Nastanak i razvoj nacije

Erik Hobsbaum kaze da je osnovna karakteristika moderne nacije savremenost, ali

da se to cesto zanemaruje govoreci da nacionalna identifikacija kao nesto prirodno,
primarno i stalno prethodi istoriji, on kaze da to nije tako i upucuje na znamenja samog
termina u mnogim recnicima. Recnik Kraljevske Spanske akademije ne koristi pojmove
drzave, nacije i jezika na savremen nacin pre izdanja iz 1884. U njemu se po prvi put
srece pojam lengua nacional tj. Sluzbeni i knjizevni jezik zemlje i koji vecina u zemlji
govori a razlicit od dijalekata i jezika drugih nazija. Pre 1884. rec nacion je znacila
zajednicu stanovnika pokrajine, zemlje ili kraljevstva, a takodje i stranaca. Sada znaci
drzava ili politicko telo koje priznaje vrhovne centre zajednicke vlade, takodje i kao
teritorija koju je uspostavila ta drzava sa svojim stanovnicima koje sa sa njima smatra
celinom. i zato je u Iberijiskom svetu elemenat zajednicke i vrhovne drzave centralni za
takvu definiciju.
Nacao u enciclopedia brasileira merito predstavlja zajednicu gradjana drzave koji
zive pod istim rezimom ili vladom i imaju zajednicu interesa. Kolektiv stanovnika
teritorije sa zajednickim tradicijama, teznjama, interesima i podcinjenoscu centralnoj
vlasti koja se stara o odrzavanju jednistva grupe. U recniku Spanske akademije konacno
verzija nacije nije nadjena sve do 1925. godine koja se opisuje kao kolektiv osoba koje
imaju isto etnicko poreklo i vecinom govore isti jezik i imaju zajednicku tradiciju.
Gobierno (vlada) nije vezana za pojam nacije sve do 1884. , jer prvo znacenje reci nacija
upucuje na poreklo ili pretke: rodjenje, poreklo, rang, a u recniku Starofrancuskog koji
navodi Froasarovo :vratio sam se u zemlju svog rodjenja/porekla u okrugu Hajno.
Ukoliko su poreklo ili preci vezani za skup muskaraca tesko da su to oni koji su stvorili
drzavu, (sem u slucajevima vladara i njihovih rodjaka), a ukoliko su vezani za teritoriju
ona je tek slucajno bila politicka jedinica nikada velika.
1726. prvo izdanje Spanskog recnika rec patria ili u mnogo cescoj upotrebi tiera
(domovina), znacila je samo mesto, grad ili zemlju gde je covek rodjen ili bilo koje
podrucje, pokrajinu ili oblast, ma kog vojvodstva ili drzave. Ovaj uski smisao reci
patria se razlikuje od znacenja petria chica (mala odadzbina) bio je u prilicno rasirenoj
upotrebi pre 19. veka osim medju onima koji su znali starolatinski.
Sve do 1884. tiera se nije vezivala za drzavu, a od 1925. stvara se emocionalna
nota savremenog patriotizma gde je patria nasa sopstvena nacija kao skup materijalnih i
nematerijalnih stvari proslih sadasnjih i buducih, koji uzivaju ljubav i odanost patriota.
Kastilja bila je jedna od prvih evropskih kraljevina za koju nije bilo potpuno nerealno reci
nacija-drzava. Britanska i Francuska u 18. veku bile su nacije-drzave u drugacijem
smislu.
U romanskim jezicima rec nacija je samonikla, a uostalim ako se koristi, stranog
je porekla. U gornjoj i donjoj Nemackoj natie pocinje da dobija znacenje pojma volk tek
u 16. veku, a natie (do 16. veka )kao i u Francuskoj znaci rodjenje i poreklo grupe. Pojam
se razvio kroz opise samodovoljnih grupa kao sto su gilde ili korporacije koje treba da se
razlikuju od drugih sa kojima istovremeno postoje i tako su nacije sinonim za strance, a
u spanskom nacije stranih trgovaca bliske nacijama studenata na antickim univerzitetima.

Izgleda da je evolucija tezila da naglasi mesto i teritoriju porekla pays natal koja je
kasnije postala ekvivalent provincije. Dok su drugi isli u pravcu naglasavanja etniciteta
kao u holandskom znacenju reci natie , sveukupnosti ljudi koji smatraju da pripadaju
istom stamu. Tako odnos nacije sa drzavom ostaje zagonetan jer izgleda ocigledno da u
etnickom , jezickom ili bilo kom drugom vidu vecina drzava, ma koje velicine nije bila
homogena i da se zato nije mogla jednostavno izjednaciti sa nacijom. Holandski recnik
nacijom oznacava ljude koji pripadaju drzavi cak i kada ne govore istim jezikom.
U 18. veku za Johana Hajnriha Cedlera nacija je ujedinjeni broj burgera koji su
imali iste obicaje navike i zakone. Iz cega sledi da pojam nema teritorijalno znacenje jer
su pripadnici razlcitih nacija mogli da zive zajedno u istoj oblasti a razlikovali su se samo
po nacinu zivota i obicajima. Da su nacije imale sustinske veze sa teritorijom Vendi bi se
u nemackoj zvali nemcima sto ocito nisu. Cedler kaze da volk prestavlja sveukupnost
ljudi svih nacija koji zive u istoj pokrajini ili drzavi.
Hobsbaum se pita sta je sa terminoloskom cistotom kad se u svakodnevnom
zivotu pojam nacije upotrebljava u slicnom znacenju kao i rec volk i kao sinonim za
posed drustva ili za bilo koje drugo udruzenje ili drustvo. Bez obzira na bilo koje drugo
znacenje rec nacija se jos uvek razlikuje od savremenog znacenja, pa se smatra da je u
modernom politickom smislu pojam nacije istorijiski veoma mlad. New english
dictionary iz 1908. Nacija obuhvata etnicku jedinicu, ali se u novijoj upotrebi sve vise
naglasava pojam politickoj jednistva i nezavisnosti. Da bi se ova novina najbolje
razumela potrebno je slediti one koji su poceli da koriste ovaj pojam u svom politickom i
drustvenom diskursu tokom doba revolucije, a posebno pod imenom princip
nacionaliteta od 1830. pa nadalje.
Primarno znacenje nacije je politicko i izjednacavalo je narod i drzavu. U ranom
politickom diskursu u SADu radije se govorilo o narodu, uniji, konfederaciji, nasoj
zajednickoj domovini, javnosti ili zajednici, sa zeljom da se izbegnu centralizujuce i
ujedinjujuce implikacije pojma nacije u odnosu naprava federalnih drzava. Iz pojma
nacije kao jedne i nedeljive u doba revolucije sledilo je da je nacija predodredjna da
formira samo jednu drzavu i da ona predstavlja jednu nedeljivu celinu to sledi iz
definicije : nacija je skup ljudi koji govore istim jezikom imaju iste obicaje i obdareni su
izvesnim moralnim osobinama koje ih dele od drugih grupa slicne prirode. Tako shvacena
nacija predstavalja telo gradjana ciji je kolektivni suverenitet konstruisao drzavu kao vid
njihovog politickog izraza. Sta god da je nacija bila, elementi drzavljanstva, masovnog
ucestvovanja i mogucnosti izbora, uvek su bili prisutni.
Dzon Stjuart Mil odredjuje naciju preko posedovanja nacionalnog osecanja. On
kaze da clanovi nacionalnosti zele da budu pod istom vlado i da ta vlada bude sastavljena
od njih ili dela njih iskljucivo.
Jednacina nacija=drzava=narod, a posebno suvereni narod je vezala naciju za
teritoriju posto struktura i definicija drzava postaju sada u biti teritorijalne. 1795. u
francuskoj deklaraciji o pravima coveka i gradjanina stoji da je svaki narod nezavisan i
suveren, bez obzira koliko ga pojedinaca cini i kolika je teritorija koju zauzima, i svaka
suverenost je neotudjiva. Francuzi su se borili protiv svakog pokusaja da se od jezika

kojim neko govori, stvori kriterijum nacionalnosti, koji su neki smatrali jedinim
kriterijumom za francusko drzavljansto. Jezik kojim su govorili Alzasani ili Gaskonci
ostao je potpuno nebitan za njihov status pripadnika francuskog naroda.
Etnicke razlike grupa bile su sa revolucionarno-demokratskog stanovista
drugorazredne, zato se u revolucionarnoj naciji ne moze videti nista od kasnijeg
nacionalistickog programa uspostavljanja nacija-drzava u telima koja su odredjena
kriterijumima kao sto su etnicitet, zajednicki jezik, religija, teritorija i zajednicko
istorijsko pamcenje.
Francuski revolucionari su se zalagali za ukljucenje Jevreja u francusku naciju te
su tako Jevreji Sefardi koji su govorili srednjovekovni spanski, i Askenazi Jevreji koji su
govorili Jidis, bili takodje Francuzi kada su prihvatili uslove francuskog drzavljanstva.
Razlikuje se dva pojma nacije: Revolucionarno-demokratski i Nacionalisticki
Jednacina drzava=nacija=narod, primenljiva je u oba slucaja, ali je za nacionaliste
stvaranje politickih entiteta koji bi je sadrzavali proizlazilo iz prethodnog postojanja neke
zajednice koja je sebe razlikovala od stranaca dok je sa rev-dem tacke gledista centralni
pojam bio suvereni gradjani-narod=drzava, koja je u odnosu na ostatak ljudske rase
predstavljala naciju.
Demokratizacija ce problem legitimiteta i mobilizacije gradjana uciniti hitnim i
akutnim. Vladare vise nije stitila bozanstvenost.
19. vek je vek nacionalnog budjenja. Za Voltera Bejghota stvaranje nacija
predstavlja osnovi sadrzaj razvoja u 19. veku. Zbog stvaranja 2 velike sile na osnovu
nacionalnog principa (nemacke i italije) i uspesnim razdvajanjem trece na istim
osnovama (austrougarska) i prizvanja mnogih manjih pol. enititeta kao nezavisnih drzava
(u od belgije na zapadu do drzava nasledinca otomanske imperije na jugu evrope) koje su
se zasnivale na nacionalnosti.
Vazno pitanje je bilo koja ce od brojnih evropskih populacija i po kom osnovu
zahtevati drzavu. Drzavu ili neku manju formu odvojenog politickog ili administrativnog
priznanja i koja bi od brojinih postojecih drzava imala najvise karakter nacije.
Renan je postavio cuveno pitanje: zasto je Holandija nacija dok Hanover i veliko
vojvodstvo od Parme nisu?
Mil kaze da uspostavljanje nacionalne drzave mora da je izvodljivo i da ga sama
nacija zeli.
Kada se izadje iz ovog liberalnog diskursa 19. veka nailazi se na iznenadjujuci
stepen intelektualne nejasnoce jer se smatra da je problem nacionalnosti toliko ocigledan
da se ne mora razmatrati. I to je razlog zasto se dosta liberalnih teorija o nacijama
pojavljuje samo na marginalnim razmatranjima. Centralana oblasta linearnog
intelektualnog diskursa ucinila je nemogucim intelektualno razmatranje nacija.

Adam Smit nacija znaci teritorijalnu drzavu. Mozemo se zapitati dali se istorijiski
slucajno klasicna era liberalne slobodne trgovine odvija istovremeno sa stvaranjem nacija
tj. Dali je nacija=drzava imala specificnu funkciju u razvoju kapitalizma. Svet
ekonomije19.veka bio je vise medjunarodni nego kosmopolitski, a kapitalizam se
razvijao kao globalni sistemnajendom kontinentu a ne i na drugim mestima bas zbog
politickog pluralizma evrope koji nije ni konstituisao ni formirao deo jedinstvene svetske
imperija. Ekonomski razvoj od 16. do 18. veka odvijao sa na osnovu teritorijalnih drzava
od kojih ja svaka tezila da sprovodi merkantisticku politiku (odvajanje drzavne trgovine)
kao jedinstvenu celinu. Kada se govori o kapitalizmu u 19. veku i ranom 20. govori se o
njegovim sastavnim nacionalnim jedinicama u razvijenom svetu (britanska industrija,
americka ekonomija, francuski i nemacki kapitalizam itd.). Klasicna politicka ekonomija
, narocito kod adama smita formulisana je kao kritika merkantilnog sistema u kome vlade
vide nacionalne ekonomije kao celine koje treba da se razvijaju naporima drzave i
politike. Slobodna trgovina i slobodno trziste bili su usmereni bas protiv onog shvatnja
razvoja nacionalnih ekonomija za koje se Smita nadao da je pokazao da je
kontraproduktivno. U ovoj ekonomiji nema mesta za naciju niti bilo kakvu zajednicu
vecu od firme jer se meri samo dobit na trzistu, a minimiziraju se gubici.
Kerns kaze da dok su medjunarodne transakcije postojale nesumnjivo sve lakse
jos uvek je bilo dovoljno trvenja medju drzavama koja su opravdavala odvojena
razmatranja problema njihove trgovine. Edvin Kanan je smatrao da se smitova nacija
sastaoji iz zbira pojedinaca koji zive na teritoriji drzave i pitao se dali cinjenica da ce za
sto godina svi ovi ljudi biti mrtvi onemoguciti raspravu o naciji kao entitetu koji trajno
postoji. To znaci da je samo alokacija izvora putem trzista optimalna i da njegovim
delovanjem interesi pojedinaca automatski stvaraju interese celine. Dzon Re je bio protiv
Smitovog stanovista pokazujuci da individualni i nacionalni interesi nisu identicni tj. Da
principi koji rukovode individualno ostvarenje licnog interesa ne uvecavaju nuzno
bogatstov nacije. Lord Robins kaze da ima malo dokaza da su liberalno politicki
ekonomisti isli dalje od testa nacionalne koristi kao kriterijuma politike i postavlja se
pitanje kako je uopste mogla da se porekne ekonomska funkcija i cak korist od nacijadrzava. Molineri kaze podela covecanstva na autonomne nacije jeste u biti ekonomska.
Deljenje covecanstava u nacije jeste korisno sve dotle dok razvija izuzetno mocne
principe ekonomskog takmicenja. Aleksandar Hamilton je povezao naciju, drzavu i
ekonomiju da bi opravdao jaku nacionalnu vladu za koju se zalagao protiv politicara koji
su bili za manje centralizovano upravljanje. Njegova lista velikih nacionalnih mera
iskljucivo je ekonomska: osnivanje nacionalne banke, nacionalna odgovornost za drzavne
dugove, stvaranje nacionalnog duga, zastita nacionalne proizvodnje viskom carinama i da
su te mere smisljene da bi se razvila klica nacionalnosti. Nacija je znaci podrazumevala
nacionalnu ekonomiju i njenu sistemsko neogvanje od strane vlade sto je u 19. veku
znacilo protekcionizam. Frdrih List, inspirisan Hamiltonom, je smatrao da je zadatak
ekonomije bio da ostvari ekonomski razvoj nacije i pripremi njen ulazak u svetsko
drustvo buducnosti. Nacija je morala da bude dovoljne velicine da bi oblikovala jedinice
sposobne za zivot.
U garnije-pazeovom recniku smatralo se smesnim da belgija i portugalija treba da
budu nezavisne nacije posto su ocigledno bile suvise male. Mil je opravdao nacionalizam
Iraca jer su oni bili dovoljno brojni da su mogli da stvore postovanja dostojnu naciju.

Fridrih List je rekao da velika populacija i prostrana teritorija obdarene mnogim

nacionalnim izvorima bitni su zahtevi normalne nacionalnosti. Nacija koja ima manji broj
stanovnika i suzeniju teritoriju moze samo da poseduje obogaljenu literaturu, obagaljene
institucije za razvoj umetnosti i nauke i ne moze razlcite grane proizvodnje nikad da
dovede do savrsenstva unutar svoje teritorije. Gustav Kon je smatrao da ekonomske
dobiti drzava velikog obima prikazane su kroz istoriju GB i Francuske te tako sledi da ce
buducnost civilizovanog sveta za jos dugi niz godina biti stvaranja velikih drzava.
Primecuje se kao bitna pretpostavka da je za stvaranje nacije princip nacionaliteta u
praksi primenjiv samo na nacionalnosti odredjene velicine. Tako je uvden obezvredjujuci
pojam kleinstantekei kao proces stvaranja manjih drzava i imao je negativnu konotaciju.
Ovaj princip praga prikazao je Macini u mapi buduce Evrope nacije, 1857. , u
kojoj ima 19 drzava od kojih je samo Italija klasifikovana kao multinacionalna. Vilosnovi
principi nacionaliteta stvorili su Evropu od 27 drzava. Regionalni pokreti pokazuju sta se
moze desiti ako se zanemari princip praga Samoodredjenje za nacije vazno je samo za
one koje su sposobne za zivot (kulturno, ekonomski). Princip praga nije u potpunosti
napusten ni u Vilsonovo vreme, a postojanje /imena nekih gradova/ . austrija je zelela da
se integrise u Nemacku jer je ekonomski bila sposobna da prezivi u sta nisu verovali jer
je bila mala. Stvaranje nacije shvaceno je kao proces sirenja sto je razlog za anomalije jer
se javljaju separatisticki pokreti.
Princip nacionaliteta je legitiman kada tezi da ujedini, a ne legitiman kda tezi da
podeli drzave. Pokreti za nacionalno ujedinjenje: u Nemackoj i Italiji, stvaranje
Jugoslavije, Cehoslovacke, Svajcarske bili su suprotni definiciji nacije zasnovanoj na
etnicitetu, jeziku, zajednickoj istoriji.
Niko nikada nije poracao stvarnu, multietnicnost, mnogojezicnost ili
multientnicitet najstarijih nacija-drzava (GB, I, Spanija). Prostorno ne mesanje nacija
izgledalo je sasvim nerealno i to je osnova od koje su krenuli austromarksisti, vezujuci
naciju za narod a ne za teritoriju. Kada je bilo prihvaceno da narod da bi postao nacija
trebao da ispuni odredjene uslove to je autamtski zancilo da ce manje nacionalnosti i
jezici isceznuti. Medjutim tamo gde vrhovna vlast drzave-nacije i drzave-jezika nije bila
u pitanju, dominantna nacija je mogla da neguje manje jezike, istorijske i folklorne
razlicitosti unutar svoje zajednice. Neke male nacije, nacije-drzave nisu videli
intergraciju u u vece nacije kao nesto negativno. Prihvatile su zakone progresa i nisu
prepoznavale nepomirljive razlike mikro i makro kulture, bile su cak i pomirene sa
gubitkom onoga sto nije moglo da se prilagodi modernom dobu (npr. Velsani jezik)
Rasprave o tome sta su karakteristike nacionalnosti nisu pomogle; teritorija, jezik,
etnicitet itd. Korisniji je bio pojam princip praga koji je uklonio odredjeni broj malih
naroda, ali ni on nije bio odlucujuci posto su postojale neosporne nacije umanjenih
velicina. Poenta Renanovog pitanja o Hanoveru i Prami bila je da se uprede sa nacijamadrzavama iste, srednje velicine- Holandijom i Svajcarskom.
U praksi su postojala 3 kriterijuma po kojima je jedan narod mogao da se odredi
kao nacija :
1.istorijska povezanost sa drzavom (francuska, engleska, spanija, rusija)

2.dugotrajno postojanje
kulturne elite, posedovanje pisane nacionalne
knjizevnosti i administrativnog domaceg jezika (italijanski i nemacki zahtevi za
nacionalnoscu, jer nisu imali drzavu da se sa njom poistovete); nacionalna identifikacija
je strogo jezicka
3. sposobnost osvajanja imperijalizam naroda stvara opstu saglasnost o
njegovom kolektivnom postojanju kao takvom.
Pokusaji da se stvore vestacki svetski jezici (od 1880.) neuspeli su (negde se
zadzao esperanto, zahvaljujuci entuzijastima ili rezimima nekih drzava), ali engleski je
postao svetski jezik mada on ne zamnjuje vec dopunjuje nacionalne.
Po vidjenju liberalne ideologije, nacija je stepen u evoluciji dostignut u 19. veku.
Sa druge strane nacija kao progres predstavljala je asimilaciju manjih zajednica i
naroda u vece sto nije nuzno podrazumevalo napustanje starih odanosti i osecanja, mada
je naravno moglo. Oni koji su bili geografski i drustveno pokretljivi, koji nisu imali cemu
da se vrate bili su spremni da odu. Ovo je posebno bio slucaj sa Jevrejima srednje klase u
zemljama koje su ponudile potpunu jednakost putem asimilacije. Neogranicena
asimilacija nije bila dovoljna ukoliko nacija koja prihvata asimilante nije bila spremna da
ih prihvati u potpunosti. SAD nisu bile prve koje su ponudile slobodno clanstvo u naciji
svakome ko je zeleo da se pridruzi, a nacije su radije pristajale na na ulazak drugih
nacija nego drugih klasa.
U moderno doba naciji su se suprotstavljali konzervativci i tradicionalisti, pa je
ona stoga privlacila njihove suparnike.
Princip nacionaliteta postao je prva i glavna tema medjunarodne politike. On se
razlikovao od Vilsonovoih nacela (samoopredeljenja), radikalno-demokratskog
stanovista, koje je formulisano u Deklaraciji iz 1795, u kojoj je posebno odbaven princip
praga. U praksi mini-narodi kojima je pravo na samoopredeljenje i suverenitet bilo
odredjeno, velke sile nisu dozvolile da se ta prava sprovode.
Sa stanovista liberalizma nacija je stupanj u razvoju drustva i stvaranju bilo
koje nacije-drzave, bez obzira na subjektivna osecanja pripadnika odredjene nacije ili
licnih naklonosti posmatraca. Ukoliko je jedini opravadani nacionalizam onaj koji se se
uklapao u napredak tj. onaj koji je sirio a ne suzavao skalu kojom su se privreda, drustvo
i kultura kretale jedina odbrana malih naroda, malih jezika, malih tradicija u najvecem
broju slucajeva mogao je da bude konzervativni otpor napredovanju istorije. Mali narodi i
jezici su se uklapali u progres jedino ako su prihvatili podredjeni status.
Nacija i nacionalizmi nisu bili glavni unutrasnji problem politickih entiteta koji su
postigli status drzave-nacije, oni su stvarali teskoce i u ne-nacionalnim carstvima koja se
nisu mogla klasifikovati kao multinacionalna. Nijedna zemlja zapadno od Rajne se nije
suocila sa ovim problemom, izuzev Britanije koja je oduvek imala problem sa Irskom.
Ovo ne znaci da politicari nisu bili svesni problema Baskije, Katalonije, Flamanaca,
Skotske, Velsa , ali su ti problemi vidjeni kaooduzimanje ili dodavanje snage nekim
politickim uticajima sirom zemlje. Skoti i Velsani su tezili jacanju liberalizma, dok su
Flamanci i Bretonci tezili tradicionalnom katolicanstvu.
Mil i Renan nisu mnogo marili za elemente koji su ucestvovali u stvaranju
nacionalnog osecanja(etniciteta) uprkos viktorijanskim preokupacijama rasom
jezikom, religijom, teritorijom, istorijom, kulturom.

Od 80.-tih godina 19 veka pa nadalje, rasprava o nacionalnom pitanju postaje

ozbiljna i zustra, posebno medju socijalistima jer je stvaranje nacionalnog osecanja
parolama i propagandom omogucavalo uvecanje birackog tela.
Princip nacionaliteta koji je promenio mapu Evrope u periodu od 1830-1878.
godine bio je razlicit od politicke pojave nacionalizma, koji je postao sredisnji u eri
evropske demokratizacije i masovne politike. U danima Macinija nije bilo vazno sto za
vecinu italijana Rizordjimento nije postojao (Masimo d Azeljo Stvorili smo Italiju, sada
moramo da stvorimo Italijane). Onima koji su razmatrali Poljsko pitanje nije smetalo sto
se vecina seljaka koja govori poljski nije po nacionalnosti osecala Poljacima (Pilsudski
Drzava je ta koja stvara naciju, a ne nacija drzavu). Posle 1880. godine sve se vise
obraca paznja na to kako obicni ljudi dozivljavaju nacionalnost.