог времена, укаsује на то, да су се једни и други Cрби
раsишли са некада sаједниuког тла у веома давно време, после uега је просторна уда¬еност одиграла
своју улогу при ди]еренцирању говора у односу на онај првобитни и sаједниuки некада свим
Cловенима. Hама данас није могуће да докуuимо одвијање Jагићевиx мисли у односу на споменути
проблем, но "еrrarе humanum est (Iрешити је ¬удски и нико ко ради није апсолутно непогрешив), а
Jагићеве sаслуге на подруuју славистике су тако велике и он је толико много радио, да му се при
среhивању огромног градива могла поткрасти и грешка. Kако је Jагић напоменуо, да је Hор]ирогенит
sнао још - осим ониx Cрба око солунске Cрбице, још и sа Cрбе у Далмацији, те sа Hолапске, одн.
Fалтиuке и sа Hужиuке Cрбе, па sа Cрбе иsа Kарпата - није иск¬уuено, да се он при спомену тиx
пространстава веsаниx уs српско име на неки наuин иsгубио. Jеднога дана ће можда неко ово питање
дубоко да проуuи и да с њим у веsи пронаhе објашњење.
Fило како било, Hор]ирогенитови су подаци иsаsвали uитаву уsбуну меhу науuницима, тако, да
се Димлер у својој "Историји" о најстаријим Cловенима у Далмацији
11
пита, како је Ираклије могао да
смести Cрбе у Cолунској Tеми, око већ одавно постојећег града Cрбице, или грuке Cервије, касније
турске Cер]иmе (тако у књиsи), пре него што им је дао uитаву половину велике провинције
Далмације? Cавесни Димлер је, наиме, веровао, да је Iрк Kонстантин Hор]ирогенит увек правио sбрку
sбог слиuности имена, јер - у првом реду - ни њему самом није било јасно, откуда име CPFИHИ, или
CEPBИJИ у блиsини Cолуна? A није му било јасно sато, што - премда се супротстав¬ао
Hор]ирогениту, није сам ни помиш¬ао, да балканска станишта Cрба потражи у временском раsдоб¬у,
које је далеко претxодило иsмиш¬еној "сеоби" иs VII века по Xристу, као што је то, нпр., уuинио
]рансуски слависта Cипријан Pобер, по коме тsв. македонска CPFИHA потиuе иs давниx времена
претxришћанске епоxе и то од имена CPFA.
11. - Иsдата 1856. године.
а+ !ОВА' >ВИ!И$ И СР/И ОД ПО%ЕТ&А
Да на овом месту пре него што преhемо на интерпретацију Bа]ариковиx и Cуровјецковиx
тумаuења, споменемо једног великог српског науuника, који - иsгледа у овом смислу још уопште није
био иsуuаван. Tо је Jован Hвијић (1865.-1927), геогра] светског гласа, про]есор Vниверsитета у
Fеограду, осниваu Iеогра]ског Друштва и његовог Iласника, председник Cрпске Kра¬евске Aкадемије
и uлан многиx науuниx установа у sем¬и и и иsван ње.
28
Hвијић се бавио антропогеогра]ским проблемима Fалканског Hолуострва, па је под тим
насловом и написао једно дело, 1902.г. Исто тако се бавио и геогра]ском терминологијом па је и под
тим насловом написао расправу, 1887. и 1888.г., објав¬ену у Hросветном Iласнику. O становништву
Fалкана писао је и у париској ревији "Cловенски Cвет" (Le Monde Slave) године 1917,

на ]ранцуском
јеsику, uему одговарају свеске »Cрпске Kра¬евске Aкадемије«, »Cрпски Eтногра]ски 3борник«,
"Hасе¬а и порекло становништва"
12
. Hостоји такоhе једно његово велико дело на ]ранцуском јеsику
(штампано претxодно на српском, а објав¬ено 1921.г. у Hариsу, где је на Cорбони био поuасни доктор.
Tо дело носи наsив "La Peninsule Balžanique, Geographie Humaine", тј. "Fалканско Hолуострво",
Iеогра]ија која се односи на ¬уде.
12. - књ.12., 1922.I:™ књ.23., 1926.I., итд.
V ово својој опсежној студији Hвијић иsражава уверење, да су савремени дијалекти српског
јеsика - дакле: BTOKABCKOI, који се дели на CTAPO-BTOKABCKИ (Mакедонија,), CPEДBE-
BTOKABCKИ (Cрбија североистоuно од Cтаре Cрбије, одн. Mакедоније) и HOBO-BTOKABCKИ
(Далмација, Hика, Kордун, Fанија, Cлавонија, Fосна, Xерцеговина, Hрна. Iора, Kосово, Mетоxија,
Bојводина и Bумадија), са HOДДИJAHEKTИMA: EKABCKИM, ИJEKABCKИM, ИKABCKИM,
постојали већ на тлу древне Tракије и Илирије, на основу uега се намеће sак¬уuак, да словенски јеsик
није донет на Fалкан тек у VII веку по Xристу. Hвијић није био лингвиста, али је као науuник високиx
вредности био универsалан дуx и тешко би било помислити, да је тај великан мисли могао да се толико
тешко превари. Jер он је управо као такав и био приsнат у свету: уs поuасни докторат на Cорбони,
добио је исту титулу и на Vниверsитету у Hрагу, а уs то је био поuасни и дописни uлан многиx
геогра]скиx, етногра]скиx, природњаuкиx и другиx друштава, па је sа науuна истраживања и радове
добио sлатну патронску меда¬у енглеског кра¬а од Iеогра]ског Друштва у Hондону, sлатну и сребрну
меда¬у Iеогра]ског Друштва у Hариsу и sлатну, велику меда¬у Iеогра]ског Друштва иs Bашингтона.
Tо све sнаuи, да је Hвијић био науuни ауторитет на меhународном нивоу, али - на
жалост - српски науuници, под утицајем кобниx идеја Iерманске Bколе нису наставили његово
свестрано sапоuето дело, јер је проблем предxришћанског постојања Cрба на Fалкану постао табу-
тема, те се нико више иsгледа нам - није усуhивао да је приxвати и настави, будући, да је већ један
Mилојевић био одбаuен и потпуно баuен у sаборав.
Дело Jована Hвијића је несумњиво предмет sа једну посебну студију која вапи да буде ураhена,
да би се установила пуна истина о српском народу. Kако нам при овом огромном истраживању по
старим књигама, арxеолошким налаsима и др., још није било могуће, да специјално иsуuавамо
Hвијићеву обимну граhу, ми ћемо овде - с њим у веsи - да иsнесемо само неколико напомена. Hпр. - у
једној од његовиx споменутиx књига
13
Cрпског Eтногра]ског 3борника и он се осврће на Kонстантина
Hор]ирогенита, по ком је романски елеменат у Дубровнику постојао све до његовог доба, тј. до
половине X века, управо као и у Далмацији™ меhутим, све иsван градова управо до градскиx sидина,
практиuно, цела sем¬а, била је настањена словенским жив¬ем. Vправо исто то тврди и Cипријан
Pобер. Hије потребно да подвуuемо, да су оба ова истраживаоца радили сигурно сасвим неsависно
један од другога, будући, да време њиxове активности није могло да се поклапа јер - отприлике, кад се
Hвијић родио, велики пријате¬ и обожавала Cрба, Cипријан Pобер, више није био жив. И он је, што
ћемо видети поглав¬има о њему, тврдио, да су се римски освајаuи sадржавали по градовима, док у
планине нису sалаsили, те се тако тамо - у планинским балканским областима - саuувао
претxришћански словенски, одн. по Pоберу - српски жива¬.
13. - књ.23., стр. 58.-59., расправа "Дубровник и околина".
V једној од свеsака Cрпског Eтногра]ског 3борника Hвијић говори о племену Hуца у Hрној
Iори, које је - према њему - исто као и Hуцуловићи у Cтарој Cрбији, у околини Bтипа. И једни и други
у сваком слуuају веома далеко од тsв. "сеобе" седмога столећа по Xристовом роhењу.
29
V својој sнаuајној студији "Fалканско полуострво"
14
Hвијић пише, да су у VII веку, одмаx после
наводне "сеобе" била поsната племена Fрсјаци, Jеsерце, Драговићи и др., у долини Bардара и Hрног
Дрима, па додаје:
"Име Fрсјаци и Mијаци саuувало се све до данас у sападној Mакедонији".
14. -о.с.,стр.318.-319.
Има у свему овоме нешто, што није у потпуности рашuишћено и што мора да се испита и
преиспита. Jер - по Hор]ирогениту - она група Cрба, које је дошла sа време цара Ираклија (што нико
не оспрорава, уs примедбу, да је то била група ¬уди, а не "сеоба народа". Vосталом, о тој групи
Cипријан Pобер каже, да се састојала од војника, који су се вратили на давна прадедовска огњишта, да
иx са староседелаuком браћом бране од непријате¬а...)...
Дакле, она група Cрба под царем Ираклијем населила се најпре у области Cрбице у Cолунској
Tеми. Mеhутим, неuим неsадово¬ни (опет по Hор]ирогениту), ти Cрби напусте ту област и крену
према северу.. Mеhутим, стигавши до Fеограда, предомисле се и - наводно - Ираклије им је тада дао
половину Далмације...
Hрема томе, логиuно је и неиsбежно питање: "A када су Cрби населили све остале делове
Fалканског Hолуострва? Mало касније, када преhемо на Bа]арика и Cуровјецког, видећемо какво је
особито Bа]ариково миш¬ење у том смислу. Jедно је сигурно, а то је, да се после Mилојевића, српски
науuници никада нису бавили тим проблемом онако, како је требало и по методу, који је он sаступао.
Hвијић је sагаsио у једно широко геогра]ско-етногра]ско по¬е при uему се дотакао и како је то
насловом иsраsио - "геогра]ије становништва", тј.свиx расниx, национално-псиxолошкиx и
племенскиx проблема српског народа, не могавши да при тако огромном послу иде у дубину у сваком
смислу. Mеhутим, то продуб¬ивање uињенице о постојању српске нације на Fалкану од
происконструисане и натурене »сеобе« иs касног VII века по роhењу Исуса Xриста данас је насушна
потреба и највиша дужност науuника!
Vsмимо само следеће Hвијићево обавештење на истом месту:
"Cловени дунавске плат]орме у њеном доњем делу (тј. отприлике тамо,
где је римски песник Oвидије провео године свога иsгнанства) били су
органиsовани по племенима пре инваsије турскиx Fугара... Tакоhе се sна
sа многа српска племена у северној Далмацији, у јужној Fосни, у југо-
истоuној Xерцеговини,. Иsгледа, да су то била стара српска племена,
која су се саuувала по иsдвојеним областима".
Cтјепан Mитров šубиша
15
оставио је такоhе sаписано сведоuанство о Hаштровићима као о
предxришћанским жите¬има Fалкана, а ево, како:
"Hланина Hаштровска лежи као копања меhу двије косе брегова™
једна је дијели Hрмницом, а друга Hриморјем. Hланина се сва просула
доцима, оптоuенијема густијем брежу¬цима, гдје се про¬ећем насркаш
мирисом девеси¬а, sановети, скромута и сваковрсна див¬а цвијећа.
Hаштровићи су некада становали на тој планини, а имали су по
Hриморју, гдје су им данас, станови, куће поsем¬уше у којима су, у пила
и баuве, слијевали у¬е и вино. Bивили су по планини ¬уто воће, ш¬иве
и јабуке. И данас можеш видјети на многим мјестима раsвалине и гомиле
камења у клаку. Hо је то бивало у прастара времена, јоште прије него што
су се покрстили, јер по каsивању цариградскијеx повјесника, као и по
многијем другијем sнаковима, на примјер, по преsименима, нарјеuју,
30
одјелу и приповиједању, стоји uисто, да су Hаштровићи бивали и прије
српске сеобе нека словинска населбина на данашњем sем¬ишту,
која се иsједнаuила с дош¬ацима ".
15. - Hелокупна дела, књ.1, Fиблиотека Cрпскиx Hисаца, Hародна Hросвета, Fеоград, у приuи
"Cкоuидјевојка", стр. 176.
И Hвијић је о Hаштровићима као о претxришћанском српском племену оставио сведоuанство у
Cрпском Eтногра]ском 3борнику, uији уредник је био. A то је uитава нова студија uијим једним делом
се бавио и Bук Cте]ановић Kараuић, sаписавши иsвесне прасрпске традиције, које је видео и упоsнао у
томе племену:
Hосебан наuин поsдрав¬ања приликом славе, с посебним правилима особите sдравице при
раsлиuитим гоsбама: поводом венuања, крштења, смрти, па uак и посебан наuин нарицања sа мртвима,
о uему ћемо дати исцрпније аналиsе у другом делу ове студије, који ће се односити на српско ведски
континуитет јеsика, традиција и дуxовног блага.
Hеупућени странци би паштровски наuин нарицања несумњиво окарактерисали као грuки.
Vтолико више је поже¬но, да се напише једна упоредна студија, uак и у оквиру већег броја мањиx
моногра]ија, како би се, после више од века и по, могло докаsати иsрастање славне грuке културе на
прасловенским теме¬има. Tако би се једном sаувек иsдвојило оно што је прасрпско од грuког, да се
више не би понав¬але онакве грешке какве је uак правио и један про]есор Hаsа Kостић, тврдећи у
малој расправи "Bегош и антика", да Cрби све што имају, дугују Iрцима. Mеhутим, већ до сада доста
пута поменути Cипријан Pобер, један од ретко великиx поsнавалаца и обожавалаца српске нације, је
недвосмислено иsраsио, да се грuки обиuаји, веровања - другим реuима - цела њиxова митологија, може
раsумети само преко скупа словенскиx одлика... Иsгледа, да инаuе веома ревносни и с великим
смислом sа систематски и плански рад про]есор Kостић, није у потпуности проуuио дела овог
]ранцуског слависте. Kао писац овиx редака, осећам потребу да то uитаоцима саопштим, јер не би
било достојно да ћутке преhем преко тога, колико дугујем овом веома уuеном uранцуsу, који је у своје
доба служио као пример уsорног живота, о коме су највеће лиuности говориле и писале с поштовањем.
Bегово становиште у односу - да тако кажемо - на самоникле вредности српскога народа, било је
потпуно опреuно ставу uак и једног иsнад свега добронамерног про]есора Kостића. Mислимо, да то
долаsи отуда, што је Cипријан Pобер у sападној Eвропи тек крuио путеве славистици, а како у његово
доба још није било иsвитоперениx идеја, нпр.једне Iерманске школе и њене о Cловенству
]алси]иковане науке, његову инаuе кристално uисту логику у sак¬уuивању није имало шта да помути.
б+ =АПАА?Е " &?И=И -'О- В"&А ДРА@&ОВИ$А
Hретxодном тексту додаћемо и цитат иs књиге једног нашег савременика, младог српског
књижевника иs Xерцеговине, Bука Драшковића. Oн у свом делу "Hож" у облику романа прикаsује
xрватски геноцид над српским жив¬ем у Xерцеговини, па уsгредно, од стр. 117-119, прикаsујући
раsговор својиx јунака, пише:
"Tо исто, што ти сада мене питаш, питао је мога пранhеда, Hиколу
Fожовића, неки xоландски путописац, равно прије стотину година.
Hриsнао је уuтиво, да ни у прошлости, ни у садашњости не види
уsрока тако прекомјерној једној гордости... нашег малог и сиромашног
народа. Xоланhанину је преводио мој роhак šуба Hенадовић. Eво,
ово је књига. Oбјавио је у њој тај сусрет и одговор мог пранhеда Hиколе...
Hроuитаћу ти на прескок оно најважније:
Иsвор овог народног поноса, кад не можете да наhете у садашњости,
ни у поsнатој прошлости, а некаквог уsрока мора имати, онда морате
31
потражити у непоsнатој прошлости, у оном времену, кад су се сва
словенска племена sвала општим именом CPFИ, односно COPAFИ, што
sнаuи - COFPATA и COšVДИ. Tо се име славило и владало великим
sем¬ама много прије него што су на овом свијету постала имена: uранцуs,
Eнглеs, Xоландеs. Tада кад су дошли у додир са Iерманима поuела су се
та племена наsивати Cловенима, јер су могли меhу собом словити, говорити,
док су оне друге, с којима се нису могли раsумјети, наsивали Hијемцима
јер су sа њиx, sаиста, били нијеми и мутави... Hа и само њиxово име Iермани
права је српска ријеu, јер оsнаuава оне ¬уде, који немају куће, него живе
под грмом. Iермани и грма¬и то је једна иста ријеu... Cјеверно море и данас
се sове Fалтика, велико јеsеро у Vнгарији sову Mаhари Fалатон, а то је
српска ријеu "блато"... Hрногорци и данас своје Cкадарско Jеsеро не sову
друкuије него Fлато... Hоследња жена која је на обалама Fалтика нашим
јеsиком говорила, умрла је 1461. године у једном селу, недалеко од оне
вароши, гдје се Fиsмарк родио. И сваки Hијемац увјерен је, да је Fиsмарк
потомак српског народа...
Kатарина II, највећа царица руска, роhена је у Bтетину и кад је у
прошлом вијеку доведена sа руског престолонаследника у Mоскву, Pусима
не бијаше мило, па тадашњи московски историци, да би је омилили руском
народу, писали су и докаsивали, да Kатарина није Hјемица, него права
Cрпкиња, јер осим тога, што се родила у старим српским sем¬ама и њена
]амилија се још sове CEPFCT. O томе је недавно и "Reœue des deux mondes"
опширно писао... И тако, иsвор овог народног поноса можете тражити у давном
времену, кад је Bиден, данашњи Fеu, био вендско-српско село™ кaд је Fерлин,
на бр¬авој и мутној Bпреји, био њиxов брлог, гдје су држали и xранили стоку,
кад је Hиписка, данашњи Hајпциг, био њиxов олтар, гдје су под гранатним
липама, славили бога Hеруна, што небом управ¬а - онда, када су Hијемци у
Xулди обожавали жабу. Bелико њиxово царство у Mоравској спомиње се као
нека басна. Kад су историци uули и први пут sаписали српско име, може бити,
да је онда тај народ у својој дубокој старости иsнемогао и поuео опадати.
Bегову велиuину, која је била прије историје давна прошлост, као море
- потопила је. Oстао му је понос, јунаштво и неодо¬ива тежња ка велиuини.
C тим ће и пос¬едњи Cрбин лећи у гроб...
Cве бива по sаконима природе, а они су таuни и строги: ни птица преко по¬а,
ни sвијеsда преко неба не може по својој слободној во¬и полетјети све док иx
неки sакони на то покрену. Vниверsум нема никаквог другог посла, него да те
sаконе врши. Hо томе онај што у опанцима uува коsе крај Дурмитора, држи да је
његов народ први на овом свијету, и он то не мисли ни иs глупости, ни иs мудрости,
него само по природним sаконима своје вријеже!"
Допустићу себи, да предњим примерима додам на овоме месту сасвим у поuетку овога дела
наведено сведоuанство моје Mајке, по коме су наши преци - с њене стране - били жите¬и Fалкана
сасвим сигурно још у другој половини uетвртог века пре Xриста, тј. у доба Aлександра Bеликог, када
су истреб¬ени последњи лавови на Fалканском Hолуострву.
A колико би тек било потребно да се аналиsира Hвијићева студија "Fалканско Hолуострво -
геогра]ија становништава", с обsиром на данашњу рак-рану на телу српске нације. Hвијић је био
науuник-песник. Tреба се само sадржати бар само на поuетку његовог описа Kосова
16
:
"Kосовски баsен је sнаменито геогра]ско подруuје. Vсред пространиx,
таласастиx равни, полако вијугају споре реке. Oкружавају га високе
32
планине: Bар-Hланина и Hроклетије с оштрим и uипкастим врxовима
попут Aлпа. Iотово са сваке таuке Kосова отварају се широки xориsонти.
Tло је саuињено од дебелиx слојева плодне sем¬е: на падинама високиx
планина пружају се недогледни пашњаци. V току већег дела године
косовско небо је светло и ведро, а таква природа је имала веома јак утицај
на ¬уде, који ту живе. Hикога нема на Kосову, ко не би поsнавао имена
најуда¬енијиx врxунаца. A све то долаsи до иsражаја у епским песмама.
Hи у једном другом епском циклусу народниx песама топогра]ија великиx
области није представ¬ена с толико таuности и јасноће, као у Kосовском.
Oд свиx области Fалканског Hолуострва, Kосово је историјска област,
која је по успоменама на прошла времена најбогатија. Hајвећи број лепиx
цркава и манастира старе српске државе ту се налаsи. Iраuаница, Деuани,
Fањска, Hећка Hатријаршија, итд, Tу је и Hриsрен, престоница цара Душана,
Hриштина и Hаун-Hо¬е, престоница кра¬а Mилутина, па Hово Fрдо,
најважнији рударски центар српске државе Cредњега Bека. Иsмеhу Hаба и
Cитнице надаsи се Mаsгит-Hо¬е, на коме се одиграла Kосовска Fитка,
одакле се види купасто уsвишење 3веuана, блиsу Mитровице, старог утврhења
иs времена Hемањића. Hа крају ове области уsдиже се Bар-Hланина, тако
uесто слав¬ена у српским народним песмама. Hо њој је Mилош Bојиновић,
нећак цара Душана, напасао своја стада. Hа Bар-Hланини, по српским
народним приuама, спава Kра¬евић Mарко, који треба да се пробуди, када
поново буде васкрсло српско царство. Cви се¬аци ове области поsнају све
те трагове старе српске државе, као и све националне традиције од тако
високог моралног sнаuаја.''
"Kосовски дијалект је једино облик екавског, специ]иuан sа Kосово, који се
одликује особито арxаиsмима... "
Eво још једне опаске, којом нас наш науuник одводи до Hор]ирогенитовиx
Cрба од поuетка... Исто тако, када на стр. 431. говори о старој српској основи
македонског нареuја, такоhе пуној арxаиsама, с uим се слаже и расправа једног
од највећиx ауторитета sа српски јеsик, Aлександра Fелића... Oн то исто тврди
и sа жите¬е Fугарске, особито истоuно од реке Искра... не sаборав¬ајући никада,
да стави акценат и на крајеве, у којима се још у његово доба осећала стара
балканска цивилиsација, као, на пр. у uитавој моравско-вардарској области.
Hа стр, 433-ој Hвијић тврди, да Cловени јужне Mакедоније припадају старом
предxришћанском становништву...
Iоворећи о Mијацима и о подруuју око реке Pадике, Hвијић опет подвлаuи
особиту арxаиuност српског јеsика.... Bише пута у току свог дела, наш писац
говори о "важној асимилацији"
17
најстаријиx Fалканаца, Tраuана, што је по
његовом уверењу играло важну улогу при ]ормирању типова у псиxиuком,
карактерном и дуxовном смислу... "
16. - Oвде се ради о ]ранцуском преводу тог дела: La Peninsule Balžanque - Geographie humaine, avec 31
cartes et croquis dans le texte et 9 cartes hors texte. - Librarie Armand Colin, Paris, 1918.
17. -... као, на пр., на стр. 472.
Hо Hвијићу је тај "словенско-траuки амалгам" имао далекосежне последице у односу на
а]инитет, или антагониsам иsмеhу појединиx области... A стари траuки елеменат, Hвијић у то не
сумња, био је пресудан и sа ]ормирање раsниx нареuја српског јеsика. A ако су стари Cловени
-Tраuани, односно Cрби -Tраuани ишuеsли са историјске поsорнице и са европског тла како је онда
могуће да се протумаuи овај јеsиuни ]еномен, који не може да се оповргне? Kако би се могао
33
протумаuити uак и уs претпоставку, да суTраuани у VII веку били малобројни, особито стога, што наука
допушта, да је бугарски де]ормисани српски јеsик, који су малобројне аsијатске придошлице усвојиле
од арxајско-словенске, одн. арxајско-српске масе, која на балканском простору може да се сматра
аутоxтоном? A да је та "словенска маса" стварно била арxајска у uасу доласка групе Cрба на Fалканско
Hолуострво у VII веку по Xристу, не понав¬а то само наш науuник у своме делу (passim), већ и неки
други веродостојни аутори, као на пр., најуuенији uовек свога времена, јерменски историuар Mојсије
Xоренски, о uему ће бити више говора у глави посвећеној њему.
Bто се тиuе Jована Hвијића, напоменућемо још, да - иако није био лингвиста, он је, sаxва¬ујући
свом дубоком проницању у догме које је иsуuавао, долаsио до sаuуhујуће исправниx sак¬уuака. Tако,
говорећи на стр. 225-ој споменуте расправе о првобитној конструкцији балканске куће он нас тиме и
неxотице упућује на ведски иsраs, који се односи на тај појам... Hри томе остајемо sапањени над
uињеницом, да нико од науuника санскритолога није никада дошао на помисао, да стави под исту лупу
јеsик ведског и српског народа.
Tако можда Bакернагел Jакоб (Wacžernagel Jažob)
18
, опште приsнати ауторитет на по¬у
лингвистике, никада не би кроs своје радове оставио поруку, да ни једна ведска реu до нас није стигла
неосакаћена и неиsоблиuена. Mиш¬ења смо, да је ситуација на по¬у санскритологије таква, што Bеде
нису аналиsирали, интерпретирали и преводили српски науuници иs раsлога, о којима ћемо посебно
говорити у другом делу ове студије. Hо није само то у питању, јер данас, када раsне науuне гране
цветају свуда на нашој планети, па uак и у некада најнепоsнатијим и најsаосталијим деловима света, на
жалост, београдски Vниверsитет нема катедре sа санскритологију. Tако и долаsи до тога, да сви други
uесто ваде и uупају корење, који би - неговано преданом и паж¬ивом српском руком, доносило посебно
драгоцене плодове sа успостав¬ање истине о српској нацији.
18. -1853.-1938.
Hа да на претxодну напомену надовежемо још једну, преко које би био

греx, да се преhе ћутке.
Jедино sаxва¬ујући томе, што рекосмо, може да се догоди, да на Kонгресу "Tракологије" у Cо]ији,
Fугарин Bасил Mаринов - пред присутним странцима, који, што је сигурно у односу на њиxов највећи
број, о српском јеsику ништа, или скоро ништа не sнају устврди да је:
"...северно-бугарска реu OHИBAK, OHИHKA,
постала од старобугарске реuи OHAHAK..."
Да је на београдском Vниверsитету створена катедра sа санскритологију, до овако
неприxват¬ивиx тумаuења никад не би могло да доhе!
19
19. -—hracia, II., Prunus Congreessus Studiorum —hracicorum, Academia Liтteranуm Bulgarica, Serdicae,
1974., p™205.
V поглав¬у о Kаsимиру Bулцу иsносимо исту ту ствар у веsи са Bиптарима и Aлбанцима уопште,
који су иsопаuили огроман део српског лексиuког блага, присвојивши га, а да - колико sнамо бар све до
најновијиx догаhаја - српски лингвисти никада нису тај проблем свестрано иsуuавали. uињеница, да се
увек ради о "поsајмицама", "отуhивању", или - по про]. Kостићу - о краhи јеsика само у једном правцу,
тако да српски јеsик постаје својином придошлица, сама sа себе јасно говори, да такав uин може да се
иsврши само у односу на староседеоце, од којиx странци најпре уuе наsиве у веsи са обрадом sем¬е и
гајењем стоке. Hо као што рекосмо, то смо обрадили у каснијим, посебним поглав¬има.
И само још једна кратка напомена о отуhивању јеsика у једном смеру. Kако су придошлице
готово иск¬уuиво само мушкарци, који се појав¬ују као освајаuи, пренос јеsика се врши преко жена
домороткиња... Hри овоме се сетимо uувене и уметниuки овековеuене "Oтмице Cабињанки". Децу
мајка уuи да говоре и у томе лежи к¬уu иsвесниx до данас необјашњениx појава на јеsиuном плану
34
нашег континента... Bидећемо у наставку, како је то тврдио и мудри Hлатон, рекавши у једном од
својиx дијалога, да су још у његово доба у Iрuкој жене "варварке" говориле "варварским" јеsиком,
будући да је жена уопште уsев конsервативнија и као таква бо¬и uувар традиција од мушкараца...
Bраћајући се, дакле, још једном Hвијићу, можемо да установимо, да је он као uовек с науuним
смислом дошао до sаним¬ивиx открића о старости српскога народа. Hпр., на страни 290-ој свога дела
"Fалканско Hолуострво" у ]ранцуском преводу, он пише следеће:
«La SLAVA est avant tout la Iete des an - cetres™ elle commence
par une ceremonie religieuse au cours de laquelle le pretre evoque
le souvenir des aiеux et prie pour eux... Ce sont la des coutumes
revеlatrices de 1'ame dinarique. Le plus grand souci pour une Iamille
estd d'avoir un descendant pour la perpetuer et celebrer la SLAVA™
c'est une honte que d'etre un UGASNIK, un "eteigneur" sans
enIants de sexe masculin...
Outre cette union intime et tou•ours vivante avec ses ancetres
directs, l'homme du typc dinarique se sent proIondement lie a ses
ancetres nationaux™ il se considere comme Iaisant partie d'une lignee
encore plus vieille et plus celebre: celle de ses rois ou tsars, de ses
heros celebres, des grands chevaliers... "
Tо sнаuи:
"CHABA је пре свега праsник предака: она поuиње једним верским обредом,
у uијем току свештеник приsива успомену на претка и моли sа њиx... Tо су
обиuаји који откривају динарску душу. Hајвећа брига sа једну породицу јесте,
да има мушког потомка, да би се овековеuило одржавање CHABE™ бити VIACHИK,
то је срамота, "угасилац" беs мушког порода...
Oсим ове присне и увек живе веsе са својим непосредним прецима, uовек
динарског типа се осећа дубоко повеsаним са својим националним прецима:
он сматра да припада једној још старијој и још славнијој лоsи: лоsи својиx
кра¬ева и царева, својиx славниx јунака и великиx витеsова... "
И ведски uовек иsнад свега штује своје претке. И он у xимни, ˜˜˜ књ.1, управ¬а своје реuи
sаштитнику свога кућног огњишта и sаsива, управо као Cрбин у наше доба, када диже у славу:
"3аsивам те тебе иs твог древног боравишта, тебе, који си услишио
већ толико молитава, тебе кога је некада мој отац sаsивао!"
Или - и ведски домаћин као и Cрбин домаћин нашега времена, моли sа мушко потомство
20
:
"Донеси нам свако иsоби¬е! И доведи нам богове будне још од sоре!
Tи си, Aгни (Fог огња) uасни гласник, носилац милодара, коњаник,
који управ¬а жртвама. 3дружен са 3ором, подари нам велико оби¬е,
уs снажна мушка uеда...!"
20. - Xимна ˜I,4. у истој књиsи.
Oву тему ћемо опширније и исцрпније обрадити у другом делу наше студије, већ сада уs
напомену, да би само овом предмету могло да се посвети неколико посебниx моногра]ија. Kолико смо
видели по раsним прируuницима, о српској слави се што-шта нагаhа и писци се домиш¬ају, да јој -
свако на свој наuин да неко, углавном xришћанско тумаuење. Tу и тамо по неко се досети, да је то
обиuај иs паганскиx времена, али нико још није тај у данашње доба јединствени и иск¬уuиво српски
35
обиuај, CPHCKV CHABV, довео у веsу са Bедама. Hосле дугог рада и упореhења, ми данас можемо да
тврдимо, да је српска слава само нови облик BEДCKE ЖPTBE, док српска ДИ3ABA V CHABV по
садржају дословно одговарају најстаријим ведским xимнама. Да је Jован Hвијић данас у животу,
уверени смо, приxватио би ово у неку руку - обнов¬ено Mилојевићево уuење о постојању врло
дубокиx веsа иsмеhу ведског uовека - опет наглашавамо: иs времена најстаријиx Bеда! - и данашњиx
Cрба. Kао што управо видесмо - и ведски uовек моли sа бројно мушко потомство, певајући xимне, које
су се преносиле са оца на сина, а у слуuају, да једна ведска породица није имала мушке деце, то се -
управо као и у српској кући - сматрало проклетством и каsном богова, будући, да се тиме гасила
жртвена ватра, која је такоhе прелаsила на сина, управо - као што још и у наше дане славска свећа
прелаsи у српском дому од оца сину...
Tако је, дакле и Jован Hвијић
21
, споменувши у оквиру својиx етногра]скиx раsматрања српску
славу, управо као и Hор]ирогенит, отишао "до поuетка", но као и виsантијски цар, не сxвативши домет
тога иsраsа... A тај домет ће нам бити јаснији у другом делу ове расправе, која ће бити посвећена
постојању континуитета у односу на јеsик, традиције и дуxовно благо поuев од епоxе Bеда, па све до
савремениx Cрба.
21. - Hвијић, науuник, али срцем песник, у својој науuној студији о Fалканском Hолуострву, дотакао се
готово свиx проблема, који се односе на Cрбе. Tако, на стр. 94-ој овог свог дела, у белешци, доноси
миш¬ење једног поsнаваоца српског средњевековног сликарства, uранцуsа, Iабријела Mије-а (Gabriel
Millet). Hишући о старој српској уметности (L'ancien art serbe - Revue d ' An ancien et moderne des deux
Mondes - Pans, 1917.), Mије је овако оцењује: ( "Cрпска уметност надилаsила је виsантијску по смелости
њениx концепција, по броју и по велиuанствености споменика. Kако год да српски уметник раsвија свој
план, или своју теxнику он ствара оригинално дело. Cрбин кида с уuеном и снажном равнотежом
Bиsантије. Oн xоће црквени брод дужи, сводове више, стране пространије, а веsе гипкије, раsлиuите
комбинације и непредвиhене е]екте. Hре свега, он је управо он сам уграhујући у арxитектуру оно, што
осећа у својој души смелост и понос." O српском сликарству свога времена Mије пише: Hишта не
проиsилаsи иs анонимности и највећа уметниuка дела имају своје мајсторе. Cрби су стварали. Дело
сликара Hагориuана може да буде упореhено с делима Cијене. A поједина уметниuка дела носе имена
владара, као, на пр., Fогородица иs Cвете Cо]ије у Oxриду, на којој је sаписано име Kра¬а Mилутина.
Hајбо¬и историuар Jужниx Cловена, K. Jиреuек (Држава и друштво у средњевековној Cрбији, I-
III, Fеu, Aкадемија Hаука, 1912.-1914.), даје следећу карактристику српске државе: "Bто се тиuе
националног богатства, Cрбија је, особито у време иsмеhу 1282.-1355. г., била јаuа од својиx суседа, од
Bиsантијског царства и Fугарске". "Cредњевековна Cрбија није била конsевативна држава. Hапротив, она
је остварила напредак и новости у праву, администрацији и у националној економији. Oрганиsација
државе и њене правде били су својствени, особито у поuетку, приближавајући се пре институцијама
централне и северне Eвропе, него Bиsантије". (I, стр.3.)
в+ ."РА ДА'И%И$ И СР/И ОД ПО%ЕТ&А

3а великог ]илолога и про]есора Bелике Bколе, Tуру Даниuића, (1825., 1882.), Cтанојевић
каже, да су му реuниuка дела од трајне и непромен¬ивe вредности. Hо Cтаноју Cтанојевићу, Даниuић
је био необиuно поуsдан у одреhивању материјала, да је радио беспримерном sаинтересованошћу и
вредноћом и да је иsнео на свет веома много материјала, тако, да ће sнатан део његовиx радова остати
sа сва времена. Fелић, који је написао овај xвалоспев sа Cтанојевићеву Eнциклопедију, sавршава га на
следећи наuин: -
"Cвојим радом и својим способностима Даниuић sауsима
прво место меhу свим испитиваоцима српског јеsика ".

Hа ипак, упркос толиким лепим реuима, о неким Даниuићевим поставкама се уопште није
водило раuуна - sато, што су се примале туhе. Hије нам поsнато, нпр., да је ико у наше доба уsео у
36
обsир следећи Даниuићев sак¬уuак у веsи с Kонстантином Hор]ирогенитом, који је иsнео у свом
"Pјеuнику" под "Cеоба Cрба", где он каже:
"Hор]ирогенит мијеша етногра]ске и политиuке границе. C његовијем
приповиједањем не слажу се ни особине нашег јеsика..., а све се то може
тумаuити само на следећи наuин:
- или се Cрби преселише на Fалкан много прије VII вијека и тад све
што каже Hор]ирогенит само је иsмиш¬отина...
- или се Cрби преселише онога вијека са сјевера на југ, али овдје,
нашавши већ насе¬ене Cловене, с њима се помијешаше и иsгубивши
свој јеsик, а нашавши њиxов, дадоше им своје име, баш онако,
како се sбило с ]инскијем Fугарима у Fугарској и с германскијем
Hангобардима у Hомбардији".
V нади, да ће се горње две таuке уsети једнога дана као предмет нове студије с ци¬ем
рашuишћавања отимања српског јеsика sа јеsик Xрвата, ми ћемо овде - с тим у веsи - да дамо реu писцу
једног uланка у "Oргану Cрпске Hародне Cтранке", који је носио наsив "Cрпски Hист". Tај лист је
иsлаsио 3адру, а његов број којим се ми овде бавимо - јесте 6., година ˜˜IV, од 6. (19. ]ебруара 1903-г.
Tекст uланка, који овде желимо да наведемо, писан је свега 21 годину по смрти Tуре Даниuића и
сасвим је могуће, да је његов аутор Tуру Даниuића и лиuно поsнавао. Oде¬ак, који ћемо на овом месту
да цитирамо у потпуности, уместо сваког нашег коментара о једном одвише тешком болном проблему,
носи наsив "Даниuић и Xрвати" и он гласи:
"Hрви ре]орматори xрватске књиге, šудевит Iај и његово друштво уsели
су српски народни јеsик sа литерарни јеsик Xрвата иs мотива претежно
политиuкиx, али нијесу никада порицали, да је то српски јеsик. Oни су се
надали, да ће оба племена, српско и xрватско, усвојити илирско име, као
опште народно, и да ће се послије по себи српски јеsик проsвати јеsиком
илирским. Tоме се предлогу Cрби не могоше приклонити, јер им је народна
индивидуалност била сувише иsражена, а политиuке и културно - народне
традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Xрвата, преко ноћи
одрећи своје националности. Oдрећи се имена народног и јеsика свенародног,
може само народ беs историјске свијести.
Hо примјеру српском, пошто је мисао о Илирству пропала новија
генерација xрватска поuела је да се одушев¬ава sа Xрватство. Tу им је сад као
наруuен дошао у 3агреб Tуро Даниuић. Hошто су xрватски прваци иsмамили
од њега пристанак, да српски јеsик наsове и xрватским, они се послије тога нису
само на томе sауставили, да га тако наsивају у границама свога племена,
него су га поuели наметати и Cрбима у Tроједници и инаuе, докле допире власт
аустро-угарска.
Kолико је sа препороhај xрватског имена sаслужан šудевит Iај, који је
кајкавштину sамијенио јеsиком српским толико је исто sа тај препороhај
урадио и Tуро Даниuић, велики ]илолог српски, коме Xрвати треба да
подигну споменик, јер је он више него икоји Xрват уuинио, да се оснује
велико Xрватство.
Да је Tуро Даниuић био и политиuки обраsован uовјек, он би био
проsрео у политиuке тежње ониx Xрвата, који су око њега облијетали™ а да
је имао и дово¬но sдраве националне себиuности, он би Xрватима ово рекао
био:
«Jа нијесам властан прекрштавати име јеsика, који је крштен прије
37
више xи¬ада година. Aко је вама по во¬и било да примите српски јеsик
sа вашу књигу, онда немате уsрока да се либите ни од његова имена. Jер,
као што Fелгијанци и Bвајцарци, или као што Aмериканци, који говоре
енглески, или шпањолски нијесу престали sвати се Fраsилијанцима, или
Aмериканцима, тако исто и ви Xрвати нећете престати бити Xрвати, ако
поштујете име јеsика, који сте усвојили...»
Oно што је уuинио Tуро Даниuић, не би никад уuинио један Bук
Kараuић, или један Mиклошић.
И не би, доиста. Даниuић је sа братску ¬убав, sаборавио прави
наsив својег роhеног јеsика. Да браћу sближи, наsвао је свој јеsик
"xрватски, или српски". Kад би Даниuић сада којом срећом устао и кад
би видио, у што се иsвргла његова мука и његово настојање,
BJEuHOCT FИ MV KPATKA FИHA ДA CE 3A TO HOKAJE"
22
22. - uини нам се, није на одмет, да на овом месту привуuемо пажњу uитаоца на две ствари, које се
потпуно логиuно надовеsују на управо иsнето: Hонајпре - при уласку у велику радну дворану париске
Hационалне Fиблиотеке, у којој се свуда наоколо, а и кроs саму средину, налаsе прируuници, доступни
свакоме, ко има доsволу sа улаs и sа рад у тој сали, при уласку у њу, дакле, одмаx с десне стране, на дну
једне полице пуне раsниx реuника, лако се одмаx препоsнаје и тsв. Даниuићев "Pијеuник..." Hоsнаваоц тај
реuник лако може да препоsна меhу мноштвом другиx. Mеhутим, када - стојећи проuита "Pјеuник
xрватског...", итд., постане му xладно око срца. Hе верујући сопственим оuима, uовек се и неxотице сагне,
како би могао да проuита иs највеће блиsине, шта још пише на корицама. И какво ли мора да буде
раsоuарење sа сваког ко бар донекле поsнаје историјат, како про]есор Kостић реuе - "краhе српског
јеsика"! Jер на корицама, испод онога "Pјеuник xрватског..." сасвим ситним словима пише: "...или српског
јеsика". Данас, у ери откривања космиuкиx sакона и подвргавања њима, ¬уди uесто не поштују
најосновније моралне вредности, које би морале да вреде у односу на све што се sбива на нашој планети!
Tе би Tури Даниuићу уистину веuност недово¬на била да се покаје sа све своје добро, sлоупотреб¬ено с
толико беsобsирности!
Друга наша примедба односи се такоhе на слуuај иs исте Fиблиотеке и sа њега треба да се sна,
како би се исправио, uим се sа то прва прилика укаже. Испод споменуте велике радне дворане, налаsи се
сала с картотеком и с каталоsима, Tу, иsмеhу осталога, постоји и отсек, где могу да се наhу сва
обавештења, на пр., о делима штаманим ћирилицом. Kада сам - има већ доста дуго - открила, да се меhу
руским, бугарским, македонским, итд., именима не налаsи и српско, полаsећи од већ давно установ¬ене
поставке, да је српско писмо ћирилица, sатражила сам састанак с једним од највећиx ауторитета ове
високе установе ]ранцуске Pепублике. Kада сам уложила протест, што се меhу именима народа, uије
писмо је ћирилица, не палаsи и српско име, она особа ми је с uуhењем уsвратила: "Tо не sависи од нас.
Tо не одлуuујемо ми. Hалог sа то је дошао иs Fеограда". Иsвинила сам се и напустила кацеларију беs
реuи, питајући се: "Kо је иs Fеограда дао такав налог? V uије име и у uијем интересу?" Данас је тај
одговор већ прилиuно јасан.
г+ ПОТ&РЕП(Е?Е СИПРИ!А'А РО/ЕРА
uудновато је, како је олако приxваћено гледиште о некаквој "великој српској сеоби" у VII веку
по Xристу, с обsиром, да има толико докумената и сведоuанстава, која говоре против тога, 3бог тога је
огорuен uак и један uранцуs, слависта, Cипријан Pобер (Syprien Robert), који - пошто је рекао, да
германски uранци нису успели да наметну свој германски јеsик латиниsованим Iалима, конаuно су
приxватили оно, што је данашњи ]ранцуски јеsик, да би одмаx на то надовеsао:
"3ашто да се претпостав¬а беs докаsа, да је у Илирији реsултат био сасвим
супротан и да су северни словенски освајаuи уuинили, да старо-седеоци
sабораве свој стари јеsик? Hије ли много природније, да се допусти, пошто
има толико сведоuанстава у прилог тог миш¬ења, да су већ Илири били
38
Cловени, да су они већ пре инваsије говорили словенским јеsиком и да стога
њим говоре још увек?...
Hитаће ме можда, како је могуће, да живећи већ пре Xриста на грuким
границама, Cловени нису споменути ниједан једини пут код грuкиx писаца?
Oдговарам (на то), да је име Cловен новијег порекла и да је оно - иsгледа
следило наsивима Bенд и Cрбин™ дошло је до иsражаја на xи¬аду наuина,
да име Bенд у антиuко доба није било непоsнато™ што се тиuе имена Cрбин,
на грuком"Cербос", Pим¬ани су га иsгледа - врло добро поsнавали ако је
истина, да су они од њега направили "сервус", тј. "роб".
Vосталом, поsната је ствар у току uитавог антиuког доба, да се у
историји спомињу само имена и дела освајаuа, беs бриге о sароб¬еницима.
Tај обиuај може да да објашњење, sашто је - sа време крвавиx ратова
Tрајановиx, Децијусовиx, Iалусовиx, Xостилијевиx, као и више другиx
Hеsара на Дунаву - увек само говор о Cарматима. Mеhутим, треба да верујемо,
да су се под именом Cармата Cловени борили врло дуго против римскиx
легија, док најsад нису провалили у империју под својим именом... "
23

23. - Le Monde slave, tome II, pp.67.-68.
Hо нашем скромном уверењу, сваки текст Cипријана Pобера има свој sнаuај и своје место у ниsу
докумената, сабраниx sа ову студију. а сваки од њиx sаслужује да буде прикаsан и у оригиналу - било да
се ради о uитаоцима, који воле ]ранцуски јеsик, било пак да се ради о истраживаоцима, који сматрају, да
им је иsворни јеsик Cипријановог дела неопxодан sа да¬и рад. Cтога и овог пута доносимо одговарајући
оде¬ак у целини:
'"Pourquoi supposer sans preuves qu'il y eut dans Illyre un resultat tout contraire, et que ce Iurent les
conquerents slaves du nord qui Iirent oublier aux indigenes leur ancien idiome? N'est-il-pas beaucoup plus
naturel d'adinettre, puisqu'il y a tant de temoignages en Iaveur de cette opinion, que les ILLYRIENS E—AIEN—
DEJA SLAVES, qu'avantl'ere des invasions, ils parlaient de•e slavon et que c'est pour cela qu'ils le parlent
encore? On me demandera peut-etre comment il se Iait qu'ayant habite des avant Jesus-Christ a la Irontiere des
Grecs, les Slaves ne soient pas une seule Iois mendonnes dans les anciens auterus heUeniques? Je reponds que
le-nom de SLAVE ES— UN NOM COMPARA—IVEMEN— PEU ANCIEN qui semble avoir succede aux noms
de Vende et de Serbe™ il est demontre de mille maniere que le nom de Vende n'avait point ete ignore de
l'antiquite™ quant au nom du Serbe, en grec "SERBOS", les romains paraissent ne l'avoir que trop connu, s'il est
vrai qu'ils en aient Iait leur mot "servus". Enoutre, on connait usage de toute l'antiquite de ne mentionner que le
nom et les actions des maitres, sans s'inquiter des esclaves™ Cet usage peut expliquer pourquoi dans les
sanglantes gueres Iaites par —ra•an, Decius, Gallus, Hostilianunus, et plusieurs.
Fудући, да је Cипријан Pобер споменуо наsив CAPMATИ, па одмаx sатим CHOBEHИ, да се овде
сасвим кратко осврнемо на оба та имена.
C обsиром да о имену CAPMAT, као и о каснијем имену CHOBEH треба да се напишу посебне
моногра]ије, ми ћемо у овом тренутку само да напоменемо, да се највећи број слависта слаже у једном
тврhењу: име CAPMAT, иsоблиuено је од CAPFAT, тј. од имена CPFИH, које странци углавном не могу
да иsговоре, sбог њиxове немогућности, да гласу -P- дају у овом положају вредност вокала. Hо свим
тим истраживаоцима ту грешку су првобитно направили Iрци и Pим¬ани, а од њиx је она прешла и
другима.
Bто се тиuе каснијег - општег и sаједниuког имена CHOBEH, CHAB, или CHABJAHИH - о томе
се, на раsним местима, много расправ¬ало и колико нам је поsнато - до дана данашњега се није успело,
да се о њему донесе једногласно миш¬ење. Kасна појава тог имена иsаsвала је велику историјску
sбрку, пометњу и sабуну, па би и у том смислу требало још много рада истраживања и упореhења, како
би се дошло до најверодостојнијег sак¬уuка.
Cипријан Pобер је - иsмеhу осталог- настојао, да и sа опште и sаједниuко словенско име наhе
најједноставније и најлогиuније објашњење. Oн, на пр. раsлаже ту ствар на следећи наuин:
39
Hоsнато је, да се многа српска лиuна имена sавршавају са -слав, као Mиро-слав, Hрво-слав,
Kруно-слав, итд. Hо њему, када су Pим¬ани sавојштили на балканске Cрбе, па победивши иx, многе
одвели као робове у Pим римски граhани су по први пут uули наведена и њима слиuна имена. Oд тиx
имена они су уоuили само оно крајње -CHAB, па не раsумевајући смисао, они су га иsједнаuили да
својим иsраsом "sclavus" ÷ "роб". Tиме је створена још већа sабуна, која влада до дана данашњега. Tа
sбрка би једном новом студијом морала да се оконuа, како би се конаuно стало на крај увредама против
целе једне расе sбог једне несxваћене реuи!
Искористићемо ову прилику, да иsнесемо јединствено тумаuење имена CHOBEH, које је иsнео
Mилош C. Mилојевић, у тому I својиx "Oдломак српске историје". Hа жалост, тај истраживалац с
великим смислом sа науuни рад, uија је библиогра]ија обимна, није прециsирао, одакле је уsео ово
сведоuанство. Hо беs обsира на то, оно је веома интересантно, утолико више што се налаsи у контексту,
који носи пеuат високиx етиuкиx сxватања нашег историuара. Cамо на основу тог одломка можемо да
уврстимо Mилојевића у најстрожије, најоштрије и најнемилосрдније критиuаре прослав¬ениx Iрка,
uије налиuје - по њему - не иsгледа ни мало славно... већ поuев од ониx дана, када су као дош¬аци
искористили до крајњиx граница атиuке староседеоце, да би им потом - uесто преварама - онемогућили
опстанак и силом иx отерали да¬е, у унутрашњост sем¬е... V иsвесним делима иs прошлога века
говори се о тим прастановницима Iрuке, који су се - прогоњени на најокрутније наuине од Iрка -
склањали по шумама и планинама попут гоњениx животиња. Mилош Mилојевић је, упркос огромном
временском раsдоб¬у, које је делило његово и наше доба од оне давне прошлости, патио - као да су се
њиxове трагедије одигравале пред његовим оuима. Cледећи његов одломак,
24
у коме се говори о имену
CHOBEH, као и о страдањима Cрба уопште, то понајбо¬е илуструје:
"Kлеарx... погодио је се са Kиром, да му наврбује неколико тисућа Iрка
у војску и пошто је сабрао sнатан број, а да би га науuио "војеном искуству
грuком", нападне на славенска племена, која је убијао, арао, палио и тд.
и то славни писац елинске премудрости, Kсено]он наsива: "Oн је се тиме
прославио и уuинио највеће добро грuком народу! "Tај је се...sаиста
прославио™ но с друге стране - са стране FE3IHABšA. Oн је, као и
сви ДO и HOCHE њега, уxваћене Cлавене реsао живе на комадиће и ове
раsдавао својим иs мушког арема иsишавшим војницима, само да би иx
науuио војеном искуству и оxрабрио. Hо нису само овакви то радили,
као што је био овај прослав¬ени муж™ него су и сви прави ¬уди Iрuке
то радили, па и све државе њиxове. Tако је радио Aлкибијад, Mилтијад,
uокион, тако Kимон, KOJИ JE OTEO OД CTPVMИuAHA CBE 3EMšE,
sаселио иx грuким sликовцима, Cтрмениће проsвао "CKHABИMA", тј.
"роб¬ем", откуд је и име CHABEHИH, а sем¬у им CKHABИHИJA.
Oн прогна са острва Cкира све Ду¬ебе итд. Tако су радили сви владаоци
грuки и цео тај народ, ако се тим именом може наsвати оставша uорда
бескућниx беспородиuниx Hиновиx и Pамsесовиx војника. Tако је оно
10.000 Iрка, које поби Aртаксеркс, бегајући иs Asије, свуда и на сваком
месту uинило uуда и покора, да се описати не може. Tако је Дракон
опустошио Mиsије, Tимброн Hидију, Деркулиг Fрегију, а Aгеsилај,
са парским војницима, све остале sем¬е Jонане (тако у књиsи) и остале,
а њиxове пренауuене главе све то прослав¬аxу као најбо¬а дела. Tако су
uинили обраsовани и науuени Iрци, који су били sа српска племена то,
што кондотијери sа европске народе у средњем веку. Oтуда је у светом
xилиндарском рукопису написано ово:
"OšE BEHИKИJA FJEДA OД HVKABAIO POДA IPuCKAIO!"
40
A Иродот и остали описали су пропасти српскиx племена у Mалој Asији...
Tакоsвани Jоњани малоаsијски... као бескућници, где год су дошли,
побили су све одрасле мушкарце, старце и бабе оставили sа рад, младиће
стрпали у своје xареме, а жене, сестре и кћери побијениx уsели су sа се...
"Iрuке колонисте, веле Иродот и Hауsанија, пошто освојише Mилет,
побили су све мушкиње, а жене и девојке уsели су насилно sа се". Tако су
радиле просвећене Eлине, а кад ове покорише крвожедни Pим¬ани,
онда опет наступи таква иста и још гора и црња несрећа sа српска племена,
како у Eвропи, тако исто и у Mалој Asији...
Hапослетку... див¬а uорда Oсманлија sауsе и поплави те sем¬е
и малоаsијска српска племена сва се потурuише...»
24. - Mилојевић, "Oдломци...", Tом I., стр. 186.-187.
Cвако, ко није uитао Историју Mилоша C. Mилојевића, не поsнаје историју Cрба! Hолаsећи од
Mилојевићевог дела, крцатог документима, може да се напише стотину новиx томова!
Hосле ове - uини нам се - корисне дигресије, да се вратимо ]ранцуском, слависти Cипријану
Pоберу и његовом миш¬ењу, да су се Pим¬ани још у антиuко доба на Fалкану борили против Cрба.
Hападајући то мирно староседелаuко становништво, они су, дакле, као освајаuи упоsнали српско име и
већ тада су од њега направили CEPBVC, што може веома лако да се објасни у ]илолошком смислу. И
не само у том смислу, па ћемо се у ту сврxу поsабавити интерпретацијом једног Bвајцарца, аутора дела
"Hингвистиuка Hалеогра]ија", по имену Aдол] Hикте (Adolphe Pictet), који даје следећe објашњење:
25
'Le groupe initial 'SR-› etant etranger au latin .... '
t•.
"Hоuетна група (сугласника) "CP- ", будући страна латинском... ",
25. - Pictet, Paleographie Linguistique, Les origines indo-europeennes, —ome I, p. 156.
sато, што "Р" у самом латинском, у јеsицима иs њега проиsишлим, па ни у грuком, ни у германским
јеsицима никада није самогласник, sаxва¬ујући uему је лако сxват¬иво уметање у њу једног
самогласника, који олакшава иsговор. Исто тако, латински није подносио ни спој Р/, те у најuешће
долаsило до промене консонанта / у В. Tај се sак¬уuак особито може направити на основу латинског
глагола "SERVO" uије је sнаuење: паsити, uувати, гледати, одржавати, бити где домаћи, uувати,
саuувати, спасти, иsбавити, што све дословно одговара смислу српског CPF-овати. Oд тог је иsведена
латинска именица SERV-ус, у uасу ]ормирања латинског јеsика је највероватније првобитно имала
смисао: ДOMATИH, IOCHOДAP KVTE, uVBAHAH, FPAHИTEš..., а тек касније, у току историјског
раsвоја догаhаја могло је да доhе до њеног секундарног, да тако кажемо - римског sнаuења.. Да је тако
било, уs пример CPF - CEPF, можемо паралелно да наведемо латинско верт-о, верт-ере, према српском
врт, с потпуно истим sнаuењем као и српски глагол BPT-ети.
Mи се на ову тему враћамо у поглав¬у "Kо су били тајанствени Hелаsги од uијег јеsика су
настали грuки и латински?", а овде ћемо само да наведемо веома sнаuајне sак¬уuке историuара, по
имену P. Ch. Levesque (H. B. Hевек) које је иsложио M. Bолтие (Vaultier M.) у доле наведеном
uасопису:
26

- "Quc la langue slave a Iourni les premiers et les plus anciens elements
de la langu latine...
- Que les aborigenes du Latium ont ete de race slave™
Qu'ils s'y sont etablis a une epoque ou la constitution du langage...
se borna presque a l'expression des premiers besoins."
41
26. - Bulletin des Sciences Historiques, Antiquites, Philologie, Tоmе IV, 1852., pp. 396.-397.
Eво, дакле, и на српском, о каквим се sак¬уuцима ради,.уs напомену, i они потиuу од једног
историuара, који је у своје доба представ¬ао sнатну вредност:
-"Cловенски јеsик је дао прве и најстарије елементе латинског јеsика
- Cтароседеоци Hацијума били су словенске расе™
- Oни (т.ј. Hатини, становници Hацијума) тамо су се сместили у време када се јеsик ограниuавао
готово само на иsраs најпреuиx потреба".
Aко су оваква тврhења потекла иs пера историuара, који је написао историјске студије о Iрuкој и
Pиму, sатим uовека, који је беспрекорно говорио јеsик највећег словенског народа, а уs то је, као и сви
уuени ¬уди онога времена - по свој прилици - говорио и грuки и латински, онда не можемо да сумњамо
у исправност његовиx sак¬уuака. Mеhутим, колико sнамо, српска наука се није бавила проуuавањем
Hевековог дела. O њему су нешто мало писали Hо¬аци, али потпуно недово¬но (у границама нашега
sнања), а да би проблем тиме био исцрп¬ен. Hапротив, иsгледа нам, овај предмет тек мора да се
обради, како би се кроs тај нов и исцрпан рад иsвукло иs таме и отргло од sаборава, све што може да
нам пружи што јаснију слику о истинитој првобитној историји целокупног Cловенства. Cтога смо
нашли sа сxодно, да у белешци, испод текста, донесемо неколико појединости о Hевековој лиuности,
које ће можда sаинтересовати будуће истраживаоце овога подруuја.
27
27. - Levesque (P.Ch.), роhен 1736., а умро 1812., био је историuар и преводилац. 1773.г. Kатарина II. га је
поsвала у Pусију, по препоруци Дидероа (Diderot) да би тамо предавао литературу.
Bративши се у uранцуску 1780., постао је про]есор у ]ранцуској високој културној установи
College de France, после uега је иsабран sа uлана Aкадемије Hаука. 1782.г. је објавио Историју Pусије у
осам томова. 1788.г. објавио је Историју uранцуске sа време владавине првиx пет uланова династије
Bалоа - 1807. иsдао је Kритиuку историју римске републике, у којој долаsи до иsражаја његов веома смео
скептициsам, особито у односу на римске кра¬еве. 1811.г. штампао је једно од својиx најбо¬иx дела
Cтудије о старој историји и о историји Iрuке. Hевек је такоhе остварио више веома цењениx превода
иsмеhу осталиx и превод Tукидида, иsмеhу 1795. и 1797.г.
Додајмо још, да су ти староседеоци данашње Италије - по једногласном тврhењу саuуваниx
дела, или одломака историuара иs старине - на које се ослањао и велики ауторитет на по¬у класиuне
]илологије, про]есор латинског јеsика на београдском Vниверsитету, Mилан Fудимир, били
С а б и н и. Fудимир у посебној моногра]ији докаsује, да и наsив С а б и н и спада у један облик у
иsвесним границама иsмењеног српског имена. V овој расправи смо интересантном Fудимировом
иsлагању посветили посебан оде¬ак.
28
28. - CAH, глас CCXXXV1, оде¬ење Hитературе и Jеsика, Hова серија, Kњ. 4., 1959. г.
* * *
Hрема томе, ако се - после свега, uега смо се дотакли на предњим страницама, вратимо
Kонстантину Hор]ирогениту и његовом сведоuанству о CPFИMA OД HOuETKA, нећемо моћи да се
отргнемо следеће помисли: Bиsантијски цар је, живећи у доба, када су - што је веома вероватно -
иsгуб¬ена, (тако у књиsи) могао да sна много што-шта, што у наше време остаје недокуuиво. C
Hор]ирогентовим OД HOuETKA у веsи са постојањем Cрба од давнина, сагласна су многа
сведоuанства... преко којиx је попадала прашина, или су једноставно упропаштена директно, или
индиректно од свиx ониx, који су историју и уопште уuење о Cрбима преображавали у смислу њиxовиx
непријате¬скиx политиuкиx тенденција. V ствари - по свему судећи, Cрби су - као неком sлом коби -
били спреuени, да сами напишу своју историју, а онај мали број њиx, који је успео да доhе до истине,
на неки uудан наuин био је онемогућен, а sатим sбрисан...
42
Hа ипак, уsдајући се у неумитност и неиsбежност иsбијања истине по некаквом неписаном и
тајанственом космиuком 3акону о Hравди, која на крају увек побеhује, ми ћемо овде да се поsовемо на
још један sаним¬ив докуменат. Pади се о sабаuеној и одбаuеној студији о Jужним Cловенима, uији
аутор је u. Hрико д Cент-Mари (F. Pricot de Sainte - Marie),
29
који је тврдио, да су :
'– Les Slaves etablis dans l`Europe depuis la grande antiquite–›
тј.: "...Cловени су настањени у Eвропи од најдавније старине... ",
29. - Les Slaves meridionaux, Paris, Ed. Armand le Chevalier, 1874., p.66.
што се у потпуности слаже с Hор]ирогенитовим «од поuетка» у односу на Cрбе - беs сумње - не само у
Hентралној Eвропи, већ - у овом слуuају на Fалкану, будући, да Hрико прециsира у наслову "Les
Slaves meridionaux" - JVЖHИ CHOBEHИ. Hрема томе, испада, да ти Cловени од највеће давнине нису
били само у Hентралној Eвропи, или само у меридионалном, тј. јужном европском подруuју, већ да су
обитавали у Eвропи уопште, па и на Fалкану. Tе тако, неиsбежно се намеће питање: који Cловени су то
могли да буду? Oдговор нам се uини веома једноставним: исти они, који и данас sауsимају исти
простор - тј. Cрби. Hор]ирогенит је то можда sнао, па није xтео да каже, а ако није sнао, онда је велика
штета, што је о Cрбима уопште, писао, будући, да је sбог његовог обавештења настала sабуна у односу
већ на поuетну историју српске нације.
Cипријан Pобер је негде у својим делима рекао, управо као и Mилош Mилојевић, да само јеsик
може да осветли историјски мрак, баuен преко истине с одреhеним тенденцијама, док Aндре Hе]евр
(Andre LeIevre)
30
сматра, да је - према новим концепцијама
"...историја. дело и реsултат лингвистиuке микрогра]ије... ",
што у оригиналу гласи:
«... l' histoire ... c''est l'oeuvre et le produit de la micrographie linguistique...«
30. - Les races et les langues, Bibliotheque ScientiIique Internationale, Felix Alcan, Ed., 1893.
Допуштамо себи, да у овој прилици - после многогодишњег рада и истраживања uак и по
иsвесним библиотекама далекога света, дамо на овом месту иsраsа једном нашем уверењу. Имамо,
наиме, раsлога да сматрамо, да ће CPHCKИ JE3ИK, CBECTPAHO HOДBPIHVT HИHIBИCTИuKOJ
MИKPOIPAuИJИ, MOTИ ДA И3ДPЖИ CBAKИ ИCHИT, CBE ДO OHOIA CTEHEHA, HA KOME TE
OFJEKTИBHA HAVKA MOTИ ДEuИHИTИBHO ДA IA ИДEHTИuИKVJE CA T.3B. HPOTOИHДO-
EBPOHCKИM, KAO BTO JE CHVuAJ C MHOIИM CPHCKИM ЖИBИM TPAДИHИJAMA, KOJE
ETHOHO3И HOИCTOBETVJV VHPABO CA OHИMA И3 HPOTOИHДO-EBPOHCKOI HEPИOДA. И
HИJE ИCKšVuEHO, ДA TE CVTPABBA HAVKA TEPMИH HPOTOИHДO-EBPOHCKИ ДA
3AMEHИ TEPMИHOM HPOTOCPHCKИ. V CTBAPИ TO JE BET VPAДИO 3ABИДHO VuEHИ
ИHИJA M. ЖИBAHuEBИT, A MИ ЖИBИMO V HAДИ, ДA OH HETE
JOB ДVIO ДA OCTAHE VCAMšEH HA BИCИHAMA CBOIA 3HABA.
31
31. - V овој студији врсном Живанuевићу смо посветили uетири главе.
д+ @ТА &А" @А)АРИ& И С"РОВ!Е>&И
Eво меhу великанима славистике једног од највећиx - Hавла Jоси]а Bа]арика с његовим
доприносом у веsи с Hор]ирогенитовом вешћу о Cрбима од поuетка. Jер - оштри и оштроумни
Bа]арик се - у правом смислу реuи, sаxва¬ујући свом великом sнању и иsуsетној ерудицији, уистину
бавио лингвистиuком микрогра]ијом, а - упоредо с њом - и минуциоsним испитивањем uињеница. V
делу Cуровјецког, које је Bа]арик по његовој смрти приредио sа штампу под насловом "Hорекло
43
Cловена" (Die AbžunIt der Slaœen)
32
, он се са својом карактеристиuном оштрином осврће на
обавештења у бити - и неsаинтересованиx и необавештениx историuара, који говоре о Cловенима у
раsним областима Fалкана и Iрuке, а да при томе нико од њиx не каже јасно и одреhено, када су се они
ту нашли. Mеhутим, оно што иsуsетног Bа]арика највише ¬ути, јесте uињеница, да се у целој
историји, где се Cловени спомињу тек уsгред, нигде не налаsи ниједан поуsдан датум, од када су, нпр.,
Cловени насе¬енициTракије и Илирије. Hо њему, Hрокопијева вест о њиxовом насртају преко Дунава
sа време Jустинијанове владавине, HИ V KOM CHVuAJV HETE MOTИ ДA CE V3ME KAO CEOFA.
33

32. - Die AbžunIt der Slaœen, p. 137.
33. - De Bell. Goth. III, pp. 555.-556.
Bа]арик тврди, наводећи Hрокопијев текст и на грuком и на латинском, да се наведена
Hрокопијева вест односи само на упаде наоружаниx Cловена, дакле војске, а не народа. Mеhутим,
настав¬а он да¬е, то никако не sнаuи, да се већ од раније, како у Mеsији, тако исто и у Илирији нису
налаsили мирни словенски насе¬еници. Bта више, Bа]арик примећује, да ни Hрокопије, а ни други
Bиsантинци нису - у ствари - писали историју Cловена, већ су само у одреhеним приликама и њиx
V3IPEД споменули, беs критиuког испитивања и проверавања, uесто иx веsујући sа неко место, које не
одговара истинитим uињеницама - једино по ономе, што су uули, или - "како им иsгледа" (‹ˆ€ƒŒƒ•ˆ€).
Kритиuни Bа]арик се одмаx после тога обара на Hор]ирогенита, који о доласку Cрба на Fалканско
Hолуострво говори као да је био оuевидац, па каже:
"Да Kонстантиново каsивање није у супротности само са собом, па
с неким његовим сопственим и страним сведоuанствима и да оно
- осим тога - не носи одвећ јасне трагове иsвесне намере
- "allzudeutliche Spuren einer geœissen Absichtlichžeit",
34
онда би
приxватио његову вест о сеоби Cрба, али - ништа више од тога.
Mеhутим, како sа сада стоји ствар, ту вест треба подвргнути строжијем
испитивању. Jер - покушајмо, да то мало оштрије сагледамо... "
34. - O.с.,стр.137.
Bа]арик се sатим осврће на оно, што је Hор]ирогенит sаписао:
''...Да су Cрби дошли иs северне Bелике Cрбије, пошто иx је поsвао Xераклије,
како би своје царство спасао аварске опасности. Aко се посматра правац,
који одреhује Kонстантин његовим дош¬ацима: "Hреко Tурске, тј. Mаhарске"
( “Œ‹•‡€ˆŠ ‘cƒ c‡c€‹cƒ) и Fаварске (c‡c€‹c‚ ”ˆ’€…ˆ•c€ˆŠ), блиsу uранаuке
(••ˆ’’€ˆŠ •c •†‰•••€Œƒ) која се такоhе sове и Cаксонијом... Tамо су - по њему
(Hор]ирогениту) Cрби били у Fојки (”Œ€‡€), која се управо граниuила
са Cаксонијом... "
Pаsлажући да¬е, Bа]арик - Cуровјецки тврде, да само неко, ко је неиsлеuиво слеп, да тражи
првобитну отаuбину Cрба у sападној uешкој, у Mајсену и у Hужиuкој Cрбији... Hа истом месту,
Bа]арик је ирониuан на раuун ониx, који у Kонстантиновој "Fагибарији" виде "Fабигарију", тј. "Fабју
Iору", један од врxова Kарпата, sа који - тврди да¬е Bа]арик, Kонстантин сигурно никада није uуо. Да
би брод био повуuен са xриди на песак, настав¬а Bа]арик подруг¬иво, неки xоће да иsвуку sак¬уuак
(као да су масе исе¬еника иs Mакедоније ишле правом линијом - математиuки сраuунатом према
uешкој и Bлеsији!), да је Kонстантин мислио на северно - карпатску Cрбију у Iалицији и Bолинији,
али да се, пошто није имао геогра]ске карте, а уs то - није ни поsнавао крајеве, о којима је писао -
погрешно иsраsио.
44
"Допуштам, пише Bа]арик у наставку, да цар није имао беuке или
париске карте главниx штабова, али такво бесмислено геогра]ско
неsнање (eine so absurde geographische Ignoranz) не могу да приxватим,
јер - по њему - преци виsантијскиx штићеника, који су напустили руску
Cрбију, требало

је, или - желели су, да се врате у крај, који је наследно
био подложан uранаuкој, да би тамо наставили да живе у ропству.
C друге стране, sа упућене, његово каsивање о uешко-мајсенско-лужиuком
пореклу његовиx Cрба, губи много веродостојности. Jер - никада неко,
ко поsнаје историју словенског јеsика, не може да приxвати гледиште,
да су његови дијалекти, настали у VII веку, или после њега.
HO3HABAOHИ OBOIA HPOFHEMA HE MOIV ДA HPИXBATE
IHEДИBTE, ДA CV CE ИHИPCKИ CPFИ OДBOJИHИ OД HVЖИuKИX
CPFA TEK HOHOBИHOM VII BEKA
35
OFPA3OBABBИ CBOJ JE3ИK
TEK TAДA! CPHCKИ HA CABИ И CPHCKИ HA EHFИ HAHA3E CE
HA ДBE KPAJBE TAuKE, BTO CE TИuE PEДOCHEДA CHOBEHCKИX
HAPEuJA И HEMOIVTE JE, ДA CV OHИ HACTAHИ TEK V VII BEKV.''
35. - Исто, стр. 137.
Да је Kонстантин своју приuу нашао у неком писаном, или да му је sа њу послужило неко
усмено предање, он се не би тако тешко преварио - 'hatte er sich nicht so arg vergreiIen žonnen...' Да би
потврдио овај свој sак¬уuак, Bа]арик још додаје "сигурно", тј. 'geœiss ', па sатим каже, да је TV
И3MИBšOTИHV KOHCTAHTИH:

"... IN EINEN POLI—ISCHEN APOLOG KUNS—VOLL UMGESPONNEN..."
36
,
тј.:
"... BPHO BEBTO CMPCИO C JEДHOM HOHИTИuKOM AHOHOIИJOM... "
И TO TPИ CTOTИHE IOДИHA KACHИJE!›
36. - Исто, стр. 138.
Cваки редак иs дела Cуровјецког-Bа]арика драгоцен је утолико више, - што ни један, ни други
нису били Cрби са Fалкана, јер нема реuи у целом овом подугаuком тексту у немаuком оригиналу, која
није оптужба и протест против sаблуделиx истраживалаца, који уsимају сведоuанство Iрка
Kонстантина Hор]ирогенита као неопорециво, а то sнаuи - беs покушаја било-каквог критиuког
прилаsа његовом спису.
V тежњи, да се конаuно иsбрише Hор]ирогенитова већ многовековна грешка, која је
неоправдано и беs науuне аналиsе уsета као - у неку руку подлога и полаsна таuка историје српске
нације, ми Cуровјецков и Bа]ариков текст следимо реu по реu. Hа ево, шта они пишу да¬е, на истој
страни:
"Denn eine unmögliche —atsache žonnten reine schriItliche oder
mündliche Quellen nicht als œircžlich geschehen darstellen. Dieses
vorauIgeschicžt, œird es nunmehr œeniger Wunder nehmen, dass
Konstantin den K. Heražlius den... Serben ein Land schenžen lässt,
œelches letzterer selbst nicht besessen, œelches vielmehr schon,
nach seinem eigenen Ÿeugniss, seit 449., oder œie einige lesen
œollen, seit 549., die Hunno-Sloœenen (Konstantin setzt Aœaren
45
Iür Hunnen!), und nach Paul WinIrid, seit 569., oder nach den
Byzantiern seit 598., die Aœaro-Sloœenen inne hatten, und aus
œelchem •etzt die... Serben •ene erstem in blutigen Kriege
herausœerIen sollten, bloss um des Glucžes theilhaItig zu œerden,
in eigenmächtig eroberten Ländern Unterthanen des griechischen
Kaisers zu sein™ Kaiser Konstantin žannte nur zu gut die physische
KraIt, politische Mündigžeit und Iactische Unabhängigžeit der...
Serben... Der Schmerz über den Verlust dieser Provinzen bricht
überall in seinen SchriIten durch™ er œiederholt die alten
Verhältnisse derseleben zum griechischen Reiche und die von der
Heražliusischen Schenžung des Landes herrührende Hörigžeit der
Serben... bis zum Ežel ".
Mи овом тексту прилаsимо истом побожношћу, којом је Cипријан Pобер пришао тексту Hестора
Kијевског. Cвака Cуровјецко-Bа]арикова реu у горњем наводу је од неискаsане вредности и право је
uудо, да га нико (колико нам је поsнато) од српскиx науuника није проуuио, осим бесмислено одбаuеног
Mилоша C. Mилојевића и његовог великог поштоваоца, Cиме Hукин-Hаsића. A Mилојевић је био
управо један од ониx великиx ¬уди, који није смео да буде одбаuен као uовек с науuним смислом првог
реда, широкиx xориsоната и великог sнања. Mи ћемо се - после Cуровјецког и Bа]арика - осврнути и
на тог истраживаuа - мислиоца, sадојеног најдуб¬им етиuким осећањима и инспиратора у моралном
смислу оне генерације, која је имала снаге да се уxвати у коштац с далеко већом германском силом и да
је, sаxва¬ујући својој моралној снаsи и јединствености стрем¬ења скрxа. Cрби Mилојевићевог типа
имали су на Fалкану своје корење сигурно временски много да¬е од VII века по Xристовом роhењу,
који уистину велики и веома уuени Bа]арик никако не приxвата као век доласка Cрба на југ Eвропе.
Hа ево - с тим у веsи - како он побија Kонстантина Hор]ирогенита, на uијим обавештењима је
]ормирана историја српске нација, која се и данас предаје, уuи, али и sлоупотреб¬ава:
"Jер - писмени, или усмени иsвори нису могли да представе нешто,
што је немогуће, као да се то стварно догодило. Имајући то у виду,
мање ће нас sаuудити uињеница, да је Kонстантин приписао цару
Xераклију давање на поклон Cрбима sем¬е, коју овај последњи
- не само што није поседовао, него су - још више од тога - по његовом
сопственом сведоuанству, ту sем¬у - од 449.г. или - према некима
- од 549.г., поседовали Xуно Cловени (Kонстантин став¬а Aваре
уместо Xуна!)™ по Hаулу Bин]риду они су пак ту sем¬у поседовали
поuев од 569.г., а по виsантијским писцима, од 598.г. И сада Cрби
треба да иx иsбаце (Xуно-Cловене), водећи крвав рат само sато,
да би sаслужили срећу, да у sем¬и, коју су sадобили својом снагом,
постану потuињени грuким владарима. Hар Kонстантин је одвећ добро
поsнавао ]иsиuку снагу, политиuку sрелост и стварну неsависност Cрба...
Жалост sа тим иsгуб¬еним областима у његовим списима иsбија свуда™
он више пута спомиње старе односе (тиx sема¬а према грuком царству
и sависност Cрба sбогXераклијевог поклона– до одвратности."
(Bа]арик употреб¬ава баш тај иsраs 'Ežel').
Hастав¬ајући горњу мисао, која је свакако била sаједниuка обојици
аутора, Bа]арик наглашава, да је Hор]ирогенит свуда у својим списима
настојао, да подвуuе нешто, што су тек после њега остварили Bасилије,
кога он наsива "бугарским убицом" (der Bulgarenœürger) и Mанојло Kомнен.
"Jа лиuно, каже Bа]арик у наставку, верујем само у делимиuну српску
сеобу - и то крајем шестог и поuетком седмог века - у Илирију.
46
HAHPOTИB, OHO BTO KOHCTAHTИH HPИuA O CEOFИ CPFA
3A BPEME XEPAKHИJA, HOДBPIABAM HAJBETOJ CVMBИ".
Cтигавши довде, наша двојица слависта нас упућују на Kатанuићево дело "De Istro" које
подупире ову њиxову теsу
37
. Mи пак ниже, доњом белешком, желимо да олакшамо sаинтересованом
uитаоцу тражење Kатанuићевог списа, док се ми њиме опширније бавимо, у нашој студији у једном од
каснијиx поглав¬а.
"Oдстрањујући тај Kонстантинов - каже Bа]арик у наставку
тако олако најав¬ени датум и толико несигуран, IДE ИMA JOB
JEДAH JEДИHИ CИIVPAH HOДATAK O BPEMEHV ДOHACKA
CPFA V TPAKИJV И ИHИPИJV? Cве што је јасно, то је, ДA CE
CKOPO VBEK PAДИ O JEДHOM "MOЖДA".
"Hо свој прилици, раsлажу да¬е наша двојица аутора, историuар се
одвећ радо уsдиже иsнад тешкоћа истраживања и брsим поступком
пребацује ствари иs подруuја вероватноће (претпоставке) у подруuје
сигурности".
38
37. - De Istro eiusque adcolis commentatio, 1798., p. 199.
38. - "...überhebt sich der Historižer nur allzugern der Schœierigžeit der Untersuchung und setzt raschen
Schrittes aus dem Gebiete der Wahrscheinlichžeit in das Geœissheit über. " Ib™, p. 139.)1
Hајбо¬и пример sа ово је (увек по Bа]арику и Cуровјецком) - Mеsија (римски и грuки наsив sа
антиuки део Cрбије од Дрине до Hрног Mора. Hо њима:
"... нигде, у целој историји, не налаsи се ни један једини слог о томе,
када су антиuки Cрби те области населили... "
39
39. - "In der gesammten Geschichte Iindet sich žeine Sylbe uber den Ÿeitpunžt dieses" Erreignisses...
Mеhутим, неки новији историuари покушавају, да тај догаhај "xронолошком сигурношћу" ставе
у Ираклијево време, што је с његовом лиuношћу неспојиво. Kао један од најјаuиx против докаsа
оваквом тврhењу историuара, Bа]арик и Cуровјецки уsимају сведоuанство Mојсија Xоренског, коме је
у овој студији посвећен посебан оде¬ак. Jер - по Mојсију иs Xорене - давно, пре иsмиш¬ене сеобе
Cрба у VII веку по Xристу - живели су Cловени антиuкогдоба у HET MABИX И JEДHOJ BEHИKOJ
OFHACTИ FAHKAHA. на стр. 143., Cуровјецки и Bа]арик реhају те области:
"... EBPOHA, TPAKИJA, XEMИMOHTVC, POДOHE, ME3ИJA
40
и CKИTИJA.."
40. - 3а наsив ME3ИJA постоји више тумаuења - увек у дуxу српског јеsика... Eво још једног предмета sа
иsуuавање!
V деветом веку, према Mарцелину и Xијероклу, ова подела је већ била sастарела, што је још
један докаs, да се она односила на много старији период. BEHИKA HPOBИHHИJA JE ME3ИJA, KOJA
JE BET V AHTИuKO ДOFA OFVXBATAHA CHOBEHCKE - у ствари српске - sем¬е иsмеhу Дрине,
Cаве, Дунава и Fалкан Hланине, протежући се одатле ка sападу, према Bар-Hланини, šуботену и
Hроклетијама™ истоuна граница Mеsије била је Hрно Mоре. Hрируuници кажу да је Mеsија била много
шира него дужа, јер се у ширину пружала око 900 км., док је у дужину ишла до 300 км.
41
Oво је
прилика да подвуuемо, да су проблем Mеsије преудесили Fугари. Mи не можемо у ту расправу да
улаsимо овде, али морамо, да подвуuемо неоправданост њиxовиx претенsија, које науuно не могу да се
бране. Jер су Fугари - војска xунско-турског порекла, на броју иsмеhу 20.000 и тридесет xи¬ада ¬уди,
тек 679.г. по Xристовом роhењу - напали староседеоце Cрбе и ове сасвим је сигурно - неприправне sа
47
рат и одбрану - победили. Mеhутим, аsијатски освајаuи - бројно неупоредиво испод староседелаuког
жив¬а, доста брsо су се у њиx претопили, примивши, али и искваривши српски јеsик, у uему се слажу
сви страни и словенски лингвисти. Hо као освајаuима - успело им је, да они - са своје стране -
аутоxтоним балканским становницима - наметну њиxово бугарско име.
41. - M.N. Bouillet, Dictionnaire Universel d'Histoire et de Geographie, Paris, 1872. S.v.
Hа основу претxодно иsнетиx појединости - јасно је, да је овај проблем овде тек само дотакнут и
да тек треба да се отпоuне са истинским иsуuавањем Bа]арика, Cуровјецког и особито Mојсија
Xоренског. Cведоuанство овог последњег од веома је велике важности - иsмеhу осталог - и sбог тога,
што се он служио списима много старијим од његовог доба. Tо је раsлог, што се све оно, што је он
иsнео и тврдио, сматра аутентиuним. Tако Bа]арик пише, да је навоhење Cарматије као граниuне
области Tракије код Mојсија Xоренског историјска uињеница и потпуно веродостојна... A што се тиuе
антиuкиx становника Mеsије - и sа Bа]арика, и sа Cуровјецког - они су могли да буду само Cрби, тек
много касније наsвани Cловенима. V веsи с тим, они се поsивају на Tео]ана (V, 238.) и на Kедрина (II,
508.), који говоре - и један и други - не о шест, него о седам словенскиx племена на истом простору,
који је наsнаuио и Mојсије Xоренски.
Иs претxодног је јасно, да је осим територије претворене у Iрuку, цео Fалкан некада
представ¬ао једну етниuку целину, временом тендециоsно раsорену. Hа ипак, још у прошлом веку,
]ранцуски антрополог Mиле (на кога се опширније осврћемо на другом месту ове студије) пише у
својој расправи са sнаком усклика с пуним смислом:
"И то је нешто! Oд Hрног до Jадранског Mора
рећи ће Bам добар дан на српском јеsику! "
Tреба да додамо, да Mојсијева Eвропа није континент Eвропа у данашњем смислу, већ антиuка
област Eвропа, иsмеhу Tракије и Fос]ора. Bто се Xемимонта тиuе, то је била област уs Fалкан
Hланину, некадашњи Xемус. Pодопе, одн. планина и област око ње, постоје до дана данашњега.
V сваком слуuају, ове теме треба да се приxвати Cрпска Aутоxтонистиuка Bкола, тим пре, што
на страни 148. свог sаједниuког дела, о коме овде говоримо, Cуровјецки и Bа]арик тврде, да у Tракији
и Илирији постоје од најдавнијиx времена
'SEI— URAL—EN ŸEI—EN...'
CHOBEHCKA ИMEHA KOJA HOCE ИCKšVuИBO CPHCKO OFEHEЖJE, као нпр., BETPEH на
Mарици, BETEPHИHA на Дунаву, а BETEPHИHA је и један теснац на Tимоку.
Hосле тога следи нешто, што у Bа]ариковом каsивању подсећа на Cипријана Pобера и на
Hестора Kијевског, а то је - HEHPEKИДHO KPETABE TИX CPHCKИX HHEMEHA HAJHPE OД
JVIA KA CEBEPV, HA OHДA OД CEBEPA KA JVIV... у веsи с тим он онда, од 158. до 180. стране, реhа
ИHИPCKO-TPAuKA CHOBEHCKA ИMEHA, PA3HETA CA FAHKAHA ДAšE HPEMA CEBEPV... Hо
то је посебна студија, јер ако бисмо се ње овде приxватили, морали бисмо да продужимо ово поглав¬е
sа још најмање стотину страна. Hримера ради да подвуuемо овде само неколико наведениx имена од
основе српског народног имена CPF-:
SERBINUM-„c•…€ƒŒƒ (Unter.-Pannonien, 161.) Ptol.™ nach
Reichard S•eœerin, nach anderen SARVIŸ, hochst œahrscheinlich
•edoch einst mit SERVI—IUM, oder SERBE—IUM, daher SRBAC™
SERDIKA, SARDIKA (Moes.,16.) Numi, Inscr., Fasti triumph.,
PtoL, —. Peut., It. ant., Hierožl, SERVI—IUM, SERBE—IUM
(Unter. Pan., 250) —, Peut., It. AN—, SERBE—IUM, Rav.™ hochst
48
œahrscheinlich eins mit SERBINUM Ptol.™ heutzutage SRBAC in
Bosnien an der Save™ SEVACES (Volž™ in Nor., 161.), PtoL™
SORBA (Kamien), Rav. aus alten Italien™ SERBENS—AD—,
noch unentdecžt, nach Reichard S. SERVOLO. SORVIODURUM
(VindeL, 250) —. Peut.™ heutzutage S—RAUBING, d.i. SRBIN,
SERBENS—AD—, œie noch in dem heutigen Namen die elemente
des alten durchžlingen... " etc., etc., etc.
Mи смо напред прикаsали само један сасвим неsнатан иsвод, а где су uитаве 22 стране, које
треба раsрадити, објаснити, аналиsирати?! И још треба да подвуuемо, да се у овом слуuају ради само о
најстаријим именима иs антиuког доба, која су Bа]арику била јасна на први поглед као словенска, одн.
- у овом слуuају беs икакве сумње апсолутно српска. A где су они силни наsиви - од Iрка и Pим¬ана
иsоблиuени до непрепоsнат¬ивости, те над њима дуго треба по народној иsреци, ломити главу, да би се
открила sамаг¬ена српска реu!? A на такво истраживање подстиuе и следећа примедба Cуровјецког и
Bа]арика:
42

"Jер, да су стари Илири били стварно истреб¬ени и да Cловени ништа
друго до раsроване градове по целој Илирији, или пустињу беs ¬уди
нису нашли, како би онда дошло до тога, да још и данас постоје сва имена,
која су споменули стари геогра]и и историuари у Илирији и Tракији,
уs неsнатне иsмене? Fеs непосредног JE3ИuKOI HACHETA METV
šVДИMA '' то би се једино могло још објаснити божанским открићем... "
43
42. - Die AbžunIt der Slaœen, p. 151.
43. - "Denn œaren die alten Illyrier œiržlich völlig ausgerottet œorden, und hätten die Sloœenen nichts als
"urbes erutas per totum Illyricum", oder eine menschenleere Wüste vorgeIunden, œoher žäme es denn, dass
beinahe alle von den alten Geographen und Historižern genanten' Örter in Illyrižum und —hražien noch
heutzutage unter ihren alten Namen, mit geringen Detorsionen, vorhanden sind? Ohne menschliche unmittelbare
Ÿungenvererbung œäre diese nur durch eine gottliche Reveladon eržlärbar... "
Hосле овога, постав¬а се питање, има ли уопште више икаквог смисла да се наводе обавештења
Kонстантина Hор]ирогенита о Cрбима? Kао следеће, нпр.:
«.... H•ˆ‡†c€ŒŠ …ˆ•€†c‹Š •ˆ•c••c •Œ•Œƒ c€Š ‡ˆ•ˆ•‡‰ƒŒ•€ƒ cƒ
•‚ ‹c‘ˆ•€ Oc••ˆ†Œƒ€‡€Š •ˆ „c••†€ˆ, ˆ c‡•Œ•c •‰ƒ •Œ†ˆ‹‰ƒ
••ŒŠ‰’Œ•€ˆƒ •ˆ•c€†‰çc. „c•…†Œ€ •‰ P‚‘ˆ€‚ƒ •€ˆ†c‡•‚ oŒ‹†Œ€
••Œ•ˆ’Œ•c‹Œƒ€ˆ€. O•cƒ ‡ˆ€ •c•…Œ‹†ˆ... «
Eво, како у преводу гласи ово сведоuанство Iрка Kонстантина Hор]ирогенита:
"...Xераклије је дао (Cрбима) крај у Cолунској теми, Cерблију,
која се од тада. тако проsвала: Cерблои, наиме, по
романском дијалекту sнаuи робови. Oдатле и сербула... "
Hор]ирогенит овде брка наsив "цреву¬а" - sа обућу, тј. sа једну врсту опанака, које се sову и
"цреваре", доводећи тај наsив у веsу са српским именом. A то sнаuи, да упркос uињеници, да је у
његово доба било Cрба и на виsантијском двору, он о српском јеsику није имао појма, као - уосталом -
ни његови sем¬аци уопште, што иsаsива велики Bа]ариков гнев... а могли бисмо рећи и раsјареност,
која га наводи на то, да каткада употреби и коју тешку реu... Tако смо могли да sак¬уuимо, да
Bа]арик, који се - у правом смислу реuи - бавио "лингвистиuком палеогра]ијом", не само да није
49
подносио неsнање, него је и страxовито осуhивао некомпетентне писце, који су себи уsурпирали право,
да третирају проблеме, беs њиxовог посебног поsнавања. Cтога је његово перо било оштро и
немилосрдно у односу и на грuке и на римске ауторе, који су (по Hлинију) uак сматрали недолиuним
иsговарање особито некиx варварскиx наsива и имена... Да - с тим у веsи - овде прикажемо Hлинијеве
иsјаве:
AA.. .populorum pauca eIIatu digna, aut Iacilia nomina...
quibus nominare non pigeat...
»44
'– ignobilium ac barbarae appelationis–›
45
44. - Plin., III, 21.
45. - Plin., III, 3.
V преводу горња два Hлинијева тврhења гласе:
"... мало је имена народа, која су достојна, да се иsговоре,
или лака (sа иsговор), (а) uије иsговарање није срамота..."
"... простаuки и варварски наsив... "
Hа то потсећа и Kонстантинова "сервула", sбог грuке немогућности иsговора цреву¬а... Iрuком
уxу по свој прилици предња два облика су истог саsвуuја, док то није слуuај с припадником ниједне
словенске групе...
Hа ипак - Hор]ирогенит је проглашен наприкосновеним ауторитетом у свему од свиx ониx, који
су на неки волшебан наuин монополисали право да проглашавају науком наметање својиx
тенденциоsниx концепција...
B+ МИЛО@ С. МИЛО!ЕВИ$ 5 ИСТО! ВЕСТИ
&О'СТА'ТИ'А Cкако он DиEF+
ПОР)ИРО.Е'ИТА
3ак¬уuну реu овога поглав¬а дајемо српском науuнику, Mилошу C. Mилојевићу. Cвоје дело
"Oдломци историје српског народа" у два тома, Mилојевић је написао дуже времена по sавршеним
студијама у Mоскви. V тадашњим московским арxивама и библиотекама он је нашао такво мноштво
материјала, од ког је sа своју историју уsео само један мали део, одакле и наsив "Oдломци..."
V тим својим "Oдломцима..." Mилојевић улаsи - не само у историјске, већ и у етногра]ске и
јеsиuке проблеме. Hа пошто смо напред већ споменули Oвелаков одломак о бугарском јеsику, да
наведемо оно, што о њему каже Mилојевић, uија је најлепша одлика била, да иде у дубину граhе, којом
се бавио. Tако он на стр. 35. свога дела отпоuиње да пише о Kинеsима, или - како иx он наsива -
Kитајцима, који су од друге половине седмог, па до прве половине осмог века по Xристу, имали своје
границе uак дo иsа Kаспијског Jеsера. A то је управо време, пише на истом месту да¬е Mилојевић:
"...иsласка Vгра, или Mаuара иs првобитне своје монголо-манuурске
постојбине. Oтуда има у маuарском, као и у бугарском уплива ]инског
јеsика... Jер Mаuари као и стари Fугари, а сада само прави Fугари Iагуsани
(око Bарне бесарабијске) нису ништа друго, до најuистија крв монголска.
Vплив ]инског, или сјеверно-uудског јеsика види се uак и на нашем
српском јеsику у делу Mаћедоније и Tракије, или старе Pашке. Oн се огледа
нароuито у оним додацима у Fугара као: сребро то, благо то, пушка та...
Oво sа део маћедонскиx Cрба и sа све Pашане, или Tракијанце покаsује...,
да је на њиx упливисала бугарштина, а не да им је то монголштина...
Tо исто налаsимо у Bелико-Pуса око Aрxангелска и Fелог, или Hеденог Mора...
50
Hримјера имамо sа то у Mаксимовића (Iод на сјевер. сп. 1864. г. II...)
V нашиx посрб¬ениx, или - пословењениx Mонгола - Fугара, друга је ствар,
што се тиuе тиx свршетака... Vправо, тsв. садашњи бугарски јеsик и неје
никакви јеsик, но само науuени српски јеsик, FE3 MEBABA И CHPE3ABA
HOJEДИHИX PEuИ И OFHИKA Oни покаsују и број, и род, и падеже и
спреsање, па ни ови нису дово¬ни... но се мора мимиsирати, стрићи, маxати,
климати главом, итд, док се не иsраsи једна помисао. Oвако исто uине и
Mаuари, а нароuито Fугари... Tако смо у најкраћим цртицама прегледали
оне народе, који имаhаxу доцније посла са Cрбима и српским sем¬ама.
Mи смо раније већ каsали, настав¬а своју мисао Mилош Mилојевић,
да су нови, тsв. Tурци, или остаци растурениx Xуна покорили своје господаре,
т.sв. Aваре, којиx се држава нашироко и надуго простираше у VI веку и то
од китајскиx граница, па до Bолге и Kаспијског Mора... Iосподари Tурци
одведоше иx још мало дуб¬е и да¬е у средњу Asију, у којој sатворени ..
сносише тешки јарам турског ропства... Hо неком времену један део овиx
жалосниx див¬ака од 200.000 глава иsмакне крадом иs ропства и бегајући,
насрне на народе на путу лежеће, као: Cрбе (Cабире), живеће око Kаспијског
Mора, које... умало не искоренише сасвим. Oтуда доhу до Дњепра, на ком
се сукобе са бесарабским Cрбима, тsв. Fело-Cрбима, или Aнтима, те убију
Mужимира, посланика антског, uиме и покажу своје варварство и див¬аштво.
Oко 562. г. доhу већ до Дунава и sауsму uак и Mалу Cкитију (то је она скитска
област, коју спомиње Mојсије Xоренски) тј. данашњу Добруuу, све под
именом пријате¬ства и сајуsа са Iрцима. Fесарабски (Fели) Cрби побуне се
против њиx, али ту Aвари... као што иx sове руски летописац Hестор, тако
поступише са побуњеницима, да су жене њиxове упреsали у кола... и то баш
исто онако, као што су њиxова браћа Mаuари, 1848. и 1849. г. uинили са
sароб¬еним Cрбима...
Oд овиx српскиx племена аварски Xакан преhе да¬е и покори сва
српска племена, све до граница ]ранконскиx, где га мало sауставише
овиx кра¬еви. Hапослетку, ови иx раsбију на Hаби, у uешкој, око 563. г....
Kада опет на левом крају Дунава sаваhени Hангобарди са Iепидима, први,
помоћу Aвара утаманише ове друге и иселише се у Италију, онда Xакан,
око 5б8. г., постане господар целог sем¬ишта и једниx и другиx. Kасније,
Aвари поuну нападати и на српску царевину, или кра¬евину Cвевладовића,
освојивши од овиx данашњу Cловенију, а раније су већ - око 581. г.
покорили и отели од Cрба Cрем и околне sем¬е. Tако, отимајући комад
по комад од римскиx и српскиx sема¬а, Aвари постану господари uак до
Италије и до Hабе, па све до Cтена Aнастасиниx око Hариграда, а тако исто
sавладају свим sем¬ама од Hужиuке Cрбије па до Cолунског Mора.
Италија је већ одавно била у српским и галонемаuким рукама, а све sем¬е
од Италије, па до ниже Aвлоне - опет у српским, а кад се Aвари осилише, онда
беxу у аварским осим кршевитијиx предела старе Илирије.
V Eвропи Iрци тада владаxу још само Cолуном и Hариградом као и неким
још другим приморским градовима у данашњој Iрuкој, а од Hариграда
неколико uасова до утврhениx Cтена Aнастасијевиx, а остале све sем¬е беxу
у туhим рукама, а HE V IPuKИM. A у Asији Iрци исто тако стајаxу рhаво,
јер им парсијски цар Xоsраје уsе све sем¬е, осим некиx малиx острва, па uак и
Mалу Asију до испод самог Hариграда. Hокрај све те муке и нево¬е, српска
племена иs данашње Fесарабије, или Fеле Cрбије и са Kарпата - непрестано
прелажаxу Дунав и раsбијаxу уједно и Aваре под Xаканом и Iрке. Tако,
51
око 527.г. преhу преко Дунава по леду идући браћи својој у помоћ, араxу
све и сва, што им стајаше на путу, а 547. г., проhу такорећи сву империју
од Дунава па до Драuа, свуда утама¬ујући и Pим¬ане и Aваре. Oко 550. г.,
они пројуре кроs сву Tракију и Илирију. 559. г., доhу uак до под сам
Hариград пошто преhу Aнастасијев sид™ а 557. г., са 100.000. војника опет
нападаxу на Iрке, итд да¬е, кад Fоxан направи мост на Cави, крај данашњег
Fеограда, а тадашњег Cингидунума, преhе преко ове и sакле се на веuно
пријате¬ство и сајуs са Pим¬анима, па и он доhе до Hариграда. Oва иста
српска племена под именом: Драговића, Cагудата, Fелегеsита, Fереsита,
Cатића, и т.д, видимо, где око 587. први пут ударају на Cолун, да га освоје
од Iрка, а. Cв. Димитрије Cолунски брани га и прогања иx... Hошто Fаxан,
аварски Kаxан, направи мост на Cави и преhе на ову страну, видимо га са
100.000 војника, да у сојуsу са горе споменутим српским племенима, удара
597. г. на Cолун.
Tако исто видимо, да са Xаxаном аварским у трећем (око 676.г.) и
uетвртом (678. г.) поxоду ратоваxу и Cрби на Cолун... 3а овим опет видимо
нападаје истиx српскиx племена на Cолун, још 678. 688. г. по Xристу.
Tако видимо, да овај аварски Xакан, око 610. г™ доhе до самог Hариграда™
да облеташе са својом војском око његовиx sидина™ да удари и пороби
цркве цариградске сједне и с друге стране мора, па капеле Cв. Kоsме и
Дамјана, у Bлаxернима, а Cв. Aранhела претвори у пепео, иs последње
однесе путир и остале драгоцености и утвари црквене, а uасну трпеsу
иsлупа у комаде™ одведе преко 270.000 глава мушкиx и женскиx - роб¬а
грuког, не раuунајући у ово децу и остало™ 3ауsима једном реuју све sем¬е
грuке ван Hариграда... Kад се овоме дода оно, што непрестано Hарси
sаxтеваxу: или главу Ираклијеву и једини комадић у Eвропи грuке sем¬е,
Hариград или да се поклоне њиxовом богу Cунца, онда се потпуно огледа
стање Iрка у то доба."
46
46. - M. Mилојевић, Oдломци Историје Cрба.., Fеоград, Државна Bтампарија, 1872. г.,том II,стр. 35. и д.
Eто, настав¬а Mилојевић,
47
у оваквом стању (најкраће каsано), налаsаше се империја грuка, или
бо¬е, уместо ове, само град Hариград, KAД CE JABšAJV CPFИ HO HOPuИPOIEHИTV KAO
HOДAHИHИ ИPAKHИJEBИ, KOJИ ИM - TOFOЖ - ДAJE HEKE 3EMšE, које није ни сам - не само
некад, него никад имао.
"Mи се нисмо упуштали у описе истоuне империје, поuем смо о њој
каsали сво оно, што и о sападној империји, а ако ко xоће од Cрба,
даје види у њеном правом облику, нека проuита и проуuи у Hетописима
драгоцени превод I. Hиколајевића од Tео]илакта, 3онара, Xроногра]ије
Aлександријске и остале писаоце грuке: а ко xоће на грuком јеsику
да проuита, видеће бо¬е, опширније и таuније стање империје, не само
од тада, но још од другог века пред овим. Cвако ће се уверити:
- ДA CPFИ HИCV ИCKAHИ 3EMšE OД OHИX, KOJИ ИX HEMAXV™
- HИTИ CV FИHИ TOHИKO IHVHИ, ДA CE VHVBTAJV V FOPFV
CA HAJBETOM CИHOM И MHOЖИHOM ABAPCKOM, CAMO 3ATO:
- ДA HOCTAHV IPuKE CHVIE,
- ДA HPOIHAJV OBE И3 IPuKE HAPEBИHE, па
- ДA CAMИ ДPAIOBOšHO HOДHECV IPHИMA TE 3EMšE,
52
3AHИBEHE CBOJOM KPBšV KAO HEKV ДVЖHOCT CBOJV,
A CBOJE BИJE CBOJEBOšHO BPIHV V uEHИuHИ JAPAM IPuKИ!
Cвако ће sнати, да Cрби нису били сајуsници са Iрцима, који нигде
ништа и немаше... и којиx царска круна и мантија... паде у руке Aварима,
који са Hарсима отимаxу и поједина предграhа цариградска, имајући све
остало у својим сопственим рукама већ готово 100 година! A ово,
што су они држали, не беше грuко, нити је могло бити њиxово! "
47. - Ib., str.39.
Hресавесни Mилојевић, желећи да иsбегне ма какво двоум¬ење над његовим реuима,
објашњава,
48
како је дошло до тога, да Hор]ирогенит устврди нешто стварно бесмислено, а и
нелогиuно. И ево његовог раsлагања:
"Hама се, пре свега, ва¬а упоsнати са карактером писца, Kонстантина
Hор]ирогенита (905. -959.), па тек онда да иsрекнемо суд наш о његовом
писању о нама."3на се, даје он остао по смрти оца свог Hа]а uилосо]а
под туторством као непуно¬етан, стрица свога Aлександра, који се није
бринуо ни о држави, а камоли о престолонас¬еднику. Hо смрти овога,
сенат преда непуно¬етног престолонас¬едника патрицију Hиколи, а сам
растури сплетке и интриге, под упливом којиx одрасте Kонастантин. 919. г.
Oжене га и од тог доба владаше над њим таст му Pоман, кога се једва
отресе 944.г.
Hо и по овоме Kонстантин се покаsа, како по карактеру, тако и у свему,
да није uовек sа владу, а тако исто и да као uовек није од карактера. Fудући
и као државник ништавилан у свему, он гледаше да му син не буде такав и
баш sа њ писаше он своје саuињење "O управ¬ању империјом" (De
Administrando Imperio), иs ког све наше паметаристе (историuари)
- као иs најsнатнијег иsвора - црпе све о нама, верујући у све тамо каsано,
као ]анатик Tурuин у свој Kуран. Да Kонстантину не треба веровати скоро
ништа, што је писао о Cрбима, као тобож, да ови иsмолише неке sем¬е
од Ираклија... са осталим неким политиuким и намерним иsмиш¬отинама,
јасно је, кад се уsме оно, што сам он сведоuи, говорећи:
"Jа ћу ти пре свега иsложити, какав народ и uим може бити користан
и штетан sа Iрке. Да¬е, како живе народи и помоћу кога имено могу се
покоравати и утамањивати једни и други. Iоворићу ти о њиxовој неситости
и граб¬ивости, као и о беsобраsним sаxтевима. Jа ћу ти каsати о раsликама
меhу народима, њиxовом происxоhењу, простору sема¬а, као и шта је се
догаhало овим и Iрцима, а тако исто и шта је у нас ново уuињено у односу
овоме. Cве сам ја то проуuио по sаконима миш¬ења! (A не "дата", т.ј.
стварниx uињеница - примедба је Mилојевићева.) и предајем теби, мој
¬убаsни сине, да би ти, sнајући раsлике меhу народима, умео се обраћати
с њима, мирити иx, а кад је могуће, покоравати иx и побијати и они ће са
страxом и ужасом гледати на твоје великодушје и бојаће те се као живе
жеравице. " ?
"Mислимо, настав¬а после овога Mилојевић своје раsлагање, да је
дово¬но каsано и да намера Hор]ирогенитова иsлаsи јасно на видело нароuито,
кад се uовек сети оне иsмиш¬отине, да су се Cрби тобож населили најпре у
Mаћедонији, основали на граници Tесалије град Cрбицу, и тада одмаx вратили
53
се натраг, дошли до Дунава и ту молили грuког неког претора у данашњем
Fеограду?! (- sнаци интерпункције су Mилојевићеви, да им се уступе sем¬е.
Hрво и прво, каже он да¬е, није лако основати град sа две до три неде¬е,
а није ни могуће, па га напустити и ићи uак од Cолуна до данашње Fеограда,
нити је се данашњи Fеоград sвао Fеоградом, но је се он sвао и тад и још
много доцније само Cингидунум (Cингидунум) у Pим¬ана, а тако у Iрка
(„‹’€ƒo‰ƒŒƒ и „€’’‰oŒƒ). Hо баш уsмимо све и да је тако: да су се селили
Cрби, што није могуће у односу на цео тај описани период, питање је: куда
су се и одакле селили? Pецимо, као што каже Hор]ироhенит: иs Mаћедоније
к Дунаву. E! Fаш се ту огледа његова иsмиш¬отина, јер он не sна, да онда
Fеограда као ни Iрка није било овде у овим садашњим српским sем¬ама,
а камо ли да су то биле неке тобожње грuке sем¬е. 3на се иsвесно, да је
стари Cингидунум проsват Fеоградом тек у 13. и 14 веку, а од тог времена,
па унатраг до Hор]ироhенита, прошло је преко 328 година!
ДAKHE, HИTИ JE FИHO ИMEHA FEOIPAД HИ IPuKOI KAKBOI
HPETOPA OBДE, BTA BИBE, HИJE FИHO HИ IPuKE 3EMšE - HE CAMO
OBДE, HEIO HИ V MATEДOHИJИ И TPAKИJИ - CBE JE FИHO ABAPCKO,
A IPuKO FAB HИBTA
Hор]ироhенитова неистина и некритиuност нашиx паметариста (тј.
историuара), настав¬а Mилојевић, још јасније иsлаsи иs овога, што се баш
онда Cрби, са војеном снагом под Дрвенаровим сином 3вонимиром, спуштају
са Kарпатскиx Hланина, пошто се на ове попеше иs својиx српскиx sема¬а
око данашњег Fалтијског Mора, иs Tерманије и данашње Hо¬ске, кад ови
Aвари, око 626. г, бијаxу опколили не само Hариград, све Iрке и све оно,
што се sове грuко, тада наста¬ено само у Hариграду, него баш и тог времена
доведоше исти ти Aвари бившу српску државу Cвевладовића, или
Cамовладовића, до крајњег ништавила. Cрби се тада јав¬ају да помогну
своју браћу и да одрже овде српску државу, као у sем¬и OД ИCKOHИ
CPHCKOJ, а не sа ропство грuко™ те да се утамањују против Aвара.
A да српска држава не беше сасвим и сва покорена Aварима, видели
смо иx, да sаједно нападају Cолун, што Aвари, же¬ни добити, и uине. Cва
је ствар у томе, што се српска држава тада повукла у горе и планине, које
иду кроs sем¬е данашње Tурске, или праве Cрбије, или као што данас тај
део Bаром, па Kорабом и Tурhем Hланином sову Aлбанијом и другим
споредним планинама до у Eпир и Tесалију. A јели и овај горштаuки комад
од некадашње огромне царевине српске плаћао данак Aварима, или не,
ми не sнамо. Mи sнамо и Kонстантин Hор]ироhенит је sнао још бо¬е од нас,
да баш у ово време доласка друге државне и народне власти српске у ове
sем¬е, око 630.-634. г., Hерсијанци, под војводом Bаxабарsом, г. 626., још
поuев од Jуна, стоје (са стране аsијске) под самим Hариградом, а Fаxан,
аварски Xакан опет са ове стране (иs Eвропе) и да од Hариграда Iрци немаxу
ни један педа¬ sем¬е ни у Eвропи, ни у Asији, па и Hариград сав не бејаше
у њиxовој власти. 3нао је добро Hор]ироhенит sа све беде и муке од аварске
и парске силе, које трп¬аxу у Hариграду Iрци, кaд га oви вapвapи oпceдaвaxy,
баш у оно време, кад доhе 3вонимир са својим српским народом и војском и
HOBPATИ OHET пропадајућу српску Cамовладову државу. V његовим ушима,
још су на 320 година. после тог догаhаја sвониле реuи Xаканове:
"Bи видите ова три посланика парска, који ми јав¬ају, да ми Bаxар-баsар
држи у приправности војску с ове стране Fос]ора. Aко пристајете да ишuистите
и испраsните град (Hариград) сви, колико вас гоh има и да иsиhете иs овога,
54
само у кошу¬и и по једној дреји оsгор™ па ако тако пристајете да уuините, онда
ћу још моћи којекако угодити ствар код мога пријате¬а Bаxарбаsара и ви ћете
сви прећи у његов логор, а ја вам јамuим, да вас неће ни мали прст на руци
sаболети. A што се мене тиuе, ја xоћу ваш град, ја га xоћу са свим што је у
њему, па сад раsмислите добро, да немате другог наuина да спасете свој живот,
осим ако можда не постанете рибе, те се у море sагњурите, или птице,
да у небо прнете.
50

"Mи ни најмање не сумњамо, да све ово није sнао Hор]ироhенит... Oн
напослетку - HИJE HИCAO ИCTOPИJV, BET VHVTCTBO CBOM šVFA3HOM
CИHV POMAHV, KAKO TE, KAД ДOPACTE И HOCTAHE ИMHEPATOP,
ДA CAKPИBA ИCTИHV И KAKO TE ДA BHAДA И HOKOPABA OCTAHE...
ДИBšE, "BAPBAPCKE" HAPOДE C BИXOBИM "FE3OFPA3HИM И
FECTИДHИM 3AXTEBABИMA ДA CV HE3ABИCHИ... " HAHOCHETKV,
OH 3AKHИBE CИHA И VuИ IA, KAKO BAšA ДA OДIOBAPA, KAД
KAKAB "BAPBAPCKИ" BOT 3AXTEBA HAPCKV KPVHV, OIPTAu, итд, KAKO
BAšA ДA —AJHO OBAKBИM IOCTИMA, HOД BИДOM HPИJATEšCTBA
ДA ИM HOTHAšVJE IPuKV BATPV И KAKO BAšA ДA CE HOCTVHA
ДAJVTИ HAPCKE HPИHHE3E 3A OBAKBE BAPBAPE, и т.д
51
"
Hо ми остав¬амо Kонстантина и његове присталице, а идемо sа током
ствари и овде можемо додати само ово: да под именом неког HEFИBBEI
HPECEšEBA CPFA, KOJE KOHCTAHTИH XOTE, И3 IPAДA CPFИJE
HA IPAHИHИ TECAHИJE, A V MATEДOHИJИ BAšA HOДPA3VMEBATИ
HPEHOBEBE CPHCKE HPECTOHИHE HOД 3BOHИMИPOM (ИHИ KOJИM
ДOHHИJИM ДPBAHИTEM) И3 OBE, ДAHABBE CPFИHE, V FEOIPAД
HA PEHИ ДVHABHV, HO HE HA OBAJ ДAHABBИ HAB HA ДVHABV,
HEIO OHAJ V ДAHABBOJ CPEДBOJ AHFAHИJИ, V KOME OHДA
CETABE HAB HAP CBETИ BHAДИMИP, KOIA HA HPEBAPV VFИBE
FVIAPИ, 1015. г." .
48. - Ib., str.40.'
49. - Vid. Chron.,395.
50. -Vid.Chron., Id. A††ŒŠ ’ˆ• ‹‘ˆŠ cƒ€ •Œ•€ƒˆ€ ‘‰ €‡•‹cŠ c‡c•c ’cƒˆ••ˆ€ ‡ˆˆ€ o€ˆ •ˆ††ˆ••‰ƒ ˆ•c†•c€ƒ, ‰
••c•Œ•Œ€ ‡ˆ€ c€Š •Œƒ Œ‹•ˆƒŒƒ ˆ•c†•c€ƒ
51. - De Adm. Imp., c. 82.-90.
* * *
Cрби нису уuили и још увек не уuе своју историју како треба, па им она - иsгледа - није ни била
"уuите¬ица живота". A каsна sбог непоsнавања оног што је најсветије sа један народ - његове
прошлости и његовиx предака - није иsостала. Jевреји су несумњиво патили, али се данас нагло уsдижу,
јер расту и ]ормирају се, поштујући своју историју, своје претке и своје традиције. Hа као Jевреји иs
њиxовиx светиx књига, тако и ми - бар иs Mилојевићеве историје Cрба, треба да науuимо, ко смо,
одакле смо и докле нам сеже порекло.
Tо је порука, коју смо иsвукли иs обавештења Kонстантина Hор]ирогенита, пошто је она била
подвргнута Bа]ариковој, Jагићевој и Даниuићевој "лингвистиuкој микроскопији" и "историјској
микроскопији" Cуровјецког и Mилоша C. Mилојевића.
Oво поглав¬е, па и цела ова студија - пошта је, коју желим да укажем српском науuном раднику
и тој српској sвеsди необиuног сјаја - Mилошу C. Mилојевићу. Hека опрости сен његова неистинитом
науком sаведеним Cрбима, меhу којима сам се и сама налаsила.
55
ПАВЛЕ !ОСИ) @А)АРИ&
5 ДАВ'И'И СРПС&О# 'АРОДА
И ?Е#ОВО# ИМЕ'А
а+ /ИО#РА)С&А /ЕЛЕ@&А
Cрби уопште, а особито младе српске генерације, лишене су саsнања о правој историји своје
нације, као и истине о српском јеsику, који су Xрвати - кроs тsв. илирски покрет присвојили или - по
про]есору Hаsи Kостићу - отели, sовући га данас "xрватским", док се српска деца уuе, да свој јеsик не
sову својим именом, већ "српско-xрватским". Vпоредо с тим, млади српски нараштаји више ништа, или
готово ништа не sнају о лиuностима, одн. писцима, који су дали свој допринос расвет¬авању порекла,
старине и високиx квалитета српскога јеsика, што је про]есор Kостић такоhе веома лепо обрадио,
особито у својој студији "Cтранци о српском јеsику", драгоценој sа све који желе да се баве овим
подруuјем. Исто тако имамо раsлога да верујемо, да српска деца више немају никаквиx појмова о томе,
докле сеже српско име у прошлост и колика је била некадашња распрострањеност народа, у uијем
крилу су угледала светлост дана.
V овом оде¬ку ми ћемо се стога поsабавити једном грандиоsном ]игуром на по¬у науке,
посебно славистике, uије име је већ истакнуто у наслову као Hавле Jоси] BAuAPИK. Bа]арик се
родио у Kобе¬ареву, у uешкој, 1795. г., а умро је 1861. г., у Hрагу. Hо свршеној гимнаsији, наставио је
студије у Jени, где је упоsнао друге две велике ]игуре свог времена, Kолара и Hалацког. 3авршивши
литерарно-јеsиuко-историјске студије, он је постао про]есор и директор гимнаsије у Hовом Cаду, где је
остао до 1833. г., када је прешао у Hраг, у својству директора uешког Mуsеја, да би ту остао до краја
свог живота.
Bа]арик је 1826. г. иsдао "Историју словенскиx књижевности", с једним историјским уводом.
Kасније је то дело проширено под насловом "Илирска историја литературе" (Illyrische
Literaturgeschichte), која је остала у рукопису, све док је 1864. г. није иsдао Jиреuек као "Историју
јужно-словенске литературе". Tа историја се сматра корисним биогра]ским и библиогра]ским делом.
3а Cрбе је од посебног sнаuаја Bа]ариково краће дело "Sеrbishe Lesežörner" (Cрпска uитанка), иsдата
1833. г., у којој се говори о пореклу српског јеsика, уs његову кратку историју. 3а Cрбе је такоhе
sнаuајно све оно, што је Bа]арик сабрао о српској прошлости, објавивши један дуг ниs иsвора sа
српску историју: пове¬е, летописе, биогра]ије. Bа]арик је први иsдао "Житија" Cтевана Hемање од
Cветога Cаве и Cтевана Hрвовенuаног. Oн је такоhе објавио "Душанов 3аконик", бавио се проуuавањем
глаго¬ице и дао је о њој најправилнији суд пре Bатрослава Jагића.
Hајславније Bа]ариково дело су "Cловенске старине" (на uешком "Cлавјанске старожитности,
или у немаuком преводу "Slaœiche Alterthümer"), у два sамашна тома од преко xи¬аду страна. V ствари,
само то дело представ¬а целу једну епоxу и uитаву једну школу! Два споменута тома, у ствари,
представ¬ају само први део његовог огромног sамиш¬еног дела, uији други део је требало да буде
етногра]ско-арxеолошки, који би се надовеsивао директно на први, историјски. Cвој пак трећи део
исте студије желео је да посвети културно-литерарним и лингвистиuким проблемима. Hа жалост, други
и трећи део те sамиш¬ене, у неку руку науuно-свеобуxватне студије у најстрожем смислу реuи, нису
објав¬ени. C друге стране, много материјала иs рукописа публиковано је у раsлиuитим sасебним
расправама. .
V тој својој, беs икаквог претеривања, грандиоsној студији - Bа]арик пише о Cловенима од
њиxовиx прапоuетака, па до покрштавања. Oва његова иsнад сваког оuекивања документована
расправа, била је од великог sнаuаја sа раsвитак и истраживање порекла, појаве, доласка, сродности
Cловена и првиx поuетака њиxове историје. Cматра се, што се Bа]ариковиx етногра]скиx раsматрања
тиuе, да је он био далеко испред своје епоxе.
V истом делу, Hавле Jоси] Bа]арик посвећује више стотина страна Cрбима, њиxовом имену,
њиxовој давној појави на европском тлу, сматрајући иx ту аутоxтоним, уs њиxову велику
распрострањеност од најдавнијиx дана. Да се цео тај богато поткреп¬ени материјал раsради, требало
56
би више xи¬ада страна™ у ствари, то Bа]ариково дело представ¬а uитаву једну енциклопедију, с
мар¬иво и sналаuки раsраhеним индексом, који је - сам sа себе један огроман посао, будући, да
најuешће, свако обавештење представ¬а реsиме пишuевиx истраживања. Додамо ли к томе, да се на
крају овде цитираног иsдања
1
налаsе сви текстови антиuкиx грuко-римскиx писаца, који су оставили
било какво сведоuанство о давним Cрбима, не можемо, а да не дамо иsраsа див¬ењу и поштовању
према једном тако грандиоsном науuном sаxвату, sаxва¬ујући коме није пропуштена ни једна
могућност, да се докаже свесловенска старина, која је - по Bа]арику - у правом смислу, у оно давно
доба била свесрпска.
1. - Slaœische Alterthümer, I Band - Leipzig 1843., II Band, 1844.
"Cлавјанске старожитности" су - у неку руку - xимна прошлости српског народа. Да бисмо - у
веsи с том прошлошћу све обрадили, уsимајући у обsир - пре свега - српски јеsик, српско име, како
домаће, тако и паралелно она имена, која су странци надевали Cрбима, требало би нам - беs
претеривања - неколико година рада. KAKO JE TO HOCAO 3A HEO HAVuHИ ИHCTИTVT, MИ TEMO
CE OBДE OIPAHИuИTИ CAMO HA MPBИHE MPBИHA CA FOIATE BAuAPИKOBE CHOBEHCKE
TPHE3E, KOJV JE OH CA3ДAO C TOHИKO šVFABИ, BOšE И 3HABA.
б+ @А)АРИ&ОВО ОС".ИВА?Е #Р%&ИG И РИМС&ИG ПИСА>А
Oтпоuињући овај оде¬ак о Bа]арику, упоsнајемо uитаоце с још једним делом, које - додуше -
носи и Bа]ариково име, али није само његово. Pади се о књиsи "O пореклу Cловена" по Hоренцу
Cуровјецком
2
, коју је sа штампу приредио Bа]арик, објавивши је 1828. г. у Fудиму (немаuки O]ен).
Hаиме, до тога је дошло након смрти Hоренца Cуровјецког, који је sа собом оставио тај још несреhен
рукопис. Tако то дело представ¬а спој напора и таленат двојице капацитета, подједнако снажниx у
иsналажењу и употреби докумената.
Hа страни 210. те књиге, штампане немаuким јеsиком, Bа]арик и Cуровјецки констатују - не
беs огорuења - да су грuки и римски писци и граhа, коју су они оставили, веома непотпуни и
неsадово¬авајући:
"...hochst mangelhaIten und unbeIriedigenden Materialen
griechischer und romischer SchriItsteller".
"Hемаuка наука пак, настав¬ају они,
о словенима пише са висине".
3
2. - Paul JoseI SchaIIariž, Über die AbžunIt der Slaœen, nach Lorenz Suroœiecži, OIen, 1828.
3. - Ib™p.211.
Hродуб¬ујући своје миш¬ење о Iрцима и Pим¬анима, наша два аутора су потпуно сагласни у
констатацији, да су стари писци оба - у антиuко доба славна народа, HAHPABИHИ MHOIO IPVFИX И
HEДOHVCTИBИX IPEBAKA И KOHTPAДИKHИJA, BTO JE ДOBEHO ДOTHE, да је прасрпска
историја тог давног периода xаотиuна и до одвратности немогућа, да се реконституише (sic! "...bis zum
Ežel,.").
V именима народа и племена влада xаос, особито, када се ради о средњој и северној Eвропи™ све
је тако нејасно, расплинуто и uудно, тако, да је потребан велики напор, да се словенски наsиви најпре
препоsнају, а sатим оuисте од немогућиx облика и примеса, како се не би иsгубило наслеhе CPHCKO-
CHOBEHCKE BEHИKE HAPOДHE uAMИHИJE. Cуровјецки и Bа]арик пишу баш тако:
''... ERBGU— DER GROSSEN SERBO-SLOWENISCHEN VOLKERFAMILIE..."
57
Hа једном месту свога дела
4
аутори се питају:
"Bта су Iрци и Pим¬ани уопште sнали од северноевропскиx јеsика?
Aко се сабере све, што су нам оставили сви грuко-римски писци, поuев
од Xомера и Xеродота, па до Tацита и Hрокопија, ми немамо ни једну
једину реuеницу било ког јеsика северне Eвропе. V ствари, можемо да
наhемо само ту и тамо по коју властиту именицу, понов¬ену на uудовишан
наuин од IPuKO-PИMCKИX HE3HAHИHA (потпуно веран превод
Cуровјецко - Bа]ариковог иsраsа, оп. а.). Oни sатим настав¬ају: који су
све немилосрдно погрuавали и поромањивали, да ми uак ни данас, упркос
неиsрецивој мар¬ивости стотина јеsиuкиx и историјскиx науuника, можда
тек само xи¬адити део онога, што су нам они тако накарадно пренели,
можемо да сxватимо. И сведоuанства таквиx писаца, који нису били способни,
да макар једну једину северноевропску реu напишу, правећи само превод,
или било какву оsнаку, у сваком слуuају погрешно, треба да нам послуже,
да успоставимо науку о тим јеsицима, народима и њиxовој сродности?!"
4. - O.c.,p.78.
Hо нашим ауторима је велико sло, што преко таквиx непуоуsданиx сведоuанстава треба да се
наhу складна решења о јеsику, о положају sема¬а о њиxовој природи и о ¬удским односима, о uему су
Iрци и Pим¬ани били толико противреuни, будући, ДA CV ИM HEДOCTAJAHA BET И HPETXOДHA
3HABA, uAK И OHA HAJOCHOBHИJA O uИ3ИuKOM И JE3ИuKOM CPOДCTBV METV šVДИMA
CEBEPHO OД IPuKE И PИMA. Hа

истом том месту налаsи се питање:
"Kоји је то грuко - римски писац, - који је јасно сагледао
јеsиuке и меhусобне односе северниx европскиx народа.''
Bа]арик и Cуровјецки sатим рашuлањују карактеристике грuко-римскиx обавештења:
"Cве грuко-римске ин]ормације о постојању народа с оне стране Bисле
и много ближег Дунава, само су крње приuе с бескрајним недостацима
иs којиx не може да се раsаsна историја ни најмањег народа. "
Hаша два аутора потом постав¬ају питање:
"Hе мислимо ли при томе, колико би било другојаuе, да имамо домаће
вести? Или би можда требало веровати, да су се ¬удске снаге ломиле
и кршиле само око Eгејског и Cредоsемног Mора? A да је са оне стране
Kарпата све било укоuено и мртво? "
58
Cуровјецки и Bа]арик sатим констатују:
"3аиста је uудно, да ми тим старим писцима приписујемо свеsнање и
непогрешивост, о uему uак ни они сами нису сањали. Cтрабон приsнаје на више
места, да нити он, а нити они пре њега, нису у том смислу нешто више и нешто
сигурно sнали. Hтоломеј је, истина, сабрао иs раsниx старијиx и савремениx
иsвора гомилу имена, добивши наsив "божанског геогра]а", меhутим, он сам
би се нашао у небраном грожhу (пишу Bа]арик и Cуровјецки), кад би неко
sатражио, да направи класи]икацију тиx његовиx имена по јеsиuној, или крвној
сродности народа, на које се та имена односе".
"Tацит, настав¬ају наша два писца, поsнат као главни иsвор о Iерманији,
који - уосталом - долаsи у противреuности сам са собом, с другим писцима, па
uак и с uињеницама, и с природом ствари, приsнаје, да не sна ништа јасно о
односу и сродству Iермана, Bенеда и Cармата, премда је био у Iерманији. A Hрокопијево
наклапање (Bа]арик-Cуровјецки употреб¬авају овде уистину
нелепу реu 'Geväsch ') о Cкито - Iотима и Cармато - Iерманима треба да буде
sа нас канон генеалогије народа?! Hе!"
Tако се супротстав¬ају двојица великиx иsуuаваоца словенске прошлости, настав¬ајући:
59
"Cведоuанство ни једног, ни другог, нити више таквиx сведока не може овде
да одлуuи™ кроs такав један лавиринт може да нас води једино свеукупни
истраживаuки, истинити и свеобуxватни рад".
Cматрајући, да њиxова критика није најоштрија, наша два аутора налаsе sа сxодно, да на стр. 80.
њиxовог sаједниuкогдела, наведу још жешћу оптужбу, коју је ]ормулисао њиxов савременик Murray
следећим тешким реuима:
« Den SchriItstellern, œelche auI die Geœähr de alten ein alten
ein System von der Selbigžeit der Sžythen und Gothen gründeten,
Iehlte es entœeder an UrteilsžraIt, oder an Sinn und Liebe Iür
60
œircžliches Wissen »
5
.
"Hисцима, који су основали на основу приuања стариx систем
јединствености Cкита и Iота, или је недостајала снага расуhивања,
или нису имали смисла и ¬убави sа истинско sнање".
5. - Murrау Lindlay, америuки граматиuар, роhен 1745. г., умро 1826. Hајпре је био адвокат у Bујорку, а
sатим се бавио трговином. Hошто се обогатио, повукао се у Eнглеску, где је писао особито корисне
школске уuбенике. Bегова "Eнглеска граматика" је доживела сто иsдања. (II, 232.) - Abh. e.Privatges. in
Böhm. Pr. 1784., b.nu., S 280. Vers.e.Landesgesch.v. Mahr.v. Monse 01m.,1788.,B.II.,S.16. Casop.œlast.
Mus.W. Pr. 1827., HIt II.,S.8.
V срuби, што је Eвропа приxватила суд и обавештења управо необавештениx писаца, Bа]арик
и Cуровјецки наводе један готово невероватан пример иs њиxовог времена, што је готово и наше доба.
Hаиме, њиx двојица се питају, с обsиром на постојање много ¬уди беs sнања на истакнутим местима
меhу њиxовим савременицима, како ли је то тек иsгледало у давним временима?! Hостав¬ајући то
питање, они су при томе мислили на један конкретан и нама такоhе поsнат пример.
Pадило се о uранцуsу, по имену Vialla de Sommieres (Bиала д Cомиер), који је по Hаполеоновој
же¬и отишао у Hрну Iору, како би упоsнао sем¬у и ¬уде. Cуровјецки и Bа]арик дословно кажу, да је
тај писац обишао целу Hрну Iору, да је јео, пио и раsговарао са Hрногорцима у непрекидном уверењу,
да су Hрногорци Iрци и да је њиxов јеsик једна варијанта грuког.
Hа овом месту, ми у веsи с предњом примедбом, додајемо само ову sаним¬иву појединост:
uак ни једна овако тешка sаблуда није спреuила ]ранцуског иsасланика и писца, да осети лепоту
српког јеsика и да о њему да иsванредно леп суд, о uему говоримо на одговарајућем месту у овој
студији.
61
V прилог Bа]арик-Cуровјецковог тврhења о грuко-римским праsнинама у sнању и
обавештењима, ми смо овде приложили две антиuке карте: прва је како је на њој наsнаuено,
Eратостенова (III и II век пре Xриста), док су две друге раhене на основу Cтрабоновиx обавештења.
Kолике су праsнине биле у Eратостеново доба, јасно је на први поглед.
Hа трећој карти пак, што се северне Eвропе тиuе, uак је наsнаuено:
'—ERRA NONDUM E˜PLORA—A',
тј., "3ем¬а још неиспитана. "
Tрећа и uетврта карта су иsраhене на основу Tацитовиx података.
Hрелаsећи на конкретне примере грuко-римскиx грешака и sаблуда, Bа]арик и Cуровјецки, на
стр. 64. sаједниuког дела, најпре спомињу Hрокопијево CHOPOИ, „••Œ€, које Gebhardi и други, тумаuе
од ••c€•‚™ таква интерпретација, сматрају два науuника, спада у смешне јеsиuке грешке. Tоме они
додају етимологиsирање Kонстантина Hор]ирогенита, који иsводи Tребиње од "треба" (жртва), па Fуна
од bonus, bona, bonum (добро, добра, добро), што пореди с грuким придевом •ˆ†Œ• (добро у средњем
роду), sатим CPF, од servus (роб), canale од via plaustralis (колни пут), грuки ˆ‘ˆç€ˆ.
Cуровјецки и Bа]арик sатим налаsе смешним етимологиsирање код Aне Kомнен, која Bумен
иsводи од Cимеун, док је наsив иsведен од шума™ други пак, настав¬ају наша два писца, иsводе
Hариброд од Hеsарева брада, одн. Caesaris barba, уs друге беsбројне примере, који су сви непобитна
сведоuанства о најтежем грuком непоsнавању јеsика.
Bа]арик и Cуровјецки да¬е иsражавају своје миш¬ење о "грuким јеsиuним прт¬аuима", који
су од лепиx српскиx имена Pадгост и Pадомир направили Aндрагастос и Aртамерос, а шта су тек могли
да ураде, питају се наши аутори, представ¬ајући усмено, а особито писмено име CPF? Jер грuко Cпори
62
јав¬а се само код Hрокопија и нигде више. Hосле овога, двојица слависта постав¬ају још једно
питање:
"Kако су Cловени (при uему су мислили на управо споменуте Cрбе),
могли себи да надену грuко име?!" "Име, настав¬ају они, које и данас
Cловени врло уда¬ени једни од другиx, још увек носе, као нпр.
Hужиuки Cрби, балкански Cрби, руски Cрби, итд, A KOJE JE
HEKAДA FИHO ДOMATE И OHBTEHAPOДHO ИME, O uEMV
TE ИCTOPИuAPИ MOPATИ ДA BOДE PAuVHA"
Bа]арик и Cуровјецки сматрају, да треба да се подвуuе, да је Iрцима било сасвим свеједно, да
ли ће писати CPF, CPFИH, CEPFHOC („c•…†Œ•), или TPИFAHOC (“•€…ˆ††Œ•).Cуровјецки и Bа]арик
су настојали, да у своме делу објасне што више од Iрка иsоблиuениx наsива, па су се тако дотакли и
имена Tрибали, sа које тврде, да су га Iрци Aтике иsвели од CPFAš™ CPFšИ. Hрема њима, Iрци су™ -
пре свега - мењали C у T, па су, нпр., претварали IHOCA у IHOTA, TXAHACA у TXAHATA™
прикаsујемо да¬е исте те примере, писане грuким писмом: ’†Œ••ˆ ’†Œ••ˆ :™ ‹ˆ†ˆ••ˆ •ˆ†ˆ••ˆ.
Исто тако, српски CИP, у грuком је постао TИP - одн: —YPO„™ a код Xеродота геогра]ско име CPEД,
или CEPEД претворило се у TИAPAHTOC, управо —IAPAN—O? док је код већег броја грuкиx писаца
геогра]ско име CPEДEH претворено у, TPИAДИT3A, управо —PIAAI—ŸA.
в+ СТАРОСТ И ПРИОРИТЕТ СРПС&О# ИМЕ'А
Hа страни 66-ој свог sаједниuког дела "O пореклу Cловена", Cуровјецки и Bа]арик су сагласни
у томе, да све дотле, док и најмање историјско светло може да падне на Cловене, све укаsује на то, ДA
CV OHИ BET V HPAДABHO, HPEИCTOPИJCKO ДOFA FИHИ BPHO FPOJHИ, ДA CV CE
CACTOJAHИ OД MHOIИX HHEMEHA, KOJA CV HOCИHA PA3HИuИTE HA3ИBE, AHИ JE ИME
CPF - KAO CBEOHBTE (GESAM—NAME) И 3AJEДHИuKO ИME 3A CBA HHEMEHA,
O3HAuABAHO И 3AJEДHИuKO (они прециsирају: индијско) HOPEKHO. V сваком слуuају, тврде
аутори - несумњиви ауторитети на по¬у славистике - име CPF, CPFИH, CTAPИJE JE HEIO CHOBEH.
Kако тај њиxов текст сматрамо веома sнаuјаним, ми га овде цитирамо и у оригиналу:
"... dass der Name SERB als Gesamtname Iür alle Stämme
derselben œindischen (indischen) AbžunIt alter sei, als Slaœen...',
што дословно sнаuи:
"... дa је име CPF као свеопште име sа сва племена
виндијског (индијског) порекла старије, него (име) CHOBEH... "
"Oво уверење, настав¬а Cуровјецки, што је Bа]арик, среhујући његово дело приxватио и
одобрио, иsаsивају у мени sнаuајни раsлоsи, одн. оно, што су нам, упркос свему, предали Iрци и
Pим¬ани, оsнаuивши тим именом више народа, не мислећи уопште на њиxово словенско порекло. Kо
ће, нпр.,. раsлаже да¬е Cуровјецки, да се превари, не препоsнајући у Cрбима Cарматије Cловене? Tу иx
налаsи Hлиније.
6
"A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, SERBI...",
тј.: "... (поuев од Asовског Mора.) живе Mеотици, Bали, Cерби... ".
6. - Plin.,VI, 7.
Kасније и Hтолемеј остав¬а своју вест:
"Inter Ceraunios montes et Rha Fluvium Orinei, et Vali, et Serbi..."
63
(U ružopisima sto•i Seboi i Sirboi, odn. u grcžom originalu „c•…Œ€, „€•…Œ€).
Cрби, дакле, које Hтоломеј спомиње, обитавали су иsмеhу Kераунскиx Hланина, одн. крајњег
северног дела Kавкаsа и Bолге, а на данашњој реци Cерба, или како Tатари иsговарају - Cарпа.
Hасупрот нашој усам¬ености у sем¬и, где се српски јеsик не поsнаје, надамо се, да ће сутра
истраживаоци Cрбије бити бројни и окуп¬ени око једне установе, иsа које ће се налаsити Cрпска
Држава. Hодвлаuимо ово sато, што неће бити ни мало лако да се исправ¬ају вековне, па uак и
xи¬адугодишње грешке, тим пре, што се, како и Bа]арик и Cуровјецки тврде, не ради само о Cрбима,
већ о Cловенима уопште... C тим у веsи је и један - иsгледа нам - још тежи проблем, а тај је, да се
грешке исправе на меhународном нивоу, у свим школским уuбеницима, студентским прируuницима и
особито по енциклопедијама, натруњеним, што се Cрба и Cловена тиuе - свим могућим теденцијама и
]алси]иковањима истине. 3а то ће бити потребан предан, пожртвован и дуг рад солидне и бројне
екипе јеsиuно - геогра]ско - арxеолошко - историјскиx струuњака, uији матерински јеsик мора да буде
српски, или неки од словенскиx јеsика. Fиће неопxодно, да се те расправе објав¬ују бар на
најважнијим живим јеsицима... Fиће веома тешко, да се предложене иsмене иsврше... Eто, према томе,
још једног великог sадатка који се постав¬а пред обнов¬ену Mилојевићеву великосрпску
Aутоxтонистиuку Bколу.
Bраћајући се Cуровјецком и Bа]арику, налаsимо наставак њиxовог тумаuења о спомену српског
имена у претxришћанско доба.
Tако, кажу у да¬ем иsлагању њиx двојица, Hлиније иде од Mеотског Mора према истоку, спомињући
Cрбе, како то иsлаsи и иs Hтолемеја, што је ретко сведоuанство овим крајевима. Mеhутим, Mела у овој
области не поsнаје Cрбе, већ Cармате. A ни Hеутингерова карта (—abula Peutingeriana)
7
иx не обележава.
Mеhутим, морамо да нагласимо, да у VI веку по Xристу, Hрокопије овде - само на ширем плану -
став¬а своје Aнте, одн. таuно у оним областима, где су Hлиније и Hтолемеј локалиsовали антиuке
Cрбе. V прилог Hлинија и Hтолемеја прилажемо копију Hтолемејеве карте, на којој је на југоsападу
према Asовском Mору - обележено место CVPAFA, док се на истоку, иsмеhу Kавкаsа, Kаспијског Jеsера
и Bолге, налаsи оsнака sа народ CEPFИ. Tа два наsива - на повеликом одстојању један од другога -
несумњиво укаsују на нешто, што је одмаx оuигледно, а то је, да су оба наsива јеsиuки проистекла иs
истог корена и да увек оsнаuавају било народ CPFA, FИHO HAK MECTA HO BИMA HA3BAHA.
7. - Peutinger (Conrad), науuник, који се особито бавио иsуuавањем антиuке културе и споменика. Pоhен је
у Aугсбургу, 1493. г. Oн је особито поsнат по карти римског царства, која носи његово име - —abula
Peutingeriana. Jедни сматрају, да је та карта иsраhена 393. г. у Hариграду, sа време Tеодосија Bеликог.
Hеки пак тврде, да она потиuе иs 222. г., а неки - иs 161. г.
Aко бисмо се упустили у раsматрање података Cуровјецког и Bа]арика о раsним српским
племенима у њиxовом делу, sа то би нам било потребно веома много простора у овој књиsи, па ћемо тај
део да оставимо sа једну другу прилику. Ипак, не желимо да мимоиhемо неке њиxове напомене о
Fудинима.
8
Oни кажу, да је sа њиx sнао Xеродот у V в. пре Xриста, како то врло лепо рашuлањује и
докаsује Oсолински. Fудин је, тврде они, право словенско име, баш као Cрбин, Cлавин, Pутин, Bолин,
итд., а главни аргумент sа њиxову словенску припадност јесу још и данас FPOJHA IEOIPAuCKA
ИMEHA. Cамо у Mаhарској, настав¬ају оба аутора, има тридесет имена од истог корена, од uега и
Fудин, немаuко O]ен (OIen)™ к томе додајемо бројне наsиве по Cрбији и Fугарској, оsнаuена у
рукописима као бодин, а код виsантијскиx писаца ”‹•€ƒ‰. Tу спада и некадашње владарско седиште у
Xерцеговини, FVДИBE...
8. - O.с.,р.67.,б8.
Cуровјецки тврди још нешто интересантно, што такоhе желимо да подвуuемо. Tо је, да је већина
богова Fудина била индијског порекла, на што он додаје још једну Xеродотову напомену:
64

«..coƒŒ• ... ’†ˆ‹çŒ‹ •c •ˆ‹ €••‹•‚• c••€ 爀 •‹••‹ «
што се потпуно слаже с Hрокопијем, који sа Cрбе каже, да су HHABOOKИ, CHAЖHИ, HVTИ HE
JAKO FEHE И KOCE HE HHABE, ЖVTE BET HPBEHKACTE, PИTE - ‹•c•‹o•Œ•, лат. SUBRUFUS,
CBEДOuAHCTBO JE HECVMBИBO AVTEHTИuHO И BPHO ИHTEPECAHTHO.
Hреhемо ли сада на Bа]ариково дело "Cлавјанске старожитности": (Slaœische Alterthümer), или
"Cловенске старине", најпре ћемо остати неми пред мноштвом граhе, uији нам сваки дета¬ иsгледа
неиsрециво sнаuајан. Mиш¬ења смо, да ће наsиви Bа]ариковиx поглав¬а првога тома, које ћемо овде
навести, бити врло реuита претстава једног епоxалног истраживаuког напора, који у себи има uиновске
велиuине. "Aрxитектура" Bа]арикове књиге је веома компликована, с парагра]има, таuкама и
подтаuкама, с наводима на свим индоевропским јеsицима, с регистром имена свиx словенскиx народа и
с врло бриж¬иво иsраhеним индексом - uије свако обавештење представ¬а оsби¬ан науuни рад. Eво,
на који наuин је Bа]арик раsвио своју тему:
Oн је - најпре - после предговора, посветио 26 страна докаsима о - да тако кажемо -
аутоxтоности Cловена уопште у Eвропи. Cвакако, с тим у веsи, треба да се напише посебна студија.
Vопште, Bа]ариково дело
9
TPEFA ДA PA3PATVJE HEHA JEДHA VCTAHOBA, JEДAH ИHCTИTVT,
HAPAIPAu HO HAPAIPAu, CTPAHV HO CTPAHV.
9. - I band, Leipzig, 1843.™ II Band, Leipzig, 1844.
Друга његова глава од 35 страна посвећена је првобитним именима Cловена: BИHДИ и CPFИ.
V трећој, поuев од 64. стране, Bа]арик иsноси најстарија сведоuанства о Bиндима, или Cрбима.
Hа следећиx 87 страница, он третира најпре проблем најстаријиx сведоuанстава о Cрбима, у оквиру
uега пише о:
"HHEMEHИMA CHOBEHA V 3EMšИ BИHДA, ИHИ CPFA".

Hакон тога, на пуне 42 стране, наћи ћемо мноштво sаним¬ивости о ДVHABCKИM
CHOBEHИMA, дакле, опет о CPFИMA и о JAДPAHCKИM BEHETИMA, што је исто име као и Bенди,
Bенеди, Bиниди, којима су оsнаuавани Cрби са Fалтиuког Mора. Oд 265.- 485. странице пише о
осталим словенским народима: Pусима, Hо¬ацима, uесима, Hрусима, итд., да би се на крају књиге
бавио sем¬ом HPACHOBEHA, њеном геогра]ијом, планинама, рекама, јеsерима, морима, градовима,
митологијом и другим прасловенским традицијама и старинама, да би на самом крају књиге
прик¬уuио нешто sнаuајно, што је иsискивало много sнања и сигурности при раду: XPOHOHOBKИ
HPEIHEД CBECHOBEHCKE ИCTOPИJE. Oсобито sаинтересованим истраживаоцима да још кажемо,
да други Bа]ариков том садржи при крају једну листу свиx словенскиx племена - до данас саuуваниx,
или већ иsбледелиx и иsгуб¬ениx имена™ та листа - сама sа себе - представ¬а један важан документ.
Да се сада вратимо на, како Bа]арик каже:
«-SERBEN, DER URAL—E, URSPRUNGLICHE,
EINHEIMISCHE GESAM—NAME ALLER SLAWEN...»
"CPFИ - HPACTAPO, HPBOFИTHO,
ДOMATE OHBTE ИME CBИX CHOBEHA.."
10
10. - Tом I, стр. 65.-69. и 92.-100.
Cпоменувши Hлинија, Hтолемеја и Hрокопија у веsи с именом Cрбин, он им још додаје, управо као
и Cуровјецки - име Bибија Cеквестра
11
с напоменом:
"V особитом sнаuењу постоји име:
65
а) CEBEPHИX, или PVCKИX CPFA, које бајерски геогра] наsива 3EPVИAHИ и sа које
Kонстантин и Hестор uасни Kијевски (866.-949.) сматрају, да су првобитно били веома проширени, а
највише иx је било тамо, где су били смештени Fужани, тј. на реци Fугу, а одатле према истоку, у
суседству Дреговића.
12
б) ИHИPCKИ, или JVЖHИ CPFИ..O њиxовим седиштима Bа]арик говори доста опширно, па
додаје:
"Cрбија у ужем sнаuењу се sвала област на Fосни, Дрини, sатим Pашка, пореuје Mоравске и
Kолубаре:
13
в) MAJCEHCKИ и HVЖИuKИ CPFИ, које спомиње Bибије Cеквестер (око 550. г.) и uредегар
(630. )
14
г) CPFEHHAHД, CAPOBA, 3VPFA, CBVPFEHAHД са осам провинција, простирала се око реке
CAHE још око 800. г. по Xристу.
д) Hосебна обласг била је CPFИBTE, погрешно писана као HИEP - BИCTИ или 3EPFИBTE,
иsмеhу Pуге и EHFE, око места 3EPFCT, све до 949. г.
16
.
11. - Bа]арик, о.ц., парагра] 9., таuка 1.- 4.
12. - Bа]арик, о.ц., парагра] 28., таuка 3.
13. - Bа]арик, о.ц., парагра] 32., таuка 1.
14. - Bа]арик, о.ц., парагра] 44., таuка 8.,
15. - Bа]арик, о.ц., парагра] 44., таuка 10.
16. - Bа]арик, о.ц., парагра] 44., таuка 10.
Hрокопије, настав¬а да¬е Bа]арик, наsива у VI веку Cрбе CHOPOИ и каже, да је највећи део
sема¬а с оне стране Истра, тј. Дунава, под њиxовом влашћу. Tу Bа]арик спомиње Добровског и
саопштава, да је тај "отац славистике" до краја живота sадржао uврсто и sасновано уверење, да
CHOPOИ представ¬а грuку иsмиш¬отину sа CPFE, тим пре, што осим Hрокопија нико други то име
нигде не спомиње.
17
Hри томе, Bа]арик Добровскога карактерише као "оштроумног" науuника, uиме
придаје и већи sнаuај његовом тумаuењу. V истом смислу, настав¬а писац да¬е, име Cрбин тумаuи и
Eнгел у својој историји о Cрбима.
18
Schlötzer ce прик¬уuује Добровском својим миш¬ењем по ком
треба имати раsвијену машту, да би се по сведоuанствима на грuком јеsику дошло до имена неког
старог народа. Bа]арик баш управо тако пише:
'.. .einen alten Namen der Nation... "
t•'.: "...старо име нације...", тј. српске.
17. - Hрокопије је горње тврhење иsнео у својој III књиsи "Историје његовог времена", гл. 14., где говори
о Iотима. Hрокопије се као историuар цени sбог његове таuности, објективности и интересовања sа
догаhаје. Mеhутим, Bа]арик као лингвиста HE ДEHИ TO MИBšEBE... .
18. - O.с.,р. 157.
Hо слависти Bа]арику није био дово¬ан само претxодни sак¬уuак, па он додаје:
"Mожда у "Cпорои" и стоји, пише он дословно - "унутра" CPFИ,
јер кад Iрк uује ту гласовну скупину, коју му је немогуће да иsговори,
лако је могао да уобраsи (einbilden), да uује нешто као CHOPИ.
19
"
66
19. - O.с.,1,р.95.
Hа истом месту Bа]арик иsноси, да се име CPFИ до његовог времена, а ми додајемо - и до нашег,
sадржало код некиx словенскиx народа, као код Cрба на доњем Дунаву и Cави, па у некадашњој
Илирији на Fалкану, sатим у Iорњој и Доњој Hужици, ДOK JE V HPOBHOCTИ O3HAuABAHO CBE
CHOBEHCKE HAPOДE, или - у најмању руку - BИXOB HAJBETИ ДEO, HA JE KAO TAKBO
ДOHИPAHO ДO HAJVДAšEHИJИX BPEMEHA.
Да¬е, наш слависта констатује, да је једно тако uИCTO ИME, KOJE CE HAKO HPEHO3HAJE
KAO CHOBEHCKO
20
, CTPAHHИMA FИHO TEBKO 3A И3IOBOP.
"Hостоје два важна сведоuанства, настав¬а он да¬е, о проширености
српског имена, KOJA ДATИPAJV И3 I˜ и X века. Hонајпре, српско име
се налаsи у попису Cловена једног Iеогра]а иs I˜ века у MИHXEHCKOM
PVKOHИCV. Tе Cрбе Kонстантин Hор]ирогенит спомиње као FEHE,
тј. BEHИKE CPFE, иsа Tурске (како је он наsивао Mаhарску), у FOJKИ.
Tи CPFИ су били CHOFOДHИ CPFИ, насупрот HPHИM CPFИMA у
руским степама, који су били потuињени, имајући као суседе ДPBšAHE,
ДPEIOBИTE и KPИBИTE
"Иs наведеногје јасно, sак¬уuује Bа]арик,
KOHИKO JE FИHO HPOBИPEHO ИME CPFИ".
20. - O.с.,Tоm1,р.90.
V ствари, оно, што је sаписао Kонстантин Hор]ирогенит, потврдио је и бајерски геогра],
sабележивши:
'' Ist das Land der ŸERUIANI (d. h. SRBLJANI),
so gross, dass alle slaœische Volžer daraus gingen",
а тo sнаuи:
"3EMšA 3EPVИAHA (Bа]арик прециsира: CPFšAHA) JE TAKO
BEHИKA, ДA CV CBИ CHOBEHCKИ HAPOДИ И3 BE HOTEKHИ".
Aутор сматра, да је ово сведоuанство утолико вредније, што оно HOTBPTVJE, ДA CE CPHCKO
ИME CTBAPHO HPOTE3AHO OД OДPE И EHFE, HA HPEKO CPEДBE EBPOHE ДO ДVHABA И
HPEKO ДVHABA "
V Mинxенском Aрxиву, који носи наsив Hormayr's Archiv, од 1827. г., ово сведоuанство је sаписано
под бројем 49., на латинском јеsику:
"Ÿerviani, quod tantum est Regnum, ut ex eo cunctae gentes
Slavorum exortae sint et originem, sicut aIIimiant, ducant".
Pади се о истом сведоuанству, уs неsнатну варијанту:
"3ервиани, uије је царство толико, да су иs њега проистекла
сва словенска племена и од њега воде порекла, како тврде".
"Jасно је, sак¬уuује Bа]арик, да је овај документ утолико sнаuајнији,
што потиuе од једног Hемца. Друго, он се несумњиво односи на BEHИKE
CPHCKE 3EMšE C OFE CTPAHE BИCHE, HA OД OДPE ДO IOPBE
67
BOHIE. 3наuај истог сведоuанства је још и у томе, што је јасно, да га је
геогра] примио лиuно од Cрба управо са тог простора."
C претxодним су у складу, настав¬а Bа]арик своја раsматрања, и друга сведоuанства, нпр.,
бискупа Cаломона (умро 920. г.), који је саuинио један етимолошки реuник, наsван MA—ER
VERBORUM, одн., MAJKA PEuИ, који је ]ормулисао, да су Cрби FИHИ CTAHOBHИHИ CTAPE
CAPMATИJE HA CHEДETИ HAuИH:

"SARMA—AE ... SIRBI —UM DIC—I ... ID ES— QUASI SIRBU—IU"
тј.: "CAPMATИ... који су се тада sвали CИPFИ... то је као CИPFVTИV"
21
.
21. - Cod.Mus.Boh., p. 303., 3.
uеx Bацерад, који је 1102. г. преписао "Mатер Bерборум", на многим местима је - уs наведене
наsиве дао тумаuења и на uешком. Kод наsива CAPMAT PEДOBHO OFJABBEBE MV JE CPFИH,
uиме покаsује, да су Hтолемејеви CAPMATИ V CTBAPHOCTИ FИHИ CPFИ. Tако у једној прилици уs
"CAPMAT" пише дословно следеће:
»SARMATAE POPULI ŸIRBI«
22
22. - Cod.Mus.Bohemiae, p. 471. c. 1.
Hа једном трећем месту
23
кописта "Mатер Bерборум", CAHOMOH, иs VIII и I˜ века по Xристу,
наsива једног луталицу, који се представ¬ао као калуhер иs CAPAFATИE (тј. Cарматије) CPFИHOM, на
следећи наuин:
"SARABA—IAE PROPRIE CURREN—ES,
VEL SIBI VIVEN—ES ŸIRBI"
што ће рећи:
"И3 CAPMATИJE CTBAPHO HVTAJVTИ И
CAMИ 3A CEFE ЖИBETИ - CИPFИ (тј. CPFИ)... "
23. - Cod.Mus.Bohemiae,p.302.,2.
Hеисцрпни Bа]арик настав¬а да¬е
24
, да се у Далимиловој Xроници у стиxовима непоsнатог
аутора, иs око 1300. г., која је, што је неопорециво, тврди он (тј. Bа]арик), раhена на основу много
старијиx иsвора - у тој Xроници дакле, спомиње се име CPFИH, у његовом најширем sнаuењу™ како је
Xроника у стиxовима, наводимо два стиxа с примером, који овде привлаuи нашу највећу пажњу:
"W SRBSKEM GAŸYKU GES— ŸEME,
GJŸ CHARVA—I GES— GME"
24. - Slaœ. Alterh., I.s'.
3атим нам Bа]арик саопштава, да је горња два стиxа један немаuки преводилац иs ˜IV века
превео на следећи наuин:
"Ezu Winden ist ein Gegend,
die ist Gravacia genent".
Или исто то на српском:
"V CPFA CE HAHA3И OFHACT,
68
KOJA CE 3OBE XPBATCKA".
"Tа xрватска sем¬а у sем¬и Cрба, настав¬а Bа]арик у
ствари је Fела Xрватска Kонстантина Hор]ирогенита".
"V нашем горњем примеру иsраs "в сербскем" преведен је,
прециsира Bа]арик, с истом реuју широког sнаuења - Bинден".
"Име "CPF" је - и по Добровском настав¬а Bа]арик, CTAPИJE И
OHBTE ИME CHOBEHCKOI HAPOДA Oно је по њему, тј. по
Добровском, уs "BИHДEH", главно име истог, одн. српског народа."
"Hаsив CPF, обавештава нас писац да¬е, у складу је с употребом истог
имена код Hрокопија, као и код писаца ˜V, и ˜VI века, који увек
с раsлогом - преводе "BИHД" са "CPF".
Vосталом, наведимо овде таuно Bа]ариков текст:
"... Wind ubersetzt, nicht ohne Grund durch SRB,
dem Gebrauche URAL—ER Ÿeit Iolgend..."
25
што sнаuи:
"BИHД HPEBEДEHO - HE FE3 PA3HOIA - CA CPF,
CHEДETИ VHOTPEFV HPACTAPИX BPEMEHA.. "
25. - O.c.,I.,98. ,,
Bа]арик sатим још једном наводи Добровског, који је, на доле цитираном месту, дословно
рекао:
"TИM ИMEHИMA 3BAHИ CV CE CBИ CHOBEHCKИ HAPOДИ,
HPE HEIO BTO CE VOHBTE HOJABИHO ИME CHOBEH".
26
26. - Dobroœsžy, Wiener Jahrbuch der Lit., 1827., ˜˜˜VII, S. 1.- 28. .
Kако Bа]арику - у непрекидном тражењу документације - никада није доста, он у веsи с
претxодним упућује на:

-Kuthenische Chroniž bei 'Weleslaœ•e›, Vorrede, ˜LV, 12,15.:
-Placel, "Hist™ zidovsža" (Jüdische Geschichte), auI. S. 447.™
-Buchholzer, im Register, unter dem Worte SRBI.
Ha истом месту Bа]арик искаsује своју мисао, која представ¬а срж његовог рада и uитаве
његове богате документације, а коју ћемо ми овде - sбог њеног sнаuаја - да најпре наведемо онако, како
смо је преписали иs немаuког оригинала,одн.иs превода његовиx"Cтарожитности", који нам је једино
био, доступан:
27

''Beide erbten ihren Namen aus •enen URAL—EN ŸEI—EN, WO
ALLE JE—ŸIGEN SLAWISCHEN S—AMME UN—ER DEM
GEMEINSAMEN NAMEN DER SERBEN VEREIN—, NOCH
EINE ALLGEMEINE SPRACHE REDE—EN, WORAUS NACH
UND NACH, BEI DEN VIELFAL—IGEN ŸUGEN IM LANGEN
VERLAUFE DER ŸEI—, ŸWOLF VERSCHIEDENE
69
MUNDAR—EN SOWEI— SICH DIESELBEN BES—IMMEN
LASSEN HERVORGINGEN VERGLEICHEN WIR, sagt
Dobroœsžy, DIE BEIDEN GLAUWURDIGS—EN ŸEUGEN UBER
DIE SLAWEN DER VIJAHRHUNDER—, NAMLICH JORNANDES
UND PROKOPIOS, SO ERSEHEN WIR MI— SICHERHEI—, DASS
WINDEN UND SERBEN DIE BEIDEN HAUP—NAMEN EINES
UND DESSELBEN VOLKSS—AMMES SIND ".
27. - O.c., I,97.,8.
Eво сада и на српском овог веома sнаuајног Bа]ариковог sак¬уuка:
"OFA (тј. народа: ИHИPCKИ CPFИ CA FAHKAHA и HVЖИuKИ
CPFИ, који су у прошлости обитавали на територији целе данас германске
територије!) дакле: OFA TA HAPOДA HACHEДИHA CV CBOJA ИMEHA
И3 HPAДABHИX BPEMEHA, KAДA CV CBA ДAHABBA CHOBEHCKA
HHEMEHA FИHA VJEДИBEHA HOД 3AJEДHИuKИM ИMEHOM CPFИ
И KAДA CV IOBOPИHA JOB JEДHИM OHBTИM, 3AJEДHИuKИM
JE3ИKOM, И3 KOI CE, HOCTEHEHO, HPИHИKOM MHOIИX KPETABA,
KPO3 ДVIO BPEME, PA3BИHO ДBAHAECT PA3HИuИTИX IOBOPA
KOHИKO CE OHИ MOIV OДPEДИTИ. "VHOPEДИMO HИ, KAЖE
ДOFPOBCKИ, ДBA HAJBEPOДOCTOJHИJA CBEДOKA O CHOBEHИMA
V VI веку, наиме JOPHAHДA и HPOKOHИJA KOHCTATVJEMO CA
CИIVPHOBTV, ДA CV BИHДИ И CPFИ FИHA ДBA ИMEHA JEДHOI
ИCTOI HAPOДHOI CTAFHA".
Hосле горњега, Bа]арик настав¬а:
28
"AKO V3MEMO V OF3ИP... ИME CPF, TИME HOuИBE 3A HAC
JEДAH HOB, ДAHEK И CИIVPAH HVT V ИCTPAЖИBABV HOPEKHA
И HAJCTAPИJИX CEДИBTA ДAHABBИX CHOBEHA JEP ИMAMO
ДBA CИIVPHA ИMEHA TOI HPACTAPOI HAPOДA. CTPAHO ИME
BИHДEH, или BEHДEH и ДOMATE И OHBTE HO3HATO ИME... CPFИ".
28. - O.c, I,98.
Да би потврдио науuност оваквог свог тврhења, Bа]арик подвлаuи и у наставку, да он
"3ACHИBA OBA CBOJA И3HAIABA HA ИCTИHИ - (Warheit),
а не на вероватности (Wahrscheinlichžeit), као када се ради о касном,
општем наsиву "CHOBEH". Jер, када се ради о Cрбима, одн. O CPHCKOM
ИMEHV, OH HOДBHAuИ, ДA CE HAHA3И HA "uBPCTOJ ИCTOPИJCKOJ
HOДHO3И" (... auI Iеstem historischen Boden... ").
Oд стоте стране својиx "Cтарожитности славјанскиx", Bа]арик настав¬а иsлагање својим
категориuним стилом:
''TEK KAДA HAJCTAPИJA CEДИBTA И ИCTOPИJA BEHДA или
CPFA uИJA CHOBEHCKA HPИHAДHOCT HE HOДHEЖE HИKAKBOJ
CVMBИ, FVДV ИCTOPИJCKИ ИCHИTAHA, OДPETEHA И CA
70
CИIVPHOBTV VCTAHOBšEHA TEK TE OHДA ИCTPAЖИBAuKИ
HOIHEД CMETИ ДA HAДHE И HA ДPVIE HAPOДE, ДA CE
VCTAHOBИ HOCTOJABE BИHДИJCKOI, одн: CPHCKOI HAPOДA
V CTAPOJ CKИTИJИ И CAPMATИJИ, или у ДPVIИM EBPOHCKИM
3EMšAMA™ TAДA TE IPATEBИHA HABИX CTAPИHA FИTИ
uBPCTA И HEOFOPИBA".
Vвек у тому I својиx "Cтарожитности",
29
Bа]арик цитира најстарија сведоuанства о Cрбима. V
самом поuетку он постав¬а питање : "3ашто се српско име тако мало јав¬а до VI века? Hа одмаx
настав¬а да су иx IPHИ И PИMšAHИ, HEMAJVTИ PABuИBTEHE HOJMOBE, uAC MEBAHИ CA
CKИTИMA, A uAC CA CAPMATИMA. Hешто касније, на страницама истога дела, Bа]арик долаsи до
sак¬уuка, ДA ИME CPFA KOД HHИHИJA HTOHEMEJA и HPOKOHИJA HPEДCTABšA ИME CBИX
CHOBEHA.
30
Bто се тиuе обавештења Bибиуса Cеквестра:
"Albis Germaniae Suevos a Cervetiis (al.cod.Servitiis) dividit..."
"Pека Eлба (Aлба) у Iерманији дели Cвеве од CPFA..."
31
29. - O.c.,pp.: 165.- 181.
30. - O.c,p.l70.
31. -Vibius Sequester, De Iluminibus, Iontibus, lacubus, gentibus, etc., s.v. Albis™ V. Serbi in™ Anton's Versuch
über die alten Slaœen, II, 111.-112.™ V. Engel, Geschichte von Serbien, pp,. 150.-157. (mit Dobroœsžy).
- Bа]арик га сматра иsнад свега sнаuајним, sато, што нам он ствара потпуно убеhење, да се под
HEPBEHИИ HE HOДPA3VMEBA HИ JEДAH ДPVIИ HAPOД OCИM CPFA
32
HA EHFИ. V веsи с тим,
наћи ћемо следећи кратак коментар:
"Bибије Cеквестор, који је писао у Италији, или у Iалији, предњим
обавештењем спомиње ДBA HAJCTAPИJA HAPOДA C OFE CTPAHE
PEKE EHFE, ближи sове CBEBИ, а да¬и, с друге стране - CPFИ".
33
"JOB V TO ДOFA, подвлаuи Bа]арик у наставку, тј. у време Bибија
Cеквестра, латинског геогра]а, sа кога се мисли, да је живео иsмеhу
V и VII века, JOB VBEK CV CE CBИ CHOBEHИ V ДAHABBOJ
HEMAuKOJ HA3ИBAHИ. - CPFИMA uији део су представ¬али и
šутице и Fодрићи. Oво уверење потврhује нам, иsмеhу осталиx и
Kонстантин Hор]ирогенит, тј. уверење, да су сви ти народи потицали
од Fело-Cрба, KOJE JE FAJEPCKИ IEOIPAu HA3BAO 3EPBИAHИ.
32. - V вesи с писањем Cеувиции и Hервстии, одн. Hервеции, Bа]арик објашњава, да су у средњем веку
писци, који су писали на латинском, мењали код страниx имена F у V, VV, или B, па су писали:
BVHIAPИ, уместо FVIAPИ: 3EPVИAHИ, уместо CEPFИAHИ. Исти ти писци став¬али су H уместо C и
3, као: HИEVPИCTИ, уместо CPFИBTE: HPVHИ, HPVHИA, уместо HPVCИ, HPVCИA
33. - CVEFИ, CVEBИ... uесто иsоблиuава¬е sа наsив CPFИ.
Cве напред реuено Bа]арик потврhује још и белешком, у којој каже, како је:
"Kрусе нашао име Hервеции на његовој карти старе Iерманије,
где је раније била sем¬а CEPFИBTE, одн. у блиsини града 3EPFCT,
српског CPFИBTA"
* * *
71
V истом том првом тому својиx "Cтарожитности", Bа]арик расправ¬а о постанку српског
имена
34
, па пише:
"ИME CPFИH CHAДA V HAJCTAPИJE И HAJHEJACHИJE ИME HAPOДA".
34. - O.c.,t.I,p.l74.
Да¬е доsнајемо на истом месту, да Добровски, упркос његовом савесном иsуuавању, не сматра,
да је нашао право објашњење. Ипак му се уuинило, да то име долаsи од једне кавкаске реuи, која sнаuи
"вода", што би одговарало, по Добровском, и старом српском имену Bенд, будући, да се иsвесни
градови и села, uији наsиви су настали од тог имена, налаsе поред воде. Hаиме, "CPF" у иsвесним
оријенталним јеsицима оsнаuава текућу воду.
Mеhутим, да би иsнео сопствено миш¬ење о пореклу имена CPF, CPFИH, CИPFИH, COPF,
CVPF, CJAPF итд., миш¬ење, које би било документованије, Bа]арик сматра најсигурнијим
историјски пут, па sато отпоuиње с најстаријим облицима српског имена, које иsноси од стране 174.-
181. Eво, како то по њему теuе:
"Kод Hлинија CEPFИ. Kод Hтоломеја CEPFИ и CИPFИ („c•…Œ€), а у
неким кодексима и „€•…€. Kод Hрокопија CHOPИ, уместо COPFИ. Kод
Bибиуса Cеквестра CEPBEHИИ илу - по неким рукописима - HEPBEHИИ,
код uредегара CVPFИИ. U Hronici Moissiac - SIURBI In contin. Ann.Lauriss.
od Einhard-a SUURBI. Kод Aл]реда. CVPHE и CVuE. Kод Fајерског
Iеогра]а и код Pегина CVPFИ. V Xроници Bлеској код Sommerberg-a
- SURBIENSIS Provinicia. V једном старом документу од г. 1136.
- CBVPFEHAHД а Fитерол] понав¬а два пута CVPFEH. V Iримовим
"Hемаuким јунаuким приuама" (Grimm, 'Deutsche Heldensage'), такоhе
два пута CVPFEH, Aјнxард Pудол] и Hруденциус Tроцен код Aдама
Fременског и код Xелмxолда - COPAFИ. Kод Kадлубека - COPFИEH3ИC
(област), а у древном документу од 873. г. CAPOBE (област). Fогуxвал
пише: COPF (муж, vir) Y 'Mater Verborum', y глосама, тј. Tумаuењима
и објашњењима бискупа. Cоломона, стоји CИPFИ. Bа]арик сматра,
да у објашњењу:
"...CAPMATИ...CPFИ тада наsивани.", тј.
"...SARMA—AE... SIRBI tum dicti.-
преписиваu Bацерад ништа није додао, већ да је тако био написао првобитни аутор.
35
Oво објашњење
наш слависта одмаx проширује, пишући:
"Bацерад је написао 3ИPFИ уs наsив CAPMATA и CAPAFEИTE".
36
35. - Codex. Mus. Boh., p.303., c™2.,3.
36. - Ib.,p.302.,c.2.,p.471.,l.
Да¬е доsнајемо, да је Cигеберт Iембл sаписао CИPFИA. Kод Kонстантина Hор]ирогенита стоји
CEPFHИ („c•…†Œ€), кад говори о CPFИMA HA ДVHABV и CEPFИИ („c•…€Œ€), кад је реu о CPFИMA
иsа Kарпата. CEPFИA (•ˆ „c•…€ˆ), град CPFИHA у данашњој Mакедонији. Aутентиuан документ иs
949. г. оsнаuава као HИEPTBИ град 3EPFEH, или CEPFEH. V документу о оснивању бискупије у
Fранденбургу од 940. г., налаsи се име HИEPBИCTИ, као оsнака једне области, која је 1161. г. у другом
72
једном документу била sаписана као HEPBИCTИ, а 975. г. Kиркусти, у кодексу C. Mауриц. Kируисти,
1003. г. ŸERBIS—E, код Дитxмара Mерсеб. ŸIRUUIS—I, sа главни град области, данашњи 3EPFCT.
Друго једно место у области данашњег Hајпцига (старе српске šубице), у једном сведоuанству од
1147. г., оsнаuено је као 3EBИPИ3KE,1196. г. као CHEREWIS—, a 961.r. ŸURBICI, данас ŸÖRBIG. Kод
Дитмара 3VPFИ3И, и CURBIŸI, а у Annal. Saxo - ŸURBIKE. Има једно место, које се у неким
сведоuанствима, као, нпр. у једном од 1144.г. sове ŸORBOWECH, у другим SORBEK. Kод Дитмара и
Annal. Saxo - ŸRIBENŸ, данас SCHRENŸ (Bренц) - наsив једног града. Iодине 1040, спомиње се
област 3VPFA 1064. г. име CEPEFE3, што је данас BPAFИH (SCHRABITŸ)™ Kедрин пише CEPFИИ -
„c•…€Œ€. 3онара Jован и Aна Kомнена бележе CEPFИ - „c•…Œ€ ™ обоје су иs ˜II века. V једном
минxенском рукопису иs XI века, стоји 3EPVИAHИ, уместо CEPFИAHИ. V глосама uеxа Bацерада,
1102. г., sаписано је 3ИEPFИ, уместо CPFИ. Kосмас пише 3PИFИA, 3PИFИH, уместо CPИFИA,
CPFИH. Hестор је по рукопису, иs 1377. г. писао CEPEF и CEPF (оба облика у колективном sнаuењу).
V српским споменицима иs XII и ˜IV века налаsе се следећи облици: CPF', CP'F'H, CP'FИH,
CP'FHИH, CPFHИ (множ.), CP'FCKИJX (придев).
Далимил употреб¬ава облик CPFOBE. Данашњи Cрби на Дунаву (Bа]арик, како sнамо пише у
прошлом веку) кажу: CPF CPFИH, CPFšИH, CPFšAK, итд. Iорњо-лужиuки и Доњо-лужиuки CPFИ
пак кажу.CEPF, CEPFJO (пл.). V Pусији и Hо¬ској налаsимо, како у Cредњем Bеку, тако још и данас
(дакле, у прошлом столећу, у Bа]ариково доба) следеће ]орме српског имена: CEPFBuИ3HA,
CИEPFuИ3HA, CEPEHuИ3HA CИEPHuИ3HA... Oвај последњи наsив се односио на награду sа услуге
престолу, како то стоји у литванском уставу, од1529. г. Fјелоски је употреб¬авао облике: CEPFOBИE,
CEPBИA у години 1597. Fлаsовски 1611. г. пише CEPFOBИE, CEPFИH, CEPFИ (аx. пл.), итд. Hо
CPFИMA се sову CTAPA CEHA V PVCИJИ: CEPFEH, CEPFИIAH (крај српскиx насе¬а), CEPFИHO у
петровградској гувернији. CИEPFИ у области Mинска. CEPFOBKИJ у uернигову. CEPFИ и
CEPFИHOBKA у Bолинијену. V Hо¬ској се пак налаsе - CEPFEHTИHИE, CEPFEHTИHИ,
CEPFEHTИuKИ, у војводству Aугустово (VHOPEДИ C OBИM, HИBE BAuAPИK, ИHИPCKO
CPFEHДA, AVIMEHATИB OД CPF).
37
Да¬е се у Hо¬ској налаsи CEPFИHOB, па CJEPFOBИHE у
области Kракова. V sападној Iалицији налаsи се латински искварени облик од CPFИ, који гласи CEPBИ
и CEPBИAHO.
37. - B. у овој студији поглав¬е: "Cрпско име у Bедама у облику CPFИHДA"
Hри свему напред наведеном, морамо да раsликујемо домаћи иsговор од страног. Mеhу самим
Cловенима пак два су наuина иsговарања српског имена. Hестор пише CEPEF
38
, а у Fелој Pусији sвала
се једна врста дажбина CEPEFBuИHA и CEPEFOЖИ. C овим се слажу многи страни иsвори, као и
савремени лужиuки иsраsи, који имају "E" у корену. Jужни (балкански) CPFИ - меhутим - одувек
иsговарају и пишу CPF, CPFšИ, беs "E", као и Fоеми (тј. uеси). Mеhутим, у облицима Iрка, Hатина и
Iермана раsлика је много већа, јер они пишу:
CИPBИ, CEPFИ, CHOPИ, COPFИ, CEPBEHИИ, CVPFИИ, CИVPFИ, CVVPFИ. CVPHE, CVPuE,
CVPFИ, CVPFEH, COPAFИ, COABИ, CEPFHИ, HИEPTBИ, CEPFИИ, 3VPFИHИ, HVPFИ3И, или
KVPFИ3И, CAPFИ, KИPPVCTИ, COPFEK, 3PИFИA, итд.
38. - Иsд. Tимковски, стр.3.™ а у "Cо]искиј Bременик", иsд. Cтројев, уписано је у 1.3., као "CEPF".
Cловенско "C" у претxодним примерима није само "3",: 3ИPFИ, 3EPVИAHИ, већ и "H": CERVE—II,
CIER—VI, CURBIŸI, па једном uак и KIRKUS—I, пошто су Hемци врло рано иsједнаuили "C" с њиxовим
оштрим "3", или "—Ÿ", тј. "3" - "T3", што се до дана данашњега налаsи у именима места, која потиuу од
Cрба по данашњој Hемаuкој: 3EPFCT, 3EPFИX (ŸÖRBIG), ŸERBEN, итд.. 3амена "F" са "B" је јасна и
uеста, а исто тако и sамена "F"у CPF са "H", па uак и "u" (в. горе CVPuE) - наравно, увек код Hемаца.
73
Vs све то, Hемци додају вокале: е, и, ие, о, у, уу, иу, испред "P", нпр.: CEPFИ, CИPFИ,
HИEPBИCTИ, COPAFИ, CVPHE, CИVPFИ итд, а некада исто то uине иsа "P", као у 3PИFEHH, уместо
CPFEH, 3PИFИA, 3PИFИH или пак са обе стране: CEPEFE3, итд.
Hосле овиx силниx раsноврсниx облика српског имена, које нам је оставио велики Bа]арик готово
као sавештање, ми нећемо више да се враћамо на остале његове бројне примере, сматрајући да иx је и
оволико дово¬но sа свакога, ко жели да га правилно сxвати, приxвати и настави да по њему ради.
V наставку свога иsлагања, Bа]арик - одвише огорuен на немогућност странаца, да правилно
пренесу српско име у свој јеsик - пише:
"Ein so URAL—ER, in der Heimat tieI eingeœurzetel, bei den
Fremden ungeœöhnlicher Name žann seinen Ursprung und seine
Bedeutung аm natürlichten nur in seiner Heimat geIunden haben"™
Дакле, Bа]ариково је uврсто убеhење, да:
"JEДHO TAKO HPACTAPO И V 3ABИuAJV ДVFOKO VKOPEBEHO
ИME, A 3A CTPAHHE HEOFИuHO, MOIHO JE ДA BOДИ CBOJE
HOPEKHO И ДA ИMA HAJHPИPOДHИJE 3HAuEBE CAMO HA
CBOM OTAHFИHCKOM THV›
* * *
C обsиром, да Bа]арик јасно докаsује, да је српско име домаће и најстарије меhу именима свиx
данашњиx словенскиx огранака, иs тога се неминовно намеће sак¬уuак, ДA CV CPFИ C BИXOBИM
KAPAKTEPИCTИuHИM, HPAДABHИM ИMEHOM И C BИXOBИM JE3ИKOM - TAKOTE
HAJCTAPИJИ.
Tо потврhује и sапис Fаварског Iеогра]а, саuуван у Mинxенском Aрxиву, по коме су сви Cловени
проиsишли од првобитног CPCHCKOI CTAFHA. Другим реuима, до стварања данашњиx словенскиx
огранака, дошло је раsједињавањем првобитногCрпства, а то раsједињавање иsаsвала је огромност
пространстава, по којима су Cрби од давнина обитавали, велика растојања и - у sема¬ским раsмерама -
бескрајне уда¬ености. Cтога је - уs Bа]ариково - и Даниuићево реsоновање логиuно, у својој
једноставности генијално и апсолутно приxват¬иво.
И премда смо Даниuићев sак¬уuак прикаsали у оде¬ку о Kонстантину Hор]ирогениту, ми ћемо
овде поновити иs њега оно најбитније, будући, да то - у неку руку - представ¬а продужетак
Bа]арикове мисли. Jер - Даниuић овако умује:
- "Или се Cрби преселише на Fалкан много прије VII вијека.
и тад све, што каже Hор]ирогенит само је иsмиш¬отина... "
- "Или се Cрби преселише онога вијека са сјевера. на југ,
али овдје, нашавши већ насе¬ене Cрбе, с њима се помијешаше...
иsгубивши свој јеsик а нашавши њиxов... "
Hрема томе, и Даниuић нам пружа путокаs, помоћу кога може да се брани теsа о старости српског
јеsика и о давнини њиxовог боравка у Eвропи... A ако српски јеsик потиuе од прадавне прошлости, то
нас наводи на помисао, да је он самоникао и као такав већ је у првобитним периодима свога раhања
морао бити самотворен... саsревајући скупа с ¬удима, који су га богатили, улепшавали и красили,
удаxњујући му свој дуx, своју душу и срце... Cрпски јеsик још није став¬ен под лупу "лингвистиuке
палеогра]ије", али - када истраживаоци, који га поsнају као свој матерински јеsик, буду то једнога дана
уuинили, откриће се, како је Mилош Mилојевић волео да каже - ствари неuувене... Vстановиће се онда,
на који наuин је Bа]арик аналиsирао српско име, да би могао да устврди, да је оно ДOMATE и
74
HAJCTAPИJE, TOHИKO CTAPO, ДA MV CE 3HAuEBE IVFИ V TAMИ HAJVДAšEHИJE
HPOBHOCTИ...
Cа жалошћу ћемо овде да напустимо Bа]арикове грандиоsне "Cтарожитности славјанске", иs
којиx не иsнесмо више на видело дана од мрвица мрвица, или - по мудрости "Илијаде" - тек "сенку
дима". Jедног дана Cрпска Aкадемија Hаука ћe морати да подвргне то дело, које је само sа себе uитава
једна школа, далекосежном испитивању, а награда sа такво дубоко иsуuавање неће иsостати!
Hека нам ове реuи послуже као прелаs од великог Bа]арика ка једном еминентном српском писцу
велике уuености и широкиx xориsоната, uије дело желимо да уsидамо у веuни xрам, посвећен
прошлости Cрба, која се губи у тами преисторијскиx времена.
74H:IJ:0K I74LJM2K И M25HM 74H:IJ5N4 OH2PI:M
" ПРИЛО# ПОСТАВ&Е 5 @ИРЕ?" СЛОВЕ'А И
СЛОВЕ'С&О# !Е=И&А ОД !"#А ПРЕМА СЕВЕР"
V наслову поменути немаuки писци постав¬ају себи у свом делу sадатак, да се поsабаве
COPFИMA, или BEHДИMA, који су окружени и данас, управо као и у њиxово доба, са свиx страна
Iерманима.
Aутори у својој sаним¬ивој расправи кажу, да су се COPFИ sвали CEPFEH (немаuки облик sа
Cрби), како HVЖИuKИ CPFИ сами sа себе кажу. Oни потом додају, да су ти Cорби некада живели у
области CEPBИEH, тј. у CPFИJИ (балканској), која је од ове била далеко већа.
1
1. - Diplomatische und curieuse Nachlehre der Historie von Ober-Sachsen und angrenzender Ländern, zu einiger
Erläuterung derselben gehaltea, von Christian Schöttgen und Georg Kreysig, II —eil, Dresden und Leipzig, 1730.
Vбрsо sатим, Kрајсиx и Bетген проширују своје обавештење тврhењем, да су Bенди, одн.
Hужиuки Cрби, или Cорби несумњиво CHOBEHCKИ HAPOД, KOJИ CE И3 FAHKAHCKИX OFHACTИ
HACEHИO ДAHEKO HA CEBEPV, И3METV CAHE И EHFE, V MAJCEHCKИM HPEДEHИMA.
Mеhутим, објашњавају аутори, има и таквиx, који тврде да су се COPFИ, или BEHДИ, HACEHИHИ V
MAJCEHCKOJ OFHACTИ JOB V HPEИCTOPИJCKO BPEME и TO И3 HPVCKE, HOMEPAHИJE И
MAPKE.
"Hама то, настав¬ају Bетген и Kрајсиx, не иsгледа вероватно и ми
много више верујемо, да су се они настанили овде (тј. у мајсенској
области), дошавши преко Mоравске и uешке".
Hосле тога они пишу беs колебања, одн. са апсолутним осећајем сигурности:
"Wir beœeisen solches mit Iolgenden Gründen - œeil sie:
1. - Einerlei Namen,
2. - Einerlei Sprache,
3. - Einerlei Bennenung ihrer Städte und DörIer in beiden
Ländern gehabt™ DAS ERS—E IS— KLAR. Und œenn œir das dritte,
so gut als man in der gleichen Dingen žann, beœeisen haben œerden
so œird an dem andem nicht mehr zu zœeiIeln sein"
C обsиром, да је ово немаuко сведоuанство, сматрали смо, да треба да му се посвети посебна
пажња. Hа ипак, цео овај иsвод овде, с његовим додатком у оригиналу у белешци испод текста - све
скупа је само неsнатан део иs Bетген-Kрајсиxове расправе, која треба посебно да се простудира, уs
упоредне геогра]ске карте. Jер, ево, шта кажу сами Hемци, који су окрутно и беs икаквиx обsира
истреб¬ивали и германиsовали Cрбе, о којима овде пишу:
75
"Mи то докаsујемо (тј., да су Hужиuки Cрби дошли са Fалкана) следећим
раsлоsима - јер они:
1. - Имају исто име,
2. Исти јеsик,
3. - Исте наsиве њиxовиx градова и села у обе области.
Hрво је јасно. A ако и треће, толико, колико је могуће, будемо докаsали, онда
у односу на другу таuку неће бити сумње".
Cледе sатим обавештења по парагра]има - драгоцена и непроуuена, па - према томе - и
непоsната - бар нашој генерацији. Oвде ћу - нека ¬убаsни uиталац опрости употребу првог лица, али
ради се о једном лиuном дожив¬ају, који никада неће моћи да буде иsбрисан иs моје свести - овде ћу да
иsнесем, дакле, један лиuни дожив¬ај, дубоко уреsан у мом бићу...
V самом поuетку по мом доласку у uранцуску, сместила сам се код једне ¬убаsне ]ранцуске
породице. Jедног дана домаћица, uранцускиња, роhена у Aлsасу, поставила ми је питање:
"Mени су моји родите¬и, а и њиxови родите¬и приuали, да сте ви Cрби

владали некада у
Aлsасу, а ви ми о томе никада ништа не кажете... "
Vsвратила сам sбуњено и још више уs иsненаhење:
"Jа о томе ништа не sнам... "
"uудновато! Mеhутим, то мора бити таuно, јер се у дому мојиx родите¬а никада нису приuале
неистине!... "
Mного касније, отишла сам да посетим своје домаћине, који су остали моји пријате¬и. Tада сам
им исприuала, шта сам у њиxовој sем¬и и у њеним библиотекама открила и колико ме је срам sбог
сопственог неsнања, но исто толико и sбог неsнања мојиx про]есора, sаведениx, као што сам и сама
била... Mоја приuа је била пропраћена ћутањем, протканим тугом... uини ми се, да смо се при томе
меhусобно иsванредно раsумели, јер ништа није толико жалосно и тако тешко као прекасно откриће
покопане прошлости целог једног народа... Hа утолико би поже¬није било, да се добро проуuе дела
управо ониx, uији преци су у том покопавању најактивније суделовали. 3а сада - ево овде само још три
одломка, око којиx треба да се раsвије uитава

историја настанка, живота и нестанка Cрба иs северне
Eвропе. Cтога треба добро да се sапамти свака реu следећиx иsвода,
2
uији превод овде дајемо, док смо
ниже прикаsали оригинални текст на немаuком:
"Hонајпре треба да наведем, да су Cрби једно време били господари
Далмације... Tо име - Далмација - имамо ми у овдашњем крају и то је
стара вендска жупа, или област ДAHEMHИHA V Далмацији су Cрби
иsградили . следеће градове: FEHИKИH (вероватно BEHИKA),
XHEFEHA, CTOHH И KOPИ, исто тако MOKPV и претпостав¬амо
- ДAš... Mи имамо у нашој sем¬и (тј. у бившој Hужиuкој Cрбији,
коју су Hемци освојили и присвојили): FEHИH, KHEFEH, град и
утврhење CTOHHEH... KOPEH, градић, а исто тако и KOPИH. Kод
HAJHHИIA (имамо) Mокерн и градић ДAHEH... а од XVM, у
Mајсену имамо Kолм
Hарагра] 7.:
V наставку саопштавамо, да цела област, коју данас саuињавају
кра¬евски богата CHABOHИJA и FOCHA... HPE JE HPИHAДAHA
CPFИMA И 3BAHA CE FEHA CPFИJA... KOJA CE HPVЖAHA ДO
HEMAuKE IPAHИHE, тако, ДA CV BEHИ CVCEДИ FИHИ uPAHHИ...
дакле -, у FOCHИ ИMAMO IPEFEH, коме одговара (у Hемаuкој)
GREBBEN... V Fосни су MAIHAJ, 3BOPHИK... MИšAHKA..
Kод нас имамо: MOGELIN, MUGELN... ŸERWIG ... ŸWENITŸ ...
76
MIGLI—Ÿ...
Hарагра] 8.:
Hајsад треба још да споменом, да су стари Cрби такоhе једно време
имали Xрватску... Jер и у њој се налаsе следећа имена, која се слажу с
нашима: FPOД PAKOBИHA OCTPOBИHA ДPAuEBAH, TOHHИHE..
од uега •е код нас: BRODE, RAGEWI—Ÿ, HOS—ERWI—Ÿ, —OPLI—Ÿ...
2. - "Erstlich, habe ich aus denen mittleren Ÿeiten anzuIuhren, dass die Servier einige Ÿeit Herren über Dalmatien
geœesen... Diesen Namen Dalmatien aber haben œir auch in hiesigem Land gehabt, nähmlich den alten
œendischen Pagum, oder Provinz Dalemniza. In Dalmatien œaren von denen Serviern Iolgende Städte gebauet.
BELIKIN, CHLEBENA, S—OLPON und GORI, in gleichen MOCRUM und DALEN. Wir haben in unseren
Länden BÖLI—Ÿ... KLEBEN ... die Stadt und Festung S—OLPEN... KOHREN, das Stadtchen, ingleichen
CORIN... MOCKERN bei Leipzig und das Städtchen DALEN ... von CHLUM... in Meissen haben œir KOLM...
Paragraph 7.:
Hiemachst ist zu œissen, dass die ganze Gegend, œelche heutiges —ages die Königsreiche Slavonien und
Bosnien inne haben, vor diesen das WEISSE SERVIEN geheissen... und hat sich erstrecžet bis an die Grenze von
—eutschland, so dass ihre Nachbaren damals die Franžcn geœesen... Also, haben œir in Bosnien
GREBEN,.dergleichen ist GRABBEN... In Bosnien MAGLAY, ŸORWENIK (ŸWORNIK)... MILJAŸKA... Bei
uns haben œir MOGELIN, MÜGELN... ŸÖRWIG... ŸVÖNI—Ÿ...MÜGLI—Ÿ...
Paragraph 8. :
Endlich habe ich noch dieses mitzunehmen, dass die alten Servier auch eine Ÿeit lang Croatien inne gehabt
haben ...Den man Iindet Iolgende Nahmen, die mit denen unserigen über einžommen BROD, RAKOWI—ŸA,
OS—ROWI—ŸA, DRACEVAŸ, —OPLI—ŸE. Davon man bei uns hat: BRODE, RAGEWI—Ÿ, HOS—ERWI—Ÿ,
—OPLI—Ÿ... "
* * *
Же¬а нам је да иs овиx краткиx напомена иsрасте једнога дана једна велика моногра]ија, која ће
да попуни велике праsнине нашега неsнања...
Jедном, налаsећи се на обали силне и тиxе Hабе, уuинило ми се да велика река у дубинама јеца...
Mного касније наишла сам на патриотску поеsију лужиuко-српског Hесника Tишинског, па препуштам
Tеби, драги uитаоuе, да донесеш суд о њој. Hесма која ће овде бити прикаsана, sове се "Cрпској
sем¬и":
3
"O sем¬о српска! Cамо Tвоју груду ћу да xвалим и твоје јунаuке
стародавне градове! Oживећу славна имена Tвојиx синова, макар ми
срце пресвисло од див¬ег бола! O sем¬о српска, uаром твојим крепи
моју во¬у, да биx открио стариx времена крваве трагове и да биx uуо
како с неба sову освету sа туhинско sло преко горе, њиве и равнине!
O sем¬о српска! Hрослав¬аћу твоје плодне њиве, твојиx гора uаробне
песме и славићу тиxу лепоту твога народа. O, sем¬о српска! Hикад те
нећу sаборавити. Tвоју слику видим у мислима и у сну sвони ми твоје
име као јасни sвук sвона".
3. - H. Hенард, Cрпство у поеsији Hужиuкиx Cрба, Иsдање "Cветлост", Fеоград, 1931.,стр.:б4.,65.,83.
Oдмаx после овог, следи сонет старом историјском седишту Hужиuкиx Cрба, граду Fудишину:
"Hоsдрав¬ено старо место непобедно! Hотресле су те див¬е борбе
Cрба са uранцима, у самртниuком болу напајао си се крв¬у својиx
синова! Tуhин је некада палио твоје домове и неuовеuно гаsио крв
77
твојиx синова, али још српска срца на српски наuин бију у Hужицама... "
V сонету "Cпрева на Fлатима" исти песник пева:
"... како се тужно вијуга меhу српским обалама, аx, кад биx веuно
могла носити српске uамце... И плаuући ва¬а да¬е своје валове.
Hева о српским градовима на Hаби, а. валови Hабе ћуте и стењу
као да се још сада топла српска крв меша с њиxовим таласима... "
Hа Xроhишћу види песник сенке стариx Mилиuана и плаuе, што се на месту, где је некада стајао
uврсти град поносниx српскиx кнежева, сада налаsи гроб¬е. Hа гори Hубину види, како стари српски
јунаци устају иs својиx гробова, гледају у месеuној ноћи по равницама и с реuима - "Hије још време",
враћају се у подsемне пећине... Hа гори Hрашици сања о старим временима... Hа Hаби и у Mишни, на
давно германиsованој српској sем¬и, uује песму српске девојке...
Hа старом народном мотиву sаснована је песма Hужиuког Cрбина Tишинског под насловом
"Bрло је тешко било Cрбима"...
"Hужиuко-српски народ приuа, да је некада, у пролеће - Cветовиду
жртвовао на горама, у sаxвалност, што је sем¬и вратио сунце. uранци су
у крвавим биткама потукли Cрбе, уsели слободу и маuем им поставили
крст Iолготе на sем¬и. Hа горама српским пагански свешетници дубоко
су sакопали свету ватру, жртвени камен и дрво - тако, да га uранци никада
неће моћи пронаћи. Tешкo •e било Cрбима у ропству, тајно су се састајали
на горама ноћу, у одреhено време и плаuући су се саветовали, како би
раsбили туhинске окове. Hобожно су uували свету ватру у каменим пећинама
и молили су Hеруна, нека удари својим блеском и уништи непријате¬е.
Bатра српске слободе остала је sакопана на горама. Kад ће нам с радошћу
сванути дан новог пролећа, кад ће ова света ватра - скривена у пећинама иs
горе иsбити до неба?!"
Tишински је написао и песму CPHCKOM JE3ИKV, у којој иsражава же¬у, да овај јеsик поново
одјекне по целој Hужици и донесе нову срећу Cрбима... V последњој песми ове sбирке каже српским
мајкама:
"Cрпска мајко, уuи дете своје матерњем јеsику, српске sвуке буди на
српским уснама! Hоштуј и поноси се Cрбовањем, твој дом нека буде
ко српска липа!"
3аxва¬ујући истом песнику, ми и данас uујемо стару мајку иs Hужице која приuа унуцима о
Cрбима на Hубину:
«Cедам кра¬ева има у његовим пећинама sаuарани гроб. V иsвесним
моментима дижу се иs гробова, sлатне круне им блеште на главама,
гледају доле на српске равнице, sаплаuу и опет се враћају у своје пећине,
падајући у сан. Aли - доћи ће дан, када ће се седам српскиx кра¬ева
појавити усред Fудишина и опрати српску срамоту...»
Oву бајку приuа стара мајка народу на прелу, а народ верно слуша и uува у својим срцима ову
слику... Fаладу sавршава песник реuима:
78
"Cедам кра¬ева устаће иs гробова, уsеће маu у руке кад буде престао
сан Cрба и кад крв буде уsаврела у српским жилама".
V другој балади Tишински пева у песми "Mилиuино нарицање" о смрти старог српског кнеsа
Mилидуxа. MИHИHA JE HEPCOHИuИKAHИJA HHEMEHA MИHuAHA, и она после крваве битке, у
којој је пао кнеs Mилодуx, плаuе на његовом гробу, кад:
"... полажу у гроб српску славу и слободу... "
V једној стро]и Mилица уsдише:
"MИHИДVXV, HE uVJEB KAKO 3BEuE MAuEBИ?
HE BИДИB KAKO TEuE KPB TBOJИX JVHAKA?
HE uVJEB KAKO 3ABИJAJV uPAHAuKИ BVHИ И
KAKO V3ДИBV TBOJИ CИPOTИ CPFИ?!"
Hајsад, песник иsлива своја осећања кроs тиxу веuерњу молитву:
"Tи, о Fоже, sнаш да сам своје моћи дуxа и целу снагу посветио само
Cрбима и све моје же¬е само су Cрбији! Tи, о Fоже, услиши ову моју
молитву отклони камен, који нас гуши и притискује!'
Cкини мрак с нашиx душа!... "
Oвде нам мисао sастаје уs осећај јединства миш¬у и срцем с далеким песником, који носи наше
име и живи кроs наше биће...

'ЕСТОР %АС'И &И!ЕВС&И илиQ
ПОД"'АВ(Е И /АЛ&А'
ПРАДАВ'Е СЛОВЕ'С&Е =ЕМ(Е
Cипријан Pобер је оставио тако лепо миш¬ење о Cрбима, да нам то још и данас даје крила и
смелости да се винемо, следећи његове sак¬уuке као пророштва светиx, давно - прошлиx времена.
Kао, нпр. следећи:
1
"Cependant, la presence des Slaves avant Jesus-Christ dans les
Provinces Illyriennes et sur le Danube, se prouve par une Ioulе de
noms de liеux, de Ileuves et de montagnes, qui portent еvidеmmеnt
une empreinte slave... Une cite considerable de Macedoine
s'appelait SERBI—SA. Dans Ptolemee, SERBINUM est le nom
d'une autre ville de Pannonie, que la table de Peutinger appelle
SERVI—IUM... Nous alleguerons l'autorite de Polybe... qui
distinguait de•a expressement sur l'Adriatique... Ces Autochtones...
de l'Illyrie, parlant une langue non gauloise et encore moins latine,
ou grecque, DE QUELLE RACE HUMAINE AURAIEN—-ILS PU
E—RE, S'ILS N'E—AIEN— PAS SLAVES?... Le plus ancien des
chroniqueurs slaves, le venerable Nestor de Kiev, nous presente
POSI—IVEMEN—, a la Iin du onzieme siecle, LES RUSSES
COMME ORIGINAIRES DE L'ILLYRIE, d'ou ils auraient ete
reIoules vers le nord, et Iinalement re•etes au-dela des Karpathes par
des conquerants ... latins et par les Celtes. Des le commencement
de sa chronique, Nestor enumerant d'apres Cedrenus, toutes les
nations du monde, a•oute соmте interpretation du mot ILIURIK,
79
celui de Slave, pour montrer qu'il regardait les SLAVES COMME
LES PLUS ANCIENS HABI—AN—S DE L 'ILIRYIE. Pour plus de
clarte Nestor a•oute ailleurs: "Des soixante et douze peuples... l'un
s'appelait Illyrien, c'est-a-dire - Slave. Il habita longtemps sur les
rives du Danube, les contrees qu'on appelle au•ourd'hui Bulgarie et
Hongrie. C'est de la que LES SLAVES SE REPANDIREN— PAR
—OU—E LA —ERRE, E— PRIREN— DIFFEREN—S NOMS,
SUIVAN— LES CON—REES, OU ILS S'E—ABLIREN—.
J'AI PRIS RELIGIEUSEMEN— POUR POIN— DE DEPAR—
DE —OU—E L'ARCHEOLOGIE SLAVE CE PASSAGE DE
NES—OR. C'ES— DE CE TEXTE QUE JE PAR—IRAI POUR
MON—RER... LES ORIGINES, LA NAISSANCE SUCCESSIVE
DES QUA—RE GRANDES NA—IONALI—ES:
- ILLYRO-SERBE,
- BOHEME,
- POLONAISE et
- RUSSE..."
1. - Cyprien Robert, Le monde slave, —ome II., pp.: 21., 22., 20
Истом побожножћу, којом је Cипријан Pобер приступио Hесторовом тексту, приступамо овде и ми
његовом кроs превод предxодниx редака:
"Hрисуство Cловена пре Xриста у областима Илирије и Дунава,
потврhује мноштво имена места, река и планина, које оuигледно
- носе словенски пеuат... Jедан sнатан град Mакедоније sвао се
CPFИHA. Kод Hтолемеја је CEPFИHVM име једног другог града у
Hанонији, који се на Hеутингеровој Tабли наsива CEPBИHИVM...
Mи се поsивамо на Hолибијев ауторитет... који је већ иsриuито
раsликовао на Jадрансxом Mору... аутоxтоне становнике... Илирије,
који су говорили једним HEIAHCKИM јеsиком још мање латинским,
или грuким: HA KOJOJ šVДCKOJ PACИ CV MOIHИ ДA
HPИHAДAJV, AKO HИCV FИHИ CHOBEHИ?!
HAJCTAPИJИ CHOBEHCKИ XPOHИuAP, uACHИ HECTOP И3
KИJEBA, HPEДCTABšA HAM CA CИIVPHOBTV, KPAJEM ˜I века,
PVCE (као народ), HOPEKHOM И3 ИHИPИJE, OДAKHE CV FИHИ
HOTИCHVTИ HPEMA CEBEPV и HAJ3AД OДFAuEHИ HPEKO
KAPHATA OД–. HATИHCKИX OCBAJAuA И OД KEHTA. V
CAMOM HOuETKV CBOJE XPOHИKE, HECTOP, HAFPAJAJVTИ
HA OCHOBV KEДPИHA CBE HAPOДE CBETA додаје као тумаuење
реuи ИHИVPИK - CHOBEH, да би покаsао, како је HA CHOBEHE
IHEДAO KAO HA HAJCTAPИJE CTAHOBHИKE ИHИPИJE
Да би био јаснији, Hестор додаје:
"Oд CEДAMДECET И ДBA HAPOДA.... JEДAH CE 3BAO ИHИPCKИ,
тј. CHOBEHCKИ. OH JE CTAHOBAO ДVIO HA OFAHAMA ДVHABA
V OFHACTИMA KOJE CE ДAHAC 3OBV FVIAPCKA И MATAPCKA.
OДATHE CV CE CHOBEHИ PABИPИHИ HO HEHOJ 3EMšИ, V3EBBИ
PA3HИuИTA ИMEHA HPEMA OFHACTИMA HO KOJИMA CV CE
80
HACEHИHИ.
Jа сам sа целу словенску арxеологију HOFOЖHO V3EO OBAJ
HECTOPOB OДHOMAK KAO HOHA3HV TAuKV. Oд овог текста ћу
да поhем, како биx покаsао... HOPEKHO И HOCTEHEHO PATABE
uETИPИ BEHИKA HAPOДA
- ИHИPO-CPHCKOI,
- uEBKOI,
- HOšCKOI и
- PVCKOI.''
Hа једном другом месту Cипријан Pобер опширно иsноси раsлоге, на основу којиx sак¬уuује, да су
Cрби са Fалкана најстарији меhу Cловенима... Mи смо цео тај текст већ донели у поuетку ове студије,
па ћемо овде да поновимо само његов крај као најбитнији у односу на оно о uему расправ¬амо у овом
поглав¬у:
"HAJ3AД, HPEBABBИ ДVHAB, HИJE MИ ДVIO TPEFAHO,
ДA OHET HATEM KO3AKA И3 VKPAJИHE, PVCИHA И3 IAHИHИJE,
HOšCKOI KAPHATCKOI IOPAHИHA И uEBKOI CVДETCKOI
HHAHИHHA једном реuју, CBA HPBOFИTHA HHEMEHA ДPVIИX
CHOBEHCKИX HAPOДA ДИBHO CAЖETA V FAHKAHCKOM ИHИPV?
HИJE HИ TPEFAHO ДA И3 TOIA 3AKšVuИM, ДA CAM HAJ3AД
ДOДИPHVO ЖИBV CTEHV, 3EMšV HPBOI uOPMИPABA ДA CV
CPFИ ИHИPИJE 3AИCTA FИHИ HAJCTAPИJИ METV CHOBEHИMA?!"
2

2. - Revue des deux Mondes, De l'enseignement des litteratures slaves, Janvier 1846., p. 372.: "Ayant enIin
traverse le Danube, •e ne tardais pas a retrouver le Kosaque de l'Oužraine, le Russine de la Galicie, le Goral
polonais des Karpathes et le Goral boheme des Sudetes, en un mot - toutes les tribus primitives des autres
nations slaves admirablement RESUMEES DANS L'ILLYRIEN DES BALKANS..... NE DEVAIS-JE PAS
EN CONCLURE QUE JE —OUCHAIS ENFIN AU ROC VIF, AU —ERRAIN DE PREMIERE FORMA—ION,
QUE LES SERBES D'ILLYRIE E—AIEN— VRAIMEN— LES PLUS ANCIENS DES SLAVES ?!
Hосле овог савршено јасног текста, да се осврнемо на писца, којим се, по Pоберовом тврhењу -
служио Hестор Kијевски, а то је Tорhе Kедрин, 3наuи, Hесторова тврhења никако нису била плод
маште, или верског ]анатиsма, па uак ни онда, када је спомињао неке појединости у веsи са
"библијском поделом јеsика". Jер - Kедрин је био виsантијски xрониuар, одн. писац једне историје, која
је обуxватала догаhаје OД HOuETKA CBETA, до године 1057. 3а период од 811.-1057. г., његови
биогра]и тврде да је једноставно преписао целокупни текст иs дела Jована Cкилице (Jоan Sžylitzse).
Bто се тиuе Cкилице, он је био грuки историuар, такоhе иs ˜I века, родом иs Mале Asије. Oвај писац је
имао високе ]ункције на виsантијском двору. Kао uовек велике интелигенције желео је, да напише
једно непристрасно и критиuко историјско дело, те је тако и он постао творцем још једне Xронике, која
је била наставак Tео]анове. Tа Xроника је обуxватала време од 811.-1079. г., по роhењу Xристовом.
Део те Xронике објав¬ен је у uасопису "Bиsантија" у Fону (sа период од 1057.- 1079.) док необјав¬ени
део може да се наhе, како је

горе реuено, у Kедрина.
Bто се Tео]ана тиuе, uију историју је наставио да пише Jован Cкилица, он је поsнат под именом
Tео]ан Исповедник. Живео је иsмеhу 750. и 817. г. Hод Hеоном Jерменином уsео је активног уuешћа у
борби против иконокласта, sбог uега је био прогнан, да би умро 817. године на острву Cамотраке.
Tео]ан је писац једне Xронике, у којој су описани догаhаји од 284.-813. г. Vопште се сматра, како то
]ранцуски ауторитети тврде, да је Tео]анова Xроника:
"Un document historique d'importance capitale"
81
t•'.: "Историјски документ од највеће важности".
Hредње појединости смо иsложили sато, да би се видело, да се Hестор uасни Kијевски при
писању своје Xронике, ослањао на оsби¬не иsворе. Hрема томе, Hесторова Xроника никако није sа
одбацивање, како то сматрају, uак и меhу Cловенима, поклоници германске школе.
Tако веома савесни про]есор Pе¬а Hоваковић у својој књиsи "Oдакле су Cрби дошли на
Fалканско Hолуострво", настоји, да на сваки наuин докаже, да су Cрби стварно однекле дошли на
Fалкан, те му је uитава та студија посвећена тражењу српске предбалканске постојбине. Mеhутим, ми
не можемо, а да се - на основу сабране граhе не ставимо на страну Cрпске Aутоxтонистиuке Bколе и
свиx ониx аутора, који Cрбе од вајкада налаsе у подунавском простору и на Fалкану. Hаравно - ни у ком
слуuају не може да се порекне, да је сваки народ некада и однекле дошао. Hо - што се Cрба тиuе, они су
се на Fалканском Hолуострву и с обе стране Дунава нашли тако давно, да се ту уистину могу сматрати
аутоxтоним!
Vосталом, на основу онога, што Bа]арик каже о српском јеsику, на основу сведоuанства
Долuија, Aпендинија, Bулца, Pобера, Oвелака и д.р., па на основу Mилоша C. Mилојевића и с њим
sаборав¬еног Cиме Hукин-Hаsића, никако не може да се приxвати нека иsмиш¬ена сеоба Cрба на
Fалкан у VI веку по Xристовом роhењу. A и наш савременик, велики и упорни прегалац на подруuју
српске историје, господин Hенад Tорhевић - ту приuу је науuно и веома документовано побио.
Hаправили смо ту примедбу особито sбог напред поменутог Tео]ана јер - ако је његова Xроника
"историјски документ од капиталне важности", то sнаuи, да је она приxваћена на свим линијама, те би
као таква морала бити приxваћена при сваком тражењу историјске истине, што - по многим
uињеницама судећи - није слуuај, када се ради о Cрбима. Hаиме, управо је Tео]ан оставио једно
сведоuанство, које су приxватили Jован Pајић, Hукин Hаsић и Mилојевић, али - о коме не води никаквог
раuуна историја, која се у наше доба пише и предаје. V ствари, Jован Pајић, на страни 119. своје
Историје (Tом I), пише, да је меhу својим сведоuанствима Tео]ан оставио и једно, које се односи на
Cрбе и у коме се каже, да је:
"... лета. првога Jустинијанове владавине, године 520.,
100.000 Cрба дошло под предводништвом жене умрлог
воhе на Fалкан, где су наставили да живе у миру".
Да Pајић ову појединост није унео у своје дело напамет, докаs је његова библиогра]ија, у којој он
под бројем 63. - наводиTео]анов текст на грuком и латинском, штампан у Bенецији, 1729. г. Cтога
веома жалимо, што про]есор Hоваковић није свој истраживаuки елан и дар усмерио у овом правцу и
што је своје дело оријентисао углавном према једном исконструисаном догаhају од свиx ониx, sа које
Живанuевић каже, да су:
"... на Cловене гледали крвавим оuима... "
Hриближавајући се одломцима Xронике Hестора uасног Kијевског, који су sа ову студију од
особитог интереса, најпре ћемо се осврнути на један њен превод, иsвршен на основу "Империјалног
петровградског иsдања", пропраћеног белешкама и sбирком непоsнатиx текстова, а штампаног у
Hариsу, 1834. г.
3
Hреводилац и коментатор био је Louis Paris.
3. - La Chronique de Nestor, traduite en Irancais d'apres l'Edition imperiale de Petersbourg, accompagnee de
notes et d'un recueil de textes inedits, par Louis Paris, 1834.
Cасвим у поuетку овога иsдања иsненаhује нас преводиоuев протест:
"II est vrai que rien dans nos livres modernes ne nous a mis sur
la trace de la verite, et, qua la honte de tous les ecrivains qui se
82
vouent au au triste metier de calomniateurs du passe, ils percent dans
leur etrange et superbe dedain... un deIaut aussi grand d'instruction
que de bonne Ioi.
(c. 4.) - L'ouvrage que nous publions au•ourd'hui... il est, c'est
tout dire, celui d'un moine russe du ˜I siecle™ Au demeurant, nul
ouvrage n'a rendu plus de service e l'histoire...
(c. 6.) - —out se que l'histoire byzantine et leœs ecrivains
etrangers ont dit... est aussi court qu'incertain et ne contient que le
recit des evenements auxquels leurs nations ont pris part™ encore s'y
mele-t-il beaucoup de mensonges et de contradictions".
Hрикаsујемо сада овај sаним¬ив и sнаuајан текст у српском преводу:
"ИCTИHA JE, ДA HAC HИBTA V HABИM CABPEMEHИM KBИIAMA
HИJE ДOBEHO HA HVT ИCTИHE И ДA HA CPAMOTV CBИX HИCAHA
KOJИ CE HOCBETVJV ЖAHOCHOM 3AHATV KHEBETHИKA
HPOBHOCTИ - KPO3 BИXOB uVДAH И HAДMEH HPE3ИP И3FИJA
ИCTO TOHИKO BEHИKИ HEДOCTATAK OFPA3OBABA KOHИKO И
BEPOДOCTOJHOCTИ.
Дело, које данас објав¬ујемо... јесте, а тиме је све реuено од једног
руског калуhера иs ˜I века. V CTBAPИ - HИ JEДHO ДEHO HИJE
ДOHPИHEHO BИBE KOPИCTИ 3A ИCTOPИJV
CBE BTO CV BИ3AH—ИJCKИ ИC—OPИuAPИ ИC—PAHИ HИCHИ
KA3AHИ, ИCTO JE TOHИKO HEДOBOšHO, KOHИKO И HEИ3BECHO
И CAДPЖИ CAMO HPИuE O ДOIATAJИMA V KOJИMA JE BИXOB
HAPOД CVДEHOBAO™ A V3 TO V BИMA CE MEBAJV HAЖИ И
KOHTPAДИKHИJE."
HO HAPИCV- CHOBEHИ CV ЖИBEHИ V EBPOHИ OДBAJKAДA
"... des les temps les plus recules... Peuple immense...",
уs додатак ближе појединости::
".., HAPOД OIPOMAH.. "
4
V наставку, исти овај аутор И3PИuИTO TBPДИ, ДA JE: MHOIO HAPOДA HPИHVTEHO, да
TPAЖИ CBOJE HOPEKHO V 3EMšИ AHTИuKИX CHOBEHA..
5
Hисац да¬е аналиsира наuин рада кијевског монаxа, па каже, да у његовом иsлагању влада велика
методиuност, тако да је све, што је рекао VCTAHOBšEHO C BEHИKOM JACHOTOM И CTPИKTHO
XPOHOHOBKИM PEДOM. Hо Hарису, HECTOP PA3BИJA CBOJV HPИuV C MHOIO CMИCHA 3A
PEД И V3 HOTHVHV CИIVPHOCT, C TOHИKO TPVДA И BEPOДOCTOJHOCTИ... A HA OCHOBV
CBEIA TOIA, sак¬уuује коментатор и види се ИCTИHИTOCT uИBEHИHA KOJE CV HPEДXOДИHE
BEIOBOM BPEMEHV, које - да би иx на тај наuин иsложио - није тражио само у народној предаји, већ
и KOД ИCTOPИuAPA, као и у поуsданим и добро установ¬еним традицијама.
4. - O.c.,p. 14.
5. - Idem,p.l5
6. - Id.,p.l6.
3атим Hуи Hарис иsноси нешто
7
, што објашњава и оправдава став писца ове студије према
иsвесним - да тако кажемо - "науuним" догмама 3ападне Eвропе. Bегово каsивање открива бит - како се
83
сматра - цивилиsоване Eвропе, која с висине, али uесто с неsнањем гледа на "Bарваре", uије име у овом
облику су створили Iрци, да би га од њиx преуsели римски освајаuи, а sатим сви остали... Eво, дакле,
тог невероватног обавештења:
"... Cependant, au ˜VIII siecle, se repandit en Allemagne
l'erreur la plus grossiere et la plus impertinante au su•et de cette
Chronique... Cette bevue venait de ce que le premier traducteur
allemand, dont l'ouvrage parut en 1732., n'avait pas compris ce
titre... Son erreur entraina bien d ' autres... "
" Au surplus, une bevue non moins impardonnable, et qu'on peut
encore reprocher a un Allemand, c'est celle que commis, en 1828.,
a Leipzig... un savant commentateur de Nestor... L'editeur ne
sachant pas lire les lettres rosses, ce nom de NES—OR pris pour
HEK—OR..."
8
"... ainsi, le moine de Kieœ rencontra dans la capitale de la
litterature allemande un intiepide admirateur qui le conIondit avec
le heros et 1'espoir de —roie! "
7. - Id.,p.21.
8. - Исто, стр. 22.
Bеома нам је тешко, да наhемо иsраs, којим бисмо окарактерисали грешку, која се јав¬а у горњем
тексту. Hуи Hарис је при осуди овакве једне појаве веома оштар, па uак и груб, као да је наслутио, да ће
грешка да буде sаташкана, док ће накарадно уuење да остане, проширивши се - касније - иs Hемаuке по
целој Eвропи, па и по свету. Hајстрашније од свега је, што су ту грешку створили и другима је предали,
највећи непријате¬и и уништаваоци Cловена! Eво, дакле, само првог и неsнатног дела те овековеuене
неистине:
"... Mеhутим, у ˜VIII веку проширила се у Hемаuкој најгруб¬а и
најдрскија грешка у односу на ту Xронику... Tа бр¬отина појавила се
sато, што први немаuки преводилац, uије дело се појавило 1732. г.,
није раsумео његов наслов... A његова грешка повукла је sа собом
много другиx...
Bта више, бр¬отина не мање опростива и која се опет може укорити
код једногHемца, је она, коју је, 1828. г., поuинио у Hајпцигу... један уuени
коментатор Hестора... Иsдаваu, неsнајући да uита руска слова, име HECTOP
је сxватио као XEKTOP (или HKTOP грuким великим словима...)
Tако је кијевски монаx наишао у немаuкој литерарној престоници на
смелост једног поштоваоца, који га је побркао с јунаком и надом града Tроје!"
9
9. - Исто, стр. 23.
Hрелаsећи на Hесторов текст, тј. на превод некиx његовиx одломака, одмаx ћемо, давно пре него
што су европски лингвисти открили "индо-европску sаједницу народа, наићи на сва имена, која се у
оквиру те групе спомињу седам до осам векова после Hестора. A иsа тога следи sа Cловене уопште и -
наравно - sа Cрбе - један веома sаним¬ив дета¬, којим - се иsгледа - лингвисти нису бавили.
Fавили су се њиме интерпретатори Fиблије, меhутим, колико је поsнато, они никада нису иsнели
никакву одреhенију појединост о, нпр., вавилонској подели јеsика, што је у нашем сећању остало као
неко нејасно, расплинуто и нераsум¬иво обавештење. Mи ћемо тај одломак иs Hесторове Xронике да
пренесемо овде - онако, како је он прикаsан у делу Louis-a Paris-a:
84
«CHOMICHИBA CT3ДATИ CTOHHT ДO HEFECE...
И CTFPBA C× HA MTCTI CEHAPT HOHИ 3ДATИ
CTOHHI ДO HEFECE И IPAДI OKOHO RIO BABИHOHI»
Tо је она "вавилонска кула", uија висина је била 5433 лакта, коју је Fог раsрушио снагом великог
ветра и uије су рушевине постојале више векова. A та кула, или - како Hестор uасни Kијевски каже -
CTOHH, била је саsдана на по¬у CEHAP-у. Oвај наsив наћи ћемо написан као SENAHAR, SENAAR, и
т.д., но са становишта српског јеsика не постоји никаква тешкоћа са сврxом објашњења најпре облика
CEHAP, а sатим оба страна наuина писања, при uему се - AXA- и -AH- (вероватно треба AA-) могу
сматрати удвојеним дугим Ã иs првобитне ]орме CEHAP. Cрпска лингвистика се овим проблемом није
бавила, а странци су, како смо видели у поглав¬у о Долuију, касније иsмислили име sа CEHAP, будући,
да тај иsраs нису раsумевали.
Додирнувши само ову тему на овом месту, ми ћемо одмаx и да је напустимо, сматрајући, да она
мора да се обради у једној посебној студији, која би конаuно требало да расветли до данас
"тајанствени" проблем тsв. "вавилонске sбрке јеsика". Vтолико више, што се - на истом том
месопотамском простору - налаsила и река Cербица, или Cрбица... A било је ту и другиx геогра]скиx
имена, sа која би Mилош Mилојевић рекао, да:
"... имају смисла само са становишта српског јеsика... "
A што се тиuе тог - српског јеsика... Mи смо, истражујући граhу sа ову нашу студију, по први пут
наишли на спомен једног јеsика у оквиру "вавилонске sбрке"... Hаиме - и Hестор, и Долuи и Aпендини
тврде, да је првобитни словенски, што бисмо ми проширили са палеословенски, или арxајски српски,
да је, дакле, тај јеsик био један од 72 јеsика, који је могао да се uује код "столпа" на по¬у CEHAPV. A
одатле су се Cловени - као Jа]етови потомци - раsишли према северу и према sападу, тј. на једној
страни - према Kавкаsу. Tако можемо лако да sамислимо, да су се Cрби у давно време, које је
предxодило историјском, нашли на Fалкану, долаsећи с југа, одн. с југоистока, или су се пак на Fалкан
спуштали иs Hодунавског Fаsена, где су стигли, sаокруживши Hрно Mоре. Hа исти наuин можемо да
објаснимо и боравак Cрба по Kавкаsу и око Kавкаsа, као и у оним областима, где иx налаsе Hлиније,
Cтрабон, Hтолемеј, и т.д. И док про]есор Pе¬а Hоваковић, мирећи се с доласком Cрба на Fалкан у VII
веку, па uак век, или два раније, тражи "предбалканску постојбину" српског народа у правцу северо-
sапада, нама се uини, да нема никаквог раsлога да се не приxвати Hесторово тврhење по Bа]арико]ој
интерпретацији, иs дела sаједниuког њему и Cуровјецком "Hраотаuбина Cловена" (Die Urheimat der
Slaœen)
10
, uији један део прилажемо ниже у копији. Истина, Bа]арику и Cуровјецком није била сврxа,
да управо на том месту докаsују, да је Илирија била првобитно седиште Cрба-Cловена, већ да објасне
облик ИHJVPИK, који је употребио кијевски Xрониuар:
Von diesen 72 Völžern (Sprachen) eines œar das sloœenische
Volž, und von Japhets Geschlechte œaren sie, die sogennanten
Illyrier, œelche Sloœenen sind. Dase in dieser Stelle nur Il•urci die
einzig und allein œahre Lesart seyn žönne, erhellt gegenseitig auch
aus dem oben angeIürten Iluriž Sloœene, und aus dem ganzen in
Nestor —h. II. Kap. IV und —h. III. Kap. I˜ und ganz besonders
Kap. ˜.: "ту бо ecтt илmрик¡, егоже доxодил¡ апостол¡
павел¡™ ту бо б}ша словене первое" mit ganz žlaren dürren
Worten dargestellten Systeme desselben von der Ursitzen der
Sloœenen an bciden UIem der Donau in Illyrižum, Panonien und
Mösien, œoraus sie durch die Wlachen vertrieben œorden seyen.
Die Schreibart Iluriž, Ilurci, oder richtiger Il•uriž, Il•urrci, statt
85
Illiriž , Illirci, œird nicht beIremden, œenn man bedenžt, dass in
der altsloœenischen SchriIt das griechische v meist durch y
œiedergegeben œird und dass der Wichlaut, nach der slovenischen
Sprache ganz eigenthümlich ist. Übrigens haben beinahe alle
romischen Stein - und MünzenauIschriIten, auch die aus der spätern
Ÿeit, Illurižum und Illurus statt Illyricum, Illyrus. Katancsich Epigr. II.
Das Resultat ist demnach: Nestor hielt die alten Illyrier Iür Sloœenen.
10. - O.с.,р.155.
3наuење предxодног текста је следеће:
"Oд та 72 народа (јеsика) један је био словенски народ и од
Jа]етовог рода су били ти такоsвани Илири, који су Cловени. "
Да на овом месту само ИHJVPHИ може да буде једини и једино прави наuин uитања, проиsлаsи
иs предњег Илурик Cловене и иs uитавог Hесторовог дела I гл.4 и дела. III, г¬ 9., а особито иs гл 10.:
"ту бо ecтt илmрик¡, егоже доxодил¡ апостол¡ павел¡™
ту бо б}ша словене первое"
где он сасвим јасним, сувим реuима представ¬а праседишта Cловена на обема обалама Дунава, у
Илирикуму, у Iорњој и Доњој Hанонији и Mеsији, одакле су иx потиснули Bласи. Hаuин писања
ИHVPИK, ИHVPHИ, или - таuније - ИHJVPИK, ИHJVPHИ, уместо ИHИPИK, ИHИPHИ, није ништа
необиuно, када се уsме у обsир, да је у већини слуuајева грuко 'Y' старословенско V и да је sнак sа
умекшавање својствен словенском јеsику. Vосталом, скоро сви римски натписи у камену и на новцу,
такоhе и они иs каснијег времена, имају ILLURICUM и ILLURUS уместо ILLYRICUM, ILLYRUS
11
Pеsултат је према томе:
«HECTOP JE CTAPE ИHИPE CMATPAO CHOBEHИMA.»
11. - Kатаниuић, Eпгр., H
A то су они ИHИPCKИ CPFИ Cипријана Pобера, или једноставно CPFИ као аутоxтони
балкански становници Mилоша C. Mилојевића, који су се на Fалканском Hолуострву нашли у тако
давно време, да се могу сматрати AVTOXTOHИM. Jер - Илирија је - по свим старим писцима, у првом
реду, иsраsити део Fалканског Hолуострва, па и Hлиније пише:
"Quae pars ad Hadriaticum Mare spectat, appelatur Illyricum, ad Septentriones Pannonia".
12
"Део према Jадранском Mору sове се Илирија: према северу - Hанонија".
12. - Hлиније, VI, гл. 25.
Cва се иsдања слажу у томе, да су "CHOBEHИ ДVIO BPEMEHA OCTAHИ OKO ДVHABA, тј. с
обе стране реке, иsмеhу осталог и тамо, где су много касније створене Fугарска и Mаhарска, што
Bа]арик у напред копираном тексту прециsира, додајући уs Илирик Hанонију и Mеsију, па да би био
што увер¬ивији, не sаборав¬а ни римски новац, који је носио натпис Илирије, на основу uега можемо
да sак¬уuимо, да су ти Hесторови Cловени били распрострањени по Fалкану и у дубину и по ширини,
што опет иде у прилог теsе о AVTOXTOHOCTИ Cрба као најстаријег стабла каснијиx Cловена. Oвом
уверењу доприноси и наuин, на који се Hестор иsраsио, кад је рекао, одакле су се Cловени раsишли по
sем¬и, не дајући предност ни једном геогра]ском правцу... али, постав¬ајући Дунав као неку
86
централну линију, или прадавну својину Cловена, па Cипријан Pобер и каже, да је Дунав од
најдавнијиx времена CHOBEHCKA PEKA. A око те реке, по Hестору, CHOBEHИ CV ЖИBEHИ
MHOIO BPEMEHA HPE тsв. сеобе народа... Kолико је дуго то време било - иsгледа нам, на то питање
наука - упркос модерниx могућности и достигнућа - још увек не може да одговори, Hо ми ћемо ипак да
покушамо, да се у овом погледу ослонимо на приsнате ауторитете, а то су пре свега Bа]арик и
Cуровјецки. Hаиме, док про]есор Hоваковић пише
14
у односу на период доласка "првиx Cловена" у
Hодунав¬е:
"Kоје је то време, не можемо поуsдано sнати, можемо претпоставити,
да је реu о времену више векова пре летопишuевог... "
13. - Mогли смо да констатујемо, да се сва иsдања Hесторове Xронике не слажу у свим појединостима,
што се - уосталом - догаhа са свим старим рукописима. V току рада на овој студији, служили смо се,
осим напред споменутог ]ранцуског иsдања и иsдањем од 1767. г., које је раhено по рукопису иs
Kенигсберга, а штампано у Hетровграду, у оквиру публикација Hарске Aкадемије Hаука, у sбирци "Pуска
Историјска Fиблиотека", која је садржавала старе летописе, а sатим раsне sаписе и рукописе о руској
историји и геогра]ији "древниx и средњиx времена". Vsгред додајемо, да је кенигсбершки рукопис
Hетописа Hестора uасног Kијевског веома стар и носи као оsнаку годину 1206. Hосебно нас је
импресионирало иsдање uр. Mиклошића, штампано у Fеuу, 1860. г. као: "Chronica Nestoris", —extum
russico-slovenicum (Vindobona).
14. - Oдакле су Cрби дошли на Fалканско Hолуострво, стр. 105.
Mеhутим, Cуровјецки и Bа]арик се не sадово¬авају само констатацијом "више векова пре
летопишuевог", већ, покушавајући да установе, када су Bласи потиснули "Cловене первое", пишу:
"Dass er (Nestor) aber den Ÿeitpunžt der Ansässigžeit der
Sloœenen in Illyrižum und theilœeisen Verdrängung aus demselben
in VORCHRIS—LICHE Ÿeiten versetzt œissen œill, sieht man
daraus, œeil er ihnen in Illyrižum den Apostel Paulus und in
Russland den Apostel Andreas zum Lehrer giebt... AuI gleiche '
Weise Iussen die bei Kadlubež... Sagen... von den Ursitzen der
Slovenen in Pannonien, an der Donau, u s.œ. Man denže ubrigens
•a nicht, dass die Sage von der Urheimat der Sloœenen in Illyricum
bei nordischen SchriItstellern heimisch geœesen œar...
15
"
''Да он (Hестор) време боравка Cловена у Илирији и њиxово делимиuно
потискивање иs ње, став¬а у HPEДXPИBTAHCKO BPEME, види се
по томе, што им он даје као уuите¬е - у Pусији апостола Aндрију, а у
Илирији апостола Hавла... Hа исти наuин налаsе се код Kадлубека и др.
приuе о праседиштима Cловена у Hанонији, на Дунаву ит.д. Vосталом,
не мисли се на то, ДA JE KOД CEBEPHИX HИCAHA FИHA OДOMATEHA
HPИuA O HPAДOMOBИHИ CHOBEHA V ИHИPИJИ... "
15. - Suroœiecži-SchaIIariž, Über die AbžunIt der Slaœen, s. 156.-157. Hело ово дело је веома sаним¬иво.
V веsи с горњим наводом аутори тврде, да су Cтари Bлаx - иsмеhу Fосне и Далмације и стари Bлаx усред
Cрбије (mitten in Serbien), иs тог времена.
V поглав¬у ове студије о Jоsе]у Kостржевском иsложен је један непобитан аргумент у прилог
тврhења о раsлаsу Cловена са Fалкана и иs Hодунав¬а, уs напомену, да то никако не sнаuи, да се може
тврдити, да су Fалкан и Hодунав¬е sем¬е њиxовог првобитног порекла, већ да се они од тако давниx
времена налаsе у том делу Eвропе, да се могу сматрати аутоxтоним. Tоме у прилог несумњиво иде и
87
напомена Cуровјецког и Bа]арика о HPETXPИBTAHCKOM FOPABKV CHOBEHA у споменутим
sем¬ама, као и Hесторова напомена о Aпостолу Hавлу, који је у Илирији проповедао xришћанство. A
да се проповеда xришћанство са свом висином његовиx појмова, јеsик којим може то да се оствари
мора и сам да буде на високом мисаоно - дуxовном степену. uини нам се, да материјалистиuка сxватања
спреuавају могућност да се увиди, да је та uињеница такоhе sнаuајна при одреhивању старости једнога
народа... Додамо ли свему, да је Fраниuевска Eпарxија на територији Cрбије постојала још у III веку по
Xристу, онда ће нам бити јасно, да ништа нисмо урадили, ништа објаснили и ништа ва¬ано и како
треба проуuили! Hри свему - не смемо да sаборавимо, да је Aпостол Hавле живео и проповедао
углавном у првој половини првог века нашег раuунања времена. Aко је он у то доба, у тој Илирији -
словенској, или српској - у што је непоколеб¬иво уверен и Cипријан Pобер, проповедао Xристову веру
на "словенском", онда нам је уистину тешко да сxватимо, sашто би негде у Eвропи требало тражити
"предбалканску постојбину Cрба, одакле би они били дошли у своје данашње крајеве тек у VII веку по
Xристовом роhењу"!
Cве у свему, српска наука би морала да се окрене према словенским иsворима, особито према
онима, који су послужили као баsа Cрпској Aутоxтонистиuкој Bколи, иs које се, како тврди добро
упућени Живанuевић, раsвио у Pусији велики интелектуални покрет, поsнат као словено]илство. V
оквиру тог истраживања долаsи и Hестор Kијевски са његовом Xроником, по којој су Cловени били на
по¬у Cенару као неимари Bавилонске Kуле. Oдатле су - по њему, они постепено стигли веома далеко,
тако да је Живанuевић мирно могао да констатује, да је Cловенство, налаsећи се:
"Hа средини Eвроаsијског копна, иsмеhу сxватања Истока и 3апада, и
бројно и геогра]ски као киuма uовеuанства и његова стрем¬ења су од
огромног sнаuаја не само по њега, него по uовеuанство уопште...
A страни иsвори срећу иx - још на првом кораку - као многобројан народ...
Hестор иx је на Fалкану нашао у прасгара времена... као ИHИPO-CHOBEHE..
16
16. - И. M. Живанuевић, O. ц., стр. 9.
* * *
Fудући, да је у наше време тема о Илирима на Fалкану од највеће актуелности, uини нам се, да
би неколико напред наведениx uињеница могло да послужи као баsа sа студију о присуству Cловена на
Fалкану од најдавније прошлости. Vsимајући при томе у обsир и јеsиuке докаsе, остварила би се
расправао непобитној аутоxтоности Cрба на једном простору, који је срастао с њиxовим бићем...
ДРА#О>Е'О СВЕДО%А'СТВО
МО!СИ!А GОРЕ'С&О#
Да бисмо сxватили sнаuај Mојсија иs Xорене, да најпре кажемо неколико реuи о њему и о
времену, у коме је живео. Pоhен 370. г. по Xристу, он је sавршио највише студије свога времена,
продубивши особито поsнавање грuке литературе. Tрадиција га поштује као јерменског историuара,
који је проширивао своје sнање у раsним поsнатим културним центрима антиuког времена: у Eдеси (у
Mесопотамији), у Jерусалиму, Aнтиоxији, Pиму, Aтини и у Kонстантинопо¬у.V овом последњем граду
sадржао се до 434. г., а 442. се вратио у своју родну Jерменију, uију историју је написао, обуxвативши
догаhаје све до 441. г., тј. до пред свој повратак у sавиuајну sем¬у. Hоставши у Jерменији епископом,
постао је уједно и uувар патријаршијског арxива и у том својству је сараhивао на преводу Cтарога
3авета. Hрема једној верsији, умро је око 487. г., док друга верsија даје као таuну годину његове смрти
88
492. Hре смрти, Mојсије је написао још и једну геогра]ију, која садржи важне цитате грuкиx писаца,
као и песме иs истог раsдоб¬а.
Mи, дакле, можемо да sак¬уuимо, да је Mојсије Xоренски био вероватно један од најуuенијиx
¬уди свога времена, па - према томе - и најобавештенији, а сигурно и поsнавалац више страниx јеsика,
док му је матерински јеsик био јерменски, па је њим и писао.
Vs Mојсија Xоренског, ми у овом делу наше студије представ¬амо и један други неприкосновени
ауторитет, једног науuног радника, великог Bа]арика, а поред њега још и Hоренца Cуровјецког,
ослањајући се на дело "O пореклу Cловена по Hоренцу Cуровјецком", које је уредио и sа штампу
приредио управо Hавле Jоси] Bа]арик.
1
Hаиме, то дело је по Cуровјецковој смрти остало
неприправ¬ено sа штампање, те је тај труд преуsео на себе Bа]арик, па ћемо стога оба ова аутора да
спомињемо sаједно.
1. - Paul-Joseph ShaIIariž, Über die AbžunIt der Slaœen, nach Lorenz Suroœiecži.i, OIen (Budim), 1828.
V управо споменутој, многобројним сведоuанствима поткреп¬еној расправи, Cуровјецки и
Bа]арик иsјав¬ују, да нико, ко и најмање поsнаје историју Cловена, није стекао уверење, да су се
словенски дијалекти,
2
тј. српски, по¬ски, руски, uешки и словаuки, итд., раsвили тек поuев од VI и VII
века. Исто тако, нико од поsнавалаца не може да тврди, да су се балкански Cрби одвојили од Hужиuкиx
Cрба и од ониx, који су живели у данашњој Bлеsији, тек у истом том веку. Jер - Cуровјецки и Bа]арик
настав¬ају да¬е да раsвијају потпуно логиuно и sналаuки своје мисли о томе, да се у њиxово доба
српски јеsик на Eлби (Hаби) и српски на Fалкану налаsе на две крајње таuке јеsиuне лествице Cловена,
што је - по њима - sнак, да је до јеsиuке поделе меhу Cловенима морало да доhе много раније.
2. - Hајупућенији словенски и несловенски ]илолоsи под "словенским дијалектима" подраsумевају
словенске јеsике...
Hаиме, највећи лингвистиuки струuњаци тврде, да су још у не тако давној прошлости сви
словенски јеsици, будући проиsишли иs једног јеsика "мајке", били толико сродни и блиски, да су
се пре могли сматрати дијалектима једног истог јеsика, а не посебним јеsицима,
Hолаsећи, дакле, понајпре са лингвистиuког становишта Cуровјецки и Bа]арик се - кроs врло
оштру аналиsу- супротстав¬ају тврhењу Kонстантина Hор]ирогенита о сеоби Cрба на Fалканско
Hолуострво у првој половини VII века, па кажу, да они само делимиuно верују у таuност
Hор]ирогенитовог обавештења. Vвек врло савесни и велике мисаоне прониц¬ивости, оба ова аутора
констатују, да код Hор]ирогенита, кога је историја уsела као неприкосновени ауторитет, какав се не
проверава, нигде нема прециsног датума, а ни слова о томе, када су се Cловени населили у Tракији и у
Илирији. Oсим тога, они кажу, да су Cловени били још пре доласка Cрба у VII веку и у ME3ИJИ, но
Hори]ирогенит и о томе ћути. Vs то, Hор]ирогенит не каже ништа ни о Tрибалима, о којима Hаоник
Xалкокондило пише, да су најстарији и највећи народ, иsриuито тврдећи, да су TPИFAHИ - CPFšИ
-CPFИ... Hо о томе више у поглав¬у посвећеном том писцу...
Hре нешто више од сто година, ]ранцуски "Vниверsални реuник историје и геогра]ије" што се
тиuе Mеsије, каже:
3
"ME3ИJV JE CAuИBABAHA CPFИJA ИCTOuHO OД ДPИHE И ДEO
ДAHABBE FVIAPCKE FИHA JE TO BEHИKA EBPOHCKA OFHACT,
KOJA CE HA CEBEPV HPVЖAHA ДO CABE И ДVHABA HA JVIV
ДO HHAHИHE šVFOTИBE И FAHKAHA HA 3AHAДV ДO ДPИHE,
A HA ИCTOKV ДO HPHOI MOPA.."
3. - Dictionnaire universel d'histoire et de geographie, par M. N. Bouillet, revu et continue par A. Chassang,
Paris, 1872., Vingttroisieme Edition
89
V наставку, на истом месту пише, да су са становницима Mеsије била иsмешана многа словенска
племена... Kако је ту говор о ратовима Pим¬ана на Fалкану у II веку пре Xриста, уs ту вест се управо на
предxодни наuин Cловени и спомињу, а то sнаuи, да су они у том столећу били бројни... Tо је скоро
девет векова пре иsмиш¬ене сеобе Cрба... на Fалкан, што uак није потребно ни коментарисати... Oд
аутора истог обавештења доsнајемо, да је Mеsија Iрцима и Pим¬анима инаuе била слабо поsната, па
sаxва¬ујући томе бо¬е сxватамо, sашто су о њој вести једног sападног Eвроп¬анина толико шкрте... A
како ни Kонстантин Hор]ирогенит није могао да наhе нешто више код грuко-римскиx писаца, онда
потпуно раsумемо откуда његово ћутање о једној тако великој области.
Hреhемо ли сада на дело Cипријана Pобера "Cловенски свет"
4
, констатоваћемо, да он једноставно
и јасно каже:
"..la Moesie, que les geographes anciens con Iondent souvent
avec la Pannonie, Iut aussi VENDE ou SERBE. Moesie en slave
veut dire "pays des hommes". Sans doute, les SERBES SE
NOMMAIEN— EN—RE EU˜ MOUJES ("MVЖ, MVЖИ,
MVЖEBИ"), les BRAVES, les HOMMES DE COEUR™ et les
Grecs, comme les Romains retinrent ce mot, sans en comprendre le
sens. ChaIIariž cite, d'apres les historiens byzantins, un general
MOUJIDAR (MVЖИДAP), puis un roi MŒ‹•€‡ŒŠ, ou MOUJIK
qui, dans sa ville sur le Danube, secoua au sixieme siecle le •oug de
Cesars..."
4. - Le monde slave, son passe, son etat present et son avenir, par Cyprien Robert, Paris, 1852., —ome uu, p.: 44.-
45.
3ак¬уuци Cипријана Pобера су sаuуhујући - утолико више, што су иsишли испод пера једног
3ападњака... Hо uини нам се, да је тај велики поsнавалац Cловена, који је у своје доба прокрстарио све
словенске sем¬е, sнао о Cрбима много више од онога, што ми данас можемо да sамислимо. Hаиме,
недавно сам - трагајући sа биогра]ијом овог врсног и романтиuарски sанетог словено]ила, доsнала, да
је он пуниx десет година провео на Fалкану, од uега, највероватније је, највећи део времена меhу
Cрбима, које је sаволео свим срцем и свом својом искреношћу једне високо моралне лиuности, како су
га карактерисали његови савременици. Jер он је устрепталим целим својим бићем бранио истину о
Cловенима уопште, али о Cрбима - иsгледа - сасвим посебно, као да је у његовим жилама текла њиxова
крв. Eво, шта је рекао у предxодном наводу:
"...Mеsија, коју су стари геогра]и uесто мешали са Hанонијом, била је
такоhе вендска или српска. Mеsија на словенском јеsику sнаuи "sем¬а
мужева". Fеs сумње, CPFИ су се меhусобно наsивали мужевима,
xрабрима, ¬удима срuаним™ а Iрци, као и Pим¬ани - примили су ову реu,
а да јој нису раsумели смисао. Bа]арик наводи по виsантијским
историuарима једног генерала MVЖИДAPA.. sатим једног кра¬а.
MVCИKOC (наравно, ради се о грuкој де]ормацији!) од MVЖИK,
који је у свом граду на Дунаву стресао у шестом веку царев
(тј. римског императора) јарам... "
Hаuин писања Cипријана Pобера sаслужује, да га поново најпре проuитамо у оригиналу, а тек
sатим у преводу. Oно, што он каже sвуuи увер¬иво као његово лиuно и искрено убеhење, које је својом
ширином далеко надилаsило уверења некиx другиx лиuности, његовиx sем¬ака... Jер - ево, шта он
да¬е каже:
"Un curieux travail serait celui qui rechercherait l'histoire de la
Moesie et des Mou•es, ou des braves, des hommes libres du monde
90
slave primitiI, depuis l'epoque des Serbes du regne d'Alexandre,
•usqu'au moment, ou ces memes SERBES devinrent les serIs (servi)
des Romains".
5
"3аним¬ив рад била би студија, којом би се истражила историја Mеsије
и MVЖEBA, ИHИ XPAFPИX, CHOFOДHИX šVДИ HPBOFИTHOI
CHOBEHCKOI CBETA, од времена Cрба иs доба Aлександрове владавине
(тј. владавине Aлександра Bеликог) па до тренутка, када су ти исти Cрби
постали робови Pим¬ана.".
5. - Le mondе slave, p. 45.
HA ЖAHOCT, HE CAMO ДA TA ЖEšEHA CTVДИJA HИJE VPATEHA, HEIO JE HOKOHAH
И CИHPИJAH POFEP И HAJBETИ FPOJ OHИX, KOJИ CV MИCHИHИ KAO OH!
Hошто смо видели, како је један објективан и уuени слависта прошлога века гледао на антиuке
Cрбе, да се вратимо Cуровјецком и Bа]арику и њиxовој осуди дела "O управ¬ању царством", тј. "De
administrando Imeprio" Kонстантина Hор]ирогенита, који уоште није ни покушао да објасни, откуда
Cрби у Tракији, Mеsији, Tрибалији и по целој Илирији, будући, да се они sа време иsмиш¬ене сеобе од
640. г. по тим областима нису населили. Hор]ирогенит, дакле, као и сви историuари, који су пошли од
његовиx крњиx обавештења, као полаsну таuку sа историју балканскиx Cрба уsима доба виsантијског
цара Ираклија. Mеhутим, Bа]арик и Cуровјецки тврде, да то обавештење не одговара никако науuној
истини. 3ато оба аутора траже ослонац sа своју теsу о приоритету Cловена, одн. Cрба на Fалкану, код
једног другог поуsданог и много старијег писца, а то је MOJCИJE XOPEHCKИ којим смо овај оде¬ак и
отпоuели. Mеhу свим ауторима, кажу Cуровјецки и Bа]арик, F. Durich •e једини, који је раsмотрио
сведоuанство тог јерменског историuара, придајући му одговарајући sнаuај као важном документу, sбог
његове противреuности у односу на Hор]ирогенитово тврhење.
Bто се тиuе историuара, који су то место само споменули, а да га нису видели, BAuAPИK TAKBE
ИCTPAЖИBAOHE HE HAHA3И VOHBTE BPEДHИM CHOMEHA.
Дуриx пак, који је сxватио особиту вредност документа, констатују Cуровјецки и Bа]арик,
користио се крајње погрешним лондонским иsдањем Mојсија Xоренског, од 1756. г. Bиx двојица -
меhутим - иsражавају sаxвалност иsвесном Aрсенију Aнтимосијану (P. Arsenius Anthimosian), uлану
друштва sа ширење верске и литерарне културе меhу Jерменима, добитнику венецијанског одликовања
"Mežhitaristen Orden"
6
и великом поsнаваоцу стариx рукописа.
6. - V старијим ]ранцуским прируuницима наћи ћeмо следеће обавештење у веsи с наsивом
MEKHI—ARIS—ES, по коме је споменуто одликовање добило своје име. Mекитаристи су били
бенедиктински јерменски науuници, који су се тако наsвали по Hјеру Mекитару (Pierre Mežhitar)
осниваuу овога реда. Bиxово седиште се налаsило на острву Cвети Hаsар, меhу венецијанским
sаливима. Bиxова је мисија била да шире католиuку веру и xуманистиuка sнања меhу својим
sем¬ацима, Jерменима. Mеhу њиxовим публикацијама наводи се "Eусебијева xроника", штампана на
јерменском и на латинском, sатим један велики латинско-јерменски реuник и иsмеhу осталог
поsната "Xроника Jермена" (Chronique armenienne) Mојсија иs Xорене, или - како се он најuешће наsива
- Mојсије Xоренски. Oсим њиxовога колегијума на острву Cв. Hаsар у Bенецији, Mекитаристи су
установили исти ред у Kонстантинопо¬у, у Tрапеsунту, на јужној црноморској обали, па у Fеuу, Tрсту
и Hариsу. Oва обавештења су дово¬на да нас увере, да је у том колегијуму морало бити уuениx ¬уди,
што је sа нас овде, с обsиром на предмет о коме се ради, од највећег sнаuаја.
Hосле упореhења најбо¬иx и најстаријиx рукописа, тај врло , уuени Aрсеније - могао је да приреди
sа Bа]арика највернији текст иs дела Mојсија Xоренског. Bа]арик каже, да он и Cуровјецки тај
одломак цитирају на прастаром јеsику, но - на жалост - не и прастарим писмом. Tо је раsум¬иво,.
утолико пре, што њиx у овом слуuају није sанимало писмо, већ оно, што је њиме писано, а то је
91
сведоuанство о боравку Cловена на Fалканском Hолуострву давно пре иsмиш¬ене "сеобе" иs седмог
века по Xристу.
Eво, дакле, тога сведоuанства - најпре на старом јерменском јеsику -онако, како су га Bа]арик и
Cуровјецки саопштили у свом овде sаједниuки цитираном делу, на страни 140.:
"—RAGA—ŸO—Ÿ ASCHCHARHN HAREWELI—Ÿ GALOW
DAHMADIOH, AR JERI SARAMADIOH. JEW UNI —RAGIA
POKR ASCHCHARHS HING, JEW MI MJE—Ÿ HORUM JEN
SGLAWAJIN ASKK JO—N. ORO—Ÿ POCHANAG MDIN
KU—K. UNI LJERINS JEW KJEDS JEW KAHAKS JEW
LIDISCHS GHIŸ JEW ŸER—SCHUNIG MAIRAKAHAKN
GONSDANDINUBAULIS".
Hре него што прикажемо превод горњег обавештења на старом јерменском јеsику, да кажемо овде,
да исто ово сведоuанство спомиње и Hо¬ак, Kаsимир Bулц, uијем делу смо у овој студији такоhе
посветили једно поглав¬е, наsвавши га онако, како је Bулц наsвао своју књигу: "O пореклу и
седиштима стариx Илира". Bулц цитира Mојсија Xоренског на 74. страни, наводећи, даје његов текст
нашао y: "Epit. Geograph. Arm. et Gall. ed. Saint-Martin, Paris, 1819. "Eво, дакле, сведоuанства Mојсија
Xоренског у латинској верsији:

"—HRACIA ORIEN—EM VERSUS A DALMACIA, NON
LONGE A SARMACIA SI—A ES— E— CON—INEN— QUINQUE
PARVAS ET UNAM MAGNAM PROVINCIAM, IN QUA SEP—EM
GENERA SLAVORUM HABI—AN—'.
Cуровјецки и Bа]арик су текст Mојсијев превели, прециsирајући, да су то uинили "реu по реu".
Hаравно, у њиxовом делу на немаuком јеsику и текст јерменског историuара преведен је на немаuки.
3бог велике важности документа, ми ћемо тај превод uитаоцима да прикажемо:
"Das Land der —hražen liegt östlich von Dalmatien bei
Sarmatien™ und es hat —hražien IünI žleinere Provinzen und
eine grosse, in œelchen sieben slaœische Geschlechter sind, in deren
Sitze die Gothen einœanderten™ auch hat es Berge, Flüsse, Städte,
Seen und Inseln, und zur Hauptstadt das glucžliche Constantinopel".
Bулц - меhутим - није уsео uитав текст, већ само поuетну реuеницу:
"Tракија је истоuно од Далмације, недалеко од Cарматије и састоји се од пет
малиx и једне велике области, у којима обитава седам словенскиx племена".
Bулц у веsи с наведеном реuеницом даје један сасвим кратак коментар, у коме каже, да су:
"... ИHИPO-TPAuKA HHEMEHA HE CAMO FИHA И OCTAHA V
CBOJИM CEДИBTИMA... HE CAMO ДA CV CAuVBAHA JE3ИK,
BEPV И CHOFOДV HA HEKИ HAuИH (Bулц се иsраsио на овај
наuин sбог римскиx насртаја и римске владавине на Fалкану), већ
CV CE JOB V HETOM BEKV HA3ИBAHИ CHOBEHИMA".
92
Cловенско име се sатим јав¬а половином шестог века код Jорнанда и Hрокопија (550. г.),
односећи се на Cловене с оне стране Дунава™ Iете, Даuане и Aнте. A 629. г. Tео]илакт приuа о
ратовима иsмеhу виsантијскиx царева и Iета и Cловена, објашњавајући:
"SLAVI ENIM DIC—I AN—IQUI—US GE—AE ".
Cловени су, наиме, AHTИuKИ IETИ".
Cедамдесет година после Tео]илакта, 690. г., геогра] Iвидо иs Pавене - каже, да је данашња
северо-истоuна Hемаuка такоhе насе¬ена Cловенима, које он наsива Даuанима. V деветом веку uотије
становнике исте те области наsива Iетима и Cловенима, док Hестор у једанаестом веку, каже Bулц,
пише:
"... veteres Illyrios et Noricos Iuisse Slavos, qui antiquitus ad
Danubium in Illyrico, ubi tempore eius erat terra Ungarica et
Bulgarica, habitassent".
Hестор uасни Kијевски је, дакле, тврдио, да су:
"... давни Илири и Hорици (или Hориuани) били Cловени, који су
од најстаријиx времена живели у Илирији, на Дунаву, тамо, где су
у његово време биле Mаhарска и Fугарска".
Дакле, оно, што је Bулц xтео да одбрани, то је аутоxтоност Илира око Дунава, sнаuи - не само с
обе стране Дунава, већ и да¬е - на Fалканском Hолуострву. Друго, Bулц користи сваку прилику, да би
подвукао, да су стари Илири били Cловени, па је то уuинио и на овом месту. Mеhутим, Cуровјецки и
Bа]арик после наведног текста Mојсија Xоренског дају једну свестрану и минуциоsну аналиsу, у коју
овом приликом немамо потребе да улаsимо. Oни су том аналиsом пре свега желели да докажу
аутентиuност Mојсијевог сведоuанства. Да би то постигли они настоје да прикажу и његов боравак у
Aлександрији, том важном културном центру медитеранског света xеленистиuке епоxе. C тим у веsи
Cуровјецки и Bа]арик пишу, да је Mојсије Xоренски боравио у том граду у веку по математиuару и
геогра]у Hапосу. Cуида је, наиме, саuувао о Hапосу обавештење, да су се у њега налаsили драгоцени
]рагменти антиuкиx грuко-римскиx писаца, а у исто време Hапос је био и аутор једне геогра]ије, uији
су се одломци саuували на латинском јеsику... Bто се пак тиuе Hапусовиx рукописа, у односу на њиx
није било сумње, те према томе - Mојсије Xоренски је у петом веку - још увек могао да има на
расположењу Hапосове оригиналне списе и да - служећи се њима - sа своје суграhане, Jермене,
напише једну геогра]ију света на њиxовом јеsику. Cуровјецки и Bа]арик кажу, улаsећи још дуб¬е у
овај проблем, да је:
"BEHИKA TPAuKA CHOBEHCKA HPOBИHHИJA FИHA ME3ИJA...",
у коју су упали Iоти, 375. г., у време, дакле, када је Hапос још био жив... Vопште су, пишу наша два
аутора, Iоти у uетвртом и петом веку у Tракији играли једну одвећ важну улогу, а да иx њиxов
савремник Hапос не би споменуо, што је још један докаs, да је Mојсије Xоренски, Hапосов следбеник,
овај дета¬ уsео од њега. Oсим тога, настав¬ају они, и тврhење, да се Tракија граниuи са Cарматијом,
такоhе укаsује на Hапосово доба и уопште на време које је предxодило времену Mојсијеву. Hоsнато је,
наиме, да је Hтолемеј још у другом веку - црноморску обалу Дакије сматрао као Mеsију, којој се на
северу налаsила Cарматија, uему таuно одговара сведоuанство Mојсија иs Xорене... Vs то, каснији
историuари, као Tео]ан
7
и Kедрин
8
говоре такоhе о: CEДAM CHOBEHCKИX HHEMEHA V BEHИKOJ
"TPAuKOJ OFHACTИ", о uИJEM ДOCEHEBV HEMA HИKAKBИX TPAIOBA И3 BPEMEHA HAPA
XEPAKHИJA одн. И3 BPEMEHA И3MИBšEHE CEOFE CPFA HA FAHKAH...
93
7. - V.238.
8. - II.508.
Mеhутим, увек по Cуровјецком и Bа]арику, сведоuанство Mојсија иs Xорене добија своју пуну
вредност тек у uасу, када уsмемо у обsир бројна словенска, одн. српска имена, како у Mеsији, тако исто
и у Илирији, која особито долаsе до иsражаја у историји о владавини цара Jустинијана. До тог
сведоuанства дошло је слуuајно, а не sато што је писац, који није sнао српски, xтео да га остави, па је
оно утолико драгоценије. Hо том проблему посвећујемо посебно поглав¬е.
СИПРИ!А' РО/ЕР C7RSTUVW HXYVTZ+*
)РА'>"С&И СЛАВИСТА*
5 ПОД"'АВС&ИМ И /АЛ&А'С&ИМ
СР/ИМА &АО 'А!СТАРИ!ЕМ
СТА/Л" >ЕЛЕ СЛОВЕ'С&Е РАСЕ

Mноги српски про]есори су прошли кроs ]ранцуске школе и универsитете, али никада - нити
иsмеhу два рата, а ни после Другог Cветског сукоба -нисмо имали прилике, да uујемо ниједну реu о
Cипријану Pоберу и о његовим иsуuавањима о Cловенима уопште, а посебно о Cрбима. Vтицај
германске школе био је - уистину - толико велики, да је интерес и најдобронамернијиx истраживалаца
прошлости скренут у погрешном правцу. Tако су исти они Eвроп¬ани, који су о Cрбима писали и
говорили - у иsвесним моментима и у току одреhениx sбивања - с поштовањем, па uак и са див¬ењем,
отпоuели да sаборав¬ају и да одбацују исте те Cрбе, који као да нису саsдани, да кораuају упоредо са
светом, sадојеним материјалистиuким концепцијама...
Cтога ми ово поглав¬е посвећујемо једном uовеку, uија су сва стрем¬ења носила пеuат дубокиx
дуxовниx вредности...
Tај uовек се sвао Cипријан Pобер и није био неsнатна особа. Bегови савременици су га уsдиsали
као уuеног uовека високиx етиuкиx вредности, а уs то као биће, које је гледало - не само у далеку
прошлост, већ је било прожето и идеалима о будућности. Oн је сигурно био један од првиx Eвроп¬ана,
који је поuео да представ¬а sападу Cловене, њиxову прошлост, садашњост, њиxове вредности и њиxову
улогу у будућности европског континента. Hа каквој висини се налаsио, најбо¬и докаs је uињеница, да
је на Collеge de France наследио једнога Mицкијевића. Bегови квалитети најбо¬е
долаsе до иsражаја кроs његове студије о Cловенима:
"Dont il a caracterise le noble genie avec une emotion penetrante...
"... uији племенити дуx је описао с продорним уsбуhењем..."
1
1. - Revue des deux Mondes, Janvier 1846., p. 365.
V свом делу"Cловени Tурске", другим реuима - Cрби, рекао је нешто, што никада нисмо uули ни
од једног историuара. Hро]есор историје писца овиx редака, једна српска дама, како се онда говорило -
"]ранцуски hак", предавала нам је о ]ранцуској револуцији месец дана, али никада с њениx усана није
допрла до нас ни једна реu о једном таквом писцу и uовеку, какав је био Cипријан Pобер.
Mеhутим, он је у тој својој "Историји Tурске" рекао једну такву ствар, која је морала иsаsвати жеh
sа sнањем и објашњењем свакога ко је носио родну sем¬у и свој народ у свом срцу. Jер - ево, шта нам
ту овај ]ранцуски пријате¬ остав¬а као поруку:
2
"Hе sаборавимо, да су Cловени (иs да¬ег контекста је јасно, да аутор
мисли на Cрбе) блиски по својим обиuајима и по свим својим уредбама
Xеленима. Историја једниx, историја је другиx, њиxова судбина иsгледа
сједињена већ у антиuко доба. Hемаuка наука се уsалуд сили, да нам
94
представи Cловене као у¬еsе у Eвропи, меhутим... они су били у Eвропи
пре Iота, тиx немаuкиx отаца. Mоже uак да се каже, да је Hемаuка
постала само PACHAPuABABEM CHOBEHCKИX KPAšEBCTABA
јер још у BPEME KAPHA BEHИKOI, CBE BTO JE FИHO C OHE
CTPAHE PAJHE, TO HИJE FИHA uPAHAuKA BET CHABИJA
ДAHABBA AVCTPИJA CACTOJAHA CE CAMO OД CHOBEHA, A V
HPVCKOJ, CBE ДO ˜VI BEKA - VšE3 JE FИO IEPMAHИH, KOJИ JE
TV ЖИBEO CAMO KAO HOšCKИ BA3AH... "
3
2. - Cурriеn Robert, Les Slaves de la —urquie, leurs ressources, leurs tendances, Paris, 1846.
3. - Id.,p.7.
Fудући, да се у школама уuи о касној појави Cловена у Eвропи, sатим о некаквој касној "сеоби"
Cрба на Fалканско Hолуострво, па о приоритету Iермана у, како је Tацит писао, Iерманији, свако
¬удско биће жедно истине и sнања мора пред свим тим да sастане и да се упита:
"3ABTO JE TO TAKO?! HA IДE JE OHДA ИCTИHA?"
Jедним својим другим тврhењем Cипријан Pобер иде још да¬е, пишући у истом том делу:
"On devrait s'occuper davantage des Serbes, ou Illyriens... On
s'est accoutume a na voir le siege de la puissance slavone qu'en
Russie...™ mais, loin de pouvoir etre exclu du cercle slave, les
provinces danubiennes en sont au contraire l'axe et le noyau... Les
premieres trainees de la race slave ont resplendi sur le grand
Ileuve... de cette race geante... L'artere la plus vitale du corps slave,
LE DANUBE N'ES— DONC QU'UN FLEUVE SLAVON...
Hапред цитираним редовима Cипријан Pобер иsражава миш¬ење, да би:
"... се требало више бавити Cрбима, или Илирима. Hавикли смо, како
он каже да¬е, да видимо седиште словенске моћи само у Pусији... Aли,
далеко од тога, да може да буде иск¬уuено иs оквира словенскиx области,
HOДVHABšE JE - напротив - BИXOBA OCOBИHA И CPEДИBTE...
HPBE CHOBEHCKE MACE 3AFHИCTAHE CV HA BEHИKOJ PEHИ...
TE HИHOBCKE PACE HAJЖИBOTBOPHИJA APTEPИJA CHOBEHCKOI
TEHA, ДVHAB, CAMO JE, дакле, CHOBEHCKA PEKA.. "
Дово¬но је само ово, што смо овде навели, да бисмо сxватили, у коликој мери је Cипријан Pобер
био надаxнут идејама супротним берлинско-беuкој германској школи. Hа жалост, његови sем¬аци су,
под утицајем те школе, исто тако дубоко покопали његове идеје, као што су то уuинили и бројни српски
науuници, покаsавши и покаsујући тиме солидарност с нај¬ућим непријате¬ем целокупног
Cловенства.
Aко бисмо помно аналиsирали Pоберову студију "Cловени у Tурској", што су углавном Cрби,
могли бисмо само на основу ње, да напишемо неколико томова. Kако нам то није могуће, упркос
бројним и драгоценим сведоuанствима у тој књиsи, а и како нам је сврxа, да - у првом реду - говоримо о
ауторима припадницима Cрпске Aутоxтонистиuке Bколе, ми ћемо у овом оде¬ку да се осврнемо на
једно друго дело Cипријана Pобера, још интересантније од првога. V тој својој расправи, наиме, он
sадире у најдавнију - рекли бисмо - митску прошлост Cловена, а понајпре Cрба, које он - како је то
реuено у самом наслову овог поглав¬а - сматра поuетним стаблом Cловенства уопште. Tо његово дело
95
носи наслов: «Cловенски свет, његова прошлост, садашњост и будућност»
4
а састоји се од два тома.
Hас овде интересује само један одломак иs првог тома, посвећен JEДИHCTBEHOCTИ CHOBEHCKE
PACE, HOД OHBTИM ИMEHOM CPFA:
"... l'unite de la rасе slave sous le nom general de Serbes... "
5
4. - Le monde slave, son passe, son etat present et son avenir, —ome I et II, aris, 1852.
5.- o.c.,p.35.
Mорамо да поновимо: ако бисмо вршили једну - како би у ствари требало - минуциоsну аналиsу
овога дела, што оно апсолутно sаслужује, било би онда немогуће, да се ограниuимо само на ово једно
поглав¬е. Cтога смо приси¬ени, да и овде, као и у целој овој студији, само тек површно додирнемо
једну огромну, али - на жалост - потпуно sанемарену граhу... Да се послужимо тек само којом мрвицом
једног дугог и не лаког истраживања, у које је писац унео сву своју искреност и своју ¬убав и оданост
према Cловенству уопште, uесто иsдвајајући Cрбе са Fалкана као народ посебно лепиx и реткиx
особина, који је - како у његово доба, тако и данас - Eвропи углавном непоsнат.
Mеhутим, треба да се каже, Cрби су самом про]есору Pоберу били добро поsнати - не једино иs
књига, којиx - уосталом - онда није ни било тако много, већ sаxва¬ујући његовом боравку меhу њима.
Jош нисмо успели да добијемо сасвим таuна обавештења, али предпостав¬амо, да је од десет година
проведениx на Fалкану, наш писац највише времена посветио Cрбији и Cрбима.
6
Fоравећи меhу
Cрбима, он је с њима седео sа трпеsом, слушао је српске гусларе и пио с њима, како каже - "рујно
вино", испитивао је српске се¬аке о раsним стварима, правио sаписе, дивио се њиxовом наuину
живота, њиxовом моралу и јунаштву, обиuајима, поштовању старина, ¬убави према xеројским
подвиsима, а особито смислу sа демократиuност, тврдећи, да се готово uитав живот тог народа, који му
је био и драг и блиsак, надовеsује на xомерске традиције... И ту би поuела једна дуга приuа о
прошлости српског народа, испреплетена многим sаним¬ивим појединостима. Иsмеhу осталог, управо
је Cипријан Pобер sаписао једну поsнату анегдоту, коју је лиuно доживео. Eво, шта он у веsи с тим
дожив¬ајем каже:
'' Les Serbes se croient tous gentilhommes. Je demandais a ces
paysans s 'il y a des nobles parmi eux? Oui, me repondaient-ils,
nous le sommes tous!"
"Cрби се сматрају сви племићима. Hитао сам те се¬аке,
да ли меhу њима има племића? "Да, одговараxу ми они,
ми смо сви племићи!"
7
6. - C ци¬ем, да доhем до биогра]ије Cипријана Pобера као и - евентуално до његове ]отогра]ије,
обратила сам се секретаријату College de France у Hариsу. Hа жалост, иs раsлога које је непотребно
иsносити у овој прилици ништа од свега тога не постоји у тој високој установи, која ме је само
обавестила, да је недавно •едан Fугарин радио своју докторску теsу о овом ]ранцуском слависти.
Mогуће је, дакле, да се у Fугарској може наћи више биогра]скиx података о Cипријану Pоберу него што
је то мени било могуће до сада у његовој родној uранцуској, премда се на истом послу, скупа са мном,
ангажовао један ]ранцуски пријате¬, господин Rene Clairant, коме се овде срдаuно sаxва¬ујем.
7. - Les Slaves de la —urquie, p. 219.
Иs свега, што је Cипријан Pобер написао, иsлаsи, да је он у сваком слуuају Cрбе свога времена
сматрао иsуsетно племенитим... и врло старим народом, што иsриuито потврhује, пишући о Cловенима
Fалкана, тј. увек о Cрбима
".. .LE PLUS ANCIEN DES PEUPLES SLAVES... "
8
96
8. - O.c.,p.31.
дакле - не само да иx је сматрао врло старим, већ су му Cрби били:
"...HAJCTAPИJИ OД CHOBEHCKИX HAPOДA.. "
Bерујући свом својом искреношћу у таuност тог тврhења, он је желео да пронаhе, које је име
антиuкиx Илира било најстарије, али с тим, да уједно буде оuито, да је то име стварно словенско. Jер,
пише он да¬е:
"... Cпоменици покаsују, да су скоро сви стари народи имали два имена
- једно, да тако кажемо - sа спо¬ни свет, а друго - унутрашње™ једно про]ано,
свима поsнато, име баuено пред непријате¬а. Друго пак име било је свето,
тајанствено, побожно име расе".
9
9. - Le monde slave, —ome 11, p. 6.
Tо друго име sа балканске Илире, или илирске Cловене, одн. sа балканске староседеоце, било је
Cрби.
Tреба да кажемо, да се у делу Cипријана Pобера uесто преплићу имена Cловен и Илир, а у поuетку
и Bенд. Mеhутим - у сва три слуuаја, увек се радило о Cрбима. Kод неупућениx би такво uесто
преплитање могло да иsаsове sабуну и неверицу. Да је Cипријан Pобер при томе увек мислио на Cрбе и
то оне - иs предxришћанског времена, беs обsира под којим од споменутиx имена, ево примера sа то:
10
"Cependant, la presence des Slaves avant Jesus-Christ dans les
provinces ilyriennes et sur le Danube, se prouve par une Ioule de
noms de lieux de Ileuves, de montagnes, qui portent evidemment une
empreinte slave. On purrait citer un grand nombre de villes antiques...
qui n'ont de signiIication bien claire qu'en langue slavonne.
Une cite considerable de Macedoine s'appelait SERBI—SA. Dans
Ptolemee, SERBINUM est le nom d 'une autre ville de Pannonie, que
la —able de Peutinger appelle SERVI—IUM...
"Mеhутим, присуство Cловена пре Xриста у илирским областима,
као и на Дунаву, може да се докаже мноштвом имена места, река, планина,
која оuито носе словенски пеuат. Mогао би да се наведе један велики број
антиuкиx градова... uија имена имају сасвим јасно sнаuење само у словенском
јеsику. (Hишuева примедбa да Pобер под наsивом "словенски" у овом слуuају
подраsумева српски јеsик, јасно је иs примера које наводи.) Jедан sнатан град
у Mакедонији, настав¬а он, sвао се Cрбица. Kод Hтолемеја Cербинум је име
једног другог насе¬а у Hанонији, које пак Hеутингерова Tабла оsнаuава
као Cербициум... "
10. - Idem, pp. 20-21.
И одатле, иs тиx области, иs те Fалканске Илирије, uија имена места носе обележје постојања
српског јеsика и Cрба у антиuко доба, одатле - sак¬уuује Cипријан Pобер с радошћу - воде порекло и
Pуси. Hри томе се он поsива на најстаријег словенског xрониuара, Hестора uасног Kијевског, uије
сведоuанство оцењује и уsима као потупуно таuно. Mи у поглав¬у о Hестору Kијевском дета¬није
говоримо о његовим иsворима. Vопште уsев и ми смо, као и ]ранцуски слависта стекли уверење, да је
97
Hесторов пут био пут истине. Hа жалост, sа нас су многи иsвори старијиx времена иsгуб¬ени,
меhутим, у Hесторово доба они су још постојали, а како коментатори кажу, кијевски xрониuар је био
спредан при одабирању граhе.
Tврдећи недвосмислено у свом делу"Cловенски свет"
11
, да ИHИPCKИ CHOBEHИ ИMAJV
HPИOPИTET, BTO CE TИuE HOCTOJABA HPBOFИTHOI CHOBEHCKOI CTAFHA, Cипријан
Pобер с тим у веsи иsјав¬ује:
12
"J'ai pris religieusement pour point de depart de toute
l'archeologie slave ce passage de Nestor. C'est de ce texte que •e
partirai pour montrer dans le cours de nos prochains tableaux, les
origines et la naissance successive des quaire grandes nationalites:
lllyro-Serbe, Boheme, Polonaise et Russe, qui Iorment, on le sait
les quatre Iaces du Slavisme".
"JA CAM HOFOЖHO V3EO KAO HOHA3HV TAuKV uИTABE
CHOBEHCKE HAVKE O CTAPИHИ TAJ HECTOPOB OДHOMAK.
OД TOI TEKCTA TV ДA HOTEM, KAKO FИX V TOKV CHEДETEI
И3HAIABA HOKA3AO HOPEKHO И HOCTEHEHO PATABE
uETИPИ BEHИKE HAHИOHAHHOCTИ: ИHИPO-CPFE, uEXE,
HOšAKE И PVCE, KOJИ CAuИBABAJV uETИPИ OFHИKA
CHABИ3MA".
11.- Исто, стр.47.
12. - Исто, стр.22.
Oбјашњавајући sатим, од које епоxе поuиње а]инитет иsмеhу стариx Iала и Cрба, он иs тог
времена наводи неколико поsнатиx "илирскиx" имена, тумаuећи иx са становишта српског јеsика.
Иsмеhу осталиx, он наводи илирску кра¬ицу HEPИJV - CERIA -, sа коју каже:
"A sар HEPИJA та илирска кра¬ица, не носи
своје име по планинској области око Hера?"
Oвакав sак¬уuак нам доста каже о Pоберовом поsнавању српског јеsика.
Други пример је можда мање оuевидан, али он несумњиво потврhује наше миш¬ење, да се
]ранцуски слависта интересовао sа Cрбе, као и да је о њима доста sнао. Eво примера кроs који се то
оuитује:
"Hајsад ко sна, пита се он, да на римски наuин написано IEHHИVC:
(IEHTИVC) није оsнаuавало господара 3ете, тј. области, uији је главни
град био Cкадар, који је одувек био главна својина илирословенскиx
господара?"
Oвако, на први поглед, могли бисмо да кажемо, да је врло вероватно, да се Pобер није преварио и
да је могуће, да су Pим¬ани скуп 3ET-, писали као IEHT-исто као што су корен ЖEH- предворили у
IEH-, добивши, нпр.: GENER, GENERO, GENERI˜., према спским облицима ЖEH-ик, ЖEH-ити, и т.д.
Дакле, упоредо са српским јеsиком Cипријан Pобер је иsуuавао и српску историју, а да се посебно
бавио српском народном поеsијом, коју је веома ценио с обsиром на њене "xомерске" одлике, о свему
томе у његовим делима има много докаsа.
Oвом јединственом ]ранцуском слависти, који је иsуuавао јеsик и историју Cрба са жаром и
sаносом - uинило се, да су на 3ападу "Илире" наsивали Bендима, примењујући тај наsив на sападне
98
Cрбе, настањене на простору иsмеhу (sнаuи - око половине деветнаестог века) BEHEHИJE и FEuA, као
што је то слуuај управо код једног 3ападњака, Jорнанде иs Pавене. Mеhутим, истоuни писци, као нпр.,
Hрокопије иs Bиsанта, Илире су наsивали Cрбима, а простор, који су ти Cрби насе¬авали, тврди
Cипријан Pобер на истом месту, протеsао се од Hеште до Hариграда. Hаглашавајући sатим, да неће да
расправ¬а о томе, које је од та два имена старије, он додаје:
"... је ne bornerai a constater que le nom de Serbe est employe
tout comme le no de Vende pour designer LA RACE SLAVE
EN—IERE",
другим реuима:
"... ограниuићу се само на то да sак¬уuим да је име CPFИH употреб¬авано
исто тако као и име BEHД да оsнаuи целу словенску расу".
Да би то своје миш¬ење поткрепио, он не може да мимоиhе Hлинија и Hтолемеја, који су Cрбе
оsнаuили као CEPFИ, CEPFOИ, CИPFOИ („c•…Œ€, „€•…Œ€).
TИ PVCKИ CPFИ, каже Cипријан Pобер, JOB V ДEBETOM BEKV HO XPИCTV,
HPEДCTABšAJV BEHИKИ HAPOД.
A Kонстатнтин Hор]ирогенит, настав¬а он да коментарише:
"... с оне стране Tурске... ",
тј. Mаhарске, коју он наsива Tурском, вероватно sбог расне припадности правиx Mаhара, спомиње меhу
народима Cкитије:
"... la grand nation des Serbes, qu'il divise en deux branches les
Serbes blancs ou libres, et les Serbes noirs ou sub•ugues",
"... велики народ Cрба, који дели на два дела: Fеле,
или слободне Cрбе и Hрне, или покорене".
V одбрани своје теsе о Cрбима, Cипријан Pобер да¬е каже
13
:

"Aко од HPEИCTOPИJCKE PVCИJE преhемо на HOšCKV и ту ћемо такоhе
HATИ CHOBEHE, O3HAuABAHE ДVIO BPEMEHA ИMEHOM CPFA''
13. - O.с., р.41.
A књига Eтимологија, одн.
"Mater Verborum:... dit Ioremellement que les autochtones de
la Sarmatie Iurent des Serbes"™ dažle: ' ..."Mater Verborum"
иsриuито каже, да су аутоxтони жите¬и Cарматије били Cрби".
Cипријан Pобер не иsостав¬а ни анонимног баварског геогра]а иs ˜I века, који:
"... va •usqu' a ecrire ces remarquables paroles. Ÿeruiani, quod
tantum est regnum, ut exteo cunctae gentes Slavorum exortae sint
et originem ducant... ",
који, дакле:
"... иде дотле, да пише: Cрби, uије је толико царство, да су од
њега проиsишла сва словенска племена и од њега вуку порекло... "
99
Да¬е, ]ранцуски слависта настав¬а да говори о uИTABИM OFHACTИMA HPBOFИTHE
HOšCKE, KOJE CV FИHE O3HAuEHE CPHCKИM ИMEHOM, ДOK CV CAKCOHИJA И HPVCKA
CAuVBAHE CPHCKO ИME uAK И KPO3 BEHИKИ ДEO CPEДBEIA BEKA:
"LES SORBES ou SORABES de LUSACE A——ES—EN— ENCORE
AUJOURD'HUI PAR LEURS CHAN—S POPULAIRES —OU—E
L'E—ENDUE E— LA PUISSANCE DU PEUPLE, DON— ILS SON—
EN ALLEMAGNE LE DERNIE—R DEBRIS" .
14
"COPAFИ или COPFИ HVЖИHE, JOB И ДAHAC HOTBPTVJV
CBOJИM HAPOДHИM HECMAMA CBV PAHPOCTPABEHOCT
И MOT CBOI HAPOДA. uИJИ CV OHИ V HEMAuKOJ HOCHEДBИ
OCTAHИ".
14. - O.c, p. 42.
V делу овог врсног поsнавалаца словенскиx проблема доsнајемо sатим, да су Cловене
Bтајерске, Kрањске, Kорушке и Bенецијанског sалива наsивали - не само Bендима, већ и Cрбима, а
тим именом су иx оsнаuавали особито немаuки витеsови, наследници Kарла Bеликог, који су нападали
Cрбе - не само по напред оsнаuеним областима, већ и оне по Cаксонији, вршећи наси¬а сваке врсте с
ци¬ем њиxовог германиsовања.
Hајsад, раsвија Cипријан Pобер и да¬е исту ову мисао, непоsнати песник иs 1310.., у тsв.
"Далимиловој Xроници", написаној у стиxовима, оsнаuава и uеxе као Cрбе, који су дошли иs Bелике
Cрбије. Исто тако - сви uешки аутори ˜V и ˜VI века - увек и свуда наsив Bенд, sамењују са Cрбин.
Tако, како смо видели да Cловени под именом Bенда, истовремено бораве пре Xриста на обалама
Fалтиuког, Jадранског и Hрног Mора, тако исто геогра]и с поuетка xришћанске ере иx представ¬ају
као Cрбе, који су sапоседали Hо¬ску, стару Hруску, а у исто време и степе Jужне Pусије (уs пишuеву,
одн. нашу напомену, да у то доба још није постојало име ни Hо¬ске, ни uешке, ни Pусије) и области
око Jадранског Mора, где су Cловено-Cрби (Pобер пише баш тако: Slavo-Serbes) саuували до нашиx
дана њиxово првобитно име.
"Bта да се sак¬уuи, пита се Pобер, иs uињеница, на које сам укаsао?
Hије ли јасно, да име Bенд, оsнаuава целу словенску расу? Jа нећу да се,
бавим испитивањем, да ли су се ова два имена појавила једно sа другим,
или оба у исто време... Иsгледа, ништа не спреuава, да се sак¬уuи, да су
OBA ДBA HA3ИBA VHOTPEFšABAHA ИCTOBPEMEHO - JEДAH OД
ДOMATИX šVДИ, A ДPVIИ OД CTPAHAHA.. Иста раса uесто може
да носи истовремено, више имена, а да се тиме не баца сумња на њену
јединственост".
15
15. - O.c.,Idem,p.42. "Que conclure de tous les Iaits que •e viens d'indiquer? N'est-il pas clair que le nom de Serbe
designe aussi bien que le nom de Vende, la race slave toute entiere? Je n'examinerai point si ces deux noms ont
ete admis successivement, ou tout a la Iois... rien, il semble, n'empecherait d'admettre que ces deux
denominations n'eussent ete employees simultanement, l'une par les indigenes, l'autre par les etrangers... La
meme race peut souvent porter a la Iois plusieurs noms, sans qu'on doive pour cela revoquer en doute son unite.
Mеhутим, како у доба ]ранцуског слависте, коме смо посветили овај одломак наше студије, тако
све до нашег времена, службено приxваћена наука није још успела да у сагласности раsреши проблем
око српског имена. Cтранце то питање не интересује, а домаћи аутори - иsгледа, нису дово¬но,
sаинтересовани, да sнају о себи и о своме народу нешто више од онога, што им је допуштено по
100
немаuком уuењу. Hрема томе, упркос труду sа остварење овога дела, остаје најтежи део посла:
VCBAJABE IHEДИBTA иsложениx овде - не само од неколико појединаца, или добронамерниx
uиталаца, већ особито на катедрама школа и универsитета. A да до тога доhе, један сам истраживалац,
упркос његовој во¬и и документима којима располаже, ништа, или IOTOBO HИBTA HE MOЖE ДA
VuИHИ, јер TAKAB 3AДATAK MOЖE ДA HPИMИ HA CEFE CAMO JEДHA ИHCTИTVHИJA И
CTBAPABE TAKBE CPHCKE HAVuHE И HE3ABИCHE ИHCTИTVHИJE, ИMHEPATИBHИ
JE 3AXTEB.
Интересовање Cипријана Pобера sа Cрбе готово нема граница. Hоsнавајући иsвесне ствари у
веsи с њима, имамо утисак - у многе је ушао дуб¬е од самиx српскиx науuника.Tако, нпр., у српске
народне традиције, па ће многи Cрбин да се иsненади када буде видео о uему се ради.
Kао што смо каsали, Cипријан Pобер је живео меhу Cрбима и sаxва¬ујући својим блиским
веsама с њима, он је доsнао што-шта иs народне прошлости, што се преносило с колена на колено кроs
дуго време. Tа предања - ]ранцуски слависта је имао уверење, а и ми верујемо управо као он - имала
су пеuат аутентиuности и давнине, па према томе и вредност uињеница, које се могу испитивати као
науuно вредне и поуsдане. Jер - народно памћење иде веома далеко. V овом слуuају ради се о памћењу
иск¬уuиво балканскиx Cрба, што не може да нас остави равнодушним. Tако нам он даје једно
необиuно обавештење, када пише:
"... илирски Cрби се слажу у иsвоhењу њиxовога имена од словенске
реuи CPH, који uас оsнаuава жетелаuки CPH, а uас нож, косир (]ранцуски
SERPE) планинскиx дрвосеuа. Hије иск¬уuено, мисли он, да је та реu
најпре оsнаuавала оне Cрбе, који су се sа време римскиx sавојевања уда¬или
од обале и sашли дубоко у шуме, где су се, као првобитни VCKOHИ (Pобер
употреб¬ава баш тај иsраs, написан на ]ранцуски наuин OUSKOQUES),
насупрот наоружаним Cловенима по обалама, наsивали "šVДИ CA
CEKИPOM" (les hommes de la hache), CEPHИ - CEPFИ. "
Mи с највећим интересом и симпатијама приxватамо саопштења Cипријана Pобера о неким
српским традицијама, о којима беs њега и његовиx sаписа вероватно никада ништа не бисмо доsнали.
3аxвални, што иx је он прибележио, морамо да се потрудимо, да те sабелешке допунимо, а то ће бити
могуће једино у слуuају, да иx пронаhемо у целини.
Bто се тиuе управо иsложене етимологије имена CPFИH, ми овакву интерпретацију налаsимо
по први пут, те то сматрамо једним новим предметом sа раsмиш¬ање и sа обраду. Hо он се не
ограниuава само на то једно тумаuење, већ додаје још једну надопуну, па пише:
"Mеhутим, народ Илирије укаsује у својим приuама на другојаuе
порекло имена Cрбин. Oни кажу, да је Aлександар Bелики после дугиx
борби против Илирије, а пошто је од Cловена (текст превода ]ранцуског
слависте остварујемо готово слово по слово, како ниште не бисмо
пропустили) sадобио две ране, ипак успео да иx покори. Hосле тога,
он је иsмеhу њиx уsео војниuку елиту, тј. најбо¬е војнике на броју од
пет xи¬ада и повео иx је у Asију. Tрадиција каже, да су то били они
xрабри ¬уди, који су у Aлександровој војсци управ¬али колима са
срповима. Kако су ти "Kосиоци бојног по¬а" направили uуда, поuели
су иx наsивати по њиxовом најмилијем оружју - CEPHИ.''
Hосле овога Cипријани Pобер опет, поsнавајући добро Cрбе, иsводи помоћу псиxолошке аналиsе
следећи sак¬уuак:
16
"Quoi qu'il en soit de ces Iegendes populaires, ili parait tres
101
probable que le nom de SERBES DESIGNA PRIMI—IVEMEN—
DES SLAVES ARMES... CE MO— AURAI— DONC EU CHEŸ
LES SLAVES LA MEME SIGNIFICA—ION QUE CELUI DE
GERMAIN, ou WEHRMANN, HOMME DE GUERRE CHEŸ
LES ALLEMANDS™ tandis qu'au contraire, le rnot VENDE, ou
VINDE (enIant de la lumiere, VID)... eut ete la denomination
religieuse des temps de paix.
Une autre tradition illyrienne, deposee dans un des plus anciennes
SHAN—S DE DANSE NA—IONALE, AJOU—E
QU'ALE˜ANDRE EN MOURAN— AFFRANCHI— SES
BELLIQUEU˜ FAUCHEURS. LES SERBES AFFRANCHIS
d'ALE˜ANDRE, DEVINREN— PANS OU SEIGNEURS DE
LEUR PAYS, QUI PRI— BIEN—O— LE NOM DE PANNONIE,
LA —ERRE DES PANS, OU SEIGNEURS SERBES, ou tout
simplement la —ERRE DU SEIGNEURS, DU DIEU VID,
DIVINI—E SOLAIRE CHEŸ —OUS LES SLAVES...
16. - Исто, стр. 44.
Fудући, да се - колико нам је поsнато, после Mилоша Mилојевића нико није бавио делом
Cипријана Pобера, сматрали смо, да је - када се ради особито о непоsнатим и посебно sаним¬ивим
појединостима - корисно навести uак и неуобиuајено дуги текст:
"Fеs обsира на нaродне легенде, иsгледа врло вероватно, ДA JE ИME
CPFИH HPBOFИTHO O3HAuABAHO OPVЖAHOI CHOBEHA...
TA PEu JE, дакле, KOД CHOBEHA ИMAHA ИCTO 3HAuEBE KAO
И IEPMAH, или BEPMAH, uовек ратник, ратник код Hемаца. Док
- напротив - наsив Bенд, или Bинд (дете светлости, Bид), то је била
поsната оsнака мирног времена.
Jедна друга илирска традиција, иsнета у песмама, које прате
народне игре, додаје, да је Aлександар, умирући, дао слободу својим
ратоборним "косиоцима". Oд Aлександра осдобоhени Cрби, постали
су HAHOBИ, или IOCHOДAPИ CBOJE 3EMšE, KOJA CE VFP3O
HPO3BAHA HAHOHИJOM 3EMšOM HAHOBA, ИHИ CPHCKE
IOCHOДE, или једноставно - 3EMšOM IOCHOДAPA FOIA BИДA,
CVHuAHOI FOЖAHCTBA CBИX CHOBEHA..."
Mи ћемо овде посебно sа истраживаоце српске народне прошлости, да наведемо једну од напред
споменутиx песама, која је мелодијски пратила српско народно коло. Cипријан Pобер каже, да је та
песма иs "прошлог века", а пошто је он живео у ˜I˜ веку, sнаuи, та песма се певала и уs њу се играло
још у ˜VIII веку. Hа жалост, он нам не наводи оригинални текст на српском јеsику, већ само ]ранцуски
превод и то само прве стро]е, у тому I свог дела "Cловенски свет", на странама 49.-51. Hа страни 51.,
после преведениx стиxова, Pобер даје једну опаску:
"Dans le texte original de cevieux chant populaire, les deux mots
de Slave et d'Illyrien Iigurent comme synonimes. C'est un Iait
remarquable. Il serait diIIicile d'exprimer plus clairement l'intime
parente qui lie entre eux les divers rameauxx de la race slave... "
Oва Pоберова опаска у српском преводу гласи:
102
"V оригиналном тексту ове старе народне песме, две реuи - Cловен и
Илир употреб¬авају се као синоними. Tо је sнаuајна uињеница. Fило
би тешко, да се јасније иsраsи блиска сродност, која меhусобно веsује
раsлиuите гране словенског стабла. "
3а нас је горњи навод sнаuајан још и sбог тога, што њим Cипријан Pобер тврди, да постоји и
"оригинални текст" CTAPE HECME, на жалост, не саопштавајући нам, где се тај текст налаsи. Дакле,
уколико он није уништен, он мора да се пронаhе. Друга sнаuајна ствар у горњем саопштењу јесте
паралелна употреба наsива Илир и Cловен - као аргумент у односу на ненауuно створену праву догму о
наводном потпуном нестанку антиuкиx Илира и Tраuана, што ипак не спреuава иsвесне политиuке
тенденције, да ту догму преокрећу онако, како она њима одговара.
Hа да сада преhемо на превод Cипријана Pобера, тј.: "CTAPE CPHCKE HECME", уs uију
мелодију се играло коло, које су Cрби - селећи се иs Илирије - раsнели по свим sем¬ама, пише
]рнцуски слависта, по којима још и данас (тј. у његово време) обитавају. Oн саопштава још нешто
sаним¬иво, пре него што отпоuне да наводи "CTAPV CPHCKV HECMV" И MИ TO BEIOBO
CAOHBTEBE BEOMA HEHИMO, JEP HAM OH KAЖE HEBTO, BTO V HAMA И3A3ИBA
EKCHHO3ИJV HEKAKBE ATABИCTИuKE PAДOCTИ.
Eво, како гласи то саопштење:
Cамо некиx педесетак година пре њега, тј. крајем осамнаестог и поuетком деветнаестог века -
CBИ CHOBEHИ CV CE OCETAHИ HPИHAДHИHИMA JEДHOI ИCTOI HAPOДA! Oдакле онда
антагониsам некада неsамислив?!
Hо да се вратимо sаписима ]ранцуског писца о песми, коју су Cрби певали још од антиuког доба
уs коло, предавши и песму и коло својим потомцима као сећање на доба, које модерна и германским
дуxом sадојена "наука" упорно одбија да доведе у веsу с њима:
"HABИ VMHИ šVДИ CV HAC VuИHИ, A 3AXBAšVJVTИ BИMA
И MИ HOHABšAMO, ДA CBAKИ HAPOД HA 3EMšИ ИMA PA3HИuИTE
BPHИHE, KOJИMA JE OFДAPEH OД FOIA CBEMOIVTEI. OHO BTO
PA3HИKVJE CHOBEHCKИ HAPOД OД CBИX HAPOДA 3EMšE, TO CV
BEIOBA CИHHA XPAFPOCT И BEPHOCT. CAM AHEKCAHДAP, HAP
BEHИKИ CBEIA CBETA ДAO JE ДOKA3 O BPHИHAMA HABE PACE,
PEKABBИ ДA CV V HAC MHOIA CPHA XEPOJCKA И ДA, према томе,
3ACHVЖVJEMO, ДA HOCИMO HEHO ИME CHABAH, или uVBEH.
OBO ИME ДOFИHИ CMO И3 VCTA CAMOI AHEKCAHДPA.
ДИBETИ CE HABEM JVHABTBV, JVHAK И3 MAKEДOHИJE И3JABИO
JE, HPE HEIO BTO TE ДA И3ДAXHE, ДA HPOKHИBE CBAKOIA OHOIA
KO FИ V FVДVTHOCTИ HOBE IOBOPИO O HAPOДV CHABHOM. ДA FИ IA
HAIPAДИO 3A BEIOBA BEHИKA ДEHA OH MV JE ДAO CBE OFHACTИ,
KOJE CE HPOTEЖV OД JAДPAHCKOIA HA CBE ДO HEДEHИX MOPA HA
CEBEPV. AHEKCAHДAP JE ЖEHEO, ДA HEHA TA 3EMšA HИKAДA HE
ЖИBИ HO ДPVIИM 3AKOHИMA OCИM HO 3AKOHИMA CHABHИX.
OД TAДA - CHOBEHИMA HPИHAДA uИTABA BEHИKA CAPMATИJA,
HOšCKA, MOCKBA, MATAPCKA, FOEMИJA, FVIAPCKA - CBE CV TO 3EMšE
HOДBPIHVTE CHOBEHИMA, AHFAHИJA и HHOДHO HPИMOPJE, HA И HEHA
PVCИJA uAK HPVCKA И TAPTAPИJA ДEO CV HABEI HACHETA TAKO JE
OДHVuИO VMИPVTИ HOFEДHИK CBETA V FEHOME IPAДV AHEKCAHДPИJИ.
OH JE - И3METV OCTAHOIA - 3AKHИBAO MAPCA, HHVTOHA И
JVHИTEPA ДA CBOJИM FHAIOДETИMA OFДAPE BEIOBE ДPAIE CHABHE.
CBA TPИ FOIA OFETABE, ДA TE ДAHOHOTHO ДA FДИJV HAД HAPOДOM
103
CHABHИM, ДA TE OД BEIA HECPETE OTKHABATИ И ДA TE CTAHHO
HOMAIATИ ДBAHAECTOPИHИ ИHИPCKИX ЖVHAHA, CHABHИM
HACHEДHИHИMA ДBAHAECTOPИHE AHEKCAHДPOBИX ДPVIOBA ETO,
TO CV ДAPOBИ, KOJE JE HABOJ PACИ HOДAPИO uИHИHOB CИH. HA JOB
И ДAHAC, KAO И V BPEME AHEKCAHДPOBO, JVHABTBO И BEPHOCT
HABE CV BPHИHE".
Иs предxодниx редака је јасно, да је аутор ове студије навео - не "стару песму" у оригиналу, већ
је само дао превод sаписа Cипријана Pобера са ]ранцуског на српски јеsик. Mеhутим, решење које би
било неиsрециво бо¬е од овога, јесте проналаsак "старе песме" - управо оне и онакве, какву је и uуо и
нашао у неким старим списима ]ранцуски слависта.
17
V ствари, Pобер на 51. страници своје књиге I
спомиње "le texte original de ce vieux chant", тј. "оригинални текст ове старе песме". Hа када будемо
успели да тај текст пронаhемо, ми ћемо о овом проблему да пишемо иs једног другог аспекта.
17. - Le monde slave, vol. I, pp. 49. - 51.Les sages nous ont enseigne, et d'apres eux nous repetons que chaque
people ici-bas a sa vertu distinctive, dont il a ete gratiIie par le Dieu tout-puissant. Or, ce qui distingue la nation
slave de toutes les nations de la terre,c'est l'indomptable bravoure et la Iidelite. Alexandre lui-meme, le grand
roi du entier, a porte ce temoignage sur les vertus de notre гасе. Il a dit que notre race abondait en coeurs
heroiques, et meritait pour cela de porter le beau nom de Slave, ou d'illustre. Ce nom nous l'avons recu de la
bouche meme d'Alexandre. Admirant notre courage, le heros de Macedoine, avant d'expirer, declara qu'il
maudissait quiconque dans l'avenir parlerait mal de la nation slave. Pourla recompenser de ses hauts Iaits, il lui
laissa toutes les contrees qui s'etendent depuis la mer latine de l'adriatique •usqu' au mers glacees du
Septentrion. Alexandre voulut que toute cette partie du monde ne subit •amais d'autre loi que la loi slave.
Depuis lors, toute la grande Sarmade appartient aux Slavons La Pologne, la Moscovie, la Hongrie, laBoheme,
la Bulgarie, sont des etats soumis a la race Slave. L'Albanie et la Ieconde Primoriee, la Serbie et toutes les
Russies. La Prusse meme et la —artarie Iont partie de notre heritage. Ainsi le decreta en mourant le vainqueur du
monde dans sa blanche ville d'Alexandrie.
Il con•ura, en outre ses trois immortels protecteurs Mars, Pluton et Jupiter, de repandre leurs Iaveurs sur
ses chers Slavons. Les trois deites ont promis veiller et•oui sur la nation des Slaves, d'ecarter d'elle les malheurs
et de venir constamment en aide aux douze princes qui la gouvement (les douze •upans d'Illyrie), glorieux
descendants des douze compagnons d'Alexandre. Voila les dons qu'a Iait a notre race les IIls de Philippe. Et
au•oard'hui соmmе auttemps d'Alexandre, l'heroisme et la Iidelite demeurent nos vertus distinctives. "
Vосталом, само ова песма иsискује да се у веsи с њом уради uитава једна студија - свестрано
обуxватајући све проблеме, који иs ње проиsлаsе™ нпр. питање јеsика Aлександра Bеликог. Hоsнато је,
да његов отац uилип грuки уопште није sнао, док је sа сина уsео уuите¬а. V том смислу, sапис
Cипријана Pобера, да је Aлександар:
"... PEKAO, ДA HOCИMO HEHO ИME CHABAH, ИHИ uVBEH...
веома је sнаuајан. Mеhутим, колико sнамо - нити слависти, а нити ]илолоsи и лингвисти уопште -
никада нису уsели ову појединост у обsир при тумаuењу словенског имена. Истина, Iундулић је певао
о "Aлександру Cрб¬анину", на што Aпендини додаје "иs Mакедоније", али - није нам поsнато, да
постоји студија, која би у овом смислу прилаsила проблему Aлександра Bеликог.
Cвет, упркос сумњама, па и нејасностима, настав¬а да га убраја у Iрке, а када истраживаоци
некада и наиhу на неку sнаuајнију појединост, они је евентуално спомену, но беs икаквог ближег
прилажења предмету. Tако, нпр., 3аxари Mајани
18
у свом делу "Kрај етрурске тајне"™ спомиње једну
веома sаним¬иву историјску uињеницу, која се на томе и sавршава - на што можемо само да додамо -
HA ЖAHOCT, будући, да нам у овој ]аsи рада није могуће да предуsмемо истраживање на основу тог
Mајанијевог обавештења. Mајани, наиме, пише, да када је Aлександар Bелики, идући према Eгипту, да
би се - по ондашњем обиuају - поклонио тамошњим боговима, прелаsио преко данашњег Иsраела, тада
104
су иsишли пред њега šVДИ, KOJИ CV IA HO3ДPABИHИ BEIOBИM JE3ИKOM, MOHETИ IA, ДA
ИX 3ABTИTИ OД JEBPEJCKИX HEHPИJATEšCTABA И HPOIOHA..
18. - Ÿacharie Mayani, la Iin du mystere etrusque, Paris, 1970™ p. 43.
Hа жалост, писац не спомиње, који је то јеsик био. Mеhутим, Cипријан Pобер не остав¬а тај
проблем под sнаком питања, беs обsира на придев "словенски", или "илирски". Tо одговара и
Aпендинијевом иsлагању. Mеhутим, све су то само напомене и стога је прека потреба, да се у том
смислу напише једно дело. 3на се, да је о том легендарном владару написано мноштво књига,
биогра]ија и другиx расправа, али није нам поsнато, да се неки аутор посветио посебно његовом
јеsику, кад се он налаsио у друштву Hегрка, који су у његовој војсци били бројни. Hарод Fалкана је то
морао sнати sаxва¬ујући и живом предању, а поsнато је, да је свако предање sасновано на неuему, што
одговара стварности.Исто тако, морало је бити опште поsнато, да uилип, Aлександров отац:
"... не само што није био Iрк, него није био Iрцима нити икакав род,
већ "варварин" иs краја, који није лепо ни споменути, македонска ништарија,
иs Mакедоније, у којој није могло да се купи ни добар роб!"
Mожда је упућенији uиталац могао у преxодном наводу да препоsна део иs Демостеновог говора
''Hротив uилипа'', који се оsнаuава као Kˆ•ˆ •€†€••Œ‹ I»:
ˆ††' Œ‹• ‹•c• •€†€••Œ‹ ... Œ‹ ‘ŒƒŒƒ Œ‹• E††‰ƒŒŠ Œƒ•ŒŠ
Œ‹oc ••Œ•‰‡Œƒ•ŒŠ Œ‹•cƒ •ˆŠ E††‰Œ€ƒ, ˆ††' Œ‹oc …ˆ•…ˆ…Œ‹
cƒ•c‹•cƒ Œ•cƒ ‡ˆ†Œƒ c€•c€ƒ, ˆ††' Œ†c••Œ‹ Mˆ‡coŒƒŒŠ, Œ•cƒ Œ‹o
ˆƒo•ˆ•ŒoŒƒ ••Œoˆ€Œƒ Œ‹ocƒ ‰ƒ ••Œ•c•Œƒ ••€ˆ••ˆ€
19
19. A‰‘Œ••cƒŒ‹Š ‡ˆ•ˆ •€†€••Œ‹ AŒ’Œ€ Paris, Edition Meire-Nyon, 1832.
V веsи с овим наводом иs Демостенове uилипике III, преко кога се прелаsи ћутке, као и преко
Xеродотовиx Tраuана - "народа најмногобројнијег после Xиндуса" - у једном прошловековном иsдању
Демостена налаsимо следеће раsјашњење, које је написао непоsнати коментатор:
"Bише народа Iрuке, а Aтињани иsмеhу осталиx, порицали су uилипу
грuко порекло...Vосталом, Mакедонци у Iрuкој нису били цењени...
Oни су водили порекло од Tраuана, тако оsлоглашениx код Iрка, да је
већ само име Tракија код њиx било погрдно. A робови, који су долаsили
иs Mакедоније, нису били цењени".
20
20. - Plusieurs peuples de la Grece, les Atheniens entreautres, disputaientle titre de Grec a Philippe ... Au reste, les
Macedoniens ne •ouissaient pas, dans la Grece, d'une grande considreation... Ils descendaient des —hraces, si
decries chez les Grecs que le nom de —hrace passait parmi eux pour une in•ure. Les esclaves qui venaient de
Macedoine, n'etaient pas estimes.
Иs uитаве документације и сведоuанстава сабраниx sа ову студију, проиsлаsи, да су древни
Tраuани, Илири и Hелаsги били предxришћански Cловени. A Cипријан Pобер је својим истраживањем
установио, исто то, па ћемо стога кроs његова дела да наиhемо на наsиве: Cрби-Илири, Cрби-Bенди, и
т.д. Име Tраuани sа Cрбе провлаuи се све до касног Cредњег Bека. A поsнато је, да су MAKEДOHHИ
FИHИ TPAuKO-HEHA3IИJCKO HHEME, KOJE CV IPHИ ИCTEPAHИ И3 TECAHИJE. Hрема томе,
још и данас живи наsив sа Mакедонију - "Jужна Cрбија" - сасвим је раsум¬ив, утолико више, што
105
највећи лингвистиuки струuњаци тврде, као Aлександар Fелић, нпр.да је македонски јеsик CTAPO -
BTOKABCKИ, тј. HAJAPXAИuHИJИ ДИJAHEKT CPHCKOI JE3ИKA
Hо да се још једном вратимо Aлександровом оцу uилипу, sа кога је и други атински беседник,
Исократ
21
тврдио, да:
"... није био исте племенске припадности као Iрци",
или - у оригиналу:
'..•Œ€ƒ E††‰ƒ‚ƒ Œ‹• Œ‘Œ¡‹†Œ‹ ’cƒŒ‹Š...'
21. - Исократ је атински говорник који је живео иsмеhу 435-338. г. п.н.е. Oвде смо прикаsали иsвод иs
његовог говора оsнаuеног бројем 108.
Друга посебно sнаuајна ствар у напред наведеној српској старој песми, јесте спомињање
"дванаесторице илирскиx жупана", што представ¬а једну нераскидиву спону иsмеhу Cловенства, с
једне стране, и иsмеhу антиuкиx Cрба-Илира - с друге стране. Bише аутора су тим "Илиро-Cловенима"
или "Илиро-Cрбима" посветили своје студије, од којиx смо се ми у нашој дотакли само три, све три на
латинском јеsику™ писци су им: Долuи, Aпендини и Bулц. Bима бисмо могли да прик¬уuимо и
Cипријана Pобера, који у својим делима више пута употреб¬ава наsив "Илирски Cрби"...
3а "Илирске Cрбе" Cипријан Pобер каже у тому II свога дела "Cловенски свет"
22
, да су , као и Iрци
проиsишли иs исте колевке, или иs HEHA3IИJCKOI CTAFHA:
"...le peuple hellene et illуre sortis...
du meme berceau, ou de la souche pelasgique... "
22. - O.с. str. 8.
Hа пошто је најпре докаsао Cловенство (славицит¡) древниx Bенда, идентиuниx антиuким
Cрбима, који су имали насеобине по оним деловима Asије, које ми данас наsивамо "блиским истоком",
па по целој Eвропи - све до Fелгије и uранцуске, као и по uитавој истоuној Eвропи иsмеhу Fалтиuког и
Hрног Mора, у ствари - uак до Kавкаsа и Kаспијског Jеsера,
23
Cипријан Pобер sатим раsвија тему о
пореклу CBИX CHOBEHA OД ИHИPO - CPFA, тј. од HOДVHABCKИX И FAHKAHCKИX CPFA, које
он наsива:
"HPOTO - CPFИMA или HPBOFИTHИM CPFИMA
ДOBEIA ДVHABA И HPHOIA MOPA"
(PRO—O-SERBES DU BAS DANUBE E— DE LA MER NOIRE.)
23. - Исто, стр. 15-16.
Hо ]ранцуском слависти, порекло тиx HPBOFИTHИX CPFA иде тако далеко у прошлост, да uак
ни етимолоsи, навикнути да силаsе у највеће временске дубине, тражећи у њима основу свиx ствари,
нису у стању да наhу објашњења и да етимолошка истраживања приведу крају. Pобер то иsражава на
следећи наuин:
Hорекло Hрото-Cрба Доњег Дунава и Hрнога Mора:
"... remonte a une epoque tellement reculee qu'elle echappe
meme aux recherches des etymologistes ".
Bто sнаuи:
"... иде до једне тако давне епоxе, да се она губи
106
uак и пред истраживањима етимологиста".
Pобер верује, да су ти првобитни Cрби у то давно доба дошли - не како уuи службено приxваћена
историја - у VII веку по Xристу - са севера, већ с југа, преко Tраuког Fос]ора и са "Илирскиx Mора".
Hаш писац не говори која су то мора али - ми предпостав¬амо да се ради о Hрном, Mраморном,
Eгејском а можда још и о Jадранском Mору, тим пре, што иx - како каже ]ранцуски слависта - већ
спомиње Xомер као Bенете (O‹cƒc•Œ)... Oдатле су се онда они проширили тако, да иsгледа, да су у тој
неиспитаној временској давнини имали uитаву мрежу држава, које су се пружале од Jадранског Mора
до Aрxангелска...
24

24. - O.c. str 13.
Hа Fалтиuком Mору су били, sак¬уuује Pобер, пре него што је Mојсије кренуо с Jеврејима иs
Eгипта...V то давно доба, тврди Cипријан Pобер, поsивајући се на Kолара
25
. uИTABA ИTAHИJA JE
FИHA HACEšEHA CHOBEHCKOM PACOM, HO HPИOPИTET CTAPИHE HPИHAДA CHOBEHИMA
ИHИPИJE", другим реuима - балканским Cрбима,
26
одакле су се они ширили према северу. Cипријан
Pобер мисли, да су те сеобе у правцу севера морале - врло вероватно - да се понове више пута у доба,
које је тешко одредити потпуном таuношћу.
25. - O.c., str. 25.
26. - Исто, стр. 47.
Mеhутим, раsвија писац да¬е своју мисао, поuев од III века xришћанске ере, меhу Cрбима
-Cловенима долаsи до кретања у супротном смеру, тј. од севера према југу и југо-sападу, а са Kарпата и
иs Tрансилваније - према Fалкану и uешкој...
V ствари, сва та нова кретања према балканском простору, каже Cипријан Pобер,
27
била су sа Cрбе:
"... l'occasion de delivrer les tombeaux de leurs peres de l'oppression romaine... "
"прилика, да ослободе гробове својиx отаца римске власти... "
27. - Исто, стр. 75.
Vsрок тог кретања у обрнутом смеру био је, пише Cипријан Pобер, див¬ање номадскиx и
аsијатскиx xорди, uије окрутности су надилаsиле све могућности трп¬ења... Mеhутим, Fалкан је донео
нове патње, па Pобер с иsвесном тугом пише:
"Cрби иs Pусије и иs Hо¬ске дојурили су у помоћ својој браћи на Дунаву,
и тако је отпоuела вековна борба иsмеhу Cрба и Pим¬ана...''
28
28. - Исто, стр. 77.: "Les Serbes de la Russie et de la Pologne accounirent au secours de leurs Ireres du Danube™ et
la lutte se trouva engagee pour des siecles entre ces Serbes et les Romains..."
Hа страни 114. свога дела "Cловенски свет", том H, Cипријан Pобер опомиње, да је велика грешка
отпоuињање српске историје седмим веком по Xристовом роhењу, јер ово, што је он иsнео,
29
докаsује:
ДA CV KPETABA CHOBEHA OTHOuEHA MHOIO BEKOBA HPE BPEMEHA HPИXBATEHOI OД
ИCTOPИuAPA. HA ИCTOM MECTV OH TBPДИ, ДA CBE 3EMšE, KOJE JE CHOMEHVO KAO
CTAHИBTA ДPEBHИX CPFA, BET OД HAJДABHИJИX BPEMEHA HИCV HPECTAJAHE ДA FVДV
BИXOBE, JEP uAK, KAДA CV HEHPИJATEšИ И VCHEHИ, ДA И3A3OBV BИXOBO KPETABE,
И3A OHИX, KOJИ CV OTИBHИ VBEK JE OCTAJAHO BИXOBE FPATE, KOJA CV HACTABИHA
ДA uVBAJV JE3ИK И OFИuAJE.
107
29. - O.C., tom II, str. 115.
Tако, KAДA CV CPFИ CA KAPHATA OHET CИHA3ИHИ V HOДVHABCKE PABHИHE, HABHИ
CV TV HOTOMKE CBOJИX HPETA, KOJИMA PИMCKИ, ИHИ IEPMAHCKИ HEHPИJATEš HИJE
VCHEO ДA HAMETHE HИ JE3ИK, HИ OFИuAJE, TE CE CAMO TAKO OFJABBABA, 3AKšVuVJE
CИHPИJAH POFEP, uVДHOBATO TVTABE ИCTOPИuAPA O CHOBEHИMA, CBE ДOK ИX
3ABOJEBAuKE XOPДE HИCV MACOBHO V3ДPMAHE V BИXOBOM MИPHOM ЖИBOTV,
HATEPABBИ ИX CBOJИM HACИšИMA HA HOKPET... TAKO JE OHO, BTO CV HEMHИ И
BИXOBИ HOHИTИuKИ ИCTOPИuAPИ TEHДEHHИO3HO HA3BAHИ ИHBA3ИJOM V KACHИJE
ДOFA, V CTBAPИ FИHO CAMO VCHOCTABšABE HPETABBEI CTABA, или - како то таuно
пише Cипријан Pобер:
''... et ce que les historiens politiques d'Allemagne appelerent
plus tard une invasion, n'avait ete reellement qu'une restauration".
* * *
Cве што смо у овом поглав¬у каsали, остало је недореuено, непотпуно - тек само дотакнуто.
Hрема томе, остаје огроман посао продуб¬авања те - да тако кажемо - HHOДOTBOPHE IPATE, uИJИ
CBAKИ ДEO MOЖE ДA HAPACTE ДO HEHPEДBИTEHИX CPA3MEPA. Jер ово, што смо овде
иsнели, тек су главне и уопштене линије, нека врста скице sамисли Mилоша C. Mилојевића, који је био
припремио материјал sа шеснаест великиx томова српске историје. Aко је та граhа саuувана, дужност је
српскиx науuниx радника да је пронаhу и да наставе оданде, где је Mилојевића смрт sауставила.
ВЕДС&И IH1:K[0
" И'ТЕРПРЕТА>И!И
\03J2H]^ \_IJ]^
Kолико нам је поsнато, од свиx данашњиx европскиx народа, Cрби су једини, који могу да наhу у
једној од најстаријиx ведскиx xимни један облик свога имена.
Hо расправи аустријског санскритолога Bалтера Bиста (Walter-a Wüst-a)
1
, тај облик одговара и
данас карактеристиuном српском CPFEHДA, уs неsнатну алтерацију, која је довела до готово
идентиuне ведске ]орме CPFИHДA?
2
HAHOMEHE:
1. - Walter Wüst. - Über das Alter des Rgveda und die HauptIragen der indoarischen Früh-geschichte
in."Wiener ŸeitschriIt Iür die Kunde des Morgenlandes"(WŸKM),Band ˜˜˜IV, S. 165.-215.
2. - Jažob Wacžernagel (Jакоб Bакернагел), лингвиста, роhен 1853. г., умро 1938. г. Hалаsећи се меhу
највећим европским лингвистиuким ауторитетима, тврдио је, да од ведскиx реuи и иsраsа ништа до
нашег времена није стигло неиsмењено и неиsоблиuено. Tо миш¬ење је он иsнео у поsамашном тому
Cтаро-индијске Iраматике (Altindische Grammatiž), иsдате у Iетингену (Göttingen), 1896.г. V веsи с
тим, допуштамо себи, да иsнесемо наш најскромнији суд... Да су се Bедама бавили више Cловени од
3ападњака, а особито Cрби с њиxовим јеsиком - по миш¬ењу поsнавалаца - пуним арxаиsама, ко sна,
шта би се у том смислу могло sак¬уuити. Cамо један пример, о коме управо говори Bакернагел у
поuетном делу те своје Cтароиндијске Iраматике. Oн пише: "Eine Menge altertümlicher Wörter sind
ausser Gebrauch und zahlreiche Neubildungen in AuInahme genommen, darunter das interessante
SAPA—NA... SAPA—NI Mitgattin... A то sнаuи: "Mноштво древниx реuи (писац мисли "ведскиx") су
иsван употребе, док су бројне ново]ормиране приxваћене, меhу њима, интересантно CAHATHA...
CAHATHИ... -. CV-CVHPVIA-.. Oнај, коме је матерински јеsик српски, не мора да буде лингвиста, а
да би у наведеној реuи одмаx уоuио наsив "CAHATHИHA", "CAHATHИK", иsраs, који још увек живи
у народном српском говору...
108
Hолаsећи само од овог примера и тражећи паралелне наsиве у Bедама и у живом народном
говору, ми можемо да напишемо још једну нову студију, која би потврhивала нашу првобитну
sамисао о континуитету ведског јеsика, ведскиx традиција и ведског дуxовног блага у савремениx
Cрба.
V Bедама, по Wüst-ovo• интерпретацији, CPFИHДA је властито име с одреhеним sнаuењем,
uиме ћемо се поsабавити мало касније. Hо одмаx можемо да кажемо, да је смисао антиuког наsива
потпуно у складу са савременим одговарајућим именом у Cрба, које увек оsнаuава најбо¬ег,
најугледнијег, најxрабријег, највећег поштовалаца традиција, укратко - uовека, који се увек наводи као
пример и служи као пример sа углед.
Walter Wüst ce - у доле цитираном uасопису - врло исцрпно поsабавио темом о старости Pгведе,
третирајући истовремено и главна питања индоаријевске ране историје. Hаиме, да би установио време
постанка најстаријег дела Bеда, тј. Pгведе, Wüst •e аналиsирао иsвесна властита имена, која се јав¬ају
управо у најстаријим ведским xимнама. V ствари највећи део његове расправе посвећен је - одмаx у
поuетку наведеном наsиву CPFИHДA. Oн својственом му минуциоsношћу на uитавиx седамнаест
страна врши врло савесну аналиsу сваког дета¬а, који иде у прилог његовој интерпретацији наsива
CPFИHДA, па ћемо се ми - у овој нашој студији, посебно осврнути управо на тај део Wüst-ovih
раsмиш¬ања, примера, компарација и sак¬уuака, додајући иsвесне појединости, које је - тај инаuе врло
савестан аналитиuар - пренебрегао. V сваком слуuају, ми на овом месту приступамо споменутом делу
текста с највећом sаxвалношћу аустијском про]есору, који нам је помогао, да се већом сигурношћу
приближимо нашем крајњем ци¬у - документованом докаsивању старине - како српског народа, тако
исто и српског јеsика, српскиx традиција и целокупног српског народног дуxовног блага.
Да би одредио старост појединиx књига ведскиx xимни, којиx има десет, а посебно осме књиге,
Wüst није расправ¬ао само о властитом имену CPFИHДA, већ је - у ширем смислу - уsео у обsир и
имена река, планина, насе¬а и народа, сматрајући, да је један тако исцрпан рад користан, како он каже,
не само sа индологију, већ и sа класиuну ]илологију, арxеологију, антиuку историју, геогра]ију и
етнологију. Oвај аутор с правом сматра, да су нетаuна тврhења о некаквој одвојености Индије од 3апада
и Cевероsапада™ шта више он верује, да кроs аналиsу појединиx имена, која се јав¬ају у Bедама, може
да се доhе тако далеко, да би се могла објаснити uак и сама тsв."аријевска инваsија", над којом још
увек, VHPKOC HAHPETKV HABEIA BEKA на раsним подруuјима, HEЖИ BEO HEJACHOCTИ. V
ствари, sаxва¬ујући баш тој инваsији, дошло је до стварања тsв. "ИHДИJCKE HИBИHИ3AHИJE", sа
коју - остав¬ајући опет питање инваsије отвореним, Xем uандра Jоши у своме доле наведеном делу
3
каже:
"Mи не sаборав¬амо, да овај текст (тј. Bеде)... потиuе од аријевскиx
насе¬еника, који су дали конаuан облик индијској цивилиsацији".
3. - Hem Chandra Joshi. - Recherehes sur les conceptions economiques et politiques dans l'Inde ancienne,
d'apres le Rgveda. - Paris, 1928.
Wüst је уверења, да VI и VIII књига Bеда могу да допринесу, да се, како он сматра, са
сигурношћу објасне имена не само у Индији, већ особито иsван Индије:
"... auch Örtlichžeiten ausserhalt Indiens mit Sicherheit zu berücžsichtigen"
"Bто се тиuе властитог имена CPFИHДA, настав¬а Wüst,
по свој прилици, то и на основу њега може да се уuини".
Oн нам sатим даје до sнања, да се то име налаsи једном у PIBEДИ, тј. у најстаријој sбирци Bеда, у
књиsи VIII, 32., 2.:
''Yah SRBINDAM anarsanim piprum dasam ahisuvam...''
109
3а ведску xимну оsнаuену горњим бројем, наћи ћемо интерпретацију у делу Aбела Fергења (Abel
Bergaigne),
4
- тамо, где он говори о ведским митским бићима, меhу којима се налаsи и Hипру. Tу
Fергењ пише:
"PIPRU... Iigure en compagnie de SRBINDA, d'ANARSANI,
d'AHISUVA... ou nous lisons qu'Indraen Irappant ses diIIerents
ennemis, a Iait couler les eaux... "
"HИHPV... се налаsи у друштву са CPFИHДOM, AHAPBAHИJEM, AXИBVBOM...
(A Индра) ударајући на те непријате¬е, успева да иsаsове воду да потеuе... "
4. - Abel Bergaigne, —ome II, p. 348
A мало више, у истом пасусу, стоји:
"... соmmе NAMUCI, il parait avoir recu le nom de DASA.
5
Дакле:
"... као и HAMVuИ, иsгледа, да је и он добио име ДACA
б
5. - ˜.,138.,3,cI™ Vm,32,2.
6. - ˜., 138., 3. упореди VIII, 32., 2. Kао што видимо, ови последњи бројeви се односе на наш слуuај:
књига xимни број VIII, xимна број 32., стиx 2.
Hа основу свега предxодног јасно је, да су имена: CPFИHДA, AHAPBAHИ, HИHPV, ДACA и
AXИBVBA - имена Индриниx непријате¬а, које је он "ударао", па су стога у нашем наводу сва uетири
у акуsативу...
uитаоцима, uији матерински јеsик је CPHCKИ, уuинићемо можда sадово¬ство, наводећи овде
само неколико имена ведскиx митскиx бића, имена, која српском уxу не могу да буду страна, па uак ако
uиталац нема ни једног раsреда школе:
BVBHA, BAHA, HAMVuИ, CAPAHИJV, JAMA, JAMИ, ДИBOДACA, HAHAT, AIHИ
("пелаsгијски" OIEH, данашњи српски OIAB), AHCAPAC, FAIA, uИBAPA, ДAFИTИ, IOBA,
ДИPIATAMA, IOTAMA, JAXVBA, JVJABA, MAHV, MAMAHTA, MVPAДEBA, HAДIPИFИ,
HAPJAHИJA, HИTИHA, HPAJAHATИ, HPACKAHBA, HPИJAMEДA, HVPVMИTPA, HVPVBA, PAJИ,
PAKA, PACA, PEFA, PИFVKBA, PVuAMA, PVДPA, PVMA, CAPACBAT, CABJA, CABИTAP, CAPAJV,
BOMA, CPИBAJA, CVPA, CVPAДA, CBAPHAPA, TPИuOKA, TVIPA, TBABTPИ, VuAHA, VPAHA,
BAJHИJA, BAHA, BAPAuИKA, BAPVBA, BACИBTA, BИuBAPVHA, JAДBA, JAKBV, JAMVBA,
JATV, JATVMABAT, JAJATИ, итд
Kао што видимо, иsгледа сасвим логиuно, да је најлакше да се приhе ведској митологији са
становишта јеsика српског народа, uији истраживаоци ће - што би било сасвим природно - моћи у овом
смислу да дају sнаuајнији допринос од многиx другиx. Mожда ћемо ту граhу моћи да обраhујемо у
обнов¬еној Mилојевићевој Cрпској Aутоxтонистиuкој Bколи, или у неком Cрпском Институту, или
како предложише неки уметници - у Cрпској Aкадемији 3нања. Jер - требаће много добре во¬е, много
напора и много руку, да се исправе све "криве Дрине", које су од прасрпскиx реuи направили
непоsнаваоци - како српског, тако исто и осталиx словенскиx јеsика, одн. дијалеката, како то кажу
најупућенији меhу лингвистима славистике... Tолико само са же¬ом, да са другим прегаоцима на
великој српској њиви иsоремо већ одавно покопане истине и вратимо српској нацији свако слово поuев
од најстаријиx Bеда, које су његове од давнина!
Cпоменувши BEДE већ више пута, дужност нам је, да sбог што бо¬ег раsумевања кажемо коју реu
о њима.
BEДA је именица, која се не мења. Oна оsнаuава 3HABE, CBETO-3HABE. BEДA је најстарији
индоевропски писани споменик и састоји се од xи¬аду xимни, које су састав¬али непоsнати и поsнати
110
давни песници, да би увелиuали свеuаност приношења жртве боговима, sаштитницима куће, укућана,
стоке, sем¬е и помагаuима и sаштитницима од непријате¬а. Vстанов¬ено је, да су најстарије BEДCKE
XИMHE ДOHETE V ИHДИJV са североsапада, но санскритолоsи до данас нису могли да установе -
одакле, исто тако као што нису могли ни да пронаhу HAPOД, KOJИ JE BEДCKИM JE3ИKOM
IOBOPИO, те Hуи Pену (Louis Renou)
7
у својој "Историји санскритског јеsика" каже, говорећи о
непремостивим тешкоћама, да се доsна нешто одреhеније о народу, који је говорио јеsиком најстаријиx
Bеда, иs ког се тек касније раsвио санскритски:
"Le "sansžrit parle" nous en aurait appris probablement davantage,
nous en sentons la presence, nous n 'en avons aucun temoignage direct..."
"Iоворени санскритски" науuио би нас вероватно много више: ми осећамо
његово пристуство, али немамо о њему никакво непосредно сведоuанство ".
7. - Histoire de la langue sansžrite, Collection "Les langues du Monde", Lyon, 1956. Avant-propos, p. 2.
V немогућности, да на овом месту улаsимо дуб¬е у овај тек само додирнути проблем
најстаријег индоевропског јеsика, ми можемо да наговестимо само једним сасвим кратким потеsом, да
CPHCKИ JE3ИK, CVДETИ HO CBИM ДO ДAHAC CAFPAHИM ДOKVMEHTИMA И
CBEДOuAHCTBИMA, BИBE OД CBИX ДPVIИX JE3ИKA, C KOJИMA CMO MOIHИ ДA BPBИMO
VHOPETEBA, MOЖE ДA FVДE TAJ HEHATEHИ И OД 3AHAДBAKA HEOTKPИBEH JE3ИK,
HPEДCTABšAJVTИ HE CAMO JE3ИuHИ KOHTИHVИTET HOuEB OД ДABHOI BEДCKOI, HA
uAK И HPEДBEДCKOI HEPИOДA, BET KOHTИHVИTET KAKO BEДCKИX TPAДИHИJA, TAKO
ИCTO И BEДCKOI ДVXOBHOI FHAIA IOTOBO V BEIOBOJ CBEVKVHHOCTИ. JEДAH HИCAH
И3V3ETHOI 3HABA TO HOTBPTVJE И HAMA CE uИHИ, ДA BEIOB AVTOPИTET HE MOЖE ДA
CE OHOBPIHE. TO JE ИHИJA M. ЖИBAHuEBИT, KOJИ JE JACHO И3PEKAO, VHPABO HA
OCHOBV BEIOBOI BEHИKOI 3HABA, ДA CV CHOBEHИ OCTAHИMA ДAHИ PEu...
BEДA И CPFИ - то ће да буде предмет другог дела ове студије, а овде ћемо само да нагласимо већ
сада, да JE AHCOHVTHO HEДOBOšHO OFJABBEH CBETИ OFИuAJ CPHCKE CHABE,
JEДHИCTBEH METV HAPOДИMA CBИX PACA - V CBAKOM HOIHEДV KOHTИHVИTET BEДCKE
ЖPTBE, ДOK CV - TAKOTE JEДИHCTBEHA - CPHCKA ДИ3ABA V CHABV - OДJEHИ V MHOIO
uEMV ИCTOBETHИ C HAJCTAPИJИM BEДCKИM XИMHAMA. И док је Живанuевић на иsванредан
наuин и као сигуран поsнавалац, иsнео упореhења иsмеhу мотива ведскиx xимни и српске народне
поеsије, па иsмеhу ведског и српског традиционалног права
8
, намера нам је, да се ми поsабавимо
паралелно BEДCKOM ЖPTBOM И CPHCKOM CHABOM. A докле у прошлост иде тај, како рекосмо,
CBETИ OFИuAJ ?
8. - Душанов 3аконик
Bећ споменути Jažob Wacžernagel у својој Cтароиндијској Iраматици
9
у односу на то питање даје
један велики временски распон - од 4500. -2500. г. пре Xриста, док санскритолог Eмиле Fурну] (Emile
BurnouII), c неким немаuким истраживаоцима иде много да¬е - uак у мрак преисторије!
Hа овом месту само овиx неколико лапидарниx напомена, с тим, што ћемо - уsдамо се - касније моћи да
посветимо само проблему CPHCKE CHABE целу једну књигу, што - а и много више од тога - то
непобитно сведоuанство о древном постојању српског народа и sаслужује.
9. - Einleitung, § 2.
* * *
111
Hа да се сада вратимо давном Индрином непријате¬у, uије име нам је ведски песник оставио као
CPFИHДA.
V веsи с напред наведеним стиxом иs десете sбирке најстаријиx ведскиx xимни, Wüst, не придајући
никакву вредност Cајанином коментару,
10
осврће се одмаx на дело ˜. Oлденберга
11
, по коме би се у
горњем наводу радило о ИMEHV JEДHOI BOJCKOBOTE, а не о некаквом магловитом митском бићу.
C TИM BOJCKOBOTOM по Wüst-y дошли су у сукоб Индуси и бог Индра.
10. - Sayana, индијски писац ˜IV века. Kао аутор коментара PIBEДE он својим тумаuењима даје
обредни карактер.
11. - H. Oldenberg. - Religion der Veda, S. 155.-156.
Hапоменувши, да се скуп Cр- јав¬а у облицима SRJAJA, SRWAJA, SRMARA, док се слог SRB-,
ˆ•ˆç †c’Œ‘cƒŒƒ, јав¬а једном у SRBINDA и нагласивши, да је све обраhене примере имена уsео
иск¬уuиво иs Bеда, аутор сматра, да је скуп S-R-B, наhен такоhе у Bеди, иранског порекла, као и
наsиви: DRBHIKA, BRBU, BRSAYA, SRNAYA, sа које A. Hillebrandt сматра, да потиuу са Иранске
Bисоравни, или иs суседниx области (Nachbargebiete)™ иs овога проиsлаsи, да су оба писца била воhена
таuним осећањем иsван Индије, према североsападу, но не усуhујући се, меhутим, да се уда¬е са
Иранске Bисоравни. Vтолико нас више uуди, да следећа пишuева мисао није одмаx пред њим отворила
шири xориsонт. Jер - ево, шта он у наставку каже:
"SRBINDA œürde demnoch soviel heissen œie HERR, FÜRS—,
ERS—ER der SRB'S und mit einer Bedeutungsentœicžlung, die aus
vedischer und nachvedischer Ÿeit geläuIig ist, damach die SRB'S
SELBS—".
V преводу овај навод sнаuи:
"CPFИHДA би, дакле, sнаuило исто што и IOCHOДAP, HPИHH,
HPBИ OД CPFA, са раsвојем sнаuења, које је иs ведског и постведског
времена било уобиuајено, па - према томе - и CAME CPFE".
Hа, када рекосмо напред, да је uудновато, како предxодна мисао није сама по себи проширила
пишuев xориsонт, кроs то смо одмаx повеsали њега, као Aустријанца, са суседством - како Hужиuкиx,
тако и балканскиx Cрба. Kако је могуће, да је при томе мислио само на Иранску Bисораван, а да није
могао да се сети својиx северниx и јужниx суседа? Hа да је још к томе придодао бар Hлинијеве и
Hтолемејеве Cрбе, таuно би добио - мислимо, да то може да се каже беs оклевања и двоум¬ења - један
српски геогра]ски ланац од Индије до Fалтика, па преко Hентралне Eвропе до Fалкана. Hовод sа овај
поступак није му дала ни белешка на истом месту, у којој он каже, да један други науuник, A.
Hillebrandt, доводи име CPFИHДA у веsу с планином CEPAFEHД на Иранској висоравни. Hисац sатим
наводи лепо име планине CEPFEHДAH, па место CEPFEHAH, додајући, према —imes Atlas-y, наsиве
CAP-FИCTAH и CEPFAC.
Bта више, приликом да¬е интерпретације имена CPFИHДA, Wüst настоји, да га упореди с
једном другом категоријом имена лица, или народа, са sавршетком на -ИHДA. Tако - sа њега -
CPFИHДA представ¬а исти облик као Mилинда, Mаxинда, при uему би -ИHДA био скраћен облик sа
-ИHДAPA, које се налаsи у митанском особном имену ИHДAPVTA, или пак у лиuном имену иs Pгведе
- TИPИHДAPA књига VIII. V белешци испод текста Wüst упућује на још један пример и докаs
HOBE3AHOCTИ ИMEHA HAPOДA (у множини) И BOTE TOI HAPOДA (у једнини), наравно, увек са
sавршетком -ИHДA, па наводи: KAVHИHДA (м. род, множина - име народа), док иста реu у једнини
оsнаuава BOTV, или HPИHHA тог народа:"FÜRS— DIESES VOLKES" Hрема томе, sак¬уuује аутор:
CPFИHДA FИ HA OCHOBV PEuEHOI 3HAuИHO: HERR, FÜRS—, ERS—ER", тј. IOCHOДAP, HPИHH,
112
HPBИ V CPFA, па - према томе - и према раsвитку sнаuења, uестог у ведско и постведско доба - И
CAMИX CPFA
Mало да¬е, аутор настав¬а:
"Да биx ово докаsао, говорићу о следећим именима народа и лица, при
uему сам sаxвалан оsнакама у Mасdоnеll - Kеith-овом "Vedic-Index-y " и
W. KirIels-овој "Kosmographie", делa, којима сам се послужио".
Tако, одвијајући да¬е своју мисао, Wüst тврди, да CPFИHДA, управо као и MИTPABИHДA, има
потпуно јасан облик. A sатим у исту групу уврштава HVHИHДA и KVCVPVFИHДA, или
KVCVP(у)FИHДA. Дошавши у својој аналиsи до облика последњег имена, које је нашао на
Hтолемејевој карти, он га рашuлањује на следећи наuин: KV-CVPVF-ИHДA, да би одмаx иsраsио
уверење, да оваква ]орма геогра]ског имена садржи у себи наsив CVPVFAA (такоhе један од антиuкиx
облика, саuуван као име Cрба) те да би - према томе - KVCVPVFИHДA била оsнака sа sем¬у,
боравиште CVPVFA, uији наsив је управо споменути Hтолемеј и sабележио: јасно •е, да тај наsив има
као основу и корен већ више пута споменут CPF.
Hошто је иsреhао ведска имена, која - sаједно са CPFИHДA - припадају првобитној, давној
ведској прошлости, Wüst онда прелаsи на "постведска имена" исте категорије, прикаsујући иx аsбуuним
редом. Hемајући потребе, с обsиром на сврxу ове студије, да се на сваком том наsиву sадржавамо
понаособ, цитираћемо само један мали иsвод
12
његове расправе, по ком би HVHИHДA првобитно
оsнаuавао IOCHOДAPA, HPBAKA, HPИHHA HVHAHA, док би KVHИHДA би господар KVH-а.
12. - O.c., str.202.
Pеhајући sатим постведска имена категорије CPFИHДA, Wüst долаsи до историјске епоxе и до
имена кра¬а Kабулистана и Penyaba иs 150. г. пре Xриста MИHИHДA. Иs ове групе иsреhаћемо - по
Wüst-y - неколико sаним¬ивиx имена, према којима uитаоци, који српски јеsик добро sнају, неће моћи
да остану неsаинтересовани. Eво како та имена иsгледају:
IOBИHДA, TИBИHДA, MИTPABИHДA, KVBИHДA, CABИHДA, итд.
уs sак¬уuак нашег аутора:
"Tо су, у њиxовом мноштву, властита имена воhа,
или принuева, па према томе - и народа.".
13
13. - "In ihrer Mehrzahl sind sie Eigennamen von Fürsten und damach von Stammen". - V овом делу своје
расправе Wüst VINDHYA GEBIRGE, тј. BИHДCKE, или BИHДИJCKE HHAHИHE Oвај дета¬
доносимо sато, да бисмо uитаоце подсетили на Pоберову етимoлогију другог српског древног имена:
BИHДИ, BИHИДИ, итд.
Да¬е, Wüst иsдваја имена: KVCVPFИHДA, HVHИHДA И CPFИHДA, тврдећи, ДA OHA CEЖV
V ДOFA BEДCKИX CTAPИHA "IN DAS VEDISCHE AL—ER—UM HINEIN''
V наставку, наилаsимо на тврhење, да се елемент -ИHДA постао од ИHДPA, најпре
присајединио првом делу наsива, O3HAuABAJVTИ HPBOFИTHO IOCHOДAPA BAHИHДИJCKOI
HOPEKHA, A 3ATИM CE, JOB VBEK V 3AJEДHИHИ C TИM HPBИM ДEHOM, OДHOCИO CAMO
HA ИME HAPOДA Tако се Wüst опет враћа на наsив CPFИHДA, раsлажући то име - према наведном -
на CPF ИHДA, пише:
"ДA TV HAJHPE HOTPAЖИMO IOCHOДAPA ИHИ HPИHHA, A 3ATИM И HAPOД!"
113
Hри том, иsјав¬ује он потом, у геогра]ском погледу, никако неће да иде да¬е од простора, на
који упућују Bеде, а нити ће, у историјском смислу, да иsлаsи иs временског оквира, одреhеног VIII
књигом ведскиx xимни.
"Tако опрем¬ени (so ausgerüstet) пише да¬е Wüst, приступамо материјалу Kлаудија Hтолемеја",
да би непосредно иsа тога иsраsио sаxвалност иsдаваuу C. F. Nobbe-y, uијим се индексом (Index
nominum Geographiae Ptoloemaei), служио. Tу он sатим најпре наводи геогра]ско име:
„ˆ•…ˆƒˆ (CAPFAHA, VII, 1., 60.),
uија је ближа оsнака:
"INDIA IN—RA GANGEM",
тј.
"Индија с оне стране Iанга".
V напомени пак испод текста, Wüst наводи иранска имена, uији sавршетак је истог саsвуuја:
APИJAHA, FAKTPИJAHA, вероватно у искреном уверењу, да је Cрбинда био неки ирански принц, или
војсковоhа. Hосле тога Wüst наводи име, које такоhе гласи:
„ˆ•…ˆƒˆ (CAPFAHA, VI, 1, 5.),
беs икаxвог да¬ег објашњења, да би sатим одмаx додао:
''Assyria „ˆ•…ˆƒ‰ des Stephanus von Byzanz".
14
14. - Cте]ан Bиsантинац, грuки граматиuар с краја V века по Xристу. Hод насловом Ethnica он је
иsрадио један антиuки српски реuник, драгоцен sа иsуuавање антиuког доба, премда се од њега није
много саuувало: свега један иsвод и више ]рагмената.
Иsа тога следи наsив јеsера CEPFOHИC, тј. „€•…‚ƒ€Š A€‘ƒ‰ по цитираном Hтолемејевом
индексу
15
уs нашу напомену да Xеродот
16
и Aристотело нису писали CИPFOHИC, већ CEPFOHИC
HИMHE,одн. „c•…‚ƒ€Š A€‘ƒ‰.
15. - HTOH., књига. IV, 5., 12., 20.
16. - 485.- 425.пре Xриста.
O том јеsеру је веома сликовито писао Диодор Cицилијски. Bегово име било је повеsано са
именом једне потоп¬ене српске војске још пре Tројанског Pата. A о поxоду те војске на Eгипат у
антиuко доба писао је uрано-Mарија Aпендини (Appendini) у свом врло sаним¬ивом предговору
Cтулићевом Pеuнику. Pеsултате Aпендинијевиx истраживања, иsложили смо у посебном, њему
посвећеном поглав¬у.
Xеродот, у петом веку пре Xриста, тврди, да је то јеsеро у његово доба већ било исушено али, да
су му се трагови још поsнавали, што sнаuи, да је још онда било веома старо. Vистину, у грuкој
митологији постоји приuа, по којој је у прадавно доба 3евс у њега сурвао Tи]она, митско uудовиште.
3бог имена овога несталог јеsера, као и sбог тога, што га историја повеsује с именом Cрба, uини
нам се, да ће sаинтересовани радо проuитати његов опис, који нам је оставио Диодор Cицилијски. Mи
га овде доносимо у целини.
17
17. - Диодор Cицилијски, 1,30.: Hа половини пута иsмеhу Cирије (дубока Cирија, сиријска Долина
иsмеhу Hибана и Aнтилибана) и места, које Диодор оsнаuава као Coele, налаsи се једно јеsеро, uија је
ширина неsнатна, али uија је дубина uудновата. Bегова дубина је отприлике 200 стадија (више од 36
114
км.). 3ове се CEPFOHИC. Oни који га не поsнају, а приближе се његовим обалама, наћи ћe ce у
потпуно непредвиhеној опасности.
A ево објашњења:Bодено корито овога јеsера веома је уско и доста налик на дугу траку,
уоквирену широким прибрежјем. uим подневни ветар отпоuне да дува, то обално прибрежје буде
покривено гомилама песка, у uијој средини се више не види водена линија. Tако се површина јеsера
стопи у једно с тереном који га окружава и како више погледом ока не може да се раsликује, HEHE
BOJCKE, uИJE BOTE OBO MECTO HИCV HO3HABAHE, HECTAHE CV, VДAšИBBИ CE C
HPABOIA HVTA.
Vистину, песак по коме се лако гаsи, најпре је под ногама подат¬ив, а онда - наједном - као да
нека кобна сила отпоuне да га покреће, мало по мало нестаје под тешким корацима све дотле, док
(¬уди) опасност не sапаsе™ меhутим, тражећи, да јој умакну и да се меhусобно помогну, одједном
увиде, да им је свака могућност бега и спаса немогућа, јер uовек, који утоне у овакву моuвару, не
може да плива, будући, да брлог који га притиска, онемогућава сваки покрет тела. C друге стране,
немогуће му је и да се ослободи оваквог вртлога, будући, да нема ниједног uврстог ослонца, на који
би могао да стане. Mешавином воде и песка ствара се једна нова средина, која не доsво¬ава - нити да
се xода, а нити да се плива. Tако они, који овим путем крену, бивају иsгуб¬ени, не успевајући, да се
приxвате било uега, што би могло да иx спасе, јер песак са обала клиsи скупа с њима, у сваком
тренутку, када га се домогну. Oва опасна места добила су sбог њиxове такве природе име Barathres,
тј. "провалије", које им савршено одговара", sавршава Диодор са Cицилије свој упеuат¬ив опис, који
сасвим веродостојно објашњава, како је могуће, да је цела једна српска војска ту пропала половином
другог миленија пре Xриста, што sнаuи - још пре Tројанског Pата.
Да сада опет преhемо на аналиsу Walter-a Wüst-a, који у њеном наставку каже од реuи до реuи:
"3FOI VOFИuAJEHE IPuKE HETAuHOCTИ И HECTAFИHHOCTИ V HИCABV, предxодни примери,
што се тиuе uитања, недово¬но су јасни, док код следећиx не може да буде двоум¬ења".
Hо њему, ти следећи примери "MOIV ДA И3ДPЖE CBAKV KPИTИKV", тј. не може се побити
тврhење, да су они настали од већ нам поsнатог корена CPF-. V оквиру ове групе Wüst спомиње:
-„ˆ•…ˆ‡Œƒ (CAPFAKOH, III:,!., 29.),
уs поближе објашњење:
SARMA—IA Euroраеа ÷ Eвропска Cарматија
Hисац sатим прелаsи на следећи пример српског имена, које повеsује с аsијском Cарматијом:
- „c•…Œ€ (CEPFOИ, V:, 9., 21.), Asијска Cарматија, одн. како он оsнаuава: Sarmatia Asiatica.
- „Œ•…ˆ (COPFA, VI:, 9., б.) Hyrcania.
18
Hајsад:
- „Œ‹•Œ‹…ˆ (CVPVFA, V., 9., 28.), Sarmatia Asiatica.
18. - Hyrcania (Xирканија), некадашњи наsив sа предео Asије, који се протеsао југо-истоuно од
Kаспијског, одн. - у давнини - Xирканског Mора, или јеsера. Tо је била област, окружена планинским
венцима пуним тигрова, настањена, како обавештавају европски истраживаоци - суровим народом,
који се убрајао меhу најратоборније и најсмелије. Fили су то ¬уди, који су се одевали животињским а
особито тигровским кожама...
Walter Wüst није ишао да¬е у испитивању и аналиsи Hтолемејевиx карата света. Tо је велика
штета и велики пропуст, јер један тако добар и савестан истраживалац је морао, да sапаsи у Hтолемеја
геогра]ска имена од корена, на uијим дериватима је sасновао uитаву ову своју кратку студију. Друго, он
је у свом раду следио један принцип, који га је спреuио, да деривате од корена CPF- тражи да¬е од
ониx подруuја, sа које се мисли, да су повеsана с Bедама... а она се, по свему иsгледа, протежу много
да¬е од ониx, sа која иx санскритологија повеsује.
Hо, да би се тај проблем сагледао у целини и у светлу истине, Cловени не могу и не смеју да се
оставе по страни, као што се то обиuно ради, као што су то, нпр., uинили етрусколоsи, V том смислу
науuићемо много uитајући паж¬иво дело Илије M. Живанuевића, бескрајно поуuно и крцато
uињеницама - тако, да смо се ми у овом првом делу нашега рада три пута осврнули на тог врсног
115
поsнаваоца проблема, који нам толико леже на срцу. Cвестрани Живанuевић би вероватно такоhе
sамерио Walter-у Wüst-y, који - као да је од неuега стрепео да потражи геогра]ске наsиве од корена
CPF-, нпр., у Hанонији, или на Fалкану, да би иx довео у веsу с ведским именом CPFИHДA. Hо да не
бисмо још једном кидали континуитет нашиx раsматрања, ми ћемо се на то повратити при sавршетку
овога поглав¬а.
V веsи с напред споменутим именима, "KOJA MOIV ДA HOДHECV CBAKV KPИTИKV", Wüst
сматра, да она сва спадају у једну јединствену категорију јеsиuке природе и да, ако се добро погледају
обе споменуте карте
19
и у европској, и у аsијској Cарматији, карактеристиuни скуп SA
x
R јав¬а се тако
редовно, да: CHVuAJ V TOJ HOJABИ И3IHEДA AHCOHVTHO ИCKšVuEH.
19. - —abulae in Cl. Ptolemaei Geographiam a Carolo Mullero instructae, Paris, 1901.™ Europae, VIII. (16.17.)™
Asiae, II., (31.-32.)
Vпуштајући се дуб¬е у објашњење, Wüst тврди да је тај скуп с додатком консонанта - В -
(ћирилицом -/-), OCOFИTO VHAДšИB V OFHACTИ CEBEPHO OД KABKA3A, те та uињеница
HEOHOPEHИBO ИCKšVuVJE И OBV HOJABV KAO PE3VHTAT CHVuAJA.
Hри томе - по нашем аутору, долаsи до иsражаја и
JEДAH XPOHOHOBKИ PEД: OCOFHA ИMEHA KOJA OTHOuИBV CKVHИHOM SA
x
R(B),
VTOHИKO CV CTAPИJA VKOHИKO CV FHИЖA ИCTMV И MEOTCKOM MOPV,
20
као и у CTEHИ
OKO HPHOI MOPA, A VTOHИKO CV MHATA, VKOHИKO ИДV HPEMA 3AHAДV, HPEMA
EBPOHCKOJ CAPMATИJИ. HO BEMV, HOBTO CV CAPMATИ HPEHHABИHИ HPHOMOPCKA
VBTA HPOДPHИ CV 3ATИM KA CPEДBEM ДVHABV, те тако - од једанаест наsива ]ормираниx
помоћу скупа SA
x
RB-:
- пет се налаsе у северним областима Kавакаsа: SIRACENI, SERACI, SIRACI, SERACA, SERBI,
SURUBA™
- шест су у ближој, или да¬ој Cарматији: SARMA—ICI, северно од дунавске кривине™ SERINUM
или SERIMUM, у горњем току Дњепра™ SARBACUM, такоhе у горњем току исте реке™ SARGA—II
истоuно од кривине Дњепра™SARUM, такоhе у горњем току Дњепра™ SARMIŸEGE—USA у
Дакији. V ову категорију као шесто име Wüst уврштава и SORBA (VI., 9., 6.), град у Xирканији.
20. - Mеотско море, Maeotis Palus, данас Asовско Mоре. име Mеотско дошло је од скитског народа
Mеотес, некада настањеног на његовим обалама.
Hредње тврhење, каже Walter Wüst, нема ниuега uуднога, будући, да је већ Cте]ан иs Bиsанта
21
sнао sа ову VCKV IEOIPAuCKV HOBE3AHOCT: "... von diesem ongen geographischen
Ÿusammenhang...", •ep: OBA 3AJEДHИHA HA IEOIPAuCKOM HHAHV 3AJEДHИHA JE И V
ETHOIPAuCKOM CMИCHV!
22
на основу таквиx и слиuниx докумената, K. Ÿeuss
23
у доле цитираном
делу, даје важна сведоuанства и антиuка документа о сродности CAPMATA и METAHA
24
21. - Pоhен у Hариграду, а живео и радио крајем V. века по Xристу.
22. - "Denn dieser Ÿusammenhang ist •a auch einer der Ethnologie.
23. - "Die Deutschen und die Nachbarstämme'
1
, ц. 298., 282., 297., где се налаsи расправа о појави
гласовног скупа CAPMA- на подруuју Ирана.
24. - Plinus, VI., 7. (23.-79.)™ Herodot, V., 9. (480.-425. ante Chr.) Mela Pomponisu, латински геогра], који
је око 43. г. после Xриста написао геогра]ско дело "De situ Orbis" ("O положају места - sем¬е") у три
књиге, саuуване до нашег времена. Tо је један од најдрагоценијиx иsвора sа антиuку геора]ију,
будући, да се аутор служио иsворима много старијим од времена, у коме је сам живео.
Pаsвијајући да¬е ову иsнад свега интересантну тему, Wüst тврди са сигурношћу (mit Bestimmtheit),
да су ове IEOIPAuCKE И ETHOHOBKE BE3E 3AIAPAHTOBAHE И JE3ИuHOM BE3OM:
116
"Diese geographischen und ethnologischen Ÿusammenhänge
verbürgt œerden duch dle der Sprache".
A и Cармати, који су живели да¬е на северу... то су (наравно, увек по Wüstovo• расправи)
редовно становници степа индоевропског јеsика, уs нашу - uини се потребну напомену, да Walter Wüst,
осећајући се припадником германске расе, не употреб¬ава уобиuајени термин индоевропски, већ индо-
германски. Kако он да¬е раsлаже, Iрци су наsивали све те народе једним именом-Cкити.
25
25. - Wust при овоме упућује на следећу литературу: S. Feist, Kultur u s.œ. der Indogermanen, S. 405.™
vrgl. ebenso H. Hirt, die Indogermanen, I., 114. und 184.™ K. Ÿeuss, a.a.O.S. 275. II., besonderes S. 277.-278.
Hри крају својиx раsматрања о имену CPFИHДA, Wüst усредсреhује сву своју пажњу на место
„Œ•…ˆ (COPFA) у унутрашњој Xирканији, а sатим на „Œ‹•Œ‹…ˆ (CVPVFA), у односу на коју
одговарајуће место код Nobbe-a (V., 9., 28.) гласи:
".. •ˆ•ˆ oc •Œƒ O‹ˆ•oˆƒ‰ƒ •Œ•ˆ‘Œƒ ... „Œ‹•Œ‹…ˆ ',
што sнаuи:
"покрај реке Bардана... CVPVFA"
Hајsад, писац спомиње и народ:
„c•…Œ€ (CEPFOИ),
о коме Hтолемеј (V., 9., 21.) опет по иsдању Nobbe-a, даје следеће обавештење:
''Mc•ˆç‹ oc •‚ƒ Kc•ˆ‹ƒ€Œƒ Œ•c‚ƒ ‡ˆ€ •Œ‹ Pˆ •Œ•ˆ‘Œƒ... „c•…Œ€ '.
V једном иsдању пак, каже да¬е Walter Wüst, исти овај народ оsнаuен је именом:
„c•…Œ€
26
26. - V белешци A. Wüst каже, да је у Müller-овим "Tаблама" - "—ablae", њиxово име оsнаuено таuно.
Дакле, после горње Hтолемејеве реuенице, која sнаuи:
"Иsмеhу Kераунскиx Hланина и реке Pа...
27
CEPFOИ, "
27. - Mилош C. Mилојевић у својој Историји Cрба објашњава, да је "Pа" прастаро име реке Bолге, уs
тумаuење, како је оно настало.
Wüst додаје и другу варијанту истога имена, која гласи: CИPFOИ, облик, уs који је лако
поставити иsведеницу:
CPFИHДA, CPИFИHДA
Tим поводом Wüst пише:
"Doch halte ich die mitgeteilte Leseart " „€•…Œ€, - SIRBOI - Iür
œichtig, œeil sie eine schöne illustration zu dem Namen SRBINDA
abgiebt".
117
3наuи, по аустријском науuнику, које је стално настојао, да буде што објективнији, CPFИHДA
HE MOЖE ДA FVДE ДPVIO ДO: IOCHOДAP, HPИHH, BPXOBHA HИuHOCT HAPOДA CEPFOИ.
Oн то дословно и иsражава реuима, у његовој студији више пута понов¬еним:
"Denn das bedeutet •a SRB-inda: HERR,
FÜRS—, OBERS—ER, DER „c•…Œ€ ",
a да ли су они били на Kавкаsу, или негде око Kавкаsа, то је другораsредно питање...
Mи допуштамо себи, да на овом месту споменемо, да је, откако свет постоји, одувек било и
кретања ¬уди - појединаца и народа - као масе. 3ато смо донекле иsненаhени, што Walter Wüst није ни
покушао, да прошири видике своје расправе, следећи кретање народа CEPFOИ да¬е од Kавкаsа и
црноморскиx отворениx степа и равница. Hаиме, народу CEPFOИ у то давно доба - беs вештаuког
раsграниuавања sем¬е, уобиuајеног у касније доба било је лако да - уживајући апсолутно неограниuену
слободу кретања, ствара од uитаве Eвропе своје боравште... Hа ипак, он није могао да иsбегне бар
напомену, која се намеће свом снагом логиuности, да - уколико би се име CPFИHДA могло
HOMEPИTИ JOB ДAšE HA CEBEP, "3ABTO HOCTOJИ И3BECHA BEPOBATHOCT", каже наш
аутор, у том слуuају, старост VII. књиге ведскиx xимни, могла би да се попење до 1000. или 1200.
године пре Xриста.
Hо Walter-y Wüst-y •e:
OCOFИTOCT VIII. KBИIE BEДCKИX XИMHИ - CTBAPHOCT, A V3 TO CE И JE3ИuHE
uИBEHИHE И3BAHPEДHO HOДVДAPAJV".
V sак¬уuку он каже:
"CEPFOИ - „EP”OŽ - CV BAHИHДИJCKИ HAPOД FAP BTO CE TИuE
HEPИOДA, V uИJEM CAMOM HOuETKV JE FИHA CHEBAHA
HABEДEHA BEДCKA XИMHA, A CPFИHДA, ˆ•ˆç †c’Œ‘cƒŒƒ,
uVBA KPO3 CTOHETA JEДAH ИCTOPИJCKИ ДOIATAJ
28
3A HAC
JOB OД HEHO3HATOI ДOMABAJA!''
28. - Kада ова студија буде у потпуности објав¬ена, надамо се, тад ће сваки uитаоц сxватити, да се у
овом слуuају не ради само о столећима, већ о више xи¬ада година, како то тврди - иsмеhу осталиx и
санскритолог Emile BurnouII™
3бог огромне важности, коју налаsимо и придајемо предxодном Wüst-овом тврhењу, ми ове
његове реuи цитирамо верно и у оригиналу:
'SRBINDA EINEN GESCHICH—LICHEN HERGANG VON
UNS UNBEKANN—ER —RAGWEI—E DURCH DIE
JAHRAHUNDER—E RE——E—'.
Mи смо при преводу допустили себи малу слободу, преводећи "RE——E—" са "uVBA"™ меhутим,
ауторова је мисао јаuа™ он, наиме, није xтео да подвуuе смо појам "uVBABA", "OuVBABA", већ у
првом реду "CHACABABA", јер је наsив CPFИHДA 3AИCTA CHACAO OД 3AFOPABA HE CAMO
JEДHO ИME, KAKO JEДИHKE, TAKO ИCTO И HAPOДA, BET VJEДHO И ДOIATAJA, који се - у
оном смислу, како га тумаuи Walter Wüst - мимоилаsили и најкомпетентнији ауторитети, доведени у
sаблуду уuењем берлинско-беuке школе.
Fило би недопуштено, да при крају ове аналиsе иsоставимо sнаuајну Wüst-ovu белешку испод
управо иsнетиx коментара, јер он такоhе садржи важне елементе, који могу да послуже проширивању
наше теме: KOHИKO JE CTAPO ИME CPF, CPFИH, CPFИ и ДOKHE CE OHO HPOTE3AHO?
118
V споменутој белешци, наш аутор пише следеће: "Oвде треба још да доhу до иsражаја два врло
важна упоришта моје интерпретaције имена CPFИH-ДA, или - како он то ]ормулише на немаuком:
"Ÿœei ganz geœichtige Stützen meiner Deutung des Namens
SRBINDA sollen doch hier... noch zu Wort žommen".
Hрво упориште је претежност xимни посвећениx Индри
29
у VIII-o• књиsи Bеда, а друго:
Hillebrandt-ova теsа "ИHДPA-BPTPA, коју ја бескрајно одобравам (uneingeschränžt beipIlichte). Hо тој
теsи, BPTPA је најпре био "HEДEHИ ДEMOH", стран Индији, кога су Индијци уsели иs Kашмира, или
пак са северо-sапада. A у истој xимни, само 24 стиxа да¬е, јав¬а се исти AXИBV, но овога пута у веsи
са CPFИHДA. Tако је - помоћу једне мале "странпутице", uиталац упућен према
"3EMšAMA, KOJE CE HAHA3E HA CEBEPV",
где влада
"inIorimis hiems'' - "гадна sима" и
"где ледени uинови окивају реuне токове и опседају воду".
29. - ИHДPA sнаuи жесток. Oн уuествује у бојевима. Индра је кра¬ дева, тј. богова (исп. српско Дева).
Индра је господар Hеба. Oн удара громовима право у главу, што су Cрби, примањем xришћанства
пренели на Cветог Илију, те народ каже: "Vдари га Cвети Илија право у главу! " Индра даје
благотворену кишу, а уједно је и sаштиник Aријеваца. V ведско доба он је меhу боговима најмоћнији, а
његово оружје је муња. Индра се победоносно бори против демона мрака, да би ослободио небеске
краве (облаке). Vједно је бог "Kшатрија" (исп. српско "шатра, шатранција", итд., тј. PATHИKA, те као
њиxов sаштитник скупа с њима односи победе, опијајући се BOMOM (исп. српско BOMA), те је тако
меhу боговима једини, који поседује и пороке...
O победи над BPTPOM, "леденим демоном" говори се у Ирану и у Jерменији...
Bто се демона BPTPE тиuе, Abel Bergaigne каже sа њега
30
, да је он uас стварни непријате¬, а uас
пак "демон"... Hа утолико пре можемо да се сагласимо с Walter-om Wüst-om, приxватајући његово
реsоновање о: CPFИHДИ KAO O CTBAPHOM HИHV И BOJCKOBOTИ, KOJИ JE KAO "HEДEHИ
HИH" HAHPABИO HOXOД HA ИHДИJV CA CEBEPA, или са CEBEPO-3AHAДA.
30. -La religion vedique d'apres les hymnes du Rg-Veda.-Paris, Libr. Champion Honore. -1963. -Bibliotheque
de l'Ecole des Hautes Etades, IV.Section,Sciences historiques et philologiques, 5. Iascicules, pp. 197.-199.
* * *
Oдавде ова истраживања улаsе у домен историuара, који би у самом поuетку требало да уsму у
обsир Jована Pајића
31
и његово тврhење, да је:
"... ДEPBHO OTEuECTBO CEPFCKO CИFEPИJA FИHA",
па је по Cрбима и име добила. Oво је sаиста тема, која - колико sнамо - још никада није била уsета са
сврxом оsби¬ног проуuавања. A та студија би могла да вине све нас - жедне истине - веома, веома
далеко!
31. - Jован Pајић. - Историx раsнtx славенскиx народов B¡ Bјени¡ , 1794. год.
Додамо ли свему томе, да су - с друге стране - црноморска обала, Fалкан, Hодунав¬е и
Hентрална Eвропа такоhе северо-sападно од Индије - имамо се над uим sамислити!...
119
И само да се још једном сасвим кратко вратимо Walter-y Wüst-y, савесном науuнику, упркос
његовом иsбегавању, да се упусти у предмете, према којима је германска берлинско-беuка школа
нетрпе¬ива. Jер - по свој прилици, и несвесно се иsмиuући тој нетрпе¬ивости, он је ипак додирнуо
најделикатније проблеме, створивши тиме солидну баsу sа иsвесна нова иsуuавања. Eво још једног
примера у том смислу:
Hри крају своје студије о ведском Cрбинди, он се пита:
"Hајsад, да ли су Hтолемејеви Hc•€c•…€•Œ€ (Nobbe, V, 9., 16.) у ствари
настали од Hc•€ •- c•…€•Œ€ (тј. HEPИEPFИДOИ-HEPИCEPFИДOИ
уs интервокални нестанак сигме (-•-), како то обиuно бива у грuком?"
Vистину, sбог свиx недостатака грuког писања страниx имена, имамо раsлога да верујемо, да се
у наведеном примеру ради о баsи CEPFИДOИ...
И да при исписивању овиx редака останемо у нади, да ће обраhивање овога проблема да наставе
српски науuници, uији је то дуг према српском народу.
* * *
Pастајући се од расправе WAL—ER-a Wüst-a, не можемо, а да не иsраsимо жа¬ење, што један овако
савестан науuник није покушао да се поsабави Cрбима иs Iорње и Доње Hужице у данашњој Hемаuкој,
који представ¬ају само један мали остатак некадашњег силно раsгранатоги распрострањеног српског
стабла, поuев од Fалтика, па преко Cредње Eвропе све до Cредоsем¬а.
Да се приxватио тог посла, Walter Wüst би, sаxва¬ујући њему својственој минуциоsности, био
могао да иsведе многе важне sак¬уuке... Да се је посветио - са својим смислом sа аналиsу - поближем
испитивању лингвистиuко - историјско - етнолошкиx проблема балканскиx Cрба, он би неиsбежно био
открио њиxову повеsаност, односно јединственост у давној прошлости са Cрбима северне Eвропе. Hо
не само то. Hисац би неминовно морао да наиhе и на сва иsведена имена од корена CPF- у Asији,
Eвропи па uак и у Cеверној A]рици, јер се многи од њиx налаsе у Hтолемеја, кога је он делимиuно тако
помно испитао... Vосталом, Hтолемејаве карте садрже и масу другиx геогра]скиx наsива, uије порекло
је оuито српско...
Hа жалост, о свим тим проблемима Walter Wüst нам ништа није рекао, већ је ћутао, управо
онако, како то оsби¬ни српски лингвиста, про]есор Hавле Ивић констатује:
32

"... Cве су ово теме, о којима историјски иsвори ћуте, или у најбо¬ем
слуuају - дају мутне и штуре податке, недово¬не sа било какве uвршће
sак¬уuке. Cрећом, OДCJAJ ИCTOPИJE ETHOCA V BEIOBOM JE3ИKV
HOMAЖE, ДA CE CAIHEДAJV FAP HOHEKИ EHEMEHTИ
VTAMBEHE CHИKE".
32. - "Cрпски народ и његов јеsик", Fеоград, 1971. год., у иsдању Cрпске Kњижевне 3адруге, Kоло ˜IV,
429., стр. 11.
Hа да¬е:
"HOKA3VJE CE, ДA CV JE3ИuKE HOJABE BEOMA uECTO CHOMEHИK
ИCTOPИJE HAPOДA, FИHO ДA CE PAДИ O HEKAДABBOJ BEIOBOJ
PACHPOCTPABEHOCTИ ИHИ O ДOДИPИMA CA ДPVIИM HAPOДИMA.''
"... TPAIOBA CPHCKOI ИMEHA ИMA V TOHOHИMИJИ, ИHИ V
ИCTOPИJCKИM И3BOPИMA И HA ДPVIИM CTPAHAMA, IДE CHOBEHИ
120
ЖИBE, ИHИ CV ЖИBEHИ. OBAKBE OCTATKE CPHCKOI HPИCVCTBA V
ДABHИHИ HAHA3ИMO V ДEHOBИMA HOšCKE METV И3VMPHИM или
таuније: погермањеним - наша примедба CHOBEHИMA V ДAHABBOJ
HEMAuKOJ, 3ATИM HO IPuKOJ И JEIEJCKOJ MAKEДOHИJИ HA И V
ИMEHV MECTA CPF V HИHИ KOJE JE CTAPИJE OД ДOCEšEBA CPHCKOI
ЖИBšA KOJE CAДA OFИTABA V TOM KPAJV.''
Kао и Даниuић, као и про]есор Pе¬а Hоваковић, тако исто и про]есор Ивић спомиње спис "De
Administrando Imperio" Kонстантина Hор]ирогенита, наводећи иs њега један веома важан дета¬, коме
он - као и сви науuници, који су ограниuени уuењем берлинско-беuке школе, не придаје одговарајући
sнаuај. Tако про]есор Ивић пише:
"V спису "O управ¬ању царством"... иs X века, sабележено је предање,
да су Cрби... дошли иs sакарпатскиx крајева после 626. г. VMETVTИ
CE И3METV ДPVIИX CHOBEHA BET HACEšEHИX HA FAHKAHV... "
Hо про]есор Ивић или иs опреsности, коју је тешко оправдати, а можда и желећи, да иsбегне
трвење са службеном "науком", управо као и пре не тако дугог времена преминули про]есор Kостић -
није ишао да¬е.
`H0K7:I7;I 90H:0 0NNN2K[:K:
" ПРИЛО# СТАРОСТИ СР/А
И СРПС&О# !Е=И&А
a
1. - Aпендини uрано Mарија, роhен 1768. г. у Италији, умро 1837. г. у 3адру. Bише науке свршио је у
Pиму, V Дубровник је дошао 1791. г. и ту је био наставник, а и од 1808.-1834. г. директор исте
гимнаsије, Aпендини се бавио историјом и арxеологијом своје нове отаuбине, као и културном и
политиuком историјом Дубровника. "Iраматика илирског јеsика", коју је иsдао у Дубровнику 1808. г.,
сматра се најбо¬ом старијом граматиком "илирског" јеsика. A шта треба да буде тај "илирски" јеsик,
видећемо у току иsлагања.
Hред нама је књига, која је штампана таuно пре 178 година, одн. 1806. г.
V старом, пожутелом кожном повеsу налаsи се:
RJECSOSLO˜JE ILLIR.-I—AL.-LA—., Dubrovia. MDCCCVI,
Joažima Stulli Dubrocsanina,
одн. - написано после Bукове ре]орме и у дуxу савременог српског јеsика:
PИJEuOCHOBJE,
управо:
PJEuHИK ИHИPCKO-TAHИJAHCKO-HATИHCKИ,
иsдат у Дубровнику, 1806. године™
писац: Jоаким Cтулић - Дубровuанин.
2
2. - Cтулић је роhен у Дубровнику, 1729. г. и умро је у истом граду, 1817. г. Cкуп¬ањем граhе sа свој
велики реuник бавио се 50 година. Bегов је реuник иsишао у три дела и 6 књига:
- део I, 1801. г. - латииски-талијански-илирски™
- део II, 1806. г. - илирски-латински-талијански™
121
- део III, 1810., г. - талијански-илирски-латински™
Mи се овде бавимо иsдањем од 1806. г.
uини нам се, да је ово sгодан тренутак, да подвуuемо следеће:
Hремда су Xрвати, користећи сваку прилику, свуда, увек и на сваком месту, да би спроводили и
остваривали своје тенденциоsне политиuке ци¬еве, прогласили овај реuник реuником xрватског јеsика,
науuно им се то право оспорава већ самим насловом овога дела. V првом реду - аутор сам себе није
наsвао Xрватом, већ Дубровuанином, што ни у ком слуuају није исто. Vs то нигде није споменуо - нити
он, нити Aпендини, писац предговора, да би то био "xрватски реuник". Hрема томе, дужност би Cрпске
Aкадемије Hаука била, да се потруди, како би се та недопустива и тенденциоsно политиsована грешка у
"Jугословенској Eнциклопедији" исправила. Vосталом - не само енциклопедија, јер је што се отетог
српског јеsика. тиuе, цела xрватска настава - скупа са уuбеницима sа јеsик и књижевност нетаuна, с
неопростивим тенденцијама прикривања истина.
Aмериканцима, Kанаhанима, или AVCTPAHИJAHHИMA HИKAДA HИJE HИ HAHO HA
HAMET, ДA ИME JE3ИKA KOJИ CV V3EHИ 3A CBOJ IOBOPHИ JE3ИK - MEBAJV И EHIHECKИ
JE OCTAO EHIHECKИ, а ]ранцуски - ]ранцуски и у Fелгији, и у Hуксенбургу, па uак и у A]рици
меhу ]ранко]онским Hрнцима!
C обsиром, дакле, да су данас uак и Cрби у Xрватској, бесправна мањина, приси¬ена, да говори
отетим српским јеsиком, под именом "xрватског", сматрамо својом дужношћу да овде - у веsи с тим
проблемом - јасно и једноставно кажемо, шта је прави xрватски јеsик.
Hоsнато је, да у граниuном појасу Fургенланда, у истоuном делу Aустрије, према Mаhарској, као
и с друге стране, у граниuном појасу Mаhарске, према Aустрији живе такоsвани Iрадишћански Xрвати.
Tи Xрвати су напустили северно јадранско приморје током ˜VI века, населивши се у споменутој
области и одневши собом свој uакавски говор, који су sадржали до данас. Tо је јеsик, којим су говорили
Xрвати, помешано с кајкавским дијалектом и постоје uитаве студије о томе, а неке су писали и сами
Xрвати, којима се потврhује, да је xрватски говор био uакавски. V ствари - прост пук је говорио
uакавски, а делимиuно око 3агреба кајкавски, док је xрватска господа говорила немаuким, талијанским,
латинским, маhарским... uитав тај јеsиuки xрватски xаос искористио је šудевит Iај, како би се домогао
српског јеsика sа јеsик Xрвата и тај проблем је веома лепо и документовано обрадио про]есор Kостић
у својој књиsи - малој по обиму, али uиновски великој по садржају, наsвавши је "Kраhа српског јеsика".
Mи смо о томе мало више говорили у поuетку ове студије, па ћемо на овом месту да се осврнемо на
један sагребаuки уuбеник, под насловом "Hаш јеsик", који су саставили Драгутин Fриг¬евић и Cтјепко
Tежак, 1979. г., а иsдала га је "Bколска Kњига". Hа 148. страни тога уuбеника налаsи се оде¬ак под
насловом "Fорба sа xрватски књижевни јеsик и правопис", који је верно огледало једног ненауuног
]алси]иката с политиuким тенденцијама.
V споменутом оде¬ку најпре налаsимо обавештење, како се Xрватска поuетком деветнаестог века,
по паду Hаполеона нашла у врло тешком положају, јер је била поде¬ена на провинције с раsлиuитом
управом, а економски и културно нераsвијена. Mеhутим, xрватско племство, које је желело само да
уuврсти свој положај и своје привилегије, борило се једино sа одржавање латинског јеsика и није се
одупирало настојању Mаhара, да се ондашња Xрватска потпуно подвргне маhарској управи. Cтога
песник, Hавао Bтоос, у својој елегији "Kип домовине ву поuетку лета 1831.", својим стиxовима
прикаsује тадашњу Xрватску као тужну жену, обавијену црнином и плаuући над својом судбином. Eво
тиx стиxова:
"Hароде друге светлост обстира,
A мене црна сенца потпира™
Другом вре сунце свети по ноuи,
Mу тмину в дану типат је моuи™
народ се други себи радује,
As менум синко мој се срамује™
122
Bре и свој јеsик sабит Xорвати
Xоте тер други народ постати... "
A ево и једног примера Iајевог јеsика, пре него што је науuио да пише српским. Hопут Bтооса и
Iај кука и жали се на немогућност његовог xорватског, да напредује, како би се њиме могле писати
науuне расправе, па белетристика и новинарски текстови. Oвај пример уsимамо иs књиге про]есора
Kостића о "Kраhи српског јеsика", где он, на страни 32., дословно пише следеће:
"... Да. се види, како је тада писао сам "препородите¬" Iај, ми ћемо
пренети буквално његову иsјаву иs броја Данице од 20. листопада
(октобра) 1834.г , a према Pуварцу:
3
"Bси скоро еуропеански народи ву sнаностјаx и навукеx вре так далеко
доспели су, да се при њиx материнскем јеsиком писане књиxе и новине
не само ву sмножнеx двореx, него дапаuе вре ву истеx припостеx кућаx
штеју и прештимавају. Hи ли анда скрадње време, да и ми котераx
славни преhи, какти целе Eуропе xраните¬и и uувари uеs внога сто¬етја
свуди¬ оборужани sа всега uловеuанства препород xребрено скоsнували су... "
3. - Hротојереј Димитрије Pуварац, "Eво, шта сте нам криви". Hосвећено "Oбsору", 3емун.1895.
Hо враћајући се на овом месту sагребаuком уuбенику sа xрватски јеsик, у коме смо нашли предње
Bтоосове стиxове и настав¬ајући, да се бавимо текстом под насловом "Fорба sа xрватски књижевни
јеsик и правопис", наићи ћемо на први груби ]алси]икат, створен - наравно - с ци¬ем да се сакрије
једна велика истина. V овом оде¬ку аутори уuбеника спомињу и годину 1830., када је иsишао иs школе
нови нараштај xрватскиx уuениx ¬уди. Tи су Xрвати студирали у Iрацу, Fеuу, Hрагу и другде,
упоsнавши двојицу врсниx слависта - Bа]арика и Kолара и њиxове идеје о словенској sаједници и
свесловенском јединству... Hе можемо, а да се овде не упитамо: да ли је могуће, да допуштају себи да
пишу овако управо они, који су сами себе иск¬уuили иs - како се sамиш¬ало у оно доба - братске
свесловенске sаједнице?
Kао да се Xрвати нису отпоuели бавити геноцидним sлоuином над невиним српским жив¬ем с
ци¬ем остварења "етниuки uисте" Xрватске? Да ли они после тога - будући, да се никада ни један
њиxов глас није дигао против поко¬а над Cрбима - имају право да уопште ма шта говоре о словенској
sаједници, па uак и свесловенском јединству?! A та њиxова геноцидна политика, огледа се у многим
појединостима - не само у пракси и у усташким ножевима и секирама, већ и у стварању и ширењу
тенденциоsно погрешниx идеја, као, нпр., управо на sавршетку споменутог оде¬ка, где се каже да су
према Bа]ариком и Kоларевом уuењу сви Cловени један народ, но који у своме говору употреб¬авају
uетири раsлиuита нареuја:
"... руски, uешки, по¬ски и "ИHИPCKИ".
E па ова последња реu - "илирски", то је најsлонамерније иsвртање иsраsа, да би се sамаглила
ИCTИHA, јер сви оsби¬ни науuници би, као уосталом - што су и радили, додали овде и придев
CPHCKИ, уколико не би једноставно написали CPHCKИ JE3ИK. Hаиме, сви слависти - особито баш
они, говорили су о uетири јеsика, којима је говорио највећи број Cловена, па су став¬али на прво место
PVCKИ, па одмаx иsа њега CPHCKИ, sатим по¬ски и на крају uешки. Hри томе је сваки аутор
подвлаuио бројно стање појединиx словенскиx група, према uему су се Cрби увек налаsили на другом
месту.
123
Hо, што се тиuе слависта, има вероватно још један раsлог, sбог кога се уs српски, додавао још и
придев, који се веsивао уs илирско име. Fио је то сигуран наuин, да се укаже на јеsик балканскиx Cрба,
sа раsлику од оног словенског нареuја sападне групе, којим говоре Cрби иs Hужице (Iорње и Доње).
Bраћајући се поново xрватском уuбенику, наићи ћемо на нови пасус, у коме се говори о одушев¬еним
младим xрватским hацима, који су се:
"враћали у домовину, sанесени идејама о великом народном препороду.
Vвјерени, да су Jужни Cлавени иsравни потомци и нас¬едници стариx
Илира, који су наше крајеве настањивали у вријеме Pим¬ана, они у борби
против све насилнијиx Mаhара виде једини иsлаs у сједињењу свиx
Jужниx Cлавена и стварању једног књижевног јеsика и књижевности... "
Hажалост, Xрвати се данас не покаsују припадницима Cловенства, већ сауuесниuким оuима мирно
подносе утамањивање једног словенског народа на Kосову, скупа с његовим верским и културним
споменицима. И управо данас, када се ради о бити, или не бити sа цео српски народ, Xрвати
настав¬ају германску игру с ]алси]икованом науком, те тако Aлександар Cтипuевић, даје своју
тенденциоsну књигу "O Илирима", да се преведе на енглески и објави у Aмерици, вероватно с
намером, да Bиптаре и Aрнауте уопште омили америuкој публици, како би онда лакше постигли
остварење својиx политиuкиx тенденција, које се косе с појмовима о правима uовека, а исто тако и с
најосновнијим моралним sаконима.
4
Mи ћемо се Cтипuевићевом књигом поsабавити у једном другом
поглав¬у, у другом делу ове студије, где ћемо се мало опширније посветити прикаsивању шиптарске
историје и шиптарског јеsика, sа који велико иsдање "Hарус-а" каже, да се он у овом нашем двадесетом
веку још увек раsвија. Oва примедба ни у ком слуuају не иде у прилог Cтипuевићевом настојању, да
Bиптаре подигне на неки висок пиједестал давнине, јер то једноставно није могуће sбог недостатка
праве науuне аргументације. Истина је, Cтипuевић се sа то не брине, допуштајући себи невероватну
слободу кршења истине и истрuавајући пред политиuку руду sлиx намера, када, нпр. каже:
"—his particular dance, oI œhich a variant is danced
in Kosovo and in other parts oI Albania... "
4. - —he Illyrians History and Culture, by Aležsandar Stipcevic, Noyes Press, Parž Ridge, Neœ Jersey, 1977.
Иsраs "Kosovo and other parts oI Albania" одвише јасно покаsује у ком правцу смера Cтипuевић,
подржавајући на тај наuин сасвим јасно кидање територија од државног тела у прошлости велике и
јединствене Cрбије.
Докле иде sлонамерност овог xрватског писца, најбо¬е сведоuи онај део текста, у коме он
спомиње инструмент "IVCHE", а да при томе uак не прави ни алуsију на Cрбе и њиxову древну
повеsаност - породиuну и националну - с тим инструментом, који се uувао у свакој српској кући као
нека врста народне Fиблије. Oн не спомиње Cрбе у веsи с гуслама uак ни онда, када говори, да се уs
њиx опевају јунаuки подвиsи xеројскиx предака. Vосталом, све што Cтипuевић пише о - у ствари - по
њему - непостојећим илирским натписима, граниuи се са смешним, као нпр., када наводи натпис, наhен
на острву Fраuу, писан римском латиницом:
"VESELIA - FELICI—AS..."
Hа основу коментара, који у веsи с тим именом даје Aлександар Cтипuевић, не можемо да
sак¬уuимо, да ли он sна, шта је о њему писао врсни Mилан Fудимир, будући, да се његов sак¬уuак
поклапа с Fудимировим:
"Such а name, e.g. is VESELIA - FELICI—AS, Iound on an
124
inscription Irom the island oI Brac. —he Latin part oI it means
happiness, œhile its Iirst part, VESELIA, is Illyrian and obviously
resembles the Slav œord Ior "GAIE—Y" (BECEšE, BECEHИHA)™
it is, thereIore, easy to give a reasoned explanation oI this
Illyrian name Irom the meaning oI the Slav œord. "
Mеhутим, Cтипuевић се ни најмање није уструuавао да ипак - сасвим на крају такве своје расправе -
sак¬уuи, говорећи о "илирском јеsику", а не о арxеолошким налаsима, да је он:
"... in Iact, has been preserved, albeit in
a changed Iorm, in the Albanian oI today. "
Mи не sнамо, да ли је Cрпска Aкадемија Hаука реаговала на књигу Aлександра Cтипuевића, или
је пак ћутала у немоћи и бесправ¬у? Jер - ако је ико поsван да да свој суд о Cтипuевићевим
домиш¬ањима и о његовој ненауuној самово¬и у дуxу германског тенденциоsног уuења, онда је то у
првом реду Cрпска Aкадемија Hаука. Kао највише науuно тело, она би требало да има дово¬но снаге и
- иsнад свега - дово¬но sнања, да би порушила свако нетаuно и sлонамерно уuење! Oсобито оно, којим
се наноси несрећа народу, коме она треба да служи!
Oва примедба може да се примени и на sагребаuки уuбеник sа уuење "xрватског књижевног
јеsика - стандарног облика народног јеsика Xрвата и Cрба у Xрватској..." Hаиме, не постоји никакав
раsлог, на основу кога бисмо могли да верујемо, да се Cрпска Ažaдeми•a Hаука sаинтересовала sа
садржај тога (а и осталиx школскиx и универsитетскиx) уuбеника, како би бар дала своје критиuке
примедбе, или донела свој компетентни суд о науuности, објективности и свеопштем нивоу неuега,
помоћу uега се одгајају младе генерације, на uијим плећима ће се наћи сутрашњица.
A у том xрватском уuбенику наћи ћемо, како је паралелно с šудевитом Iајем радио и гро] Jанко
Драшковић, који је обрадио културни и политиuки програм "Илираца"... Mеhутим, ту није ништа
реuено о sаxтеву тог xрватског гро]а (uије порекло није непоsнато), упућеном xрватским поклисарима,
да:
"... не sабораве на браћу нашу (тј. на Cрбе) богоштовја старога и да sаједно
с Mаhарима уклоне нанесене им неправде. Драшковић sатим мудро подвлаuи,
да је вера оsакоњена, али, да они ипак нису једнако правни држав¬ани, да
додаје, да рану у срцу одавно носе сви мали и велики свештеници старога
sакона, иs које ране наравски се мора родити же¬а другога госпоства доuекати,
у којем њима бо¬а правица да бидне... "
A у самом поuетку те своје поsнате "Дисертације", гро] Драшковић, како нас обавештава
Cтанојевић, тражи:
"... поклисари да раде sа uитави народ
беs раsлике богоштовја ол рода... "
да би иx на крају sамолио, да његова:
"... раsлагања оцене "прости од предсуда. дједов нашиx,
јер и вера, и правица и истина јесу данас друго... "
И док је Jанко Ду (тако у књиsи) коме писац с осудом спомиње препород, дотле је Iај написао
"Fудницу" наsвавши је:
125
"Xрватов слога ико-етногра]ском смицали-цом те Iајеве "Fуднице":
"Jош Xрватска ни пропала,
ите стаsе, да би се најsад у нBисоко се буде стала,
Bисоко се буде стала,
Kад ју sбудимо™
Aк' је дуго тврдо тврдо спала,
Jаuја xоће бит,
Aк' је сада у сну мала,
uе се пространит".
(тако у књиsи)
V бити - тако су Xрвати сxватили "Илирски препород", који је распламсао њиxове амбиције...
тако да су брsо sаборавили на много што-шта на што нису смели да sабораве. Mеhутим, у целој тој
ствари била је ипак још једна мрвица морала, будући да је Iај у поuетку приsнавао како су Xрвати
дошли до једног опшег sаједниuког јеsика. 3аxва¬ујући томе, догодило се, да је он у "Даници" бр. 31.,
од 1846. године, писао истину на следећи наuин:
"TA нпр. CAB CBИJET 3HA И HPИ3HAJE ДA CMO MИ KBИЖEBHOCT
ИHИPCKV HOДИIHИ: HV HAMA JOB И3 ДAHEKA HИJE HA VM HAHO
ИKAДA TBPДИTИ, ДA TO HИJE CPHCKИ BET ИHИPCKИ JE3ИK™ HAuE
CE HOHOCИMO И XBAHИMO FOIV BEHИKOMV BTO MИ XPBATИ C
FPATOM CPFšИMA CAДA JEДAH KBИЖEBHИ JE3ИK ИMAMO".
Tако је, дакле, писао Iај. Mеhутим у xрватском уuбенику sа "xрватски" јеsик пише - и то је тај
неопростиви велики xрватски ]алси]икат, који -uини се - од Xрвата нико и не помиш¬а да исправи!
Hапротив, они падају у све веће и веће грешке и шире све теже sаблуде, које одлаsе далеко од граница
државе, којој у првом реду - управо они - дугују толико, да би о томе требало написати нову студију!
Hо пре него што наведемо ]алси]икат xрватског савременог уuбеника sа јеsик, да још једном
поближе погледамо, какве је иsјаве давао šудевит Iај, пошто је већ увео српски јеsик као јеsик
"xрватски". Hео овај оде¬ак такоhе преносимо иs дела Hро]есора H. Kостића, које је он у свом
праведном гневу наsвао "KPATA CPHCKOI JE3ИKA",*јер би то могло да инспирише неког будућег
истраживаоца, који би - у одбрани српског јеsика - могао и тај предмет да претвори у расправу с
далекосежним последицама у борби sа науuну истину. V књиsи про]есора Kостића ово се налаsи на 46.
страни:
5
"Iај је 1852. г. у полемици са Aнтом Cтарuевићем написао, да је Hавле
Bитеsовић-Pитер у осам књига описао велику српску историју (Serbia
Illustrata), у којима је приsнао велиuанство народа сербскога, тако гледе
његове важности, као што и јеsика. Kамо среће да је он, који се у своје
доба sа народни јеsик борио, намјесто што је xерватски провинцијалиsам
са сербским мјешао и тако непрактиuно на необориве sапрјеке нагаsивао
- камо среће да је он онда, као што смо ми сада у новија времена,
HAJIHABHИJE IPAHE JE3ИKA KOJИ CE V И3OFИšV И3PEKAX И V
CBOJOJ uИCTOTИ HAJFOšE CAuVBAO, V CBOJOJ HJEHOCTИ
HPИIPHИO И V XEPBATCKV KBИЖEBHOCT VBEO, MИ FИ CE
3AИCTA CA CBИME HA ДPVIOM CTEHEHV HAPOДHOI HAHPETKA
ДAHAC HAHA3ИHИ".
126
5. - šудевит Iај, "Иsјав¬ење ради Cтарuевићевиx uланака о Cербима и серпском јеsику", "Hародне
Hовине", од 3. студеног, 1852.
Oн sамера, дакле, Pитеру, што он није тада, сто година раније, уsео српски јеsик sа књижевни
рад.
V истом uланку, пише у наставку про]есор Kостић, мало пред тим, Iај каже:
"Kако да се препиремо шта је код Cрб¬аx народно, што ли није, код
Cрб¬аx, у којиx од олтара до uобана ништи бити не може, што не би
народно било™ код Cрб¬аx, од KOJИX MИ JE3ИK V CBOJOJ MVДPOCTИ
И V CBOM FOIATCTBV И OFИuAJE V CBOJOJ И3BPCHOCTИ И
uИCTOTИ VuИTИ MOPAMO, AKO XOTEMO ДA ИHИPИCKИ ЖИBOT
OFHOBИMO..."
Дакле, иs свега иsлаsи сасвим јасно, да Iај није крио, да је увео српски јеsик као јединствени јеsик
sа Xрвате и то је више пута поновио. Hро]есор Kостић је пронашао сведоuанства, на основу којиx
тврди, да је Iај uак xтео да уведе уs српски штокавски говор - после Bукове ре]орме - и ћирилицу, но у
томе није успео..
Hа ипак, колико је и Iај у свему био искрен, о томе имамо један документ, временски много ближи
и Iају, и Bуку и целој ситуацији, иsаsваној "ре]ормом". Fило би штета, када не бисмо uитаоце
упоsнали с тим текстом, штампаним 1903. године у 3адру, у "Oргану Cрпске Hародне Cтранке", бр. 6,
од 6. (19) ]ебруара - године иsласка листа ˜˜IV Tу, на насловној срани, под , наsивом "šуди и
прилике" анонимни аутор пише, иsражавајући вероватно миш¬ење и ониx живиx сведока, који су
имали прилике да у прошлости сретну и Bука и Iаја. Иs наuина писања непоsнатог аутора, лако се
може sак¬уuити, какав је став према тој тsв. "Iајевој ре]орми" sауsимао uовек, који је нормално
раsмиш¬ао и логиuно sак¬уuивао:
"Hрви "ре]орматори" xрватске књиге, šудевит Iај и његово друштво, уsели су српски народни
јеsик sа литерарни јеsик Xрвата иs мотива претежно политиuкиx, али нијесу никада порицали, да је то
српски јеsик. Oни су се надали, да ће оба племена, српско и xрватско, усвојити илирско име као опште
народно и да ће се послије по себи српски јеsик проsвати илирским. Tоме се предлогу Cрби не могоше
приклонити, јер им је народна индивидуалност била сувише иsражена, а политиuке и народно-културне
традиције сувише живе, да би се могли, по примјеру Xрвата, преко ноћи одрећи своје националности.
Oдрећи се имена свог и јеsика свог народног, може само народ беs историјске свести.
Hо примјеру српском, пошто је мисао о Илирству пропала, новија генерација xрватска поuела је да
се одушев¬ава sа Xрватство. Tу им је сад као наруuен дошао у 3агреб Tуро Даниuић. Hошто су
xрватски прваци иsмамили од њега пристанак, да српски јеsик наsове и xрватским, они се послије тога
нису само на томе уставили, да га тако наsивају у границама свога племена, него су га поuели наметати
и Cрбима у Tројединици и инаuе докле допире власт аустро-угарска.
Kолико је sа препороhај xрватског имена sаслужан šудевит Iај, који је кајкавштину 3AMИJEHИO
JE3ИKOM CPHCKИM, толико је исто sа тај "препороhај" урадио и Tуро Даниuић, велики ]илолог
српски, коме Xрвати треба да подигну споменик, јер је он више него и који Xрват уuинио, да се оснује
Bелико-Xрватство.
"Да је Tуро Даниuић био и политиuки обраsован uовјек, он би био
проsрео и политиuке тежње ониx Xрвата, који су око њега облијетали.
A да је имао и дово¬но sдраве националне себиuности, он би Xрватима
ово рекао био:
"Jа нијесам властан прекрштавати име јеsика, који је крштен прије
више xи¬ада. година. Aко је вама по во¬и било, да примите српски јеsик
sа вашу књигу, онда немате уsрока да се либите ни од његова имена. Jер,
127
као што Fелгијанци и Bвајцарци, који говоре и пишу ]ранцуским јеsиком,
нијесу престали бити Fелгијанци и Bвајцарци, или, као што Aмериканци,
који говоре енглески, или шпањолски, нијесу престали sвати се
Fраsилијанцима, или Aмериканцима, тако исто и ви Xрвати нећете престати
бити Xрвати, ако поштујете име јеsика, који сте усвојили... "
"Oно што је уuинио Tуро Даниuић, не би никада уuинио један Bук
Kараuић, или један Mиклошић".
И не би доиста! Даниuић је sа братску ¬убав sаборавио прави наsив својега роhеног јеsика. Да
браћу sближи, наsвао је свој јеsик "xрватски или ти српски". Kад би Даниuић сада којом срећом устао и
кад би видио, у шта се иsвргла његова мука и његово настојање,
BJEuHOCT FИ MV KPATKA FИHA ДA CE 3A TO HOKAJE".
И још само један осврт на uланак иs споменутог "Cрпског Hиста", и да је ико у наше дасине, да би
јекавштина била јеsик "xрватски", наsивајући то историјско-]илолошко-етногра]ском смицалицом.
Fило је то године 1903. Oд онда до данас та "смицалица" је направила многе - мање, или више
sавојајем приповиједање (тако у књиsи) такав степен sаведености, неsнања и sаблуда, при uему велики
број иsгуб¬ениx уистину верује, да је јекавска варијанта српског штокаваског говора стварно xрватски
јеsик, док би српски била само екавска варијанта... Oнај ко жели да саsна о каквом се страxовитом
]алси]икату у овом слуuају ради, нека проуuи особито Fелићеве расправе о српском јеsику, иs којиx ће
видети да су све три варијанте: ијекавска, икаваска и екавска - варијанте српског штокавског говора,
које - uак и по Hвијићевом миш¬ењу још иs предxришћанског периода, управо као што су
xришћанском раuунању времена предxодили: CPF у Hици, CEPFИHVM на Cави, CPFИHA у солунској
теми и друге CPFИHE и CEPFИJE или CEPBИJE по Fалкану, што уs одговарајућа сведоuанства
спомињемо на више места у овој расправи.
E сада, када све то sнамо и уsмемо у обsир, да се вратимо sагребаuком школском уuбенику sа
"xрватски јеsик", где ћемо на страни 150-ој да наhемо следеће тврhење:
"HO BET KPAJEM 1835. IOДИHE И3HA3И HPOIHAC V KOJEM CE
HPEДHAЖE И HAJABšVJE VBOTEBE BTOKABCKOI ДИJAHEKTA
KAO JEДИHCTBEHOI KBИЖEBHOI JE3ИKA KOJИ TE VJEДИHИTИ
CBE XPBATE.. "
Hалаsећи, дакле, овакву де]иницију "xрватске јеsиuке ре]орме" и sлонамерну
игру с иsраsима "Илирија", "Илириuки", као, нпр., у реuеници о:
"... потреби sа уједињавањем свиx xрватскиx крајева у једну целину
- Илирију, V KOJOJ FИ CBV BHACT ИMAHИ CAMO XPBATИ, A
CHVЖFEHИ JE3ИK FИ FИO CAMO JEДAH - ИHИPИuKИ",
ми не можемо а да се не упитамо, у коликој мери при свему овоме је био сам Iај искрен? Mожда не
бисмо погрешили, ако бисмо одмаx уsвратили:
"Oнолико, колико су Xрвати одувек били искрени према Cрбима"..."
Mеhутим, да се на један ненауuни систем да науuни одговор, морају да се обаве дуб¬а
истраживања и пронаhу сва сведоuанства, тако да одговор буде добро обраsложен и непорецив. A да
видимо, шта су Xрвати добили, домогавши се на овакав наuин српског јеsика и какву су игру играли с
"илирском ре]ормом", нека нам послужи још овај одломак иs sагребаuког уuбеника:
128
"И ако је Iај још 1835.I. иsдао свој спис "Kратка основа. xорватско-славонског правописања", у
којем је најавио ре]орму правописа и иsнио своје мисли о sаједниuком xрватском јеsику свиx Jужниx
Cлавена, прве су новине писане кајкавским дијалектом и старим правописом, који је врвио sамршеним
гласовним суставом, посуhеним иs маhарског, талијанског и њемаuког јеsика". Oдмаx после овог увода,
аутори уuбеника дају пример "xрватског правописања, а уједно и негдашњег "xорвацког", који таuно
цитирамо:
"Oglazs
Szvetlo• у Prepostuvano• Gozpodi vszažoga Ÿtalisha y Reda
szlavnoga Naroda Szlavesžoga vu •asneh ztranasah, žažoti.
Horvatom, Slavonczem, Dalmatinom, Dubrovnichanom,
Szerblyem, Kran•czem, Koruschzem, Iztranom, Boshnyažom, ter
oztalem Szlovenszem, vszem zadnyih Roda nashega y Jeziža
Lybitelyem y Ÿavetnižom lepo pozdravlenye!
Иs наведеног "Oгласа" је јасно, шта су Xрвати добили самово¬но присвојивши CPHCKИ
JE3ИK, који самово¬но - и ево каквим лукавством - проsваше xрватским. Jер у уuбенику, којим се
служимо, пишући овај коментар, стоји:
"Bиром sем¬е ниuу илирске uитаонице, уs које се утеме¬ују многобројне
културне установе: Xрватско каsалиште, које приреhује прву представу на
xрватском јеsику... и Mатица Илирска - књижевна sаклада, која преуsимa
sадаћу, да тиска књиге на xрватском јеsику... "
Дакле, ето како је текао процес "xрватског препорода" у веsи с којим аутори sагребаuког
савременог уuбеника sа "xрватски јеsик", Fриг¬евић и Tежак - кажу - Cрбима sа наук и поуку:
"И ако су Илирци тежили sа тим да у свој покрет ук¬уuе све Jужне
Cлавене и на тај наuин HPBИ HOKPEHVHИ HИTABE CTBAPABA
JVЖHO-CHABEHCKE ДPЖABHE 3AJEДHИHE, HO CBOM TEMEšHOM
OFИšEЖJV И 3HAuAJV ИHИPCKИ HOKPET JE OCTAO XPBATCKИ
HAPOДHИ HPEHOPOД И JEДHA OД HAJBAЖHИJИX HPEKPETHИHA
V KVHTVPHOJ HOBИJECTИ XPBATCKOIA HAPOДA"
Дакле - док је Xрватима sа остварење њиxовиx политиuкиx и политикантскиx тежњи служило
"ИHИPCTBO", они су се њим служили, но uим су постигли свој ци¬, они су га беsобsирно претворили
у Xрватство и све што је иs тога проиsишло, а о uему је историја већ донела свој суд. Oни су најsад,
користећи се једном беsобsирном политиuком игром, отишли још и да¬е, оsаконивши некаквим
уставом и његовим uланом 138 неuувену ствар, јер им се дала могућност да тај новокрштени српски
јеsик наметну - не само Cрбима у Xрватској као xрватски, већ и далеко иsван оквира тsв. xрватске
републике. A тај uлан 138. устава гласи:
"V CP Xрватској у јавној је употреби XPBATCKИ KBИЖEBHИ JE3ИK
- CTAHДAPДHИ OFHИK HAPOДHOI JE3ИKA XPBATA И CPFA V
XPBATCKOJ, који се наsива и XPBATCKИ или CPHCKИ".
Де]иниција је - упркос лукавој игри реuи - паклена и добро смиш¬ена. Hо њој испада, да Cрби
немају свога јеsика, већ употреб¬авају "стандардни облик народног јеsика Xрвата"!
129
Hа жалост, xрватска јеsиuна ]алси]иковања се не sавршавају ни тим јер ћемо мало да¬е наћи
апсолутно нескривено отимање и присвајање штокавско-јекавске варијанте sа јеsик Xрвата. uовеку је
тешко да поверује, да дрскост и беsобsирност могу да иду тако далеко, али ево таuног навода иs
уuбеника sа "xрватски јеsик", са стране 158.:
Hошто су најпре на предxодној, 157,-ој страни устврдили:
"Hаша стара књижевност писана је штокавским, кајкавским и
uакавским говорима раsлиuитиx нашиx крајева", Fриг¬евић и Tежак
sатим додају:
"...књижевни јеsик који се раsвио на (и)јекавском иsговору у
рјеuниuкој традицији xрватске књижевности sовемо xрватским
књижевним јеsиком".
Да писац овиx редака није - проводећи школске распусте код родите¬а својиx родите¬а - у срцу
Cрбије - слушао а и сам се кроs то време прилагоhавао околини, говорећи јекавски, могао би да
поклони поверење предxодном-]алси]икату...
A и овај ]алси]икат има далекосежне последице... Hа основу њега једнога дана ћe Xрвати да
устврде, да Bук није направио Pеuник српског, већ xрватског јеsика, будући, да је и он sаписивао
(и)јекавску варијанту српског штокавског говора...
Oвде, па до краја уuбеника sа Xрватски јеsик" могао би да се подвуuе прилиuан број - најблаже
реuено - sлонамерности. Hрва ствар која пада у оuи - јесте систематско иsбегавање, да се иједан текст
одштампа српском ћирилицом - као да она не постоји као српско писмо. Mеhутим, xрватски аутори
нису пропустили, ћирилицом текст на македонском дијалекту, уs наsив "македонски јеsик"... Mеhутим,
у овом оде¬ку нема нигде наслова sа српску штокавштину, према uему би могло да се sак¬уuи, да
српски јеsик и не постоји. Vосталом - опет према некаквом уставу, данас постоје следећи јужно-
словенски јеsици: xрватски, српско-xрватски, xрватско-српски, македонски, словенаuки...
Испада, дакле, да CPHCKИ JE3ИK KAO TAKAB HE HOCTOJИ, BET ДA CE OH HPETBOPИO V
HEKAKBV јеsиuку мешавину, какву је можда наsирао у овој студији већ споменути Aми Fуе (Ami
Boue), uије пророuанске реuи иs његовог дела "Eвропска Tурска"
6
данас имају свој пуни смисао. Jер -
Fуе је, пошто је најпре констатовао, да је:
"... xрватски доста раsлиuит од српског..."
6. - Ami Boue, La—urquie d'Europe,—ome II,Paris, 1840.,p. 35.: "...Le croate... assez diIIerent du serbe..."
додао на истом месту, да се вендски, као и "xрватски" приближава јеsику Cловака... A како смо могли
да sак¬уuимо, да је Aми Fуе проуuавао с много пажње јеsике sема¬а о којима је писао (нпр., како нам
саопштава, говорећи о свом раду, направио је и сам српско-]ранцуски реuник, са иsненаhујућим бројем
српскиx реuи: 8.700!, дакле, ми немамо раsлога да сумњамо, да је он у своје доба, раsлику иsмеhу
српског и xрватског открио, како би се данас каsало - "на терену". A да би могао да иsјави оно, што
ћемо у наставку да прикажемо uитаоцима, премда смо то уuинили већ у самом поuетку овога тома, Fуе
је морао да буде упућен - не само у јеsиuке, већ и у историјско - етниuке проблеме.
Да није тако, никако се не би могло догодити, да он на страни 37-ој говори о српском јеsику као
о CPHCKOM, а не о "српско-xрватском", "xрватско-српском", или пак "xрватском"! 3наuи - у његово
доба та два јеsика су била потпуно јасно раsграниuена, што такоhе проиsлаsи иs још једног Fуеовог
sак¬уuка, који у преводу иsгледа овако:
7
"...Xрвати. Oни, с обsиром на сиромаштво њиxовог јеsика, нису успели
да створе посебну к¬ижевност, већ су били приси¬ени, да се приближе
Cрбима и да се служе њиxовим јеsиком, на наuин, који иx је uак присилио,
130
да предложе Cрбима да се с њима уједине, под баналним наsивом Илира.
Mеhутим, како је овај подмукли предлог имао sа ци¬ нестанак српске
националности, Cрби су га одбацили"
7. - O.c., p. 40.: 2... les Croates. Ces derniers, vu la pauvrete de leur langue, n'ont pu reussir a se constituer une
litterature a part, mais ils ont ete Iorces de se rapprocher des Serbes et d'employer leur caracteres, de maniеге
qu'ils ont ete reduils meme a proposer a ces derniers de se reunir a eux sous le titre banal d'illyriens. Or, cette
proposition insidicuse, tendant a Iaire disparaitre la nationalite serbe, a ete re•etee par les Serbes.
Jош једна uињеница говори о подвојености и јасном раsграниuавању иsмеhу српског и оног, што се
у Fуеово доба наsивало xрватским јеsиком. Oн, наиме, овако пише:
"Il est bien Iacheux que l'etude de la langue serbe ne soit pas
encore Iacilitee par des ouvrages complets... ",
"3а ¬утњу је, што уuење српског јеsика
још није олакшано потпуним делима...
8

8. - O.c.,str.37.
Дакле, Aми Fуе опет говори о предмету, који добро поsнаје, подвлаuећи и неxотице, да у његово
доба још није било јеsиuке sбрке и sабуне, коју су Xрвати касније проуsроковали.
Bто се тиuе ци¬а, uије остварење су Xрвати себи поставили кроs "илирски покрет", они се све
крупнијим корацима - било директно, било пак посредством другиx - приближавају његовом
остварењу. И ако данас још постоји неко, ко тај ци¬ није проsрео, може да покуша да паж¬иво проуuи
дело Aми-а Fуе-а, који нескривено говори о xрватским намерама, да се створе сви потребни услови sа
раsарање и нестанак српске нације... A то тако uесто долаsи до иsражаја uак и у једном xрватском
школском уuбенику, што је апсолутно sа сваку осуду. Kроs uитаву ову књигу - прво - провејава и
нескривено и вешто ]алси]иковање науке. Друго - преко многиx проблема у веsи са Cрбима, Xрвати
прелаsе игнорантски. Иsмеhу осталог, нпр., нигде не прикаsују српско писмо ћирилицу, него uак иако
представ¬ају документ у оригиналу писан ћирилицом, они га прикаsују латиницом, као, нпр.:
".. .pri•epis cirilicžog naslova žn•ige basana Dosite•a Obradovica".
Hове¬у пак Kулина-Fана нису преписали, премда је и она документ написан ћирилицом.
Mеhутим, овакво раsлиuито приступање ћирилским сведоuанствима постаје сxват¬иво тек онда, када
се проsре намера xрватскиx аутора. Hаиме, када sнамо, да је 3вонимир Kулунuић уврстио Hове¬у
Kулина бана у "xрватска документа писана ћирилским словима
9
и када sнамо докле иду xрватско-
аустро-угарске политиuке претенsије, онда цела та ствар постаје сасвим јасна, аутоматски се
претварајући у још један пример тенденциоsно ]алси]иковане "науке" у прилог xрватскиx претенsија
на Fосну...
9. - Ÿvonimir Kulundzic, "Put do žn•ige", Ÿagreb, 1959., Izdan•e "Epoha".
Hо xрватске амбиције уsимају један други морални sаокрет у uасу, када писци sагребаuког
уuбеника "наш јеsик" - Fриг¬евић и Tежак - прелаsе на македонски јеsик, македонску ћирилицу и
македонску књижевност. Vs примедбу, да само овај оде¬ак иsискује целу једну студију - како јеsиuну,
тако исто и историјско-етниuку, ми ћемо овдеда истакнемо само, како се деца кроs школу уuе - да тако
кажемо - расној мржњи. Jер писци - Fриг¬евић и Tежак не иsбегавају да uак и код деце распламсавају
најнегативнија осећања, пишући - иsмеhу осталог и ово (стр. 184.):
131
"... Mакедонци су у својим настојањима око стварања македонске
књижевности наилаsили на оштар отпор велико-бугарскиx и
велико-српскиx буржоаскиx шовинистиuкиx тежња... "
Иs овог цитата, којим ћемо да sавршимо прикаs xрватског уuбеника sа "наш јеsик", кроs који
врло јасно од поuетка до краја провејава "братство и јединство" према xрватско-xабsбуршко-
аустроугарским сxватањима, - иs овога цитата, дакле, постало је јасно, до које мере наука може да се
политиsује и ]алси]иковањем унакаsи, унакаsујући младе душе и осећања ониx, којима дугујемо
припремање sа живот на оној етиuкој висини, преко које се иsграhују морално беспрекорни ¬уди...
Hажалост, по свему судећи, данашњи uовек још увек није дорастао том високом идеалу и мораће да
проhе још много времена, док се његово унутрашње биће уоблиuи и sасја божанском искром - том
круном створенога света...
Hремда бисмо могли још много и дуго да пишемо о sагребаuком уuбенику sа уuење
"... xрватског књижевног јеsика - стандардног облика
народног јеsика Xрвата и Cрба у Xрватској... ",
ми ћемо ову тему да пресеuемо, остајући у великој нади, да ће се наћи младиx истраживалаца, же¬ниx,
да многи проблеми буду решени објективно и с праведношћу, како би се - по веома компетентном
про]есору Kостићу - најsад до краја рашuистило питање краhе и отимања српског јеsика... Hаиме, нико
паметан не спреuава никога да говори јеsиком који сматра подобним sа своје потребе, али - у том
слуuају - такав јеsик мора да се наsива његовим именом, а не да се то име крије раsно-раsним
домиш¬ањима и преинаuавањима.
И најsад, да овај одсек овога поглав¬а sавршимо једним текстом управо поменутог про]есора
Kостића, који на крају своје студије "O краhи српског јеsика", пише:
"... Hре свега "српско-xрватски јеsик" никад није постојао и не постоји
данас. Да би такав јеsик постојао, он би морао бити - као што и име каже
- нека комбинација или стапање двају јеsика (српског и xрватског), на
које су се народи који њиме говоре спораsумели и обострано усвојили нови
јеsик као sаједниuки и приsнали његова правила као обавеsна. Tога меhутим
до данас није било... "
"...Друго, бесмислица о "српско-xрватском" јеsику утолико је већа,
што xрватски јеsик као такав већ одавно не постоји. Cетимо се, нпр., да је
руска царица Kатарина Bелика припремила 1787. године један упоредни
реuник од 20 јеsика. V њему су била и раsна словенска нареuја, њиx 12
на броју, меhу којима и српско. Xрватског, меhутим, није било... "
"3атим, xрватски јеsик који је некада свакако постојао, данас не sна
и њиме се не служи најмање 95° Xрвата. Hоsната је uињеница да се
xрватска интелигенција... служила туhинским јеsицима (немаuким,
латинским, маhарским, италијанским), јер је sнала врло слабо, или uак
уопште није sнала свој народни јеsик. A оно што је xрватски народ говорио,
било је тако искварено и иsмешано туhицама, да су Xрвати sа свој књижевни
јеsик морали усвојити (1836. г.) српски јеsиx, док су пред крај XIX века
приxватили Bукова јеsиuка наuела, ]онетски правопис и граматиuке облике.
"Aли иако су усвојили српски јеsик (штокавски ијекавски дијалект) sа
свој књижевни јеsик, Xрвати се с њим никада нису сродили, никада нису
сxватили дуx јеsика, ни сxватили осећање јеsика. Oсим тога нешто иs
неsнања, а нешто иs тежње, да свесним иsвртањем на силу створе "свој
132
сопствени" јеsик, Xрвати су током времена створили једну накарадну
верsију српског јеsика, који су утолико више искварили, што су на њега
применили немаuку синтаксу и дуx јеsика".
"Tако је буквалним превоhењем са немаuког јеsика на искварени српски
јеsик постао данашњи xрватски јеsик. Oтуда је у xрватском говору,
књижевности, штампи и т.д, створен један тешко раsум¬ив и сxват¬ив
јеsик, који представ¬а праву накараду и пружа оби¬е материјала онима, који
су расположени sа шалу и при тако жалосним реsултатима унакараhивања
српског јеsика.".
"Hрема томе јасно је, каже при крају про]есор Kостић, да о неком
"српскоxрватском" јеsику може да говори само онај, који или не sна
ништа о тим стварима, или нема српског осећања и свести".
Oвај оде¬ак уважени и тек пре неколико година нестали про]есор Hаsо Kостић као да крунише
спомињањем двојице првака славистиuке науке у свету, uранца Mиклошиuа и његовог sем¬ака,
про]есора Iрегора Kрека, који су обојица сматрали, да CPHCKИ и XPBATCKИ важе као два јеsика. Vs
то, Mиклошиu је сматрао, да је иsраs ''српски или xрватски", који је поставио Даниuић - погрешан.
10
10. - Hро]. Kостић, о.ц., стр. 87.
* * *
3атворивши у неку руку круг о xрватским јеsиuким ]алси]икатима и о "краhи српског јеsика sа
Xрвате", ми ћемо да се вратимо одмаx у поuетку поменутом Cтулићевом реuнику, одн. како га је наsвао
сам аутор - Hексикону латинског, талијанског и "илирског" јеsика. C обsиром, да је "илирским јеsиком"
наsиван српски јеsик, који се - по највећим поsнаваоцима раsликовао од xрватског, тај Cтулићев Pеuник
ни у ком слуuају не може да буде и "xрватски", како се то види и на приложеној репродукцији његове
насловне стране:
Дакле: "O племенитости и старини илирског јеsика, уs илирски лексикон Jоакима Cтулића." Hа
како у наслову и поднаслову, тако исто нигде, ни на једном месту у току целог свог дугаuког
предговора, Aпендини апослутно не говори о "xрватском јеsику", што је још увер¬ивије при помисли,
да је у време, кад је тај Hексикон саuињен, "xрватски" јеsик био нешто сасвим друго од данашњег sа
Xрвате тек много касније усвојеног српског јеsика.
Eво, дакле, још једног ]лагрантног примера ]алси]иковања науке и то на нивоу једне државе,
будући да се, исписујући овај текст, ослањамо на нову "Bелику Eнциклопедију Jугославије", коју је
имао привилегију да уреhује један Xрват. Jасно је, у uију корист је та Eнциклопедија штампана, будући,
да је штампана туhим писмом, тј. латиницом и то у sем¬и uије већинско становништво су Cрби, који
имају своје од давниx времена национално писмо - TИPИHИHV. Tреба ли овде да подвуuемо, колико
приsнање би се морало одати Pусима, којима се такоhе предлагало да се одрекну ћирилице, но њиxове
одговорне лиuности нису ни помиш¬але да баце под ноге ту велику културну традицију целог руског
народа! Kолико је xрватско јеsиuко ]алси]иковање дрско, најбо¬е се види на горе прикаsаној копији
корица, где јасно стоји:
"De praestantia et vetustate linguae illyricае...
ad Joachimum Stullium Illyrici Lexici auctorem"
"HATИHO-ИTAHИKO-ИHИPИKVM"
док у пропратном тексту пише:
"XPBATCKO-HATИHCKO- TAHИJAHCKИ"...
133
Hашу предњу примедбу потврhује и Cтулићев поднаслов:
Да овакво xрватско намештање одговара науuној истини, sар би Hиколо Tомаsео
11
могао да напише
у своме "Eстетском Pеuнику (Dizionario Estetico), ослањајући се на свој ауторитет врсног поsнаваоца
књижевноси и ]илологије, овакав један sак¬уuак?
"Hе само ]ранцуски но ни талијански јеsик са својом буuном бујношћу
није у стању да достигне деликатну моћ српског јеsика (La delicata potenza
del serbico linguaggio) ''.
11. - Tомаsео Hикола (1802.-1874.), италијански песник, мислилац и ]илолог. Hремда је био пореклом од
Tомашића, иs Bибеника, sаxва¬ујући васпитању и средини у којој је одрастао, осећао се Tалијаном,
што му целог живота није сметало, да гаји симпратије sа народ иs ког је потекао, при uему је особито
xвалио српски јсsик и српску иародну поеsију... Tомаsео је написао велики број дела иs области
религије, ]илоsо]ије и педагогије, али најважнија и најпоsнатија су му дела иs подруuја историје
књижевности и ]илологије, меhу којима се истиuу управо споменути "Eстетски Pеuник", sатим
"Kритиuке студије", "Bелики Pеuник италијанског јеsика'', итд.
134
Kао што видимо, Tомаsео није ни помиш¬ао, да направи sбрку појмова, мешајући оно, што је још
у његово доба био xрватски јеsик с јеsиком српског народа, о коме су се - његови предxодници, многи
његови савременици, па и велики број ониx, који су дошли после њега - иsражавали као о
велиuанственој творевини ¬удског дуxа, мисли и осећања.
Иs горње Tомаsеове иsјаве можемо лако да sак¬уuимо, да он један јеsик - српски - који став¬а у
положај супериорности uак у односу на инаuе xва¬ене јеsике: ]ранцуски и талијански, никад не би
био претворио у "илирски".
Mи "илирски" у овом смислу можемо да наsовемо првим степеном ]алси]иковања науке. Oни који
су смиш¬али ову превару, на другом степену ]алси]иковања прогласили су, да и Xрвати говоре
"илирским".
Tрећи степен оsакоњења неистине било је спајање српског и новонасталог xрватског у један
јединствени "илирски" јеsик (sа који Iај још није порицао да је српски), док uетврти степен
]алси]иковања ми дожив¬авамо данас, када се - на неки волшебан наuин - и "илирски" и српски
предварају у једноимени "xрватски јеsик", који по Vставу постаје:
"... јеsик Xрвата и Cрба у републици Xрватској... "
Hри овом неиsбежно мисао sастаје и uовек мора да постави питање: "Kако је могуће, да се на
овакав наuин иsбрише име једнога јеsика, да се онда тај јеsик претвори у својину једног новог
власника, па да се онда припадници народа у uијем крилу је тај јеsик настао приморају, да и да¬е
говоре истим јеsиком, али под туhим именом. Kолико нам је поsнато, у историји нема примера sа
слиuну подвалу и sа њено оsакоњење, па би sато морала да се употреби сва снага науке у служби
истине, да се та грешка са свом њеном sлонамерношћу - исправи! V ¬удском друштву мора да постоји
поштовање иsвесниx норми и етике и не постоји никакво оправдање sа оне, који руше свако морално
правило, када се ради о њиxовим маскираним интересима! Jер су последице ]алси]иковања, о коме
смо управо говорили, недогледне, а њиxова крајња тенденција одвише је јасна. O њој је писао још Aми
Fуе, недвосмислено нагласивши, да кроs "илирство" треба да се уништи српска нација, на uему се
систематски ради још од 1941. године. Jер после ]иsиuког геноцида над Cрбима, још од оне далеке
1941. године врши се и дуxовни геноцид над њима, при uему xрватски националисти и њиxови
пријате¬и Bиптари (sна се, на uији потстицај!) играју првораsредну улогу. Hаиме, када би они sаједно
- њиxовом сопственом лукавошћу и беsобsирношћу њиxовиx наредбодаваца (подсетимо се, да ово није
први пут, како се Xрвати кроs историју боре против једног словенског народа!) - успели да лише Cрбе
њиxовог јеsика, писма и уопште - њиxовог дуxовног богатства - онда би уистину српске нације нестало,
па је стварно дошао крајњи моменат, у коме још нешто може да се спасе. Oве наше реuи су протестни
крик против неправде, а sа повратак кроs школе, универsитете и све васпитне установе српским
традиционалним дуxовним вредностима.
Bто се наsива "илирски" sа српски јеsик тиuе, ми смо већ привукли пажњу посебно
sаинтересованиx uитаоца на једну краћу, али студију крцату документима, у којој је про]есор Kостић
сабрао најкарактеристиuније иsјаве странаца о лепоти и снаsи српског јеsика.
12
Vједно, с највећим
sадово¬ством укаsујемо на једно друго, старије, но ништа мање sнаuајно дело, под наsивом "Xрвати и
српски јеsик", иsдато у Hовом Cаду, 1895. г., uији је - непоsнати нам аутор - оsнаuен иницијалима C. M.
Д. Hа нас су те две добоко студиоsне књиге деловале тако снажно, да нам се uини, да ако успемо да
овом прикаsу дамо пеuат сведоuанства у истом смилу, да ћемо тиме допринети исправ¬ању
]алси]иката, uији корени су sасаhени још у давно време. Hаше иsненаhење је било неиsмерно, када
смо открили, да нас истраживање тиx корена води право до римске курије, при uему још једном
иsражавамо sаxвалност двојици еминентниx слависта - Bа]арику и Cуровјецком.
12. - "Kраhа српског јеsика", културно-историјска студија, 1964. г.
135
Vлаsећи дуб¬е у овај проблем, временски ћемо ићи унатраг све до X века после Xриста. V том
веку, sа време папе Jована ˜, sнало се, па је то sнао и сам споменути папа, да су антиuки Илири и
Tраuани били Cловени. Исти тај папа, Jован ˜, сматрао је, да има право, да покрштавање Xрвата, који
су на Fалкан стигли у VII веку, прогласи наставком покрштавања стариx Илира, што се - по
Cуровјецком и Bа]арику - никако не може ускладити са историјским и јеsиuким uињеницама... Hо да
се само ово питање обради, потребно је у том смислу написати још једну студију, којој као баsа може да
послужи слобода и самово¬а споменутог римског папе, који је sадао први велики ударац Cловенству
Fалкана...
Hо док Cуровјецки и Bа]арик подвлаuе, одакле потиuу први корени раsдора меhу Jужним
Cловенима, дотле Aпендини укаsује - одмаx у поuетку свога предговора Cтулићевом Pеuнику (који и
није предговор у уобиuајеном смислу реuи, већ једна продуб¬ена и врло документована студија), да су
Илири били Cрби, а да је "илирски јеsик", који Aпендини најuешће наsива словенским, а реhе
далматским, стварно био од најдавнијиx времена српски јеsик, јер - по неопорецивом Bа]арику -
Далматинци су одувек били Cрби.
Hотребно је такоhе да подвуuемо, да је ова Aпендинијева студија - предговор написана латинским
јеsиком, што је у његово време готово био sакон, кога су се држали ¬уди од пера. Oн - у самом поuетку
- говорећи о распрострањености илирског, или словенског јеsика, пише, да се његово подруuје пружа
од Cеверног Hеденог Oкеана, па све до Cредоsемног и Jадранског Mора:
"... AB OCEANO GLACIALI... AD MARE USQUE
MEDI—ERRANEUM E— ADRIA—ICUM POPULI
SLAVONICI IDIOMA—IS REPERIUN—UR"™
Hошто је, на основу Xо]мана
13
иsреhао све области на споменутом огромном простору, које говоре
словенским јеsиком, додао је томе и обавештења, која су у његово доба још представ¬ала стварност,
као нпр., да се:
"CHOBEHCKO-ИHИPCKИM JE3ИKOM говорило још свуда код
остатака Cрба "OHE CTPAHE EHFE" (ultra Albim)... uему треба додати
такоhе Mолдавију и Bлашку Hиsију, где се, сигурно, тврди Aпендини,
говори словенским јеsиком, делимиuно потпуно, а делимиuно - као у
Bлашкој, помешано с јеsиком стариx Pим¬ана. "
13. - HoImanna, Ad res Lusatiae. Manlii Lib. 4., cap. 7.
Aпендини је то иsраsио на следећи наuин:
"Quibus sane rlgionibus addenda etiam est Moldavia et
Valachia, ubi certe slavica lingua viget, sed partim integra, partim,
ut in Valachia, cum veteri Romana permixta".
V веsи с горњим наводом, упућујемо uитаоца на поглав¬е ове студије, у ком се бавимо питањем
јеsика, који је науuио римски песник Oвидије у иsгнанству, на обалама Hрнога Mора, јер - судећи по
Aпендинијевом sак¬уuку - иsмеhу осталог и на основу Guagninus-a
14
, јеsиuка ситуација се до времена,
када је он писао своју студију, битно још није била много иsменила. Исто тако, полаsећи од његове
напомене, да се у Bлашкој Hиsији говорило помешаним словенско-римским, тј. словенско-латинским
јеsиком, намеће се sак¬уuак, да је ова мешавина преовладала најпре у отвореној равници, која је била
лако доступна римским освајаuима. Vда¬енији планински предели sацело су дуго остали у јеsиuком
погледу uисти, будући, да су њиxови жите¬и све до касног историјског периода наставили да говоре
"траuко-скитско-даuко-гетско-сарматским јеsиком"...
136
14. -De Rebus Polonie., tom. 2., ubide Sarmat...
Oвде, уsгред буди реuено: ако су се врсни слависти, као што су били Bа]арик и Cуровјецки
страxовито ¬утили на грuко-римске писце, који су пак остав¬али погрешна и непрециsна
сведоuанства, имали су право. V току овог рада, uесто смо се и сами упитали, како је могуће, да ¬уди,
који су имали списате¬ске амбиције на било ком подруuју, нису покаsивали - ако не дубок интерес, а
оно бар иsвесну радоsналост sа јеsик народа, с којима су долаsили у додир? Oбјашњење које је дао
Hлиније, спомињући "одвратне варварске наsиве,
15
као и да има мало народа, uија имена су достојна да
буду иsговорена, или су пак лака да буду искаsана и које није срамота иsрећи
16
- ми такво објашњење
сматрамо неприxват¬ивим и - о, колико! - неоправданим! Или - уsмимо инаuе, како се углавном
сматра, радоsналог "оца историје", Xеродота, који је, што не може да се порекне, оставио многа
сведоuанства... Иsмеhу осталог, да су Iрци највећим делом постали од староседелаца касније Iрuке. -
Hелаsга, који су се "променули" у Iрке, те су ови тако од малениx и малобројниx, постали велики и
бројни. Mислимо, да највећи број данашњиx науuника и истраживалаца не би могао да остане
неsаинтересован пред питањима:
- Hа ко су били ти Hелаsги?
- Kада су дошли? Oдакле су дошли?
- Hајsад, поставило би се неиsбежно питање: а којим јеsиком су говорили.
Истина, "отац историје" постав¬а то питање:
17

- "Kојим јеsиком су говорили Hелаsги?"
Hо одмаx у наставку исте реuенице допуњује сам себе:
-"Hе биx sаправо sнао да кажем ... "
да би sатим, као у некаквом победоносном маршу sавршио исти одломак реuима:
"... Hелаsги су говорили варварским јеsиком. "
18
15. - Plin., III., 3.: "... ignobilium ac barbarae appelationis..."
16. - id., III., 21.: "... populorum pauca eIIatu digna, aut Iacilia nomina... quibus nominare non pigeat..."
17..Xеродот,1,57.
18. ''Nƒ•€ƒˆ •c ’†‚••ˆƒ €c•ˆŒ Œ€ Hc†ˆ•’Œ€ Œ‹• c†‚ ˆ••c•c‚• c€•c€Œ...''
'' Hc†ˆ•’Œ€ …ˆ•…ˆ•Œ‚ ’†‚••ˆ‚ €c‚•cŒ''
Hа овом месту можемо само тешко да пребацимо "оцу истоирје" и горко да му sамеримо, што није
покаsао ни најмањи, апсолутно ни најмањи интерес sа јеsик ониx, који су - највећим делом били преци
Iрка. Mогао би неко да помисли, да Xеродот није имао прилике да иx uује. Hа жалост, у то уопште не
можемо да поверујемо, јер још век после Xеродота, тј. у uетвром веку пре Xриста, живи и ради Hлатон,
који је оставио своје списе углавном у облику дијалога. V једном од тиx дијалога, коме смо посветили
посебно поглав¬е у другом, још делу ове расправе, Hлатон спомиње исте те "Bарваре", који су uак и у
његово доба још увек говорили меhу Iрцима својим древним јеsиком... Jеsиком, иs кога се, по
Cократовом објашњењу у Hлатоновом дијалогу, раsвио грuки јеsик. Hлатон uак иsноси појединост, која
никако није плод његове маште, већ стварност, коју је он упоsнао. Oн, наиме тврди, да тим
"варварским" јеsиком у Iрuкој његовог времена особито говоре жене, које су конsервативније од
мушкараца и које бо¬е од њиx uувају традиције. Hрви пример који Hлатон ту наводи, јесте једна реu
потпуно српскога саsвуuја... па ми не можемо, а да се не uудимо, да нико од про]есорса Cрба није тај
Hлатонов дијалог иsуuио, будући, да није у питању само једна српска реu, већ uитав српски јеsик.
Tако, вратимо ли се у овом тренутку непрециsним Oвидијевим обавештењима у његовим писмима,
упућеним у облику песама у Pим његовим пријате¬има, поsнатим под именом "Tристија", да је науuио
да говори, па uак и да пише песме јеsиком "Bарвара", који он наsива uас траuким, uас даuким, гетским,
скитским, или сарматским, ми ипак и иs оваквог његовог обавештења можемо да направимо један
137
сигуран sак¬уuак, а тај је: Oвидије, uовек од пера, не каже да је науuио пет раsлиuитиx јеsика, на
којима пише своје нове песме, већ се појединим наsивима служи увек у једнини, тј. или ша¬е вест
пријате¬има, да пева на гетском, или се пак служи неким другим наsивом, но увек у смислу, да се ради
о једном једином "варварском" новонауuеном јеsику. Hрема томе, једно је сигурно: беs обsира, какво ће
име песник да употреби, увек се ради само о једном једином јеsику, јер да није било тако, он би се већ
на неки наuин довио, да дâ до sнања, да пет раsлиuитиx имена, оsнаuавају пет раsлиuитиx говора.
3наuи, на обалама Hрног Mора одјекивао је свуда само један јеsик, а један пак ]ранцуски путописац
тврди, да се исти тај јеsик uуо свуда око Hрнога Mора, у Hодунав¬у и да¬е одатле још у трећем веку
после Xриста... Mи о томе ]ранцуском путописцу и дипломати говоримо више у поглав¬у о Oвидију, а
овде ћемо само да подвуuемо његово тврhење, да се радило о истом оном словенском говору, који се
uуо и на Fалканском Hолуострву. Tако ]ранцуски етнолог Millet иs прошлога века пише, понесен
некаквом sадив¬еношћу:
"И то је нешто! Oни су sаборавили да су браћа, али од Hрног до
Jадранског Mора рећи ће вам ДOFAP ДAH српским јеsиком!"
Mи се такоhе у другом делу ове студије више осврћемо на поменутог ]ранцуског етнолога, а овде
ћемо само да истакнемо, да се по Mилеу, као и по нашим бројним сабраним сведоuанствима увек ради
о јеsику српског народа. V прилог овог нашег тврhења дово¬но је - у првом реду - да консултујемо
раsне геогра]ске карте - не само споменутог дела Eвропе, већ и много да¬е одатле. Bто те карте носе
старије датуме, утолико су реuитије, прикаsујући нам - идући у све давније време - све више наsива са
словенским обележјем, sа које Mилош Mилојевић каже, да су најuешће српске варијанте, које имају
смисла само ако се тумаuе са становишта српског јеsика. Mи одмаx после овог текста прилажемо
геогра]ске карте Pумуније, на којима ће се - упркос иsменама, прилагоhавањима и прекрштавањима
ипак моћи открити не само трагови, или остаци некадашњиx геогра]скиx имена, насталиx на основама
српског јеsика, већ и повелики број uисто српскиx наsива, sа које је иsгледа - било теже наћи sамену.
Vједно користимо прилику, да на овом месту sаxвалимо иsгуб¬еном пријате¬у, који нам је ову карту
послао пре више година. Hадамо се, да ће бити sадово¬ан, када открије, да му труд није био уsалудан.
Исти тај непоsнати пријате¬ нас је обавестио, да ове карте потиuу иs прошлог века - sнаuи, иs једног
касног историјског периода. A шта бисмо тек пронашли, да су оне којим слуuајем старије sа који век?!
Eво, дакле, непобитног докаsа, којим јеsиком се говорило на некадашњем простору данашње
Pумуније! A како су геогра]ски наsиви нешто, што сеже у најда¬у прошлост, одупирући се променама,
ево нам уједно и докаsа, који јеsик је науuио римски песник Oвидије, у иsгнанству на црноморским
обалама...
Aпендинијеву студију - предговор овде прикаsујемо и рашuлањавамо стога, да бисмо помоћу ње
отпоuели да јасније сагледавамо још необјашњену и необјашњавану истину о српском јеsику. V ту
сврxу треба да се нагласи, да Aпендини у овом свом послу није био усам¬ен, што најбо¬е покаsује
његова библиогра]ија, коју је прикаsао на својој страни 6., стубац 1.:
"Enea Sylvius (De statu Europ.)™ Gesnerus (in Mitridat. sive de
Idiomatis)™ Cluverius (Germ. antiqu.)™ Hornius (Orbis polit., part
3.)™ —huanus (lib. 56.adan. 1537.)™ Aventinus (Annal. Bo•., lib.
I.)™ Bolandus (In notis ad Eginard in vita Caroli Magni)™
SchurzIleisius (In Origo Pomeran., 7.)™ Scriptores Chhronici
Oldenburgensis (—om. 2., Collect. Scroptor. Ger. Melboniansa)™
Peysonalus (Observ. sur les peuples barbares)™ Manlius (Rerum
Lusatic., lib. 4., c. 7.)™ alios... innumeros auctores, qui hac de re
Iusius scripsere, haec habet Birheimerus (in sua Germ.Ver.et Nov.
V. Russia)."
Ha крају предњег навода, после имена Mанлија, Aпендини нам каже, да има:
138
"... и другиx... неспоментуиx аутора, који су о овој ствари писали опширније,
што се налаsи код Fирxајмера, у његовом спису "Cтара Iерманија и Hова Pусија".
Hосле библиогра]ије (иста страна, исти стубац), Aпендини пише, да словенска племена sауsимају
- не само велики део Eвропе, већ и део Asије, на што надовеsује следећи текст:
"Sunt et versus mare Hircanum Circassi gens bellicosissima,
quae longe tempore Aegypto et Syriae su SERBORUM nomine
imperitavit. Habitant et ibi Gazarorum gentes... et hi omnes ex
Slavorum gente originem traxere, linguaque utuntur Slavonica.
Quia et per totam —urciam, precipue apud milites Slavonica in usu
est lingua, ita ut Constantinopolis ipsa •am non amplius prisco
nomine, sed Caesariss Domus (CARI-GRAD, Principis Urbs)
Slavonica vocetur lingua. Sed et paulo. ante in Aula Soldani Aegypti
milites ut prote ex magna parte Circassi Slavonicae loquebatur.
Circassi enim veterum Sarmatarum soboles et homoglotti
occupaverunt Aeyptum... quae tamen gens ibidem —urcarum subditis
permixta et hodie subsistit, linguaque udtur Illyrica".
Hре него што приступимо преводу горњег текста, желимо, да потсетимо uитаоца, да је његов
писац, тј. писац текста, којим се овде бавимо, Aпендини, по роhењу Tалијан, који је у Италији добио
целокупно своје обраsовање. Да се Дубровник, где је Aпендини радио и живео, касније осећао и
сматрао xрватским, нема сумње, да би се то одраsило у наuину Aпендинијевог писања. 3наuи пре 1806.
г., када је објав¬ен Cтулићев Pеuник, с Aпендинијевим студиоsним предговором, није било још ни
трага од свега онога, што су Xрвати касније искористили, да би се домогли српског јеsика, дуброваuке
литературе, па и самог града Дубровника. Hема сумње, да би било неопxодно, да се цела та
]алси]икаторска работа науuно раскринка пред културним светом, како би била постав¬ена на место,
које јој једино одговара.
Hаиме, да је Aпендини стварао у једној sагриженој и тесногрудој xрватској средини, он никада не
би написао предxодне реuи, које - у наставку - прикаsујемо на српском јеsику:
"Hрема Xирканском Mору (тј. Kаспијском Jеsеру) налаsе се Hиркаси,
најратоборнији народ, који је дуго времена владао над Eгиптом под
именом Cрба. Tамо живе и каsарска племена... и сви они вуку порекло
од словенског стабла и служе се словенским јеsиком. Jер - по целој
Tурској, особито код војске, у употреби је словенски јеsик, тако да се
Kонстантинопо¬ није могао наsвати бо¬им стародревним именом од
HAPEB-ДOM (HAPИ-IPAД, HAPCKИ IPAД) на словенском јеsику.
Hо и у мање давној пошлости, на Cолданијевом двору у Eгипту,
војници су, као некада Hиркаси, говорили словенски. Hиркаси наиме,
потомци стариx Cармата и с (њима) једнојеsиuни, sауsели су Eгипат...
а тај народ, покорен тамо од Tурака, иsмешан и данас постоји и говори
(служи се) ИHИPCKИM JE3ИKOM".
Aналиsа предxодног текста, са свим допунама, могла би да буде веома дугаuка, но - овом
приликом - да подвуuемо само најбитније:
Aко су Hиркаси владали над Eгиптом под именом Cрба, онда је сигурно да су и они, као и
Eтрурци имали - у неку руку - своје домаће име, и примењивали га сами на себе, sовући се Cрбима.
Друго - ти Hиркаси нису били усам¬ени представници некада веома распострањеног српског народа -
139
иsмеhу осталог - управо око Kаспијског Jеsера, Hрног и Asовског Mора и планине Kавкаsа. Jер управо у
тим областима налаsимо Hтолемејеве и Hлинијеве Cербе, Cирбаце и имена места направ¬ена од исте
основе...
Hаглашавајући, да је све ово предмет sа нову студију, миш¬ења смо, да у њеном оквиру треба да
се иsуuи и питање, када се десио тај поxод Cрба-Hиркаса на Eгипат? O томе пишу Mилојевић, Hукин-
Hаsић, Tорhевић... Hо свој прилици, та инваsија Eгипта, догодила се у времену пре Tројанског Pата, па
- иsгледа - име јеsера Cербонис, uије исушене обале је видео Xеродот у V веку пре Xриста, потиuе - по
историuарима иs тог давног времена...
Hо то је веома дуга приuа и - како рекосмо - предмет, који треба да се иsуuава посебно, па ћемо
овде да упоsоримо uитаоце на још једну ствар. V тој будућој студији никако и не могу и не смеју да се
мимоиhу египатски xијерогли]ски натписи и баре¬е]ни, у камену уреsани натписи, који су саuували
успомену на "Bирдане", или "Bардане", што - по иsвесним ауторитетима на подруuју историје -
одговара - по египатском наuину писања и прилагоhавања страниx реuи и имена на египатском јеsику -
наsиву Cрби, Cирбаци... Oва студија би требало да целу ту приuу о тајанственим и непоsнатим
"Bирданима" постави на ноге, одбацујући сва она нагаhања око непоsнатиx ратника који су насрнули
на Eгипат.. Aли - требало би одгонетнути, како је до тиx насртаја дошло... Jер постоји традиција о
египатској владавини, која се - колико смо успели да доsнамо - протеsала uак до данашње реке Bолге,
која се у једно давно време наsивала Pа - наводно по египатском богу Pа. Xеродот је, доводећи у својој
историји у веsу Mеде старе Hерсије са Mедима старог Fалкана и ониx, који су једно време под истим
именом обитавали на тлу Дакије, данашње Pумуније - рекао: "Cве је могуће кроs дуго време..." па на
овом месту ми то исто можемо да поновимо, констатујући, да време може и да иsбрише и да направи
sбрку од далекиx и недово¬но поsнатиx sбивања...
Mожда је корисно, да овде додамо још једну напомену:
Hеки талијански рукописи наsив Bирдани, одн. Bардани - доносе као Bартина, Bартан, па uак
и Cертан, док иsвори писани клинастим писмом - као и египатски xијерогли]и - имају у поuетку такоhе
"B", али у средини - уместо "T" - "Д", дакле - Bирдан.
Oне меhу uитаоцима, који се sа овај проблем посебно sанимају, упућујемо, дакле, не само на
споменуте историuаре, већ и на једну врло интересантну расправу, објав¬ену у Fеuу,
19
у којој су
"Bирдани" описани као ратници с одреhеном прециsношћу™ највећи број меhу њима имао је густу, дугу
браду, а sатим су носили неку врсту "кеце¬е" која им је, како каже аутор ]он Fисинг (von Bissing),
сеsала до колена, па округао штит, дуго коп¬е, повијен нож, и т.д. Исти писац репродукује у свом
тексту xијерогли]ске натписе и коментарише иx. Hри крају своје расправе ]он Fисинг тврди, да није
таuно, да су "Bирдани" стигли у Eгипат само морем, што недвосмислено покаsују бродови, већ и
копном, што докаsују баре¬е]но прикаsана воловска кола северно-сиријског облика...
"Bеровало се, иsлаже он да¬е, да су ови последњи дошли иs Mале Asије,
док меhутим по тексту то није јасно™ xијерогли]и о томе не дају ништа
прециsно..."
19. - "Die ÜbedieIerungen über die Schirdani". von Fr. W. von Bissing, OberaudorI. Die schriIllichen Uržunden.
In: Wiener-ŸeitschriIt Iür die Kunde des Morgenlandes, ˜˜˜IV Band.
Vs то, листа sароб¬еника, откривена у Mединет Xабу
20
доноси и име Tуирша, Tурша, што су,
како истраживаоци мисле - Eтрурци. Hо - нека нам буде допуштено, да иsуsетно - на овом месту -
направимо можда једну неоuекивану примедбу. Hаиме, како се сви струuњаци слажу, Eтрурце су
наsвали Eтрурцима Iрци, па су то име онда усвојили и други. Mеhутим, Eтрурци су сами себе наsивали
само PACHA, или PACEHA. A време иs ког потиuу египатски баре¬е]и с наводним представама
Eтрураца предxодило је uак и Tројанском Pату, тј. периоду када иsмеhу Iрка и Eтрураца још није било
веsа, па се - према томе - та два народа још нису поsнавала. A по најједноставнијем логиuком
sак¬уuивању непоsнат непоsнатом не може да надене име, будући, да sато треба да постоје
140
предуслови... само толико као кратак подсетник мар¬ивом истраживаоцу, који се буде подуxватио, да
овде дотакнути проблем испита и објасни. A то треба да се оствари утолико пре, што иs ]он Fисингове
расправе доsнајемо, да су се Tуирше, или Tирсени, одн. Eтрурци једно време ширили по uитавом
Eгејском Fаsену, све до траuкиx обала, као и да се на том широком простору наилаsило на њиxове
трагове још у историјско доба... Mеhутим по Eнциклопедији Hаули-Bисова, по Mилеру-Дееке и по E.
Mајеру - да се sак¬уuити, да су писци uесто уместо Eтрураца спомињали Hелаsге, што молимо uитаоце
да повежу са оним, што смо каsали о Eтрурцима - Pашанима и о истраживању њиxовог јеsика у
поглав¬у о "Cтарости и распрострањености илирског јеsика".
20. - Lepsius (Karl-Richard), немаuки египтолог XI˜: века, Denžmaler, III., 209.
Hо да се само још сасвим кратко вратимо "Bирданима", или - како су иx наsвали Michel-Claude
—ouchard и Iуm Fартxелелмm у делу "L'archcologie mysterieuse - Voyage a travers les decouvertes... "
21
"SHARDANES", qui Iirent trembler l'Egypte entre le ˜IV. et
le ˜II. siecle svant J.-C.,... auxquels les Philistins s'etaient allies...
Les guerriers de Medinet-Abou... sont des gens su grand Nord, des
Hypeboreens.... Epees, poignards, beculiers, casques a comes,
couronnes a rayons dessines a Medinet-Abou se retrouve en Europe
du Nord, aussi bien au Danemarž qu'en Pomeranie... ''
22
21. - Paris,1972.
22. - Idern, pp.: 107., 108., 109.
Hре него што преведемо предxодне ретке, да направимо један мали увод. Hа обалама Hила, тамо
где је била антиuка Tеба, у месту Mединет Xабу, 1930. г. откривене су рушевине палате Pамsеса III. До
тог открића дошло је, sаxва¬ујући арxеолоsима uикашког Vниверsитета. Oсим sидова и стена,
откривено је такоhе 10.000 квадратниx метара xијерогли]скиx натписа, који су се односили на
Pамsесове ратниuке подвиге, иs којиx се види, да су Eгипћани у XII веку пре Xриста морали да се
бране од sавојеваuа са севера... Hаравно, наука још није каsала де]инитивну реu о томе, који је то народ
могао да буде, који је у то давно доба морао поседовати иsвесна поsнавања стври, да би могао да
прева¬ује толики простор и да сваког тренутка буде спреман да одговори свакој опасности и раsним
тешкоћама... Jер ти ратници иs далека - онако, како су иx египатски мајстори представили - не лиuе на
распуштену и див¬у ру¬у, већ на дисциплиновану и солидно опрем¬ену војску, која делује
достојанствено uак и поражена...
Eво сада, шта се каже у горњем тексту, наведеном иs цитираног дела "Tајанствена арxеологија -
Hутовање кроs открића...":
"BAPДAHИ..., који су уsдрмали Eгипат иsмеhу ˜IV и ˜II века пре
Xриста.. којима су се придружили uилистинци... Pатници иs Mединет-Xабу...
то су ¬уди са севера, Xиперборејани... Mаuеви, бодежи, штитови, кациге са
ши¬ком, тијаре с нацртаним линијама у Mединет-Xабу, HAHA3E CE V
CEBEPHOJ EBPOHИ, ИCTO TAKO V ДAHCKOJ, KAO И V HOMOPAHИJИ. "
Tреба ли да подвуuемо, с колико лакоће се у горњем опису препоsнају Fалтиuки и уопште
северноевропски Cловени. Oни давни становници са обала xладниx мора, које је атиuки југ врло рано -
упоsнао кроs трговину ћилибаром...
Vs ову напомену прикаsаћемо и два sаним¬ива цртежа: први представ¬а Cловена са севера, који
у дета¬има одговара прикаsима "Bирдана", или "Bардана", подраsумевајући ту и бодеж у облику
риб¬ег, или sмијског јеsика, или - како је ]он Fисинг написао "кобра-јеsик". Hри овоме, особиту
141
важност придајемо uињеници, да се оваква представа северног Cловена налаsи у делу "Il regni degli
Slavi" Mавра Oрбинија, које је штампано таuно 329 година пре него што је дошло до открића у
Mединет-Xабу, а скоро тридесет векова после догаhаја, на које се односе споменути египатски
баре¬е]и и xијерогли]и.
Hремда су претенциоsни Xрвати, sа које не постоји ништа свето осим њиxовиx политиuкиx
интереса, присвојили и Mавра Oрбинија - скупа с дуброваuком књижевношћу, иs обе приложене
репродукције је јасно, да се тај писац није осећао Xрватом. Mожда се и Oрбини, као и Tорhић сматрао
потомком древниx Илира и Tраuана? V сваком слуuају у њиxово доба - нико иx није спреuавао да се
иsјасне, uијим се припадницима осећају. Mеhутим, да су sнали, шта ће се у будућности догодити, у
њиxовој - инаuе великој ревности сигурно не би били жалили труда, да спреuе сваку sлоупотребу
својиx имена.
uон Fисинг, говорећи о открићу у Mединет-Xабу, постав¬а питање, да ли су "Bирдани" у руци
држали врло дуга коп¬а, или су то пак само напуклине од камена? Hриложене репродукције пак
покаsују дуга коп¬а, која смо и ми могли да раsаsнамо прилиuно јасно, приликом посете муsеју града
uикага, раsгледајући египатски део муsеја. Hо свој прилици облик и дужина "ширданскиx" копа¬а
остали су исти и код њиxовиx тsв. "словенскиx" далекиx потомака. A "коп¬а бојна" прастари су понос
словенскиx ратника, што нам покаsује и докаsује и српска народна поеsија, дајући посебно уsвишено и
велиuанствено место том оружју, којим су витеsови умели да рукују - не само јунаuки, већ и са смислом
sа уметниuку лепоту.
Oвде ћемо још мало да се sадржимо, како бисмо uитаоце упоsнали с неuим, што нас подсећа на
откровења...
Mи повремено спомињемо скривене непријате¬е, који с одреhеним ци¬евима доприносе - било
sатамњивању науuно установ¬ениx uињеница, било пак њиxовом ]алси]иковању. Mеhутим - такве
напомене стицајем раsниx околности uесто остају - или недореuене, или иsреuене на наuин, који
иsискује поближа раsјашњења... Mеhутим, сабирајући појединости о Mавру Oрбинију, срећа нам је
била наклоњена и помогла нам је, да наиhемо на један веома sнаuајан дета¬, који нам даје у моралном
смислу веома моћно оружје у руке у борби sа науuну истину.
Hајuешће паж¬иво проуuавајући, шта кажу бар најпоsнатији прируuници о појединим
ауторима, sажелели смо да видимо, каква су обавештења - Cтанојевићеве енциклопедије и о Mавру
Oрбинију. И ево, шта смо - иsмеhу осталог - ту нашли:
"... Iлавна мисао му је била (тј. Oрбинију), да прикаже, колико су били
моћни и славни стари Cловени и да сви Cловени саuињавају JEДAH
BEHИKИ HAPOД па је код својиx sем¬ака и савременика имао великог
успеxа и пробудио је јаку националну самосвест и осећај солидарности
са осталим Cловенима. TИME JE OPFИHИ KOД HAC HOCTAO OHEM
HAHCHABИ3MA V HИTEPATVPИ И HAVHИ. V другом делу Oрбини
даје (настав¬а Cтанојевић) сумарни преглед историје појединиx
словенскиx држава на Fалкану до времена, када су иx Tурци пода се скуuили... "
Oдмаx sатим наилаsимо на објашњење, које не смемо да sаборавимо, премда се ради само о
мрвици истине, коју морамо да истражимо! Jер ево, какву нам поруку и неxотице остав¬а тај
историuар, беs uијег ауторитета многе теме не можемо ни да sамислимо да обрадимо. Eво, како он
пише:
"... 3FOI TOIA BTO JE OPFИHИ METV CBOJИM И3BOPИMA
CHOMИBAO И HEKE, KAKO ИX OH 3OBE, "OCVTEHE AVTOPE",
тј. HEKE MHATE HPABOCHABHE IPKE И HEKE HEMAuKE HPOTECTAHTE,
PИMCKA KVPИJA JE VBPCTИHA 1603.I. BEIOBO ДEHO V HOHИC
3AFPABEHИX KBИIA "
142
C огорuењем се питамо, ко је римској Kурији могао да дâ такво право!? Hа основу uега!? Hротив
кога!?
Kроs припрему ове студије, ми смо дошли до sак¬уuка, да је римска Kурија наставила да претвара
у дело амбиције римске империје, која је помоћу својиx наоружаниx легија потuињавала свет и
латиниsовала га... Mеhутим, времена се мењају и методе с њима, па је римска Kурија преуsела на себе
латиниsацију, но не више помоћу војниuкиx легија и њиxовиx sаповедника, већ помоћу школованиx
мисионара, uији sадатак је био превоhење у католиuку веру. Hримање пак или наметање католиuке
вере, sнаuило је уништавање традиција, усвајање латинског писма, латинског јеsика - укратко,
отцеп¬ење од матиuног народног стабла... Hије овде место, sа упуштање још и у тај проблем, али
управо xрватски националисти су најбо¬и докаs sа таuност предxодног тврhења, а њиxова окрутност
при вршењу геноцида над српским жив¬ем оuито је иsраs става римске Kурије према Cловенима
уопште. A није ли управо један прошловековни uранцуs и искрен пријате¬ Cловенства уопште - рекао,
да су северни, Fалтиuки, или Hужиuки Cрби пали на колена и нестали тек онда, када се покатолиuени
брат Hо¬ак прик¬уuио католиuким Iерманима и с њима sаједно - под плаштом вере - повео борбу sа
истреб¬ење тог словенског, некада моћног народа... Oво сведоuанство је утолико sнаuајније, што га је
оставио sаписаног управо један католик, но који није био ни Pим¬анин, нити Iерман, већ један
објективни uранцуs, какав може да буде - у првом реду - од свиx sападњака - само uранцуs. Bегово
име uитаоци већ sнају: Cуprien Robert (Cипријан Pобер).
Hо вратимо се још једном "Bирданима", или "Bарданима", sа које ]он Fисинг каже, да су имали
орловске носеве, неки врло густу и јаку браду, а неки не. Hа двема напред прикаsаним репродукцијама
иs Oрбинијевог дела и те појединости долаsе до иsражаја..
Kако наука још није установила одакле и којим путем су стигли ти ратници до Eгипта, уs све
претпоставке, ми ћемо допустити себи да додамо још једну, потсећајући и овде sападно - европске
науuнике, да многи историјски проблеми не могу да се реше уs потпуно sанемаривање, одн.
одбацивање Cловена. Hа sато овде постав¬амо питање: Hису ли северни Cловени ("Xиперборејци")
sдружени с Jужним Cловенима (онима са Fалкана и са обала Hрног Mора) вршили sаједниuки поxод на
Eгипат? И то тако, да су северни ишли бродовима, док су се јужни служили копненим путем. A будући,
да су у то давно доба они били свуда, нису наилаsили ни на расне, нити на јеsиuне препреке. Xеродот је
рекао да су "Bарвари" - сви говорили истим јеsиком и имали исте обиuаје, па се то односи и на
"Bарваре", или Bенде, које је још Jулије Hеsар нашао на тлу данашње uранцуске, некадашње Iалије.
Tу су Bенети - Bенди живели највише по обалама Aтланског Oкеана, бавећи се морепловством, будући
да су били врсни градите¬и бродова. Jулије Hеsар каже,
23
да су и у једном и у другом надилаsили све
остале. Fродова су имали много, сведоuи римски sаповедник, а имали су и велику поморску моћ,
држећи све луке у својим рукама. Oне пак, које нису биле њиxова својина, биле су им потuињене...
Vкратко, Jулије Hеsар те старе Bенете, или Bенде карактерише као велику силу, а само би тиме се и
могла објаснити једна тако велика експедиција, као што је била она, која се усмерила према Eгипту...
Tако нешто би се у потпуности слагало с Hеsаровим тврhењем о Bенетима као о иsванредним
бродоградите¬има, господарима поморскиx лука и о онима, који су контролисали поморске путеве. Vs
све то, Bенети су водили трговину са британским острв¬ем.
23. - De Bello Gallico, III, 8.
3бог свиx тиx својстава Jулије Hеsар је нашао наuина, да иsврши препад и поко¬ над венетским
ратницима док је жене и децу немилосрдно продавао као роб¬е по квадратном метру...
24
24. - Idem.
Kоментаришући овај Hеsаров иsвештај, Bа]арик и Cуровјецки, на страни 68. sаједниuког дела
"Hорекло Cловена" - кажу, да Hеsар није ни привирио у Eнглеску, јер да је то урадио и тамо би био
143
нашао такоhе "BEHДCKE CPFE", што је њиxов иsраs. Bиx двојица sатим да¬е објашњавају, да тек 449.
г. по Xристу, када су се погермањени Cаксонци искрцали у Fританији, победили су, како историја каже
- ¬уде - "Cер]е", што је на страни наuин погрешно написано CPFИ.
25
Oба аутора sатим допуњују своју
иsјаву реuима:
"Додајмо к томе, да су у том смислу геогра]ска и
јеsиuка сведоuанства иsван сваке сумње веродостојна. "
25. - Hа овом месту двојица аутора упућују на Mајерове белешке уs дело "Aјванxо". Vrgl. Mayers Anm. zu
Walter Scotts Werž "Ivanhoe'', Gotha, 1826.
Hа том месту онда оба писца наводе COPFИOДVHVM,
26
град, који је имао uак и свој новац, па
објашњавају, да тај наsив sнаuи таuно "CEPFEH-IPAД", који се у њиxово доба (а можда и све до нашиx
дана) sове "Oлд-Cарум".
26. - Hо карти путева, која се приписује Aнтону.
Oни после тога, држећи се увек Aнтона, а sатим Hтолемеја и Pавенског Pукописа, спомињу, да у
Eнглеској да¬е постоји: Bента, Bиндобела, Bиндолана, Bиндомара, Bиновија, па више пристаништа и
река, uије имена носе словенски јеsиuни пеuат.
Hакон предњег, Cуровјецки и Bа]арик говоре да¬е у свом делу о реuима у енглеском јеsику, које
могу да се објасне само помоћу словенског и то - у првом реду - помоћу српске говорне варијанте, као
нпр.:
енгл:............... срп:
to beat..............бити
murž................мрк
muržy..............мрк
mute.................мутав
meat.................месо
to stoop........... ступати, ступити
sty! ................. стој!, etc.,etc.
Mи смо овде прикаsали само неколико примера, које су навела наша двојица слависта. Mеhутим,
ова листа би могла да се продужи у недоглед, што је само докаs, да би једна савесна јеsиuка студија у
том смислу, донела, упркос већ постојећем напретку лингвистике у наше доба, неоuекивану светлост,
која sбог sбрке о "Hелаsгима", "Bарварима", а у најновије доба о "Индо-Eвроп¬анима" - није још у
потпуности могла да се пробије.
V веsи с тим, да одмаx упоsоримо на један sаним¬ив uланак Mилоша Hрњанског, под насловом:
"Oткуда потиuу имена нашиx река и брда", који је он написао као синтеsу својиx sапажања специјално
sа београдски неде¬ни лист "HИH" (иs 1980. г.).
Cвој uланак Hрњански је отпоuео цитирањем sак¬уuака америuког про]есора и арxеолога
Albright-a:
"—heir names are sometimes preserved Ior thousands oI years".
Tу је мисао америuки про]есор написао са же¬ом да потврди, да брда и реке својим именима
допиру до најда¬е прошлости, што су утврдили - на раsним геогра]ским подруuјима - не само
арxеолоsи, већ и геогра]и, лингвисти и историuари. V овом конкретном слуuају, Hрњански је мислио
на брда, реке и места Eнглеске, која су накнадно добила англосаксонска и скандинавска имена™
меhутим, на антиuким Hтолемејевим картама, па у старим споменицима Ирске, Bелса, Eнглеске и
Bкотске, она су другојаuа... Kада се упореде са именима нашиx брда и река, она су, т.ј. она древна
144
имена, с њима веома сродна, а нека су просто истоsвуuна с геогра]ским именима у балканским
српским sем¬ама...
Hошто је паралелно представио имена мноштва брда и река на Fританском острв¬у и у српским
sем¬ама на Fалкану, Hрњански при крају sак¬уuује:
"И друге реuи xидрогра]ске на Fританским Oстрвима sвуuе славо]оно''.
Tешко да су то транскрипције преписиваuа. Cвакако, да у именима и нашиx и британскиx река
има - можда још старијиx, санскритскиx корена и санскритскиx веsа, али TEBKO ДA JE
CHABOuOHOCT KEHTCKИX И HABИX PEKA CHVuAJHA HO HABEM MИBšEBV, TO CV
3HAHИ HPEИCTOPИJCKИX ДOДИPA И BE3A!..."
Cасвим на крају своје кратке, али садржајне расправе, Hрњански нас обавештава, да имена
"словенског" порекла, нпр., у Bкотској, sадају про]есору Chadœicž-u много главобо¬е, па наводи која
су: VHИJE (латиницом исписано - ULLIE), sатим HAДO и MAHEHA..." Hрњански sак¬уuује, рекавши,
да се ради о малим шкотским реuицама:
"Mи мислимо, да су словенска!"
Hа то бисмо ми додали: "И то потпуно!"
27
Vs напомену: Eво још једне теме, која мора да се
обради као посебна студија. V тој студији - уs ономастику - мора се раsмотрити веома оsби¬но и
етнолошка проблематика, особито полаsећи од питања Eжена Hитара (Eugenen Pittard), одакле
присуство тако великог процента припадника динарске балканске расе у Eнглеској? Bегова
раsмиш¬ања с тим у веsи веома су интересантна и била би - не само штета, већ и велики греx оставити
оно, што је он отпоuео, беs sавршетка, тј. беs раsјашњења, како и када су се Динарци нашли у - како
један савремени песник воли да каже - Bеликој Fратанији, одн. Bеликој Fританији?
27. - Kада смо се већ дотакли Fритаискиx Oстрва, да споменемо, да исти овај проблем постоји и у
савременој uранцуској. C тим у веsи би морао да се проуuи велики ]ранцуски реuник свиx општина у
целој држави (Dictionnaire des соmmunes de France), uему би требало да се прик¬уuе арxеолошки
налаsи, меhу којима се налаsе и такви, о којима ]ранцуски струuњаци - uак и они! - не могу да кажу
ништа прециsно... Hаводимо овде као прво попрсје древног словенског и српског божанства Tриглава)
Tај нови, велики и оsби¬ан посао требало би да обуxвати уs мноштво необјашњениx геогра]скиx
наsива и имена лица, све до про]есора Cербе (SERBA) на Cорбони, који предаје латински јеsик. Hека
ми ¬убаsни uиталац допусти, да овде у првом лицу иsнeсем кратку анегдоту у веsи с про]есором
Cерба. Kада сам дошла у његову канцеларију на тражени састанак, он се дигао да ме доuека и пошавши
према мени, говорио је својим беспрекорним ]ранцуским јеsиком. Jа сам на то sастала готово беs даxа,
гледајући га широко раширениx оuију. Oнда је настао тајац, који је он прекинуо - свакако иsненаhен
иsраsом мога лица:
"Qu'est-ce-que vous avez, Madaine? Qu'est-ce-.qu'asc passe?" (Bта вам је госпоhо. Bта се догаhа?)
Jа му на то уsвратим, да сам страxовито иsненаhена, а кад ми је он поставио питање - sашто, каsала сам
му беs раsмиш¬ања: "Hа sато што говорите ]ранцуски апсолутно беспрекорно!" "A како бисте ви xтели
да говорим?" "Cрпски, господине про]есоре - прво, јер носите српско име, а друго, када бисте само
променили одело, uевек би могао да вас постави у срце једне српске области, која се sове Bумадија!"
Hа то се пак он иsненадио... A онда се меhу нама одвио раsговор, који је трајао преко једног сата и да
про]есор Cерба није журио на предавање ко sна како дуго би се продужила наша приuа...
Hошто смо - следећи Aпендинијеве мисли, направили uитав пут око света, да се опет вратимо
његовом уводу - предговору, у ком он пише о још једном sаним¬ивом проблему, говорећи нам о
турској војсци, која је - још у његово доба - говорила "словенским јеsиком". Hо ту се - по свој прилици -
није радило само о оним Cрбима, које су Tурци на раsне - уистину варварске наuине одвели иs њиxове
sем¬е у далеко ропство. V Mалој Asији су се у то доба још морале налаsити оаsе, одн. остаци
негдашњиx Cловена, који су некада несметано прелаsили огромне просторе, sадржавајући се тамо, где
им је било пријатно.
145
Mиш¬ења смо, да истинита историја још није каsала последњу реu о распрострањености и
истинској улоsи Cловенства на великом евро-аsијском континенту. O Cловенству Илија M. Живанuевић
пише у поuетку свога дела "Hово Hоко¬ење"
28
:
"Pастурено од Bладивостока до Jадрана... оно и данас лиuи на
огромнога с]инкса.
Hа средини Eвро-аsијскога копна, иsмеhу сxватања Истока и
3апада, оно је и бројно и геогра]ски као киuма uовеuанства и његова
стрем¬ења су од огромног sнаuаја не само по њега него по цело
uовеuанство уопште".
"Kад се, дакле, Cловенство непристрасно посматра са науuно-
]илолошког гледишта, настав¬а Живанuевић, и када се дета¬но
испитају његов преxришћански живот и древни обиuаји, уколико су
се одржали, онда и његова и општа историја добијају други иsглед".
29
28. - Cтp. 8.-9.
29. - Исто, 24.
Mеhу многе историјске дета¬е, који треба да се преиспитају, ми овде убрајамо и наsив
HAPИIPAД, облик који спомиње Aпендини као типиuну словенску, одн. - у овом слуuају - српску
јеsиuку сложеницу, управо као и: BИHOIPAД, FOCИšIPAД, и т.д. Историuари кажу, да се HAPИIPAД
тако sвао од најдавнијиx времена... Vтолико више нас ужасавају непреuишћени појмови модерне
sападњаuке историје, по којој се у - како они пишу - Истамбулу, или Kонстантинопо¬у, у средњем веку
говорило - то је неuувено!- "српско-xрватским" јеsиком. Kолико ли се sаблуда у веsи са српским
народом убацило у свет! Kоме је у интересу, да ствара толику кон]уsију? Mеhутим,
uиталац се већ до сада могао уверити, да Aпендини - можда сасвим неxотице - пишући предговор
Cтулићеву Pеuнику, придаје управо Cрбима сасвим одреhен sнаuај. Hа као да је sадово¬ан сам собом,
он готово у неком тријум]у sак¬уuује -
"Hиркаси, потомци стариx Cармата и с њима једнојеsиuни".
A када су ти потомци Hиркаса - потомци Cармата - у Eгипту доuекали, да иx - после много времена
- потuине Tурци, они су, каже Aпендини: .
"... премда иsмешани, наставили да се служе илирским јеsиком... "
A да су Илири, uији јеsик је такоhе био илирски, у ствари, били Cрби Fалкана, то је много пута
подвукао и Bа]арик, особито у својој "Историји словенског јеsика и литературе са свим
дијалектима",
30
где он одмаx у поuетку каже, да су раsна словенска имена наводили само странци и то -
бесправно (mit Unrecht) као: Bенди, Fоеми и - sа Cрбе - Илири.
30. - P. J.SchaIIariž, Geschichte der slaœischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten, OIen,1826.,S.21.
Bто се тиuе идентиuности Cармата и Cрба, одмаx након управо коментарисаног текста,
Aпендини настав¬а (стр. VI, стубац 2.), да - с обsиром на распрострањеност илирског, није било
могуће, да се не раsвију раsлиuити дијалекти, да би sатим додао да Vossius
31
сматра, да је један од три
најстарија јеsика у Eвропи славо-илирски, налаsећи га, како у Cарматији, тако исто и у суседним
sем¬ама, па онда и много да¬е. Hри томе се Aпендини поsива на Cкалигера и Tорhа Kругера
(Scaligerus et Georgius Krugerus), подвлаuећи, да је о споменутом проблему особито лепо писао други
аутор, Kругер
32
"V расправи о Cрбима" свеска III.
146
31. - De vitiis serm. - "O искварености јеsика".
32. - In Disput™ de Sebis, —om III - U raspravi o Srbima, Svesža III
Hосле једне овако оuите примедбе, доведене у веsу с "илиро-словенским" јеsиком, иs које је
јасно, да је тај јеsик српски, премда то Aпендини не каже иsриuито, ми се питамо, да ли је Aпендини
тај пропуст правио неxотице, или смиш¬ено? Mеhутим, с друге стране, он не иsбегава да спомене
Hужиuке Cрбе - Cорабе, као, нпр., у uасу, када је xтео примером да покаже, како долаsи до јеsиuниx
раsлика, иsаsваниx раsлиuитошћу иsговора вокала: Tу онда Aпендини наводи најпре далматински
(uему ми додајемо и српски) облик "HAC", па по uренцелијевом сведоuанству сорабски, одн. лужиuко-
српски "HOC", а боемски - "HJEC", или "HEC". Hошто је после првог примера ("HAC") uисто српског
јеsика иsреhао још неколико, меhу којима "FOIOCHOBCTBO", "FOIOCHOBAH", итд., онда је прешао
на именицу "VM" (PA3-VM) и придев "VM-AH". Oно, што је Aпендини написао у веsи с овом реuју
било је sа нас велико иsненаhење, преко кога је немогуће прећи ћутке. И одмаx смо помислили: "Eво
још једног слуuаја, којим се - колико sнамо - лингвистика, особито sападна, никада није у овом смислу
sабавила! V ствари, нико Aпевдинијеве sак¬уuке није ни уsимао у обsир - бар колико је то нама
поsнато. Mеhутим, Aпендини у веsи с реuју "VM" пише нешто sаuућујуће и бескрајно sнаuајно, будући,
да само та реu (о uему ће бити говора у другом делу ове студије) иде правом линијом до Bеда, а с друге
стране улаsи као sнаuајна компонента у неке иsраsе савремениx цивилиsованиx народа. Eво, дакле, шта
Aпендини дословно пише (стр. ˜, стубац 1.):
"Hominum volunt Romani dictum ab humo. Ita quidem sed non
a voce, quae terram signiIicat, sed ab Illyriсо " UM", vel "UMAN "
IN I—ALIAM CUM SE˜CEN—IS ALLIIS VOCABULIS... A
VE—US—IS —HRACIBUS ADVEC—E. I—EM "BOG-, vel -BUH",
Deus, •ure a Ludœigio e VERBO "BI—I", "esse"... Itaque Illyriis,
ut Hebraeis, Deus illum signiIicat QUI ES—, •uxta ILLUD, quod
de se Deus ipse (Exod. 3.) loquatus est Moysi, SUM QUI SUM...
Oво је, несумњиво, један од најинтересантнијиx текстова наведениx у овој студији •ер је његово
sнаuење многоструко, па стога веома sнаuајно. Eво, како он гласи у преводу:
"XOMO" (uовек) Pим¬ани сматрају да је дошло од "XVMVC"
(sем¬а). Mеhутим, не од реuи, која оsнаuава sем¬у, већ од илирског
"VM", или "VMAH" (је постало), што је у Италију с беsбројним другим
реuима.... OДHETO OД CTAPИX TPAuAHA. Исто тако "FOI', или
"FVX" (лат. Деус) с правом (је сматрао) Hудвиг, да је од глагола "FИTИ"
(лат. ессе)... Tе тако Илирима и Xебрејцима Fог sнаuи онај који јесте,
управо оно, што сам о себи Fог каже Mојсију (Eгs. 3.), JECAM KOJИ
JECAM, или JECAM KOJИ CAM..."
Hије ово прилика, да се упуштамо у опсежну аналиsу латинског "HOMO", у другом падежу
"HOMONIS", где баш ово "H" говори у прилог Aпендинијевог тврhења... Aко је Aпендини као Tалијан,
"славо-илирски", или једноставније и краће - CPHCKИ, стекао овде иsложено уверење, поткреп¬ено
сведоuанствима можда данас sа нас потпуно иsгуб¬еним, шта би се онда догодило, када би исто то
sнање славо-илиро-српског јеsика стекли сви лингвисти sападног света, који је јеsиuку науку раsвио до
високог степена, но на жалост, још увек с праsнинама тамо, где је немогуће наћи решење беs ослањања
на јеsик Cловена! Bто се тиuе друге реuи FOI, или JA-x-BE, о томе једнога дана мора да се напише
студија, која још никада није била ни sамиш¬ена...
147
Hо пошто је ова глава посвећена Aпендинију да још једном подсетимо uитаоца, да је он - Tалијан -
тако недвосмислено устврдио у напред наведеном тексту, ДA CV CTAPИ TPAuAHИ OДHEHИ HA THE
ИTAHИJE FE3FPOJHE PEuИ. Eмил Fирну] пак у своме иsванредном "Eсеју о Bедама" такоhе је јасно
иsрекао, да су се И HATИHCKИ И IPuKИ PA3BИHИ И3 HEHA3IИJKOI JE3ИKA A Jан Kолар сасвим
просто и отворено тврди, да су и латински и новији талијански И3PACHИ HA CHOBEHCKOM
CTAFHV. Иs свега тога намеће се само један sак¬уuак:
Hрема томе: и траuки, и пелаsгијски, и илирски јеsик, исто су што и словенски, у овом конкретном
слуuају - српски, јер докле сеже наше истраживање и наше sнање, на овим великим јужним европским
полуострвима није било другиx Cловена осим Cрба, који се на истом том простору налаsе још и данас -
било претоп¬ени, или не...
Hе sнамо, на uему бисмо се, аналиsирајући Aпендинијева сведоuанства, више sадржали?! Jер - у
ствари - тек сада отпоuињу иsненаhења. Tако, након свега, што смо до сада само споменули у
најкраћим потеsима, следи Aпендинијев прикаs CPHCKE A3FVKE, где он конаuно став¬а придев
"далматски" и "српски" паралелно један уs други, тврдећи, да Далматинци и Cрби најправилније, у
пореhењу са осталим Cловенима - иsговарају гласове те аsбуке. Hо то је можда мање sаним¬иво од
онога, што он sатим каже, а то је, да иста ова аsбука поседује карактеристике, које се не налаsе у
другиx:
- Hонајпре, у њој свако слово има своје име™
- Cлова имају свој ред™
- A тај ред има свој смисао.
Hа овом месту само толико, будући, да о овоме питању говоримо у једном другом контексту.
Hо Aпендинијевој интерпретацији, те карактеристике проистиuу И3 BEHИKE CTAPИHE, исто као и
имена месеци,
''... QUI NON MINUS CER—E SPECIOSA SUN—", тј.: "...
''која сигурно нису ништа мање sамам¬ива... "
Hо Aпендинију, основа те лепоте је uињеница, што су она настала као одраs сеоског живота
(rusticae vitae), тако, да се већ по самом имену може одредити, на које годишње доба се односи, или
какви послови у ком месецу преовладавају.
Живећи у sем¬и која неиsмерно поштује своје традиције, меhу uранцуsима, којима њиxова sем¬а
испуњава срца ¬убав¬у и поносом и uија Aкадемија Hаука уважава uак и певаuе, који на подијуму
отпевају било какву xвалу ]ранцуском јеsику, можемо с горuином да констатујемо, да је Cрпска
Aкадемија Hаука уuинила огромну грешку тиме, што је одбацила те прастаре српске наsиве, потекле иs
дубина народног осећања sа свој јеsик, а приxватила - ва¬да с ци¬ем "европеиsације" - туhе наsиве
месеци. Hаводимо овде само један пример, наравно, полаsећи опет од Aпендинија. Eво шта он каже,
објашњавајући постанак имена појединиx месеци:
"September RUJAN a subrutilo, vel nigrescente uvarum colore.
Siquidem Dalmatae mediterranei nunquam epithetum "RUJNO" a
vino dis•ungunt".
Дакле:
"Cептембар "PVJAH" од румене, или црнкасте боје грожhа, јер
медитерански Далмати никада придев "PVJHO" не одвајају од вина",
Hоsнато је, да су најбо¬и европски поsнавоци оценили српску народну поеsију као
стваралаштво на највишем нивоу књижевне лепоте, етике и ]илоsо]ије. V тој поеsији - иsмеhу осталог
- српски витеsи, јунаци, господа, кра¬еви и војска - сви они наsдрав¬ају "пуним пеxарима рујног
вина", па се uин наsдрав¬ања још у давним временима претворио у ритуал, који се - uини нам се -
148
неиsмењен од онда до данас у потпуности саuувао. V српском народу, прожетом најдуб¬им смислом и
осећајем sа демократиuност, наsдрав¬а особито се¬ак, домаћин и господар породице, који, по
sапажањима Ami-a Bуе-а исто тако лепо, ако не и лепше говори од истоимениx жите¬а по градовима.
Bуе је uак приметио, да је Cрбија вероватно једина sем¬а, где се¬ак лепше говори од градског uовека...
Mи се питамо, да ли је Aпендини као uовек страног порекла то уопште sнао? V овом тренутку
дајемо иsраsа једној предпоставци, да је он као Tалијан имао прилике да рано uује sа Далмацију, али да
му је све оно, што је било да¬е од морске обале можда било непоsнато, јер је - још у његово доба, било
мање доступно од приобалниx насе¬а. Vs то, такоhе претпостав¬амо, да он није поседовао sнање
једног слависте Bа]арика, који је Далматинце убрајао у Cрбе и њиxов јеsик сматрао српским јеsиком,
што је у својим делима више пута поновио. Hо беs обsира на појединости, ми смо sаxвални
Aпендинију, што је он ипак у једном периоду, када се веома мало sнало о Cрбиј и, ту и тамо, а - иsгледа
нам - доста пута и неxотице - оставио ипак sнаuајна сведоuанства, која управо овде покушавамо да
одаберемо и прикажемо.
Hосле објашњења имена свиx месеци на стр. ˜I, стубац 2.), Aпендини отпоuиње паралелно
раsматрање српске и латинске граматике, uија је сродност ]рапантна. Mи ћемо овде иs тог оде¬ка да
истакнемо само таuку 1., где писац каже, да је недостатак uлана и у једном и у другом јеsику CИIVPAH
ДOKA3 CTAPИHE. Tри рода, три броја, поједини падежи, компаративи, суперлативи, sатим sаменице,
]реквентативни (уuестали) глаголи, иsвесни глаголски облици, који могу да се деклинују, елеганција
оба јеsика... Cве је то неиsрециво sаним¬иво и иsискује остварење једне студије, како би свет упоsнао -
не латински, који се иsуuава већ око два миленија, већ српски јеsик, о коме мало ко има и најосновније
појмове, што иsаsива много кон]уsије у односу на јеsик, историју и улогу Cрба у оном смислу, како је
то sналаuки тумаuио Илија M. Живанuевић. Kолико нам је поsнато, таква једна студија никада још није
остварена, јер ако се неко и осмелио да нешто напише, било је то увек у sависности од некога и неuега.
Aпендини није sаборавио ни на то, да су древни CAFИHИ, које про]есор Fудимир свим својим
ауторитетом покаsује као истородне са CPFИMA, уместо "Q" имали консонант "K", те је тако српско-
далматско "KИ"™ "KA"™ "KO"™ или "KOJИ", "KOJA", "KOJE", таuно "QUI, "QUAE", "QUOD", при uему
подвлаuимо, да је стари генитив латинске sаменице био "QUOJUS", српски "KOJEI", над uим би се
морали sамислити и највећи скептици. V сваком слуuају, о свим тим ]еноменима Aпендини - на основу
своје обимне документације - логиuно sак¬уuује, а ми ћемо то да испишемо великим словима, јер је и
његово откриће велико:
—HRACIA LINGUA AN—IQUISSIMA, PRIMIGENIA ET MA—RI˜
CENSEBI—UR. DUBI—ANDUM NON ES—, LINGUAM HANC
EAMDEM IPSA ESSE, QUA —HRACES, ILLYRII. SCI—AE, DACI,
GAE—HAE. SARMA—AE, CEL—O-SCY—HAEALIQVE AN—lQUI—A—IS
POPULI USI SUN—, QUO SEB. DOLCI... NON E˜ HIS—ORIA
SOLUM, SED E˜ IPSIUS LiNGVAE VOCABULIS E—
MONUMEN—IS IAM OS—ENDI—.
Revera, in —hracia proprie dicta, quae teste Plinio (IV, 11.),
Mela (II, 2.) aliisque, Ponto Euxinо, Istro, Egaeo Mari et Illyrico
deIiniebatur, olim linguam hanc usu Iuisse, indubie ostendunt
veterum —hracum vocabula, quae cum HODIERNIS ILLVRICIS
VOCIBUS COLLA—A, sine ullo etiam oportunioris eruditionis
apparatu, quoniam brevitate urgemur, in medium nunc proIeremus..."
uитаоцу ће одмаx бити јасно у uему је иsуsетан sнаuај текста, који одмаx преводимо:
"TPAuKИ JE3ИK JE HAJCTAPИJИ, HPBOFИTHИ И MATИuHИ
(јеsик) CMATPA CE HEMA CVMBE, TAJ JE3ИK JE ИCTИ OHAJ,
149
KOJИM CV CE CHVЖИHИ TPAuAHИ, ИHИPИ, CKИTИ, ДAuAHИ,
IETИ, CAPMATИ, KEHTO-CKИTИ И ДPVIИ HAPOДИ AHTИuKOI
ДOFA BTO JE CEFACTИAHO ДOHuИ - HE CAMO HA OCHOBV
ИCTOPИJE, HO И HA OCHOBV PEuИ И CBEДOuAHCTABA HA
TИM JE3ИHИMA BET ДOKA3AO.
"Vистину, тај јеsик је био у употреби некада у TPAKИJИ V HPABOM
3HAuEBV, KOJA CE, HO CBEДOuAHCTBV HHИHИJEBOM (IV, 11.),
MEHИHOM (II:, 1) И ДPVIИX, IPAHИuИHA HPHИM MOPEM,
ДVHABOM, EIEJCKИM MOPEM И ИHИPИJOM, (што) несумњиво
покаsују иsраsи стариx TPAuAHA које - упореhене с данашњим илирским
реuима - непосредно и одмаx наводимо, беs икаквог апарата одговарајуће
уuености, будући, да настојимо, да будемо кратки:"
Hастав¬ајући своја иsлагања, Aпендини иsлаже своје уверење, да са да¬им докаsима мора да
отпоuне, полаsећи од светиx ствари. Tу расправу овде не треба ни отпоuињати, јер она sаслужује целу
нову студију. Jер - како да се само с неколико реuи каже све о Tраuанину Oр]еју?! Jер - о њему је
створено толико sаблуда! Kако да само с неколико реuи уверимо uитаоце, који не поsнају српски јеsик,
да је Aпендини пренео будућим поко¬ењима један од главниx Oр]ејевиx светиx уsвика, који има
потпун српски облик?! Mеhутим, Aпендини је то своје откриће веома лепо и увер¬иво раsложио и
објаснио. Aли - да би се сва иsоблиuења, па и то - сxватила, неопxодно је - не само површно,
већ дубоко поsнавање српског јеsика, а колико иx има меhу науuницима света, који сматрају, да би
уuење тог јеsика било потребно? Oни, који су дигли свој глас у прилог студирања српског на истом
нивоу као латинског и грuког, остали су несxваћени и неприxваћени попут вапијућиx у пустињи. A шта
је било са свима онима, који су желели да се рашuисте погрешни појмови о Tраuанима, Cарматима,
Hо¬ацима, Iетима, Даuанима, итд. и о њиxовом пореклу?! Hраво је uудо, да је после толико уништениx
и ишuеsлиx дела, Aпендинијева расправа стигла до нас вероватно нетакнута, одн. неоштећена!
Pасправ¬ајући, нпр., о светим стварима, Aпендини напомиње, ДA CV CAPMATИ TPAuKИ
HACEšEHИHИ,
33
и да су Hо¬аци, потомци Cармата (Sarmatarum Soboles).
34
V истом овом оде¬ку
Aпендини тврди, да су Hо¬аци свог првобитног бога наsивали "JECE"... Hад овим тврhењем морамо
дубоко да се sамислимо! Jер - Aпендини објашњава:
"JESSE, vel JES —AM DEUM, QUAM ES— SIGNIFICE—".
"JECE, или JEC- толико је бог, колико ES— то оsнаuава".
33. - Alex. Guegninus in descript, Sarmat.
34. - Duglossus, in Hist. Polon., Lib. I.
Mи смо се ове мисли већ напред дотакли. 3аuуhујуће је, да је иsјава јеврејског Jаxве индентиuна
са оним, што нам Aпендини иsноси као траuко-словенску традицију... Oвај предмет би морао да се
подвргне испитивању, које би се вршило највећом оsби¬ношћу, с обsиром на његову деликатност... Hо
наше иsненаhење се тиме не приводи крају, будући, да после њега следи још једно. Aпендини, наиме, у
наставку пише:
"...JESSE... еx quo Ionte HESUS Gallorum Deus Iortasse derivavit"
"Jece... иs ког иsвора, можда, потиuе галски бог XECVC".
Mодерни прируuници, као нпр. велики "Hарус" не доносе о том богу никакво обавештење.
Mеhутим, Dictionnaire Universel d'Histoire et de Geographie (Vниверsални реuник историје и геогра]ије),
иs 1872. г. доноси, s.v., ово обавештење:
150
''Xесус. Fог Iала. Hредводио је борбе и био је на uелу певаuа. Hоuасти
су му се укаsивале проливањем ¬удске крви. Hредстав¬али су га
наоружаног секиром. Cавремени науuници гледају на њега као на
освајаuа, који је дошао са истока и приписују му увоhење друидиsма у Iалији".
Oвде смо опет додирнули једну нову тему - тему о друидима. Иsгледа, да наsив "ДPVИД"
најбо¬е може да се објасни помоћу српског јеsика, с највећом логиком и једноставношћу. Hо овом
приликом нећемо ни да покушамо, да још у тај проблем улаsимо, поsивајући се на Живанuевића, који је
написао један кратак, али sнаuајан есеј о Kелтима, при uему је усвојио принцип тумаuења некиx
келтскиx појмова, ослањајући се на јеsик Cловена. Tу Живанuевићеву расправу ћемо прикаsати у
другој књиsи ове студије, а овде ћемо поново да се вратимо на Aпендинија.
Aпендини се, наиме, не sадржава само на божанству JECE. Oн говори и о uувеној богињи
CEMEHИ, која - сматра се, припада грuкој митологији, премда је траuког порекла, као што је - уосталом
и цела грuка митологија - па и она иs Илијаде, уsета иs траuке митолошке риsнице. Aпендини доводи
богињу Cемелу у веsу са наsивом "3EMšA"... па sак¬уuује:
"... etymon ita illyricum est, ut in nulla alia lingua possit inveniri".
"Eтимологија је "илирска"- тако, да ни у једном другом јеsику не може да се наhе", јер - као што
рекосмо - CEMEHA долаsи од 3EMšA... Oн sатим реhа и друга божанства, но све је то предмет
посебниx новиx студија...
Hа стр. ˜V, стубац 1., Aпендини настав¬а с примерима траuког јеsика, па наводи, ослањајући се на
Jулија Hолукса
35
"RIŸA" —hracum,
тј. "PИ3A" Tраuана...
35.- Julius Polux, in Onomast., Lib. VII., 13.
Имамо ли потребе, да уs овј пример дамо ма какав коментар? Jедино што бисмо могли да уuинимо
на овом месту, то је, да наведемо, шта Bук каже у свом српском Pјеuнику с.в.:
"PИ3A", das Kleid, vestis, v. xа¬ина.
A Aпендини таuно пише sа траuку PИ3V ово:
"A Julio Poluce de vestium speciebus loquente memoratur RIŸA —HRACUM..."
Cрпска народна поеsија - богата дуxовним благом сваке врсте, украшена је - уs мноштво другиx
арxаиuниx иsраsа и овом дивном реuју, која носи пеuат најдавнијиx времена, јер се - не само није кроs
дуго време иsгубила, већ се није ни иsменила. O томе - колико sнамо, велики јеsиuки стуuњаци нису
рекли своју реu... A можда није тако лако говорити о неuему, што доприноси свеuаности, уsвишености,
па uак и некаквој нејасно дожив¬аваној светости, освештаној беsбројним вековима кроs живу реu, кроs
песму и кроs осећања лепоте... Jер древна траuко-српска PИ3A живи још увек меhу нама као древни
витеs, који је иsдржао многе окршаје, оставши недотакнута иsменама и новинама...
Hошто је Aпендини у наставку рашuланио једну од Iрка де]ормисану реu, uији први део саuињава
"коло" (у смислу "играње"), он онда прелаsи на муsиuке инструменте. Hрикаsавши најпре три
раsлиuита имена стариx илирскиx муsиuкиx инструмената, он онда прелаsи на uетврти.
Mи sнамо, да су са српским именом нераsдвојно повеsане три ствари: "OHAHAK", "IVB" и
"IVCHE"". Kолико су гусле скопuане уs српско име, поsнато је свакоме, ко има бар основне појмове о
српском народу. IVCHE су део Cрбиновог бића, оне су пратиле раhање, умирање, послове, бојеве,
151
јунаке... Vs њиx се пева о витештву, о борбама, о патњама, о надама, о вери, о правди, о добру, о сунцу,
о небу... Cрпска народна поеsија неsамислива је беs гусала и некада је свако српско дете од малиx ногу
уuило шта су гусле, расло је с њима, уs њиx и уuило је да иx воли као нераsдвојни део сваког српског
дома. Iусле су одиграле битну улогу у uувању српскиx традиција и српског, дуxа, српскиx националниx
осећања, оне су пратиле српски народ упоредо с његовом јединственом ]илоsо]ијом на тешким
путевима ка слободи. Mеhутим, говорећи о гуслама, Aпендини још једном пропушта да наведе српско
име, што сматрамо и недопустивим и неопростивим. Hа ипак, оно што он каже, драгоцено је и све се
односи управо на Cрбе и на српски јеsик.
Hаиме, Aпендини је нашао искварени облик "MAIVДEC", sа који каже, да долаsи од
"3AIVДИTИ", с тим, што су Iрци "3" иsменили у "M". Oблику "3AIVДИTИ", он потом додаје
"IVДИTИ", "IVCHATИ" и "3AIVCHATИ", а цео овај одломак sавршава на следећи наuин:
"'Caeterum, monochordum GUSLE appelatur a Slavis, estque
idem adhuc primigenium illud veterum —hracum instrumentum
inter omnae illyriсае Linguae populos et hodie usitadssimum".
Eво, како на српском јеsику гласи ово драгоцено Aпендинијево сведоuанство:
"Vосталом, једножиuане IVCHE наsивају се (тако) од Cловена и
до данас је то првобитни инструмент стариx Tраuана, који се
највише употреб¬ава код народа илирског јеsика".
V горњем наводу можемо да уоuимо неколко важниx појединости:
Hонајпре - оuигледно је, да је српско име sамењено CHOBEHCKИM. Исто тако и наsив TPAuAHИ
и придев ИHИPCKИ - обе реuи се такоhе односе на Cрбе.
Друго IVCHE CV HPBOFИTHИ ИHCTPVMEHT CTAPИX TPAuAHA на основу uега се намеће
sак¬уuак да су иx ти стари Tраuани пренели својим потомцима, који иx још увек поштују. Иs тог
сасвим логиuно проиsлаsи, да су ДPEBHИ TPAuAHИ CPFИ.
И треће: гусле се, иsлаже Aпендини, највише употреб¬авају код народа ИHИPCKOI JE3ИKA иs
тог следи неиsбежан sак¬уuак, да тај ИHИPCKИ JE3ИK може да буде само јеsик Cрба.
Hа да¬е: ако су се sадржале као првобитни траuки инструмент, а sнајући њиxову намену, онда
морамо да иsведемо sак¬уuак, да се sадржала и песма, коју су IVCHE пратиле. A и Aпендини каже:
"... uno eodemque tempore sonum cum cantu con•ungere... ''
"... уједно исто време sдружује sвук са певањем... "
A то је традиција, која живи још од давниx временскиx дубина, у којима је траuки род растао и
спремао се sа каснију своју улогу на дуxовном плану. Hоштујући ту традицију, он јој је помогао да
живи, гајећи у себи исте осећаје sа исте sаједниuке светиње, sа sаједниuке претке и уs исту потребу, да
кроs песму уs гусле иsражава своје најлепше, најдуб¬е и најснажније мисли, које су одувек биле
нераsдвојно повеsане с бићем српске нације. Kао верни синови својиx отаца и праотаца, кроs своје
потомке наставили су да настањују исте крајеве, исте равни и исте планине. Jедну од тиx траuкиx
планина Aпендини посебно спомиње, будући, да су "стари сматрали, да се у њој родио Mарс бог рата".
Tа славна планина, то су Pодопи. И ево, шта нам у веsи с том планином, око које су се виле најстарије
легенде, каже Aпендини:
"... Martem in —hracio monte Rhodope ortum habuisse veteres
existimarunt. Hinc ad rem Claudinaus (De 4. Consulat Honor.)
36
:
"Flumina laverunt puerum Rhodopeia Martem..." Id vero ex
voce Rhodope Indicatur. Nam RODOBOJ (P in B, OJ in E) Illyricis
152
est OR—US BELLI, a ROD (ortus), et a BOJ (bellumž), immisso
ad euphoniam... Atque haec omnia vel inaxime conIirmatur, quod
Rhodopes incolae bellicosissimi..."
"... стари су сматрали, да се Mарс родио у траuкој планини, Pодопима.
V прилог томе Kлауди•ан (је рекао): "Деuака Mарса су окупали у родопској
реци... "Hа то укаsује реu Pодопе. Hаиме, POДOFOJ (H у F, OJ у E) је
Илирима POД ¹ FOJ, но (каже се) Pодопе sбог еу]оније (благогласја).
A све ово највише је потврhено тиме, што су родопски жите¬и најратоборнији... "
36. - Claudius Claudianus, латински песник, роhен око 365. г. у Aлексаnдрији, у Eгипту. Иsмehу
осталога, написао је и дело "Xоноријев конsулат", на које је Aпендини овде мислио.
Aко бисмо улаsили у сваку појединост Aпендинијеве расправе, било би премало и више стотина
страна! Jер на свакој страни његове расправе - предговора он додирује по неку тему, која - колико sнамо
- није никада била ва¬ано обраhена. Tако - иsмеhу осталог, спомињући Xеродота, он каже, да је "отац
историје", дакле у V веку пре Xриста, оставио наsив "SANGARIS", што би одговарало "XAHHAPV" иs
српске народне поеsије. Bук оsнаuава "XAHHAP" као турциsам, но то по свој прилици не може да буде
таuно, с обsиром, да је та реu (беs обsира на грuку де]ормацију) живела на балкану преко миленија и
по пре појаве Tурака... Исто би то вредело и sа именицу "XAPAu", будући, да глагол "XAPATИ"
налаsимо и у баскијском јеsику, на другом крају Eвропе, одн. на обали Aтлантика, код Fаска... Cве су то
теме sа обраду, ако једнога дана желимо да установимо бар оне истине, sа које још имамо елемената...
Hо Aпендини иде још да¬е, те тврди и докаsује, да су грuка "CAFšA" (‘ˆ†ˆ€ˆ•ˆ) и римски
"GLADIUS" такоhе "илирског", одн. "траuког" порекла, а ми бисмо - после свиx Aпендинијевиx
тврhења - једноставно и "илирски"и "траuки" sаменили са CPHCKИ, будући, да нам и сам Aпендини sа
то даје дово¬но повода. Jер, ако је велики европски ауторитет sа старогрuку ]илологију, Hјер Bантрен
(Pierre Chantraine)
37
уs грuко " ‘ˆ†ˆ€ˆ•ˆ " уместо етимологије ставио sнак питања, онда је то сигурно
sнак, да има још веома много тога, што није ураhено...
37. - Vsгред буди реuено, директор Tеsе писца овиx редака, одбрањене у Hариsу, на Cорбони.
Hро]есор uернан Pобер (Fernand Robert), xелениста на Cорбони, рекао је sа време једног од својиx
предавања, да је етимологија Hелаsга нерешива. Mеhутим, она је sа Aпендинија врло једноставна и
јасна као дан. 3а Aпендинија, Tалијана по роhењу, који је - према томе - с лакоћом науuио латински, а
sатим и српски, беs обsира на то, што га он sове траuки, илирски, или словенски, а уs то sнао је
беспрекорно и грuки као и највећи број уuениx ¬уди његовог времена - sа њега није било "мистерија",
"опскурности", па иsгледа ни нерешивости у етимолошком смислу... И интересујући си се sа много
што-шта, он - упркос 180 година, које нас раsдвајају, иsаsива же¬у и код нас, да га следимо у стопу,
утолико пре што све што је писао, радио је на основу докумената. Tако он на стр. ˜VII, стубац 1. свог
студиоsног предговора пише, како су се Pим¬ани дивили једној ствари код Tраuана:
"... сum sciamus еx Possidoni (Strab. VII) quosdam etiam Iuisse
—hraces, qui sine mulieribus vivebant patrio vocabulo ctistae -
••€••ˆ€ - vocitati..."
Eво, шта је иsаsивало див¬ење Pим¬ана:
"... sнамо иs Hосидонија (живео од 133.-49.), да је такоhе било Tраuана,
који су живели беs жена, реuју оuинског јеsика наsивани uИCTИ... "
153
Oве uИCTE и - у неку руку - свете ¬уде спомињу и Xеродот и Cтрабон, подвлаuећи, да су они sбог
свог uистог живота, xранећи се медом и би¬ном xраном, уживали у народу велико поштовање.... V
ствари, била је то нека врста антиuког монаштва, које је касније, када је у xришћанству прерасло у
xришћанско монаштво, имало sа собом већ дуга искуства...
И могли бисмо тако да наставимо још веома дуго, јер Aпендини се дотакао мноштва проблема, на
које - није нам поsнато, да се неко вратио са сврxом употпуњавања нашег sнања. 3ато би било
неиsмерно важно, да се - ослањајући се на његову документацију - напише једно ново дело, које би,
иsгледа нам, било дово¬но снажно, да само по себи послужи као одбрана Mилојевићеве Cрпске
Aутоxтонистиuке Bколе...
Hас је Aпендинијево иsлагање довело до једног новог предмета, којим ни једног тренутка нисмо
мислили да се бавимо, нити смо сматрали, да би то било потребно. A тај нови предмет, то је проблем
писма - слова - ал]абета. 3аxва¬ујући Aпендинију, раsгледали смо још нека сведоuанства и дошли до
невероватног открића:
OHO, BTO CE HPEДAJE HO BKOHAMA И VHИBEP3ИTETИMA O HOCTAHKV И PA3BИTKV
HИCMA - И3IHEДA - HE OДIOBAPA ИCTИHИ, KOJA - уосталом - JOB HИJE HИ VCTAHOBšEHA
И FAHИHИ CMO CE HA HPBA CBEДOuAHCTBA CBOM HABOM ЖVДBOM 3A ИCTИHOM,
HAИBABBИ HA uVДECHE CTBAPИ и HИTAJVTИ CE: "Да ли је могуће, да. свет тако дуго живи у
раsним sаблудама, па и у великој sаблуди о писму, uији пут није био онакав, како су нам га
представили!?"
Tако, од uаса, када смо открили прву реuеницу, која иsноси непоsнату истину о писму - до данас,
ми смо већ сабрали целу једну књигу докумената и сведоuанстава, како стариx антиuкиx писаца, тако и
некиx модерниx истраживалаца, који се служе најсавршенијим теxниuким средствима при раскопавању
sем¬е, или при ваhењу давно потоп¬ениx предмета, који uувају под талогом још нераsјашњене тајне...
Hо Aпендини је, као и већина стариx писаца иs прошлиx векова, иsгледа, располагао sа нас данас
несталим документима... Vsмимо овде само једну његову реuеницу, да би uиталац сxватио до каквиx се
временскиx да¬ина наш писац винуо:
''Quarto: auctorem alphabeti glagolitici —HRACIO, seu FRIGIO genere ext itisse..."
"Tворац глаго¬ске аsбуке појавио се у TPAuKOM, или uPИIИJCKOM народу... "
Tо sнаuи, налаsимо се пред једним огромним и одговорним послом кориговања иsвесниx sаблуда...
Jедан велики део тог дела студије је већ sавршен и, како нам sа сада иsгледа, ми ћемо га објавити као
последњу свеску овог нашег рада, који ће - по садашњим предвиhањима имати укупно uетири свеске...
Oтпоuињући да напуштамо Aпендинија, подвлаuимо, да овај његов предговор - студија Cулићевом
Pеuнику треба да се проуuи посебно, како би се потпуно исцрпла и обрадила сва његова сведоuанства.
A она сва иду у прилог Mилојевићевој Cрпској Aутоxтонистиuкој Bколи... И основној идеји
Илије Живанuевића о Cловенству као о иsвору тsв. индоевропскиx јеsика. O веди и Bеданти као о
творевини Cловена, који су аријаниsовали тsв. индоевропску групу. A ево сада, sаxва¬ујући Tалијану
Aпендинију, дошли смо до проблема писма, који ће нам помоћи, да мисаоно кораuамо кроs време све
до оног степена, на коме ће се појавити живи иsвор слова, који је иsбио у неsнано време иs неког
словенског генија... Jер само тако могу да се протумаuе наsиви појединиx слова, који сви скупа стварају
као неку космиuку xармонију, која се уклапа у склад истиx с]ера давне прошлости, када је прва мисао -
sаједно с првим словом - била посвећена Fогу. Друга мисао односила се на највећи дар, који uовека
уsдиже иsнад другиx живиx бића, а то је - PEu. A реu је ДOFPO и потиuући од Fога, она мора да се
поштује. PEu је и радост, јер олакшава однос uовека према uовеку. Друго ¬удско ДOFPO јесте
3EMšA, од uијиx HHOДOBA uOBEK треба да живи. Hо uовек није на 3EMšИ само sато, да живи
]иsиuки, као животиња, - већ у првом реду - sато, да uOBEuAHCKИ MИCHИ, а uовеuански мислити и
ДOFPO говорити, то доноси унутрашњи мир - CHOKOJCTBO, A uOBEK uOBEuAH, CHOKOJAH и
OHHEMEBEH HEHOM PEuJV, коју прати V3BИBEH OCETAJ припадности једној дуxовној
sаједници, такав uовек држи до своје реuи, која мора да буде uврста. Иsнад свега тога стоји - у неку
154
руку као круна - оно, што је ]ормулисано с прве три реuи:A3 FOI BИД, који све видим, uујем и
осећам, па -према томе - 3HAM...
BИД представ¬а врxовно саsнање о Cвемиру, у коме је 3ем¬а и дотле, док uовек буде поштовао
својом MИBšV и CBOJOM PEuJV 3AKOH, све ће бити ДOFPO. Mеhутим, уsмакне ли пред силама
мрака, не поштујући више ни FOIA, ни PEu, ни MИCAO, ни 3EMšV -MAJKV XPAHИTEšKV,
uовеuанство ће се дуxовно стрмоглавити...
KPO3 HPACTAPV A3FVKV, дакле, И3PAЖEHA JE OCHOBHA uИHO3OuИJA CHOBEHCKOI
uOBEKA... која га је уuила ДA ЖИBИ И ДA HVCTИ ДPVIE ДA ЖИBE...
Mи ћемо, дакле, на све то да се вратимо у књиsи "O HИCMV" а сада ћемо да sак¬уuимо ово
поглав¬е о Aпендинију, који се - уs све остале теме - дотакао и теме о Aлександру Bеликом. Cве што у
овом тренутку имамо раsлога да подвуuемо, то је, да се Aпендини поsива на песника Iундулића, који се
сматра једним од највећиx песника дуброваuке књижевности, а уs то је био и драмски писац, ]илоsо] и
историuар. Cједињујући у себи све те квалитете, Iундулић је представ¬ао ауторитет и Aпендини се на
њега поsива с много оsби¬ности, па пише:
"Certum igitur est, antiquissimis temporibus hodiernam
linguam slavo-illyricae in veteri —hracia viguisse, ut Osmanidis
auctor, veterum traditionibus Iavens, ita eleganter cecinit"
"...Tјем у њиx се још sаuиња,
Bто се у пјесан слави од давна,
Oд Hександра Cрб¬анина,
Bрx свијеx цара, цара славна"
Eво шта каже Aпендини на латинском, пре Iундулићевиx стиxова:
"Дaкле, сигурно је, данашњи CHOBEHCKO-ИHИPCKИ јеsик FИO JE
HA CHA3И V HAJДABHИJИM BPEMEHИMA V CTAPOJ TPAKИJИ,
тако да аутор "Oсмана", ослања•ући се HA CTAPE TPAДИHИJE,
овако је красно певаo.. "
Cтиxови, будући на српском јеsику, немамо потребе да иx понав¬амо, већ ћемо само да нагласимо
оно, што је нагласио сам Aпендини, преводећи песникове стиxове на латински:
"Idcirco in hac lingua adhuc canitur quidquid antquitus de
Alexandro Serblo (Macedonico) imperatum omnium imperatore
gloriosissimo patriis canticis traditum Iuit... "
"Cтога се на том јеsику све до сада пева (о свему), што је старо доба
оставило као предање у песмама отаuбине о Aлександру Cрбину
(македонском), о цару од свиx царева најславнијем... "
Vuење о uилиповом сину Aлександру још увек није уоблиuено према историјској истини...
Hо, ако би се сви добронамерни науuници подуxватили посла, истина би могла да се постави на своје
место и конаuно би се сабрала граhа о оној првобитној великој европској Tракији, о којој су писали
логогра]и, Xеродотови предxодници, наsивајући Tракијом uитаву Eвропу северно од Iрuке... Cамо тако
може да се сxвати - иsмеhу осталог - и Xеродотово сведоuанство, по коме су Tраuани најмногобројнији
после Xиндуса...Vствари, нема сумње, били су то, како бисмо ми данас каsали - антиuки Cловени, uији
број је од те давне прошлости па све до данас остао огроман. A у предxодном тексту Aпендини конаuно
јасно даје до sнања, да су ти Tраuани с њиxовим јеsиком, традицијама, поеsијом, првобитним
155
инструментом, итд., итд. - CPFИ и то уверење је код њега тако сигурно, да он не осећа уопште потребу,
да о њему на било који наuин коментарише. Kао Tалијан, Aпендини није имао никаквог посебног
интереса да пише нетаuности у прилог некадашњиx TPAuAHA™ PABAHA™ или CPFA, па он на страни
XXXIII, стубац 1.-2. као да прави реsиме целе своје студије, да би кроs њега још једном истакао докаsе,
цитате и сведоuанства. Eво тог мноштва uињеница:
"Verum non modo ad Istrum stetit —hracia vetus, sed ultra trans
Ilumen illud per colonias quam longissime processit. Missis enim
recentibus scriptoribus Cluverio (lib.I., Germ. Antiqu., c.4.),
Bocharto (In Phaleghx,lib. 3.,c.l.).,et Curtlero (In origin. mundi,
lib I., c. 18.) qui •am id ostenderunt, utraque Mysia, Dacia et Getia
ab antiquis geographis niagnae —hraciae accensebantur... Ita Dio
(lib.51.) ostendit: "Qui ultra Danubium degunt Daci vocantur, sive
Getae ii sint, sive —hraci orti ab illis qui Rhodopem quondam
incoluerint. Sed clarius Stephanus (v.Dal.)...
Porro, Scytharum, Sarmatarumque gens una et eadem ab origine
сum —hracibus: Macedonibus, Illyriis, Mysis, Dacis et Getis plane
habenda est. Ita ad rem Plinius (lib. IV., c. 12.)... Sed dicet
quispiam Plinius (l.VI.,7.) Sarmatas et Herodotus (l.V.) Syginas
transistranas quoque incolentes Medorum sobolem esse narrant.
Atqui Medi illi non Asiatici, sed Europaei... ... Et sane Medorum
gentis in —hracia Aborigenis meminere quamplurimi, inter quos
Livius qui illos et Medos et Maduatenos, seu Madytenos perspicuo
a Madai nuncupat (1.38.,et26.,c.25.)™ Polybius (Exceipt., 1.10.,
c.35.) qui, ut Livius, conterminos Macedoniae statuit™ Ptolemaeus,
qui Medorum regionem in —hracia cis Istrum Medicam appellat
(1.3., c.11.). Itaque Medo-Sarmatae et Medo-Syginae ipsi etiam
veri —hraces erant, et Asiatica Media a —hraco-Medorum coloniis
illuc usque provectis, utex Herodoto (l.I.) con•ici posse videtur...
Sed Aristoteli quoque, ne dum geographis, historicisque omnibus,
innotuit, illas gentes omnes, sive Cisistranae, sive —ransistranae
essent, eiusdem Iuisse generis, et Scythas, Medosque in —hracia
extitisse. Ait enim (De mirand. Audit.c.110.): "Scytharum,
Medonunque regio est —hracia nomine..." Jam ducimus ex
testimoniis, qua e de harom gentiuni linguae similitudine apud veteres
inveniuntur, nunc pressius conIirmare. "
Hредxодни цитат је уистину реsиме снажне Aпендинијеве
"Cтварно, пише он, не само да је стара Tракија била до Дунава,
него се настав¬ала с оне стране реке насеобинама до највеће уда¬ености.
Hаиме, новији писци, Kлуверије (књ. 1, Aнтиuка Iерманија,гл 4.), Fоxарт
(uалег, књ. 3., гл 1.) и Kуртлер (O пореклу света, књ I, гл 18.), већ су
покаsали, да су и једна и друга Mиsија, Дакија и sем¬а Iета, по антиuким
геогра]има, припадале Bеликој Tракији... Tако је Дио (књ. 51.) покаsао:
OHИ KOJИ ЖИBE C OHE CTPAHE ДVHABA 3OBV CE ДAuAHИ,
ИHИ CV IETИ ИHИ TPAuAHИ, HOPEKHOM CV OД OHИX, KOJИ CV
HEKAДA HACTABИBAHИ POДOHE Hо јаснији је о томе Cте]ан
(в. Далмација)...
Да¬е.- POД CAPMATA И CKИTA ИCTOI JE HOPEKHA C TPAuAHИMA
156
- MAKEДOHHИMA, ИHИPИMA, MИЖAHИMA, ДAuAHИMA, IETИMA
BTO JE CИIVPHO. C тим у веsи Hлиније (књ. IV, гл. 12.)... Hо кажу Hлиније
и Xеродот (књ. V) - CAPMATИ И CИIИHИ C OHE CTPAHE ДVHABA HOTOMHИ
CV METAHA AHИ OHИ METAHИ HИCV A3ИJATИ, BET EBPOHšAHИ...
И CTBAPHO, HHEME METAHA V TPAKИJИ JE HPBOCEДEHAuKO, на то
подсећају више њиx, меhу којима Hивије, који иx наsвива MEДИ, MAДVATEHИ,
или MAДИTEHИ, оuевидно - од MEД(к¬. 38., 26., гл 25.)™ Hолибије (иsвод 1.-10.,
гл 35.) који као и Hивије сведоuи.да су CVCEДИ MAKEДOHИJE.
Hтолемеј који област METAHA C OHE CTPAHE ДVHABA 3OBE TPAKИJA
(књ. 3, гл. 11) TAKO CV MEДO-CAPMATИ и MEДO-CИIИHИ FИHИ TAKOTE
TPAuAHИ, A A3ИJCKA MEДИJA HACTAHA JE OД TPAuKO-MEДCKИX
KOHOHИJA KOJE CV ДO TAMO CTИIHE, како иs Xеродота може да се sак¬уuи
(књ. I)... Hо и APИCTOTEHO, не дакле само CBИ ИCTOPИuAPИ И IEOIPAuИ,
sабележио је ДA CV CBA OHA HHEMEHA FИHO C OBE, FИHO C OHE CTPAHE
ДVHABA FИHA ИCTOI HOPEKHA И ДA CV CKИTИ И METAHИ HACTAHИ V
TPAKИJИ. Kаже наиме (De mirand. Audit., c. 110):
"OFHACT CKИTA И METAHA ИMEHOM JE TPAKИJA.. "
ИCTPAЖИBABA O JE3ИKV HOKA3VJV, ДA JE OBO VuEBE 3ACHOBAHO HA JEДHOJ
ИCTИHИ, KOJV JE - на жалост - HPИXBATEHA IEPMAHCKA TEHДEHHИO3HA HAVKA FAHИHA
HOД HOIE.
Eто, тако нам је Aпендини помогао, да у потпуности сxватимо Hестора Kијевског, Hаоника
Xалкокондила, Kедрина, Cипријана Pобера и - посебно - да сxватимо sнаuај открића Hепенског Bира
као врло старог преисторијског насе¬а... Истина, Драгослав Cрејовић је нашао sа сxодно да се брани,
премда - га нико није нападао. Hа крају, ¬уди могу да се бране од привиhења, која само себи стварају,
али немају право да спреuавају друге истраживаоце, да повеsују реsултате његовиx налаsа с оним, што
су сами на било какав наuин пронашли.
Hо Cрејовић, уместо да се томе радује и да пружи пријате¬ску руку сваком ко се бори sа истину,
он иронијом покушава да обеsвреди рад другиx особа, којима судбина није била тако склона као њему.
Bегова иsјава, да никада није тврдио, да су у Hепенском Bиру живели Cрби, лиuи на опортуниsам,
неприxват¬ив, када се ради о једном великом науuнику...
Hо ми бисмо имали једно питање, на које би про]есор Cрејовић требало да одговори:
Да ли се он бавио проуuавањем првобитниx Cловена? Да. ли sна, шта су о њима каsали напред
наведени писци? Jе ли му поsната теsа Cипријана Pобера о Hодунавском Fаsену и о његовој
повеsаности са Cловенима од најдавнијиx времена? Да ли је простудирао Hаоника Xалкокондила, или
Mојсија Xоренског? Да ли је про]есору Cрејовићу поsнато, како се одвијало раsилажење подунавскиx
жите¬а кроs Eвропу? Да ли је простудирао uајкановића? Да ли је налаsио додирне таuке иsмеhу некиx
српскиx обиuаја и иsвесниx појединости, које је открио у Hепенском Bиру?
Kада про]есор Cрејовић све ово добро проуuи, он uак ни онда нема право да се служи
иронијом, јер иронија не би смела да постоји у саобраћају uовека с uовеком. Иронија је, рекли бисмо,
сатанска творевина и њој нема места тамо, где би морала да влада племенитост дуxа.
* * *
3аxва¬ујући Aпендинију, који нам је проширио видике и допринео нашем осећању веће
сигурности при истраживању прошлости српске нације, ми ћемо конаuно да напустимо његову - како
конциsну, тако готово и свеобуxватну студију. Aпендини је иsложеном граhом у њој sацртао на свој
наuин ци¬, до кога бисмо и ми желели да стигнемо до краја овога дела, а то је, да у будућности,
решавајући лингвистиuко-историјско-арxеолошке проблеме, наука беsусловно уsме у обsир и Cловене,
беs којиx је немогуће иsвести правилне sак¬уuке и доћи до истине.
157
75HN;I :KI7H:NJ:5K;9 MH0270H;9
a
75HN;I :KI7H:NJ:5K;9 0JJ:70H;9
b
75HN;I :KI7H:NJ:5K;9 30J:K0H;9
c
1. - 3а мање упућене uитаоце прециsирамо, да се Corpus Inscriptionum Graesarum цитира скраћено CIG.
2. - Corpus Inscriptionum Atticarum - CIA.
3. - Corpus Inscriptionum Latinarum - CIL.
3бирке грuиx и римскиx натписа тако су огромне, да понајпре треба много времена, да се све
исцрпно прегледају и проуuе: с обsиром на место, где је натпис наhен (споменик, полом¬ена посуда,
камена плоuа, и тд.), на време када је настао и на предмет, или особу, на коју се односи.
Hајстарији натписи које нам је било могуће да прегледамо, иду до 446. г. пре Xриста. Tај се
датум односи на sапис иs атиuке sбирке (CIA) под бројем: 1,233,29, којим је обележено име
CEPFИHИEC, наравно - на грuком:
„EP”YAŽH„
Hо пре него што отпоuнемо да реhамо остала имена од основе CPF-, која потиuу иs антиuког
времена, да упоsоримо најпре uитаоце на оно, на што нас упоsоравају и споменуте sбирке.
"3бог поsнате грuке нестабилности у писању",
(да се послужимо иsраsом Walter-a Wüst-a), CPF- је написано као CEPF, CEPV, а CEPFEИH као CEPVH,
или - на грuком:
„c•…- vide „c•Œ‹]
„c•…c€†- vide „c•Œ‹€†]
Иs претxодног је јасно, да је грuкој (не)могућности иsговарања - у овом слуuају - сметао скуп
-PF-, па су -F- sамењивали ди]тонгом (двогласом) -Œ‹; који се uитао као -V-. Pим¬ани су пак иs истог
скупа -F- најuешће sамењивали с -B- (B латиницом), те су тако од CEPFИVC добијали CEPBИVC, или
од CEPFИHИA CEPBИHИA, што је довело до стварања погрешниx етимологија...
Cасвим је сигурно, да је и у претxришћанско доба, уосталом управо као што је то слуuај све до
нашег времена, корен CPF- био стран и Iрцима и Pим¬анима. Hо он је стран целој латинској и
германској групи јеsика, јер је тежак sа иsговор, а на sападу се свака реu која није лака да се иsговори,
убраја - пред нама, у наше време - у "варварске реuи". И пошто је то тако, одатле до иsоблиuавања нема
никакве препреке, нити постоји тежња, да се у том смислу постигне неки реsултат. Hа ипак - и упркос
свим неsгодама и непредвиhеним стварима, натписи, којим се бавимо у овом поглав¬у, некако су се
саuували уреsани у камену, и послужиће нам као реuити сведоци о оном - премда историјском, ипак
давном времену, када су Cрби и српско име постојали - не само по Iрuкој, већ и по Италији и по
медитеранском острв¬у. Kакав ли су sлоuин на дуxовно-интелектуалном плану уuинили они, или онај,
који је поставио правило, да су се Cловени уопште, па и Cрби - у Eвропи појавили касно, тек неколико
векова по Xристовом роhењу.
Да би се само овај проблем савесно иsуuио, потребно је веома много времена и uитава екипа
истраживалаца, која би се бацила иск¬уuиво на овај домен, који иsискује много стрп¬ења и
прециsности при раду. Jер - материјал једном иsдвојен иs бројниx колекција, онда би морао да се среди
уs најнеопxодније коментаре. Другим реuима, на овом месту, ми на то питање само укаsујемо,
набацујући само неке примере по бројевима, под којима могу да се наhу, да би послужили само као
одскоuна даска sа једну нову, дуб¬у студију с дета¬нијом аналиsом сваког натписа.
158
Hа ево, дакле, најпре неколико примера иs CIG (Corpus Inscriptionum Graecarum)
4
, уs напомену, да
уопште нећемо да уsимамо у обsир слуuајеве, при uијем испитивању можемо да констатујемо, да је иs
скупине CPF- иsбаuен неки елемент. 3наuи, прикаsаћемо само такве слуuајеве, одн. натписе, у којима
тај скуп долаsи потпуно јасно до иsражаја или пак такве примере, код којиx је иsведена напред описана
промена... Kао што рекосмо, сви следећи примери се налаsе у CIG:
- 4.428™ „Œ‹•…€Š (CVPFИC)
- 4.429: „Œ‹•…€ŒŠ™ (CVPFИOC)
- 3.378: H •Œ•ŒŠ „c•…ˆ•Œ‹ „•c爃ˆ. (Xе сорос CEPFATV CTEuAHA - VPHA
CPFИHA CTEuAHA.)
- 3.702™ „c•…... (CEPF... недостаје крај)
- 2.187™ Aƒ•‚ƒ€ŒŠ „c•…€†€ŒŠ (Aнтониос CEPFИHИOC)
- 2.244: AŒ‹‡. „c•…€†€ŒŠ (Hук. CEPFИHИOC)
- 4.152: „c•…c€†Œ• PŒ‹çŒŠ (CEPFEИHOC Pу]ос)
- 5.101: “€•ŒŠ „c•…€†€ŒŠ (Tитос CEPFИHИOC)
- 5.821: A. „c•…... (Д. CEPF... недостаје sавршетак)
- 6.752: „c•…. •ˆ…€ˆƒŒŠ, (CEPF... uабианос)
- 8.572: „c•…c€†€Œ‹ ”€•ˆ†€‚ƒŒŠ (CEPFEИHИV Fиталионос)
-1.952: „c•…€‚ (CEPFИO. V ствари, овде је употреб¬ен трећи падеж™ sнаuи: CEPFИJV.
Vs овај натпис стоји објашњење: "Oram maritimam Macedoniae", тј.: "Hа морској
обали Mакедоније". Bероватно се радило о ратнику Cрбину иs Mакедоније...)
4. - Berolini, Ex OIIicina Academica, MDCCCL˜˜VII.
V sбирци "Inscriptiones Graecae, Siciliae et Italiae''
5
налаsе се натписи, који садрже женска имена
такоhе од корена CPF-, које прикаsујемо у наставку:
- 5.995™ „c•…€†€ˆ O€‡ŒƒŒ‘€ˆ (CEPFEHИA Oикономиа)
- 335™ „c•…€†€ˆ Oƒˆ•€•ˆ (CEPFEHИA Oнасиuа)
-1.032™ „c•…... (CEPF... крај оштећен и нераsум¬ив)
- 2.098™ „c•…ˆƒoˆ (CEPFAHДA)
5. - "Hатписи Iрuке, Cицилије и Италије", Editor Georgius Kaibel, Berolini, MDCCC˜˜˜˜.
V истој sбирци налаsе се још два облика од истог корена:
- 2.343™ „c•…€†€Œ‹ (CEPFИHИV - претпостав¬амо, да је ово генитив од CEPFИHOC...)
-1.048™ „c•…ˆ•ŒŠ (CEPFATOC...)
V sбирци "Inscriptiones Graecae Megaridis, Oropiae, Boeotiae"
6
уs натпис оsнаuен бројем 585,
наћи ћемо и мало подуже објашњење на латинском:
"—abula laipidis nigri —anagrae™ nomina sunt civium, qui in bello occiderunt".
—o sнаuи:
"Hлоuа од црног камена уTанагри. Имена граhана, који су пали у рату".
6. - Edidit Galineus Dittenberger, Berolina, MDCCC˜˜˜˜II
159
Tу се, меhу осталим именима бораца палиx на бојном по¬у, налаsи и име једног антиuког
Cрбина са Fалкана, које је написано у следећем облику:
„AP”AAO„ (CAPFAHOC)
Tанагра је град дубоко у Iрuкој, поsнат по једној иsуsетној врсти елегантне уметности... Имамо
раsлога да претпостав¬амо, да је војник CAPFAHOC био граhанин Tанагре, као и да је кућа којој је
припадао, још у Hлатоново доба, како је сам Hлатон сведоuио о своме времену - говорила српским
јеsиком.
Hа основу другог једног натписа можемо да тврдимо, да је ¬уди са српским именом било и
другде по Iрuкој, па uак и на Hелопонеsу. uини нам се такоhе, да је српско име било uак доста uесто у
Xелади и да су га многе породице sадржале и одржале, да би се раsликовале од Iрка.
Hатпис који ћемо управо да прикажемо, налаsи се у "Kорпусу" "Inscriptiones Graecae Aeginae...
Argolidis"
7
. Име тог давног Cрбина са Hелопонеsа уреsано је у камен потпуније него сва остала, јер је
ту још јасно оsнаuено и uији је син:
AŒ‹‡€Š „c•…€†€ŒŠ Mˆç€‘ŒŠ ‹€ŒŠ,
HVKИOC CEPFИHИOC MAKCИMV XИOC
7. - Edidit Max. Fraenžel, Berolina, MDCCCCII.
Bелики Bа]арик је тврдио, да српски јеsик, као јеsик врло стар, није бар кроs један одреhен
временски период трпео оне иsмене, какве су се догаhале у другим, мање старим јеsицима. Tако он
каже, да су у вулгариsованом VII веку наводне српске сеобе, балкански Cрби и Hужиuки Cрби говорили
исто онако као у његово доба. Aко се Bа]арик као велики струuњак није преварио у односу на време о
коме је говорио, онда имамо раsлога да sак¬уuимо, да се српски јеsик, sаxва¬ујући својој sрелости и
усавршености, uак ни од ониx антиuкиx дана, од када потиuу грuки натписи у камену, није иsменио,
или се пак иsменио беsнаuајно мало. Vправо то би се дало sак¬уuити и по напред наведеном
пелопонеском натпису, који нам је - упркос великим погрешкама и великој нестабилности грuкиx
транскрипција - ипак - кроs време од преко двадесет векова - саuувао у лако препоsнат¬ивом облику:
преsиме, име, име оца и родбинску оsнаку - син. Hретпостав¬амо, даxле, да се у нашем слуuају радило
о иsвесном HVKИTV CPHKV, CPFИCHABV, CPFИBOJV, CPFOšVFV и т. сл., Mаксимовом сину. Oвај
натпис се у наведеној sбирци налаsи под бројем 442.
V поuетку овога одломка, Cима Hукин-Hаsић, историuар иск¬уuиво иs ¬убави према свом
српском народу, сигурно би жалосно sавапио: "Iде вас све није било, драги моји Cрби Cрбаковићи!?"
Jер - следећа sбирка, у којој смо нашли неке sа нас sаним¬иве примере, односи се на сва острва
Eгејског Mора, осим острва Дела, uији натписи саuињавају посебан Corpus. —o је управо и иsражено у
наслову: "Inscriptiones Graecae Insularum Maris Aegaei praeter Delum"
8
My 690
34
: H. „c•…c€†€ŒŠ H. ‹€ŒŠ, (H. CEPFИHИOC H. син)
690
32
: A. „c•…c€†€ŒŠ I. ‹€ŒŠ (H. CEPFEИHИOC I. син)
Mу 690
33
: K. „c•…c€†€ŒŠ H. ‹€ŒŠ (K. CEPFEИHИOC H. син)
у 698: „c•…c€†€ŒŠ (CEPFEИHИOC)
................: „c•…c€†€ˆ (CEPFEИHИA, Hретпостав¬а се да је ово облик женског имена.
Hажалост, уs ово име нема броја, али може да се наhе, sаxва¬ујући индексу.)
8. - Iрuки натписи острва Eгејског Mора (свиx) осим Дела.
160
V истој овој sбирци оsнаuен је под бројем 669. један надгробни стећак или плоuа, у селу
Fујурдере блиsу Kонстатинопо¬а "Stella in vicum Bu•urdere prope Constatinopolim", на којој је уреsано
име једног Cрбина, који је био један од uланова државне управе - командант, великодостојник, или
наuелник - и то давно пре времена, уs које је исконтруисана "Cеоба Cрба на Fалкан". Tај натпис иsгледа
овако:
"A••‚ƒ I. „c•…c€†€ŒŠ ",
тј. APXOHT I. CEPFEИHИOC
Vs његово име, уреsано је и име његове супруге, која осим титуле свога мужа (APXOHTKИBA),
носи исто српско име као он и вероватно још и своје лиuно име, које је, тврдимо готово са сигурношћу
- превод српског имена HAДA. Tај натпис иsгледа овако:
ˆ••c€ƒ‰ „c•…c€†€ˆ E†•€Š (APXEИHE CEPFEИHИA EHHИC),
а што би sнаuило:
APXOTKИBA CPHCKA HAДA.
—hesaurus Graecae Linguae саuувао нам је име једног Cрбина господина, или господара:
„AP”HAO„ KYPŽO„ (CAPFEHOC KИPИOC)
а sатим - исти тај лексикон, на основу Cуидиниx
9
бележака и sаписа доноси и име једне ]ригијске
Cибиле
10
, коју су наsивали CAPFИC највероватније по њеном пореклу. Eво обавести таuно онако, како
је она прикаsанау "—hesaurus-u":
"„ˆ•…€Š™ ‰, тј, apud Suidam: „€…‹††ˆ ••’€ˆ, ‰, ‡†‰‹c€•ˆ ‹•Œ •€ƒŒƒ „AP”Ž„".
"CAPFИC код Cуиде, uригијска Cибила, коју су неки наsивали CAPFИC"..
9. - Cуида, грuки лексикогра], sа кога се верује, да је живео око X века после Xриста. 3аxва¬ујући његовом
"Историјском лексикону", ми данас имамо много ]рагмената антиuкиx писаца, који би беs његовог рада
били потпуно иsгуб¬ени. Cуида је дао многе појединости и о историји литературе.
10. - Cибила, у класиuној старини HPOPOuИHA.
И у грuкој "Aнтологији"
11
под бројем 3,19, налаsи се један облик женског српског имена:
„c•…‰†c€ˆ (CEPFEHEИA).
11. - 3бирка надгробниx натписа и краткиx песама
Hлутарx у животопису о Kатону Mлаhем (Cato Minor) такоhе спомиње једну Cрпкињу:
12
„c•…€†€ˆ. (CEPFИHИA).
12.- Cаtо Minor,I ид.
Oвде треба да подвуuемо, да је јунак овог Hлутарxовог дела живео у I веку пре Xриста. V једној
пак својој другој биогра]ији о Aратусу (Aratus)
13
генералу Axејске Hиге иs III века пре Xриста,
Hлутарx спомиње и једно спрско мушко име:
„c•…€†€ŒŠ (CEPFИHИOH)
161
13. - Aratus, I. и д.
Hајsад, обраћајући живот Cципиана Eмилиана (Scipio Aemilianus), који је живео у II веку пре
Xристовог роhења, Hлутарx и ту спомиње једног CEPFИOC-а, одн.
„c•…€ŒŠ
што је најдивније, он спомиње исто име и у својој биогра]ији о Hуму Hомпилију (Numa Pompilius),
који је живео у VIII веку пре Xриста, ступивши на престо у својој uетрдесетој години, године 714. Tај
Hлутарxов
CEPFИOC, одн. „c•…€Œ•
спомиње се у глави 10, ове биогра]ије. Oсобито привлаuимо пажњу uитаоца на век, у коме живи
Hлутарxов Cербиус! Oдакле једно српско име у једно тако рано доба, ако се српски народ појавио
касно у xришћанској ери? A од VIII старе ере до VII века нове ере има више од 1400 година!
V ствари uитаво ово поглав¬е само је једна скица набацане граhе, која ће најпре морати да се повади иs
ониx огромниx томова, па да се среди по одреhеном плану - по веку иs кога потиuе, а sатим по местима
налаsа. V сваком слуuају, биће потребно да се иsдвоје облици српског имена наhени на грuкој
територији, од ониx, који су се саuували на тлу римскога царства...
V целом овом овде прикаsаном ниsу српскиx имена, нас највише привлаuи оно, које је повеsано с
именом Hуме Hомпилија, одн. с веком у коме је он живео. Vверени смо, да бисмо - продуб¬ујући sнање
о Cербију иs VIII века старе ере, уједно проширили и своје sнање о најстаријем роду, који је у Италији
живео, како историuари кажу, од тако давниx времена, да се може сматрати аутоxтоним, а то су
CAFИHИ. Mи, наиме, имамо раsлога да сматрамо, да је Hлутарxов Cербиус припадао CAFИHИMA, о
uијој истородности са Cрбима пише про]есор Mилан Fудимир, инаuе приsнати ауторитет на подруuју
класиuне ]илологије. V ствари - по Fудимиру - Cабини су са Cрбима и истородни и истоимени и готово
је сасвим сигурно, на основу сведоuанстава, која су до нас стигла, да су они Tи, који су по римском
царству расадили корење српскога, одн. словенског јеsика, које је - на жалост - Hесловенима веома
тешко, ако не и немогуће да препоsнају. Fудимирову расправу о том веома sаним¬ивом проблему,
нажалост, нисмо могли да обуxватимо овим, I томом наше студије, па смо је оставили sа том II. Bен
наслов је:
"De nomme Serbici vestigiis classicis",
t•'.:
"O српском имену у класиuним документима.".
O истом овом предмету писали су иsвесни аутори, којима смо ми посветили доста простора у
овом нашем раду, но ми иsнад свега истиuемо пожртвованог Mилоша C. Mилојевића и - рекли бисмо -
његовог уuеника, Cиму Hукин-Hаsића. Hа несрећу, као да је створена некакава страшна урота, по uијем
налогу се покопавају најбо¬и српски синови, скупа с њиxовим животним делима. Hа нека би овај наш
труд допринео томе, да одбаuене истине поново угледају светло дана, а на радост српског народа, кога
су неке непоsнате му нелејске силе осудиле на пропаст...
ВА'О СВЕДО%А'СТВО ЛАО'И&А
GАЛ&О&О'ДИЛА О СР/ИМА
Oвај виsантијски историuар, роhен у Aтини, у једној великашкој породици, писао је у другој
половини ˜V века. Hалеолоsима је служио особито као дипломата, па је у том својству могао да доhе
162
на раsне наuине до раsлиuитиx саsнања. Oсим тога, после освајања Hелопонеsа од Mуxамеда II
Oсвајаuа, Xалкокондило се склонио у Италију, где је као уuен uовек, свакако нашао могућност да
упоsна раsне списе и документа. Tако је он написао једну историју Bиsантије старинским грuким
јеsиком, обуxвативши догаhаје од 1298. -1463. г., меhутим, како тврди Cтанојевић, то дело се све више
претвара у историју османлијског царства.
Bећ одмаx је јасно, да је општи предмет Xалкокондиловог дела иsван домена, којим се ми овде
бавимо. Hо као и толики други писци и он је Cрбе споменуо "уsгред", онолико, колико му је требало, да
уuини свој предмет потпунијим, не придајући неки посебан sнаuај историји Cрба, што се најбо¬е
испо¬ава кроs примедбу, да се та његова историја Bиsантије све више претвара у историју турског
царства sа период sа период наsнаuен мало више. Hа баш управо sато је оно, што Xалкокондило каже -
sнаuајно.
3бог опсежности ове студије, ми остав¬амо исцрпну аналиsу Xалкокондиловиx обавештења sа
једну другу прилику, да бисмо на овом месту иsдвојили - иsгледа нам - најsаним¬ивију појединост, која
у наш предмет sадире веома дубоко. Xалкокондилово дело, које нам је било доступно у париској
Hационалној Fиблиотеци, налаsи се у колекцији "Bиsантијски писци" меhу прируuницима
велике радне дворане и на њему пише:
AˆŒƒ€‡Œ‹ Hˆ†‡Œ‡Œƒo‹†Œ‹ A‹‰ƒˆ€Œ‹ - Laonici Chalcocondylae Atheniensis Historiarum Libri
decem
1
- тј. Hаоника Xалкокондила Aтињанина Историје десет књига. Fудући, да је иsдање дела од
1650. г., његов ]ормат је необиuан sа данашње време, јер - по дименsијама је отприлике као париске
поsнате новине 'Le Monde'.
Bећ у првом делу тог интересантног двојеsиuног иsдања, припрем¬еног с највећом
бриж¬ивошћу, на његовој страни 17., у оде¬цима B, C и D, наћи ћемо и прва обавештења о Cрбима.
Иsмеhу осталога, осврћући се на раsлиuите облике, које су странци направили од имена CPF, одн. CPF-
ИH, он иx уједно наводи. Mи смо иx углавном упоsнали у поглав¬у о Bа]арику, па немамо потребе да
иx овде понав¬амо. Hо оно, што желимо не само да споменемо, већ и да посебно подвуuемо, јесте
једно Xаликокондилово сведоuанство, коме дајемо иsуsетно велики sнаuај. Tо је његово
иденти]иковање имена CPFИH, одн. пре облика CPFšИH, (у ранијим столећима uешће
употреб¬аваног), са наsивом TPИFAH. V ствари, Xаликокондило употреб¬ава множину - TPИFAHOИ
- “•€…ˆ††Œ€, што дословно - и по ауторитетима, као што су један Bа]арик и Cуровјецки, одговара
раније уобиuајеној множини CPFšИ.
Eво, како иsгледа одломак Xаликокондиловог дела, коме овде посвећујемо особиту пажњу:
"...„c•…†Œ€ ... “•€…ˆ††Œ€, Œ oc c‹ƒŒŠ •ˆ†ˆ€Œ•ˆ•Œƒ •c ‡ˆ€ ‘c’€••Œƒ •‚ƒ c‹ƒŒ‚ƒ..."
V латинском преводу - меhутим - има једна нијанса више од овога - иsраs
1
"totius orbis", што
Hаониковом сведоuанству даје пеuат посебне снаге, а и увер¬ивости:
''... Serblos —ryballos, autem gentem esse totius orbis
antiquissimam et maximam, compertum habeo".
Hреведено на српски, то sнаuи:
"... CPFИ... TPИFAHИ - HAPOД HAJCTAPИJИ И
HAJBETИ OД (свиx) HAPOДA, HOV3ДAHO 3HAM... "
"compertum habeo" је нека врста латинске ]ормуле, која управо то sнаuи:HOV3ДAHO 3HAM...
Mогло би се помислити, да ли Xаликокондило претерује. Mеhутим, нема раsлога да се сумња у
веродостојност његовиx обавештења, будући, да се он покаsао реалним и поуsданим посматраuем у
свему другоме, па онда сигурно и у односу на народ, према коме - не верујемо, да је гајио ¬убав, или
дуб¬е симпатије. C друге стране, sна се, да је Xаликокондило био један од најкултурнијиx ¬уди свога
времена, као и да је био савестан као писац и историuар. Hајsад, у његово доба још су морали
постојати рукописи и списи, sа нас иsгуб¬ени, а на које се један тако оsби¬ан писац као он ослањао...
163
не написавши ништа више од онога, што је поуsдано sнао. Hрема томе, како у односу на Bиsантију и
Oсманлијско Hарство тако и у односу на Cрбе и Cрбију, Xалкокондила треба уsети оsби¬но и сматрати
његову историју солидним иsвором посведоuениx обавештења, што ми и uинимо, посвећујући му ово
поглав¬е наше студије.
Иsневши наведено тврhење о CPFИMA - TPИFAHИMA, Xалкокондило иx је - при томе -
неиsбежно инденти]иковао са Tраuанима, sа које је Xеродот од реuи до реuи рекао исту ствар. Hо
виsантијски историuар, говорећи о CPFИMA, или TPИFAHИMA, не слаже се само у тој појединости
са Xеродотом, већ и још у једној - исто тако важној, јер нам је она двоструки докаs, да су оба писца, у
раsмаку од око 2000 година, говорили о истом народу. Xалкокондилова мисао је - према томе - у правом
смислу продужетак Xеродотове и ево, како гласи:
"Attamen scio, quamvis populi isti nominibus sint discreti, non
tamen moribius quicquam inter se diIIerunt, idem linguae usus
iisdem etiam hodie est... "
"Aли опет sнам, премда су народи ови раsлиuити по имену,
ипак ce не раsликују по обиuајима, а и говоре истим јеsиком
још данас".
Cуровјеци и Bа]арик су у њиxовом делу "O пореклу Cловена" тврдили, да су Tрибали живели у
Tракији и Илирији, док Xалкокондило, иденти]икујући иx са Cрбима, проширује њиxово боравиште од
Hелопонеsа до Fалтиuког Mора, пишући:
''... —ryballos, Mysios, Illyrios, Polonos, Sarmates eadem inter
sese linguam uti... Ultra citraque Istrum colunt, longa lateque
regnantes... hoc hominum genus... itaque mea quidem sententia...
variis Iortunae procellis iactatum, ionii regionem insedisse ... ibi
sedes Iixisse..."
"Tрибали. Mиsи. Илири, Hо¬аци, Cармати (сви се) иsмеhу
себе служе истим јеsиком... Fораве с ове и с оне стране Дунава,
нашироко и надугаuко владајући... овај ¬удски род... такав је
мој sак¬уuак... борећи се с раsлиuитим бурама судбине, sапосео
је област око Jонског Mора... и тамо уuврстио седишта..."
V коликој мери су раsна племена стариx Cрба биле испреплетана, што је сасвим сигурно био sнак
одреhеног осећања јединствености - како расне, тако и јеsиuне, нека нам покаже и следећи
Xалкокондилов одломак, који наводи Cебастијан Долuи, на стр. 13. свога дела
2
:
" Sarmatarum lingua similis est Illyriorum Jonium Venetos usque"
accolentium™ Utri autem honim vetustatis praerogativa gaudeat,
et utri alterorum regionem teneant™ an videlicet Illyrici in istam
Europae partem recedentes Polonian, et Sarmatiam incoluerint™ aut an
Sarmatae ad haec Istri loca adeuntes Mysiam, et —riballrum,
Illyricorumque regionem, qua versus Jonium patet usque ad
Venetos, inhabitaverint™ neque quemquam audivi Veterum
commemorantem™ nec ipse possum ea quam verissime еxрliсаге'''™
"Ipse... nisi abunde superius Uvaltono, Bocharto et Alexanro
demonstrassem, UNAM EANDEM QUE LINGUAM DIVERSIS
FAMILIARUM CAPI—IBUS IN.PRIMAEVI CONFUSIONE
164
IDIOMA—IS OB—IGISSE™ sed cum obtigerit, non est equidem, cur aut
Sarmatas ab Illyricis, aut illyricos a Sarmatis de ducamus. Quin cum
ex vetustissimis monumentis compertum habeam, —hracibus quoque
et Getis parpetuum, Ilrmumque Iuisse nostrae linquae commercium..."
Да су иsвесни народи имали оваква сведоuанства, нашло би се на стотине науuника, да иx
рашuлањују, аналиsирају, проширују. Aли некакво тенденциоsно мраuњаштво као да је sамраuило
умове, uија би дужност била, да установе лингвистиuко-историјске истине о српској нацији, те не само,
да се ово и слиuна сведоuанства уопште нису уsимала у обsир, него је створена некаква самоубилаuка
псиxоsа, која је преобраsила у дуxовне гробаре - многе од ониx, који би морали да блистају у с]ерама
мисли и ума... Jер, да једна нација нестане, она најпре мора да иsгуби своју свест и да кроs мрак -
створен око ње, sаборави све сама о себи, не sнајући више ништа о својим коренима и о својој
прошлости. Mеhугим, шта каже Cебастијан Долuи?!
"JE3ИK CAPMATA HAHИK JE HA JE3ИK ИHИPA KOJИ OFИTABAJV
OД JOHИJE ДO BEHEHИJE A И JEДHИ И ДPVIИ HAHA3E
3AДOBOšCTBO V HPEДHOCTИ, KOJV ИM HPVЖA CTAPO HOPEKHO
и - и JEДHИ И ДPVIИ ЖИBE HO OFHACTИMA И JEДHИX И ДPVIИX:
или - 3HA CE JAMAuHO ДA CV ИHИPИ, KOJИ ЖИBE V OBOM ДEHV
EBPOHE, OFИTABAHИ V HOšCKOJ И CAPMATИJИ: или су пак
CAPMATИ ДOBHИ V OBAJ ДVHABCKИ HPOCTOP, V MИ3ИJV, V
OFHACTИ TPИFAHA И ИHИPA KOJE CE HPVЖAJV HPEMA JOHCKOM
MOPV, HA CBE ДO BEHEHИJE: HИCAM uVO HEKOIA OД CTAPИX,
ДA O TOME HPИHOBEДA A HИTИ HAK CAM VMEM TO KAO HPABV
ИCTИHV ДA OFJACHИM. CAM... HИCAM VCTABV ДA FOšE
HOKAЖEM - на основу Vвалтона, Fокарта и Aлександра (како је)
JEДAH ИCTИ JE3ИK 3AHAO PA3HИuИTИM IOCHOДAPИMA POДOBA
V HPBOFИTHOJ (јеsиuкој) 3FPHИ? HO И HOBTO CE TO ДOIOДИHO,
HE 3HAM, ДA HИ ДA И3BEДEM CAPMATE OД ИHИPA ИHИ ИHИPE
OД CAPMATA? METVTИM OHO, BTO HA OCHOBV HAJCTAPИJИX
CHOMEHИKA HO3ДAHO 3HAM, TPAuAHИ И IETИ CV CTAHHO И
CACBИM CИIVPHO ИMAHИ HAB 3AJEДHИuKИ JE3ИK" (тј. илирски,
одн. - другим реuима -CPHCKИ)."
И тако да¬е! И тако да¬е!
V поглав¬у посвећеном овој Долuијевој расправи, укаsали смо на потребу, да се она много
дуб¬е проуuи, па то подвлаuимо и овде. V ствари, још у оно доба (Долuије умро 1777. г.), овај писац је
на - у неку руку - беsаsлен наuин поставио индоевропску лингвистиuку теорију у модерном смислу.
Mеhутим, sа раsлику од данашње науке на високом нивоу, која не налаsи конаuно решење, Долuи је
решење - не само наслутио - већ и видео и нашао, само што га Eвропа није uула, те је и његово дело
било баuено у sаборав, уместо, да је послужило као одскоuна таuка sа мноштво студија, којима су - од
времена у коме је он живео, па до данас - могли да се расветле многи до нашиx дана нерасвет¬ени
проблеми европског континента...
Hекиx uетврт века по Долuијевој смрти, 1803. г., у Hариsу је објав¬ено једно огромно дело у
шеснаест томова
3
:
"Iеогра]ија, Mатематика, uиsика и Hолитика свиx делова света,
написана према ономе, што је било објав¬ено као таuно и ново
од геогра]а, природњака, путника и твораца статистика меhу
најпросвећенијим народима".
165
V десетом тому тог дела, настрани 69. (bis) аутори пишу:
4
"PRIS—INA - bourg considerable, dans une plaine extremement
Iertile, qui s'etend, pendant l'espace de 70.000 pas, entre deux
montagnes. Cette plaine, nommee KOSOVO sur quelques cartes
modernes, en latin AMPUS MERULAE, en turque RIGOMEŸRYE,
est celebre par le grand nombre de batailles qui s'y sont livrees.
Le sultan Mourad, que noud nomons AMURA— I, y battit,
en 1389., l'annee chretienne alliee que commantait LAŸARE,
despote de la Servie. AMOVRA— FU—UE, apres la victoire, PAR
UN —RIBALLINE. On lui a eleve un magniIique tombeau'.
V данашње доба, с обsиром на догаhаје, вредно је подсетити се на прошлост. Mentelle и Brun кажу:
"HPИBTИHA sнатан град у једној иsванредно плодној равници, која
обуxвата 70.000 корака. иsмеhу две планине. Oва равница, sвана
KOCOBO на неким модерним картама, на латинском HOšE KOCOBA,
на турском PИIOME3PИE, славна је по великом броју битака, које су
се на њој одиграле.
Cултан Mурад кога ми (тј. uранцуsи) sовемо Aмурат ту је потукао,
1389. г. савеsниuку xришћансxу војску, коју је предводио HA3AP, владар
Cрбије. Hосле победе, Aмурат је био убијен од једног TPИFAHA.
Hодигнут му је велиuанствен споменик".
V преводу смо подвукли придев који се односи на српску војску, коју је предводио Hар Hаsар,
sато, што он у овом контексту sаслужује једну исправку. Hаиме, колико је историјски поsнато, на
Kосову Hо¬у 1389. г. није било никакве "савеsниuке" војске, јер се тамо нашла само усам¬ена и
малобројна српска војска, према отприлике троструко бројнијим Tурцима.
Hо оно, на што особито привлаuимо пажњу uитаоца јесте тврhење, да је MVPATA VFИO JEДAH
TPИFAH...
Двојица уuениx Eвроп¬ана сасвим сигурно не би били употребили наsив "Tрибал", да sа то
нису имали ослонца у документима и сведоuантвима, којима су се служили. Oву вест иs старине
српски науuници - колико sнамо - никада нису уsели у раsматрање и ми је овде скромно иsвлаuимо иs
мрака sаборава као још једну дубоко sакопану стену иs граhевине истините историје Cрба и њиxовог
порекла, веsаног уs Fалкан један неодреhено дуг временски период... по свој прилици - више xи¬ада
година.
Hажалост, сведоuанства иs прошлог века о Tрибалима скинута су с дневног реда, јер су се
науuници sападног света сложили у томе, да Tрибала више нема. C друге стране, бројне екипе од
стотина младиx српскиx науuника - како је то била Mилојевићева же¬а, нису се ]ормирале с ци¬ем, да
уhу у народ и да са самог иsвора сабирају - у ондашње време - још многа жива sнања... И тако је истина
о српској прошлости sападала у све већу таму. Tе је цео овај наш рад усмерен на то, да се кроs таму
опет пробију sраци оне sоре, која није још могла да sаблиста пуним светлом дана, како је то Mилојевић
сањао и планирао...
Cрпска наука више никада не би смела да допусти, да sападни истраживаоци sамраuују,
преинаuују, или једноставно бришу најлепше странице прошлости српког народа! Jер 3ападу су многе
ствари Fалкана, као и истоuне Eвропе не само непоsнате, већ и неинтересантне. Hа пошто је то тако,
3апад ствара неку врсту конвенције, по којој се пресеца и онемогућава, нпр., паралелно иsуuавање
српског и грuког јеsика, а то су сасвим сигурно студије, које ће нам открити, како је Mилојевић тврдио -
ствари неuувене. Друго - Iерманска Bкола и sападна наука су sбрисале са sема¬ског тла (по Xеродоту)
166
најмногобројнији народ после Xиндуса - древне Tраuане! 3ар су малобројни Iрци и нешто бројнији
Pим¬ани преживели и надживели све инваsије и одржали се до нашег времена, а стари "Tраuани" (како
су иx Iрци наsвали!) су као "најмногобројнији народ после Xиндуса тек тако sбрисани са sема¬ског
тла?! Hа је sбрисан и други народ древног порекла, како видесмо у поuетку овог поглав¬а - TPИFAHИ,
одн. CPFšИ... И то се све догодило sато, што је неко на 3ападу тако одлуuио да би се - по његовој
науци Cловени уопште појавили тек касно на нашем континенту, као придошлице, које се уопште не
уsимају у обsир приликом решавања многиx важниx лингвистиuко-историјскиx европскиx проблема...
A неко је на 3ападу још и иsмислио, да Hлинијеви и Hтолемејеви Cрби северно од Kавкаsа уопште нису
били Cловени! И то беs икаквиx докаsа - тек тако - по лиuној во¬и! Bто се Илира тиuе, уs то име се
данас стварају тенденциоsне приuе, уs беsобsирно ]алси]иковање науке, коју - на жалост - опет
подржава 3апад - невероватном xладноћом, коју можемо да иsједнаuимо са беsобsирношћу,
оријентисаном према интересима, а не у смислу етике, правде, истине, у оном смислу, по ком је uовек
осмиш¬ено биће, а не распуштена sвер...
И као sак¬уuно слово овог поглав¬а додаћемо овде још једно сведоuанство цењеног виsантијског
xрониuара Tорhа Kедрина. Kедрин, који је живео и радио у ˜I и ˜II веку по Xристовом роhењу,
написао је једну доста опширну xронику. Oн је том Xроником обуxватио догаhаје од постанка света, па
све до поuетка владавине виsантијског цара Исака I Kомнена (1057. г.). Cматра се, да су и Tорhе Kедрин
и Cкилица важни sа иsуuавање српске историје, па ипак сви делови историје о Cрпској нацији, како код
Kедрина и Cкилице, тако уопште и код осталиx историuара - нису подједнако привилеговани. Hо не
само што нису привилеговани, него се иsвесни никако не уsимају у обsир, као да никада нису били
написани... V толикој мери је Iерманска Bкола успела да оријентише и науку, и ¬удску мисао у
погрешном правцу, када се ради о Cловенима, о којима би она по сваку цену xтела да кроs сва времена
намеће и одржава лажно уuење.
Hо тој школи, словенство - одувек веома бројно и врло распрострањено, било би такорећи угурано
у Eвропу, sаxва¬ујући раsним аsијатским xордама и њиxовим инваsијама. Да се то догодило с једном
тако огромном масом као што је словенска, то би морало да живи у сећању uовеuанства као свака
велика катастро]а, било природна, било ¬удска... или као велики освајаuки поxоди - велики по
простору и по масама, које су у њима суделовале, као нпр., под Hингис-Kаном, под Aлександром
Bеликим... Tиxи и веsани уs sем¬у, коју су волели, док су им живот пратиле многе лепоте и радости
жив¬ења, они су били свуда, но нису се ни видели, ни uули
... И тек када су дошли странци, беs ¬убави sа тле, беs радосниx иsлива ¬убави према ближњем,
испуњени потребом да гомилају материјална добра, тек тада су sа њиx опирући се мржњи, нападима,
п¬аuкама, отимању Cловени отпоuели да - тако-рећи - ниuу иs sем¬е и да бране груду, на којој су дуго
водили миран живот... И то је оно, што је у неуког света иsаsвало осећај, да су се они тек тада
појавили... Hо ми ћемо имати прилике, да о томе говоримо и на другом месту...
A овде ћемо још само да додамо, да се једна таква sем¬а, где се један словенски народ налаsио од
временске ноћи, која не може да се одреди историјским мерилима, наsивала по грuкој иsоблиuеној
јеsиuкој ]орми - TPИFAHИJA. 3а њу је напред споменути виsантијски xрониuар Kедрин написао:
"... •Œƒ •Œ•Œƒ •‚ƒ „c•…‚ƒ...",
"... област (крај, sем¬а) Cрба... "
A то је управо онај крај, где је срећним стицајем околности - про]есор Драгослав Cрејовић
открио преисторијско насе¬е Hепенски Bир, које ће - то ће бити неиsбежно - да иsмени уuење о
европском uовеку, о његовом пореклу јеsику и о неsависности раsвитка његове културе. Vједно ће
Hепенски Bир да самим својим постојањем присили науку на иsмену свог негативног става према
Cловенима.
-СЛОВЕ'И С" ОСТАЛИМА ДАЛИ РЕ%-
167
"Hовом поко¬ењу" - тако се sове студија Илије M. Живанuевића, иsуsетна по садржају и по
својој намени. Oдмаx, у самом поuетку писац уводи uитаоца у своју мисију на следећи наuин:
"... наша је културна мисија у томе, да нашег самониклог расног
генија раsвијемо до највећиx могућности и ставимо га у службу uовеuанству.
Cамо такав, слободан, он представ¬а uињеницу у културној сарадњи, а наша
народна мисао, KAO CAMOHИKHA, MOЖE ДA FHИCTA V BИCИHAMA
BOДETИX.
Oве кратке студије иs историје представ¬ају покушај, да се са нашег
расног генија и наше народне мисли макар и делимиuно раsгрне туhински вео
и да се - колико толико - наведе огромна риsница нашиx културниx вредности,
наш невероватно велики смисао органиsовања државе и правде, наш танани
иsражај уметности и ]илоsо]ије, а намењени су новом поко¬ењу као путокаs
и воh у нове видике и наше народне и опште историје. "
Pастужује нас uињеница, што нико никада о тој књиsи не говори! Hити у средњој школи, а ни на
универsитету!
1
Jер - PEuИ Илије Живанuевића делују као реuи пророка иs давниx времена. Oн је
увер¬ив, снажан и иsванредно добро обавештен. Живанuевићева култура је широка и sнање сигурно,
док му мисао иsбија као снажна бујица, која нас sаноси иsуsетном снагом.
1. - Fеоград, 1934. г., Bтампарски sавод "Oрао".
Bегово uудесно дело "Hовом поко¬ењу" као да је суштински предодреhено, да пружи последње
саsнање о до данас нераsрешеној тајни: KOJИ JE TO HAPOД, KOJИ JE, да тако кажемо, HPBИ
HPOIOBOPИO И OCTAHИMA ДAO PEu!? Mислимо, да се Живанuевић, sаxва¬ујући свом поsнавању
ствари, лакоћом даровитог и надаxнутог песника уsдигао до науuне истине, кроs коју је - на јединствен
и њему својствен наuин - прикаsао лепоту и богатство српског јеsика и широке скале његовиx
иsражајниx могућности.
Има само једна sамерка, коју ћемо се усудити да овде иsрекнемо. Oна ни у ком слуuају не
умањује вредност дела и његовог аутора, али иsаsива потребу, да јој наhемо објашњење. Bелика је
штета, што нам се није укаsала могућност, да сретнемо Живанuевића још у животу, па да од њега лиuно
добијемо оговор на наше питање.
Hела Живанuевићева расправа се односи иск¬уuиво на српске дуxовне творевине: на српску
народну поеsију, коју писац доводи директно у веsу са Bедама, и на Душанов 3аконик, који по њему
представ¬а континуитет традиционалног ведског права. Hоuетни пак део његове студије односи се на
српски јеsик, па - према томе - у првом реду на српски народ - но Живанuевић - да ли иs скромности,
или потакнут широкогрудошћу - српски у првом оде¬ку sамењује увек са "словенски", што би могло да
иsаsове sабуну. Jер, иsвесни аутори, што је јасно иs одреhениx текстова наведениx у овој студији,
говоре о: JEДHOM JEДИHCTBEHOM JE3ИKV CBИX ДAHABBИX CHOBEHA, KOJИM JE VJEДHO
HEOДPETEHO ДABHO BPEME IOBOPИO JEДAH JEДИHCTBEHИ HAPOД KOJИ JE ИMAO CBECT
O CBOJOJ JEДИHCTBEHOCTИ.
2
2. - A. Meillet, Le slave commun, Seconde edition revue et augmentee, avec le concours de A. Vaillant, Paris,
Ed. H. Champion, Introduction:
«
... pareille unite ne comporte qu'une explication: l'existence a une certaine date
d'une langue une, parlee par un peuple ayant conscience de son untie... "
Hо - премда он то sна и оuито на то мисли, Живанuевић, понет неком uудном склоношћу sа
самоsанемаривање и самоодрицање, у овом свом поглав¬у редовно реu "српски" sамењује са
"словенски". Tо је утолико необјашњивије, што писац баш у овом делу говори о CPHCKOJ
AVTOXTOHИCTИuKOJ BKOHИ, uији је он беsусловни присталица.
168
V uасу, док смо радили на овом оде¬ку, Илија M. Живанuевић је био још жив и тешко болестан,
приближавао се својој деведесетој години. Доsнавши, да се леuи у Hондону, покушали смо да га лиuно
сретнемо, да бисмо му иsраsили sаxвалност, поштовање, па и див¬ење sа његово драгоцено дело...
Mеhутим, његова околина нам тај сусрет није омогућила, те тако - највероватније - више се никада неће
ни укаsати прилика, да га сретнемо још у животу и sатражимо одговоре и објашњења у односу на неке
његове - недово¬но нам јасне мисли. Tо је веома, веома велика штета, у овом слуuају особито sбог
неопxодности рашuишћавања кон]уsије иsмеhу Cловенства и Cрпства, што је иsаsвало стварање
непрекидно понав¬ане sаблуде о Hалеословенима, о старословенском, одн. палеословенском, уs
најuешће давање примера иs српског јеsика, sаступ¬ениx и данас у говору српског народа.
Cилно, дакле, жалећи, што нам сусрет са Живанuевићем није допуштен, ми ћемо овде да
отпоuнемо да се бавимо првим оде¬ком његовог дела, падајући у искушење, да његов наслов иsменимо
у смислу нашиx истраживања "Hорекло Cрба", уместо "Hорекло Cловена", утолико пре, што сви
иsвори sа стару историју налаsе Cрбе управо на простору, који Живанuевић оsнаuава својим описима,
као нпр. следећим, где каже, да су Cловени били:
"... нa средини евроаsијскога копна, иsмеhу сxватања истока и sапада...
бројно и геогра]ски као киuма uовеuанства... а страни иsвори
- још на првом кораку - срећу иx као многобројан народ... "
3
3. - O.c.,str.9.
V наставку, Живанuевић спомиње Hесторов Hетопис, коме је у оквиру ове студије такоhе
посвећена једна посебна глава. Hо том Hетопису, Cловени су се налаsили још у Cенару, одн. у
sагонетном Bавилону, као неимари Bавилонске Kуле, да би се касније, како по истом летописцу, тако и
по Cипријану Pоберу и по другим старим иsворима нашли у Hодунавском Fаsену и на Fалкану као
CPFИ - HPBИ ИHИPИ...
V поuетку овога оде¬ка, а у же¬и, да своје uитаоце што бо¬е обавести, Живанuевић говори о
Cрпској Aутоxтонистиuкој Bколи, по којој су сви жите¬и, који су живели од давнина на данашњој
словенској територији: ДAuAHИ, TPAuAHИ и сви други антиuки балкански народи, па они у Jужној
Pусији и у CPEДBOJ EBPOHИ, били CPFИ, што дословно одговара уuењу MИHOBA
MИHOJEBИTA, његовог следбеника Cиме Hукин-Hаsића, HTOHEMEJEBИM геогра]ским картама,
HHИHИJEBИM И CTPAFOHOBИM CBEДOuAHCTBИMA, итд., итд. Hосле овога, наћи ћемо у
Живанuевићевој књиsи појединости, којима се - ни каснији српски, а ни европски науuници никада
нису поsабавили:
"Иденти]икујући Bиниде, Bенде, Bенете са Xеродотовим Cарматима и
Eнетима и са Xомеровим и Hеsаревим Xенетима и Bенетима, ова Bкола
је нашла Cловене не само на Fалкану и у Hентралној Eвропи, већ и у Италији,
на Hиринејима, у Fретањи, Xелвецији, Cкандинавији - готово у целој Eвропи.
A ослањајући се на ономастику и ]илологију, нашла иx је и у Cеверној
A]рици - Eгипту и Mалој Asији. Hајиsраsитији представници ове Bколе
су Jован Pајић, па Mилош Mилојевић... Mавро Oрбини, Kаuић-Mиошић,
Iрубишић, Pаковски и др. Oва Bкола је иsвршила огроман утицај и на
руске раднике на историји Cловенства: Tатишuева, Hаманског, Fолтина,
Данилевског и др., па се под њеним утицајем ]ормирао и велики
интелектуални покрет у Pусији, поsнат као Cловено]илство. A од Hо¬ака
припадају јој добро поsната имена Aдама Mицкијевића, Cуровјецког,
Hелеве¬а, Mацјејовског, Kлеuевског и др. Mеhу Cловацима и uесима
истакли су се Hапанек, а Hавле Jоси] Bа]арик је једним делом свога
рада - првим - био под утицајем Cрпске Aутоxтонистиuке Bколе...
169
Hротив ове школе појавила се као реакција немаuка, берлинско-
беuка школа, која данас тријум]ује на свим нашим катедрама историје.. "
4
4. - O.c.,str.9.
3а Jорнандов иsвештај Живанuевић у наставку каже, да не представ¬а ништа ни геогра]ски, ни
историјски уопште, а исто тако ни други летописи, који се не могу уsети као таuни и непристрасни
иsвори... sбог тога:
"... што проиsлаsе од ониx писаца, који су и верски и национално
припадали оним таборима, иs којиx се на Cрбе гледало крвавим оuима".
5
5.-Исто, стр.11.
V да¬ој својој аналиsи Илија Живанuевић нас обавештава, да је - неsависно од интенsивног
обраhивања поuетка словенске историје - поuела да се раsвија и грана и компаративна ]илологија, uије
основе су настале 1786.г. Двадесет и седам година касније, одн. 1813.г., сви јеsици, онда сматрани као
сродни, сврстани су у индоевропску групу јеsика, коју су германски науuници прометнули у
индогерманску. V тој ]аsи нико још није био уsео у обsир јеsик Cловена, па тако, тек двадесет година
касније, немаuки ]илолог Franz Bорр (1791.-1867.), прави осниваu упоредне лингвистике
6
, тој групи
придодаје и јеsик Cловена.
6. - Franz Bopp, Vergleichende Grammatiž des Sansžrit, Ÿend, Armenischen, Griechischen, Lateinschen,
Litauschen, Altslavischen, Gothischen und Deutschen Sprache, Berlin, 1791-1867.
Cпоменувши Fопа, Живанuевић користи тај моменат, да би прешао на суштину проблема, којим се
бави у првом оде¬ку свог веома интересантног дела, раsвијајући овако своју мисао:
"Hрема ]илолошким претпоставкама, сви ти тsв. индоевропски јеsици
проиsлаsе иs једног sаједниuког јеsика, који никада није био савршено
уједињен. Tај јеsик, као иsвор аријскиx јеsика, грана се на тај наuин што
су се од њега одвојили раsни дијалекти... ди]еренцирајући се све више
од sаједниuког прајеsика и раsликујући се све више меhу собом. Hоделом,
они су - опет према претпоставци - отишли у две велике групе - у једну,
која број сто иsговара са "K" - кентум (центум) и другу, која га иsговара
са "C": сата, или сатем:
V прву групу отишли су: стари грuки са свим дијалектима, латински
са италским, две групе келтског и две групе германског

- sападна: енглески, xоландски, ]ламански™
- истоuна: готски, дански, норвешки, шведски, исландски.
V другу групу отишли су: санскрит, ирански, јерменски, словенски,
литвански".
Kад је било сxваћено, да је утврhена индоевропска јеsиuка група, постав¬ено је питање, да ли је
постојао, када и где народ, који је говорио праиндоевропским јеsиком и стало се на гледиште, да су тим
јеsиком говорили Aријанци.
170
Fудући, да није могуће сажети у већој мери обавештења, него што је то уuинио Живанuевић, ми
ћемо и да¬е да следимо његов текст, у коме налаsимо мноштво најsаним¬ивијиx обавештења, као,
нпр., следећу:
"... раsне националне историјске школе послужиле су се ]илологијом као
помоћним средством, па кад су тамо аргументи били недово¬ни, онда
су се обраћали антропологији.
Hемци су погрешно sак¬уuили, уsимајући и Xомера у помоћ, да су
Aријанци Tацитови Iермани. Oвим немаuким тврhењем Cловенство
је потискивано иs индоевропске групе и његова се прошлост поново
обавијала тамом..."
Живанuевић да¬е настав¬а, да су се у ова истраживања умешали и антрополоsи. Tако је Retzius
Anders
7
делио беле ¬уде по облику главе на доликоце]алне
8
и браxице]алне
9
. Hо њему - Cловени су се
опет нашли меhу Mонголима... Hа ипак, решење није наhено. Oнда се отпоuело расправ¬ати о томе, где
су Aријанци живели... Hретпоставка, да је њиxова постојбина Jужна Pусија, одбаuена је sбог
неподударности ]лоре™ у Jужној Pусији, наиме, не успева све оно, sа што постоје наsиви у
праиндоевропском. Hрема другој претпоставци, првобитни аријански sавиuај, налаsио би се у Индији,
или пак у Hентралној Asији. Индија је уsета у обsир особито sато, што су се и у данашњем xиндуском
јеsику sадржале врло старе јеsиuке особине, но то је гледиште, тврди Живанuевић, с обsиром на ]лору
и ]ауну, одбаuено.
7. - Bведски анатомиста, антрополог и аутор студија о облику и преuнику ¬удскиx лобања. Живео је
од 1796-1860.
8. - ... или доликоxе]алан, тј. "дугоглав"™ онај, у кога је глава отприлике sа uетвртину дужа од ширине.
9. -... или браxике]алан, одн. "краткоглав", или uија је ширина лобање 4/5 дужине.
До краја прикаsа првог поглав¬а књиге Илије M. Живанuевића, које носи наслов "Hорекло
Cловена", наставићемо, да његов текст sбог важности, коју му придајемо, цитирамо од реuи до реuи.
Jер оно, што Живанuевић каже, оuигледно је реsултат једног врло оsби¬ног и врло дугог иsуuавања, на
uему се sаснива и његова сигурност у иsлагању. Eво, дакле, његовиx sак¬уuака:
"C обsиром на ]лору и ]ауну Aријанаца, њиxов првобитни sавиuај
налаsио се у CEBEPHOM ДEHV ДAHABBEI FAHKAHCKOI HOHV-
OCTPBA HA HA TEPИTOPИJИ ДAHABBE MATAPCKE (која, како
се sна иs историје није уопште ни постојала све до једног релативно
касног времена по Xристовом роhењу), CHOBAuKE, uEBKE и
MOPABCKE A IPAHИuИO CE CA 3AHAДA uEBKOM IOPOM и
AVCTPИJCKИM AHHИMA, са JVIA HHAHИHOM FAHKAHOM, CA
CEBEPA CHOBAuKИM HHAHИHAMA KOJE CE JEДHИM ДEHOM
HACHABAJV HA KAPHATE И CA ИCTOKA CAMИM KAPHATИMA
HAДИPABE HA ИCTOK BPBEHO JE TPAДИHИOHAHHИM HVTEM
HPEKO ДAPДAHEHA И FOCuOPA, KPO3 MAHV A3ИJV, ДAšE 3A
ИPAH И ИHДИJV. OBV HPETHOCTABKV HOTKPEHšVJV И HEДABHA
ИCKOHABABA V HTEPИJИ, V KAHAДOXИJИ..."
И то се мигрирање одиграло у току трећег миленија пре Xриста...
"Hо не може се уsети ни ]илолошка претпоставка као sакон, на коме
има да се sаснује историјска истина, Hаиме, не може се примити као таuно,
171
да су сви тsв. индоевропски јеsици проиsишли иs једног прајеsика, или иs
раsниx дијалеката истог јеsика. Tоме сxватању противе се и најновији
реsултати у ]илологији и ]илолошким истраживањима. Aли, таuно је,
да је у току миленија један иs тsв. индоевропске јеsиuне групе вршио утицај
на остале, на оне јеsике са којима се сукоб¬авао и да се, sаједно са културом,
наметао. Tо наметање је наилаsило на отпор, а отпор је успевао да иsврши
промене и у једном и у другом јеsику... Tакву појаву имамо пред оuима са
метрополским латинским и са тsв. романским јеsицима, који су де]ормација
латинског, али - истовремено - де]ормација и другог јеsика. Oтуда сви
новостворени идиоми - као реsултанте јеsика победиоца и јеsика побеhеног
- имају огромну слиuност са метрополским, али меhу собом имају онолико
sаједниuког, колико су примили иs sаједниuког иsвора. "
Tим путем има да се потражи иsворни јеsик индоевропске групе и тим путем има да се тражи
аријански народ, али - ако се xоће - аријанска раса као део беле расе.
"Hо подели индоевропскиx јеsика у две групе с обsиром на иsговог
"&", ">" и "С", испитан је степен сродства иsмеhу раsниx јеsика исте групе,
као и сродниuки односи раsниx јеsика иs раsниx група. Hо досадашњим
реsултатима подела иsгледа овако:
Cловенски јеsик је - према иsговору - отишао у групу "C", испитан је
степен сродства иsмеhу раsниx јеsика исте групе, као и сродниuки односи
раsниx јеsика иs раsниx група. Hо досадашњим реsултатима подела иsгледа
овако:
Cловенски јеsик је - према иsговору - отишао угрупу "C", али се тамо
нашао са тако блиским роhацима, да је ]илологија стала на гледиште, да су
CHOBEHCKИ и ИPAHCKИ HPOИ3ИBHИ И3 ИCTOI ДИJAHEKTA APИJCKOI
JE3ИKA и да су - према томе - OBA ДBA JE3ИKA V HPOBHOCTИ FИHИ
JEДHO. 3атим, HAHA3ETИ APXAИuHE OFHИKE JAKO 3ACTVHšEHE KOД
CHOBEHCKOI, CAHCKPTA И JEPMEHCKOI - поред осталог - И MEBABE
CAMOIHACHИKA "у", "а", "о", "F", као и KPATKO "Е" - ]илолоsи су нашли
HEOFИuHO FHИCKV CPOДHOCT CHOBEHCKOI, CAHCKPTA И JEPMEHCKOI,
A VHOPETEBEM CHOBEHCKOI CA FAHTCKИM, 3AKšVuEHO JE, ДA CV И
TA ДBA JE3ИKA MOPAHA HOCTATИ И3 JEДHOI ИCTOI ДИJAHEKTA
HPEИHДOEBPOHCKOI JE3ИKA
Hа овај наuин, ]илологија је нашла, да је словенски јеsик необиuно
сродан са свима јеsицима. иs групе "C"...
Bто се тиuе сродности словенског јеsика са германским, као јеsиком иs групе "& - >", немаuки
uИHO3OuИ uик и Bпајxер, нашли су такав однос иsмеhу словенског и германског, да су sак¬уuили,
да оба јеsика проиsлаsе иs истог аријанског дијалекта. Oво њиxово тврhење је од особитог интереса и
sнаuаја и услед тога, што - пишући о сродностима енглеског као sападногерманског јеsика, са
индоиранским јеsицима, приsнати живи ]илолог, Hорu Iријерсон, вели у своме иsвештају о
лингвистиuким истраживањима у Индији
10
":
"Индијанци и Иранци који су потомци индоевропског стабла,
имају пуно право, да се наsову Aријанцима, ми Eнглеsи не. "
10. - Kњ. I, стр. 96,1927. год.
172
Иs претxодног иsлаsи, да је sападно-германски толико далеко од истоuно-индоевропскиx
јеsика, да се меhу њима не види готово никаква сродност.
Hредмет којим се Живанuевић бави иsискује одвише истанuаности, којима је он дорастао као
ретко ко од истраживалаца истога подруuја. Hри томе, његова тврhења су тако смела и толико
увер¬ива, да побуhују у нама поштовање према аутору, прожету див¬ењем у односу на његову
сигурност у sак¬уuцима и тврhењима. Jер - ево, шта он да¬е каже:
"И3 OBИX KAPAKTEPИCTИuHИX uAKATA ДA CHOBEHCKИ
CTOJИ - с једне стране - V TAKO FHИCKOM CPOДCTBV CA ИHДO-
ИPAHCKИM, KAO ДA JE C BИM HPOИ3ИBAO И3 ИCTOI APИJAHCKOI
ДИJAHEKTA И ДA OH CTOJИ V TAKO FHИCKOM CPOДCTBV CA
IEPMAHCKИM, KAO ДA JE И C BИM HPOИ3ИBAO И3 ИCTOI
ДИJAHEKTA A ДA CV - с друге стране - IEPMAHCKИ И ИPAHCKИ
TAKO ДAHEKO METV COFOM, MOPA CE 3AKšVuИTИ ДA CE
ИHДOEBPOHCKO HИHIBИCTИuKO CPOДCTBO IEPMAHCKOI И ИHДOИPAHCKOI
3ACHИBA CAMO HPEKO CHOBEHCKOI И
BEIOBИM HOCPEДCTBOM."
"ДPVIИM PEuИMA CHOBEHCKИ JE3ИK 3AV3ИMA
HEHTPAHHO MECTO V IPVHИ ИHДOEBPOHCKИX JE3ИKA И
- uИHOHOBKИ И IEOIPAuCKИ, И VKOHИKO MV JE FИHO
KOJИ ИHДOEBPOHCKИ JE3ИK IEOIPAuCKИ FHИЖИ, VTOHИKO
MV JE FHИЖИ И uИHOHOBKИ (слуuај истоuно-германског и
sападно-германског) и VTOHИKO BИBE ИMA APИJAHCKOI
EHEMEHTA "
Hрема sак¬уuцима, до којиx су дошли страни ]илоsо]и uик, Bпајxер, Iријерсон, Hајлс и
други, sа нас је потпуно и несумњиво јасно, да су Cловени староседеоци готово на целој својој
данашњој територији. Да су са те територије, као геогра]ске централе вршили утицаје на суседе на
sападу - Iермане, на истоку - Дасијусе, а и једнима и другима и Iерманима и Дасијусима ДAHИ PEu -
HA JE 3FOI TOIA CHOBEHCKИ JE3ИK HEHTPAHHИ JE3ИK 3AMИBšEHE ИHДOEBPOHCKE
IPVHE.
Да су Cловени, као Aријанци, вршили своја надирања ка висијама иранским и да¬е ка Инду и
Iангу традиционалним путем преко Fос]ора, јасно иsлаsи иs скорашњиx докумената у Kападоxији.
Xуго Bинклер је године 1907. открио у Fогаs Kеју (североистоuни део Mале Asије, пут Fос]ор - Иран),
плоuице писане око 1400. године пре xришћанског раuуна, које спомињу ведска божанства: Индру,
Bаруну итд.
"AHИ, KAO BTO CE И3BOP ИHДOEBPOHCKИX JE3ИKA T3B
ИHДOEBPOHCKИX JE3ИKA HAHA3И V CHOBEHCTBV, TAKO CE
HPBИ 3A CAДA HO3HATИ APИJAHCKИ OFИuAJИ HAHA3E OuVBAHИ
V BEДAMA 3A KOJE MAKC MИHEP MИCHИ, ДA HOuИBV OД 1200.
HPE XPИCTA - BTO JE, с обsиром на xититске списе, у којима треба да
се спомиње и Индра и други оми¬ени громовник у ведским xимнама,
нетаuно. XAVI мисли, да Bеде датирају од 2400. г. пре Xриста, а F. I. Tилак
иx пење на датум од 4000. г. пре Xриста.
A обиuаји древниx Cловена, уколико су поsнати, sабележени, или
инаuе оuувани, HOДVДAPHИ CV CA OFИuAJИMA И3 BEДCKE И IOTOBO
BEДAHTCKE KBИЖEBHOCTИ, И3 uEIA И3HA3И ДA CV И BEДE И
BEДAHTA као прва поsната Aријанска предања, TBOPEBИHA CHOBEHA
173
KAO HOCИOHA APИJAHИ3MA KAO HAPOДA, KOJИ JE APИJAHИ3OBAO
И тsв ИHДOEBPOHCKV IPVHV.
Tо што се ведска и ведантска традиција углавном иsгубила код Cловена,
а готово и потпуно са uувала код многиx индијскиx народа и до данас, долаsи
отуда што су Cловени примањем xришћанства скоро сасвим иsменили свој
дотадашњи живот и обиuај, а код Инда, који ни сами не мисле да су Bеде њиxов проиsвод
већ да су иx добили од богова, посредством мудраца мантрадрашћа
- пророци - xришћанство ни до сада није допрло, а принципи римског права
ни до данас нису раsбили систем традиционалниx и освештаниx имовинскиx и
социјалниx односа.
Kад се, дакле, CHOBEHCTBO HEHPИCTPACHO HOCMATPA CA HAVuHO-
uИHOHOBKOI IHEДИBTA И KAДA CE ДETAšHO ИCHИTAJV BEIOB
HPEДXPИBTAHCKИ ЖИBOT И ДPEBHИ OFИuAJИ, VKOHИKO CV CE
OДPЖAHИ, онда и његова и општа историја добијају други иsглед.
ИCTOPИJA CHOBEHA HPECTAJE ДA FVДE ИCTOPИJA HAPOДA ИHИ
PACE, KOJA CE CMATPA KAO VДAšEHA OД KVHTVPE 3A uИTABE
BEKOBE И HPOCTOPE HAHPOTИB, KAO ИCTOPИJA HAPOДA KOJИ JE
ДAO PEu, BEДE И BEДAHTV, OHA HOCTAJE OHBTA ИCTOPИJA.."
Oвим реuима је Илија M. Живанuевић sак¬уuио прво поглав¬е своје расправе - CA
CИIVPHOBTV, CMEHO И HEOHOPEHИBO!
Mоже евентуално неко да постави питање: како, да се о свему, што је реuено у претxодном
поглав¬у није до сада ништа sнало, будући, да се већ преко века и по у свету ради на "индо-
европеистици"? Oдговор би гласио:
V смислу, у ком је написана ова студија, било је написано доста радова - било књига, било uланака,
есеја и краћиx расправа - особито у прошлом веку. Mеhутим - паралелно - како каже сам Живанuевић
-
11
:
"... PA3HE HAHИOHAHHE ИCTOPИJCKE BKOHE HOCHVЖИHE CV CE
uИHOHOIИJOM KAO HOMOTHИM CPEДCTBOM... V3 TO 3A CHOBEHCKV
ИCTOPИJV VOHBTE, V3ИMAHИ CV OHИ HИCHИ, KOJИ CV:... И BEPCKИ И
HAHИOHAHHO HPИHAДAHИ TAFOPИMA И3 KOJИX CE HA CHOBEHE
IHEДAHO KPBABИM OuИMA..
12
HPИ CBEMV TOME, настав¬а аутор,
AVCTPИJA JE CTBOPИHA IEHИJAHAH HHAH...
Hротив Jужниx Cловена имао је - у првом реду, да се иsврши напад и спроведе
на онај наuин, на који су га Hемци спроводили према Истоuним Cловенима:
HEHPEKИДHO, HA CBAKOM MECTV, HA CBAKИ HAuИH, CBAKИM CPEДCTBOM -
CVIEPИPATИ, ДA CV CHOBEHИ HИЖA PACA Tа је сугестија код sавојеваuа
стварала самоуверење, а код нападнутиx губ¬ење вере у себе. Iуб¬ење вере има
пак sа последицу потпуно приsнање туhег воhства. Hоред овога, sа Aустрију је било
од нароuитог sнаuаја и раsбијање јужно-словенскиx племена и ]иsиuки, и идејно.
Tо раsбијање је помагао цео беuки апарат од сеоског нотароша до академије наука
и на тај наuин, што је непрекидно и свуда стварао и сугерирао неку националну
подвојеност Jужниx Cловена.
13
Hратимо ли паж¬иво Живанuевићево иsлагање, мораћемо беs икаквог двоум¬ења
да sак¬уuимо, да је ова аустријска паклена sамисао у потпуности остварена и то
- упркос још једном рату, у коме су Cрби били победоносни. uитаоцу је јасно,
да се ради о периоду иsмеhу Другог светског рата и данашњиx дана. Aустирјско-
германска sамисао је остварена до последњег слова. Jер - ево шта писац у наставку
свога иsлагања каже:
174
"OBAKO PA3FИJABE CHOBEHA CA JVIA CTBAPAHO JE PA3HE HEHTPE
И TИ CV PA3HИ HEHTPИ, HOД BИCOKOM 3ABTИTOM "HAVKE", ИMAHИ ДA
И "HAVuHO" OHPABДAJV TE3V "PA3HИX CHOBEHCKИX JE3ИKA HA
CHOBEHCKOM JVIV, као и то, ДA HA OCHOBV TИX JE3ИKA - CTBOPE TE3V
O HOCTOJABV PA3HИX JVЖHO-CHOBEHCKИX HAPOДA"
14
11.,12.,13. - O.c., str.:16.,13.,25.
14. - O. ц., стр. 26
Hа жалост, ни Cрпска Aкадемија Hаука - или није имала снаге, или није сxватила sакулисну и
тенденциоsну псеудо-науuну игру Hемаuке и Aустрије, те данас HEMAuKA FEPHИHCKO-FEuKA
BKOHA, каже Живанuевић:
"...тријум]ује на свим нашим катедрама историје... (Tа Bкола), је стала на
гледиште, да се Cловени имају тражити као "варвари"... тек у шестом веку по
Xристовом роhењу, а њиxово надирање на Fалкан има да се раuуна од
Jустинијановог доласка... "
15
15 .- O. ц., стр.11.- 12.
Eво, дакле, поsадине целокупне данашње жалосне ситуације, у којој се налаsи растргнути и
иsде¬ени српски народ! Iерманско-аустријски план је применом правила псеудонауке под највишом
sаштитом успео, да се истина о Cловенима уопште, а посебно о српској нацији - у потпуности sбрише!
Да се и само њено име потисне до те мере, да данас uак и велики део културног uовеuанства готово
више ништа не sна о Cрбима! Eто, на којој баsи делује католиuка и прогерманска Xрватска и на основу
uега шиптарски варвари крволоuно и бесомуuно уништавају трагове српске прошлости и српске
културе!
MИ 3HAMO, ДA OBAKBOJ JEДHOJ PACHPABИ HИJE MECTO V ДEHV HAVuHE HPИPOДE,
AHИ JECTE V ДEHV O CPFИMA, KOJИ CE ДAHAC HPOIOHE, VHИBTABAJV И ДVXOBHO
PA3APAJV, 3AXBAšVJVTИ HOДPBHИ VHPABO HAЖHE HAVKE И BEHИX 3ACTVHHИKA
по MAKИJABEHИCTИuKOM HPABИHV: "HИš OHPABДABA CPEДCTBO"
Друго питање које би uиталац у веsи са Живанuевићевом теsом могао да постави, јесте:
uИME CE MOЖE ДOKA3ATИ, ДA CV CHOBEHИ OCTAHИMA ДAHИ PEu? Другим реuима, да
JE CHOBEHCKИ JE3ИK HAJCTAPИJИ V HИ3V И3MИBšEHE ИHДOEBPOHCKE IPVHE?
Oдговор би био: CBИM BTO CE HAHA3И V HAJCTAPИJИM BEДAMA KAO V TBOPEBИHИ
ИHДOEBPOHCKOI, JOB HEHATEHOI И HEKAДA JEДИHCTBEHOI ИHДOEBPOHCKOI
HAPOДA, KOJИ JE MHOIO KACHИJE HPO3BAH CHOBEHИMA, док је у најдавнијој прошлости
носио име CPFA.
Tако и данас - у једној од најстаријиx ведскиx xимни налаsимо карактеристиuан облик српског
имена, који неиsмењен постоји до дана данашњега. Tом древном имену посвећујемо следеће поглав¬е:
&АТАРИ'А ВЕЛИ&А илиQ
>АРС&А СЕ 'Е ПОРИ%Е*
!Е=И& СЛОВЕ'А /ИО !Е И=ВОР'И *
односно
ПРВО/ИТ'И !Е=И&
175
Cрећа је и радост имати пријате¬е, који xитају да нам донесу какав њиxов проналаsак,
документ, сведоuанство. Hа журим, да у sнак sаxвалности таквом једном пријате¬у одмаx искористим
оно, што ми он даде у руке и над uим sатрепта моја мисао у веuитој жудњи sа новим докаsима и sа
новим потврдама о лепоти и велиuини Cловенства. Hе - није то ни шовиниsам ни тесногрудост било
које врсте! Tо је само дубока радост над племенитошћу словенске душе, што је већ одавно постала
пословиuна иsрека готово на целој планети 3ем¬и. Hе иsриuе ли Илија M. Живанuевић једну дивну
мисао, кад пише у свом већ овде спомињаном делу "Hовом поко¬ењу"?
1
"Kад се, дакле, Cловенство непристрасно посматра са науuно-
]илолошког гледишта и када се дета¬но испитају његов предxришћански
живот и древни обиuаји... онда и његова и општа историја добијају
други иsглед.
Историја Cловена престаје да буде историја народа, или расе,
која се има сматрати као уда¬ена од културе sа uитаве векове и просторе.
Hапротив, као историја Hарода који је дао PEu, BEДE и BEДAHTV, она
постаје општа Историја, Историја носиоца оне ¬удске мисли, која и данас,
sраuећи, иsвире иs беsграниuно простране и несравњиво uисте, бесмртне
Cловенске Душе, освет¬авајући остали део uовеuанства"
1. - Живанuевић, о.ц., стр. 24
И у срцу те расе живела је и радила једна велика царица, по имену Kатарина Bелика, sа коју
sападно-европски писци тврде, да је била немаuког порекла. Vправо то тврди иsвесни Fернар Fонилори
(Beraard Bonilauri) у свом uланку од 8. јула 1987., објав¬еном у париском листу "uигаро". Hроuитавши
то у неком тексту написаном беs правог поsнавања предмета, Fонилори - вероватно - никада није ни
покушао да провери таuност тог обавештења, управо као сви они писци, који су се служили Tацитовим
вестима о "Iерманији", а да никада нису сxватили, да ни сам Tацит није sнао докле се простире
"Iерманија" и ко су на тој територији "Iермани"?! Hе, није Kатарина Bелика била германска принцеsа и
то су ¬уди, који су се налаsили око ње веома добро sнали. V ствари је и неsамисливо, да једна
германска принцеsа оног доба прва обелодани идеју о, како пише Fонилори, супериорности словенске
расе. V ствари, оuито је, да се овде ради о ономе, што ми стално подвлаuимо кроs ову студију, а то је
непоsнавање праве историје наше старе Eвропе. Mеhутим, оно што 3ападна Eвропа још данас не sна,
Kатарина Bелика и сва њена околина је то морала sнати, јер она није била германског, већ поуsдано
словенског, лужиuко-српског порекла, што докаsује и титула њеног оца, који је био принц области
Aнxалт-3ербст. Oвај други део имена, којим се у свом sаједниuком делу баве Bа]арик и Cуровјецки,
де]ормација је имена од корена CPF-... Hре упада Iермана, та област се сигурно sвала CPFИBTE...
Hо немајући потребе, да о томе расправ¬амо овде, да се вратимо Kатарини Bеликој, која је била
пример владара по принципима "просвећеног апсолутиsма"... Oна је уsимала видног уuешћа у
књижевном животу свог доба, сараhивала је у сатириuним uасописима, писала је комедије и помагала
је књижевнике и науuнике, који су је наsивали "северном Cемирамидом". Hаписала је и драму "Oлег".
Kатарина Bелика је убрајала у своје пријате¬е Bолтера, д'Aламбера, Дидеро-а (Voltaire, d'Alembert,
Diderot) и одржавала је кореспонденцију и с Bолтером и са Iримом (Grimm), док је Дидероа примила
на свом двору. C обsиром, дакле, на све то, имамо раsлога да верујемо, да је Kатарина Bелика у истину
била просвећена жена која се није успешно бавила само државним пословима, већ је много радила и на
лиuном усавршавању, што sнаuи, да је sнањем морала надилаsити многе лиuности свог времена. И
уистину, појединости које спомиње Fернар Fонилори у своме uланку у "uигаро-у" ту нашу
претпоставку потврhују јер он подвлаuи, да је Kатарина била:
''... Iut la premiere a proclame la superiorite de la race slave. Et
en particulier, elle voulait demontrer que le slavon etait la langue
176
originelle du genre humain. Dans une lettre adressee a Grimm, en
1784., elle ecrivait quе les anciens Slavons avaient donne leur nom
a la plupart des riviers, montagnes, vallees, et contrees de la France,
de l'Espagne, de l'Ecosse et d'autres lieux".
C обsиром на страxоте, које су Iермани примењивали при уништавању и истреб¬ењу Hужиuкиx
Cрба, па с обsиром на германиsацију северниx Cловена њиxовим насилним превоhењем у нову веру (O
uему постоје историјска сведоuанства и литерарни описи, као и ниs поетскиx дела прожетиx истим
дуxом као и поеsија балканскиx Cрба).., с обsиром, дакле на све споменуто, једна особа оптерећена
германским дуxом једне крваве прошлости, тешко да би могла да иsјави нешто слиuно ономе, што нам
иsноси Fернар Fонилори као иsјаву Kатарине Bелике, која је:
"...била прва (тј. Kатарина Bелика), која је обелоданила супериорност
словенске расе. A особито је xтела да докаже, да је CHOBEHCKИ FИO
HPBOFИTHИ JE3ИK šVДCKOI POДA. V једном писму, које је упутила
Iриму 1784. г™ она је писала, да су стари Cловени дали своја имена
највећем броју река, планина, равница и области uранцуске, Bпаније,
Bкотске и другиx крајева... "
Mудри народ је одавно рекао: "HAPCKA CE HE HOPИuE", јер је онај, који је носио ту
велиuанствену титулу, свестан своје одговорности и потребе, да увек xоди путем истине, пре сваке
иsговоренене реuи морао не само да добро промисли, већ - пре свега - да добро упоsна оно, о uему ће
да говори, не одступајући од истинитог каsивања... Kатарина Bелика је морала имати око себе
најуuеније ¬уде свога времена, који су јој омогућили, да стекне сигурно sнање, а та сигурност се веома
добро осећа по наuину и једноставности, којом је дала одреhена саопштења Iриму...
Hа другом крају Eвропе, у Bвајцарској, живео је један други uовек, који није био царска
лиuност, већ истраживалац - науuник. 3вао се Aдол] Hикте.
2
V свом животном, доле цитираном делу
он је - највећом савесношћу - испитивао реu по реu, sагледао је са свиx страна, тражио њене паралеле,
сасвим се приближавао истини, али - када је смрт дошла, моменат још није био доsрео, да се у ту
истину проникне. И до данас се углавном остало тамо, докле је он био стигао. Истина, створене су
велике катедре, sаблистала су многа сјајна имена на небу "санскритологије" и "индологије" али - сви
]илолоsи, лингвисти, индолоsи и санскритолоsи sаобилаsе око Cловена као око ватре, а sа Cрбе -
готово да и не sнају. 3бог свега овога - помисао, да постоји велика sавера ћутања, када се ради о
Cловенима уопште, намеће се сама по себи. Tа sавера се одражава у томе, што се и да¬е упорно
настав¬а повеsивање појаве Cловена у Eвропи с навалама аsијатскиx xорди. 3бог тога Bа]арик,
оsлојеhен ограниuеношћу иsвесниx ¬удскиx поимања, огорuено пише:
3
"Hајеsде које су представ¬але ужас sа Eвропу, биле су најеsде Xуна,
Aвара, Fугара, Kаsара, Mаhара и Hеuенега, који су нава¬ивали у xордама
иs Asије као страx и трепет sа Eвропу. Fили су то народи монглоско-
турско-]инског порекла. Mеhутим, ни један од индоевропскиx народа
није тако касно, тј. y IV, V веку, или касније по Xристовом роhењу дошао
иs Asије у Eвропу. Tако с потпуном сигурношћу тврдимо и sнамо, да су
Cловени део индо-европског народа. A ако су Cловени
3
дошли иs Asије у
Eвропу, то је било тако давно и у тако далеким временима, да иx је
немогуће сагледати. K томе додајемо сродност словенскиx јеsика с
другим јеsицима европскиx народа... Oбликовање, иsведенице,
компоsиција реuи, ]ормирање глагола, sатим проsодија, особито у њеним
старијим облицима у старогрuком, латинском, немаuком, литванском
и словенском, толико је у овиx пет јеsика слиuна, да се кроs то морају
177
препоsнати сестре, кћери и JEДHA HPAMAJKA, KOJE CV CE PA3ДEHИHE
TEK KACHИJE, HO ДOHACKV V EBPOHV, BTO CE TAKOTE ДECИHO
V JEДHO ДABHO ДOFA. Да се та подела догодила у Eвропи, а не у Asији,
sа то тврhењеје Bа]арику докаs uињеница, што је слиuност наведениx
пет јеsика много већа од њиxове слиuности са аsијатским јеsицима исте
групе."
4
2. - Adolphe Pictet, Les origines indo-europeennes, ou les Aryas primitiIs™ essai de paleontologie linguistiaue,
Paris, 1877., 2 volumes.
3. - "Cловенске старине", немаuки превод, 1,40.
4. - Aко би се приxватила претпоставка о доласку иs Asије, онда треба sнати, да иs Asије нису могли да
доhу Cловени, већ Cрби, јер је име Cловен касна појава.
Aдол] Hикте као да надовеsује своја раsмиш¬ања на Bа]арикова, када каже, да живи само sато,
да открије, који је био тај давни народ, који су sа Bа]арика, на основу његовог енциклопедијског рада
били - Cрби.
A да су баш Cрби били тај стари народ, каже то и Aтињанин Xалкокондило, историuар,
иsносећи исто тако смело као и Bа]арик тврhење •ˆ†ˆ€•Œ•ˆ•Œƒ, тј. HAJCTAPИJИ, у односу на
Tрибале, које неки убрајају у Tрибале, неки пак у Tраuане, а неки у Илире, што само потврhује
миш¬ење о трибало-траuко-илирској великој сродности, или таuније - и истоветности. Hо
Xалкокондило се не sаустав¬а само на томе, већ пишући:
"Tрибали... народ најстарији и највећи меhу народима... ",
он додаје, да су Tрибали O€ „c•…ŒŠ, Cрби, при uему добијамо једини могућ и логиuан sак¬уuак:
антиuки Tраuани, Илири, Tрибали и др., сви су били једнородни и једнојеsиuни и - како каже - и
Xеродот sа Tраuане, и Xалококондило sа Tрибале - имали су сви исте обиuаје. A ослањајући се - иsмеhу
осталиx - управо и на Iрка Xалкокондила, ми sнамо, да су они уједно сви били Cрби, а тек касније
Cловени, име потврhено тек у првим вековима по Xристовом роhењу. Oвај sак¬уuак је тако јасан и
толико логиuан, sаснован нa документима раsниx аутора и није последица никаквог договора, као што
је био, нпр., онај прошловековни, којим се одлуuило, да је Tрибала једноставно нестало, као да иx је
однео какав тајанствени ветар...
Mеhутим - све до данас у Eвропи живе, како потомци Tраuана, тако исто и Илира, и Tрибала, а
све су то данашњи Cловени, од којиx су српско име sадржали Cрби на Fалкану и Cрби (немаuки Bенди)
у Iорњој и Доњој Hужици. A да Cрби нису дошли с xордама иs Asије, то је више пута потврдио
Cипријан Pобер, коме је у овој студији посвећена дужна пажња. Tо су потврдили и бројни писци, које
наводи Bа]арик у великом броју у "Cтарожитностима", па у "Hореклу Cловена". Tо је потврдио и
uранцуs uрансоа Hрико Cент Mари (Francois Pricot de Sainte-Marie) y свом делу посвећеном
Cловенима југа, с насловом "Les Slaves Meridionaux", стр. 66., где каже:
" Les Slaves etablis en Europe depuis la plou grande antiquite... "
тј.:
"Cловени, наста¬ени у Eвропи од најдавнијиx времена",
што се, с обsиром на његов наслов дела односи на Jужне Cловене, одн. Cрбе. H. uрере (Nic.
Freret) је, како каже Bа]арик, имао BEOMA BИCOKE ИДEJE O CTAPOCTИ CHOBEHA, HA JE uAK
CHOBEHCKИ JE3ИK CMATPAO MAJKOM TPAuKOI И IPuKOI'
5
, uиме смо се мало дета¬није
sабавили у поглав¬има о Hисму, о Hлатону, Данковском, итд. A Hикола uрере је био веома уuен uовек
и поседовао је компететност у раsлиuитим подруuјима науке: бавио се xронологијом стариx народа,
178
sатим геогра]ијом, ]илоsо]ијом, граматиком и сматрао се врло критиuним... Tо је стварно страшно, -
потпуно sатајити уuење таквог једног истраживаоца!
5. - Ouvres ed. 1796. —. I. Memoire de l'Academie d'Inscription, —ome ˜˜I
Aндре Hе]евр (Andre LeIevre) у свом делу "Pасе и јеsици" (" Les races et les lingues") стр. 170. пише:
"... la culture, relativement moderne des Slaves ne les empeche
pas de REMON—ER AU˜ PLUS AN—IQUES EPOQUES DU
PARLER INDO-EUROPEEN. Leur GRAMMAIRE ES—
EMPREIN—E D'UN CARAC—ERE tout-a-Iait ARCHAIQUE,
SUR—OU— DANS LA DECLINAISON. Le GROUPE ES— —RES UNI... "
''релативно нова култура Cловена не спреuава иx, да се наhу у
најуда¬енијим временским периодима индоевропског говора:
њиxова граматика носи пеuат алсолутне арxаиuности, особито
у деклинацијама. Iрупа представ¬а велико јеsиuко јединство... "
Cловени, дакле, по највећим јеsиuким струuњацима, представ¬ају јеsиuку јединственост на
највишем нивоу, тј. на нивоу CHOBEHCTBA, што је сасвим супротно sлонамерности и неsнању, по ком
је само меhу Jужним Cловенима створено више јеsика, па uак и на вештаuки наuин, само да би се
одговорило политиuким амбицијама, које немају никакве веsе с науuном истином! V целој тој sбрци,
српски народ је лишен свог јеsика, па његово самостално име и не постоји, премда се кроs векове
уsимао у обsир као јеsик, којим је - после руског, говорио највећи број Cловена. A то се да sак¬уuити
и иs сведоuанства баварског геогра]а иs I˜ века, који је оставио sаписано:
''ŸERVIANI, QUOD —AN—UM ES— REGNUM, U— E˜ EO
CUNC—AE GEN—ES SLAVORUM E˜OR—AE SIN— E—
ORIGINEM SICU— AFFIRMAN— DUCAN— " .
6
"3EPBИAHИ (Cрби), uије царство је толико, да су од њиx
проиsишли сви словенски народи, како тврде и од њиx воде
порекло ".
6. - München, Hormayurs Archiv, ˜VIII, p. 282.-283.
Hавле Jоси] Bа]арик у "Cтарожитностима", св.1, парагра] 40., говорећи о Cрбима, KOJИ ЖИBE
V EBPOHИ OД HAJДABHИJИX BPEMEHA, или - што је исто - каже он - од праисторијског доба.тврди
да један тако распрострањен народ води своје порекло од најда¬е прошлости.
V веsи с тим он прелаsи на проблем јеsика и каже (на истом месту), ДA CE CHOBEHCKИ JE3ИK
PA3BИO CAM OД CEFE, те да носи у себи и у својим облицима (in StoII und Form) JEДAH TAKO
CHAЖAH HEuAT OPИIИHAHHOCTИ, A TA uИBEHИHA JE ДOKA3, ДA CV CHOBEHИ - V HEKV
PVKV - CAMOHИKHИ, HE HOCTABBИ HИKAKBOM MEBABИHOM - HИTИ V PACHOM, A HИTИ
V JE3ИuKOM CMИCHV, што CABPBEHO OДIOBAPA HИKTEOBOM TBPTEBV
O "ДABHOM HAPOДV - uИCTOM OД CBAKE MEBABИHE, KOJИ CE - HAJMABE 2.000 година пре
Xриста -HPVЖAO OД ИHДA ДO 3AHAДHE EBPOHE", а који он - упркос толикој бројности, на
жалост, није успео да пронаhе.
Tако је Bа]арикова - инаuе снажна мисао - све снажнија и увер¬ивија, јер је њена главна
карактеристика логика, sаснована - уs то - на његовом великом поsнавању јеsика. Tако, када устврди,
179
да: "Jедан тако оригиналан, uист, граматиuки савршен, богат и на многе делове иsде¬ен јеsик, није
могао никако да се обликује беs постојања једног јединственог првобитног и самосталног народа",
Mи у овим његовим реuима налаsимо потпуну сагласност с оним, што су рекли ]ранцуски
]илолоsи Mеје и Bајан (Meillet - Vaillant). Vверени смо, да су ова двојица своје sак¬уuке направили
самостално, не ослањајући се на већ давног Bа]арика HA KAДA V OKBИPV JEДHOI TAKO
BEHИKOI BPEMEHCKOI PACHOHA PA3HИuИTИ HAVuHИHИ TBPДE JEДHV TE ИCTV CTBAP,
OHДA OHA MOPA OДIOBAPATИ ИCTИHИ И CTBAPHOCTИ, FE3 OF3ИPA KOJИM И KAKBИM
HVTEBИMA CV ДO BE ДOBHИ.
Tако би, када се све до сада реuено уsме у обsир, могли да сведемо наша раsматрања у овом
поглав¬у на следеће:
1 - Древни антиuки Hелаsги, Tраuани и Илири били су антиuки Cловени. Mи смо у овој студији
прикаsали неколико аутора, uија дела су оријентисана у том смислу. Mеhутим, Mилош
Mилојевић и Cима Hукин-Hаsић цитирају - сваки - по неколико десетина писаца, сагласниx с
централном идејом ове расправе. Hаsив Илир sа Cрбе саuувао се готово до нашег времена, док
наsив Tраuанин постоји - у писаним документима - uак до ˜VI века. Tако Jован Pајић наводи,
како иsванредни маhарски историuар, Иштван]и, наsива Cрбе уопште Tраuанима, а поименце
српског деспота Tорhа Fранковића. Иштван]ију прик¬уuујемо један други велики ауторитет
свога времена, који је то остао до данас MојсијаXоренског, који у IV веку по Xристу тврди, ДA
CV BECT HPOBИHHИJA TPAKИJE, од KOJИX JEДHA BEHИKA (ME3ИJA) - HACEšEHE
CHOBEHИMA.
2. - Xеродот у V веку пре Xриста каже sа исте те Tраuане, да су најмногобројнији народ после
Xиндуса... Да сви имају исте обиuаје и исти јеsик, премда носе раsлиuита имена од једне
области до друге.
3. - 3на се, да је - uас меhу Tраuане, а uас меhу Илире био убрајан - по Xалкокондилу - најстарији народ
- Tрибали. A да би дошло до овакве нејасности и неодреhености, то може да проиsиhе само иs
uињенице - ако не истоветности, а оно врло велике и вишеструке сродности. V ствари оно, што
је Xеродот оставио као сведоuанство о Tраuанима, Xалкокондило је то написао о Tрибалима,
који су - по њему - били не само најмногобројнији меhу народима, већ и најстарији, а јеsиком
којим су говорили они, по Xалкокондилу су говорили и други Cловени, све до HOšCKE. A како
он иsриuито тврди, да су Tрибали Cрби, sнаuи, да он и 3AJEДHИuKИ JE3ИK CMATPA V FИTИ
- CPHCKИM.
4. - Fаварски пак геогра] иs I века (Müchen, Hormayrs Archiv, ˜VIII, р™ 282.-283.) потпуно
недвосмислено пише, да је CPHCKO HAPCTBO TOHИKO BEHИKO, ДA CV И3 BEIA
HPOИ3ИBHИ CBИ CHOBEHCKИ HAPOДИ, који, дакле од Cрба воде порекло.
5. - И Kонстантин Hор]ирогенит је uак sнао нешто о старости Cрба, тврдећи у свом спису, да су они у
Hентралној Eвропи ЖИBEHИ OД HOuETKA. Mи пак допуштамо себи да кажемо, да на основу
сабране и у овом делу иsложене граhе, можемо да сматрамо, да су они живели OД HOuETKA и
на Fалкану и да су се одатле, или - како то неки аутори кажу - и иs Hодунав¬а - раsишли по
Eвропи. Oва се uињеница, иsгледа, данас потврhује најновијим арxелолошким открићима,
sаxва¬ујући којима се докаsује таuност дубоког уверења Cипријана Pобера, да је ДVHAB FИO
HPACHOBEHCKA PEKA.
6. - Hлејади аутора који и неxотице подржавају нашу теsу, прибрајамо и Hиктеа, uије истицање, да се
тај првобитни, од науке на снаsи наsвани "индо-еврпски народ", протеsао најмање још 2.000
година пре Xриста од Инда до Aтланског Oкеана, од реuи до реuи може да примени на
Cловенски Hарод - и то не само на основу арxеологије, већ и на основу историјскиx uињеница.
Tакоhе може да се одбрани и Hиктеова идеја води¬а, да је јеsик тог бројног и расно још
непомешаног народа био већ савршен и као такав - врело, иs кога су потекли сви јеsици, који се
наsивају индо-европским. Vправо то је иsванредно приступаuно објаснио Илија Живанuевић,
што смо иsложили у посебном поглав¬у. Hа не само да су од тог некада јединственог народа
180
потекли сви управо споменути јеsици, већ и сви народи нашег времена, који њима говоре, па иx
Hикте и наsива HOTOMHИMA HAPOДA, KOJИ JE IOBOPИO JE3ИKOM BEДA.
7. - Bа]арик пак, сасвим неsависно од Hиктеа и коју деценију пре њега, сасвим одреhено и јасно
говори - и у "Cтарожитностима" и у "Hореклу Cловена", где је коаутор са другим једним
славистиuким ауторитетом - Cуровјецким - у ствари, обојица пишу и о Cрбима као о врло
бројном народу још од преисторијскиx времена. Oн период такве распрострањености Cрба
протеже uак и на време од xи¬аду године пре њега, када су Cрби у Eвропи били још увек - не
само врло бројни, већ су - упоредо с тим - sауsимали и много већа пространства... Cетимо се у
овом тренутку, како је писао Cипријан Pобер, да још у доба Kарла Bеликог - с оне стране Pајне,
све што није било ]ранаuко, било је словенско, sбог uега је и била створена поsната тsв.
CPHCKA IPAHИHA, или - како Pуси кажу у њиxовој Eнциклопедији "Fо¬шаја" - COPFCKИJ
PVFEЖ. Tо управо и јесте докаs, да су се ондашњи Cловени с оне стране Pајне у то доба још
наsивали Cрбима. Fило је то време, када аsијатске xунгарске xорде још нису биле пресекле
словенски средњеевропски простор данашњом Mаhарском, када немаuке кра¬евине још нису
постојале - укратко, када је још "HEO CBET PA3VMEBAO CPHCKИ" - у правом смислу реuи - од
Fалтика до Eгејског Mора. A било је то сигурно још доба, кад Fугари нису били направили дубок
раsдор меhу Cрбима, прастановницима Fалканског Hолуострва. Tакоhе доба, када се словенски
говор могао uути још по Mалој Asији, па uак и у Eгипту и по - да тако кажемо - оаsама Cеверне
A]рике, које још нисмо имали прилике да иsуuавамо. Tако би, дакле, и ти Bа]арикови Cрби,
Bенди, Bенети, Xенети, Bани итд. бројем и јединственошћу одговарали Xеродотовим Tраuанима
и Xалкокондиловим Tрибалима, и траuким Cловенима Mојсија Xоренског, а и Hиктеовом
беsименом народу.
8. - Hајsад - сви се у овом делу побројани аутори слажу у томе, да је тај "бројни и силно
распрострањени народ имао исте обиuаје и исти јеsик, премда је уs онда опште и sаједниuко
српско име, од једне до друге области носио и обласна, или покрајинска имена. 3а Bа]арика је,
меhутим, пошто му је тај толико распрострањени народ био српски и његов јеsик био српски.
Bелики број писаца је исти тај јеsик наsивао и илирским и то још у доба, када није било sбрке са
Xрватима. Hо Xалкокондилу - илирски јеsик се протеsао све до Fалтика, док је Hикте говорио о
јеsику Bеда, пошто је његов непронаhени народ - по њему - морао да говори јеsиком поеsије, коју
је створио.
Hрема свему напред иsложеном, јеsик тог бројног и распрострањеног народа, морао је - управо као
и сам тај народ - носити пеuат велике старине, јединствености, па - према томе - и иsуsетне
постојаности, "беs наглиx криsа", какве су имали по Mеје-Bајану: грuки, италски, особито латински, па
немаuки, одн. германски. Hо њима се напред побројане одлике налаsе само у "sаједниuком
словенском", како су њиx двојица и наsвали своје дело ("Le slave commun''), што бисмо ми - на основу
некиx другиx оsби¬ниx лингвиста могли да допунимо, или коригујемо са "арxајски српски". Oни су
наиме, у овом управо споменутом делу sак¬уuили, да је:
"... sаједниuким словенским јеsиком говорио некада један јединствени
народ, који је поседовао свест о својој јединствености. "
Tај јединствени народ, Cипријан Pобер је наsвао HOuETHИ HAPOД MAJKA, док му је његов јеsик
био JE3ИK - MAJKA, што је sа њега био CPHCKИ HAPOД и CPHCKИ JE3ИK.
Hре Cипријана Pобера до исте констатације дошао је и Hавле Jоси] Bа]арик и то - као иsуsетан
поsнавалац - не само класиuног грuког и латинског, већ и савремениx европскиx и - особито - беs
иsуsетка - свиx словенскиx јеsика, што sнаuи, да није било могућности, да се такав један уuени
полиглота превари. Hело то подруuје било је део његовог бића, а целокупно славистиuко sнање био је
његов живот.
181
V том смислу, а у веsи управо са Bа]ариком, про]есор Kостић доноси једну sнаuајну и sаним¬иву
појединост, па пише:
7
"H.J. Bа]арик је више пута, а особито у својој српској uитанци, иsраsио
један веома sаним¬ив sак¬уuак, а уs то од највећег sнаuаја. Hо Fелићу (Hародна
Eнциклопедија CXC) у тој uитанци је по први пут ДAT HPABИHAH HOIHEД
HA HOPEKHO CPHCKOI JE3ИKA и покушај његове кратке историје. Oбјав¬ена
1833.г., она доноси Bа]ариково миш¬ење, да је CTAPИ CPHCKИ JE3ИK FИO
CACBИM CHИuAH TAДABBEM, CABPEMEHOM, BTO HPEДCTABšA
PETKOCT V ИCTOPИJИ JE3ИKA. Oн каже дословно:
"Cрпски јеsик има иsвора и помоћниx средстава (иs високе старине) у
дово¬ној колиuини, да се питање његове старине... може да реши најкраћим и
најсигурнијим путем. Hама је потребно само да преуsмемо просто сведоuење и
да испитамо српске споменике временским редом... па да доhемо до реsултата,
да је V CPFИJИ OД HAMTИBEKA постојао поред црквеног дијалекта... у исто
време и један самостално обраsовани CPHCKИ HAHИOHAHHИ JE3ИK, KOJИ
CE V OCHOBHИM TAuKAMA HOДVДAPA CA ДAHABBИM..."
7. - H. Kостић, Иsјаве странаца о српском јеsику, 1964., стр. 15.
Oвом свом uврсто и солидно sаснованом уверењу, Bа]арик на стр. 71. "Hорекло Cловена",
прик¬уuујући се Xалкокондиловом уверењу, да су Tрибали - Cрби, додаје убед¬иво:
"CHOBEHCKИ HEuAT IEOIPAuCKИX ИMEHA TPИFAHA HOCEFHO
TEMO ДA OFPAДИMO, те ћемо тако иs xаоса TPAuKO - ИHИPCKИX
HAPOДA И3BVTИ JOB JEДAH CHOBEHCKИ HAPOД... "
Kритиuни Bа]арик у sак¬уuку овог оде¬ка ¬утито умује:
"Hела ова sбрка потиuе sбог тога, што је код Iрка и Pим¬ана владало
потпуно непоsнавање страниx јеsика, а и sбог склоности новијиx историuара,
да уuине да нестану одједном, као лишће у јесен, сви други становници Eвропе,
осим управо споменутиx Iрка:и Pим¬ана, да нестану, иsумру и буду sамењени
онима, који нава¬ују иs Asије. "
Oстајући тако uврсто на својим поsицијама, Bа]арик користи сваку прилику, да покаже - не
само постојање Cловена кроs Tраuане, Илире, Tрибале, Bенде, итд., него и да пружи докаsе, да је једно
јединствено име било свима њима "опште и домаће", а то је - CPFИH.
Oн uак допушта, да су нека племена меhу Cловенима била "еntsloœenisiert", тј., да су иsгубила
словенско обележје у јеsиuком погледу, али - што се српског јеsика тиuе, Bа]арик упорно тврди:
8
"... œahrend sich, nach der geœonlichen Anname, in —hražien
und lllyrien gleich alte Serbische Sprache im GANŸEN REIN VON
SOLCHEN EN—RA—UNG ERHAL—EN HATTE... '
A то sнаuи:
"... док је, како се обиuно уsима, V TPAKИJИ И ИHИPИJИ
HOДJEДHAKO CTAP CPHCKИ JE3ИK OCTAO HOTHVHO
uИCT OД TAKBE ДEIEHEPAHИJE.."
182
8. - Über die AbžunIt der Slaœen 2, p. 149. . .
Hа будући, дакле, да је српски јеsик - по Bа]арику: uИCT, BEOMA CTAP, IOTOBO
HEИ3MEBEH, оно, што он каже о пореклу и поuецима словенског јеsика уопште, а с обsиром и на
друге ауторе, који тврде, да је меhу словенским јеsицима српски најстарији, у првом реду може да се
примени на српски јеsик, као нпр.:
"Die slaœische Sprache ist selbststandiger Natur und stammt
vonn žeiner anderen europeischer Sprache ab. SO VIEL MAN
NACH LANGEN JAHRHUNDER—EN UND VIEL - Iacher
Umstaltung aus ihrem Baue und ihren Wurzeln entnehmen žann,
scheint sie ein unmit telbarer SPROSSLING DERSELBEN
URSPRACHE ŸU SEIN, AUS WELCHER DIE AL—INDISCHE
SANSKRI—A HERVORGEGEN..."
Eво, како гласи ова јединствена Bа]арикова порука:
"CHOBEHCKИ JE3ИK JE CAMOCTAHHE HPИPOДE И HE HOTИuE HИ
OД JEДHOI ДPVIOI EBPOHCKOI JE3ИKA TOHИKO, KOHИKO - HOCHE
ДVIИX BEKOBA И HOCHE MHOIИX HPOMEHA V BEMV - MOЖE ДA
CE HPOHИKHE V BEIOBE KOHCTPVKHИJE И V BEIOBE KOPEHE, OH
И3IHEДA KAO HEHOCPEДHИ И3ДAHAK ИCTOI HPAJE3ИKA И3 KOI
JE И3ИBAO И CTAPOИHДИJCKИ CAHCKPИT".
* * *
Mи смо отпоuели ово поглав¬е HAPCKOM PEuJV Kатарине Bелике, а sавршили смо га
HAPCKOM MИBšV једног умног припадника CHOBEHCTBA.
Hека би нам обоје - надаxнути свако на свој наuин - послужили као путокаs при нашем тражењу
истините историје нашег континента, над којим се вију тендециоsно наметнути ]алси]икати уместо
праве науке...
ЛЕПЕ'С&И ВИР &АО ПОТВРДА
ТВР.Е?А 'ЕСТОРА &И!ЕВС&О#*
ЛАО'И&А GАЛ&О&О'ДИЛА*
СИПРИ!А'А РО/ЕРА и др.
Hа жалост, нама су данас - или само ретко, или пак никако доступна стара сведоuанства, на
основу којиx су - у наслову споменути писци - иsвели своје sак¬уuке о HOДVH