Sran Prodanovi1

Predrag Krsti2
Institut za filozofiju i drutvenu teoriju
Beograd

Izvorni nauni lanak

UDK: 316.334.2
Primljeno: 21. 09. 2011.
DOI: 10.2298/SOC1203423P

JAVNI PROSTOR I SLOBODNO DELANJE: FUKO VS.

LEFEVR3
Public Space and Free Action: Foucault vs. Lefebvre
ABSTRACT In this paper we will try to offer a systematic insight into the relation of
everyday practices and public space. By examining the work of two of the most influential
authors in this field, Foucault and Lefebvre, we will try to provide a theoretical explanation
of intuition that (public) space represents one of the key constitutive elements of free action.
In the first part of the paper, we will consider Foucaults notion of heterotopia in the interest
of pointing towards a spatially intermediated self-reflection which, to a great degree,
resembles the philosophical askesis form his so called letter work. Afterwards, we will
consider in which sense Lefebvres position that public space represents a Hegelian concrete
abstraction which entails dialectical analysis and tracking of complex historical
contradictions complements and deepens perspective that Foucault puts before us in his
heterotopias. In that vein, it will be shown that both authors, despite the difference in their
theoretical starting points, defend the idea of such a public space in which all signifiers are
removed in the interest of opening space for the free agent.
KEY WORDS public space, free agent, everyday practice, Foucault, heterotopy,
philosophical askesis, Lefebvre, dialectic, (neo)capitalism
APSTRAKT U ovom lanku nastojaemo da ostvarimo sistematian uvid u odnos izmeu
svakodnevnih praksi i javnog prostora. Kroz analizu radova dvojice uticajnih teoretiara iz
ove oblasti, Fukoa i Lefevra, pokuaemo da pruimo teorijsko obrazloenje intuiciji da
(javni) prostor predstavlja jedan od osnovnih konstitutivnih elementa slobodnog delanja. U
prvom delu lanka, analiziraemo Fukoov pojam heterotopije kako bismo ukazali na
mogunost one prostorno posredovane samorefleksije koja veoma nalikuje na filozofsku
askezu iz takozvane kasne faze njegovog dela. Potom emo razmotriti u kojoj meri Lefevrovo
stanovite da javni prostor predstavlja hegelijansku konkretnu apstrakciju koja sobom
povlai dijalektiku analizu i praenje sloenih istorijskih protivrenosti dopunjuje i
produbljuje vizuru koju uspostavlja Fuko svojim pojmom heterotopija. U tom smislu, bie
pokazano da, uprkos svim razlikama u teorijskim polazitima, oba autora brane ideju jednog
javnog prostora u kojem se briu doznaavanja kako bi se otvorio prostor slobodnom
delatniku.
KLJUNE REI javni prostor, slobodni delatnik, svakodnevna praksa, Fuko, heterotopija,
filozofska askeza, Lefevr, dijalektika, (neo)kapitalizam

sprodanovic@instifdt.bg.ac.rs
krstic@instifdt.bg.ac.rs
3
lanak je raen u okviru projekata 41004 i 43007, koje finansira Ministarstvo prosvete i nauke
republike Srbije.
2

424

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 3

Uvodna razmatranja
Nema sumnje da ivimo u dobu i u drutvu u kojem razumevanje prostornosti
dobija sve vei teorijski i praktini znaaj. Razvoj informatike tehnologije, koja je
po prvi put omoguila da se dogaaji u svetu odigravaju simultano ili, kolokvijalno
govorei, u realnom vremenu, ogolio je nau savremenu opsednutost spacijalnim.
Posledice ovog procesa se detektuju ve i u poprilino neodreenom optem utisku
da se planeta sve vie smanjuje, kondenzuje. Naravno, ovo smanjenje svakako
ne podrazumeva negiranje bitnosti prostora, ve pre naeg uvreenog poimanja
vremena: vreme je u meuvremenu zapravo implodiralo, zahvaljujui sve broj
komunikaciji koju su omoguili televizija, radio i (ponajvie) Internet. Brza razmena
podataka nas je zbliila, u smislu da nam je omoguila simultan uvid u davnanji
problem raspodele prostora, kako na makro nivou (Evropski, Azijski, Bliskoistoni
region su neki od pojmovnih idioma koji se upotrebljavaju u ovoj vrsti razmatranja),
tako i na mikro nivou (prostorno planiranje, opozicija privatni/javni prostor, su
glavni problemi na ovom nivou apstrakcije). Fuko precizno sumira ovu savremenu
tendenciju:
U svakom sluaju, verujem da se uznemirenost dananjice sutinski tie
prostora, bez sumnje mnogo vie nego li vremena; vreme se verovatno
predoava jedino jo kao jedna od igara moguih rasporeda izmeu elemenata
rasutih u prostoru (Fuko, 2005: 30).

U ovim beskonanim igrama raspodele koje generiu uznemirenost

dananjice jedna distinkcija, usled svoje pretenzije na univerzalnost, poseduje
naroit znaaj. Re je naime o razlici izmeu privatnog i javnog prostora. Ova opta
distinkcija inae proizvod Moderne par excellence svoju dananju revitalizaciju
postie upravo time to bogatstvo znaenja i istorijskih protivrenosti svakog od
svojih suprotstavljenih elemenata povezuje sa savremenim promenama u
razumevanju prostornih fenomena. 4 Javni prostor je u poslednjim decenijama XX

(Pred)istorija ovog dvojenja bi se mogla opisati na sledei nain. Imenica javnost (publicitet) izvodi
svoje znaenje iz korena u latinskom jeziku gde je ve posedovala dvostruku tradiciju. S jedne strane,
latinsko publicus uzelo je svoj najraniji smisao od populus, odnosno drave, utoliko ukoliko poiva na
prirodnoj zajednici ljudskih bia (Mllejans, 1961: 5). S druge strane, ono je takoe oznaavalo i onog
koji je ili ono to je napolju, na otvorenom, ne u neijoj kui, nekog ili neto od opteg znaaja ili
upotrebljivosti u drutvu, poput (dakle javnih) ulica, trgova, pozorita i vijadukta (Hlscher, 1978:
420; videti takoe Hlscher, 1979: 101). U srednjem veku, prevladalo je ire znaenje javnog, kao
ma ega napolju, na otvorenom prostoru. Meutim, poveana panja za rimsko pravo koje je ponovo
otkriveno u Italiji u dvanaestom veku, a do petnaestog veka poelo da dobija znaajnu panju u
Nemakoj vodilo je suavanju znaenja javnog: uenjaci koji su pisali na latinskom javnost su
sve vre dovodili u vezu sa onim to ima veze sa dravom, dok je ire znaenje publicusa bledelo.
Javno suenje je sada znailo samo suenje na dravnom sudu. Javni rat je nekad znaio ma koji
otvoreno deklarisan i otvoreno voen rat. Sada, sledei Grociusa, poeo je da znai samo rat izmeu
legalnih suverena, bilo da je otvoreno objavljen i voen ili ne. Do osamnaestog veka, proces redukcije
javnog na ono to se odnosi na dravu je dostigao najviu taku meu pravnim piscima. Zedlerov
renik, u tomovima objavljenim 1740-ih, definisao je javne osobe (ffentliche Personen) kao u
zakonu, vladare i magistrate, i takoe druge u javnim funkcijama i javnoj slubi a javno (das
Publicum) kao u zakonu, ono to punopravno pripada vladaru ili viim vlastima a ne tek privatnim
osobama (Zedler, 1961-1964). Meutim, gotovo istovremeno, upravo u tom osamnaestom veku sve
vei broj knjiga i knjievne periodike optih pisaca za itavu naciju poinje da reafirmie onaj

Sran Prodanovi, Predrag Krsti: Javni prostor i slobodno delanje: Fuko vs. Lefevr

425

veka postao fluidan i neuhvatljiv pojam, u velikoj meri zahvaljujui tome to je

mesto javnosti u sve veoj meri gubilo svoju vanost: njegova jedina svrha je, prema
popularnom shvatanju, postala puko zadovoljenje privatnih preferencija. Drugim
reima, javni prostor je postao mesto ispunjenja naih privatnih interesa (pri tom je
nevano da li je ovaj prostor virtuelan ili materijalan). Oigledan primer ovog
procesa su svako moderni peaki oping molovi, kao mesta koja su u potpunosti
posveena naim privatnim potrebama, to jest potronji, ali koja ipak predstavljaju
polu-javni prostor (ili makar veoma uspeno simuliraju tu funkciju).
ini se da uzrok ovakvog pomalo zamrenog i nepreglednog stanja lei u
injenici da je nae shvatanje javnog prostora vremenom postalo potpuno
razdvojeno od naeg poimanja slobodnog delanja. Javni prostor nije samo mesto na
kojem izraavamo svoje graanske slobode ili naprosto slobodno provodimo vreme,
ve je zapravo jedan od krucijalnih konstitutivnih elemenata samog delanja. Ne
postoji delanje koje se ne odvija Negde, a priroda tog Negde u velikoj meri odreuje
domete i prirodu samog delanja. Lefevr i Fuko su svakako bili jedni od najznaajnih
autora koji su bili svesni ove injenice, mada su, kako emo videti u nastavku, imali
razliite pristupe i zakljuke povodom ovog teoretskog uvida. Naum ovog rada je
da, putem kontrastiranja uvida ovih dvaju istaknutih drutvenih teoretiara, pokae u
kojoj meri je ovakav teoretski pristup relevantan pri razmatranju savremenih
problema koji se tiu javnog prostora.

zaboravljeni smisao javnosti, dodajui mu i nove, specifino moderne tonove. Najizraziti primer (ve
tematizacije) tog kretanja su Ridelova Pisma o javnosti iz 1768. godine (Riedel, 1973, naroito str.
115). Jo 1725. godine, meutim, Goted apeluje na javni (ffentliche) sud njegovih (enskih)
italaca, a ne na sud prineva (Gottsched, 1902: 1). 1759. godine Lesing je pisao o svojim itaocima
kao das Publiko u uvodu u, opet, onaj omiljeni vid javnog obraanja toga doba, pisma (Lessing, 1970:
7). 1766. godine Fridrih Nikolaj se, pak, u Uvodu u prvi tom Allgemeine deutsche Bibliothek obraao
ljubiteljima najnovije literature u mnogim gradovima, odnosno nemakoj Publici (Nicolai 1766).
1768. godine Ridel se ve, meutim, ali da re Publikum odzvanja u uhu sa svih strana, iako neki
sluaoci ne znaju ta je, a drugi sumnjaju da postoji. On je analizovao sugerisana znaenja rei
ukljuujui kritiku, druge autore, profesionalce i mlade i zakljuio da pravu publiku
sainjavaju mukarci i ene od ukusa (Riedel, 1973, str. 113-114). Predgovor prvom broju
Vilandovog asopisa Der Teutsche Merkur iz 1773. godine pozivao se esto na ukus i sud itave klase
obrazovanih ljudi kao na Publikum (Wieland, 1773: 155, 164, 196, 207, 258, 267, 270, 283). Urednici
Berlinische Monatsschrift zahvalili su takoe das Publikumu u uvodu prvom broju, januara 1783.
godine (Biester, Gedike, 1783: 210). Neposredno pre nego to e u tom asopisu biti objavljen Kantov
teksta o prosveenosti, u kojem se razlikuje javna i privatna upotreba uma i na jedan novi nain
poziva na publicitet (Kant, 1974), te 1784. godine Firidrih iler eksplicitno suprotstavlja vladara
italakoj publici u svojoj objavi Rheinische Thalia: Piem kao graanin sveta, koji ne slui nikakvog
princa... Javnost [das Publikum] je meni sve, moje obrazovanje, moj suveren, moja prisna prijateljica
(Citirano u Hocks, Schmidt, 1975: 18.). Ovi i mnogi drugi autori i asopisi bili su uticajni deo jedne
knjievne kulture u nastajanju i ubrzanom razvoju, koja je asocirana sa pozoritem, objavljenom
pisanom korespondencijom i, pre svega, sa brojnijim italakim drutvima koja su otvorila i proirila
prostor za javni ivot van kontrole drave i porodice (Engelsing, 1974: 263).. Taj novi pokret
najvie je uinio da se povrati i proiri asocijacija javnog i naroda u irem i, na prvi pogled se ini,
sasvim savremenom smislu (uporediti. Laursen, 1996: 254-256).

426

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 3

Heterotopija kao mesto iskuenja: Fukoova filozofija prostora

Fukoov rad pod nazivom Druga mesta5 je zaista udan tekst. Ne postoji po
obimu manji lanak koji je ostvario vei uticaj i znaaj. To ilustruje injenica da se
danas ve povrnom pretragom mogu pronai itavi zbornici i monografije
(Dehaene, De Cauter, 2008; Hetherington, 1997; Read, Pimilla, 2006) ije je
osnovno teorijsko zalee upravo onaj pojam heterotopije koji je razvijen na nepunih
deset strana ovog veoma fragmentiranog teksta.6 U emu dakle lei misteriozna
privlanost Drugih mesta?
Odgovor na ovo pitanje moe biti dvojak, to analiza koja sledi stavlja sebi u
zadatak da pokae. 7 Kao prvo, Fuko ovim lankom otvara jednu sasvim novu oblast
analize, u kojoj prostor dobija presudnu ulogu pri nastojanju da se ostvari uvid u
naine na koje funkcionie drutvo. Razradom pojma heterotopije, Fuko omoguuje
da prostornost dobije eksplanatorni znaaj koji je ne proizilazi iz neke njegove
metafizike naroitosti, ve iz specifinosti nae (drutvene) prakse. U nastavku
emo videti da u Fukoovoj teoriji heterotopijska mesta imaju zapravo sposobnost da
objedine sve mogue sadraje odreene kulture i da prikau odnose moi u
kondenzovanoj formi. Upravo ovo bogatstvo znaenja koje se ne moe podvesti ni
pod jedan konkretan diskurs daje mogunost pojedincu da pone kritiki da
procenjuje svoje prakse. Naime, za Fukoa prostornost (tj. onaj prostor koji nam se
pojavljuje u obliku heterotopije) ne moe biti deo nekog apstraktnog teorijskog
sistema, ve pre predstavlja drutveno konstruisanu mreu znaenja koja je
neraskidivo povezana sa naim (svakodnevnim) delanjem. I time dolazimo do
drugog razloga zbog kojeg Druga mesta, s obzirom na svoj obim, imaju
nesrazmerno veliki uticaj: pojam heterotopije odjekuje idejama koje nalazimo tek u
delima takozvanog poznog Fukoa 8, u kojima se javlja, za njega pomalo
iznenaujue, interesovanje za prakse subjektivnosti i ispravno moralno delanje.
No krenimo redom. U Drugim mestima Fuko ne nudi nikakvu vrstu
definiciju heterotopija, izuzev injenice da one predstavljaju neku vrstu suprotnosti
pojmu utopije. Utopije su ne-mesta koja imaju sposobnost ukupnog normativnog
odreenja stvarnosti. One su pozitivna ili (u sluaju distopije) negativna slika,
odnosno metafora koja ima odreeni regulatorni znaaj za nae prakse. Heterotopije
pak predstavljaju stvarna, materijalna mesta koja su ipak kao i utopije izuzete iz
pojedinanih diskursa koji su dominantni u datom drutvu. Meutim, u
heterotopijama se mogu uvideti sueljavanja velikog broja mrea znaenja koje
zatiemo unutar date kulture a upravo je taj sukob, prema Fukou, klju za njihovo
tumaenje. Odnos izmeu utopije i heterotopije Fuko izlae u jednoj kompleksnoj
analogiji sa ogledalom:
Ogledalo je, na koncu, isto tako utopija [...] U ogledalu, vidim sebe tamo gde
nisam, u jednom nestvarnom prostoru koji se virtuelno otvara iza povrine, ja

Tekst je zapravo Fukoovo predavanje koje je odrao u Tunisu u okviru ciklusa Cercle d'tudes
architecturale 1967 godine.
6
Uporediti Soja, 1996.
7
U nastavku sledi detaljniji prikaz samog pojma heterotopije. Ovaj opirni prikaz d se opravdati
injenicom da u domaoj literaturi taj termin i njegove neposredne implikacije nisu dosad privukle
veliku panju.
8
Uporediti, na primer, Fuko, 2003.

Sran Prodanovi, Predrag Krsti: Javni prostor i slobodno delanje: Fuko vs. Lefevr

427

sam tamo, tamo gde me nema [...] Ali to je jednako tako heterotopija, u meri u
kojoj ogledalo zaista postoji, i u kojoj ima, spram mesta koje zauzimam, neku
vrstu povratnog dejstva; krenuvi ka njemu ja otkrivam svoje odsustvo na
mestu na kojem sam, zato to se vidim tamo. Poavi od tog pogleda koji mi se
u izvesnoj meri vraa, iz dubine tog virtuelnog prostora koji je s onu stranu
stakla, ja se okreem sebi, iznova upuujui moj pogled ka sebi samom,
rekonstituiui se tamo gde stvarno jesam; ogledalo funkcionie kao
heterotopija u znaenju da, kad god obuhvatim to mesto koje zauzimam u asu
kada vidim sebe u staklu, ono zapravo postaje potpuno stvarno, u povezanosti
sa celokupnim prostorom koji ga okruuje, i potpuno nestvarno, jer je nuno,
da bi bilo primeeno, da proe kroz tu virtuelnu taku koja se nalazi tamo, u
ogledalu (Fuko, 2005: 30).

Odavde se moe videti da heterotopija, gledano iz ugla nae prakse, ima

dvojaku sposobnost. Pre svega, ona poseduje sposobnost reprezentacije; ona jo
uvek predstavlja materijalizovanu utopiju. Primer sa ogledalom je ovde pogodan
za dodatno objanjenje. Odraz (inae, utopijski aspekt ogledala) koji vidimo
primarno izvrava funkciju oznaavanja u tom smislu to virtuelna slika daje
vidljivost onom koji se ogleda. Upravo iz tog razloga Fuko kae: ...ja sam tamo,
tamo gde me nema. Znaenje ovog oksimorona zapravo je vrlo jednostavno: Fuko
naime smatra da sutinu prakse ogledanja ini sagledavanje odraza.
Reprezentacija ovde dakle ima i regulatornu funkciju u odnosu na samu praksu,
poto se pri ogledanju rukovodimo odrazom, to jest, govorei Fukoovom jezikom,
utopijom. Meutim, ogledalo je i materijalni objekt, te shodno tome i sam proces
ogledanja ima u nedostatku boljeg izraza svoj pragmatini karakter.
Materijalnost ogledala omoguava sagledavanje slike kao neeg to sam akter
priznaje kao stvarno, odnosno kao drutvene konvencije koja opravdano poseduju
odreenu izvesnost. Ovim je omoguena neka vrsta rudimentarne samorefleksije,
oliene u sposobnosti da se rekonstituiem tamo gde stvarno jesam. Za razliku od
utopije, heterotopija moe neposredno da utie na stvarnost, njen uticaj pri tom nije
pomeren beskonano u budunost, ve se ispoljava u sadanjosti.
Tako vidimo da Fukoov pojam heterotopije svoju teorijsku privlanost duguje
upravo injenici da se putem utopijske regulacije praksi i materijalne refleksije
o praksama otvara mogunost kritikog promiljanja onih pravila koja sledimo pri
delanju koja su po svojoj prirodi posredovana materijalno, to jest prostorno. Nalaz
slian ovom zatiemo i kod Tomasa Dama u njegovoj monografiji Miel Fuko i
politike slobode9 kada primeuje: Ideja da je mesto slobode proizvod iskustva koje
se dogaa na marginama poretka je veoma vana za kasnog Fukoa: [P]ojam
heterotopije upravo naglaava vezu slobode sa zamiljenim mogunostima u
jednakoj meri u kojoj naglaava njenu prostornost (Dumm, 2002: 42).
Iako se pojam heterotopije na najviem stupnju apstrakcije odreuje pomou
svog odnosa sa utopijom, postoje jo neka dodatna naela koja, po Fukoovom
miljenju, konstituiu njeno funkcionisanje i ujedno ine osnovicu heterologije, tj.
jedne potpuno nove metodologije ija se mogunost najavljuje (Fuko, 2005: 37).
Heterotopije su tako univerzalna injenica svake kulture i prisutne su du itavog

Dam, izmeu ostalog, u pomenutoj knjizi nastoji da Fukoovo shvatanje heterotopije suprotstavi
negativnom i pozitivnom odreenju slobode kod Isaije Berlina (Dumm, 2002: 47-69).

428

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 3

toka ljudske istorije. Sa ovim je povezano naelo koje se provizorno moe nazvati
istorijski generisana varijacija drutvene funkcije same heterotopije. Tako se u
Drugim mestima navodi primer groblja kao mesta koje je tokom vekova menjalo
svoju funkciju (a neretko i svoj poloaj u odnosu na konvencionalna mesta), no
opet ostajalo u domenu heterotopije, poto je uvek u datom kulturnom okruenju
prualo iskustvo koje je nudilo radikalno drugaiju vizuru kulture i tradicije.
Heterotopije su takoe po svom sadraju izrazito heterogene i podrazumevaju
sueljavanje vie prostora na jednom mestu. Prostor se ovde koristi u jednom irem
smislu: tako se govori o sueljenosti dvodimenzionalnog platna i trodimenzionalne
slike u bioskopskoj sali, ili pak o nainu ureenja vrtova koji svojim geometrijskim
planom izraavaju neko sloeno simboliko znaenje. Druga mesta su takoe i oni
prostori u kojima postoji neka vrsta vremenskog diskontinuiteta; u njima se boravi
kako bi se napravila neka odluujua razlika u odnosu na svakodnevnu rutinu.
Odlazak u pozorite ili vrt, ili pak zatvorska kazna kao dravna korekcija praksi
osuenika su neki od najintuitivnijih primera. Kao peto naelo, Fuko navodi pravila
dostupnosti heterotopijskog prostora. Pristup fragmentiranom vremenu heterotopije
je, drugim reima, uvek povezan sa odreenim pravilima otvaranja i zatvaranja,
procedurama koje se moraju izvriti kako bi se u te prostore ulo. Primeri ovog
naela su oigledni: pravila koja konstituiu pravosudne presude kao jedini nain na
koji se dospeva u zatvor, ili pak rituali koji se obavljaju pre odlaska na groblje.
Naposletku, Fuko govori o optoj funkciji heterotopije koja se ogleda u njenom
odnosu spram ire drutvene stvarnosti. Heterotopije su za Fukoa neka vrsta
praznog mesta unutar sistema znaenja koji tumaimo kao nae okruenje, tanije,
one predstavljaju jedan prostor privida koji razobliava iznova svu iluzornost
stvarnog sveta, sva ta razmetanja unutar kojih je ljudski ivot ispregraivan (Fuko,
2005: 35).
U naelima koje nam opisuje Fuko moe se primetiti jedan element
argumentacije koji nemamo priliku da uvidimo ukoliko heterotopiju pokuavamo da
rastumaimo pomou analogije sa ogledalom. Naime, dostupnost rekonstituisanja
sebe samog za Fukoa je univerzalna. Razobliavanje iluzije odnosi se na one
pojmove koji se van heterotopijskog prostora uzimaju kao normalno
funkcionisanje drutva; odnosno, heterotopija nam, prema Fukou, omoguava da
razotkrijemo principe moi. To bi se moglo razumeti i kao neophodna teorijska (i
istorijska) predigra nastupajueg Fukoovog poziva subjektu da od sebe izgradi
umetniko delo, da eksperimentie vlastitim ivotom, da estetizuje vlastitu
egzistenciju i na taj nain umakne uniformnosti vladajueg diskursa; predigra ali i
specifikacija prethodnog negativnog posla koji valja da se odradi pre nego to se
odgovori na taj poziv, koji e svoju ipak diskurzivnu advokaturu dobiti u konceptu
staranja o sebi.
Treba imati na umu da ni ranija Fukoova dela nisu zanemarivala odnos moi i
prostora. Sigurno je najslavniji primer njegovo tumaenje Bentamovog panoptikona
koje zatiemo u Nadzirati i kanjavati (Foucault, 1995), kao otelotvorenja
disciplinarne moi. Meutim, uvianje odnosa moi tu zavisi od sposobnosti da se
prati njihova kompleksna genealogija 10; drugim reima, samorefleksija je mogua
jedno ukoliko sagledamo kompleksnu igru znanja i njegovih materijalnih
(prostornih) posledica. Fuko u Nadzirati i kanjavati dosledno sprovodi ovu

10

Detaljnije o Fukoovom shvatanju genealogije videti u: Foucault, 1980: 117-118.

Sran Prodanovi, Predrag Krsti: Javni prostor i slobodno delanje: Fuko vs. Lefevr

429

metodologiju: naporedo se analiziraju prirunici o organizovanju zatvora, vojnih

kasarni i njihovog unutranjeg prostornog rasporeda, ne bi li se pokazalo kako
disciplinujue drutvo stvara sistem totalne kontrole praksi pojedinaca. Na jednom
mestu gde raspravlja o nastanku moderne kasarne, Fuko zakljuuje: Kasarna je
dijagram moi koja deluje putem opte vidljivosti. Ovaj model kasarne je veoma
dugo bio osnovni princip urbanog razvoja koji se ogledao u gradnji stambenih
blokova za radniku klasu, bolnica, azila, zatvora, kola i predstavalja svojevrsno
spacijalno ugneavanje hijerarhizovanog nadzora (Foucault, 1995: 171-172).
Pojam heterotopije oigledno protivrei ovakvoj argumentaciji. Prostor
heterotopije, nasuprot prostoru panoptikona, prua neposredan uvid u iluziju
normalnosti diskursa na kojima baziramo nae prakse. tavie, ova vrsta prostora
svoj kritiki otklon moe da ispolji bez nunog posezanja za genealokim razvojem
moi, poto u njoj ne prevladava nijedan konkretni diskurs. Tek se u heterotopiji
prua mogunost iitavanja moi u interesu rekonstituisanja samog sebe: ona stoga
nikako ne moe biti prosto dijagramsko otelotvorenje moi, ve pre neka vrsta
slepe mrlje sistema moi koja nastaje kao proizvod sopstvene inherentne
sposobnosti da prostorno objedinjeni itavo jedno polje sukoba izmeu razliitih
sadraja odreene kulture.
U tom smislu je opravdano na heterotopije gledati kao na prostore iskuenja,
mesta na kojima preispitujemo naela koja rukovode naim praksama. A upravo je
iskuenje krucijalni pojam koji zatiemo u takozvanom kasnom, humanistiki
nastrojenom Fukou (Reynolds, 2004).11 Pojam svetovnog iskuenja je tavie od
prvorazrednog znaaja za razumevanje naela brige o sebi koje u Hermeneutici
subjekta predstavlja jedan od naina konstituisanja moralnih delatnika. U jednom od
poslednjih predavanja iz pomenutog dela Fuko poruuje: Mislim da filozofsku
askezu treba shvatiti kao put da se subjekt saznanja izgradi kao subjekt ispravnog
delanja. Ako se istovremeno izgradimo kao subjekt saznanja i ispravnog delovanja,
smetamo se u svet ili kao korelativ sebi dajemo svet koji se percipira, prepoznaje i
praktikuje kao iskuenje (Fuko, 2003: 602). Jasno je da bi ova strategija mogla
jednako dobro primeniti ukoliko bismo obrnuli njen smer, pa bi se tako heterotopije
mogle tretirati kao kulturom ve markirana mesta sloena i multikodirana mesta,
preseci mest u kojima se ova prilika osea najneposrednije i daje povoda askezi
rekonstituisanja subjekta. Ukoliko prihvatimo ideju da Druga mesta na izvestan
nain najavljuju probleme za koje se interesuje kasni Fuko, onda je opravdano tvrditi
da je sam prostor (makar on bio sveden na heterotopije) od odluujue vanosti po
samu mogunost slobodnog delanja.

Javni prostor kao heterotopija

Ipak, ak i ako se sloimo sa svim to je dosad reeno i dalje e ostati nejasna
priroda odnosa izmeu heterotopije i javnog prostora. Stoga je uputno postaviti
pitanje: da li se javni prostor moe tretirati kao heterotopija? Da li ulica, javni park
ili trg funkcioniu na naelima koje pominje Fuko? Intuitivno bismo skoro sigurno
rekli da to nije sluaj. Javni prostor nema sadraj, on je makar po definiciji
potpuno otvoren i stvoren zarad opteg dobra, te je stoga lien bilo kakvih unapred

11

Teoretski opus Lefevra se, s druge strane, skoro u potpunosti moe svrstati u naslee Moderne.

430

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 3

odreenih sadraja,12 izuzev onih koji nastaju u trenutku kad u njemu borave
pojedinci ili grupe. Meutim, ovde valja biti oprezan. U nastavku emo videti da je
upravo taj nuni i najznaajniji aspekt javnog prostora ujedno i njegova najslabija
taka.
Javni prostor naime uvek postaje meta kolonizacije.13 Ovo proizilazi iz
injenice da se razliite drutvene grupe takmie u jednoj vrsti neformalne utakmice
iji je cilj ostvarivanje privilegije da se odreeni prostor markira kao interni deo
praksi odreene drutvene grupe. Moderni gradovi su prepuni primera ove borbe.
Nema skoro nijednog novog urbanistikog reenja u kome se ne uju argumenti da
ono unitava odreeni javni prostor, koji ima simboliki znaaj za one koji mu se
protive. Stoga se moe rei da iako naelno vai teza da se javni prostor konstituie
kao potpuno otvoren drutveni fenomen, on u stvarnosti zapravo postaje prezasien
znaenjima koje u njemu ostavljaju akteri (Mitchell, 1995: 115-116). U tom smislu
je mogue javni prostor sagledati kao jednu specifinu vrstu heterotopije. Ova
specifinost se ogleda u tome da drugost ulice, parka ili trga prebiva u razliitim
koncepcijama javnog prostora koje se u njima, u vidu materijalnih tragova, mogu
proitati. To znai da se naelima koja je Fuko naveo u Drugim mestima moe
pridodati i jo jedno dodatno koje bi se provizorno moglo nazvati naelo
fragmentiranog znaenja. Stoga bismo mogli izneti tvrdnju da heterotopije
predstavljaju i ona mesta na kojima postoji izrazito veliko bogatstvo tragova
ljudskog delanja, sukoba i razliitih privatnih istorija. Ovim bi se samo jo vie
naglasila teza da heterotopije imaju sposobnost rekonstituisanja sopstva:
izlaganjem velikom broju alternativnih uvida u neki konkretan problem, javni
prostor stalno pred nas stavlja upravo onu vrstu izazova kojim sebe dovodimo u
iskuenje. 14
Sueljavanja razliitih koncepcija javnog prostora je od sutinskog znaaja po
mogunost slobodnog delanja. Zdravorazumska ideja da ulica pripada svima je
osnovno zalee svake motivacije pojedinaca da se upusti u utakmicu markiranja
javnog prostora. Iza ove ideje stoji jedna opravdana intuicija da sistem
funkcionisanja politike reprezentacije ima svoje inherentne mane. To je naroito
znaajno za politiki potpuno marginalizovane pojedince. Njihova vidljivost u
javnom prostoru tako postaje deo borbe za markiranje sadraja istog. Ovo naravno
ima veoma znaajne politike posledice, poto podrazumeva proireno razumevanje
javne sfere. Kao to primeuje jedan od autora: injenica je da javni prostori na
istoj fizikoj lokaciji dovode do kontakta i konfrontacije izmeu razliitih javnih
delatnika. Ta konfrontacija je sutinski element pluralnosti, poto pomou sporenja i
konflikta te razliite drutvene grupe izbegavaju (samo)izolaciju (Cenzatti, 2008:
83).

12

Naravno da postoje odreena pravila koja se tiu upotreba javnog prostora, meutim ne postoji
nikakva unapred zadata ambivalencija simbolikog znaenja javnog prostora o kojoj govori Fuko u
Drugim mestima.
13
Ovaj termin se ovde koristi u svom kolokvijalnom znaenju, ne postoji dakle namera da se prizovu
habermasovske implikacije termina.
14
Moglo bi se uiniti da je naelo fragmentiranog znaenja protivreno sa Fukoovom tvrdnjom da za
heterotopije postoje odreena pravila otvaranja i zatvaranja (Fuko, 2005: 35). Meutim, treba imati
na umu da je univerzalna otvorenost javnog prostora predstavalja idealni tip (koji je pak pokreta
motivacije za borbu); u svakodnevnom ivotu (pre)esto zatiemo vie nego rigidno zacrtana pravila
dostupnosti javnog prostora.

Sran Prodanovi, Predrag Krsti: Javni prostor i slobodno delanje: Fuko vs. Lefevr

431

Meutim, ak i ako se pomerimo iz domena svakodnevnog ivota, znaaj

javnog prostora nee biti manji. On se temelji na asimetriji moi koju poseduju
razliiti delatnici. Javni prostori su od velikog znaaja ne samo za marginalne grupe,
nego i za one aktere iji su finansijski, politiki ili ideoloki interesi povezani sa
nekom od koncepcija javnog prostora. Trajni procesi dentrifikacije i raznoraznih
oblika privatizacije javnih povrina su jedan od najboljih primera (esto nasilne)
rekonceptualizacije javnog prostora. tavie, danas postoje i potpuno privatni
prostori koji makar po svom izgledu u potpunosti imitiraju onaj javni. 15 Materijalne
posledice koje ostavljaju ovakve vrste koncepata javnog prostora takoe poseduju i
jedan opti potencijal za precizniju artikulaciju sopstvenih interesa i strategija u
borbi za javni prostorom. Stoga se d zakljuiti da, iako je javni prostor izrazito
fragmentiran fenomen, upravo ta fragmentacija omoguava stvaranje odreene
kritike (samo)refleksije. Bogatstvo stanovita i njihova spacijalna objedinjenost
tako se na potpuno dosledan nain naslanjaju na Fukoovo shvatanje potencijala
heterotopije.
Naposletku, trebalo bi istai odreena ogranienja iitavanja javnog prostora
kao heterotopije. Ovim pristupom smo zapravo primorani da stvarnost (javnog)
prostora sagledavamo iz ugla sadanjosti. U najboljem sluaju smo kao to i sam
Fuko kae u Nadzirati i kanjavati osueni da piemo istoriju sadanjosti (Fuko,
1995: 15). Meutim, vidljivost dubljih istorijskih protivrenosti koje se tiu
proizvodnje prostora u kome trenutno delamo ostaje nam nedokuiva. A taj uvid je
pak od sutinske vanosti ukoliko elimo da nae prakse budu konzistentne sa naim
ciljevima i vrednostima. Manjak istorinosti u heterotopijskom razumevanju
prostora tako daje povoda jednoj duboko pogrenoj intuiciji po kojoj se javni prostor
moe pojmovno razumeti iskljuivo kroz njegovu (aktuelnu) konzumaciju. Sledei
odeljak e pokuati da pokae kako je mogua jedna vrsta sinhronijskog korektiva
heterotopijskog poimanja prostora. Teorija drutvene proizvodnje prostora Anri
Lefevra posluie u ti svrhu.

Istorijske protivrenosti (javnog) prostora naela Lefevrove dijalektike

Za razliku od Fukoa, prostor u Lefevrovoj teoriji (poevi od 1968. godine)
svakako zauzima jedno od centralnih mesta. Ideja da su apstraktni (metafiziki)
sistemi miljenja ukorenjeni u naroitom shvataju prostora, koje je istorijski
odreeno i podlono dijalektikom razvoju, zasigurno na znaajno drugaiji nain
reartikulie istoriju zapadne teorijske tradicije. Shvatanje prostora za Lefevra
predstavlja naroitu vrstu Znanja (Savoir) koje se izraava kao materijalizacija
vladajueg sistema dominacije. U uvodnom poglavlju Proizvodnje prostora
(Lefebvre, 1991) ovaj stav je naznaen kao jedan od glavnih ciljeva knjige:

15

Otvoreni oping mol je tako jedan znaajnih primera. Radi se o novim Life style centrima koji se u
Americi ve smatraju oping molovima budunosti, a u sutini predstavljaju imitaciju nekadanje
trine zone u gradu (u njima se nalaze ulice mali trgovi, fontane) (Kern, 2008: 105). Interesantno je da
upravo ovde najjasnije vidimo optu protivrenost izmeu pojmova privatno i javno. Pre svega,
oigledna je protivrenost ta to su trgovi i ulice zapravo u privatnom vlasnitvu i imaju jednak
stepen kontrole i nadzora kao i konvencionalni oping molovi. Ali Life style centri takoe stvaraju i
jedan alternativni, savreno ureeni javni prostor, u tom smislu to se prikazuju kao savreno mesto
za zadovoljenje privatnih potroakih preferencija.

432

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 3

Pokuau da pokaem da prostor slui establimentu i da se koristi kao sredstvo

hegemonije na osnovu inherentne logike ali i u uz pomo znanja i tehnike
strunosti samog sistema (Lefebvre, 1991: 11). Kontrola naeg shvatanja prostora
zapravo predstavlja centralno mesto u dominaciji kapitalistikog sistema, bez njega
ona bi ostala prazna apstrakcija, to jest ne bi imala ta da kontrolie. Stoga je i
glavni motiv koji provejava kroz Lefevrova dela upravo otkrivanje jedne
sveobuhvatne teorije koja bi bila u stanju da probije ideoloku koprenu koja obavija
nae razumevanje prostora (Gottdiener 1993: 131; Prigge, 2008). Ulog nije mali;
ukoliko je shvatanje prostora glavni element kontrole, onda je i dekonstrukcija
njegove ideologije glavni uslov slobodnog delanja.
Treba imati u vidu da Lefevr ovde ne misli na filozofsko shvatanje
dekonstrukcije. tavie, on je veoma kritian spram ovakvog metoda, jer kao
dosledan neomarksista ne moe da stane iza teorije koja nema u vidu materijalno
odreenje svakog fenomena. Stoga se njegov pokuaj zasnivanja opte teorije
temelji pre svega na dijalektici razliitih stupnjeva apstrakcije koje se smenjuju kroz
istoriju i koje pri tom iznova stvaraju materijalne protivrenosti. Drugim reima,
analiza koja e se obaviti pod okriljem teorije koju on pokuava da osnuje bi trebala
da pokae da prostor predstavalja hegelijansku konkretnu apstrakciju, to jest,
proizvod ali ujedno i manifestaciju drutvenih odnosa. Lefevr naime nastoji da u
fokus marksistike misli koja se tradicionalno usredsreuje na konkretne
apstrakcije kao to su rad ili novac postavi prostor i time prevazie klasino
naslee marksistike politike ekonomije. No, takoe je oigledan i kontinuitet sa
marksistikim shvatanjem revolucije, u tom smislu to teorija mora direktno da utie
na drutvenu promenu ili, kako sam Lefevr kae: urbano mora da uini sebe
preteim (Lefebvre, 2000: 187).
Da bi se taj cilj dostigao potrebno je da se pokau svi aspekti drutvenih
odnosa proizvodnje prostora. Lefevr stoga, kao svoje osnovno analitiko orue,
razvija teorijsku trijadu iju su strukturalni elementi: 1) spacijalne prakse; 2)
prostorne reprezentacije; 3) reprezentacije prostora (Lefebvre, 1991: 33). Spacijalne
prakse tako podrazumevaju konkretno mesto produkcije i reprodukcije prostora,
koje je u potpunosti proeto naim svakodnevnim delovanjem u prostoru. Ovaj nivo
analize podrazumeva razmatranje materijalne osnove samog prostora i ujedno
predstavalja svojevrsno teite cele teorije, budui da je cilj ideoloke dominacije
ali i emancipacijskog uticaja teorije upravo promena spacijalne prakse.
Reprezentacije prostora tiu se normativnog ureenja same proizvodnje prostora.
Jednostavan primer reprezentacije prostora je urbanistiki plan ili bilo koja vrsta
Znanja koja se tie prostora. Prostorne reprezentacije pak sainjavaju prostorno
utemeljena simbolika predstavljanja tekuih drutvenih odnosa. Ovo je dakle
najapstraktniji element teorije koji podrazumeva igru kodova i znaenja koja see od
umetnikog poimanja prostora do spomenike kulture.
Ovde ve moemo da primetimo protivrenost koja indukuje dijalektiku
proizvodnje prostora. Naime, trijada nam otkriva napetost izmeu apstraktnih i
svakodnevnih aspekta drutvenog ivota. S jedne strane stoje predstave i znanja o
prostoru koje sami stvaramo kroz nau svakodnevnu praksu, a s druge konkurentska
nastojanja da se ostvari odreeni normativni poredak. Stoga Lefevr razlikuje dva
tipa prostora; apstraktni, koji se bazira na optoj konceptualizaciji prostora i koji je
usko povezan sa odnosima moi, i drutveni, koji se zasniva na fragmentiranom
delovanju obinih pojedinaca. Pri tom je vano istai da su upravo spacijalne

Sran Prodanovi, Predrag Krsti: Javni prostor i slobodno delanje: Fuko vs. Lefevr

433

prakse mesto borbe ovih dveju vrsta prostora. Lefevr smatra da je iluzorno traiti
jedinstveni i univerzalni raspored razliitih oblika proizvodnje prostora. Takva vrsta
zadatka bi, uveren je, predstavljala samo ponavljanje starih greaka. Pravi put, po
njegovom miljenju, podrazumeva otkrivanje istorijskih specifinosti, odnosno
slinosti i razlika izmeu triju aspekata proizvodnje prostora, ne bi li se u punoj meri
pokazalo uzajamno proimanje ljudskog delanja i prostora. Drugim reima, istorija
drutvene proizvodnje prostora predstavlja zalee u kome se mora odvijati teorijska
analiza.
Dakle, gledano iz lefevrovske teorijske vizure, javni prostor bi morao da se
tretira kao proizvod opte borbe razliitih ideolokih pozicija koje su neraskidivo
povezane sa optim drutvenim odnosima moi. Stoga bi svaki pokuaj razumevanja
javnog prostora trebalo da se teorijski povee sa dominantnim drutvenim
ustrojstvom dananjice tj. sa kapitalistikim oblikom proizvodnje. Lefevr smatra da
proizvodnja urbanog prostora u (neo)kapitalitizmu kao uostalom i proizvodnja
svih drugih dobara podrazumeva paralelnu fragmentaciju i homogenizaciju
krajnjeg proizvoda. Stoga je jasno zato je urbani prostor, prema Lefevru,
apsolutno drutveni proizvod, to jest lien i poslednjeg traga prirode. U
najmodernijem urbanom planiranju uz pomo najnaprednijih tehnolokih sredstava
sve postaje proizvod: vazduh, svetlo, voda, pa ak i samo zemljite... Urbani prostor
je razdvojen od prirodno prostora, meutim on iznova proizvodi sopstveni prostor na
osnovu opteg [drutvenog] proizvodnog kapaciteta (Lefebvre 1991: 329). Urbani
prostor je dakle materijalan iskljuivo u istom onom smislu u kome je to i novac,
odnosno kao element unutar drutvene interakcije. Upravo ovaj proces
podrutvljavanja prostora omoguava kapitalistikom sistemu dominacije da prostor
pone da tretira kao robu.
tavie, ekonomska pekulacija prostorom je, po Lefevru, od odluujue
vanosti za reprodukciju kapitalizma. Finansijski sektor koji dominira u dananjem
kapitalizmu postaje neodvojiv od trgovine prostorom i trita nekretnina.16
Sledstveno ovim uvidima, i sama ideja javnog prostora postaje kontroverzna. Zato
i ne udi to se danas unutar neoliberalnog diskursa toliko insistira na nekom obliku
privatizacije javnog prostora. Iza ideje da jedino privatno vlasnitvo moe da
obezbedi racionalno upravljanje resursima,17 stoji direktni ekonomski interes
dominantnih drutvenih grupa. U tom smislu, tenzija izmeu privatnog i javnog
prostora u lefevrovskoj izvedbi postaje potpuno ogoljena. Drugim reima, privatne
preferencije su u okvirima neoliberalnog kapitalizma do te mere postale mone da se
jedino mogu zadovoljiti privatnim interesom ili preduzetnikim duhom (Harvey
2006: 25). Posledica ovakvog rezonovanja se ogleda u injenici da javni prostor
gubi svu svoju neutralnost i dostupnost koja mu makar idealnotipski pripada i
svodi se na resurs koji mora da sledi ekonomsku logiku. Pri tom je veoma vano
primetiti da univerzalna dostupnost zapravo nikad ne moe da funkcionie kao
opravdanje za racionalno upravljanje nekim resursom u okvirima kapitalistike
proizvodnje.

16

Skoranja ekonomska kriza je u tom pogledu najbolja ilustracija opravdanosti Lefevrove analize
odnosa kapitalizma i urbanog prostora.
17
Tako Tomas Hardin, u svom izrazito uticajnom lanku pod naslovom: Tragedija zajednikog
vlasnitva, brani tezu da svaki oblik zajednikog vlasnitva inherentno tei ekonomskoj propasti
(Hardnin, 1968: 1243-1244). Jedno od reenje za koje se Hardin zalae pored ukidanja beneficija koje
nudi drava blagostanja upravo je privatizacija svakog oblika javnog poseda.

434

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 3

Meutim, iako je danas dominantni diskurs o javnom prostoru, kao i diskurs u

njemu, u velikoj meri proizvod hegemonije, to ne znai da Lefevr smatra
nemoguom (vie) i svaku emancipaciju. Naprotiv, ini se da se jedan od vanih
sociolokih nauka njegove teorije ogleda u politizaciji prostora. Naime, time to je
promatranje prostora stavio u sredite reprodukcije neokapitalizma, Lefevr je otvorio
mogunost da delanje u (javnom) prostoru sagledamo kao jedan aspekt politikog
delovanja. Drugim reima, ne postoji savreno racionalno (ekspertsko)
obrazloenje nekog urbanistikog reenja, ili neke politike stanovanja; prostor
nikada ne moe biti ureen praznim apstraktnim domiljanjem potreba krajnjih
korisnika, ve jedino uvaavanjem interesa svakodnevne prakse. Teorijsko
promatranje javnog prostora bi tako, prema Lefevrovom sudu, moralo da zadovolji
dva uslova. S jedne strane, postoji imperativ dekonstrukcije onih diskursa koji
doprinose reprodukciji hegemonije, dok se s druge strane uvek mora ulagati napor
da se artikulie jedna nova, egalitarnija alternativa, koja svoje utemeljenje ne bi
imala u metafizikim naelima, ve u praksama i problemima iz svakodnevice
slobodnih aktera. Lefevr uverljivo ilustruje ovaj svoj stav u tekstu o pravu na grad:
Analitika znanost grada, po svojoj naravi nuna, danas se nalazi tek u povojima.
Pojmovi i teorije koje se poinju izraivati mogu se unaprijediti samo zajedno s
urbanom stvarnou u razvoju, s (drutvenom) praksom urbanog drutva.
Nadilaenje ideologija i praksi koje su sakrivale obzor, koje su predstavljale tek
zagueno grlo znanja i djelovanja te prag koji treba prijei, danas se ne izvrava bez
muke (Lefebvre 2008 : 17).

Zakljuna razmatranja
Na ovom mestu je uputno da sumiramo Lefevrove i Fukoove stavove. Naime,
heterotopije u kojima po Fukou postoje meusobno nesamerljivi ili pak
kontradiktorni diskursi slue kao mesto otvaranja mogunosti rekonsitituisanja
nae prakse. Heterotopije takoe predstavljaju univerzalan drutveni fenomen. koji
ima prvorazredni drutveni znaaj i koji je neretko veoma prisutan u naoj
svakodnevici. Sve ovo ima veoma znaajne posledice po sam koncept javnog
prostora. Naime, pomenuta svojstva heterotopija omoguavaju pojedincu da
slobodno dela i, u tom smislu. na jasan nain predoavaju sukobljenosti i
protivrenosti razliitih koncepcija javnog prostora. Upravo ovakvo detaljno
teorijsko objanjene praksi subjektivnosti i prostora nedostaje lefevrovoskom
shvatanju drutvene veze izmeu reprezentacije prostora i svakodnevnog delanja.
Meutim, kao to je ranije reeno, nae delovanje, naroito s obzirom na njegovu
praktinu delotvornost, kod Fukoa (i) ovde ostaje odve pasivno. Mogunost
redeskripcije sopstvenih praksi je uvek vezana za sadanjost ili, bolje reeno, za
trenutnu potronju heterotopijskih znaenja. Lefevrovo insistiranje na dijalektici
proizvodnje prostora donosi mogunost politizacije i ostvarivanja dubljeg
istorijskog uvida u sam fenomen javnog prostora.
Ne treba, meutim, da zakljuimo da su ova dva stanovita nuno meusobno
iskljuujua. Ukoliko uzmemo one delove teorija ovih autora koji su
komplementarni, videemo da prostor nije samo mesto delovanja, ve da naa
konceptualizacije prostora (a javni prostor je u tom pogledu najoigledniji dokaz)
predstavalja inherentni deo nae konceptualizacije samog slobodnog delanja. ini se

Sran Prodanovi, Predrag Krsti: Javni prostor i slobodno delanje: Fuko vs. Lefevr

435

da i Lefevr i Fuko tragaju za nainom da iz prostora, u jednom dosta uoptenom

smislu, obriu ve doznaena znaenja, to jest da obriu sve specifinosti koje je
drutveno delanje u njima ve ostavilo kao svoje tragove. Drugim reima, oba autora
jedan vie geografijom a drugi vie istorijom simboliki, odnosno ideoloki, ali u
svakom sluaju drutveno ve produkovanih prostor upuuju ka ideji brisanog
javnog prostora u kojem bi pojedinci i grupe imali maksimalnu slobodu da ostvare
svoj lini uticaj. Takva vrsta prostora pre slui kao idealnotipski orijentir nae
prakse, dok sam impetus za stvaranje tog idejnog okvira svakako dolazi iz sveta
svakodnevnih problema i dilema. U tom smislu, iako kritiki i emancipatorski
potencijal teorija ovih dvaju autora dolazi iz sasvim razliitih polazita, njihov cilj je
komplementaran. Stoga i njihov znaaj u dananjem vremenu u kome, kao to smo
rekli na poetku, problem prostora postaje sve akutniji, moe samo da dobija na
znaaju i heuristikoj plodnosti.

Literatura
Biester, Johann Erich; Gedike, Friedrich (prir.) (1783), Berlinische Monatsschrift 1:
http://books.google.de/books?hl=sr&id=Fms3AAAAMAAJ&q=publikum#v=snippet&q
=publikum&f=false.
Cenzatti, Marco (2008), Heterotopias of Difference u: Dehaene, Michiel; De Cauter,
Lieven (prir.), Heterotopia and the City: Public Space in a Postcivil Society, Routledge,
New York.
Dumm, Thomas (1996), Michel Foucault and the Politics of Freedom, Sage Publications,
New York.
Engelsing, Rolf (1974), Der Brger als leser, Metzler, Stuttgart.
Foucault, Michel (1980), Power/Knowleddge: Selected Interviews and Other Writings 19721977, Pantheon Books, New York.
Foucault, Michel (1995), Discipline and Punish, Vintage Books, New York.
Fuko, Miel (2003), Hermeneutika subjekta, Svetovi, Novi Sad.
Fuko, Miel (2005), Druga mesta, u: Milenkovi, Pavle; Marinkovi, Duan (prir.) Miel
Fuko: Hrestomatija, Vojvoanska socioloka asocijacija, Novi Sad.
Gottdiener, Mark (1993), A Marx for Our Time: Henri Lefebvre and The Production of
Space, Sociological Theory, Vol. 11, No. 1.
Gottsched, Johann Christoph (1902), Die vernnftige Tadlerinnen, Gesammelte Schriften,
Bd. 1, Hertz, Berlin.
Hardin, Garrett (1968), The Tragedy of the Commons, Science, New Series, Vol. 162,
No.3859.
Harvey, David (2006), The Political Economy of Public Space, u: Low, Setha; Smith, Neil
(prir.), The Politics of Public Space, Blackwell, Oxford.
Hetherington, Kevin (1997), The Badlands of Modernity: Heterotopia and Social Ordering,
Routledge, London.
Hocks, Paul; Schmidt, Peter (1975), Literarische und politische Zeitschriften 1789-1805,
Metzler, Stuttgart.
Hlscher, Lucian (1978), ffentlichkeit, u: Otto Brunner, Werner Conze, Reinhart
Koselleck (prir.), Geschichtliche Grundbegriffe: Historisches Lexikon zur Politischsozialen Sprache in Deutschland, Bd. 4, Klett-Cotta, Stuttgart, str. 413-467.
Hlscher, Lucian (1979), ffentlichkeit und Geheimnis, Klett-Cotta, Stuttgart.

436

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 3

Kant, Emanuel (1974), Odgovor na pitanje: ta je prosveenost; u: Um i sloboda, Ideje,

Beograd: str. 41-48.
Kern, Kathleen (2008), Heterotopia of the Theme Park Street u: Dehaene, Michiel; De
Cauter, Lieven (prir.), Heterotopia and the City: Public Space in a Postcivil Society,
Routledge, New York.
Laursen, John Christian (1996), The Subversive Kant: The Vocabulary of "Public and
Publicity", u: James Schmidt (prir.), What Is Enlightenment? Eighteenth-Century
Answers and Twentieth-Century Questions, University of California Press, Berkeley, str.
253-269.
Lefebvre, Henri (1991), The Production of Space, Blackwell, Oxford.
Lefebvre, Henri (2000), Writings on Cities, Blackwell, Oxford.
Lefebvre, Henri (2008), Pravo na grad, u: Leonardo Kovaevi, Tomislav Medak, Petar
Milat, Marko Sananin, Toni Valenti, Vesna Vukovi (prir.), Prirunik za ivot u
neoliberalnoj stvarnosti, Multimedijalni Insititut, Zagreb.
Lessing, Gotthold Ephraim (1970), Briefe, die neueste Literatur betreffend, u: Lessing,
Werke, Bd. 2, Carl Hanser, Mnchen.
Mitchell, Don (1995), The End of Public Space? People's Park, Definitions of the Public,
and Democracy, Annals of the Association of American Geographers, Vol. 85, No. 1.
Mllejans, Hans (1961), Publicus und Privatus im Romischen Recht und im lteren
Kanonischen Recht unter besonderer Bercksichtigung der Unterscheidung ius publicum
und ius privatum, M. Hueber, Munich.
Nicolai,
Friedrich
(prir.)
(1766),
Allgemeine
deutsche
Bibliothek
1:
http://books.google.com/books?id=lWIvAAAAMAAJ&printsec=frontcover&hl=sr&sour
ce=gbs_ge_summary_r&cad=0#v=onepage&q&f=false.
Prigge Walter (2008), Reading The Urban Revolution: Space and Representation, u:
Kanishka Goonewardena, Stefan Kipfer, Richard Milgrom, Christian Schmid (prir.),
Space, Difference, Everyday Life: Reading Henri Lefebvre, Routledge, New York.
Read, Stephen; Pinilla, Camilo (prir.) (2006), Visualizing the Invisible: Towards an Urban
Space, Techne Press, Amsterdam.
Reynolds, Joan M. (2004), Pragmatic Humanism in Foucaults Later Work, Canadian
Journal of Political Science, Vol. 37, No. 4.
Riedel, Friedrich Just (1973), Briefe ber das Publikum, sterreichischer Bundesverlag,
Vienna.
Soja, Edward W. (1996), Thirdspace: Journeys to Los Angeles and Other Real-andImagined Places, Blackwell, Oxford.
Wieland,
Christoph
Martin
(prir.)
(1773),
Der
Teutsche
Merkur
1:
http://books.google.com/books?hl=sr&id=IHQGAAAAQAAJ&q=publikum#v=snippet&
q=publikum&f=false.
Zedler, Johann Heinrich (1961-1964), Grosses Vollstndiges Universal-Lexikon,
Adakemische Druck, Graz.