1.

O Borisavu Stankoviu

Borisav Stankovi (1876 1927), nesumnjivo jedan od najizvornijih i najboljih pisaca novije srpske knjievnosti, uao je u nju na samom prelasku iz XIX u XX vek. Iako jo u dominantnom znaku realistike poetike, to vreme obeleeno je i znaajnim poetikim i knjievnoevolutivnim promenama, koje su se u veoj ili manjoj meri reflektovale na sve knjievne anrove, pa time i na one koje je pisao Borisav Stankovi. Najvidljivije promene dogaale su se u postepenom udaljavanju od poetike prethodnog knjievnog perioda i u izrazitoj subjektivizaciji knjievnog teksta, podjednako ostvarivanim i na njegovom tematskom i na formalnom planu.1 Borisav Stankovi je naglo uao u knjievnosti sa stvarima savrenim, koje su oznaavale jedan sasvim originalan talenat i nov pravac u srpskoj pripoveci. Do Borisava Stankovia srpska pripovetka je bila ograniena samo na severne krajeve nae; Stvankovi prvi uvodi u pripovetku nae jugoistone krajeve, novoosloboene krajeve, deo Stare Srbije koji je Srbija oslobodila 1877. i 1878. godine. On postaje pesnik toga novoga, ivopisnog i zanimljivog egzotikog sveta, svoga rodnog mesta Vranja, u kome je detinjstvo proveo, iz kojega je izneo najjae i neizgladive uspomene, i iz koga, u svome pripovedakom radu, ne moe da se makne. On opeva ne dananje Vranje, koje se modernizuje, no vranje starih dana, patrijarhalne ljude, njihove uske pojmove ali srdaan ivot. On opisuje ono to je video i osetio, vrlo esto ljude koji su odista postojali i dogaaje koji su se odista desili, nalazei u jednoj poluistonjakoj palanci ceo oarani vrt ljubavi, prelivajui to sve velikom poezijom svoga srca, dokazujui ne reju no delom da za pravoga pesnika nema banalnosti u ivotu. U njegovim opisima vranjskog ivota ima vrlo mnogo vranjskog, lokalnog, poev od zanimljivog arhainog srpskog dijalekta pa do starinskih priroda u kojima se pomeala istonjaka ulnost i slovenska oseajnost. Ali u svemu tome realistikom opisivanju jednoga kuta Srbije, gde se sauvalo jo mnogo starinskog i patrijarhalnog, ima vrlo mnogo linog, impresionistikog, lirskog. Stankovi se ne zadovoljava da slika spoljni svet, no u svoje delo i u svoje linosti unosi lino sebe, jedno tako nostalgino oseanje ivota, plahovitu strast i bolnu enju. U svim tim pripovetkama, gde se bije borba izmeu Istoka i Zapada, izmeu linosti i celine, strasti i morala, snova i jave, poezije i proze ivota, u svim tim predmetima kojima je on umeo dati veliine i poezije, Stankovi je uvek prisutan, sa svom svojom irokom duom. Meu svima srpskim pripovedaima niko nije bio subjektivniji i poetiniji, niko nije takav potpun impresionist.2 Borisav Stankovi, pripoveda, romansijer i dramski pisac, stvarao je iz najdubljih ivotnih i umetnikih potreba, zanosom patnika i ukletnika; proiveo je svaku svoju re i odbolovao svaki lik, udahnuvi im bol i patnju svog traginog bia. udne mekoe u slikanju, mistinosti kojoj svaka situacija odreuje meru, psiholoke osvetljenosti iznutra, s veno napetim, dramatinim i
1

Marko Nedi, Strukturalne dominante u knjievnom delu Borisava Stankovia, Borisav Stankovi, Izdavaki centar Matice srpske, Novi Sad, 2010,str.7. 2 Jovan Skerli, Borisav Stankovi, Istorija nove srpske knjievnosti, Rad, Beograd, 1953, str. 445-447.

traginim sudarima starog i novog, sve skupa i svaka posebno, njegove pripovedne proze, elegino osvetane zaviajnim podnebljem zabite varoe Vranja, ireg su, univerzalnog smisla najvii dometi nae prozne umetnosti.3 Likovi u njegovim pripovetkama, kako ih mi doivljavamo, savremenog su senzibiliteta. I u njima se, kao u nama danas, prepliu sumnje, strahovi, sanjarenja, elje; protivreno, a ipak ljudski pojmljivo. Najpre zaptiveni, uzdrani, neodluni, u finalu kao predosreeni za tragediju euforino raspolueni, rastrojeni i rasprsnuti u hiljade delia svoje rastoene due. alne i bolne, linosti Stankovievih proza za redom su zapravo snane i individualne, u finalu izviene. One se rtvuju ili su rtvovane; iza njih ostaje mnogo toga nerazreeno, nedovreno, neizboreno, kao izvor nesanica i dramatinih neuroza. Nisu li se uzaludno i besmisleno odricali ivota? To njihovo nerazreeno pitanje stavimo danas pred ogledalo nae line sudbine! To nisu samo likovi jednog oseanja i psiholokih osobitosti u klasinom smislu, ve, zatvoreni u sopstvenu kob, sloenih doivljaja ivota i sveta: neuroza izoblienih u rasulo, a straha u uas, kao u traumiranih linosti naeg doba.4

2. Boji ljudi

Zbirka Boji ljudi sadri dvadeset jednu kratku priu, kojoj e kasnije biti dodana pria Ludi Rista, koju je Stankovi napisao u Derventi 1916. godine. Veoma je bitan redoslet pria u zbirci za njihovo razumevanje. Uvodna pria je Zadunica, jedna od duih pria, i ona nas uvodi u svet i ambijent koji e pisac prikazati u svojim priama. Stankovi nas polako uvodi u svet umobolnih i obogaljenih, koji e biti prostorno lokalizovani, a kasnije i vremenski, u pretposlednjoj prii. Pisac u ovoj uvodnoj prii ne ulazi u detalje sveta koji e se kretati na skuenom prostoru Vranja. Odmah posle date atmosfere, Stankovi e svoje junake poreati pored grobljanske kapije, dok bruje crkvena zvona, elei tako da pokae kako u njihovom abnormalnom ponaanju postoji neki ustaljeni poredak, koga se svi strogo pridravaju. Stankovi uvodnom priom otkriva svoju elju da Boje ljude prikae kao uokvirenu celinu, sainjenu od dvadesetak scena ljudskih (ne)prilika. Aktere svojih pria pisac najavljuje ba na poetku, davi njihove spoljanje odlike, nagovestivi da i meu bojacima postoje razlike, da su im ivotni putevi bili razliiti. Oni su zajedno samo igrom sudbine, a iz raliitih su krajeva i razliitog porekla. Ali, svi zajedno bespomono ekaju da im se uputi neija ruka, da ih zapazi neiji pogled.

Saa Hadi Tani, Umetnika vaseljena Borisava Stankovia, Najlepe pripovetke Borisava Stankovia , Prosveta, Beograd, 2004, str.5. 4 Isto, str.6-7.

Poetnom priom Zadunica Stankovi nas uvodi u groblje, centralnu naseobinu svih likova o kojima e biti rei. Groblje i zadunice e doneti nesvakidanje mogunosti zajednitva, jer su one jedinstvena trpeza i svetkovina, gde se hrana i pie prinose u obilju i mrtvima i njima, prosjacima. Samo su na zadunicama skupljeni i isti, jer se samo na zadunicama i daama, na groblju, javljaju kao porodica, u kojoj je izrazita hijerarhija i red. Samo e tada, na neki nain, zajednitvo funkcionisati. Veoma je vaan susret bojih ljudi za vreme zadunica na starovranjskom groblju. Svaki od ovih bojaka, iako osakaen i umom i telom, pria je za sebe i znak razliitosti. Za njih pisac ne vezuje roditelje, majku i oca, niti mesto i vreme roenja. I kada se javi neko od roditelja, uglavnom majka, vie je u slubi samog junaka, njegovog stradanja i njegovog usuda, nego kao znaajan podaritelj ivota. "Oni kao da dolaze niotkuda, kao da su se nastanili nigde, jer bitiu i stradavaju bez iega, jer u okruenju sa svetom ulaze i izlaze sa nita. Iz sveta izlaze, kao i to egzistiraju, kao otueni, obeleeni, nii.5Oni nemaju potrebu niti elju da se meusobno drue. Meusobna komunikacija im je na najmanjem nivou. Kada je u pitanju ljubav ili srdba, ta komunikacija se obavezno uspostavlja. Priu o ovom unakaenom svetu Stankovi je zapoeo u leto, kad prve trenje ponu da zru, a zavrio jednog kinog dana kasne jeseni. Poelo je od zajednikog portreta unakaenih ljudskih pojava koji, uz miris svea i tamjana praenih cviljenjem najbliih, oekuju najsveaniji trenutak, podelu onoga to je namenjeno mrtvima, a zavrava tako to je kina jesenja no odnela neko(g) od tih prosjaka, bojaka. Prva, uvodna pria, sva je u znaku urbe i u pripremi za trenutak odlaska na groblje gde e doi do oienja od bolova nakupljenih u toku zime. S druge strane, zadnja, bezimena pria, sva je pretvorena u apat. Sve je uutano, jer nikoga nema da zaplae za junakom kome se ni ime ne zna, ni poreklo, ni dom, ni vreme smrti. U ostalih devetnaest pria nalazi se itav niz ljudskih istorija, koje se sve tragino zavravaju. Spasa niotkuda nema za taj svet umobolnih.

2.1 Socijalna margina u Bojim ljudima

(...) Imam jednu zbirku, t.z. Boji ljudi. U njoj sam pokupio i izneo jedan naroit svet, pokolenje koje je bilo u Vranju pre osloboenja. To su bili prosjaci, slepi, gatari, vidari, biljari i drugi. Svi su oni iveli od milostinje. Jer se verovalo: da to se njima da, da oni pojedu u pokoj due umrlih kao da se je samim mrtvima dalo i da su oni to, mrtvi pojeli. Meu njima je bilo koji su smatrani za svece, Boje ljude. I kad bi ti umrli bili su od najvienijih (starih ena) kupani,
5

Sunica Deni, Boji ljudi sto godina posle, Boji ljudi ,Borisav Stankovi, Knjievna zajednica Borisav Stankovi,Vranje, 2002, str.14-15.

saranjivani... To pisac kae o svojim bojacima. Treba jo naglasiti da Stankovi u portretisanju svojih likova polazi od stvarnosti, od realnih doivljaja i ljudi. Opisujui poslednje dane vranjanskih bojaka, slepaca, prosjaka, biljara i vidara, umno i fiziki poremeenih stanovnika Vranja koji su iveli na i oko groblja, i koji su se svakodnevno suoavali sa smru i prolaznou ivota, Stankovi je odabrao neobinu knjievnu temu. Socijalno i kulturno marginalizovani stanovnici Vranja bili su dobar primer piscu da pokae prolaznost ivota i njen vii smisao. Prolaznost ivota je u Bojim ljudima pokazana na temi smrti kao sastavnom delu svakodnevnog ivota i njegovog neminovnog osipanja. Groblje, u kome i na kome borave bojaci, jeste otelovljenje socijalne i ekonomske marginalizovanosti ove skupine ljudi, ali i granini prostor, predvorje smrti i onog sveta. Realne granice groblja, ali i granice grada u ovoj zbirci kratkih pria, postaju i granice ovog i onog sveta. Sudbinsku ukletost Stankovievih bojaka oslikava upravo prostor. Ljuljana Peikan Ljutanovi ukazuje da socijalno-ekonomska marginalizovanost likova izvire iz religijske liminalnosti.6 Taj neisti prostor granice, predstavljen u prostorima groblja, crkve, planine, pridaje bojacima ulogu medijatora, posrednika izmeu sveta mrtvih i sveta ivih. Dok su u Zadunici bojaci preuzeli ulogu mrtvih, gostei se umesto njih, u zavrnoj prii, ene opremaju bezimenog bojaka kao svakog dugog oveka, i time se zatvara sistem komunikacije u zajednici. Izdvajanje bojaka iz normalnog sveta uzrokovano je bilo tekim porodinim i linim nesteama , koje nisu mogli ljudski da podnesu i prebrode. Stankovi ukazuje na uzroke poremeenosti samo nekih likova. Mitke je, pijui, oterao enu i erku u grob, Nazu je napastvovao gazda, Menku su silovali enu, prosjaku koji srca nema majka se kurvala. Stankovia zanima trenutno, bolesno stanje bojaka, zato se ne zadrava mnogo na predistoriji bolesti svojih junaka. Njega zanima trenutni, socijalni status prosjaka, kao i posledice nesporazuma i sukoba koji su se desili zahvaljujui njihovom jadnom poloaju. Stankovi je u svojim bojim ljudima traio znakove vidovitosti i duhovne prosvetljenosti. Pisac je tragao za najskrivenijim i najdubljim slojevima ljudskog bia. Odbacivi odreena drutvena pravila ponaanja, odbacivi razum, bojaci su otkrivali onu stranu bia koju su drugi, normalni ljudi skrivali. Oni su izgovarali ono to su ostali ljudi zadravali na jeziku, oni su uzvikivali na sav glas ono o emu su drugi aputali. Bojaci postaju, na naki nain, glasnogovornici onoga to varo misli a ne sme da kae. U pretposlednjoj prii, koja govori o danima pred osloboanje Vranja, bojaci se okupljaju oko turskih kua derui se ludo, kretavo, iz sveg glasa: - A, Turci! A, vuci! a,a Turci ih zbog toga nisu kanjavali, ve su pokuavali da ih hranom i dru gim darovima umilostive. Zbog svojih veza sa onim svetom, prosjaci su, u sredini u kojoj su iveli, imali povlaen poloaj. Jedino oni su smeli da kau ta im je na dui, i ono to drugi nikada ne bi rekli. Prosjak Copa, plazei se i mumlajui, obraa se najuglednijim gazdama: E, ta si ti?,
6

Ljiljana Peikan-Ljutanovi, Borisav Stankovi izmeu tradicije i modernosti, Izabrana dela , Borisav Stankovi, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2008. Str.7.

podseajui ih na njihovu nemo da se odbrane od nesree i od smrti. Ni sam Copa nije poteen obinog straha od smrti, ma koliko bio svestan tragike ljudskog udesa. On plae kao malo dete kad god mu neko pokae krst, za koji veruje da predstavlja njegov grob. Pored najoptije granice koja je u Bojim ljudima uspostavljena na relaciji grad groblje, ivi mrtvi, uspostavljen je i niz unutranjih razgranienja. Sagledani sa strane onih koji su u socijalnoj hijerarhiji iznad njih, sa strane graana, prosjaci imaju vlastiti svet i hijerarhiju. Na vrhu stoji Taja. Kao da je bio neki njihov stareina, ili vladika. Njego noenje odee koja je ostala iza mrtvih jasno ukazuje na poziciju posrednika sa svetom umrlih. To to on nikoga ne gleda u oi takoe ukazuje da je on duboko zagledan u onostrano. Ulazei u seksualnu vezu sa enom, on gubi svoju vidovitost i svoju kuu, kolubu od zemlje i prua. Taja je tada poeo da se jo vie uvija u svoje krpe i dronjke od odela, i da se iv zakopava zemljom koju je rukama mogao da nabaci na sebe. Prosjaci u Stankovievom delu su uvek jasno prostorno i socijalno izdvojeni od ostalog sveta. Naza, koja je nasiljem izbaena iz svog mesta u gradskoj hijerarhiji, stalno pokuava da uredi svoje boravite najbolje to moe. Za nju pisac kaze: ...Isprva ona nije prosila, ve je sluila u varoi, kod nekog gazde. Ali kako je taj gazda hteo da je siluje, to preplaena od toga, kao sumanuta, pobegla iz varoi, i vie nije htela da slui, ve je poela da prosi. Sada je njeno boravite rupa iza groblja, od koje je nainila kolibu, u kojoj pokuava da ivi po redu zajednice iz koje je odbegla. Uvek je bila ista i oprana, iskrpljena. Od popa je ak traila da je vena. Ovaj pokuaj da se u prosjaku kolibu uvede graanski red i poredak zavrava se tragino. Sem odavanja alkoholu, na tragian put ju je otpravila i sredina u kojoj ivi, jer joj ni na koji nain nije pomogla da se spase, mada je bilo izgleda za njeno izbavljanje. U zimu Nazu rastru psi, i ona skonava bez groba i traga. Neto slino je pokuala i Vejka iz prie Taja, nastojei da kolibu, u kojoj je ivela sa Tajom, uredi kao kuu. Bojaci koji se nalaze u gradu, dobijaju znaenje obeleja i ispatanja za poinjen greh. Parap uta je iva kazna za staru hadiku Taanu zbog poinjenog greha u mladosti, jer se, kao mlada i jo lepa udovica, zagledala u nekog Manu grka. Negujui i uvajui Paraputu, ona je primila na sebe kaznu i ispatanje zbog tog mladalakog greha. Taana ve dvadeset godina ne izlazi iz kue, niti se pojavljuje u svet, i ve jako ostarela i obnevidela, sama mu isti sobu, hrani ga, umiva, polae u postelju, eka dok se ne smiri i dok ne prestane da juri po dvoritu, bati, bacajui sa sebe odelo i viui da e ga arijska deca zapaliti igicom. Bojaci iz grada vre i funkciju razotkrivanja greha predaka. Primer je bezimeni sin hadijske porodice. Sada njegova braa, i pored svog bogatstva i siline, ne mogu u svet da izau kao to treba, jer im on stoji kao peat, ig. Nasuprot prosjacima koji ive oko groblja i u gradu, stoje prosjaci iz gornjih, planinskih prostora, Biljarica i a Mihailo. Oni su obeleeni belinom i istotom netelesnosti. Stankovi je za Biljaricu iskoristio legendu o raskovniku, a to je, vele, travka kojom se otvaraju svi zatvori, naroito gde je blago, zlato zatvoreno. I ko nju ima, biva bogat, mnogo bogat... Tom travkom se

ima sve to dua zaeli, ovek pomisli... Neka siromana devojka pobegla je od gazda kod kojih je sluila i nastanila se u umi ne bi li pronala raskovnik i pomou njega kupila kuu, zemlju, stoku i time se izjednaila sa ostalim svetom. Raskovnik bi trabao da joj vrati i mladost kakvu nije proivela. Iz njenog opisa se jasno vidi da je neizvodljiva njena elja da se izjednai sa drugim varoanima, pa ak i kad bi kupila to to eli. Njeno uzdizanje na socijalnoj lestvici je nemogue. Mala, zgrena. A sva u krpama i dronjcima. Sa isuenim, skupljenim nogama te ne moe da ide, ve se vue. Lice joj sitno, staro i puno nekih belih, velikih malja. Usta joj i vilice sve obrasle u tim maljama kao u nekoj bradi. Samo joj oi krupne, bele. Bekstvo slukinje od drugih ljudi nije samo socijalne prirode, kao i njeno traenje onog to je nemogue nai. Slobodan Simonovi istie da Biljarica kao i itava zbirka nosi sobom jednu duboku poruku, ideju da treba iveti, istrajati do kraja u htenjima, makar se cilj i ne postigao, makar se dolo do ovakvih duevnih bolova, jer je put ljudskih uspeha trnovit, naroito slabih i usamljenih. Zato u ovoj prii treba traiti idejno jedinstvo itave zbirke.7 Pojavu a Mihaila pisac nam daje sa mnogo ljubavi: Meni je uvek bilo milo da ga vidim. Kad otopli i zamirie na zelenilo, otud negde iz planina dolazi u grad a Mihailo i sa sobom pod pazuhe donosi prolee. On je bio vesnik prolea. Uvek nasmejan, pun bele brade, bos, samo u akirama, bez pojasa i u prtenoj koulji a Mihailo, zaposeda gornju granicu ljudskog prostora, potpunu suprotnost grobljanskom svetu ostalih prosjaka, ali i ulnom, raskalanom svetu grada, kome se naas priblii kada mu pijani varoki mladii na prevaru daju da pije rakiju. Posle toga on bei, metaniui i molei se bogu i svetoj Petki. Na taj nain a Mihailo sam ukida svoju svest, ulazi u svet muenitva i ludila. Svako udaljavanje od boga za njega je rizino i zato se kroz pla obraa bogu da ga pomiluje. udnovat je svet Stankovievih prosjaka, bojaka, svet pomerenih egzistencija, senke nekih bivih ljudi, likovi sa dna ivota. Liku Mitka, nenoj ljudskoj pojavi, pisac je pristupio sa mnogo ljubavi, Uvek ist i vredan, o njemu se majstori otimaju, jer je veoma vet u sukanju uadi. On nije pripadao svetu prosjaka, a opet kad bi se pribliio kome grobu, on bi izdaleka poeo da se gladi...stidljivo zaobilazi oko grobova, gledajui eljno u rakiju, vino. On je stalno u jednom komaru zbog zakopane ene i erke, promaenog ivota koji se pretvorio u pakao. Zaobilazei oko grobova, ve pijan i rasplakan, vraao bi se na grobove svojih zakopanih. Tu bi poeo da vadi sve to je naprosio i poeo da rea po grobovima. Njegova izmetenost iz drutva jasno se vidi u postupku popa koji pristane da prepoje i njegove samo ako je dobre volje, jer mu Mitka ne plaa. Zanimljiva je pojava i Marko u istoimenoj prii. On je bio jedan od bogotraitelja meu prosjacima. Svakoga jutra bi dolazio pred varoku, sabornu crkvu i stajao na ulazu, virio u nju kao da je neto traio. Znajui svoj status, nikada nije ulazio u crkvu, i godinama je tako odstojao svaku slubu. Preko dana i noi bi se zavlaio negde, tu preleao, da bi opet ujutru dolazio pred crkvu i ekao slubu. Uzaludni su bili pokuaji njegovih da ga vrate u selo.
7

Slobodan Simonovi, Boji ljudi Borisava Stankovia, Biblioteka SPEKTAR, Kruevac, 1984, str.25.

U poslednjoj, dvadeset prvoj prii, ispunjava se ono to je sam Borisav Stankovi rekao za njih. Meu njima je bilo koji su smatrani za svece, boje ljude. I kad bi ti umrli bili su od najvienijih (starijih ena) kupani, saranjivani... U ovoj prii opisane su pripreme za sahranu jednog od prosjaka, bojaka, koga su ene ispotovale i izljubile kao svoj rod. Od velikog je znaaja to su o njemu ene govorile sa mnogo saaljenja. Jo znaajnije je to to su te rei izgovorene u srednjem rodu, jer su se oni, bojaci, onako oieni, vratili na poetak, dobivi deje oblike. Oni bi tako okupani, oieni i uvijeni u belo platno, bili pripremljeni za veni ivot, kao novoroenad. apat i tiina obavijaju tajanstveni pogrebni ritual, u kome ene opremaju bezimenog prosjaka kao svakog drugog oveka domaina. Taj nain ophoenja prema prosjaku ini da se mrtvi prosjak simboliki vraa u socijalnu hijerarhiju grada iz koje je bio otrgnut. Meutim, i u smrti se jasno vidi hijerarhija, socijalne granice jasno su povuene i na groblju, poslednjem boravistu Stankovievih Vranjanaca. Iako, u zavrnoj prii ove zbirke, ugledne ene iz varoi opremaju bezimenog beskunika s potovanjem, u uvodnoj prii Zadunica, vidi se jasna razlika izmeu orbadijskih grobova koji su nagomilani oko crkve i onih vie puta prekopavanih i zaboravljenih na rubovima groblja. Odea u Stankovievim priama igra veliku ulogu u markiranju socijalnog statusa, uzrasta i porekla onoga koji je nosi. Odea koju nose boji ljudi svakako ukazuje na ekonomsku i socijanu marginalizovanost prosjaka, kao i nain na koji se oblae ili odbacuju odeu. Za razliku od Naze, koja je uvek ila ista i zakrpljena, i iji se prosjaki status vidi samo po bosim nogama, Ljuba ide skoro go samo u dugakoj, prtenoj koulji koju nikada nije prao, niti svlaio dok se ne pocepa. Odea u Stankovievim priama otkriva, pored socijalne pripadnosti u drutvu, i status meu samim bojacima. Taja je uvek bio najlepe obuen, jer znalo se, im ko umre, odelo od umrlog njemu bi se davalo. Egzistencijalna neostvarenost junaka u Bojim ljudima, njihova mentalna hendikepiranost, njihova neuspela pobuna protiv bespogovornog prihvatanja patrijarhalnih , moralnih i drutvenih principa ponaanja nije samo posledica njihovog individualnog psiholokog sklopa. Mnogi od njih znali su da jedino asketizmom i istotom tela i duha mogu dosegnuti boju milost. Beanje od zajednice, naputanje materijalnih uivanja i istota duha, slini su kod Stankovievih bojih ljudi i kod asketa. Oni se sklanjaju, kriju, zaziru od svakog strepei da su kome na smetnji, spremni da prihvate krivicu to su tu gde jesu.

3. Zakljuak

Linosti u delu Boji ljudi Borisava Stankovia prikazani su kao rtve drutva koje je u osipanju. Poreklo njihove mentalne i etike degradacije on nalazi u okrilju same porodice, u

stalekim privilegijama u drutvu, i izopaenosti meuljudskih odnosa. Stankovi je opsednut smru i ivotom svojih probisveta i maloumnika, ali i njihovim namnoavanjem. U prii Manasije pisac kae: Ali ih je bilo mnogo. Sama klisarica ma da je toliko godina bila s njima, svakoga poznavala, ipak ih nije znala sve. Uvek bi po neki nov nadoao. Niko ne bio znao odakle je, koji, tek bi poeo da se via meu ostale i vue se onako kao drugi, tu oko klisarnice, reke, groblja. U Bojim ljudima nema negativnih i pozitivnih junaka. Kod Stankovia junaci se ne diferenciraju idui ka dobru ili zlu. Svi su oni na jednoj istoj taki, na stanici ekanja za onaj svet. Iako nemaju nita i ive na granici izmeu dva sveta, izmeu neba i zemlje, ive na ubriti, iako idu goli i bosi, pocepani, Stankovievi junai miriu na majinu duicu i drugo bilje.