uvaj obraz od malena!

Poslovica GLAVA PRVA

GARDIJSKI NAREDNIK
Kapetan u gardi on bi sutra bio.
Nije potrebno: u trupi nek se poui. Sjajno reeno: nek se malo pomui . .
A ko mu ono otac bee?
Knjanin
Otac moj, Andreja Petrovi Grinjov, sluio je u svojoj mladosti kod grofa Miniha i
iziao iz vojske kao major prve klase 17.. godine. Otada je iveo u svome simbirskome
selu, gde se i oenio devojkom Avdotjom VasiJjevnom J., erkom tamonjega
siromanoga plemia. BUo nas je devetoro dece. Sva su moja braa i sestre poumirali jo
dok su bili mali. Ja sam bio zapisan kao narednik semjonovskoga puka milou
gardijskog majora, kneza B., naega bliskog srodnika. Vodio sam se kao da sam na
odsustvu dok ne zavrim nauke. U ono vreme mi se nismo obrazovali na dananji nain.
Od pete me godine predadoe konjuaru Saveljiu, koga su zbog trezvena ponaanja
unapredili za moga vaspitaa. Pod njegovim nadzorom ja sam se nauio u dvanaestoj
godini ruskim slovima i mogao sam sasvim zrelo da sudim o osobinama lovakog hrta. U
to doba otac mi najmi Francuza, mesje Boprea, koga je poruio iz Moskve zajedno sa
godinjim trebovanjem vina i finog ulja. Njegov je dolazak jako ozlovoljio Saveljia.
Hvala bogu, gunao je on za sebe dete je, ini mi se, i umiveno, i oeljano i
sito. emu se trae bez potrebe novci i uzima u najam musje kao da nema dovoljno
naih ljudi!
Bopre je u svojoj otadbini bio berberin, a posle u Pruskoj vojnik, pa je zatim doao u
Rusiju pour etre
outchitel*, ne poimajui sasvim smisao ove rei. Bio je dobriina, ali vetropir i velika
propalica. Glavna mu je slabost bila strast prema lepom polu, te bi estn zbog svojih
udvaranja dobijao batine, od kojih bi stenjao po itave dane i noi. Sem toga, nije bio
(kako je sam kazivao) ni neprijatelj ai, tj. (govorei ruski) voleo je da gucne. Ali kako
se u nas vino iznosilo jedino za ruak. i to samo po aica, pri emu bi uitelja obino
mimoilazili, moj ti se Bopre vrlo brzo navie na rusku rakiju pelenjau, pa ju je ak
poeo ceniti vie nego vina svoje otadbine, kao pie bez premca i mnogo korisnije za
eludac. Mi smo se odmah sprijateljili i mada se po ugovoru obavezao da me ui
jrancuskom, nemakom i svima naukama, on je vie voleo da se ubrzo naui od mene
natucati ruski, a zatim smo obojica gledali svoja posla. iveli smo kao jedna dua.
Zgodnijeg mentora ne bih sebi mogao poeleti. Ali uskoro nas sudbina rastavi,
evo zbog ega:
Debela, boginjava devojka, pralja Palaka, i hroma govedarka Akuljka nekako se
dogovore te u isti mah padnu mojoj majci pred noge. Optuivale su se zbog greke
slabosti i kroz pla se tuile na musjea koji ih je neiskusne prevario. Majka nije volela da
se s tim ali i potuila se ocu. Njegovo je raspravljanje bilo kratko. Odmah je pozvao
onoga gada, Francuza. Javie mu da mi musje dri eas. Otac ue u moju sobu. U taj as
Bopre je spavao na postelji pravednikim snom. Ja sam bio zanet poslom. Valja znati da
je za mene iz Moskve bila naruena zemljopisna karta. Visila je na zidu i nikad nije
upotrebljavana, te me je odavno dovodila u iskuenje irinom i jainom hartije. Odluio
sam da nainim od nje zmaja i, koristei se Boprevim snom, latih se posla. Otac ue ba
kad sam hteo da ukararim rep od like na Rt dobre nade. Kad vide kako se vebam u
zemljopisu, otac me povue za uho, zatim priskoi Bopreu, probudi ga bez ikakva obzira
i poe ga estoko grditi. Zbtinjen, Bopre poumi da ustane, ali nije mogao: nesreni

Francuz bio je mrtav pijan. Za tolike nevolje bio je samo jedan lek. Otac ga epa za
vrat i odie s kreveta, izgura na vrata i jo istoga dana najuri iz kue, emu se
Savelji neopisano radovao. Time se i zavri moje obrazovanje.
iveo sam kao derite hvatajui golubove i preskaui jarca sa decom naih slugu.
Tako mi minu esnaesta godina. Tada mi se promeni sudbina.
Jednom, ujesen, raajka je spravljala u gostinskoj sobi slatko od meda, a ja, oblizujui se,
gledao penu kako vri. O'tac je kraj prozora itao Dvorski kalendar, koji je svake
godine primao. Ova je knjiga na njega uvek jako utucala, svakad ju je itao s osobitim
zanimanjem i ovo mu je itanje uvek silno raspaljivalo u. Majka je znala napamet sve
njegove navike i obiaje, pa se svagda trudila da to dalje zaturi knjigu, te mu Dvorski
kalendar ne bi dolazio pred oi po itave mesece. Ali " zato, kada bi ga sluajno naao,
ne bi ga satima putao iz ruku. Otac je, dakle, itao Dvorski kalendar, pokatkad
slegao ramenima i ponavljao u po glasa:
Generallajtnant!... A kod mene u eti bio narednik!... Oba ruska ordena,
kavaljer?... A nedavno smo?...
Najzad otac zavitla kalendar na divan i utonu u misli, to nije slutilo na dobro.
Odjednom on se okrete majci:
Avdotja Vasiljevna, koliko ono bee godina Petrui?
Pa, eto, uao je u sedamnaestu odgovori majka. Petrua se rodio ba one
godine kada je tetici Nastasji Gerasimovnoj stradala noga i kad je...
Dobro, prekide je otac vreme mu je za slubu. Dosta je trao po sobama za
sluavke i peo se po golubarnicima.
Misao o bliskam rastanku sa mnom tako je ganula majku da je ispustila kaiku u erpu,
a suze joj potekoe niz obraze. Suprotno tome, moje je oduevljenje bilo toliko da ga je
teko opisati. Misao o slubi spajala se u meni s mislima o slobodi i o nasladama
petrogradskog ivota. Zamiljao sam sebe kao gardijskog oficira, to je po mome
shvatanju bio vrhunac oveje sree.
Otac nije voleo da menja svoje namere niti da odgaa njihovo izvrenje. Dan moga
odlaska bio je odreen. Uoi toga dana otac izjavi da hoe po meni da
polje pismo mome buduem stareini, pa zatrai pero i hartiju.
Ne zaboravi, Andreja Petroviu, ree majka da i od moje strane pozdravi
kneza B. Reci mu da se nadam da nee liiti Petruu svoje zatite.
Gluposti! odgovori otac namrtivi se. Zato ba da piem knezu B.?
Pa ti ree da e pisati Petruinom stareini.
Pa ta onda?
Zar nije knez B. Petruin stareina? Zar Petrtta nije upisan u semjonovski puk?
Upisan! ta se mene tie gde je upisan? Petrua ne ide u Petrograd. ta e nauiti
sluei u Petrogradu? Da erda novac i da lumpuje. Ne, neka slui on malice u obinoi
vojsci, nek se pomui. nek omirie barut, neka bude voinik, a ne ilko. Upisan u gardu,
nije nego! Gde mu je paso? Daj ga ovamo!
Majka potrai moj paso, koji se uvao u kutiji zajeno sa kouljicom u kojoj su me
krstili, i prui ga ocu uzdrhtalom rukom. Otac ga paljivo proita, spusti preda se na sto
i otpoe svoje pismo.
Mene je muila radoznalost. Kuda me alju ako nee u Petrograd? Nisam skidao oiju s
oeva pera koje se micalo veoma lagano. Najzad on zavri pismo, zapeati ga u isti omot
s pasoem, skide naoari i prizvavi me, ree:
___ Evo ti pisma za Andreju Karlovia R., moga starog (fcuga i prijatelja. Ii e u
Orenburg da slui pod njegovom komandom.

I tako se sve moie sjajne nade pretvorie u prah i pepeo! Umesto veseloga petrogradskog
ivota ekala me je dosada u gluvom i zabaenom kraju. Sluba o kojoj sam do maloas
mislio sa tolikom radou, pretovori se u teku nevolju. Ali je uzaludno bilo protiviti se!
Iduega dana ujutru doterae pred kuu putnika kola, smetite u njih koveg, sanduu
sa priborom za aj i zaveljaje sa zemikama i kolaima, poslednjim znacima domaih
nenosti. Roditelji me blagoslovie. Otac mi ree:
Zbogom, Petre! Slui verno korne se zaveri; sluaj stareine; za njihovu milost ne
otimaj se; u
slubi se ne naturaj, ali je i ne izbegavaj; i pamti poslovicu: Cuvaj odelo dok je novo,
a ast od malena.
Majka mi je plaui prikriila da uvam zdravlje, a Saveljiu da pazi na dete. Navukoe
mi kouh od zeje koe, a povrh njega lisiju bundu. Seo sam u kola sa Saveljiem i
krenuo na put lijui gorke suze.
Jo te iste noi stigao sam u Simbirsk, gde sam morao proboraviti dan i no da bismo
pokupovali razne stvari, kako je bilo nareeno Saveljiu. Ja sam ostao u gostionici.
Savelji je jo izjutra zareao po radnjama. Kad mi je dodijalo da gledam s prozora na
blatnjavi sokak, stadoh da lutam po svima sobama. Kad sam uao u sobu za bilijar,
ugledarn jednoga gospodina visokog rasta, od trideset i pet godina otprilike, dugih,
crnih brkova, u domaoj haljini, sa biljarskim takom u ruci i lulom u zubima. Igrao je s
markerom koji bi posle dobitka ispijao aicu rakije, a posle gubitka morao da se
provlai etvoronoke ispod bilijara. Poeo sam posmatrati igru. to je due igra trajala,
to su etvoronone etnje bile sve ee, dok marker najzad ne osta po bilijarom.
Gospodin izgovori nad njim nekoliko gromkih rei, kao posmrtno slovo, i predloi mi da
odigramo jednu partiju. Odbio sam ne znajui da igram. To mu se, oevidno, uinilo
udno. Pogledao me kao da me saaljeva, ali ipak zapoesmo razgovor. Saznao sam da
mu je ime Ivan Ivanovi Zurin, da je komandir ete*** husarskog puka, da se bavi u
Simbirsku zbog prijema regruta i da je na konaku u ovoj gostionici. Zurin me pozva da
se zajedno s njim zaloim, po vojniki, to je bog dao. Rado pristanem. Sedosmo za sto.
Zurin je mnogo pio, a nudio i mene govorei da se treba privikavati na slubu; priao mi
je anegdote iz vojnikog ivota, od kojih sam se gotovo valjao od smeha, te ustadosmo
od stola kao najbolji prijatelji. Posle toga on se ponudi da me naui da igram bilijara.
To je govorio je on preko potrebno za svakoga drugara u slubi. Dospe, na
primer, u ratu u neko mestance. Sta e da radi? Nee, valjda, jednako da tue
ivute. Hteo ne hteo, ode u krmu da igra bilijara, ali treba umeti igrati!
Potpuno me je ubedio, te se s najveom marljivou dadoh na uenje. Zurin me je glasno
bodrio, divei se mom brzom uspehu, i posle nekoliko lekcija predloi mi da igram u
novce, u gro, ne radi dobitka nego tako, tek da ne igramo badava, to je, kako ree, vrlo
lo obiaj. Pristao sam. i na to, a Zurin zapovedi da donesu puna i nagovori me da
srknem, govorei mi ponovo da mi se valja prdvikavati na slubu, a kakva je to sluba
bez puna! Posluao sam ga. Meutim, i dalje smo igrali. to sam ee natezao iz svoje
ae, to sam postajao sve odvaniji. Lopte su mi svaki as letele preko ograde; ja sam se
estio, grdio markera, bog e ga znati kako je brojao s vremena na vreme
poveavao sam ulog; jednom rei, vladao sam se kao derite koje se doepalo slobode. I
tako je vreme prolo neopaeno. Zurin pogleda u asovnik, spusti tak i ree mi da sam
izgubio sto rubalja. To me je donekle bacilo u brigu. Novci su mi bili kod Saveljia.
Poeo sam se izvinjavati. Zurin me prekide:
Ta molim te, ne treba da se uznemirava. Mogu ja i priekati, nego da sad poemo
kod Arinuke!

ta ete! Dan sam zavrio onako isto lakomisleno kako sam i poeo. Veerali smo kod
Arinuke. Zurin mi je jednako dolivao pie ponavljajui kako mi se valja navikavati na
slubu. Ustavi od stola, jedva sam se drao na nogama i Zurin me u pono odveze u
gostionicu.
Savelji nas doeka na ulazu. On glasno uzdahnu, opazivi nesumnjive znakove moje
revnosne slube.
Sta se to dogodi s tobom, gospodaru? ree on alostivo. Gde li si se to udesio?
Ah, gospode! Ovakve bruke jo nisam video!
uti, ro matora! odgovorih mu ja s mukom ti si se sigurno napio, idi da
spava... i svuci me.
Kad sam se sutradan probudio, bolela me je glava i mutno sam se seao jueeranjih
dogaaja. Moja razmiljanja prekide Savelji, koji je uao sa aom aja.
Rano je, Petre Andrejevieu, rekao mi je odmahujui glavom rano si poeo
bekrijati. Na koga si se to umetnuo? Ni otac, ni deda, koliko znam, nisu ti bili pijanice; o
majci ve i da ne govorim, otkako se rodila, osim kvasa nita drugo nije izvolela uzeti u
usta.
I ko je za sve to kriv? Onaj prokleti musje. Svaki as eto ti ga kod Antipovne: Madam,
e vu pri* votku. Pa eto i tebi sad e vu pri! Nema govora: na dobro te je uputio pasji
sin. Zar je. trebalo naimati nekrsta za vaspitaa, kao da gospodar nije imao svojih ljudi!
Bi me stud. Okrenuo sam se i rekao mu:
Idi, Saveljiu, neu aja.
Ali teko se otarasiti Saveljia kad pone da pridikuje.
Eto vidi, Petre Andrejiu, kako je to kad se bekrija. I u glavi teko i nema se
volje za jelo. ovek koji pije ne vredi ni prebijene pare... Nego da uzme rasola od
krastavaca s medom, a jo je bolje rasterati mamurluk s pola aice pelenjae. Hoe li?
U taj tren ue neki deak i predade mi pisamce od I. I. Zurina. Ja ga otvorih i proitah
ove redove:
Dragi Petre Andrejeviu, molim te poalji mi po ovome mome deku sto rubalja koje si
sino izgubio sa mnom u igri. Novac mi je potreban.
Spreman za uslugu
Ivan Zurin.
ta sam znao da radim? Tobo sasvim ravnoduno obratim se Saveljiu koji je bio i
novaca i rublja i poslova mojih staralac, te mu zapovedim da isplati deaku sto rubalja.
Kako! Zato? upitao 'je zabezeknuti Savelji.
Duan sam mu odgovorih to sam mogao hladnokrvnije.
Duan! poe Savelji sve zaprepaeniji a kada si to, gospodaru, uspeo da se
zaui kod njega? To nisu ista posla. Kako ti drago, gospodaru, ali ja novaca ne dam!
Pomislio sam, ako u ovom odlunom trenutku ne nadvladam tvrdoglava starca, docnije
u se teko osloboditi njegova nadzora, pa pogledavi ga ponosito, rekoh:
Ja sam tvoj gospodar, a ti si moj sluga. Novci su moji. Prokockao sam ih, jer mi se
tako prohtelo. A
* Gospoo, molim vas...
tebi savetujem a ne mudruje, nego a ini to ti se zapoveda.
Saveljia su moje rei toliko zaprepastile da je pljesnuo rukama i skamenio se od uda.
Ei, ti. to si stao? povikao sam ljutito. Savelji zaplaka.
Bauka, Petre Andrejiu, ne mori me alou. Sunce moje! Posluaj mene,
starca: napii tome razbojniku da si se naalio, da se u nas toliki novci ne legu.
Sto rubalja! Ti, boe milostivi! Reci da su ti roditelji strogo i prestrogo zabranili
svaku igru, sem s orasima...

 Dosta sa truanjem prekidoh ga otro, daj ovamo novce, ili u te za vrat, pa

napolje!
Savelji me pogleda duboko oaloen i poe da donese novac. Bilo mi je ao jadnog
starca, ali sam hteo da se dokopam slobode i da pokaem kako yie nisam dete. Novci su
Zurinu bili predati. Savelji pouri da me izvede iz ove proklete gostionice. Izvestio me
je da su konji spremni. Nemirne savesti i s nemim kajanjem krenuo sam iz Simbirska ne
oprostivi se od svoga uitelja; nisam ni sanjao da u se ikada jo s njim sresti.
GLAVA DRUGA
VOA
Zdravo da si. oi krajino, zemljice nezrcana! Da li sam ti ja sam zablurJeo il'
me dobar konjie sam doneo? Donela .ie mene. junainu, srea moia, sree u
iunaka, rujno vino krmarice mlade. Starinska pesma
Moia putnika razmiljania nisu bila mnopo prijatna. Moj gubitak prema tadanjim
cenama nije bio mali. Morao sam priznati sam sebi da je moje ponaanje u simbirskoi
gostionici bilo glupo, te sam se oseao krivac pred Saveljiem. Sve me je to muilo.
Starac je smrknut sedeo na boku; okrenuvi se od mene, on je utao i samo bi se
pokatkad oglasio kaljem. Ja sam, na svaki nain. hteo da se s njim pomirim, a nisam
znao kako da ponem. Najzad mu rekoh:
Pa dobro, Saveljiu! Dosta je, pomirimo se, kriv sam. vidim i sam da sam kriv. Ja
sam jue pravio gluposti, a tebe nizata uvredio. Obeavam ti da u se od sada
vladati pametnije i da u te sluati. Hajde, ne ljuti se. da se pomirimo.
Eh, bauka Petre Andrejiu, odgovori on i duboko uzdahnu. Ljutim se to ja
na samoga sebe; ja sam kriv za sve. Zato sam te ostavio samoga u gostionici? ta e!
Palo mi, greniku, na um da svratim do akonovice, da se vidim s kumom. Eto tako:
svrato kumici, a zadrao se kao u tamnici. Nesrea, pa to ti je! Kako u na oi gospodi?
Sta e da kau kad uju da im dete pije i kocka se?
Da uteim jadnoga Saveljia, dadoh mu re da ubudue bez njegova pristanka neu
potroiti niiedne kopejke. On se postepeno umirio, mada bi jo uvek
11
progunao pokatkad za sebe, odmahnuvi glavom: Sto rabalja! Nije ala!
Pribliavao sam se mestu gde sam bio upuen. Oko nas se pruile sumorne pustare,
ispresecane humkama i jarugama. Sve bee pokriveno snegom. Sunce je zalazilo. Kola su
ila po uskom putu ili, tanije, po prtini to je nainie seljake saonice. Odjednom
koija poe pogledati u stranu pa najzad, skinuvi kapu, okrete mi se i ree:
Gospodine, kako bi bilo da zapovedi da se vraamo?
A zato to?
Bie nevremena, vetar se pomalo die, vidi kako nosi susneicu.
Pa ta to mari?
A vidi tamo ta je? (Koija pokaza biem prema istoku.)
Ja ne vidim nita osim bele stepe i vedra neba.
A onde, onde: onaj oblaak?
Opazio sam doista nakraj neba beo oblaak za koji sam isprva smatrao da je daleki
breuljak. Koija mi objasni da taj oblaak nagovetava vejavicu.
Sluao sam o tamonjim meavama i znao da su itave karavane zavejavale. Savelji se
sloio sa koijaevim miljenjem i savetovao da se vraamo. Ali meni se inilo da vetar
nije jak, nadao sam se da emo za vremena stii do stanice, te zapovedim da bre vozi.
Koija poe da goni konje, ali je jednako pogledao na istok. Konji su kasali slono.
Vetar je, meutim, svakog trenutka bio jai. Onaj oblaak pretvorio se u belu oblainu,
koja se teko uzdizala, rasla i postepeno zastrla nebo. Poe sitan sneg, pa ojednom

navalie guste pahuljice. Vetar stade a fijue i nasta meava. U tren oka mrano nebo
sastavi se sa snenom puinom. Sve ieze.
Vidi, gospodaru, povika koija nevolja: meava!
Izvirim iz kola: svud mrak i vihor. Vetar je zavijao s takvom surovom izrazitou kao da
ima duu; sneg je zasipao mene i Saveljia; konji su ili obinim korakom i uskoro
stadoe.
12
to ne tera dalje? upitam nestrpljivo koijaa.
Kako da teram? odgovori on silazei sa boka ne znamo i onako kuda smo
zalutali: puta nema, a magla svud naokolo.
Poeh da ga grdim. Savelji se zauze za njega.
E, ba je mudro to ga ne posluasmo govorio je ljutito vratili bismo se na
konak, napili aja, odmorili do jutra, meava bi se utiala i mi bismo krenuli dalje. Ta
kuda urimo? Da je na svadbu, jo bih ra
zumeo!
Imao je pravo Savelji. Ali sad ta je, tu je. Sneg je prosto navirao. Oko kola se poe
dizati nanos. Konji su stojali oputene glave i pokatkad podrhtavali. Koija je obilazio
oko konja i, ne znajui ta bi, nametao zapregu. Savelji je gunao, a ja se obazirao na
sve strane nadajui se da u videti bar neki trag od naselja ili puta, ali nisam raogao
razabrati nita osim mranog kovitlanja meave... Odjednom opazkn kao da se neto
crni.
Hej, koijau, viknuo sam pogledaj: ta se ono tamo crni?
Koija se zagleda.
A bog e ga znati, gospodine, ree, sedajui na svoje mesto da su kola nisu,
a nije ni drvo! ini mi se da se mie. Bie, bogami, ili vuk ili ovek.
Zapovedio sam da vozi prema nepoznatom predmetu, koji se odmah stade kretati nama
u susret. Kroz dva minuta poravnasmo se s nekim ovekom.
Ej, dobri ovee! viknu mu koija. Recider, da li zna gde je put?
Pa ovde je put; ja stojim na vrstini, na trveniku 'Odgovori putnik ali ta to
vredi?
uj, prijatelju, rei u ja zna li ti ovaj kraj? Bi li mogao da me sprovede do
konaka?
Znam ja ovaj kraj odgovori putnik nahodao sam se i navozao njime, vala, i
uzdu i popreko. Ali vidi kakva je ovo salauka: taman da te pomete s puta. Bolje je
ostati ovde, pa priekati dok se meava ne utia i nebo ne razvedri: tada emo nai put
po zvezdama.
Njegova me hladnokrvnost ohrabri. Bio sam ve odluio da se predam volji boj.oj i da
prenoim usred
13
stepe, kad odjednom onaj putnik hitro skoi na bok i ree koijau:
Nego, hvala bogu, naselje nije daleko; skreni desno, pa teraj!
A to da teram na desno? zapita koija zlovoljno. Gde ti to vidi put? Jakako:
konji tui, a ni ular svoj, teraj konje, uzalud ne stoj.
Uini mi se da koija ima pravo.
Zbilja, rekoh ja po emu misli da naselje aije daleko?
Pa po tome to vetar otuda bije odgovori putnik oseam da je zamirisaio na
dim; bie da je blizu selo.
Zadivie me njegova dosetljivost i izotrenost ula. Zapovedih koijau da vozi. Konji su
jedva gazili po dubokom snegu. Kola su se jedva micala; nailazila su na nanose ili

zapadala u jame, prevaljujui se as na jednu, as na drugu stranu. Cinilo mi se kao da

putujem laom koja plovi po burnome moru. Savelji je stenjao, udarajui se svaki as o
moje slabine. A ja spustio asuru, zamotao se u bundu, pa zadremao, uspavan pesmom
salauke i laganim klackanjem kola.
Prisni mi se san, koji nikada ne mogu zaboraviti i u kome jo i sad vidim neto
proroansko kad s njim uporedim neobine dogaaje u mome ivotu. Citalac e mi
oprostiti: po svoj prilici, on zna iz iskustva kako ovek lako podlee praznoverju ma
koliko prezirao predrasude.
Nalazio sam se u onom stanju oseanja i due kad se stvarnost, uzmiui ispred
matanja, stapa s njim u nejasne slike prvog sna. inilo mi se da meava jo besni i da
jo lutamo po snenoj pustinji... Odjednom spazim kapiju i uem u gospodsko dvorite
naeg imanja. U prvi mah sam se bojao da se otac ne naljuti to sam se i protiv svoje
volje vratio pod roditeljski krov, i da to ne smatra kao hotiminu neposlunost.
Uznemiren iskoim iz kola i vidim kako me majka doekuje na ulazu duboko ojaena.
Tie, veli mi ona otac je bolestan, na samrti, i eli da se s tobom oprosti.
14
Obuzet strahom, poao sam za njom u spavau sobu. Vidim, soba slabo osvetljena; kraj
postelje stoje ljudi s tunim licima. Sasvim lagano pristupim postelji; majka die zavesu
i govori:
Petrua je doao, Andreja Petroviu; vratio se saznavi da si se razboleo; blagoslovi
ga!
Spustio sam se na kolena i upro oi na bolesnika. Ali ta je to?... Umesto svoga oca vidim
da u postelji lei muik crne brade, veselo me gledajui. Ja se u nedoumici obraam
majci i velim joj:
ta ovo znai? Pa ovo nije tata. Zato da traim blagoslov od ovoga seljaka?
Ne mari, Petrua, odgovara mi majka; ovo je tvoj kum; celivaj mu ruku, a on
e da te blagoslovi.
A ja kao ne pristajem. Tad seljak skae s postelje, dohvata sekiru iza lea i poinje
vitlati njome na sve strane. Hou da beim... a ne mogu; soba se napunila mrtvim
telesima; spotiem se o tela i klizam po krvavim lokvama... Onaj strani seljak me
Ijubazno doziva i veli:
Ne plai se, pristupi mome blagoslovu... Strava i nedoumica me obuzimaju... I u
taj as
probudim se; konji su stajali; Savelji me drao za ruku govorei:
Izlazi, gospodaru, stigli smo!
Gde smo stigli? pitao sam trljajui oi.
Na konak. Bog nam pomoe, udarismo pravo na plot. Izlazi bre, gospodaru, da se
ogreje.
Iziao sam iz kola. Meava je jo trajala, mada malo slabija. Bilo je tako mrano kao da
su ti oi iskopali. Domain nas doeka na vratima, zaklanjajui fenjer skutom, i uvede
me u sobu, teskobnu, ali prilino istu, koju je osvetljavala lu. O zidu je visila puka i
visoka kozaka ubara.
Domain, rodom jajiki kozak, jo sve i bodar seljak, mogao je imati oko ezdeset
godina. Savelji unese za mnom sandue sa ajnim proborom i zaiska vatre da skuva
aj, koji mi se 'nikada ne uini toliko potreban kao tada. Domain poe za poslom.
Gde je voa? upitam Saveljia.
Ovde sam, vae blagorodstvo, odgovori mi glas odozgo.
15
Pogledah na zapeak i videh crnu bradu i dva sjajna

oka.
ta je, brate, prozebao si?
__ Kako da ne prozebem u ovom. otrcanom ha
ljetku! Bio je u mene kouh zato kriti? ali sam ga sino zaloio u rakidinici;
5inilo mi se da mraz nije ba tako jak.
U tom trenutku domain ue sa uzavrelim samovarom; ja ponudim naem voi au
aja, te seljak sie sa zapeka. Njegova mi se spoljanost uini vredna panje. Bio je to
ovek etrdesetih godina, srednjeg rasta, koat i pleat. Njegovu crnu bradu behu
proarale sede, a ive, krupne oi jednako su igrale. Izraz lica bio mu je dosta prijatan,
ali lupeki. Kosa mu je bila oiana kruno; imao je na sebi otrcan kaftan i tatarske
alvare. Pruih mu au aja; on srknu 1 namrti se.
Vae blagorodstvo, budite tako dobri, zapovedite da mi donesu au vina; aj nije
nae kozako pie.
Rado mu uinih po elji. Domain uze s police satljik i au i priavi mu, zagleda mu se
u lice:
Gle, ree on ti opet u naem kraju. Otkuda tebe srea nanese?
Moj voa znaajno namignu i odgovori posloviki:
Po gradini skakutao, pa konoplju kljucao; hitnu baba ljunak, ne pogodi kljunak.
Nego, kako vai?
Nai, veli? odgovori domain i nastavi nemuti razgovor: Poe zvono za
bdenija, ali ne da popadija: kad u goste popa ode, vrazi kolo u crkvi voe.
uti, iko, rei e na to moj skitnica bude li kiice, bie i gljivice, a bude 11
gljivica, nai e se korpica, nego sad (tu on opet namignu) sekiru za pojas, pa pripazi:
umski duh obilazi. Vae blagorodstvo! U vae zdravljeS
Rekavi ovo, on uze au, prekrsti se i popi je na iskap. Posle toga mi se pokloni i vrati
na zapeak.
Nisam tada mogao nita da shvatim iz ovoga lupekog razgovora, ali sam kasnije
odgonetnuo da se ticao jajike vojske, u to vreme tek umirene posle pobune u godini
1772. Savelji je sluao s izrazom krajnjeg nezadovoljstva. On je sa sumnjom pogledao
as domaina,
16
as vou. Krma, ili kako je tamo zovu umjot nalazila se po strani, u stepi, daleko od
svakog naselja, i jako je naliila na razbojniku jazbinu. Ali druge nije bilo. Nije se
moglo ni pomiljati da se produi putovanje. Saveljieva uznemirenost vrlo me je
zabavljala. I tako ti se spremim za spavanje i legnem na klupu. Sevelji odlui da se
popne na pe, a domain lee na zemJju. Ubrzo je itava soba zahrkala, pa i ja zaspah
kao zaklan. Probudivi se sutra prilino pozno, video sam da se nepogoda utiala. Sunce
je sijalo. Sneni pokriva je prosto zaslepljivao, pruajui se preko nepregledne stepe.
Konji su bili upregnuti. Isplatim domaina koji nam uini tako umerenu cenu da se ak
ni Savelji snjim nije prepirao ni cenjkao pa svom obiaju, te mu sinone sumnje
potpuno iezoe iz glave. Pozovem vou, zahvalim mu za uinjenu pomo i zapovedim
Saveljiu da mu da polovak rublje za pie. Savelji se natmuri.
Polovak za rakiju?! ree on. A zato? Zar zato to si ga izvoleo nakolima
dovesti do konaka? Kako ti drago, gospodaru, ali mi nemamo polovaka za bacanje.
Bude li svakom davao za pie, uskoro e sam gladovati,
Nisam mogao da se prepirem sa Saveljiem. Novci su, s mojim pristankom, bili potpuno
u njegovim rukama. Ali mi bee muno to se ne mogu oduiti oveku koji me je izbavio,
da ne kaem iz nevolje, a ono bar iz vrlo neugodna poloaja.

 Dobro, reknem ja mirno kad nee da mu da pola rublje, podaj mu bar togod
od moje odee. Vidi kako je slabo obuen. Podaj mu moj zeji kouh.
Bog s tobom, bauka Petre Andrejiu! rei e Savelji. ta e njemu tvoj zeji
kouh? Propie ga, pseto nijedno, u prvoj prvarnici.
More, stari, ne brigaj ti za to ree moj skitnica da li u ga propiti ili neu.
Njegovo blagorodstvo dariva mi bundu sa svojih plea; to je njegova gospodska volja, a
ti kao sluga ima da slua, a ne da se prepire.
Zar se boga ne boji, razbojnie! odgovori mu Savelji Ijutitim glasom. Vidi
da je dete jo nera
Kapetanova ki
17
zumno, pa bi rad da ga opljaka ovako prostoduna. ta e tebi gospodska bundica?
Nee moi ni da je navue na te tvoje proklete pleketine!
Molim te da ne popuje reknem ja svome vaspitau smesta da si doneo
kouh ovamo!
Gospode vladiko, jauknu moj Savelji. Zeji kouh, takorei nov novcat!
Pa da je bar kome, nego pijanici golau!
Ipak se zeji kouh pojavi. Seljak odmah stade da ga odmerava prema sebi. Kouh, iz
koga sam bio i ja ve izrastao, zaista bee za njega malo tesan. Ipak se on nekako dovi i
navue ga, rasporivi mu avove. Savelji samo to nije zaurlao kad je uo kako konci
pucaju. Skitnica je bio izvanredno zadovoljan mojim darom. Ispratio me je do kola,
duboko se poklonio i rekao mi: . Zahvaljujem, vae blagorodstvo! Neka vam Gospod
plati za vau dobrotu! Nikad neu zaboraviti vae
milosti!
On ode svojim putem, a ja sam krenuo dalje, ne obazirui se na Saveljievu zlovolju i
uskoro sam smetnuo s uma jueranju meavu, svoga vou i zeji
kouh.
Doavi u Orenburg, odem pravo generalu. Ugledam oveka visoka rasta, ali ve
pogrbljena od starosti. Duga mu je kosa bila sasvim bela. Stari izbledeli mundir
podseao je na vojsku iz doba carice Ane Joanove, a kad bi progovorio jako je zanosio
na nemaki. Predao sam mu oevo pismo. Kad je video njegovo ime, on me brzo oslotri.
Poe moj, ree nije tafno, ini mi se, Andreja Petrovi bio u tvoje
godine, a sada ve ima takvog junaka! Ah, freme, freme!
Raspeatio je pismo i poeo ga itati u po glasa, propraajui ga svojim primedbama:
Milostivi gospodaru Ivane Karloviu, nadam se da Vaa preuzvienost... ta e
njemu ova seremonija? Pfuj, kako ga nije sramota! Narafno: disciplina prva stvar,
ali zar se tako pie starom kamarat?... Vaa preuzvienost nije zaboravila... hm... i...
kada... pokojni feldmaral Min... u ratu... takoe i... Karolinica. Ehe, bruder! Jo se
sea za nae ludorije? A sad na stvar...
18
aljem vam svoga obeenjaka... hm... da ga prikletite... ta je to prikletite? To
sigurno ruska poslovic... Sta je to prikletite ponovi on obraajui se meni.
To znai odgovorih s najnevinijim izgledom lica postupati ljubazno, a ne
suvie strogo, davati vie slobode, prikletiti.
Hm, razumem... i ne doputati mu slobodu... ne, prikletiti svakako snai
druga stvar... Pritom... njegov paso... A gde je? A, evo... Prevesti iz
semjonovskog... Topro, topro: sve pute uinjeno... Dopusti da te bez obzira na in
zagrli... stari drug i prijatelj najzad se setio... i tako dalje, i tako dalje... Dakle,
bauka, ree on proitavi pismo i metnuvi na stranu moj paso sve e
biti u redu: ti e kao oficir prei u puk i da ne gubi vreme, jo sutra kreni u

bjelogorsku tvravu, gde e biti pod komandom kapetana Mironova, dobra i estita
oveka. Tamo e biti u istinskoj slubi i navii e se na disciplinu. Sta e u
Orenburgu? Besposlica je tetna za mlada oveka! A danas, molim, izvolite kod
mene na ruak.
Sa zla na gore! pomislio sam u sebi. Kakva mi je to vajda to sam takorei u
majinoj utrobi ve bio gardijski narednik! ta sam time postigao? Da zaglavim u***
puku i u tvravi iza bojih lea, ak na mei kirgiskokajsakih stepa!...
Ruao sam kod Andreje Karlovia, utroje, s njegovim starim autantom. Za njegovim
stolom vladala je stroga nemaka tedljivost i ja mislim da je strah od suvinoga gosta
koga bi pokatkad morao viati za svojom momakom trpezom bio donekle uzrok to
sam tako brzo upuen u garnizon. Sutradan se oprostim sa generalom i krenem gde sam
bio odreen.
GLAVA TRECA
TVRAVA
U tvravi mi ti ivuckamo, hleb jeemo, vou pijuekamo, a kad nam se na
umanin ljutl na kolae u goste uputi, spremiemo gostu gibanicu: iz topova
karte u gublcu.
Vojnika pesma Starinski ljul, bauka.
Fonvizin, Mamino dete
Bjelogorska tvrava bila je daleko oko etrdeset vrsta od Orenburga. Put je vodio
strmom obalom Jajika. Reka se jo ne bee zamrzla i njeni olovni talasti setno su se
crneli izmeu jednolikih obala, pokrivenih belim snegom. Iza njih su se pruale kirgiske
stepe. Utonuo sam u razmiljanje koje je gotovo stalno bilo sumorno. Za mene je
garnizonski ivot bio malo privlaan. Trudio sam se da predstavim sebi kapetana
Mironova, moga budueg stareinu i zamiljao sam ga kao stroga, naprasita starca koji
osim svoje slube nizata drugo ne zna i koji je spreman da me za svaku sitnicu strpa u
zatvor o hlebu i o vodi. Utom se poe smrkavati. Vozili smo se prilino brzo.
Je li daleko tvrava? upitao sam svoga koijaa.
Blizu je odgovori on. Eno, ve se vidi. Gledao sam na sve strane oekujui da
vidim neke
goleme grudobrane, kule i bedeme, ali nita nisam video, osim selca, ograena
palisadima od balvana. Na jednoj strani stojala su tri ili etiri plasta sena, upola
zavejana snegom; na drugoj, nakrivljena vodenica s leno oputenim krilima od indre.
A gde je tvrava? upitao sam zauen.
Pa eto je odgovori koija pokazujui selo, i dok on bi u rei, mi uosmo u
tvravu.
20
Kod kapije sam spazio stari tuani top; ulice su bile uske i krivudave; kolibe niske i
ponajvie pokrivene slamom. Zapovedio sam da me advezu komandantu i kola se zaas
zaustavie pred drvenom kuicom, nainjenom na uzviici blizu crkve, isto tako drvene.
Niko me nije doekao. Uao sam u hodnik i otvorio vrata od prve sobe. Jedan stari
invalid, sedei na stolici, priivao je plavu zakrpu na rukav zelenog mundira. Naredim
mu da me prijavi.
Ui, bauka, odgovori invalid nai su kod kue.
Uao sam u istu sobicu, starinski nametenu. U kutu je bio orman s posuem; na zidu
je visila oficirska diploroa pod staklom u ramu; oko nje epurile su se jevtine sliice koje
su prikazivale osvajanje Kistrina i Oakova, izbor neveste i makov pogreb. Kraj
prozora je sedela starica u toplom grudnjaku i s maramom na glavi. Ona je motala
konac, koji je drao, zategnut na rukama, ne'ki orav stari u oficirskom mundiru.

 ta elite, bauka? zapitala je ona i produlla svoj posao.

Odgovorio sam da dolazim na slubu i da se javljam po dunosti gospodinu kapetanu;
govorei o tome, obratim se onome oravom stariu, mislei da je on komandant, ali
domaica prekide moj unapred naueni govor.
Ivan Kuzmi naje kod kue rei e ona, otiao je u posetu ocu Serafimu, ali
nita ne mari, bauka, ja sam njegova domaica. Molimo vas, budite kao kod svoje
kue. Sedi, bauka.
Pozvala je devojku i zapovedila joj da pozove kozakog podoficira. Stari me je
radoznalo pogledao onim svojim jedinim okom.
Ako smem upitati, ree on u kome ste puku sluili?
Zadovoljio sam njegovu radoznalost.
A smem li pitati nastavi on zbog ega ste izvoleli prei iz garde u garnizon?
Odgovorio sam da su tako htele stareine.
Po svoj prilici zbog postupaka koji ne dolikuju gardijskom oficiru? nastavljao je
neumorni ispitiva.
21
Dosta si trtljao, rei e mu kapetanica vidi da je mladi sustao od puta;
nije mu do tebe... (dede, ravnije dri te ruke...) A ti, bauka, nastavi ona okrenuvi
se meni ne sekiraj se to su te gurnuli kod nas, iza bojih lea. Nisi ti ni prvi, ni
poslednji. Strpi se, pa e se navii. vabrin, Aleksej Ivani, evo ve peta
godina kako je premeten kod nas zbog ubistva. Bog bi znao, kako je tako mogao da
zgrei; on je, zamisli molim te, iziao jednom u polje s nekim
i porunikom, a
behu poneli i sablje sa sobom, pa ti lepo
' udri iedan na drugoga, te ti Aleksei Ivani
zakla po
runika i to jo pred dva svedoka! ta e? Greiti je
' najlaka
maistorija.
!
Utom doe podoficir, mlad i stasit kozak.
Maksimiu! rei e mu kapetanica. Odvedi gospodina oficira negde na
kvartir, gde je istije.
Razumem, Vasilisa Jegorovna, odgovori podoficir. Kako bi bilo da smestim
njegovo blagorodstvo kod Ivana Poleajeva?
Ne brbljai kojeta, Maksimiu, ree kapeta
nica ko Poleajeva je i
onako teskobno, a i kum mi | je i sea se da smo mu stareine. Odvedi gospodina
oficdra kako vam ie krteno ime i ime po ocu, bauka?
Petar Andreji.
Odvedi Petra Andrejia kod Semiona Kuzova. Zlikovac, pustio mi konja u batu.
Nego, Maksimiu, je li sve inae u redu?
Sve je, hvala bogu, mirno odgovori kozak sem to se kaplar Prohorov dohvatio
za kike u kupatilu s Ustiniom Negulinom zbog verice vrele vode...
Ivane Ignjatiu! rei e na to kapetanica oravom stariu. Vidi ta je s
Prohorovom i Ustiniom, ko je prav, a ko kriv. Kazni oboje. E pa, hajde, Maksimiu, idi
zbogom. Petre Andrejiu, Maksimi e vas odvesti u va kvartir.
Oprostim se. Narednik me odvede u kuicu koia je bila na visokoi obali reke, na samom
kraiu tvrave. Polovinu kuice zadra za sebe porodica Sprrnona Kuzova, a drugu
oredie meni. To .ie bila prili'no uredna sobica, razdeljena na dvoje pregraom.
Savelji poe po njoj da posluje, a ja stao gledati kroz uzano prozore.
22
Preda mnom se pruila sumorna stepa. Postrance bee nekoliko kuica, a po ulici je
lutalo nekoliko kokoaka. Stojei na vratima s koritom, neka starica vabila je svinje koje
su joj odgovarale prijateljskim groktanjem. Eto, u takvom sam kraju bio osuen da

provodim svoju mladost! Mene pritite neka tuga, te odem od prozora i legnem da
spavam bez veere, iako me je Savelji nudio. On je pogruen ponavljao:
Boe milostivi! Nee nita da okusi! Sta e rei gospoa ako se dete razboli!
Sledeeg jutra tek to sam poeo da se oblaim, otvorie se vrata i kod mene ue neki
mlad, omalen oficir, crnpurast u licu i otmeno ruan, ali neobino ivahna izraza.
Oprostite mi ree mi francuski to dooh bez ceremonije da se s vama
upoznam. Sino sam doznao da ste doli i toliko sam bio eljan da najzad vidim jedno
ljudsko lice da se nisam mogao uzdrati. Vi ete to poimiti kad ovde budete proiveli
neko vreme.
Dosetio sam se da je to onaj oficir koji je premeten iz garde zbog dvoboja. Odmah smo
se upoznali. vabrin bee vrlo promuuran ovek. Govorio je duhovito i zanimljivo. Vrlo
veselo, on mi opisa komandantovu porodicu, svoje drutvo i kraj u koji me je bacila
sudbina. Smeiao sam se od sveg srca, kad ue ona.j invalid to je krpio mundir u
komandantovom predsoblju i pozva me u ime Vasilise Jegorovne kod njih na ruak.
vabrin se ponudi da zajedno poemo.
Blizu komandantove kue spazismo na ulici dvadesetak starih invalida s dugom kosom i
trorogim kapama. Bili su svrstani u front.
Pred njima je stajao komandant, krepak, visok starac u kapi i domaoj haljini od
kineske oje. Kad nas je spazio, on nam prie, ree mi nekoliko ljubaznlh reei i opet
poe da komanduje. Mi se zaustavismo da posmatramo uenje, ali on nas zamoli da
idemo Vasilisi Jegorovnoj i ree da e odmah doi za nama.
A ovde dodao je nemate ta da vidite.
Vasilisa Jegorovna primi nas bez uvijanja i srdano, a prema meni se ponaala kao da
smo se celog veka poznavali. Invalid i Palaka postavljali su sto.
23
ta se to danas moj Ivan Kuzmi dao na uenje? rei e komandantovica.
Palaka, pozovi gospodina na ruak. A gde je to Maa?
Nato ue devojka od osamnaest godina, obla lica i rumena, svetloplave kose, glatko
zaeljane za ui koje su joj prosto gorele. Na prvi pogled nije mi se naroito svidela.
Gledao sam je s predubeenjem, jer mi je vabrin opisao Mau, kapetanovu ker, kao
savrenu glupau. Marija Ivanovna sede u kraj i poe neto iti. Meutim donee i.
Kako joj mu nije dolazio, Vasilisa Jegorovna ponovo posla Palaku po njega.
Kai gospodinu da gosti ekaju, i e se ohladiti, a uenje mu nee, hvala bogu,
utei; stii e da se izvie,
Kapetan uskoro stie u pratnji onoga oravog staria.
ta je to s tobom, bauka? rei e mu ena. Jelo je davno i predavno na stolu,
a tebe ovek nikako da dozove.
Treba da zna, Vasilisa Jegorovna, odgovori Ivan Kuzmi da sam bio zauzet
slubenim poslom: moje soldatie uio.
Ta mani! na to e kapetanica. Samo se hvali da ui vojnike: niti njima sluba
ide u glavu, niti se ti u njoj mnogo razume. Bolje a sedi kod kue, bogu da se moli,
to bi pametnije bilo. Dragi gosti, molim, izvolite za sto.
Seli smo da ruamo. Vasilisa Jegorovna nije nijednog trenutka zautala i obasipala me
je pitanjima: ko su mi roditelji, da li su ivi, gde su i kakvog su stanja. uvi da moj
otac ima trista dua, rekla je:
Lepo. bogami! Ima ti na ovom svetu i bogatih ljudi! A u nas je, bauka, svega jedno
eljae, samo ova devojka Palaka, ali, hvala bogu, ivimo ipak. Muka je samo s
Maom; devojka na udaju, a kakva joj je sprema: gust ealj, metlica za kupanje i

marja (boe prosti!) da ima sa im da ode u kupatilo. Bie dobro ako se nae valjan
ovek; inae e ostati usedelica_, veita udavaa.
24
Pogledao sam Mariju Ivanovnu koja je sva pocrvenela; ak su joj i suze kanule u tanjir.
Bi mi je ao, te se poiruh da promenim razgovor.
Cuo sarii rekoh prilino nespretno da se Bakirci pripremaju da udare na
nau tvravu.
Od koga si to, bauka, izvoleo uti? upita Ivan Kuzmi.
Tako su mi priali u Orenburgu odgovorio sam.
Gluposti! rei e komandant. Kod nas ve odavno to niko ni u usta ne uzima.
Bakirci su preplaeni, a i Kirgize smo nauili pameti. Ne boj se, na nas nee navaliti, a
udare li, takvu emo im zaati furu da e bar deset godina biti mirni.
Zar vas nije strah nastavim, okrenuvi se kapetanici da ostanete u tvravi,
izloenoj takvim opasnostima?
Privikla sam, bauka, odgovori ^ona. Pre dvaeset godina, kad su nas
premestili iz puka ovamo, da bog sauva kako sam se bojala tih prokletih nekrsta!
Dogaalo se kad vidim risje kape, ili ujem njihovo piskutanje, da mi, veruj mi, dete
moje, prosto srce zamre! A sad sam se toliko svikla da se ni s mesta ne pomaknem kad
dou da nam jave kako se zlikovci vulaju oko tvrave.
Vasilisa Jegorovna je vrlo hrabra gospa primeti znaajno vabrin. Ivan
Kuzmi moe to posvedoiti.
Bogme da zna, rei e Ivan Kuzmi junakog je soja ova moja baba!
A Marija Ivanovna? upitao sam. Da li je i ona tako hrabra kao vi?
Maa hrabra? odgovori njena mati. Ne, Maa je plaljivica. Nikako ne moe
da uje pucanj iz puke: odmah sva zatreperi. A kad je pre dve godine Ivanu Kuzmiu
naspelo da na moj imendan puca iz naeg topa, moja ti se golubica od straha umalo ne
preseli na onaj svet. Od onda vie i ne pucamo iz toga prokletog topa.
Digosmo se od stola. Kapetan i kapetanica odoe da prilegnu, a ja krenem kod vabrina
s kojim sam proveo celo vee.
25
GLAVA CETVRTA
DVOBOJ
Izvoll, postavi se u pozituru, pa gledaj kako u ti probosti figuru. Knjainin
Proe nekoliko nedelja i moj ivot u Bjelogorskoj tvravi posta ne samo snoljiv
nego ak i ugodan. U komandantovoj kui primali su me kao rod roeni. I mu i
ena bili su vrlo estiti ljudi. Ivan Kuzmi, vojniko dete koje je postalo oficir, bio je
ovek neobrazovan i prost, ali vrlo poten i dobar. Njegova ena upravljala je
njime, to se slagalo s njegovom nebrigom. Vasilisa Jegorovna je i slubene poslove
smatrala kao da su njeni domai i vladala je tvravom ba onako isto kao i
svojom kuicom. Marija Ivanovna uskoro presta da se tui od mene. Upoznali smo
se. Video sam da je to devojka razumna i oseajna. Postepeno sam postao odan ovoj
dobroj porodici, pa ak i Ivanu Ignjatiu, onom oravom garnizonskom poruniku, o
kome je vabrin izmislio kako je tobo u nedoputenim odnosima s Vasilisom
Jegorovnom, u emu nije bilo ni trunice istine, ali se vabrin zbog toga nije
acao. Postao sam oficir. Sluba mi nije bila naporna. U ovoj bogom uvanoj tvravi
nije bilo ni smotre, ni uenja, ni straarenja. Komandant je od svoje volje
pokatkad uio vojnike, ali mu jo nije polo za rukom da im utuvi koja je strana desna,
a koja leva. vabrin je imao nekoliko francuskih knjiga. Poeo sam itati, i meni se
otvori volja za knjievnost. Obino bih jutrom itao, vebao se u prevoenju, a ponekad

i u sastavljanju stihova. Gotovo uvek ruavao sam kod komandanta, gde sam
obino provodio ostatak dana; tu bi uvee pokatkad navraao i otac Gerasim sa
enom, Akulinom
26
Pamfilovnom, najveom torokuom u celoj okolini. Sa A. I. vabrinom viao sam se,
razume se, svaki dan, ali njegovi razgovori sve manje su mi bivali ugodni. Njegovo
stalno podsmevanje komandantovoj porodici nikako mi se nije svialo, a osobito
zajedljive primedbe
0 Mariji Ivanovnoj. Drugoga drutva u tvravi ne bee, ali ja drugog nisam ni eleo.
Protivno predskazivanju, Bakirci se nisu bunili. Spokojstvo je vladalo oko nae tvrave.
Ali mir narui jedna iznenadna svaa.
Ve sam rekao da sam se bavio knjievnou. Moji pokuaji, za ono vreme, bili su
izvrsni, i Aleksandar Petrovi Sumarokov, nekoliko godina docnije, vrlo ih je pohvalio.
Jedared mi poe za rukom da napiem pesmicu kojom sam i sam bio zadovoljan.
Poznato je da pisci pokatkad, kao da im tobo treba saveta, trae dobronamerna
sluaoca. Tako ti ja prepiem svoju pesmicu
1 odnesem je Svabrinu koji je jedini u itavoj tvravi bio u stanju da oceni pesniku
tvorevinu. Poto sam nainio jedan mali uvod, izvadim iz depa svoju sveicu i
proitam mu ove stihove:
Od ljubavnih miisli beim da ne mislim na nju mlad, i, ah, Mau izbegavam, jer sloboe
ja sam rad!
Al' njene me oi plene, na njih mJslim no i dan, svu mi duu pomutie, 'uzee mii mir i
san.
Ti to znade muke moje, saali se na moj jad, na roba se smluj svogai to za tobom
gine mlad.
Kako ti se ini? upitam vabrina oekujui pohvalu kao danak koji mi na svaki
nain pripada. Ali na moj veliki jed, Svabrin, obino pun obzira, glasno i jasno ree da
mi pesma ne valja.
A zbog ega? upitao sam ga, krijui svoje nezadovoljstvo.
27
Zbog toga odgovorio je on to mi ovi stihovi lie na pesme moga uitelja,
Vasilija Kirilia Tredjakovskog, i mnogo me podseaju na njegove ljubavne kupletie
pa mi uze svesku i poe nemilostivo razglabati stih po stih i re po re,
podsmevajui mi se vrlo zajedljivo. Nisam izdrao, nego mu oteh iz ruku sveicu; rekao
sam da mu nikad vie, dok je iv, neu pokazivati svoja dela. vabrin se podsmehnu
i ovoj pretrrji.
Videemo ree on da li e odrati re: stihotvorcima je potreban slualac kao
Ivanu Kuzmiu flaica s rakijom pred ruak. Nego, koja ti je ta Maa, to joj tako
neno ispoveda svoju strast i Ijubavne jade? Da nije moda Marija Ivanovna?
Nije to tvoja briga odgovorih namrtivi se ma koja to Maa bila. Nije mi
potrebna ni tvoja ocena,* ni tvoje dosetke.
Oho! Pa ti si neki slavoljubiv stihotvorae i edan ljubavnik! nastavi vabrin da
me sve vie razdrauje. Nego, posluaj drugarski savet: ako eli da uspe,
savetujem ti da ne ini to pesmicama.
Gospodine, ta to znai? Izvoli se izjasniti.
Vrlo rado. To znai, ako eli da ti Marija Mironova dolazi u sumrak, umesto nenih
stihova pokloni joj par minua.
U meni se uzmuti sva krv.
A zato ti o njoj tako misli? upitao sam, s mukotn savlaujui svoj bes.

 Pa zato odgovorio je 011 s paklenim osmehom to iz iskustva znam njenu

narav i obiaje.
Lae, huljo! uzviknuo sam sav besan lae najbestidnije.
vabrin se promeni u licu.
A, ovo ti nee proi tek onako ree on epavi me za ruku. Vi morate da mi
date zadovoljenje.
Izvoli, kad god htedne! odgovorio sam ra
dosno.
Bio sam toga trenutka kadar da ga rastrgnem. Smesta sam se uputio Ivanu Ignjatiu i
zatekao ga s iglom
28
t
u rukama: komandantovica mu bee naredila da nanie peurke radi suenja za zimu.
Gle Petra Andrejia, ree ugledavi me dobro doli! Bata vas bog
dovede? Kakvim poslom, a'ko smem pitati?
Objasnio sam mu s nekoliko rei da sam se sukobio s Aleksejem Ivaniem i da molim
njega, Ivana Ignjatia, da mi bude svedok u dvoboju. Ivan Ignjati me paljivo saslua,
izbuljivi na mene ono svoje jedno oko.
Vi ste izvoleli rei ree mi on kako hoete da zakoljete Alekseja Ivania, pa
elite da vam ja pri tome budem svedok? Je li tako, ako smem pitati?
Sasvim tako.
Zaboga, Petre Andrejiu, ta ste vi to naumili? Sporekali se s Aleksejem Ivaniem?
Cudna mi uda! Runa re ne ostaje zapisana na elu. On je vas uvredio, a vi njega
ispsujte; on vas po gubici, a vi njega po uima, dvared, trired pa se raziete, a mi
emo vas ve pomiriti. Ta zar je, smem li pitati, red zaklati svoga blinjega? Jo
eneene ako vi zakoljete njega: nek ide s milim bogom Aleksej Ivani, ni ja mu nisam
veliki prijatelj. Ali ako on vas iskasapi? Kako bi to izgledalo? Ko e izvui tanji kraj,
ako smem pitati?
Mudrovanja razboritog porunika nisu me pokolebala. Ostao sam pri svojoj nameri.
Kako vam drago ree Ivan Ignjati radite kako znate. Ali zato da ja tu budem
svedok? Za ije babe zdravlje? Tuku se ljudi i jes' mi udo, ako smem primetiti.
Hvala bogu, iao sam ja i na Sveanina i na Turina; svega sam se nagledao.
Pokuao sam da mu nekako objasnim ta treba da radi svedok u dvoboju, ali Ivan
Ignjati nikako nije mogao da me shvati.
Kako hoete ree on mogu da se umeam u tu stvar samo tako to u otii
Ivanu Kuzmiu da ga izvestim po slubenoj dunosti kako se u tvravi snuje zloin,
protivan interesima drave, te da bi gospodin komandant blagoizvoleo preduzeti
nadleni postupak...
Uplaio sam se i stao moliti Ivana Ignjatia da nita ne kazuje komanantu; jedva sam
ga ubedio; tek kada mi je dao re, ostavim ga na miru.
29
Vee sam proveo, po svom obiaju, kod komandanta. Trudio sam se da izgledam veseo i
miran, da ne izazovem kakvu sumnju i da izbegnem dosadna ispitivanja, ali priznajem
da nisam bio onako hladnokrvan kako se hvale gotovo svi oni koji su bili u mom
poloaju. Te veeri eznuo sam za nenou i umilnou. Marija Ivanovna sviala mi se
vie nego obino. Pomisao da je tnoda gledam poslednji put, budila je u meni dirljiva
oseanja prema njoj. I vabrin je takoe doao. Odvojim se s njim u kraj i ispriam mu
svoj razgovor s Ivanom Ignjatiem.
Sta e nam svedoci? rekao mi je suvo. Svriemo i bez njih.

Ugovorismo da se tuemo iza plastova koji su se nalazili blizu tvrave i da se naemo

tamo sutra u sedam asova izjutra. Razgovarali smo, naizgled, tako prijateljski da se
Ivan Ignjati izbrblja od radosti.
Odavno je tako trebalo! ree mi zadovoljno. Bolji je mrav mir nego debela
parnica; ako nije astan, a ono je koristan.
ta, ta, Ivane Ignjatiu? rei e komandantovica, koja je u kutku gatala u karte.
Nisam dobro
ula.
Kad je opazio da mi nije pravo, Ivan Ignjati se setio svoga obeanja i zbunio, te nije
znao ta bi odgovorio. vabrin mu priskoi u pomo.
Ivan Ignjati ree on odobrava to smo se
izmirili.
A s kim si se to, bauka, svadio?
Ta sporekali smo se prilino ozbiljno Petar Andreji i ja.
Zato, bolan?
Za triarije: zbog neke pesmice, Vasilisa Jegorovna.
Ba ste nali za ta da se svaate! Zbog pesmise... Pa kako se to dogodilo?
Ta eto kako: Petar Andreji je nedavno sastavio pesmu, pa je danas zapevao preda
mnom, a ja razvuem onu moju omiljenu:
Kapetansko edo krasno, ne etaj u pono kasno.
30
te doe do sukoba. Petar Andreji se naljuti, ali je posle uvideo da svako ima prava da
peva to mu je drago. Na tome se i svrilo.
Svabrinova drskost umalo me nije razbesnela, ali niko sem mene nije shvatio njegove
grube dvosmislice; bar im niko ne obrati panje. S pesmica razgovor pree na pesnike, i
komandant ree da su svi oni propalice i drevne pijanice, pa me je prijateljski
posavetovao da se proem stihotvorstva, kao posla koji niemu dobrom ne vodi i koji
smeta u slubi.
Svabrinovo drutvo bilo mi je nepodnoljivo. Ubrzo sam se oprostio s komandantom i s
njegovom porodicom, otiao kui, pregledao svoju sablju, oprobao joj vrh i legao da
spavam poto sam zapovedio Saveljiu da me probudi pre sedam sati.
Sutradan u ureeno vreme stajao sam ve iza plastova i ekao svog protivnika. Uskoro se
i on pojavi,
Moe ko banuti ree mi on nego da pourimo.
Skinuli smo mundire, te ostasmo samo u kouljama. Isukali smo sablje. U tom trenutku
iza plastova odjednom iskrsnu Ivan Ignjati s pet invalida. On nas pozva da podemo kod
komandanta. Posluali smo protiv volje; vojnici nas opkolie i mi se uputismo u tvravu
za Ivanom Ignjatiem, koji nas je pobedonosno poveo, koraajui izvanredno
dostojanstveno,
Uosmo u komandantovu kuu. Ivan Ignjati otvori vrata i sveano objavi:
Doveo sam ih!
Doekala nas je Vasilisa Jegorovna.
Eh, bauke moje! Nata mu to lii? Kako? ta? U naoj tvravi da se desi
ubistvo? Ivane Kuzmiu, odmah da ih uhapsi! Petre Andrejiu! Alekseje
Ivaniu! Dajte odmah svoje sablje, dajte ih, dajte! Palaka, odnesi ove sablje u ostavu!
Petre Andrejiu, ovome se od tebe nisam nadala! Kako te nije stid! Jo Alekseja Ivania
razumem: on je zbog ubistva iz garde isteran, on ni u Gospoda Boga ne veruje, ali ti,
zar i ti u to srlja?
Ivan Kuzmi se potpuno sloio sa svojom suprugom i doao je:

31
Bogme, Vasilisa Jegorovna istinu govori. Dvoboji su zvanino zabranjeni po
vojnira propisima.
Meutim je Palaka uzela od nas nae sablje i odnela ih u ostavu. Nisam se mogao
uzdrati da se ne nasmejem. vabrin je ostao ozbiljan.
Ma koliko vas potovao, ree on kapetanici hladnokrvno moram primetiti da
se uzalud izvoljevate uznemiravati, podvrgavajui nas svome sudu. Ostavite to Ivanu
Kuzmiu: to je njegov posao!
Ah, bauka, na to e komandantovica pa zar mu i ena nisu jedna dua
i jedno telo? Ivane Kuzmiu? ta zazjava? Odmah ih gurni svakoga u po jedan budak,
o hlebu i vodi, da im te bube iziu iz glave; pa nek ih otac Gerasim osudi na ispatanje
grehova, da pred bogom tne oprotenje grehova, a pred ljudima ine pokajanje.
Ivan Kuzmi riije znao ta da radi. Marija Ivanovna bila je neobino bleda. Bura se
postepeno utiala; komandantovica se umirila i naterala nas da se poljubimo. Palaka
nam vrati sablje. Izili smo od koroandanta prividno izmireni. Ivan Ignjati nas je
ispraao.
Sram da vas bude! reknem mu ljutito. Potkazujete nas komandantu, a ovamo
ste mi dali re da neete to initi!?
Tako mi boga na nebesima, nisam Ivanu Kuzmiu ni re rekao o tome odgovori
on. Vasilisa Jegorovna sve je ispipkala od mene. Ona je sve i naredila bez
komandantova znanja. Nego, hvala bogu, to se sve ovako svrilo!
Posle tih rei on se vrati kui, a ja ostah sam sa Svabrinom.
Naa se stvar ne moe time svriti rekao sam mu.
Naravno, odgovori vabrin vi ete mi svojom krvlju platiti za vau drskost, ali
e na nas, po svoj prilici, paziti. Moraemo nekoliko dana da se pretvaramo. Do
vienja!
I mi se rastadosmo, kao da nita nije bilo.
Ja sam se vratio kod komandanta i seo, po svom obiaju, kraj Marije Ivanovne. Ivan
Kuzmi nije bio kod kue, a Vasilisa Jegorovna bee zauzeta domaim
32
I
poslovima. Razgovarali smo u po glasa. Marija Ivanovna mi je neno prebacivala to
sam sve uznemirio svojim sukobom sa Svabrinom.
Prosto sam premrla rekla je kad su nam kazali da ste naumili da se tuete
sabljama. Ba ste vi mukarci udni! Zbog jedne rei, koju biste zacelo zaboravili kroz
nedelju dana, vi ste spremni da se koljete i da rtvujete ne samo ivot nego i savest, pa i
sreu onih koji... Ali verujem da vi niste prvi zapodeli svau. Svakako je kriv Aleksej
Ivani?
A zbog ega tako mislite, Marija Ivanovna?
Pa tako... on uvek voli da se podsmeva! Ja ne trpim Alekseja Ivania. On mi
je mnogo odvratan, ali zaudo: nizata ne bih elela da se i ja njemu tako ne sviam.
Toga bih se mnogo bojala.
A ta vi mislite, Marija Ivanovna? Da li mu se sviate ili ne?
Mariji Ivanovnoj zasta re u grlu i ona pocrvene, pa e rei:
Pa rekla bih... mislim da mu se sviam. Zbog ega vam se tako ini?
Zato to me je prosio.
Prosio? On vas prosio? A kada to?
Prole godine. Na mesecdva dana pre vaeg dolaska.
I vi niste pristali da poete za njega?

 Kao to izvolite videti. Aleksej Ivani je, na\ ravno, ovek pametan, iz dobre
porodice, ima i imanja,
ali kad pomilim da bih morala pod vencern pred svima da se poljubim sa njim... nizata
na svetu! Ni za kakvo blago!
Rei Marije Ivanovne otvorie mi oi i razjasnie mi mnogo to ta. Sad sam shvatio
zbog ega je vabrin nju stalno progonio klevetama. Po svoj prilici bio je primetio nau
uzajamnu naklonost, pa se trudio da nas razdvoji jedno od drugoga. Rei, koje su
izazvale nau svau, uinie mi se jo gadnije kada sam, mesto prostakog i nepristojnog
ruganja, video u njima namernu klevetu. Osetih jo jae elju da kaznim drskoga
klevetnika te sam nestrpljivo ekao zgodnu priliku.
3 Kapetanova kei
"
Nisam dugo ekao. Iduega dana, dok sam sedeo nad jednom elegijom i grizui pero
oekivao da mi naie nadahnue, vabrin kucnu u moje prozore. Ostavim pero, uzmem
sablju i iziem pred njega.
Zato da odgaamo? rekao mi je vabrin. Na nas ne paze. Da se spustimo do
reke. Tamo nam niko nee smetati.
Krenusmo utei. Siavi strmom stazicom, zastanemo kod same reke i isuemo sablje.
vabrin je bio vetiji od mene, ali ja snaniji i smeliji, a monsieur Bopre, kao stari
vojnik, bee mi dao nekoliko asova maevanja, kojima sam se koristio. vabrin se nije
nadao da u mu biti toliko opasan protivnik. Dugo nismo mogli da jedan drugome
zadamo nikakve rane, najzad, kad sam osetio da Svabrin malaksava, ponem ivo
'navaljivati na njega i sateram ga gotovo u samu reku. Odjenom ujem kako me neko
glasno doziva po imenu. Okrenem se i spazdm Saveljia kako tri k meni stazom po
obalskoj kosi... Ba u taj mah osetih jak ubod u grudi ispod desnog ramena i onesvestih
se.
GLAVA PETA
LJUBAV
Ti, momo, ti lepoto, ti se, mlada ne udavaj ok ne pita oca, majku, oca, majku
i roabinu, dok pameti np sakupi i pameti i mnaza. Narodna pesma
Ako nae pobolje od mene zaboravit' ti e
mene,
ako nae pogore od raene setie se ti ve
mene. Isto
sam se osvestio, neko vreme nisam mogao doi k sebi i nisara shvatao ta se sa mnom
dogodilo. Leao sam na postelji u nepoznatoj sobi i oseao se vrlo slab. Preda mnom je
stajao Saveiji sa sveom u ruci.. Neko je vrio paljivo odmotavao zavoje kojima su mi
bili utegnuti grudi i ramena. Postepeno se moje misli razbistrie. Opomenuo sara se
svoga d_voboja i dosetio se da sam bio ranjen. U taj mah kripnue vrata.
ta je? Kako je? apatom e glas, od koga sam ustreptao.
Uvek jednako, odgovori Savelji uzdiui jednako bez svesti, evo ve peti dan.
Hteo sam se obrnuti, ali nisam mogao.
Gde sam? Ko je tu? rekao sam s velikom mukom.
Marija Ivanovna prie mojoj postelji i nae se nada mnom.
ta je, kako se oseate? rekla je.
Hvala bogu odgovorio sam slabim glasom. Jeste li to vi, Marija
Ivanovna? Kaite mi... ali nisam imao snage da nastavim, te zautah. Savelji je
uzviknuo. Lice mu se ozarilo radou.
35

 Osvestio se! Osvestio! ponavljao je on. Slava tebi, Gospode! O, bauka

Petre Andrejiu! Ala si me uplaio! Nije ala! Peti dan!
Marija Ivanovna ga prekide u rei.
Ne govori s njim mnogo, Saveljiu! rekla je. On je jo slab.
Izila je i sasvim lagano pritvorila vrata.
Moje se misli uzburkae. Bio sam, dakle, u komandantovoj kui. Marija Ivanovna me je
pohaala. Hteo sam da o poneemu upitam Saveljia, ali starac odmahnu glavom i
zapui uL Neraspoloen zatvorim. oi i ubrzo utonem u san.
Kad sam se probudio, zovnem Saveljia ali jnesto njega spazim nad sobom Mariju
Ivanovnu, pozdravila me je svojim aneoskim glasom. Ne mogu opisati slatko oseanje
koje me obuze u tom trenutku. Dohvatio sam njenu ruku i pripio se uz nju oblivajui je
suzama punim milja. Maa je nije otimala... i odjednom njena usta takoe se moga
obraza, i ja osetih vreo i sve poljubac. Oganj me svega proe.
Draga, dobra Marija Ivanovna, rekoh joj budi moja ena, usrei me!
Ona doe k sebi.
Umirite se, tako vam boga rekla je ona i otrgla od mene svoju ruku. Vi ste
jo u opasnosti: moe rana da se otvori. Priuvajte se, bar radi mene!
Kad je to rekla, izila je, a ja sam ostao opijen zanosom. Srea me podie iz mrtvih. Bie
moja! Voli me! Ova misao obuze itavo moje bie.
Otada mi je svakoga trenutka bivalo sve bolje. Poto u tvravi nije bilo drugoga lekara,
leio me je pukovski berberin koji, hvala bogu, nije mnogo mudrovao. Mladost i snaan
sastav brzo me oporavie. Negovala me je itava komandantova porodica. Marija
Ivanovna nije se od mene odmicala. Razume se da sam prvom pogodnom prilikom
nastavio prekinutu izjavu; Marija Ivanovna me je sada sluala strpljivije. Bez ikakvog
prenemaganja priznala mi je da i ona mene voli i rekla mi da e se i njeni roditelji isto
tako radovati njenoj srei.
Ali dobro razmisli dodala je da se tvoja rodbina ne usprotivi?
36
i
Ja se zamislih. U majinu nenost nisam sumnjao, ali znajui oevu narav i njegove
misli, oseao sam da ga moja Ijubav nee ba ganuti i da e na nju gledati kao na
ludovanje mlada oveka. Ja sam to iskreno poverio Mariji Ivanovnoj, ali sam ipak
odluio da piem ocu to je mogue reitije i da ga molim za roditeljski blagoslov.
Pokazao sam pismo Marlji Ivanovnoj, kojoj se ono uini tako ubedljivo i ganutljivo da
nije sumnjala o njegovom uspehu, te se predade oseanjima svoga nenoga srca sa svom
poverljivou mladosti i Ijubavi. Sa vabrinom sam se pomirio im sam ozdravio. Korei
me zbog dvoboja, Ivan Kuzmi mi ree:
Eh, Petre Andrejiu! Trebalo bi i tebe da strpam u zatvor, ali si i onako ve kanjen.
A Aleksej Ivani sad sedi pod straom kod mene u magazi za ito, a sabIja mu je pod
kljuem kod Vasilise Jegorovne. Neka se malo razmisli i nakaje!
Bio sam isuvie srean da bih gajio u srcu neprijateljska oseanja. Stao sam moliti za
vabrina i dobri komandant uz pristanak svoje supruge odlui da ga oslobodi. vabrin
doe k meni; izjavio je da mnogo ali zbog onoga to se meu nama dogodilo; priznao je
da je on svemu kriv i zamolio me da zaboravim to se dogodilo. Kako po prirodi svojoj
nisam zlopamtilo, ja mu Iskreno oprostim i nau svau i ranu koju mi je zadao. Njegova
kleveta inila mi se da je samo jed zbog povreena samoljublja i neusliane Ijubavi pa
sam velikoduno opratao svome nesrenom suparniku.
Uskoro sam ozdravio, te sam se mogao preseliti u svoj stan. Nestrpljivo sam oekivao
odgovor na poslano pismo, ali nisam smeo da se nadam i trudio sam se da potisnem

tune slutnje. S Vasilisom Jegorovnom i s njenim muem jo nisam razgovarao, ali ih

moj predlog svakako ne bi iznenadio. Ni ja, ni Marija Ivanovna nismo se trudili da od
njih skrivamo svoja oseanja, i bili smo ve unapred uvereni da e pristati.
Najzad jedno jutro Savelji ue k meni s pismom u rukama. Zgrabio sam ga drhtei.
Adresa je bila napisana oevom rukom. To me je pripremilo za neto vano, poto mi je
pisma obino pisala majica, a on obino pri kraju odao samo nekoliko redaka. Dugo
nisam otpeaivao
37
omot, proeitavajui sveani natpis: Sinu mome, Petru Andrejeviu Grinjovu, u
guberniju orenburku, u tvravu bjelogorsku. Trudio sam se da po potezima ruke
pogodim duevno raspoloenje u kome je pismo 'pisano; najposle odluim se da ga
raspeatim i jo iz prvih redova shvatim da je sve otilo dovraga. Pismo je gla
sift:
Sine moj Petre! Pismo tvoje u kome moli od nas na roditeljski blagoslov i pristanak
da se oeni Marijom Ivanovnom, kerju Mironova, primili smo petnaestog ovoga
meseca, i ja ne samo da ne nameravam da ti dam moga blagoslova i pristanka nego* se
spremam da doem do tebe da te uzgred pouim za tvoje budalatine, kao derite, bez
obzira na tvoj oficirski in, poto si dokazao da si jo nedostojan da nosi sablju. Ona ti
je poverena da brani otadbinu, a ne za duele s istim takvim dripcima kao i sam tosi.
Odmahu pisati AndrejuKarloviu i moliu ga da te premesti iz Bjelogorske tvrave
negde podalje gde e budalatine iz tebe izvetriti. Majka tvoja, kad je saznala o tvome
dvoboju i o tome da si ranjen, od muke je pala u krevet i sada lei. ta li e biti od tebe?
Molim boga da se popravi, mada se ne smem nadati tolikoj njegovoj milosti.
Otac tvoj A. G.
Kad sam proitao ovo pismo, u meni se uzbudie razliita oseanja. Opori izrazi, koje
otac nije tedeo, duboko me uvredie. Nipodatavanje, s kojim je govorio
0 Mariji Ivanovnoj, inilo mi se ne samo nepristojno nego
1 nepravedno. Uasavala me je misao o mom premetaju iz Bjelogorske tvrave, ali
od svega najvie me je rastuila vest da mi je mati bolesna. Ljutio sam se na
Saveljia, jer sam mislio da je on mojim roditeljima javio o mome dvoboju. Setajui
uzdu i popreko po mojoj teskobnoj sobi, ja se zaustavih pred njim i rekoh mu,
gledajui ga strano:
Tebi oevidno nije dosta to sam, zahvaljujui tebi, ranjen i itav mesec dana bio na
rubu groba, nego hoe da i majku moju umori!
Saveljia kao da munja oinu. 38
Ako boga zna, gospodine, ree i samo to ne zarida ta to izvoljeva govoriti?
Zar ja kriv to si ranjen! Bog je svedok da sam potrao da te svojim grudima
zaklonim od sablje Alekseja Ivanovia! Prokleta starost ne dade ml. Ta ta sam ja to
uinio majici tvojoj?
ta si uinio? odgovorih. Ko je tebe molio da pie dostave o meni? Da mi te
nisu postavili za pijuna?
Ja pisao dostave o tebi? odgovori Savelji u suzama. Gospode, care nebesni!
Evo. izvolider proitati ta mi pie gospodar, pa e videti kako sam te dostavljao.
I tu on izvadi iz depa pismo, te ja proitah ovo: Sram da te bude, pseto matoro, to mi
nisi, i pored mojih strogih zapovesti, nita javio o sinu mome Petru Andrejeviu, nego
tui ljudi moraju da me obavetavaju o njegovim Iudorijama. Tako li ti izvruje svoju
dunost i gospodarevu volju? Ja u tebe, pseto matoro, poslati da svinje pase zato to si
utajio istiiiu i to poputa mladiu. Po prijemu ovoga pisma nareujem ti da mi odmah
odgovori kako je sada njegovo zdravlje

0 kome mi piu da se popravilo; u koje je mesto upravo ranjen i da li su ga dobro

zaleili.
Bilo je jasno da je Savelji preda mnom prav i da sam ga uzalud uvredio prekorom i
sumnjienjem. Zamolio sam ga da mi oprosti, ali je starac bio neutean.
Eto, ta sam doiveo, pod moje stare dane ponavljao je on eto, kakvu sam
milost zaradio od svoje gospode! I pseto matoro, i svinjar, pa ak"ja kriv
1 to si ranien? Ne, bauka, Petre Andrejiu! Nisam ja, nego je prokleti musje svemu
kriv: on te je nauio da se bode gvozdenim ranjevima i da treska nogama o zemIju,
kao da e se bockanjem i treskanjem sauvati od zla oveka. E, jes' nam trebalo
najimati miisjea, rasipati uludo novce!
Ali ko li se to potrudio da izvesti moga oca o mome vladanju? General? Ta on se, rekao
bih, nije mnogo o meni brinuo, a Ivan Kyzmi nije smatrao da je potrebno izvetavati
generala o mome dvoboju. Gubio sam se u domiljanju, Sumnje se moje ustavie na
Svabrinu. Je
39
dino je on imao koristi o dostave, jer bi me posle nje mogli premestiti iz tvrave i tako
prekinuti moje veze s komandanovom porodicom. Poao sam da sve to kaem Mariji
Ivanovnoj. Ona me je doekala na ulasku.
Sta se to s vama dogodilo? rekla je im me je videla. Ala ste bledi!
Sve je svreno! odgovorio sam i dao joj oevo
pismo.
Sad doe red na nju da prebledi. Kad je proitala pismo, vratila mi ga je uzdrhtalom
rukom i rekla po
tresnim glasom:
Vidi se da mi nije sueno... Vaa me rodbina ne prima u svoju porodicu. Neka u
svemu bude volja boja. Bog najbolje zna ta nam treba. ta da radimo, Petre
Andrejiu! Budite bar vi sreni...
Neemo tako! poviem ja i zgrabim je za ruku. Ti mene voli; ja sam
spreman na sve. Hajdemo da padnemo pred noge tvojim roditeljima; oni su ljudi
prostoduni, a ne gordeljivci surova srca... Oni e nas blagosloviti i mi emo se venati...
a posle, docnije, ja sam uveren, izmoliemo se i u moga oca; majica e biti uz nas; ona
e mi oprostiti...
Ne, Petre Andrejiu, odgovori Maa neu poi za tetoe bez blagoslova tvojih
roditelja. Bez njihova blagoslova nema za te sree. Pokorimo se volji bojoj. Nae li
suenicu, zavoli li drugu, neka bog bude s tobom, Petre Andrejiu, a ja u za vas
oboje...
Tu se ona zaplaka i ode od mene; hteo sam poi za njom u sobu, ali sam osetio da nisam.
u stanju da vladam sobom, te se vratim kui.
Sedeo sam utonuo u duboke misli, kad me Savelji odjednom prekide.
Evo, gospodine, ree, dajui mi ispisan list hartije pogledaj da li sarn ja
potkaziva svoga gospodara i da li gledam da zavadim oca sa sinom.
Uzeo sam iz njegovih ruku hartiju; bio je to Sa~ veljiev odgovor na primljeno pismo.
Evo ga od rei do
rei:
Gospodaru Andreja Petroviu, oe na milostivi!
Primio sam milostivo pismo vae, u kom se izvoli gneviti na mene, slugu svoga, i veli da
me sram bude
40

to ne vrim gospodarske zapovesti; ali ja nisam matoro pseto, nego verni va sluga, koji
sluam gospodareve naredbe i usrdno vas svagda sluih i doiveh sede vlasi. A o rani
Petra Andrejia nita vam nisam pisao da vas uzalud i bez potrebe ne preplaim, no
ujem, gospoa, majka naa Avdotja Vasiljevna i bez toga se od straha razbolela, koje
za njeno zdravlje moliu boga. A Petar Andreji bio je ranjen ispod desnoga ramena, u
grudi pod samu laicu, dva palca duboko, i leao je u komanantovoj kui, gde smo ga
doneli s obale; leio ga je, pak, ovdanji berberin Stjepan Paramonov, i sad je Petar
Andreji, hvala bogu, zdrav, te o njemu osim dobroga nemam ta pisati. Stareine, kako
ujem, zadovoljni su njime, a Vasilisa Jegorovna smatra ga kao da joj je roeni sin. Sto
se pak s njim dogodilo takvo prikljuenije, zato ne treba mladia koreti: u konja su
etiri noge, pa se ipak spotakne. A to izvoljevate pisati da ete me poslati da svinje
pasem, to je vaa boljarska volja. A sada vam se klanjam ropski. Verni va kmet
Arhip Saveljev.
Nisam mogao da se nekoliko puta ne nasmeim, itajui ovo soinenije dobroga starca.
Da odgovorim ocu nisam bio u stanju, a da se majka umiri inilo mi se da je dovoljno
Saveljievo pismo.
Od ovoga trenutka moj se poloaj izmeni. Marija Ivanovna gotovo nije ni govorila sa
mnom i na sve se naine trudila da me izbegne. Komandantova kua mi se vie nije
milila. Ja se postepeno navikoh da sedim sam kod svoje kue. Vasilisa Jegorovna se
upoetku ljutila zbog toga na mene, ali videi da sam uporan, ostavi me na miru. S
Ivanom Kuzmiem viao sam se samo kad je to bilo potrebno zbog slube. Sa
Svabrinom sam se sastajao retko i nerado, tim pre to sam primeivao da mi je i dalje
pritajeni neprijatelj i to je potvrivalo moje sumnje. ivot mi posta nesnoljiv. Zapao
sam u sumornu zamiljenost koja se pojaavala usamljenou i besposlicom. Moja
ljubav razbukta se u samoi te mi je bilo sve tee. Izgubio sam volju za i
41
tanie i kniievnost. Duh mi klonu. Bojao sam se da u U 3sl s uma ili se predati
nevaljalom ivotu Ah ne ofiekivani dogaaji koji su bili od znaajna uticaja na
SSaTmoJ ivot, ojenom mi silno i blagotvorno potresoe duu.
irn
GLAVA ESTA
PUGACOVLJEVA BUNA
Cujte i poujte vi, momci mlaani, to emo vam starci sedi kazivati. Pesma
Pre nego to ponem opisivati neobine dogaaje kojima sam bio svedok, moram rei
nekoliko rei o prilikama u kojima je bila orenburka gubernija krajem godine 1773.
Ovu prostranu i bogatu guberniju naseljavali su mnogi poludlvlji narodi koji tek
nedavno behu priznali vlast ruskih careva. Nenavikli na zakone i graanski ivot, a
lakomisleni i estoki, oni su se esto bunili i primoravali vladu da ih neprestano
nadzirava kako bi ih zadrala u pokornosti. Po mestima, za koje se smatralo da su
pogodna, sagraene su tvrave i naseljene ponajvie kozacima, davnim goapodarima
jajikih obala. Ali jajiki kozaci, iako duni da uvaju mir i bezbednost u ovom kraju,
od nekoga vremena bili su i sami nemirni i opasni podanici vlade. Godine 1772. buknula
je pobuna u njihovom glavnom gradu. Behu je izazvale stroge mere generalmajora
Traubenberga koji je hteo da nagna vojsku na potrebnu poslunost. Zbog toga su
Traubenberga kozaci divljaki ubili, posle ega su svojevoljno promenili upravu, ali je
vlast umirila najzad bunu karteima i surovim kaznama.
Ovo se dogodilo kratko vreme pre moga dolaska u Bjelogorsku tvravu. Sve je ve bilo
mirno ili je izgledalo tako; vlast je vrlo lako poverovala u tobonje pokajanje lukavih

buntovnika u kojima je potajno kljuala mrnja; oni su ekali pogodnu priliku da

obnove nerede.
Nego da se vratim svojoj prii.
43
Jedne veeri (bilo je to poetkom oktobra 1773. godine) sedei sam kod kue, sluao sam
zavijanje jesenjega vetra i gledao kroz prozor oblake, kako plove pored meseca. Utom
dooe da me zovu komandantu. Odmah sam otiao. Kod komandanta sam naao
vabrina, Ivana Ignjatia i kozakoga narednika. U sobi nije bilo ni Vasilise Jegorovne,
ni Marije Ivanovne. Komandant se pozdravi sa mnom zabrinuta lica. Zakljuao je vrata
i rekao nam da sednemo, osim kozakom podoficiru koji je stajao kraj vrata. Zatim je
komandant izvadio iz depa hartiju i rekao nam:
Gospodo oficiri, vana novost! ujte ta pie general.
Posle toga natae naoari i proita ovo: Gospodinu komandantu Bjelogorske tvrave
kapetanu Mironovu.
Strogo poverljivo.
Ovim vas obavetavam da je, pobegavi iz zatvora, donski kozak i raskolnik Jemeljan
Pugaov izvrio neoprostivu drskost uzevi ime pokojnoga imperatora Petra III i
sakupivi razbojniku druinu izazvao pobunu po jajikim naseljima, te je ve osvojio i
razorio nekoliko tvrava, poinivi svuda razbojnitva i ubistva. Zbog toga, im ovo
primite, vi ete, gospodine kapetane, odmah preduzeti potrebne mere da odbijete
pomenutoga zloinca i samozvanca, a po mogunosti i da ga potpuno unitite ako krene
na tvravu, poverenu vaem staranju.
Preduzeti potrebne mere! ree komandant skidajui naoari i savijajui
hartiju. Pa jest, lako je to rei. Zlikovac ti je oevidno jak, a mi imamo svega sto
trideset ljudi, ne raunajui kozake, u koje se slabo moemo pouzdati, ne zameri mi
Maksimiu. (Narednik se osmehnu.) Ipak, nemamo kud, gospodo oficiri! Budite savesni
u slubi, postavite strae i none izvidnice, a desi li se da napadnu, zatvorite
kapiju pa izvedite vojnike. Ti, Maksimiu, dobro pazi na svoje kozake. Top da se
pregleda i kako valja iisti. A naroito pazite da sve ovo zadrite u tajnosti, te da u
tvravi niko o ovome ne bi mogao da sazna pre vremena.
44
i
Posle ove zapovesti Ivan Kuzmi nas pusti da idemo. Ja sam iziao zajedno sa
vabrinom; razmiljali smo o onorne to smo uli.
ta misli, kako e se ovo svriti? upitao sam ga.
Bog bi ga znao, odgovori on videemo. Zasad ne vidim jo nita ozbiljno.
Ako li...
Tu se on zamisli i poe rasejano zvidati neku francusku ariju.
Iako smo bili oprezni, po ltavoj tvravi se raznese glas da se pojavio Pugaov. Ma
koliko cenio svoju suprugu, Ivan Kuzmi nizata na svetu ne bi joj otkrio tajnu, koja mu
je poverena u slubenoj dunosti. Kad je dobio pismo od generala, on prilino veto
ukloni Vasilisu Jegorovnu kazavi joj kako je otac Gerasim dobio iz Orenburga neke
naroite novosti koje uva u velikoj tajnosti. Vasilisa Jegorovna odmah je zaelela da
pohodi popadiju; po savetu Ivana Kuzmia povela je sa sobom i Mau da joj samoj ne
bi bilo dosadno.
Poto je sad bio potpuno gospodar, Ivan Kuzmi odmah posla po nas, Palaku zakljua
u ostavu da ne bi prislukivala.
Kad se Vasilisa Jegorovna vratila kui, a nita nije ispipkala od popadije, ona doznade
da je za njenoga odsustva kod Ivana Kuzmia bilo vee i da je Palaka bila pod kljuem.

Dosetila se da ju je mu zavarao i stade ga ispitivati. Ali se Ivan Kuzmi pripremio za

napad. Nije se nimalo zbunio i hrabro je govorio radoznaloj saputnici svoga ivota.
Zna, majice, naim enama naspelo da pei loe slamom, a kako od toga moe
nastati nesrea, strogo sam naredio da ene pei slamom ne loe, nego nek to ine
pruem i suvarcima.
Pa zato ti je zato bilo potrebno da zatvara Palaku? upita
komandantovica. Zbog ega je sirotica presedela u ostavi sve dok se mi nismo
vratile?
Ivan Kuzmi se nije nadao takvome pitanju, te se zapetljao i promrmljao neto bez glave
i repa. Vasilisa Jegorovna vide da joj se mu pretvara, ali znajui da nita od njega nee
iskamiti, presta da ga ispituje i povede re o soljenim krastavcima koje je Akulina Pam
45
filovna spremala na sasvim osobit nain. Vasilisa Jegorovna nije mogla usnuti itavu no
i nikako se nije mogla dosetiti ta se to zbiva u muevljevoj glavi, a to ona ne sme
znati.
Iduega dana, kad se vraala sa slube boje, ona vide Ivana Ignjatia kako izvlai iz
topa krpice, kamenie, iverje i svakojake trice i kuine to su ih deca u njega natrpala.
ta li znae ove vojnike pripreme? pomisli komandantovica. Da ne oekuju
napade Kirgiza? Ali zar bi Ivan Kuzmi tajio od mene takve kojetarije?
Pozvala je Ivana Ignjatia sa vrstom namerom da od njega ispipka tajnu koja je muila
njenu ensku radoznalost.
Vasilisa Jegorovna porazgovara malo o domainstvu, kao to sudija poinje istragu
sporednim pitanjima, da bi najpre uspavao opreznost onoga koga ispituje. Zatim je
poutala nekoiiko trenutaka, duboko uzdahnula i rekla odmahujui glavom:
Gospode boe moj! Svakojake vesti! ta li e iz toga proizii?
Eh, majice! odgovori Ivan Ignjati. Bog je milostiv: vojnika imamo dosta,
debane mnogo, a top sam oistio. Ta daemo otpor Pugaovu. Dae Gospod da nas
krmak ne prodere!
A kakav je ovek taj Pugaov? zapitala je komandantovica.
Vide Ivan Ignjati da se izbrbljao, pa se ugrize za jezik. Ali je ve bilo kasno. Vasilisa
Jegorovna natera ga da joj sve prizna i dade mu re da o tome nee nikom priati.
Vasilisa Jegorovna odra svoje obeanje i nikom ne ree ni rei, osim popadiji i to samo
zbog toga to se njena krava jo napasala u stepi te bi je razbojnici mogli uhvatiti.
Uskoro su svi poeli govoriti o Pugaovu. Prialo se svata. Komandant posla kozakoga
narednika s nalogom da se o svemu dobro raspita po susednim naseljima i tvravama.
Podoficir se vratio posle dva dana i doneo izvetaj da je u stepi na ezdeset vrsta od
tvrave video mnoge vatre i uo od Bakiraca da ide grdna sila.
46
i
Ali nije mogao rei nita odreeno zato to se bojao da ide dalje.
Meu kozacima u tvravi poe se opaati neobino uzbuenje; po svima ulicama
skupljali su se u gomile, tiho razgovarali meu sobom i razilazili se kad bi ugledali koga
od konjanika ili peaka iz garnizona. Poslae im uhode. Julaj, pokrteni Kalmik,
donese komandantu vanu dostavu. Po Julajevim reima, narednikov izvetaj bio je
laan; kad se vratio, lukavi kozak je kazao svojim drugovima da je bio kod buntovnika,
da je video samoga njihovoga vou koji mu je dopustio da mu poljubi ruku i da je dugo
s njim razgovarao. Komandant je odmah zatvorio podoficira, a Julaja postavio na
njegovo mesto. Ovu novinu kozaci primie s oevidnim nezadovoljstvom. Oni su se na
sav glas bunili i Ivan Ignjati, izvrilac komandantovih nareenja, uo je roenim uima

kako su govorili: Dobie ti ve svoje, garnizonski pacove! Komandant bee

naumio da jo toga dana ispita svoga zatvorenika, ali podoficir pobee iz zatvora;
pomogli su mu, po svoj prilici, njegovi jednomiljenici.
Jedna nova okolnost jo vie je uznemirila komandanta. Uhvatie nekoga Bakrca sa
buntovnim lecima. Zbog ovoga sluaja komandant naumi da ponovo sakupi svoje
oficire, te je zaeleo opet da ukloni Vasilisu Jegorovnu zgodnim izgovorom. Ali kako je
Ivan Kuzmi bio suta prostodunost i iskrenost, to ne nae drugoga naina nego opet
onaj isti kojim se ve posluio.
Zna, Vasilisa Jegorovna, ree joj on iskaljujui se atac Serafim, vele,
dobio je iz varoi...
Sto lae, Ivane Kuzmiu? prekide ga komandantovica. Ti to, znam ja, hoe
da sazove savet, da se bez mene dogovarate o Jemeljanu Pugaovu. Ne prevari
ti mene!
Ivan Kuzmi iskolai oi.
O, majice, ree on kad ve zna, e pa lepo, ostani; mi emo se
porazgovarati i pred tobom.
Tako, tako, bauka moj, odgovori ona ne prilii tebi da lae; nego aljider po
oficire.
Opet smo se sastali. Ivan Kuzmi nam pred enom proita Pugaovljev proglas koji je
pisao neki polupi
47
smen kozak. Razbojnik je objavljivao svoju nameru da e odmah napasti nau tvravu;
pozivao je kozake i vojnike u svoju druinu, a komandire je opominjao da se ne
odupiru, pretei im smrtnom kaznom u protivnom sluaju. Proglas je bio napisan
grubim, ali jakim izrazima i morao je izazivati opasan utisak u glavama priprostih
ljudi.
Hulja jedna! uzviknu komandantovica. ta se usuuje da nam predlae! Da
mu iziemo u susret i pred njegove noge da poloimo zastave! Vidi ti pasjega sina! Pa
zar ne zna on da smo mi ve etrdeset godina u slubi i da smo se, bogu hvala, ve
svega nagledali? Zar je ikad bilo takvih komandira koji bi posluali raz
bojnika?
Ne bi trebalo da ih ima odgovori Ivan Kuzmi. A uje se da je zlikovac ve
zavladao mnogim tvravama.
Oevidno, on je zaista mnogo jak primeti
vabrin.
Evo, odmah emo saznati njegovu pravu jainu ree komandant. Vasilisa
Jegorovna, daj mi klju od ambara. Ivane Ignjatiu, dovedi onoga Bakirca, a Julaju
naredi da donese ovamo kamdiju.
Cekaj, Ivane Kuzmiu, ree komandantovica i ustade sa svoga mesta. Treba
odvesti Mau nekud iz kue; ako uje jauk, uplaie se. Pa i ja ti, pravo da kaem,
nisam ljubitelj takvih ispitivanja. Ostajte u zdravlju!
U staro doba muenje je toliko bilo ukorenjeno u sudskim obiajima da je blagotvorni
ukaz, koji ga je ukinuo, dugo ostao bez ikakva dejstva. Mislilo se da je priznanje samoga
krivca preko potrebno da bi se potpuno utvrdila njegova krivica misao ne samo
bezrazlona nego i savreno protivna zdravom pravnom shvatanju, jer ako se odricanje
optuenoga ne prima kao dokaz njegove nevinosti, jo manje moe njegovo priznanje da
bude dokaz njegove krivice. ak i danas mi se deava da sluam stare sudije kako ale za
ukidanjem ovog varvarskog obiaja. A u nae vreme niko nije sumnjao da je muenje

preko potrebno ni sudije, ni okrivljeni. Zato komandantova zapovest nije ni zaudila

ni uzbu
48
dila nikoga meu nama. Ivan Ignjati ode po Bakirca, koji je sedeo u ambaru kod
komandantovice, pod kljuem, i posle nekoliko trenutaka ovoga nesrenika dovedoe u
predsoblje. Komandant zapovedi da ga izvedu pred njega.
Bakirac je s mukom prekoraio prag (bio je u drvenim kladama) i snimivi visoku
ubaru sa glave, zaustavio se kod vrata. Pogleam ga i stresem se. Nikad neu zaboraviti
toga oveka. Reklo bi se da mu je preko sedamdeset godina. Nije imao ni nosa ni uiju.
Glava mu je bila obrijana, a mesto brade tralo je nekoliko sedih vlasi; bio je omalen,
suv i pogrbljen, ali mu je u uskim oima jo plamteo oganj.
Gle! ree komandant kad je po njegovim stranim belezima video da je to
jedan od buntovnika kanjenih godine 1741. A pa ti si, stari vue, kako se vidi, ve
bio jedared u naoj kljusi. Nije ti, znai, prvi put to se buni kad ti je tikva tako
glatko ostrugana. Priider blie; govori, ko te je poslao?
Stari Bakirac je utao i gledao u komandanta kao ovek koji ga uopte ne shvata.
to euti, more? nastavi Ivan Kuzmi. Zar ne zna ruski, zevzee? Julaju, dede,
upitaj ga na vaem jeziku ko ga je poslao u nau tvravu?
Julaj ponovi tatarski pitanje Ivana Kuzmia. Ali je Bakirac i njega gledao s onim istim
izrazom i nije odgovarao nijedne rei.
Jaki,* ree komandant progovorie ti meni. Momci! Svucite s njega tu
Iuda5ku arenu anteriju, pa mu proarajte lea. Ali, pazi Julaju: dobro ga odaderi!
Dva invalida poee da svlae Bakirca. Na nesrenikovom licu izbi nemir. On poe
zverati na sve strane kao zverka kad je deca uhvate. A kad ga je jedan invalid zgrabio za
ruke i, stavivi ih sebi oko vrata, podigao starca na svoja lea, a Julaj uzeo kamdiju i
zamahnuo, Bakirac je tada zastenjao slabim glasom, punim preklinjanja i maui
glavom. otvorio usta u kojima se mesto jezika koprcao kratki patrljak.
* Tatarska uzreiea: E, pa lepo...
4 Kapetanova ki
49
Kad se setim da se to dogodilo za moga ivota, a da sam sada doiveo blagu vladavinu
cara Aleksandra, moram da se divim brzim uspesima prosveivanja i irenja
ovekoljubivih naela. Mladi ovee! Ako ti moji zapisi dou do ruku, seti se da su
najbolje i najstalnije one izmene koje potiu od poboljanja obiaja, bez ikakvih nasilnih
potresa.
Svi se zaprepastie. Komandant ree:
E, od njega nita neemo doznati, Julaju, odvedi Bakirca u ambar. A mi emo,
gospodo, da se jo o kojeemu porazgovaramo.
Stadosmo raspravljati o naem poloaju kad odjednom u sobu ue Vasilisa Jegorovna,
sva zadihana i vanredno uzbuena.
ta se to s tobom dogodilo? zapita komandant
sav u udu.
Nevolja, bauke moje! odgovori Vasilisa Jegorovna. Jutros je zauzeta
Niejezerska tvrava. Sluga oca Gerasima vratio se maloas odande. Gledao je kako su
je zauzimali. Komandant i svi oficiri su obeeni. Vojnici su svi zarobljeni. Dok se obrne,
zlikovci mogu biti i ovde!
Ova neoekivana vest jako me je potresla. Komandant Niejezerske tvrave, miran i
skroman mlad ovek, bio mi je poznanik: pre dva meseca, kad je dolazio iz Orenburga
sa svojom mladom enom, bee odseo kod Ivana Kuzmia. Niejezerska tvrava nalazila
se dvadeset i pet vrsta daleko od nae tvrave. Svakoga asa mogli smo i mi oekivati

Pugaovljev napad. Sudbina Marije Ivanovne ivo mi izie pred oi, te mi srce prosto
obamre.
Sluajte, Ivane Kuzmiu! rekao sam komandantu. Naa je dunost da branimo
tvravu do poslednjega daha; o tome ne treba ni raspravljati. Ali valja misliti o
bezbednosti ena. Poljite ih u Orenburg ako je put jo slobodan, ili u koju dalju,
sigurniju tvravu, gde zlikovci ne bi mogli dopreti.
Ivan Kuzmi se okrete eni i ree joj:
Zna, majice, vaistinu dobro bi bilo da vas negde podalje uputimo dok ne svrimo s
buntovnicima.
50
Taman posla! na to e komandantovica. Zar ima gdegod tvrave u koju tanad
ne bi doprla? Po emu Bjelogorska tvrava nije sigurna? Hvala bogu, dvadeset
"i dve godine u njoj ivimo. Videli smo i Bakirce i Kirgize; odbraniemo se valjda i od
Pugaova!
Pa lepo, majice, odgovori ivan Kuzmi, od volje ti da ostane kad se uzda u
nau tvravu. Ali ta da radimo s Maom? Dobro e biti ako izdrimo opsadu ili
saekamo pomo, ali ako zlikovci zauzmu tvravu?
E, onda...
Na to se Vasilisa Jegorovna splete i zauta vanredno uzbuena.
Ne, Vasilisa Jegorovna, nastavi komandant, primetivi da su njegove rei
delovale, moda prvi put u njegovom ivotu. Maa ovde ne moe ostati. Poslaemo je
u Orenburg njenoj kumi: tamo ima dosta i vojske i topova, a i bedemi su od kamena.
Pa i tebi bih savetovao da s njom poe; stara si, dodue, ali bi ve videla ta bi s tobom
bilo ako tvravu zauzmu na juri.
Dobro, rei e komandantovica. Neka tako bude, poslaemo Mau. A mene
nemoj ni u snu moliti, ja odiaziti neu. Rata bih se pod starost rastavljala od tebe i
traila sama za sebe grob u tuem kraju. Zajedno smo iveli, zajedno emo umreti.
I ta ti vredi ree komandant. A sad da ne oklevamo. Hajde, opremaj Mau
na put. Sutra, im svane, ispratiemo je, a daemo joj i pratioce, mada u nas nema
ljudi na pretek. Nego, gde je Maa?
Kod Akuline Pamfilovne odgovori komandantovica. Pozlilo joj im je ula da
je zauzeta Niejezerska tvrava; bojim se da se ne razboli. Boe milostivi, ta sve ne
doivesmo!
Vasilisa Jegorovna ode da pripremi ker za put. Razgovor se kod komandanta produi,
ali ja se vie nisam meao i nita nisam sluao. Marija Ivanovna pojavi se na veeri bleda
i uplakana. Veerali smo utei i digli se od stoJa bre nego inae, pa oprostivi se od
cele porodice, raziosmo se svaki svojoj kui. Ali ja namerno zaboravim sablju i vratim
se po nju; predoseao sam da u zatei Mariju Ivanovnu samu. I doista, ona rae presrete
na vratima i predade mi sablju. 4.
51
Zbogom, Petre Andrejiu! rekla mi je sva u suzama. Mene alju u Orenburg.
Nek vam bog da ivota i sree, moda e bog dati da se opet vidimo, a ne bude li tako...
Na to ona zajeca. Ja je zagrlim.
Zbogom, anele moj, reknern joj zbogom, mila moja, eljo moja! Ma ta se
sa mnom dogodilo, veruj mi da e poslednja moja pomisao i poslednja moja molitva biti
o tebi.
Maa je jecala privinuvi se mojim grudima. Ja je vatreno poljubim i brzo iziem iz
sobe.
GLAVA SEDMA
NAPAD NA TVRAVU

Glavo moja, ej glavice, dosta si me ti sluila, sluila me, ej glavice, tries i tri ieta
ravno, ali nisi dosluila ni koristi ni radosti, ni re dobru ne doeka, niti ina
visokoga; ve si sebi zaradila dva balvana povisoka i preko n.iih gredu jaku,
svilen gajtan oko vrata.
Narodna pesma
Tu no nisam spavao niti se svlaio. Bio sam naumio da u zoru odem na gradsku kapiju,
kuda je Marija Ivanovna morala proi, i da se onde s njom poslednji put pozdravim.
Oseao'sam veliku promenu u sebi: nemir due moje bio mi je mnogo manje teak nego
onaj jad u kome sam se do skora guio. Tuga od rastanka u meni se slivala s nejasnom,
ali slatkom nadom, sa nestrpljivo oekivanom opasnou i s oseanjem plemenita
astoljublja. No je prola neosetno. Hteo sam ve da poem od kue kada se vrata
otvorie i preda mnom se pojavi kaplar koji mi ree da su nai kozaci noas otili iz
tvrave i nasilu odveli sa sobom Julaja, a da se oko tvrave vrzmaju neki nepoznati
ljudi. Prestravio sam se od pomisli da Marija Ivanovna nee stii da izie; brzo dam
kaplaru neke naredbe i odmah pourim komandantu.
Ve je svitalo. Jurio sam ulicom kad uh da me zovu. Zaustavim se.
Kuda ste poli? ree mi Ivan Ignjati kad me sustie. Ivan Kuzimi je na
bedemu i alje me po vas. Pugaov je doao.
53
Oe li Marija Ivanovna? upitao sam sa strep
njom u srcu.
Nije dospela odgovorio je Ivan Ignjati, put za Orenburg je preseen, a
tvrava opkoljena. Nije dobro, Petre Andrejiu!
Poosmo na bedem uzvienje koje je nainila priroda, pojaano ogradom od kolja.
Tamo su se ve skupljali svi stanovnici tvrave. Posada je stojala pod: orujem. Top su
bili prevukli uoi toga dana. Komandant je hodao ispred svoje malobrojne vojske.
Bliska opasnost ispunila je duu staroga vojnika neobinom hrabrou. Po stepi,
nedaleko od tvrave, krstarilo je na konjima dvadesetak ljudi. Bili su, po svoj prilici,
kazaci, ali je meu njima bilo i Bakiraca koje je ovek lako mogao poznati po njihovim
kapama od risovine i tulcima za strele. Komandant je obiao svoje trupe govore
i vojnicima:
Hajde, deco, branimo danas nau majicu caricu i pokaimo celom svetu da smo
junaci, zakletvi verni!
Vojnici glasno povikae da su spremni. vabrin je stajao kraj mene i neprekidno
posmatrao neprijatelja. Ljudi koji su jahali po stepi, kad opazie pokret u tvravi,
sabrae se u gomilu i stadoe da se meu sobom dogovaraju. Komandant zapovedi Ivanu
Ignjatiu da uperi top na njihovu gomilu i sam primae fitilj. Kugla zazvida i prolete
iznad njih, ali im ne nanese nikakve tete. Konjanici se ratrkae i zaas izgubie ispred
naih oiju. Stepa opuste.
Utom se pojavi na bedemu Vasilisa Jegorovna, a s njom i Maa koja nije htela da
se od nje odvaja.
Kako je? ree komandantovica. Kako napreduje boj? Gde je neprijatelj?
Nije daleko odgovori Ivan Kuzmi. Dae bog, sve e biti dobro. Kako je, Maa,
boji li se?
Ne, tatice, na to e Maa kod kue, samoj, rodbina ne usprotivi?
Pri tom me je pogledala i usiljeno se osmehnula. nehotice sam stegao balak od sablje,
jer sam se setio da sam je sino primio iz njenih ruku, u znak da u njome tititi svoju
dragu. Srce mi je usplamtelo. Zamiljao sam da sam njen vitez. Goreo sam od elje da
54

pokaem kako sam dostojan njena poverenja, te sam nestrpljivo ekao odluni as.
Utom se iza visa, koji je bio na pola vrste od tvrave, pojavie novi buljuci konjanika i
stepu uskoro preplavi mnogo ljudi, naoruanih kopljima i strelama. Meu njima je na
belom konju jahao ovek u crvenom kaftanu, sa golom sabljom u ruci: bio je to Pugaov
glavom. Kad se zaustavio, okruie ga i, oevidno po njegovoj zapovesti etvorica se
izdvojie i u trku dojahae pod samu tvravu. Prepoznali smo u njima nae izdajice.
Jedan je od njih drao iznad glave hartije, a drugi na koplje pobodenu Julajevu glavu
koju je stresao s koplja i prebacio k nama preko ograde. Glava nesrenoga Kalmika
pade komandantu pred noge. Izdajnici su vikali.
Ne pucajte, nego izlazite napolje pred cara. Car je ovde!
A, dau ja vama! povikao je Ivan Kuzmi. Momci! Pali!
Nai vojnici opalie. Onaj kozak, koji je drao pismo, zaljulja se i pade s konja, ostali
odjurie natrag. Pogledao sam Mariju Ivanovnu. Toliko se uplaila kad je videla
Julajevu krvavu glavu, a pri tom je jo bila i zagluena pucnjavom, da je izgledalo kao
da se izbezumila. Komandant pozva kaplara i zapovedi mu da uzme hartiju iz ruku
poginulog kozaka. Kaplar izie napolje i vrati se, vodei za uzdu njegova konja. Predao
je komandantu pismo. Ivan Kuzmi ga je proitao u sebi i zatim ga pocepao na sitne
komade.
Meutim, buntovnici su se, po svemu sudei, spremali za napad. Uskoro su tanad poela
da zvide oko naih uiju, a i nekoliko strela zabode se oko nas u zemlju i u ogradu.
Vasilisa Jegorovna! rei e komandant. Ovde ene nemaju posla; vodi
Mau, vidi da je devojka ni iva ni mrtva.
Vasilisa Jegorovna, koja se bila primirila od metaka, pogleda na stepu, na kojoj se moglo
opaziti veliko komeanje, pa se zatim okrete muu i ree mu:
Ivane Kuzmiu, i ivot i smrt u bojoj su ruci; blagoslovi Mau. Maa, prii ocu!
55
Sva bleda i uzdrhtala, Maa je prila Ivanu Kuzmiu, pala na kolena pred njim i
priklonila mu se do zemlje. Stari komandant prekrsti je triput, zatim je podie, poljubi
je i ree joj uzbuenim glasom:
Idi, Maa, i budi srena. Moli se bogu. On te nee ostaviti. Ako se nae dobar
ovek, neka vam bog da ljubavi i sloge. ivite kao to smo iveli ja i Vasilisa Jegorovna.
A sad zbogom, Maa! Vasilisa Jegorovna, vodi je to pre.
Maa mu se obisnu o vrat i zajeca.
Daj da se i mi poljubimo ree komandantovica i zaplaka se. Zbogom, moj
Ivane Kuzmiu. Oprosti mi ako sam te im uvredila.
Zbogom, majice, zbogom! ree komandant i zagrli svoju staricu. De,
dosta! Hajdete kui, pa ako dospe, obuci Mai sarafan.
Komandantovica ode sa erkom. Ja sam gledao za Marijom Ivanovnom; ona se osvrte i
klimnu mi glavom. A Ivan Kuzmi se okrete k nama i svu panju obrati neprijatelju.
Pobunjenici se behu sakupili oko svoga voe i odjednom stadoe da silaze s konja.
E, sad se hrabro drite ree komandant sad e da navale.
U taj mah razlee se strana dreka i alakanje; buntovnici su trkom jurili ka tvravi. Na
top bio je nabijen karteom. Komandant ih pusti da se sasvim priblie, pa odjednom
opet opali. Karte udari ba posred gomile.v Pobunjenici se predvojie i ustuknue.
Njihov voa bee ostao sam ispred njih... Mahao je sabljom i kao da ih je vatreno
hrabrio... Vika i dreka, koja se bila za asak utiala, sad se opet podie.
Momci, rei e komandant sad otvarajte kapiju i udarite u dobo! Motnci,
napred, na kapiju, za mnom!

Komandant, Ivan Ignjati i ja u tren oka naosmo se ispred bedema, ali se preplaeni
garnizon i ne pomae.
A to vi, deco, 'tojite? povika Ivan Kuzmi. Ako treba umreti, amreemo; to.
nam je dunost!
U tom trenutku pobunjenici navale na nas i prodru u tvravu. Dobo umue, garnizon
odbaci oruje, a mene oborie, ali ja se dignem i zajedno sa buntov
56
i
nicima uem u tvravu. Ranjen u glavu, komandant je stojao usred gomile zlikovaca
koji su od njega traili kljueve. Ja sam hteo da mu priteknem u pomo, ali nekoliko
snanih kozaka epae me i svezae pojasom govorei:
A, vi, to neete da sluate cara, pokazaemo mi vama!
Poeli su da nas vuku po ulicama; svet je izlazio iz kua sa hlebom i solju. Razlee se i
zvono sa crkve. Odjednom iz rulje povikae da car na trgu eka da mu privedu
zarobljenike i da prima zakletvu. Narod nagrnu na trg; i nas tamo poterae.
Pugaov je sedeo u naslonjai u tremu pred komandantovom kuom. Bio je u crvenom
kozakom kaftanu, opervaenom gajtanima. Na oi koje su plamtele, bee nabio visoku
kapu od sobova krzna sa zlatnim resama. Lice mi se njegovo uini poznato. Oko njega
behu kozake stareine. Otac Serafim, bled i drui od straha, stajao je na tremu s
krstom u rukama i kao da ga je nemo preklinjao da bude milostiv prema rtvama koje
su na redu. Na trgu uskoro podigoe veala. Kad smo se mi pribliili, Bakirci rasterae
narod, a nas privedoe Pugaovu. Zvono prestade i nastupi duboka tiina.
Gde je komandant? zapita samozvanac. Na kozaki pooficir izie iz gomile i
pokaza na Ivana Kuzmia.
Pugaov je strano odmerio starca i rekao mu:
Kako si se drznuo da se protivi meni, svome gospodaru?
Onemoao od rana, komandant skupi poslednje snage i ogovori vrstim glasom:
Ti nisi moj gospodar, ti si nikogovi i samozvanac, da zna!
Pugaov je strano sveo vee i mahnuo belom maramicom. Nekoliko kozaka dograbie
staroga kapetana i odvukoe ga na veala. Na njihovoj gredi nae se onaj onakaeni
Bakirac koga smo mi jue ispitivali. On je drao u ruci omu i ja za tren oka ugledam
nesrenoga Ivana Kuzmia kako se leluja u vazduhu. Tada privedoe Pugaovu Ivana
Ignjatia.
57
Da se zakune rekao mu je Pugaov caru
Petru Fjodoroviu.
Ti na car nisi odgovori Ivan Ignjati ponavljajui rei svoga kapetaha. Ti si,
bratac, nikogovi i samozvanac.
Pugaov je opet mahnuo maramicom i dobri porunik bi obeen kraj svoga staroga
zapovednika.
Doe red i na mene. Ja sam smelo gledao Pugaova, spremajui se da ponovim odgovor
svojih vitekih drugova. Tada, na svoje neiskazano iznenaenje, spazim usred
buntovnikih stareina vabrina, oiana kruno i odevena po kozaki. On prie
Pugaovu i ree mu neto
na uvo.
Obesite ga! rekao je Pugaov i ne gledajui
me.

Namakoe mi omu oko vrata. Dok su me vukli pod veala, ja se ponem u sebi moliti
bogu, kajui se iskreno pred njim za sve svoje grehove i molei ga za spas svih milih srcu
mome.
Ne boj se, ne boj se! govorili su mi moji krvnici; moda su zaista hteli da me
ohrabre.
Odjednom ujem krik:
Stan'te, prokletnici, priekajte!
Mfoji krvnici stadoe. Pogledam: Savelji se prostro pred noge Pugaovu.
Oe roeni! govorio je moj jadni dedica, ta e ti smrt ovoga gospodskog
deteta? Pusti ga; dobie otkup za njega, a primera i straha radi bolje e biti da
zapovedi neka, eto, obese mene, starca!
Na to Pugaov dade znak te mene odmah odvezae
i pustie.
Na bauka ti oprata rekoe mi.
Ne bih mogao rei da sam se u tom trenutku obradovao zbog svoga spasenja, ali ipak ne
velim da mi je bilo krivo. Oseanja su mi bila isuvie pometena. Ponovo su me doveli
pred samozvanca i gurnuli da kleknem na kolena pred njim. Pugaov mi podnese svoju
ilavuruku.
Celivaj ruku, celivaj ruku! govorili su ljudi oko mene.
Ali ja bih vie voleo i najteu smrt nego tako podlo
ponienje.
58
l
Bauka, Petre Andrejiu! aputao je Savelji, stojei iza mene i gurajui
me. Ne budi tvrdoglav! ta te to kota? Pljuni, pa poljubi duman... (pih!),
poljubi ga u ruicu.
Ja se ne makoh. Pugaov spusti ruku i ree smeei se:
Njegovo je blagorodstvo, izgleda poblesavilo od radosti. Podignite ga!
Mene podigoe i pustie na slobodu. Ostao sam da vidim nastavak ove strane
komedije.
Stanovnici se poee zaklinjati. Prilazili su jedan po jedan, celivali raspee, a zatim bi se
poklonili samozvancu. Tu su bili i vojnioi iz garnizona. etni kroja, naoruan svojim
tupim makazama. odsecao im jeperine. Stresajui dlake, oni bi prilazili Pugaovu da
mu poljube ruku, a on je govorio da im prata i da ih prima u svoju druinu. Sve je to
trajalo oko tri asa. Najzad se Pugaov die iz naslonjae i sie s trema, praen svojim
doglavnicima. Dovedoe mu beloga konja, nakienog bogatom opremom. Dva kozaka
prihvatie ga ispod pazuha i podigoe u sedlo. On ree ocu Gerasimu da e ruati kod
njega. U tom trenutku razlee se enska vriska. Nekoliko razbojnika bee izvuklo na
trem Vasilisu Jegorovnu, svu raupanu i razgolienu. Jedan od njih je ve dospeo da
natue na sebe njen urak. Drugi su vukli perine, kovege, ajnik, rublje i svakojake
prnje.
Bauke moje! vikala je nesrena starica. Pustite duu da se pokaje. Oci
roeni, vodite me Ivanu Kuzmiu.
Odjednom ona spazi veala i poznade na njima svoga mua.
Zlikovci! vrisnu ona sva izbezumljena ta to uiniste s njim? Sunce moje, Ivane
Kuzmiu, junaka glavo vojnika! Ne dohakae ti ni pruski bajoneti, ni ulad turska,
ni u boju junakome ne poloi ivot svoj, nego pogibe od begunca robijaa!
Miite tu matoru veticu! ree Pugaov.

Na to je jedan mladi kozak udari sabljom po glavi i orja pade mrtva na ulazne
stepenice. Pugaov otide; narod nagrnu za njim.

59
GLAVA OSMA
NEZVANI GOST
x
Nezvan gost tei o Tatarlna.
Poslovica
Trg se isprazni. Ja sam jo stajao na istom mestu i nisam mogao da se priberem, sav
pometen od tako stranih utisaka.
Najvie me je muilo to nita ne znam o sudbini Marije Ivanovne. Gde li je? ta li je s
njom? Da li je stigla da se sakrije? Da li joj je sklonite sigurno?... Sav obuzet brinim
mislima, uao sam u komandantovu kuu... Bila je sasvim opustela; stoliee, stolovi i
sanduci polomljeni; posue porazbijano; sve razneto. Potrim uz malene stepenice koje
su vodile u gornju sobu, i prvi put u ivotu stupim u odaju Marije Ivanovne. Video sam
joj postelju koju su razbojnici isprevrtali; orman je bio razlupan i opljakan; kandilo je
jo mirkalo pred ramom u kome ne bee ikona. Nalo se itavo i ogledalce obeeno
izmeu prozora... Ali gde li je stanovnica ove edne devojake elije? Strana misao
pade mi na um: zamislio sam da je dopala zlikovcima u ruke. Srce mi se steglo... Gorko
sam, gorko zaplakao i glasno izustio ime svoje ljubljene. U taj mah uh lagani um i iza
ormana se ukaza Palaka, bleda i tresui se od straha.
Ah, Petre Andrejiu! rekla je i pljesnula rukama. Da strana dana, da pokora!
A Marija Ivanovna? upitao sam nestrpljivo. ta je s Marijom
Ivanovnom?
iva je gospoica odgovori Palaka. Sakrila se kod Akuline Pamfilovne.
Kod popadije! viknuo sam ilplaen. Boe moj, pa tamo je Pugaov!
60
Poletim napolje iz sobe, za tren oka naem se na ulici i navratnanos potrim popovoj
kui, niti ta videi, niti oseajui. Tamo su se razlegali vika, smeh i pesma... Pugaov je
bekrijao sa svojim drugovima. I Palaka je dotrla onamo za mnom. Poaljem je da
sasvim tiho izazove Akulinu Pamfilovnu. Popadija odmah izie k meni u hodnik sa
praznom buklijom u rukama.
Tako vam boga, gde je Marija Ivanovna? upitam je tako uzrujan da se to ne moe
opisati.
Lei, golupe moje, kod mene u postelji, tamo iza pregrade odgovori popadija.
Nego umalo to nas ne snae beda, Petre Andrejiu, ali hvala bogu, sreno proe:
zlikovac tek to je zaseo da rua, a ona, jadnie moje, doe k sebi i zajea... Ja premrla
od straha. On oslunu: A ko to, stara, kod tebe uzdie? Klanjam se ja do crne
zemlje zlikovcu: Sestriina moja, gospodaru; zanemogla, lei, evo, ve drugu nedelju.
A je li mlada, ta tvoja sestriina? Mlada je, gospodaru. Ded, pokai mi,
stara, tu tvoju sestriinu. Meni srce da pukne, ali nemam kud. Izvoli,
gospodaru, nego devojka ne moe da ustane, da izie pred tvoju milost. Ne mari,
stara, sam u poi da vidim.
I ode, anatemnjak, odista, za pregradu, ali da vidi uda! podigao zavesu pogledao je
svojim kurjakim oima i ne bi nita... bog je spasao. A veruj mi, ja i moj starac ve
se spremili za mueniku smrt. Sreoom ga ona, golupe moje, nije poznala. Gospode
boe, kakvo smo slavlje doekali! Prosto ne zna ta da misli! Jadni Ivan Kuzmi! Ko bi
pomislio!... Pa Vasilisa Jegorovna? Pa Ivan Ignjati! Zato njega?... Kako to vas
potedee? A ta velite za vabrina, za Alekseja Ivania? Oiao ti se u krui, pa sad se
s njima i on asti kod nas! Snaao se, nema ta! A kad sam ja pomenula bolesnu

sestriinu, on me, veruj, pogleda kao da me noem probode; ipak, nije me izdao, hvala
mu i za to.
U tom trenutku razlee se pijana vika gostiju i glas oca Gerasima. Gosti su traili vina,
te je domain zvao svoju suprugu. Popadija se uzvrpolji.
Idite kui, Petre Andrejiu, rei e ona, sad mi nije do vas, zlikovci hoe da
pijane. Teko vama, ako zapadnete u njihove pijane ruke. Zbogom,
61
Petre Andrejiu. ta je, tu je; bog nas valja nee ostaviti!
Popadija otide. Ja krenem u svoj stan, donekle umiren. Prolazei pored trga, spazim
nekoliko Bakiraca kako se muvaju oko veala i skidaju izme s obeenih; umalo to
nisam pobesneo, ali sam video da je uzaludno zauzimati se. Po tvravi su jurili zlikovci i
pljakali kue oficira. Odasvud se razlegala vika buntovnika obuzetih piem.
Kad sam stigao kui, Savelji me doeka na pragu.
Hvala bogu! povika kad me vide. Ve sam mislio da si opet pao u ake
zlikovcima. Nego, bauka Petre Andrejiu, zamisli, ove nam lopue sve razgrabie:
odelo, rublje, stvari, posue nita nisu ostavili. Ali ta da radi! Hvala bogu to su
tebe iva pustili! A da li si im, gospodaru, poznao atamana?
'Ne, nisam poznao; a ko je?
Kako, bauka? Zar si zaboravio onu pijanduru to ti je izmamila kouh na
konaitu? Zeji kouh sasvim nov novcat, a on ga, strvina jedna, do dna raspara,
navlaei ga na sebe.
Ja se silno iznenadih. Zaista, Pugaov je upadljivo bio slian mome voi. Bi mi jasno da
su Pugaov i on jedno te isto lice, pa sam shvatio zbog ega me je potedeo. Nisam se
mogao nauditi zbog ovoga tako udnog sticaja okolnosti: deji kouh, koji sam
poklonio jednoj skitnici, spasava me veala, a pijanica, koja se vucarala po drumskim
krmama, opseda gradove i potresa carstvo.
Bi li izvoleo da to pojede? upita Savelji, uvek isti u svojim navikama. U kui
nema niega, nego da poem, da procunjam, moda u ti neto pripremiti.
Ostavi sam, utonuo sam u misli. ta da radim? Da ostanem u tvravi, koja je sad pod
vlau ovoga razbojnika, ili da poem za njegovom druinom, nije bilo dostojno jednoga
oficira. Dunost mi je nalagala da se javim onamo gde bi moja sluba jo mogla biti
korisna otadbini u sadanjim tekim prilikama. Ali ljubav me je jako podsticala da
ostanem kraj Marije Ivanovne i da joj budem zatitnik i branilac. Mada sam
62
predviao da e se prilike brzo i sigurno promeniti, ipak sam morao da zadrhtim mislei
o njenom opasnom poloaju.
Moje misli prekide neki kozak koji dotra i donese mi glas:
Veliki gospodar te poziva!
A gde je on? upitao sam, spreman da posluam.
U komandi odgovori kozak. Posle ruka na bauka ode da se okupa, a sad se
odmara. E, vae blagorodstvo, po svemu se vidi, znatna je to osoba: o ru&u j3
izvoleo pojesti dva peena praseta, a u kupatilu se toliko pario da ni Taras Kurokin nije
mogao izdrati, nego je predao metlicu Fomki Bigbajevu i jedva se posle povratio
hladnom vodom. Mora se priznati: sve nove osobite navike... A u kupatilu, vele, pokazao
je svoje carske znakove na prsima: na jednoj strani dvoglavi orao, veliki kao talir, a na
drugoj njegov sopstveni lik.
Nisam mislio da mu je potrebno ii uz nos i sporiti se, te se zajedno s njim uputim u
komandantovu kuu. Zamiijao sam unapred svoj suret s Pugaovom i trudio sam se da

pogodim ime e se svriti. Citalac se lako moe dosetiti da mi nije bilo ba najtoplije
oko srca.
Kad sam stigao do komandantove kue, bee se ve poelo smrkavati. Veala sa svojim
rtvama su se jezivo crneia. Telo nesrene komandantovice jo se valjalo pod tremom, na
kome su straarila dva kozaka. Kozak, koji me je doveo, ode da me prijavi i odmah se
vrati da me uvede u sobu u kojoj sam se sino onako neno rastajao s Marijom
Ivanovnom.
Ugledao sam neobinu sliku. Za stolom, pokrivenim aravom i pretrpanim buklijama i
aama, sedeli su Pugaov i desetak kozakih stareina, u kapama i arenim kouljama,
zagrejani vinom, zarurnenela lica i usjaktalih oiju. Meu njima ne bee ni vabrina ni
naega kozakoga podoficira, tek pridolih izdajica.
A, vae blagorodstvo, ree Pugaov ugledavi me. Dobro doao; rnolim,
izvoli, ast i mesto te ekaju. .
63
Njegovi drugovi se pribie da mi naine mesta. Ja sam utei seo nakraj stola. Moj
sused, neki mlad kozak, lcp i naoit, nali mi au prostoga vina koje nisam ni okusio.
Poeo sam radoznalo da posmatram ovaj skup. Pugaov je sedeo u elu; bio se nalaktio o
sto i podupro crnu bradu svojom irokom pesnicom. Na pravilnim i dosta prijatnim
crtama njegova lica nije bilo niega krvoednog. On se esto obraao oveku pedesetih
godina, nazivajui ga as grofom, as Timofejiem, a as mu tepao ika. Svi su se
ponaali meu sobom kao drugovi i nisu ukazivali nikakve naroite poasti svome voi.
Govorili su o jutronjem napadu, o uspehu bune 1 o buduim namerama. Svaki se
hvalisao, iznosio svoje miljenje i slobodno se prepirao s Pugaovom. I na ovom udnom
ratnom veu odluie da udare na Orenburg: smeo pokret koji se umalo ne ovena
kobnim uspehom. Dokonali su da pohod pone sutra.
A sad, brao, ree Pugaov dede da zapevamo pred spavanje onu moju
omiljenu pesmicu. umakove, poni!
Moj sused otee tankim glasom setnu splavarsku pesmu i svi je u horu prihvatie:
Oj, ne urmi, majko, zelena dubraivo, nemaj mi, junakju, misli zibunjftvatl, ja ti siutsra
morarn na suenje poi pred sudJiju stranog, cara gospodara.
A kad meme stane svetli car pitati:
Kai merai pravo, hrabreni junae, sa kiim 'si harao, s kirn si hajuk bio* kai metni
redom sve drugove svoje?
Kazau td pravo, care pravoslavni, kazau ti pravo i sve po isitini:
U mene bejae do etiiri druga: prvi drug mi bee no u gori arna, drugi drugar bee
meni no elini, trei drugar bee meni konj zelenko, etvrti mi drugar bee luk tanani,
a ulaoi hitri strele nekaljene. 64
Odgovara meni care pravoslavni:
Be, aferim, sinko, hirabrenii junae,
dobro si harao, jo bolje se brani!
Zato u te, sinko, daram darivati:
u polju irokorn dvorcem previsoklim,
do dva dabra stuba s gredom poprenom.
Teko je opisati kakav je utisak na mene uinila ova prosta narodna pesma o vealima
to su je pevali ljudi, predodreeni za veala. Njihova strahotna lica, skladni glasovi,
setan izraz kojim su pratili i bez toga izrazite rei, sve me je to potreslo nekom
uzvienom stravom.
Ispivi jo po jednu au, gosti se digoe od stola i pozdravie s Pugaovom. Hteo sam da
poem za njima, ali mi Pugaov ree:

 Sedi, hou s tobom da govorim. Ostadosmo nasamo.

Nekoliko trenutaka trajalo je nae obostrano utanje. Pugaov je netremice gledao,
kiljei pokatkad levim okom s nekim udnovatim izrazom u kome je bilo i eretluka i
podrugljivosti. Najzad se nasmeja i to tako otvoreno i veselo da se i ja, gledajui njega,
poeh smejati ni sam ne znajui zato.
ta je, vae blagorodstvo? ree mi. Uplaio si se, priznaj, kad su ti moji momci
namakli omu na vrat? Valjda ti se nebo nije uinilo vee od ovije koice?!... A
koprcnuo bi se na gredici da ti nije bilo sluge. Odmah sam poznao onu staru kalaturu.
Bre, zar si mogao slutiti, vae blagorodstvo, da je ovek, koji ti je pokazao put do
konaka, bio glavom veliki car? (Tu se on naini vaan i tajanstven.) Ti si mi
mnogo zgreio nastavi on ali ja sam te pomilovao zbog tvoga dobroga dela, zato to
si mi bio na usluzi kad sam morao da se krijem od svojih neprijatelja. A tek ima da
vidi kako u te nagraditi kad dobijem svoje carstvo! Obeava li da e mi iskreno
sluiti?
Pitanje ovoga lopova i njegova drskost uinie mi se tako smeni da se nisam mogao
uzdrati a da se ne osmehnem.
5 Kapetanova ki
65
emu se smeka? zapitao me je i namrtio se. Valjda ne veruje da sam ja
veliki car? Odgovaraj iskreno.
Ja se zbunih. Da priznam ovu skitnicu za cara, to nikako nisam mogao: izgledalo mi je
da bih bio poslednja kukavica. Rei mu u lice da je varalica znailo bi izloiti se
smrti; na to sam ja bio spreman kraj veala, pred oima celoga naroda kad sam plamteo
srdbom, ali sad mi se to inilo kao uzaludno razmetanje. Kolebao sam se. Pugaov je
natmureno ekao moj odgovor. Najzad (ja se i danas sa zadovoljstvom seam toga
trenutka) oseanje dunosti nadvlada u meni slabost ljudsku. Odgovorio sam Pugaovu:
uj, rei u ti pravu istinu. Razmisli, mogu li ja tebe priznati za cara? Ti si ovek
bistar pa bi i sam video da se pretvaram.
Pa ko sam ja, ta ti misli?
Bog e te znati, ali ma ko bio, ti tera opasnu alu.
Pugaov me brzo odmeri.
Ti, znai, ne veruje rei e on da sam ja car Petar Fjodorovi? Pa, lepo. A zar
junak ne moe imati sree? Zar nije u drevno doba carevao Grika Otrepjev? Misli o
meni to hoe, ali ne odlazi od mene. ta te se tie ostalo? Ako ti nisam pop, mogu ti biti
bar otac. Slui mi verno i iskreno, a ja u te nainiti i feldmaralom i knezom. Kako ti se
ovo ini?
Ne odgovorih ja odluno. Ja sam plemi po roenju, zakleo sam se
gospodarici naoj, carici: tebi ne mogu sluiti. A ti ako mi doista eli dobra, pusti me
onda da idem u Orenburg.
Pugaov se zamisli.
Ako te pustim, ree on da li mi bar obeava da se nee protiv mene boriti?
Kako bih mogao da ti to obeam? odgovorio sam. Sam zna da to ne stoji do
mene: ako mi narede da idem protiv tebe, ja u poi, druge nema. Ti si sad i sam
zapovednik, i sam trai da te tvoji sluaju. Na ta bi to liilo da se ja odreknem dunosti
kad moja sluba bude potrebna? Moj ivot je u tvojoj ruci: pu
66
sti li me hvala ti; kazni li me bog nek ti sudi, A ja ti rekoh istinu.
Moja je iskrenost zaprepastila Pugaova.

 Neka ti bude ree on pljesnuvi me po ramenu. Kad kanjavam kanjavam,

kad pratam pratam. Idi na koju god hoe stranu i radi ta hoe. Doi sutra da se
sa mnom oprosti, a sad idi da spava, jer i mene ve hvata dreme.
Oprostim se s Pugaovom i iziem na ulicu. No bee tiha i hladna. Mesec i zvezde su
jasno sjali, osvetljujui trg i veala. U tvravi je sve bilo mirno i mrano. Samo je u.
krmi plamtela vatra i razlegala se vika zaostalih pijanica. Pogledao sam svetenikovu
kuu. Kapci na prozorima i vrata bili su zatvoreni. Izgledalo je da je i u njoj sve
mirno.
Doem u svoj stan i naem Saveljia, zabrinutoga to me nema. Vest da sam slobodan
neopisano ga je obradovala.
Slava tebi, Gospode, ree on krstei se. im se razdani, idemo iz tvi'ave kud
nas oi vode. Ja sam ti neto spremio, dede, poveeraj, bauka, pa se odmori do jutra,
kao na Hristovom kriocu.
Posluao sam ga, i poto sam veerao s velikim apetitom, zaspim na golom podu,
premoren i duevno i telesno.
GLAVA DEVETA
RASTANAK
Sastanci mi slatki behu s tobom, devo prekrasna, al' sad tee no sa duom
rastajem se s tobom ja. Heraskov
U rano jutro probudi me dobo. Poem na zborite. Tamo su se ve svrstavale gomile
Pugaovljevih ljudi oko veala na kojima su jo jednako visile jueranje rtve. Kozaci su
bili na konjima, vojnici s pukama. Zastave su se vijorile. Nekoliko topova, meu kojima
sam poznao i na, bilo je na lafetima spremno za nastupanje. Svi su stanovnici ve bili
na okupu, oekujui samozvanca. Kod trema komandantove kue kozak je drao za
uzdu divnog belog konja kirgiskoga soja. Poeh se obazirati . da vidim je li jo tu
komandantoviino telo. Behu ga , odneli malo podalje i pokrili asurom. Pugaov najzad ,
izie iz kue. Narod, poskida kape. Pugaov zasta u tremu i sa svima se pozdravi.
Jedan od stareina predade mu torbicu sa bakaruama i on ih stade bacati pregrtima.
Narod s vikom navali da ih kupi, to se ne svri bez povreda. Pugaova opkolie njegovi
znatniji drugovi. Meu njima je bio i vabrin. Nai se pogledi susretoe; u mome je
mogao proitati preziranje, i on se okrete od mene s izrazom iskrene pakosti i potuljene
podrugljivosti. Pugaov, kad me spazi u gotnili, klimnu mi glavom i prizva me.
Sluaj, rekao mi je poi odmah u Orenburg i javi od moje strane gubernatoru i
svima genaralima da mi se nadaju za nedelju dana. Posavetuj ih da iziu pred mene sa
ljubavlju i poslunou kao sinovi pred roditelja; inae, eka ih strana kazna. I srean ti
put, vae blagorodstvo!
68
Zatim se okrete narodu i ree, pokazavi mu vabrina.
Deco, evo vam novoga komandanta. Sluajte ga, u svemu, a on e mi odgovarati za
vas i za tvravu.
Sav prestravljen sluao sam ove rei: vabrin je postao zapovednik tvrave; Marija
Ivanovna ostajala je u njegovoj vlasti! Boe, ta li e s njom biti!
Pugaov sie s trema. Privedoe mu konja. On hitro skoi u sedlo, ne saekavi kozake
koji su hteli da ga podignu.
U taj mah, iz gomile naroda, vidim, iziao moj Savelji, priao Pugaovu i predaje mu
neku hartiju. Nisam se mogao dosetiti u emu je stvar.
ta ti je to? zapita Pugaov dostojanstveno.

 Proitaj, pa e izvoleti da vidi odgovori Savelji. Pugaov uze hartiju i dugo je u

nju gledao kao da ini neto znaajno.
to tako zamreno napisa? rei e on najzad. Nae presvetle oi ne mogu tu
nita da razberu. Gde je moj obersekretar?
Neki omalen mladi u kaplarskom mundiru hitro priskoi Pugaovu.
itaj naglas ree samozvanac i dade mu hartiju. Bio sam vrlo radoznao da
doznam ta je to mom dedici palo na um da pie Pugaovu. Obersekretar stade
gromko da srie na slogove:
Dva halata, pamuni i svileni prugasti, est rubalja...
ta to znai? ree Pugaov i namrti se.
Zapovedaj samo da ita dalje odgovori mirno Savelji.
Obersekretar produi:
Mundir od takvoga zelenoga sukna, sedam rubalja. akire bele, ojane, pet
rubalja. Dvanaest platnenih holandskih koulja s narukvicama, deset rubalja. Sandue
sa ajnim piborom, dve i po rublje...
ta to baljezga? prekide ga Pugaov. Sta se mene tiu ajni pribor i koulje s
narukvicama?
Savelji se nakalja i poe da objanjava.
To je, bauka, izvoli videti, spisak gospodskih stvari koje su razvukli ovi
razbojnici.
69
Kakvi to razbojniei? presee ga pretei Pugaov.
Oprosti, omae mi se ogovori Savelji. Bili razbojnici ili ne, tek tvoji
momci sve do poslednjega komada ispreturae i razvukoe. Ne Ijuti se: u konja su etiri
noge, pa se ipak spotakne. Naredi da se doeita.
Dovri ree Pugaov.
Sekretar nastavi: dva pokrivaa: jedan pamuni, a drugi od tafta, pamukom postavljen,
etiri rublje. Bunde s lisiinom, postavljena crvenom svilom, etrdeset rubalja. Jo zeji
kouh, dat tvojoj milosti u krmi, petnaest rubalja.
Kako to: jo? povika Pugaov, a u oima mu senu vatra.
Priznajem da sam se uplaio za svoga jadnoga iu. On je ponovo hteo da se objanjava,
ali ga Pugaov prekide:
Kako si smeo da mi se dovlai s takvim glupostima? viknu on, zgrabi hartiju iz
sekretarevih ruku i baci je u lice Saveljiu. Glupava starkeljo! Opljakali ih: udna
mi uda! Trebalo bi, matora drtino, a veno moli boga za mene i moje momke to ti i
tvoj gospodar ne visite ovde zajedno s ovim mojim izdajnicima... Zeji kouh! Dau ja
tebi zeji kouh! A zna li ti da ja mogu sad da naredim da se s tebe ivoga odere koa
za kouhe?!
Tvoja volja, odgovori Savelji ali ja nisam ovek slobodan i za gospodsku
imovinu moram da odgovaram.
Oevidno, Pugaov je imao nastup velikodunosti. Okrenuo se i odjahao, ne rekavi ni
rei vie. vabrin i stareine odoe za njim. Trupe izioe iz tvrave u vojnikom
poretku. Narod krenu da isprati Pugaova. Na trgu ostadosmo samo ja i Savelji. Moj
ia je drao u rukama svoj spisak i razgledao ga s izrazom velike alosti na licu.
Videi moju prisnost sa Pugaovom, on je mislio da je iskoristi, ali mu ta mudra namera
ne poe za rukom. Ponem ga grditi zbog njegove nespretne revnosti i nisam se mogao
uzdrati od smeha.
70

 Smej se ti, gospodaru, odgovori Savelji smej se, a ka bude moralo da se sve to
ponovo nabavlja, videemo da li e biti smeno.
Ppurio sam svetenikovoj kui da se vidim s Marijom Ivanovnom. Popadija me doeka
s tunim glasom. Nou je Marija Ivanovna zanemogla od jake groznice. Leala je van
sebe i buncala. Popadija me uvede u njenu sobu. Lagano sam priao njenoj postelji.
Prenerazio sam se zbog promene na njenom licu. Bolesnica me nije poznala. Dugo sam
stajao kraj nje i nisam uo ni oca Gerasima ni njegovu dobru enu koji su me, kako
izgleda, teili. Crne misli su me morile. Plailo me je stanje jadne i nezatiene sirotice,
ostavljene meu pobunjenicima zlih namera, a i lina moja nemo. vabrin, vabrin,
vie od svega, bio mi je na pameti i muio me. Imajui vlast od samozvanca da
zapoveda tvravom, gde je trebalo da ova nesrena devojka, nevina rtva njegove
mrnje, ostane, on je mogao svata poiniti. ta da radim? Kako da joj pomognem?
Kako da je oslobodim iz ruku ovoga zlikovca? Bio je samo jedan izlaz: odluio sam da
odmah krenem u Orenburg, da se to pre oslobodi Bjelogorska tvrava i a koliko je
mogue i ja tome pomognem. Oprostim se sa popom i Akulinom Pamfilovnom, usrdno ih
molei da paze na onu koju sam ve smatrao svojom enom. Dohvatim ruku jadne
devojke i poljubim je, oblivajui je suzama.
Zbogom, govorila mi je popadija kad me je ispraala zbogom, Petre Andrejiu.
Pa da se vidimo kad dou bolji dani. Ne zaboravite nas i piite nam poee. Marija
Ivanovna, sirotica, osim vas nema sada druge utehe i zatite.
Kad sam iziao na trg, zastanem za trenutak, pogledam veala, poklonim im se, pa
krenem iz tvrave i poem orenburkim drumom, praen Saveljiem koji me ni
trenutka nije putao iz oka.
Iao sam, zanet svojim mislima, kad odjednom ujem konjski topot. Okrenem se i vidim:
iz tvrave juri kozak s bakirskim konjem u povou i daje mi iz daljine znake. Stanem i
ubrzo poznam naeg kozakog narednika. Kad je stigao do nas, on sie sa svoga konja i
ree mi, predajui mi uzde onoga drugog konja:
71
Vae blagorodstvo! Otac na daruje vam konja i urak sa svojih ramena (za sedlo je
bio privezan oviji kouh). I jo tu se podoficir malo zbunio daruje vam... pola
rublje... ali sam je izgubio usput; oprostite mi velikoduno.
Savelji ga poglea popreko pa promrmlja:
Izgubio usput! A ta ti to zvecka u nedrima?
Besramnie!
ta mi zvecka u nedrima? rei e narednik nimalo se ne zbunivi. Bog s tobom,
dedice! To zvecka uzda, a ne polutak.
Dobro, reknem ja prekinuvi spor, Zahvali se od moje strane onome ko te je
poslao, a izgubljeni polutak gledaj da nae kad se bude vraao, pa ga zadri za
pie.
Mnogo vam zahvaljujem, vae blagorodstvo, odgovori on okreui svoga konja
veno u se za vas bogu moliti.
Kad je to rekao, odjuri natrag drei se jednom rukom za nedra, i zaas ga nesta s
vidika.
Ja navuem kouh i uzjaem, a Saveljia popnem
iza sebe.
Vide li ti, gospodaru, ree mi starac da nisam uzalud onoj hulji predavao
molbu: posramila se lopua, mada ova bakirska raga i oviji kouh ne vrede ni
polovinu onoga to su nam ovi lopovi zdipili i to si mu ti lino izvoleo pokloniti. Ipak,
dobro e doi; ako od brza psa oupa ma i pramen dlake, zauvar je.

GLAVA DESETA
OPSADA GRADA
Zauze lugove i gore
i sa visova, k'o oro, osmotri odozgore. Iza tabora svoga oruja strana pripravi, u
njima munje sakrivi, nou se pod graom pojavi.
Heraskov
Kad smo stigli blizu Orenburga, spazismo gomilu robijaa obrijanih glava i lica
rovaenih delatskim kletima. Orii su argatovali na utvrenjima pod nadzorom
invalida iz garnizona. Jedni su iznosili kolicima ubre iz rovova, drugi su aovima kopali
zemlju, a zidari su na bedem izvlaili cigle i popravljali gradske zidine. Kod kapije
straari nas zaustavie i zatraie nam pasoe. Ali kad narednik u da idem iz
Bjelogorske tvrave, on me odvede pravo generalu u stan.
Naoh ga u vrtu. Razgledao je jabuke koje je razgolitio dah jeseni i uz pomo staroga
batovana paljivo ih pokrivao toplom slamom. Njegovo je lice odisalo duevnim mirom,
zdravljem i dobroudnou. On mi se obradova i poe da me ispituje o stranim
dogaajima kojima sam bio oevidac. Ja mu sve po redu kaem. Starac me je paljivo
sluao, podsecajui uzgred sasuene granice.
Siromah Mironov! ree on kad sam zavrio svoju tunu priu. ao mi ga je:
bio je to dobar oficir. I madam Mironova bila je dobra dama; kako je samo
majstorski peurke solila za turiju! A ta je s kapetanovom erkom, Maom?
Odgovorio sam da je ostala u tvravi, na popadijinoj brizi.
Uh, uh, uh! na to e general. To je ravo, vrlo ravo. U razbojniku disciplinu
nikako se ne moe verovati. ta li e biti sa jadnom devojkom?
73
Odgovorio sam da Bjelogorska tvrava nije daleko i da njegovo prevashodstvo svakako
nee oklevati da poalje vojsku koja e osloboditi njene nesrene stanovnike. General
odmahnu glavom u neverici.
Videemo, videemo, ree on. O tome emo imati vremena da porazgovaramo.
Molim, izvolte kod mene na aicu aja: danas e kod mene biti ratno vee. Ti nam
moe dati tane podatke o onom nikogoviu Pugaovu i o njegovoj vojsci. A dotle idi da
se odmori. Odem u dodeljeni stan, gde je Savelji ve cunjao i nestrpljivo sam ekao da
doe vreme odreeno za veanje. italac e ve pojmiti da nisam propustio otii na
savetovanje, koje je trebalo da toliko utie na moju sudbinu. U zakazano vreme ja sam
ve bio kod generala. Zatekao sam kod njega jednog od gradskih inovnika, mislim
upravnika carine, debeloga i rumenog staria u zlatotkanome brokatnom kaftanu. On
se poe raspitivati o sudbini Ivana Kuzmia koga je nazivao kumom, i esto me je
prekidao i dopunjavao govor pi j tanjima i pounim primedbama, to dodue nije poka (
zivalo da je vian vojnoj vetini, ali se videlo da je j ovek otrouman i zdrava razuma.
Utom se sakupie i ostali koji behu pozvani. Kad su svi posedali i dobili po au aja,
general izloi sasvim jasno i opirno u emu je stvar.
... __
Mi sad, gospodo, produi on treba da odluimo kako emo postupiti prema
pobunjenicima: da napadamo ili da se branimo? Svaki od ovih naina ima svoie zgode i
nezgode. Dejstvovati napadaki daje vie nade da e neprijatelj to pre biti uniten;
ejstvovati odbrambeno sigurnije je i bezopasnije... Dakle, da ponemo sakupljati
glasove po propisanom redu, tojest, poevi od najmlaih po inu. Gospodine
potporunie, nastavi on obraajui se meni izvolite nam izloiti svoje miljenje.
Ustanem i, poto sam najpre ukratko opisao Pugaova i niegovu druinu, stanem tvriti
da samozvanac nije kadar da se odupre pravoj vojsci.

inovnici su moje miljenje doekali s oevidnim nezadovoljstvom. Oni u u njemu

videli naglost i ustrinu mJadoga oveka, Nasta mrmljanje i ja jasno uh
74
re balavac, koju je neko rekao u po glasa. General se okrete meni i ree smeei se:
Gospodine potporunie, prvi glasovi u ratnim savetima daju se obino u korist
nastupanja; to je propisani red. Sad emo nastaviti glasanje. Gospodine koleki
savetnie, recite nam vi ta mislite!
Stari u brokatnom kaftanu urno ispi svoju treu au, u kojoj je aj poprilino bio
razblaen rumom, i odgovori generalu:
Ja mislim, vae prevashodstvo, da ne treba dejstvovati ni napadom, ni odbranom.
Kako, kako, gospodine koleki savetnie? rei e na to zaueni general.
Taktika ne zna za drugi nain: pokret obrane ili nastupanja...
Vae prevashodstvo, dejstvujte podmiivanjem.
Ehehe! Vae je miljenje vrlo pametno. Dejstvovanje taktikom podmiivanja
preporuljivo je i mi emo se koristiti vaim savetom. Moemo da obeamo za glavu te
vancage... sedamdeset rubalja pa ak i stotinu... iz poverljivog kredita.
I tada, prekide ga upravnik carinarnice, bio ja kirgijski ovan, a ne koleki
savetnik, ako ove lopue ne predadu svoga harambau, okovana u sve etiri.
:
JoS emo o tome razmisliti i porazgovoriti odgovori general. Ipak, u svakom
sluaju, valja nam preduzeti i vojnike mere. Gospodo, glasajte popropisanom redu.
Pokaza se da su sva miljenja protivna mome. Svi su inovnici govorili da je vojska
nepouzana, da je ratna srea varljiva, da valja biti oprezan i tome slino. " Svi su bili
za to da je pametnije ostati pod zatitom topova iza tvrdih zidina od kamena nego na
otvorenom polju okuati sreu u oruju. Najzad general, poto je sasluao sva miljenja,
istrese pepeo iz lule i odra ovaj govor:
Oospodo moja! Moram da vam izjavim da se ja lino potpuno slaem sa miljenjera
gospodina potporunika, .budui da je ovo miljenje zasnovano na svim pravilima
zdrave taktike koja gotovo uvek daje prvenstvo dejstvovanju nastupanja, a ne odbrani.
75
Tu on zasta i poe da puni svoju lulu. Moje je samoljublje trijumfovalo. Oholo sam
gledao inovnike koji su se jedan sa drugim saaptavali nezadovoljna i uznemirena lica.
Ali, gospodo moja, nastavi on izahnuvi za|edno sa dubokim uzdahom gust oblak
dima od duvana ja ne smem uzeti na sebe toliko veliku odgovornost kada se tie
bezbednosti pokrajina, koje mi je poverilo Njeno Imperatorsko Velianstvo, svemilostiva
carica tnoja. Zato se ja saglaavam s veinom glasova koja je odluila da je najpametnije
i najsigurnije oekivati opsadu iza gradskih zidina, a navalu neprijatelja odbijati
artiljerijskom vatrom i (bude li mogue) ispadima iz tvrave.
Sada doe red na inovnike da me podrugljivo gledaju. Vee se razie. Morao sam da
zaalim zbog slabosti ovoga estitog vojnika koji se, protivno svome uverenju, opredelio
za miljenje neupuenih i neiskusnih ljudi. Nekoliko dana posle toga znaajnog veanja
saznaosmo da se Pugaov, veran svome obeanju, pribliuje Orenburgu. Ugledao sam
buntovniku vojsku s visokih gradskih zidina. Uini mi se da je njihov broj deset puta
vei nego u vreme poslednje navale kojoj sam bio oevidac. Imali su i artiljeriju koju je
Pugaov pokupio iz malih, ve osvojenih tvrava. Setio sam se ta je odlueno na veu i
predviao sam da u dugo biti zatvoren meu orenburkim zidinama, te umalo to
nisam zaplakao od muke.
Neu opisivati opsadu Orenburga koja pripada istoriji, a ne porodinim zabelekama.
Rei u ukratko da je ova opsada zbog neopreznosti mesne uprave bila smrtonosna za

stanovnike koji su pretrpeli glad i sve mogue nevolje. Lako je zamisliti da je ivot u
Orenburgu bio krajnje nepodrtoljiv. Svi su potiteno iekivali rasplet svoje sudbine;
svi su jadikovali zbog skupoe koja je doista bila strana. Stanovnici se privikoe na
ulad koja su doletala u njihova dvorita, pa ak ni Pugaovljevi jurii nisu vie izazivali
optu radoznalost. Ja sam umirao od amotinje. A vreme je proticalo. Pisama iz
Bjelogorske tvrave nisam dobijao. Svi putevi behu prese
76
eni. Rastanak od Marije Ivanovne posta mi ve neizdrljiv. Muilo me je to nita o
njoj nisam mogao saznati. Jedina mi je razonoda bila arkanje s neprijateljem.
Zahvaljujui Pugaovu, imao sam dobra konja, s kojim sam delio ono malo mrave
hrane; na njemu sam svakoga dana izjahivao izvan grada da se arkam s Pugaovljevim
konjanicima. U ovom pukaranju nadmonost je obino bila na strani sitih i pijanih
zlikovaca koji su imali dobre konje. Izmodena gradska konjica nije im mogla odoleti.
Katkad bi izlazila u polje i naa izgladnela peadija, ali dubok sneg smetao joj je da
uspeno deluje protiv ratrkanih opsaivaa. Artiljerija je uzalud tretala s visokih
bedema, a u polju bi se zaglibila, i iznureni konji nisu je mogli izvlaiti. Takva je bila
slika naih vojnih operacija. I eto, to su orenburki inovnici nazivali opreznou i
pameu.
Jednom, kad nam nekako poe za rukom da razbijemo i potisnemo jedan prilino veliki
buljuk, nasrnem na kozaka koji bee zaostao za svojim drugovima; hteo sam ve da ga
oinem svojom turskom sabljom, kad on najednom skide kapu i povika:
Da ste zdravo, Petre Andrejiu. Pomozi vam bog! Pogledam i poznam naeg
podoficira. Neopisano
sam mu se obradovao.
Zdravo, Maksimiu, rekoh mu jesi li odavno iz Bjelogorske tvrave?
Nisam, bauka Petre Andrejiu; tek sam se jue vratio. Imam za vas jedno pisamce.
A gde je? uzviknem sav usplamteo.
Kod mene odgovori Maksimi i zavue ruku u nedra. Obeao sam Palai da
u vam ga nekako doturiti.
I predade mi savijenu hartijicu, pa odmah odjaha. Razvijem je i drui proitam ove
redove:
Bogu je bilo ugodno da mi uzme u isti mah i oca i majku: nemam na zemlji ni rodbine,
ni zatitnika. Obraam se vama, jer znam, da ste mi uvek eleli dobra i da ste spremni
da pomognete svakome oveku. Molim boga da ovo pismo na svaki nain do vas stigne.
77
Maksimi je obeao da e vam ga predati. Palaa je ula takoe od Maksimia da vas on
esto vidi iz daljine prilikom ispada, jer se vi nikako ne uvate i ne mislite o oninia koji
se za vas u suzama bogu mole. Ja sam dugo bila bolesna, a kad sain ozdravila, Aleksej
Ivanovi, koji u nas komanduje mesto pokojnoga tate, naterao je oca Gerasima da me
njemu preda, pretei mu Pugaovom. ivim u naoj kui pod straom. Aleksej Ivanovi
goni me da poem za njega. On veli da mi je spasao ivot zato to nije odao prevaru
Akuline Pamfilovne koja je rekla zlikovcima da sam ja tobo njena sestriina. Ali meni
bi bilo lake da umrem nego li da se udam za takvog oveka kakav je Aleksej Ivanovi.
On postupa sa mnom vrlo surovo i preti, ako ne promislim i ne pristanem, da e me
odvesti u logof onome zlikovcu, pa e vam se, veli, dogoditi to i Lizaveti Harlovoj.*
Molila sam Alekseja Ivanovia da mi ostavi rok da promislim. On je pristao da eka jo
tri dana, a ne poem li posie tri dana za njega, onda ve nee biti nikakve milosti za
meiie. Bauka, Petre Andrejiu! Vi ste moj jedini zatitnik; zauzmite se za mene,

nesrenicu. Molite generala i sve komandante da nam to pre poalju pomo ili doite
sami, ako moete. Ostajem pokorna vam nesrena sirotica.
Marija Mironova.
Kad sam proitao ovo pismo, umalo to s uma nisam siao. Pojurim u grad gonei bez
milosti svoga jadnog konja. Uz put sam smiljao as ovo, as ono, kako bih spasao
nesrenu devojku, ali nita nisam mogao smisliti. Kad sam stigao u grad, uputim se
pravo generalu i strmoglavce banem kod njega.
General je hodao goredole po sobi, puei na lulu od ilibara. Kad me vide, stade. Sva je
prilika da ga je moj izgled zaudio, poeo je da se zabrinuto raspituje zato sam tako
naglo uao.
Posle zauzea jedne tvrave, Pugaov Je uzeo za ljubavniou zarobljenu komanantovu
enu, ali kad je poeo polegati njenom uticaju, njegovi su je doglavnici ubill.
78
Vae prevashodstvo, reknem mu obraam vam se kao ocu roenom; bogom vas
kumim, ne odbite mi molbu; tie se sree oeloga moga ivota.
: U emu je stvar, bauka? upita u udu starac.
ta mogu za te da uinim? Reci mi!
Vae prevashodstvo, zapovedite mi da uzmem etu vojnika i pedeset kozaka,
pustite me da oistim Bjelogorsku tvravu.
General me je netremice gledao; mislio je, po svoj prilici, da sam poremetio umom (u
tome se gotovo nije varao).
Kako? Da oisti Bjelogorsku tvravu? ree on najzad.
Jamim vam za uspeh odgovorio sam vatreno.
Samo me pustite.
Ne, mladiu, rei e on maui glavam. U tako velikoj udaljenosti neprijatelj bi
vas lako odsekao od veze sa glavnim stratekim sreditem i izvojevao nad vama potpunu
pobedu. Preiseena komunikaeija...
Kad sam video kako se sav zaneo u vojnika razmatranja, ja se uplaim i pourim da ga
prekinem.
Ker kapetana Mironova reknem mu pie mi pismo i moli pomo; vabrin je
goni da poe za njega.
Ta je Ii mogue? O, taj vabrin, to je jedan veliki Schelm*, i ako mi dopadne
aka, narediu da ga odmah osude i da ga streljaju na bedemu tvrave! Ali zasad
moramo da se strpimo.
Da se strpimo! povikao sam van sebe. A on dotle da se oeni Marijom
Ivanovnom!
O, pa to jo nije nikakva nesrea odgovori general. Zasad joj je bolje da bude
Svabrinova ena; moe da je zatiti, a kada ga pukaramo, tada, ako bog da, nai e joj
se uvegija. Lepukaste udovice ne ostaju stare devojke; to jest, htedoh rei da udovica
bre nae sebi mua nego devojka,
Pre pristajem da umrem reknem u besu nego li da je ustupim vabrinu.
Nevaljalae.
79
De, de, de, de! na to e starac. Sad razumem: ti si, vidi se, zaljubljen u Mariju
Ivanovnu. E, ta je druga stvar! Jadni mladiu! Pa ipak, nikako ti ne mogu dati etu
vojnika i pedeset kozaka. Ta ekspedicija ne bi bila pametna i ja ne mogu da odgovaram
za nju.
Ja oborih glavu; zahvati me oajanje. Odjednom jedna misao sinu u mojoj glavi: u
emu je bila, italac e videti u sledeoj glavi, kako vele starinski pisci romana.

GLAVA JEDANAESTA
BUNTOVNICKO NASELJE
U tome asu, inae svirep, car lav je sit poiv'o. Rata Izvoli, sinko, u moju peteru
doi? zapitao je milostivo.
A. Sumarokov
Oprostim se od generala i pourim u svoj stan. Savelji me doeka, po svom obiaju, sa
savetima:
Kakvo ti je to uivanje, gospodaru, da se razraunava s pijanim razbojnicima?
Zar je to posao za plemie? Nije sad vreme za to: propae za bambadava. Hajd'
jo da si poao na Turina ili veanina, nego greh je i kazati na koga.
Ja ga prekidoh, pitajui ga: koliko imam svega novaca?
Stii e ti odgovori on zadovoljno. Mada su nas lopue svojski pretresle,
ipak sam uspeo da sakrijem.
I rekavi to, on izvadi iz depa dugaku pletenu kesicu, punu srebra.
E, Saveljiu, reknem mu ja daj mi sad polovinu, a ostalo zadri za sebe.
Idem u Bjelogorsku tvravu.
Bauka Petre Andrejiu! ree moj dobri ia uzdrhtalim glasom zar se ne
boji boga! Zar da se upusti na put u ovo vreme kad nigde ne moe mai od zlikovaca!
Saali se bar na svoje roditelje kad sam sebe ne ali. Kuda e? Zbog ega? Priekaj
malo dok ne doe vojska i ne pohvata lopue; tada idi na koju god hoe stranu.
Ali ja ostadoh vrsto pri svojoj nameri.
Dockan jesad razmiljati odgovorio sam starcu Moram ii, ne mogu da ne
idem. Ne tuguj Saveljiu: 6 Kapetanova ki
"'
bog je milostiv; valjda emo se videti. A ti pazi, ne ali para i ne skomrai. Kupuj to ti
bude potrebno, ma bilo triput skuplje. Ja ti te novce poklanjam. Ako se ne vratim kroz
tri dana...
Ama ta ti to veli, gospodaru? ' presee me Savelji. Zar da te pustim samoga!
To nemoj ni u snu da me moli. Kad si se ve odiuio da ide, ja u ma i peke za tobom,
ali te ostaviti neu. Zar da ja bez tebe sedim iza ovih kamenih zidina? Valjda nisam
poludeo. Kako hoe, gospodaru, ali ja bez tebe nigde neu.
Znao sam da se sa Saveijiem ne vredi prepirati, te mu dopustim da se pripremi za put.
Posle po asa ja uzjaem svoga dobroga konja, a Savelji neku mravu i hromu kljusmu,
pokion nekoga graanina koji nije vie mogao da je hrani. Doii smo do gradske kapije i
straa nas propusti, te iziosmo iz Orenburga.
Poe se hvatati sumrak. Put me je vodio pored naselja Berde, Pugaovljeva stanita.
Drum bee zavejan snegom, ali po itavoj stepi mogli su se videti konjski tragovi,
svakoga dana obnavljani. Jahao sam brzim kasom. Savelji je jedva uspevao da me prati
izdaleka i svaki as mi je dovikivao:
Lake, gospodaru, lake, pobogu! Ova moja prokleta kljusma ne moe da stigne toga
tvog krakatog avola. Kud brza? Da bar ide na svadbu, nego moe da zaradi uskiju
otkud se ne nada... Petre Andrejiu... bauka, Petre Andrejiu!... Smiluj se!... Gospode
milostivi, propae mi moj gospodii!
Uskoro se zasvetiee berdske vatre. Dojahasmo do jaruga, prirodnih utvrenja ovoga
naselja. Savelji je iao za mnom ne prekidajui svoja alostiva preklinjanja. Nadao sam
se da~ u sreno zaobii naselje, kad odjednom opazim u sumraku, pravo pred sobom,
petoricu seljaka, naoruanih mougama; to je bila predstraa Pugaovljeva logora.
Viknue nas. Kako nisam znao lozmku, hteo sam da utei projaem mimo njih, ali me
oni odmah opkolie i jedan meu njima zgrabi moga konja za uzdu. Potegnem sablju i

udarim seljaka po glavi; spasla ga je kapa, ali se ipak zateturao i ispustio uzdu iz ruku.
Ostali se zbunie i utekoe, a ja iskoristim ovaj trenutak, pa obodem konja i odjurim.
82
Tama bliske noi mogla me je spasti svake opa
snosti, kad najednom, osvrnuvi se, vidim da mi nema
Saveljia. Nesreni starac nije dospeo da na svome hro
mom konju pobegne od razbojnika. ta da radim? Oek
nem ga nekoliko trenutaka, pa kad sam se uverio da su
ga zadrali, okrenem konja i poem da ga spasavam.
Kad sam se primakao jarugama, ujem iz daljine
graju, viku i glas moga Saveljia. Pognam bre konja
i uskoro sam se opet obreo meu onim seljacima stra
arima to su me pre nekoliko trenutaka zaustavili.
Savelji je bio meu njima. Behu svukli starca s njegova
kljuseta i spremali se da ga veu. Moj ih je dolazak
obradovao. Viui, jurnu na mene i za tren oka svuku
me s konja. Jedan od njih, po svoj prilici stareina, izja
vio nam je da e nas odmah odvesti caru.
A na bauka dodade neka ve naredi da li vas treba odmah veati, ili sutra
kad ograne sunace boije.
Nisam se protivio, a i Savelji se ugleda na mene, te nas straari povedoe pobedonosno.
Uzverasmo se preko jaruga i izbismo u naselje. Sve su krovinjare bile osvetljene. Svuda
se razlegala graja i vika. Na ulicama sam sretao mnogo naroda, ali nas u mraku niko
nije opazio niti prepoznao u meni orenburkoga oficira. Doveli su nas pravo u kuu koja
je bila na raskru. Kraj vrata je stojalo nekoliko vinskih buradi i dva tdpa.
Evo i dvorca, ree jedan seljak odmah emo da vas javimo.
On ue u krovinjaru. Pogledam Saveljia; starac se krstio, itajui u sebi molitvu. Dugo
sam ekao; najzad se seljak vrati i ree mi:
Ulazi; na bauka je naredio da uvedemo oficira. Uao sam u krovinjaru, ili dvor,
kako su ga zvali
seljaci. Osvetljavale su je dve lojane svee, a po zidovima je bila oblepljena zlatna
hartija; inae, klupe, sto, umivaonik na uzici, pekir o ekseru, maice u uglu i prostrani
ispust na pei, pretrpan loncima sve to beie kao i pu svakoj drugoj kolibi. Pugaov je
sedeo pod ikonom, u crvenom kaftanu, s visokom kaporn na glari, dostojanstveno se
podboivi. Oko njega je stojalo ne
koliko njegovih znatnijih drugova s izrazom lanog strahopotovanja. Videlo se da je
glas o dolasku oficira iz Orenburga izazvao kod pobunjenika veliku radoznalost i da su
se spremali da me sveano doekaju. Pugaov me je poznao na prvi pogled i njegovog
tobonjeg dostoj anstva odmah nesta.
A, vae blagorodstvo! ree mi on ivo. Kako je? Kojim dobrom?
Odgovorio sam da sam iao po svom poslu, ali su me njegovi ljudi zadrali.
A kakav ti je to posao? zapitao me je. Nisam znao ta bih mu odgovorio. Mislei
da neu
da kazujem pred svedocima, Pugaov se okrete svojim drugovima i naredi im da se
uklone. Svi su posluali
! osim dvojice koji se nisu makli s mesta.
Govori slobodno pred njima ree mi Pugaov ja od njih nita ne krijem.
Pogledao sam ispod oka samozvaneve ljubimce. Jedan od njih, oronuo i poguren
stari sa sedom bradom, nije na sebi imao mta osobito osim jedne plave trake,
prebaene preko ramena po sivoj seljakoj kabanici. Ali nikada neu zaboraviti

njegovog druga. Taj je bio visoka rasta, vrlo stasit i pleat, a moglo mu je biti oko
etrdeset i pet godina. Gusta, ria brada, sive oei koje su se sjaktile, nos bez nozdrva i
crveni oiljci po elu i obrazima, davali su negovom boginjavom, irokom licu izraz
koji se ne da opisati. Na njemu je bila crvena koulja, kirgiski ogrta i kozake
alvare. Prvi (kako samkasnije saznao) bio je kaplarbegunac Bjeloborodov; drugi
Afanasije Sokolov, nazvani Hlopua, prognani kanjenik koji je triput beao iz
sibirskih rudnika. Iako sam bio sav obuzet oseajima koja su me jedino uzbuivala, ipak
je drutvo, u kome sam se ovako neoekivano naao, mnogo zabavljalo moju
uobrazilju. Ali me Pugaov povrati svojim pitanjem: Govori: kojim si to poslom
doao iz Orenburga? udna mi misao senu kroz glavu: uini mi se da mi provienje,
koje me po drugi put dovodi Pugaovu, daje prilike da ostvarim svoju nameru. Odluim
da se time koristim i, ne stigavi ni da dobro promislim to sam naumio, odgovorim na
Pugaovljevo pitanje ovaka:
84
Poao sam u Bjelogorsku tvravu da spasem siroe koje tamo vreaju.
Pugaovu planue oi.
Koji to od mojih Ijudi sme da vrea siroe? viknu on. Ta da se rodio sa
zvezdom nasred ela, nee izmai mom sudu! Kazuj, ko je taj krivac?
vabrin je krivac odgovorio sam. On dri u zatvoru onu evojku koju si
bolesnu video kod popadije, i na silu hoe da se njome oeni.
Pokazau ja vabrinu! ree Pugaov pretei. Upamtie on ta biva s onima koji
kod mene teraju svoj bes i ine zlo narodu. Obesiu ga!
: Dopusti mi da kaem i ja svoju re na to e Hlopua promuklim glasom. Ti si
pohitao da vabrina postavi za zapovednika tvrave, a sad uri da ga obesi. Ve si
uvredio kozake to si im postavio plemia za stareinu; ne plai sad plemie i ne
kanjavaj ih na prvu dostavu.
Nemamo ih rata ni aliti ni milovati rekao je stari s plavom trakom. Nisam s
raskida da se kazni vabrin, ali ne bi bilo loe propisno ispitati i gospodina oficira: zbog
ega se udostojio doi. Ako on tebe ne priznaje za cara, onda rata od tebe trai pravde,
a ako te priznaje, zato je sve do darias sedeo u Orenburgu s tvojim dumanima? Kako
bi bilo da zapovedi da ga privedemo na sasluanje, da mu potpalimo pod nokte malo
vatrice; meni se ini da su nam njegovu milost poslali orenburski komandanti da nas
uhodi.
Logika staroga zlikovca uini mi se dosta ubedljiva. Setio sam se u ijim sam rukama i
svega me proe jeza, Pugaov opazi da sam se zbunio.
Nuto, vae blagorodstvo, ree mi on namignuvi. Moj feldmaral kanda pogaa
pravu istinu. A, ta misli?
Pugaovljeva ala povrati mi hrabrost. Mirno sam odgovorio da sam u njegovim
rukama i da moe sa mnom uraditi to mu je drago.
Dobro ree Pugaov. A sad reci mi kako je u vaem gradu?
Hvala bogu, odgovorio sam sve je u redu.
85
U redu? ponovi Pugaov. A narod lipsava od gladi!
Samozvanac je govorio istinu, ali ja, vezan zakletvom, poeh ga uveravati da su to samo
puste glasine i da je u Orenburgu pripremljeno svakojake hrane.
Zar ne vidi utae se stari da te u oi iae? Svi begunci kao jedan ovek tvrde
da je u Orenburgu glad i pomor, da tamo jedu crkotine, i to im je ak poslastica, a
njegova milost uverava nas da ima svega do "mile volje, Ako si ve naumio da
vabrina vea, onda o ista veala okai i ovoga mladia, da nikom ne bude krivo.

Rei prokletoga starca kao da pokolebae Pugaova. Sreom Hlopua poe da se protivi
svom drugu.
Batali, Naumiu, ree mu on. Ti bi samo davio i klao. E, ba si mi junaina! A
ovamo dua ti u nosu. Sam u grob gleda, a druge u njega tura. Zar ti je malo krvi na
dui?
A otkad se ti to posveti? na to e Bjeloborodov. Otkud tebe da uhvati
saaljenje?
Pa zna se odgovori Hlopua grean sam i ja (tu on stee svoju koatu pesnicu i
zadie rukav, te pokaza rutavu miicu) i ova je ruka grena zbog prolivanja
hrianske krvi. Ali ja sam ubijao dumanina, a ne gosta; nasred raskra ili u arnoj
gori, a ne u kui, sedei kraj pei; topuzom i sekirom, a nisam kao ena tutkao.
Na to se starac okrete u stranu i promrmlja:
Rovaena njuko!
ta ti tamo apue, matora ro! dreknu Hlopua. Dau ja tebi rovaenu
njuku; strpi se, doi e i tvoje vreme; dae bog, onjuie i ti kleta... A dotle pazi da ti
ne pobitem bradicu!
Gospodo danerali, progovori dostojanstveno Pugaov. Dosta ste se svaali. Ne
bi bila teta ni kad bi se svi orenburki psi koprcnuli pod istim vealima, ali e biti
nevolje ako se nai kerovi meu sobom podaveljaju. Hajde, pomirite se.
Hlopua i Bjelobrodov ne rekoe ni rei i mrko pogleahu jean drugoga. Video sam da
mi valja to pre promeniti razgovor koji se mogao svriti vrlo nepo
voljno za mene, pa obrativi se Pugaovu, reknem mu veselo:
Ah! Sasvim sam zaboravio da ti zahvalim za konja i za kouh! Da tebe nije bilo,
ne bih stigao do grada nego bih se smrzao na putu.
Moje je lukavstvo upalilo. Pugaov se razveselio.
Dug valja oduiti ree mi on namigujui i mirkajui. A sad da mi kae ta se
tebe tie devojka koju vabrin vrea. Da ti nije prostrelila srce junako, a?
Ona mi je verenica odgovorio sam Pugaovu, videi povoljnu promenu
raspoloenja i nemajui vie potrebe da krijem istinu.
Tvoja verenica?! povika Pugaov. Pa to nisi ranije rekao! E, onda emo da te
oenimo i da na tvojoj svadbi poigramo. Zatim se okrete Bjeloborodovu:
Sluaj, feldmarale! Njegovo blagorodstvo i ja stari smo prijatelji; da sednemo, da
poveeramo; starije je jutro od veera. Sutra emo videti ta emo s njim da
uradimo.
Rado bih se odrekao ponuene asti, ali se nije moglo izbei. Dve mlae kozakinje, keri
domainove, zastree sto belim aravom, donee hleba, orbe, nekoliko buklija vina i
piva i ja se po drugi put naoh za trpezom s Pugaovom i njegovim stranim drugovima.
Pijanenje, koje sam i protiv volje imao prilike da vidim, produilo se duboko u no.
Najzad pie poe savlaivati drutvo. Pugaov zadrema za stolom, te se njegovi drugovi
digoe i dadoe mi znak da ga ostavim. Iziao sam zajedno s njima. Hlopua naredi da
me straar odvede u sudnicu, gde sam naao i Saveljia i gde me s njim ostavie pod
kljuem. Moj ia bio je toliko zaprepaen od svega to je video da se zbiva a me nije
nita pitao. Legao je u pomrini i dugo uzdisao i stenjao; najzad. je zahrkao, a ja se
dadoh u misli od kojih itave te noi ni za trenutak oka ne sklopih.
Ujutru dooe po mene: zove me Pugaov. Otiao sam kod njega. Pred njegovim
vratima stojala su kola, u koja su bila upregnuta tri tatarska konja. Narod se skupljao
po ulici. U tremu sretnem Pugaova: bio je putniki obuen, u bundi i kirgiskoj ubari.
Oko njega su
.87
M

bili njegovi jueranji drugovi, s izrazom strahopotovanja koje je jako bilo u protivnosti
sa svim onim emu sam sino bio oevidac. Pugaov se veselo pozdravi sa mnom i naredi
mi da sednem s njim u kola. Seli smo.
U Bjelogorsku tvravu! ree Pugaov pleatom Tatarinu koji je stojeke
koijaio. Srce mi silno zakuca. Konji pooe, praporci zazveckae i kola poletee...
Stoj! Stoj! razlee se glas koji sam isuvie poznavao. Spazio sam Saveljia koji
nam je trao u susret. Pugaov zapovedi da stanemo.
Bauka, Petre Andrejiu! vikao je moj ia. Ne ostavljaj mene, starca, meu
ovim lopo...
A ti si, ro matora! ree mu Pugaov. Opet nam dade bog da se vidimo. Hajde,
sedaj na bok.
Hvala ti, gospodaru, hvala ti, oe roeni! govorio je Savelji sedajui. Dao ti
bog da poivi sto godina, to si se za mene starca pobrinuo i to si me uteio. Moliu se
bogu za tebe dogod sam iv, a zejega kouha vie ni spomenuti neu.
Taj zeji kouh mogao je najzad da zbilja naljuti Pugaova. Sreom samozvanac ili ne
u ili pree preko ove neuputne primedbe. Konji poletee; narod je po ulicama zastajao
i klanjao se do zemlje. Pugaov je otpozdravljao glavom na obe strane. Mi zaas
iziosmo iz naselja i poletesmo ravnim drumom.
Lako je zamisliti ta sam oseao u ovom trenutku. Kroz nekoliko asova trebalo je da se
vidim s onom, za koju sam ve mislio da sam je izgubio. Zamiljao sam u sebi as naeg
sastanka... Mislio sam takoe i o ovom oveku, u ijim je rukama bila moja sudbina i
koji je udnim sticajem prilika bio sa mnom u nekoj tajanstvenoj vezi. Seao sam se
plahovite surovosti i krvoednih navika onoga koji se nae da bude spasilac moje drage!
Pugaov nije znao da je ona ker kapetana Mironova; ogoreni vabrin moe mu sve
odati, a sem toga i Pugaov je mogao odnekud doznati istinu... ta e tada biti s
Marijom Ivanovnom? Jeza me proe svega i kosa mi se nakostrei...
Odjednom Pugaov prekide moje misli, obraajui mi se s pitanjem:
88
O emu se vae blagorodstvo izvolelo zamisliti?
Kako se ne bih zamislio? odgovorio sam mu. Ja sam oficir i plemi; koliko jue
borio sam se protiv tebe, a danas vozim se s tobom u istim kolima, i srea itavoga moga
ivota zavisi od tebe.
Pa ta? zapita Pugaov. Strah te? Odgovorio sam, kad mi je ve jednom
oprostio ivot
da se nadam da e me ne samo potedeti nego i da e mi pomoi.
I pravo ima, tako mi boga, pravo ima! na to e samozvanac. Video si da su te
moji Ijudi popreko gledali; starac je i danas tvrdio da si uhoda i da te treba udariti na
muke, pa obesiti; ali ja ne pristadoh dodade on tiim glasom da ga Savelji i Tatarin
ne bi uli setio sam se tvoje ae vina i zajega, kouha. Kao to vidi, nisam ba
onakva krvopija kako o meni govore vaa braa.
Pade mi na um zailzeeBjelogorske tvrave, ali nisam smatrao da treba da mu to
osporim pa mu nita ne odgovorih.
ta vele o meni u Orenburgu? upita Pugaov poto je malo poutao.
* Vele da je teko s tobom izii na kraj. Ne moe se poricati: dobro su te zapamtili.
Na samozvanevom licu se pojavi izraz zadovoljnog samoljublja.
Da! ree on veselo. Dobro se bijem. Znaju li kod vas u Orenburgu o boju kod
Juzejeve? etrdeset danerala pogibe, a etiri armije padoe u ropstvo.
ta__misli, bi li pruski kralj smeo da se ogledne sa

Razbojnikova razmetljivost zabavljala me je.

A ti, ta misli, da li bi udesio Fridriha?
Fjodora Fjodorovia? to da ne? Ta udesio sam vae danerale, koji su njega tukli!
Dosad sam imao sree u oruju. Daj mi vremena, pa da vidi uda kad udarim na
Moskvu.
A smera da udari na Moskvu? Samozvanac se malo zamisli i ree poluglasno:
. To je u bojoj ruci. Put mi je tesan; nemam dovoljno maha. Ljudi mi mnogo
mudruju. Sve same lo
89
pue. Mor:. da sam na oprezi; pri prvom neuspehu oni bi svru iju iskupili mojom
glavom.
Tako je rekoh Pugaovu. Pa zar nije bolje da ih sam ostavi, dok je vreme, i da
se poveri cariinom milosru?
Pugaov se gorko osmehnu.
Ne, odgovori kasno je za moje pokajanje. Za mene nema milosti. Nastaviu
kako sam poeo. Ko zna? Moda e se uspeti! I Gria Otrepjev carovao je jedared u
Moskvi.
A zna li kako je zavrio? Bacili su ga kroz prozor, zaklali, ognjem ga sprili,
nabili njegovim pepelom top i ispalili.
Sluaj, rei e Pugaov u nekom bezumnom nadahnuu. Ispriau ti jednu
bajku koju mi je u detinjstvu kazivala neka kalmika starica. Pitao jenom orao
gavrana: Reci mi, gavranptico, od ega ti ivi na ovom belom svetu trista leta, a ja u
svemu samo trideset i tri godine? Zato, bauka, odgovori mu gavran, to ti
pije ivu krv, a ja se strvom hranim. Orao pomisli: Hajde da pokuam i ja tako da se
hranim. Dobro. Poletee orao i gavran. I gle, opaze oni crknuta konja, spuste se i sednu.
Stao gavran da kljuje i da hvali. Orao kljune jednom, kljune i drugi put, pa odmahne
krilom i rekne gavranu: Ne, bratgavrane, umesto da se hranim trista godina strvinama,
bolje da se jednom napojim ivom krvlju, a posle ta bog da! Kako ti se ini kalmika
pria?
Prilina odgovorio sam mu. Ali iveti od ubistva i zloina, to tek za mene znai
kljucati strvinu.
Pugaov me pogleda zaueno i nita ne odgovori. Obojica zautasmo i svaki utonu u
svoje misli. Tatarin otee neku setnu pesmu; Savelji se, dremajui, klatio na boku. Kola
su letela po ravnom zimskom putu... Najednom, ugledam seoce sa zvonarom na strmoj
obali Jajika, ograeno koljem, i za etvrt asa stigosmo u Bjelogorsku tvravu.
GLAVA DVANAESTA
' SIROTICA
Ej, u nae jabulce nit je krune, nit granice, ej, u nae kneginiiee, niti oea, nit'
majice a udadu devu mladu i blagoslov da joj dau. Svatovac
Kola stigoe pred trem komandantove kue. Narod u Pugaovljeve praporce te je
gomilama trao za nama. vabrin doeka samozvanca na tremu. Bio je odeven po
kozaki i pustio je bradu. Izdajnik pomoe Pugaovu da sie s kola kazujui svoju
raost i srdanost podlakim reima. Kad je mene opazio, zbuni se, ali se brzo pribra i
prui mi ruku s reima:
I ti si na? Odavno je trebalo! Okrenuo sam se od njega i nita nisam odgovorio.
Srce mi se steglo kad smo se nali u davno poznatoj sobi, u kojoj je na zidu visila
diploma pokojnoga komandanta kao tuni epitaf prolome vremenu. Pugaov sede na
onaj isti divan na kome je nekad dremao Kuzmi kad bi ga uspavalo gunanje

njegove supruge. vabrin ga lino poslui rakijom. Pugaov ispi jednu aicu, pa ree,
pokazujui na mene:
Ponudi i njegovo blagorodstvo! vabrin mi prie sa svojim posluavnikom, ali ja i po
drugi put okretoh od njega glavu. Izgledao je zbunjen. Kako je bio otrouman, on se
brzo dosetio da Pugaov neto nije njime zadovoljan. Od njega je strepeo, a mene je
gledao nepoverljivo. Pugaov se obavestio kako je u tvravi, ta se uje o neprijateljskoi
vojsci i drugirn slinim stvarima. pa ga odjednom iznebuha zapita:
91
Recider, bratac, kakvu to devojku dri kod sebe u zatvoru? Dela, pokai mi je.
vabrin preblede kao mrtva.
Gospodaru, ree uzdrhtalim glasom gospodaru, nije onapod straom... bolesna
je... u sobi lei.
Vodi me k njoj ree samozvanac i ustade. Nemogue je bilo izvrdati. vabrin
povede Pugaova
u sobicu kod Marije Ivanovne. Ja poem za njima. vabrin zasta na stepenicama.
Gospodaru! rei e on. Vi moete od mene traiti to god hoete, ali nemojte
dopustiti da tuin ulazi u spavau sobu kod moje ene.
Ja zadrhtah.
Dakle, ti se oeni! rekao sam Svabrinu, spre
majui se da ga rastrgnem.
Lake! prekide me Pugaov. To je moja stvar! A ti, nastavi on obraajui
se vabrinu nemoj mi se tu prenemagati i mudrovati: bila ona tvoja ena ili ne bila,
ii u k njoj s kim ja hou. Vae blagorodstvo, hajde za mnom.
Pred vratima od sobice vabrin se opet zaustavi i ree isprekidanim glasom:
Gospodaru, moram da vam . unapred kaem da je u vruici i da ve trei dan
neprestano bunca.
Otvaraj! rekao je na to Pugaov.
Svabrin poe da trai po depovima klju, pa ree da ga nije poneo sa sobom. Pugaov
gurnu nogom vrata i izbi bravu, te se vrata otvorie i mi uosmo.
Ja pogledam i sav pretrnem. Na podu, u pocepanom seljakom odelu, sedela je Marija
Ivanovna, bleda, islabela, raupane kose. Pred njom je stojala testijica s vodom,
pokrivena komadom hleba. Ugledavi me, ona sva zadrhta i vrisnu. Sta je tad sa mnom
bilo ne seam se.
Pugaov pogleda Svabrina i ree s gorkim pot
smehom:
Krasna ti je ova tvoja bolnica! Zatim Mariji Ivanovnoj: Reci mi, golubice, zato
te tvoj mu kaznio? ta si mu skrivila?
92
Moj mu! ponovi ona. Nije on moj mu! Nikada ja neu biti njegova ena! Ja
bih pre umrla, i umreu ako me ne spasu.
Pogledavi pretei vabrina, Pugaov mu ree:
I ti si se usudio da mene vara! Zna li ti nikogoviu, ta si zasluio?
vabrin pade na kolena... U tom trenutku preziranje potisnu u meni sav oseaj mrnje i
gneva. Sa gnuanjem sam gledao plemia kako se valja pred nogama ovoga begunca
kozaka. Pugaov omeka.
Pratam ti za sad rekao je vabrinu ali znaj da u se kad prvi put skrivi i
ovoga setiti. Zatim se okrete Mariji Ivanovnoj i ree joj ljubazno:
Izlazi odavde, lepojko; dajem ti slobodu. Ja sam carMarija Ivanovna ga odmeri
jednim brzim pogledom

i doseti se da je pred njom ubica njenih roditelja. Pokrila je lice rukama i onesvestila se.
Poleteo sam k njoj, ali u taj mah se hrabro progura u sobu moja stara poznanica Palaa
i poe da se bavi oko svoje gospoice. Pugaov izie iz sobice, te sva trojica siemo u
gostinsku sobu.
Eto, vae blagorodstvo, ree smejui se Pugaov. Izbavismo lepu devojku! ta
veli, da poaIjemo po popa, da ga nateramo da privena sestriinu? Ako hoe, ja u
biti kum venani, a Svabrin dever, pa emo se podnapiti, pa zapevati i u lonicu vas
zakljuati!
Dogodi se ega sam se plaio. Kad u ta Pugaov predlae, vabrin se prosto
izbezumi.
Gospodaru! povikao je izvan sebe. Kriv sam. slagao sam vas, ali vas i Grinjov
vara. Ova devojka nije roaka ovdanjega popa: ona je ker Ivana Mironova koji je
obeen prilikom zauzea ove tvrave.
Pugaov uperi na mene svoj vatreni pogled.
ta sad to znai? upitao je u nedoumici.
vabrin ti je rekao istinu odgovorio sam odluno.
To mi nisi kazao! primeti Pugaov i lice mu se smrknu.
Razmisli sam, odgovorio sam mu da li mi je bilo mogue pred tvojim Ijudirna
rei da je erka
93
Mironovljeva iva. Ta oni bi je rastrgli! Nita je na svetu ne bi spaslo.
I to je istina ree Pugaov smejui se. Ove moje pijandure ne bi potedele
nesrenu devojku. Dobro je uinila kumicapopadija to ih je prevarila.
Sluaj, na to u ja, kad videh da je dobro raspoloen ne znam kako bih te
nazvao, niti hou da znam... Ali bog mi je svedok da bih ti rado ivotom svojim platio za
sve to si za mene uinio. Samo ne trai to se protivi mojoj asti i hrianskoj savesti. Ti
si moj dobrotvor. Zavri kako si poeo: pusti me s ovom jadnom siroticom da idem kuda
je volja boja. A mi emo se, ma gde bio i ma ta se s tobom dogodilo, svakoga dana
moliti bogu za spas tvoje grene due...
Surova Pugaovljeva dua kao da se ganu.
Neka bude kako kae rei e on. Kad ubijam, ja ubijam; kad pratam, ja
pratam: takav je u mene obiaj. Uzmi svoju lepoticu, vodi je gde ti je volja, i nek vam
bog da ljubavi i sloge!
Tu se on okrete vabrinu i naredi mu da mi izda propusnicu za sve strae i tvrave u
njegovoj vlasti. Sasvim utuen, vabrin je stojao kao skamenjen. Pugaov krete da
razgleda tvravu. vabrin ga je pratio, a ja sam ostao, izgovarajui se spremanjem za
put.
Pojurio sam u sobicu. Vrata su bila zatvorena. Kucnuo sam.
Ko je? upitala je Palaa. Odazvah se. Mili glasi Marije Ivanovne u se iza
vrata:
Priekajte, Petre Andrejiu. Presvlaim se. Idite kod Akuline Pamfilovne;
odmah u i ja tamo doi.
Posluao sam i uputio se kui oca Gerasima. I on i popadija pohitae mi u susret.
Savelji ih je ve bio obavestio.
Zdravo da ste, Petre Andrejiu! rekla je popadija. Eto, dade bog da se opet
vidimo. Kako ste? Mi smo vas svaki dan pominjali. A Marija Ivanovna, golupe moje,
ba se napatila bez vas!... Nego reci mi, sinko, kako si to s Pugaovom udesio? Dobro je,
hvala mu i za to, zlikovcu.

 Dosta, babo, prekide je otac Gerasim. Ne trtljaj sve to zna. Nema

spasenija u mnogoglago
94
ljivosti. Bauka, Petre Andrejiu! Ulazite, moliu. Odavno se, davno, ne
videsmo. ,
Popadija iznese pred mene to je bog dao, a meutim je govorila bez predaha. Ispriala
mi je kako ih je vabrin nagnao da mu predadu Mariju Ivanovnu; kako je Marija
Ivanovna plakala i nije htela da se od njih rastane; kako je Marija Ivanovna bila s njom
u dosluhu pomou Palake (siladevojka koja je kozakoga narednika naterala da igra
kako mu je svirala); kako je ona savetovala Mariji Ivanovnoj da mi napie pismo, i tako
dalje. Ja sam joj opet ukratko ispriao svoju istoriju. I pop i popadija prekrstili su se
kad su uli da Pugaov zna za njihovu prevaru.
Neka nam je krst u pomoi! rekla je Akulina Pamfilovna. Nek nas bog sauva
bede nevidovne! Eh, taj Aleksej Ivani, pravi je podlac, zaista.
Ba u taj mah se otvorie vrata i Marija Ivanovna ue s osmehom na bledom licu. Bee
skinula svoje seIjake haljine, te se obukla kao nekada, jednostavno i ljupko.
Uzeo sam je za ruku i dugo nisam mogao da kaem ni jedne rei. Oboje smo utali jer
su nam srca bila prepuna. Nai domaini osetie da nam nije do njih, te izioe iz
sobe. Ostadosmo sami. Sve je bilo zaboravljeno. Govorili smo i nismo mogli da se
napriamo. Marija Ivanovna mi je kazivala sve to joj se dogodilo od zauzea tvrave,
opisala mi je svu strahotu svoga poloaja i sve muke kojima je muio gadni vabrin.
Seali smo se i nekadanjega srenog vremena... Oboje smo plakali. Najzad joj ponem
objanjavati svoje namere. Da ostane u tvravi, pod vlau Pugaova i upravom
vabrina, nikako nije mogla. Nije se moglo pomiljati ni na Orenburg koji je trpeo
svakojake nevolje zbog opsade. A ona na svetu nije imala nijednoga srodnika. Predloim
joj da ode na selo kod mojih roditelja. Ona se upoetku kolebala; znala je da nije u volji
mome ocu i zbog toga se plaila. Ja sam je umirio. Znao sam da e moj otac drati za
ast i smatrati za dunost da primi
jjjj ker zaslunoga ratnika koji je poginuo za
otadbinu.
tH
Draga Marija Ivanovna! rekao sam naposletku. Ja te smatram svojom
enom. Neobine prilike
95
sjedinile su. nas nerazdvojno i nas nita vie na svetu ne moe rastaviti.
Marija Ivanovna sasluala me je neposredno, bez lane stidljivosti, bez tobonjih
izgovora. Oseala je da je njena sudbina vezana s mojom. Ali je ponovila da e biti moja
ena samo onda ako na to pristanu moji roditeiji. Ja joj se nisam protivio. Toplo smo se i
iskreno poljubili, i tako je sve meu nama bilo odlueno.
Jedan as docnije kozaki podoficir doneo mi je propusnicu s potpisom koji je nadrljao
Pugaov, i pozvao me k njemu u njegovo ime. Naao sam ga spremna za put. Ne mogu
da iskaem ta sam oseao kad sam se rastajao od ovoga stranoga oveka, izroda,
zlikovca za sve sem za mene. Zato da ne kaem istinu? U tom trenutku privlailo me je
k njemu neko snano sauee. Silno sam eleo da ga otrgnem od zlikovaca koje je
predvodio i da za vremena spasem njegovu glavu. Svabrin i narod, koji su se komeali
oko nas, spreili su me da iskaem sve ono ega mi je srce bilo prepuno.
Rastali smo se prijateljski. Kad je opazio u gomili Akulinu Pamfilovnu, Pugaov joj
pripreti prstom i znaajno namignu, posle ega sede u kola i zapovedi da se vozi u
Berdu. Poto konji krenue, on se jo jednom nae iz kola i viknu mi:
Zbogom, vae blagorodstvo! Moda emo se jo kad god videti!
I doista sam se s njim video, ali u kakvoj prilici!

Pugaov ode. Dugo sam gledao u belu stepu po kojoj je letela njegova trojka. Narod se
bee raziao. Nesta i vabrina. Ja se vratih popovoj kui. Sve je bilo pripravljeno za na
odlazak i ja vie nisam hteo da oklevam. Sve nae stvari bile su smetene u stara
komandantova kola. Koijai su zaas upregli konje. Marija Ivanovna ode da se oprosti
sa humkama svojih roditelja, sahranjenih iza crkve. Hteo sam da je pratim, ali me ona
zamoli da je pustim samu. Posle nekoliko trenutaka vratila se, ronei utke suze. Kola su
bila spremna. Otac Gerasim i njegova ena izioe pred kuu. Seli smo u kola nas troje:
Marija Ivanovna s Palaom i ja. Savelji se popeo na bok.
ff0m~^rb0gAm' *rii* Ivanovna, golupe moje! Zbo gom Petre Andrejiu, sivi
sokole!
Sf
S
PoSli smo. Video sam vabrina kako stoii na wru komandantove kue. Na njegovom llcu
bL ?
Str11 Tam ht6 da likUJem nad L i skrenem oi na drugu stranu
t Kapetanova ki
GLAVA TRINAESTA
TAMNICA
Ne srite se gospodine, unosti goni me glas a omah, iz ovih stopa, ovedem
u zatvor vas. Izvol'te, ja sam spreman, al' lvim ipak u nadi a ete dopustiti meni
da objasnim o em se radi.
Knjainln
Naavi se tako iznenada sa dragom devojkom, zbog koje me je jo jutros toliko muilo
nespokojstvo, nisam verovao samome sebi, pa mi se inilo kao da sam sve to mi se
dogodilo samo sanjao. Marija Ivanovna pogledala je zamiljeno as na mene, as na put
kao da jo nije dospela da se snae i doe k sebi. utali smo. Srca naa bila su isuvie
malaksala. Nismo ni primetili kad smo se dva asa kasnije nali u oblinjoj tvravi koja
je takoe bila pod Pugaovljevom vlau. Ovde smo promenili konje. Po tome, kako su
brzo menjali zapregu, i po uurbanoj uslunosti bradatoga kozaka to ga je Pugaov
postavio za komandanta, video sam da su me, zahvaljujui koijaevoj brbljivosti,
smatrali za dvorskoga ljubimca.
Krenuli smo dalje. Poe se hvatati sumrak. Pribliavali smo se gradiu, gde se po reima
bradatoga komandanta nalazio jedan jak odred koji je iao da se spoji sa samozvancem.
Nas zaustavie straari. Na pitanje: Ko ide? r koija gromko odgovori: Carev
kum sa svojom mladieom. Odjednom nas opkoli gomila husara i poe da nas obasipa
pogrdama.
Izlazi, avolji kume! ree mi brkati narednik. eka te vrua banja, i tebe, i
tvoju mladicu!
Iziao sam iz kola i zatraio da me odvedu svome zapovedniku. Kad videe da 'sam
oficir, vojnici prestadoe psovati. Narednik me odvede majoru. Savelji se nije od mene
micao, govorei sam sa sobom:
98
Eto ti careva kuma! Iz ognja pobegosmo u plamen... Gospode milostivi, ime li e
se ovo svriti?
Kola su obinim hodom pola za nama.
Posle pet minuta stigli smo pred neku jako osvetIjenu kuicu. Narednik me ostavi kod
strae i poe da javi o mom dolasku. Odmah se vratio i rekao rai je da njegovo visoko
blagorodstvo nema vremena da me primi nego da je naredio da mene zatvore, a
domaicu privedu njemu.
1 Sta to znai? povikao sam besno. Zar je s uma siao?

 Ne znam, vae blagorodstvo, odgovori narednik. Njegovo visoko blagorodstvo

samo je naredilo da vae blagorodstvo odvedemo u zatvor, a za njeno blagorodstvo
nareeno je, vae blagorodstvo, da se privede njegovom visokom blagorodstvu.
Poleteo sam u trem. Straari nisu ni pomislili da me zaustave i ja upadoh pravo u sobu
gde se est husarskih oficira kockalo. Major je drao banku. Kad sam ga video vrlo sam
se zaudio; poznao sam Ivana Ivanovia Zurina koji me je nekada nadigrao u
simbirskoj krmi.
Da li je mogue? povikao sam. Jesi li ti to, Ivane Ivanovuu?
Gle, gle, Petar Andrejivi! Sta te nanese ovamo? Otkud ti? Zdravo, brate! Bi li da
baci koju karticu?
Hvala lepo. Bolje e biti da naredi da me odvedu na konak.
Kakav konak? Ostani kod mene.
Ne mogu: nisam sam.
Pa dobro, daj ovamo i druga.
Nisam sa drugom... sa damom sam.
Sa damom? Gde si je to ve upecao? Ehe, bratac! (Pritom je Zurin zviznuo tako
znaajno da su svi prsnuli u smeh, a ja se potp.uno zbunih.)
Lepo, nastavi Zurin neka bude. Daemo ti konak. A.teta... Malko bi
prolumpovali kao nekad... Ej. mome! A to ne dovede ovamo Pugaovljevu kumicu? Da
se ne libi? Kai joj da se ne plai: gospodin je divan nita joj nee pa je propisno
epaj za vrat.
ta pria kojeta? rekao sam Zurinu. Kakva Pugaovljeva kumica? To
je ker pokojnoga ka7
99
petana Mironova. Ja sam je spasao ropstva i sad je vodim u oevo selo, gde u je
ostaviti.
Gle! Pa to su mi o tebi maloas raportirali? Oprosti! ta to znai?
Posle u ti sve ispriati. A sada, tako ti boga, umiri jadnu devojku koju su tvoji
husari zaplaili.
Zurin odmah izdade nareenje. Lino je iziao na ulicu da se izvini Mariji Ivanovnoj
zbog sluajnog nesporazuma i naredio je naredniku da je odvede na najbolji konak u
gradu. Ja ostadoh da noim kod njega.
Poveerasmo i kad smo ostali sami, ispriam mu svoje doivljaje. Zurin me je sluao vrlo
paljivo. Kad sam svrio, on odmahnu glavom i ree:
Sve je to brate, lepo, ali jedno ti ne valja: koji te avo tenta da se eni? Ja sam estit
oficir i neu da te obmanjujem: veruj mi, enidba je budalatina. ta e ti da se
petlja sa enom i ljulja deurliju. Pljuni ti na to. Posluaj me: mani se ti
kapetanove keri. Oistio sam put za Simbirski, siguran je. Polji je jo sutra samu
svojim roditeljima, a ti ostani kod mene u odredu. Nema se rata vraati u Orenburg.
Ako padne opet u ruke buntovnicima, muno e se jo jednom od njih izvui. Tako e
proi same od sebe tvoje Ijubavne ludorije i sve e biti u redu.
Mada se nisam s njim u svemu sloio, ipak sam oseao da ast zahteva da i ja
uestvujem u cariinoj vojsci.Odluim da posluam Zurinov savet: da poaljem Mariju
Ivanovnu u selo, a ja da astanem u njegovom odredu.
Savelji doe da me svue; kaem mu da sutra bude spreman za put s Marijom
Ivanovnom. On se uzjoguni.
Kako ree, gospodine? Zar ja da te ostavim? Ko e se brinuti za tvoje potrebe? Sta
e na to rei tvoji roditelji?
Znao sam da mi je ia tvrdoglav, te naumim da ga obrlatim ljubaznou i srdanou.

 Prijatelju moj, Arhipe Saveljiu! rekoh mu. Ne odreci mi, budi mi dobrotvor;
meni sad posluga nije preko potrebna, a ja se neu smiriti ako Marija Ivanovna poe na
put bez tebe. Sluei njoj, sluie
100
i meni zato to sam ja tvrdo naumio, im to prilike dopuste, da se njome oenim.
Na to Savelji pljesnu rukama sa uenjem koje je teko opisati.
Da se oeni! ponovi on. Dete bi se enilo! A ta e ti rei otac, ta e majka
pomisliti?
Pristae, sigurno e pristati odgovorio sam kad budu upoznali Mariju
Ivanovnu. A uzdam se i u tebe. Otac i majka tebi veruju; ti e biti na branilac, zar nije
tako?
Starca to ganu.
Ah, bauka moj, Petre Andrejiu! odgovori on. Mnogo si pourio da se
oeni, ali je Marija Ivanovna tako dobra gospoica da je grehota upustiti priliku.
Pa neka bude po tvome! Otpratiu je, anela bojega, i ropski u uveravati tvoje
roditelje da takvoj nevesti ne treba miraza.
Zahvalio sam Saveljiu i legao da spavam u istoj sobi sa Zurinom. Zagrejan i uzbuen,
raspriao sam se. Zurin je upoetku rado sa mnom razgovarao, ali malo pomalo nj egove
rei su potajale sve ree i bivale sve vie bez veze; najzad, umesto da mi odgovori na
neko pitanje, on zahrka i poe da zvidi. Uutim i ja i ubrzo se ugledam na njega.
Sutradan ujutro otiao sam Mariji Ivanovnoj. Rekao sam joj ta sam naumio. Ona je i
sama priznala da postupam razumno i odmah je na sve pristala. Trebalo je da Zurinov
odre jo istoga dana krene iz grada. Nije se moglo oklevati. Odmah se rastanem od
Marije Ivanovne, poverivi je Saveljiu, i dam joj pismo za moje roditefje. Marija
Ivanovna zaplaka.
Zbogom, Petre Andrejiu! rekla je tihim glasom. Da li emo se jo kadgod
videti ili ne, to samo bog zna; ali ja vas neu nikada zaboraviti; ti jedini ostae do
groba u srcu mome.
Nisam nita mogao odgovoriti. Oko nas je bilo ljudi. Nisam hteo da pred njima putam
maha oseanjima koja su me uzbuivala. Najzad ona otputova.
Ja se vratim Zurinu, tuan i utljiv. On je hteo da me razvedri, ja sam eleo da se
razgalim i mi provedosmo dan buno i burno, a uvee krenusmo u pohod.
101
To je bilo krajem februara. Zima, koja je oteavala vojevanje, bila je pri kraju i nai su
se generali pripremali za zajedniko ratovanje. Pugaov je jo jednako opsedao
Orenburg. Meutim nai odredi oko njega behu se sjedinili, te su se sa svih strana
pribliavali' razbojnikom gnezdu. Pobunjena sela, im bi ugledala nau vojsku,
predavala su se; razbojnike druine su svuda beale ispred nas, i sve je nagovetavalo
brz i povoljan zavretak.
Knez Galicin ubrzo razbi Pugaova pod Tatievskom tvravom, rastera njegove etice,
oslobodi Orenburg i, kako je izgledalo, zadade buni poslednji i odluan udarac. U to
vreme Zurina uputie protiv jedne bande pobunjenih Bakiraca koji se razbegoe pre
nego to smo ih i videli. Prolee nas zaustavi u jednom tatarskom seocetu. Behu se razlile
reice, te putevi postadoe neprohodni. U naoj dokolici mi smo se teili milju da e
ubrzo prestati ovaj dosadni i sitniarski rat s razbojnicima i divljacima.
Ali Pugaov ne bi uhvaen. On se pojavi u sibirskim fabrikama, sabra tamo nove
druine i nanovo poe da hajdukuje. Ponovo pue glas o njegovim uspesima.
Saznadosmo da je razorio sibirske tvrave. Zapovednike vojske koji su bezbrino
dremali, uvereni da je prezreni buntovnik nemoan, uznemiri uskoro vest o zauzeu

Kazanja i o pohodu samozvanevom na Moskvu. Zurin dobi nareenje da se prebaci

preko Volge.
Neu da opisujem na pohod i zavretak rata. Rei u ukratko da je nevolja dostizala
krajnje granice. Nigde nije bilo nikakve vlasti: plemii su se krili po umama.
Razbojnike druine harale su na sve strane; zapovednici naih pojedinih odreda
samovlasno su kanjavali i opratali; stanje ovoga celoga prostranog predela, gde je
besneo poar bune, bilo je strano... Ne dao vam bog videti rusku bunu, besmislenu i
nemilosrdnu!
Pugaov je beao pred Ivanom Ivanoviem Mihelsonom. Uskoro smo saznali da je
potpuno satrven. Naposletku Zurin dobi izvetaj da je samozvanac uhvaen, a u isti mah
i naredbu da se zaustavi. Rat je bio svren. Najzad sam mogao otii svojim roditeljima.
Pomisao da u ih zagrliti, da u videti Mariju Ivanovnu, o kojoj ni
102
sam imao nikakve vesti, oduevljavala me je do ushienja. Radovao sam se kao malo
dete. Zurin se smejao i govorio, sleui ramenima:
Ne, ti nee dobro svriti. Oenie se propae uludo!
Ali je pritom neko udno oseanje trovalo moju radost: misao o zloincu, uprskanom
krvlju tolikih nevinih rtava i o kazni koja ga je ekala, muila me je i protiv moje volje:
Jemelja, Jemelja! mislio sam zlovoljno; zato nisi naleteo na bajonet ili jurnuo
pred karte? Nita lepe ne bi mogao da smisli. ta sam mogao da radim? Misao o
njemu bila je u meni nerazdvojna od misli na milost koju mi je uinio u jednom od
najstranijih trenutaka moga ivota, i od misli o spasenju moje verenice iz ruku gadnoga
vabrina.
Zurin mi dae odsustvo. Trebalo je da se kroz nekoliko dana naem u svojoj porodici i
da opet vidim moju Mariju Ivanovnu... Ali najednom me pogodi grom iz vedra neba.
Onoga dana kad je trebalo da krenem, u poslednjem trenutku kad sam se spremao da
poem na put, Zurin ue u moju sobu drei u ruci neku hartiju s neobino zabrinutim
izrazom lica. Neto me teknu u srce. Uplaim se, ne znam ni sam zato. On posla napolje
moga posilnoga i ree da ima sa mnom neto da svri.
U emu je stvar? upitao sam ga uznemiren.
Jedna mala neugodnost odgovori on pruajui rai onu hartiju. Proitaj
ovo to sam maloas primio.
Poeh da itam: bila je to poverljiva naredba svima zapovednicima vojnih odrea da me
uhapse gde me nau i da me bez oklevanja upute straarno u Kazanj istranoj komisiji,
obrazovanoj zbog Pugaova.
Hartija mi umalo ne ispade iz ruku.
Nema se kud! ree Zurin. Dunost mi je da posluam naredbu. Glasovi o
tvojim prijateljskim putovanjima s Pugaovom na neki nain doprli su, po svoj prilici,
do vlade. Nadam se da ta stvar nee imati nikakvih posledica i da e se ti opravdatd
pred komisijom. Ne alosti se i idi.
103
Moja je savest bila mirna; nisam se bojao suda, ali me je uasavala misao da u moda
morati da za nekoliko meseci odloim as slatkoga sastanka. Kola behu spremna. Zurin
se prijateljski oprosti sa mnom. Smestie me u kola. Sa mnom sedoe dva husara s
isukanim sabljama i ja krenem drumom.
GLAVA CETRNAESTA SUD
Glasovi svetine Talasi pueine. Poslovica
Bio sam uveren da je za sve krivo moje samovoljno odsustvo iz Orenburga. Lako sam
mogao da se opravdam: pojedinani ispadi protiv neprijatelja ne samo da nikada nisu

zabranjivani nego su jo i pomagani na sve naine. Mogao sam biti optuen zbog suvine
estine, a nikako zbog neposlunosti. Ali moje prijateljske odnose sa Pugaovom mogli
su dokazati mnogi svedoci to bi moglo izgledati, u krajnjem sluaju, vrlo sumnjivo.
Celim putem razmiljao sam o pitanjima koja e mi se postaviti i smiljao sam svoje
odgovore, te sam odluio da pred sudom kaem pravu istinu, jer sam smatrao da je
ovakav nain pravdanja najprostiji i ujedno najpouzdaniji.
Stigao sam u opustoeni i popaljeni Kazanj. Po ulicama su, umesto kua, leale rpe
ugljevlja i trali aavi zidovi bez krovova i prozora. Takav je trag ostavio za sobom
Pugaov! Mene dovezoe u tvravu koja nekim udom osta itava usred spaljenoga
grada. Husari me predadoe oficiru na strai. On naredi da pozovu kovaa. Udarie mi
na noge lance i zakovae ih propisno. Zatim su me odveli u tamnicu i ostavili samoga u
tesnoj i tamnoj elijici golih zidova s prozoriem, zagraenim gvozdenom reetkom.
Ovakav poetak nije slutio ni na ta dobro. Ipak nisam gubio ni hrabrosti ni nade.
Naao sam, kao i svi nevoljnici, utehe u molitvi, i prvi put sam pojmio koliko je slatka
molitva koja dolazi iz ista, ali napaena srca. Mirno sam usnuo, ne brinui se ta e biti
sa mnom.
105
Sutradan me je probudio tamniki straar i saoptio mi da me zove komisija. Dva
vojnika su me sprovela preko dvorita u komandantovu kuu; oni su ostali u predsoblju,
a mene samoga pustie u unutranje odaje. Ufao sam u dosta veliku dvoranu. Za stolom,
pokrivenim hartijama, sedela su dva oveika: neki postariji general, stroga i hladna
izraza, i mlad gardijski kapetan od svojih dvadeset osam godina, vrlo prijatna lika,
okretan i slobodna ponaanja. Kod prozora, za zasebnim stolom, sedeo je sekretar s
perom iza uha, nagnut nad hartiju i spTeman da belei moj iskaz. Otpoe ispitivanje.
Zapitae me za ime i in. General pripita da *' nisam sin Andreja Petrovia Grinjova?
Posle mog odgovora rei e osomo;
Zao mi je to tako estit ovek ima tako nedo
stojna sina!
Ja sam mirno odgovorio da se nadam da u pobiti iskrenim i istinskim razjanjenjima
optube koje me terete, pa ma kakve one bile. Moje mu se samopouzdanje
ne svide.
Ti si, bratac, prepreden, ree on namrteno
ali videli smo mi svakojake.
Tad me mladi ovek upita: kojim sam povodom i kada stupio u slubu Pugaovu i kakve
mi je poslove
poveravao?
Odgovorio sam uvreeno da ja, kao ofioir i plemi, ni u kakvu slubu kod Pugaova
nisam mogao stupiti, niti sam mogao primati od njega ma kakve za
povesti.
Pa odkud to odgovorie moj islednik, da ste vi jedini plemi i oficir koga je
samozvanac potedeo, dok je meutim sve ostale vae drugove zlikovaki pobio? Kako to
da se taj isti oficir i plemi drugarski veseli s buntovnicima, da prima od najglavnijeg
zMkovca na poklon bundu, konja i polovinu rublje? Otkuda potie to udno drugarstvo
i na emu se zasniva ako ne na izdaji ili u krajnjem sluaju na gadnom i zloinakom ku
kavitvu?
Bio sam duboko uvreen reoima ovoga gardijskog oficira, te se vatreno poeh braniti.
Ispriao sam kako se zapodelo moje prijateljstvo s Pugaovom u stepi, za
106

vreme snene meave, i kako me je prilikom zauzea Bjelogorske tvrave poznao, te mi

oprostio ivot. Rekao sam da me, dodue, nije bio zazor da primim od samozvanca
kouh i konja, ali da sam Bjelogorsku tvravu branio od zlikovaca dokle se god moglo.
Najzad sam se pozvao i na svoga generala koji bi mogao da posvedoi o mojoj revnosti
za vreme one nesrene orenburke opsade. Strogi starac uze sa stola jedno otvoreno
pismo i poe ga na glas itati:
Na pitanja vae preuzvienosti odnosno potporunika Grinjova da li je umean u
sadanje bune i da li je ulazio u odnose sa zlikovcem koji su slubeno nedoputeni i
zakletvi protiivni, ast mi je izjaviti: dotini potporunik Grinjov nalazio se na slubi u
Orenburgu od poetka oktobra prole 1773. do 24. februara ove godine, koga se dana iz
grada udaljio i otada se u moju komandu nije javljao. A od prebeglih se doznaje da se
kod Pugaova nalazio u slobodi i da je zajedno s njim iao u Bjelogorsku tvravu,
u kojoj je ranije bio sa islubom. to se tie njegova vladanja, ja mogu... Tu on presta
da ita i ree mi osorno: ta li e sad rei u svoju odbranu? Hteo sam da nastavim
kako sam poeo i da objasnim svoju vezu s Marij'om Ivanovnom onako isto iskreno kao
i sve drugo. Ali odjednom osetim gaenje koje nisam mogao savladati. Pade mi na
pamet ako je pomenem da e je komisija potrzati na saisluanje; pomisao da u uplesti
njeno ime u gadne zloinake lagarije i primorati je da se sa zlikovcima lino suoava,
ova strana pomdsao toliko me je potresla da sam se zbunio i spleo. Moje sudije koje
su, kako je izgledalo, poele primati moje odgovore s izvesnom blagonaklonou, kad
su videle kako sam se zbunio, ponovo su stale da sumivjaju na mene. Gardijski oficir
zatrai da me suoe sa * glavnim potkazivaem. General zapovedi da pozovu
jueranjega zloinca. Naglo sam se okrenuo vratima, oekujui da se pojavi moj tuilac.
Posle nekoliko trenutaka zazveae okovi, otvorie se vrata i ue vabrin. Vrlo me je
iznenadila promena na njemu. Bio je strano slab i bled. Njegova kosa, doskora crna kao
katran, bee sasvim osedela, a duga brada sva razbaruena. On je po
107
novio svoje optube slabim, ali odlunim glasom. Po njegovim reima, Pugaov me je
odredio da budem uhoda u Orenburgu, te sam svakoga dana odlazio u arku da bih slao
pismene izvetaje o svemu to se zbivalo u gradu; najzad sam javno preao samozvancu,
vozio se s njim od tvrave do tvrave, tmdei se na sve naine da upropastim svoje
drugoveizdajnike kako bih zauzeo njihovo mesto i koristio se nagradama
samozvanevim.
Sluao sam ga utei i bio zadovoljan zbog jedne stvari: gadni zlikovac ne pomenu ime
Marije Ivanovne, moda stoga to ga je samoljublje muilo pri pomisli na devojku koja
ga je s prezrenjem odbila, a moda zato to je i u njegovom srcu tinjala iskra onoga
oseanja koje je i mene gonilo da utim, tek kako bilo da bilo, ime keri
bjelogorskoga komandanta ne bee pomenuto pred komisijom. Ja sam se jo vie
uvrstio u svojoj nameri, i kada su sudije upitale: ime bih mogao da obesnaim
vabrinov iskaz, ja sara odgovorio da ostajem pri svom prvom iskazu i da nita drugo u
svoju odbranu ne mogu rei. General naredi da nas izvedu. Izili smo zajedno. Ja sam
mirno pogledao vabrina, ali mu ni rei nisam rekao. On se zlobno osmehnuo i
pridravajui svoje okove, pretekao me i ubrzao korake. Mene su ponovo odveli u
tamnicu i otada me vie nisu pozivali na sasluanje.
Nisam bio oevidac svega onoga o emu mi je ostalo da ispriam itaocu, ali sam tako
esto sluao da se o tome pria da su mi se i najmanje pojedinosti urezale u pamet, pa mi
se ini kao da sam nevidljivo i ja sudelovao u njima.
Moji roditelji primili su Mariju Ivanovnu s onom iskrenom srdanou kojom su se
odlikovali ljudi starih vremena. Oni su videli blagodat boiju u tome to im se pruila

prilika da prihvate i prijateljski prigrle nesrenu siroticu. Uskoro su je iskreno zavoleli,

poto je bilo nemogue znati je, a ne voleti je. Ocu se moja ljubav nije vie inila
neozbiljna budalatina, a majka nita bolje nije ni elela nego da se njen Petrua oeni
divnom kapetanovom keri.
108
Glas o mome hapenju zaprepastio je itavu moju porodicu. Marija Ivanovna tako je
neposredno priala mojim roditeljima o mom udnom poznanstvu sa Pugaovom da ih
ono ne samo nije zabrinulo nego su mu se jo esto i prostosrdano od srca smejali. Otac
nije hteo da veruje da sam se mogao uplesti u ovu odvratnu pobunu kojoj je bio cilj da
se srui presto i istrebi plemiki stale. On je strogo ispitivao Saveljia. Moj ia nije
poricao da je gospodin bio u gostima kod Jemeljke Pugaova i da mu je zlikovac
ukazivao milost, ali se kleo da ni govora nema o kakvoj izdaji. Moji stari se umirie i
nestrpljivo su iekivali povoljne vesti. Marija Ivanovna bila je vrlo uznemirena, ali je
utala, jer je bila osobito obdarena skromnou i bojaljivou.
Posle nekoliko nedelja otac dobi pismo iz Petrograda od naeg roaka kneza B**. Knez
mu je pisao o meni. Posle uobiajenoga uvoda, on mu je rekao da se naalost sumnja o
mom ueu u zamislima buntovnika pokazuje sve opravdanija, te bi trebalo da budem
primerno kanjen, ali je carica, potujui zasluge oeve i njegove odmakle godine,
odluila da pomiluje zloinca sina i da ga spase sramne smrti, pa je naredila samo da ga
prognaju doivotno u daleke sibirske krajeve.
Ovaj neoekivani udarac umalo mi ne ubi oca. Napustiga njegova obina vrstiia i
njegov bol (obino nem) izlivao se u tualjkama, punim gorine.
ta? ponavljao je sav izvan sebe: Zar moj sin uesnik u zamislima Pugaova?
Pravedni boe, ta sam doiveo! Da ga carica pomiluje od sramne kazne! Zar mi je od
toga lake? Smrt nije strana: praded mi je umro na gubilitu branei ono to je smatrao
za svetinju svoje savestd; otac mi je zajedno postradao s Volinskim i Hruovom. Ali da
plemi pogazi zakletvu, da se zdrui s razbojnicima, s ubicama, s odbeglim robovima!...
Ruglo i sramota itavom naem rodu!...
Uplaena zbog njegova oajanja, majka nije smela da pred njim plae; trudila se da mu
vrati raspoloenje govorei mu da te vesti mogu biti netane i da je Ijudsko miljenje
promenljivo. Moj otac bee neutean.
Marija Ivanovna je patila vie od svih. Uverena da se mogu opravdati samo kad bih
hteo, pogaala je
109
istinu i smatrala da je ona kriva za moju nevolju. Ona je krila od svih svoje suze i
patnje, a meutim je stalno mislila kako bi me spasla.
Jedne veeri otac je sedeo na divanu prevrui listove Dvorskoga ematizma, ali su mu
msli bile daleko, te itanje nije izazivalo u njemu svoje obino dejstvo. On je zvidukao
neki starinski mar. Majka je utei plela vunenu potkoulju i suze bi joj pokatkad
pokapale rad. Odjednom Marija Ivanovna, koja je takoe sedela za nekim radom, ree
da joj je preko potrebno da ide u Petrograd i moli da joj pomognu da otputuje. Majci
to bee vrlo ao.
A zato e u Petrograd? rei e ona. Zar i ti, Marija Ivanovna, hoe da nas
ostavi?
Marija Ivanovna odgovori da sva njena budunost zavisi od toga puta, da ide da trai
zatite i pomoi kod monih ljudi, kao ki oveka koji je postradao zbog svoje vernofsti.
Moj otac obori glavu: svaka re, koja ga je podseala na tobonji prestup njegova sina,
bila mu je muna i inila mu se da je teak prekor.

 Pa idi, sine, ree joj on uzdiui. Neemo da ti stajemo srei na put. Neka ti
da bog za mua dobroga oveka, a ne igosana izdajstvom.
Na to ustade i izie iz sobe.
Kad je ostala sama s majkom, Marija Ivanovna joj donekle objasni ta namerava.
Majka je u suzama zagrli, molei se bogu da se njena zamisao sreno ostvari. I tako
Mariju Ivanovnu pripremie za put, te ona posle nekoliko dana ode s vernom Palaom i
vernim Saveliem koji se teio milju, kad je ve silom rastavljen o mene, da bar slui
mojoj verenici.
Marija Ivanovna sreno stie u Sofiju* i poto je saznala da se dvor u to vreme bavi u
Carskom Selu, odlui da se ovde zaustavi. Smestie je u kutak za pregradom. ena
upravnika stanice odmah poe razgovor sa njom i ree joj da je sestriina dvorskoga
loaa pei, te je uputi u sve tajne dvorskoga ivota. Ispria joj kad se carica obino
budi, kad pije kavu, ka se eta; koji su velikai
* Potanska staniea kraj Carskoga Sela, letovalita ruskih careva.
110
u to doba kod nje; ta je izvolela sino za stolom da razgovara, 'koga je primila prole
veeri, jednom reju, prianje Ane Vlasjevne vredelo je nekoliko stranica istorijskih
zapisa i bilo bi dragoceno za budua pokoIjenja. Marija Ivanovna sluala ju je paljivo.
Zatim su otile u park. Ana Vlasjevna je ispriala istoriju svake staze i svakoga mostia i
poto su se naetale, vratile su se na stanicu vrlo zadovoljne jedna drugom.
Sutradan, rano ujutro, Marija Ivanovna se probudi. obue se i polagano ode u park.
Jutro je bilo prekrasno, sunce je obasjavalo krune lipa, ve poutelih od prohlajioga
daha jeseni. Prostrano jezero nepomino je blistalo. Tek probueni labudovi
dostojanstveno isplivae ispod bunova fcoji su bacali senke na obalu. Marija Ivanovna
poe oko one divne livade na kojoj tek to bee podignut spomenik u slavu nedavnih
pobeda grofa Petra Aleksandrovia Rumjancova. Najedared jedno belo psetance
engleske rase zalaja i pojuri prema njoj. Marija Ivanovna se uplai i zastade. U taj isti
as u se prijatan enski glas:
Ne bojte se, ne ujeda!
Marija Ivanovna spazi jednu gospou koja je sedela na klupi prekoputa spomenika.
Marija Ivanovna sede na drugi kraj klupe. Gospoa je jednako na nju pogledala, a i
Marija Ivanovna, pogledavi je kriom nekoliko puta, uspe da je osmotri od glave do
pete. Bila je u beloj jutarnjoj haljini, u nonoj kapici i kratkom krznenom kaputiu.
Moglo joj je biti oko etrdeset godina. Njeno puno i rumeno lice bilo je dostojanstveno i
spokojno, a u plavim oima i lakom osmejku ogledala se dra koja se ne moe opisati.
Gospoa je prva prekinula utanje.
Vi sigurno niste odavde? rekla je.
Tako je: tek sam sino stigla iz unutranjosti.
Doli ste sa rodbinonn?
Ne, nisam. Dola sam sama.
Sama? Pa vi ste jo tako mladi?
Ja nemam ni oca ni majke.
Svakako ste ovde zbog nekog posla?
Da, tako je. Dola sam da carici predam molbu.
111
.. 5te siroe: po svoj prilici se alite na neku arpravdu i uvredu?
Ne, nikako. Dola sam da molim za milost, a ne pravdu.
Dopustite da vas upitam: ko ste vi?
Ja sam ki kapetana Mironova.

 Kapetana Mironova! Onoga koji je bio komandant jedne od orenburkih tvrava?

Tako je.
Izgledalo je da je gospoa bila potresena.
Oprostite mi rekla je jo ljubaznijim glasom
to se meam u vae stvari, ali ja pokatkad odlazim u dvor; kaite mi ega se tie
vaa molba; moda e mi se dati prilika da vam pomognem.
Marija Ivanovna se die i s potovanjem joj zahvali. Sve je bilo privlano na ovoj
nepoznatoj gospoi i izazivalo poverenje. Marija Ivanovna izvadi iz depa savijenu
hartiju i dade je svojoj nepoznatoj zatitnici koja stade da je ita u sebi.
U poetku je itala s izrazom panje i naklonosti, ali joj se odjednom lice promenilo.
Marija Ivanovna, pratei oima svaki njen pokret, uplai se od strogoga izraza ovoga
lica koje je maloas bilo tako prijatno i spokojno.
Molite za Grinjova? rekla je gospoa hladno.
Njemu cariea ne moe da oprosti. On nije priao samozvancu iz neznanja i
lakovernosti, nego kao doista nevaljao i tetan podlac.
Ah, to nije istina! uzviknula je Marija Ivanovna.
Kako da nije istina? odvrati gospoa i sva usplamte.
Nije istina, bogami, nije istina! Ja znam sve i sve u vam rei. On se samo radi mene
izloio svemu to ga je snalo. A to se nije odbranio pred sudom, to je samo zato to nije
hteo mene da uplie.
I ona s puno ara ispria sve to moj italac ve zna. Gospoa ju je paljivo sluala.
Gde ste odseli? upitala je posle toga i kad je ula da je kod Ane Vlasjevne, ona
ree s osmehom:
A, znam. Zbogom, i ne kazujte nikome o naem su
112
sretu. Ja se nadam da neete dugo dkati odgovor na' vau molbu.
Kad je to rekla, digla se i otila kroz jednu pergolu, a Marija Ivanovna se vratila Ani
Vlasjevnoj puna radosne nade.
Domaica je izgrdi zbog rane jesenje etnje, po njenim redma tetae za zdravlje
mlae devojke. Ona iznese samovar i tek to je uz au aja zapodela beskonane prie
o dvoru kad se odjednom zaustavie pred tremom dvorska kola i cariin lakej ue,
javljajui da ,je carica izvolela pozvati devojku Mironovu. Ana Vlasjevma se izbezuinila
i uurbala. Ah, boe! povikala je. Carica vas zove u dvor. Kako li je za vas
oznala? Ali kako ete vi, dete moje, dzii pred caricu? Vi se, valjida, ne znate ni
ponaati po dvorskam nainu... Da li da vas ja otpratim? Ipak bdh vas mogla bar u
poneem uputiti. A zar da idete u putni'kim haljinama? Kako bi bilo da poaljem do
babice po njenu utu haljinu?
Na to e dvorki lakej rei da je carica rada da Marija Ivanovna doe sama i to u onom
odelu u kome se zatekne. ta su znale da rade: Marija Ivanovna je sela u kola i pola u
dvor, praena savetima i blagoslovima Ane Vlasjevne.
Marija Ivanovna je predoseala da e se odluiti o naoj sudbini; srce joj je jako lupalo i
obamiralo. Posle nekoliko trenutaka feola su se zaustavila pred dvorcem. Marija
Ivanovna je sa strahom pola uz stepenice. Pred njom su se vrata irom otvarala. Proila
je kroz dugi niz pustih velianstvenih soba; dvorski lakej joj je pokazivao put.
Kad su najzad stigli do zatvorenih vrata, on joj ree da e je odmah prijaviti i ostavi je
samu. Pomisao da e se nai s cariccHn oi u oi toliko je uplai da se jedva mogla
dratl na noganria. Utorn se vrata otvorie i ona ue u cariinu sobu za oblaenje.
Carica je sedela za svojim tolom za toaletu. Oko nje je bilo nekoliko dvorana koji

su s potovanjem pustili Mariju Ivanovniu da joj prie. Carica joj se ljubazno obrati i
Marija Ivanovna poznade u njoj onu gospou s kojiom je tako prisno razgovarala
nekoliko trenutaka ranije. Carica je prizva i ree joj >smeei se:
kapetanava ki
113
Milo mi je to sam mogla odrati svo'ju re i uimti vam po molbi. Vaa je stvar
reena. Ja sam uverena da je va verenik nevin. Evo vam pisma za koje ete se sami
potruditi da ga odnesete svome buduem svekru.
Marija Ivanovna prihvati pismo ustreptalom rukom i zaplakavi pade pred noge caiici
koja je podie i poljubi. Caria stade razgovarati s njom.
Znam da niste bogati, rek'la je ali ja sam duna keri kapetana Mironova. Ne
uznemirujte se zbog svoje budunosti. Ja u se pobrinuti da uredim vae priiike.
'
Uteivi jadnu siroticu, carica je Otpusbi. Marija Ivanovna se odveze u onim istim
dvorskim kolima. Ana Vlasjevna, koja je nestrpljivo oekivala n'jen povratak, obasu je
pitanjima; Marija Ivanovna je odgovarala kao od bede. Mada
jebilanezadovoljnazbognjenaslabapamenja, Ana Vlasjevna joj je to velikoduno
aprostila, pripisujui ga palanakoj stidljivosti. A Marija Ivanovna, nimalo radoznala
da razgleda Petrograd, jo istoga dana otputova natrag u selo...
Ovde se prekidaju beleke Petra Andrejevia Grinjova. Iz porodinih uspomena zna se
da je osloboen tamnice krajem 1774. godine po najviem nareenju; da je prisustvovao
Pugaovljevom poguibljenju i da ga je ovaj poznao u gomili naroda, te mu klimnuo
glavotn koja je jedan trenutak kasnije mrtva i krvava pokazana narodu. Ubrzo posle
toga Petar Andrejevi se oenio Marijom Ivanovnom. Njihovo potomstvo ivi sreno u
simbirskoj gubemiji.
Na trideset vrsta od *** nalazi se selo koje pripada desetorici posednika. U jednom krilu
vlasteoskoga doma pokazuju svojeruno pismo Katarine II pod staklom i u ramu.
PiBano je ocu Petra Andcrejevia; u njemu se na~ lazi opravdanje njegova sina i
pohvala razumu i srcu keri kapetana Mironova.
Rukopis Petra Andrejevia dostavio nam je jedan od njegovih unuka koji je saznao da
se bavimo radom o vremenima koja je opisao njegov ded. Mi smo odluili, sa
doputenjem rodbine, da ga posebno objavimo, potraivi za svaku glavu prikladan
epigraf i dozvolivi sebi da izmenimo imena nekih lica.
19. oktobra 1836.
Izdava
BELESKA O PISCU
Pu'kin je prvi ruski pisac svetske veliine i vanosti, prvi stvaralac 6ija je dela ruski
narod mogao unetii kao svoj udeo u svefsku knjievnost. On je pred Evropom i pred
ooveanstvam bio tuma svoga naroda, gavorei im monim jezikom genija, i sve dio
danas, ak i pasle Talstoja i Gorkoga, on je astao jedan od najierazitijih L najveih
pisaca u oveangtvu.
Aleifesaindar Sergejevi Pukta rodio se 1799. godine u Moskvii. Bo oou bio je
potoroak mskih plemia, a po materi praunuk Etiopljaniina Hanibala kioga je kao
nope kupio u Oairigradu hercegovaki trgovac Sava Vladiiislavi i poklonio canu Petru
Veldkom. u Moskvi i u ZaharjShiu, selu ssvojih roditeljaspahija, proiiveo je prvo
detinjstvo. Kan je nauio da ftita i govocni fnaincoski. U desetoj godiini ve je itao
ozbiljne francuske .klaaine pisce. Obdaoren jakim pamenjem, anao je naizust mniOgo
stihova, a asobito je voleo dela Molijera i Vdltara. U bogatoj porodSnoj knjdnioi
bilo je knjiiga od svake ruke. Tu je on naao u rusfcom prevodu Plutarhove ivote

znamenitih Grka i Rdmljana, Ilijadu, Odiseju i rrmoga ruska dela od Lomonoisova do

Karamzdna. Ovo itanje rano je razvilo njegiov duhovni ivot i uobrazilju. U jesen
godine 1811, Pukin je postao uSenik liceja u Carskom Selu i ve se prilikom
sveanoigia otvaranja ove fcole isitakao svoDim stihovima koje je itao. Kad je godine
1817. izliSato iz kole i postao dnDvnik u mfoiistarstfvu inostranlih posloiva, Pukin je
ubrzo postao poznat zbog svojih sitihova i epi'grama, a kad je 1820. ofojavuto swj
prvi vei spev Buslana i Ljudmilu, ngegov pesnifcii glas, i pored otre fcrlitike,
Wro je za svagda utvren. Piristali'oama klasiine tradicije nije se svideo: njegov novd
naiSJn pevanja, a njegavd epigrami pnoitiiv cara i njegove vlastli koje su prepisdvali na
sve stirane, razgnevliM su tadanjega samorca Rusije,
115
Aleksandra Prvoga. Oaar se odluio da pesnika pnogna. Ova kazna, meurtjkn,
pretvara se u blagoslov. Za etiri godine, koliko se bavio po Kavkazu, Krimiu, Ufarajini
i Besarabiji, Pukin je napdsao niiz pesama i nekoliko d&vnih spevova, inspiris>an
lepotom i ivotom ovih fcrajeva.
Pukin nije dugo ostao na jugu. Jedna njegova parodija u kojoj je ironano govorio o
religiji bee pala vlastima u noke. DoznavSi za to, car je u Ijiutkii naredio da se Pukin
odmah otipusti iz slufoe i protera u jedno od sela njegovoga oca, gde 6e iveti pod
nadzorom mesnih vlasti. Pukdn se mioirao pdsmeno obavezati da nee odlaziiti sa
roditeljskoga imanja i da se nee baviti nikakvim nepristojnim knjievirujm radom
niti raspTOstirati misli tetne drutvenom
ivtntiu.
ive6i usamljen, Pufcim je mnogo radio i stvairao. Pored knjievn'a rada on se na selu
uio ruskome jeziku od seljafca i svje dadilje, uilazdo u njegove tanine, nadahnjivao se
narodniim iviotom i piredanjem, te se tako pniipremao za to daibl.1e i vernije
prikazivanje ruskoga naroda i ivota
uopte.
U to vreme jedan dogaaj uimalp mu nije dooeo vel'ike nevolje. Doik se on bavio na
selu, u Petrogradu je buknuo pafeuaj ustanika kojd su podigli napredoi plemii,
takozvani dekaibi'isti. Zavereniioi su pripadali onoj istoj struji sa ii'im je
piredstavndcima Pukin bivao u stalnoim dodiru i na joigu, a zatiim odravao veze i iz
svpga sela. Neki zaverenici bili su njegovi Skolsiki dirugovS, pa ak i prisni priijatelji.
Da se Pukin u to weime nailazio u Peitrogradu, on bi s'igiurno brlo u njlihovtim
redovima. Ali on je bio tada na selu, te nije neposredno miogao uestvovati u ovoim
nesuspelom pokuajni. Pet 'uesriika ove zavere osueno je na smrt, a mnogi prognainii
u Sibir. Prililkioim pretresa, vlasti su meu njihovim hiartjijamia nale tolitoo prepisa
Pukinovih slobodoumnih pesamia da au i saime bdle iznenaene zbog njibova bnooa.
Jasno je bdlo da je on duhovno s njima i sarno su ga fiziko a'BUtstvo i viegodinja
uidaljenost iz prestonice spaaM tekih poslediica.
Malo docndije (1826) ofoeeno je pet dekabristdkih voa; svii su bili doibri Pufcinovi
poznanici. Pukiin je oekdvao u dalekoj provinciji da e i po njega doi. Ali novi vladar
Nitoodaj Prvti bio je jaik, lukav i trezven tdranin. Niemu se svi
116
dela pesraikova astitost i hrabrost ion jepokuao da iskosristi njegov dar i ugled za
svoju apsolutistiku vladavirtu. Poavao ga je iz progonstva u prestondcu i sastao se s
njam, Zbog Pufcinjave velilke slave i careve rnSiositi pesnika su poeli p>rfeivati u
vti'soka mastoovska i petrogradska drutva i on je svuda u sreditu panje. U zimu
godime 1828, na nekoj zabavi, an susree N'ataliju Gonaiiovu. Njena lepota ga je
apiniila i on se, posle diueg rudvaranja, eni njome poetkom godne 1831.

Pukin je u to vreme na vrbnincu svioga talenta. Ono to je god.inama saszrevalo u

njemu, sad je doinosilo ploda. Otiavi pred enidlbu, uoesen 1830, u seto BoldinD fcoje
mu je otac danoviao, on se zboig bolere u Mosfcwi zadrao u owm selu tri meseca. Za to
vreme napisao je tri male draine, meu kojima uvenoga Mocarta i Saldjeirija, a
zatim dovrio Onjegina <i sroio jo diva speva, niz lirskih pesama i itavu knjiigu
prtia. Moramio se domiiljaiti da su ova dela bila ranije ve skiciraiia ili ih je peBnib
ve goibove nosio u sefoi, pa sai samo dao u zavrnom obliku.
Ovii darai u Bolinu bili su poslednji sreni trenuci pesaiiikcrai. Oanjem raamaeinom
lepoticom ktojia je vaspitana u snobovsfeoj i neratdnoj atoosferi pridvoimih pleniiia,
Pukin giubi dragoceno vireme pratei je na balove i dvorske prijerne, gde igra
poniavajuu ulogu mua lepptdce kojoj se ndvara sam car.
Takav ftrot kraj raskone ene i visoki zahtevi plerrtikog drutva izloili su siromanog
Pukina velikim izdacima. On se strah.o'vi'tio zaduio, a nije imao vremena i samioe za
rad. U oasu kad su se Francuzi i Poljaci dfeali protiv ttranije, kad siu u Rusiji gonili
najbolje javne radmlke, Putein je tmioraiO da Sgra ulogu dvorsfcoga oveka i miua
lepe mondenke koja nije irnala pojma o njegovoj veliini. Podsvesno, on se truio da
nae stoju pravu linost u knjievnam stvaranju, ukoliko je uspevao da nae priJike za
rad. On je prvah godina po emidibi napdsafc> , pared novele Pikova dama, Istoriju
Puga6ovljeve bune i romae Dubrovski u kojima je opisao biorbu seljaka protiv
spahija i carske tiranije. Linost Pugaova mnogo ga prtvlai i on svoja nauna
profuavanja o njegpvoj buni, posle objavljivanja svoje istorije o njemiu, iskoouje i
za rornan Ka
117
petanova ki, poslednje svoje veliko delo, svoju labudovu pesuniu. ^ A
.
Kapetanova koi, ovaj obimoim mali, ali veoma lepo karmpoinavan roman, jed>no je
od najboljah deia ne saimo Poilkatoavih nego i u svetskoj knjievnosti. U Kapetanavoj
keri Pukin opisuje borbu seljaka i prostoga naroda protiv tiramije tadanjih iruskih
careva i protiv feudalnog poretka. On daje iroku siiku narodnih tenji d seljakoga
sveta kiojS fooe da se oslobodi ropstva i nepravde, opisujud sive zaplate i unosei se u
pitanja ljudskoga ivota sa taliiko saoseanja kao da je sve to sam doiveo i pretrpeo u
mnogim apohaima i pod razliitim pod/nefoJjima. Iako zbog vreimen'a u kiome ivi i
zbog carske vlasti od koje zavisi on mora dia iprikae lik Pugaova i mranira crtama,
ipak se osea a Pulain sa veliloom Ijubavljiu opisuje i prosti ruski narod 'koji tei ka
plernenitrn cilju da postfgne bolji ivot a slabodu i Buga6ovakaoipredstavraika
tebonbe. Kad se ima na umu da je Pugaov smatran u to doba kao olienje zla i otpora
dravi i caru, Pukinova smelost je za divljenje. Pored te tendencije Pukin je u ovom
romanu dao umetnlkd prekrasno ocrtane linosti, poevi od glavnih junaka i njihove
ljubavi do sasvim epizodmh lica, ak i kada se spomiinju samo u nekoliko reenica.
Ruski ivot u svoj svojoj irinii Pukin slika u ovom delu sa takvom snagm i
majstorijom da je jasno zato su i najvei ruski pisci, kao Tolstoj, uoili na ovom delu
kako se spantano i verno umetniiki pmikaizuje ivot.
Dok je, meuiim, pisaio svoja velika deia, Pukinov domasi dnutveni ivot bio je
vedikia patoja koja se zavrila neaeikivamom kataatrofom. Godline 1834. Pukin je
zaibeleio u avoj dnevnik: Postavljen saim za fcaimerjunkera (to je sasvim neiprilino
mojim giodiiruama), ali drwar eli da moja esna igra u dvaru. Car je to ufiinio koje
zbog njegove ene da bi je to ee vi6, koje zbog Pukiina da bi ga stalno imao na
<dku. Bilo je to poasno zvanje za sasvim mlade plemike airuove, a ne za najveeg
pesniika Rusije i zrela oveka od trideset i eMri godine. Pesnikove muke sada su postale
sasvim nejpodraoljive. etvaro dece i dve enine sestre koje su s njima iveie, rasfeoni

ivot pesnifeove porodice, sasvam su pogcnr'ali njegove novane prilike. Pored toga,
obletanje dokonih moikaraca, pa i samoga cara, oko
118
njagove ene poveali su pesnikovu ljubomoru. Da bi mera bila prevrena, mnogi
njegoivi neprijatelji govorili su o zalastou njegova tadenta, dok je reakoionama kritika
napadala njegova dela, a cenzura ih sakatala.
Kad se meu udvarainia njegove ene pojavio i mladi francuski plemi emigrant
Dantes, PuikiTia, i inae veoma osetljivag, zasiula su gadna anionimna pisma o vezama
I>antesoviim sa njegovom enom. To nije bilo tano, ali kako je ajegovia ena bila velika
koketa, Pukin je poverovao, i da bd saizbio glasoive o tome i dao oduke svojoj
ljubomori i uvreenoj' 6asti, on je mladoga Francuza izazvao na dvoboj. U" tom
s>uk0bu Dantes je smrtno ranio Pukina. Pukin se muoiio diwa dana da najzad
izdahne 29. jarauara 1837. u trideset osmoj godini ivota.
U Pukina sve odie veliinoin: njegov ivot, njegova tragina smrt, njegova dela. U
lirskiim pesanama teko je nai mu raivna; kaio epski pesnik, pisac Evgenija
Onjegina, on je bez premca; kao dramaitiar, on je dao nedostian uzor u Biordsu
Godunovu; kao pripoveda on je u Bjelkinovirn priama i u Kapetamovoj keri
pretea pioznijih velikih. majatara muske iproze.
Oskn oviih osobina, abog kojih je Puiikiin znaajan za svafcaga itaoca ma koga
naroda, on je nama, Juniim Sloveoima, nainoito drag i zbog svoga veilikoga zanimanja
za nas. Osamnaesit njegoivih pesama inspirisanD je naoim naromom poeziiaom i
naom is.torijoim. Kad smo tek pokuaval; da potsitanemo slobodan narod, Pukdn je
vddeo da se to budi jedan danavijt i hrabar sioivenBka nar0d i posvetio mu je svoju
panju obradiv! motive o nama u ouivenom ciklusu Peisme zapadnih Stovena.
BOIDAR KOVAEVI