an Ruse, Autobiografski centralizam: Prevo, Narcis romanopisac, prevela Jelena

Novakovi, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 1995.
Kao to sugerie metafora Narcisa sadrana u naslovu, Ruse se u svojoj studiji Narcis
romanopisac bavi tipolokom klasifikacijom pripovesti u prvom licu, te specifinim problemima
i reperkusijama takve tipologije na semantikom nivou narativnog iskaza. Poglavlje posveeno
Prevoovim romanima podeljeno je i formalno i znaenjski na dve celine. Autor nas najpre
upoznaje sa nainom na koji Prevo upotrebljava prvo lice kao pripovedni glas, kako ga
saobraava pripovednoj konstrukciji, ali naglasak stavlja na mogunosti autobiografskog
pripovedanja koje pomenuti romanopisac ne sprovodi do kraja, a koje su u skladu sa njegovom
arhainom poetikom, dosledno primenjenoj i u romanu Manon Lesko, ija analiza zaprema
znaajan deo ovog poglavlja.
Ruse ima u vidu totalitet Prevoovog opusa, u kome dominira forma romana-memoara. S osvrtom
na razliite romaneskne tradicije, on uspostavljava paralele izmeu romana-memoara i drugih
pripovednih anrova u prvom licu, ali sa ciljem da istakne ono to je narativna differentia
specifica romana-memoara. U drugom delu teksta, autor nam prua svojevrsnu interpretaciju
osnovnog tona i oseanja u romanu Manon Lesko, a svoje tumaenje formulie na osnovu
dvostruke fokalizacije i podele pripovednih uloga, koje sagledava kao posledice autobiografskog
pripovedanja. Vaan deo interpretativne metodologije ini sueljavanje i kontrastriranje dva
pripoveda postupka Marivoovog i Prevoovog.
Ruseov tekst ne neguje specifinu naratoloku terminologiju, iako je u pitanju tekst koji se
prevashodno bavi teorijom pripovedanja. Ipak, njegova posebna vrednost lei u kritiko-
analitikom stavu autora, koji je konsekventno izveden iz njegovog teorijskog stanovita. Iako
nije zahtevan u pogledu obima i terminologije, za razumevanje teksta neophodno je poznavanje
osnovnih naratolokih kategorija, kao i Prevoovog romana Manon Lesko.
Ijan Vat, Renesansni individualizam i protivreformacija, prevela Zorica Beanovi
Nikoli, Letopis Matice srpske, Novi Sad, sept. 2005.
Kulturne pojave imenovane u naslovu Vatovog teksta jasno govore o pristupu autora. Nije re o
imanentnoj analizi pojedinanih tekstova, ve o potcrtavanju analogije izmeu dva sukobljena
kulturnoistorijska fenomena Zapada renesansnog kulta individualnosti i kontrareformacije kao
reakcionarne sile i jednog knjievnog tip izrazito individualizovanog junaka ovaploenog u
likovima Fausta, Don Kihota i Don uana. Argumentativni tok teksta je precizan, logiki
dosledan i koncizan: polazei od kratke definicije i evolucije pojma individualizma, Ijan Vat
prelazi na pobrojavanje slinosti izmeu tri nezaobilazna junaka, koji batine renesansnu a
najavljuju baroknu viziju sveta, trasirajui mitski panteon modernog Zapada. Autor zatim skree
na kolosek geneze ovih knjievnih likova, koju tumai na fonu kulturno-politikih posledica
Tridentskog koncila i njihovih odjeka u ivotima autora Kristofera Marloa, Migela Servantesa i
Tirsa de Moline. On se ne zadrava na paralelizovanju junaka i autora u dve zasebne ravni u
ravni istorijske stvarnosti i ravni knjievnosti ve genetiki pristup dovodi do krajnjih granica,
istiui mogunost tumaenja ovih knjievnih individua kao poetski oblikovane refleksije
autorskog linog iskustva, u kojem se sukobljavaju nasleeno, renesansno poimanje
individualnosti i totalitaristike tenje pokreta protivreformacije.
Logika segmentiranost, postupnost u argumentaciji, reprezentativnost ovih knjievnih junaka i
njihovog kulturnoistorijskog konteksta ine ovaj tekst razumljivim i prijemivim svakom iole
upuenom itaocu, a posebno studentima knjievnosti i humanistike. Time se nikako ne
umanjuje ingenioznost i kreativnost Vatove interpretacije, kao i operativna vrednost
knjievnoistorijskih injenica koje su u tekstu iznete.
Jasna Stojanovi, pansko pozorite baroka, Filoloki fakultet, Beograd, 2009.

Knjiga pansko pozorite baroka uvodi nas in medias res u celovitu, sobom zaokruenu i kod
nas nedovoljno izuenu problematiku. Dr Jasna Stojanovi u uvodu nabraja jedinstvena
dostignua knjievnosti panskog Zlatnog veka uopte da bi odatle izdvojila pansko pozorite
baroka, kao danas jo uvek iv fenomen na svetskim pozornicama, i osvetlila ga sa gledita
renesansne, srednjovekovne, folklorne tradicije, a potom produbila naa znanja kroz analizu
pojedinanih opusa najznaajnijih dramskih pisaca, kao to su Lope de Vega, Tirso de Molina,
Servantes, Kalderon de la Barka. Ovim je ocrtan i osnovni metodoloki postupak, koji se
najee sastoji iz grupisanja optih podataka i zakljuaka iz literature, iju verodostojnost
italac moe da utvrdi u jezgrovitim i unekoliko pojednostavljenim analizama pojedinih drama.
Autorka istie da se fokusira na nedovoljno prouene vidove panskog baroknog pozorita,
odnosno prvenstveno na scenski, a ne literarni aspekt. Time se ukida mogunost primedbe zbog
odsustva sloenije hermeneutike tekstova, kao i zbog nedostatka paralela izmeu pozorinih i
drugih knjievnih anrova, a u okvirima panske i/ili evropske knjievnosti. pansko pozorite
baroka predstavlja istorijski pregled pozorinih formi u paniji XVII veka, pri emu je najvei
deo posveen Lopeovoj novoj komediji, kao najznaajnijoj tekovini panskog baroknog teatra,
neizostavnoj i u kontekstu barokne knjievnosti uopte.
Sa stanovita knjievne teorije i istorije veliki doprinos ini detaljan popis autentino panskih
dramskih oblika i njihove zastupljenosti u Lopeovim, Servantesovim, Kalderonovim delima. Za
prouavaoce komparativne knjievnosti najkorisniji je saet pregled motiva i siea, koji se
javljaju u delima ovih autora, a dati su i opisi najvanijih tipskih likova, to je od velike vanosti
za razumevanje itave evropske drame. Poseban znaaj panskog pozorita baroka dr Jasne
Stojanovi jeste u akribinom beleenju podataka o prisustvu panskog baroknog pozorita kod
nas, i u tekstualnoj i u pozorinoj produkciji. Sutinska vrednost ove knjige nije samo u njenoj
jedinstvenosti i usamljenosti u naoj nauci o knjievnosti, ve i u tenji da fenomen koji obrauje
priblii razliitim vrstama italaca: ljubiteljima panske kulture, studentima filologije,
prouavaocima knjievnosti.

Anica Savi Rebac, Platonska i hrianska ljubav, Helenski vidici, SKZ, Beograd, 1966.
Ovaj rad Anice Savi Rebac neposredno dotie pitanja istorije filozofije i istorije knjievnosti, a
posredno i pitanja istorije ideja. Knjievni fenomen od kojeg autorka polazi jeste specifina vrsta
oseajnosti u trubadurskoj poeziji, koja se prema njenom shvatanju, fundamentalno razlikuje u
odnosu na antiko, helensko poimanje ljubavi. Njena osnovna teze jeste da mistiko i
transcendentalno iskustvo ljubavi u trubadurskoj, stilnovistikoj poeziji, kao i Poslanici
Korinanima nije hrianske provenijencije, te ona nastoji da tu pojavu objasni helenskim
uticajem.
Znaajan deo teksta posveen je supstancijalnom i terminolokom distingviranju razliitih
koncepcija ljubavi u antikoj i hrianskoj tradiciji, za koje u srpskom jeziku ne postoji
jednostavan i jednoznaan prevod. Time je obuhvaena sutinska razlika izmeu erosa, kao
zasebne helenske, platonske koncepcije enjive ljubavi, i agape kao hrianske ljubavi. Tekst
Anice Savi Rebac prua i pregled svih vanijih helenskih filozofija ljubavi, od orfizma do
Aristotela, kao i evoluciju pojma agape unutar biblijskog teksta.
U zakljuku autorka nastoji da spajanje helenskog i hrianskog shvatanja ljubavi predstavi kao
novoplatonistiki preporod, koji se do kraja ostvaruje u lirici trubadura i Danteovom Novom
ivotu. Ovaj rad predstavlja znaajan putokaz kroz istoriju erotologije i nudi nesvakidanje
smernice u tumaenju srednjovekovne poezije, ali s obzirom da ne objanjava kako je uopte
moglo doi ili kako je dolo do helenskog uticaja, ve ga jedino opirnije postulira, stie se
utisak da je re samo o jednoj moguoj interpretaciji, a ne ubedljivoj argumentaciji, to nije u
skladu sa poetnim persuasivnim konstatacijama. Zbog neophodnog poznavanja osnova istorije
filozofije, istorije kulture, helenske i biblijske knjievnosti, tekst se moe smatrati zahtevnim.
Erih Auerbah, Zaarana Dulsineja, Mimesis, Nolit, Beograd, 1978.
Jedna od kljunih poetikih poenti Auerbahovog Mimesisa jeste stilsko pozicioniranje dela o
kojem se govori. Auerbah primenjuje isti postupak sa kojim se susreemo i u esejima o Pesmi o
Rolanu, Boanstvenoj komediji, Pantagruelu i drugim u okviru ove studije: autor najpre daje
krae tumaenje izabranog odlomka, fokusirajui se na njegove lingvistiko-stilistike
specifinosti, a zatim analizira opti ton dela, osvetljava tradiciju na koju se ono oslanja, i
odreuje autorov odnos prema njoj. Zaarana Dulsineja jedna je od uvenih epizoda iz Don
Kihota, u kojoj se prvi put, kako istie Auerbah, uloge izmeu otroumnog viteza i prizemnog
titonie zamenjuju: Don Kihot vidi stvarnost, a Sano kreira obmanu. Auerbah govori o
retorikoj tradiciji iz koje Servantesov roman izrasta, njegovom visokom stilu, ija je funkcija
antiklimatina u odnosu na predmet o kome se govori, to je izvor komike. Najvei deo teksta
zauzima problem interpretacije Don Kihotovog ludila, koje Auerbah ne tumai u romantinom ili
u kljuu mudre ludosti. Autor se potom vraa na pitanje pripovednog tona u romanu, a na
posletku nastoji da rekonstruie autorovu intenciju, koju smatra fundamentalnom za tumaenje
pripovedaevog i autorovog odnosa prema vitekoj romanesknoj produkciji.
Neverovatno temeljno poznavanje tradicije evropske knjievnosti, kao i veliki broj stilsko-
interpretativnih problema obuhvaenih na relativno malom prostoru ine Auerbahovu kritiku
nezaobilaznom i nezamenljivom. Jedini problem u itanju predstavlja skokovitost argumentacije,
nedovoljna strukturiranost teksta na planu metodologije. Auerbahov tekst zahteva upuenost u
knjievnoistorijsku periodizaciju, osnovna znanja iz retorike i teorije knjievnosti, jer je re o
svojevrsnom filolokom izazovu.