SADRZAJ:

Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava dobrodosli u Zonu sumraka!

Americki kapitalisti zavera protiv Evrope radi lake zarade
NATO prijateljski hegemon (ili: zasto je Amerikancima trbao rat na Kosovu?)
Amerika se bogati na racun Evrope..
ROOTS(koreni) operacija razbijanja Savezne Republike Jugoslavije
Istorija Sjedinjenih Americkih Drzava
dobrodosli u Zonu Sumraka
Istorija SAD do 1980 iz "Male Prosvetine enciklopedije", cetvrto izdanje, Beograd,
1986.
Pocetkom XVI veka u Sev. Ameriku poceli su dolaziti prvi evropski kolonisti
iz Engleske, Francuske, Nizozemske, Svedske I Spanije; naseljavanju su
Indijanci pruzali otpor (prvi veci rat 1622-34), ali su im nadmocniji beli
doseljenici otimali zemlju, potiskujuci ih na zapad I istrebljujuci ih. Najvise
kolonija osnovali su Englezi, jer je Engleska u to doba imala masu
razbastinjenih seljaka, upropascenih "ogradjivanjem", pa su oni u potrazi za
zemljom postali najmasovniji kolonizatorski element. Prva naselja
evropskih kolonista bila su mala I nestalna, I tesko su se odrzavala u borbi s
prirodom I Indijancima; mnogi su se vracali u Evropu zbog surovih uslova
zivota. Medjutim vec na prelazu XVI u XVII vek nicu I prve stalne kolonije;
od Engleskih: Virdzinija 1584. I Masacusets 1620, od holandskih Nova
Nizozemska 1614. sa glavnim gradom Nova Nizozemska (danas Njujork) ,
od francuskih Nova Francuska u Kanadi s gradom Kvibekom 1608.
Uporedo uz osnivanje stalnih kolonija, Engleska, Francuska I Holandija
zasnivale su u Sev. Americi I kolonijalnu vlast; zbog relativno slabe
kolonizacije I male vojne snage, Holandjani se nisu mogli odrzati pred
brojnijim Englezima, pa im je Engleska jos 1664. preotela koloniju Novu
Nizozemsku; tada je promenjeno I ime Novog Amsterdama u Njujork u cast
vojvode od Jorka. Francuska vlast je bila mnogo stabilnija od holandske
zbog masovnijeg doseljavanja Francuza, vecinom izbeglih hugenota, i zbog
vojne snage kojom je Francuska raspolagala. Francuzi su tokom XVII veka
prosirili vlast jos na Nju Faundland, Akadiju, zemlje na Hadsonovom zalivu
I na ceo sliv reke Misisipi,tzv. Lujzijana, posednuta 1681. I tako nazvana u
cast kralja Luja XIV. Ali francuska osvajanja nisu bila pracena jacim
naseljavanjem francuskog zivlja izuzev u Kanadi , nego su se uglavnom
zasnivala na vojnickom posedovanju; stoga je burzoaska Engleska tokom
ratova sa zaostalom feudalnom Francuskom uspela u XVIII veku da
Francusku gotovo sasvim istisne iz Sev. Amerike. U ratu za spansko
nasledje 1701-1713, Francuska je u korist Engleske izgubila Akadiju (Nova
Skotska), Nju Faundlend I zemlje na Hadsonovom zalivu, a u 7-godisnjem
ratu 1756-63 I celu Kanadu sa istocnim delovima Lujzijane; preostale
delove Lujzijane prodao je Napoleon I Sjedinjenim Americkim Drzavama
1803, kada se nalazio u novcanoj neprilici. U osvajanju Sev.Amerike
ucestvovali su jos I Spanci I Rusi; tokom XVII i XVIII veka, Spanci su
nadiruci iz Meksika osvojili Teksas, Kaliforniju i Floridu, dok su Rusi 1741.
otkrili i poseli Aljasku sa Aleutskim ostrvima. Od svih engleskih kolonija u
Sev. Americi, najnaprednije su sredinom XVII veka bile one izmedju
Atlanskog okeana I Aligenskih planina. Na tom prostoru se nalazili 13
samoupravnih engleskih kolonija sa glavnim gradovima: Njujork, Boston i
Filadelfija. Severni predeli bili su veoma razvijeni: u poljoprivredi je
preovladjivalo sitno farmersko gazdinstvo, a u gradovima se pored trgovine
razvijala I kapitalisticka manufaktura; juzni preedeli bili su bez
manufaktura I razvijenije trgovine; to su bili poljoprivredni rejoni sa
krupnim zemljisnim posedima bogatih plantazera na cijim su plantazama
radili uglavnom crni robovi koje su pocev od XVII veka poceli dovoditi u
Sev. Ameriku; Zbog teskog polozaja , crnci su se dizali na ustanke jos u XVII
veku. Zeleci da spreci industrijski razvoj svojih severnoamerickih kolonija i
da ih svede samo na sirovinsku bazu i trziste za britansku industrijsku robu,
britanska vlada je 1750. Izdala zakon kojim se u severnoamerickim
kolonijama zabranjuje podizanje tkackih I metalurgijskih manufaktura;
krajnje nezadovoljstvo mlade severnoamericke burzoazije i naroda poraslo
je kad je britanska vlada po zavrsetku 7-gosisnjeg rata donela mere kojima
se razvitak kolonija jos ostrije sputava: zabrane naseljavanja zemljista
zapadno od Aligenskih planina, uvodjenje novih poreza, najpre u vidu
taksenih maraka, zatim u vidu povecanih carina. Iz tog nezadovoljstva
radjale su se prvr borbene organizacije; jedna od njih "Sinovi slobode",
osnovana 1756, pozivala je Amerikance na bojkot britanske trgovacke I
industrijske robe. Bojkot se narocito pojacao od 1767, kad je britanska vlada
umesto ranijih taksenih maraka uvela "uvozne carine" na svu robu koja iz
Velike Britanije dolazi u severnoamericke kolonije. Sve ostriji bojkot doveo
je dotle da su "Sinovi slobode" iz Bostona 1773. Pobacali u more ceo tovar
britanskog caja, tzv. "Bostonsko pijenje caja", na sta je britanska vlada
odgovorila zatvaranjem bostonskog pristalista I pojacanim vojnim merama.
Zbog toga su svih 13 kolonija preko svojih predstavnika na prvom
kontinentalnom kongresu 1774. Odlucile da se produzi bojkot britanske
robe. Najzad, 1775. Poceli su prvi oruzani sukobi izmedju americkih
dobrovoljackih odreda I britanske vojske, cime je u stvari pocela borba
severnoamerickih kolonija za nezavisnost; vodj americkog rata za
nezavisnost I zapovednik vojske postao je Dzordz Vasington, a bliski
saradnici bili su mu Tomas Dzeferson i Bendzamin Franklin. Drugi
kontinentalni kongres odrzan u Filadelfiji 1776. Izdao je "Deklaraciju
nezavisnosti" (sastavljac T. Dzeferson) kojom se proglasava nezavisnost
severnoamerickih kolonija I osnivanje Sjedinjenih Americkih Drzava, SAD.
Pocetkom rata, ustanici su trpeli ozbiljne poraze: zauzece Bostona 1775,
Njujorka 1776. I Filadelfije 1777, ali su ipak nastavili borbu; prostrana
zemlja I borbeno odusevljenje koje se rasplamsavalo u partizanski rat
garantovali su im pobedu; uz ton su mnogi dobrovoljci iz Evrope, privuceni
borbom Amerikanaca za slobodu, dolazili u pomoc, npr. Tadeus Koscusko,
Sen-Simon, Lafajet I dr. Kolonijalni suparnici usli Velike Britanije usli su u
rat protiv nje (Francuska 1778, Spanija 1779,Holandija 1782) da bi je
oslabili I postali prirodni saveznici ustanika. Velika Britanija je pocela trpeti
poraze (prvi kod Saratoge 1777), a 1781. Se cela britanska vojska morala
predati Amerikancima kod Jorktauna u Virdziniji; posle duzih pregovora
zakljucen je 1783 mir u Versaju kojim je Velika Britanija priznala
nezavisnost SAD. Rat je imao krupne posledice I za Ameriku I za ceo svet:
oslobodjene od britanskog kolonijalnog ropstva, SAD su ostvarile najbitniji
uslov za nesmetan privredno-industrijski kapitalisticki razvitak, pa je rat za
nezavisnost imao I znacaj burzoaske revolucije; amerucka borba za
nezavisnost uticala je I na Evropu, pa se u njoj zaostrila borba protiv
feudalizma (francuska burzoaska revolucija pocinje samo 6 godina po
zavrsetku americkog rata za nezavisnost 1789). Po oceni Lenjina,
americki rat bio je jedan od najvecih oslobodilackih I revolucionarnih
ratova. Teret rata za nezavisnost nosili su uglavnom farmeri I radnici, mada
je rukovodecu ulogu imala americka industrijska I trgovacka burzoazija;
burzoazija je posle rata zadrzala vodecu ulogu, organizovala vlast I usmerila
zemlju ka kapitalistickom razvitku; u takvim uslovima izgradnje nove
drzave (porezi, otplata ratnog drzavnog duga) pao na farmere I radnike. To
je pojacalo eksploataciju I zaostrilo klasnu borbu; otuda dolazi najpre do
nemira u vojsci 1783, zatim do oruzanog ustanka farmerske sirotinje 1786-
87. Pod vodjstvom Danijela Sejsa, borca iz rata za nezavisnost; ustanak je
bio brzo ugusen a Sejs osudjen na smrt; medjutim, zbog velikog uzbudjenja
koje je ovaj ustanak izazvao , vlada je morala da Sejsa I ostale ucesnike
ustanka pomiluje i pusti na slobodu. Ustanak je primorao americku
burzoaziju da prvi ustav SAD iz 1781. odbaci i da donese nov na Kongresu u
Filadelfiji 1787; i po novom ustavu je svaka savezna drzava SAD zadrzala
siroku unutrasnju autonomiju, ali je uloga centralnih drzavnih organa
(Predsednik, Kongres, Vrhovni sud) u odnosu na raniji ustav znatno
pojacana, sto je dalo mogucnosti burzoaziji i plantazerima americkog Juga
da kroz politicku formu burzoaske demokratije cvrsce drze vlast; ustav
toliko odgovara interesima americke burzoazije da je sa malim izmenama
ostao na snazi sve do danas; prvi predsednik SAD bio je Dzordz Vasington
(predsednik 1789-97). Tokom cele prvr polovine XIX veka kapitalisticki
razvitak u SAD tekao je brzo; u severnim drzavama kroz jacanje farmerstva
i industrije, a u juznim kroz snazenje plantazerskog zemljoposeda. Razvitak
kapitalisticke privrede i sve veci priliv evropskih doseljenika orijentisao je
SAD na osvajanje novih teritorija; za tu politiku bili su zainteresovani svi
drustveni slojevi: siromasni farmeri i evropski doseljenici da bi dosli do
sopstvene zemlje, zemljoposednici Juga da bi dosli do novih plantaza, a
industrijska i trgovacka burzoazija da bi u novoosvojenim terenima, otetim
od Indijanaca, dobili siru sirovinsku bazu i trziste za sve vecu
industriju.Osvajanje tzv. Zapada pocelo je za predsednistva (1801-1809)
Tomasa Dzefersona, kad je 1804 donet "agrarni zakon" kojim se farmerima
i plantazerima omogucava da za relativno malu svotu postanu sopstvenici
zemlje otete Indijancima. SAD zapocinju i mnoge ratove sa susednim
drzavama, pa i tako sire drzavnu teritoriju, a uz to je i povcavaju
kupovinom; vec su se 1850. toliko prosirile da su sem Aljaske postigle
danasnji teritorijalni obim. Prvo znacajnije sirenje na racun suseda, SAD su
ostvarile 1803. kad je predsednik Dzeferson kupio za 15 mil.\$ od
Napoleona I francusku Zapadnu Lujzijanu; za vreme Dzemsa Monroa
(predsednik 1817-25), SAD su naterale Spaniju da im proda Floridu koju su
trupe SAD vec ranije okupirale; robovlasnici americkog Juga otrgli su
Teksas od Meksika 1836, a 1846-48. vodi se izmedju Meksika i SAD otvoren
rat u kojem je Meksiko bio porazen i nateran da ustupi gotovo polovinu
svoje dotadasnje drzavne teritorije: Novi Meksiko i Kaliforniju; 1867. od
Rusije su kupile Aljasku i time uglavnom stekle danasnje granice. U ovom
periodu pomagale su i oslobodilacki rat Latinske Amerike (1810-29) protiv
Spanije i Portugalije tako sto su slanjem dobrovoljaca i pretnjom sprecile
vojnu intervenciju iz Evrope, proglasivsi u Kongresu 1823. poznatu
Monroovu doktrinu (po predsedniku Monrou): "Amerika Amerikancima!"
To je ubrzalo oslobadjanje Srednje i Juzne Amerike od spanskog i
portugalskog kolonijalnog ropstva i formiranje danasnjih drzava Latinske
Amerike, ali je istovremeno otvoren i put ekonomske ekspanzije SAD u te
zemlje; ekspanzija se docnije izrazava kroz teznju da se cela Latinska
Amerika pretvori u sirovinsku bazu SAD i trziste za njihovu industrijsku
robu, i da se u drzavama Latinske Amerike obrazuju i podrzavaju nenarodni
rezimi, povezani sa kapitalom SAD. U tom periodu pocinje i americka
ekspanzija na Dalekom istoku; 1844, SAD su naterale Kinu da potpise
neravnopravan trgovinski ugovor, a zatim su sa evropskim kapitalistickim
silama ucestvovale u gusenju kineskog seljackog ustanka, Tajpina, 1851-61;
istovremeno su ultimatumom naterale feudalni Japan da otvori nekoliko
luka za potrebe americke trgovine. Kapitalisticki razvitak imao je za
posledicu i povecanje broja radnika i formiranje radnicke klase; vec 1828. i
1829, radnici Filadelfije i Bostona osnivaju mesne radnicke organizacije,
koje su pod uticajem socijalista-utopista, ovenista, furijerista i dr.. Ali
razvitak kapitalizma i kapitalisticke privrede nije zaostravao samo klasnu
borbu izmedju rada i kapitala nego je povecavao i drustveno-ekonomske
suprotnosti izmedju Severa i Juga: Sever je sve izrazitije bio industrijski,
farmerski i radnicki, sa veleposednickom plantaskom privredom,
zasnovanom na radu crnih robova, bivao sve zaostaliji; uz to je crnacko
ropstvo na Jugu sve vise smetalo industrijskoj burzoaziji Severa, koja nije
imala dovoljno slobodne radne snage za industriju. Tako se crnacko ropstvo
postepeno pretvorilo u osnovnu kocnicu daljeg industrijskog razvitka SAD,
pa su se na Severu sve upornije isticali zahtevi za oslobodjenje crnaca, a
pocetkom 30-ih godina XIX veka osnivaju se i prva drustva abolicionista;
postepeno svi drustveni slojevi severa (burzoazija, farmeri, radnistvo)
postaju abolicionisticki. Problem oslobadjanja crnaca postaje osnovni
politicki problem SAD, pa se u vezi sa njim formiraju i dve velike politicke
stranke: Republikanska (abolicionisticka) kao stranka industrijskog Severa,
i Demokratska (antiabolicionisticka) kao stranka robovlasnickog Juga.
Dolazi do prvih ustanaka u korist crnaca: ustanak crnca Nata Tarnera 1831,
ustanak abolicioniste Dzordza Brauna 1859, zatim do oruzanih sukoba u
Kanzasu i Nebraski 1854-56. i do borbe na izborima izmedju dveju velikih
stranaka. Republikanska stranka sa abolicionistickim programom pobedila
je najpre na izborima za Kongres 1855, zatim na predsednickim izborima
1860, kad je za predsednika izabran Abraham Linkoln (predsednik 1861-
65); na to je 11 juznih robovlasnickih drzava proglasilo otcepljenje i
obrazovalo posebnu konfederaciju, sto Sever nije priznao, nego je protiv
pobunjenog Juga poveo rat, cime su SAD usle u 4-godisnji period
gradjanskog rata 1861-65.
Mada je Sever bio ekonomski jaci i gusce naseljen od Juga, 22 miliona
prema 9 miliona stanovnika, on je u prvom periodu rata 1861-62. trpeo
poraze, jer je njegova industrijska burzoazija dugo oklevala da pristupi
revolucionarnim metodama borbe I resavanju gorecih pitanja na
revolucionaran nacin; tek od sredine 1862, kad je vlada Severa pocela
donositi znacajnije revolucionarne odluke: opsta mobilizacija, Homstedski
akt o raspodeli slobodne zemlje na Zapadu, Zakon o oslobodjenju crnaca od
ropstva, primanje crnaca u vojsku, Sever je poceo pobedjivati. Farmeri,
radnici I evropski doseljenici sa odusevljenjem su stupili u armiju Severa;
radnici su cak formirali I posebne pukove, birajuci kadkad I vojne
komandante (jedan od njih bio je nemacki komunista Vajdemajer).
Generali Grant I Serman su tokom 1864. i 1865. Zadali dlucujuce udarce
armiji Juga I naterali njegovog glavnog komandanta generala Lija da sa
80000 vojnika polozi oruzje u aprilu 1865, cime je gradjanski rat bio
zavrsen.
Gradjanski rat je resio dva osnovna pitanja: agrarno (Homstedski akt od
1862. o raspodeli zemlje na Zapadu) I crnacko (proklamacija o oslobodjenju
crnaca od 1863), pa je tako gradjanski rat za SAD imao I karakter
burzoasko-demokratske revolucije koja je u stvari bila produzenje
revolucionarnog preobrazaja iz vremena borbe za nezavisnost. Sve to je
imalo I krupnih privrednih posledica: ubrzalo se naseljavanje Zapada,
osvajali se novi prostori obradive zemlje I prosirivalo unutrasnje trziste, sto
je dovelo do jos brzeg industrijskog razvitka. Ipak, preobrazaj na
drustvenom planu nije bio potpun; npr. Crnci su dobili slobodu ali ne I
zemlju, pa je vecina I dalje morala raditi pod poluropskim uslovima kod
svojih bivsih gospodara; uz to su bivsi robovlasnici u juznim drzavama
donosili specijalne anticrnacke zakone, tzv. "crni kodeksi", koji su na
zaobilazan nacin lisavali crnce gradjanskih I politickih prava. Na Jugu je
ponikla I anticrnacka teroristicka organizacija Kju Kluks Klan da bi se nad
crncima vrsila razna nasilja; da bi sprecio takve pojave, Kongres je 1867.
doneo niz zakona o "restituciji Juga" po kojima je na Jugu zaveden rezim
vojne diktature; izvrsena je cak I revizija ustava 1870. Da bi se unela
odredba kojom se zabranjuje suzavanje gradjanskih I politickih prava "pod
vidom rase, boje koze ili ranijeg ropskog polozaja"; crnci su iste godine
dobili I pravo glasa. Rezim vojne diktature zaveden radi zastite crnaca
prestao je 1877. Posle gradjanskog rata, SAD su u periodu
domonopolistickog kapitalizma (do kraja XIX veka) dozivele jos veci
privredno industrijski polet. Ogromna prirodna bogatstva (ugalj, gvozdje,
bakar,drvo, nafta) I sve veci priliv evropskih doseljenika (od 1865 do 1940.
Doselilo se iz Evrope oko 30 miliona ljudi) samo su ubrzali taj razvitak; uz
to je uvozen I evropski kapital. Od svih privrednih grana, najbrze se
razvijala industrija, ukljucujuci pored podizanja fabrika I gradjenje
transkontinentalnih zeleznickih pruga. Stalan nedostatak radne snage,
posto su se evropski doseljenici zbog mnogo slobodne zemlje brzo
pretvarali u farmere, terao je americke kapitaliste da usavrsavaju tehniku;
to je dovelo do usavrsavanja niza novih tehnickih pronalazaka: Edisonov
pronalazak elektricne lampe 1879. I izgradnja prve elektricne centrale
1880;Belov pronalazak telefona; usavrsavanje motora sa unutrasnjim
sagorevanjem I pojava Fordovog automobila 1893, idr. U to doba postoji I
prilicna koncentracija proizvodnje I kapitala, pa vec tada u svetu postaju
poznati americki industrijsko-finansijski magnati kao Vanderbild, Karnegi,
Morgan, Rokfeler I dr.. ; Osnivaju se I prve monopolisticke kompanije, od
kojih se rano istice Rokfelerov "Standard Oil" osnovan 1870 (vec 1879.
Kontrolisao 90% produkcije nafte u SAD). Pomognuta snaznom
industrijom, koja joj je davala razne poljoprivredne masine, poljoprivreda
je toliko napredovala da su se povrsine obradive zemlje povecale od 1865.
Do kraja XIX veka cetiri puta, pa su tako SAD postale glavni izvoznik
zitarica, u prvom redu za Evropu. Opsti bilans uspona bio je da su SAD
1894. U industriji pretekle sve evropske zemlje, pa I Veliku Britaniju, I
postale prva industrijska zemlja sveta.
U tom periodu uspona, na vlasti je gotovo neprekidno Republikanska
stranka, dok je Demokratska stranka bila samo u dva maha; ranije razlike
izmedju Republikanske I Demokratske stranke uglavnom se gube u tom
periodu, I obe podjednako postaju eksponenti krupnog kapitala.
Industrijski I pjoprivredni razvitak stalno je uvecavao broj radnika I
farmera, pa dolazi I do snazenja radnickog I farmerskog pokreta; odmah
posle gradjanskog rata javlja se niz radnickih I socijalistickih organizacija:
"Nacionalni radnicki savez", osnovan 1866 (vodja Silvis), u cijem je
programu borba za osmocasovni radni dan; prve sekcije Prve
Internacionale 1867; pokusaj 1868. Da se osnuje Radnicka partija
(obnovljena 1876. Kao Socijalisticka radnicka partija pod vodjstvom
nemackog socijaliste F.A. Zorgea). Organizovani strajkacki pokret javlja se
nesto docnije, a zacetke ima u velikom strajku pensilvanskih rudara 1874-
75. Sindikalni pokret takodje se razvija I organizuje; pocinje osnivanjem
sindikalne federacije americkih radnika pod imenom "Vitezi rada"; kasnije
se formira federacija sindikata pod nazivom Americka federacija rada,
osnovana 1881, vodja S. Gompers. Javljaju se I prve farmerske organizacije
kao npr. Populist Party, Grange party, Greenback party, osnovana 70-ih
godina XIX veka, docnije ce se povezati sa nekim radnickim organizacijama
I nazvati Radnicka partija Grinbeka (od 1878.). tokom 80-ih I 90-ih godina
XIX veka dolazi do brojnih strajkova: pensilvanskih rudara 1885,
zeleznicara 1886, pensilvanskih metalaca 1892, radnika Pulmanovih zavoda
za izradu vagona 1894, I do zestokih radnickih demonstracija u borbi za
osmocasovni radni dan. Krajem aprila I pocetkom maja 1886, strajk
radnika u Cikagu postao je gotovo opsti; bio je pracen opstim radnickim
demonstracijama, pa je od 1. Do 4. Maja u sukobu izmedju radnika I
policije poginulo I ranjeno vise cikaskih radnika; borba americkih radnika
za osmocasovni radni dan nastavljena je, I znatno je uticala na jacanje
klasne svesti evropskog proleterijata. U vezi sa ovim dogadjajima,
Osnivacki kongres druge Internacionale u Parizu 1889, da bi ovekovecio
borbrnost cikaskog proleterijata, proglasio je 1. Maj za praznik
medjunarodne solidarnosti I proleterijata. I pored ovih uspeha,
Socijalisticka radnicka partija nije mogla postati ni masovna ni borbena
radnicka partija, dok se Americka federacija rada postepeno pretvorila u
oportunisticku sindikalnu organizaciju koja kolaborira s kapitalistima I
opire se osnivanju masovne politicke partije proleterijata.
Kapitalizam u SAD usao je krajem 19. Veka u monopolisticki stadijum ili
stadijum imperijalizma; proces koncentracije kapitala, zapocet jos u
premonopolistickom periodu, tekao je tako brezo da su se SAD pocetkom
XX veka pretvorile u klasicnu zemlju trustova I monopola; pored
dominacije u proizvodnji metalurgije I nafte, oni su umnogom ovladali I
drugim privrednim granama: zeleznicki transport, brodogradilista, gasne I
elektricne centrale, rudnici I dr. Razvoj trustova bio je pracen snazenjem
krupnih banaka toliko da su pocetkom XX veka dve najkrupnije grupe
banaka, pod kontrolom Rokfelera I Morgana, raspolagale kapitalom od
nekoliko milijardi dolara. U takvim uslovima sve vise je rastao I uticaj
monopola na politicki zivot zemlje; monopoli I finansijska oligarhija
suvereno su odredjivali unutrasnju politiku zemlje, tako da su I
Republikanska (predsednistvo Teodora Ruzvelta 1901-09. I Vilijama Tafta
!909-13) I Demokratska stranka (predsednistvo Vudrou Vilsona 1913-21)
bile pod njihovim snaznim uticajem. U vezi s takvim razvojem, a pod
uticajem monopola, SAD pocinju krajem XIX veka voditi ekspanzionisticku
imperijalisticku spoljnu politiku, I to najpre na americkom kontinentu;
americki kapital nastojao je pre svega da sto temeljnije podcini zemlje
Latinske Amerike raznim oblicima diplomatskog pritiska, organizovanjem
vojnih pobuna, pa cak I otvorenom vojnom intervencijom; mnoge latinsko-
americke zemlje, narocito u Srednjoj Americi, pale su I u ekonomsku I
politicku zavisnost od SAD.
Ekspanzionizam SAD poceo je krajem XIX veka da prelazi granice
americkog kontinenta; vec 1889, SAD su dosle do prve vanamericke
kolonije: ostrvske grupe Samoa (sporazum izmedju SAD, Velike Britanije I
Nemacke), a 1893. Na podsticaj ekspanzionista izvrsen je prevrat na
Havajskim ostrvima, zbacena monarhija I proglasena republika pod
protektoratom SAD, sto je bio samo uvod ka potpunom pripajanju ostrva
1898; otad Havajska ostrva postaju glavna vojno-pomorska baza SAD na
Tihom okeanu. Koristeci ustanak protiv Spanije na Kubi, vlada predsednika
Vilijema Mak Kinlija objavila je Spaniji rat1898. Da bi dosla do njenih
poseda u Srednjoj Americi I istocnoj Aziji;Zahvaljujuci ogromnoj vojno-
tehnickoj nadmocnosti, SAD su za nepuna tri meseca unistile spansku flotu
kod Manile I Santjaga I dobile rat. Po mirovnom ugovoru u Parizu krajem
1898, spanija je morala ustupiti ostrva Filipine, Portoriko I Guam, I odreci
se svih prava na Kubu, kojoj je tada priznata nezavisnost, ali ona je vec od
samog pocetka bila ugrozena pritiskom americkih monopola (ovladali su
celokupnom proizvodnjom secera na Kubi, kao najvaznijom privrednom
granom), I u dva maha cak I direktnom vojnom okupacijom od SAD (1899-
1902. I 1906-09); potcinivsi Kubu svojoj spoljnoj politici, SAD su najzad
potpuno obezbedile dominaciju u Meksickom zalivu I Karipskom moru. Da
bi dosle u posed panamskog zemljouza koji je tada pripadao Kolumbiji, a
kroz koji je trebalo prokopati tzv. Panamski kanal, SAD su pokusavale da
kupe zonu zemljouza od Kolumbije; posto nisu uspele, 1903. su
organizovale pobunu na Panamskom zemljouzu I demonstracijama svoje
flote naterale Kolumbiju da prizna "nezavisnost " novoproklamovane
Panamske republike, posle cega su SAD sklopile s Panamom ugovor koji im
daje pravo na prokopavanje Panamskog kanala (dovrsen 1914) I na
kontrolu I vojnicko posedovanje kanalske zone. SAD su nastojale da prosire
svoj uticaj I na dalekom istoku. Osvajanjem Filipinskih ostrva, strategijski
su se primakle Kini I otad vrse sve jaci pritisak I na Kinu I na evropske
kolonijalne sile koje su jos od ranije imale interesne sfere u Kini. Vec od
1899. U pogledu trgovine s Kinom postavljaju zahtev da se prizna "princip
otvorenih vrata" kako bi u rezimu slobodne trgovine prodro u Kinu
americki kapital; sa evropskim silama ucestvovale su i SAD u gusenju
bokserskog ustanka 1899-1901, prvog antikolonijalnog ustanka kineskog
naroda.
Porast snage trustova I monopola doveo je do pojacane eksploatacije
radnika I farmera I do pogorsanja polozaja sitne burzoazije, pa se vec
krajem XIX veka u SAD javlja veliki pokret protiv trustova, pracen
strajkovima I demonstracijama; pod pritiskom javnosti 1890. Proklamovan
je tzv. Sermanov zakon kojim se I samo postojanje trustova proglasava
protivustavnim. Sermanov zakon nije sprecio snazenje trustova, pa je
pokret protiv njih postajao sve jaci; da bi umirio javno mnenje, T. Ruzvelt je
izveo neke trustove pred sud. U to vreme, radnicki pokret ponovo snazi;
strajkacki pokret 1905 14. Zahvata sve industrijske grane I obuhvata
milione radnika; uspeha ipak nije bilo, jer su kapitalisti I vlada mnoge
strajkove uspesno razbijali strajkbrejkerima; neki strajkovi guseni su I
upotrebom vojne sile. I politicka organizovanost americkog radnistva
dobila je nove oblike; 1901. Organizovana je Socijalisticka partija. Njen
kandidat Judzin Debs na predsednickim izborima 1912. I 1920. Dobio je
oko milion glasova. Posto su sindikati Americke federacije rada obuhvatali
samo visokokvalifikovane radnike, 1905. je stvorena federacija sindikata
polukvalifikovanih I nekvalifikovanih radnika pod imenom Industrijski
radnici sveta. Oni su jos od samog pocetka usvojili sindikalno-anarhisticki
program; ali je organizacija sprovela nekoliko borbenih I znacajnih
strajkova nekvalifikovanih radnika, od ojih vecina nije uspela. Osnovna
slabost sastojala se u apoliticnom stavu I neshvatanju znacaja permanentne
I konsolidovane sindikalne organizacije; naime, zahvaljujuci izbornim
obecanjima (borba protiv trustova, demokratskiji izbor senatora) na
izborima 1912. pobedila je Demokratska stranka I za predsednika izabran
Vudro Vilson; on nije dirao u moc trustova, nego je sproveo samo neke
manje reforme: smanjenje carina na uvoz robe, nov nacin biranja senatora.
Za Vilsonove vlade, SAD su usle u I svetski rat; iako su najpre bile van
svetskog sukoba, monopoli od samog pocetka I svetskog rata preuzimaju
ulogu liferanta ratnog materijala I namirnica zaracenim stranama, narocito
Antanti; krajem 1915, sve drzave Antante bile su duznici SAD, pa one vec
pocetkom 1916. Postaju toliko zainteresovane za ishod rata da su date I prve
izjave vodecih licnosti da SAD ne mogu dozvoliti poraz saveznika; najzad su
SAD koristeci kao povod bezobziran podmornicki rat koji je zapocela
Nemacka usle u rat na strani Antante 6.IV 1917. Rat je doneo nevidjene
profite monopolima, ali se pogorsao polozaj americkih radnika jer je doneo
skupocu, a time I pad realne radnicke nadnice; radnici su reagovali
strajkovima, kojih je samo u 1917. Bilo oko 4 400; neki od strajkova dobijali
su I politicki karakter, jer su strajkaci istupali protiv rata. Da bi suzbila
radnicki pokret, Vilsonova vlada donela je juna 1917. Zakon o strajkovima
po kojem se svako istupanje radnika protiv rata smatra izdajom drzave; na
osnovu Zakona uhapseni su Judzin Debs i Bil Hejvud, tadasnji najborbeniji
predstavnici americkog radnickog pokreta. SAD su rat koristile I kao priliku
da jos vise prosire uticaj u zemljama Latinske Amerike; u nekima od njih
dolazilo je tokom rata I u prvim godinama posle njega i do otvorene
oruzane intervencije SAD; u Meksiku 1914. i 1916-17, na Kubi 1917-22, a
negde cak I do dugorocne vojne okupacije, npr. Nikaragva 1912-33, Haiti
1915-33, Dominikanska republika 1916-24. Ucesce SAD u I svetskom ratu
bilo je od svetsko-istorijskog znacaja I po ishod rata I po posledicama koje
su nastupile; snaznom ratnom tehnikom I mnogobrojnim ljudstvom
(tenkovi, artiljerija, 5 miliona americkih vojnika u Evropi), SAD su znatno
doprinele pobedi Saveznika i relativno brzom okoncanju rata. Dok je rat u
Evropi doneo teske zrtve i opustosenu privredu, SAD I njenim monopolima
doneo je nova bogatstva; privreda i narocito industrija jos vise su se razvile,
dok se spoljna trgovina u odnosu na stanje pre rata uvecala cetiri puta; uz
to je tokom rata najveci deo evropskog zlata presao u trezore americkih
banaka, pa je opustosena Evropa od nekadasnjeg kreditora postala duznik
SAD: evropske drzave dugovale su im posle rata oko 10 milijardi dolara.
Otad SAD postaju I finansijski centar sveta, otimajuci finansijsko prvenstvo
u svetu Velikoj Britaniji, kao sto su joj krajem XIX veka otele industrijsko
prvenstvo; vise od polovine svetskih rezervi zlata nalazi se otad u SAD.
Razume se da je cela ova koncentracija svetskih bogatstava u SAD obogatila
u prvom redu americke monopole, sto se najbolje vidi iz toga da se
koncentracija kapitala u SAD posle rata toliko povecala da je 1% stanovnika
drzao u rukama 50% svih bogatstava SAD. Posle rata, nastojale su da
privredno-finansijsku snagu pretvore u svetsku politicku moc, pa u tom
cilju znatno jace ucestvuju u svetskim zbivanjima nego ranije; u odnosu na
Evropu, SAD su nastojale da jos tokom rata sprece neke osvajacke planove
Antante, radi cega je Vilson 1917. objavio "14 Vilsonovih tacaka". SAD su
odmah posle rata nastojale da se izgradi sistem posleratne bezbednosti koji
se ne bi zasnivao na velikom preimucstvu evropskih pobednika (Francuska
I Engleska), sto bi omogucilo jaci politicki uticaj SAD u Evropi. Vilson je
uspeo da u Versajski ugovor ukljuci i ustav Lige naroda u nadi da ce liga
korisno posluziti ciljevima americke politike u Evropi; ali kad se ispostavilo
da Versajski ugovor zasniva u zapadnoj I srednjoj Evropi dominaciju
Francuske I Engleske, SAD su se iznenada povukle: odbile su da ratifikuju
Versajski ugovor i nikad nisu postale clan Lige naroda. SAD su ipak uspele
da na dalekom istoku postignu znatno prosirenje uticaja: na Vasingtonskoj
konferenciji 1921-22. Uspele su da od svih ostalih sila izdejstvuju priznanje
"principa otvorenih vrata" u odnosu na Kinu, sto je znacilo da ce Kina
vremenom nuzno doci pod dominantan uticaj SAD cija su industrija I
trgovina bile kadre da odstrane svaku ozbiljnu konkurenciju drugih
kapitalistickih sila. Kao velika kapitalisticka sila, i SAD su bile zabrinute
pobedom socijalisticke revolucije u Rusiji, pa su I ucestvovale u vojnoj
intervenciji i pomaganju kontrarevolucije, saljuci trupe I ratni materijal
interventima I belogardejcima. Novoosnovana KP SAD (osnovana 1919),
ciji je lider postao Rutenberg , razvila je zivu agitaciju protiv intervencije;
najpre je doslo do strajkova I demonstracija protiv intervencije, zatim su
progresivni elementi osnovali "Ligu prijatelja Sovjetske Rusije" koja je
pristupila skupljanju potpisa protiv intervencije, kao I mnoge komitete tzv.
"Sebi ruke od Rusije"; vlada SAD morala je najzad obustaviti intervenciju i
1920. Povuci svoje trupe iz Rusije. Medjutim u SAD dolazi do prvih vecih
hapsenja komunista da bi se suzbila revolucionarna aktivnost proleterijata;
prelaz od ratne na mirnodopsku privredu izazvao je tesku privrednu krizu
pracenu porastom nezaposlenih, ciji je broj vec 1921. Iznosio 5,5
miliona.Strajkovi I revolucionarna istupanja radnika nastavili su se, a vlade
predsednika V. Hardinga (predsednik 1921-23) i K. Kulidza (predsednik
1923-28) pristupile su raznim represivnim merama za gusenje radnickog
pokreta; jedna od njih bila je I izvodjenje na sud sindikalnih rukovodilaca
Sakoa i Vincetija , koji su, na osnovu sasvim nesigurnih optuzbi, osudjeni
na smrt I pogubljeni, i pored protesta cele napredne americke I svetske
javnosti.
Kao svetski bankar, SAD su posle prvog svetskog rata pojacale izvoz
kapitala; od evropskih zemalja, americki kapital je najvise uvozila
Nemacka, a od vanevropskih Kina; vec tokom 1923-24. Kapital investitora u
obnovu nemacke privrede bio je nekoliko milijardi zlatnih maraka;
nemacka privreda, narocito industrija, brzo je ponovo dosla do uspona, sto
je u tadasnjim drustveno-politickim uslovima znacilo stvaranje materijalne
baze za obnovu nemackog kapitalizma I militarizma. Uspon Nemacke, SAD
su pomagale I drugim merama: na pritisak americke diplomatije, evropski
pobednoci iz I svetskog rata morali su pristati na znatno smanjenje
nemackih reparacija (ratnog duga), najpre po tzv. Dozovom (1924), a zatim
po tzv. Jangovom planu (1929), tako da se ukupna suma nemackih ratnih
reparacija smanjila sa 132 milijarde zlatnih maraka po Versajskom ugovoru
na 2,5 milijarde po Jangovom planu; tako su SAD politikom u Evropi
znatno doprinele najpre obnovi nemackog militarizma, zatim I pojavi
hitlerizma, sto svakako nije bila direktna namera vladajucih krugova SAD.
Posle republikanca Kulidza, za predsednika je dosao republikanac H. Huver
( predsednik 1929-32), koji je dosao na vlast obecavajuci "prosperitet", ali je
bas za njegove vlade, kapitalisticki svet potresla svetska ekonomska kriza
1929-33; ona je najvise pogodila SAD, koje su tada koncentrisale polovinu
proizvodnje kapitalistickog sveta. Kriza je pogodila industriju,
poljoprivredu, trgovinu I kreditni sistem; mnoge fabrike obustavljaju rad, a
broj nezaposlenih tako se uvecao da je 1932. dostigao 15 miliona. Iz svega
toga je rezultirao I pad realnih prihoda, I to kod radnika na 60%, kod
farmera na 59% u odnosu na stanje pre izbijanja krize. Kriza je zaostrila
klasnu borbu , pa je doslo do pokreta nezaposlenih koji se ispoljavao u
ostrim demonstracijama, narocito 1930, "pohodima gladnih" na Vasington
1931-32. I u pohodu vojnih veterana na Vasington 1932; svi ovi pokreti bili
su manje vise rastureni upotrebom vojne sile; sem pruzanja pomoci
monopolima da bi ih sacuvala od kraha, sama Huverova vlada nije
preduzimala nista ozbiljnije za suzbijanje krize.
Takve mere preduzeo je novi predsednik Franklin Ruzvelt (predsednik
1933-45); oslanjajuci se na progresivniji deo burzoazije koja je zaplasena
krizom resila da popusti, on je zaveo tzv. "Novi kurs" ili "Nju dil" ciji je
smisao bio da se putem raznih zakona I uredaba prebrodi kriza, uglavnom
uz jacanje drzavnog kapitalizma I davanje nekih ustupaka sirokim radnim
masama; osnov novog kursa cinila su dva zakona: "Akt o uspostavljanju
nacionalne industrije" i "Akt o regulisanju sustema poljoprivrede". Prvim
zakonom proglaseno je pravo drzave da regulise rad industrije: nivo
proizvodnje, cene, raspodelu trzista, radno vreme, minimalne radnicke
nadnice, a drugim da regulise cene poljoprivrednih proizvoda , tj. Davanje
premije farmerima za smanjenje setvenih povrsina i garantovanje
odredjenog nivoa cena njihovih proizvoda, uz to je tzv. Vagnerovim
zakonom iz 1935. Priznato radnicima pravo na sklapanje kolektivnih
ugovora s poslodavcima, a drzavi dato pravo arbitraze radi sprecavanja
strajkova. Primenjujuci "Novi kurs", vlada je uspela da smanji privrednu
depresiju, a time I broj nezaposlenih; cim je to postignuto, Vrhovni sud
SAD pod uticajem konzervativnih elemenata proglasio je neke osnovne
zakone "Novog kursa" za protivustavne. Za vreme prvog Ruzveltovog
predsednistva 1933-37. Promenila se delimicno I spoljna politika SAD. To
se odrazilo u uspostavljanju diplomatskih odnosa izmedju SAD I SSSR
1933; promena se odrazila I u smanjenom ekonomskom I politickom
pritisku na zemlje Latinske Amerike. U tom periodu odrzan je IX kongres
KP SAD (1936), dosta znacajan jer je pozivao na organizovanje jedinstvenog
demokratskog fronta protiv fasizma I ratne opasnosti; ipak, tada nije doslo
do izrazite antifasisticke orijentacije spoljne politike; umesto toga, mocne
kapitalisticke korporacije uspele su da vladu orijentisu ka "neutralnoj"
spoljnoj politici, ciji je rezultat bio donosenje Zakona o neutralnosti 1935.
Kojim se zabranjuje prodaja oruzja "bilo kojoj ratujucij strani u bilo kom
ratu"; ta politika je pre svega pogodila republikansku Spaniju, koja se
branila od unutrasnje I spoljne fasisticke najezde, gradjanski rat 1936-39,
jer je ona proglasena "zaracenom stranom".
Tek kad je poceo II svetski rat 1939, vlada SAD je uvidela pogresnost takve
politike, pa je Kongres u novembru 1939. revidirao Zakon o neutralnosti I
dopustio prodaju oruzja zaracenim stranama (kes end keri), sto je prakticno
znacilo Velikoj Britaniji I Francuskoj; time je zapocela antifasisticka
orijentacija SAD. Uvidjajuci sve vise opasnost od fasizma, SAD su
septembra 1940. donele Zakon o opstoj vojnoj obavezi a marta 1941. Zakon
o zakon o zajmu I najmu oruzja i drugog materijala za potrebe
antihitlerovske koalicije. Posle napada hitlerovske Nemacke na SSSR 22. VI
1941, zakon je prosiren I na SSSR; predsednik SAD I predsednik vlade
Velike Britanije potpisali su 14. VIII 1941. Atlansku povelju, prvi nacrt
ciljeva borbe protiv hitlerovske koalicije. Tako su SAD jos pre otvorenog
stupanja u rat prakticno stupile u vojni savez sa antihitlerovskom
koalicijom I postale njen clan, sto je bilo veoma znacajno za pobedu nad
fasizmom. 1941, kad ih je napao Japan (napad bez objave rata na americku
luku Perl Harbur na Havajima), SAD su usle u rat, posle cega su tokom
1941-42. Objavile rat svim drzavama hitlerovske koalicije sem Finskoj. SAD
su u pocetnim mesecima rata morale da se povlace pred japanskom
ofanzivom (zapadni Pacifik), ali su ubrzo uvecale ratni potencijal u
naoruzanju i ljudstvu, pa su krajem 1942. imale pod oruzjem 4 miliona
ljudi; zato su vec novembra 1942. Mogle prebaciti znatne vojne snage u
severnu Afriku, potom ucestvovati u ofanzivnim operacijama na raznim
frontovima: 1943. oruzane snage SAD imale su odlucujucu ulogu u
saveznickom iskrcavanju u Italiji, a juna 1944. u otvaranju tzv. Drugog
fronta. Ofanzivnim operacijama protiv Japana zapocetim 1943, SAD su od
Japana preotele Marijanska I Marsalska ostrva 1944, Filipine I ostrvo
Okinavu 1945. Po kapitulaciji Nemacke, putem Potsdamske deklaracije od
25. VII 1945, Saveznici su pozvali Japan na bezuslovnu kapitulaciju. Kad je
on to odbio, SAD su bacile atomsku bombu na gradove Hirosimu 5. VIII
1945. i Nagasaki 9.VIII 1945. Japan je kapitulirao 2. IX 1945, cime je II
svetski rat zavrsen. SAD su tokom rata aktivno ucestvovale na
konferencijama triju sila antihitlerovske koalicije (SAD, Velika Britanija,
SSSR): u Teheranu 28. XI 1. XII 1943, u Jalti na Krimu februara 1945, u
Potsdamu 17. VII 2. VIII 1945, na kojima su donete vazne odluke u
pogledu vodjenja rata I posleratnog uredjenja sveta, npr. Osnivanja
Organizacije ujedinjenih nacija. Tokom drugog svetskog rata, SAD su jedine
od zaracenih zemalja bile posedjene ratnih razaranja I velikih ljudskih
zrtava (292 000 poginulih), pa su u okviru svojih ratnih napora, koristeci
ionako veliku sirovinsku I industrijsku bazu, uspele da uvecaju industriju za
preko 40%; to je bilo veoma vazno za ishod rata I za posleratnu obnovu
velikog broja zemalja kojima su SAD pruzile pomoc. Medjutim porast
industrije znacio je istovremeno I porast bogatstva I moci kapitalistickih
monopola, a sve se to moralo odraziti I na unutrasnju I na spoljnju
posleratnu politiku SAD.
Posle smrti predsednika Ruzvelta 12.IV 1945, predsednik je postao
dotadasnji podpredsednik Hari Truman (predsednik 1945-52); za njegove
vlade, a pod uticajem kapitalistickih monopola zaplasenih porastom
revolucionarnog pokreta I formiranjem niza socijalistickih zemalja,
celokupna unutrasnja I spoljna politika SAD skrenula je znatno u desno; to
se u unutrasnjoj politici najpre odrazilo u donosenju antiradnickog Taft-
Hartlijevog zakona 1947. Kojim se ogranicavaju prava sindikalnih radnickih
organizacija, pre svega pravo na strajk. Ipak broj strajkova u SAD stalno
raste; iste godine preduzete su prve ostrije mere protiv komunista I
njihovih simpatizera: izdata je Trumanova naredba "o proveri lojalnosti
drzavnih sluzbenika" koja je u praksi otpustila iz drzavne sluzbe mnoge
napredne ljude pod sumnjom da su komunisti; slicnu aktivnost razvijale su
I razne komisije Kongresa, pre svih Komisija za proucavanje antiamericke
delatnosti. Najzad je tokom 1949-50. doslo do mnogih represivnih mera
protiv KP i lica i organizacija koji su joj bliski: 1949. Osudjeno je na zatvor
11 rukovodilaca KP, a 1950. Donet je tzv. Makaren Vudov zakon kojim se,
narocito kad se uzme u obzir i docniji Hemfri Batlerov zakon iz 1954, KP
prakticno stavlja van zakona. Strah americkih monopola od komunizma
odrazio se I u spoljasnjoj politici SAD, jer se one pocev od 1947. Sve vise
angazuju u suzbijanju komunistickog pokreta I van svojih granica; na
osnovu tzv. "Trumanove doktrine" primljene u Kongresu 12. III 1947. SAD
su usvojile nacelo pruzanja pomoci inostranim kapitalistickim vladama za
borbu protiv komunizma. Za vlade predsednika Trumana donet je 1948. i
tzv. "Marsalov plan" po kojem se americka pomoc opustosenim I
nerazvijenim zemljama u periodu 1948-52. Delila iskljucivo zemljama s
kapitalistickim uredjenjem. Najzad, celokupna spoljna politika SAD sve se
vise orijentisala protiv SSSR, sto je s obzirom na neelasticnost sovjetske
politike u staljinskom periodu moralo dovesti do stvaranja blokova I
atmosfere hladnog rata. Spoljna politika SAD u Aziji dobila je postepeno
izrazitu antikinesku orijentaciju: pruzajuci izdasnu pomoc reakcionarnoj
vladi Cang Kaj Seka u vremenu 1946-49 (6 milijardi dolara), SAD su
pokusale da sprece pobedu revolucije u Kini; kad nisu uspele, one su mu
kad je porazen omogucile opstanak na Formozi (Tajvanu) uz intervenciju
svoje flote, a zakljucenjem vojnog saveza sa njim pretvorile ostrvo u svoju
ratnu bazu na Dalekom istoku. Takav razvoj dogadjaja zaostrio je dokraja
odnose sa SSSR i NR Kinom; rezultat toga bilo je izbijanje rata u Koreje
1950-53. i krajnja zategnutost svetske medjunarodne situacije. Radi ciljeva
spoljne politike, SAD su izgradile ceo sistem vojnih saveza:
Severnoatlantski pakt NATO 1949; Manilski pakt SEATO 1954;
Bagdadski pakt 1955. i dr.
Ta politika je pracena pojacanim naoruzanjem I pruzanjem izdasne vojne
pomoci americkim saveznicima, koji za uzvrat dopustaju stacioniranje
americkih trupa na svojim teritorijama I izgradnju vojnih baza; tako su se
najvazniji saveznici iz II svetskog rata SAD i SSSR razisli na mnogim
pitanjima medjunarodne politike. Posto je za predsednika dosao Dvajt
Ajzenhauer (predsednik 1952-60), pod pritiskom americkog I svetskog
javnog mnjenja cinjeni su I sa americke strane pokusaji za ublazavanje
hladnog rata I popustanje medjunarodne zategnutosti; prvi korak bio je
zakljucenje primirja u Koreji jula 1953. Zenevska konferencija petorice
ministara spoljnih poslova SAD, SSSR, Francuske, Velike Britanije, NR
Kine dovela je 1954. do privremenog popustanja medjunarodne
zategnutosti, jer je uspela da se uspostavi mir u Indokini I okonca
osmogodisnji gradjanski rat u njoj (1946-54). Kad je za predsednika izabran
kandidat Demokratske stranke Dzon Kenedi (predsednik 1960-63, ubijen u
Dalasu), ozivele su nade u progresivniju Ameriku; u unutrasnjoj politici na
ekonomskom planu, smanjujuci poreze, Kenedi je omogucio nov porast
industrijske proizvodnje I smanjenje nezaposlenosti, a donosenjem niza
zakonskih mera o zastiti gradjanskih prava nastojao je da ukloni ili barem
ublazi rasnu diskriminaciju protiv crnackog stanovnistva; u spoljnij politici
orijentisao se na realniju politiku, ublazujuci ranije ostar kurs prema SSSR i
nastojeci da se neka goruca pitanja spoljne politike resavaju putem
pregovora, sto je za ocuvanje svetskog mira bilo izuzetno znacajno.
Odustajuci od politike eventualnog opsteg nuklearnog rata, uglavnom usled
uvecane vojne snage SSSR, SAD se jos u doba Kenedija orijentisu na
politiku vodjenja "lokalnih ratova": 1961. Poceli su vojnu intervenciju protiv
oslobodilackih snaga u Juznom Vijetnamu koja ce za vreme predsednistva
Lindona Dzonsona (predsednik od 1964-68), putem sve ostrije ekskalacije
ovog rata, prerasti u bezobzirno bombardovanje teritorija DR Vijetnama i u
pravi imperijalisticki rat u Juznom Vijetnamu, u kome ce biti angazovano
preko 550 000 americkih vojnika sa ogromnom ratnom tehnikom.
Agresivna politika SAD, koju su inspirisali krupni monopoli i vojni krugovi
Pentagona, izazvala je osudu celog miroljubivog covecanstva, ukljucujuci I
same americke gradjane.
Rat u Vijetnamu, uz angazovanje ogromnih materijalnih I finansiskih
sredstava, paralisao je I resavanja mnogih unutrasnjih problema, a pre svih
problem crnaca ciji polozaj postaje sve tezi; stoga je doslo do oruzanog
otpora crnaca u mnogim gradovima SAD, sto je zemlju dovelo na ivicu
gradjanskog rata. Uz to se I saveznici SAD iz NATO pakta sve ostrije
ogradjuju od americke agresivne politike, sto je narocito ispoljila Francuska
koja prakticno I nije clan pakta. U agresivnu politiku SAD spadale su I sve
ostrija ekonomska blokada Kube, stavljanje "Organizacije americkih
drzava" u sluzbu agresivne politike SAD na americkom kontinentu i sve
ostrije mesanje u zivot zemalja Latinske Amerike, pocev od vojne
intervencije u Dominikanskoj republici 1964. Do stvaranja antigerilskih
odreda u tim zemljama, naoruzanih americkim oruzjem i pod vodjstvom
vojnih instruktora SAD. Na predsednickim izborima 1968. Pobedila je
Republikanska stranka, a Ricard Nikson postao je 37. predsednik SAD
(ponovo izabran 1972). U to vreme doslo je do popustanja zategnutosti u
medjunarodnim odnosima: Niksonov put u NR Kinu i SSSR, prekid
neprijateljstva u Vijetnamu I dr. Pod pritiskom javnog mnenja zbog
otkrivenih nezakonitih postupaka u predizbornoj kampanji (Afera
Votergejt) Nikson je prinudjen da 1974. Podnese ostavku na predsednicki
polozaj. Zamenio ga je Dzerald Ford. Na predsednickim izborima 1976.
Pobedjuje kandidat Demokratske partije Dzimi Karter. Postigao je vise
vidnih rezultata u spoljnoj politici (potpisivanje mirovnog ugovora izmedju
Egipta I Izraela u Vasingtonu marta 1979, uspostavljanje diplomatskih
odnosa sa NR Kinom I dr.). Krajem 1979opada njegova popularnost, pre
svega zbog energetske krize u zemlji I neuspeha njegove politike prema
Iranu. Porazen je od kandidata Republikanske stranke Ronalda Regana na
predsednickim izborima 1980. Za vreme Reganovog mandata doslo je do
pogorsanja medjunarodnih odnosa izmedju SAD I Sovjetskog Saveza.
Ponovo je izabran za predsednika SAD na izborima 1984. godine.