NAPOMENA AUTORA

Autor, Stefan Erdoglija, trenutno zadrava sva prava nad ovim tekstom, jer rad nije ni
dovren, a kamo li objavljen. Tekst e biti gotov do Aprila 2013, ako ne i znatno
ranije. Obzirom da su istraivanje i pisanje u toku, molim vas najlepe da ne citirate
tekst, do (nadam se jako skorog) objavljivanja konane verzije. Tekst e biti
ispravljan i svaka nova verzija e bez posebne najave biti postavljena na istu adresu
na Scribd-u. Ako vam ve neto iz -nedovrenog- teksta stvarno jako i neodlono
treba, kontaktirajte me na mail, pa emo se dogovoriti kako mogu da vam izadjem u
susret. Kada tekst bude dovren, bie javno dostupan na istoj adresi na Scribd-u, pa
pri navodjenju izvora, na nju i treba referirati. Konana verzija e biti postavljena u
copyleft formi ovde, te e svi imati prava da je download-uju, neogranieno koriste,
navode, menjaju, kritikuju, citiraju, prepriavaju (...), pri emu je jedino referenca na
ovaj moj rad, naravno, obavezna, ako se u svom radu oslanjate na ovaj moj.
Jako mi je drago ako delite moje interese i proitate ovaj tekst. Molim vas da se ne
smejete koliini leksikih greaka, kojih je i ova beta verzija i dalje puna, jer je u
pitanju nedovren, nezvanian i nedovoljno proveren tekst.
Bio bih vam jako bio zahvalan na svim, pogotovu kritikim komentarima, posebno
u vezi sadrine teksta.

Stefan Erdoglija, Beograd, Srbija, 2012. stefan@riseup.net

Authorship recorded on Scribd, http://www.scribd.com/doc/118807987/Althusser-i-Zizek, on
03.01.2013 by Stefan Erdoglija. All rights reserved for now. Final version, when published, will be

made as if under COPYLEFT licence - only referring to my work when using my text will be compulsory, of
course.

Stefan Erdoglija

Althusser i osnove iekove teorije ideologije

- Transformacija teorije ideologije od Althusserovog teksta o dravnim
ideolokim aparatima do prvih iekovih knjiga na engleskom jeziku APSTRAKT: U radu su izloeni neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja ieka, iz faze Sublimnog
objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa iekovom kritikom analizom
Althusserovih shvatanja. Izloene su, dakle, ukratko, iekove osnovne teze o ideologiji, a po kojima iek postaje
svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle: izloeno je ono to je iek tvrdio u
tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na iju analizu je ovaj rad ogranien. Tome prethodi ekstenzivno
razmatranje temelja iekove teorije ideologije u Altiserovoj teoriji ideologije. Althusser je imao vie faza svog ivota
i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i dravni ideoloki aparati, kao ubedljivo najuticajniji
Althusserov tekst na temu ideologije. iekova teorija ideologije je u ovaj tekst ulazila postepenom kritikom
Altiserove. Nivo ideologije koji je iek (prvi) otrkrio, ne negirajui zasluge prethodnika u kritici ideologije - od
Prosvetiteljstva, preko Marxa do Althussera - se sutinski, precizno reeno sastoji: 1) u samoj stvarnosti, samom
ustrojstvu drutva time to je drutvena stvarnost konstruisana oko iracionalne, ideoloke fantazije. 2) U
zanemarivanju, potiskivanju injenice, neznanju, da subjekti delaju u skladu sa pomenutom vrstom fantazije.
Prihvatajui Althusserovu kritiku shvatanja onog fundamentalno ideolokog ideologije kao puke lane svesti, puke
pogrene pretstave stvarnosti, a velikom delom i kroz kritiku Althussera, iek postavlja jedno istinski originalno i
novo stanovitve u teoriji ideologije, kao i ljudske subjektivnosti, uopte. U radu je iekova teorija ideologije
izloena kroz kritiu ekstenzivnu analizu Althusserove teorije ideologije i elementarnu ekspoziciju Lacanove teorije
subjektivnosti (gde god je eksplikacija Lacanovih termina bila apsolutno nuna za inteligibilnost), a u cilju kako
lakeg konanog izlaganja iekove teorije ideologije, tako i njenog konanog poredjenja sa Althusserovom teorijom
ideologije, te odredjivanju znaaja ove dve teorije ideologije, kako je to prikazano na kraju teksta. Obe teorije nalazim
jako bitnim za razumevanje ljudskog drutva, a pogotovu istiem znaaj rada Slavoja ieka, ija je teoretizacija
ideologije, po mom sudu, izuzetno bitna, originalna i inspirativna. Uz to, re je o delu ivog mislioca sklonog i
auto-kritici, anti-dogmatinog teoretiara koji je izuzetno svetski poznat i popularan. Na kraju je istaknuto da se uz
teorijsku produktivnost ovde razmotrenih iekovih stavova moe oekivati i ono to mnogi najvie i prieljkuju:
stvaranje neke vrste nove levice koja bi teoriju ideologije preuzela u praksu stvarnog i masovnog oslobodjenja
politikom akcijom.
KLJUNE REI: ideologija, subjektivnost, strukturalizam, ideoloka fantazija, ideoloki feti.

Uvod:
Cilj rada je ekspozicija Althusserove teorije ideologije i ekspozicija iekove teorije ideologije,
poredjenje ove dve i ukazivanje na njihov savremeni znaaj. Ekspozicija iekove teorije ideologije
vri se uz veliko kritiko oslanjanje na Althusserovu teoriju ideologije iz koje je i nastala.
Napominjem da je Althusser imao vie faza svog ivota i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo
tekst Ideologija i dravni ideoloki aparati, kao ubedljivo najuticajniji Althusserov tekst na temu
ideologije.
U radu su izloeni neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja ieka, iz faze Sublimnog
objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa iekovom kritikom
analizom Althusserovih shvatanja. Izloene su, dakle, ukratko, iekove osnovne teze o ideologiji, a po
kojima iek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom jeziku, dakle:
izloeno je ono to je iek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na iju analizu je
ovaj rad ogranien. U radu je iekova teorija ideologije izloena kroz kritiu ekstenzivnu analizu
Althusserove teorije ideologije i elementarnu ekspoziciju Lacanove teorije subjektivnosti (gde god je
eksplikacija Lacanovih termina bila apsolutno nuna za inteligibilnost), a u cilju kako lakeg konanog
izlaganja iekove teorije ideologije, tako i njenog konanog poredjenja sa Althusserovom teorijom
ideologije, te odredjivanju znaaja ove dve teorije ideologije, kako je to prikazano na kraju teksta.
Osnovni ciljevi rada su, dakle: 1) kritika analiza iekove teorije ideologije 2) Kritika analiza
Althusserove teorije ideologije, 3) kritiko poredjenje ove dve teorije i pokazivanje medjuzavisnosti i
4) Kritika procena savremenog znaaja ove dve teorije.
Metod rada je egzegeza iekovog teksta: The Sublime Object of ideology, te njegovog priloga u
zborniku Mapping Ideology, i egzegeza Althusserovog teksta Ideology and Ideological State
Apparatuses.
Raspored u radu je takav da se posle uvoda u strukturalistiko razmatranje subjektivnosti prelazi na
Althusserovo razmatranje ideoloke subjektivnosti, to biva praeno kratkom analizom nekih od
Lacanovih ideja koje su ve kod njega prisutne, da bi se kroz kritiku Althussera koja je sprovela kola
slovenakih Lacanovaca, iji je iek samo najpoznatiji lan, dolo do konanog izlaganja iekove
teorije ideologije. U zakljuku se daje kratka uporeda analiza teorija ideologije sa osvrtom na ove dve i
ukazuje na trajni teorijski znaaj Althusserove teorije ideologije i jako veliki savremeni znaaj
iekove teorije ideologije za radikalnu misao i politiku emancipacije.
3

Opti teorijski okvir:

Altiserova teorija ideologije i socijalna ontologija strukturalizma
Althusser pripada strukturalistioj i marksistikoj tradiciji. Kljuna ideja za strukturalistiku socijalnu
ontologiju je razmatranje drutvene proizvodnje individua u subjekte: Tumaiti ono to je nekada
miljeno kroz filozofsko shvatanje subjektivnosti kao efekat procesa subjektivacije, konstrukcije
identiteta, (bolje reeno kao lanu svest tog procesa) jedno je od optih mesta postmoderne. Ideja
subjektivnosti je da je ovekov odnos ka svetu zasnovan na fundamentalnijem samo-odnoenju
ovekovog ega. Ve u svom oprotaju od Sartre-a, Foucauldt, na primer, ideju oveka (kao
novovekovnog samosvesnog sebi-transparentnog slobodnog i kreativnog subjekta) proglaava
prevezidjenom: ..mi smo pronali neto drugo,drugu strast, strast za pojam, za ono to bi smo mogli
nazvati sistemom1 . Levi-Strauss misli subjekta (oveka sa njegovim mislima, oseanjima,
egzistencijalnim projektima i slinim.) kao prazno mesto, kao taku kroz koju se prelamaju razne
objektivno postojae strukture, dakle kao epifenomen. Kod ideje slobodnog odgovornog subjekta sa
njegovim racionalnim normama vidi se naturalizacija simbolnog poretka u slubi vladajue klase
(Barthes)2, odnosno neprepoznavanje i naturalizacija drutvenih struktura, proglaavanje za od boga ili
prirode datih, vrednosti koje su, u nekom momentu, nastale (npr. u vreme uspona buroazije), te daju
podrku za ideoloku reprodukciju sistema. Ovim stavom Barthes uobliava strukturalistiko i
post/strukturalistiko shvatanje ideologije, i tvrdi stavove sline i nekim drugim socijal-filozofskim
pravcima kao to je frankfurtska kola. Sama ideja modernog subjekta kao kozistentnog subjekta
(racionalnog ega) koji iz sebe tvori sebe i svoj svet vidjena je (a ovo je zapravo opte mesto cele
post/strukturalistike i Adornove kritike) kao najdublja dogma Moderne: kritika dotine artikulisana je
na mnotvo naina. Zajedniko mesto strukturalistike kritike, na koje se dovezuje Althusser, je videti
momenat subjektivacije - nesvesnog, ne-slobodnog, besmislenog i nesvodljivog posredovanja nelinim
strukturama u nastanku individualne subjektivnosti - iza svakog navodno slobodnog, smislenog,
svesnog i racionalnog akta subjekta i njegovih produkata. To to se zaista pri subjektivaciji deava
je simbolno-socijalno nadodredjena identifikacija subjekta kroz koju on nesvesno i neslobodno zauzima
odredjenu drutveno-simbolnu poziciju, preuzima odredjeni drutveni poloaj, simbolni mandat
1 M. Foucauldt po B. Majer, Strukturalizam, Beograd 1976, 6.
2 R. Barthes, po S. iek i drugi, Mapping ideology, Verso, London New York 1994, 11.

sve uz neizbenu iluziju da je odluka o svemu tome zapravo lina i slobodna. Ova iluzija je onda
upravo glavni izvor zabluda moderne ideje subjektivnosti. Strukturalizam kod Althussera,
najznaajnijeg strukturalistikog teoretiara ideologije, zavrava milju o radikalnoj otudjenosti
subjekta u razliitim mehanizmima u kojima individua moe u najboljem sluaju da menja iovako
drutveno, simbolno, nadodredjene identitete, koji zapravo nikad nisu niti lini- nemaju svoje
polazite u samoj individui. Dalje, svaka identifikacija, svako prepoznavanje-priznavanje: to neto
sam ja, nuno pretpostavlja neprepoznavanje, te je i drutvena i psihika stvarnost sve samo ne
potpuno racionalna, transparentna i slobodna.
Althusserovo ime za faktor subjektivacije je ideologija, dok e drugi francuski savremenici faktor
subjektivacije zvati npr. mo kao Foucauldt iz faze Istorije Seksualnosti 1 i Nadzirati i kanjavati
ili (u irem smislu) pismo (kao aktivno u konstrukciji smisla), ili hiper-realnost simulacije preko
masovnih medija u kojoj je realno umrtvljeno (Baudrillard). Ono to je zajedniko je svodjenje
subjektivnosti na drutvenu konstrukciju. Ovde treba napomenuti da je Althusser imao vie faza svog
ivota i rada, ali u ovom radu sam razmatrao samo tekst Ideologija i dravni ideoloki aparati, kao
ubedljivo najuticajniji Althusserov tekst na temu ideologije.

Poreklo iekove teorije ideologije u Althusserovoj teoriji ideologije

Tako za Althussera jedina vrsta subjektivnosti koja postoji jeste ideoloka 3. A to direktno znai
kritiku novovekovnog shvatanja subjekta u svim glavnim aspektima. Pre svega znai kritiku razliitih
ideja slobodnog subjekta. Althusser se igra dvoznanou francuske i engleske rei subject gde isti
termin funkcionie u dve sutinske a suprotne tendencije prihvaene jezike igre: kao oznaitelj
asocijativno i de facto povezan u jezikoj igri sa oznaiteljima racionalnosti, slobode, produktivnosti,
odgovornosti, kao u: rational, free, productive, responsible, creative subject,- dakle, tako da konotira
novovekovnu ideju samoodredjujue subjektivnosti. Ali, ve na nivou asocijativnih i drugih veza rei,

3 U ovom poglavlju je prikazana najpoznatija verzija Altiserove teorije ideologije, ona iz: teksta o ideologiji i dravnim
ideolokim aparatima. Treba napomenuti da je Altiser menjao stanovita, te je u poslednjoj, samo-kritikoj fazi dao i neka
razliita miljenja na temu ideologije. Ali, ipak, ovde razmotreni tekst imao je istorijski i teorijski ubedljivo najvei znaaj.
Videti nadalje: L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, u S. iek i drugi, Mapping ideology, 100
141.

termin subject je povezan sa terminima subjected to, subject of, na primer kao subjekt zakonaa koji je
podredjen zakonu (subject of Law, subjected to law), podredjen dravi (subjected to State), ili prosto
podredjen vladaru kao u subjected to Queen Elisabeth), te dakle konotira podanika, skroz neslobodno
bie.4 Tekoa, koja bi se, tvrdim, mogla pokazati ve u Kantovoj koncepciji kategorikog imperativa5
je utoliko to se ispostavlja da je ova dvoznanost, fatalna, jer iza jedinstva ideje (subjekta) krije
kontradiktornu suprotnost (bia koje je slobodno kao i potlaeno). Ispostavlja se da je slobodno da

4 Ovo veza rei je mogla potpuno da se objasni i paradigmatikim i sintagmatikim vezama rei, kako su u knjizi
Sausseaureovih predavanja ovi termini o vezi rei nazvani, kao to je veza rei mogla da se tematizuje i mnogim
struktural-lingvistikim terminologijama iz naprednijih strukturalistikih teorija. Ali, to nije tema rada. Drau se to
jednostavnijeg a ispravnog, to shvatljivejeg i nesumnjivijeg izraavanja i shvatanja o znaenju i vezi rei, da bih pokazao
kljune teze to bolje, i to one koje teze su relevantne za ovaj rad koji se bavi idelogijom, bez zalaenja u kompikovana
pitanja strukturalistike lingvistike ili teorije znaenja. Tvrdim, dakle, bez detaljnijeg dokazivanja koje bi zahtevalo posebno
istraivanje, da slino Saussaureovom shvatanju, rei svakako jesu povezana na dva osnovna osnovna naina. Prvo, rei su
povezane.paradigmatiki (Saussaure), asocijativno, tako to evociraju rei asocijativno povezane sa njima. Drugo, rei u
da su povezane su de facto, kako ja lino smatram da je najbolje nazvati onu vrstu veze koju Saussaure zove
sintagmatikom: rei su povezane sa drugim reima u reenicama, stvarno su na taj-i-taj nain iskazane pri uestvovanju
u preovladjujuoj igrim, i tada su povezane u iskaz, i to u realno iskazanim iskazima (celog jednog drutva). Tada su
iskazane zajedno sa odgovarajuim drugim reima, kada reenica uopte ima bilo kakav smisao. Znaenje termina (i to da li
ga uopte ima), ono oznaeno u strukturalistikoj terminologiji, ja tvrdim, potie iz svih moguih jezikih veza koje
termin moe imati sa drugim terminima, u prihvaenoj jezikoj igri - trenutno dominantom nainu korienja terimina u
datoj zajednici, preovladjujuoj upotrebi termina, oznaitelja. U svim konkretnim sluajevima, u konkretim iskazima ili
izrazima, znaenje termina, tvrdim, nije odvojivo od konteksta, veze u koju je de facto doveden sa drugim reima u iskazu
(ili skupu vie njih), niti asocijativih jezikih veza koje termin ima sa drugim terminima (moda trenutno, ali iako trenutno,
svakako, takodje: de facto) u jezikoj igri neke zajednice, a koje prevazilaze ono iskazano u samoj reenici, i znaenje
termina, ono oznaeno izraza i iskaza dalje dovode u vezu sa drugim idejama, asocijacijom, evokacijom psiholoki, ali
gotovo nuno. Termin subject je povezan i, kako sam nazvao, asocijativno, kao to je povezan i (kako to nazivam:) de facto,
bar engleskom i frackuskom jeziku, sa dve suprotne grupe termina: 1) grupom termina kojom se oznaava novovekovna
ideja subjekta, kao u free subject, rational subject, personal subject, individual subject, creative subject, 2)
kao to je povezan i dodavanjem jo jednog termina ispred kojeg se termin subject esto nalazi, termina of , leksiki, de
facto, a kao to je strukturalizam konstantno insistrao, kao i Althusser - ne samo leksiki, sa slinim terminom, terminom
subjected to, koji oznaava stanje potpune podredjenosti, kao u primerima podanika kraljice Engleske, (a subject of the
Queen of England), zakona (a subject of law), drave (a subject of a state).Prema tome, izrazi i iskazi u kojima se termin
subect pojavljuje, kao i sam termin, asocijativno i de facto su u vezi sa drugim terminima (ili izrazima) koji oznaavaju dve
potpuno suprotne ideje. Sam termin subject preko upotrebe u tim iskazima ili izrazima, ima veoma razliita znaenja,
imajui za oznaeno, na primer, i slobodno bie i podanika

- bivajui time protivureno korien, jer oznaava

slobodno prihvati svoje potlaenje, insistira Althusser.6 FUSNOTA Glavna lana svest se sastoji
fundamentalno ne u nekakvoj lanoj predstavi stvarnosti, nego sopstvenog odnosa ka stvarnosti i u
stvarnosti - u imaginarnom odnosu individue prema realnim odnosima njegove egzistencije, kako
glasi poznata Althusserova definicija ideologije.7 FUSNOTA Ideologija vie nije prosto iskrivljena
predstava stvarnosti, nego primarno sopstvenog praktinog odnosa ka stvarnosti. Objekt koji je
predstavljen u imaginornom obliku u ideologiji je odnos individua prema realninim uslovima njihove
egzistencije, a to pre svega znai da je ideoloka lana svest, ako izaberemo da zadrimo taj termin,
lana svest o naoj stvarnoj drutvenoj praksi i odnosima u kojima se u njoj nalazimo sa drugima.
Ideologiji je, prema Althusseru, spoljanja jedino nelina nauka koja moe, izmedju ostalog, da
sagleda drutveni proces subjektivacije, ideolokog formiranja individue u ideoloke maine,
neslobodne, neline, ne-racionalne (kako je psihoanaliza koja ima ogroman uticaj i na Althussera i
ieka) drutvene subjekte i lane svesti (individua u pitanju, pre svega) o ovom procesu. Ali nauka je
po Althusseru pogreno shvaena kao proces bez subjekta. FUSNOTA Nauka je nelina, Althusser
zato insistira da ne postoji subjekt nauke.8 Althusser sebe smatra nastavljaem nauke istorije, kako je
kontradiktorno suprotne ideje, u isto vreme, u istoj, dominantoj, jezikoj igri iste zajednice (ovo sada tvrdim navodei ovde
za primer samo jednu, verovatno najveu i najpoznatiju, prisutnu protivurenost koja, kako su strukturalisti naglaavali,
svakako nije.jedina protivurenost vezana za termin subject)
5 Kant je ovde simptomatian: jedna od glavnih ideja kritike uma je odbijanje svake intelektualne intuicije,
intelektualnog, introspektivnog sagledavanja sadraja univerzalnih istina u umu samom, dok u pojmu kategorikog
imperativa kao injenice uma upravo vaskrsava intelektualna intuicija. Kritika praktinog uma vaskrsava donekle teoriju
urodjenih ideja, intelektualnog sagledavanja, upravo ono to je teorijska kritika proglasila za metafiziki fantazam, nivo
bajke. Dalje, u samom Kantovom miljenju postoji tenzija u vezi sa tim to mi treba da se podinimo samopostavljenom
zakonu. Terry Pinkard istie znaaj ovog, kako ga zove, Kantovskog paradoksa podredjenosti samo-postavljenom zakonu
u celoj Nemakoj idealistikoj filozofiji devetnaestog veka, dakle visokoj filozofiji, oslonjenoj ba na pomenutu,
kritikovanu, ideju subjektivnosti.
Videti: T. Pinkard, The Legacy of Idealism, Cambridge university press, 2002, i I. Kant, VII. FUNDAMENTAL LAW OF
THE PURE PRACTICAL REASON, REMARK u THE CRITIQUE OF PRACTICAL REASON, preveo Thomas Kingsmill
Abbott, http://philosophy.eserver.org/kant/critique-of-practical-reaso.txt.
6 L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX
7 Ibid, XX
8 Bez detaljnijeg ulaenja u probleme Althusserove teorije subjektivnosti, probleme za koje emo videti da su ih jasno
istakli slovenaki lakanovci ija se shvatanja ovde tematizuju, moram ve na ovom mestu oboriti Althusserovu teoriju
subjektivnosti. Evidentnto je netano da ne postoji subjekt nauke! Nauka nije lino kreativno delo, podrazumeva rad u
naunoj zajednici i njenoj nauno-istraivakoj tradiciji koja daje heuristika pravila o tome koje entitete prouavati i kako,
kako je na tragu I. Lakatosca i T. Kuhna, precizirao Laudan. To nikako ne znai da individualna subjektivnost ne igra

Altrusser zvao ono to je navodno Marksovo glavno dostignue, koje je Marks navodno u Kapitalu
znasnovao - te prema tome saznanja o oveku od najveeg znaaja stavlja u domen onoga to je za
njega bila nauka: a nju ine strukturalistike interpretacije Marksistike tradicije u Althusserovoj
interpretaciji, interpretacije koje se svakako mogu dovesti u pitanje, kao i druge nauke iju spoznaju
on nekritiki uzdie. Althusser osim prirodnih nauka priznaje samo strukturalistiki zasnovane
drutvene nauke (posebno psihoanalizu Jacquesa Lacana, strukturalnu lingvistiku, te antropologiju). Na
osnovu svih tih Althusserovih nauka, znamo je da smo iovako uvek-ve u ideologiji. Obzirom na takvo
shvatanje, Mladen Dollar efektivno prikazuje sutinsku posledicu Althusserove teorije ideologije, od
koje poinje kritika Althussera kod slovenakih Lakanovaca, kojima i iek pripada.
Ali nauka nije pozicija subjekta, i izuzetna implikacija ovakvog shvatanja je da teoretiar koji uvia
ovaj mehanizam njemu ne moe utei u njegovoj nenaunoj egzistenciji on je (ideoloki) subjekt kao
i svako drugi, iluzija je konstitutivna za bilo kakvu vrstu subjektivnosti i time neizbena. Njegova
jedina [praktina S.E.] prednost je da vidi nuna ogranienja te prednosti [dakle, da vidi ideoloku
uslovljenost njegove sopstvene nenaune ivotne prakse -S.E.] 9

Ovim se probija tradicionalno shvatanje problema ideologije kao lane svesti, sa prateom idejom da
je glavni problem ljudi zavedenih ideologijom lana predstava realnog sveta10. Althusser naglaava
da se ono ideoloko ideologije sastoji upravo u kreaciji predstave imaginarnog odnosa ka stvarnosti, ne
(primarno) imaginarne predstave stvarnosti, to je upravo podleua teza tradicionalne teorije
nikakvu ulogu, ak, ako prihvatimo Kuhnovu teoriju, igra najveu moguu time to na kraju rezultat neijeg individualnog
napora, suprotan prihvaenim teorijama, dovodi do naune revolucije. Blae (od Kuhna) reeno, individualni napor
racionalnog miljenja dovodi do promene nekad ak i jezgra nauno-istaivake tradicije, osnovnih pravila o onome to
jedna nauna zajednica misli i ui druge. Dalje, i kljuno, da uinimo evidentnim ovo prisustvo individualne, line,
racionalne subjektivnostiu nauci evidentim, podsetimo se samo koliko se teorija, zakona, entiteta, i ostalih elemenata nauke
naziva po onima koji su ih otktrili ili izuili, upravo individualnim, linim, racionalnim, kreativnim, slobodnim miljenje: od
Arhimedovog zakona do Higsovog bozona. ak i prihvaena jezika igra nauke govori protiv Althusserove teorije
subjektivnosti i nauke.
9 M. Dolar, Beyond interpellation u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2, spring/summer 1993,
75-96 preuzeto sa http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf.
10 to svakako ne znai da nema ideolokih predstsva stvarnosti, nego dolazi do pomeranja teita analize, na ono to ih
uzrokuje.

ideologije kod Prosvetiteljstva, Feuerbacha i ranog Marxa (po Althusserovom, ini mi se ispravnom i
svakako informativnom itanju odgovarajuih teoreriara, gde Althusser svakako ukazuje da ideologija
odista nije svodljiva na puku lanu svest - izlaui estokoj i esto polu-prikriveno podsmevajuoj
kritici svoje prethodnike u teoriji ideologije)11. FUSNOTA

Problem lane svesti svodio bi pitanje ideolokog (ne)razumevanja na umiljeno (imaginarno)

predstavljanje sveta, nasuprot pravom uvidu u samu stvar. Ali ovo odmah pokree pitanje: Zato
ljudima treba nekakva imaginarna transpozicija njihovih realnih uslova ivota, tj. sveta? Po prvom
odgovoru (u osamnaestom stoleu), u pitanju je prosta obmana, teorija zavere svetenika i despota da
obmanu narod proizvodima njihove mate (Bogom, rajem, paklom, itd.), a u cilju ovladavanja irokim
narodnim masama, tako da oteeni postupaju iracionalno, suptotno sopstvenim interesima i za interese
eksploatatora koji su izmislili ideologiju. Althusser podjednako lanom12FUSNOTA smatra i
stanovite mladog Marxa iz Nemke ideologije, gde se tvrdi shodno Feuerbachu, da ljudima treba
imaginarna, otudjujua predstava stvarnosti zato to je stvarnost po svojoj sutini otudjujua
zahvaljujui kapitalistikim odnosima proizvodnje, zato to su drutveni odnosi kontaminirani formom
otudjenog rada.13 FUSNOTA I ovde, kako emo videti, Althusser potpuno zanemaruje shvatanje
fetiizma robe u Marskovom Kapitalu, iz koga je, slino kako je iek kasnije tvrdio o Marksovom
fetiizmu robe, Althusser upravo mogao da naui da je poreklo ideolokog iskrivljenja u samoj
stvarnosti.
Uzrok ideolokog iskrivljenja i tzv. krivih predstava treba traiti u pre svega praktinom odnosu ka
stvarnosti, tvrdi dakle Althusser, imaginarna priroda ovog odnosa stoji u osnovi svih iskivljenja koja
moemo uvideti u svakoj i svoj ideologiji14 (pod uslovom naravno da nismo robovi ba te idelogije).15
Da bi se uslovi proizvodnje kao uslovi dominacije reprodukovali nuna je reproduckija radne snage koja
11 I kako je eksplicitno rekapitulirao u svom tekstu: L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX
12 Ibid, XX.
13 L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX
14 L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX
15 to, ponovimo, nikada nije praktino mogue, naunici joj nikada ne izmiu u ne -naunoj praksi, dok se i za filozofe
dalje navodi da uvek imaju njihove ideoloke vrednosti, kako nam je reeno u:
L. Althusser, Philosophy and the Spontaneous Philosophy of the Scientists, www.marx2mao.com/Other/PSPS90NB.html.

u proizvodnji uestvuje. Ovi odnosi zahtevaju reprodukciju svojih proizvodnih snaga, dakle: radne
snage, dakle odgovarajuih ljudi, koji svoj potlaeni odnos prema drutvenim instancama ekspolatacije
trebaju sebi imaginarno predstaviti da bi u ovim odnosima normalno funkcionisali, te da bi se time
sami odnosi dominacije normalno odvijali.16 FUSNOTA

Po Althusseru subjekt postoji samo po ideologiji. Ideologija naravno nije individualna. 17 Althusser,
kluno i jako uticajno, insistira da je ideologija uvek materijalizovana u ritualima dravnih institucija
(dravnih ideolokih aparata) u slubi re/produkcije radne snage zarad reproduckije postojaih
odnosa proizvodnje, dakle u slubi ouvanja drutvenih odnosa kao odnosa dominacije.18 FUSNOTA U
tom kontekstu ovde se, svakako, tvrdi jedna od tvrdjih varijanata teze o drutvenoj konstrukciji
individue. Ideologija kreira Smisao ivota - stvara imaginarni odnos individue prema spoljanjim
odnosima u drutvenoj stvarnosti, koje individua mora prevideti da ne bi videla da je eksploatisana u
slubi vladajue klase. Ideologija interpelira individue u subjekte, kako glasi uveni Althusserov
stav19: postajanje subjektom, subjektivacija, je protumaena kao interpelacija, kao odgovor na
ideoloko prozivanje posredovano preko dravnih ideolokih aparata, uredjeno njihovom svakako
16 Zato Althusser i poinje tekst duim razmatranjem reprodukcije odnosa proizvodnje, reprodukcije proizvodnih snaga, i
svo vreme, iako od poetka imlicitno: tezom da su ti drutveni odnosi, koji se reprodukuju re/produkcijom odgovarajue
radne snage, shvaeni kao odnosi dominacije - umeani u ideoloku proizvodnju individua u subjekte ideologije, u
potlaena bia koja, naravno nesvesno, imaginarno, rade suprotno sopstvenim interesima, a za interese njihovih
eksploatatora to i treba da se pokae teorijom ideologije. U ovim bitnim tezama, Althusser preuzima i zapravo razradjuje
tradiciju kritike ideologije zapoetu jo u doba Prosvetiteljstva, pogotovu kod Feuerbacha, Marxa i Frankfurtske kole, i ne
spominje ovu bitnu injencu pripadnosti nauno-istraivakoj tradiciji Kritike teorije (pod im podrazumevam ovde
radikalnu drutvenu kritiku od Prosvetitelja, do ieka)
Videti: L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX - XY
17 Kao to je vidljivo u neurotinim simptomima, i teoretizaciji njihovih drutvenih uzroka u psohoanalizi, nema govora o,
ne samo racionalnom, nego ni jedinstvenom, linom, sebe-stvarajuem subjektu. Svako nesvesno izvedeno iracionalno
ponaanje, svaki neurotini simptom, napada ideju subjekta kao striktno individualnog, dakle, bukvalno, nedeljivog, jer
neurotini simptomi koji se svima deavaju potvrdjuju (takodje i) podeljenost u psihikom sistemu. Sa druge strane, velika
masovna patologija, dakle istovetnost iracionalnih ponaanja kod ogromnog broja ljudi osporavaju tezu o subjektu kao
linom samo-proizvodjau. I time je ve, do sada, ukazano na glavni strukturalistiki obraun Althussera sa modernom
idejom samo-transparentne, racionalne, line, individualne subjektivnosti
18 Ibid, XX
19 Ibid, XX

10

ne-linom praksom, a upravo identifikacija funkcionie interpelacijom: stvara navodno individualne

linosti i unutranjost subjektivne psihe. Egzistencija subjektivne psihe, sa svim njenim uverenjima,
eljama, projektima; ukratko: svesnim predstavama, kao samo-identine samo-prisutne line svesti,
koja stoji u osnovi miljenja i delanja individue, jeste fudnamentalna pra-iluzija, obzirom da je ova
interiornost upravo neodvojivo povezana sa mehanizmom ideolokog prozivanja koji je nuno
materijalizovan u dravnim ideolokim aparatima.

Althusser striktno tvrdi tezu o materijalnoj

egzistenciji ideologije koja u kapitalizmu vri reprodukciju radne snage kroz produkciju (socijalnu
konstrukciju) subjekata. Psihika interiornost pre svega je uvek materijalno uslovljena, otelovljena
ideolokim praksama, ritualima dravnih institucija; fundamentalni pra-ideoloki gest je zaborav te
injenice.20 FUSNOTA Pitanje lanih predstava, verovanja i ostalih svesnih predstava individue
ovde je sekundarno, one se svakako posmatraju kao uinak ideologije, no za ideologiju je kljuno da
stvara pre svega, odgovarajueg aktivnog, praktinog, proizvodnog oveka koji je kod Altisera sveden
na ideoloku mainu koja gotovo automatski, nesvesno i neistinito,imaginarno, prihvata realne
(dakako, nesubjektivne, neline, nepravedne, neljudske) odnose sopstvene prakse, ivotne egzistencije,
u svojoj navodno racionalnoj, linoj, individualnoj, slobodnoj, svakodnevnoj praksi, pre svega. Akcenat
je na nesvesnoj praktinoj integraciji u drutvo i na ovome e insistirati i iek. Represivna drutvena
integracija je po Althusseru neto to se deava kroz nesvesno formiranje (socijalnog identiteta)
linosti (za Althussera i suprotno slovenakim Lakanovcima) uvek-ve ideolokog subjekta. Poenta
je da je praksa individue primarno kreirana ideologijom - jedna od fundamentalnih ideolokih iluzija
primarno prikriva ovu injenicu. Na ovome e insistirati i iek.

Kakav je odnos uverenja i delovanja ovde? Individua ne deluje na osnovu svojih svesnih uverenja
nego su ova produkt prakse individue kreirane kroz rituale otelovljene u institucijama. Ovim se tvrdi
materijalnost verovanja. Naravno, ovo gledite je otra kritika modernog shvatanja subjektivnosti, jer
nema govora o slobodnom svesnom subjektu koji (prvo) racionalno bira uverenja pa (potom) deluje
prema njima. Obratno, verovanja (svesna interiornost) su retroaktivni uinak prakse, i to prakse ija je
formula spoljanja subjektu jer priamo o praksi rituala otelovljenim i kodifikovanim institucijama
postojaim pre subjekta; to jest, iek i Althusser prihvataju od Lacana tezu o insistenciji mrtvog
slova u nesvesnom, o fundamentalnoj moi koda (pravila) besmislenog, subjektu neshvatljivog,
20 Ibid, XX

11

nelinog rituala u linoj psihi. Na u ovoj taki jako bliskom shvatanju odnosa verovanja i prakse
insistira se i kod Althussera i ieka 21 i ukazuje na istog starog mislioca koji je uvideo o emu se radi u
ideologiji. Ingenioznu formulu nalazmo upravo kod velikog ideolokog mislioca Bleza Paskala. ta da
radi onaj koji nikako ne moe da veruje (u dogmu)? Uproeno, klekni na kolena moli, idi u crkvu,
prati molitve i verovanje e doi naknadno. Ritual, ideoloka praksa institucija, uredjena po -za
individualnog subjekta- nesvesnim, nemiljenim pravilima, je ono iz ega nastaju svesna, navodno
lina uverenja koja samim tim nisu nita lino. Ritual je dogmatski, asubjektivan i otelovljen u
egzistenciji crkve kao institucije, a konstitutivan je za praksu pojedinca koja prethodi uverenju, a
svesno uverenje opet, kada jednom iz prvobitno nesvesnog nastane, funkcionie kao daljnja podrka
ideolokoj praksi individue. Mistifikacija je u tome to e subjekt koji tek naknadno p-r-overuje misliti
da je klekao da moli zato to je ve verovao, nastalo stanje nelegitimno se proiruje u prolost.
Altiser tvrdi da izlae transistorijsku teoriju osnovne strukture ideologije, Ideologija je veita i
to u upravo ovakvoj konstalaciji. To naravno ne znai da se ne menjaju konkretne ideologije, dominante
ideologije su svakako neto to nije veito, posebne ideologije imaju svoju istoriju. Medjutim,
mehanizam interpelacija/identifikacija je veit koliko i materijalnost ideologije, dakle koliko i
imaginarnost (razliitih i promenljivih - posebnih) odnosa individue prema realnim uslovima njene
egzistencije. Struktura rekli bismo ideologinosti ideologije i time imaginarnosti identiteta linosti,
subjekta ideologije, je ono to je veito upravo kao to je i nesvesno veito22 FUSNOTA,dodaje
Althusser pozivajui se na poznati Freudov stav, a uz u celoj dosada pomenutoj konstrukciji izraziti
uticaj odredjene Lakanove osnovne ideje strukture nesvesnog, imaginarnog ne/prepoznavanja i
simbolnog posredovanja.23
Dakle, subjektivnost subjekta nije nikako niti bioloka, niti psihika niti metafizika, niti lina po
poreklu. Dalje, ideologija interpelira individue u subjekte - postoji ist rez izmdju predsubjektivne
21 S. iek, The Sublime Object of Ideology, Verso, London New York 2002, str. XX
22 L. Althusser, Ideology and Ideological State Apparatuses, XX - XY
23 Zapravo, ovde vidimo uticaj strukturalistike dogme na Althussera. Nema promene mehanizma idelogije, forma
ideologije, sada nazvana struktura, se ne menja, ista je oduvek i zauvek, dok se pojedini elementi ove strukture svakako
menjaju. iek FUSNOTA e ukazivati oprezno u optem prikazu teorije ideologije u Mapping Ideology i The Sublime
Object of Ideology da se i dominantni nain funkcionisanja ideologije istorijski moe menjati. To je jo jedan primer u kojoj
je meri Althusser obuzet strukturalistikom analizom, dok ju je iek prevaziao.

12

pre-ideoloke individue (koja zapravo ne postoji u ljudskoj stvarnosti osim po Lacanovoj teoriji
psiho-seksualnog razvoja samo pre ulaska deteta u drutvo kad je nauen jezik, pa ak i pre faze
ogledanja - dakle u najranijem detinjstvu) i uvek-ve ideoloke subjektivnosti na kojoj se temelji
samosvesno samo (ne)razumevanje individue. Rez individua-subjekt uvek podrazumeva, kod Altisera,
iznenadno ne/prepoznavanje da je ovek (indivuda) uvek ve bio to to jeste: ideoloki konstituisan
socijalni subjekt; postajanje subjektom uvek ima retroaktivni efekat, bazirano je na nunoj iluziji,
ilegitimnom proirenju nastalog stanja na pred-prolost. Tako e u prethodnom primeru, Paskalov
vernik misliti da je poeo da obavlja verske rituale zato to je prethodno verovao, a ideoloki
zanemaruje injenicu da je verovanje ono to je dolo naknadno, iz same prakse, posle (nekog vremena)
uea u njoj. Subjekat je slobodan u krajnjoj liniji- da slobodno privati svoju potlaenost ideolokom
Drugom (ideolokih aparata, rituala, institucija). A iluzija o linom poreklu sopstvene prakse iz
sopstvenih ubedjenja je nuna za buroasku arhi-iluziju o jedinstvenom subjektu odgovornom za svoje
postupke koliko i svet u kome ivi i iji je navodni autor iluziju koju napada cela
post/strukturalistika drutvena kritika!
Praksa -aktivnost- postoji samo po subjektu, subjekt postoji samo po ideologiji, prema tome praksa
postoji samo po ideologiji. Ideologiji koja nije prosto lana svest ne bi se mogao suprotstaviti ni
naprosto ispravi uvid. ovekova praksa, on sam, postoji po ideologiji, subjekt sam je njom konstruisan
uz njegov odnos ka svetu i znaenja koja u njemu zatie. Ovde se

insistira na nepostojanju

objektivnog, a opet optevaeeg subjektivnog stava ka stvarnosti - ovekova praksa je uvek-ve

ideoloki konstrukt, kome se porie svako pravo na zahtev za metafizikim i-ili naturalistikim
opravdanjem.. Nauka koja ima privilegiju objektivnog uvida, ponovimo, bar kod Althussera nije
subjektivna tj. praktina pozicija, u tom smislu ne postoji subjekt nauke, to svakako ne znai da ne
postoje naunici koji se njom bave, ve da to bavljenje podrazumeva odredjenu suspenziju linog
praktinog odnoenja, praktinih interesa i etikih stavova.

13

Altiserova teorija ideologije i osnovne Lakanove ideje

iekova i Althusserova osnovna inspiracija je ista. Althusser ovde koristi interpretaciju jedne od
faza Lakanovog rada da eksplicira sa struktural-marksistike naune strane mehanizam
funkcionisanja ideologije. Sada emo povezati osnovna Lacanova shvatanja subjektivnosti i
identifikacije. U Althusserovoj tezi o osnovnoj konstituciji ideolokog subjekta kao konstituciji
predstave imaginarnog odnosa ka realnim uslovima egzistencije, i daljnjih imaginarnih iskrivljenja
mistifikacija, pronalazimo kritiko-ideoloku upotrebu Lakanovih shvatanja paralelne konstitucije i
alijenacije subjekta kroz prepoznavanje sebe u imaginarnoj slici sebe koje je 1) fundamentalno za
formiranje identiteta subjekta i 2) naravno, poto ja nisam slika sebe, uvek lano, uvek takvo da je na
delu prepoznavanje koje je neprepoznavanje, konfuzija sebe i poeljne slike sebe.24 Sumirajui uticaj
Lakanove teorije nastanka imaginarnog i simbolnog psihe u psiholokom razvoju individue vidimo
kako je Althusser doao do nekih od osnovnih zamisli. Po Lacanu, u pre-edipalnoj,ogledalnoj fazi
razvoja imamo primarno formiranje identiteta individue (Lakanovog: imaginarnog, u njegovoj
tehnikoj terminologiji:) lanog, umiljenog identiteta, jo pre poetka socijalizacije. Poetak
socijalizacije je uenje jezika i time nastaje u oveku Lakanovo simbolno otudjenje individue
(simbolno kao drutvenim pravilima kodifikovanog i jeziki posredovano otudjenje i potlaivanje),
gde se prethodna (imaginarna) struktura ne/prepoznavanja odrava, ali menja u fazi edipalnog
kompleksa i biva, recimo: uzneena na vii nivo, tako da se drutveno-simbolno (dakle: jezikom, i
svim u njemu kodifikovanom prema pravilima vladajuih institucija) posreduje fundamentalna
struktura ideoloke iluzije formiranja identiteta ne/prepoznavanjem u Drugome. Tada, kada je dete ve
nauilo jezik, internalizacijom Lakanovog Velikog Drugog, socijalno/simbolnog poretka mrtvog
pisma nesvesnog, poevi od jezikih pravila do onog to je otelovljeno u materijalnim praksama,
ritualima i delovanjima na poziv Lakanovog simbolnog Velikog Drugog. Althusserovo
prozivanje, interpelacija, od strane ideolokog Drugog, to su kod Althussera institucije kao
dravni ideoloki aparati, shvaeno je kao nuno, koliko i Lacanova imaginarna faza, te je zato svaki
lini identitet iracionalan, sva subjektivnosti ideoloka. Ulazkom deteta u jezik imaginarno
24 Fascinacija gledanjem slike sebe u ogledalu, Lakanovo imaginarnobrkanje sebe i poeljne slike sebe, primeena je ve
za decu najmladjeg uzrasta, oko estog do osamnaestog meseca starosti. Oko osamnaestog meseca starosti se ulazkom
deteta u jezik stvara u njemu simbolno podruije zakona i regulacija ulazi se u drutvo koje nad-odredjuje ta je
poeljna slika samog sebe.
J. Lacan, The Mirror-phase as Formative of The Function of the I u S. iek i drugi, Mapping ideology,93-100

14

ne/prepoznavanje biva zauvek posredovano simbolnim pravilima prihvaenih institucija, od porodice,

preko kole, pa nadalje - institucija koje kreiraju i pravi identitet individue i nunu iluziju da je za njega
odgovorna sama individua.
Po Lakanu ovek, podredjen autoritetu mrtvog slova, simbolnom, onom to je otelovljeno u
ritualima institucija (u najirem smislu) je pre izgovoren nego to govori. 25 FUSNOTA Jedan
diferencijalno uredjeni govor, to je nesvesno u svojoj sutini (kako glasi Lacanova uvena teza)
strukturirano kao jezik26 uvodi oveka u podruije drutvenog kao simbolne razmene, nad/odredjuje mu
identitet, subjektivnu poziciju, korelativno sa fiksacijom znaenja oznaitelja koja uopte omoguava
racionalni svesni govor. Simbolno strukturalno nesvesno stalna je tema strukturalizma. Lakan dalje
napreduje u strukturalnoj analizi, te ovu povezuje sa Freudovim pojmom nesvesnog (nesvesnog u uem
smislu: kao potisnutog), onog to se opire osveenju a vraa u realnom, onom to izmie svakoj
simbolizaciji, davanju smisla: u simptomima - jedinom ostatku realnog, prirodnog, u drutveno
kreiranoj individui, ostatku koji se stalno vraa da progoni drutveno konstituisani Althusserovski
subjekt. Tematizujui simptome kao povratak potisnutog, tematizujui strukturalna (simbolna,
drutvena) posredovanja elje, Lacan i njegovi interpretatori eksplicitno se povezuju na nasledje
Nemake klasine filozofije. Tako na primer (ideoloka) fantazija funkcionie prema konkretnom
objektu elje kao Kantov transcedentalni ematizam prema objektima ulnosti. Analogno nainu na koji
transcedentalni ematizam povezuje iste (ne-empirijske) pojmove sa objektima u stvarnosti, fantazija
bi ovde bila nain povezivanja elje sa konkretnim objektima.27

Kritika Althussera kod Slovenake kole i temelji iekove teorije ideologije

25 J. Lacan, XXXX
26 Dakle, prema besmislenim pravilima koja su postojala pre individue, koja nisu niiji lini rezultat Koliko i izbor
pojedinih rei za pojedine stvari, ili gramatikih pravila, glavna drutvena pravila nemaju nikakvo racionalno opravdanje.
Individua naprosto i iracionalno mora da ih prihvati da bi funkcionisala u zajednici. A prihvatanje iracionalnih pravila ne ide
kod Lakana i ieka tako glatko kao Althusserov isti rez pred-ideoloke individue i subjekta ideologije, nego uvodi
zauvek otudjenje u subjekta manifestovano, bar, neurotinim simptomima.
27 S. iek, The Sublime Object of Ideology, XX

15

U svom razmatranju Althussera, M.Dolar u Sa one strane interpelacije tvrdi da ovaj proces
ideoloke subjektivacije nikada nije potpun. Krucijalni problem tu je kljuna ideja Althusserova ideja
istog reza nauke (koja uvia materijalnost uvek po cenu suspenzije praktinog odnoenja, tj., po cenu
subjektivnosti u Althusserovom smislu) i ideologije; reza ne-subjektivisane individue i uvek-ve
ideolokog subjekta. Rez, po Dolaru i ieku, nikada nije ist, nikada ne dolazi do, da tako kaemo,
glatkog prelaza pred-ideoloke materije (Lakanovog realnog) u interpelirani, konstruisani,
ideoloki subjekt. Nadovezujui se na Lacanovu koncepciju Realnog, Dolar i iek tvrde da ovakva
ideoloka subjektivacija uvek proizvodi neintegrisani ostatak u svakoj ideolokoj subjektivnoj poziciji.
To jest, gledajui iz bilo koje od tih pozicija nedostatak. Polazina taka za Slovenake Lakanovce
nije poricanje ideja interpelacije i prethodno opisane pra-ideoloke iluzije (proirivanja nastalog na
prethodno stanje, sa paralelnom iluzijom unutranjeg porekla konstruisane pozicije), ve to da ova
operacija nikada nije potpuna - ovde se ne porie rez samo dodaje ostatak 28, ovaj ostatak je ono to je
na delu u psihoanalitikom pojmu simptoma. Ukratko, onaj subjekt koji se tematizuje u Sublimnom
objektu ideologije i kod Dolara je upravo neuspeh da se postane subjekt u Althusserovom smislu
ideolokog subjekta! Za Althussera subjekt je ono po emu funkcionie ideologija, za psihooanalizu
[kod Slovenakih Lakanovaca] subjekt nastaje tamo gde ideologija pada.29
Preuzima se Lakanova teorija razvoja u kojoj ve ulazak deteta u podruje simbolnog (jezika,
eksplicitnih i implicitnih zakona kao regulacija) nikada ne prolazi tako glatko; tj. ne bez za
konstituisani ideoloki subjekt spoljanjeg- ostatka, odredjene primarne materije, koja nastavlja da
progoni svaku konstituisanu subjektnu poziciju, dakle: svaku u drutvo, koje nikada u svojoj istoriji
pravedno bilo nije, navodno integrisanu individuu. Ovakva spoljanjost ideologiji ili materijalnost
(individue) je prema tome striktno unutranja spoljanjost, proizvod je iste operacije (Althusserovog
reza interpelacije) kojom neko uopte moe postati ideolokim subjektom u Althusserovom smislu.
Subjektivnost koja se kod slovenakih Lakanovaca tematizuje je konstituisana oko ove intimne spoljanje sri (spoljanje onom subjektu nastalom kroz proces subjektivacije, unutranje poto
priamo striktno o materijalnosti tog subjekta od koje on uopte nastaje o ostatcima predrutvenog,
28 M. Dolar, Beyond interpellation u: Qui parle, Berkeley: Univ. of California press, vol.6, number 2,
spring/summer 1993, 75-96
Preuzeto sa: http://marifilos.files.wordpress.com/2011/09/dolar-mladen-beyond-interpellation.pdf.
29 Ibid.

16

prirodnog Lakanovog realnog).

Lakan za ovaj fenomen unutranje spoljanjosti ima svoj

neologizam: ekstimnost30. Ovakva vrsta materijalnosti, spoljanosti preuzeta iz jedne interpretacije

psihoanalize igra kljunu ulogu u savremenoj tematizaciji ideologije.
Ova ekstimnost je, naravno, ono to se vidi, pre svega i snano, u neurotinim simptomima, ako
izlaganje spustimo na individualni nivo. U simptomima, ostatcima materijalnosti realnog, vidimo
nemogunost potpunog integrisanja individua u bilo koji (bar do sada postojai) drutveni simbolni poredak koji omoguava subjektu da svesno dakle, za Lakana, Althussera i ieka:
pogreno, imaginarno, kae ko je uopte on/a sam/a, ta radi, i zato radi. A setimo se da je za
Freuda razlika izmedju normalnog i neurotinog samo razlika u stepenu! Simptomi postoje (manje ili
vie; na ovaj ili onaj nain) kod svakog, pa i njihov uzrok, Lakanova ekstimnost, ostatak
besmislene (u simbolni, drutveno-ideoloki poredak) neintegrisane materijalnosti realnog u
individui jeste opta karakteristika ljudske subjektivnosti.
Problematizuje se Althusserovo shvatanje materijalnosti. On ve zna da su rituali institucija na iji
se ideoloki zov postaje interpeliranim samosvesnim ideolokim subjektom kodifikovani, ali proputa
da razmotri odgovarajuu kategoriju Lakanovog simbolnog (i pojam stvarnog, realnog kao ovog
ekstimnog ostatka, koji opstaje posle ulaska individue u Simbolno). Althusser ne shvata efekat koji u
individui proizvodi ulazak u simbolno, a svaka ideoloka identifikacija subjektivizacija, ideoloko
prozivanje, Lacanovo imaginarno, jeste (to Althusser jako dobro zna) posredovana simbolnim
poretkom. Tako Slovenaka kola tvrdi materijalnost realnog koja mora prethoditi ulazku individue
u polje ideologije kao ogledalnog ne/prepoznavanja sebe u Drugom i koje je uopte omoguava. Na
ovakvoj materijalnosti naslanja se svaka ideologija koliko i kritika.
Kategorija realnog (ovako konceptualizovane materijalnosti oveka) kao, nedostatka, nesvodivog
antagonizma u sri svake drutveno, simbolno konstruisane stvarnosti verovatno je najznaajnija
filozofski od svih Lacanovih pojmova. Insistira se ve kod iekovog Lacana na nesvodivosti razlike
Stvarnog i (drutveno-simbolno konstruisane) stvarnosti, pa ovakva filozofska artikulacija smeta
Lacana i naravno ieka, ieka koji celi nasledjeni skup psihoanalitikih tvrdnji Lacana
socio-filozofski interpretira, pretvarajui ga u jednu verziju nove kritike teorije drutva i daje mu
30 Ibid..

17

filozofski znaaj u vezi sa formulisanjem prihvatljive verzije materijalizma.

Osnove iekovog shvatanja ideologije

U radu su nadalje izloeni neki osnovni stavovi rane teorije ideologije Slavoja ieka, iz faze
Sublimnog objekta idelogije i neposredno nakon toga, ukazivanjem na njihovu vezu sa iekovom
kritikom analizom Althusserovih shvatanja. Izloene su dakle, ukratko, iekove osnovne teze o
ideologiji, a po kojima iek postaje svetski poznat, iz njegovih prvih bitnih publikacija na engleskom
jeziku, dakle: izloeno je ono to je iek tvrdio u tekstovima iz prve polovine devedesetih godina, na
iju analizu je ovaj rad ogranien. Opta formula ideologije, kako se to redovno, pa i kod ieka
navodi, je takva da se pod ideolokim posmatra ponaanje ljudi takvo da oni neto rade, a ne znaju ta
zapravo rade. Prema tradicionalnoj prosvetiteljsko-marksistikoj emi, na primer, siromani vernik ide
u crkvu, misli da odaje poast bogu svojim bogosluenjem, a u stvarnosti pomae crkvi kao represivnoj
drutvenoj instituciji da odri svoj drutveni poloaj i time radi protivu svojih interesa. Medjutim,
mnogi danas tvrde da ivimo u post-ideolokom dobu. Kako bi postmodernisti rekli, dolo je do kraja
velikih pria. Mo funkcionie cinino i direktno, a po mnogim autorima to znai kraj ideologije. Niko
vie vrsto ne veruje ni u ta, esto se uje, a to onda, navodno, znai da nema ideologije u
savremenosti. iekovo stanovite, sasvim suprotno postmodernom, otvara sasvim novo polje kritike
ideologije a ovo se najupeatljivije moe prikazati kroz njegovu tematizaciju cinizma kao forme
ideologije.31FUSNOTA Dananja formula ideologije, na prvi pogled, bi onda bila: Znaju vrlo dobro ta
rade, pa ipak to rade!. A iek nam, uvodei novu dimenziju razmatranja, ukazuje da ovo nije nikakav
kraj ideologije. Sama drutvena i individualna stvarnost je utemeljena na nesvesnoj drutvenoj,
simbolnoj fantaziji koja odredjuje ponaanje individua i funkcionisanje zajednice. Individue svesno
mogu usvojiti distancu prema ideolokim ubedjenjima, ali njihova sama praksa je uredjena nesvesnom
fantazijom, a to znai da je uredjena kao da su izvesni lani iskazi istiniti. To znai da prethodna
cinina definicija postmodernog ponaanja opet pada u ideologiju. Ono to postmoderni subjekti ne
znaju je da je njihovo ponaanje utemeljeno na fantaziji povezanoj sa iracionalnim fetiistikim
oboavanjem nekih aspekata savremenog drutva. ak i cinini manipulant koji priznaje otvoreno
31 S. iek, The Sublime Object of Ideology, XXX

18

interese moi nije utekao ideolokom iskrivljenju.

Iluzija [svojstvena ideologiji S.E.] je prema tome dvostruka: sastoji se u zanemarivanju iluzije koja
strukturira na stvarni, efektivni odnos prema stvarnosti. A ova zanemarena, nesvesna iluzija mogla bi
se nazvati ideoloka fantazija () fundamentalni nivo ideologije nije iluzija koja prikriva stvarno
stanje stvari, nego (nesvesna) fantazija koja strukturira samu nau drutvenu stvarnost.32
Ideologija se dakle sastoji:
1) U samoj stvarnosti, samom ustrojstvu drutva i odnosima individua time to je drutvena
stvarnost konstruisana oko iracionalne, ideoloke, fantazije.
2) U zanemarivanju, potiskivanju injenice, neznanju, da subjekti delaju u skladu sa pomenutom
vrstom fantazije.
Tako ak i postmoderni cinini oblik svesti i dalje ne zna ta tano radi. Teorerizacijom, pre svega,
ideoloke fantazije i ideolokih fetia, iek nam daje savremenu teoriju ideologije, koja se nadovezuje
na prethodne poznate formulacije, od Prosvetiteljstva do Altisera. Subjekti koji, na prvi pogled, znaju
vrlo dobro ta rade, pa ipak to rade!, u krajnjoj instanci analize padaju na osnovni ideoloki nivo toga
da rade neto, a ipak ne znaju ta rade, jer neznaju koji neosveeni principi (drutvene fantazije)
upravljaju njihovim ponaanjem. Slino Althusseru, gde subjekti zanemaruju sopstveni odnos prema
drutvenoj stvarnosti, i radikalnije od njega, ovde je sama stvarnost vidjena kao ideoloka, kao
otudjujua, kao izvor samog Althusserove imaginarne transpozicije odnosa u samoj stvarnosti. Po
ieku, pre svega je ideoloka sama stvarnost, stvarajui time i potrebu za imaginarnom
transpozicijom, ne/prepoznavanje sebe u fiksiranju identiteta uredjenim zapravo dravnim
institucijama. Mogli bi Althussera pitati: ta e nekome uopte imaginarna predstava realnih odnosa
u kojima je. Jedini mogui odgovor je jo blii Marxu nego to je Althusser 33: Tako mora biti jer je
sama stvarnost uredjena prema fikciji, ideolokoj fantaziji, individua njome vezana time za
ideoloke fetie, uzviene objekte ideologije koju fikcija nudi u zamenu za realne interese
32 Ibid., 32-33
33 Preciznije, upravo ga je dao Marx, a Althusser odbio u svom tekstu kada je odbio celu teoriju otudjenja kao
humanistiku i nenaunu.

19

individua, a sve ovo, naravno, pogoduje vladajuoj klasi, odravajui ljudsko drutvo onakvim kakvo je
uvek bilo: kao proeto odnosima dominacije.
Ime za faktor simbolne konstitucije stvarnosti je, dakle, (ideoloka) fantazija.

Pre svakog

prepoznavanja ili ne prepoznavanja sebe i stvarnosti Dolar i iek insistiraju na tome da je sama
stvarnost konstruisana odredjenom fantazijom. Ono primarno u ideologiji bila bi sama fantazija
koja je operativna u drutvenoj stvarnosti. Ideologija se onda sastoji u dvostrukom iskrivljenju,
zanemarivanju injenice da je na odnos ka stvarnosti ve posredovan (primarnom) ideolokom
fantazijom koja tvori samu stvarnost, Althusserove realne uslove egzistencije, drutvene odnose.
Fantazija tvori stvarnost kao iracionalnu ve time to uvek mora postulirati i odredjene uzviene
objekte ideologije, ideoloke fetie, koji su potpuno po sebi besmisleni i slue samo da daju
stabilnost celom drutvenom totalitetu. Sublimni objekt ideologije, ili ideoloki feti, ostatak realnog,
bio bi centralni pojam, ono na ta se mora oslanjati celo fantazijom konstruisano ideoloko polje da bi
zadralo privid sopstvene konzistencije. Ovde je razlika u odnosu na Marksa. Dok bi tradicionalna
procedura kritike ideologije bila ukazivanje da je ideoloki pogled uvek delimini pogled koji skriva
totalitet drutvenih odnosa, kod socioloke interpretacije (bar slovenakog) Lakana, ideoloki je sam
drutveni totalitet koji se nameraio na brisanje sopstvene nemogunosti kao dovrenog i zatvorenog
drutvenog (i kognitivnog) polja.34 FUSNOTA Konstruisan na ideolokoj fantaziji ovaj je uvek
nekonzistentan, fetiistiki iracionalno podran odredjenim uzvienim objektima na koje se mora
oslanjati kako se ne bi raspao, tj. kako ljudi ne bi uoili besmislenost celog jednog ideolokog polja.

Pojanjenje iekove Lakanovske terminilogije:

Fantazija, feti, stvarno (realno) i stvarnost
34 Ibid., XXX

20

Pomenuta istrajna, neuklonjiva ekstimnost realnog vidljiva je u simptomima, to naravno, na

kritiko-ideolokom nivou omoguava kritiku ideologije preko kritike drutvenih simptoma,
ekonomskih kriza, pre svega, kao manifestacija realnog kao antagonizma, da preformuliemo klasini
Marksov primer. Ali ekstimnost, realno (Lacanov i iekov kljuni i najtei pojam) javlja se i u
drugim kontekstima. Ako se simptomi jave, to je sluaj u svakoj ideologiji, onda je na ideologiji da
popuni ovaj ostatak Realnog, da smiri antagonizam, oslabi simptome, smiri krize i ugui pobune. To
ideologija postie svojim zamenskim objektima za realno, svojim uzvienim objektima: ideolokim
fetiima. Kritika ideologije postaje kritika ovakvih ideolokih fetia, uzvienih objekata ukazivanje da iza njih ne postoji nita, da tako kaemo, to jest: da im je jedina svrha da podre
(simbolnu) ideoloku fantaziju da prikriju nekonzistentnost vladajueg ideolokog sistema. Svrha
uzvienih objekata bila bi da prikriju antagonizam koji uvek istrajava, pa se Sublmni Objekt Ideologije
nastavlja na ideju radikalne demokratije, radikalne upravo u tome to insistira na trajnom priznavanju
privremenosti svakog drutvenog sistema, toga naime da potpuna totalizacija drutvenog polja, njegovo
zatvaranje, nije niti mogua niti poeljna. (Moglo bi se primetiti, pa iako autori ovo gotovo sigurno ne
bi priznali, da ovakvo stanovite dosta lii na Poperovu ideju otvorenog drutva u jednoj politiki levoj
interpretaciji.)
Pojasnimo do sada napisano. Uveli smo paradoksalni pojam stvarnog (realnog), razliku stvarnosti i
stvarnog i tvrdnju da je stvarnost zasnovana na fantaziji, te pojam ideolokog fetia.
iekov (tj. izvorno Lakanov) pojam Stvarnog je izuzetno paradoksalan, pa se tako kod njega i
predstavlja.35 UBACITI FUSNOTE!! Prvo nam se stvarno ukazuje kao vrsta sr individue i drutva36
koja odoleva svakoj simbolizaciji, drutvenoj, simbolnoj interpretaciji, davanju smisla. Tako Lacan, u
kasnijoj fazi svog uenja, uvodi termin sinthome da oznai one simptome koji ne ugroavaju, nego
podravaju identitet individue, koji se ne mogu ukloniti interpretacijom, jer se nikako ni ne mogu
interpretirati. Lacanova terapija e interpretirati tetne simptome, time ih otkloniti, a onda prei na
analizu pacijentovih fantazija. iekova teorija ideologije ovde potpuno preuzima teoriju kasnog
Lacana: psihoanalitiko leenje se zavrava prevazilaenjem fantazije. Moramo prodrti do nesvesnih
35 SOI
36 Pravdajui se tvrdnjom da su drutvo i individue strukturirane na isti nain, iek koristi psihoanalizu za osnovu kritike
ideologije, pa se pojmovi imaginarnog, simbolog i realnog koriste i za individualnu svest i za analizu drutva.

21

fantazija koje odredjuju svesno ponaanje individua. Ove fantazije podleu analizi - mogu se izloiti
skupom iskaza. Ponaanje individue je takvo da se ona nesvesno, mehaniki, ponaa kao da su ovi
principi istiniti, iako u njih svesno neveruje.37 Dalje, odredjena fantazija je uvek povezana sa
odredjenim fetiima objektima ili aktivnostima za koje iracionalno u praksi zakucava individuu.
Prevazii fantaziju znai osloboditi se fetiistikih vezanosti za objekte koje je fantazija nudila kao
(zamenu za) realno. FUSNOTA38 iekov upeatljiv primer je da ljudi danas jako dobro znaju da
parlament ne predstavlja volju naroda, da vlada veza (multinacionalnih) kompanija i politike klase, a
pri tome se, u svojoj praksi, samim tim to potuju zakone (kao pozitivno pravo) ponaaju kao da
parlament stvarno predstavlja optu volju i zastupa opte interese. Kritika ideologije ovde identifikuje
liberalnu kapitalistiku demokratiju kao ideoloku fantaziju dananjice, a (na dananji nain,
predstavniki uredjen) parlament kao ideoloki feti. Skrenimo jo jednom panju na odnos svesnih
ubedjenja i prakse. Ono to je kljuno u kritici ideologije je praksa, ne verovanje, koje je kod ieka,
kao i kod Althussera, kao i kod Pascala, objanjeno kao retroaktivni uinak prakse. Ideoloka fantazija
odredjuje -praksu-ljudi i to je kljuno FUSNOTA.39 U prethodnom primeru, potrebno je u praksi
ukinuti liberalni kapitalizam i osloboditi se fetiistike vezanosti za slobodne izbore predstavnikog
parlamenta. Zadatak Lacanovog leenja je prodiranje do ovog skupa nesvesnih iskaza kojima je
implicitno definisana fantazija koja odredjuje ponaanje individue. Pri svemu ovome, za razliku od
funkcije istog termina u Kritikoj teoriji, na primer, fantazija, kod Lacana i ieka ne znai nikada nita
dobro. Fantazija nije neka stvaralaka mata, nije Markuzeova ili Adornova imaginacija. Lacan
fantazijom imenuje ovaj skup neosveenih principa koji reguliu ivot ljudi, a vode velikim psihikim
problemima, zbog kojih se individua uopte obraa analitiaru. Leenje onda funkcionie tako da se 1)
pacijentu nabroje ovi principi za koje i on sam zna da nisu prihvatljivi; 2) te da mu se ukae da se u
praksi ponaa kao da su valjani principi koje bi i sam svesno odbio upravo ono to nesvesno
odredjuje njegovo stvarno ponaanje. Ako se ovo sprovede uspeno, Lacan primeuje, nastupie
izrazito psihiko oslobodjenje i olakanje.
Vratimo se na pojam realnog. Lacan, a ovde se iek izrazito oslanja na njega, je primetio da i
posle prevazilaenja fantazije ostaje izvesni skup simptoma koji se ne mogu ukloniti interpretacijom.

37 SOI
38 Ibid., XX
39 Ibid, XX

22

Ne mogu se ukloniti, jer ni ne podleu interpretaciji. A konstatuje i da ne treba jer su ovi sintomi,
kako ih je zvao jedino na emu poiva individualni identitet subjekta izvan svih imaginarnih
interpretacija i simbolnih posredovanja. Niti su sintomi problem, niti leenje dalje treba sprovoditi,
jer Lacan insistira da bismo njihovim uklanjanjem izazvali potpunu katastrofu -psihotini raspad
identiteta subjekta. Sintomi, to su ona vrsta simptoma koja su ona vrsta sr realnog, koja odoleva
svakoj simbolizaciji i alijenaciji pri formiranju sopstvenih identiteta dijalektikom imaginarnog odnosa
sa Drugim, dakle ono to odoleva Althusserovoj interpelaciji. Identitet individua i drutvenih grupa se
dakle zasniva, u krajnjoj liniji, na odredjenim strogo posebnim osobinama koje treba potovati u svojoj
posebnosti. Ova tvrdnja je od izuzetnog politikog znaaja. Uvidjajui je, iek u Sublimnom objektu
insistira na nesvodivom mnotvu partikularnih borbi za oslobodjenje. FUSNOTA40 A to to ljudi,
nesvodivo, po Lacanu, Adornu i ieku jesu razliiti jedni od drugih, nikako ne ometa mogunost za
radikalnu transformaciju drutva irokom kolektivnom akcijom. Razliite diskriminisane grupe se mogu
ujediniti u radikalno-demokratski projekat transformacije globalnog drutva, jer imaju sasvim dovoljno
osobina koje dele, zajednikih interesa i zajednikih problema da naprave pokret za oslobodjenje kao
seriju ekvivalentnosti- i bez insistiranja da novo drutvo treba biti takvo da svi njegovi lanovi imaju
neke nepromenjljive opte osobine na kojima e zasnovati nepromenljive nove opte zakone. Naproriv,
radikalna demokratija, koju Sublimni objekt ideologije afirmie na tragu Laclau i Mouffe, takva je da
zahteva stalno menjanje i poboljavanje drutvenog poretka, a iskljuuje esencijalistike fantazije o
tome da ljudi imaju neke transistorijske zajednike osobine na kojima se mogu utemeljiti transistorijski
vaei politiki principi. FUSNOTA 41ini se da je ba ovo i kontekst u kome u Negativnoj dijalektici
Adorno koristi pojam neidentinog. Lacanovo realno kao sintom odgovara Adornovom pojmu
neidentinog. Oktetanje neidentinom znai upravo okretanje posebnosti individua i grupa, uz
insistiranje da je neidentino ono promenljivo da zauvek treba dopustiti mogunost individualne i
drutvene promene, i uz uvid da individue i grupe i ako nisu identine itekako mogu imati slinosti i
preklapanja svih vrsta, te da je solidarnost potrebna upravo izmedju ovakvih neidentinih individua i
grupa. Kod ieka u Sublimnom objektu ideologije ova koncepcija neidentinosti naziva se
univerzalnom singularnouFUSNOTA42. Singularnost, zbog individualnosti sintoma na kom poiva
realni identitet je ono to je jedino transistorijski opte! A radikalna politika stvara solidarnost u borbi
protiv zajednikih neprijatelja od strane razliitih, nesvodivo neidentinih individua i grupa, i iek u
40Ibid, XX
41bid, XX
42 SOI

23

Sublimnom objektu ideologije inspirisan radom Laclau i Mouffe insistira da radikalna demokratija ne
sme teiti dosezanju nikakvih transcedentalnih transistorijskih drutvenih standarda, koji bi bili samo
nova prinuda identinosti (Adorno), koja bi automatski postigla samo to da a priori iskljui neke
druge individue i grupe iz drutva, nego politika emancipacije mora teiti to veem otvaranju
drutveno-politikog prostora.43 FUSNOTA

Vratimo se sada posle politikog ekskursa opet paradoksalnosti pojma realnog. Realno je
nedostatak. Prethodno smo ga odredili kao vrstu sr materijalnosti, a posle vidimo da ga iekov
Lakan koristi sasvim drugaije, takodje. FUSNOTA44 Koristi ga kao formalni pojam da odredi
nedostatak u sri svake drutveno-simbolno konstruisane stvarnosti. Realno je paradoksalno: imamo
kretanje od vrste sri materijalnosti ka formalnom mestu nedostatka u svakoj simbolno konstruisanoj
stvarnosti. Stvarno je nedostatak, a iekov argument je ovde smislen toliko koliko sada stvarno misli u
opoziciji sa stvarnou. Svaka (drutvena i psihika) stvarnost je simbolno konstruisana, rekosmo i da
je time proizvod fantazije, uvek jeste konstrukt nekog niza pravila. Svaka drutveno-simbolna
konstrukcija stvarnosti je takva da uvek postoji ostatak koji ona ne moe da integrie u svoj univerzum
znaenja, smisla; u ono to se moe razumeti. Ovaj neintegrisani ostatak jeste stvarno a Lacan kae
da je stvarno nedostatak, mislei verovatno pod tim da se sa stanovita bilo koje, nuno simbolno
konstruisane stvarnosti, stvarno, kao ono u nju neintegrisano, iskuava kao nedostatak te neke
stvarnosti. Prikaimo ovo primerom: dananja ideoloka stvarnost tei da se konstruie oko fetiizma
finansijskog sektora i fantazije tednje. Sa te pozicije izgubljena materijalna dobra, ono stvarno koje ta
stvarnost iskljuuje, bie iskuena kao nedostatak, o emu i svedoe protesti protiv smanjena socijalnih
stavki u budetima raznih drava. Feti bi ovde bio fetiizam niske zaduenosti, fetiizam finansijskog
sektora. Sada moemo dati dalje odredjenje fetia: feti je mali komadi realog, ono to treba da
popuni realni nedostatak koji se itekako osea u stvarnosti koja je konstruisana fantazijom. Dananji
fetii bi bile ocene MMFa, Centralne banke EU i raznih privatnih agencija za kreditni rejting. Ideologija
poiva na fantaziji tednje koja iskljuuje vrstu sr realnog, u smislu da obara realno znaajan
materijalno stanje ljudi, a u zamenu za to nudi ideoloki feti toga da vam u zemlji buja finansijski
sektor i da pomenute organizacije, koje iovako ba briga za obine ljude, pozitivno ocenjuju ekonomiju
odredjene zemlje. Feti, uzvieni ideoloki objekt kao MMFova procena ekonomskog razvoja,
43 LACLAU, ZIZEK
44 SOI, paradoksi realnog

24

ponudjena je u zamenu za stvarna materijalna dobra, koja se onda, naravno, iskuavaju kao
nedostajua. U ovom delu ostaje samo jo da podvuem razliku stvarnog (Realnog) i stvarnosti kod
Lacana i ieka. Stvarnost je uvek drutveno-simbolno konstruisana, kao to su post-strukturalisti
tvrdili, ali (ve opisano) svarno uvek ostaje i nastavlja da progoni svaku konstruisanu stvarnost, a ta
stvarnost se uvek mora oslanjati na stvarno. Kategorija Stvarnog i razlika stvarno - stvarnost razlikuju
Lacana i ieka od simbolno-jezikog idealizma post-strukturalizma i post-modernizma i sa filozofske
strane utemeljuju njihov materijalizam. Ukratko, plauzibilno, i direktno u suprotnosti sa glavnim
tokovima post-strukturalizma, nije sve na svetu drutveno-simbolno konstruisano, a svaki takav
konstrukt uvek se zasniva na neintegrisanom realnom na kome poiva i od koga zavisi. Ostatak
Realnog istrajava u svakoj konstruisanoj realnosti i kako iek esto voli da kae, progoni je.

Kako uspeno lagati kazivanjem istine?

Razlika iskazanog sadraja i mesta iskazivanja
Sledea bitna ideja bila bi kritiko-ideoloka interpretacija razlike iskazanog sadraja i procesa,
mesta iskazivanja; jo jedna ideja koju je iek direktno preuzeo od Lacana i primenio na kritiku
ideologije.
Uzeta zasebno, ideoloka izjava moe biti ideoloka iako je potpuno istinita to se tie njenog
injeninog sadraja time to obzirom na to ko je sa kog mesta, iskazuje, prikriva odgovarajue
interese (dominacije, eksploatacije...), skriva antagonizam i nekonzistentost totaliteta odgovarajue
ideologije. Ovako formulisana teorija ideologije prevazilazi pitanja predstavljanja, tzv. lane svesti,
kritike ideologije kao puke kritike znanja i ne znanja injenica. To da li su u Berlinu 30ih godina
Jevreji stvarno sainjavali 80% advokata i-ili bankara ni najmanje ne smanjuje zlo anti-semitizma.
Pitanje je ta je tano ova konstrukcija Jevreja znaila u nacistikoj ideologiji. A to je prikrivanje njene
nekonzistentosti, unutranje nemogunosti same opake narodne zajednice, nekonzistentnosti totaliteta
njene zamisli, projekcije striktno unutranje nemogunosti nacistikog projekta Volksgemeinschafta na
25

spoljanjeg neprijatelja. FUSNOTA45 To da li Jevreji jesu ili nisu sainjavali najvei broj tzv.
monika u zemlji razorenoj surovim kapitalizmom i prethodnim nacionalistikim projektom ni
najmanje ne menja stvar u pogledu zla anti-semitske ideologije. Opet je na delu kritika ideologije kao
kritika projekcije realnog odredjenog sistematskog antagonizma- na uzvieni objekt figuru
Jevrejina- koja ne slui apsolutno niemu drugom do prikrivanju nekonzistentnosti univerzuma
faistikog diskursa. Prema tome kako iek eksplicitno kae mogue je lagati pod maskom istine,
im odredjena izjava (bez obzira na njenu izolovanu istinitosnu vrednost) slui prikrivanju, injenju
netransparentnim interesa moi, eksploatacije, dominacije onih koji je tvrde. Ako je istinita time
ideologija bolje funcionie. Ono to i dalje ostaje neistinito kao nekonzistentno je samo ideoloko polje,
- skrivajui interese ovladavanja iza pojedinih tvrdjenja koja mogu sasvim tano odgovarati
injeninom stanju. Naravno ovakvo prikrivanje je nuno, da bi ideologija uopte funkcionisala, sam
nain opravdanja interesa (moi, eksploatacije,...) mora ostati prikriven.FUSNOTA46

Antagonizam i klasna borba kao realno

Lakanov ostatak realnog istrajavanje nedostatka u svakoj stvarnosti - u svakom pokuaju
drutvene totalizacije, implicira ideju nemogucnosti potpune simbolizacije, to e reci sada:
nemogucnosti totalne interpelacije individue ili zatvaranja drutvene stvarnosti, koliko i nemogunost
apsolutnog znanja 'objekta' jer ovaj uvek moze iznenaditi kao u simptomima, ekonomskim krizama (i
dodajmo dalje, naunim revolucijama). Ve Laclau i Mouffe uvode pojam antagonizma kao Realnog, a
kao par excellance ideologija uvidja se upravo pokuaj neeg nastalog da se proglasi za 'apsolutno
racionalno' i dovreno, kao potpuno smireno stanje u kojem se nita dalje ne moe sutinski
menjati.FUSNOTA47 Kao to se kod Lakana svaki navodno stabilni potpuni identitet sebi prisutnog
subjekta uvek pokazuje kao imaginarni krpe u simptomima - tako stoji stvar i sa svakim pokuajem
opravdavanja bilo kojeg drutvenog sistema kao 'racionalnog i beskonfliktnog'; harmoninog totaliteta
45 MI-SOI
46 MI-SOI
47 Laclau, Mouffe, Hegemony and Socialist Strategy, XXX

26

sa apsolutno racionalnim individuama i potpunim znanjem. Na radikalnoj politici bi ve kod Laclaua i

Mouffe-a bilo to da prvo uvek nadje konfliktna mesta, pukotine u drutvenom sloju (jer ih dakle uvek i
zauvek ima), te da ne dozvoli bilo kakav pokusaj imaginarne racionalizacije, pacifikacije, imaginarnog
'pomirenja' usred realnog antagonizma. to e u Lakanovskom Marxizmu rei: klasne borbe koju iek
ve u Mapping Ideology odredjuje kao realno drutva, ono to se na najrazliitije prividno
iracionalene naine pojavljuje nasuprot svih pokusaja pripitomljavanja; u krizama koje
demonstriraju lanost Fukoyaminog kraja istorije kao i naravno onog Staljinistiog protiv kojeg je
teorija Slovenake kole od poetka bila usmerena.FUSNOTA48 Odbija se zlo svakog drustva koje hoe
da bude apsolutna stvarnost (sveobuhvatna i nepromenljiva pseudo-racionalna celina). U Sublimnom
objektu ideologije i u Mapping Ideology, iek afirmise nesvodivu mnotvenost partukularnih borbi,
kao pojavnih oblika fundamentalnog antagonizma klasne borbe; mnotvenost koja se moze povezati u
'seriju ekvivalencija', kao povezanu seriju nesvodivo partikularnih odgovora na realno kao
antagonizam, solidarnost nesvodljivo partikularnih i uvek deliminih odgovora na isti dominantim
oblikom drutva potisnuti antagonizam, mnotvenost odgovora na istu 'nemoguu-realnu sr'.49

Sublimni objekt ideologije ovde ima ontoloko-politiko glediste da je upravo tradicionalna

potraga za 'novim ovekom' za ukidanjem svakog antagonizma zlo samo; istorijski ova potraga za
smirenim drustvom bez ikakvih antagonizama izvor je totalitarizama, i najvecih zloina u ljudskoj
istoriji, te dakle: 'najveca masovna ubistva ikada i holokaust uvek su vrena u ime oveka kao
harmoninog bia, Novog oveka, bez antagonistikih tenzija'50

Zakluak:
Poredjenje i znaaj iekove i Althuserove teorije ideologije.

48 Mapping Ideology XX
49 S. iek, The Sublime Object of Ideology, 4
50 S. iek, The Sublime Object of Ideology, 5

27

Glavna tema ovog rada je poredjenje iekove i Althusserove teorije ideologije. Sada moemo
dati jo nekoliko manje bitnih informacija o iekovoj kritici Althussera i pogledati konane rezultate
dostignutog kritikog uvida oba mislioca, te naglasiti njihov znaaj.
Jedina bitna stvar koju jo treba pomenuti je kritika Althussera u Sublimnom objektu ideologije,
u vezi sa statusom verovanja i interpretacijom Bleza Paskala.
Sada u, pre iznoenja konanog suda o vezi i znaaju Slavoja ieka u savremenoj teoriji i suda
o odnoso njega i Althussera, podsetiti na to da u Mapping Ideology, iek pristupa na svojstven,
pomalo intelektualno nepoten nain temi ideologije metodoloki, time to nam ne daje itljiv opis
metoda kojim pie svoj tekst, a opis metoda daje, iz koga se samo moe proitati da nije dogmatski
hegelijanski napisan51, a da jeste inspirisan Hegelovom metodom, to se vidi kroz ceo tekst, gde nam
iek pie o ideologiji-po-sebi, ideologiji-za-sebe, ideologiji za-sebe i po-sebi - komplikujui
izlaganje nepotrebnom terminologijom, koja nije ni jasna, ni objanjenja. Ipak, uz ovu kritiku ogradu,
prvo smatram da tekst ipak jeste itljiv bez veeg gubitka inteligibilnosti apsolutno najveim delom,
to je i najbitnije; te dalje smatram objanjenje ideologije dato u Mapping Ideology jako teorijski
bitnim. O ideologiji se pria trostruko onoliko kompleksno koliko problem pokazuje kroz
teoretizaciju da se o njemu mora priati na vie nivoa. Ideologija se kae na tri naina za ieka u
Mapping Ideology, na nain sa kojim se slaem i mogim inspirativnim pasusima po celom tekstu, a u
vezi sa ove tri osnovne teze:
Ideologina je, po ieku, bez obzira kom nivou pripada svaka od tri predloene opcije i sve su
bitne.
iek nam skree panju na (u ovom prikazu: trei) nivo koji je on otkrio, ali ostavlja mogunost da je
isto znao i Marx teorerizijui fetiizam robe, bitni iekov primer ideolokog fetia. Ipak nije dao
izriito pozitivan odgovor da se zastupljenost (mo) ovih vrsti ideologije moe menjati tokom istorije.52
Saglasno The Sublime Object of Ideology i iekovom prilogu za Mapping ideologyFUSNOTA53,
ideologija je po ranom ieku:
51 MI XX
52 Koliko je meni poznato.
53 MI

28

1. Lana slika stvarnosti, koja je stvorena zarad interesa vladajue manjine i njoj efektivno slui.
Ovo su otkrili Prosvetitelji, Feuerbach i Marx. Odavde poinje prosvetiteljska kritika ideologije, i
nikako ne izgleda nemogue objediniti ga sa Althusserovim (iako bi se on estoko protivio), a pogotovu
iekovim, koji ostaje eksplicitno racionalno i prosvetiteljski orijentisan.
2. Ideologina je praksa individua i praksa dravnih institucija koja kreira praksu individua, kako je
naglasio Althusser. Ideologija je praena neznanjem o tome kako individua stvarno funcionie u
drutvenim odnosima i ova realna praksa individue nije ba ni lina,ni individualna, ni slobodno
izabrana, ni racioalna, jer je kreiraju mone institucije, nameui prisilnu slinost heterogenim ljudima,
a u interesu vladajue manjine.
3. Ideologina je sama zajednica, ak onda moemo rei sama stvarnost, koja stvara ovo ideologino
ponaanje ljudi, naravno suprotno stvarnim interesima velike veine ljudi, a u cilju odranja drutvenih
odnosa kao odnosa dominacije. Iracionalna je time to je bazirana na socijalnoj fantaziji i to
sredstvima ideoloke manipulacije onemoguuje svoje lanove da to uvide, koliko god manipulacija
danas sofisticirana bila. Ovo je iekovo glavno otkrie FUSNOTA.54
Prema tome, klarifikacija toga ta je ideologija i jasni opis pronadjenog treeg nivoa ideologinosti,
ostaju trajne iekove zasluge.
A ieka nalazim duboko zavisnim od Althusserove teorije ideologije. Zavrno poredjenje e nam
pokazati da je iek zapravo ovek koji je otiao dalje od Althussera, ali i eksplicirao zato su neka
Althusserova tvrdjenja valjana. Izuzetno je plodno kombinovati, maksimalno precizno, dva mislioca.
Ve kod Althussera shvata se da ideologija mora biti otelovljena u praksama odredjenih dravnih
ideolokih aparata. Ali to iek i zna: poenta je da je drutvena stvarnost, koja pre svega ukljuuje
dravne ideoloke aparate, formirana na fikciji, na ideolokoj fantaziji. Drutvo se time perpetuira kao
nepravedno, zlim krugom: kao to je Althusser konstatovao, institucije, koje rade u korist manjine, po
pravilu - u ogromnoj meri oblikuju i svest i nesvesno ljudi. A ljudi od institucija preuzimaju da urede
54 SOI

29

svoju stvarnost shodno ideolokim fikcijama, svemu onome u ta niko ne veruje, a koje su ipak
precizan opis toga kako ljudi u stvarnosti postupaju. Malo ljudi veruje da parlament stvarno predstavlja
optu volju gradjana, da se posluimo sasvim tanim iekovim primerom 55.FUSNOTA Ipak, u
funkcionisanju stvarnosti, drave, ali i individua u njoj, ljudi postupaju kao da je ovo tvrdjenje o
parlamentu tano, te ljudi potuju naredbe politiara, i to i protivu racionalnog uvida i sopstvene koristi.
Ostajui verni prosvetiteljstvu, za predhodnu konstataciju, moe se rei da izraava iracionalnosti
oveanstva na ovom stadijumu, ali i da kroz naporni rad Kritike teorije (u najirem smislu), teorija
ideologije moe edukovati oveanstvo o mogunostima oslobodjenja.
Zakljuujem, dakle, da je Althusser dao bitan doprinos razvoju teorije ideologije, a Slavoj iek,
i slovenaki lakanovci, izuzetno dubok, savremen, interesantan i uticajan doprinos istoj vrsti
istraivanja, ak i sa ovde prisutnim ogranienjem da se, u ovom radu, razmatraju samo iekovi
tekstovi iz prve polovine devedesetih godina, te samo jedan, glavni, najuticajniji i najpoznatiji
Althusserov tekst, a bez zalaenja u naknadne faze Althusserovog akademskog i privatnog ivota.
iekov rad,kako onaj iz ranih devedesetih godina prolog veka, koji je ovde razmatran, pa sve do
danas, potvrdjuje izrazitu autorovu sposobnost samo-kritinosti, odsustvo dogmatizma, veto
dovodjenje sopstvenih pocija u vezu sa najraznovrsnijim tudjim ali poznatim teorijama - to je
osvedoeno i nagradjeno iekovim, za dananjeg filozofa, neverovatno visokim zainteresovanim
potovanjem miliona italaca, te brojem akademskih institucija sa kojima saradjuje; to jest, time to
izuzetno popularne lekcije dri u najrazliitijim delovima sveta na poziv mnogih i jako esto.
Za ovde izloenu iekovu teoriju ideologije ja tvrdim da predstavlja ne samo najpoznatiju, nego i
najbitniju i najispravniju kritiku teoriju drutva jednog danas ivog mislioca56, koja je od
55 S. iek, The Sublime Object of Ideology, XX
56 Ovo tvrdim svrstavajui ieka u kritiku teoriju i u irem smislu izraza - dakle smatrajui ga za zastupnika teorije koja ne prihvata
lou, zlu, negativnu stvarnost onakvom kakva jeste, nego hoe da je radikalno menja, poevi sa obrazovanjem masa o zatupljujuim
efektima ideologije prisutne u masovnoj kulturi i drutvu uopte ali ovo tvrdim i dovodei ieka u vezu sa Kritikom teorijom drutva
u uem smislu termina, to jest: sa prvom generacijom Frankfurtske kole. Metodoloki, bez obzira na kompleksnost i ispravnost
iekovih, po pravilu, preterano pojednostavljenih i preterano politiki obojenih stavova o Frankfurtskoj koli ukazujem na injenicu da
odgovor na pitanje ime se bavi Slavoj iek?, moe (i tvrdim: treba) biti kratak i jasan: Bavi se kritikom teorijom drutva!.
Fundamentalne osnove svake teorije Slavoja ieka uvek odgovaraju zahtevima koje je Max Horkheimer izneo u svom manifestu
Tradicionalna i kritika teorija. Dalje, bez obzira na to ta sam iek tvrdi, ima autora koji (smatram: esto potpuno ispravno, mada ne
uvek dovoljno precizno) ukazuju da su neka od iekovih fundamentalnih shvatanja veoma slina shvatanjima prve generacije
Frankfurtske kole: i to posebno oni stavovi koji ieka razlikuju od teorija Altisera i pogotovu (Post)Strukturalizma,

30

fundamentalnog teorijskog znaaja za ispravno teorijsko razumevanje ljudske subjektivnosti. Pri tome
je teorija Slavoja ieka, tvrdim, rezonujui po starom dobrom principu o primatu praktinog uma, jo
bitnija teorija u vezi sa onim, za nas ljude, stvarno najbitnijim na svetu: naom praksom. To jest, kako
e se mnogi sloiti, iekova teorija ideologije je i od fundamentalnog praktinog znaaja: bitna je za
buduu praksu svakog pokuaja radikalne politike emancipacije oveanstva, a pogotovu u sadanosti
je za ovu najviu svrhu, tvrdim, iekova teorija ideologije najbitnija teorija. Najbitnija je, jer je
(tvrdim kao i mnogi:) najispravnija teorija ideologije pre svega, a uz to i: iroko potkrepljena
primerima, dovedena u vezu sa istorijom oveanstva, filozofije, teorija ideologije i miljenja uopte,
dovedena u vezu sa borbom protiv totalitarizma i eksploatacije - celokupnim iekovim teorijskim i
politikim radom u SFRJ i kasnije i, na kraju, stoga to je iekova teorija ideologije stalno dovodjena
u vezu sa goruim politikim pitanjima dananjice veoma estim i uvek aktualnim iekovim
lekcijama u kojima se uvek razmatraju i konkretni drutveni problemi. ini mi se da ova situacija skoro
garantuje da e iek jo prilino dugo ostati veoma uticajan teoretiar na svetskom nivou i kljuni
izvor inspiracije veoma velikom broju ljudi za razne poduhvate: nekima preteno za teorijske
socio-filozofske radove vezane za teme kojima se iek bavi, na primer u vezi sa teorijom ljudske
subjektivnosti, slobodem, ili shvatanjem odnosa ubedjenja i postupanja kod oveka. Ali, mnogo veem
broju ljudi, rad Slavoja ieka jeste i postaje (sve vie) inspiracija za praktine, politike poduhvate i ja
se nadam da e ova poslednja navedena injenica, pre ili kasnije, dovesti do opipljivih praktinih
rezultata na kolektivnom politikom planu - dakle: do svetsko-istorijskog progresa ljudske slobode!
Istorija Frankfurtske kole i Nove levice potvrdjuju da je i to sasvim mogue u budunosti i da se
veliina i znaaj neijeg uticaja, kako u teoriji, tako i jo mnogo mnogo vie u praksi, nikada ni ne
moe predvideti, jer nemamo ba nikakvog pojma o tome gde, koje ljude, ime i kako e Slavoj iek
ponajvie i politiki najznaajnije inspirisati na kolektivno delovanje u cilju masovnog oslobodjenja i
ruenja kapitalizma i ostalih, sa kapitalizmom redovno povezanih, rairenih vidova eksploatatorskog
ovladavanja.57
(Post)Strukturalizma koga iek odbija na nain na koji bi ga, verovatno, i Teodor Adorno odbacio: kao apologiju savremenog
kapitalizma i masovnog ideolokog ispiranja mozga industrijom kulture. O odnosu (Post)Strukturalizma, ieka i Frankfurtske kole
videti, na primer, jako jasan i informativan prikaz, bitan i (izuzev, tvrdim, autorovog previe stereotipnog prikaza politike Frankfurtske
kole:) taan skup stavova koji je izneo Benjamin Day u tekstu: From Frankfurt to Ljubljana: Critical Theory from Adorno to iek, u:
Studies in Social and Political Thought, Issue 9, Sussex, 2004. http://www.sussex.ac.uk/cspt/documents/issue9-1.pdf.

57 Uostalom, i autori i Dijalektike prosvetiteljstva i oveka jedne dimenzije su ekali decenijama posle objavljivanja
glavnih radova da, na njihovo veliko iznenadjenje, ogroman broj mladih ljudi veoma detaljno izuava njihova dela i pokua
i prevodjenje Kritike teorije u veoma masovnu politiku emancipacije Nove levice, ezdeset-osmaa - serijom

31

Althusser and iek's theory of ideology

- The Transformation of Theory of Ideology from Althussers text on the State Ideological
Apparatuses till the First ieks Books in English Language SUMMARY: This paper explains Louis Althussers theory of ideology and certain basic claims of early Slavoj
iek's theory of ideology, from his phase when he published The Sublime Object of Ideology, and in the period
shortly after the book, by relating iek's claims to iek's critical assessment of Althussers theory of ideology. The
basic claims that made iek to become a world philosophic super-star have been examined by exegesis of his first
important publications in English, so therefore, the scope of the work is limited to iek's positions in the early
nineties. The exposition of iek's positions is preceded by an extensive analysis of foundations of iek's theory of
ideology in Althussers theory of ideology, which is discussed in the first part of the text. Critical examination of
Althussers theory of ideology is limited to his absolutely most famous and most influential article on ideology:
Ideology and State Ideological Apparatuses. iek's theory of ideology is introduced in the text carefully, through
critique of Althussers theory of ideology. The (new) level of (critique of) ideology that iek (first) thematized,
without disavowing achievements of his predecessors predecessors ranging from Enlightenment thinkers, through
Karl Marx, Franfurt School and Althusser is examined and carefully, precisely, formulated as a conjunction of two
theses. Ideology is for iek essentially in 1) the reality itself insofar as social reality is structured around
disavowed, irrational, ideological fantasy. Ideology also necessarily consists fundamentally in 2) disavowing,
forgetting, repressing this fact that subject acts in his practice in accordance with the ideological, unconscious fantasy
acting therein irrationally, of course. These two just stated propositions are the essence of the ieks discovery.
Accepting Althussers rejection of the idea that the fundamentally ideological level of any ideology is mere false
consciousness, mere false representation of reality, and largely also criticizing Althusser himself, iek founds a
genuinely original and new position in theory of ideology, as in the theory of human subjectivity, in generally. This
work explains fundamental positions of ieks theory by extensive exposition of Althussers theory of subjectivity, as
well as, among other theories, elements of Jacques Lacans theory of subjectivity, so to, at once, easier explain ieks
theory of ideology and also, finally, compare it to Althussers theory of ideology. I critically but fairly. give my view
on the importance of these two theories, which is the topic of the end of the text. I find both theories very important
for understanding of human society and I find ieks work on subjectivity and ideology to be crucially important
today, especially because it is a critical work in permanent progress, work of a very active and even quite young,
though very famous, widely respected social thinker of the day.
KEY WORDS: ideology, subjectivity, structuralism, ideological fantasy, ideological fetish.
dogadjaja koja je ovaj pokret neizbrisivo upisala u istoriju svetske borbe za slobodu, kao to je i u biografiju i Adorna i
Markuzea upisala termin kojim su obojicu (precizno, tvrdim) javno kvalifikovali savremenici na razliitim kontinentima:
Otac Nove levice! A na taj status se ekalo decenijama, pa se daljnji uticaj Slavoja ieka ne moe nikako predvideti.

32