Zašto dete radi loše stvari?

Izvor - b92.net
Impulsivnost, genetske predispozicije ili uzor iz okruženja – šta je to što navodi dete da čini
loša dela? O tome da li je moguća resocijalizacija i da li ono dete koje je počinilo nešto loše
u stanju da usvoji društveno prihvatljivo ponašanje, govori dečiji psiholog Linda Bler.

Niko nije rođen zao, mada to niko ne može da kaže za sigurno,

smatra Bler. Ljudska priroda sadrži obe strane, i agresivnu i
altrusitičku. Svi imamo duboku potrebu da budemo prihvaćeni, da
budemo okruženi ljudima i nijedno drugo biće ne provodi svoj
život oslanjajući se na druge, kao čovek.

Emocija i razum su neodvojivi motori motivacije i za decu i za

odrasle, ali emocije su deset puta jače. Deca su podstaknuta
emocijama, ali vremenom uče da budu razumna, dok odrasli
pokušavaju da budu razumni i kada su preplavljeni emocijama.

Dela agresije su proizvod kombinacije različitih faktora - ličnosti, koja uključuje genetiku,
životnih okolnosti i uzora na koje se dete ugledalo još u ranom detinjstvu.

Naročito veliki uticaj ima uloga modela koju dete usvaja u toku sedme i osme godine. To vreme
je presudno za razvoj deteta, naročito ako je dete u tom periodu bilo povređeno, tj. oštećeno u
bilo kom smislu. Najrelevantnije pitanje je – da li je moguća resocijalizacija?

Dete se ne može rehabilitovati stavljanjem u institucije u kojima mogu videti negativne modele.
To im uskraćuje priliku da nauče neke bolje obrasce ponašanja.

Kako da kod dece ublažimo posledice stresa i uzroke bola? Postoji način da se odvoje emocije iz
memorije što omogućava nov način suočavanja sa situacijom.

Kada smo pod stresom, trudimo se da se ponašamo kao što smo radili kad smo bili mlađi.
Ponavljamo ranije naučene obrasce ponašanja, pre nego što i razmislimo o stvarima logično.
Zato rehabilitacija mora da bude stalan proces, a ne nešto što se radi odjednom.

Kada stvari krenu nizbrdo, postoje izdajnički znaci koji ukazuju na to da treba odmah
odreagovati, a to su promena emocija, ubrzano disanje, osećaj uznemirenosti.

Rehabilitacija dece koja su doživela bilo koju vrstu traume je nešto što nema kraj, ako uzmemo u
obzir da čak i oni koji su imali zaštićeno detinjstvo nekada treba da rade na sebi da bi krenuli
napred.
Koje su to genetske karakteristike koje teraju ličnost da dela na društvno neprihvatljiv način?
Najvažnije je ono što nazivamo impulsivnom i refleksivnom dimenzijom ličnosti. Mi se svi
nalazimo negde duž ovog spektra, tako da ljudi koji se nalaze na njegovom impulsivnom kraju
provode svoje vreme izvinjavajući se zbog toga što su odreagovali bez prethodnog razmišljanja.

Ukoliko ste impulsivni onda ste veoma skloni da odreagujete pre nego što o stvarima racionalno
razmislite. Razlozi za takvo ponašanje se gube u emocijama. Impulsivna osoba istrčava na put
kao pas bez prethodne provere da li je put čist.

Ono na šta je jako važno obratiti pažnju su deca sa problemima u ponašanju koja imaju
tendenciju da budu impulsivna. Oni moraju da nauče da uspore pre nego što odreaguju. Postoje
jednostavna rešenja kao što su brojanje unazad od deset ili razmišljanje u terminima crveno, žuto
i zeleno na semaforu. Čak i učenje da dišu pravilno kroz nos pomaže, jer kada udišete kroz usta
postajete nervozni usled povećanog adrenalina. Deca ove stvari mogu da vežbaju i sama.

Postoji još jedna važna dimenzija, to je sposobnost da se izvaga između nekoliko kurseva akcije.
Ako ne umete da razmislite o alternativnim načinima ponašanja, uvek ćete biti ranjivi na misao -
"Želim to toliko da ću ga zgrabiti!". Verovatno postoje genetske predispozicije i uticaj okoline
koji utiče na razvoj ove vrste “inteligencije”.

Pored uticaja sredine, najvažniji faktor je uzor. Ovde govorimo o detetovom “staratelju” o
ljudima od kojih dete zavisi. Nije bitno da li su to detetovi biološki roditelji ili ne. Ako dete,
naročito u predškolskom uzrastu, odrasta okružen ljudima koji grabe da bi dobili ono što žele, ne
poštuju druge, pa čak i nanose štetu drugima, onda će ponašanje deteta biti isto takvo.

Zanimljivo, ovo ne možete da ispravite tako što ćete pokazivati detetu na tuđem primeru kako to
treba da izgleda. Deca ponašanje uče iz prve ruke.

Često se pisalo o tome da će traumatizovana deca verovatno pre počiniti neko delo agresije, ali
da li je zaista uvek tako? Ima mnogo žena koje su odrasle u domovima i postale su izuzetne
majke. “Mislim da je uzor u ranom detinjstvu od ključnog značaja, ali i da možete proći kroz sve
te ružne stvari i da opet ispadnete ok“, zaključuje Linda Bler.

Škola bez udžbenika

Kao i većina alternativnih škola, i waldorfska odbacuje krutost tradicionalne škole. U radu se ne koriste
gotovi materijali, kako bi deca razvijala maštu, a ni udžbenici.
Razlog odbacivanja udžbenika (i medija) leži u stanovištu  waldorske pedagogije da deca treba da uče 
otkrivanjem, direktno iz onoga što ih okružuje.
Razredni odjeli predstavljaju male životne zajednice. Učiteljeva ličnost za decu je važnija od nastave.
Učitelj vodi jedno odjeljenje osam godina i na taj se način zbližava s učenicima.
U ovoj školi nema ni ponavljanja razreda jer se ne želi razbiti zajednica i obeshrabriti dete.

Otkriti talent i potaknuti uspeh

Zadatak učitelja je da se pomogne detetu da otkrije svoj talenat i podstakne ga  na optimalan uspeh.
Odgoj ne teče prema unapred određenim smernicama, nego se u obzir uzimaju detetove sposobnosti.
Još jedna specifičnost waldorske nastave je i rad po epohama. Učenici proučavaju određenu pojavu 3-4
nedelje (umjesto nastave iz nekoliko predmeta) i na taj  način je temeljito upoznaju. Deca od početka
školovanja uče strane jezike, prvo samo kroz igru kako bi osetili njihovu melodiju i ritam.
U školi se ne neguje takmičarski duh, i nema brojčanog ocenjivanja, a pojedinac i kolektiv imaju u
vaspitanju jednaku važnost, s malom prevagom kolektiva. Tako se dete priprema za buduće međuljudske
situacije. Prisutna je orijentacija na umetničko i  radno vaspitanje . Roditelji su na različite načine
uključeni u rad škole.
Neki kritičari smatraju waldorfske škole kao otuđene od sveta, a i zameraju im kasni početak razvijanja
intelektualnih sposobnosti.
Iako učenici imaju informatiku  kao redovan predmet, ne preporučuje se kontakt sa elektronskim
medijima posebno sa televizijom. Deca se najpre uče da shvataju način delovanja
stvari kojima se koriste. Upoznaju princip rada računara, kako bi se izbegao moguć negativni ili nepoznati
uticaj tehnologije na čoveka.

Danas u svijetu postoje 994 waldorfske škole. Do 2001. u celom svetu je bilo 1400 waldorfskih vrtića,
120 ustanova za osobe s posebnim potrebama, i 68 obrazovnih ustanova za  učitelje.  Waldorfske
metode primjenjuju se i u mnogim ostalim privatnim i drugim školama.

Mnogi roditelji imaju problema s mališanima koji jednostavno ne slušaju. A vi trebate

njihovu pažnju i poslušnost kako se vaš dom ne bi pretvorio u zonu katastrofe...

Ipak, retko koji roditelj želi

biti dosadan i stalno
ponavljati jedno te isto ili
primenjivati vojničke
metode, pa mnogi
pristupaju prijateljski i
nastoje da privole na  
saradnju pristojnom
molbom.
To se čini kao razuman
pristup, posebno zato jer
istu metodu primenjujemo i
u komunikaciji s odraslima.

 Biti pristojan u današnjem društvu znači postavljati indirektne zahteve,

kao što je na primer "možete li mi dodati so?". Ukoliko ovo pitanje shvatimo doslovno, kao što
to deca obično čine, ovakvim pitanjem ne postavljamo zahtev nego zapravo pitamo osobu može
li ona ili ne dodati so. Isto tako, kada pitamo dete "možeš li podići igračku s poda?" dete to
shvata kao ponudu mogućnosti da kaže "ne" ili "da", a mi to shvatamo kao direktnu naredbu, ali
uobličenu na pristojan način. Ako dete kaže "ne", roditelj se naljuti, a potom i dete koje ostaje
zbunjeno.

Izbegnite nadmetanje u snazi

Ono što možemo dati detetu je izbor kako i kada će nešto napraviti, ali ne i izbor hoće li ili neće
nešto napraviti. Mališani stalno traže načina da zadobiju više kontrole, pa je za očekivati
da ukoliko mu se pruži prilika da o nečemu odlučuje, da će odlučiti u svoju korist. Time se
upuštate u tzv. nadmetanje u snazi volje.

Pripazite na ton glasa

Istraživanja su pokazala da deca puno lakše sarađuju ukoliko je ton glasa roditelja ugodan. Isto
tako, poželjno je koristiti magične reči "molim te".
Kada dajete detetu savete šta želite da učini, važno je da vrlo jasno to i rečima kažete, kako bi
dete u svojim mislima vizualiziralo određeno ponašanje. Puno je efektivnije reći "molim te Luka
idi u svoju sobicu i pospremi bojice sa stola u onu plavu kutijicu", nego "nisam li ti rekla da
odmah pospremiš bojice?", jer time postavljate retoričko pitanje koje neće proizvesti nikakav
efekt.

I ne zaboravite da se zahvalite detetu ukoliko je poslušno, jer će se tako osećati cenjeno i sledeći
put lakše prionuti zadatku koji ste ga zamolili da učini.

Dajte im izbora

Najbolje je detetu ponuditi dva izbora od kojih vam oba odgovaraju. Dete treba pitati "želiš li  da
obučeš jaknu ili onu zelenu vestu u vrtić?". Time ste dobili win-win situaciju, a detetu dali osećaj
da ima pravo na odluku i kontrolu. Ako mu postavite pitanje "šta želiš danas da obučeš za
vrtić?", odluka će biti preteška, dugotrajna, a moguća su i nećkanja i nezadovljstvo.

Parafrazirajte pitanje

Ukoliko se držite činjenica kada formulišete zahtev, nećete pogrešiti. Umesto da kažete "tvoja
soba je u neredu, hoćeš li odvojiti pet minuta vremena kako bi pokupio odeću s poda?"
radije recite "ako tvoja odeća nije u korpi, neće se ni oprati, pa odvoj pet minuta i ubaci je u
korpu za veš u kupatilui".

KUĆNE OBAVEZE:
Umesto da kažete "hoćeš li nahraniti ribicu?" radije recite "ribica je tako gladna, vreme je da je
nahraniš".

IGRA I TV:
Umesto da kažete "hoćemo li sada ugasiti TV i raditi nešto drugo za promenu", recite detetu
"završio se crtani, pa sada idemo napolje u parkić".

OBLAČENJE:
Umesto da kažete "hoćeš li obući patike jer kasnimo", kažite "patike trebaju da budu na nogama,
jer krećemo".

OBROCI I IZBOR JELA:

Umesto "želiš li grašak za večeru?" recite "danas imamo grašak s rižom za večeru".

UČENJE NA NOŠU:
Umesto "mislim da je vreme da počneš da piškiš u nošu, jesi li spreman?", kažite mališanu
"idemo da sednemo na nošu, želiš li  Winnie the Pooh ili Nodi slikovnicu?".

SPAVANJE:
Umesto "izgledaš umorno, jesi spreman za krevet?" kažite detetu "Vreme je za spavanje".

ODVAJANJE:
Umesto "je li u redu da mama sada ode?" recite mu "mama sada ide i sada ćeš se super zabavljati
sa bakom".

Deci je neophodno samopouzdanje. Bilo   da kreće

ili uče da voze bicikl, deca se suočavaju sa dosta n
Prirodno, roditelji žele da usade svojoj deci stav -
se hrabro nosila sa novim izazovima i vremenom p
sebe
Iako je svako dete priča za sebe, roditelji mogu slediti neke opšt
smernice za izgradnju samopouzdanja kod dece.

Deca razvijaju osećaj samopouzdanja zbog svojih postignuća,

malih I velikih. Naravno da je dobro čuti ohrabrujuće reči mame
I tate, ali reči hvale imaju veći značaj kada se odnose na
konkretne napore deteta, ili neke njegove nove sposobnosti.

 Važno je da deca vežbaju radnje kao što su vezivanje pertli

izaberite dan kada nigde ne žurite, da bi deca vežbala ove ra

Kada deca postignu nešto, bilo da je to pranje zuba ili vožnja bic
su moćni I sposobni .
Izgradnja samopouzdanja može početi jako rano. Kada beba nau
knjige ili malo kasnije nauči da hoda ona pomisli : “Pa ja to mog
veštinom koju savladavaju, deci se podiže nivo samopouzdanja.
Roditelji mogu pomoći tako što će deci omogućiti da vežbaju I u
bilo da je to odvrtanje šrafa ili pomoć u kuhinji pri razvlačenju t
strpljenja I puštati decu da greše kako bi nastavljala dalje. Kroz
nenametljive smernice, doći će na kraju do ispravnog rešenja.
Naime, potpuno pogrešan bi bio stav da se detetu uskraćuje da r
samo zato što ono to ne radi na isti način kao I vi. Recimo da je
kući, a s obzirom da većina muške dece pokazuje interesovanje
odvijanje šrafova itd, a vi mu to konstantno ne dajete da radi zbo
iskriviti, sebe prebiti po prstima, zaviti šraf ukrivo I tako dalje ,
 napraviti dete koje će teško znati I sijalicu da zameni kasnije u ž
Dakle odgovorite sa zanimanjem I uzbuđenjem kada vam dete p
novu veštinu, I nagradite ga pohvalom kada uloži veliki napor z
zadatog cilja.
Uz dosta ljubavi,blagih reci, pravilnih saveta I pre svega puno s
roditelja,deca mogu uspešno da nauče I osnovne stvari –da vezu
A kada se suoči sa novim izazovima znaće kako da pristupe, im
uspešna u drugim oblastima-

 Naravno, nadzor je važan , da bi se uverili da je dete sigurno,

  ali vodite
Bez pritisaka !
 
Na primer, ako vaš sin želi da napravi sendvič sa šunkom, paradajzom i majonezom, pokažite mu
kako se to radi, postavite na sto sve što je potrebno da bi se sendvič napravio i pustite ga da
pokuša. Hoće li napraviti nered ? Budite sigurni u to.
Ali uzdržite se od bilo kakve kritike koja bi ga mogla odvratiti od ideje da pokuša ponovo. Ako
ste se iznervirali i uzeli da završite pravljenje sendviča, vaš sin će pomisliti : “ uhh, pa ja ne
znam da napravim sendvič “
Ali, ako pokažete malo strpljenja za nered, i za vreme za koje je potrebno da nauči, bićete
zadovoljni time što je vaše dete zadovoljno i sigurno. Ako bude gladan , jednog dana će reći :
idem da napravim sebi sendvič “, a vi ćete dodati : “ napravi i meni jedan …“ što je jasan
pokazatelj i vaše vere u njegove sposobnosti.

Nećete uvek biti tu da uskočite kada dete

pravi grešku i ono će poželeti da odustane.
Pomozite im podstičući istrajnost kada primetite
da odustaju. Ponavljanjem, deca uče da su
prepreke savladive. Kada deca dostignu neki cilj,
želećete da ih pohvalite ne samo zbog rezultata,
već i zbog istrajnosti i interesovanja. Na primer,
nakon što je vaš sin napravio sendvič, možete
mu pokazati da mu verujete tako što ćete mu
ponuditi da sledeći put nauči da pravi jaje na
oko.
Sendvič i jaje na oko možda se ne čine kao neka ogromna dostignuća, ali je ovo važan korak u
pravom smeru – prema samostalnosti vašeg deteta.
Kroz detinjstvo, roditelji imaju priliku da pripreme decu da se staraju o sebi. Kada deca steknu
samopouzdanje i nezavisnost, vaš odnos sa njima može postati još bogatiji. Konačno, vaše
odraslo dete vam može reći hvala za put na koji ste ga izveli – ispunjen samopouzdanjem.