1.

UVOD
Zavarivanje je proces izrade nerazdvojivog spoja uspostavljanjem meuatomskih
veza izmeu delova koji se zavaruju, pri kome se pojedinano ili kombinovano koristi toplotna i mehanika energija, a po potrebi i dodatni materijal. Postupci zavarivanja, koji se najee
koriste u praksi, zasnovani su na lokalnom zagrevanju materijala iznad temperature topljenja,
kada zavareni spoj nastaje ovravanjem (elektroluno), ili na lokalnom zagrevanju materijala do temperature topljenja, kada zavareni spoj nastaje uz dodatno delovanje pritiska (elektrootporno). Zavarivanjem je mogue spajanje metala sa metalom, nemetala sa nemetalom i
metala sa nemetalom, ali se u praktinom smislu podrazumeva spajanje metala sa metalom.
Zavarivanje je jedan od najvanijih tehnolokih procesa u savremenoj industriji,
posebno u mainogradnji, graevinarstvu, brodogradnji i procesnoj industriji. Najea primena zavarivanja je za izradu noseih metalnih konstrukcija spajanjem pojedinih delova limova
i profila, za izradu procesne opreme posuda i cevovoda pod pritiskom, i za popravku
polomljenih ili istroenih metalnih delova. Izrada odgovornih konstrukcija sloenijeg oblika je
mogua i zakivanjem i livenjem, ali se primenom zavarivanja ostvaruju viestruke prednosti.
Tako se, u odnosu na zakovane konstrukcije, zavarivanjem postie uteda u materijalu oko
20%, a u odnosu na odlivke 2050%, pri emu se skrauje vreme izrade. Prednosti zavarenih
spojeva nad zakovanim spojevima u noseim konstrukcijama mogu da se objasne primerom
na sl. 1.1. S obzirom na to da se kod zakovanog spoja sila koja deluje u jednom limu preko
zakivaka prenosi na drugi lim, jasno je da je kod noseih spojeva potreban vei broj odgovarajue rasporeenih zakivaka, to komplikuje njihovu izradu. Osim toga, da bi se ostvarila
kvalitetna zakovana veza potreban je relativno veliki preklop, to poveava masu konstrukcije.
Zavareni spoj je stoga bolje tehniko reenje, pod uslovom da je dobro izveden, to nije uvek
jednostavno postii.

a)
b)
Slika 1.1. Primer a) zakovanog; b) zavarenog spoja

Tekoe koje se javljaju pri izradi zavarenih konstrukcija su prvenstveno posledica

primene toplotne energije, odnosno termo-deformacionog ciklusa zavarenog spoja. Meutim,
tehnologije spajanja materijala kod kojih se toplotna energija ne koristi ili se koristi u manjoj
meri (zavarivanje pritiskom ili kombinacijom pritiska i toplote, lemljenje i lepljenje) ne daju
spojeve dovoljne vrstoe za primenu u odgovornim konstrukcijama, ili su suvie skupe, pa se
koriste samo u specifinim konstrukcijama. Stoga se za izradu odgovornih konstrukcija koristi
zavarivanje topljenjem, pri emu se posebno vodi rauna o ponaanju materijala tokom termodeformacionog ciklusa.
Istorijski posmatrano, neki postupci zavarivanja su stari koliko i otkrie metala, kao
npr. kovako zavarivanje gvoa. Meutim, razvoj savremenih postupaka zavarivanja poinje
krajem XIX veka, a njihova znaajna primena sredinom XX veka.
Prvi uspeni pokuaji elektrolunog zavarivanja netopljivom grafitnom elektrodom su
bili 1881. godine u Francuskoj (Demeriton spajanje olovnih akumulatorskih ploa) i 1882.
godine u Rusiji (Benardos zavarivanje elika strujom iz akumulatora). Primena Benardosovog postupka je ostala na nivou ograniene reparature i navarivanja zbog dva problema: prvi,
zbog prisustva estica ugljenika od delimino istopljene grafitne elektrode, usled ega se dobijao tvrd i krt spoj, i drugi, zbog apsorpcije gasova (prvenstveno kiseonika i azota iz vazduha),
to je nepovoljno uticalo na kvalitet spoja.
Sledei znaajan korak napravio je ruski inenjer Slavjanov, koji je 1889. godine
uspeno primenio topljivu elektrodu u elektrinom luku jednosmerne struje, dobijene posebnim generatorom. Time je otklonjen prvi od navedenih problema, to je omoguilo kvalitetnije
spajanje dva metalna predmeta. Drugi problem je reio vedski inenjer Kjelberg 1907. godine
uvoenjem obloene elektrode, to je omoguilo da sredinom dvadesetih godina runo
elektroluno zavarivanje postane osnovni postupak zavarivanja. S druge strane, u cilju zatite
od okolne atmosfere i postizanja stabilnijeg luka, tridesetih godina u SAD i SSSR su razvijeni
postupci elektrolunog zavarivanja topljivom elektrodnom icom pod prakom, ime je ujedno
znaajno poveana i proizvodnost. Postupci elektrolunog zavarivanja u zatiti inertnih gasova
su 1941. godine (netopljiva volframova elektroda) i 1948. godine (topljiva elektrodna ica)
uvedeni u SAD, dok je aktivni gas (ugljen-dioksid) prvi put primenjen 1953. godine u SSSR.
Sueono elektrootporno zavarivanje je prvi put primenio Tomson u SAD 1886. godine, dok je takasto zavarivanje osvojeno 1905. godine, a avno 1922. godine.
Gasno zavarivanje je poznato jo od 1894. godine, a njegova ira primena poinje
1902. godine, kada je pronaen jeftin postupak dobijanja kiseonika iz vazduha, dok je acetilen
dobijen jo 1892. godine u Kanadi. Neto kasnije, 1911. godine, u SAD je acetilenski plamen
korien za rezanje elika.
Specijalni postupci zavarivanja su uvedeni u praksu uglavnom posle II Svetskog rata,
u skladu sa tehnolokim razvojem i potrebama njihove primene. Tako se zavarivanje plazmom
koristi od 1955. godine, zavarivanje trenjem od 1956. godine, zavarivanje elektronskim
snopom od 1957. godine, difuzno zavarivanje od 1959. godine, zavarivanje laserom i zavarivanje eksplozijom od 1960. godine. Danas se smatra da je 98 postupaka zavarivanja osvojeno
i primenjeno u praksi, ukljuujui lemljenje, prema klasifikaciji Amerikog drutva za zavarivanje (AWS American Welding Society).
Osim konvencionalnih (elektroluno, elektrootporno i gasno) i specijalnih postupaka
zavarivanja, i ve pomenutih postupaka srodnih zavarivanju (rezanje, lemljenje i lepljenje),
treba pomenuti i navarivanje, kao proces identian zavarivanju, koji se ne koristi za spajanje
materijala, ve za nanoenje povrinskog sloja. Istu svrhu ima i metalizacija, s tim da je kod
nje proces nanoenje povrinskog sloja neto drugaiji. Konano, lebljenje kao proces ukla-

njanja dela materijala sa povrine, koji se esto koristi pri izradi korenog zavara odgovornih
spojeva, takoe spada u postupke srodne zavarivanju.
1.1. FIZIKE OSNOVE ZAVARIVANjA
Idealnim telima, u smislu zavarivanja, smatraju se dva tela savreno ravnih i istih
povrina, istog ili slinog tipa kristalne reetke, iste ili priblino iste vrednosti parametra
reetke. Uslov za nastanak atomskih veza, odnosno formiranje zavarenog spoja idealnih tela,
je dovoenje povrinskih atoma na rastojanje jednako parametru reetke. U sluaju zavarivanja pritiskom (mehanika energija) tokom meusobnog pribliavanja dva tela nastaju elektrostatike sile privlaenja i odbijanja usled dejstva jona i elektrona rasporeenih na graninim
povrinama, i gravitaciona sila. Na nekom rastojanju r0 ukupne sile privlaenja i odbijanja, Fpr
i Fod, su u ravnotei, sl. 1.2a, pri emu nastaje najvea razlika odgovarajuih potencijalnih
energija, Upr i Uod, sl. 1.2b, to se naziva energetskom barijerom. Ravnoteno meuatomsko
rastojanje r0 priblino odgovara parametru kristalne reetke, a daljim pribliavanjem graninih
povrina nastaje metalna veza. Da bi se uspostavila atomska veza atoma na graninoj povri
dva tela mora da se savlada energetska barijera, a za to je neophodna spoljna energija.
U realnim uslovima zavarivanja pritiskom potrebno je jo savladati uticaj neravnina
graninih povrina i povrinskih neistoa. Povrinske neravnine realnih tela su znatno vee
od parametra reetke, pa se dovoenje na potrebno rastojanje u prvoj fazi ostvaruje samo u
nekoliko graninih kristala, sl. 1.3a. U drugoj fazi dovoenje atoma na rastojanje koje odgovara parametru reetke ostvaruje se silom pritiska koja izaziva plastinu deformaciju na mestu
spoja, sl. 1.3b. Ako se pri tome primeni i odreena koliina toplote poveava se plastinost i
pospeuje proces difuzije, sl. 1.3c, pa povrinski atomi mogu lake da savladaju energetsku
barijeru.

a)
b)
Slika 1.2. Zavisnost a) sila F; b) energija U od meuatomskog rastojanja r

a) dovoenje na potrebno rastojanje

b) dejstvo sile pritiska
Slika 1.3. Faze spajanja pritiskom

c) difuzija i prekristalizacija

Kada se koristi samo toplotna energija nastaje lokalno topljenje metala i obrazovanje
zajednike metalne kupke od rastopljenog osnovnog i dodatnog materijala (ako se koristi),
sl. 1.4. U tom sluaju energetska barijera je savladana po prirodi stvari, jer se atomske veze
uspostavljaju hlaenjem i ovravanjem metalne kupke.
3

a) pre ovravanja
b) posle ovravanja
Slika 1.4. Zavareni spoj dobijen topljenjem

Imajui u vidu mehaniku i toplotnu energiju potrebnu za zavarivanje, na dijagramu

pritisaktemperatura mogu da se izdvoje etiri razliite oblasti, ukljuujui i oblast nedovoljne
energije, sl. 1.5. Oblast 1 oznaava oblast nedovoljnog pritiska i temperature, u kojoj je
zavarivanje nemogue, oblast 2 oznaava zavarivanje velikim pritiskom, oblast 3 oznaava
zavarivanje kombinovanim delovanjem pritiska i temperature, a oblast 4 oznaava zavarivanje
topljenjem (T > Ttop). Najee korieni postupci zavarivanja spadaju u oblast 4 (elektroluno, gasno), a u oblasti 3 je elektrootporno zavarivanje.

Slika 1.5. Oblasti zavarivanja u zavisnosti od pritiska i temperature

1.2. KLASIFIKACIJA POSTUPAKA ZAVARIVANjA

Postupci zavarivanja mogu da se podele na postupke topljenjem i postupke pritiskom,
pri emu u prvu grupu spadaju oni postupci kod kojih se proces spajanja odvija topljenjem i
ovravanjem na mestu spoja, sl. 1.4 i sl. 1.5 (oblast 4), a u drugu grupu oni postupci kod
kojih se proces spajanja odvija bez topljenja, sl. 1.3 i sl. 1.5 (oblasti 2 i 3). Osim toga, postupci
zavarivanja se esto dele prema izvoru energije: elektrina (luk, otpor, snop), hemijska
(plamen, eksploziv, termiti), mehanika (pritisak, trenje, ultrazvuk) i ostale (npr. svetlost). U
svakom sluaju postupci zavarivanja i spajanja su definisani u standardu JUS C.T3.001, a
njihova podela na 6 grupa (elektroluno, elektrootporno, gasno, zavarivanje u vrstom stanju,
drugi postupci zavarivanja, lemljenje) i nain oznaavanja su definisani u standardu JUS
C.T3.012, tab. 1.1. Svi postupci zavarivanja, navedeni u tab. 1.1, su opisani u odgovarajuim
poglavljima ove knjige, a osnovne prednosti, mane i primena najvanijih postupaka zavarivanja su date u tab. 11.4 i 11.5.

Tabela 1.1. Klasifikacija postupaka zavarivanja

1
Elektroluno zavarivanje
111 obloenom elektrodom E
114 punjenom icom
12
pod prakom EPP
13
topljivom elektrodnom icom u zatiti gasa
131
zatita u inertnom gasu MIG
135 zatita u aktivnom gasu MAG
14
netopljivom elektrodom u zatiti gasa
141 inertni gas TIG
15
plazmom
185
magnetno elektroluno rotirajuim lukom
2
Elektrootporno zavarivanje
21
takasto
22
avno
23
bradaviasto
24
sueono varnienjem
25
sueono zbijanjem
3
Gasno zavarivanje
311 oksi-acetilenskim plamenom

4
Zavarivanje u vrstom stanju
41
ultrazvukom
42
trenjem
43
kovako
44
eksplozijom
45
difuzijom
48
na hladno
7
Drugi postupci zavarivanja
71
aluminotermitsko
72
elektrino pod troskom EPT
74
indukciono
751
laserom
76
elektronskim snopom
91
Tvrdo lemljenje
913 u pei
914 uronjavanjem u soli
916
indukciono
94
Meko lemljenje
97
Zavarivako lemljenje

1.3. OSNOVNI POJMOVI U ZAVARIVANjU

Pod zavarenim spojem se podrazumeva konstruktivna celina, sl. 1.6, koju ine
osnovni metal (1) i metal ava, ili skraeno av, kod koga se razlikuju lice ava (2), nalije
ava (3), koren ava (4) i ivica ava (8), sl. 1.6a. Kod postupaka zavarivanja topljenjem av
nastaje ovravanjem istopljenog osnovnog i dodatnog metala, ili samo osnovnog metala.
Deo osnovnog metala, koji se topi u procesu zavarivanja i ulazi u sastav metala ava, zove se
uvar (5), ija je granica obeleena sa (6), sl. 1.6a, a dubina sa (9), sl. 1.6b. Zona uticaja
toplote (ZUT), oznaena sa (7) na sl. 1.6a, je onaj deo osnovnog metala, koji je pod uticajem
zagrevanja i hlaenja pretrpeo izvesne strukturne promene, ali ispod solidus linije. Na sl. 1.6
prikazane su i osnovne dimenzije ava: irina (11), debljina (12) i nadvienje (10), i to za
sluaj sueonog, sl. 1.6b, i ugaonog spoja, sl. 1.6c, kao i za navareni sloj, sl. 1.6d, kod koga je
bitna i njegova debljina (13).

a)

d)
b)
c)
Slika 1.6. Osnovni elementi zavarenog spoja po JUS C.T3.001

Pre zavarivanja potrebno je pripremiti ivice osnovnog metala, ime se dobija leb za
zavarivanje, iji su osnovni pojmovi definisani standardom JUS C.T3.001, sl. 1.7. Oblik i
dimenzije leba su odreeni standardom JUS C.T3.030, a najee korieni lebovi i izgled
odgovarajueg ava su dati u tab. 1.2.

1 stranica leba
2 koren leba
3 otri koren leba
4 tupi koren leba
5 razmak u korenu leba
6 zatupljenje korena leba
7 otvor leba
8 irina otvora leba
9 ugao otvora leba
10 ugao zakoenja leba

Slika 1.7. Osnovni elementi leba

naziv
rubni

Tabela 1.2. Oblici najee korienih lebova i odgovarajuih avova

izgled leba
izgled ava
naziv
izgled leba
izgled ava
U

HV

duplo U

Pripremljeni leb u procesu zavarivanja topljenjem moe da se ispuni u jednom ili u

vie prolaza, ili u vie slojeva, sl. 1.8, to prvenstveno zavisi od debljine osnovnog materijala.
Zavar predstavlja deo metala ava, nastao u jednom prolazu ili sloju, sl. 1.8.

a) jednoprolazni

b) vieprolazni
Slika 1.8. Vrste avova

c) vieslojni

Prema obliku lica ava razlikuju se ravni, udubljeni i ispupeni avovi, sl. 1.9, a
prema kontinuitetu avovi se dele na neprekidne, sl. 1.10a i isprekidane, sl. 1.10b, koji mogu
da budu simetrini, sl. 1.10c, ili nesimetrini, sl. 1.10d.

a) ispupeni

b) udubljeni
Slika 1.9. Oblici lica ava

c) ravni

a)
b)
c)
d)
Slika 1.10. Podela avova po kontinuitetu: a) neprekidni, b) isprekidani, c) simetrino, d) nesimetrino

Zavisno od meusobnog poloaja delova koji se zavaruju, osnovne vrste zavarenih

spojeva su sueoni, preklopni, ivini, T spoj, sl. 1.11, a u zavisnosti od poloaja, zavarivanje
moe da se bude u horizontalnom, horizontalno vertikalnom, vertikalnom i nadglavnom
poloaju, sl. 1.12. Poloaji zavarivanja, koji nisu horizontalni, zovu se prinudni.

a)

b)
c)
d)
Slika 1.11. Osnovne vrste zavarenih spojeva: a) sueoni, b) preklopni, c) ivini, d) T spoj

b)
c)
d)
a)
Slika 1.12. Poloaji zavarivanja: a) horizontalni, b) horizontalno vertikalni, c) vertikalni, d) nadglavni

Pod tehnologijom zavarivanja podrazumeva se skup operacija koje je potrebno

izvesti da bi se napravio zavareni spoj (izbor osnovnog i dodatnog materijala, priprema osnovnog materijala, izbor postupka i parametara zavarivanja). Pod tehnikom zavarivanja podrazumevaju se naini izvoenja pojedinih operacija (npr. tehnika zavarivanja unapred ili unazad).
1.4. OZNAAVANjE I PREDSTAVLjANjE ZAVARENIH SPOJEVA NA CRTEU
Crte zavarene konstrukcije mora da sadri podatke potrebne za njenu izradu, kao to
je nain pripreme leba, geometrijske mere ava i tehnika zavarivanja. Da bi se ovi podaci
prikazali to jednostavnije u JUS C.T3.001 i C.T3.011 su definisani nain predstavljanja i
oznake zavarenih spojeva, koje se sastoje od grafike i brojne oznake. Grafika oznaka definie pripremu leba i oblika ava, tab. 1.3, oblik spoljne povrine, tab. 1.4, vrste spojeva pri
zavarivanju pritiskom, tab. 1.5, dopunske radove na korenom zavaru (lebljenje se oznaava
udvojenim simbolom oblika spoljne povrine kod asimetrinih lebova ili sa dve vertikalne
crtice u sredini simetrinih lebova) i kontinualnost ava pri zavarivanju topljenjem (neprekidni avovi se oznaavaju horizontalnom crticom preko osnovnog simbola).

Tabela 1.3. Oznake najee korienih lebova i nazivi odgovarajuih avova

redni broj 1
oznaka

10

11

12

naziv ava rubni I

HV

duplo U ugaoni navar

Tabela 1.4. Oznake oblika spoljne povrine ava

redni broj iz tab. 1.3
modifikovana oznaka

10

10

objanjenje

oznaka obrade lica ava,

ako se obrada izvodi

ugaoni av sa
ispupenim licem

ugaoni av sa
udubljenim licem

Tabela 1.5. Oznake pri zavarivanju pritiskom

oznaka
naziv
spoja

sueoni
zbijanjem

sueoni
varnienjem

takasti

bradaviasti

avni

Grafika oznaka za uproeno prikazivanje zavarenih spojeva se ispisuje u blizini

ava, na prelomljenoj pokaznoj liniji ili ispod nje, sl. 1.13. Tako npr. oznaka na sl. 1.13a
definie V av bez obrade lica, oznaka na sl. 1.13b neprekidni dvostrani ugaoni av sa
ravnim temenom, gde je a debljina ava (sl. 1.9), a oznaka na sl. 1.13c isprekidani dvostrani
nesimetrini ugaoni av sa ravnim temenom, gde je l duina pojedinih avova, e razmak
izmeu dva ava, n broj avova i a debljina ava.

a)

b)

c)
Slika 1.13. Primeri uproenog prikazivanja zavarenih spojeva:
a) sueoni V; b) ugaoni ravni dvostrani; c) isprekidani nesimetrini ugaoni ravni

Brojana oznaka sadri najbitnije podatke u zavisnosti od vrste spoja, oblika i kontinualnosti ava, i po pravilu se sastoji od dva broja, odvojena crticom, prvi za kote preseka
8

ava, a drugi za duinu ava. Primeri oznaavanja neprekidnih spojeva su dati u tab. 1.6
(sueoni), gde su prikazani jednostrani "I" spoj i dvostrani "X" spojevi (simetrini i nesimetrini), i u tab. 1.7 (ugaoni), gde su prikazani jednostrani udubljeni i dvostrani simetrini ravni
spoj, a isprekidanih spojeva u tab. 1.8, gde su prikazani sueoni "I" i ugaoni "T" spoj.
Kompletna oznaka zavarenog spoja jo sadri i brojanu oznaku postupka zavarivanja, u
skladu sa podacima iz tab. 1.1.
Tabela 1.6. Primeri oznaavanja neprekidnih sueonih spojeva
skica

opis

oznaka

jednostrani I spoj, debljine

3 mm, duine ava 100 mm

simetrini X spoj, debljine

15 mm, duine ava 100 mm

nesimetrini X spoj, debljine

17 mm (jedan zavar 10 mm, drugi
7 mm), duine ava 100 mm

3100

15100

10+7100

Tabela 1.7. Primeri oznaavanja neprekidnih ugaonih spojeva

skica

opis

oznaka

udubljeni spoj, preseka 4 mm, duine

ava 100 mm

simetrini ravni T spoj, duine

krakova 6 mm, duine ava 100 mm

Tabela 1.8. Primeri oznaavanja isprekidanih spojeva

skica

opis

oznaka

sueoni I spoj, debljine 5 mm, 3

zavara duine 10 mm, korak 100 mm

ugaoni ravni T spoj, preseka 4 mm,

4 zavara duine 10 mm, korak 50 mm

Definicije:
Zavarivanje proces izrade nerazdvojivog spoja uspostavljanjem meuatomskih veza
izmeu delova koji se zavaruju, pri emu se pojedinano ili kombinovano koristi toplotna ili
mehanika energija, i po potrebi dodatni materijal.
Zavareni spoj konstruktivna celina koju ine osnovni metal i metal ava
Osnovni materijal materijal koji se zavaruje
Dodatni materijal (metal) materijal koji se dodaje u procesu zavarivanja
Zona uticaja toplote deo osnovnog metala, koji je pod uticajem zagrevanja i hlaenja
pretrpeo strukturne promene
Metalna kupka rastopljeni dodatni i osnovni materijal
av (metal ava) ovrsla metalna kupka
Zavar deo ava nastao u jednom prolazu ili sloju
leb pripremljeni prostor za obrazovanje ava
Tehnologija zavarivanja skup operacija potrebnih da bi se napravio zavareni spoj
Tehnika zavarivanja naini izvoenja pojedinih operacija tokom zavarivanja

10

izvor: Sedmak, A., ijaki-eravi, V., Milosavljevi, A., orevi, V., Vukievi, M.:
Mainski materijali II deo, izdanje Mainskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2000
(uskoro ponovo u tampi)
5.5. ELEKTROLUNO ZAVARIVANJE TOPLJIVOM ELEKTRODNOM ICOM U
ZATITI GASA MAG/MIG POSTUPAK
Elektroluno zavarivanje topljivom elektrodnom icom u zatiti gasa je postupak spajanja metala topljenjem i ovravanjem dela osnovnog metala i dodatnog metala (elektrodna
ica) pri emu se za zatitu rastopljenog metala koriste inertni i aktivni gasovi, ili njihove
meavine. Elektroluno zavarivanje topljivom elektrodnom icom u zatiti gasa je ematski
prikazano na sl. 5.30. U zavisnosti od vrste zatitnog gasa elektroluno zavarivanje topljivom
elektrodom se skraeno obeleava kao MAG (metal active gas) ili MIG (metal inert gas), pri
emu se kod MAG postupka kao zatita koristi CO2 ili meavina gasova koja se ponaa kao
aktivni gas, a kod MIG postupka Ar, He ili meavina gasova koja se ponaa kao inertni gas.
Korienjem razliitih zatitnih gasova i njihovih meavina omoguena je raznovrsna
primena MAG/MIG postupaka, posebno kada je u pitanju zavarivanje legiranih elika, obojenih metala i legura. Mogunost delimine ili potpune automatizacije, uz relativno mala dodatna ulaganja u opremu, ine MAG/MIG postupak posebno privlanim u sluajevima kada EPP
ne moe da zameni E postupak, ili kada to nije ekonomski opravdano. U odnosu na E postupak osnovne prednosti su uteda u vremenu zbog kontinualnog dovoenje ice i nepostojanje
troske (ne gubi se vreme na zamenu elektrode i uklanjanje troske kod vieprolaznog zavarivanja), kao i mogunost korienja ica manjeg prenika, odnosno veih gustina struje i breg
topljenja dodatnog metala. Nedostaci u odnosu na E postupak su vea cena ureaja i odravanja, smanjena stabilnost luka, vee rasprskavanje dodatnog metala i osetljivost zatitnog gasa
na strujanje vazduha (na otvorenom prostoru ili pri promaji). S obzirom na sve vee mogunosti, koje poslednjih godina dolaze do izraaja, uvoenjem novih naina prenosa dodatnog
metala i novih izvora struje na osnovu invertorskih ispravljaa, ovaj postupak sve vie zamenjuje E i EPP postupke. Ovo takoe vai za elektroluno zavarivanje punjenom elektrodnom
icom, sa dodatnim zatitnim gasom (obino CO2) ili bez njega, koji je srodan MAG/MIG
postupku, a opisan je u #5.6.

Slika 5.30. Elektroluno zavarivanje topljivom elektrodom u zatiti gasa

5.5.1. Prenos dodatnog metala

Imajui u vidu nain prenosa dodatnog metala i odgovarajui oblik elektrinog luka,
elektroluno zavarivanje topljivom elektrodnom icom u zatiti gasa se deli kao to je prikazano u tab. 5.7. S obzirom na ovu podelu, na oznaku postupka dodaje se eventualno i dopunska oznaka (s, l, k ili p), tab. 5.7.
Tabela 5.7. Vrste elektrinog luka pri zavarivanju u zatiti gasa
prenos dodatnog metala
oblik elektrinog luka
simbol
napomena
u mlazu
normalni
s
bez kratkog spoja
krupnim kapima
dugi
l
uz pojavu kratkog spoja
kratkospojeni
kratki
k
u kratkom spoju
impulsni
impulsni
p
bez kratkog spoja

Prenos u mlazu je mogue postii strujom jaine vee od neke granine vrednosti, i to
prvenstveno u zatiti Ar (ili He), jer bi se u zatiti CO2 dodatni metal rasprskavao (kod elika
je potrebno bar 80% Ar u smei, a kod neeleznih materijala ist Ar). Prenos u mlazu je
pogodan za zavarivanje debljih limova, jer koristi velike jaine struje i prenike elektrode.
Kratkospojeni prenos se postie primenom najmanjih jaina struje i najmanjih prenika
ice. Na ovaj nain se dobijaju zavari malog preseka, koji se brzo hlade, to je pogodno za
spajanje tankih limova. Osim toga, kratkospojeni prenos je pogodan za spajanje veih otvora
leba, i za spojeve kod kojih se zahtevaju to manje deformacije, jer se ovakvim lukom unosi
mala koliina toplote.
Prenos u krupnim kapima je po svim karakteristikama izmeu prethodna dva. Ovakav
prenos dodatnog metala se javlja prvenstveno pri upotrebi CO2, a jaina struje i napon luka
ine meuoblast u odnosu na prethodna dva naina prenosa. Kvalitet spoja je po pravilu
loiji zbog nedovoljnog uvarivanja i velikih reaktivnih sila koje deluju na kap, oteavajui
njen prenos u rastop.
Najvei uticaj na nain prenosa dodatnog metala imaju parametri struje (vrsta i jaina,
karakteristika izvora), zatitni gas, sastav dodatnog materijala i slobodna duina elektrodne
ice, od kojih su najbitniji jaina struje i zatitni gas. Poveanjem jaine struje prenos dodatnog metala se menja od kratkospojenog do prenosa u mlazu, ali samo sa Ar kao zatitnim
gasom. Pri tom treba imati u vidu da struja suvie velike jaine, u kombinaciji sa poveanom
duinom slobodnog kraja elektrodne ice (sl. 5.30), moe da proizvede rotaciju rastopljenog
dodatnog metala i njegovo skretanje van metalne kupke (sl. 5.31), to ograniava izbor jaine
struje.

a) =15mm, I=280A; b) =40mm, I=280A; c) =40mm, I=450A; d) = 60 mm, I = 280 A

Slika 5.31. Uticaj jaine struje (I) i slobodne duine elektrodne ice () na nain prenosa

U sluaju zatite Ar, prenos u mlazu moe da se postigne dovoljnom jainom struje koja
zavisi od prenika elektrodne ice. Uticaj jaine struje je slian i kod ostalih zatitnih gasova
ali zavisi i od drugih faktora. Od svih zatitnih gasova samo Ar, pri dovoljnoj jaini struje,
garantuje prenos u mlazu. Helijum, iako inertan kao i Ar, po pravilu daje prenos u krupnim
kapima nezavisno od jaine i vrste struje. S druge strane, He obezbeuje veu dubinu uvarivanja od Ar, a prenos u mlazu moe da se postigne dodavanjem bar 20% Ar, to ujedno znatno
smanjuje eksplozivnost He i daje znaajnu praktinu primenu ovakvim meavinama. Prenos u
2

mlazu je kod MAG postupka mogue postii samo indirektnom polarnou, i to ako su
ispunjeni jo neki uslovi (npr. dodatak Na i Cs u zatitnom premazu elektrodne ice). Oigledno je da aktivni gasovi CO2 i N2 imaju slian uticaj na prenos dodatnog metala kao He uz
dodatne probleme zbog sila odbijanja koje skreu kap van ose luka (sl. 5.32), posebno kod
direktne polarnosti.
Pri zavarivanju elika inertni gasovi pokazuju izvesne mane kada je prenos dodatnog
metala u pitanju (skretanje luka van ose, rasprskavanje dodatnog metala), to moe da se
smanji ili otkloni dodatkom O2 ili drugih aktivnih gasova, npr. CO2, koji smanjuju povrinski
napon kapi dodatnog metala. Pozitivni efekti dodavanja O2 i CO2 su primetni i u vrlo malim
koliinama, ali su u praksi najee meavine sa 15% O2 i do 20% CO2.

a) prenos krupnim kapima

b) kratkospojeni prenos

c) korodirana elektrodna ica

d) pri uspostavljanju luka
Slika 5.32. Osnovni oblici rasprskavanja kapi dodatnog metala pri korienju aktivnih gasova

Osim ova tri naina prenosa dodatnog metala, sve veu primenu ima impulsni prenos,
koji po kvalitetu moe da dostigne TIG zavarivanje. Osnovna odlika ovog naina prenosa je
mogunost regulisanja veliine kapi u zavisnosti od uestanosti kapanja. Luk je bez kratkog
spoja i ostvaruje se impulsnom strujom iz pomonog izvora. Uestanost impulsa, a time i broj
kapi u odreenom vremenskom periodu, moe da se podeava. Iskustvo je pokazalo da
optimalna uestanost impulsa odgovara uestanosti gradske mree od 50 Hz. Izvor struje treba
da obezbedi dva nivoa jaine struje, osnovni nivo, koji treba da bude dovoljno nizak da
onemogui prenos u mlazu, i pulsirajui nivo (sl. 5.7d), koji je znatno iznad nivoa potrebnog
za prenos. Stoga se u jednom ciklusu prenese samo jedna kap, a kako je mogue podesiti
vremenski period ciklusa i jainu struje, time je omogueno dobijanje potrebnog kvaliteta
spoja. Koristei opisani princip u novije vreme je razvijeno nekoliko modifikovanih varijanti
impulsnog prenosa, posebno u sluaju primene invertorskog izvora struje koji postaju dominantni u primeni MAG/MIG postupka, jer daju najbolji kvalitet zavarenog spoja.
5.5.2. Zatitni gasovi
Kao zatitni gasovi se koriste argon, helijum, ugljen-dioksid, kiseonik, azot, vodonik i
njihove meavine. Najee korieni zatitni gasovi i njihove meavine prikazani su tab. 5.8,
zajedno sa podacima o ponaanju, primeni u svojstvima.
3

Tabela 5.8. Zatitni gasovi i njihove smee primena i svojstva

gas
simbol
ponaanje
primena
karakteristika luka
Ar (99,998%)
I1
inertno
svi metali, osim elika
najvea stabilnost
He (99,99%)
I2
inertno
Al, Mg, Cu
poveana toplotna mo
I3
inertno
Al, Mg, Cu
izmeu I1 i I2
Ar+(2575%)He
N2 (99,9%)
aktivno
Cu
poveana toplotna mo
inertno
Al, Mg, Cu
poveana toplotna mo
Ar+(2530%)N2
M1-1 prakt. inertno visokolegirani Cr-Ni .
prenos u mlazu
Ar+(13%)O2
M2-3 oksidirajue
ugljenini i niskoleg. .
prenos u mlazu
Ar+(48%)O2
R2
redukujue
visokolegirani elici, Ni velika dubina uvarivanja
Ar+(115%)H2
CO2 (99,9%)
C
oksidirajue
ugljenini i niskoleg. .
mogue rasprskavanje
M3-1 oksidirajue
ugljenini i niskoleg. .
mogue rasprskavanje
Ar+(2640%)CO2
ugljenini i niskoleg. .
malo rasprskavanje
Ar+520%CO2+46%O2 M3-2 oksidirajue
CO2+20%O2
oksidirajue
ugljenini elici
mogue rasprskavanje

Primena aktivnih gasova zahteva posebnu panju zbog pojave oksidacije. Ova pojava,
inae karakteristina za konvencionalne postupke zavarivanja, je posebno izraena kada se
CO2 koristi kao zatitni gas, jer se tada odigrava sledea hemijska reakcija:
2CO2 2CO + O2
(5.12)
Smer ove reakcije zavisi prvenstveno od temperature tako to se na viim temperaturama
odvija disocijacija (razlaganje gasa), a na niim temperaturama asocijacija (spajanje gasova).
Zbog toga sastav gasne smee zavisi od temperature, sl. 5.33, pa ispod 1600C postoji jedino
CO2, a sa porastom temperature se poveava udeo CO i O2, tako da na 3800C ostaje svega
7% CO2, uz 62% CO i 31% O2. Stoga je oksidacija daleko najizraenija u sredinjem delu
elektrinog luka, gde je temperatura najvia, a najmanje izraena na povrini metalne kupke,
gde je temperatura znatno nia. Prema tome osnovni problem kod MAG postupka je kako
smanjiti oksidaciju kapi dodatnog metala tokom njihovog prenosa kroz elektrini luk.
S obzirom na to da se kao zatitni gasovi najvie koriste argon i ugljendioksid, pojedinano ili u meavinama, prikazane su njihove osnovne osobine i tehniki uslovi korienja.

Slika 5.33. Sastav gasne smee kod MAG postupka

Argon je inertan gas, bez boje, mirisa i ukusa. Iako nije otrovan, treba imati u vidu da Ar
u zatvorenoj prostoriji moe da smanji koncentraciju kiseonika. Argon je standardizovan po
JUS H.F1.018, gde je propisan kvalitet, upotreba, metoda ispitivanja i nain isporuke. Argon
se proizvodi u etiri kvaliteta, zavisno od istoe: A (najmanje 99,999% Ar), B (99,99% Ar),
C (99,96% Ar) i D (85% Ar). Za zavarivanje se koristi Ar kvaliteta C, a za specijalne sluajeve kvaliteta B. Argon se isporuuje u elinim bocama oznaenim utom bojom, zapremine
40 l i pritiska do 200 bar, pri emu u bocu staje 6 Nm3, odnosno 10 kg argona. Boce sa Ar se
4

ne prazne do kraja, ve se uvek ostavlja dovoljan natpritisak da se sprei prodiranje vazduha u

bocu.
Ugljendioksid je gas bez boje i mirisa, kiselkastog ukusa. Do koncentracije 2,5% CO2
nije opasan za udisanje (krae vreme), ali u veoj koncentraciji ili pri dugotrajnijem dejstvu
moe da bude tetan. Ugljendioksid je standardizovan po JUS H. F1.016, skladiti se u elinim bocama, oznaene tamnosivom bojom, zapremine 40 l i pritiska 70100 bar, tako da u
svaku bocu staje 15 Nm3, odnosno 30 kg CO2. Standardom su definisana tri kvaliteta CO2:
tehniki, ist i vrst (suvi led). U zavarivanju se primenjuje ist CO2 najmanje koncentracije
99,8%.
5.5.3. Elektrodna ica
Elektrodne ice se proizvode u nizu prenika 0,83,2 mm sa korakom 0,4 mm, a
izuzetno 4 i 5 mm, pri emu se ice manjeg prenika (do 1,2 mm) obino koriste za prenos
krupnim kapima, a ice veeg prenika (preko 1,2 mm) za prenos u mlazu i impulsni prenos.
Podaci o nekim elektrodnim icama su date u tab. 5.9, pri emu su koriene oznake proizvoaa (FEPFabrika elektroda Pluine), jer elektrodne ice nisu standardizovane po JUS.
oznaka
FEP
PIVA 60
PIVA 60 Ni
PIVA 60 NiCu

Tabela 5.9. Elektrodne ice za zavarivanje elika u zatiti gasa

hemijski sastav (%)
zatitni
C
Si
Mn
Ni
Cu
gas
0,06-0,13 0,8-1,0 1,4-1,6
aktivni
aktivni
0,08-0,10 0,7-1,0 1,4-1,6 1,0-1,2
0,1

0,9

1,5

0,5

0,5

aktivni

vrsta
elika
ugljenini
ugljenini i
niskolegirani
ugljenini i
niskolegirani

U sluaju zavarivanja elika elektrodna ica treba da ima povean sadraj Si i Mn u cilju
dezoksidacije metala ava i nadoknade sagorelih elemenata u osnovnom metalu. U cilju spreavanja nastanka poroznosti u metalu ava i zakaljenja, sadraj ugljenika je ogranien na
0,12%. Pri izboru dodatnog materijala treba uzeti u obzir hemijski sastav i mehanika svojstva
osnovnog materijala, stanje i istou osnovnog materijala, poloaj zavarivanja i oblik prenosa
dodatnog metala.
5.5.4. Izvori struje i ureaji za zavarivanje
Za elektroluno zavarivanje topljivom elektrodnom icom u zatiti gasa koriste se izvori
struje sa ravnom ili blagopadajuom spoljnom statikom karakteristikom da bi se iskoristio
efekat samoregulacije duine luka, sl. 5.34. Naime, ako se duina luka povea tako da se
karakteristike luka menjaju od 1 do 3, sl. 5.34, znaajno se smanjuje jaina struje, to je na
sl. 5.34 oznaeno sa I1 do I3. Usled smanjenja jaine struje gotovo trenutno se smanjuje brzina
topljenja elektrodne ice, a time i duina luka. S druge strane, ako se duina luka smanji
(karakteristike luka 3-1, sl. 5.34), jaina struje raste od I3 do I1, pa se duina luka poveava.
Prema tome duina luka se vraa na poetnu bez obzira na to da li se prethodno poveala ili
smanjila, to se naziva efektom samoregulacije.
Osim drugaije statike karakteristike, izvori struje za MAG/MIG postupak treba da
obezbede i bolju dinamiku karakteristike u odnosu na izvore struje za E postupak, posebno u
sluaju kratkospojenog prenosa dodatnog metala. Tako npr. da bi se usporila promena jaine
struje posle kratkog spoja u strujno kolo se ubacuje indukcioni kalem, koji proizvodi efekt
prikazan na sl. 5.35, ime se popravlja kvalitet zavarenih spojeva.

I3
I2
I1 I (A)
Slika 5.34. Efekt samoregulacije

Slika 5.35. Uticaj prigunice na jainu struje

Za elektroluno zavarivanje topljivom elektrodom u zatiti gasa po pravilu se koristi

jednosmerna struja indirektne polarnosti jer daje stabilan luk, ravnomeran prenos dodatnog
metala (po potrebi prenos u mlazu, ak i pri korienju aktivnih zatitnih gasova) sa malim
gubicima usled rasprskavanja i dobre karakteristike spoja u irokom opsegu jaine struje.
Direktna polarnost se koristi ukoliko je neophodno dobiti to manje uvarivanje, npr. kod
tankih limova, ali se njena primena izbegava zbog smanjene stabilnosti luka. Naizmenina
struja se ne koristi zbog znaajno smanjene stabilnosti luka.
Osnovni delovi ureaja za poluautomatsko zavarivanje su pitolj, izvor struje, komandni
orman, kotur sa icom, ureaj za automatski dovod ice, boca (ili boce) za skladitenje zatitnog gasa sa ventilima i regulatorima protoka, i kablovi za struju i gas, sl. 5.36. Osim navedenih delova, ureaj je po potrebi snabdeven sistemom za hlaenje pitolja, meaem gasova i
meraima protoka gasova. Pitolj za zavarivanje se izrauje u dve varijante, sa vazdunim ili
vodenim hlaenjem. Kroz pitolj prolaze kablovi za struju i hlaenje, i ica za zavarivanje.
Dovod ice obezbeuje poseban ureaj, sl. 5.37.

Slika 5.36. Ureaj za elektroluno zavarivanje topljivom elektrodom u zatiti gasa

Slika 5.37. ema dovoenja ice: 1kotur sa icom, 2izlazna voica, 3valjci za usmeravanje ice,
4pogonski valjci, 5pritisni valjak, 6ulazna voica

5.5.5. Tehnologija zavarivanja

Osnovni parametri elektrolunog zavarivanja topljivom elektrodnom icom u zatiti gasa
su vrsta i jaina struje, napon luka, brzina zavarivanja, prenik, duina slobodnog dela i nagib
ice za zavarivanje, poloaj zavarivanja, vrsta i protok zatitnog gasa. Vrsta i jaina struje
imaju znaajan uticaj na dimenzije ava, kao to je objanjeno kod E postupka, sl. 5.2021. Pri
ostalim konstantnim parametrima, zavisnost brzine topljenja elektrodne ice i jaine struje je
linearna za manje vrednosti jaine struje, a pri veim vrednostima jaine struje, posebno kod
manjih prenika ice, zavisnost postaje nelinearna, sl. 5.39.
Slobodni kraj ice mora da bude u odreenim granicama jer njegova prevelika duina
uslovljava viak dodatnog metala i nedovoljnu koliinu toplote za njegovo topljenje, to daje
plitko uvarivanje i nepovoljan oblik ava, a s druge strane, smanjenjem njegove duine luk
postaje nestabilan. Treba uoiti da se sa poveanjem duine slobodnog kraja ice poveava
njen elektrini otpor i stepen zagrevanja, pa je slabija struja potrebna za topljenje ice. Iskustvo pokazuje da je za kratkospojeni prenos potreban slobodni kraj duine 612,5 mm, a za
ostale naine prenosa 12,525 mm. Osim slobodnog kraja ice, i odstojanje mlaznice za gas
od osnovnog materijala bitno utie na zavarivanje. S jedne strane, odstojanje mlaznice treba da
bude to manja da bi zatita gasom bila to efikasnija, a s druge strane, suvie malo odstojanje
izlae mlaznicu prevelikoj toploti i smanjuje zavarivau mogunost vizuelne kontrole zone
zavarivanja. Slobodni kraj ice, kao i odstojanje voice i mlaznice od osnovnog materijala su
prikazani na sl. 5.40.
v
m/min

I(A)
Slika 5.39. Zavisnost brzine dovoenja
elektrodne ice v i jaine struje I

Slika 5.40. Karakteristini poloaji slobodnog

kraja ice i mlaznice za gas

U zavisnosti od jaine struje razlikuju se tri meusobno zavisna poloaja slobodnog

kraja ice i mlaznice za gas:
slobodni kraj ice manji od odstojanja mlaznice, za jaine struje 50150 A,
slobodni kraj ice jednak odstojanja mlaznice, za jaine struje 150350 A,
slobodni kraj ice vei od odstojanja mlaznice, za jaine struje iznad 350 A.
Napon luka utie bitno na kvalitet zavarenog spoja, jer promenom njegove vrednosti
moe da se utie na nain prenosa dodatnog metala i u manjoj meri na dimenzije ava (na isti
nain kao kod E postupka).
Uticaj brzine zavarivanja je isti kao kod E postupka, sl. 5.22. Brzina zavarivanja se bira
prvenstveno u zavisnosti od jaine struje (proporcionalno njenoj vrednosti, da bi se odrala
zadana vrednost pogonske energije) i poloaja zavarivanja (manja brzina zavarivanja za
prinudne poloaje, pod uslovom da je i jaina struje manja).
Poloaj pitolja ima veliki uticaj na oblik ava. Tako npr. nagib elektrodne ice u odnosu
na vertikalu bitno menja oblik ava od irokog i plitkog (nagib u smeru zavarivanja, tj. tehnika
zavarivanja unapred) do uskog i dubokog (nagib suprotan smeru zavarivanja, tj. tehnika zavarivanja unazad), sl. 5.41. Maksimalna dubina uvarivanja se postie tehnikom zavarivanja
7

unazad. Osim toga, tehnika zavarivanja unazad daje stabilniji luk, manju poroznost ava i
manje rasprskavanje dodatnog metala. S druge strane, rukovanje pitoljem i kontrola metalne
kupke su jednostavniji pri zavarivanju unapred, koje stoga ima prednost kod tankih limova i
korenih zavara.

smer zavarivanja

Tehnika zavarivanja unapred

Pitolj vertikalan
Tehnika zavarivanja unazad
Slika 5.41. Uticaj nagiba pitolja na oblik ava

Prema preniku elektrodne ice bira se jaina struje, jer je u sluaju nedovoljne jaine
struje, odnosno prevelikog prenika elektrodne ice njeno topljenje nedovoljno, a u obrnutom
sluaju tipine pojave su rasprskavanje, poroznost i nepravilna geometrija ava. Prema tome,
gustina struje, definisana kao kolinik jaine struje i prenika elektrode, odreuje dimenzije
ava na sledei nain: vea dubina uvarivanja i manja irina ava se dobija veom gustinom
struje (ili vea jaina struje za isti prenik ili manji prenik za istu jainu struje).
Prenos dodatnog metala u mlazu i krupnim kapima se po pravilu primenjuju za zavarivanje u horizontalnom poloaju, dok se kratkospojeni i pulsirajui prenos koriste u svim poloajima. Za zavarivanje u vertikalnom i nadglavnom poloaju koriste se ice manjeg prenika,
kao i kratkospojeni ili pulsirajui prenos dodatnog metala, jer se time pojaavaju dejstva elektrodinamike sile i povrinskog napona, to omoguava savladavanje dejstva gravitacije. Od
koristi je i primena manje koliine unete toplote, da bi metal ava bre ovrsnuo. Kod nagnutih (preteno horizontalnih) poloaja, nagib radnog predmeta u odnosu na horizontalu utie
bitno na oblik ava, sl. 5.42.

a) nagib nadole
b) ravno
c) nagib nagore
Slika 5.42. Uticaj nagiba u preteno horizontalnom poloaju zavarivanja na oblik ava

Uticaj zatitnih gasova i njihovih meavina je ve analiziran, a osnovne smernice za

izbor su date u tab. 5.8. Uticaj vrste zatitnog gasa na oblik ava je dat na sl. 5.43. Osim vrste
zatitnih gasova bitan je i uticaj njihovog protoka koji zavisi od vrste spoja, poloaja i brzine
zavarivanja, oblika i dimenzija leba, jaine struje i napona luka i prenika ice. Pri odreivanju potronje zatitnog gasa, treba imati u vidu da u sluaju nedovoljne koliine okolni gasovi
mogu da prodru u metalnu kupku, a u sluaju prevelike koliine i brzine strujanja nastaje
turbulencija sa istim posledicama.

Slika 5.43. Uticaj vrste zatitnog gasa na oblik ava

Pri zavarivanju u zatiti gasa treba imati u vidu strujanje okolnog vazduha koje ne sme
da bude takvo da ometa dejstvo zatitnog gasa. Posebno pri radu na otvorenom potrebno je
predvideti dovoljno dobar zaklon od vetra i prinudnog strujanja vazduha.
5.5.6. Modifikovani postupci MAG/MIG zavarivanja
Na osnovu MAG/MIG postupka razvijeni su mnogi modifikovani postupci koji se koriste u pojedinim specifinim situacijama. Najvaniji od njih su takasto zavarivanje, zavarivanje
sa velikom slobodnom duinom ice, zavarivanje u uskom lebu i razliite varijante zavarivanja sa kombinovanim prenosom dodatnog metala.
Takasto zavarivanje se izvodi elektrodnom icom malog prenika koja se ne pomera,
ve zadano vreme odrava elektrini luk. Na ovaj nain se spajaju tanki limovi u preklopnom
spoju, delovanjem izvora toplote sa jedne strane. U odnosu na elektrootporno takasto zavarivanje, osnovne prednosti ovog postupka su manja deformacija i vea vrstoa spoja, to
najvie dolazi do izraaja u sluaju spojeva veih dimenzija.
Zavarivanje sa velikom slobodnom duinom ice se primenjuje u cilju poveanja proizvodnosti, jer se slobodni kraj ice zagreva intenzivnije ime se obezbeuje bri prenos dodatnog metala. Da bi se ovaj postupak zavarivanja realizovao potrebno je primeniti dodatne mere
za stabilizaciju i lake uspostavljanje luka.
Zavarivanje u uskom lebu je bitno za spajanje predmeta velike debljine, jer se na taj
nain smanjuje koliina dodatnog metala, kao i deformacije i zaostali naponi zavarenog spoja.
Da bi se ovaj postupak realizovao potrebno je preduzeti niz tehnolokih mera kojima se prevazilazi problem loeg pristupa lebu, posebno u vezi sa horizontalnim i vertikalnim pomeranjem elektrodne ice i obezbeenjem dobre zatite metalne kupke.
Zavarivanje sa kombinovanim prenosom dodatnog metala je posebno interesantno u
sluajevima kada koreni zavar treba uraditi kratkospojeno, a zavare popune prenosom u
mlazu. Ovakvu varijantu zavarivanja je mogue postii promenom parametara zavarivanja, a
primenjuje se kod sueonih spojeva u vertikalnom poloaju.
5.6. ELEKTROLUNO ZAVARIVANJE PUNJENOM ELEKTRODNOM ICOM
Elektroluno zavarivanje punjenom elektrodnom icom je postupak spajanja metala
topljenjem i ovravanjem dela osnovnog metala i dodatnog metala sa zatitom od gasa koji
nastaje sagorevanjem i razlaganjem praka (punjenja) koji se nalazi unutar ice, i eventualnom
dopunskom zatitom pomonim gasom, po pravilu CO2, sl. 5.45. U sluaju kada se ne koristi
dopunska zatita pomonim gasom, punjenje ice izmeu ostalog sadri materije koje stvaraju
zatitni gas i poveanu koliinu dezoksidatora, a ica se naziva samozatitnom. U sastav
praka ulaze komponente od kojih nastaje troska koja titi av od okoline i usporava njegovo
hlaenje, i materije za preiavanje metala ava i za stabilizaciju luka.
Obe vrste elektrolunog zavarivanja punjenim icama su sline drugim elektrolunim
postupcima. Postupak sa pomonim zatitnim gasom je slian MAG/MIG postupku zavarivanja, dok je samozatitni postupak slian elektrolunom zavarivanju obloenom elektrodom.
Kod obloenih elektroda praak se nalazi na spoljnoj strani elektrode, to ograniava njen
9

oblik na ipkasti, dok je kod punjenih ica praak unutar ice, koja moe da se namota na
kalem, pa je u takvom obliku pogodna za (polu)automatsko zavarivanje. Ipak treba imati u
vidu da je dotur punjene ice komplikovaniji od dotura pune ice i da esto predstavlja ozbiljan problem u primeni ovog postupka.
U odnosu na E postupak najvanije prednosti zavarivanja punjenim icama su znaajno
poveanje produktivnosti i mali broj potrebnih veliina ica, za iste mehanike osobine i
kvalitet ava. Pored toga, punjene ice imaju veliku otpornost na apsorpciju vlage i daju nizak
sadraj vodonika u metalu ava. U odnosu na MAG/MIG postupak, zavarivanje punjenim
icama je po pravilu jeftinije, a kvalitet bolji jer je kod ovog postupka manje rasprskavanje
dodatnog metala i smanjena je osetljivost na poroznost. Zahvaljujui navedenim prednostima,
izraenim posebno kod samozatitne ice, primena elektrolunog zavarivanja punjenim icama je sve vea.

Slika 5.44. ema elektrolunog zavarivanje punjenom elektrodnom icom

Mane elektrolunog zavarivanje punjenim icama u odnosu na E postupak su skuplja

oprema, komplikovaniji rad i ograniena manipulacija zbog problema sa doturom ice jer
kotur ice treba da bude to blie mestu zavarivanja. U odnosu na MAG/ MIG postupak, osim
problema sa doturom ice, mane su velika koliina gasova (u sluaju primene samozatitne
ice) i potreba za ienjem troske posle svakog prolaza.
5.6.1. Punjene ice vrste, tehnologija proizvodnje
Punjena ica je dodatni metal oblika cevi, sl. 5.45, koja je ispunjena zatitnim materijalom baznog ili rutilnog karaktera. Osnovne vrste punjenih ica za zavarivanje i navarivanje
(nisu standardizovane po JUS) su prikazane u tab. 5.10.

a)

b)

c)
d)
e)
Slika 5.45. Karakteristini preseci punjenih ica

10

f)

oznaka (FEP)
zavarivanje
PIVA 30 P
PIVA 40 P
navarivanje
PIVA 50 P
PIVA 450 P

Tabela 5.10. Punjene ice za zavarivanje i navarivanje elika

hemijski sastav (%)
C
Si
Mn
Ni
zatitni gas
0,06
0,4
0,4
CO2,
meavina
0,06
0,35 0,35
1,2
C
Si
Mn
Ni
Cr
Mo
zatitni gas
CO2,
0,1
0,2
0,7
0,1
1,3
0,5
meavina
0,12
0,4
1,0
2,0
1,2
1,0

vrsta elika
ugljenini i
niskolegirani
tvrdoa
100 HRB
40 HRC

Punjene ice se proizvode od ice dobijene izvlaenjem (ice bez ava), sl. 5.45a ili
spajanjem krajeva trake, savijene na razliite naine (avne ice), sl. 5.45bf. Tehnologija
proizvodnje ica bez ava koristi metalnu cev koja se puni prakom i postepeno izvlai kroz
kalupe da bi se dobio konani prenik. Ove ice imaju relativno mali odnos punjenja (kolinik
mase punjenja i ukupne mase ice), 1214%, pa im je produktivnost manja. Relativno debeo
omota ini ove ice krutim, to je povoljnije za voenje ica kroz dugake kablove. Postoji
nekoliko tehnologija za proizvodnju avnih ica, a sve koriste metalne trake savijene u obliku
Uslova, punjene prakom i zatvorene da bi se dobio okrugli popreni presek. Tri osnovna
tipa cevnih omotaa avnih ica su:
dodirni (eoni), kod koga se obloge dodiruju i formiraju spoj koji moe da bude zavaren,
sl. 5.45b,d,e,
preklopni, kod koga se cev formira od obloge nejednakog Uoblika tako to jedna ivica
preklapa drugu kada se cev zatvori, sl. 5.45c,
srcasti, kod koga su obe ivice trake savijene u centar cevi posle punjenja, sl. 5.45f.
eono zatvorene ice imaju odnos punjenja 1824%, dok je kod preklopnog i srcastog
tipa ice odnos punjenja 3045%.
Punjene elektrodne ice se proizvode u nizu prenika 1,25 mm, a najee se koriste
prenici 1,23,2 mm. Veina nelegiranih i niskolegiranih punjenih ica ima prenik 1,2 mm.
U sastav praka za punjenje ica ulaze stabilizatori luka, materije za obrazovanje troske,
dezoksidatori i denitratori (elementi za vezivanje azota), legirajui elementi i metalni praak
kod visokoproduktivnih ica. Prema vrsti praka punjene ice se dele na rutilne, bazne i ice
punjene metalnim prakom. Kod samozatitnih ica dodaju se jo i kalcijum fluorid, kalcijum
karbonat i kriolit da bi se stvorila zatitna atmosfera, to ini do 50% sastojaka jezgra.
5.6.2. Specifinosti opreme za elektroluno zavarivanje punjenim icama
Za zavarivanje punjenim icama po pravilu se koristi jednosmerna struja indirektne
polarnosti, iz istih razloga kao kod MIG/MAG postupka, a izvor struje moe da bude sa
strmom ili ee sa blagom karakteristikom. Kada se koristi strma karakteristika, dodava ice
je obino osetljiv na napon luka, tako to registrovanjem promene napona luka koriguje
duinu luka (tzv. naponska regulacija duine luka).
Osnovna fizika razlika izmeu punjenih i punih ica je da punjene ice mogu lake da
se otete od punih ica. Zbog toga je vano da se sa punjenim icama postupa paljivo i da se
sistem za dotur ice prilagodi zavarivanju punjenim icama. Preporuuje se upotreba mehanizma za dotur ice sa etiri pogonska valjka, umesto sa dva, jer se time omoguava primena
manje pritisne sile i smanjuje opasnost od deformacije ice.
Specifinost opreme za elektroluno zavarivanje punjenim icama je i u izgledu pitolja,
tj. njegovog usnika i slobodnog kraja ice. Usnik pitolja treba da prenosi struju zavarivanja
preko ice na luk i materijal koji se zavaruje. Kao to je prikazano na sl. 5.47a, usnik pitolja
za zavarivanje sa zatitnim gasom se protee skoro do kraja gasnog plata, tako da slobodan
kraj ice odgovara vidljivom kraju ice van pitolja. Kod pitolja za samozatitne ice,
sl. 5.47b, slobodni kraj ice je mnogo dui, jer nije potrebna dodatna zatita, pa rastojanje do
kraja pitolja moe da bude ispunjeno izolovanom voicom ice, koja titi icu od dodira sa
11

unutranjou pitolja. Dui slobodni kraj ice doprinosi veoj proizvodnosti, zbog vee
zagrejanosti ice.

Slika 5.47. Usnik pitolja a) ice sa zatitnim gasom b) samozatitne ice

5.6.3. Tehnologija zavarivanja

Osnovni parametri elektrolunog zavarivanja punjenom icom su jaina struje, napon
luka, brzina dotura ice, slobodna duina ice, prenik ice, brzina zavarivanja, vrsta i protok
zatitnog gasa i nagib ice.
Analiza navedenih parametara zavarivanja je ve data u prethodnim poglavljima, ukljuujui uticaj slobodne duine ice, koji ipak ima i neke specifinosti kod zavarivanja punjenim
icama, kao to je relativno velika duina slobodnog kraja ice, posebno kod samozatitnih
ica (20100 mm). Poveanjem slobodne duine ice mogu da se obezbede ui i plii avovi,
ako se dopusti da se napon luka i jaina struje smanje usled poveanog zagrevanja ice. S
druge strane, ako se istovremeno napon luka i jaina struje odravaju na poetnim vrednostima, poveanjem slobodne duine ice poveava se proizvodnost. Nasuprot tome, kod postupka sa zatitnim gasom, punjene ice se koriste sa manjom slobodnom duinom (2040 mm),
to uz poveanu jainu struju, obezbeuje veu dubinu uvarivanja. Treba pomenuti da efekat
poveanja slobodne duine ice moe samo donekle da se iskoristi kod MAG/MIG postupka
(punih ica) zbog njegovog nepovoljnog uticaja na zatitni gas.
Osim slobodne duine ice, specifinost zavarivanja punjenim icama je izbor vrste
zatitnog gasa koji zavisi od punjenja ice. Kao zatitni gas najee se koristi CO2, a od
meavina se najee koriste 75% Ar + 25% CO2, ime se postie prenos dodatnog metala u
mlazu i vea vrstoa spoja.
5.7. ELEKTROLUNO ZAVARIVANJE NETOPLJIVOM ELEKTRODOM U ZATITI INERTNOG GASA TIG POSTUPAK
Elektroluno zavarivanje netopljivom elektrodom u zatiti gasa je postupak spajanja
metala topljenjem i ovravanjem dela osnovnog metala i dodatnog metala (ica za zavarivanje ako se koristi), pri emu se kao zatita koristi inertan gas (aktivni gasovi ne dolaze u
obzir jer bi izazvali oksidaciju vrha elektrode), sl. 5.48. Ovaj postupak se skraeno obeleava
TIG ili WIG (T od tungsten engleska re za volfram (W) materijal elektrode, IGinert gas
engleski termin za inertni gas) i prvobitno je uveden kao postupak zavarivanja Al i njegovih
legura zahvaljujui efektu katodnog ienja. Ovaj efekt se sastoji u razbijanju i uklanjanju
12

skrame tekotopljivog oksida Al2O3 iz metalne kupke ili sa njene povrine dejstvom elektrona
koji se kreu od osnovnog metala prema elektrodi, ime se spreava njegovo taloenje u dnu
metala ava i omoguava zavarivanje Al, a na isti nain i drugih obojenih metala i legura.
U dananje vreme primena TIG postupka je znatno vea, najvie zbog vrhunskog kvaliteta spoja, koji se izmeu ostalog postie boljom kontrolom unete toplote i dodatnog metala
zahvaljujui razdvajanju uloga dodatnog metala i elektrode. Zavarivanje TIG postupkom je
mogue i bez dodatnog metala, to je posebno vano kod tankih limova. Iako je u osnovi runi
postupak, TIG moe da se automatizuje, kako u smislu dovoenja ice, tako i u smislu voenja elektrode. Kao automatski postupak TIG se esto koristi za spajanje cevi (tzv. orbitalno
zavarivanje). U odnosu na E postupak osnovne prednosti TIG postupka su bolja zatita metalne kupke, nepostojanje troske (ne gubi se vreme na zamenu elektrode i skidanje troske kod
vieprolaznog zavarivanja), mogunost korienja ica manjeg prenika, odnosno veih gustina struje. Prednosti TIG postupka posebno dolaze do izraaja kod tankih limova, materijala
kao to su obojeni metali i nerajui elici, kao i korenih prolaza odgovornih spojeva. S druge
strane, TIG postupak nije konkuretan ostalim elektrolunim postupcima kada je u pitanju
ekonominost zavarivanja debelih i/ili dugakih limova od obinih konstrukcionih elika.
Proizvodnost TIG postupka moe da se povea primenom varijante sa zagrejanom icom.

Slika 5.48. ematski prikaz elektrolunog zavarivanja netopljivom elektrodom

5.7.1. Vrste i izvori struje

Kod TIG postupka se najee koriste naizmenina struja (NS) i jednosmerna struja
direktne polarnosti (JSDP). Uticaj vrste struje na oblik ava izveden TIG postupkom je prikazan na sl. 5.49. Jednosmerna struja direktne polarnosti daje najui i najdublji av, sl. 5.49a.
Toplota pri zavarivanju se rasporeuje priblino 1/3 na elektrodu, a 2/3 na osnovni materijal.
Jonizovane estice su usmerene od materijala ka elektrodi, a elektroni od elektrode ka osnovnom materijalu, tako da se ne dobija efekt povrinskog ienja tekotopljivih oksida, kao to
je to sluaj kod jednosmerne struje indirektne polarnosti (JSIP). Stoga se jednosmernom strujom direktne polarnosti zavaruju metali kod kojih efekt ienja nije potreban (elici, nikal,
bakar i njihove legure).
Indirektna polarnost daje najiri i najplii av, sl. 5.49b. Toplota pri zavarivanju se
rasporeuje suprotno prethodnom sluaju, odnosno 2/3 na elektrodu, a 1/3 na osnovni materijal, to je neracionalno i daje nestabilan luk. Iako jednosmerna struja indirektne polarnosti,
zahvaljujui kretanju elektrona od osnovnog materijala ka elektrodi, proizvodi efekt povrinskog ienja tekotopljivih oksida, s obzirom na navedene nedostatke njena praktina primena je beznaajna, a za zavarivanje aluminijuma i njegovih legura se koristi naizmenina struja.
13

Naizmenina struja daje av irine i dubine izmeu dva polariteta jednosmerne struje,
sl. 5.49c. S obzirom na prirodu naizmenine struje (promena polariteta 50 puta u sekundi)
elektrini luk je nestabilan. Da bi se ova mana naizmenine struje svela na najmanju meru
primenjuje se tzv. visokofrekventni (VF) napon, odnosno ugrauje VF generator. Nedostatak
je i tzv. nesimetrija struje, usled poremeaja njene vremenske sinusoide. Radi se o razliitim
sposobnostima aluminijuma i volframa da emituju elektrone, usled ega se poveava negativna poluperioda na raun pozitivne, jer se vie elektrona emituje sa volframove elektrode kada
je ona na () polu. Prva posledica ove nesimetrije je skoro jednosmerno dejstvo elektrinog
luka, to uslovljava prekomerno zagrevanje zavarivakog transformatora, a druga posledica je
znaajno smanjenje efekta katodnog ienja. Da bi se ovo spreilo, u strujno kolo se uvodi
kondenzatorska baterija, vezana redno sa lukom, koja ima zadatak da poveava pozitivne
poluperiode, tj. da uspostavlja simetriju talasa struje. Time se ujedno i poveava efekat ienja, to omoguava primenu naizmenine struje za zavarivanje aluminijuma i njegovih legura.
Stoga su noviji transformatori za TIG postupak po pravilu snabdeveni i VF generatorom i
kondenzatorskom baterijom.

Slika 5.49. Oblik ava u zavisnosti od vrste struje: a) JSDP; b) JSIP; c) NS

5.7.2. Netopljiva elektroda

Netopljiva elektroda se pravi od volframa, odnosno legura volframa i torijuma ili cirkonijuma. Za runi TIG postupak postoje tri vrste elektroda:
a) Elektrode od istog volframa (W) temperatura topljenja 3410C, koje se proizvode sinterovanjem praka volframa, istoe min. 99,5%, jer vei udeo neistoa prouzrokuje brzo
troenje elektrode.
b) Elektrode od volframa sa dodatkom 0,5; 1 ili 2% oksida torijuma (WTh), koji omoguava
lake emitovanje elektrona, to obezbeuje lake uspostavljanje i odravanje strujnog luka i
bolje podnoenje strujnih optereenja. Osim toga, ovim elektrodama se poveava stabilnost
luka na temperaturama, niim i do 1000C u odnosu na elektrode od istog volframa, ime se
izbegava delimino rastapanje elektrode i obezbeuje znatno dui radni vek. Na sl. 5.50 je
prikazana zavisnost gustine struje od temperature za W i WTh elektrode.
c) Volframove elektrode sa 0,30,5% cirkonijuma. Po svojstvima i ceni ove elektrode su
izmeu dve navedene grupe. Primenjuju se samo kod naizmenine struje, odnosno za zavarivanje aluminijuma i lakih legura.

14

Slika 5.50. Zavisnost gustine struje od temperature kod W i WTh elektrode

Ne samo vrsta materijala, ve i oblik vrha elektrode bitno utie na stabilnost luka i dubinu uvarivanja. Postoje dva osnovna oblika vrha elektrode: konusni i sferni. U prvom sluaju
gustina struje je znatno vea, pa je strujni luk koncentrisan, sl. 5.51a. U drugom sluaju jaina
struje je mala, luk nije koncentrisan, pa se dobija znatno manja dubina uvarivanja, a vea
irina ava, sl. 5.51b.

a)
b)
Slika 5.51. Uticaj oblika vrha elektrode na oblik ava a) konusni b) sferni

5.7.3. Dodatni metal ice za zavarivanje

ice za zavarivanje elika (nisu standardizovane po JUS) su po pravilu oblika ipki duine 1000 mm, prenika 0,84 mm. U tab. 5.11 su dati podaci o nekim icama za zavarivanje
nerajuih visokolegiranih elika proizvodnje FEP.
oznaka
PIVA
TIG 19/9 Nb
TIG 19/12/3 Nb
TIG 25/20
TIG 18/8/6

Tabela 5.11. ica za zavarivanje nerajuih visokolegiranih elika

hemijski sastav (%)
osnovni
C
Si
Mn
Cr
Ni
Nb
Mo
materijal
0,04-0,07 0,3-0,6 1,5-1,9 19,0-20,5 9,5-10,5 0,4-0,8
4571-2, 4580
0,04-0,07 0,3-0,6 1,5-2,0 18,5-19,5 11,5-12,5 0,4-0,8 2,0-2,6 4573-4, 4583
0,08-0,12 0,5-0,7 1,7-1,9 24,5-25,5 20,0-21,0
4578
0,05-0,10 0,2-0,5 6,5-7,5 18,5-19,5 8,0-9,0
visokolegirani .

Za zavarivanje Al i njegovih legura se koriste ice i ipke, tab. 5.12, definisane po JUS
C.H3.061. Njihovo oznaavanje je definisano na sledei nain: naziv proizvoda, d(xL), oznaka
legure, stanje legure, gde je d prenik, a L duina ice (ipke) u mm. Primer oznaavanja je:
ica 2,0 S.AlMg3.20 JUS C.H3.061 za vuenu icu prenika 2 mm, izraenu od legure
AlMg3.

15

ipke za zavarivanje aluminijuma i aluminijumskih legura moraju da budu obojene na

jednom kraju, sa ela, jednom ili dvema bojama, tab. 5.12. Primena ica i ipki za zavarivanje
aluminijuma i aluminijumskih legura je takoe data u tab. 5.12.
Tabela 5.12. ice i ipke za zavarivanje aluminijuma i aluminijumskih legura
oznaka
boja
sastav - standard
primena (osnovni materijal)
S.Al99,8
plava-smea
JUS C.C2.100
Al99,8; Al99,7
S.Al99,5
plava
JUS C.C2.100
Al99,5; Al99; AlMn1
S.AlMn1
ljubiasta
JUS C.C2.100
AlMn1
S.AlMg3
zelena
JUS C.C2.100
AlMg2; AlMg3; AlMg5
S.AlMg5
zelena-smea
JUS C.C2.100
AlMg3; AlMg5
S.AlSi12
smea
JUS C.C2.100
Al-Si legure sa Si>8%

5.7.4. Zatitni gasovi i mlaznica

Za zatitu metalne kupke koriste se po pravilu inertni gasovi argon ili helijum, a ponekad
i vodonik ili azot. Osnovne prednosti argona u odnosu na helijum su: vea jonizaciona energija, to omoguava lake uspostavljanje i odravanje elektrinog luka, manji gradijent napona
(6 V) u strujnom luku, to obezbeuje neznatnu promenu napona pri promeni duine luka,
izraeniji efekat ienja oksida, manja osetljivost na strujanje okolnog vazduha, nia cena i
sigurniji rad. Prednost helijuma je vea toplotna mo luka, to je bitno kod zavarivanja metala
velike toplotne provodnosti, posebno kod veih debljina. Dodatni problem kod primene helijuma je njegova mala gustina (nekoliko puta manja od vazduha, dok je gustina argona vea od
gustine vazduha), pa je za odravanje zatitnog omotaa potreban dva do tri puta vei protok
gasa. Stoga se u praksi najvie primenjuje argon, a sreu se i meavine argona sa helijumom
(vee debljine i/ili materijali vee toplotne provodnosti) ili sa vodonikom (nerajui elik).
Osim vrste zatitnog gasa, i oblik mlaznice ima veliki uticaj na efikasnost zatite. Koriste
se tri osnovna oblika mlaznice: konusni, cilindrini i profilisani, sl. 5.52. Najbolja zatita se
postie profilisanim mlaznicama. Na efikasnost zatite utie i dovod gasa do mlaznice,
sl. 5.53, koji se izvodi sa odbojnikom ili bez njega. Kao to se sa sl. 5.53 vidi, odbojnik vrlo
povoljno utie na irinu zatitne zone, odnosno efikasnost zatite.

a)

c)
a) konusna, b) cilindrina, c) profilisana
Slika 5.52. Konstruktivni oblici mlaznica

Slika 5.53. Uticaj dovoda gasa do izlaza iz mlaznice

na irinu zatitne zone

16

5.7.5. Ureaj za zavarivanje

Ureaj za zavarivanje TIG postupkom je dat na sl. 5.54, a njegovi osnovni elementi su:
izvor struje,
boca (ili boce) za zatitni gas, sa odgovarajuim ventilima,
gorionik sa netopljivom elektrodom,
paket creva za dovod argona, rashladnu vodu i elektrini kablovi.
Izvor struje je po pravilu strmopadajue statike karakteristika, kao kod E postupka, da
bi sluajna promena duine luka to manje uticala na jainu struje. Ako se napaja naizmeninom strujom, ureaj treba da proizvodi simetrine, odnosno uravnoteene talase struje.
Pitolj za zavarivanje treba da ima dovoljan strujni kapacitet da se ne bi pregrevao, a po
pravilu se hladi vazduhom ili vodom. Sastavni deo pitolja je mlaznica iji oblik bitno utie na
efikasnost zatite. Mlaznica treba da ima takav oblik da isticanje zatitnog gasa bude bez
turbulencije, a da pri tome bude to udaljenija od mesta zavarivanja, da bi zavariva imao bolji
pregled.
Creva za dovod zatitnog gasa treba da budu od specijalnog plastinog materijala ukoliko se koristi He iji su atomi toliko mali da kroz obino gumeno crevo difunduju u okolinu.
Osim navedenog, ureaj za TIG zavarivanje esto ima i elemente za regulisanje jaine struje,
uspostavljanje luka bez dodira vrha elektrode o radni komad, automatsko otvaranje i zatvaranje protoka argona i rashladne vode, VF generator i kondenzatorsku bateriju, a u sluaju TIG
zavarivanja sa zagrejanom icom postoji i dodatni element za elektrootporno zagrevanje ice.

Slika 5.54. Ureaj za TIG postupak osnovni elementi

5.7.6. Tehnologija zavarivanja

Osnovni parametri zavarivanja TIG postupkom su vrsta i prenik elektrode, vrsta i prenik ice, brzina zavarivanja, vrsta i jaina struje, kao i sastav i protok zatitnog gasa. Uticaj i
izbor nekih osnovnih parametara (vrsta elektrode, ice i struje, sastav i protok zatitnog gasa)
je ve objanjen, a uticaj prenika ice, brzine zavarivanja i jaine struje je praktino isti kao
kod drugih elektrolunih postupaka. Uticaj i izbor prenika elektrode je usko vezan za materijal od koga je elektroda napravljena, tj. jainu (gustinu) struje, kao to je prikazano na sl. 5.50.

17

5.7.7. Modifikovane varijante TIG zavarivanja

Postoje mnogobrojne varijante modifikovanog TIG postupka od kojih se najee koriste
impulsno zavarivanje, zavarivanje u uskom lebu, orbitalno zavarivanje cevi (opisano u #12),
zavarivanje sa zagrejanom icom, takasto zavarivanje i zavarivanje sa dvostrukom zatitom.
Impulsno TIG zavarivanje omoguava optimalno korienje energije, jer se jaina struje
znaajno poveava samo u kratkom periodu vremena kada se rastopljeni vrh dodatni metala
odvaja i prenosi u metalnu kupku, sl. 5.7d. Impulsno TIG zavarivanje je veoma pogodno za
automatsko (orbitalno) zavarivanje cevi.
TIG zavarivanje sa zagrejanom icom zahteva greja koji elektrinim otporom predgreva
icu za zavarivanje, to omoguava bre topljenje dodatnog metala.
5.8. ELEKTROLUNO ZAVARIVANJE POD PRAKOM EPP POSTUPAK
Elektroluno zavarivanje pod prakom (EPP) je postupak spajanja topljenjem i ovravanjem osnovnog (9) i dodatnog metala (1) pomou elektrinog luka (2) koji se pod slojem
praka (4) stvara i odrava izmeu osnovnog materijala i elektrodne ice, sl. 5.55. Metalna
kupka (6) je potpuno zatiena od okoline slojem praka koji se delimino topi i ovrava kao
troska (7), a delimino ostaje u nepromenjenom stanju, sl. 5.55. Uloga praka kod EPP postupka je analogna ulozi obloge kod elektrode pri runom elektrolunom zavarivanju. Usled niske
toplotne provodljivosti praka toplotni gubici su manji, a topljenje metala efikasnije.

Slika 5.55. ema EPP postupka (varijanta sa jednom elektrodnom icom)

Za razliku od E postupka, gde jaina struje, napon elektrinog luka i brzina zavarivanja
mogu da se menjaju u relativno uskim granicama, kod EPP postupka raspon promena je
znatno vei, to omoguava efikasniju primenu ovog postupka, naroito ako je neophodna
velika produktivnost kao kod debljih limova i duih avova. U tom sluaju se koriste dve
elektrodne ice: u varijanti sa zajednikom metalnom kupkom, koja se odlikuje jedinstvenom
kristalizacijom metala ava i brim hlaenjem, sl. 5.56a; ili u varijanti sa zasebnom metalnom
kupkom, sl. 5.56b, koja se odlikuje sporijim hlaenjem.

a) sa zajednikom metalnom kupkom

b) sa zasebnom metalnom kupkom
Slika 5.56. ema zavarivanja sa dve elektrodne ice

18

Slika 5.58. Prenos dodatnog metala kroz rastopljeni sloj praka

Osim vee brzine zavarivanja, mogunosti topljenja vee koliine dodatnog i osnovnog
metala, vee dubine uvarivanja, manje potronje dodatnog materijala (nije potrebna priprema
ivica leba za debljine ispod 15 mm) i malog rasprskavanja materijala, poboljanje kvaliteta i
ekonominosti EPP postupka se postie i:
sigurnom zatitom zone topljenja od dejstva spoljnih faktora;
smanjenjem opasnosti od neprovarenog korena;
smanjenjem nivoa uzdunih, poprenih i ugaonih deformacija;
veim koeficijentom iskorienja toplote.
Nedostaci ovog postupka su:
relativno velike investicije u zavarivake automate;
zavarivanje se izvodi samo u horizontalnom poloaju, izuzev u posebnim sluajevima kada
se koriste dodatni ureaji (pozicioneri);
za zavarivanje tanjih limova potreban je bakarni podmeta.
Elektroluno zavarivanje pod prakom se prvenstveno koristi za zavarivanje niskougljeninih i niskolegiranih konstruktivnih elika, kao i srednje i visokolegiranih elika. Takoe,
EPP postupak se esto koristi i za navarivanje, posebno velikih radnih povrina (tokovi vagona, osovine, valjci u elezarama).
5.8.1. Prenos dodatnog metala
Prenos dodatnog materijala kod EPP postupka zavarivanja moe da bude krupnim ili
sitnim kapima, zavisno od jaine struje. Pri tome rastopljeni vrh elektrodne ice postaje
konusan i kree se kruno oko svoje ose, uz istovremeno njihanje, kao klatno. Kapi koje se
odvoje od vrha ice mogu da se prenesu kroz luk ili kroz rastopljeni sloj praka, sl. 5.58. U
svakom sluaju opasnost od rasprskavanja praktino ne postoji, a pitanje prenosa dodatnog
metala je od znatno manje vanosti nego kod MAG/ MIG postupka.
5.8.2. Vrste i izvori struje
Kod EPP zavarivanja koristi se jednosmerna struja strmopadajue ili blagopadajue
karakteristike, kao i naizmenina struja blagopadajue karakteristike. Izvor struje treba da
obezbedi relativno veliku jainu struje (najee 4001500 A) to moe da se po potrebi
postigne i paralelnim vezivanjem vie izvora.
Primena strmopadajue karakteristike zahteva paljivo praenje duine elektrinog luka i
njegovo odravanje u to uim granicama, jer nema efekta samoregulacije kao kod blagopadajue karakteristike. Regulacija duine luka se postie automatskim podeavanjem brzine dovoenja ice koja se poveava ako se povea duina i napon luka, i obrnuto. Kod primene blagopadajue karakteristike koristi se efekt samoregulacije. Ovaj nain regulacije je po pravilu
povoljniji od prethodnog jer je reakcija na promenu napona gotovo trenutna zbog velike
promene jaine struje i brzine topljenja elektrodne ice, odnosno duine luka. Treba imati u
vidu da je ova prednost blagopadajue karakteristike izraenija kod predmeta manje debljine.
19

U sluaju primene naizmenine struje obavezno se koristi blagopadajua karakteristika

jer je elektrini luk nestabilniji po prirodi stvari, pa bi dodatna nestabilnost usled inercije pri
regulaciji kod strmopadajue karakteristike bila neprihvatljiva. Prednost naizmenine struje je
u manjem skretanju elektrinog luka, tako da je pogodna za vee intenzitete struje i zavarivanje sa dve ice. Jednosmernom strujom se bolje kontrolie oblik i veliina metala ava, a
uspostavljanje luka je mnogo lake, to posebno vai za indirektnu polarnost. S druge strane
direktna polarnost daje najvee brzine topljenja dodatnog metala, ali i manju dubinu uvarivanja, pa dolazi u obzir za tanje limove. Prema tome izbor vrste struje kod EPP zavarivanja
zavisi od konkretnog problema.
5.8.3. Dodatni materijali
Dodatni materijali za zavarivanje EPP postupkom su elektrodna ica i praak, ukoliko
sadri legirajui elemente. Elektrodne ice su razliitog hemijskog sastava, zavisno od namene, a po pravilu imaju vei sadraj mangana, radi smanjenja sklonosti ava ka vruim prslinama i nii sadraj ugljenika, radi smanjenja krtosti metala ava. Zbog poveane opasnosti od
pojave poroznosti, elektrodne ice se proizvode sa kontrolisanim sadrajem fosfora, sumpora i
ugljenika. Prema standardu JUS C.H3.052 elektrodne ice se oznaavaju slovnim simbolom
i brojem 1 do 6, a za legirane ice i simbolom hemijskog elementa, npr. 1Si, 2Mo, 6Mo,
2Ni, 3NiMo, tab. 5.13. Elektrodne ice se izrauju u standardnom nizu prenika: 0,8; 1;
1,6; 2; 2,5; 3; 4; 5; 6; 8; 10 i 12 mm, a najee 25 mm.
Tabela 5.13. Elektrodna ice za EPP zavarivanje oznake, sastav, primena
oznaka oznaka (FEP)
hemijski sastav
primena
JUS
PIVA
1
EPP 1
C 0,08; Si 0,15; Mn 0,55
ugljenini i niskolegirani elici, Rm<510 MPa
2
EPP 2
C 0,1; Si 0,15; Mn 1,0
ugljenini i niskolegirani elici, Rm<540 MPa
2Mo
EPP 2Mo
C 0,1; Si 0,15;
ugljenini i niskolegirani elici Rm<680 MPa, finozrni
Mn 1,0; Mo 0,5
elici Re<450 MPa, elici za poviene temper.

Sastav i baznost praka za zavarivanje utiu na tok oksidacije i redukcije, a time i na

uslove primarne i sekundarne kristalizacije materijala ava. Radi postizanja odgovarajueg
hemijskog sastava ava, osim baznosti, vaan je i sadraj MnO u praku. Prema sadraju MnO
prakovi se dele na visokomanganske (>35% MnO), srednjemanganske (1530% MnO) i
niskomanganske (<15% MnO). Baznost praka moe da se izrauna po sledeoj formuli:
B =

CaO + MgO + K 2 O + Na 2 O + CaF2 + ( MnO + FeO ) / 2

SiO 2 + ( Al 2 O 3 + TiO 2 + ZrO 2 ) / 2

(5.13)

Praak je u hemijskom smislu bazni za B > 1,3; kiseo za B < 0,9; neutralan za 0,9 < B <
1,3. Kiseli praak se primenjuje za niskougljenine elike, a bazni za legirane elike.
Po standardu JUS H.B1.060 prakovi se dele i oznaavaju prema nainu proizvodnje,
granulaciji (krupnoi zrna), mehanikim svojstvima, nameni za odreene jaine i vrste struje
zavarivanja, brzini zavarivanja i naponu praznog hoda pri zavarivanju naizmeninom strujom.
Prema nainu proizvodnje prakovi se dele na: topljene (T), aglomerisane (A), sinterovane (S), meane (M). Prema karakteru troske, prakovi se dele na kisele i bazne, a prema stepenu legiranja metala ava na pasivne (koji ne legiraju rastop) i aktivne (koji legiraju rastop).
U zavisnosti od namene prakovi se proizvode za zavarivanje niskougljeninih, niskolegiranih, srednjelegiranih i visokolegiranih elika, za zavarivanje obojenih metala, kao i za
razne vrste navarivanja. Praak se bira i koristi iskljuivo u kombinaciji sa odreenom elektrodnom icom, prema preporuci proizvoaa. Upotreba prakova je dozvoljena samo u
suvom stanju, pa vlaan praak treba obavezno osuiti. Ako se izrauje isti praak u vie
granulacija, za manje jaine struje zavarivanja upotrebljava se grublja granulacija.
20

5.8.5. Tehnologija zavarivanja

Osnovni parametri EPP zavarivanja su vrsta i jaina struje, napon elektrinog luka,
brzina zavarivanja i prenik elektrodne ice. Uticaj osnovnih parametara je objanjen u prethodnim poglavljima, pa su ovde date samo specifinosti vezane za EPP postupak. Osim
osnovnih parametara, na oblik metala ava bitnije utiu jo i vrsta i granulacija praka, nagib
elektrodne ice i radnog komada.
Treba imati u vidu da jaina struje direktno odreuje brzinu topljenja elektrodne ice, w,
odnosno efikasnost procesa, pa se po pravilu tei to veoj vrednosti jaine struje. Maksimalna
jaina struje je ograniena dozvoljenom gustinom struje, odnosno prenikom ice.
Povienjem napona luka poveava se potronja praka i pospeuje prelaz legirajuih
elemenata iz praka u metal ava. Meutim, suvie visok napon luka daje oblik ava koji je
sklon prslinama i nalepljivanju.
Kao to je ve pomenuto, elektroluno zavarivanje pod prakom je mogue samo u horizontalnom poloaju, ili sa malim nagibom radnog komada. Nagib radnog komada moe da se
iskoristi kod tankih limova da bi se dubina uvarivanja smanjila, sl. 5.60.

a) nagib nadole
b) nagib nagore
Slika 5.60. Uticaj nagiba radnog komada na oblik ava

U zavisnosti od nagiba ice razlikuje se zavarivanje unapred, sl. 5.61a, i unazad,

sl. 5.61b. Kod zavarivanja unapred luk i toplota su usmereni prema osnovnom metalu, a kod
zavarivanja unazad prema metalnoj kupki, usled ega se rastop potiskuje iz leba i dobija
metal ava sa prevelikim nadvienjem, sl. 5.61b.

a) zavarivanje unapred
b) zavarivanje unazad
Slika 5.61 Uticaj nagiba elektrodne ice

21

izvor: Sedmak, A., ijaki-eravi, V., Milosavljevi, A., orevi, V., Vukievi, M.:
Mainski materijali II deo, izdanje Mainskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2000
(uskoro ponovo u tampi)

6. ELEKTROOTPORNO ZAVARIVANJE
Elektrootporno zavarivanje obuhvata grupu postupaka kod kojih se materijal zagreva
toplotom stvorenom elektrinim otporom, a zavareni spoj nastaje dodatnim dejstvom sile
pritiska izmeu elektroda. Elektrinim otporom se stvara toplota koja se koristi za zagrevanje
odreene koliine materijala na temperaturu zavarivanja, kao i za zagrevanje materijala u
okolnoj zoni radi lakeg plastinog deformisanja.
Osnovni postupci elektrootpornog zavarivanja su:
takasto, kod koga spojevi nastaju u pojedinim takama preklopljenih delova,
avno, kod koga spoj nastaje preklapanjem niza zavarenih taaka,
bradaviasto, kod koga spoj nastaje u pojedinim takama preklopljenih delova, koje su pre
zavarivanja oblikovane kao bradavice,
zbijanjem, kod koga spoj nastaje stalnim pritiskom na dve sueone povrine,
varnienjem, kod koga spoj nastaje varnienjem izmeu dve sueone povrine.
Elektrootporno zavarivanje je nalo iroku primenu u industriji, posebno automobilskoj,
za spajanje tankih elinih limova. Osnovne prednosti elektrootpornog zavarivanja su velika
proizvodnost i mogunost automatizacije i robotizacije, a osnovne mane su ogranienja
vezana za geometriju delova koji se zavaruju, i nemogunost postizanja hermetinosti spoja
kod takastog zavarivanja.
6.1. ELEKTROOTPORNO TAKASTO ZAVARIVANJE
Elektrootporno takasto zavarivanje je postupak spajanja metala kombinovanim
dejstvom toplote, dobijene elektrinim otporom u zatvorenom strujnom kolu izmeu dva lima
(3) pritisnuta elektrodama oblika ipke (2), i sile pritiska F, sl. 6.1a. Pri tome nastaje spoj
(zavarena taka) kao na sl. 6.1b, gde je s debljina lima, ds prenik zavarene take (soiva), H
visina take, de prenik elektrode, h ulegnue.

a)

b)
Slika 6.1. ema a) takastog zavarivanja; b) takasto zavarenog spoja

Koliina toplote koja nastaje pri zavarivanju elektrinim otporom odreuje se prema
DulLencovom zakonu:
t

Q = R ( t ) I z2 ( t ) dt

(6.1)

pri emu je Iz struja zavarivanja (A), t vreme zavarivanja (s), Ru ukupni omski otpor izmeu
elektroda (), koji moe da se definie kao zbir pojedinih otpora:
1

(6.2)
Ru = R1-E + R1 + Rk12 + R2 + R2-E
gde su R1 i R2 sopstveni otpori materijala, a R1-E (materijal-gornja elektroda), R2-E (materijaldonja elektroda) i Rk12 (materijal-materijal), kontaktni otpori, sl. 6.2.

b)

R
ti

a)

vreme (t)

Slika 6.2. Elektrini otpori kod takastog zavarivanja a) poetne vrednosti; b) zavisnost od vremena

U poetku zavarivanja najvei je kontaktni otpor Rk12, sl. 6.2a, usled nehomogenosti i
hrapavosti dodirnih povrina. Kontakt se ostvaruje na mestu dodira, tj. lokalnih ispupenja, to
znai da struja tee samo kroz mali deo preseka, pa se na mestu dodira javlja veliki kontaktni
otpor. Ako se istovremeno deluje odgovarajuom silom pritiska, povrina kontakta se poveava, a kontaktni otpor znaajno smanjuje, kao to je prikazano za sluaj zavarivanja niskougljeninog elika na sl. 6.3a.
Povienjem temperature kontaktni otpor se takoe znaajno smanjuje, sl. 6.3b, to je
posledica rasta specifinog otpora sloja metala uz kontakt, smanjenja otpora oksidnog sloja i
poveanja broja i povrine fizikih kontakata meu elektrodama, i plastine deformacije
zagrejanog metala.

a) od sile pritiska

b) od temperature
Slika 6.3. Zavisnost kontaktnog otpora niskougljeninog elika

Kontaktni otpori materijalelektroda R1-E i R2-E zadravaju priblino konstantne vrednosti u toku zavarivanja. Ovi kontaktni otpori su znatno manji od kontaktnog otpora Rk12 jer
elektrode dobro provode elektrinu struju.
Sopstveni otpori materijala R1 i R2 se odreuju izrazom za otpor provodnika preseka S
(mm2) i duine l (mm):
l
(6.3)
R=
S
2

gde je specifini elektrini otpor koji raste sa porastom temperature. To je najvanija termofizika karakteristika materijala pri elektrootpornom zavarivanju, jer omoguuje da se izvor
toplote od preteno povrinskog (u poetnoj fazi zavarivanja, koja traje do trenutka vremena ti,
kada kontaktni otpori postaju zanemarljivi, sl. 6.2b) promeni u zapreminski (posle ti, sl. 6.2b).
Specifini otpor legura je odreen njihovim sastavom (vei je nego kod istih metala) i termomehanikom obradom, a u manjoj meri i mikrostrukturom.
Prema tome, kontaktni otpor deluje kratkotrajno i brzo opada do zanemarljive vrednosti,
kada je ukupni otpor minimalan (trenutak ti, sl. 6.2b), dok se sopstveni otpor poveava do
maksimalne vrednosti, posle ega se njegova vrednost smanjuje, sl. 6.2b.
6.1.1. Proces spajanja metala takastim zavarivanjem
Takasto zavarivanje poinje pritiskivanjem komada radi obezbeenja dobrog kontakta.
Pri tome je vano obezbediti dovoljnu silu pritiska, jer e se u suprotnom pojaviti istiskivanje,
sl. 6.4. Istiskivanje se uoava na poetku procesa pri suvie brzom zagrevanju i nedovoljnoj
sili pritiska ili na kraju procesa usled prekomernog zagrevanja. Zagrevanje pri elektrootpornom zavarivanju je kratkotrajno (od mikrosekunde do nekoliko sekundi) i neravnomerno, pri
emu se najvie zagreva sredinji deo take (jezgro), gde je jaina struje najvea. U poetnoj
fazi zagrevanja u jezgru poinje obrazovanje krupnih zrna pod dejstvom sile pritiska, tj. zavarivanje bez topljenja. Daljim zagrevanjem jezgro se topi, a njegovim ovravanjem se dobija
zavarena taka, sl. 6.5.

Slika 6.4. Istiskivanje jezgra

Slika 6.5. Promena temperature u jezgru

Ako se struja iskljui pre dostizanja temperature topljenja tada u strukturi zavarene take
nema upljina i pora, ali nastaju krupno zrno i nemetalni ukljuci koji smanjuju ilavost spoja.
Suprotno tome, tokom topljenja i ovravanja jezgra obrazuju se upljine i pore, to moe da
se sprei dejstvom sile pritiska. Stoga smanjenje pritiska na elektrodama treba da kasni u
odnosu na iskljuenje struje za vreme tk, dovoljno za zavretak kristalizacije. Poveanjem
debljine komada, hlaenje i kristalizacija se usporavaju, a vreme tk se produava. Kod debljih
limova (elik deblji od 56 mm) sila pritiska na elektrodama ne samo da treba da deluje due,
ve treba i da se povea da bi se spreila pojava upljina i pora.

Poseban problem kod elektrootpornog takastog zavarivanja predstavlja skretanje struje

(antiranje) zbog prisustva okolnih zavarenih taaka, sl. 6.6. Ova pojava je izraenija je kod
jednostranog zavarivanja, sl. 6.6a, nego kod dvostranog zavarivanja, sl. 6.6b.

a) jednostrano
b) dvostrano
Slika 6.6. Skretanje struje kod takastog zavarivanja

6.1.2. Ureaji i elektrode za elektrootporno takasto zavarivanje

Ureaji za elektrootporno zavarivanje se sastoje od sledeih delova, sl. 6.7:
vremenskog prekidaa za ukljuivanje i iskljuivanje struje (1);
elektrode (2) i elemenata za dovoenje struje;
papue i mehanizma za davanje sile pritiska (3);
transformatora velike snage (4) koji smanjuje napon sa 380 ili 220 V na 0,510 V.
Sila pritiska moe da se zadaje mehaniki (nogom, sl. 6.7a, ili rukom, sl.6.7b) ili automatski (hidraulino, elektrino ili pneumatski). U prvom sluaju pritisak je konstantan, dok u
ostalim sluajevima vrednost pritiska u ciklusu zavarivanja moe da se menja.

a) nepokretni
b) pokretni
Slika 6.7. Ureaji za elektrootporno takasto zavarivanje

Elektrode se prave od legura bakra koje treba da imaju to veu elektrinu provodnost i
to veu otpornost na habanje na povienim temperaturama. Prvi zahtev najbolje ispunjava ist
bakar, ali je njegova tvrdoa, posebno na povienim temperaturama, nedovoljna. Stoga se za
izradu elektroda najee koriste legure bakra sa hromom (0,31,2% Cr), sa kadmijumom
(0,71,3% Cd) ili trojna legura Cu-Cr-Zr (0,51,4% Cr, 0,020,2% Zr), sem za neke specijalne primene gde se koriste volframove legure (najee sa bakrom), koje imaju manju provodnost od legura bakra ali znatno veu tvrdou. Elektrode se u svakom sluaju hlade tekuom
vodom da bi im se smanjila radna temperatura i poveao radni vek. Vrh elektrode moe da
bude razliitog oblika, sl. 6.8, a njegov izbor zavisi od problema koji se reava.
4

Slika 6.8. Presek elektrode i razliiti oblici vrha elektrode

6.1.3. Parametri takastog zavarivanja

Na kvalitet elektrootporno zavarenih spojeva najvie utiu jaina struje zavarivanja, sila
pritiska na elektrode, vreme zavarivanja, dimenzije vrhova elektroda, vreme prianjanja elektroda i vreme odravanja sile pritiska na elektrodama. Osim navedenih parametara pri elektrootpornom zavarivanju treba voditi rauna o karakteristikama osnovnog materijala, zahtevima
za spoljni izgled zavarenih spojeva, potrebnoj klasi kvaliteta spoja, kvalitetu opreme i ureaja
za zavarivanje i njihovoj kontroli.
Jaina struje i vreme zavarivanja su meusobno povezani parametri, a njihov odnos
moe da se definie integralnim izrazom za koliinu toplote: Q = RI z2 t z . Kako uvek postoji
minimalna jaina struje potrebna za dobijanje zavarenog spoja, vreme zavarivanja ne moe da
se poveava preko neke vrednosti. Minimalna vrednost jaine struje zavisi od karakteristika
osnovnog materijala, debljina limova i stanja njihovih povrina, dimenzija vrha elektrode i sile
pritiska, kao i temperature metala na mestu gde se povrine dodiruju. Vrednosti jaine struje i
vremena zavarivanja pri kojima je mogue dobiti zavareni spoj, definisane su rafiranim
delom na sl. 6.9.

Slika 6.9. Zavisnost jaine struje i vremena zavarivanja

otar reim
mek reim
Slika 6.10. Razliiti oblici soiva

Zavareni spoj nee nastati ukoliko se odaberu vrednosti jaine struje i vremena zavarivanja koje se na dijagramu nalaze levo od rafirane oblasti, ve e se tada pojaviti efekt lepljenja spojeva. U podruju koje se nalazi desno od rafirane oblasti, usled prekomerne toplote,
nastae prskanje, tj. curenje ili izbacivanje rastopljenog metala, to takoe pogorava kvalitet zavarenog spoja.
6.1.4. Reimi zavarivanja
Za postizanje kvalitetnog takasto zavarenog spoja potrebno je definisati optimalni reim
zavarivanja, to ukljuuje i izbor osnovnih parametara zavarivanja: jaine struje Iz, vremena
zavarivanja tz i sile pritiska Fp koja se prenosi preko elektroda. Prema jaini struje i vremenu,
reimi zavarivanja mogu da se podele na:
5

 otre, kod kojih je jaina struje velika, a vreme zavarivanja kratko,

meke kod kojih je jaine struje mala, a vreme zavarivanja dugo.

Navedeni reimi odraavaju se na oblik zavarene take, koji je u sluaju mekog reima
gotovo eliptian, a u sluaju otrog reima javljaju se karakteristina ispupenja po okovima, sl. 6.10. Promena jaine struje Iz i sile pritiska Fp tokom zavarivanja ine ciklus zavarivanja, tab. 6.1.
Tabela 6.1. Reimi elektrootpornog takastog zavarivanja elika
Naziv ciklusa
ema ciklusa
Podruje primene
Jednoimpulsno takasto
Zavarivanje niskougljeninih i
zavarivanje konstantnim
niskolegiranih elika debljine
pritiskom elektroda.
najvie do 6 mm.
Dvoimpulsno takasto zavarivanje
konstantnim pritiskom elektroda
(zavarivanje s naknadnom
termikom obradom).

Zavarivanje zakaljivih elika.

Vieimpulsno takasto
zavarivanje promenljivim
pritiskom elektroda.

Zavarivanje elika debljine lima

vee od 6 mm.

6.1.5. Struktura i greke takastog spoja

Zavarena taka ima dve ose simetrije, veliku osu koja se poklapa sa linijom dodira dva
lima i malu osu koja se poklapa sa osom elektroda. U centralnoj zoni zavarene take je najvee zagrevanje i najbre hlaenja, a promena temperature je razliita u razliitim pravcima,
ime se objanjava eliptinost zavarene take. Zbog razliite brzine hlaenja u mikrostrukturi
zavarenog spoja mogu da se uoe razliite zone, sl. 6.11. Zona 1 je ravnoosne strukture, 2 je
zona sa orijentisanim dendritima, a 3 je zona normalizacije, koja se nalazi iznad A3 temperature i ima sitnozrnastu strukturu to povoljno utie na sve mehanike osobine. Zona 4 je podruje koje odgovara temperaturama A1 i A3. Zona 5 je podruje rekristalizacije, a 6 je zona
osnovnog materijala koja nije podvrgnuta delovanju termikog ciklusa zavarivanja. Promena
tvrdoe u podruju zavarenog spoja za tri razliita elika (kriva 111 austenitni elici, kriva
222 hladnovaljani niskougljenini elici, a krive 131 i 121 legirani elici) su date na
sl. 6.12.

Slika 6.11. ematski prikaz temperaturskog polja kod

takasto zavarenog spoja

Slika 6.12. Promena tvrdoe u podruju

zavarene take

Najee greke kod takastog elektrootpornog zavarivanja (poroznost, lepljenje, upljine, prskanje, pregorevanje) su prikazane na sl. 6.13, zajedno sa dobro zavarenom takom, u
kojoj treba da se vide: 1tamni prsten, 2siva srednja zona, 3spoljni svetli prsten, 4unutranji svetli prsten, sl. 6.13a. Osnovni uzrok nastanka ovih greaka je pogrean izbor parametara
zavarivanja.

Slika 6.13. Greke kod takasto zavarenih spojeva na radiogramu: a) normalna taka b) poroznost
(srednja zona tamna ili kockasta), c) lepljenje (nema jednog ili ima dva tamna prstena), d) i e) upljina
(crne mrlje u sredinjoj zoni), f) prskanje, g) pregorela taka

6.1.6. Takasto zavarivanje pojedinih metala i legura

Elektrootporno takasto zavarivanje tankih limova od niskougljeninog i niskolegiranih
elika ne predstavlja poseban problem i u tom sluaju se koristi najjednostavniji reim zavarivanja, tab. 6.1. Zavarivanje elika sklonih zakaljivanju zahteva komplikovaniji reim zavarivanja sa dva impulsa struje od kojih prvi slui za zavarivanje, a drugi za termiku obradu
kojom se zakaljene strukture otputaju, tab. 6.1. Zavarivanje visokolegiranih nerajuih elika
moe da bude slabijom strujom ili kraim vremenom, jer je njihova elektrina otpornost vea,
to je posebno povoljno kod elika sklonih izluivanju karbida po granicama zrna.
Zavarivanje obojenih metala i legura zahteva poveanje sile pritiska posle iskljuivanja
struje, kao u sluaju elinih limova vee debljine, da bi se izbegla pojava upljina i pora u
zavarenoj taki. Legure Al-Cu tipa durala, koje se ne zavaraju konvencionalnim postupcima
topljenjem, mogu da se zavare elektrootporno.
6.2. ELEKTROOTPORNO AVNO ZAVARIVANJE
Elektrootporno avno zavarivanje je postupak spajanja metala kombinovanim dejstvom
toplote dobijene elektrinim otporom izmeu dva lima pritisnuta elektrodama oblika diska i
sile pritiska, sl. 6.14. Pri tome nastaje spoj (av) koji moe da se shvati kao niz taaka, po
pravilu delimino prekrivenih, koje obrazuju neprekidan av, sl. 6.14c. Za dobijanje neprekidnog i nepropusnog ava korak taaka (rastojanje izmeu centara dve susedne take) treba da
bude a > 0,5dm. Bitna razlika avnog zavarivanja u odnosu na takasto zavarivanje je oblik
elektrode (disk umesto ipke sl. 6.14d) i njeno obrtanje oko sopstvene ose, sl. 6.14a. Osim
toga, kod avnog zavarivanja je neophodno relativno kretanje elektroda i osnovnog materijala
u pravcu obrazovanja ava, sl. 6.14a. avno zavarivanje moe da se izvodi dvostrano,
sl. 6.14a, ili jednostrano, sl. 6.14b, u sluaju da nisu pristupane obe strane.

Slika 6.14. ema avnog zavarivanja a) dvostrano; b) jednostrano; c) presek ava d) elektroda

Uslovi zagrevanja pri avnom i takastom zavarivanju imaju dosta zajednikog, kao to
je uticaj intervala vremena u kome je ukljuena struja i sile pritiska na karakteristike zavarenog spoja, dok su razlike posledica kretanja komada u odnosu na elektrodu. Otpor pokretnog
kontakta je vei od otpora nepokretnog kontakta, to dovodi do intenzivnog izdvajanja toplote
kod pokretnog kontakta, a pri neprekidnom zavarivanju do pregrevanja; povrina komada se
topi, a na elektrodu se nalepljuju estice zavarenog materijala. Zbog oteenja komada i brzog
troenja elektroda neprekidno avno zavarivanje se retko primenjuje. Pauze kod prekidnog
zavarivanja poboljavaju hlaenje elektroda i smanjuju njihovo pregrevanje. Na sl. 6.15 je
prikazan uticaj naina proputanja struje na oblik ava, gde se vidi da se smanjivanjem pauze
pri proputanju struje dobija vei preklop taaka, odnosno neprekidni spoj ako pauze nema.
Osnovni reimi avnog zavarivanja ugljeninih i legiranih elika razliite debljine i legura
aluminijuma su definisani u tab. 6.2.

a) velika pauza

b) mala pauza
Slika 6.15. Uticaj naina proputanja struje na oblik ava

c) bez pauze

Tabela 6.2. Reimi elektrootpornog avnog zavarivanja

Naziv ciklusa
ema ciklusa
Podruje primene
Prekidno (impulsno) ukljuivanje
Zavarivanje niskougljeninih
struje pri neprekidnom obrtanju
i nerajuih elika debljine lima
elektroda
do 3 mm
Neprekidno ukljuena struja
pri neprekidnom obrtanju
elektroda

Zavarivanje manje odgovornih

konstrukcija od
niskougljeninih elika debljine
lima do 1 mm

Ukljuivanje struje pri

nepokretnim elektrodama.
Obrtanje elektroda pri iskljuenoj
struji

Zavarivanje aluminijumskih
legura debljine lima do 3 mm

Ureaji za avno zavarivanje su slini ureajima za takasto zavarivanje, s tim da imaju

veu snagu zbog izraenije pojave skretanja struje i da treba da obezbede kretanje (obrtanje)
elektroda. Materijal elektroda je praktino isti kao kod takastog zavarivanja.
6.2.1. Parametri zavarivanja
Osnovni parametri avnog zavarivanja su sila pritiska, jaina i vreme dejstva struje, prenik i korak taaka i brzina zavarivanja. Sila pritiska, jaina i vreme dejstva struje su povezani
na slian nain kao kod takastog zavarivanja. Korak taaka zavisi od debljine materijala i
reima zavarivanja. Prekomerno prekrivanje taaka (a < 0,5dm) je nepoeljno jer smanjuje
vrstou spoja. Prenik pojedinih taaka zavisi od debljine materijala, profila radnog dela
elektroda i reima zavarivanja.
Pri prekidnom zavarivanju ukupno vreme ciklusa je odreeno kolinikom koraka taaka
i brzine zavarivanja, t = a/vz. Kolinik vremena zavarivanja i ukupnog vremena ciklusa tz/t se
bira u zavisnosti od osobina osnovnog materijala i obino iznosi 0,30,7. Struja velike jaine s
malim pauzama (tz/t 1) izaziva pregrevanje komada i elektroda.
Veliina preklopa p moe da se odredi na osnovu izraza p = dT1vztp, gde je dT1 prenik
take koja bi se dobila da nema relativnog kretanja elektroda i limova brzinom vz, sl. 6.16, a tp
je razlika ukupnog vremena ciklusa t i vremena zavarivanja tz. Prenik take koja se stvarno
dobija oigledno je dT = dT1 + vztz, sl. 6.16. Ako se zada preklop p, brzina zavarivanja vz moe
da se odredi na osnovu prethodnih izraza.

Slika 6.16. ema preklapanja taaka kod avnog zavarivanja

6.3. ELEKTROOTPORNO BRADAVIASTO ZAVARIVANJE

Elektrootporno bradaviasto zavarivanje je u osnovi isto kao takasto zavarivanje s tim
da se na jednom od limova koji se zavaruju prethodno naprave ispupenja (bradavice) koje
naleu na drugi lim i time odreuju put struji u zatvorenom strujnom kolu, sl. 6.18. Nastajanje
zavarene take je analogno takastom zavarivanju, sl. 6.19.
Prednost bradaviastog zavarivanja u odnosu na takasto je u tome to u jednom prolazu
nastaje onoliko taaka koliko je bradavica pripremljeno na limu, tj. u veoj proizvodnosti.
Osim toga, elektrode traju znatno due jer nisu optereene kao kod takastog ili avnog zavarivanja. Mana bradaviastog zavarivanja je potreba za velikom snagom i silom pritiska, to
komplikuje i poskupljuje ureaj za zavarivanje.

Slika 6.18. ema bradaviastog zavarivanja

Slika 6.19. Faze nastanka bradaviastog spoja

6.4. ELEKTROOTPORNO SUEONO ZAVARIVANJE ZBIJANJEM

Pri sueonom elektrootpornom zavarivanju zbijanjem delovi koji se zavaruju steu se u
eljusti maine tako da im se eone povrine priljube, sl. 6.20. Ukljuivanjem struje, usled
kontaktnog otpora osnovni materijal se zagreva na mestima dodira do temperature koja je
dovoljno visoka da se uz dodatni pritisak podunom silom Fz ostvari spoj, sl. 6.21, ali je nia
od temperature topljenja, pa spoj nastaje u vrstom stanju. Ovaj postupak zavarivanja je
primenljiv kod materijala koji imaju dobru plastinost kao to su niskougljenini elik, aluminijum i bakar. Pri tome popreni presek treba da bude to jednostavniji, a njegova povrina u
odnosu na duinu predmeta to vea. Sueono zavarivanje zbijanjem se najee koristi za
spajanje elinih ipki prenika 310 mm.

Slika 6.20. ema zavarivanja zbijanjem

Slika 6.21. Izgled spoja dobijenog zbijanjem

Osnovi parametri postupka su poduna sila (pritisak) i jaina struje, koje pri zavarivanju
elika treba izabrati u odgovarajuem opsegu. Suvie velika sila pritiska smanjuje kontaktni
otpor, pa je zagrevanje nedovoljno, sl. 6.22a, a suvie mala sila pritiska, usled prevelikog
kontaktnog otpora, uslovljava lokalno pregrevanje, sl. 6.22c, i istiskivanje rastopljenog metala
van spoja. Optimalna vrednost sile pritiska i odgovarajua raspodela temperature je prikazana
na sl. 6.22b.

c) nedovoljna sila pritiska

a) prevelika sila pritiska
b) optimalna sila pritiska
Slika 6.22. Uticaj sile pritiska na raspodelu temperature pri sueonom zavarivanju

10

Pri suvie jakoj ili suvie slaboj struji poduna raspodela temperature je nepovoljna jer je
u prvom sluaju usled brze promene temperature oblast plastine deformacije (oznaena sa x0,
sl. 6.23) suvie mala, a raspodela veliine metalnog zrna neravnomerna, sl. 6.23a, dok je u
drugom sluaju zbog spore promene temperature oblast plastine deformacije prevelika, a
zrno suvie krupno, sl. 6.23c. Optimalna brzina zagrevanja, raspodela temperature i veliine
zrna je prikazana na sl. 6.23b, kao i odgovarajua veliina plastine deformacije, koja treba da
bude 3050% prenika ipke.
Izbor parametara pri zavarivanju obojenih metala i legura je znatno jednostavniji i svodi
se na uslov da se kontaktna povrina zagreje do temperature topljenja.

c) jaina struje nedovoljna

a) jaina struje prevelika
b) optimalna jaina struje
Slika 6.23. Uticaj brzine zagrevanja na oblik i strukturu spoja

6.5. ELEKTROOTPORNO SUEONO ZAVARIVANJE VARNIENJEM

Kao i kod sueonog zavarivanja zbijanjem, kod zavarivanja varnienjem delovi koji se
zavaruju steu se u eljusti maine i pomeraju jedan prema drugom, ali se strujno kolo uspostavlja preko elektrinog luka kada su delovi na nekom rastojanju, i tek onda se njihove eone
povrine priljube. Pri tome se kontakt uspostavlja samo u pojedinim, isturenim takama (zbog
neravnina eonih povrina), a gustina struje dostie velike vrednosti uslovljavajui topljenje i
isparavanje materijala, koji se pod uticajem okolnih elektromagnetnih sila izbacuje iz spoja,
zajedno sa neistoama i oksidima. Ovaj proces izgleda kao varnienje, po emu je postupak
dobio ime. Tek kada se dostigne dovoljno zagrevanje po duini osnovnog materijala i rastapanje eonih povrina, silom pritiska se ostvaruje spoj uz naglo ubrzanje pomeranja delova i
ukupno skraenje zavarenih predmeta lv + lz, sl. 6.24. Pri tome se oko spoja obrazuje karakteristian venac, oznaka 1 na sl. 6.25, koji se otklanja mainskom obradom.

Slika 6.24. Osno pomeranje pri zavarivanju varnienjem

Slika 6.25. Izgled spoja sa vencem

Postupak zavarivanja varnienjem je po pravilu pogodan za materijale koji ne mogu da

se zavaruju zbijanjem. Ovaj postupak moe da se primeni na prstenaste i druge poprene
preseke sloenijeg oblika nego to je bio sluaj kod zavarivanja zbijanjem. Postoje i druge,
komplikovanije varijante sueonog zavarivanja varnienjem, kao to je zavarivanje sa predgrevanjem, ime se spreava zakaljenje kod elika sa vie ugljenika i legiranih elika.
11

izvor: Sedmak, A., ijaki-eravi, V., Milosavljevi, A., orevi, V., Vukievi, M.:
Mainski materijali II deo, izdanje Mainskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2000
(uskoro ponovo u tampi)

7. GASNO ZAVARIVANJE
Gasno zavarivanje je postupak spajanja metala topljenjem i ovravanjem osnovnog
i (po potrebi) dodatnog metala pomou plamena dobijenog sagorevanjem gorivog gasa.
Koliina toplote osloboena sagorevanjem, kao i najvia temperatura plamena, zavise od vrste
gorivog gasa. Podrazumeva se da gorivi gasovi sagorevaju u struji kiseonika, ako nije naglaeno drugaije (npr. sagorevanje u vazduhu). Da bi se ostvarilo sagorevanje u struji kiseonika,
gorivi gas i kiseonik se iz specijalnih posuda pod pritiskom boca (ili na drugi nain) dovode
u gorionik, odakle izlaze pomeani u odgovarajuoj srazmeri. Na taj nain je omogueno
sagorevanje gorivog gasa na vrhu plamenika, koji zajedno sa gorionikom, bocama za skladitenje i crevima za dovod gasova, kao i pomonim i dodatnim ureajima (npr. redukcionim
ventilima), ini opremu za gasno zavarivanje. U novije vreme je razvijen i postupak koji
elektrolizom vode obezbeuje sav potreban vodonik i kiseonik, koji ima itav niz prednosti,
ali i skupu opremu.
Osnovna prednost gasnog zavarivanja je mogunost kontrole koju zavariva ima nad
brzinom unoenja toplote, temperaturom u zoni zavarivanja i oksidacijom u atmosferi metala
ava. Osim toga, oblik i veliina ava mogu bolje da se kontroliu, jer se dodatni metal uvodi
nezavisno od izvora toplote. U prednosti postupka se ubrajaju i niska cena opreme, njena
pokretljivost i relativno jednostavno rukovanje. S druge strane, koliina i koncentracija toplote
je manja nego kod ostalih postupaka zavarivanja, pa je za gasno zavarivanje karakteristino
due vreme zagrevanja i hlaenja, usled ega su strukturne promene u ZUT izraenije i nepovoljnije. Shodno tome, ovaj postupak je pogodan jedino za zavarivanje tankih limova i cevi,
posebno manjeg prenika, kao i za njihovo reparaturno zavarivanje. Plamen gasa se takoe
koristi za rezanje, lemljenje, navarivanje, predgrevanje, termiku obradu i jednostavnije operacije oblikovanja, kao to su savijanje i ispravljanje.
7.1. GASNI PLAMEN I GORIVI GASOVI OSOBINE I PRIMENA
Osnovni zahtevi koje treba da ispuni gorivi gas da bi se koristio za zavarivanje su da
temperatura plamena bude znatno via od temperature topljenja osnovnog i dodatnog metala,
da brzina sagorevanja bude to vea, da se razvija dovoljna koliina toplote za topljenje
osnovnog i dodatnog metala, kao i za nadoknadu gubitaka toplote, i da hemijska reakcija
plamena sa osnovnim i dodatnim materijalom bude to manja.
Najee se koriste gorivi gasovi na bazi ugljovodonika: metan (CH4), metilacetilenpropadijen (C3H4 trgovaki naziv MAPP), acetilen (C2H2), propan (C3H8), propilen (C3H6),
butan (C4H10) i vodonik (H2). Za detaljniju analizu karakteristika gasova treba imati u vidu da
ugljovodonici sagorevaju u dve faze, primarnoj i sekundarnoj, osim H2 koji sagoreva u jednoj
fazi. Pod primarnim sagorevanjem se podrazumeva reakcija sa kiseonikom iz boce, a pod
sekundarnim reakcija sa kiseonikom iz vazduha.
1

Primarni plamen je neutralan kada je reakcija primarnog sagorevanja ravnotena, a

proizvodi sagorevanja ugljen-monoksid i vodonik. U tom sluaju atmosfera primarnog plamena je redukujua. Kako sekundarno sagorevanje zavisi od produkata primarnog sagorevanja, to
pojam neutralan treba shvatiti kao pogodan nain za definisanje koliine kiseonika potrebnog za potpuno sagorevanje i za poreenje razliitih karakteristika gorivih gasova.
Brzina sagorevanja (brzina irenja plamena) je brzina kojom se front plamena kree
upravno na njegovu povrinu kroz okolni nesagoreli gas. Brzina sagorevanja bitno utie na
veliinu i temperaturu primarnog plamena.
U tab. 7.1 su dati osnovni podaci o gorivim gasovima, kao to su maksimalna temperatura neutralnog plamena, tmax, koliina osloboene toplote kod primarnog i sekundarnog
sagorevanja (osim za H2 koji sagoreva u jednoj fazi), Qprim i Qsek, ukupna koliina toplote po
jedinici zapremine i po jedinici mase, Qvol i Qmas, koliina kiseonika potrebna za potpuno
sagorevanje jedinine koliine gasa (stehiometrijska smea) oznaka O2 (ukupno) i koliina
kiseonika koja se u tu svrhu dobija iz boce (ostatak se dobija iz vazduha) oznaka O2 (boca),
odnos gustine gasa prema gustini vazduha (na temperaturi od 15C, atmosferskom pritisku i
gustini vazduha vaz = 1,21 kg/m3), molarna masa, M, specifina zapremina, , i brzina sagorevanja neutralnog plamena, vsag.
Tabela 7.1. Osnovne osobine najee korienih gasova
tmax
Qprim
Qsek
Qvol
Qmas
O2 (ukupno)
O2 (boca)

(C)
(MJ/m3)
(MJ/m3)
(MJ/m3)
(MJ/kg)
(mol)
(mol)
()

(g/mol)
(m3/kg)
(m/s)

/vaz

=V/m
vsag

acetilen
3087
18,9
35,9
54,8
50
2,5

butan
2300

130

2,10

metan
2538
0,4
37
37
56
2
1,5
0,62

propilen
2865
16,3
71,9
88,3
49
4,5
2,6
1,48

MAPP
2927
19,3
70,4
89,6
49
4
2,5
1,48

vodonik
2655

12
120
0,5

11,3
0,91

propan
2526
9,5
83,6
93,1
51
5
3,5
1,52

26,0
0,91
5,7

44,0
0,54
3,9

58,1
0,39

1,44
5,5

0,55

0,55

11,77
11

0,30,4
0,074

Iako je sekundarna koliina toplote vea, za zavarivanje je bitnija primarna koliina

toplote jer je koncentrisana na mestu zavarivanja. Osim nje, kao to je ve pomenuto, od
najveeg znaaja za primenu u zavarivanju je brzina sagorevanja, koja je za neke gorive
gasove (acetilen, propan, metan, vodonik) data na sl. 7.1, u zavisnosti od udela gorivog gasa u
smei. Kombinacijom ove dve veliine, tj. proizvodom primarne koliine toplote i brzine
sagorevanja, definie se intenzitet primarnog sagorevanja, koji se, osim tmax, koristi kao
osnovni kriterijum primenljivosti gorivog gasa. Intenzitet primarnog sagorevanja je najvei za
acetilen, sl. 7.2.
Analogno se definie intenzitet sekundarnog sagorevanja, kao proizvod sekundarne
koliine toplote i brzine sagorevanja. Intenzitet sekundarnog sagorevanja utie na temperaturski gradijent u okolini spoja, tako to smanjuje brzinu hlaenja. Kao i u sluaju primarnog
sagorevanja, najvei intenzitet sekundarnog sagorevanja ima acetilen, sl. 7.3. Intenzitet ukupnog sagorevanja je dat na sl. 7.4.

Slika 7.1. Brzina sagorevanja nekih gorivih gasova

Slika 7.2. Intenzitet primarnog sagorevanja nekih gorivih gasova

Slika 7.3. Intenzitet sekundarnog sagorevanja nekih gorivih gasova

Slika 7.4. Intenzitet ukupnog sagorevanja nekih gorivih gasova

Gustina gasa ukazuje na njegovo ponaanje u sluaju procurivanja. Gasovi sa gustinom

manjom od vazduha odlaze uvis i nestaju, dok gasovi vee gustine od vazduha padaju na dno i
sakupljaju se na mirnim mestima. U prvu grupu spadaju acetilen, metan i vodonik, a u drugu
butan, propan i MAPP, tab. 7.1.
Osim najvie tmax i najveeg intenziteta sagorevanja, acetilenski plamen je povoljan i
zbog male potronje kiseonika (najmanja posle vodonika, tab. 7.1), jednostavne regulacije i
stabilnog sagorevanja, pa je praktino nezamenljiv kada je zavarivanje u pitanju. Ostali gorivi
gasovi se koriste za rezanje, tvrdo i meko lemljenje, povrinsko kaljenje i metalizaciju, gde
dolaze do izraaja neke specifine prednosti. Tako npr. MAPP i propilen, osim relativno
visoke tmax, imaju veliku Qsek, pa su pogodni i za zagrevanje velikih komada. Metan, butan i
propan mogu u nekim sluajevima da budu ekonomina zamena jer su znatno jeftiniji, a
primena vodonika je sve vee u novije vreme zbog mogunosti dobijanja oba gasa potrebna za
sagorevanja (vodonik i kiseonik) elektrolizom iz vode. Ova varijanta nije tehniki nova, ali je
cena ureaja i elektrolize tek poslednjih godina postala konkurentna, posebno kada se imaju u
vidu neke njene prednosti, kao to proizvodnja onoliko gasa koliko je potrebno (nema
skladitenja) i sagorevanje vodonika bez CO i drugih tetnih produkata. Najvea primena ove
varijante zasad je rezanje elika, ukljuujui velike debljine, jer se dobijaju vrlo kvalitetne
rezne povrine.

7.2. PLAMEN ACETILENKISEONIK

Sagorevanje acetilena se odvija prema jednainama:
primarno: C2H2 + O2 2C + H2 + O2 + 0,225 MJ 2CO + H2 + 0,47 MJ/mol
(7.1a)
sekundarno: 2CO + H2 + 1,5O2 2CO2 + H2O + 0,81 MJ/mol
(7.1b)
(7.1c)
ukupno: C2H2 + 2,5O2 2CO2 + H2O + 1,28 MJ/mol
Imajui u vidu jednaine sagorevanja, moe da se zakljui da je udeo acetilena u
stehiometrijskoj smei 0,28 (ukupno sagorevanje, odnos C2H2:O2 = 1:2,5), a u neutralnoj
smei 0,5 (primarno sagorevanje, odnos C2H2:O2 = 1:1).
Sekundarno sagorevanje moe da se razdvoji na sagorevanje ugljen-monoksida, sa
0,57 MJ/mol osloboene toplote, i sagorevanje vodonika, sa 0,24 MJ/mol osloboene toplote.
Ukupna koliina toplote (1,28 MJ/mol) moe da se izrazi u odnosu na jedinicu zapremine
(jedinina zapremina se odreuje na osnovu podataka iz tab. 7.1, prema izrazu v = M =
260,91103 = 0,0237 m3/mol), to daje koliinu toplote Qvol = 54,1 MJ/m3, to se neznatno
razlikuje od podatka u tab. 7.1. Ukupna toplotna mo acetilenskog plamena moe sada da se
odredi ako se u izraz (2.2) uvrsti podatak o koliini toplote Qvol (npr. 54,1 MJ/m3), a V izrazi u
(l/h):
(7.2)
Pu 15V (W)
Efektivna toplotna mo (snaga) plamena je manja od ukupne zbog znaajnih gubitaka
toplote, prvenstveno na zagrevanje okoline i osnovnog metala, kao to se vidi iz tab. 7.2, gde
dati podaci za koeficijent iskorienja toplote u zavisnosti od veliine plamenika. Raspodela
toplote pri zavarivanju plamenikom br. 8 je data na sl. 7.5.
Tabela 7.2. Koeficijent iskorienja toplote
plamenik broj

1
0,72

2
0,68

3
0,51

4
0,44

5
0,36

6
0,29

7
0,25

8
0,22

1 gubici u okolinu (33%)

2 zagrevanje dodatnog metala (12%)
3 gubici usled razbrizgavanja (2%)
4 topljenje dodatnog metala (10%)
5 topljenje osnovnog metala (12%)
6 topljenje osnovnog i dodat. metala (22%)
7 gubici u osnovni metal (43%)
8 zagrevanje osnovnog metala (55%)
9 ukupna toplotna mo (100%)
Slika 7.5. Raspodela toplote pri zavarivanju plamenikom br. 8

Kako se za primarno sagorevanje acetilena koristi kiseonik iz boce, a za sekundarno

sagorevanje kiseonik iz okolnog vazduha, jasno je iz jednaina sagorevanja da se za potpuno
sagorevanje acetilena troi 40% kiseonika iz boce i 60% kiseonika iz vazduha. Zavisno od
odnosa acetilena i kiseonika, razlikuju se redukujui (manjak kiseonika), neutralni (potpuno
sagorevanje) i oksidiui plamen (viak kiseonika). Iako je teorijski smea kiseonika i acetilena kod neutralnog plamena 1:1, u praksi se pod neutralnim plamenom podrazumeva smea
O2:C2H2 = (1,11,2):1. Viak kiseonika se troi na sagorevanje okolnih gasova. Kod neutralnog plamena uoljive su tri razliite zone, sl. 7.6:
Jezgro oblika konusa ili cilindra (zavisno od naina isticanja gasova), u kojem se
odvija deo primarnog sagorevanja. Pri tome sagoreva manji deo smee gasova, dok se vei
5

deo razlae na ugljenik i vodonik. Osloboena koliina toplote zagreva slobodni ugljenik
stvarajui svetli omota jezgra, ta daje utisak jarko bele boje.
Srednja zona, oblika klina, gde se odvija ostatak primarnog sagorevanja, a poinje i
sekundarno sagorevanje, odnosno oksidacija 2CO i H2 kiseonikom iz vazduha. U ovoj zoni se
postie najvia temperatura plamena (do 3100C, sl. 7.6a), na 46 mm od vrha jezgra, pa se
ona koristi za zavarivanje. Stoga se srednja zona zove i zona zavarivanja.
Omota plamena, u kojem se odvija sekundarno sagorevanje na raun kiseonika iz
vazduha. Temperatura u zoni sekundarnog sagorevanja je znatno nia od maksimalne, sl. 7.6.
Boja u ovoj zoni prelazi od plavo-ljubiaste boje u sredini do uto-narandaste na krajevima.

a) oksidiui

b) neutralni

c) redukujui

Slika 7.6. ematski izgled plamena (a oksidiui, b neutralni, c redukujui)

U odnosu na neutralni plamen, specifinosti oksidiueg plamena su manje jezgro

koninog oblika i manji omota, sl. 7.6a. Kod redukujueg plamena jezgro i omota su vei, a
oko jezgra postoji zona oblika pera, sl. 7.6c, koja je bele boje slino jezgru, pa ih je ponekad
teko razlikovati. Kolinik duine ove zone i jezgra odgovara koliniku sadraja acetilena i
kiseonika. Smanjenjem sadraja acetilena ili poveanjem sadraja kiseonika u plamenu, ova
zona se gubi, to se koristi pri vizuelnom podeavanju plamena.
Gasovi koji se javljaju u omotau plamena i zoni redukcije spreavaju kiseonik i azot iz
vazduha da dopru do rastopljenog metala, to obezbeuje njegovu dobru zatitu. Osim toga u
okviru primarnog sagorevanja ugljenik nepotpuno sagoreva u ugljen-monoksid, a vodonik
ostaje slobodan. Nepotpuno sagoreli ugljen-monoksid ima veliki afinitet prema kiseoniku, pa
mu ne dozvoljava pristup u rastop, a ako se stvore oksidi, ugljen-monoksid ih redukuje. Stoga
je veoma vano odravanje propisanog rastojanja izmeu jezgra i povrine radnog komada (3
5 mm), jer inae nastaju sledee greke:
ako je jezgro suvie blizu rastopljenog metala dobija se oksidirani tvrdi sloj;
ako je jezgro suvie udaljeno, provarivanje je oteano, a pojava gasnih mehurova esta.
Neutralan plamen se koristi za zavarivanje elika, bakra, nikla i njegovih legura, bronze
i olova. Redukujui plamen se primenjuje kada se trai porast ugljenika u zavaru kao npr. kod
zavarivanja sivog liva, kao i za zavarivanje aluminijuma i njegovih legura, legura magnezijuma i navarivanja tvrdim legurama. Oksidiui plamen se izbegava, jer reakcija kiseonika ima
veoma tetno delovanje na svojstva legura, sem kod zavarivanja mesinga gde se viak kiseonika koristi da bi se spreilo isparavanje cinka. Temperatura plamena sa vikom kiseonika je
via od ostalih vrsta plamena zbog reakcije sagorevanja metala ili prisutnih elemenata, pa se
6

oksidiui plamen ponekad koristi da bi se poveala produktivnost zavarivanja elika, zbog

ega u metalu ava po pravilu nastaju greke tipa oksida.
Prema brzini isticanja razlikuju se meki plamen (5080 m/s) i tvrdi plamen (120
180 m/s), to zavisi od pritiska i protoka gasova. Meki plamen je nestabilan i osetljiv na pojavu povratnog plamena, a koristi se za zavarivanje visokolegiranih elika, lakotopljivih metala
(Pb, Zn) i za lemljenje. Tvrdi plamen je teko kontrolisati, a esta je pojava izduvavanja
rastopljenog metala iz metalne kupke. Stoga se u praksi najee koristi srednji plamen sa
brzinama isticanja 80120 m/s.
7.2.1. Kiseonik
Kiseonik omoguava sagorevanje gorivih gasova, a nalazi se u vazduhu (21% zapreminskog udela). Na 15C i atmosferskom pritisku gustina kiseonika iznosi 1,43 kg/m3,
molarna masa 32 g/mol, a u teno stanje prelazi na 183C. U gasovitom stanju kiseonik nema
boju i miris, nije zapaljiv i eksplozivan. Meutim, poto u njegovom prisustvu neke materije
postaju zapaljive, rukovanje kiseonikom mora da bude oprezno.
Kiseonik se najee proizvodi frakcionom destilacijom tenog vazduha. Tehniki
kiseonik je istoe 99,2 do 99,8%, a neistoe su azot, argon i voda. istoa kiseonika je vrlo
bitna za njegovo korienje. Kiseonik se transportuje i uva u elinim bocama pod pritiskom
150200 bar.
7.2.2. Acetilen
Acetilen je gorivi gas bez boje, karakteristinog mirisa, neotrovan i rastvorljiv u vodi u
odnosu 1:1 i u acetonu u odnosu 1:25, na sobnoj temperaturi i atmosferskom pritisku. Rastvorljivost acetilena u acetonu raste sa porastom pritiska, a opada sa porastom temperature. Acetilen je vrlo eksplozivan u prisustvu kiseonika ili vazduha. Acetilen se transportuje i uva u
elinim bocama pod pritiskom 15 bar, a u sluaju velike potronje racionalnije je koristiti
razvijae acetilena. Za dobijanje acetilena se koriste jo i postupci pirolize ugljovodonika i
deliminog sagorevanja metana u kiseoniku.
7.3. APARATURA ZA ZAVARIVANJE
Aparaturu za gasno zavarivanje ine boce za kiseonik i acetilen, redukcioni ventili,
dovodna creva, gorionik sa promenljivom mlaznicom i pomoni alat. Boce za tehnike gasove
spadaju u posude pod pritiskom i podleu odgovarajuem JUS. Ove boce se izrauju dubokim
izvlaenjem od konstrukcionog ugljeninog ili niskolegiranog elika. Boce za kiseonik su
zapremine 40 l, u koje je mogue uskladititi 6 Nm3 na pritisku od 150 bara i temperaturi
20C. Ako se pretpostavi da se kiseonik u ovim uslovima ponaa kao idealni gas, mogue je
na osnovu pritiska u boci izraunati koliinu preostalog gasa u boci (npr. ako je pritisak u boci
120 bara, koliina preostalog kiseonika je 120 40 = 4800 l). Kiseonika boca je obojena
plavo ili ima plavu traka na 2/3 visine.
Boca za acetilen je obojena belo, ili ima belu traku na 2/3 visine. Acetilen u boci se
rastvara u acetonu, jer je sam acetilen kao nezasieni ugljovodonik vrlo eksplozivan na
povienom pritisku. Osim toga, boca se prethodno puni poroznom masom (najee drveni
umur ili meavina uglja i infuzorijske zemlje) u koju se uliva aceton, a zatim rastvara
acetilen. Tako dobijena smea moe da se podvrgne pritisku od 15 bara, to znai da na sobnoj
temperaturi i normalnom atmosferskom pritisku u bocu moe da se smesti 4800 l acetilena
(15 40 0,35, gde je pritisak 15 bar, zapremina boce 40 l, 0,35 koeficijent popunjenosti
boce acetonom, a 23 rastvorljivost acetilena u acetonu).
Kako je radni pritisak znatno nii od pritiska u boci, boce je neophodno snabdeti
redukcionim ventilima za kiseonik i za acetilen, sl. 7.7. Oba redukciona ventila imaju po dva
manometra, jedan za pritisak u boci, drugi za radni pritisak. Princip rada redukcionih ventila je
7

isti, a jedina konstruktivna razlika je u nainu vezivanja za bocu kod kiseonika vezivanje je
preko navrtke, a kod acetilena preko uzengije to iskljuuje mogunost pogrenog vezivanja.
Osim toga, razlika je i u opsegu merenja kod kiseonika manometri su do 300 bara (pritisak u
boci), odnosno 16 bara (radni pritisak), a kod acetilena do 40 bara (pritisak u boci), tj. 2,5 bara
(radni pritisak).
Posebnu panju treba obratiti na rukovanje redukcionim ventilom za kiseonik. Kako
dodir kiseonika sa mau, uljem ili nekom slinom materijom moe da izazove eksplozivno
paljenje, zabranjeno je rukovanje redukcionim ventilom za kiseonik masnim ili prljavim rukavicama. Osim toga za ovaj ventil je karakteristina pojava zaleivanja usled razlike pritisaka
na ulasku i izlasku i odgovarajueg pada temperature. Da bi se ovo spreilo treba koristiti to
istiji kiseonik, ugraditi greja pre ventila ili koristiti ventil sa dvostepenom redukcijom
pritiska.

a) za kiseonik
b) za acetilen
Slika 7.7. Redukcioni ventili

Osim redukcionih ventila koriste se i tzv. suvi ventili, koji se postavljaju izmeu redukcionih ventila i gorionika, sl. 7.8. Princip rada suvog ventila je sledei: kroz gumeno crevo
dotie gas u cevni nastavak (2) ventila i otvara nepovratni ventil (4), protie kroz ventil u
unutranjost poroznog uloka (5), zatim kroz njegov porozni zid u sredinu uloka, a otuda u
nastavak (3) i u gorionik. U sluaju eksplozije povratni udar plamena stie do komore izmeu
zida cevi ventila (1) i uloka (5) i tu se gasi, jer se pri prolasku kroz porozni uloak ohladi
ispod temperature paljenja meavine gasova. Poveani pritisak od eksplozije gotovo trenutno
zatvara nepovratni ventil.

Slika 7.8. ematski prikaz suvog ventila

Gorionici za zavarivanje omoguavaju ostvarivanje potrebne smee kiseonika i

acetilena (ili drugog gorivog gasa), pri emu se zahteva stabilan plamen odreenog oblika i
toplotne moi. Osnovni delovi gorionika prikazani su na sl. 7.9. Koristi se vie tipova gorionika koji se dele prema pritisku napajanja (gorionik niskog i visokog pritiska) i prema regulaciji
protoka (gorionik stalnog i viestrukog protoka).
8

Slika 7.9. Gorionik ematski prikaz

7.4. DODATNI MATERIJALI I TOPITELJI

Dodatni materijali se isporuuju u obliku ica i ipki. U sluaju zavarivanja niskougljeninih i niskolegiranih elika dodatni materijal je u obliku ipki duine 1000 mm ili koturova
ice mase 40 kg, standardnih prenika: 2; 2,5; 3,25; 4; 5; 6,3 mm (JUS C.H3. 051/81). Oznaka
dodatnog materijala se sastoji iz dva dela: opteg (slovo P) i dopunskog (slovo O, Z, Y ili cifre
od 1 do 6) sa znaenjem datim u tab. 7.3. ice su prevuene tankim slojem bakra radi zatite
od korozije. Najee koriene ice za zavarivanje elika, njihove oznake, sastav, mehanika
svojstva i primena su prikazane u tab. 7.4.
Tabela 7.3. Oznaavanje ica za gasno zavarivanje elika
simbol
Rm [MPa]
A5,65 [%]
KV [J]

Z
<340
<14
30

Y
340

1
400
14
30

2
430
18
60

3
470
22
90

4
510
26
120

5
550
30
150

6
590

Tabela 7.4. ice za gasno zavarivanje elika

A5,65 KV
hemijski sastav (%)
primena
oznaka oznaka
Rm
C
Si Mn Ni Mo
JUS PIVA [MPa] [%]
[J]
PY11 37G 340410 1521 4770 0,09 0,1 0,55
ugljenini elik sa Rm<450 MPa
P212 42G 410470 1622 6580 0,1 0,2 0,8 0,6 0,2
parni kotlovi, posude pod
0,15 0,3 0,9 0,8 0,25
pritiskom, cevovodi i brodski
limovi

Za zavarivanje Al i njegovih legura se koriste iste ice i ipke kao za TIG postupak
(JUS C.H3.061, tab. 5.12). Za zavarivanje bakra i legura koriste se ice i ipke prema JUS C.
H3.071 (S.CuSn1 i S.CuAg1), a za zavarivanje bronzi ipke prema JUS C.H3.072
(S.CuSn10Zn4 i S.CuSn4Zn7) i JUS C.H3.073 (S.CuSn412).
Topitelji, oblika praha ili pasta, se primenjuju pri zavarivanju livenog gvoa, obojenih metala i legura, nerajueg elika i drugih legura. Osnovni razlog primene topitelja su
tekotopljivi oksidi koji se obrazuju pri zavarivanju navedenih materijala i svojim prisustvom
spreavaju uspeno zavarivanje. Nanoenjem topitelja na dodatni ili osnovni materijal postie
se dvojaki efekt spreava se donekle oksidacija tenog metala, s jedne strane, i sniava
temperatura topljenja oksida, s druge strane, ime se obezbeuje njihovo uklanjanje u obliku
troske.
Topitelji se dele prema hemijskom sastavu na kisele i bazine. Najee se koriste
kiseli topitelji na bazi bora, kao to su borna kiselina, H3BO3, (prvenstveno za bakar i njegove
legure), ili boraks (natrijumtetraborat Na2B4O710H2O), koji lako razgrauje okside mnogih
metala (npr. Cu, Zn, Mn), i bazni topitelji, kao to su natrijum karbonat, Na2CO3, i potaa,
9

K2CO3, (prvenstveno za sivi liv). Delovanjem Na2CO3 na tekotopljivi oksid SiO2 stvara se
teno hemijsko jedinjenje Na2OSiO2 koje prelazi u trosku i gas, CO2, koji odlazi u okolinu.
7.5. TEHNOLOGIJA GASNOG ZAVARIVANJA
Propisivanje tehnologije gasnog zavarivanja ukljuuje izbor i nagib gorionika, izbor
ice za zavarivanje, kao i izbor tehnike i parametara zavarivanja (veliina mlaznice, prenik
ice, brzina zavarivanja, potronja acetilena, kiseonika i ice za zavarivanje).
Veliina i jaina gorionika se bira na osnovu vrste i debljine osnovnog materijala.
Jaina gorionika meri se protokom acetilena (l/h). Poloaj gorionika znaajno utie na stepen
iskorienja toplote plamena, kao i na zatitu rastopa. Iskorienje toplote je najvee kod
dranja gorionika upravno u odnosu na mesto zavarivanja, sl. 7.10. Ovakav poloaj gorionika
daje dublje uvarivanje i ui zavar, to je kod debljih materijala povoljnije, kao i bolju zatitu
rastopa. Odstupanje poloaja gorionika od upravnog daje znatno plie uvarivanje i iri zavar,
to je povoljnije kod zavarivanja tankih materijala. Kod gasnog zavarivanja najee se koriste
nagibi gorionika 6080, sem kod vrlo tankih limova, gde se koriste manji nagibi, 4560,
sl. 7.10.
Vrsta i prenik ice se bira u zavisnosti od osnovnog materijala i njegove debljine. Pri
tome treba imati u vidu zahtev da se ica topi optimalnom brzinom, ni prebrzo ni presporo u
odnosu na topljenje osnovnog materijala. Kod zavarivanja bakra, aluminijuma i njihovih legura, ica se bre topi nego kod zavarivanja elika, pa se biraju gorionici vee jaine. Iz ovog
proizlazi da prenik ice u odnosu na debljinu osnovnog materijala treba da bude vei nego
kod zavarivanja elika.

Slika 7.10. Uticaj nagiba gorionika na oblik zavara

7.5.1. Tehnike zavarivanja unapred i unazad

U zavisnosti od kretanja gorionika i ice postoje dve tehnike gasnog zavarivanja:
unapred i unazad (u smislu meusobnog poloaja ice i gorionika), sl. 7.11. Ove dve tehnike
se zovu jo i ulevo i udesno, to je odgovarajui naziv samo ako se gorionik dri u desnoj ruci.
Tehnika zavarivanja unapred se sastoji u sledeem, sl. 7.11a:
Plamen je usmeren prema ivicama osnovnog metala (leba).
ica se dri ispred plamena, njen vrh je blizu mesta zavarivanja, povremeno se uranja u
metalnu kupku i treba da bude u zatiti plamena.
Nain voenje i nagibi ice i gorionika zavise od poloaja zavarivanja i debljine osnovnog metala. U sluaju sueonog I spoja na tankom limu (do 3 mm), ica se vodi bez popre10

nih oscilacija, a gorionik od jednog do drugog kraja leba, poprenim (cikcak) ili krunim
kretanjem, dok su im nagibi oko 45.
Tehnika zavarivanja unazad se sastoji u sledeem, sl. 7.11b:
Plamen je usmeren prema metalnoj kupki i ravnomerno zagreva i topi osnovni i dodatni
materijal. ica se dri iza plamena, i nalazi se izmeu osnovnog materijala i gorionika. Vrh
ice je neprestano uronjen u rastop, pomera se u krug, i stalno mea rastop.
Nain voenje i nagibi ice i gorionika takoe zavise od poloaja zavarivanja i debljine
osnovnog metala. U sluaju sueonog V spoja na limu debljine preko 3 mm, ica je nagnuta
pod 45 i pomera se ukrug od ivice do ivice leba, a gorionik je nagnut 4570, zavisno od
debljine, i kree se pravolinijski.

a)

b)
Slika 7.11. Tehnika zavarivanja a) unapred i b) unazad

Zavarivanje unapred je jednostavnije za rad, regulacija metalne kupke je laka i

dobijaju se lepi i glatki zavari, dok je kod zavarivanja unazad bolje iskorienje toplote i bolja
zatita metalne kupke. Zavarivanje unapred je sporije, a utroak acetilena sa poveanjem
debljine znatno bre raste nego kod zavarivanja unazad. Ako se materijali vee debljine
zavaruju tehnikom unapred teko se postie jednolian koren zavara (obino se javljaju
prokapljine), a takoe je poveana mogunost pojave ukljuaka oksida. Stoga je primena
tehnike zavarivanja unapred ograniena na debljine do 5 mm, a za vee debljine se koristi
tehnike zavarivanja unazad, jer njene prednosti tada dolaze do izraaja. S druge strane ako se
ima u vidu injenica da se gasni postupak praktino ne koristi za komade vee debljine, jasno
je da se tehnika zavarivanja unazad primenjuje veoma retko, npr. u nekim varijantama zavarivanja cevi.
Definicije:
Gasno zavarivanje postupak spajanja metala topljenjem i ovravanjem osnovnog i (po
potrebi) dodatnog metala pomou plamena dobijenog sagorevanjem gorivog gasa
Primarno sagorevanje hemijska reakcija gorivog gasa u struji kiseonika iz boce
Sekundarno sagorevanje hemijska reakcija gorivog gasa u struji kiseonika iz vazduha
Brzina sagorevanja (brzina irenja plamena) brzina kojom se front plamena kree upravno
na njegovu povrinu kroz okolni nesagoreli gas
11

Intenzitet primarnog sagorevanja proizvod toplote dobijene primarnim sagorevanjem i

brzine sagorevanja
Intenzitet sekundarnog sagorevanja proizvod toplote dobijene sekundarnim sagorevanjem
i brzine sagorevanja
Stehiometrijska smea Odnos zapremina kiseonika i gorivog gasa, teorijski potreban za
kompletno sagorevanje
Neutralni plamen plamen koji obezbeuje potpuno sagorevanje
Redukujui plamen plamen sa manjkom kiseonika u odnosu na neutralni plamen
Oksidiui plamen plamen sa vikom kiseonika u odnosu na neutralni plamen
Jezgro plamena deo plamena, oblika konusa ili cilindra u kojem se odvija deo primarnog
sagorevanja
Srednja zona plamena deo plamena, oblika tamnog klina, gde se odvija ostatak primarnog
sagorevanja, a poinje i sekundarno sagorevanje
Omota plamena deo plamena u kojem se odvija sekundarno sagorevanje
Topitelji materije ijim se nanoenjem na dodatni ili osnovni materijal spreava oksidacija
tenog metala i sniava temperatura topljenja oksida
Tehnika gasnog zavarivanja unapred tehnika zavarivanja kod koje je plamen usmeren
prema ivicama osnovnog metala
Tehnika gasnog zavarivanja unazad tehnika zavarivanja kod koje je plamen usmeren
prema metalu ava

12

izvor: Sedmak, A., ijaki-eravi, V., Milosavljevi, A., orevi, V., Vukievi, M.:
Mainski materijali II deo, izdanje Mainskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2000
(uskoro ponovo u tampi)

8. SPECIJALNI POSTUPCI ZAVARIVANJA

Specijalni postupci zavarivanja mogu da se podele u tri grupe: postupci spajanja topljenjem (plazmom, elektronskim snopom, laserom, elektrino pod troskom), postupci koji imaju
varijante spajanja topljenjem ili spajanja u vrstom stanju (aluminotermitsko, magnetno elektroluno) i postupci spajanja u vrstom stanju (trenjem, indukciono, ultrazvukom, eksplozijom, difuzijom, kovako i hladnom plastinom deformacijom).
8.1. ZAVARIVANJE PLAZMOM
Plazma je elektrino provodljiv, disocirani i visokojonizovani gas, tj. intenziviran elektrini luk. Plazma luk nastaje u specijalnom plazma gorioniku plazmatronu, sl. 8.1, koji se u
osnovi sastoji od elektrode, mlaznice i izolatora izmeu njih. Za napajanje se koristi jednosmerna struja, pri emu elektroda ima ulogu katode, a anoda je mlaznica ili radni predmet.
Elektrini luk se uspostavlja izmeu volframove elektrode, hlaene vodom, i radnog predmeta, i suava se bakarnom mlaznicom koja se takoe hladi vodom, sl. 8.1. Suavanje luka je
bitna odlika plazma zavarivanja, jer se time postie bolji raspored i via temperatura u odnosu
na srodni TIG postupak, sl. 8.2. Elektrini luk se uspostavlja visokonaponskom iskrom koja sa
volframove elektrode kao katode preskae na mlaznicu ili na osnovni materijal. Oko elektrinog luka je omota od zatitnog gasa koji titi metalnu kupku od oksidacije i stabilizuje
elektrini luk.

Slika 8.1. Plazmatron: 1dra elektrode, 2izola- Slika 8.2. Poreenje uobiajenog (TIG) luka (levo)
tor, 3W elektroda, 4Cu mlaznica 5dodatni
i suenog (plazma) luka (desno) (F1irina metala
metal, 6plazma, 7osnovni metal
ava, F2irina ZUT)

U sluaju kada je mlaznica anoda (sl. 8.3b), elektrino kolo je zatvoreno u plazmatronu, a luk plazme se zove indirektni. Ako se elektrino kolo zatvara preko radnog predmeta
luk se naziva direktni (sl. 8.3a). Direktnim plazma lukom prenosi se vea koliina toplotne
energije na radni predmet nego indirektnim, pa je i dubina uvarivanja vea, sl. 8.3.
mlaznica
plazma gas
zatitni gas

radni komad

Slika 8.3. a) direktni; b) indirektni luk plazme

Kao plazma gas koriste se Ar, H2, N2 i njihove meavine, ili vazduh. Za izbor gasa ili
gasne smee za plazmu treba imati u vidu atomsku i specifinu masu, koeficijent toplotne
provodljivosti, energiju jonizacije i karakter gasa, tab. 8.1. Posebno je znaajna toplotna
provodljivost zbog prenosa toplote na radni predmet.
Tabela 8.1. Neke karakteristike plazma gasova
gas

atomska
masa
Ar
40
H2
2
N2
28
He
4
vazduh

toplotna
energija joni- karakter
primena
specifina
gasa
rezanje zavariv.
masa (kg/m3) provodljivost zacije (eV)
1,78
mala
15,7
inertan
+
+
0,09
velika
15,4
redukujui
+
+
1,25
srednja
15,8
nitrirajui

+
0,18
srednja
24,5
inertan
+

1,293
srednja

oksidiui

Kao plazma gas najee se koristi argon (Ar) visoke istoe (99,95%) jer je jeftiniji od
drugih gasova, ne izaziva nikakve metalurke probleme, i ima malu energiju jonizacije, koja
omoguava lako i sigurno uspostavljanje elektrinog luka pri naponima praznog hoda ispod
100 V. esto se koriste smea gasova, npr. vodonik i azot za zavarivanje bakra, ili argon i
vodonik za zavarivanje nerajuih elika.
Kao zatitni gas preporuuje se smea argona i vodonika (Ar + H2), sa sadrajem vodonika 510%. Dodatak vodonika argonu daje bolju zatitu istopljenog metala od kiseonika, vei
napon elektrinog luka i manji viskozitet tenog metala. Ova se kombinacija pokazala uspenom kod zavarivanja visokolegiranih elika, bakra, nikla i legura nikla. Pri zavarivanju reaktivnih metala (npr. titana ili legura bakra) pogodnije je da se umesto vodonika koristi helijum.
Za plazma zavarivanje koriste se ispravljai sa strmopadajuom karakteristikom, napona praznog hoda oko 80 V. Ureaj za plazma zavarivanje obino ima dva odvojena izvora: za
pomoni luk i za luk plazme, sl. 8.4. Za zavarivanje u oblasti plazme izvor struje se bitno ne
razlikuje od onog koji se koristi kod TIG zavarivanja, sem to ima posebno kolo za pomoni
luk i neto vii napon praznog hoda.

Slika 8.4. Ureaj za plazma zavarivanje

8.2. ZAVARIVANJE ELEKTRONSKIM SNOPOM

Elektronski snop se dobija pomou elektronskog topa, koji se sastoji od volframske
katode, reetke i anode, sl. 8.5. Elektroni se emituju sa katode, ubrzavaju i formiraju snop
pomou elektrinog polja, najee u visoko vakuumskom okruenju. Snop se suava i usmerava na osnovni metal, prolazei kroz polja koja obrazuju elektromagnetni kalemi. Bombardovanjem osnovnog metala strujom elektrona velike brzine, pri emu se kinetika energija elektrona pretvara u toplotnu energiju, nastaje zavareni spoj. Ovakav mehanizam obrazovanja
zavarenog spoja omoguava izrazito velike dubine uvarivanja.
Zavarivanje elektronskim snopom spada u postupke zavarivanja velikom gustinom
snage koji su prikazani na sl. 8.6a (laserV, elektronski snopIV, plazmaIII), zajedno sa
konvencionalnim postupcima (gasnoI i TIGII), radi poreenja. Osim znatno veih gustina
snage, postupci zavarivanja kao to je elektronski snop su prepoznatljivi po maloj irini zone
zagrevanja, sl. 8.6a, odnosno maloj irini ava, sl. 8.6b.
katodna mreica
katoda
mlaz elektrona
anoda

elektromagnetno
soivo

a)

d,cm

fokusirajue soivo

radni komad
av

b)
TIG plazma elektronski snop,
t/b = 0,51, t/b = 12, t/b = 525
Slika 8.6. Poreenje oblika ava

Slika 8.5. Zavarivanje elektronskim snopom

Elektronski top se nalazi u visokom vakuumu da bi se zatitile njegove komponente,

posebno katoda, od oksidacije i kratkog spoja usled isparavanja. Vakuum takoe smanjuje
rasipanje elektrona pri sudarima sa molekulima vazduha, pa se njegovim smanjenjem smanjuje dubina uvarivanja, a poveava irina ava, sl. 8.7.

10-4 tora
10-3 5102 101 2101 3101
Slika 8.7. Uticaj vakuuma na oblik ava

Elektronskim snopom moe da se zavari bilo koji metal koji moe da se zavari elektroluno. Glavne prednosti zavarivanja elektronskim snopom su:
mogunost izrade dubljih i uih avova sa manjim unosima toplote;
povoljna kontrola penetracije i drugih dimenzija avova;
visoka istoa okoline za zavarivanje (vakuumirana komora);
vea brzina zavarivanja.
Primenom elektronskog snopa znatno se smanjuje deformacija ava, pa je mogue
zavarivanje u blizini elemenata osetljivih na toplotu. Ovaj postupak omoguava i spajanje razliitih elemenata koje je nemogue zavariti drugim postupcima, a skretanjem snopa elektromagnetnim soivom mogu da se zavare i nepristupani spojevi. Mane zavarivanja elektronskim snopom u vakuumu su visoka cena opreme i pripreme preciznih spojeva i pribora (zazor
spoja mora biti jako mali zbog dimenzija snopa), kao i prostorna ogranienja vakuumske
komore. Zavarivanje elektronskim snopom van komore nema ovo poslednje ogranienje, ali
su zato radne daljine i dubina uvarivanja znatno manje, sl. 8.7.
8.3. ZAVARIVANJE LASEROM
Toplota potrebna za zavarivanje laserom se dobija delovanjem svetlosnog zraka, usmerenog i koncentrisanog na veoma malu povrinu, sl. 8.8, to proizvodi gustinu snage veu od
svih ostalih postupaka zavarivanja. Laser (light amplification by stimulated emission of radiation) je ustvari generator svetlosnog zraka, sl. 8.8, koji se sastoji od laserske ipke (1) sa
nepropustljivim ogledalom (debeli sloj srebra) sa jedne strane (2) i delimino propustljivim
ogledalom (tanki sloj srebra) sa druge strane (3), impulsne lampe (4) i reflektujueg cilindra
(5). Na ipku (obino kristal Al2O3 sa primesama Cr) deluje impuls svetlosti iz lampe (ksenon
ili neon), stimuliui atome Cr da preu na vii energetski nivo, koji se potom vraaju na nii
energetski nivo uz emisiju fotona. Ova stimulacija traje dok se ne postigne zasienje kada je
vie atoma Cr na viem nego na niem energetskom nivou. Time se postie efekt stvaranja
velikog broja fotona koji se kreu du ose kristala, odbijaju od nepropusnog ogledala i postiu
intenzitet dovoljan da se stvori laserski zrak koji prolazi kroz delimino propusno ogledalo.
Emitovanu svetlost usmerava ogledalo (7), a fokusira optiko soivo (8), tako da ona deluje
praktino u taki (9), uslovljavajui brzo i efikasno topljenje osnovnog materijala.

b) gasni laser
a) laser sa vrstim kristalom
Slika 8.8. ematski prikaz laserskog zavarivanja

Zavareni spoj dobijen laserom ima veliku dubinu uvarivanja i malu irinu ava, pa
dodatni materijal po pravilu nije potreban. Kvalitet spoja je dobar, jer nema metalurkih problema (ZUT je veoma mali), a zaostali naponi i deformacije spoja su minimalni. Primena ovog
postupka je jo uvek mala zbog visoke cene opreme i relativno male raspoloive snage, ali se
poslednjih godina lasersko zavarivanje sve vie koristi, posebno posle uvoenja u praksu jeftinijih gasnih lasera, kao to su CO2 laseri, koji imaju snagu i preko 15 kW.
8.5. ALUMINOTERMITSKO ZAVARIVANJE
Kod aluminotermitskog zavarivanja koristi se toplota dobijena hemijskom reakcijom
smee oksida eleza i aluminijuma u zrnu (aluminotermiti). Kada se ova smea (termit, po
emu je postupak dobio ime) zagreje na 1150C, zapoinje burna reakcija kojom se oslobaa
velika koliina toplote:
3FeO + 2Al = Al2O3 + 3Fe + Q1
(8.1)
Fe2O3 + 2Al = Al2O3 + 2Fe + Q2
(8.2)
3Fe3O4 + 8Al = 4Al2O3 + 9Fe + Q3
(8.3)
Temperatura u loncu (pozicija 1, sl. 8.12) dostie do 3000C, to je dovoljno za topljenje elika i oksida aluminijuma, koji pliva na povrini jer ima znatno manju gustinu. Postoje
dve varijante ovog postupka, zavarivanje pritiskom, sl. 8.12a, i zavarivanje topljenjem
sl. 8.12b. U prvom sluaju u kalup se prvo sipa tena troska, koja kvasi osnovni metal i spreava njegovo spajanje sa dodatnim metalom, koji slui samo kao izvor toplote. Kada se osnovni metal dovoljno zagreje, dodatnim pritiskom se obrazuje spoj. U drugom sluaju se u kalup
sipa prvo rastopljeni metal, koji topi ivice osnovnog metala i sa njim obrazuje spoj, dok troska
pliva odozgo i usporava hlaenje.

a)

b)
Slika 8.12. Aluminotermitsko zavarivanje: a) pritiskom b) topljenjem

Osnovna prednost aluminotermitskog zavarivanja je brzina rada i jednostavnost primene. U praksi se ovaj postupak pokazao idealnim za spajanje ina, sl. 8.13. U tom sluaju termitu se dodaje potrebna koliina ugljenika i mangana, da bi se postigla traena tvrdoa. Osim za
zavarivanje elika, ovaj postupak moe da se koristi za reparaturno zavarivanje sivog liva, uz
dodatak ferosilicijuma u smeu. Termitne smee postoje jo i kod Cu, Ni, Cr i Mn, ali primenu
je naao samo termit bakra za zavarivanje elektrinih kontakata.

a)
b)
Slika 8.13. Aluminotermitsko zavarivanje: ina a) priprema b) proces

izvor: Sedmak, A., ijaki-eravi, V., Milosavljevi, A., orevi, V., Vukievi, M.:
Mainski materijali II deo, izdanje Mainskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, 2000
(uskoro ponovo u tampi)

9. POSTUPCI SRODNI ZAVARIVANJU

U najvanije postupke srodne zavarivanju spadaju termiko rezanje, navarivanje, metalizacija, tvrdo i meko lemljenje i lepljenje. Postoji vie postupaka termikog rezanja, a najee se koriste rezanje gasom, elektrinim lukom, plazmom i laserom, koji su u osnovi slini
odgovarajuim postupcima zavarivanja. Navarivanje i metalizacija spadaju u procese nanoenja povrinskog sloja, po pravilu u cilju poveanja otpornosti na habanje ili radi popravke
oteenih mesta na povrini. Tvrdo i meko lemljenje imaju istu svrhu kao zavarivanje, ali je
mehanizam nastanka spoja bitno razliit, kako u odnosu na zavarivanje, tako i meusobno, to
vai i u sluaju lepljenja.
9.1. GASNO REZANJE
Gasno rezanje je postupak razdvajanja metala njegovim sagorevanjem u struji kiseonika, uz istovremeno oduvavanje produkata sagorevanja (troske), sl. 9.1. Da bi metal sagorevao treba ga predgrejati do temperature paljenja (poetka sagorevanja). Gasno rezanje metala
spada u termike postupke, pri emu se radna temperatura postie sagorevanjem gorivog gasa,
po pravilu acetilena. Osim toga, sagorevanjem gorivog gasa dobija se deo toplote kojom se
radna temperatura odrava, a znaajan deo toplote se dobija sagorevanjem metala koji se ree,
to je bitna prednost ovog postupka. S obzirom na to da se gasno rezanje zasniva na sagorevanju metala, postoje odreeni uslovi koji moraju da budu ispunjeni da bi proces rezanja mogao
da se odvija:
Temperatura sagorevanja metala treba da bude nia od temperature topljenja.
Temperatura topljenja oksida treba da bude nia od temperature topljenja metala.
Toplota sagorevanja metala treba da bude dovoljna da, zajedno sa toplotom plamena, odrava temperaturu sagorevanja.
Od konstrukcionih materijala ove uslove najbolje ispunjava niskougljenini elik. Temperatura sagorevanja ugljeninih elika zavisi od njegovog sastava, i pribliava se temperaturi
topljenja sa porastom sadraja ugljenika, sl. 9.2.

Slika 9.1. ematski prikaz gasnog rezanja

Slika 9.2. Promena temperature sagorevanja i temperature topljenja elika

Sagorevanje elika moe da se predstavi sledeim hemijskim jednainama:

(9.1a)
Fe + 0,5O2 = FeO + 267 kJ
2Fe + 1,5O2 = Fe2O3 + 825 kJ
(9.1b)
(9.1c)
3Fe + 2O2 = Fe3O4 + 1120 kJ
Osloboena toplota ini priblino 2/3 toplote potrebne za sagorevanje elika, a 1/3 se
dobija sagorevanjem gorivog gasa. Treba takoe uoiti da FeO i Fe2O3 dalje reaguju, pri emu
je konani produkt sagorevanja Fe3O4, koji se u vidu troske izduvava sa mesta rezanja, sl. 9.1.
9.1.1. Ureaj za gasno rezanje
Ureaj za runo gasno rezanje je praktino isti kao ureaj za zavarivanje, s tim da je
gorionik drugaiji, pa e samo on biti detaljnije opisan. Od kljunog znaaja za uspeno rezanje su mlaznice, koje mogu da budu veoma raznovrsne i prilagoene specifinim zahtevima
(mlaznice za razliite gorive gasove, za razliite debljine, za brzo i sporo rezanje, za posebne
uslove). U praksi su esto u upotrebi mehanizovano i automatsko rezanje, to zahteva ugradnju dodatnih elemenata ureaja.
S obzirom na koliinu toplote koja se koristi u procesu rezanja (2/3 od sagorevanja
metala, a 1/3 od gorivog gasa) moe da se smatra da je osnovna uloga gorivog gasa da zapali
metal i otpone proces sagorevanja, koji se zatim odvija u nezavisnoj struji kiseonika. Shodno
tome, konstrukcija gorionika za rezanje je komplikovanija od gorionika za zavarivanje, sl. 9.3,
mada su neki delovi isti, kao npr. dra (rukohvat). Osnovna razlika je u cevima koje treba da
obezbede dovod smee gorivog gasa i kiseonika i nezavisni dovod kiseonika za sagorevanje,
kao i u mlaznici ija konstrukcija treba da obezbedi isticanje gasova na isti nain. Stoga se
gorionik za rezanje sastoji od cevi za dovod smee gasova, sl. 9.3, cevi sa propusnim ventilom
za dovod kiseonika i mlaznice sa centralnim otvorom za kiseonik i perifernim otvorima (ili
prstenastim otvorom) za smeu.
Gorionik za runo rezanje ima samo dva ulazna otvora (kiseonik i acetilen), to znai
da se isti kiseonik koristi za sagorevanje acetilena i metala koji se ree. Iako je runi gorionik
snabdeven sa tri nezavisna ventila, putanje mlaza za rezanje ipak izaziva poremeaj acetilenskog plamena, pa se njegova krajnja regulacija obavlja posle putanja mlaza kiseonika. Ovaj
nedostatak je otklonjen kod gorionika za mainsko rezanje, kod koga postoje dva nezavisna
dovoda za kiseonik.

Slika 9.3. Gorionik za gasno rezanje

Dve osnovne varijante mlaznice (prstenasti otvor ili vie otvora za dovod smee) su
prikazane na sl. 9.4. Prstenasti otvor se koristi samo kada je potrebna velika koliina toplote.
Centralni otvor za dovod kiseonika je najee cilindrinog ili konusnog oblika, sl. 9.5. Otvor
cilindrinog oblika je lake napraviti i odravati, ali je strujanje kiseonika donekle nepravilno,
sl. 9.5a. Otvor konusnog oblika daje ravnomerniju struju kiseonika, ali ni on ne daje dobre
rezultate kod rezanja predmeta veih debljina. U tom sluaju moe da se primeni aerodinamini oblik centralnog otvora, sl. 9.6, kojim se postiu vee brzine strujanja kiseonika i najefikasnije rezanje. Mana ovakve mlaznice je visoka cena zbog komplikovane izrade i velika buka.
Standardne mlaznice sa cilindrinim centralnim otvorom se proizvode u razliitim veliinama,
zavisno od debljine materijala, tab. 9.1.

a)

b)
Slika 9.4. Mlaznica za rezanje (a) sa vie otvora (b) sa jednim prstenastim otvorom

a) cilindrini b) konusni
Slika 9.5. Mlaznice sa razliitim otvorima

Slika 9.6. Aerodinamina mlaznica

Tabela 9.1. Standardne mlaznice za rezanje

spoljne (broj)
unutranje (broj)
debljina materijala (mm)

1
12
310 / 1030

2
34
3060 / 60100

3
5
100200

4
6
200300

Kod runih gorionika postoji mogunost primene dodatnih elemenata (alata) da bi se

obezbedio stalni poloaj, ime se postie mehanizovano rezanje. Na sl. 9.7 su prikazane tri
varijante dodatnog alata, ija je uloga pravolinijsko voenje gorionika (varijante a i b, s tim da
je u varijanti b ivica reza zakoena) ili voenje gorionika po zadanoj konturi, varijanta c.

a)

b)

c)

Slika 9.7. Dodatni alat (kolica) gorionika za mehanizovano rezanje

9.1.2. Tehnologija gasnog rezanja

Gasno rezanje se izvodi u vie faza:
metal se prvo predgreva acetilenskim plamenom, sve do postizanja temperature paljenja
(poetka sagorevanja), koja za elike iznosi 13001350C,
na predgrejano mesto se usmerava mlaz kiseonika za sagorevanje zapaljenog metala, pri
emu se brzina i protok mlaza odreuju prema debljini materijala,
kada se na poetnom mestu rezanja savlada cela debljina, gorionik se pokree brzinom
koja omoguava stalni kontakt mlaza kiseonika i troske.
Pravilan proces rezanja se odvija konstantnom brzinom sa neprekidnim mlazom produkata sagorevanja (oksidi u obliku varnica). Pri tome acetilenski plamen i sagorevanje metala
treba da obezbede dovoljno toplote da gornja ivica reza bude stalno na temperaturi paljenja.
Kod rezanja limova proces je relativno jednostavan, ali se kod rezanja profila, cevi i drugih
predmeta komplikovanijeg preseka primenjuju posebne tehnike da ne bi nastale deformacije i
zaostali naponi. Na sl. 9.9a je prikazana tehnika (redosled) rezanja kvadratnog profila, na
sl. 9.9b dobra, a na sl. 9.9c loa tehnika rezanja cevi. Osim toga, da bi se smanjile termike
deformacije pri rezanju, treba pravilno izabrati poetak, zavretak i redosled rezanja, sl. 9.10.

a) kvadratni profil redosled b) dobra tehnika rezanja c) loa tehnika rezanja

Slika 9.9. Primeri rezanja profila i cevi

a) poetak rezanja (AA'1)

b) zavretak rezanja (BB'2) c) redosled rezanja (123)
Slika 9.10. Pravilan izbor poetka, zavretka i redosleda rezanja

Osnovni parametri gasnog rezanja su protok i pritisak kiseonika za sagorevanje i brzina

rezanja. Navedeni parametri se biraju prema debljini materijala, mada postoji i njihova meuzavisnost. Protok kiseonika za sagorevanje se regulie prenikom (brojem) mlaznice, koji se
bira na osnovu debljine materijala. Pritisak kiseonika za sagorevanje bitno utie na stabilnost
procesa rezanja, pa njegovom odreivanju i odravanju tokom rezanja treba posvetiti posebnu
panju. Brzina rezanja presudno utie na pravilno isticanje kiseonika na donjoj ivici reza i
odravanje stalne temperature rezanja. Osim od debljine, brzina rezanja zavisi i od veliine
mlaznice i poetne temperature rezanja. Brzina rezanja moe da bude ograniena pojavom
otklona mlaza produkata sagorevanja na povrini reza, sl. 9.11, koji joj je proporcionalan.
Otklon nema bitnijeg uticaja na kvalitet rezanja ako je njegova vrednost u granicama 515%
debljine materijala, ali kod veih otklona brzina rezanja mora da se smanji.

Slika 9.11. Otklon mlaza produkata sagorevanja

9.1.3. Rezanje pojedinih materijala

Od konstrukcionih materijala uslove za gasno rezanje najbolje ispunjava elik, i to
niskougljenini i niskolegirani. Pri tome vai pravilo da je rezanje tim lake to je u eliku
manje ugljenika, jer se porastom njegovog sadraja smanjuje razlika izmeu temperature
sagorevanja i temperature topljenja, sl. 9.2. Gasno rezanje nema bitnijeg uticaja na svojstva
niskougljeninog elika, dok u sluaju elika sa veim sadrajem ugljenika moe da se uoi
pojava zakaljenog sloja u okolini ivica reza (zona uticaja toplote). Dubina ove zone je data u
tab. 9.2, u zavisnosti od debljine i vrste materijala.
Tabela 9.2. Dubina zone uticaja toplote kod gasno-plamenog rezanja elika
elik
debljina lima (mm)
niskougljenini
srednjeugljenini
visokougljenini

dubina zone uticaja toplote (mm)

5
25
100
0,10,3
0,50,7
1,52,0
0,30,4
0,81,2
2,53,0
0,40,5
1,21,5
3,03,5

150
1,53,0
3,54,3
4,35,0

300
4,06,0
6,07,0
7,08,0

Legirani elici mogu da se gasno reu ali je po pravilu neophodno predgrevanje i

naknadna termika obrada. Analiza uticaja legirajuih elemenata na mogunost rezanja elika
je data u tab. 9.3, uz napomenu da se radi o pojedinanim uticajima. Fosfor i sumpor u koliinama koje su uobiajene u eliku nemaju uticaja na rezanje.
5

Tabela 9.3. Granine vrednosti sadraja legirajuih elemenata

legirajui element (%)
bez problema
predgrevanje
nemogue
* uz vrlo sporo rezanje

Si
<2
<4, C<0,4*
>4

Mn
<14
<18, C<1,5
>18

Cr
<1,5
<5
>5

Ni
<25, C<0,7
<40, C<0,3

W
<10
<20

Mo
<1
<2*
>2,5

V
<3

Cu
<2

Pojedinani uticaji legirajuih elemenata su bitni za analizu mogunosti rezanja legiranih elika, ali je od mnogo veeg praktinog znaaja njihov meusobni uticaj. Stoga se
mogunost rezanja elika gasnim postupkom procenjuje na osnovu njegovog hemijskog sastava, korienjem izraza kojim se uticaj legirajuih elemenata svodi na ekvivalentni uticaj ugljenika (kao kod ocene zavarljivosti):
CE = C + 0,4Cr + 0,3(Si + Mo) + 0,2V + 0,06Mn + 0,04(Ni + Cu)
(9.2)
Uzimajui u obzir ovako odreeni CE, kao i sadraj ugljenika, elici mogu da se klasifikuju kao to je dato u tab. 9.4.
Tabela 9.4. Klasifikacija elika prema mogunosti gasnog rezanja
Grupa
I
II
III
IV

CE (%)
do 0,6
0,60,8

C (%)
do 0,3
do 0,5

Uslovi rezanja
Reu se vrlo dobro, termika obrada nepotrebna
Reu se zadovoljavajue. Predgrevanje potrebno kod veih
debljina i niskih okolnih temperatura
0,81,1 do 0,8
Reu se teko zbog zakaljivosti i sklonosti ka prslinama.
Neophodno predgrevanje.
preko 1,1 preko 0,8 Reu se vrlo teko. Neophodno predgrevanje i lagano
hlaenje posle rezanja.

9.1.5. Greke pri gasnom rezanju

Usled pogreno odabranih parametara ili nepridravanja propisane tehnologije nastaju
razne vrste greaka pri gasnom rezanju. Najee greke su prikazane na sl. 9.16. Po pravilu,
ove greke mogu da se otklone naknadnom mainskom obradom.
a)

b)

c)

d)

e)

f)

h)
g)
Slika 9.16. Greke rezanja: a) nedovoljno predgrevanje i brzina rezanja b) predugaak plamen predgrevanja c) nedovoljan pritisak kiseonika d) previsok pritisak kiseonika i mali otvor mlaznice e) nedovoljna
brzina rezanja f) prevelika brzina rezanja g) promenljiva brzina rezanja h) loe nastavljanje