Jevrejski posmatrač

Pažljivo posmatrajte svetske jevrejske zajednice i organizacije

Jevrejske vođe: Bendžamin Fridman, jevrejski zaverenik koji je obelodanio tajne
Jevrejski dezerter upozorava Ameriku – Reči Bendžamina Fridmana
Otkrivanje skrivene tiranije – Jevreji i komunizam protiv Amerike, po Bendžaminu Fridmanu
Bendžamin Fridman govori:
Jevrejski izdajnik upozorava Ameriku
od Bendžamina H. Fridmana

Uvodna beleška:

Bendžamin H. Fridman je bio jedan od najinteresantnijih i najfascinantnijih ljudi 20-tog veka. G-din
Fridman, rođen 1890. godine, je bio uspešni njujorški jevrejski poslovni čovek i, u jednom trenutku,
glavni vlasnik “Vudberi Soup Kompani”. Posle judeo-komunističke pobede 1945. godine, prekinuo je
sve veze sa postojećim jevrejskim organizacijama i proveo ostatak života ulažući najveći deo svog,
nikako zanemarljivog bogatstva od bar 2.5 miliona dolara, u posao razotkrivanja jevrejske tiranije koja
je progutala Sjedinjene Države. G-din Fridman je dobro poznavao ono šta je govorio pošto se ranije
nalazio na najvišim položajima u jevrejskim organizacijama i njihovim mahinacijama uz pomoć kojih
su ovladali našom nacijom. Bio je prijatelj Bernarda Baruha, Semjuela Untermajera, Vudrou Vilsona,
Frenklina Ruzvelta, Džozefa Kenedija i Džona F. Kenedija, kao i mnogih drugih

ljudi koji su oblikovali naše vreme. Ovaj govor je održan pred patriotskom publikom, 1961. godine, u
hotelu Vilard u Vašingtonu, u organizaciji Konde MekGinlijevog patriotskog časopisa iz tog vremena,
“Komn Sens”. Mada se ovaj dalekosežni i improvizovani govor u vezi nekih detalja odnosi pre svega
na vremenski period u kojem je dat, suštinska poruka g-dina Fridmana – njegovo upozoravanje Zapada
– je sada za nas važnija nego ikada ranije. --

K.A.S.

BENDŽAMIN FRIDMAN ...

Ovde, u Sjedinjenim Državama, imamo situaciju da Cionisti i njihovi religiozni istomišljenici u

potpunosti kontrolišu našu vladu. Iz mnogih razloga, kojih je previše i koji su previše složeni da bi sada
u njih ulazili, Cionisti i njihovi religiozni istomišljenici vladaju ovim Sjedinjenim Državama kao da je
ova zemlja apsolutna monarhija, a oni njieni vladari. Možete reći da je ovo prenaglašena izjava, ipak,
dopustite mi da vam pokažem šta se dogodilo dok ste vi spavali.

Šta se dogodilo? U leto 1914. godine je izbio I Svetski rat. Ovde je prisutno nekoliko ljudi mojih
godina, koji se toga sećaju. U tom ratu su se na jednoj strani nalazili Velika Britanija, Francuska i
Rusija, i na drugoj Nemačka, Austro-Ugarska i Turska.

Nemačka je za dve godine pobedila u tom ratu, ne samo formalno, već i stvarno. Nemačke podmornice,
koje su iznenadile svet, su počistile ratne brodove sa Atlantskog Okeana. Vojnici Velike Britanije su
ostali bez municije, sa zalihama hrane za nedelju dana – posle čega je usledila glad. U to vreme je
došlo do pobune u francuskoj vojsci. Pri odbrani Verdena na Somi je poginulo 600.000 Francuza u
cvetu mladosti. Ruski vojnici su kupili svoje igračke i zaputili se kući, bez želje da se dalje igraju rata, i
bez simpatije prema caru. Italijanska vojska je takođe napuštala rat.

Na nemačkom tlu nije ispaljen nijedan metak. Nijedan neprijateljski vojnik nije prešao granicu i ušao u
Nemačku. Ipak, Nemačka je ponudila Engleskoj mirovne pregovore. Ponudila je Engleskoj mirovne
uslove koje su pravnici nazvali “status kvo ante bazis”. Ovo je značilo: “Nazovimo rat završenim, i
neka sve bude kao što je bilo pre nego što je rat počeo”. Engleska je u leto 1916. godine ozbiljno
razmatrala ovu mogućnost. Nije imala izbora. Morala je ili da prihvati ovaj uslovni mir koji joj je
Nemačka velikodušno nudila ili da nastavi rat i doživi potpuni poraz.

Dok se ovo događalo, Cionisti u Nemačkoj, koji su predstavljali Cioniste iz Istočne Evrope, su otišli u
britanski ratni kabinet i – biću kratak pošto je ovo duga priča, mada bih hteo da kažem da posedujem
sve dokumente koji mogu da dokažu svaku rečenicu koju iznosim – rekli: “Poslušajte nas. Još možete
dobiti ovaj rat. Ne morate da odustanete. Ne morate da prihvatite mirovne uslove koje vam Nemačka
sada nudi. Možete dobiti ovaj rat ako u njega uđu Sjedinjene Države kao vaš saveznik”. Sjedinjene
Države u to vreme nisu bile u ratu. Bili smo odmorni; bili smo mladi; bili smo bogati; bili smo moćni.
Engleskoj je rečeno: “Daćemo vam garancije da će Sjedinjene Države ući u rat kao vaš saveznik, da će
se sa vama boriti na vašoj strani, ako nam obećate da će posle vas i Palestina pobediti u ratu”. Drugim
rečima, Cionisti su izneli sledeću ponudu: “Uredićemo da Sjedinjene Države uđu u rat kao vaš
saveznik. Palestina je cena koju morate platiti pošto pobedite u ratu i porazite Nemačku, Austro-
Ugarsku i Tursku.” Engleska je imala isto toliko prava da nekome obeća Palestinu, koliko bi Sjedinjene
Države imale pravo da u ime nekakvog razloga obećaju Irskoj Japan. Potpuno je besmisleno da Velika
Britanija, koja nikada nije imala nikakve veze, nikakve interese i nikakva prava na ono što je poznato
kao Palestina, time plati Cionistima za to što će oni omogućiti da Sjedinjene Države uđu u rat. Ipak,
Velika Britanija je u oktobru 1916. godine dala takvo obećanje. Ubrzo posle toga – ne znam koliko
mnogo ljudi ovde se toga seća – Sjedinjene Države, koje su bile gotovo u potpunosti pro-nemački
orijentisane, su ušle u rat kao britanski saveznik.

Kažem da su Sjedinjene Države bile gotovo potpuno pro-nemački orijentisane zato što su ovdašnje
novine kontrolisali Jevreji, bankari su bili Jevreji, sva sredstva masovne komunikacije u ovoj zemlji su
kontrolisali Jevreji; a oni, Jevreji, su bili pro-nemački orijentisani. Oni su bili tako orijentisani zato što
su mnogi od njih došli iz Nemačke, i isto tako su želeli da vide da Nemačka pobedi Cara. Jevreji nisu
voleli Cara, i nisu želeli da Rusija pobedi u ovom ratu. Ovi nemačko-jevrejski bankari, poput Kuna
Leba i drugih velikih bankarskih firmi u Sjedinjenim Državama, su odbili da daju Francuskoj i
Engleskoj i jedan dolar. Stali su sa strane i rekli: “Dok god su Francuska i Engleska povezane sa
Rusijom, ni jednog centa!” Oni su, zato, sipali novac u Nemačku, borili su se na nemačkoj strani protiv
Rusije, pokušavajući da poraze carski režim.

Ovi isti Jevreji su sada, kada su uvideli mogućnost da dobiju Palestinu, otišli u Englesku i skllopili
spomenuti sporazum. Tada se sve promenilo, kao kada se svetlo na semaforu promeni iz crvenog u
zeleno. Tamo gde su sve novine bile pro-nemačke, gde je ljudima govoreno o trgovinskim i svim
drugim teškoćama koje Nemačka ima boreći se protiv Velike Britanije, Nemci iznenada više nisu bili
dobri momci. Oni su bili nitkovi. Oni su bili Huni. Oni su ubijali medicinske sestre iz Crvenog Krsta.
Oni su odsecali ruke bebama. Nisu bili dobri momci. Ubrzo posle toga, g-din Vilson je objavio rat
Nemačkoj.

Cionisti u Londonu su poslali depeše u Sjedinjene Države, sudiji Brandaisu, sa porukom: “Obavite
posao sa predsednikom Vilsonom. Mi dobijamo od Engleske ono što želimo. Sada vi obavite posao sa
predsednikom Vilsonom i omogućite da Sjedinjene Države uđu u rat.” Eto kako su Sjedinjene Države
ušle u rat. Mi u tome nismo imali nikakvog drugog interesa; nismo imali više prava da budemo u ratu
nego što bi imali da večeras budemo na mesecu umesto u ovoj sobi. Apsolutno nema nikakvog razloga
da I Svetski rat bude naš rat. Mi smo uvedeni u njega – ako mogu da budem vulgaran, mi smo usisani u
njega – taj rat je služio samo zato da bi međunarodni Cionisti mogli dobiti Palestinu. To je nešto što
nikada nije rečeno ljudima u Sjedinjenim Državama. Oni nikada nisu znali zašto smo ušli u I Svetski
rat.

Pošto smo ušli u rat, Cionisti su otišli u Veliku Britaniju i rekli: “Evo, ispunili smo naš deo dogovora.
Trebalo bi da imamo nešto napismeno na osnovu ćega će se znati da ćete ispuniti vaš deo dogovora i
dati nam Palestinu kada pobedite u ratu.” Oni nisu znali da li će rat trajati još jednu ili deset godina.
Zato su počeli da rade na nekoj vrsti potvrde dogovora. Ta potvrda je dobila oblik pisma, koje je bilo
napisano šifrovanim tekstom (koji je bio težak za odgonetanje), tako da niko ne bi znao o čemu se tu
radi. Ovaj tekst je nazvan Balfurovom Deklaracijom.

Ta Balfurova Deklaracija nije bila ništa drugo nego obećanje Velike Britanije da će platiti Cionistima
ono što je dogovoreno za omogućivanje ulaska Sjedinjenih Država u rat. Tako je ova velika Balfurova
Deklaracija, o kojoj ste čuli toliko mnogo toga, ustvari falsifikat koliko i novčanica od tri dolara.
Mislim da njoj ne bi trebalo davati veći značaj od pomenutog.

Tako su počeli svi problemi. Sjedinjene Države su ušle u rat. Porazile su Nemačku. Znate šta se desilo.
Kada se rat završio, i Nemci otišli u Pariz na Parisku mirovnu konferenciju 1919. godine, tamo je bilo
117 Jevreja, u vidu jevrejske delegacije koju je predvodio Bernard Baruh. Bio sam tamo: trebalo bi da
mi je to poznato. Šta se onda dogodilo? Jevreji su na toj mirovnoj konferenciji, kada je Nemačka
isečena i kada je cela Evropa izdeljena, da bi svakoj naciji koja je tako tražila, bio dat izvesan deo
evropske teritorije, rekli: “Da li bi mogli da dobijemo Palestinu?” I oni su tada prvi put pokazali
Nemcima ovu Balfurovu Deklaraciju. Nemci su tako po prvi put shvatili: “Oh, znači, u tome je bila
igra! Zbog toga su Sjedinjene Države ušle u rat.” Nemci su po prvi put shvatili da su poraženi,
natovarene su im užasne ratne odštete, zato što su Cionisti želeli Palestinu i bili spremni da dođu do nje
po svaku cenu.

Ovo nas dovodi do sledećeg interesantnog momenta. Kada su Nemci shvatili pomenuto, oni su se,
prirodno, pobunili. Oni do tada nikada ni u jednoj svetskoj zemlji nisu imali veću slobodu nego što su
je imali u Nemačkoj. Vi ste tamo imali g-dina Ratenaua, koji je na polju industrije i finansija bio možda
100 **** važniji od Bernarda Baruha u ovoj zemlji. Imali ste g-dina Balina, koji je posedovao dve
velike parobrodske linije, “Nort Džerman Lojd” i “Hamburg-Amerikan Lajns”. Imali ste g-dina
Blajhrodera, koji je bio bankar porodice Hoencolern. U Hamburgu ste imali Varburge, velike trgovačke
bankare – najveće na svetu. Jevrejima je bilo sasvim dobro u Nemačkoj. U to nema nikakve sumnje.
Nemci su ovo osećali kao pravu rasprodaju.

To je bila rasprodaja koja je mogla da se poredi sa sledećom hipotetičkom situacijom: Pretpostavimo

da su Sjedinjene Države bile u ratu sa Sovjetskim Savezom, i da smo mi pobedili, i da smo onda rekli
Sovjetskom Savezu: “Napustimo sve ovo. Nudimo vam mirovne pregovore. Zaboravimo celu tu stvar;”
I onda iznenada Crvena Kina uđe u rat kao saveznik Sovjetskog Saveza; i sa njima umešanim u rat mi
doživimo poraz; potpuni poraz, sa ratnim odštetama kakve ljudska mašta nije u stanju da zamisli.
Zamislite zatim da posle tog poraza mi shvatimo da su to bili Kinezi u ovoj zemlji, naši kineski
državljani, za koje smo mi sve vreme mislili da su lojalni građani koji sarađuju sa nama, da su nas oni
prodali Sovjetskom Savezu i da je Crvena Kina zbog toga ušla u rat sa nama. Šta bi onda mi u
Sjedinjenim Državama osećali prema Kinezima? Mislim da niko od njih ne bi smeo ni da proviri na
ulicu. Ne bi bilo dovoljno odgovarajućih uličnih svetiljki da se pobrinu za njih. Zamislite samo kako bi
se mi osećali.

Nemci su tada upravo tako doživljavali ove Jevreje. Oni su bili tako ljubazni prema njima: od 1905.
godine, kada je propala prva komunistička revolucija u Rusiji, i Jevreji morali da beže iz Rusije, svi oni
su otišli u Nemačku. Nemačka im je ponudila utočište i imala sasvim pristojan tretman prema njima.
Oni su, kao odgovor na to, pustili Nemačku niz reku, bez ikakvog razloga osim činjenice da su želeli
Palestinu kao takozvanu “jevrejsku državu”.

Nahum Sokolov, i svi drugi veliki lideri i velika imena o kojima danas možete čitati u vezi sa
Cionizmom, su 1919., 1920., 1921., 1922. i 1923. godine u svim svojim člancima pisali – i štampa je
bila puna njihovih izjava – da su osećanja koja Nemci imaju prema Jevrejima takva zahvaljujući
činjenici da su Nemci shvatili da je do pomenutog velikog poraza došlo zbog jevrejskog nastojanja da
uključe Sjedinjene Države u rat. To su priznali i sami Jevreji. Nije bilo u pitanju to da su Nemci 1919.
godine otkrili da je čaša jevrejske krvi ukusnija od “Koka-Kole” ili “Minhenskog Piva”. Nije bilo u
pitanju nikakvo religiozno osećanje. Nije postojao nikakav osećaj usmeren protiv ovih ljudi samo zbog
njihovog religioznog uverenja. U pitanju su bili potpuno politički razlozi. Reč je bila i o ekonomiji, i o
svemu drugom, jedino ne o religiji. Nikoga u Nemačkoj nije bila briga za to da li je neki Jevrej otišao
svojoj kući i stavio zavese preko prozora i rekao: “Šema Izrael”, odnosno, “Oče Naš”. Niko se u
Nemačkoj nije više brinuo za to nego što bi bio slučaj u Sjedinjenim Državama. Ovo osećanje koje se
kasnije razvilo u Nemačkoj je nastalo zbog jedne stvari: Nemci su smatrali Jevreje odgovornim za svoj
težak poraz.

Razlog zbog kojeg se u I Svetskom ratu borilo protiv Nemačke takođe nije nešto za šta je Nemačka
odgovorna. Nemci nisu bili krivi nizašta, osim za to što su bili uspešni. Oni su izgradili veliku
mornaricu. Izgradili su trgovinu sa svetom. Morate se setiti da se Nemačka u vreme Francuske
revolucije sastojala od 300 malih gradova-država, kneževina, vojvodstava, i tome slično. Tri stotine
malih izdvojenih političkih entiteta. Od tada, od vremena Napoleona i Bizmarka, oni su se ujedinili u
jednu državu. Zatim su za 50 godina postali jedna od vodećih svetskih sila. Njihova mornarica je
konkurisala mornarici Velike Britanije, oni su imali svoje poslovne operacije u celom svetu, oni su
mogli ostvariti bolju cenu od bilo koga, bili su u stanju da naprave bolje proizvode. Šta se dogodilo kao
rezultat toga?

Postojala je zavera između Engleske, Francuske i Rusije da se udari na Nemačku. Ne postoji nijedan
svetski istoričar koji bi mogao pronaći valjan razlog zbog kojeg su ove tri zemlje odlučile da izbrišu
Nemačku sa političke karte.

Kada je Nemačka shvatila da su Jevreji odgovorni za njen poraz, prirodno je da se pobunila. Ipak,
nijednom Jevreju nije falila ni jedan dlaka na glavi. Ni jedna jedina. Profesor Tansil, sa Džordžtaun
Univerziteta, koji je imao pristup svim tajnim dokumentima Ministarstva inostranih poslova S.A.D., je
u svojoj knjizi citirao dokument pomenutog ministarstva čiji je autor Hugo Šenfelt, Jevrej kojeg je
Kordel Hal 1933. godine poslao u Evropu da istraži takozvane logore za političke zatvorenike. Šenfelt
je iz Evrope odgovorio da je ove zatvorenike zatekao u sasvim dobrim uslovima. Oni su odlično
izgledali, i sa svima je dobro postupano. Imajmo u vidu da su ovi logori bili puni komunista. Dobro,
mnogi od njih su bili Jevreji, zato što se dogodilo da Jevreji u to vreme čine oko 98 procenata
evropskih komunista. U tim logorima su bili i neki sveštenici, i neke radničke vođe, i Masoni, kao i
drugi ljudi sa internacionalnim uverenjem.

Da vam pružim izvesnu uređenu osnovu za dalju priču: 1918-1919. godine, komunisti su, na nekoliko
dana, zauzeli Bavarsku. Roza Luksemburg i Karl Libkneht su, sa grupom drugih Jevreja, preuzeli vlast
u toku tri dana. Ustvari, kada je Kajzer završio rat, pobegao je u Holandiju pošto je mislio da će
komunisti zauzeti Nemačku na isti način kao što su zauzeli i Rusiju i da će on doživeti istu sudbinu kao
i ruski car. Zbog toga je pobegao u Holandiju, u sigurnost. Posle gušenja komunističke pretnje u
Nemačkoj, Jevreji su i dalje delovali, pokušavajući da ponovo zadobiju svoj raniji položaj, i Nemci su
se sa njima borili na sve moguće načine koji, ipak, ne bi doveli do ugrožavanja nikog od Jevreja. Borili
su se sa njima na isti način na koji su se, u ovoj zemlji, pristalice prohibicije borile protiv svakog ko je
bio zainteresovan za alkohol. Ova borba se nije vodila pištoljima. Ni borba protiv Jevreja u Nemačkoj
se nije vodila na takav način. U to vreme je, da vas podsetim, Nemaca bilo oko 80 do 90 miliona, a
Jevreja samo 460.000. Jevreji su činili oko polovine jednog procenta ukupnog stanovništva Nemačke.
Ipak, oni su kontrolisali celokupnu štampu, kao i veći deo ekonomije, pošto su se pojavili sa novcem
koji je imao malu stvarnu vrednost, u vreme kada je nemačka marka bila devalvirana, i kupili praktično
sve.

Jevreji su pokušali da sakriju ovu činjenicu. Nisu želeli da svet odistinski shvati da su oni prodali
Nemačku, i da su Nemci bili povređeni zbog toga.

Nemci su preuzeli odgovarajuću akciju protiv Jevreja. Oni su, trebam li to reći, sproveli diskriminaciju
Jevreja gde god su to mogli. Klonili su ih se, na isti način na koji bi se u ovoj zemlji klonili Kineza, ili
crnaca, ili katolika, ili bilo koga ko bi nas prodao neprijatelju i doveo do našeg poraza.

Posle nekog vremena, svetski Jevreji su sazvali sastanak u Amsterdamu. Jula 1933. godine, na ovaj
sastanak su došli Jevreji iz svih zamalja sveta. Oni su rekli Nemačkoj: “Oterajte Hitlera, i vratite
svakog Jevreja na njegov raniji položaj, bez obzira na to da li je on komunista ili bilo šta drugo. Ne
možete postupati sa nama na taj način. Mi, svetski Jevreji, vam postavljamo ultimatum.” Možete
zamisliti šta su im Nemci rekli. Šta su Jevreji potom učinili?

1933. godine, kada je Nemačka odbila da se pokori volji svetske jevrejske konferencije u Amsterdamu,
ta konferencija je prestala sa radom, i g-din Semjuel Untermejer, koji je bio šef američke delegacije i
predsednik cele konferencije, je došao u Sjedinjene Države i direktno sa broda otišao u studija
“Kolumbija Broudkasting Sistema” i napravio radio-emisiju koja se mogla čuti u celim Sjedinjenim
Državama, u kojoj je, kao glavno, rekao sledeće: “Jevreji sveta sada proglašavaju Sveti Rat protiv
Nemačke. Mi smo sada uključeni u sveti sukob protiv Nemaca. Iznurićemo ih glađu, sve dok se ne
predaju. Sprovešćemoi svetski bojkot protiv njih. To će ih uništiti, pošto su zavisni od svog inostranog
poslovanja.” Činjenica je da je dve trećine nemačkih zaliha hrana moralo da bude uvezeno, i da je
moglo da bude uvezeno samo na osnovu dobitka od onog što je izvezeno. Tako, ako Nemačka ne bi
mogla da izvozi, dve trećine njenog stanovništva bi moralo da gladuje. U Nemačkoj jednostavno nije
bilo dovoljno hrane za više od jedne trećine stanovništva. U ovom proglasu, koji sam pomenuo, i koji
je 7. avgusta 1933. godine objavljen u “Njujork Tajmsu”, g-din Semjuel Untermejer je drsko izjavio da
je “ovaj ekonomski bojkot naše sredstvo samo-odbrane. Predsednik Ruzvelt se založio za njegovu
upotrebu u Vladi Nacionalne Obnove”, koje se neki od vas možda sećaju, i u kojoj je bojkotovan svako
ko ne bi sledio pravila "Nju Dila", i koju je tadašnji Vrhovni Sud proglasio neustavnim. Ipak, svetski
Jevreji su proglasili bojkot Nemačke, i on je bio tako efikasan da ni u jednoj svetskoj radnji niste mogli
da pronađete ništa na čemu bi bilo napisano “proizvedeno u Nemačkoj”. Rukovodilac “Vulvort
Kompani” mi je rekao da je njegova kompanija morala da baci u reku grnčariju i posuđe vredne više
miliona dolara; da bi njihove radnje bile bojkotovane ako bi neko došao i našao posuđe sa oznakom
“proizvedeno u Nemačkoj”, pred njih bi bili postavljeni znaci na kojim bi pisalo: “Hitler”, “ubica” i
tome slično, slično protestima koji su se dešavali na Jugu. U prodavnici koja pripada prodajnom lancu
R.H. Mejsi, koji je bio pod kontrolom (slučajno jevrejske) porodice Štraus, jedna žena je našla čarape
iz Čemnica, koje su imale oznaku “proizvedeno u Nemačkoj”. To su bile pamučne čarape i one su
mogle biti tu i 20 godina, jer ja sam posmatrao ženske noge već mnogo godina i prošlo je dosta
vremena otkako sam na njima video neke pamučne čarape. Video sam da je “Mejsi” bojkotovan, sa
stotinama ljudi koji šetaju unaokolo sa znacima na kojima piše: “ubice”, “Hitlerovci”, i slično. Do tada,
ni jednom Jevreju u Nemačkoj nije zafalila ni jedna dlaka na glavi. Nije bilo patnji, nije bilo
gladovanja, nije bilo zločina, nije bilo ničega.

Prirodno, Nemci su rekli: “Ko su ovi ljudi da proglašavaju bojkot protiv nas i izbacuju sve naše ljude sa
posla, i koče našu industriju? Ko su oni da nam to rade?” Prirodno je da su se oni pobunili. Izvesno je
da su na jevrejskim radnjama crtali svastike. Zašto bi neki Nemac trebalo da dođe i da novac prodavcu
koji je bio deo bojkota koji će izgladniti Nemačku, kako bi se ova predala svetskim Jevrejima, koji bi
diktirali ko bi trebao da bude Nemački premijer ili kancelar? To bi bilo smešno.

Bojkot je nastavljen još neko vreme, ali se sve do 1938. godine, kada je jedan mladi Jevrej iz Poljske
ušetao u nemačku ambasadu u Parizu i ubio nemačkog zvaničnika, nije dogodilo da su Nemci zaista
počeli da se na grublji način ponašaju prema Jevrejima u svojoj zemlji. Vi ste tada mogli zateći Nemce
kako razbijaju prozore i tuku se na ulicama, ...

Ja ne volim da koristim reč “anti-semitizam”, pošto je ona besmislena, ipak, ona i dalje nosi neko
značenje, tako da ću morati da je upotrebim. Jedini razlog zbog kojeg je u Nemačkoj postojalo neko
osećanje usmereno protiv Jevreja je bilo to što su oni bili odgovorni za I Svetski rat i za pomenuti
svetski bojkot. Oni su kasnije bili odgovorni i za II Svetski rat, pošto su posle pomenutih događaja
stvari izmakle kontroli i bilo je apsolutno neophodno da Jevreji i Nemačka zaduvaju u ratne trube kako
bi se videlo ko će od njih preživeti. Ja sam u to vreme živeo u Nemačkoj i znao sam da su Nemci
morali da odluče da li će Evropa biti hrišćanska ili komunistička: nije postojalo ništa između. Nemci su
odlučili da sačuvaju hrišćansku Evropu, ako to bude bilo moguće. Oni su počeli da se, još jednom,
naoružavaju. U novembru 1933. godine, Sjedinjene Države su priznale Sovjetski Savez. Sovjetski
Savez je postajao sve moćniji, i Nemci su shvatili da “će uskoro doći naš red, ako ne budemo jaki”.
Potpuno isto kao što mi danas u ovoj zemlji kažemo: “Uskoro će doći naš red, ao ne budemo jaki”.
Naša vlada troši 83 ili 84 biliona dolara za odbranu. Odbranu od koga? Odbranu od 40.000 malih
Jevreja u Moskvi koji su preuzeli vlast u Rusiji, i zatim, na svoj prepredeni način, ostvarili kontrolu i
nad mnogim drugim zemljama sveta.

Ono što napreže moju maštu je to što je ova zemlja sada na ivici Trećeg Svetskog rata, iz kojeg ne
možemo izaći kao pobednici. Znam da se snaga nuklearnih bombi meri u megatonima. Megaton je
termin kojim se opisuje milion tona TNT-a. Naše nuklearne bombe su, kada su prvi put proizvedene,
imale kapacitet od 10 megatona, ili 10 miliona tona TNT-a. Nuklearne bombe koje se sada prave imaju
kapacitet od 200 megatona, i sam Bog zna koliko megatona imaju nuklearne bombe Sovjetskog
Saveza.

Sa čim se mi sada suočavamo? Ako pokrenemo svetski rat koji se može razviti u nuklearni rat, onda je
sa ljudskom vrstom gotovo. Zašto bi trebalo doći do takvog rata? On bi se dogodio u vidu puštanja
zavese sa trećim činom: Čin 1 je bio I Svetski rat, Čin 2 je bio II Svetski rat, Čin 3 će biti III Svetski
rat. Svetski Jevreji, Cionisti i njihovi religiozni istomišljenici svuda po svetu su odlučni da ponovo
iskoriste Sjedinjene Države, kako bi im one pomogle da trajno zadrže Palestinu u vidu baze za njihovu
svetsku vladu. To je činjenica koliko i to da ja sada stojim ovde, pred vama. Ovo nisam samo ja
pročitao, već i mnogi drugi ovde prisutni, i to je poznato u celom svetu.
Šta ćemo uraditi? Život koji spašavate može pripadati vašim sinovima. Vaša deca večeras mogu biti na
putu prema tom ratu; i vi o ovome ne znate ništa više nego o tome da su 1916. godine u Londonu
Cionisti sklopili sporazum sa Britanskim Ratnim kabinetom, prema kojem se vaši sinovi šalju u rat u
Evropi. Da li vam je to tada bilo poznato? Nijedna osoba u Sjedinjenim Državama nije ovo znala.
Vama nije dozvoljeno da to znate. Ko je to znao? Znao je predsednik Vilson. Znao je pukovnik Haus.
Znali su to i drugi zaverenici.

Da li sam ja ovo znao? Imao sam poprilično dobru ideju o tome šta se događalo: bio sam saradnik
Henrija Morgentaua, starijeg, u toku kampanje 1912. godine, kada je izabran predsednik Vilson, i ljudi
iz tog kruga su govorili o pomenutom. Ja sam bio “poverljivi čovek” Henrija Morgentaua, starijeg, koji
je bio predsedni komiteta za finansije, i ja sam bio posrednik između njega i Rolo Velsa, ministra za
državnu blagajnu. Tako sam sedeo na ovim sastancima sa predsednikom Vilsonom na čelu stola, i svim
drugima,i slušao sam ih kako udaraju u predsednikov mozak sa porezom na prihod i onim što je postalo
Državne Rezerve, i čuo sam ih kako ga indoktriniraju sa idejom cionističkog pokreta. Sudija Brandais i
predsednik Vilson su bili bliski kao dva prsta ove ruke. Kada dođe do toga da o nečemu treba da se
odluči, predsednik Vilson je bio nekompetentan koliko i novorođena beba. Eto kako su nas uvukli u I
Svetski rat, dok smo svi mi spavali. Poslali su tamo naše momke, da bi bili ubijeni. Zbog čega? Zato da
bi Jevreji imali Palestinu kao svoju “državu”. Do te mere su vas zaglupljivali da niste znali da li negde
stižete ili odatle dolazite.

Danas svaki sudija kaže poroti: “Gospodo, za svakog svedoka za kojeg nađete da je izrekao bar jednu
laž, nećete uzimati u obzir celo njegovo svedočenje”. Ne znam iz koje države vi dolazite, ali to je način
na koji se sudija obraća poroti u saveznoj državi Njujork. Ako taj svedok kaže jednu laž, ne obraćajte
pažnju na njegovo svedočenje.

Kakve činjenice znamo o Jevrejima? (Ja ih pred vama nazivam Jevrejima, pošto su oni poznati kao
Jevreji. Ja ih sam ne nazivam Jevrejima. Ja o njima govorim kao o takozvanim Jevrejima, pošto znam
ko su oni.) Istočno-evropski Jevreji, koji čine 92 procenta od ukupnog svetskog broja ovih ljudi koji
sebe nazivaju Jevrejima, su po svom poreklu Hazari. Oni su ratno pleme koje je živelo duboko u srcu
Azije. Njihova priroda je bila toliko ratoborna da su ih čak i Azijati isterali iz Azije u Istočnu Evropu.
Oni su na 800.000 kvadratnih milja uspostavili veliko Hazarsko kraljevstvo. Rusija u to vreme nije
postojala, kao ni mnoge druge evropske zemlje. Hazarsko kraljevstvo je bilo najveća zenmlja u celoj
Evropi – tako velika i tako moćna da bi, kada bi dsrugi monarsi hteli da uđu u rat, Hazari njima
pozajmljivali 40.000 ratnika. Eto kako su veliki i moćni oni bili.

Oni su bili obožavaoci falusa, što je dostojno prezira i ja sada ne želim da detaljnije pričam o tome.
Ipak, takva je bila njihova religija, i to je bila i religija mnogih drugih pagana i varvara u drugim
delovima sveta. Hazarski kralj je postao tako zgađen nad degeneracijom njegovog kraljevstva da je
odlučio da prihvati neku od takozvanih monoteističkih religija – ili Hrišćanstvo, ili Islam, ili ono što je
danas poznato kao Judaizam (mada je to ustvari Talmudizam). Zavrtivši čigru, i izgovarajući reči “ini,
mini, mini, mo”, on se odlučio da pokupi takozvani Judaizam, koji je na taj način postao državna
religija. On se obratio talmudskim školama Pumbedita i Sura i odatle je došlo hiljade rabina, i otvorilo
sinagoge i škole, i njegov narod je postao ono što nazivamo Jevreji. Među njima nije bilo nikoga ko je
imao pretka čiji bi bar nožni prst provirio u Svetu Zemlju. Ne samo u staro-zavetnoj istoriji, već i od
početka vremena. Nikoga od njih! Oni su, ipak, došli do Hrišćana i pitali nas da podržimo njihove
oružane ustanke u Palestini, ovim rečima: “Vi želite da pomognete povratak Božjeg Odabranog Naroda
u njegovu Obećanu Zemlju, njihov prastari dom, zar ne? To je vaša hrišćanska dužnost. Mi smo vam
dali jednog od naših momaka kao vašeg Gospoda i Spasitelja. Vi sada idete u crkvu nedeljom, i klečite
i obožavate jednog Jevreja, a mi smo Jevreji.” Oni su ipak paganski Hazari koji su se preobratili na isti
način na koji su to učinili Irci. Nazvsti njih “narod Svete Zemlje” je isto toliko smešno kao što bi bilo
nazvati 54 miliona kineskih muslimana "Arapima". Muhamed je umro 620. godine nove ere, i od tada
je 54 miliona Kineza prihvatilo Islam kao svoje religiozno uverenje. Zamislite da sada u Kini, 2.000
milja daleko od Arabije, od Meke i Muhamedovog rodnog mesta, 54 miliona Kineza odluči da sebe
nazove “Arapima”. Smatrali bi ih ludima. Svako ko veruje da su tih 54 miliona Kineza Arapi mora biti
lud. Sve što su oni uradili je bilo to da su kao religioznu ispovest prihvatili veru koja ima svoje korene
u Meki, u Arabiji. Isto kao kod Iraca. Kada su Irci postali Hrišćani, niko ih nije istovario u okean i
uvezao u Svetu Zemlju novi rod stanovnika. Oni nisu postali drugačiji narod. Bili su isti ljudi, ali su
prihvatili Hrišćanstvo kao svoju religiju.

Ovi Hazari, ovi pagani, ovi Azijati, ovi Turko-Finci, su pripadali mongolskoj rasi koja je isterana iz
Azije u Istočnu Evropu. Pošto je njihov kralj prihvatio talmudsku veru, oni po tom pitanju nisu imali
nikakav izbor. Potpuno isto je bilo i u Španiji: ako je kralj bio katolik, svi su morali da budu katolici.
Ako ne, morali biste da idete iz Španije. Na isti način su Hazari postali ono što danas nazivamo
Jevrejima. Zamislite sada koliko je glupo bilo da velike svetske hrišćanske zemlje kažu: “Iskoristićemo
našu snagu i prestiž da vratimo Božji Odabrani Narod u njihovu prastaru domovinu, njihovu Obećanu
Zemlju.” Da li je od ove mogla postojati veća laž? Pošto su oni kontrolisali novine, časopise, radio,
televiziju, izdavačke kuće, i pošto su posedovali sveštenike za propovedničkom govornicom, kao i
političare koji govore istim jezikom, nije previše iznenađujuće što vi verujete u tu laž. Poverovali bi i
da je crno belo kada bi to čuli dovoljno često. Ne biste više nazivali crno crnim – počeli bi da nazivate
crno belim, i niko vas za to ne bi krivio.

To je jedna od velikih laži istorije. To je osnova sve nesreće koja je zadesila svet.

Da li znate šta Jevreji rade za Dan Pomirenja, za koji mislite da je toliko svet za njih? Ja sam bio jedan
od njih. Ovo nisu glasine. Nisam ovde da bih širio tračeve. Ovde sam da bi vam pružio činjenice. Kada,
za Dan Pomirenja, uđete u sinagogu, vi stojite kod prve molitve koju izgovarate. To je jedina miolitva
pri kojoj stojite. Tri **** ponavljate kratku molitvu koja je nazvana Kol Nidre. Sa tom molitvom,
ulazite u sporazum sa Svemoćnim Bogom prema kojem će svaka zakletvu, zavet ili obećanje koje date
u toku sledećih dvanaest meseci biti nevažeća i ništavna. Ta zakletva neće biti zakletva; zavet neće biti
zavet; obećanje neće biti obećanje. Oni neće imati nikakvu snagu, nikakav efekat. Dalje, Talmud uči da
se svaki put kada date zakletvu, zavet, obećanje, setite molitve Kol Nidre koju ste izgovorili na Dan
Pomirenja, i time ćete biti slobodni, nećete morati da je ispunite. Koliko možete zavisiti od vaše
lojalnosti? Možete zavisiti od vaše lojalnosti u onj meri u kojoj su Nemci od nje zavisili 1916. godine.
Zadesiće nas ista zla sudbina koja je zadesila Nemačku, i iz istog razloga.
Otkrivanje skrivene tiranije

UVOD G-DINU FRIDMANU IZ NACIONALNE PREDSTRAŽE ...

Bendžamin H. Fridman je rođen 1890. godine i, ironičnom igrom sudbine, lekar koji je bio prisutan pri
njegovom rođenju je bio Dr Simon Baruh, otac arhi-zaverenika protiv Amerike, špekulanta sa Vol
Strita, i savetnika predsednika S.A.D. (koje je držao u šaci) od I Svetskog rata do 1965. godine, g-dina
Bernarda M. Baruha. Po Fridmanovim sopstvenim rečima, napisanim kada je Nikson bio na
predsedničkom položaju:

G-din Bernard Baruh je bio dobar porodični prijatelj ovog autora i vrlo često bi se posavetovao sa
njim ... (1) od 1912. godine je bio na položaju sa kojeg je mogao da svedoči o tome šta se događalo iza
scene. Ovaj autor je služio u Nacionalnom Demokratskom Komitetu u toku predsedničke izborne
kampanje 1912. godine, kada je predsednik Vilson izabran za svoj prvi mandat. Od tada, za ovog
autora nijedna vrata nisu bila zatvorena.

Bendžamin Fridman je odrastao u jevrejskoj porodici i vaspitan je u duhu jevrejske religije. Živeo je u
Njujorku, i bio je bogat i vrlo uspešan poslovni čovek, da bi na kraju postao glavni vlasnik “Vudberi
Soup Kompani”. Bio je svedok i, u izvesnoj meri, i učesnik u političkim i finansijskim manipulacijama
koje su dovele do uspona komunizma, formiranja Izraela kao cionističke države i jevrejske dominacije
nad američkom politikom i američkim medijima. Kao agent jevrejskih interesa, održavao je duge
sastanke sa sedam predsednika Sjedinjenih Država.

Pošto je 1945. godine, po završetku rata, nametnut Novi Svetski Poredak, g-din Fridman je osećao da je
njegova dužnost da govori o onome što je znao. Bio je agent i tajni član saveta judeo-komunističkog
aparata koji je u to vreme započeo dva svoja najveća projekta: stvaranje svetske vlade pod imenom
Ujedinjenih Nacija, i formiranje Izraela kao cionističke države, izgrađene na leševima hiljada
Palestinaca. U jednom periodu je bio zabrinut zbog sve veće moći svojih religioznih istomišljenika, i
njihovog neodgovornog korišćenja te moći. Raskinuo je sa judaizmom i preobratio se u katoličanstvo.
Njegovo obrazovanje i istraživanje u oblasti jevrejskog porekla su ga vodili ka uverenju da su
popularna shvatanja o Jevrejima i judaizmu toliko jasno pogrešna da bi i same ove reči trebalo odbaciti.
U njegovim radovima ćete ga često zateći kako govori o takozvanim ili samo-proglašenim Jevrejima,
ili o Talmudistima, što označava sledbenike Talmuda, svete knjige modernog Judaizma.

1946. godine, on je u Palestini osnovao Ligu pravde i mira. Arnold Foster, visoki zvaničnik Anti-
klevetničke lige Bne Brita, poznate i pod skraćenicom “ADL”, je u svojoj autobiografiji “Kare Jedan”
(objavljenoj 1988. godine), nazvao Bendžamina Fridmana bogatim Jevrejem otpadnikom koji mrzi sam
sebe. Magazin “Komentar” (koji izdaje Američki Jevrejski Komitet), u svom broju od februara 1955.
godine, o njemu govori kao o jevrejskom anti-semiti Bendžaminu Fridmanu. Sam Fridman je 1954.
godine izjavio:

Reč anti-semitizam je još jedna reč koja bi trebalo da bude izbačena iz engleskog jezika. (Reč ) anti-
semitizam danas služi samo jednom cilju. Ona se neiskreno koristi. Kada takozvani ili samo-proglašeni
Jevreji osete da se neko opire ostvarenju nekog od njihovih ciljeva, oni diskredituju svoje žrtve
koristeći reči anti-Semita ili anti-semitski preko svih kanala koje imaju pod svojom komandom i
svojom kontrolom. Ja sa velikim autoritetom mogu govoriti o ovom pitanju. Pošto takozvani,
samoproglašeni Jevreji nisu mogli da opovrgnu istinitost mojih izjava u vezi situacije u Palestini
izrečenih na mojim javnim nastupima 1946. godine, potrošili su milione dolara kako bi me označili kao
anti-Semitu, nadajući se da će me tako diskreditovati u očima javnosti, koja je bila vrlo zainteresovana
za ono što sam imao da kažem. Ja sam od 1946. godine kod svih takozvanih, samoproglašenih Jevreja,
predstavljao malog sveca. Kada sam u javnosti izrazio neslaganje sa njima u vezi cionističkih namera u
Palestini, odjednom sam postao anti-semita br. 1.