O TRPLjENjU

SVETI IGNjATIJE BRJANANINOV

ASKETSKI OGLEDI
O TRPLjENjU
Dom duse je trpljenje, jer ona zivi u njemu; hrana duse je smirenje, zato sto se ona
hrani njime,[1] rekao je sveti Ilija Ekdik.
I zaista: dok se hrani svetom hranom smirenja, dusa moze da obitava u svetom
domu trpljenja. A cim nedostane te hrane, dusa izlazi iz doma trpljenja. Kao vihor otima je
dusevni nemir, odnosi, kovitla. Kao talasi podizu se u njoj razne strasne pomisli i osecanja,
potapaju je u dubinu bezumnih i gresnih razmisljanja, mastanja, reci i postupaka. Dusa
zapada u stanje iznemoglosti, mracnog uninija, cesto se priblizava ponorima ubistvenog
ocajanja i potpunog rastrojstva.
Hoces li da neprestano obitavas u svetom domu trpljenja? Snabdej se hranom,
neophodnom za takvo obitavanje: nalazi i umnozavaj u sebi pomisli i osecanja smirenja. To
smirenje koje priprema za trpljenje nevolja pre njihovog dolaska i potpomaze dobrodusnom
trpljenju nevolja kad one dodju sveti oci su nazvali samoprekorevanjem.
Samoprekorevanje je okrivljivanje sebe za gresnost, za onu zajednicku svim ljudima,
i za svoju pojedinacnu. Pri tome je korisno da se prisecamo svojih narusavanja Bozijeg
zakona i da ih brojimo ali ne i spoticanja i padova u blud: sveti oci su zabranili secanje na
ta narusavanja zato sto obnavljaju u coveku osecaj greha i nasladjivanje njime.[2]
Samoprekorevanje je monasko delanje, umno delanje, suprotstavljeno i protivno
bolesnom svojstvu pale prirode, svojstvu zbog koga se svi ljudi, pa i najnesumnjiviji
gresnici, koristeci sve moguce lukavstine, upinju da pokazu da su pravednici i da dokazu
svoju pravednost. Samoprekorevanje je prinuda za palu prirodu; prinudom ona smatra i
molitvu i ostale monaske podvige, a upravo njima se Carstvo nebesko s naporom osvaja, i
pomocu njih ga podviznici zadobijaju.[3] Na pocetku vezbanja u njemu, samoprekorevanje
ima karakter nesvesnog mehanizma: izgovara se samo recima, bez narocite blagonaklonosti
srca, cak suprotno osecanju srca; zatim, malo-pomalo, srce pocinje da pokazuje sve vecu
blagonaklonost prema recima samoprekorevanja; a na kraju samoprekorevanje ce se
izgovarati iz cele duse, uz izdasni osecaj placa, umanjice i zaklonice pred nama nedostatke i
sagresenja bliznjih, pomirice nas sa svim ljudima i okolnostima, sabrace po celom svetu
rasejane pomisli u cin pokajanja, pruzice usredsredjenu molitvu, ispunjenu duhom milosti,
nadahnuce nas i naoruzati nesavladivom silom trpljenja.
Smirenim mislima samoosudjivanja ispunjena su sva molitvoslovlja Pravoslavne
crkve. Pa opet monasi posvecuju svakog dana deo vremena upravo razvijanju
samoprekorevanja. Oni se trude da samoprekorevanjem uvere, ubede sebe da su gresnici:
pala priroda nece da veruje u to, nece da prihvati takvo saznanje. Samoprekorevanje je
korisno za sve monahe: i za pocetnike, i za uznapredovale, i za one sto obitavaju u
opstezicu, i za tihovatelje. Za poslednje najopasnija strast, koja trosi celokupno njihovo
delanje, jeste visokoumlje:[4] a, suprotno, osnovna vrlina, na kojoj se zasnivaju i drze sve
ostale vrline, za njih je samoprekorevanje. Upravo zato je ava nitrijskih tihovatelja rekao da
je, po njegovom misljenju, njihovo najvaznije delanje neprestano samoprekorevanje.[5]
Samoprekorevanje, dostignuvsi svoju punocu, iskorenjuje poslednju zlobu iz srca tako sto
potpuno iskorenjuje iz njega lukavstvo i licemerje, koji ne prestaju da zive u srcu sve dotle
dok samoopravdavanje nalazi u njemu mesta. Prepodobni Pimen Veliki je rekao da se
mrznja prema lukavstvu sastoji u tome da u svakom slucaju opravdavamo bliznjeg a
okrivljujemo sebe.[6] Ova izreka je zasnovana na Spasiteljevim recima: svakoga ko
osudjuje bliznjeg Spasitelj je nazvao licemerom.[7] Dok prekoreva samog sebe, tihovatelj
ce uvideti da su svi ljudi sveti i andjeli, a da je on gresnik nad gresnicima, i pogruzice se,
kao u bezdan, u neprestani duh milosti.
Izvanredne primere samoprekorevanja imamo u Jecanjima prepodobnog Isaije
Otselnika i u Dvadeset slova svetog Isaka Sirijskog. Sveti Isak, cija knjiga sadrzi pouke za
tihovatelje, dao je takav naslov svome Slovu: Slovo koje sadrzi najnuznije i najkorisnije
svakodnevno podsecanje onome koji, pozvan da pazi jedino na sebe, tihuje u svojoj keliji.
Jedan brat govori sveti Isak napisao je ovo sto sledi i stavljao to stalno pred sebe, da
bi se podsecao: U bezumlju proziveo si svoj zivot, posramljeni i svakog zla dostojni covece!
Sacuvaj sebe bar ovog dana sto ti je ostao od tvojih na zrtvu tvojoj sujeti prinetih dana, koji
su se, bez dobrih dela, obogatili zlim delima. Ne postavljaj pitanja o ovome svetu, ni o
njegovom stanju, ni o monasima, ni o njihovoj delatnosti, kakva je ona, ni o broju njihovih
podviga ne zalazi u brigu o bilo cemu takvom. Izasao si iz sveta tajanstveno, ubrojao si
sebe u mrtve Hrista radi: ne zivi vise za svet, niti za ono sto pripada svetu, da bi te
predusreo pocinak, i da bi bio ziv u Hristu. Budi spreman i pripremljen da poneses svako
ponizavanje, svaku nepravdu i ruganje, i prekore svih.Primi sve to sa radoscu, kao da si
stvarno dostojan toga.Podnesi sa blagodarenjem Bogu svaku bolest, svaku nevolju i nesrecu
od demona, ciju si volju izvrsavao. Hrabro podnosi svaku oskudicu i nedacu, jer dolaze od
prirode. S nadom u Boga podnosi lisavanje telesnih potreba, jer ce se ubrzo pretvoriti u
gnoj. To sve primi sa dobrom voljom u nadi u Boga, ne ocekujuci ni izbavljenje ni utehu od
bilo koga drugog. Prenesi na Gospoda svu brigu svoju,[8] i u svim svojim iskusenjima osudi
samog sebe kao njihovog uzrocnika. Nemoj da te sta sablazni, i ne ukori nijednoga od onih
koji te vredjaju: tisi okusio plod sa zabranjenog drveta i stekao svakojake strasti. Sa
radoscu primi te nedace; neka te one koliko-toliko potresu, da bi se kasnije obradovao.
Tesko tebi i smrdljivoj slavi tvojoj! Svoju dusu, ispunjenu svakim grehom, ostaviosi bez
brige, neosudjenu, a druge si osudio i recju i pomislju.Ostavi svinjama tu hranu kojom si se
dosad hranio. Kako ti je stalo do ljudi, o necisti! Kako se ne stidis opstenja sa njima kad si
zivot proveo bezumno!? Ako obratis paznju na ovo, i ako sve to ne budes smetao s uma,
mozda ces se spasti uz sadejstvo Bozije. A ako ne budes: poci ces u mracnu zemlju, u
naseobine demona, ciju si volju bestidno izvrsavao.Eto, potvrdio sam ti sve to. Ako Bog
pravedno podigne na tebe ljude da ti vrate za nepravde i hule koje si protiv njih pomislio i
izgovarao, onda ceo svet zauvek mora da ustane protiv tebe. Zato odsad prestani (da cinis
sto si dosad cinio), i primaj platu koja ti se daje. Na sve ovo podsecao je sebe brat svakoga
dana da bi, sa blagodarenjem Bogu i sa svojom dusevnom koriscu, mogao da podnosi
iskusenja ili muke, kaDa dodju. I mi cemo sa blagodarenjem podnositi ono sto je na nas
dopusteno i dobijati korist blagodacu covekoljubivog Boga. Samoprekorevanje ima to
osobeno, neobicno korisno, tajanstveno svojstvo da budi u secanju i ona sagresenja koja su
bila potpuno zaboravljena, ili na koja nije bila obracena nikakva paznja.
Vezbanje u samoprekorevanju uvodi nas u naviku da prekorevamo sebe. Kada onoga
koji je stekao tu naviku zadesi neka nevolja, u njemu istog trena pocinje da dejstvuje
navika i nevolju prihvata kao zasluzenu. Glavni uzrok svake zbunjenosti govori
prepodobni ava Dorotej ako brizljivo ispitamo, jeste to sto ne prekorevamo sebe. Iz
ovoga proizilazi svako rastrojstvo: zbog ovoga nikada ne nalazimo spokojstvo. Zato nije
neobicno sto od svih svetih cujemo: Nema drugog puta osim ovoga. Ne vidimo da je bilo
koji svetitelj nasao spokojstvo hodeci nekim drugim putem! A mi hocemo da ga imamo, i da
se drzimo pravog puta, a da pri tome nikada ne zelimo da ukorimo sebe. I zaista, ako covek
ucini mnostvo vrlina, a ne drzi se tog puta, on nikada nece prestati da se ozaloscuje i da
ozaloscuje, i time ce upropastavati sve svoje trudove. Suprotno ovome: ako prekoreva
sebe, on je uvek u radosti, uvek u spokojstvu. Ako prekorevas sebe, kuda god posao
rekao je i ava Pimen sta god te zadesilo: neka steta, ili ponizenje, ili kakva zalost, ti vec
unapred smatras da si dostojan svega neprijatnog, i nikada te to ne zbunjuje. Moze li sta
biti spokojnije od toga stanja? Ali, reci ce neko, ako me brat vredja, i ja ispitam sebe, i
nadjem da mu nisam dao nikakvog povoda za to, kako tada mogu da prekorevam sebe?
Doista, ako neko preispituje sebe sa strahom Bozijim, taj ce naci da je dao povoda ili delom,
ili recju, ili na neki drugi nacin. Ako pak i vidi da, kako kaze, danas nije dao nikakvog
povoda, onda je nekad ranije uvredio njega ili drugog brata u ovom delu, ili u nekom
drugom, i morao je da postrada radi toga, ili radi kakvog drugog greha: a to se, zaista,
cesto desava. Tako, ako neko, kako rekoh, ispita sebe sa strahom Bozijim, i preispita svoju
savest, svakako ce naci da je kriv.[9] Kakva cudna stvar! Cim pocinjemo da prekorevamo
sebe, mahinalno, gotovo na silu, mi napokon dostizemo samoprekorevanje, i ono nas cini
toliko sigurnim i toliko deluje na nas da pomocu njega podnosimo i najvece nesrece, a ne
samo obicne nevolje. Iskusenja vec nemaju takvu moc nad onim koji napreduje, naprotiv,
po meri napredovanja, ona postaju laksa, mada bi sama po sebi bila teza. Dusa jaca onoliko
koliko napreduje, i dobija snagu da strpljivo podnosi to sto se desilo.[10] Snagu daje
posebno hranljivo jelo: smirenje koje je prodrlo u srce. Upravo ta snaga i jeste trpljenje.
Nesumnjiva vera u promisao Boziji utvrdjuje u trpljenju i potpomaze
samoprekorevanje. Ne prodaju li se dva vrapca zajedan novcic rekao je Gospod svojim
ucenicima pa nijedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vasega. A vama je i kosa na
glavi sva izbrojana. Ne bojte se, dakle.[11]? Ovim recima Spasitelj sveta je izrazio onu
neumornu brigu koju ima Bog. O svojim slugama i sluziteljima, i koju moze da ima jedino
sami svemoguci i sveprisutni Bog. Takvom brigom Boga o nama mi smo izbavljeni od svake
malodusne brige i straha o sebi, dakle od onoga sto neverovanje uliva u nas. Ponizite
se,dakle, pod mocnu ruku Boziju, da vas uzvisi kad dodje vrijeme. Sve svoje brige polozite
na Njega, jer se On stara za vas.[12] Kada se izlazemo nevolji, Bog to vidi. To se desava i
po Njegovom dopustenju, ali i po Njegovom svesvetom promislu o nama.On dopusta da se
neko vreme pomucimo zbog nasih grehova, da bi nas izbavio od mucenja u vecnosti. Cesto
se desava da nas tajni i teski greh ostaje nepoznat ljudima, ostaje nekaznjen zato sto ga je
prikrila milost Bozija; a bas tada,ili po isteku odredjenog vremena, prinudjeni smo da
donekle postradamo zato sto smo nekoga klevetali ili nekome prigovarali, gotovo bez
potrebe i bezazleno. Nasa savest nam govori da stradamo zbog naseg tajnog greha! Milost
Bozija je pokrila taj greh i daje nam priliku da nas ukrasi venac nevinih stradalnika za
pretrpljene klevete, i da se ujedno kroz kaznu ocistimo od tajnog greha. Pazljivo
razmatrajmo to, i proslavimo svesveti promisao Boziji, i smirimo se pred njim.
Poucan primer samoosudjivanja i samoprekorevanja, sjedinjenih sa slavoslovljem
pravednih i mnogomilostivih sudova Bozijih, pruzila su tri sveta judejska mladica u Vavilonu,
svezana i bacena u pec ognjenu, uzarenu. Blagosloven si Gospode Boze otaca nasih
govorili su oni hvaljeno je i proslavljeno ime Tvoje u vijekove. Pravedan si u svemu sto si
ucinio sa nama, i sva djela Tvoja su istinita, i putevi Tvoji su pravi, i svi sudovi Tvoji su
istiniti. Ti si u djelo sproveo istinite sudove u svemu sto si naveo na nas i na sveti grad
otaca nasih, Jerusalim, jer si po istini i po sudu naveo sve to na nas zbog grijehova nasih.
Sgrijesili smo, i postupili nezakonito, jer smo odstupili od Tebe, u svemu smo sgrijesili.[13]
Sveti mladici su baceni u uzarenu pec zbog svoje vernosti istinitom Bogu: ne sagorevajuci,
vec ostajuci u njoj kao u prohladnoj odaji, oni su priznavali i ispovedali da su gresnici
zajedno sa sugradjanima koji su zaista odstupili od Boga. Zbog ljubavi prema bliznjima oni
su prosirivali na sebe sagresenja bliznjih. Zbog smirenja, buduci da su bili sveti i pravednici,
nisu hteli da se udaljavaju od brace koja robuju grehu. Iz tog stanja, iz stanja
samoosudjivanja, smirenja i ljubavi prema covecanstvu, iz opravdanja dopustenja Bozijih,
oni su vec prineli molitvu Bogu za svoje spasenje. Tako cemo i mi slavosloviti promisao
Boziji i ispovedati nasu gresnost uvek kada naidju iskusenja, i nasa licna i zajednicka na
temelju tih slavoslovlja i ispovedanja molicemo usrdno Boga da nas pomiluje. Sveto pismo
svedoci da se slugama Bozijim koji hode putem zapovesti Bozijih salju posebne nevolje kao
pomoc njihovoj delatnosti, kako je i Spasitelj sveta rekao: Otac nebeski svaku lozu koja rod
radja u Hristu cisti da vise roda rodi.[14] Te ociscujuce nevolje nazivaju se dopustenjima ili
sudovima Bozijim; njih je u pesmi opevao sveti David: Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno
opravdani.[15] Sudovima Tvojim nauci me![16] Da saznam i uverim se: sve, meni bolno,
desava se po promislu Bozijem, po volji Boga moga! Tada cu upoznati i to da ce mi sudovi
Tvoji pomoci u mom slabom i nedovoljnom blagougadjanju Bogu.[17]
Kao primer toga kako sudovi Boziji pomazu slugama Bozijim koje zele da blagougode
Bogu, kako ih ti sudovi uznose prema onoj svetoj delatnosti koju oni nikako ne bi dostigli
bez pomoci sudova Bozijih, navescemo ono sto se dogodilo konstantinopoljskom velmozi
Ksenofontu, njegovoj supruzi i dvojici njegovih sinova. Bogati i znameniti Ksenofont
provodio je najpobozniji moguci zivot u svetu i opstoj poboznosti hriscana tog vremena,
zivot koji je sada moguc mozda jedino u udaljenosti od sveta. Zeleo je da dva njegova sina
budu naslednici i njegovog imanja, i polozaja na carskom dvoru, i poboznosti. U sirijskom
Viritu (danasnjem Bejrutu) tada je postojala cuvena skola. U taj grad Ksenofont je poslao
svoju decu da izucavaju premudrosti ovoga veka. Put iz Konstantinopolja u Virit vodi
morem. Jednom prilikom, dok su se sinovi, nakon posete ozbiljno bolesnom ocu, vracali u
skolu, neocekivano se podigla strasna bura na Sredozemnom moru: brod se razbio, obojicu
mladica talasi su izbacili u razlicita mesta na obali Palestine. U takvoj teskoj situaciji,
odgojeni od detinjstva blagocestivim pomislima i teznjama, Ksenofontovi sinovi su
prepoznali u nevolji koja ih je zadesila Boziji poziv na monaski zivot, i, kao po zajednickom
dogovoru, stupili u palestinske manastire. Nakon mnogo vremena braca su se srela; nakon
mnogo vremena Ksenofont je saznao da je bura razbila brod na kome su putovala njegova
deca i da su svi putnici sa broda nestali bez traga. Duboko ozalosceni otac pribegao je
molitvi; posle svenocnog bdenja u keliji, on je dobio bozansko otkrivenje da njegove sinove
osenjuje posebna milost i blagodat Bozija. Shvativsi iz toga da su oni primili monastvo, a
znajuci da se u Palestini, na cijoj je obali brod pretrpeo brodolom, nalazi mnostvo
manastira, Ksenofont se sa suprugom uputio u Jerusalim; tamo je video sinove, i vise se
nije vratio u Konstantinopolj. Iz Jerusalima je organizovao prodaju imanja: novac dobijen za
imanje razdao je manastirima, crkvama, siromasnima. Ksenofont i Marija (tako se zvala
njegova supruga) sledili su primer svojih sinova, Jovana i Arkadija: stupili su u monastvo, u
kome su i roditelji i deca dostigli veliko duhovno napredovanje.[18] Oni nikako ne bi bili
udostojeni tog velikog duhovnog napredovanja da su ostali u svetovnom zivotu, makar i
veoma poboznom. Bog ih je, providjajuci njihovo napredovanje, priveo tome svojim
neizrecivim sudovima. Tezak je put sudova Bozijih, kako je posvedocio sveti apostol: Koga
ljubi Gospod, onoga i kara; i bije svakoga sina kojega prima.[19]
Posledice sudova Bozijih su zivo zeljene, neprocenjive. Iz zitija mnogih drugih
izabranika Bozijih osvedocavamo se da Bog salje nevolje u pomoc dobrom delanju svojih
slugu, i tim nevoljama ociscuje i izvrsava to delanje. Samo covekovo sopstveno delanje nije
dovoljno, primecuje prepodobni Simeon Novi Bogoslov. Jedini nacin govori on da se
zlato koje je prekrila patina ocisti i vrati svoj prirodni sjaj jeste da se ubaci u vatru i brizljivo
iskuje cekicima; tako je i sa dusom koja se ukaljala rdjom greha i ucinila sebe potpuno
nepotrebnom: jedini nacin da se ocisti i primi staru lepotu jeste da se nadje u mnogim
iskusenjima i udje u vatru nevolja. To govore i reci Gospoda nasega: Idi prodaj sve sto
imas, i uzmi krst svoj i hajde za mnom.[20] Ovde krst oznacava iskusenja i nevolje.
Razdavanje celog svog imanja bez istovremenog hrabrog podvizavanja protiv pristiglih
iskusenja i nevolja, po mom misljenju, znak je da je ta dusa nemarna, i da ne zna sta je
njena korist: od samog odricanja od imanja i stvari nista nece steci oni koji ih se odricu ako,
Boga radi, ne pretrpe do kraja u iskusenjima i nevoljama. Hristos nije rekao: odlaganjem
svojih stvari, nego: trpljenjem svojim spasavajte duse svoje.[21] Nema sumnje da
razdavanje imanja i bekstvo od sveta jeste pohvalno i korisno, ali samo po sebi, bez
trpljenja iskusenja, ono ne moze da ucini coveka savrsenim po Bogu Onaj ko je razdao
imanje siromasnima i udaljio se od sveta i tvari, taj se sa velikom nasladom u svojoj savesti
dici nadom u nagradu, no ponekad se kroz slavoljublje iskrada sama nagrada. A ko razda
sve ubogima, pa sve zalosti podnosi blagodarne duse, i zivi u nevoljama, taj okusava svaku
gorcinu i stradalnicki trud, a njegova nagrada ostaje nepokradena: njega ocekuje velika
nagrada u ovom i buducem veku jer se ugleda na Hristova stradanja, jer je postradao s
Njim u danima nasrtaja iskusenja i nevolja. Stoga vas usrdno molim, braco u Hristu:
postarajmo se, po reci Gospoda, Boga i Spasitelja nasega, Isusa Hrista, da isto onako kako
smo se odrekli sveta i svega sto pripada svetu prodjemo i kroz uska vrata,[22] i ne
zaboravljajmo da se ona zakljucavaju odsecanjem nase telesne oholosti i volje, bekstvom
od telesne oholosti i volje, jer bez umrtvljavanja tela, njegovih pozuda i volje, ne mozemo
dobiti nagradu i radost, izbavljenje od strasti i slobodu koja se radja u nama iz onoga sto
stvara Sveti Duh iz utehe.[23] Zasto ne zelimo da se izlozimo nevoljama koje je Boziji
promisao dopustio radi spasenja nasih dusa i na koje nas priziva sam Bog? Zato sto nama
vladaju slastoljublje i slavoljublje: po nagovoru prvoga ne zelimo da ogranicavamo svoje
telo, po nagovoru drugoga visoko cenimo ljudsko misljenje. Obe te strasti satire ziva vera,
obe su, naprotiv, posledica neverovanja. Na pitanje prepodobnog ave Doroteja: Sta da
radim? bojim se stida koji cu doziveti zbog sramocenja, sveti Jovan Prorok je odgovarao:
Nepodnosenje sramocenja delo je neverovanja. Brate! Isus je postao covek, i podneo je
sramocenja: zar si ti veci od Isusa? To je neverovanje i demonska prelest. Ako neko govori
da zeli smirenje, a ne podnosi sramocenja, taj ne moze Da nadje smirenje. Eto, cuo si
istinito ucenje: ne prezri ga. U protivnom, prezrece tebe delo. O stidu: ako sebe budes
podsecao na stid koji ce gresnici doziveti pred celim svetom i pred Gospodom, priznaces da
privremeni stid nije nista.[24] Secanje na svuda prisutnog i svemoguceg Boga cuva srce od
onog kolebanja u koje nastoje, i to svim silama, da ga privedu pomisli neverovanja, i pri
tome se oslanjaju na slavoljublje i nepravilnu ljubav prema telu. Sveti prorok David je
rekao: Providjah Gospoda preda mnom svagda, jer je s desne strane meni, da ne posrnem.
Toga radi razveseli se srce moje, i obradova se jezik moj, a jos i telo moje pocinuce u
nadi.[25] Razveseli se srce moje od dejstva vere i smirenja! Reci slavoslovljenja Boga i
samoprekorevanja donose radost ustima i jeziku! Samo moje telo oseca kako sila
nepropadljivosti ulazi i izliva se u njega iz osecanja skrusenog i smirenog srca koje je utesio
i tesi Bog!
Ako nikakvo iskusenje ne moze da dotakne coveka bez Bozije volje, onda jadanja,
roptanje, ozaloscenost, opravdavanje sebe, okrivljivanje bliznjih i okolnosti nisu nista drugo
do ustajanja duse protiv Bozije volje, pokusaji protivljenja i odupiranja Bogu.[26] Uplasimo
se takve nesrece! Dok razmisljamo o nekoj nasoj nevolji, ne oklevajmo u razmisljanju, da
nas ono ne bi neprimetno odvuklo od smirenoumlja u otvoreno ili prikriveno
samoopravdavanje, u stanje suprotno Bozijem staranju o nama. Ne uzdajmo se u nasu
nemoc, vec pre pribegnimo pouzdanom oruzju samoprekorevanja! Na dva krsta, pored
Spasitelja, raspeta su dva razbojnika. Jedan od njih je kudio i hulio na Gospoda; drugi je
priznao da je dostojan kazne za svoja zlodela, a da je Gospod nevini stradalnik.
Samoprekorevanje mu je najednom otvorilo oci srca, i on je u nevinom stradalniku coveku
ugledao svesvetog Boga koji strada za ljudski rod. Njega nisu videli ni uceni ljudi, ni
svestenici, ni arhijereji judejski, iako su se oslanjali na Zakon Boziji i detaljno proucavali
svako njegovo slovo. Razbojnik postaje bogoslov, i pred svima koji su se, smatrajuci da su
mudri i mocni, podsmevali Gospodu ispoveda Gospoda, i tim svojim svetim misljenjem
satire pogresno misljenje koje mudri i silni imaju o sebi. Bogohulni greh, najtezi od svih
grehova, bacio je razbojnika hulitelja u pakao, udvostrucio tamo njegovu vecnu muku.
Ispovedanje Iskupitelja, svojstveno i moguce jedino smirenima, uvelo je u raj razbojnika
koji je posredstvom iskrenog samoosudjivanja dosao do istinskog bogopoznanja. Isti je krst
kod obojice razbojnika! Suprotna misljenja, osecanja, reci izazivaju suprotne posledice. Sa
punim pravom ta dva razbojnika mogu da posluze kao obrazac celog covecanstva:[27] svaki
covek koji je potrosio svoj zivot nepravilno, protivno pozvanju Bozijem, na stetu svog
spasena i blazenstva u vecnosti, i jeste prema samom sebi i lopov, i razbojnik, i ubica. Tom
zlotvoru salje se krst, kao poslednje sredstvo spasenja, da bi zlotvor ispovedio svoja
zlodela, priznao da je dostojan kazne, i tako sacuvao za sebe od Boga darovano spasenje.
Radi olaksanja stradanja i pruzanja duhovnih uteha pri raspecu i ostajanju na krstu, tu, kraj
raspetog coveka, raspet je i obesen na krsnom drvetu ocoveceni Bog. Covek koji ropce, zali
se, negoduje na svoje nevolje potpuno odbacuje svoje spasenje: posto nije poznao i nije
ispovedao Spasitelja, on se survava u pakao, u vecne i besplodne muke, jer se potpuno
otudjio i odbacio Boga. A koji, suprotno ovome, posredstvom samoprekorevanja otkriva
svoju gresnost i priznaje da je dostojan privremenih i vecnih kazni, taj ulazi postepeno
upravo kroz samoprekorevanje u delatno i zivo poznanje Iskupitelja, dakle u vjecni
zivot.[28] Raspetom na krstu po volji Bozijoj, ako slavoslovi Boga sa svoga krsta, otkriva se
tajna krsta, a ujedno s njom i tajna iskupljenja ljudi kao dela Bogocoveka. Takav je plod
samoprekorevanja. Prema svemogucoj i svesvetoj volji Bozijoj covek ne moze imati drugih
pravih osecanja osim neogranicene poboznosti i isto toliko neogranicene pokornosti. Od tih
osecanja, cim postanu covekovo nasledstvo, izradjuje se trpljenje.
Gospoda naseg Isusa Hrista, Cara neba i zemlje, koji je dosao da spasi ljudski rod, i
to sa neospornim dokazima svog Bozanstva, sa bezgranicnom vlascu nad svim vidljivim i
nevidljivim, ljudi nisu primili sa slavom i cascu koja Njemu dolikuje: Njega su docekali sa
mrznjom, podozrenjem, ubilackim zamislima; sve vreme zemaljskog stranstvovanja Njega
su progonili klevetom, hulom, prigovaranjem, lukavstvom; napokon su ga i uhvatili, kao
zlocinca, usred Njegove nocne molitve, svezali, vukli na silu, izveli pred sud koji se pre
sudjenja odlucio za ubistvo; Njega su zlikovci ismejavali, udarali po obrazima, pljuvali,
izlagali raznim torturama i mukama, podvrgli sramnoj smrti, smrti na krstu. Krotko jagnje
stoji nemo i nepomicno pred onim koji ga strize: tako je stajao Gospod pred bezboznim
svojim sudijama i neljudskim ubicama, i bozanskim cutanjem odgovarao na drska pitanja,
klevete i ruganja. Samoosudjivanje i samoprekorevanje nisu bili svojstveni Njemu, jer On
nema udela u grehu: cutanjem je On prikrio svoju bozansku istinu, da bismo mi, odricuci se
samoosudjivanjem i samoprekorevanjem nase krivotvorene, prividne istine, mogli da
postajemo pricasnici Njegove svesvete i svesavrsene istine. Ni istina pale prirode, ni istina
Mojsijevog Zakona nisu mogle da nas uvedu u izgubljeno vecno blazenstvo: u njega uvodi
istina Jevandjelja i krsta. Nema savrsenog coveka po ljudskim vrlinama: hriscanskom
savrsenstvu privodi krst Hristov i pecati savrsenstvo koje je darovao Duh Sveti. Smirenje je
podiglo Gospoda na krst: i ucenike Hristove smirenje podize na krst, koji i jeste sveto
trpljenje, nedokucivo za telesne umove, kao sto je Isusovo cutanje bilo neshvatljivo Irodu,
Pontiju Pilatu i judejskim arhijerejima.
Molimo Gospoda da nam otkrije tajnu i daruje ljubav svog krsta, da nas udostoji da
kako dolikuje podnesemo sve nevolje koje sveblagi Boziji promisao dopusta na nas u
vremenu radi naseg spasenja i blazenstva u vecnosti. Gospod nam je obecao: Ko pretrpi do
kraja, taj ce se spasti.[29] Amin.