Aleksandar M.

Petrovi

Opaanje elementarnosti na putu ka bivstvovanju

Empedoklova sfera energije ljubavi i razdora
(Napomena prireivaa: zbog tehnikog ogranienja Majkrosoftovih kodnih stranica, akcenti u
starogrkom su stavljeni samo za neka slova. Molimo itaoce da uvae ovo ogranienje. Z. S.)
Elejska ideja bivstvovanja direktno je pojam nastajanja i nicanja stvari smatrala drugorazrednim, ako ne i
nepotrebnim, drei da u stvarima nastajanja nema sutastva ni zakonomernosti. I prostor i vremenost su
prividni, a sfera istinstvovanja nalazi se mimo njih kao samo sobom inee jedinstvo koje koi prostornost i
proglaava je prividom. Odustane li se od tako odsenog stava, iz mnotvenosti postojeeg pomou kretanja u
prostoru (a i van njega u prostorijama beskonanosti), moe obrazlagati karakter nastajanja i promena. Tim
su putem poli Empedokle, Anaksagora i atomisti Leukip i Demokrit, kojima je zajednika mnoina sutina i
nain objanjenja po kome nastajanje, promena i nestajanje empirijski postojeih stvari proizlaze iz vie
nepromenljivih sutina. Koliina i kakvoa sutina je razliita, kao i shvatanje odnosa tih sutina spram
kretanja i pokretake sile. Istoriari filosofije kao Hegel, Celer i Iberveg isticali su meu presokratovcima kao
najvanijeg za razvoj povesti filosofije Anaksagoru, budui da je on tvrdio kako je um pokretna sila na kojoj
sve lei, kao uzrok kosmosa i svakog reda, povodei se za Aristotelovom izjavom: u poreenju sa onima koji
su ranije govorili nasumice /Anaksagora je/ izgledao kao jedini razborit ovek (Ar., Metaf., 984b16-17). U
prvom fragmentu prema Simplicijusovom navodu, Anaksagora kazuje zaista razborito: Sve stvari bejahu
zajedno, bezgranine i po mnotvu i po malenosti; jer i maleno bejae bezgranino (DK, B1), ukazujui na
naelo beskrajne deljivosti i na delove poput celine kao homojomernosti, sa tezom da bivstvujue ne moe da
nastane deljenjem. Svaki deo beskonanosti je i sam beskonaan, pa je najmanji zamislivi deo postojeeg
mnotven, iz ega sledi da je u temelju svega nesvodiva mnotvenost jednako poslednjih stvari. Kao temeljno
metodiko naelo on je uveo pravilo da je otika gledanja na nevidljivo ono to pojava jeste (DK, B21a), pa je
jedino nepomeano i neogranieno u svemu um koji je ono najfinije i najistije sa posedovanjem potpunog
znanja, to daje poetak i svime vlada. Aristotelov prigovor da se on tako slui umom kao spravom
iznenaenja ili mehanikom za stvaranje kosmosa (Ar., Metaf., A 4. 985a18-19), ravnopravan je sa Sokratovim
razoarenjem u Platonovom dijalogu Fedon /98b,c/ da se sam ne slui umom jer ne navodi nikakve uzroke za
rasporeivanja stvari, pa ostaje mitoloka sekvenca da se sve dogaa planski i kako po toj Anaksagorinoj
pretpostavci svime vlada i rasporeuje, prelivajui se u himnikim farbama izmeu deizma i teizma,
konsekventno deluje i teleoloki u pravcu zakljuka sve stvarno je umno.
Empedoklov pojam prirode oznaava supstancijalnost ili bivstvujue ustrojstvo kao poreklom zadobijene
svojstvene strukture (fr. B 63,DK), koje su svojstvene i mislima (fr. B 110, DK), ali sito tako i nastajanje kao
nicanje i rast stvari:
A drugo u ti rei: ne postoji priroda /raanje/ nijedne od svih stvari
smrtnih, niti neko u pogubnoj smrti skonanje,
nego jedino meanje i rastavljanje pomeanih stvari
jeste, a prirodom /nastajanjem/ se to imenuje kod ljudi.
(
, ,

, ' .
Priroda je u izvornom smislu prema Empedoklu meanje i razdeoba pomeanih stvari, a on to pokazuje i na
primeru tzv. ive prirode ilustruje krajnje izriito (fr. B9, DK)

A kada oni na danje svetlo smeani dou na vazduh

ili u rodu divljih zveri ili grmlja
ili ptica, tada dakle za to /kazuju/ 'roditi se',
a kad se rastave, za to pak 'zlosrena smrtna sudba';
ne nazivaju kako je pravo, i sam to izreknem po obiaju
Ovde se umesto pojma prirode kao nastajanja /, / koristi sam pojam nastajanja i raanja
//, a inae moe da bude samo ime za ono to se priinjava smrtnicima. Poput Parmenida i on dri da
je normalno ljudsko stanje nedoraslost koja potie od nebrige i nesviklosti na duge misli, pa u fr. B11 DK
kritikuje stanovite da bi moglo da nastane ono to ranije nije bivstvovalo, kao i da neto umre i sasvim se
uniti. Nemogue je po njemu da neto nastane ni iz kakvog bivstvujueg, a potpuno unitenje bivstvujueg
takoe je 'zaludno i neuveno', jer niti je ta od svega prazno niti prepuno, pa nita ne moe ni da pridoe.
Ono to jeste, prema Empedoklu jeste van nastajanja i propadanja, a to su koreni svih stvari. Njegovo
'rizomsko miljenje' podrazumeva da su korenovi svih stvari (vatra, voda, zemlja, vazduh/donji i gornji=eter/)
po nadlenosti ravnopravni, te prema svojstvenosti i redu vladaju u opticanju vremena, a protiui jedan pored
drugog meaju se i postaju 'sad ovo sad ono'.
Tako su ovi stihijski sastojci ono to Aristotel podrazumeva pod sutinom kao 'jednostavna tela' ( deo vode
je voda Ar., Metaf., DELTA 3. 1014a30-31), a to je za presokratovske fiziare priroda (isto, 1014b32-35).
Svakako, Empedoklo se u tom pogledu izraava mitski (fr. B6, DK):
etiri naime korena svih stvari najpre pouj:
Zevs blistavi i Hera ivotonosna te Adonaj
i Nestis, koja suzama naliva smrtnicima izvor
Alegorija koja ima analogiju sa hesiodovskom teogonijom u kojoj on opisuje Tartar u kome su 'izrasli koreni
zemlje i neplodnog mora' /Hes., Teog., 728/, predstavlja praelemente kao boanstva. Tako Zevs odgovara vatri,
Hera vazduhu, Adonej zemlji, a Nestis vodi, to ukazuje na vezu sa mitotvorstvom koje polnu suprotnost
smatra osnovnom (vazduh i voda su tako 'enski' elementi) i raanje tumai kao meanje. Meanje je takoe
mitska predstava polnog sjedinjavanja (jo Homer ' '). Tako prodorom u drugo,
obljubljivanjem, sjedinjavanjem ili meanjem, nastaje ba sve to jeste (fr. B21 DK):
Iz ovih naime sve to bejae i jeste i bie
izniknu: i drvee i mukarci, a i ene,
i zveri i ptice i ribe vodohrane,
i dugoveni bogovi u astima najizvrsniji.
Jer samo oni jesu, a protiui jedan pored drugog
Postaju raznoliki: toliko se menjaju kroz spajanje.
Sami su korenovi svih stvari nenastali, tako da uvek traju i ne nestaju, za ta kae i Aristotel : Ovi /elementi
kod Empedokla/ naime uvek traju i ne nestaju osim po mnotvu i malobrojnosti, sastavljajui se i rastavljajui
i u jedno i iz jednog. / / (Ar., Metaf., A 3. 984a9-11). U
tom smislu mitotvorna podloga imenovanja elemenata za boanstva ima u osnovi ontoloku bezuslovnost
korena stvari, sa ime je sainjen jedan prenos moi iz sfere boanskog u sferu onoga to se imenuje
ustrojstvom stvari ili prirodom.
Transfer ontike teoloke potencije u sferu fizikalnog izvren je kao svrgavanje vlasti bogova uspostavljanjem
u vlasti stihija prirode. Utoliko su sasvim opravdana miljenja koja kazivanje o boanskim stvarima
posmatraju kao pripadno fizici. Tako Joakim Riter smatra da presokratovci o boanskom govore kao o
prirodi /u studiji Metafizika i politika, prev. F. Barii i A. Paanin, Zagreb, 1987., str. 74/, a takoe i Verner
Jeger napominje da je identifikacija boanskog sa prirodom karakteristika presokratovskog miljenja, te da se
moe nai i u medicinskoj literaturi hipokratovskog perioda /vidi: Jaeger, Werner: The Theology of the Early
Greek Philosophers, Oxford, 1967, p. 203/. Na ontolokoj ravni za Empedokla se ova veza odvija preko
naela koje sve objedinjuje Sad naime samo jedno naraste da bude / iz mnogih, sad se opet razmie mnogo

da bude iz jednog. (fr. B7 DK) Ova henologija Empedokla naprosto doputa kretanje kao privid
ograniavajui onu samorodnost koja je postojala u jonskom naziranju na tu stvar: Tako kako je jedno iz
mnogih nauilo da se raa / i ponovo od jednog koje se razmie mnoga se dovravaju, / tako i nastaju i nije im
postojan vek: / pa kako neprekidna promena nikad ne prestaje, / tako su ona uvek nepokretna po krugu. (fr. B
17, DK) Uzrok sastavljanja i rastavljanja stihijnih sastojaka Empedoklo je iznaao u sili koje su njima
sposobne da vladaju, a to su Ljubav i Mrnja.
Te arhaike moi nazivaju se shodno mitotvorakoj polionomiji i sinonimno, tako da ljubav jeste i ljupkost i
naslada i Afrodita i Kipranka, a mrnja svaa, srdnja, zavada Sad je ljubavlju spojeno sve u jedno, / a sad je
opet svako razdvojeno noeno mrnjom egrsti (fr. B 17, DK), tako da je kretanje u mrnji razoblienost i
razdvajanje, a kretanje u ljubavi zajedniko, udnja i spajanje. Ta kosmiki dimenzionirana privlanost i
panja, kao i egrst i odbojnost pokazuje i svoju gnoseoloku karakteristiku, sa kojom se kod Empedokla
moe pomiljati na saznanje slinoga sa slinim i na postojanje nemog znanja u bivstvenom horizontu
jedinstva oveka i sveta (fr. B 109, DK):
Zemljom naime zemlju gledamo, a vodom vodu,
vazduhom pak vazduh boanski, a vatrom nejasnu vatru,
ljubavlju ljubav, a zavadu zavadom pogubnom
Fragment 102 govori Tako su zaista svemu dopali u deo dah i mirisi, a kao od nekog debljeg deljanja
otpalo iverje kae u fr. 103 Stoga je zaista voljom sudbine sve obdareno sveu. Prilikom opaanja dolazi
do susreta izmeu elementa u nama i slinog elementa van nas, a sve stvari kao da teku i kroz ulne organe
registrovane omoguavaju percepciju ili opaanje koje razlikuje. Teoriju ili vienje na taj nain proizvode ta
dva inioca zajedno, pa se opaanje dogaa kao izvesno centriranje, kada se organi ulnosti kao svest ispolje u
sposobnosti hvatanja i prikupljanja preko onog prepoznatljivog u sebi spram onog to se prepoznaje spolja.
Ova dubinska gnoseoloka hipoteza koja bi rudimentarno ispoljavala sve karakteristike energetskih
konfiguracija kao polja svesti koja se manifestuju na raznim nivoima, ima svoju potvrdu i u Empedoklovom
aforizmu (fr. B 11= DK): Sve ima, naime, svest i udeo miljenja, znaj.
Ono to jeste kod Empedokla, naime poslednji pojam njegove filosofije prirode i svega to jeste, sada se ve
suverenije moe rei i metafizike, imenuje se Sfairos kao parmenidovsko bivstvovanje nalik zavijenosti dobro
zaokruene kugle od sredine jednako svuda (fr. B 27, DK), tako da se sasvim gubi trag pejzau fiziciteta:
Ovde se ne razlikuju ni hitri udovi sunca
ni kosmata snaga zemlje ni more:
tako je u vrstom skrovitu harmonije utvren
Sfairos okrugli, radujui se okolinoj samoi.
Ova Empedoklova Kugla utvrena je u vrstom skrovitu spojenosti i sklada, mada se o njoj ne kae da je u
okovima granice dri snana nunost koja je uokolo zatvara i time spreava da bude drugaija, ili pak pritiska
neka via sila od neega to bez napora sve potresa voljom uma. Prema njemu, teologija mora da raspolae sa
skeptinou ili sa suzdranou od suenja prema ovakvim ili onakvim analogijama (fr. B 133, DK): Ne
moe se /boansko/ pribliiti oima dostupno / naim, niti rukama dohvatiti, ba kao to najtee / ljudima na
um pada prohodna staza ubeenja. Oigledno je da antropomorfno shvatanje bogova nema vie svoju snagu,
kao to ni teriomorfne predstave vie nisu samorazumljive kao proizvodi mnjenja smrtnika. Kugla koja je
odasvud jednaka samoj sebi prema sasvim preciznim Empedoklovim opisima teorijskog sagledavanja (fr. B
134, DK):
Niti se naime odlikuje ovejom glavom na udovima,
niti se na leima dve granice vijore,
niti noge, ni brza kolena, ni kosmato muko udo,
ve sveta svest /misao-volja/ i neizreciva pomie se sama,
itav kosmos brzim projuri mislima.

Odreujui Sferu (Kuglu) kao svetenu svesnost ili kao onu koja poseduje volju i misao // i brzinom misli
projuri itav kosmos, Empedokle se jasno distancira i od antropomorfizma koji bi boansko doivljavao sebi
nalik i prenosio predstavu ljudskog izgleda na boansko izgledanje. Sasvim se odvajajui time od solipsistike
sebinosti koja se krije u takvom antropomorfnom prenoenju predstave ovekolikosti to su dostupne obinoj
svesti i time od nje same i oekivana analogija ili pak kao neto predruno i rukama dodirljivo, Empedoklo je
sasvim oslobodio prostor boanskog od predstava koje moraju tradicionalno da se slede u paganskom poetskoteolokom naziranju kao deo duhovnog naslea, te se otvorio za apstrakciju do koje nosi jedino energija duha
bez potapanja sa tradicionalizmima koji slepljuju misli i otklanjaju izriitiju panju sagledavanjima. Tako on
nije samo prvi mislilac koji razlikuje i razdvaja silu i tvar u kosmosu, ve jasno kazuje i o akosminosti ili o
sferosu svetene svesti koja je ista ljubav ili unutranji mir koji se kao energetska potpunost univerzuma
naruava tek delovanjem sile mrnje koja suprotstavlja ono drugo i drugaije kroz borbu izmeu naela
spajanja i razdvajanja i posledica njenog delovanja je proces postupnog razlaganja u kome se pojavljuje
vidljivi kosmos i percepcije koje se inae javljaju kao normalne u obinoj svesti. Imperativ prevazilaenja
konformnog stanja koje se nadaje tzv. 'objektivnim percepcijama' obine svesti je onaj poziv na delovanje koji
ne moe da se pomiri sa utrnulom ljubavlju ili etikom malodunou. Etika zahteva veliku panju za ispravno
delanje.
U tom smislu Empedoklo posebno naglaava etiki momenat i smatra da od moralno istih postaju vraeviproroci, pesnici i vidari drei da (fr. B 147, DK) sa besmrtnicima drugim zajedniko ognjite, istu trpezu /
imaju, nije im ljudskih alosti dodeljeno i ne daju se satrti. U svojim paljivim analizama presokratovske
misli, Bogoljub ijakovi je sudbinu due povezao preko heraklitovskog stava da je etos oveku demoski sa
njenim moguim dobrim i loim usudom, zaista snano i pogoeno konstatujui: Ako je to tano, onda nas i
jezik i stil EMPEDOKLESa vraaju amanizmu: za amana-ljenika upravo je daimon ono to uzrokuje bolest
i na ta valja usmjeriti panju u lijeenju. Reminiscencija na ovakvo stanje stvari, uz indikativnu supstituciju
psyche umjesto daimon, vidna je u GORGIASa i PLATONa (GORG. D/K 82 B 11 [ ];
PLAT. Charmides 156d-157c).(Bogoljub ijakovi, MYTHOS, PHYSIS, PSYCHE, Ogledanje u
predsokratovskoj ontologiji i psihologiji, Niki, Beograd, 1991., str. 171-172) O amanskim pasaima
kod njega svedoe i sledei stihovi (fr.B115, D/K), koji kazuju o nemerljivoj sili i neminovnosti psefizme:
Postoji nunosti sila, bogova odluka stara,
vena, koja je opeaena irokim zakletvama:
kad neko u grekama krvoproliem vlastite udove okalja,
ili se ko u zavadi sagreivi krivo zakune,
demoni to suto udesom dugovenog ivota dobie
da trideset hiljada doba daleko od blaenih tumaraju,
bivajui tokom vremena u svekolikim oblicima smrtnih stvorova
mune ivota menjajui puteve.
Jer vazduna ih sila na more tera,
a more ih na zemlje tlo odbacuje, pa zemlju u zrake,
sunca sjajnog, a ono ih vihorima zraka baca:
jedan ih dakle od drugoga prima, a svi ih mrze,
Od njih sam sada i ja jedan, od boga prognanik i skitnica,
Zavadi pomamnoj veran.
Premda je i sam Empedoklo sebe doivljavao kao amanskog pesnika i vraa-lekara, njegov oseaj da je
prognanik od boga i skitnica eli da nagovesti kako je on ukinuo samovanost ili svoj ego pretvorio u potpuno
neznatnu, sekundarnu karakteristiku, kao i to da je pritisnut aktivnom stranom delovanja prirodnosti prirode ili
njenom ogromnou beskrajnog okruenja. Njegova sfera koju je on video u svojim teoretisanjima sigurno je
jedno takvo beskrajno okruenje, a njegovo dranje za rodnu zemlju do koje je, smatra on, u egrsti dospeo,
pomirljivo odaje stil vernosti jer mu je uz ostalo i rairila svoje velike grudi odajui tajne postojanja. Ali,
preporuka za delovanje i svojevrsna uteha za borbene duhove nalazi se u navedenom fragmentu B 147: sa
besmrtnicima drugim zajedniko ognjite, istu trpezu / imaju, nije im ljudskih alosti dodeljeno i ne daju se
satrti.