Sran Sremac, Sergej Beuk i Violeta Cvetkovska Ocokolji

Religija, mediji i kultura:

Medijizacija religije i/ili
religizacija medija
UVOD I PREGLED RADOVA

Mediji nisu prosto prenoenje informacija ili ispravno

ili pogreno predstavljanje stvarnosti. Oni su alati kojima potroai i vernici ostvaruju ili veruju ono to ele.
Mediji svih vrsta su sutinski sastojci socijalne konstrukcije stvarnosti.
Dejvid Morgan (Morgan, : xiv)

Uvod
Pitanja od kojih polazimo u ovom zborniku radova su: da li i kako savremena kultura i mediji transformiu religioznost/spiritualnost i da li mediji
donose nov funkcionalni okvir ideje tradicionalnosti u religijsko teolokom smislu. Da li mediji menjaju religiju? Da li religija menja medije? Ono
to, takoe, smatramo vanim jeste i odnos religije i savremene umetnike
produkcije/ekspresije i njihove etiologije u vremenu postmodernog diskursa vrednosti. Ako poemo od injenice da je moderna umetnost permanentna i praktina ontika analiza, onda je i religija, ovde i sada, ontoloki izraz
zbivanja bia kao onog koje je u stalnom samoosloboenju, u dealijenaciji
i deideologizaciji. I kultura i religija tee ka prevrednovanju dispozicije fenomena slobode i njene aktualizacije kroz medije i celokupan socijalni realitet, pa se tako, paradoksalno, i religija i umetnost, a kroz medije, obraaju
imaginarnoj veini, a da one same ostaju potencionalno hermetizovane ili,
bar, nedovoljno markantne. Da li su religija i kultura samo sistematizovane

20

RELIGIJSK A IMAG INACIJA I SAVREMENI MEDIJI

reeksije ljudskog duha ili one u nekoj vezi sa oseanjem Svetog? Da li mediji mogu uopte predstaviti religiju i kulturu i kakav je njihov meuodnos?
Mediji, religija i kultura imaju kompleksan odnos. Religija je uvek doivljavana i praktikovana u specinom kulturnom kontekstu, a on je danas
(pre)zasien popularnim medijima. Nesumnjivo je da danas religiju doivljavamo i praktikujemo na nain koji odraava i ponekad, ak, prua otpor
medijima, ali nikad ne izlazi iz tog konteksta (Clark, : ix). Na poetku
svoje knjige Religion in the Media Age, Stjuart Huver ukazuje: Kako sve
vie zalazimo u dvadesetprvi vek, tako se ini da se religija i mediji sve vie
povezuju. Veliki deo savremene religioznosti i duhovnosti saznajemo upravo preko medija. (Hoover, : ). Oigledno je da u nae vreme granica
izmeu medija i religije postaje sve disperzivnija, ime mediji, zasigurno,
preuzimaju ulogu tradicionalnih religijskih institucija.
Pre nego to zaponemo diskusiju o interakciji medija, religije i kulture, trebalo bi da (re)deniemo navedene koncepte. Poeemo sa medijima.
Mediji, uopteno, oznaavaju razliita sredstva komunikacije, kao to
su novine, televizija, radio i u poslednje vreme Internet. Osnovno pitanje
iz oblasti akademskog prouavanja religije i medija jeste: da li medije treba prevashodno razumeti u tehnolokom smislu, kao okvir za transmisiju
religiozne ideologije, ili moda institucionalno, kao struktuirani kompleks
drutvenih odnosa? elei da fenomen medija objasne u naunom, etiolokom smislu, neki teoretiari medijsku komunikaciju shvataju kao linearan
proces: poiljalac konstruie poruku, ta poruka se pohranjuje u tehnologiju
medija koja je multiplikuje i distribuira do masa iroko rasutih primalaca,
gde ona oituje svoj efekat (Horseld, : ). U kontekstu religije, mediji su, naprosto, shvaeni kao instrumenti ili kanali koji prenose religiozno determinisane poruke do recepienta. Meutim, ovakvo instrumentalno shvatanje medija je poelo da se menja u poslednjih nekoliko decenija.
Mediji se sada vie ne shvataju kao pojedinani instrumenti ve kao deo
dinamike samoga drutva, medijizovana stvarnost koja ne obuhvata samo
tehnoloke medije masovnih komunikacija, nego i sveukupne procese medijizovanog ivota (: ). U tom smislu, Piter Horsld ne denie medije kao instrumente koji prenose neizmenjene poruke, ve kao podruja na kojima se vre konstrukcije, pregovaranja i rekonstrukcije kulturnih
znaenja, u jednom neprestanom procesu odravanja i menjanja kulturnih
struktura, odnosa, znaenja i vrednosti (: ). Tako mediji postaju opti medijumi denotiranja, stvarajui nove konstrukte potencijalnih relacija

RELIGIJA, MEDIJI I KULTURA: MEDIJIZ ACIJA RELIGIJE I/ILI RELIGIZACIJA MEDIJA

21

izmeu postojeih i moguih epistemikih kodeksiranja. Mediji (pogotovu

vizuelni), po svojoj prirodi, uvek redeniu, revalorizuju, reprezentuju neki
kulturni kontekst, stavljajui ga u dinamiku formu svoje prirode i odnosei se prema njemu kao prema tek (po)roenoj realnosti, to predstavlja
pogodnu kognitivnu sredinu za analizu socijalnih odnosa i kriterijuma po
kojima se oni razvijaju.
Slino tome, i denicije religije su prilino irokog opsega: neke naglaavaju lini, druge religiozni drutveni aspekt; neke funkciju, druge strukturu;
jedne doktrine, druge verovanja. Iz tog razloga nije lak zadatak dovesti sve
naglaeno pod jedinstvenu deniciju. Stoga je svaka denicija religije, najverovatnije, prihvatljiva jedino njenom autoru. Neki teoretiari zastupaju
miljenje da religiju vie ne moemo denisati samo u smislu njenih istorijskih, strukturalnih ili doktrinarnih atributa. Umesto toga, religiju moramo posmatrati kao neto to je generisano u iskustvu, praksi i aspiracijama
ivljenih ivota. (lived-lives) (Hoover, : ). U skladu sa ovim, Meredit
Megvajer denie religiju na sledei nain: Religija se, u svom irokom sociolokom smislu, sastoji od toga kako ljudi shvataju svoj svet od naracija po kojima ive. ivljena religija ukljuuje neizmeran broj pojedinanih
naina na koje ljudi stavljaju svoje prie u praksu (McGuire, : ). U
svojoj knjizi e Sacred Gaze: Religious Visual Culture in eory and Practice,
Dejvid Morgan nudi radnu deniciju religije kao konguracije drutvenih
meuodnosa i kulturnih slojevitosti koje su usmerene ka silama koje asistiraju ljudskim biima u organizovanju njihovih kolektivnih i individualnih
ivota (Morgan, : ). Stoga se, po naem miljenju, religija ne bi smela
denisati izvan odnosa koji postoji izmeu transcendentne stvarnosti i
ljudskih zajednica koje ih otelovljuju. Religija je, dakle, uvek veza ili bolje rei uspostavljena veza Apsoluta i ljudskog bia koje ostvaruje kontakt
i komunikaciju sa Onim koji nas u svemu prevazilazi. Meutim, i pored
navedenog, pojedinac, odnosno ljudski kolektivitet, nosioci su religijskog
nadahnua koje je vekovima, kao i danas, bilo i ostalo ono to religijsko
ini nedokuivim, ali, s druge strane, tako optim i stvarnosnim pojmom.
Denisanje pojma kulture je takoe komplikovan zadatak: u antropolokom smislu, kultura je nain ivota koji je nauen i praktikovan od strane lanova odreenog drutva. Ljudi ive u svetovima u kojima oni stvaraju i otkrivaju smisao. Iz tog razloga neki teoretiari deniu kulturu kao
smisaonu dimenziju drutvenog ivota (Tanner, : ). Sociologija, sa
svoje strane, kulturu razume kao najiri spektar delovanja i proizvoda koji

22

RELIGIJSK A IMAG INACIJA I SAVREMENI MEDIJI

se drutveno prenose, poevi od nepisanih pravila i optih bihejvioralnih

smernica (Duncan, ). To znai da je kultura organizacija ivota koja
ukljuuje predmete, norme, vrednosti i institucije koje generacije vrednuju
i razvijaju. Zanimljiva je i psiholoka perspektiva problema kulture, u kojoj
se akcenat pomera sa drutva na pojedinca: Iz personalistike take, celokupno polje kulture se moe smatrati kao kompleks serija tekstova linosti
onih putem kojih linost upoznaje okruenje (Sapir, : ). Psiholoki,
kultura je otvoren prostor mogunosti za konstruisanje i pozicioniranje linosti u skladu sa iskustvom. Smemo rei da je kultura kumulativni rezervoar znanja, verovanja, stavova, iskustava, religijskih pojmova i simbola, kao i
hijerarhija vrednosti kojima se etablira drutvena svest i praksa.
Sada se moemo usredsrediti na interakciju ili interrelaciju izmeu prakse medijizacije i prakse religije. Dobar primer odnosa izmeu religije, medija i kulture su debate koje su pratile strip o Muhamedu objavljen u danskim
novinama Jyllands-Posten . godine. Po Hjarvardu ovaj sluaj jasno pokazuje kako mediji zaista igraju istaknutu ulogu u javnom ivotu i u stvaranju religioznih kontroverzi (Hjarvard, b. : ). Den Braunov (Dan
Brown) roman, a kasnije i lmovi Da Vinijev kod () i Aneli i demoni
() je pokrenuo brojne rasprave u vezi hrianstva uopte, a rimokatolicizma specino. Takoe, svoenjem religije na nivo popularne kulture,
ovi romani su doprineli da se pojedinac iz mase, nedovoljno teoloki obrazovan, oseti pozvanim da komentarie najdublje hrianske tajne. Poseta
pape Benedikta Sjedinjenim Dravama . godine je takoe privukla veliku panju medija irom celog sveta, dok je sahranu patrijarha Pavla
. godine pratilo, preko televizije, nekoliko miliona ljudi. Internet je takoe postao znaajna platforma za razmenu religioznih ideja; on je omoguio ljudima da uu u javno religiozno podruje, bez obzira kojoj religioznoj zajednici pripadali.
ta vie, mnoge religiozne zajednice su shvatile da medijske poruke
mogu uticati na stavove i promenu uverenja njihovih sledbenika. Oni su
uvideli da upotrebom medija mogu zadobiti deo trita, da se mogu reklamirati, ukljuivati u polemike i otvoriti novu praksu komunikacije za religijske zajednice. (Morgan, :). Tako su, na primer, evaneoski hriani (osobito u Americi) poznati po svojoj inovativnoj upotrebi medija,
koja je proistekla iz uverenja da je tehnologija samo Boiji dar za hriansku misiju. Zbog toga je za njih tehnologija korisno sredstvo za ispunjenje
obeanja Velikog poslanja.

RELIGIJA, MEDIJI I KULTURA: MEDIJIZ ACIJA RELIGIJE I/ILI RELIGIZACIJA MEDIJA

23

Hep i Krenert ispravno primeuju da se religijske zajednice moraju predstaviti u medijima ukoliko ele da budu uzete u obzir kao relevantna ponuda verovanja (Hepp i Krnert, ). Mediji su, takoe, preuzeli mnoge socijalne funkcije institucionalizovanih religija, pruajui i etiko i spiritualno
vostvo, kao i oseaj zajedniarenja. Prema tome, zajednica je jedno znaajno podruje vizuelne kulture. (Morgan, : ). epard i Rotenbuler
su pokazali da mediji nisu primo-predajne naprave, nego empiriki generatori zajedniarenja/zajednice koja doputa ljudima da uspostavljaju znaenja koja artikuliu i nadilaze njihove pojedinane relacije (Shepherd and
Rothenbuhler, ). Radi toga mediji igraju centralnu ulogu u pruanju
simbolikih resursa uz iju pomo stvaramo znaenja iz nae drutvene
stvarnosti, a religija je, takoe, jedan bitan aspekt ovog procesa pridavanja
znaenja.
Stjuart Huver smatra da je u relaciji izmeu religije i medija, ovo poslednje, na mnogo naina, na vozakom seditu (Hoover, : ). Ova
tvrdnja znai da: prvo, mediji ne zamenjuju religiju, a drugo, da su mediji
religiozno relevantni (Hoover, : ). Preokret meu kulturalistima
koji je zapoeo sedamdesetih godina prolog veka je pokuao da prouavanja religije dovede u plodonosnu konverzaciju sa prouavanjima kulture
i njenih modela. Ovaj pristup i religiju i medije, posmatra kao kulturu, ili
ak religiju smatra medijacijom (Morgan, : xiii). Slino tome, Hjarvard
pravi razliku meu dvema tradicijama i stupnjevima u istraivanjima medija, religije i kulture. U pitanju su religija u medijima i mediji kao religija.
Prva tradicija, religija u medijima predstavlja prouavanja o tome kako su
glavne institucionalizovane religije (rimokatolicizam, istono pravoslavlje, protestantizam, islam i td.) i njihovi diskursi predstavljeni u medijima
i kakve efekte mogu imati na pojedince, religijske institucije i na drutvo
u irem smislu (Hjarvard, a : ). Druga tradicija je, prema Hjarvardu,
preuzela kulturalistiki pristup i smatra da su mediji kao religija. Izgleda da,
prema ovom pristupu, nema svrhe praviti razliku izmeu medija i religije.
Moramo da se izdignemo iznad (Hoover, : ) ideje da su mediji i
religija dva odvojena polja. Huver primeuje da religija i mediji zauzimaju
iste prostore, slue mnogim slinim ciljevima i oivljavaju iste aktivnosti u
kasnom modernizmu (Hoover, : ). Prema Hjarvardu, fokusiranje na
medijizaciju religije predstavlja fokusiranje na naine na koje mediji i popularna kultura u naelu i () transformiu postojee religijske fenomene i
() poinju da slue kolektivnim funkcijama u drutvu koje su do sada bile

24

RELIGIJSK A IMAG INACIJA I SAVREMENI MEDIJI

vrene od strane religioznih institucija. (Hjarvard, : ). Zbog toga on

medijizaciju religije denie na sledei nain: [medijizacija je]
Proces kroz koji su se mediji razvili u jednu nezavisnu drutvenu instituciju, a istovremeno su poeli da postaju integralni deo funkcionisanja
ostalih institucija, kao to su porodica, politika i religija. Kao rezultat toga,
religija se sve vie podvodi pod logiku medija koja postaje primarni izvor
religijskih ideja. (Hjarvard, a : ).
Oigledno je da je interakcija izmeu medija i religije veoma kompleksna i nema obavezno uniforman uticaj na religiju. Kako Hjarvard istie: U
nekim sluajevima mediji mogu unaprediti resakralizaciju drutva, dok u
drugim oni podrivaju autoritet institucionalizovane religije i promoviu
sekularne imaginacije, rituale i moduse bogosluenja. (Hjarvard, b :
). Na kraju, svi mi imamo koristi od tog procesa i implikacija koji iz njega proishode.
U nastojanju da se donekle odgonetnu pitanja u kojima se preplie uloga
kulture, religije i savremenih medija, odran je nauni skup pod nazivom
Religija, mediji i kultura: Medijizacija religije i/ili religizacija medija () u
organizaciji -a i Doma Omladine Beograda. Predstavljeni radovi mogu
se podeliti u dve glavne tematske celine. Prva celina obuhvata radove koji
se bave problematikom medijizacije religije i religijom u irem smislu dok
se druga tematska celina vie usmerava na medije kao to su lm i Internet,
pokuavajui da ponudi odgovore na sloenije vidove audio-vizuelnog saoptavanja i prijema poruke.
Medijizacija religije
Oduvek je bilo najtee prenositi drugima ono to je nevidljivo u nama, to
se ne moe niim meriti, a to su naa osnovna oseanja: ljubav, mrnja, zavist, vera, nada, saaljenje, milosre. Ovim reima V. Jeroti, je u radu pod
nazivom Kako se drugima prenosi religija, zapoeo pitanje ovog kompleksnog odnosa, postavljanjem religije na mesto jedne od osnovnih i najranijih ovekovih potreba, a potom i postavljanjem kljunog pitanja: Ko i
kako treba da prenosi religiju drugome? Pozivajui se na delo Berajeva i
njegov izuzetno reit naslov O savrenstvu hrianstva i nesavrenosti hriana, Jeroti je istakao sutinski problem oveka, njegovog odnosa prema
sebi i prema svetu koji ga okruuje. On se pita povodom toga ta je pozitivno, a ta negativno u procesu medijizacije odnosno religizacije televizijskih

RELIGIJA, MEDIJI I KULTURA: MEDIJIZ ACIJA RELIGIJE I/ILI RELIGIZACIJA MEDIJA

25

poruka ali istovremeno istie pojedinca i njegov odnos prema porukama

koje dobija. Tako on kae da je na svakome od nas da u doivotnom procesu individuacije i/ili oboenja, usavrava svoje kritiko miljenje, koje kada
je takvo, ne moe biti lieno razliitosti, tj. subjektivnosti.
Poveana mo novinarske profesije u drutvenom ivotu kao i sve vei
stepen drutvene dezorijentisanosti usled hiperprodukcije informacija, podstakla je istraivanje nedovoljno ispitanog polja koje se odnosi na
Stepen poverenja u medije (Z. Kuburi, A. Kuburi). Kada se govori o medijima danas, uglavnom se uju kritike na raun sprovoenja indoktrinacije i drugih vidova manipulacije ali se retko uje miljenje obinog oveka
o tome koliko veruje medijima, ko su, iroko shvaeni, autoriteti koji mu
se obraaju i koliko dobrovoljno dozvoljava da mediji konstruiu njegovu
drutvenu stvarnost. Da bi istraile ovo vieslojno pitanje autorke su prikazale empirijsko istraivanje, na prostoru Zapadnog Balkana i Bugarske,
koje je deo istraivanja zapoetog . godine (Galup Europe), i koje je
nastavljeno komparativnim istraivanjem ne samo drava ve i vremenskih sekvenci na godinjem nivou. Njihova vrednost upravo je u tome da
se sagleda realistika slika u optoj populaciji. Prema rezultatima istraivanja, ako se posmatra unutar jedne drave koliko se medijima veruje, to jest
koliki je procenat ispitanika iskazao stav velikog i deliminog poverenja, u
Albnaiji su medjiji u odnosu na petnaest ponuenih kategorija na treem
mestu iako im veruje neto manje od polovine ispitanika. U Bugarskoj,
Bosni i Hercegovini i na Kosovu mediji su na sedmom mestu, dok su u
Srbiji i Makedoniji na osmom mestu. U Crnoj Gori su tek na desetom mestu
poverenja iako je procenat od isti kao u Albaniji. Meutim, u Hrvatskoj
su mediji na . mestu sa onih koji im veruju, a posle njih su stranci i
imigranti, to je, gledano kroz razliite statistike postupke, najnii odnos
poverenja u medije u ispitivanom kontekstu. Takoe, utvreno je da najmanje veruju medijima nereligiozni, potom katolici, pa pravoslavni, dok
im vie veruju muslimani i protestanti na Balkanu. Ukrtanjem varijabli
religioznosti i poverenja u medije autorke su dole do saznanja koja vie
govore o osobinama linosti ljudi koji iskazuju svoj stav prema medijima
nego o medijima samim i njihovom kvalitetu. Njihova glavna zamerka
medijima jeste preterana orijentacija na negativne vesti, te stoga posebnu
panju poklanjaju masovnim medijima kao subjektima manipulacije, indoktrinacije i emocionalne mobilizacije. Autorke, potvruju visok stepen
poverenja u medije, koje je u znaajnoj vezi sa religijom ali predlau da se

26

RELIGIJSK A IMAG INACIJA I SAVREMENI MEDIJI

agresivnost zameni asertivnou kako bi se to poverenje povealo i uvrstilo zarad opte dobrobiti.
U radu pod nazivom Religija i mediji kao merila vremena D. Gavrilovi
je istraivala ulogu medija kao faktora izgradnje i uticaja na moralne vrednosti u savremenom drutvu, podjednako kao i ulogu same religije. Ona
analizira tezu koja se pojavila u postfunkcionalistikoj teoriji o medijima
kao funkcionalnom ekvivalentu religije u uspostavljanju vrednosti u savremenom drutvu. Postojana uloga religije danas, koja uprkos oekivanjima
ne jenjava, postaje ponovo na javnoj sceni deo habitusa savremenog drutva. Koncept ljudskih prava, koji se iskazuje kroz niz paradoksa sagledivih
u istovremenoj ne/mogunosti ostvarivanja ljudske slobode, proklamovan
sa idejom da bude univerzalan, esto se preobraava u brojne etnocentristike i fundamentalistike tenje. Pitanje ne/postojanja Boga ne umanjuje
dogaaje na svetskoj sceni koji ne retko ukazuju na vanost religijskih vrednosti u domenu sekularnog drutvenog ivota. Tako religija u promenjenim
uslovima verskog pluralizma, kada su prisutne brojne religijske opcije, sa
obnovljenom idejom o pitanju moralnog smisla ljudske egzistencije, utie
na iskorenjivanje socijalnog zla. Uticaj politike iskazuje se u kreiranju nove
pseudo religijske stvarnosti u kojoj mediji igraju odluujuu ulogu u vulgarizaciji vrednosti koje se globalizuju.
Metode kojima se koriste mas-mediji u formiranju stavova javnog mnjenja
tema su istraivanja R. Kuburia. Polazei od tvrdnje da mas-mediji znaajno
utiu na izgraivanje stava javnosti prema verskoj toleranciji, autor osnovnu tvrdnju dopunjuje hipotezama o tome da ne postoji distinkcija izmeu
verskog i nacionalnog, i da je prihvatanje religije uglavnom formalno, bez
dubljeg verskog iskustva. Autor prenosi, kroz pojam indoktrinacije, odnos
uitelj-uenik u javnu sferu gde, mas-mediji postaju uitelji a njihovi korisnici uenici, tako da se posredstvom dezinformacija ili nepotpunih infomacija postie eljeni efekat, to jest stvara veinsko, opte (i jedino) prihvatljivo
miljenje. Autor objanjava nain na koji povezivanje verskog i nacionalnog doprinosi verskoj ne/toleranciji kada se ove dve odrednice poistovete,
i daje primer Srbije gde dobar Srbin moe biti samo dobar pravoslavac.
Kuburi, se zatim osvre na verski formalizam i poziva se na upitne rei teologa Bigovia: Kako `informacije` o Hristu zameniti ljubavlju i poverenjem
u Hrista? Tako autor, ispitujui mas-medije, javno mnjenje i pojedinca kao
ne/vernika zakljuuje da istinski i religiozni ljudi jesu iroki, otvoreni, tolerantni i ovekoljubivi a da mas-mediji bitno doprinose verskoj netoleranciji.

RELIGIJA, MEDIJI I KULTURA: MEDIJIZ ACIJA RELIGIJE I/ILI RELIGIZACIJA MEDIJA

27

U radu pod nazivom Instrumentalizacija religije: kodirana komunikacija

(V. Cvetkovska Ocokolji, T. Cvetkovski) istraivana je kodirana religijska
komunikacija ostvarena putem medija kao i njena uloga u oblikovanju nacionalnog identiteta u Srbiji. Uloga medija u prenoenju dog-whistle poruka je od presudne vanosti s obzirom na to da je moderna politika praksa
utemeljena u medijima. Dog-whistle (psei zviduk) je pojava nedovoljno
poznata u iroj srpskoj javnosti a predstavlja komunikacijsku tehniku koja
deluje tako to odreenu poruku prepoznaje samo ciljna grupa. Autorke
istrauju instrumentalizaciju religije putem komunikacije na primeru dnevnih novina Kurir u periodu od . do . godine, metodom analize sadraja. Naglasak istraivanja je na nainu na koji odreenu poruku shvata
odreena ciljna grupa pre nego na izvornoj poruci odreenog politiara:
postavlja se razlika izmeu onoga ta publika uje i onoga to poiljalac tvrdi
da je rekao. U radu je takoe istraeno metonimijsko i metaforiko znaenje pojmova kao to su: krst, ikona i Jevanelje. Takoe, u radu je analizirana zlo/upotreba kompozicijskih elemenata ikone u ideoloke i ekonomske
svrhe. Autorke zakljuuju da je obnova pravoslavlja kao bitne odrednice u
oblikovanju nacionalnog identiteta u Srbiji (od ih godina) bitno obeleena zloupotrebom ikonikih elemenata, slanjem dog-wistle poruka i stvaranjem pseudo svetenog prostora od strane medija.
Konstruisanje nove stvarnosti od strane medija N. Simeunovi je u radu
pod nazivom Medijizacija Srpske pravoslavne crkve: odgovornost novinskog
naslovljavanja, istraivala metodom analize sadraja naslova u on lajn izdanjima dnevnih novina u toku . godine. Ona istie i dokazuje, kako
je slika Crkve u Srbiji, njene delatnosti i njenih predstavnika obeleena tabloidizacijom i estradizacijom. Polazei od odreenja medijizacije kao vieslojnog fenomena ija se sutina moe prepoznati u sve veoj ulozi masovnih medija u posredovanju drutvene stvarnosti, tj. u njenom razaranju,
promeni i rekonstruisanju, ona ukazuje na medijsko nametanje i oblikovanje novih obrazaca drutvenog ivota. Tako mediji polako preuzimaju vodeu ulogu u socijalizaciji, koju je vekovima imala religija a i sama religija
postaje rtva medijske konstrukcije stvarnosti. Postavlja se pitanje na koji
nain izbor rei u saoptavanju jedne vesti utie na formiranje stavova recipijenata u sposobnosti da prihvate medijski posredovane predstave stvarnosti kao ideoloki neutralne, tj. kao objektivnu stvarnost. Metodom analize
sadraja autorka zakljuuje da listovi kao to su Politika, Danas, Veerenje
novosti, Blic, Press, Kurir i Alo, ukupno, sadre veliki procenat (.)

28

RELIGIJSK A IMAG INACIJA I SAVREMENI MEDIJI

senzacionalistikih i uvredljivih naslova, kao i da klasini obrasci publicistikog stila, karakteristini za ozbiljne novine, koji podrazumevaju aktuelnu tematiku, upuenost masovnoj publici, informativnu funkciju i precizna znaenja sve vie ustupaju mesto ideolokoj i birokratskoj estradizaciji
koja degradira Crkvu i ulogu vernika.
Medijsku konstrukciju sahrane patrijarha Pavla i izbora patrijarha Irineja
u televizijskim javnim servisima u republikama nastalim na teritoriji nekadanje Jugoslavije, kao i nekoliko komercijalnih emitera iz Srbije, istraivala je D. Vali Nedeljkovi, u radu pod nazivom Ekranizacija patrijarha.
Komparativnom kritikom analizom medijskog diskursa autorka je obuhvatila period od .. ... godine sa naglaskom na veernje
centralne informativne emisije televizijskih javnih servisa. Utvrujui kulturni, istorijski i ideoloki kontekst dogaaja autorka uporeuje nain na
koji se u javnim servisima regiona zapadnog Balkana medijatizuje religija
i/ili religizuju elektronski mediji na primeru dva krupna dogaaja: sahrana patrijarha Pavla i izbor novog patrijarha Irineja. Autorka navodi da sve
to je pratilo sam in sahrane patrijarha Pavla svedoi o dubokoj klerikalizaciji drutva i pretvaranju svetovne u teokratsku dravu. Sa tvrdnjom da
je scenario itavog obreda sahranjivanja patrijarha Pavla modeliran prema
ve ustaljenom obrascu za dravnike ispraaje najviih zvaninika, autorka zakljuuje da je na taj nain kao nacionalni javni servis praktino izjednaio dravu i crkvu u medijskom tretmanu verskog slubenika.
Sa druge strane, Kosovo, odnos sa drugim pomesnim crkvama, pre svega Makedonskom i Crnogorskom, kao i poseta pape Srbiji, a s tim u vezi i
pribliavanje pravoslavlja i katolianstva, su teme kojima je u izvetajima o
buduem radu novog patrijarha data panja u medijima.
Problemom medijizacije bavio se i D. Pralica koji je sproveo Analizu
medijskog diskursa srpske tampe o smrti i izboru patrijarha, sa naglaskom
na beogradske i novosadske dnevne listove. Kvantitativno-kvalitativnom
analizom medijskog diskursa i interpretacijom sadraja novinskih tekstova, on je ispitivao na koji nain (slinosti i razlike) su Politika, Blic, Veernje
novosti, Danas, Kurir, Pravda, Pres, Alo, Dnevnik i Nacionalni graanski list
prikazali smrt, odnosno izbor novog patrijarha. On istie da je drutvenopolitiki kontekst u okviru kog se odigrao in smrti, zatim in sahrane kao i
izbora i ustolienja novog patrijarha bitno doprineo opirnom izvetavanju
medija o tim dogaajima. Navedenom metodom, Pralica je utvrdio postojanje slinosti u nainu pisanja o navedenim temama, ali i odreeni stepen

RELIGIJA, MEDIJI I KULTURA: MEDIJIZ ACIJA RELIGIJE I/ILI RELIGIZACIJA MEDIJA

29

razlike koji se ogleda u pristupu dogaajima, to je najoiglednije u odabiru

naslova, fotograje, veliine i pozicije tekstova u novinama. Fokusirajui se
na nekoliko elemenata prezentacije tekstova o smrti, odnosno izboru patrijarha u dnevnim novinama kao to su: struktura sadraja u pogledu tema i
subjekata o kojima se izvetava, vrednosne usmerenosti stavova subjekata
prema objektima kao i utvrivanje stepena medijske originalnosti novinara,
izmeu ostalog, Pralica utvruje visok stepen metaforinih naslova () u
odnosu na realne () kod teme Smrt patrijarha kao i to da su mediji mnogo prostora ustupili politiarima, kao subjektima u povodu izvetavanja o
smrti patrijarha, (ak u odnosu na crkvenih lica) dok su u povodu
pisanja o izboru patrijarha skoro duplo brojniji bili crkveni subjekti ().
Drutvo medijskog spektakla koji se senzacionalistiki predoava recipijentu, ne dozvoljavajui mu da promilja vieno, ve mu unapred nudi
i nedoumice i reenja, istraivao je V. epanovi, u radu pod nazivom
Pseudo-religija u drutvu medijskog spektakla, na primeru elemenata u medijskoj reprezentaciji . septembra. Autor istie da medijska prezentacija
upravo ovog, u najmanju ruku, okantnog dogaaja koji je razbudio itav svet potvruje hipotezu o obezduenju sveta, o surogatu religioznosti
koja se promovie u sferi masovnih medija, zabave i popularne kulture i
o bizarnosti koja u takvim okolnostima zauzima mesto istine. Simuliranje
stvarnosti putem masovnih medija preobraava se u simuliranje duhovnosti, putem narativa u ijoj osnovi je anesteziranje javnosti sa jedne strane i/ili njihova mobilizacija u pravcu interesa vladajuih sistema sa druge
strane. Analizom medijskih narativa koji su pratili teroristiki akt . septembra . godine, epanovi naroitu panu pridaje tzv. slikama zla, to
jest asocijativnim oblicima uoenim na fotograjama i video zapisima, koji
se mogu uvrstiti u domen misterioznih pojava. Tako mediji postaju polje
u kojem potisnuto transcedentno, u sekularnom svetu, ponekad izbija, i u
odnosu sa narativima iz medijske kulture, gradi prostor za kvazi-religiozne i destruktivne zanose, stvarajui kulturnu paranoju, koja ima za cilj da
olaka i da smisao vojnom delovanju.
Dragocen aspekt odnosa religije i medija, za ijim sagledavanjem i ispitivanjem je tragala D. Gruji u radu pod nazivom Verska tolerancija i mediji,
javlja sa sa buenjem svesti o postojanju verskog pluralizma i razliliitosti
verskih zajednica kao neeg to obogauje ivot itave zajednice. Autorka
naglaava vanost medija u uspostavljanju multikulturalnog i multiverskog okruenja i njihov uticaj na konstruisanje shvatanja verske slobode i

30

RELIGIJSK A IMAG INACIJA I SAVREMENI MEDIJI

suivota, dok podjednako problematizuje izazove koje pred medije postavlja

savremeno iskustvo verskog pluralizma s obzirom na ideju multikulturalne
pravde. Pozivajui se na ideju individualne slobode bogosluenja, propagiranja vere a ak i njenu promenu ili odbacivanje, ona sledi okosnicu dublje
ideje liberalizma, iroko shvaene, gde se ograniavanje tih individualnih
sloboda shvata kao krenje osnovnog ljudskog prava (Kimlinka, : ).
Tako, suivot koji zahteva aktivno uee u multikulturalnoj zajednici podrazumeva izgradnju i armaciju verskih uverenja i slobodu upranjavanja
verske prakse, sa dodatnom dimenzijom manjinskih prava koja se mogu
armisati jedino kroz javnu debatu, koja se najveim delom odvija putem
masovnih medija. Savremena promocija verske tolerancije, dakle, poiva
upravo na jednom aktivnom odnosu i prisustvu verskih zajednica u javnom drutvenom ivotu a uloga medija postaje presuujui faktor u buenju svesti o postojanju i prihvatanju razliitosti gde etika medija sadri niz
individualnih ali i institucionalno organizacionih etikih zahteva.
Znaajnije teorije iz sociologije kulture i religije, vane za promiljanje
kontekstualnosti u kojoj se deavaju procesi podloni pojedinanom ljudskom uticaju (ne/svesno) A. Trudi ispituje u radu pod nazivom Kulture,
religije i mediji: doprinos razliitih teorija u sociologiji kulture i sociologiji religije. Autor se najpre osvre na antropoloke i psiholoke doprinose u pristupu izvetavanja sa terena a zatim prikazuje pojedine teorijske koncepte
iz sociologije kulture i religije (Kloskovska, Kokovi, Hamilton, orevi)
koji su doprineli specikacijama problema na relaciji kulture-religije-mediji.
Autor istie da je menjanje ispoljavanja religioznosti nakon sloma socijalizma posle . godine na evropskom planu dovelo do traenja ispunjenja potreba religioznosti koje su bile vie ili manje supresirane. Osvrui
se na, do nedavno, izraenu versku netrpeljivost u Srbiji, autor se pita da li
je trite verskih zajednica proireno novim misionarenjem ili je misionarenje kao aktivistiki deo svake te zajednice bio intenzivniji? Meutim,
autor se dalje usmerava na aspekt izuavanja aksiolokih kriterijuma simbolike kulture u religijama. Pozivajui se na Hamiltonovu () razradu
metodolokog agnosticizma, on navodi da su religijske tvrdnje esto izraz
istine koja je sasvim drugaija od injenike i empirijske. Autor zakljuuje da opis religijskog uverenja i doivljaja treba dati na nain koji ne vrea
oseanja vernika ili osobe koja to doivljava, ali to ne treba da nas spreava da nastojimo da ga objasnimo posredstvom ideja, kategorija i odnosa s
kojima ta osoba ne mora obavezno da se slae.

RELIGIJA, MEDIJI I KULTURA: MEDIJIZ ACIJA RELIGIJE I/ILI RELIGIZACIJA MEDIJA

31

Religija, lm, umetnost i Internet

Polazei od osnovnih teorijskih premisa kinematografske teologije S. Sremac
i S. Beuk u radu pod nazivom ta ima zajedniko Holivud sa Jerusalimom?
Film, teologija i religijsko iskustvo, postavljaju pitanja u vezi sa mestom lma
na polju religijsko-teolokog promiljanja kao i o granicama lmske naracije
u smislu religijskog iskustva, a posebno fenomena konverzije. Autori zauzimaju stav da su kultura i teologija neraskidivo povezani i da je lm oblast
u kojoj se mogu pokazati snaga i znaaj, kako kontekstualizacijsko-narativnog, tako i praktino-empirikog diskursa postliberalnih teolokih istraivanja, to potvruju relevantnim hipotezama i teorijama. Nadovezujui se
na pitanje o tome ta lmovi zapravo proizvode u ljudima, autori postavljaju pitanje mogunosti tumaenja lma kao teolokog teksta na osnovu
kojeg je mogue razvijati teoloki diskurs. Kljuno pitanje je da li lm moe
da izazove religijsko iskustvo? Artikulisanje naina na koji vizuelne slike
saoptavaju odreeno znaenje (smisao) omoguavajui putem lmskog
pripovedakog medija komunikaciju izmeu Boga i gledalita, i tako prema Donstonu () prenose Boije istine ili proizvode iskustvo nalik
bogosluenju (Marsh, ), ujedno nas priprema da prihvatimo jo speciniji, a time i jo zahtevniji izazov da postanemo relevantni za na odreeni kulturoloki kontekst u kome praktikujemo teologiju. Tako bioskop
postaje moderna tehno-propovedaonica u kojoj se postavljanje svetitelja
na platna ne otkriva ve upravo univerzalizuje zadravajui psiholoki prostor distance arhetipskog u svesti gledalaca/(sa)uesnika.
Film i sveto mogunosti i naini predstave, je tema koju I. Radosavljevi
istrauje, na osnovu dostupnih studija teoretiara lma i lmskih umetnika, postavljajui pitanje da li je lm kao medij kadar da prikazuje duhovne
realnosti i da govori o svetom. Osvrui se na istorijsko utvrivanje slike
kao mogunosti za prikazivanje svetog, autorka dolazi do sfere lma i njegovog odnosa prema nevidljivim stvarnostima, transcendentnom i svetom.
Istraujui teko uspostavljeno i utvreno teorijsko opravdanje ikone, tj.
borbu za sliku i protiv nje, autorka se vraa na stari problem opravdanosti
sakralne umetnosti - da li je doputeno (mogue) ili ne, pribegavati umetnosti da bi se predstavio natprirodni svet? U potvrdu odbrane pokretne slike, autorka navodi da je cilj lma u tome da proe itav kosmos i sa njim
povee oveka i ostvari jedan ogromni sveboanski ivot koji e u svestima koje su postale neosetljive za natprirodno podstai obnovu religioznog

32

RELIGIJSK A IMAG INACIJA I SAVREMENI MEDIJI

oseanja (Ael, ). Transcendentni uzlazak, kretanje ka gore, ka Bogu ili

transcendentni silazak, kretanje ka dole, ka demonskom, u smislu suprotstavljenosti razuma i nagona, svesnog i nesvesnog ostaju kolebljivi u lmskom recipijentu koji stvara sopstvena znaenja. Neosporno je da su mnogi
lmovi razvili stil iz hrianske liturgije te vode gledaoca kroz liturgijsko
hodoae u iskustvo koje se jedino moe okarakterisati kao uzvieno.
U radu pod nazivom, Vienje apokalipse u savremenom lmu, A. Aras
postavlja naglasak na elementima koji izazivaju odreeni doivljaj a direktno su u vezi sa jednim od najveih strahova oveanstva. Njegova glavna zamerka lmovima povodom prikazivanja apokalipse je upravo prenaglaavanje nebitnih stvari na raun sutinskih. Tako on daje primer lma
Digitalni aneo u kome su vanije nevolje koje e snai oveanstvo od sutine koju predstavlja spasenje. Uobiajena ekranizacija apokalipse poziva
se na Otkrivenje Jovanovo gde se pojedini elementi izdvajaju van konteksta i predstavljaju kao bazini. Meutim, prikazi apokalipse vieni iz ugla
stvaraoca lmova ne uklapaju se sa hrianskim vienjem Drugog dolaska Hristovog. Na taj nain oni dovode do udaljavanja od sutine poruke
Drugog dolaska i izazivaju strah i paniku meu gledaocima, bitno doprinosei da se i sam pojam apokalipse, koji je u izvornom smislu oznaavao
objavu Boga o neemu skrivenom i samo njemu znanom, potpuno izvrne.
Rad sagledava ekranizaciju apokalipse kroz tri kategorije: biblijsku, dokumentarnu i savremenu. Autor zakljuuje da je najverodostojniji prikaz biblijski jer upravo on na najautentiniji nain prikazuje dogaaje iz Jovanovog
Otkrivenja i to kao celinu, ne izuzimajui njegove delove. Tako mogunost
prevazilaenja straha postoji jedino promenom odnosa prema tvorevini i
poverenjem prema Onome koji nas je stvorio.
D. Peterlin se poziva na irok vremenski raspon medijizacije koja se, prema njemu, deava ve u . veku, da bi se zatim razvijala kroz popularizaciju
jevanelja, te je stoga pre naziva evangelizacijom. U radu pod nazivom
Od usmene predaje do Markova evanelja i od Markova evanelja do Pasije
Mela Gibsona: Neke poveznice izmeu Redaktionsgeschichte i regie, radosne
vesti o roenju Hristosa, zatim Hristov ivot i usmene propovedi, potom
poslanice i jevanelja, po autoru su, izmeu ostalog vane jer opisuju postepeno razvijanje i stapanje usmenog i pisanog predanja, u prvim vekovima
hrianstva. Povodom jevanelja Peterlin ukazuje na problem prenoenja
izvornog predanja kao i prevoenja na druge jezike to dovodi do nedoumica usled preklapanja semantikih polja. Autor zatim prenosi teite na

RELIGIJA, MEDIJI I KULTURA: MEDIJIZ ACIJA RELIGIJE I/ILI RELIGIZACIJA MEDIJA

33

savremeno doba i uporeuje nain stvaranja lma Mela Gibsona Pasija

Isusa Hrista, sa stvaranjem jevanelja kroz redaktorski (prikupljaki i kritiki) posao, dok je ideja vodilja upravo u jezicima putem kojih se prenosi
poruka: grki, latinski, aramejski. Autor, zatim postavlja pitanje izvornosti
pojedinih scena preuzetih iz apokrifa . veka i scena nasilja koje kroz
lmski medij remete sutinsku poruku jevanelja, ali zadrava ideju slinosti u nainu formiranja poruke i prilagoavanju pripovedanja o Hristu
itaocima/gledaocima danas kao i pre dve hiljade godina.
N. Kneevi i T. Radi, u radu pod nazivom Uticaj Interneta na armaciju
religiozne svesti: na primeru forumske interakcije i misije, postavljaju pitanje
da li religiozne institucije mogu da se prilagode sloenom medijskom i tehnolokom kontekstu kakav je Internet i da li je uopte mogue participirati
u religijskom obredu putem interneta i unutar njega kreirati jedan paralelni
virtuelni univerzum ideja? Autori su se bavili armacijom religiozne svesti
iz perspektive hrianskih verskih sadraja na internetu, sa naglaskom na
najvei domai internet sajt pravoslavne religiozne pozadine i sadrine pod
nazivom Verujem. Polazei od uloge koju Internet ima u oblikovanju renesanse verbalne kulture i sa saznanjem da religiozni sajbersvemir, upravo
kao i stvarni, ima tendeciju konstatnog rasta i irenja, autori naroito istrauju drutvene mree (social networks), sa naglaskom na teo-blogovanje. Na
taj nain nastaje jedna vrsta virtuelne zajednice cyber koinonia-e, necenzurisanog i otvorenog dijaloga iji se odnosi iz virtuelnog sveta prenose u
svakodnevnicu i na taj nain armiu religioznu svest i verski identitet uesnika. Namee se se pitanje da li je mogue aktivno participirati u nekom
religijskom obredu putem interneta? Na osnovu sprovedenog istraivanja,
autori zakljuuju da je, vie nego oigledno da jedan Internet prostor, odnosno u ovom sluaju forumska interakcija i komunikacija, moe da doprinese boljem razumevanju mnogih religijskih pitanja.
S. Karali, je u radu pod nazivom e Extra Light Project, dao prikaz
istoimenog umetnikog projekta realizovanog . godine u Amsterdamu.
Projekat je koncipiran u nameri da se pronau dodirne take izmeu umetnosti i religije u kreiranju i manipulisanju kolektivnog verovanja kao i da se
ispitaju mehanizmi i sredstva koja se koriste u te svrhe. Polazei od pretpostavke da su umetnost i religija socijalne konstrukcije koje uveliko zavise
od kolektivnog konsenzusa koji se odraava naom potrebom za verovanjem i kreiranjem apstraktnih znaenja i nalae nam da se odnosimo prema
umetnosti i religiji kao prema drutveno relevantnim kategorijama, Karali

34

RELIGIJSK A IMAG INACIJA I SAVREMENI MEDIJI

se pita da li one to zaista i jesu. Tako e Extra Light Project, sredstva koja
koriste umetnost i religija, predstavlja ogoljena u njihovoj osnovnoj formi
i u okviru jednog konkretnog dogaaja. Projekat je zasnovan na nekoliko
test-situacija tokom kojih je funkcionalna vrednost vizuelnih sredstava, koja
koriste umetnost i religija, suoena sa njihovom kolektivnom recepcijom. U
drugom delu rada dat je odlomak iz poglavlja On personal experience of religion (O linom doivljaju religije), iz knjige Becoming Christian (Stvaranje
hrianina) koja je objavljena . godine u okviru istoimenog projekta, a
sadri seriju razgovora izmeu Jean-Jacques Suurmonda (holandskog protestantskog svetenika, pisca i kolumniste), i autora rada. Razgovor prikazan u ovom radu obuhvata niz sutinskih pitanja koja obuzimaju obinog
oveka vernika, ali i umetnika i svetenika.
Tako se vraamo na sutinska pitanja koje je i nauni skup pod nazivom
Religija, mediji i kultura: Medijizacija religije i/ili religizacija medija, otvorio.
Umetnost i religija su vekovima bile neraskidive u pokuaju da predstave
nevidljivo materijalnim sredstvima i na taj nain prenesu poruku boanskog
sveta. Danas, one tragaju za istim odgovorima, iako su se razdvojile u nainima saoptavanja. Masovni mediji, danas prisutni, podjednako imitiraju
sveteni prostor i izazivaju neku vrstu pseudo religioznog iskustva a ovek,
koji je dobio blagodat savremene tehnologije, i dalje trai odgovore na drevna pitanja. Razlog tome upravo je nedostatak odgovora, ili bar razumljivih
odgovora. Tako su u ponudi razonoda, manipulacija i dezinformacija, koje
zabavljaju obinog oveka, manipuliu njegovim idealima, u ekanju da
se pronau pravi odgovori i da se nekim novim tehnikim pomagalima
postigne obostrana komunikacija: izmeu oveka i oveka, izmeu materijalnog i duhovnog sveta, izmeu roenja i smrti, za kojom se vekovima
traga. U dugom procesu ekanja na scenu istupaju demonski simulakrumi
(Karali, ) koji obuzimaju savremenog oveka, podjednako kao i polje
nauke, umetnosti i religije. I za kraj nakon brojnih pristupa ovoj izuzetno
osetljivoj, slojevitoj i aktuelnoj temi, dajemo ugao sagledavanja protestantskog svetenika: Ja nisam sam stvorio svoj ivot, samo sam jednoga dana
odjednom shvatio da ivim! (Suurmond, : ).

RELIGIJA, MEDIJI I KULTURA: MEDIJIZ ACIJA RELIGIJE I/ILI RELIGIZACIJA MEDIJA

35

BIBLIOGRAFIJA
Clark, S. Lynn, Religion, Media, and the Market Place. New Brunswick: Rutgers University Press, .
Duncan, Mitchell, A New Dictionary of Sociology. Routledge & Kegan Paul Ltd, London, .
Hoover M. Stewart, Religion in the Media Age. London: Routledge, .
Hjarvard Stig, Introduction: e mediatization of religion: enchantment, media and popular culture u: Northern Lights Volume 6, a : -.
Hjarvard Stig, e mediatization of religion: A theory of the media as agents of religious
change u: Northern Lights Volume 6, b : -.
Hepp Andreas i Veronika Krnert, Media cultures and religious change: mediatization as
branding religion. Paper presented at the Conference Religion Process and the Transformation of the Public Sphere: A Day Symposium ESRC, . January .
Horseld, Peter, Media u: Key Words in Religion, Media and Culture. London: Routledge,
. (ur. Morgan David), -.
Morgan David, e Sacred Gaze: Religious Visual Culture in eory and Practice. Berkeley,
Los Angeles and London: University of California Press, .
Morgan David, Key Words in Religion, Media and Culture. London: Routledge, . (ur.
Morgan David).
Shepherd, J. Gregory and Eric W. Rothenbuhler (ur.) Communication and Community.
Mahwah: Lawrence Erlbaum Associates, .
Marsh, Clive, eology Goes to the Movies: An introduction to critical Christian thinking.
London: Routledge, .
Lehikoinen, Taisto, Religious Media eory: Understanding Mediated Faith and Christian
Applications to Modern Media. Jyvaskyla: Jyvaskyla University Press, .
Tanner, Kathryn, eories of Culture: A New Agenda for eology. Minneapolis: Fortress, .
Fox, Richard, Religion, Media, and Cultural Studies u: eory, Religion, Critique: Classic and Contemporary Approaches. New York: Columbia University Press, . (ur.
Richard King).
Sapir, Edward, e Psychology of Culture, Berlin, Walter de Gruynter GmbH & Co, .