Analiza Dnevnika o Carnojevicu

Ratings:
(0)|Views: 903|Likes: 0
Published by Igor Pejakovic
Analiza Dnevnika o Carnojevicu - Milos crnjanski 26. oktobar 1893.
See more
Milo
Crnjanski - Dnevnik o
arnojeviu
Dnevnik o
arnojeviu
nije ni novela, ni roman ni pesma, ni monodrama. To je prosto tekst,
lirski tekst, tzv. moderne umetnike tehnologije, modernog postupka, i duhom i nainom. Odsustvo svake
kompozicije; princip rasipanja utisaka, misli, slika, rasipanja grae jeste put
do p
ostizanja unutranje logike kazivanja. Nita se tu, tako rei, ni sa im ne podudara i ne povezuje, a celina
ipak odrava samu sebe. Dnevnik ima stalnu aktuelnost, stvaran je, kako to mogu biti samo duboko
proivljena, mislea dela. Ovo delo je graeno iskljuivo na jednoj velikoj temi borbe za nacionalno
osloboenje. Ono to uslovljava stalno stvaralako
interesovanje za Dnevnik jeste slutnja da je taj tekst na tragu jednoj velikoj temi, uistinu
sudbinskoj. Dra njegova je u tome to je sadrao u sebi nekoliko najvanijih pitanja epohe, i to na njih nije
dao nijedan odgovor. Dra je u toj iskrenosti, u tom nepristajanju na zabludu, u pameti da se ne uhvati na
lepak. Jer pitanja postoje ve pedeset i vie godina, a pravog odgovora nema, i pored svih pokuaj
a.
Dnevnik o
arnojeviu
je prosto prisutan, govori
ono to moe i koliko moe, i trai sebi druga.
Kratak
sadraj
Dnevnik o
arnojeviu
odbijaju da tampaju u cjelini i predlau piscu da
izdvoji nekih pet tabaka iz ogromnog rukopisa. U hotelu "Pariz", Crnjanski nasumice odabira dijelove teksta.
Ostalo spaljuje. Kasnije je Vinaver ispremetao poglavlja i knjiga je tako
objavljena. Zbog toga, a i zbog injenice da je ovaj roman lirski, ne moe se govoriti o fabuli.
Knjiga, ustvari, predstavlja splet razmi
ljanja glavnog junaka ili, moda, lirskog subjekta o mnogim motivima iz ivota, pa naravno i o ivotu
samom. Roman poinje opisom i razmiljanjem o ratu Petra Rajia u kome se vidi besmisao rata kao i
"indiferentni stav glavnog junaka" (kako kau neki kritiari). Od tog pakla se udaljava razmiljajui o
djetinjstvu, majci i periodima bolesti koji mu, kako kae, "behu najlepi doivljaji". Sjea se majine smrti i
njegove enidbe ubrzo nakon toga, koju su ugovorile njegove tetke i ene iz mjesta. Njegova ena, puna
ivota i strasti, bila je previe za ratom izmuenog ovjeka. Njegova bolest se pogorala i on odlazi ne
lijeenje u Krakov. Tu upoznaje jo jednu enu koja mu prua samo ulnu ljubav. Emocije on trai i
pronalazi u liku jednog sumatraiste, arnojevia koji je okrenut prirodi, nebu, i koji smatra da je sve u vezi.
On predstavlja Rajievo drugo Ja. Tekst o arnojeviu koji zauzima najkrai dio romana, predstavlja
centralni njegov dio i objanjava smisao ovjekovog ivota, daje razlog ovjekuda ivi,
te ispoljava osnovu poetike Miloa Crnjanskog, tzv. "sumatraizam". Raji se vraa iz sanatorijuma sa
shvatanjem da je srea u liu (prirodi ), utjeha u nebu i odlukom da e smrt doekati smijeei se.
Ukratko o glavnom junaku

U ulozi nosioca ovih sudov

a (o oveku i svetu), pojavljuje se po pravilu, lik glavnog junaka. Glavni junak 'Dnevnika' zamiljen je kao
neko ko se 'oslobodio i odrodio od svega', kao neko koga 'nita vie ne vezuje ni za dobro ni za zlo'. Ovom
junaku ivot lii na komediju: 'sve sam
ekao da e jo neto doi u ivotu, da ovo dosad bee samo komedija. Sad vidim, da posle saaljenja ne
dolazi nita novo.' arnojevieve noi prolaze 'u groznicama i snovima...koji nisu mnogo lui od jave'. Na
jednom drugom mestu, ovaj moderni arnojevi
se pita: 'ali zar
je ivot vie nego senka' i odmah odgovara: 'ne, senka je vie nego ivot'.
Glavni junak 'Dnevnika', osim toga kae: 'ja ne volim pla nego tugu'. U stvarnosti se pla i tuga razlikuju
isto onako kao to se razlikuju jedno neposredno re
agovanje od stava koji iza sebe ima izvestan sud vrednosti. Emotivna karakteristika glavnog junaka '
Dnevnika' je,
dakle, ekvivalent za jedan aksioloki, univerzalni odnos prema svetu.
O tom odnosu govore i neke druge karakteristike arnojevievog lika. Jedna od njih je enja za zaboravom
u nekim dalekim, polarnim predelima, enja za onom zemljom 'gde je led zelen a voda plava pod ledom,
sneg rumen'. Druga je saznanje da ljubav ima u sebi neeg neprolaznog u metafizikom znaenju te rei.
'ini mi se jed
ino ona i jesen ostaje, sve je
drugo samo varka.'
(...) Ali najvea uteha junaka ovog romana je nebo. '...ako umrem', to je poslednja reenica knjige, 'pogledau
poslednji put nebo, utehu moju i smeiu se'.
Zahvaljujui ispovednom obliku umetnikog kazivanja, pisac obezbeuje vrednosnim iskazima glavnog
junaka povlaen poloaj. Sve druge likove 'Dnevnika' vidimo spolja, jedino je lik glavnog junaka oblikovan
iznutra. Osim toga, ispovedna tehnika omoguuje piscu i da na indirektan nain pridobije itaoca
za gledite glavnog junaka. Svi ostali likovi oblikuju se iz perspektive glavnog aktera 'Dnevnika o
arnojeviu'.
Ovo neveliko delo Miloa Crnjanskog spada u najoriginalnija dela srpske proze izmeu dva rata. Ovaj po
obliku najmanji roman srpske knjievnosti, bez radnje, fabule i uobiajenog zapleta, istovremeno je i na
najpoetiniji roman: sav istkan od lirskih vibracija i udesnih
poetskih slika jedne mladosti pometene ratom.
Dnevnik o
arnojeviu
je roman o mladom intelektualcu koji se naao u vrtl
ogu prvog
svetskog rata. Crnjanski je ovde sproveo postupak paralelnog prianja doivljavanja detinjstva i deatva
doratnih godina
sa jedne strane, i munih slika i doivljaja rata
-s
druge strane. Pisan u prvom licu i u naglaeno emocionalnom tonu, ov
aj roman ostavlja utisak izrazito lirske autobiografske poeme.
U slikama detinjstva i deatva junaka romana oivljena je graanska porodina i drutvena atmosfera
tipina za staru Vojvodinu i viena iskljuivo kroz deju psihu:
- Bolesti su bile moji na
jlepi doivljaji, pria junak romana. Oblaili su me u belo i metali me u prozor, a ljudi su zastajali i gledali
me... Leao sam sav u ipkama, lakim kao perje, a kroz prozor sam video golubove moje, koje sam toliko

voleo, premetao i kupao... Mati mi je morala vaditi stare adiare, sve bisere njene i svilene vezove, i ja bih
sve kupio i gomilao na grudima i leao pod njima sav blaen.
Teklo je tako to detinjstvo meu ikonama, votanicama, meu slikama po graanskim salonima, uz prie o
Srbiji, caru Duanu i hajducima. I kad bi srpsko pevako drutvo pevalo
o Kara-Mustafi i Hajduk - Veljku, on bi stajao "bled i sav u groznici od tih pesama... Pesme te
pritisle su me uza zid, uzimale mi dah, gledao sam, preneraeno, stare ikone oko sebe, neke
ljude popadal
e sa noem u ruci pod anevima, sa crvenim fesom na glavi, i te stare slike i ikone pekle su mi oi, kao da
su me zraci to su se odbijali sa njinog tamnog zlata, probadali". Onda je dola majina smrt, zatim briga
roaka da ublae deakovu tugu, a na kra
ju lukava
dovijanja varokih devojaka da osvoje srce bledog i tunog mladia.
Ratniki ivot junaka Dneviika... obuhvaen je slikama krvavih pogrona nad vojvoanskim Srbima zbog
Principovih vidovdanskih hitaca i praen sve do ratnikovog povratka u zavia
j: U galicijskom blatu, poljskim bolnicama, u marevima i rovovima, po ulicama ispranjenih gradova,
razorenim selima, u "jeseni i ivotu bez smisla", kroz sve etiri godine, zue se jedna mladost, udna,
prenaglaenih oseajnosti, oplemenjeno ali i otupelo neurastenina,
zaglibljena u veliku ludoriju rata.
Sa gorinom posmatra mladi i sebe i svet onr sebe, gleda kako se sve lomi i pada i sa bolom zakljuuje:
... i ja smeei se gledam te rulje i idem od grada do grada. Rulje pustih ena, rulje hulje trgovaca, rulje
ratnika, rulje bolesnih i rulje mrtvih. Decu i ene. Pijanu hrpu onih koji se sada bogate... Strahovito,
uplaeno, paljivo, ja gledam ivot i drim ga u rukama koje drhte i
gledam
oko sebe ume i puteve i nebo.
Ta skupo plaena tragedija naslikana je u romanu kao izvor pustoi u oveku i osnov za njegov revolt. Junak
Miloa Crnjanskog, kao povratnik iz rata, ne ivi u onim radosima oseanja za koja zna ovek koji se sreno
vratio
u dragi zaviaj. Iluzija je i sama pomisao da se ppovratniki ivot moe da nastavi tamo gde ga je rat
prekinuo. U njemu sada ivi sasvim drugi ovek, drugo ljudsko bie, iju psihu razdiru tenje za
preispitivanjem nekadanjih
vrednosti. Sa setom i ironi
jom on se osmehuje svemu, ali nema snage da na ruevinama zapone novi ivot. "Ne", kae on, "ne znam
ta je dobro, a ta zlo, nita ne znam ta se sve sa mnom zbilo... Mi emo se vui u zelenom odrpanom
injelu, bledi i nasmeejni, svud po
ulicama. Mi ne
itemo nita, mi ne elimo nita, je li, mi ne elimo nita."
JE LI STVARNO POSTOJAO ARNOJEVI?
Postoje dobro i loe postavljena pitanja. Da li je stvarno postojao arnojevi iz Dnevnika o arnojeviu
Miloa Crnjanskog, to na prvi pogled izgleda kao n
ajgore postavljeno pitanje.
Najpre zato to je teko govoriti o stvarnom postojanju ma kojeg knjievnog lika. A onda i zato to
arnojevi moe biti sporan kao zaseban knjievni lik. Nije sluajno to ga kritiari
ponekad nisu razlikovali od glavnog junaka
romana Petra Pajia. Moe se rei da je u naoj knjievnoj kritici razjanjen odnos izmeu ova dva lika. Pa
ipak, kad dugo i strpljivo radite na pripremanju kritikog izdanja romana, uoavate poneto to bi moglo ii u
prilog upravo pogreno postavljenom
pitanju. Na primer, promene koje je Crnjanski unosio u tekst,

raunajui od jednog odlomka tampanog u asopisu 1920. godine, pokazuju da se on kolebao da li treba, i
kako, jedan lik razdvojiti na dva: na Rajia i arnojevia.
Nije nita manje zanimljivo
ni to da arnojevi ima svoju malu istoriju upravo kao knjievni lik: moemo pratiti njegovu knjievnu
genezu kad uporeujemo tekstove Miloa Crnjanskog. Mislim da to nije sluajno. Jer ovaj dvojnik, ova
senka od lika koju vidimo tek u Rajievom
snu, dola
zi nam iz samog sredita pieve poetike. To nije usamljen sluaj, koji nalazimo samo kod Crnjanskog. Valja
se setiti i one zagonetne senke iz Andrieve Proklete avlije koja vidi i uje, a ne govori. Zove se prosto:
mladi pored prozora. Ona je poput konca
koji, kad
ga dobro uoimo i povuemo, otvara nam unutarnji sklop Andrievog romana. Najzad, i u treem, takoe
izvrsnom kratkom romanu Ljudi govore Rastka Petrovia, iznenada se u svetlosti munje pojavljuje demon sa
crnim ogrtaem. Pripoveda za ovo privienje kae da je veliki pesnik. I kad otkrijemo na kog se pesnika
misli i na koji dogaaj, opet e nam se delo otvoriti iznutra: pokazae neto od svoje poetike.
Zametak arnojevievog lika nalazimo u objanjenju koje je Crnjanski dao uz pesmu
"Sumatra"
1920. godine. Tu je prvi put izloio svoju poetiku, novu i neobinu. A neobina je pored ostalog i zato to se
nastanak pesme objanjava sopstvenom biografijom kojoj se dodaje jo jedna, paralelna ali tua. Pored
pesnika koji se vraa iz rata, pojavljuje s
e "jedan
dobar drug", koji se takoe iz rata vraa: iz azijskog dela Rusije, pa preko Japana i Engleske. Mnogo kasnije
Crnjanski je u jednom intervjuu naveo i njegovo ime: Milo Birimac. Birimac nije knjievni lik, nego stvarna
linost, koja se na dvatri m
esta pominje u Itaki i komentarima.
Ali se i u demonu iz romana Ljudi govore takoe nalazi stvarna linost: pesnik Milan Dedinac.
Izgleda da je i Crnjanski u lik "jednog dobrog druga", kad ga je uskoro razvio u romanu
Dnevnik o arnojeviu, uveo stvarnu linost jednog pesnika. Ono to je i u jednom i u drugom sluaju
zajedniko, jeste da uvoenje stvarne linosti jednog pesnika slui kao motivacija za iznoenje sopstvene
poetike.
Dva povratnika iz rata, pesnik i "jedan drug" iz objanjenja "Sumatre", u ro
manu Dnevnik o
arnojeviu paralelno su razvijena kao pripoveda Raji i njegova senka arnojevi. Ali ta senka, u krajnjoj
liniji, i nema drugog zadatka nego da izloi i svojim postupcima, svojim ivotom potvrdi pievu poetiku
koja se zove sumatraizam. Crnjanskom, oigledno, nije bio
dovoljan lik koji bi u romanu izlagao njegovu poetiku. Potrebna mu je bila i iz stvarnosti uzeta