SAMOA I USAMLjENOST

Verovatno nikad u prolosti problem samoe i usamljenosti nije postavljan pred ljudski duh sa
vie otrine i neposredne datosti nego to je to danas. Nekada su pojedinci bili deo velike
porodice, zatim jo ire, crkvene ili dravne organizacije i nisu se oseali usamljeno, iveli su i
umirali sa nekim i pored nekog, u jednom, vie ili manje, zatvorenom sistemu. Grki mudraci i
rimski filozofi isticali su gnoseoloku vrednost samoe, srednjevekovno hrianstvo asketske
ideale usamljivanja. Tek novo vreme i na vek, sa naglo uznapredovalim procesom urbanizacije,
individuacije (ali umnoavanjem stanovnitva i suprotnim procesom masovnosti i anonimnosti
ivljenja), kao i egzistencijalistikim filozofskim teorijama o "baenosti u svet", "bezgraninoj
otvorenosti" prema svetu u kome prete dosada, seta i oajanje, postavili su na dramatian nain
veni ljudski problem samoe i usamljivanja, prvi put otro razlikujui ova dva pojma.
Dok su ranije u svesti obinog oveka pojmovi samoe i usamljivanja neosetno prelazili jedan u
drugi i pomalo se izjednaavajui stapali, danas smo vie u stanju da ova dva pojma razluimo.
Samou sada shvatamo kao imanentnu crtu ivota koja moe, mada ne mora, postati ovekova
ansa, dok usamljenost postaje prinudna i patoloka crta linosti protiv koje se ovek ili jo moe
boriti unutarnjim i spoljanjim raspoloivim sredstvima ili ta usamljenost postaje trajna kob
pojedinanog oveka. Ko nije osetio blagodeti samoe ako je imalo postao individua i nauio da
ceni individualnost! Ne moe se zamisliti nijeDan iole kreativan ovek, da ne govorimo o
znaajnim umetnicima i naunicima, koji nije svesno i namerno traio samou da bi u miru i
usaglaenosti sa sobom poveo neophodne i plodne dijaloge sa sobom, pokuao da iz relativne
udaljenosti objektivnije osmotri sebe i drutvo, i sebe u drutvu, i iznad svega, kada je u pitanju
stvaralatvo, da ostvari slobodnu komunikaciju svesnog i nesvesnog bia.
U samoi oveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da sie u nju bez straha i
zaziranja, vratie se obogaen na povrinu i tek tada, kada je otkrio svoje Ja, imae otvoren i
pravi put prema blinjem, prema Ti. Gete je ovo izrazio jednostavnim reima: "Ako samo jednom
mogu da budem na pravi nain sam, tada neu biti vie usamljen".
Obratimo sada panju na nekoliko kritinih ivotnih faza u kojima se samoa i usamljenost
dodiruju i mogu da dovedu do opasnog meusobnog zaplitanja, ili plodnog korienja samoe u
izgraivanju sopstvene i autentine linosti. Ve sam akt poroaja oznaava totalno razdvajanje
deteta od majke, koje u detetu stvara negativno oseanje naputenosti u stranom svetu, esto
pojaano tekim poroajem. Prema tirnmanu, negativna reakcija novoroeneta pri dolasku na
svet prema pozitivnoj stoji u odnosu 70:30. Malo dete jo pre isteka prve godine mora da naui
da bude povremeno i kratko samo i da ovu prvu samou, prirodnu i neizazvanu, dobro podnese.
Svako dete koje u najdubljem svom biu osea da je voljeno, sigurno, duevno i telesno
nahranjeno, podnosie bez tekoa i komplikacija ovu samou. A zar nije tako i sa odraslima u
toku celog ivota? Prvi strah od samoe, koji kasnije moe prei u povremenu paniku, ili ozbiljnu,
dugotrajnu neurozu, ve je signal da detetu neto bitno nedostaje. ta ovo bitno moe biti drugo
nego ljubav!
Pubertet je drugo kritino doba kada samoa postaje potreba i izazov za mladog oveka.
Probuena nagonska aktivnost neminovno prouzrokuje konflikte mladog oveka u prvom redu sa
samim sobom, sa roditeljima i nastavnicima. Ovi konflikti naizmenino dovode do silne potrebe
mladog oveka za druenjem, razumevanjem i da ga prihvataju bliski ljudi u okolini, a potom do
otrog i naglog usamljivanja, odvajanja, povlaenja. Ve je bilo bezbroj neurotiara i pravih
duevnih bolesnika, ali i buduih velikih stvaralaca, koji su u pubertetu od svoje samoe napravili
doivotnu tamnicu ili odskonu dasku za let u beskrajnost.
Srednje doba ivota, ukoliko nije bilo ozbiljnijeg zastoja u razvoju, iji su koreni, po pravilu, u
detinjstvu ili pubertetu, doba je najvee psihike i fizike aktivnosti kada opasnost preti upravo
od nedostatka povremenog povlaenja u sebe, nekritinog primanja svojih uspeha, nedovoljne
potrebe za daljim usavravanjem, pre svega svoga unutarnjeg bia - ukratko: zahtev za
samoom imperativ je za sve one suvie aktivne ljude koji zaboravljaju da njihova Persona
(maska) kojom se prikazuju pred svetom nije njihovo pravo lice.
Najzad, klimakterijum i enski i muki, i onda naroito starost, poslednja je kritina faza kada se
samoa stavlja na odlunu probu. ovek u itavom dotadanjem svom ivotu - ili potpuno
osmiljenom, ili samo delimino ispunjenom, ili u objektivnom bilansu procenjenom kao
promaenim i praznim - ulazi sada u moguu samou i pripremu za smrt, i to smiren i vedar, ili
svoju usamljenost doivljava kao najgore prokletstvo sveta.

Ve smo istakli da je nedostatak ljubavi, pre svega roditelja, ona prva odluna karika u nizu
kasnijih, mahom determinisanih zbivanja u ovekovom ivotu, koja samou pretvara u
usamljenost, a meditativnu zagledanost u sebe u neurotini strah od sebe samog. Ukoliko postoji
i neka nasledna sklonost prema razvoju odreene strukture linosti, onda e u kombinaciji sa
voljnim, a mnogo ee nevoljnim propustima roditelja pri odgoju deteta odrasla osoba
pokazivati, prema nemakom psihijatru Anelisi Hajgl, (Annelisa Neig1), nekoliko tipinih
patolokih stavova u braku i van braka u odnosu na problem samoe i usamljenosti. Tako e
izoidno strukturisana osoba imati prema licima svoje najblie okoline sledei stav: drugi treba
da me potpuno vole, bez obzira koliko sam neprijatan; depresivna osoba zahteva: drugi treba da
mi omogui da u njega uem bez ostatka; histerina linost oekuje: drugi treba da mi bude
zahvalan to moe da me voli i da mi se divi; a opsesivna linost kae u sebi: drugi treba da se
potpuno prema meni upravlja, on treba da bude uvek spreman da mi slui.
Oevidno je u svim pomenutim sluajevima neurotinog razvoja linosti umesto individuacije bila
izgraena sebina individualnost, namesto plodne samoe izrasla je patoloka usamljenost puna
zahteva i prebacivanja okolini. Ali ovo je samo jedna strana problema, i to ona psihopatoloka, u
kojoj unutarnja zbivanja imaju odlunu ulogu. Druga strana je socijalne prirode i dolazi od
drutva, njegovog stava, njegove neusklaenosti i patologije. Bez obzira to se i drutvo sastoji
od zbira pojedinanih jedinki, sa njihovom odreenom psihologijom i patologijom, postoje i neki
opti zakoni savremenog razvoja civilizacije koji vrlo nepovoljno deluju na reagovanje linosti za
sebe, kada se ona postavlja pred krupnim zadatkom da ovlada svojim slobodnim vremenom i
samoom u tome vremenu.
Opta tenja ka automatizaciji ivota, razliitim specijalizacijama, zatim brz tempo ivljenja, sve
bre otuenje od prirode, porodice i ravnodune okoline, birokratski i surov nain ophoenja sa
ljudima, a u totalitarnim reimima jo i pogubno izdvajanje i bojkotovanje od strane kolektiva
onog i onakvog pojedinca koji ne odgovara ustaljenom, krutom i dogmatskom ideologijom
ematizovanom nainu ponaanja, vodi ljude, koji ne moraju biti sami po sebi neurotini, u strah
i usamljenost. Nedostatak oseanja osnovne sigurnosti i zbrinutosti, ugroenost samog
materijalnog i psihikog opstanka prinuava ljude da pobegnu od samoe, koja je mogla za njih
da predstavlja i neto pozitivno, i to: ili u konformizam lanog uklapanja u kolektiv, s onom
vrstom njegovih jevtinih zabava koje uz pomo alkohola i drugih droga pruaju oveku iluziju
prilagoenosti, ili je ovo bekstvo od sebe i samoe izvedeno u onu vrstu delimine ili potpune
usamljenosti u kojoj se lako postaje plen raznih telesnih ili duevnih bolesti.
ovek, dakle, moe prinudno da bude izolovan od drugih ljudi i gurnut, protiv svoje volje, u
usamljenost, ali moe i samog sebe da izoluje zbog prazne sujete, povreenog samoljublja i
uskraenih umiljenih prava. Ako je teko i preteko ispravljati tu sve anonimniju apstrakciju koja
se zove drutvo, i jo gore - tu opasnu zahuktalost koja se zove savremena civilizacija, onda smo
sigurno u boljem poloaju kada treba da ispravljamo sami sebe. Otud dobro dolazi Jungovo pismo
jednoj njegovoj poznanici, koja se alila na usamljenost: "Ako ste usamljeni, to je zbog toga to
ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni neete nikada ostati usamljeni. Nita nas ne
izoluje vie od moi i prestia. Pokuajte da siete i nauite skromnost i neete nikada vie biti
sami."