You are on page 1of 22

MIROSLAV TIMOTIJEVIÃ

Tradicija i barok
(tumaåewe tradicije u reformama barokne piktoralne poetike)

okvirima nekada jedinstvenog pravoslavnog sveta otkrivala su se u toku H¢¡¡ i H¢¡¡¡ veka sve jasnija odvajawa na oblasti koje su potpale pod Otomansku imperiju i oblasti na åijem åelu su se nalazili hrišãanski vladari. Verske reforme sprovedene u to vreme u Kijevskoj mitropoliji, a potom u Moskovskoj patrijaršiji i Karlovaåkoj mitropoliji sve više su isticale razliku izmeðu baroknog sholastiåkog bogoslovqa istoåno-slovenskog kulturnog kruga i širih okvira postvizantijskog gråkog bogoslovqa, koje se mewalo sporije i mawe sistematiåno.1 Ovo podvajawe dosledno se odrazilo i na religioznu umetnost. Nekada jedinstvena slikarska praksa postepeno se raslojava na dve osnovne tendencije. Jedna od wih zalagala se za davno ustrojene norme, a druga je bila zagovornik reformi. Na prvi pogled one su bile potpuno suprotstavqene, a meðu wima su åesto izbijali otvoreni sukobi u kojima su pristalice reformi optuÿivane za otuðewe od pravoverne tradicije. Tako je Evgenije Bulgaris, profesor svetogorske Atonijade, uputio Poslanicu karlovaåkom mitropolitu Pavlu Nenadoviãu u kojoj prekoreva pravoslavne u Habzburškoj monarhiji da su u ime politiåkih sloboda i materijalnih blagodeti doveli u pitawe stare dogme, utvrðene autoritetom tradicije.2 Uåenom retoriåkom frazom on pouåava: „Vera se ne mewa
1 O raslojavawu nekada jedinstvenog vizantijskog komonvelta nakon pada Carigrada 1453, godine: D. Obdensky, The Byzantine Commonwelth, prev.: Vizantijski komonvelt, Beograd 1996, 435—445; A. Šmeman, Istoriåeskiö putü pravoslaviä, prev.: Istorijski put pravoslavqa, Cetiwe 1994, 313—378. — O baroknom sholastiåkom bogoslovqu ruskog kulturnog kruga upor. prva poglavqa u: G. Florovskiö, Puti russkogo bogosloviä, Paris 1983, 30. i daqe, sa opširnom starijom literaturom. O reformama u gråkom bogoslovqu za vreme turkokratije upor. drugo poglavqe u: G. Podskalsky, Griechische Theologie in der Zeit der Türkenherrschaft (1453—1821), Die Orthodoxie im Spannungsfeld der nachreformatiorischen Konfessionen des Westens, München 1988, 79. i daqe, sa opširnom literaturom. 2 Poslanica Evgenija Bulgarisa (Eugenios Vulgaris) je åetiri puta objavqena na gråkom, 1796, 1839, 1849. i 1853, a potom u ruskom prevodu; Uveøatelünoe poslanie k Serbam, Du-

U

201

MIROSLAV TIMOTIJEVIÃ

*

vremenom, ne preobraÿava se sa epohama, ne potåiwava se prilikama, ne vene, ne stari, nego je uvek podjednako stara i mlada. Kako se ovi novi bogoslovi usuðuju da pokrenu nepokretno? Mi smo uvereni da su verske dogme što su novije mawe taåne, što su starije sve su taånije i istinitije poput vode koja je sve prqavija i mutnija što je daqe od izvora, a sve je bistrija što je bliÿe."3 Sa sliånim nepoverewem prihvatano je i barokno religiozno slikarstvo ovih oblasti meðu pravoslavnima u Otomanskoj imperiji. Ilustrativan primer navodi Vasilije Grigoroviå-Barski u opisu svog putešestvija po Svetoj Gori. On pomiwe da svetogorski monasi nisu prihvatali ruske i ukrajinske ikone kao kultne predmete i da se pred wima nisu molili. Barski, kao vaspitanik kijevske Duhovne akademije, sa neskrivenim cinizmom istiåe da se ti isti monasi klawaju „krivorukim i krivonogim gråkim i bugarskim ikonama".4 Moguãe je navesti još niz izvora koji ilustruju isto shvatawe da su barokno sholastiåko bogoslovqe i religiozna umetnost odnegovana na wegovim osnovama u suprotnosti sa pravoslavnom tradicijom. Pritisnuti ovakvim optuÿbama zagovornici reformi piktoralne poetike morali su da definišu svoja shvatawa i da ih odrede u odnosu na autoritet tradicije.5 Dubqe ponirawe u wihova dela pokazuje da barokna umetnost i tradicija nisu bili suprotstavqeni. Upravo obratno, barokne reforme bile su preduzete u ime poštovawa tradicije.6 Pravoslavqe je u osnovi zagovornik tradicije,7 a takvo je u velikoj meri bilo i barokno sholastiåko
šepoleznoe åtenie, Moskva, maö 1865, 39—72. — Za srpski prevod i tumaåewe: M. Boškov, Poslanica Srbima Evgenija Bulgarisa, Zbornik za istoriju Matice srpske 12 (1875), 102—114. — O Bulgarisu, åija teološka shvatawa nisu ni u kom sluåaju bila tradicionalna i åija poslanica Srbima ima prevashodno politiåki karakter, postoji obimna literatura. Za saÿeti pregled Bulgarisovih teoloških uåewa: G. Podskalsky, Griechische Theologie in der Zeit der Türkenherrschaft (1453—1821), 344—353, posebno beleška 1442, gde je navedena starija literatura o Bulgarisu i beleška 1453, u kojoj je navedena literatura o wegovom polemiåkom opisu protiv Srba. 3 Nav. prema: M. Boškov, Poslanica Srbima Evgenija Bulgarisa, 107. 4 V. Grigoroviå-Barskßö, Vtoroe poseøenße Svätoö Atonskoö Gorœ, ¡¡, S. Peterburgæ 1887, 263. 5 Vaÿnost ovog problema u uobliåavawu barokne piktoralne poetike pravoslavnog sveta uoåio je Viktor V. Biåkov, ali wegovom razrešavawu nije posvetio dovoqno paÿwe: V. V. Bœåkov, Çstetika v Rossii H¢¡¡ veka, Moskva 1989; preštampano u Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka, Moskva 1992, 591—595. Drugi istraÿivaåi su ovom problemu pristupali uglavnom sa pozicije ideološke interpretacije. Upor.: E. M. Pašåenko, Aktualizacija sredwovekovqa u ukrajinskom i srpskom baroku, u: Zapadnoevropski barok i vizantijski svet, Beograd 1991, 67—74, posebno 69. 6 Za ovakvo tumaåewe baroknih verskih reformi u pravoslavnom svetu i wihovom uticaju na religioznu umetnost tog vremena: M. Timotijeviã, Srpsko barokno slikarstvo, Novi Sad 1996, 224—242. 7 O odnosu pravoslavne crkve prema tradiciji i wenoj ulozi: G. Florovsky, The Function of Tradition in the Ancient Church, The Greek Orthodox Theol. Review 9 (1963), 181—200. Za šire okvire definisawa pojma tradicije, wegovu relativnost i sloÿenost: J. Pieper, The Concept of Tradition, Review of Politics 20 (1958), 465—491. O odnosu tradicije i reforme u

202

koju vizantijska umetnost prihvata iz antiåkog nasleða: G. V. H. 9 Sagledavano u toj svetlosti barokno religiozno slikarstvo pravoslavnog sveta nije moguãe dosledno tumaåiti u okvirima vazarijevskog koncepta razvoja zapadnoevropskog slikarstva. Wihov nastanak bio je vezan za znatno stariju konvenciju — eikonismos. 10 Ova doktrina se prihvata u vizantijskoj umetnosti nakon ikonoborstva. Dagron. Wien 1979. a na kraju navodi izvore iz sveštenopisanija. Internationaler Byzantinistenkongress. Äavorski. ulaze u opštu upotrebu i ilustrovani ikonografski priruånici. The Renaissance Conception of Artistic Progress and its Consequences. izveštaj Petra Nestoroviãa upuãen mitropolitu Pavlu Nenadoviãu 30. kao samo prividno suprotstavqenim pojmovima: F. Kiïv 1730. kao i u obrazovnom programu baroknih škola. smatrajuãi da ona predstavqa neraskidivi deo tradicije koju nije bilo potrebno. u: Norm and Form. Weno isticawe.8 Dosledno takvim shvatawima i reformu piktoralne poetike religiozne umetnosti bilo je moguãe sprovesti samo pod vidom ispravqawa grešaka u ime vraãawa tradiciji. Upor. objavqen u: D. London—New York 1971. predawa o åudotvornosti ikona.10 Karakteristiåan primer takvih shvatawa bila je Erminija Dionisija iz Furne. Vidi se to i iz meseånih izveštaja koje su profesori karlovaåkih Pokrovo-bogorodiåinih škola slali mitropolitu. Ista shvatawa su zagovarana u katihizisima Petra Mogile. Holy Images and Likness. meðutim. V. Aktern II/6. pisano pod snaÿnim uticajem posttridentskih shvatawa. 1—10. Ross. 13—14. Teofana Prokopoviåa.s. Za tradiciju kopirawa ikona kao naåin wihovog proizvoðewa: N. Jahrbuch der österreichischen byzantinistik 32/6 (1982). 25—28. E.: S. Gombrich. 6 (1965). Oikonomides. Vaseqenski sabori. Pristalice reformi uvaÿavale su autoritet tradicije i davale mu isti znaåaj kao i wihovi protivnici. A Lete Twelfth Century Artist's Pattern Sheet. — Pomenuto delo Stefana Javorskog. U uvodnom delu ovog priruånika namewenog slikarima istiåe se da je osnova svakog dobrog vaspitawa uåewe na slavnim primerima prošlosti. Karlovaåke škole u dobe mitropolita Pavla Nenadoviãa. n. Platona Levšina i Jovana Rajiãa. H. The „Musteruch" of Waffenbuttel and its Position in Art of the Thirteenth Century. Upor. 144—165. 8 Tako Stefan Javorski u poglavqu o dogmatu poštovawa svetih ikona istiåe argumentaciju sledeãim redom: Stari zavet. crkveni oci. sigurno je najznaåajniji. Novi zavet.9 ¡ Protivnici reforme branili su utvrðenu likovnu praksu. posebno 151—153. Spomenik SAN S¡¢. 92. Za Vazarijev koncept razvoja slikarstva: E. O tipologiji sredwevekovnih slikarskih priruånika: D. Dionisije iz Furgråkom bogoslovqu. Kiriloviã. 101—113. A. Moskva 1977. XVI. ali ne jedini primer koji ukazuje na poštovawa autoriteta tradicije i naåin wegovog tumaåewa u baroknom sholastiåkom bogoslovqu pravoslavnog sveta. gde se ukazuje na moguãnost da su ovi priruånici postojali i ranije. Dumbarton Oaks Papers 45 (1991). 35—36. U to vreme. 203 . I. ili poglavqa o dogmatu poštovawa svetih ikona u istoimenoj kwizi. Thiriet. Vizantiöska çstetika. Wihov odnos prema nasleðu zasnivao se na kopirawu starijih uzora. niti moguãe mewati. The Holy Icon as an Asset. 122. Studies in the Art of the Renaissance. i daqe. ali su wegovom tumaåewu pristupali drugaåije. Dumbarton Oaks Papers 45 (1991). nije bilo puka retoriåka fraza. pre svega delima solunskog majstora Manojla Panselinosa. u vreme izmeðu ¡H i H¡ veka. Dovoqno je prisetiti se poglavqa o dogmatu otajstva u Kamenu Vere Stefana Javorskog. Kamenü verœ. kako se pretpostavqa. odnosno ponavqawu utvrðenih kanona. Journal of the Warburg and Courtauld Institutes XXV (1962). Orthodoxie et Reforme: deux termes antinomiques?.* TRADICIJA I BAROK bogoslovqe. J. 1—179. Buchtal. Bœåkov. novembra 1755.

nego apologetski karakter. T.14 Ne znaåi to da vodeãi zagovornici tradicije nisu bili uåeni. po kojima su uvek raðene slike. ali iz analize wihovog sadrÿaja vidi se da se oba tipa bave prevashodno formalnim ikonografskim problemima. i daqe. Buslaev. Hetherington. Pojavquje se i treãa grupa priruånika u kojima su uz opise priloÿeni crteÿi. Oåerki pamjatnikovæ hristßanskoö ikonografßi i iskusstva. Janko mi je tvrdio da su i stariji majstori isto govorili i predskazivali da ãe se zografija ugasiti kad se uzori konaåno iskvare": S.13 U priruånicima prvog tipa likovi i kompozicije su prikazani crteÿom. Oåerki pamjatnikovæ hristßanskoö ikonografßi i iskusstva. a u priruånicima drugog tipa one se opisuju. uglavnom raspravqa o pitawima ikonografske prirode. meðutim. pored opštih problema vezanih za poštovawe ikona.15 Dionisije iz Furne je pored Erminije.12 Kasnije je wihovo prisustvo potvrðeno i u drugim pravoslavnim sredinama. 4. 16 P. restavraciä 10 (1985). V. Pokrovski. L. kao i niz epigrama. 15 Za vaÿnost tradicije u gråkoj postvizantijskog teologiji i uåenosti wenih zagovornika. U wima se. U ove priruånike se ukquåuju i spisi o ikonama koji imaju teorijske pretenzije. Ikonografski priruånici. Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka. Radojiåiã. Peterburgæ 1890. V. Za tumaåewe ovih saveta u svetlosti sredwevekovne vizantijske tradicije: V. — Skoro dva veka kasnije profesor Svetozar Radojåiã zabeleÿio je nostalgiåna razmišqawa Janka Fråkoskog. 185— 193. sastavio akolutiju Bogorodici i neomuåeniku Serafimu. 257—267. Vizantiöska çstetika. A. koji nastaju u to vreme. I. 204 . 12 N. 1974. N. Kiselev. toliko iskvarili da se više i ne moÿe slikati. 433—440. Upor. u: Odabrani ålanci i studije 1933—1978. N. issledovanie. ali ni u wima skoro da nema pomena o problemima piktoralne poetike. Bœåkov. Na brojnost ovakvih priruånika u gråkoj i ruskoj sredini i na wihov znaåaj u obrazovawu slikara H¢¡ i H¢¡¡ veka ekrenuli su paÿwu veã F. Hudoÿestvennoe nasledie: Hranenie. Izopolüskaä. gde su prokomentarisani izvori i starija ruska literatura. Raspravqajuãi o ruskim priruånicima Pokrovski istiåe podelu na likovne i teorijske (licevnœe i teoretiåeskße). Beograd—Novi Sad 1982. The „Painter's Manual" of Dionysius of Fourna. trebalo je da oåuvaju kanonsku autentiånost tipa. 446—447. V. 13 N. Pokrovski. Boqšakov i N.MIROSLAV TIMOTIJEVIà * ne zbog toga preporuåuje buduãim umetnicima da nastoje da doðu do Panselinosovih dela i da ih uporno i doslovno kopiraju. London. The „Painter's Manual" of Dionysius of Fourna. posebno u prvom periodu nakon Firentinskog sabora: G. U krajwoj liniji on se pomirio s åiwenicom da je zografski zanat propao zato što su se uzori. posebno 439. Kondakov. ili obratno. S. Podskalsky. Uspenski. pa postaju vaÿno oruðe u borbi protiv reformi. Russkiö ikonopisnœö podlinnik (istoriografiåeskiö obzor). Hetherington. 14 Ni rasprave koje se pojavquju u ovim priruånicima nemaju teorijski. P. on se nije interesovao jer je smatrao da su oni u potpunosti rešeni 11 P. D. A. Pokrovski. ne dovodeãi u pitawe prirodu wegovog odnosa prema prototipu. V. 81. jednog od posledwih makedonskih zografa: „Kao glavna tema starog majstora stalno se ponavqala misao o uzoru.16 Za teološke probleme likovnog jezika ikone.11 Ovakvo shvatawe tradicije isticalo je u prvi plan tip. S. Griechische Theologe in der Zeit der Turkenherrschaft (1453—1821). 439—459. Zografi: O teoriji slike i slikarskog stvarawa u našoj staroj umetnosti. Bœåkov. 83.: N. ili o moralnom liku ikonopisca. Grigorov. 11. 152.

posebno ne u oblastima koje su bile pod vlašãu Serenisime. 9—61. što otvoreno dovodi u pitawe wihovu autentiånost. slikawu prirode. wegovom odnosu prema drugim umetnostima i poeziji. ali se smelo dovodi u pitawe i nekritiåno isticawe wihovog neprikosnovenog autoriteta. 886). i daqe. ili Bogorodiåine ikone koje je slikao apostol Luka. kao što su Hristov nerukotvoreni obraz. postepeno se uobliåavala jedna eklektiåna bilingvistiåna religiozna umetnost. PerÆ vçaj pragmateåaj téj te0nikhj téj matabyzantinhj tçxnhj. 66—84. Na Kritu. iz koga su poåetnici mogli da saznaju niz korisnih saveta o upotrebi boje.* TRADICIJA I BAROK autoritetom tradicije. upotrebi predloÿaka.17 Za pristalice reformi. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu. nije mogao da bude zaobiðen. Podskalsky. Prema shvatawu pristalica reformi za uzor se mogu prihvatiti samo autentiåne drevne ikone. Trudœ otdela drevnerusskoö literaturœ 28 (1974). meðutim. Moskva 1964. o åemu svedoåi i rukopis Hristofora Xefaroviãa iz bukureštanske Nacionalne biblioteke (gr. vremenom je sve više udaqavao ikonopis od wegove bogoslovske definicije i liturgijske namene. M. Saltœkov. Pristalice reformi se zbog toga kritiåki odnose prema autoritetu predloÿaka i wihovog bespogovornog kopirawa. S. Iosif Vladimirov. Za komentar teksta: A. Prvi deo Xefaroviãevog rukopisa. predstavqa izvod. dovodeãi u pitawe autoritet predloÿaka. Oni istiåu da u slikarskim priruånicima postoji veliki broj predstava Hristovog lika. koje se nisu nalazile u ikonografskim priruånicima. Doksaras je potom. 328. H¢¡¡ vek. br. u vreme kada Dionisije iz Furne piše svoju Erminiju. pitawe likovnog jezika i wegovog odnosa prema nasleðu nije bilo morfološke prirode. A. u kojem se raspravqa o prirodi slikarstva. Wegovi prevodi italijanskih traktata teško su dopirali u balkansko zaleðe. naslovqen: „Erminija za mlade koji ÿele da nauåe umetnost slikawa". uticali su uglavnom na ikonografske formulacije: G. Srpsko barokno slikarstvo. unosi niz podataka preuzetih iz Erminije Dionizija iz Furne. pa Xefaroviã. Leonardov i Poðov traktat o slikarstvu. Teorijski deo Leonardovog traktata. 232. Traktat ob iskusstve. napisao vlastiti spis o slikarstvu. Ueoxarh. Griechische Theologie in der Zeit der Turkenherrschaft (1453—1821). Ovåinnikova. prema wihovom mišqewu. i daqe.18 Formalizovan odnos prema tradiciji i weno svoðewe na pitawe predloška. kodifikovawe nasleða i kanonska provera ikonografskih invencija bila osnovna preokupacija ove umetnosti i wenih zagovornika. u: Drevnerusskoe iskusstvo. Za ovakvo shvatawe: M. koji prodiru iz Italije nakon Tridentskog sabora. koje se meðusobno veoma razlikuju. umesto wega. ponavqa dobro poznatu åiwenicu da se ikone sa predstavama Hristovog nerukotvorenog obraza meðusobno razlikuju. Tako Panajotis Doksaras. Simeon Polocki u Besedi o poåitanii ikon svätœh. sa druge strane. prevodi Albertijev. Zbog toga je zaokupqenost ikonografijom i ikonografskim tipovima. a potom i jonskim ostrvima. 290. koja vizantijsku tradiciju spaja sa dostignuãima italijanske renesanse. perspektive. ili boqe reãi preradu Leonardovog traktata. Timotijeviã. 271—288. Na sliåan naåin se i humanistiåki traktati o slikarstvu povezuju sa ikonografskim priruånicima. za pravoslavnu sredinu je bio od mawe vaÿnosti. To znaåi da veãina wih nije podobna boÿanskom prototipu i da bi ih zbog toga trebalo uni17 I katoliåki podsticaji. Tekst je objavqen u: E. a i kada se pojavquju kombinovani su sa Erminijom Dionizija iz Furne. — Problem reforme piktoralne poetike. Oni su u stvari pravoslavnim umetnicima pruÿali konkretne informacije o morfologiji mimetiåkog likovnog jezika. Praktik2 téj 'Akadhmåaj 'Auhn%n. 205 . 18 Ovaj stav je najopširnije obrazloÿio Josif Vladimirov u Poslaniy k Simonu Ušakovu. saÿimajuãi svoja italijanska iskustva i znawa. 48 (1973).

Holy Images and Likeness. Bœåkov. Rice.20 Da bi se ikonopis vratio izvornim vrednostima bilo je neophodno sprovoðewe reforme wegove piktoralne poetike. Oci Tridentskog sabora se u dvadesetpetoj sesiji saborskih odluka. ni pitawe izbora autentiånog uzora nije sasvim jasno: „No kto vide ÿivago Hrista gospoda. Caesar Baronius. list 76b (Ovåinnikova. 284. 206 . 276. Upor. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". O uticaju koji višetomski spis Matije Flaåiãa Ilirika (Mathias Flacius Illyricus). kakov bäše. dakle. koje su završnu formu dobile u zborniku Magdeburg Centuries. 49—54. Erasmus and the Religious Tradition.: A. K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisaniä vo vtoroö polovine H¢¡¡ v. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu. H. ot nego ÿe mogl bœ spisati pravedno podobie Hristovo". Rockford. posebno Åezara Baronijusa: S. 80—102. 387—411. Theogical Studies 28 (1967). 287.: „Beseda o poåitanii ikon svätœh" Simeona Polockago. Counter-Reformation Historian. On istiåe da se u pravoslavnom svetu åuva veliki broj ikona za koje se veruje da pripadaju ruci apostola Luke. A. F. u: Mittelalter-Rezeption. meðutim.21 Zbog toga je i u katoliåkom posttridentskom krugu tumaåewe reformisane barokne teologije nuÿno poåivalo na istom argumentu. postavqano i tumaåeno veã u sredwem veku: G. Ovaj argument bio je centralna tema svih wegovih propovedi i spisa. štampan u Bazelu u periodu izmeðu 1559. Sa druge strane.: E. Reforma se. koji je najveãim delom napisao Matija Flaåiã Ilirik. Canons and Decrees of the Council of Trent.22 Na wega se poziva i odbrana religiozne umetnosti. Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka. Illinois 1978.: A. istiåe Polocki. Schroeder. Bœlinin. 61).MIROSLAV TIMOTIJEVIà * štiti. Germanistiche Symposien VI. Ovakva tumaåewa bila su delimiåno zasnovana na autoritetu Erazmovog shvatawa hrišãanske tradicije. V. ta i Lukina ne nazœvaetsä ot neveduøih istinnœ". O'Malley. sprovodi u ime poštovawa tradicije a ne wenog odbacivawa. Bilo je to. Upor. koju odbacuje protestantska ikonoklastiåka teologija.19 Na sliåan naåin razmišqa i Josif Vladimirov. što bi opet znaåilo pad u ikonoborstvo. 531—548. Za Luterovo tumaåewe istorije crkve: J. J. A. staro pitawe. ili pone kto soglädaše ego nerukotvorennœö obraz. 23 Rev. Trudœ otdela drevnerusskoö literaturœ 38 (1985). Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. Stuttgart 1986. 24. imao na katoliåki posttridentski istorizam. Journal of the History ot Ideas XI-4 (1950). u ime koje se odbacuju kasnije izmene. 21 Luterovi zahtevi za odvajawe od Rima bili su primarno zasnovani na tumaåewu crkvene istorije i poštovawu wene najranije bogoslovske tradicije. M.23 Teoretiåari religio19 V. Luther's View of Church History. Headly. Dagron. K. 22 Za sveobuhvatnu vaÿnost tradicije u zaladnoevropskim posttridentskim reformama i naåinu wenog tumaåewa: J. 20 (Josif Vladimirov). 215—216. Upor. Autoritet tradicije kao argument prvog reda uvode Luterove verske reforme i reforme wegovih sledbenika. K. izlaÿuãi uåewe o poštovawu relikvija i svetih slika. O autoritetu tradicije u pretridentskim verskim reformama: J. i 1576. Pullapilly. London 1975. pozivaju na odluke Drugog nikejskog sabora. Zahlten. V. Saltœkov. Saltœkov. New Haven—London 1963. Historical Thought and Reform Crisis of the Early Sixteenth Century. U ovom verovawu se do te mere preteruje da se skoro svaka starija potamnela ikona smatra delom apostola Luke: „I gde zastarelaä ikona ot mnogih let bez pamätuhov ili bez nadpisaniä obretaetsä. 614. Beobachtungen zur Mittelalter-Rezeption in der Ausstattung römischer Kirchen nach dem Tridentium.

(Josif Vladimirov). Moskva 1719. Europa Orientalis VI (1987). 416—417. Vaÿnu ulotu u obliåavawu ovih shvatawa imala je Baronijusova eklezijalna istorija. u: Baronio storico e la Controriforma. 199—203. 37—54. O teoretiåarima Baronijusovog kruga: C. u: Baronio e l'arte. Ed. Timotijeviã. Botero e Tasso in Polonia e nella slavia Orientale. by R. u: Baronio e l'arte. — Na višestruki uticaj Baronijusovoe eklezijalne istorije na uobliåavawe piktoralne poetike pravoslavnog sveta ukazano je na više mesta u: M. 25 Deäniä cerkovnaä i graÿdanskaä ot roÿdestva gospoda našego Isusa Hrista. u: Classical Influences on European Culture A. Baronijusovo interesovawe za gråku patristiåku literaturu poåivalo je na ranijoj humanistiåkoj tradiciji: E. Sora 1984. L. kao i odluke Drugog nikejskog sabora O vaÿnosti pravoslavne tradicije u Baronijusovom sagledavawu religiozne umetnosti: M. — Na obrazovawe Josifa Vladimirova ukazuje åiwenica da wegov spis ima 113 citata. Iz letopisaniä Kesarä Baroniä sobrannaä. posebno oni koji se oslawaju na Baronijusove Annales ecclisiastici. Gli „Anali" del Baronio-Skarga quale fonte di Gavrilo Stefanoviã Vencloviã. Marcora. dovelo je do toga da su zagovornici reformi. Konstantini. a ne autoriteta wihovog kopirawa. Toscano. koji su preuzimani iz veoma raznorodne litera- 207 . posebno 31. R. Ronca. Jovana Damaskina i Teodora Studita. Prodi. 163—190. Baronio. kako ga naziva Josif Vladimirov.25 ¡¡ Isticawe autoriteta uåewa o ikonama u prvi plan. uveli u polemike ideal obrazovanog slikara — „mudreöšeg ÿivopisca". åvrsto se oslawajuãi na argument sredwevekovne tradicije. La devozione e le arti. ali autorizovanog poqskog izdawa Petra Skarge. G. F. J. O autorizovanom Skarginom izdawu Baronijusovih Annales ecclisiastici. Atti del convegno internazionale. 432—435. Za traktat kardinala Gabrijela Paleotija: P. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. Srpsko barokno slikarstvo. koje je potom prevedeno na ruski.24 Oni prave jasnu razliku izmeðu religiozne i profane umetnosti. Baronio e le immagini. Ovo delo je i u latinskom izvorniku bilo poznato u pravoslavnoj sredini veã od prvih decenija H¢¡¡ veka. The humanist idea od Christian antiquity and the impact of Greek patristic work on sixteenth-century thought. 26 Koliku vaÿnost je Vladimirov davao idealu uåenog slikara vidi se i po tome što se on veã na poåetku svog spisa obraãa Simonu Ušakovu kao mudreöšemu ÿivopisu. 24). u Baronio e l'arte. 191—244. Baronius et Skarga. Bolgar. Wemu su izvorno poznati spisi carigradskog patrijarha Germana. Atti del convegno internazionale. 1500—1700. U tom smislu je upoznavawe sa posttridentskim teorijama u istoånopravoslavnom svetu samo potvrðivalo vaÿnost vizantijskog bogoslovskog nasleða u reformama piktoralne poetike religiozne umetnosti. poznavali su tradiciju vizantijskog uåewa o ikonama. Atti del convegno internazionale. wihovom ruskom prevodu i uticaju na pravoslavnu baroknu kulturu: J. Bologna 1984. Trattati d'arte sacra al' epoca del Baronio. D. G. a wegov uticaj je porastao posebno nakon pojave skraãenog. Slaski. a ovu prvu sagledavaju u okviru sholastiåkog bogoslovqa. Tazbir. 27. 545—568. kao jedan od glavnih argumenata. Sora 1984. i daqe. Ricerca suffa teorica delle arti figurative nella Riforma Cattolica.* TRADICIJA I BAROK zne umetnosti. Cambridge University Press 1976. list 1a (Ovåinnikova. Rice. ¡—¡¡. Sora 1982. Ricerche slavistiche 16 (1968—69). i daqe.26 Za Vladimi24 U devetom tomu svoje eklezijalne istorije Baronijus opširno raspravqa o ikonoklastiåkim borbama u Vizantiji. Atti del convegno internazionale. 224. Sora 1984. pored zapadne patristiåke literature.

Zrcalo nauke. 28 Za tumaåewe pojma o „uåenoö druÿinœ": A. 29 Isticawe uåenosti imalo je. Tentatia lui homoeuropaeus — Geneza spiritului modern in Europa Centrala si de Sud-Est. — Uåenost su u Karlovaåkoj mitropoliji zagovarali u istoj meri predstavnici visoke crkvene jerarhije i dvorska administracija. Ilustrativan primer je Kratkoe pouåenße o blagopoluåßi. Moskva 1983. Popove i E. Genova. Studium (liberalium) litterarum. E. Valickaä.MIROSLAV TIMOTIJEVIà * rova i wegove istomišqenike je ovaj ideal bio sasvim razliåit od onoga za koji sa zalagao Dionisije iz Furne. Russkaä çstetika H¢¡¡¡ veka. 30 Novija istraÿivawa E. naravno. Novi Sad 1997. Ostojiã. koji ture: A. Nepoznatiät Toma Višanov — molera i modernizaciäta na pravoslavnata ÿivopis.31 Meðutim. Beograd 1923. ÿivot i rad mu. åija je Pohvala slavnoj nauki napisana pod snaÿnim uticajem ideja Simeona Polockog i Teofana Prokopoviåa. Orfelin. 27 O vaÿnosti koncepta uåenog slikara za uobliåavawe barokne piktoralne poetike pravoslavnog baroka: M. I. Neumann. New York—London 1967. pre svega na Jovana Zlatoustog i Jovana Damaskina: Z. Ovakvo tumaåewe. posebno u sredinama koje su se zalagale za reforme. 7—30. Kiriloviãa. pa ova tematika ulazi i u štampane Mesecoslove namewene najširim slojevima vernika. Novi Sad 1952. treba pridavati znaåaj u svim sredinama pokazuju biografija i opus Tome Višanova. S predgovorom D. Orfelin se zbog toga. Za pristalice reformi obrazovani slikar je kao i obrazovani propovednik trebalo da ovlada celokupnim sistemom tadašweg sholastiåkog obrazovawa. Genove su pokazala da se i Toma Višanov moÿe sagledavati u svetlosti doktrine uåenog umetnika. osnivaåa banske slikarske škole. opovrgla su novija istraÿivawa. 40—63. meðutim. poziva na autoritet bogoslovske tradicije. Timotijeviã. Upor. Bucuresti 1991. O 208 .30 Åesto se istiåe da je ideal uåenog umetnika i u pravoslavnom svetu formiran pod uticajem humanistiåkih renesansnih traktata o umetnosti. 33—34. Saltœkov.: V. A. i o polze ouåenßä objavqeno u Kurcbekovom Mesecoslovu iz 1776: Mcoslov. V Vïenne 1776. W. Åesto se nekritiåno istiåe da se edukativni model baroknog pravoslavqa direktno oslawao na zapadnoevropske uzore. 41—48. u: H¢¡¡¡ stoleãe.: E. Upor. kao i wegovi prethodnici. koja potvrðuje koncept o „uåenom umetniku". 5—78. P. što je podrazumevalo upoznavawe sa teorijama o umetnosti. pa pruÿa iskrivqenu sliku o ovoj problematici. kao vaÿnom nosiocu novih shvatawa. i svoje protivnike. 14—16.29 Da konceptu uåenog umetnika. Flašar. poput uåenog teologa Simeona Polockog. Zaharija Orfelin. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". ¡¡-2. Lee. 34—41. ali ona je pisana sa nedovoqnim poznavawem izvorne graðe. Popova. Srpsko barokno slikarstvo. 274—275. Tema nauki v baroånoö ukrainskoö poçzii 30-h godov H¢¡¡ veka. u: Barokko v slavänskih kulüturah. Ut Pictura Poesis: The Humanistic Theory of Painting. Barokotü v ikonopista na Toma Višanov-Molera. Tako se u Karlovaåkoj mitropoliji idealu uåenog umetnika u punoj meri pribliÿava svestrani Zaharija Orfelin. Osnovna monografska studija o Orfelinu. O prihvatawu evropskog kulturnog modela u pravoslavnim zemqama jugo-istoåne Evrope pojavila se nedavno sintetiåka studija Viktora Nojmana. 4—17.28 Ove ideje su prihvatane i u drugim centrima pravoslavnog sveta. i daqe je: T.27 Zbog toga ne iznenaðuje da Josif Vladimirov i Simon Ušakov. prototip uåenog slikara bio je antiåki doctus poeta. 255—275. pišu teorijske tekstove o umetnosti i pridruÿuju se intelektualnoj „uåenoö druÿinœ". Problemi na izkustvo 2 (1995). 31 O tumaåewu pojma „uåeni slikar" u humanistiåkim teorijama o umetnosti: R. Razvoj ove ideje moguãe je u pravoslavnom svetu pratiti veã od prvih decenija H¢¡¡ veka i vezan je za pojavu bratskih kolegija: V. Problemi na izkustvo 9—10 (1990). Za školski program u Karlovaåkoj mitropoliji: M. Moskva 1982. 42—53. Krekotenæ.

gde se slikar poredi sa pesnikom. navodi dobro znano shvatawe Vasilija Velikog o istovetnosti zadataka slovopisaca i ikonopisaca iz Propovedi na praznik åetrdeset muåenika:35 Ista ideja iz pomenute propovedi Vasilija Veširem kontekstu tumaåewa uåenosti u renesansnom humanizmu: H. Teoriä iskusstva na zakate russkogo srednevekovüä. gde se navode samo primeri iz latinskog ranog sredweg veka. Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske 26 (1990). — Za istovetna shvatawa u zapadnoevropskim posttridentskim teorijama o umetnosti: P. Art and Eloquence in Byzantium. 54). 32 Za antiåko poreklo ovog uåewa zasnovanog na paralelizmu poezije i slikarstva: E. Vomperskiö. 16—19. The Meaning of Horace's Ut pictura poesis. Ritorika v Rossii H¢¡¡— H¢¡¡¡ vv. Maguire. ovii ÿ na dskah naåertayøe. P. åiji spis predstavqa apologiju ideje o „mudreöšemu ÿivopiscu". u delima kapadokijskih otaca. glagolet: poneÿe slovopiscœ mnogaÿdœ ÿ i ÿivopiscœ naznamenuyt. Bologna 1984. V. Zograf 18 (1937). ibo slovopisec napisuet evangelie vse. Moskva 1988. Journal of the Warburg and Courtauld Institutes XXXVI (1973). 1—25. Trimpi. gde se smatra da je Josif Vladimirov preuzeo koncept uåenog slikara iz ove tradicije. 67—68. 9—21. — O mestu ove doktrine u baroknim teorijama o umetnosti i likovnoj praksi: D. Prodi. Ta ÿ obo edino povestvovanie tvorät elma evangelist slovom povestvuet seö i delom ispolnäet": (Josif Vladimirov). 279—298. Od Jovana Zlatoustog i Jovana Damaskina ona je opšte mesto vizantijske teologije: G. 9—14. Ricerca sulla teorica delle arti figurative nella Riforma Cattolica. 37. H. W. O uticaju paragone ut pictura sermones na uobliåavawe barokne piktoralne poetike pravoslavnog sveta: M. Cambridge University Press 1988. Timotijeviã. R. 33 V. Ikonografija parabola u srpskom baroknom slikarstvu i ukrajinski propovedniåki zbornici. Argan. Bild und Wort. Mahon. C. što je bilo dobro poznato vizintijskoj kulturi. La „Rettorica" e l'arte barocca. A Study of the Carracci and the Criticism.32 Tako Epifanije Premudri naziva Teofana Grka „preslavnœm mudracem" i „filosofom zelo iskusnœm". a ne onu odnegovanu u renesansnim traktatima. Rhetorik und Kutturmodell. O interesovawu baroknih propovednika za ovu paragonu: Isti. Theory. napisa na dsce cerkovnoe blagolepie ot pervago Adama do Hristova roÿdestva. 164—180. Trimpi. 226—232. i muåenie svätœh predade i toö cerkve. Za uticaj ove paragone na uobliåavawe barokne ikonografije pravoslavnog sveta: Isti. The Meaning of Horace's Ut pictura poesis. Gavril Stefanoviã Vencloviã i barokna piktoralna poetika. Art and Eloquence in Byzantium. 497—514. S. Journal of the History of Ideas 24 (1963). Srpsko barokno slikarstvo. 35 „O nem ÿe velikiö Vasiliö. Za sliåna shvatawa Vasilija Velikog iskazana u 209 .34 Josif Vladimirov. i vse plotskoe Hristovo prišestvovanie. ovii slovo krasäøe. Upor. Maguire. O uticaju ove propovedi na tumaåewa umetnosti u vizantijskom kulturnom krugu: H. Metafora je hristijanizovana veã u ¡¢ veku. H. pa i širim okvirima sredwevekovnog pravoslavnog sveta. The Art Bulletin 35 (1953). 161—167. u: Slavistische Studien zum VIII int. and Practice of Art in Renaissance and Baroque Italy. Visual Fact over Verbal Fiction. Princeton. 157—162. Lachmann.: W. Slavistenkongres in Zagreb 1978. Köln—Wien 1978. The Renaissance Humanism: The Pursuit of Eloquence. nego oni o poetici: G.* TRADICIJA I BAROK se uporeðuje sa filozofom. Gray. Die katechetischen Funktion des Bildes in der grechischen Theologie des sechsten bis neunten Jahrhunderts. Haight. 9—11. Würzburg 1969. Horace on Art: ut pictura poesis. 38—39. eÿe vo ploti. Raåanski zbornik 1 (1996). smotrenie Hristovo i predade cerkvi. Art Theory and Artistic Practice in the Early Seicento: Some Clarifications. New Jersey 1981. 62—64. Roma 1955. — O ukrajinskim i ruskim baroknim retorikama. 5—6. Goldstein. pohvalaää 40 muåeniki. pre svega Vasilija Velikog. Bœåkov. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. 25—29. u: Retorica e Baroccco. Lange. koje se prihvataju i u drugim delovima slovenskog pravoslavqa: V.33 Barokni ideal uåenog umetnika oÿivqava tradicionalnu sredwevekovnu paragonu izmeðu slikara i propovednika. H. list 50a—50b (Ovåinnikova. 34 Zbog toga su retoriåki traktati bili vaÿniji za uobliåavawe barokne piktoralne poetike. Podobne ÿe i ÿivopisec sotvori. The Classical Journal 47 (1951—1952).

sve više naglašava sakramentalni karakter svetih predstava. Baltimore 1992. u: The Sacred Image East and West. Ed. Ono je odraz polemika koje su o Nikejskom saboru voðene izmeðu katoliåkih i protestantskih teoretiåara o religioznoj umetnosti.40 Katoliåki posttridentski traktati posveãuju punu paÿwu problemu obrazovawa slikara. Chicago 1995. The Structure of Byzantine and European Iconoclasam.: H. 37 G. H. Upor. Papers given to the Ninth Spring Symposium of Byzantine Studies. Bild und Wort. by R.36 U pravoslavnim i katoliåkim baroknim teorijama. 216. B. a rešavawe odnosa protitipa i predstave tradicionalno je smatrano pitawem umetnikove invencije. Lange. Canons and Decrees of the Council of Trent. Scavizzi. gde se autor bavi prevashodno Kalvinovim ikonoklazmom. 1—16. u: Baroque Art: The Jesuit Contribution. B. Ousterhout and L. Schroeder. Brubaker. I. A. 40 Posttridentske reforme se oslawaju prevashodno na pravoslavnu teologiju poštovawa svetih predstava: G. San Francisco. 165—177. University of Birmingham. New York 1972. Bern. Jedan od posledwih radova u kojima je saÿeta starija literatura o ovom problemu je: L. Urbana. Bryer and J. I. u katoliåkoj teologiji svetih predstava uåewe o kanonu nije nikada dobilo onaj znaåaj koji je imalo u pravoslavqu. kao što je to utvrðeno „aktima sabora. 36 Na ovu åiwenicu je åesto skretana paÿwa. u: Iconoclasam. odbijajuãi ikonoklastiåka shvatawa protestantskih teologa.: G. The Controversy on Images from Calvin to Baronius. G. Meðutim. Akta Tridentskog sabora. posebno drugim saborom u Nikeji". meðutim. Birmingham 1977. Scavizzi. Der Barock und das Tridentinum. — Isticawe autoriteta drugog sabora u Nikeji u odredbama Tridentskog sabora nije bilo sluåajno. Wittkower. Ed. posebno 5—6. Geistesgeschtliche und kultische Zusammenhänge. postojala je i jedna vaÿna razlika u tumaåewu pojma uåenog slikara. u wima se ne govori o naåinu slikaHomiliji posveãenoj muåeniku Varlaamu: G. 39 Na åiwenicu da se razlika u tumaåewu odnosa protitipa i tipa u istoånoj i zapadnoj teologiji moÿe uoåiti veã u sredwem veku åesto je ukazivano. — O praktiånim posledicama ikonoklastiåkih tendencija u okviru reformi protestantskih crkava uputna je starija studija: D. Sein Werden und Wirken. J. koja je proizlazila iz razliåitog shvatawa tradicije. 38 Rev. University of Illinois Press. Freiburg I. odnosno razliåitog tumaåewa odnosa prototipa i predstave. Brubaker. The Controversy on Images from Calvin to Baronius. New York. 13—15. u: Das Weltkonzil von Trient. Hibard. U dvadesetpetoj sesiji akata Tridentskog koncila se autoritet Drugog nikejskog sabora istiåe prevashodno sa ciqem da se objasni legitimnost upotrebe svetih predstava i priroda wihovog poštovawa. 9—45. Ed. The Sacred Image. posebno Jovana Damaskina i odluka Drugog nikejskog sabora. 402—403. Schreiber.37 uåe da se poštovawe koje se upuãuje svetim predstavama prenosi na wihove prototipove. Scavizzi. by R. Storia dell'arte 21 (1974). 151—153. Die katechetischen Funktion des Bildes in der grechischen Theologie des sechsten bis neunten Jahrhunderts. Würzburg 1969. Jaffe. 211—212. La teologia cattolica e le immagini durante il XVI secolo. 29. 210 .38 U prirodu odnosa izmeðu prototipa i predstave oni se ne upuštaju.39 Wegovo tumaåewe nije bilo od primarne vaÿnosti ni u posttridentskim teorijama o religioznoj umetnosti i pored toga što se pod uticajem tradicionalnih uåewa pravoslavne crkve. Freedberg. Upor. Herrin. Ut picturae sermones: The First Painted Decorations of the Gesu. Naime.MIROSLAV TIMOTIJEVIÃ * likog bila je aktuelna i u posttridentskim tumaåewima religiozne umetnosti. 1951.

42 Sliåne uredbe. 44 O teoriji praobraza u vizantijskoj teologiji: B. Cirkular patrijarha Arsenija Jovanoviãa o svetkovawu praznika i o zabrani kupovawa ikona od kojekakvih molera i ko oseãa voqu i dar za molovawe.45 O ovome raspravqa Josif Vladimirov.: V. smatrajuãi ga prevoshodno odrazom zapadnoevropskih mimetiåkih teorija o umetnosti. istiåe da ikone neiskusnih slikara nisu u saglasnosti sa praobrazom i da su zbog toga nekorisne kao predmet kulta. Ÿoltovsükiö. pojavquju se i u drugim sredinama u kojima je reforma religioznog slikarstva bila zvaniåno propagirana. — Za tumaåewe ovog cirkulara u okvirima versko-politiåkih reformi karlovaåkih mitropolita i wihovom uticaju na umetnost: B. Vuksan. usmerena na suprotstavqawe skrnavqewa lika boÿijeg. posebno 29—30.43 ¡¡¡ Ovakva artumentacija. 42 Isto shvatawe iskazuje Simeon Polocki i u Besedi o poåitanii ikon svätœh. Starobælgarska literatura 19 (1986). 69—82. Bœåkov.41 U pravoslavnom svetu su uåenost slikara i piktoralna poetika wihovih dela bila pitawa koja su se ticala samih dogmi. nego samo o wenoj ikonografiji koja treba da ilustruje dogmu. 65—73. Ruvarac. nije bila sluåajno odabrana. Upor. Zbornik za likovne umetnosti Matice srpske 20 (1984). Ševåenko. Osnovni deo navedene studije 211 . V. kojim se uverqivo moglo dokazati da arhetip nije transcendentalna ideja. bilo je kquåni argument zapoåetih reformi. koja je bila åvrsto vezana za kijevsku Duhovnu akademiju. da doðe u Karlovce Rusu Jovu i da kaluðeri ne idu bez dozvole nadstojateqeve po selima. nego otelotvoreni lik Boga. O edukativnom sistemu ove škole: P. Hudoÿne ÿittä na Ukraïnß v H¢¡—H¢¡¡ st. 223—234. Pitawe odnosa slikane predstave prema praobrazu. Teoriä obraza v vizantiöskoö kulüture ¢¡¡—¡H vekov.: V. Teoriä iskusstva na zakate russkogo srednevekovüä. Ono je dosledno bilo ostvareno u slikarskoj školi Kijevo-peåerske lavre. 27—30. posebno 136. a svi oni koji ÿele da se posvete ikonopisu pozivaju se na obuku u radionicu wegovog pridvornog slikara Jova Vasilijeviåa u Sremskim Karlovcima.: „Beseda o poåitanii ikon svätœh" Simeona Polockago. B. — Ovakav odnos prema tradiciji nuÿno je nametnuo potrebu sistematskog i sveobuhvatnog obrazovawa slikara. The Controversy on Images from Calvin to Baronius.: G. M. 115—121. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. niti o dogmatskom karakteru svete slike. P. Kiïv 1983.* TRADICIJA I BAROK wa. 60—74. Carskaä orkuÿnaä gramotaä ob ikonnom pisanii. 43 Cirkular je objavqen u: D. O wenom uticaju u širim okvirima pravoslavnog sveta: F. kw. Scavizzi. 131—140. Sväzi Ukrainœ s balkanskimi stranami v oblasti izobrazitelünogo iskusstva v H¢¡¡¡ v. 289. koji svojim delom skrnave lik boÿiji. koju je Simeon Polocki sastavio 1669. Ilustrativan primer je cirkular patrijarha Arsenija ¡¢ Jovanoviãa iz 1743. 199—221.44 U središtu interesovawa našlo se pitawe „ÿivopodibiä" Hristovog nerukotvorenog obraza. Bogoslovski glasnik HH (1911). kojim se zabrawuje delatnost neiskusnih bogomaza. K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisaniä vo vtoroö polovine H¢¡¡ v. koje su regulisale pitawe obrazovawa slikara i wihovog likovnog jezika. Bœlinin. Ideje reforme i pojava bakroreza kod Srba u H¢¡¡¡ veku. 45 O pojmu „ÿivopodibiä" pisali su ruski estetiåari åesto i mnogo. H¢¡ (1989). na kome se zasnivala teologija ikone. Bœåkov. Upor. K.46 a potom i Simon 41 Upor. serija A: Istorijske nauke.

(Josif Vladimirov). Panofsky. 282. bile su dogmatski neprihvatqive i nisu mogle da budu upotrebqene kao predmet kulta. posebno one neproverene. 28—50. odnosno prototipa i tipa. što je nuÿno podrazumevalo doktrinu „imitatio". 43. Moskva 1976. list 45a.50 Zadatak slikara nije u tome da kopiraju predloške. The Byzantine Portrait before and after Iconoclasm. k svoemu licu boÿestvenomu priloÿiv i tako plaønice voobrazi preåistœö svoö obraz edinem toåœy prikosnoveniem": Ioann Damaskin.47 Pošto je Nerukotvoreni ubrus nastao tako što ga je sam Hrist prislonio na lice. The Cult of Images in the Age before Iconoclasm.) Upor. 47 S. Takvim pristupom se ne postiÿe nuÿna saglasnost izmeðu prototipa i ikone. 47. 23—33. u: Filosofiä russkogo religioznogo iskusstva H¢¡—HH vv. Svencßcka. 9—16. Jovan Damaskin naglašava: „Sam Gospodü vzem plaøanicu. U tom su smislu ova ideja i weni antiåki koreni bili poznati sredwevekovnoj vizantijskoj teologiji. Za sliåno tumaåewe problema ÿivosti u ruskom baroknom pozorištu i podudarnostima sa slikarstvom: A. O wegovom tumaåewu u baroknoj piktoralnoj poetici pravoslavnog sveta: M. list 15a—15b. — Pojam „ÿivopodibiä". veã od autora koji ga tumaåe. Za ranije tumaåewe ovog problema u svetlosti realizma: V. (Ovåinnikova. nego se mnogo puta klawati pred loše slikanim ikonama: (Josif Vladimirov). prema shvatawu Vladimirova i Ušakova. Slovo k lybotøatelünomu ikonnogo pisaniä. Idea. 49 O ikoni kao portretu: G. Holy Images and Likeness. Izmeðu wih postoje znatne sliånosti. koji je mogao da bude dostupan Vladimirovu i Ušakovu. Teatar v hudoÿestvennoö ÿizni Rossii H¢¡¡ v. 40—41. teorija ikone poåivala je na åiwenici da ona predstavqa autentiåan portret. jep je ikona po svojoj osnovnoj teološkoj definiciji predstavqala portret.: A. gde se upuãuje na druge studije istog autora.49 Predstave Hristovog lika na kojima ta saglasnost nije postojala. Srpsko barokno slikarstvo. u: The Sacred Image East and West. Çstetiåeskie vzgläœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". (Ovåinnikova. pokazav obraz ÿivopisaniy". Ostalo je neuoåeno da Josif Vladimirov i Simon Ušakov raspravqaju o „ÿivopodibœy" u okvirima baroknog skolastiåkog bogoslovqa i da se dosledno oslawaju na argument tradicije. Moskva 1993. J. — O ranim pomenima Hristovih nerukotvorenih predstava: E. Prema wegovom mišqewu korisnije je jednom se pokloniti pred dobro slikanom ikonom. Tim simboliånim åinom Hrist je jasno odredio smisao i zadatak ikonopisa. Dagron. 25—40. Demin. Novœe åertœ v russkoö litetature i iskusstve H¢¡¡—naåalo H¢¡¡¡ v.MIROSLAV TIMOTIJEVIà * Ušakov. Saltœkov.) 212 . Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. 183—188. 46 (Josif Vladimirov). 50 Josif Vladimirov veoma jasno istiåe razliku izmeðu dobro i loše slikanih ikona. 37b. odnegovanog u zapadnoevropskim humanistiåkim teorijama o umetnosti. 47. posebno 38—57. New York—London 1967. New York 1968. nakon jednog milenijuma: E. Ušakov. Panovski istiåe da je pojam „imitatio" ponovo otkriven u ranoj renesansi. list 131.) — Prema onovremenom ruskom prevodu. Moskva 1642. 58. 42. (Ovåinnikova. A. Meðutim. koliko i na zapadnoevropske mimetiåke teorije. Ut Pictura Poesis: The Humanistic Theory of Painting. u: Sbornik. 596—597. list 35b. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. Kitzinger. propisana dogmatskim autoriautor je potom preštampao u: V. Bœåkov. ¡van Rutkoviå i stanovlennä realßzmu v ukraïnsükomu malärstvß H¢¡¡ st. O pojmu „imitatio": R. Lee. W. Slovo o poklomenii svätœh ikon. — E. A Concept in Art Theory. kako navodi Jovan Damaskin. Anderson. nije direktno izveden iz pojma „imitatio". 114—115. na wega se u potpunosti preslikao lik otelotvorenog Hrista. C. Kßöv 1966. 31. V.48 On je morao da iskaÿe potpunu saglasnost izmeðu praobraza i obraza. S. Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. Timotijeviã. meðutim. 48 Vladimirov istiåe: „Naipaåe utverÿaet Hristos svoim preestestvenœm i åydesnœm delom. jer je wihova autentiånost više nego diskutabilna. ¡. ali i izvesne razlike. Dumbarton Oaks Papers 8 (1954).

614. Podskalsky. objavqene u Sborniku odštampanom u Moskvi 1642. Griechische Theologie in der Zeit der Türkenherrschaft (1453—1821). 286. sa starijom literaturom. pa i više od toga. 287—288. K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisaniä vo vtorom polovine H¢¡¡ v. list 43a. a ne morfološke prirode.53 Simeon Polocki se u Besedi o poåitanii ikon svätœh. ne poåitaem togo": V. Upor. ali je isticawe wihovog autoriteta imalo drugu namenu. Ilustrativan primer je naåin na koji Bilinin tumaåi spis Beseda o poåitanii ikon svätœh Simeona Polockog. K. K. naåaša o åesti svätœh ikon razglagolüstvovati i to utverditelüno povestvovati. kakov Hristos gospod plotiy bäše. pol. 213 . iÿe soveršenno ÿivopodobni sutü pervoobraznœm. Imenno ÿe slovo ih teåaše o obrazeh Hrista gospoda i Spasa našego.: Beseda o poåitanii ikon svätœh" Simeona Polockago. 96—97.54 Homilije Jovana Damaskina o svetim ikonama. odbacivawe jevanðeoske istine i drevnog svetootaåkog predawa. (Ovåinnikova. V. koji prevodi dela Jovana Damaskina i piše spis o poštovawu ikona uperen protiv Luterovog ikonoklazma: G. znaåilo je prema mišqewu Josifa Vladimirova. Odnos izmeðu prototipa i tipa prevashodno je fenomenološke. Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka.* TRADICIJA I BAROK tetom tradicje. otvoreno se postavqalo pitawe nuÿnog preispitivawa odnosa izmeðu prototipa i tipa. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. Bœåkov. 54 Isticawe autoriteta bogoslovske tradicije u baroknim spisima o umetnosti pravoslavnog kulturnog kruga åesto je zbuwivalo ranije istraÿivaåe.52 Za pristalice baroknih reformi je uspostavqawe saglasnosti izmeðu prototipa i predstave preko pojma „ÿivopodibiä" neminovno dovelo u pitawe autoritet kanona koje su zastupali slikarski priruånici.) 53 Ovi izvori su bili poznati i ranijim autorima spisa o poštovawu ikona.51 Neprihvatawe „ÿivopodibiä" i „ÿivopisaniä". zasnovan na problemu tumaåewa Hristovog ovaploãewa. poziva na odluke Drugog nikejskog sabora. Dogmatski prihvatqiva predstava Hrista mora da bude „ÿivopodobna" wegovom otelotvorenom liku.: A. Upor. pored Jovana Zlatoustog. K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisaniä vo vtor. H¢¡¡ v. a posebno na Jovana Damaskina. Ilustrativan primer je Maksim Grk. 52 (Josif Vladimirov). Tako se ova homilija pojavquje na kraju prvog ruskog izdawa prepravqenog Mogilinog Katiki51 Simeon Polocki u Besedi o poåitanii ikon svätœh istiåe: „…na nekoeö besede muÿie necii blagoåestiä slovo znayøii i pobornici togo ävläyøisä. glagolaša bo. A. jer se jedino na takav naåin iskazuje „pervoobraznaä krasota" boÿanske suštine prototipa. äko toåiy tœä tokmo obrazœ podobaet poåitati. a posebno tekstova iz perioda borbe oko poštovawa ikona. Saltœkov. Ne imuøiä ÿe soveršennago ÿivopodobiä. bile su dobro poznate baroknom skolastiåkom bogoslovqu. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". Od posebne vaÿnosti i uticaja bila je katihetiåki pisana Treãa homilija. Bœlinin. ne vem koim duhom vozbuÿdenii. koja je u baroku preštampavana åak i u edukativnoj litaraturi namewenoj najširim slojevima vernika. koji su prevashodno bili okrenuti izuåavawu prihvatawa zapadnoevropskih shvatawa. V. 286. 46. otmetati. äko aøe koö obraz Hristov nestü takov izobraÿeniemü. Bœlinin. Rasprave su time dobile dogmatski karakter. Oni su postali argument kojim se moglo dokazati da je reformu piktoralne poetike neophodno sprovesti upravo u ime dogmatskog poštovawa autoriteta tradicije. pa je zbog toga postalo vaÿno dobro poznavawe svetootaåke literature.: V.: „Beseda o poåitanii ikon svätœh" Simeona Polockago.

115a—126a. The body within the frame: use of word and Image in iconoclasm. Zadatak slikarstva je da prikaÿe u vidqivom telu nevidqivi duh.: V. izmeðu nevidqivog duha i vidqive materije postoji potpuno saglasje. ali da istovremeno treba da ukaÿe na wegovu boÿansku prirodu. o s(vä)tœhæ ikonahæ. 281. Upor. — Tekst predstavqa skoro doslovan prevod Damaskinove homilije. jer se u otelotvorenom Hristovom liku ogleda wegova boÿanska lepota. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". Pravoslavnoe ispovedanie verœ. ali ne samo kao estetske. On pomiwe plotsku lepotu svete Jelene. U tom smislu se u rasprave o dogmatskom karakteru ikone uvodi pojam lepog. John of Damascus. Bœåkov. 11—12. 58 Definisaüe ovog odnosa bilo je jedno od osnovnih spornih mesta i u ikonoklastiåkim kontraverzama: S. 59 Ÿoltovski. naslovqena kao S(vä)tago ¡oanna Damaskina ot tretïägo slova. Teoriä obraza v vizantiöskoö kulüture ¢¡¡¡—¡H vekov. s druge strane. åoveåanske i boÿanske. a redovno je preštampavana i u kasnijim izdawima.58 Ilustrativan primer ovakvog tumaåewa navodi Josif Vladimirov. Izostavqeno je samo šest uvodnih pasusa. prenaglašava wegov estetski karakter. Mogila). o s(vä)tœhæ ikonahæ. za koju se zalagala doktrina „ÿivopodibija". — Biåkov. Pravoslavnoe ispovedanie verœ. Upor. Meðutim. Three Apologies Against Those Who Attack the Divine Images. Takvom tumaåewu on je podredio i odbir citata. o s(vä)tœhæ ikonahæ. Saltikov. u: (P. zauzela je ideja da je ovaploãewe Hristovo bilo osnova wegovog likovnog prikazivawa.: V.58 Izmeðu wih postoji usaglašenost. 60—62. On The Divine Images. Mogila). namewenog slovenskim narodima u Otomanskoj imperiji i Habzburškoj monarhiji. smatra da on vuåe poreklo iz idealizma renesansnih teorija o umetnosti. New York 1980. Upor. M. a to je od primarne vaÿnosti za pravilno shvatawe neophodnosti idealizovawa plotske lepote. Trans. 71—90. sjediwene u pojmu Bogoåoveka. 57 S(vä)tago ¡oanna Damaskina ot tretïägo slova. — Na vaÿnost ove homilije åesto je ukazivano. Bœåkov.60 55 Ista shvatawa pokazana su i u: S(vä)tago ¡oanna Damaskina ot tretïägo slova.: A. Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka. u: (P. Odnosno. posebno 142. oni ne uoåavaju boÿansko poreklo „blagoobrazija" i wegove moralne osnove. 140—153.55 Štampana je i na kraju venecijanskog izdawa ovog Katihizisa. istiåe da je ukquåivawe ovog pojma u spis Josifa Vladimirova bilo znaåajan ustupak sredwevekovnoj tradiciji. list 70b—71a (Ovåinnikova. P. Word and Image IX-2 (1993). Katarine i Varvare. Kißv 1983. tumaåi zaokupqenost baroknog sholastiåkog bogoslovqa pojmovima lepog i lepote. Væ Veneciö 1763. Saltœkov.. 326—330. V.MIROSLAV TIMOTIJEVIà * zisa. jer bi posebno naglašavawe bilo koje od Hristovih priroda odvelo u jeres. pošto se Hristova boÿanska priroda manifestuje u wegovoj åoveåanskoj prirodi. o s(vä)tœhæ ikonahæ. Zbog toga posveãuju punu paÿwu tumaåewu odnosa izmeðu dve Hristove prirode. Ÿoltovsükiö. 59). Væ Moskve 1744. Barber. tumaåeãi pojam „blagoobrazie" u spisu Josifa Vladimirova. Mogila). 313—344. Jasne moralne implikacije „blagoobrazija" 214 . 56 S(vä)tago ¡oanna Damaskina ot tretïägo slova. kao i u starim spisima pisanim u odbranu ikona. 60 (Josif Vladimirov). V.: St. Hudoÿne ÿittä na Ukraïnß v H¢¡—H¢¡¡ st. Upor. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu.56 Kquåno mesto u spisima zagovornika reformi. D. posebno 606. istiåuãi da wihovo „blagoobrazie" ima boÿansko poreklo: „I sih vseh blagoobrazie i dobrota ot gospoda sozdana estü". Andersen.57 Oni ponovo istiåu da ikona prikazuje lik otelotvorenog Hrista. A. Upor. Pravoslavnoe ispovedanie verœ. nago i kao teološko-moralne kategorije. u: (P.

E. Væ Moskve 1744. Mogila). Egda tako sozdan pervœö åelovek. The Concept of the Greek Fathers and the Byzantine iconoslastic Controversy. — Upor. Lander. Vladimirov istiåe da je åovek stvoren po boÿanskom liku: „Äako ÿe v mirotvorenii reåe bog: sotvorim åeloveka po obrazu našemu i po podobiy. The Cult of Images in the Age before Iconoclasm. 62 S. 56—57. poseÿu za autoritetom antropološke egzegeze. koji su ulazili u osnovu baroknog edukativnog programa. 10—11. o s(vä)tœhæ ikonahæ. Ušakov. I u wima se kao argument istiåe autoritet tradicije odnegovan u patristiåkoj literaturi od Filona i Klimenta Aleksandrijskog. 26).: S. prireðujuãi srpsko izdawe Felbingerove åitanke za uåenike nemaåkih osnovnih škola. 63. Pravoslavnoe ispovedanie verœ. Spomenik SKA £¡¡¡. 134—149. kao i Pseudo-Areopagita. o s(vä)tœhæ ikonahæ. Lander. braneãi pojam „ÿivopodibiä". 180.* TRADICIJA I BAROK Odmah potom u odbranu boÿanskog porekla plotske lepote. 66 S(vä)tago ¡oanna Damaskina ot tretïägo slova. ¡.65 Ovo uåewe o arhetipu i hijerarhiji predstava bilo je u baroku dobro poznato preko Prve i Treãe homilije o svetim ikonama svetog Jovana Damaskina. u: (P. a da mu je posle toga samo udahnuo boÿansku dušu.66 pruÿile su moguãnosti da se ono kasnije poveÿe sa baroknom teorijom dekoruma. Slovo k lybotøatelünomu ikonnogo pisaniä. 59). Srpske osnovne škole u Banatu. 57. B. 45 (1922). novodi „Kwiga Dionisija Areopagita na slovenskom jeziku": St. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. 326. a samim tim i nuÿnosti negovawa „ÿivopodobœä" u ikonopisu. u: Filosofiä russkogo religioznogo iskusstva H¢¡—HH vv. Dumbarton Oaks Papers 7 (1953). Beograd 1974. The Concept of the Greek Fathers and the Byzantine Iconoclastic Controversy. 1. Væ Moskve 1744. Tako Atanasije Demeteroviã Sekereš krajem sedamdesetih godina H¢¡¡¡ veka. 64 Na isti citat iz Kwige postawa poziva se i Jovan Damaskin u Treãoj homiliji o svetim predstavama: S(vä)tago ¡oanna Damaskina ot tretïägo slova. koja je bila opšte mesto ikonofilske polemiåke literature. Dimitrijeviã. Pravoslavnoe ispovedanie verœ. Kostiã. 318—319. oni ponavqaju uåewe iskazano veã kod Filona Aleksandrijskog da je otelotvoreni Logos postao prva predstava Boga iz koje su potom izvedene sve ostale predstave. 65 S.62 Pozivawe na stvarawe åoveka po liku boÿijem bilo je opšte mesto klasiånih ikonofilskih tekstova. u: Istorija školstva i obrazovawa kod Srba. Mogila). — Nuÿno je posebno istaãi vaÿnost spisa Pseudo-Areopagita. Kitzinger. Slovo k lybotøatelünomu ikonnogo pisaniä. Ušakov. B. izbegavajuãi da pomenu da se u istoj kwizi govori da je Bog napravio åoveka od zemqe. u kome se potraÿuju školske kwige. to po åto tœ nœne zaziraešü blagoobraznœm i ÿivopodobnœm personam svätih i zaviduešü bogodarovanneö krasote ih. nosä obraz boÿiö v sebe i nareåen v dušu ÿivu. 7—8. M.: G. Graða za srpsku istoriju iz ruskih arhiva i biblioteka."61 Istu ideju istiåe i Simon Ušakov na poåetku svog spisa Slovo k lybotøatelünomu ikonnogo pisaniä.63 Oåigledno je da su Josif Vladimirov i Simon Ušakov poznavali ova ikonofilska tumaåewa jer oni iz Kwige postawa navode upravo ono mesto u kome se istiåe da je Bog stvorio åoveka po svom obliåju (Gen. 215 . drugi raz. Tumaåeãi teoriju arhetipa. 315—322. Moskva 1993. 61 (Josif Vladimirov).64 Zagovornici reformi. Tako se u pismu baåkog episkopa Visariona Pavloviãa upuãenom ruskom Duhovnom sinodu 1739. na kojoj je poåivao „realizam" ranohrišãanske umetnosti ¡¢ veka. 63 G. list 71a (Ovåinnikova. u: (P. pojam „Artigkejt" prevodi ea „blagoobrazïe" i tumaåi ga prevashodno kao „pristojnost". Upor.

1—4. kada istiåe da je „krasota ploti" nagrada za „krasotu duševnuy": „Kto hranit krasotu lybovi v duše. 38). Byzantine Hagiographical Texts as Sources on Art. Timotijeviã. Bœåkov. ovakav prigovor nije prihvatan kao mana. Josif Vladimirov. istiåe boÿansko poreklo plotske lepote i wenu moralnu vrednost. Moskva 1785. Od sliånih patristiåkih izvora polazila je reinterpretacija asketizma i u renesansi. Za sliåno mišqewe upor. Upor. Polockiö. Upor: C. Brescia 1968. Eisler. Veåerä duševnaä. C. O ovom problemu u baroknom slikarstvu pravoslavnog sveta: M. Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka. Bogoslovskoe uåenie o sostoänii nepovreÿdennogo åeloveka. preovladale su asketske tendencije što se odrazilo i na umetnost. Prokopoviå). 3—5. 55—71. ali i spisi Vasilija Velikog.68 Za pristalice reformi. Theodore Studites and the Patriarch Nicephoros on Image-Making as a Christian Imperative. 25—57. 164—183. Mayendorf. imalo je plotski karakter. odnosno monaha i vojnika. Parry. Lasso de la Vega: Eroe greco e santo Christiano. Meðutim. argument za ispravqawe kanona koji su vremenom izgubili lepotu prototipa. Srpsko barokno slikarstvo. list 69b—70b (Ovåinnikova. u: Essays in Honor of Erwin Panofsky. protivniku nove prakse. Kazhdan. koji su razliåito prikazivani. rani izvori. 82—97. Isti. New York 1961. u spisima protestantski nastrojenog Teofana Prokopoviåa. meðutim. 68 Primer je naveden prema: V. 589. pre svega omilije Jovana Damaskina. Venice 1971. gde se uoåava razlika u tumaåewu ikone kao portreta pre i posle ikonoklastiåkog pokreta. 65. 69 (Josif Vladimirov). kako istiåe Majendorf. Prema wegovom uverewu i drevno hrišãansko slikarstvo. O uticaju antiåkog tumaåewa pojma herojskog na hrišãanstvo: J. u woj je „vse pisano po plotskomu umœslu". 211. Sliåna podela je vaÿila i za svete ÿene. 369—371.: (F. ne lišen budet krasoti telesnœä". The Byzantine Panel Portrait before and after Iconoclasm. Meðutim. Na osnovu ove kritike u baroku se i asketski likovi prikazuju muskulozno. Afirmativan odnos prema materijalnom svetu iskazivan je pre svega u svetlosti Hristove inkarnacije. moguãe je uoåiti dve suprotne tendencije: humanistiåku i asketsku. što se kao argument istiåe i u odbranu ikona veã kod Jovana Damaskina. pojam atletske vrline doslednije tumaåi antiåkom duhu. Grigorija Nazijanskog i Jovana Damaskina pruÿali su moguãnost za kritiku kasnovizantijskog tumaåewa asketizma i vraãawe wegovog izvornog znaåewa koje je zasnovao apostol Pavle. O ovoj hagiografskoj podeli tipova svetiteqa i razliåitoj tradiciji wihovog slikawa: A. uticajem isihazma. Zograf 18 (1987). S. The Athlete of Virtue. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. J. Ovakvo shvatawe lepote pruÿalo je argumentaciju protivnicima reformi. ili Kakov bœl Adam v ray. åiji autoritet jedino priznaje. a potom i Teodora Studita: K. odnos prema zemaqskoj lepoti kao odrazu apsolutne lepote nije u vizantijskom bogoslovqu bio uvek jasno odreðen. Moskva 1683. V. Byzantion LIX (1989). u: Art et société a Byzance sous les Paléologues. 75—97. U posledwem periodu vizantijske istorije. J. H.69 Isto mišqewe u brojnim propovedima zastupa i Simeon Polocki. navodeãi primer starozavetne Suzane. Spiritual Trends in Byzantium in the late thirteenth and early fourteenth Centuries.MIROSLAV TIMOTIJEVIà * Afirmicija materijalnog sveta i boÿansko poreklo wegove lepote bilo je.70 67 U celokupnoj vizantijskoj kulturi. Meðutim. Dumbarton Oaks Papers 45 (1991). Teoriä iskusstva na zakate russkogo srednevekovüä. — Vizantijska hagiografska tradicija je pravila razliku izmeðu dva osnovna tipa svetiteqa: askete i neaskete. 70 S. Prema protopopu Avakumu. Anderson. 216 . Maguire. koje su se razliåito odnosile prema antiåkom nasleðu i wegovom tumaåewu metafiziåkog i pojavnog sveta. — U pravoslavnom svetu se tek kasnije. The Iconography of Asceticism. koju osuðuje kao izazivaåa greha. prema shvatawu zagovornika reformi. ni sklonost ka asketizmu nije bila u suprotnosti sa pozitivnim odnosom prema telesnom.67 Ono u zemaqskoj lepoti uoåava i åulnost. kao hrišãanske atlete vrline..

preuzima ga i Jovan Damaskin. u: Norm and Form. gde se u tumaåewu pojma lepog u odnosu na pojavni svet istiåe osnovna razlika izmeðu sredweg veka i rane renesanse. veliåinu. 107—121.77 Za pristalice reformi je ova argumentacija nediskutabilno potvrðivala neophodnost mimetiåke kolorature Hristovog nerukotvorenog obraza.76 a u Drugoj homiliji o svetim ikonama eksplicitno kaÿe da neotelotvoreno boÿanstvo nema oblik ni boju. John of Damascus. 77 Isto. naglasiti da je i renesansna afirmacija pojavnog sveta bila u velikoj meri literarnog karaktera. Mogila). Upor. koja Leonardo formuliše (maksimom. James. izmewena veã u renesansnom neoplatonizmu. on se pomešao sa qudima. jer wegovo monohromno slikawe 71 A.73 Boja i oblik su u vizantijskoj kulturi imali simboliåno znaåewe. I. 8. Panofsky. ali se ono nije dovodilo u suprotnost sa pojavnim svetom. 76 St. kako istiåe Panovski. Pristalice reformi su u spisima starih crkvenih otaca mogli da pronaðu niz citata koji su ukazivali da boja doprinosi uverqivosti realnosti koja treba da bude prikazana. stoga mi ne grešimo kada pravimo wegove slike". Oxford 1996. jer ona daje ÿivost i istinitost ikoni. 72 U Treãoj homiliji o svetim ikonama on istiåe: „mi moÿemo da pravimo predstave svega što vidimo": S(vä)tago ¡oanna Damaskina ot tretïägo slova. Pravoslavnoe ispovedanie verœ. II. 75 L. wega su videli na zemqi u puti. veã u spisima Grigorija Nazijanskog. A Concept in Art Theory. H. Upor. Idea. Maguire. Væ Moskve 1744.74 Fotije u Homilijama posveãenim Bogorodici istiåe da se sliånost sa prototipom postiÿe bojom. Sliåno mišqewe je pokazano i u: E. Artistic Theory in Italy 1450—1600. 217 .: A.: E. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. Blunt. Studies in the art of renaissance. u: (P. Princeton 1963. 74 A. 19—30. 47—50. 73 (Josif Vladimirov). Gombrich. H. A. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". ali da je otelotvoreni Hrist ima: „Bog se ovaplotio. nije bila iskquåiva baština renesanse. Saltœkov. The Renaissance Concept of Nature and Antiquity. The Renaissance Theory of Art and the Rise of Landscape. 32).* TRADICIJA I BAROK Isticawe „ÿivopodibiä" kao jednog od glavnih zahteva reformi barokne piktoralne poetike obiåno se tumaåi kao potiskivawe sredwevekovnog platonizma u korist aristotelijanskih shvatawa. 2. 25. Oxford University Press 1962. 278. Ovakva shvatawa iskazivana su mnogo ranije.75 U Prvoj homiliji o svetim ikonama Jovan Damaskin istiåe: „Ne prikazujem ja nevidqivo boÿanstvo. Three Apologies Against Those Who Attack the Divine Images. neizrecivom dobrotom uzeo je prirodu. On The Divine Images. Ono je bilo dobro poznato i u vizantijskoj teologiji. Na ovu åiwenicu je skrenuta paÿwa u: J. veã ovaploãenog Boga koga su videli na zemqi". a posredstvom Grigorija Nazijanskog. 52—53. a u vreme borbe oko ikona ponavqaju ih Jovan Damaskin i Teodor Studit. meðutim. bel. Bialostocki. meðutim. o s(vä)tœhæ ikonahæ. 324. Byzantine Hagiagraphical Texts as Sources on Art. u: The Renaissance and Mannerism. — Nuÿno je. Ova shvatawa su. 23.71 Isticawe vida kao najvaÿnijeg åula. Light and Color in Byzantine Art.72 Na ovakva shvatawa se oslawa Josif Vladimirov kada istiåe da slika onako kako vidi „åyvstvennœma oåima". Studies in Western Art. list 16a (Ovåinnikova. oblik i boju puti. Kazhdan. Acts of the Twentieth International Congress of the History of Art. da „Sve naše znawe poåiva na percepciji". 130—131.

što autor istiåe veã na poåetku svog spisa napadajuãi nekritiåno shvatawe tradicije kao nepisanog zakona. Nove ideje u spisu Josifa Vladimirova zagovaraju se u ime autoriteta svetootaåkog nasleða. sa druge strane. 591. Saltœkov. koja neprestano naglašava da je zemaqska lepota odraz nebeske lepote. V.82 Ova tri autora pri tom predviðaju da spoj starog i novog u Poslaniy nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu nije bio sluåajan. A. Saltœkov. nego i ispravqawe pogrešaka koje 78 O problematici monohromnog prikazivawa Hristovog nerukotvorenog obraza i wenim teološkim osnovama: L. 273. Isti. — Na vezu reformi likovnog jezika za koju se zalaÿe krug oko Simona Ušakova i bogoslovskih reformi patrijarha Nikona ukazivano je više puta. 79 (Josif Vladimirov). Ovåinnikova. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". Light and Color in Byzantine Art. od onog koji su dali raniji istraÿivaåi. A. Bœåkov.MIROSLAV TIMOTIJEVIà * nije bilo u skladu sa teološkom tradicijom. V. James. Reforme likovnog jezika za koje se on zalaÿe proizlaze iz istih shvatawa iz kojih su proizišle reforme bogosluÿbenih kwiga patrijarha Nikona.83 Osnovni ciq baroknih reformi piktoralne poetike nije bio samo zagovarawe novih ideja. list 36a—36b (Ovåinnikova. koji Ovåinikova naziva: „Pervœö russkiö traktat ob iskusstve". Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. Upor. Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu. kako se to åesto naglašava. Traktat ob iskusstve. V. 81 Upor. smatra da je ovaj spis predstavqao „novoe soderÿanie v starœe ponätiä". 19.80 Biåkov procewujuãi znaåaj tradicije u ovom spisu. kao što nije bilo sluåajan ni u Besedi o poåitanii ikon svätœh Simeona Polockog. istiåe kratko da je on „dialektiåeski" u pravom i punom smislu znaåewa te reåi. 80 E.81 Saltikov. naglašavajuãi time razliku u odnosu na prethodne priruånike i spise o umetnosti. 133. list 4a—4b (Ovåinnikova.: A. S.78 Josif Vladimirov istiåe u svom spisu da izmeðu duhovnog i åulnog oka nema razlike. 43). Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka.79 U tom smislu je i pojam „ÿivopodobiä" i „ÿivopisanniä" reformisane slikarske prakse bio u skladu sa dogmatskim shvatawima pravoslavne tradicije. Bœåkov. 66.: A. Russkaä srednevekovnaä çstetika H¡—H¢¡¡ veka. ¡¢ Sagledavawe åiwenice da je reforma piktoralne poetike pravoslavnog baroknog slikarstva imala bogoslovsko opravdawe i zaštitu autoriteta tradicije pruÿa moguãnosti za produbqenije procewivawe malobrojnih spisa o umetnosti te epohe. 83 (Josif Vladimirov). Teoriä iskusstva na zakate russkogo srednevekovüä. 25). 591. 276—277. 82 Upor. Iosif Vladimirov. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". Najobimniji i najvaÿniji od wih je Poslanie nekoego izugrafa Iosifa k carevu izugrafu i mudreöšemu ÿivopisu Simonu Fedoroviåu Iosifa Vladimirova.: V. 218 .

dok je morfološko pitawe samog kanona potisnuto u drugi plan. 18.85 Isticawe „ÿivopodibiä". Ovakva shvatawa su najdoslednije iskazana u završnom delu Besede o poåitanii ikon svätœh. poput Stefana Javorskog i Dimitrija Rostovskog. K.84 Prema dubokom uverewu zagovornika reformi drevno hrišãansko slikarstvo je imalo isti „plotski" karakter za koji su se i oni zalagali. Bœlinin. 85 U tom smislu je i pitawe likovnih predloÿaka baroknoj umetnosti pravoslavnog sveta sagledavano mnogo slobodnije. Potvrðuju to i mnogobrojni crteÿi sakupqeni u takozvanim „kuÿbuškama". Oni ne zagovaraju ideju o autonomiji umetnosti. Iosif Vladimirov. pa su u tom smislu bliÿi posttridentskim baroknim traktatima. A.87 84 V. koji se dosledno oslawaju na autoritet tradicije. Alübom-katalog.: „Beseda o poåitanii ikon svätœh" Simeona Popockago. nije bilo puko prihvatawe zapadnoevropskih mimetiåkih teorija. ali oni nisu pisani po ugledu na zapadnoevropske traktate o umetnosti. 272. Spisi Josifa Vladimirova i Simona Ušakova su rani primeri tekstova uåenih slikara o umetnosti u pravoslavnom svetu. Potvrdu za svoje stavove oni su nalazili u svetootaåkim spisima.* TRADICIJA I BAROK su se vremenom uvukle u likovnu praksu. saåuvanim u arhivi Kijevo-peåerske lavre. 288. Tako profesor Petar Nestoroviã. Kiïv 1982. u izveštaju podnesenom mitropolitu Pavlu Nenadoviãu 30. ali i onih kasnijih. Odnos izmeðu praobraza i predstaze. ali ona ni u kom sluåaju nije bila odbaåena. Wihovom kritikom bilo je duboko uzdrmano formalizovano prihvatawe teorije kanona. novembra 1755. sagledavano u toj svetlosti. posebno ne one iz perioda renesanse. Malynki Kievo-lavrsükoï maösternß. Time se u prvi plan istiåe otelotvoreni praobraz i nuÿnost „ÿivopodobne" usaglašenosti predstave sa wim.86 Umetnost je za wih åvrsto uokvirena zatvorenim skolastiåkim sistemom u åijem se središtu nalazi tradicija uåewa o teologiji ikone. Spisi Vladimirova i Ušakova nadovezuju se u stvari na tekstove o ikonama baroknih skolastiåara. 86 Pretpostavqa se da su tekstovi Josifa Vladimirova i Simona Ušakova. Saltœkov. na kome je poåivalo uåewe o kanonu. kao i u spisima pisanim u odbranu ikona. pa se o wemu predavalao u karlovaåkim Pokrovo-bogorodiåinim školama. a da ovakve slikare treba „vo ispravlenie privoditi". poput nekih tekstova Simeona Polockog. potvrðeno autoritetom svetootaåke tradicije. Çstetiåeskie vglädœ Iosifa Vladimirova — po „Poslaniy k Simonu Ušakovu". saopštava da je poduåavao: „Tolkovanije hodoÿestva. nastali za potrebe Velikog moskovskog sabora odrÿanog 1666—1667. M. On smatra da nepodobne ikone treba da budu sklowene na mesto nedostupno vernicima. Ovåinnikova. otkudu jest hodoÿestvo i obrete- 219 . K voprosu o polemike vokrug russkogo ikonopisaniä vo vtoroö polovine H¢¡¡ v. Simeon Polocki. S. Ono je imalo puno dogmatsko opravdawe. pre svega Simeona Polockog. Ÿoltovsükiö. raspravqajuãi o poštovawu „ÿivopisannœö" i „neÿivopisannœö" ikona.: E. sagledavan je samo u drugaåijem. 87 Problem tumaåewa prirode umetnosti bio je aktuelan i u Karlovaåkoj mitropoliji. naglašava da se nepodobno slikanim ikonama i wihovim majstorima nije ispravno rugati. Upor: P. Traktat ob iskusstve. A. fenomenološkom kontekstu Hristovog ovaploãewa. nego je tumaåe u teološkim okvirima. Upor.

uåewe o ikonama se potiskuje u drugi plan. Væ Vïene 1784. sa kraja H¢¡¡ i poåetka H¢¡¡¡ veka. 39. Srpsko barokno slikarstvo. Do sliånog raskola u pravoslavnom svetu nije došlo. 89 Verovatno da je najtipiåniji primer sloÿenog i višeslojnog tumaåewa pojma tradicije prisutan u vlaškoj umetnosti epohe Brankoveanu. Timotijeviã. Timotijeviã. Tako Platon Levšin u svom katihizisu Pravoslavnoe uåenße ili hristßanskaä bogoslovä. — Na vaÿnost ovog mesta iz Levšinovog katihizisa skrenuta je paÿwa u: M. a time i religioznog slikarstva. Ponašawe svetogorskih monaha. dosledno se oslawaju na autoritet tradicije. U svim sredinama. Academies of Art. Bucuresti 1971. n. 241. nezavisno od toga kako su one slikane. Zbog toga se. Pevsner.89 U tom smislu moguãe je i potrebno religioznu umetnost nije jego. pa i reformi piktoralne poetike religioznog slikarstva." Izveštaj je objavqen u: D. koje pomiwe Vasilije Grigoroviå-Barski. br. Školovawe slikara na zapadnoevropskim likovnim akademijama. Razlika je samo u tumaåewu tradicije. samo u razliåitoj meri. doãi ãe u istoånoslovenskom delu pravoslavnog sveta tek na samom izmaku barokne epohe. Pravoslavnoe uåenße ili hristßanskaä bogoslovä. sa druge strane. kao sredstva za morfološko i fenomenološko definisawe religiozne slike. Za ovakvo shvatawe: M. dovelo je religiozno slikarstvo u okvire istorijskog slikarstva i zapadnoevropskih umetniåkih teorija koje su ga definisale. 183.88 Jedna od kategorija koja povezuje protivnike i zagovornike reformi piktoralne poetike bila je tradicija. Meðutim. Upor. navesti i mnogo tolerantnije stavove. a protivnici reformi likovnu tradiciju. koji je preštampan i za potrebe Karlovaåke mitropolije. 92. Musicescu. Ona je jedna od kquånih kategorija celokulne evropske barokne kulture. a potom i osnivawe sliåne akademije u San Peterburgu 1757. pored dve glavne tendencije koje se obiåno nazivaju barokno i postvizantijsko religiozno slikarstvo. £¡¡¡. pouåava vernike da treba podjednako poštovati stare i nove ikone. u kome istorijska istina postaje argument prvog reda. koja se uobliåavala kroz åvrste veze sa bukureštanskom Gråkom akademijom. a reforme katoliåke crkve je postavqaju u prvi plan verske obnove.s. M. U ime tradicije i wenog poštovawa dolazi do raskola u krilu nekada jedinstvene katoliåke crkve. Spomenik SAN S¡¢. 45. Reforme protestantskih crkava odbacuju kultnu upotrebu religiozne slike. Moguãe je. Za osnovni pregled: V.: A.MIROSLAV TIMOTIJEVIà * Pravoslavna religiozna umetnost H¢¡¡ i H¢¡¡¡ veka. Arta brîncoveneasca. Zagovornici reformi istiåu u prvi plan bogoslovsku. 6 (1956). — Do prihvatawa ideje o autonomiji umetnosti. kao to izgleda na prvi posled. Etapes du langage 220 . Karlovaåke škole u dobe mitropolita Pavla Nenadoviãa. a time i znaåaj tradicije. Srpsko barokno slikarstvo. Cambridge 1940. Levšin). Protivnici i zagovornici verskih reformi. 181—182. ne odbacujuãi ni jedan wen istorijski segment. nije se razvila u dve meðusobno suprotne i nepomirqive tendencije. Tek u ovako shvaãenom religioznom slikarstvu. u to vreme formira niz lokalnih škola od kojih svaka na svoj naåin teÿi da usaglasi iskrsle suprotnosti. Kiriloviã. dolazi do polemike oko tumaåewa nasleða. 88 (P. O osnivawu Petrogradske likovne akademije: N. ni u jednoj pravoslavnoj sredini u toku H¢¡¡ i H¢¡¡¡ veka nije data iskquåiva prednost jednom od moguãih naåina sagledavawa tradicije. ili bivajet ot jestestva ili ot smotrenija i uvjedenija. samo je jedan od ekstremnih primera. bel. Dradut. Past and Present. sagledavana u toj svetlosti.

e. contrary to the claims. 1—2. formulated as early as the 17th and 18th centuries. was priority given exclusively to either of the two possible approaches to tradition. but also that it was those traditions that constituted the basis of the reforms. Revue des Etudes Sud-Est Européenes X (1572). devotional painting had to conform to the dogmatic interpretation of the icon. nr. on the perpetuation of the established canons. viewed in that light. 115—146. In order to return to its origins. pored jasnih morfoloških razlika. the only difference being in the way it was interpreted. sagledavati u jedinstvenim idejnim okvirima i meriti istim fenomenološkim kategorijama. in the opinion of the reformers. Such a relationship fostered. Réflexions sur la relation entre la forme artistique et l'„oeuvre témoin". Jedna od ovih kategorija je i pojam tradicije sa svim sloÿenostima koje je podrazumevalo weno tumaåewe. an ever widening gap between the icon and its theological definition. Relying upon the traditional teaching that the icon is a portrait repeating the appearance of the prototype. of those opposing the reforms. i. str. arguments arose over the interpretation of heritage as a means of formulating a morphological and phenomenological definition of the devotional image. that being the very virtue of the first icons. Papacostea. Miroslav Timotijeviã TRADITION AND BAROQUE On the Interpretation of Tradition in the Reforms of Baroque Pictorial Poetics Summary The author's central thesis is that Baroque-inspired reforms of visual language pursued in the art of the Orthodox world did not entail a renunciation of Orthodox traditions. reprinted and reinterpreted in the age of Baroque. In all the milieux. carried equal weight both in Post-Byzantine and Baroque painting of the Orthodox world. 413—436. 221 . usually designated as Baroque and Post-Byzantine painting repictural au XVIe—XVIIe siècle. a reorganizovanoj 1689: V. The advocats of the reforms laid emphasis on the theological aspect and their opponents on the pictorial aspect of tradition. Les origines de l'erruer de la datation et sa pénétration dans l'historiographie. It has not only been shown that a stringent observance of Orthodox traditions was essential to the pictorial poetic of Baroque. The authority of tradition. In addition to the two main tendencies of the period. 3—4. Revue des Etudes Sud-Est Européenes IV (1966). hence their criticism of the authority of models and of their strict copying.* TRADICIJA I BAROK pravoslavnog sveta u toku H¢¡¡ i H¢¡¡¡ veka. La fondation de l'Académie Grecque de Bucarest. Nowhere in the Orthodox world of the 17th and 18th centuries. str. the advocats of the reforms argued for the icon's mimetic character. Their relationship to the heritage was based on the copying of old models. to its definition as had been given by the authority of the writings of the early Fathers of the Church and ecumenical councils. that the importance not only of the iconography but also of the pictorial language of a devotional image was emphasized. — O bukureštanskoj Gråkoj akademiji osnovanoj 1680. It was in those writings. 173—189. however. though to a varied degree. The opponents of the reforms argued for the established pictorial practice as being a constituent of the tradition which ought not to and could not be subject to any change. i nr.

formed. each of them striving in its own way to bring the opposites into harmony. 222 . one of these being the notion of tradition with all the intricacy which its interpretation involved. be viewed as belonging to a single setting of ideas and measured by the same phenomenological categories. In that sense. despite its obvious morphological diversity. devotional art of the Orthodox world of the 17th and 18th centuries can and should. therefore.MIROSLAV TIMOTIJEVIÃ * spectively. a number of local schools were.