Naslov originala

BERTRAND RUSSELL
CONQUEST OF HAPPINESS
tampano po odobrenju
George Allen & Unwin LTD.
London

Preveo
Dr LJUBA POPOVI

BERTRAND RASL LINOST, FILOZOF I

HUMANIST
Uz objavljivanje Raslovog djela Osvajanje
sree na naem jeziku, izgleda mi umjesno neto rei o
piscu i njegovim filozofskim pogledima, vie nego o
samoj knjizi, kako bi italac pravinije sudio i o autoru i
o djelu. Istina, Rasl sam u svom predgovoru upozorava
itaoca da u ovoj knjizi nee nai neku duboku
filozofsku erudiciju. Ovo djelo, naime, nije namenjeno
strunjacima, nego laicima u odnosu na filozofiju, koji
su moda u neem drugom specijalisti; a prije svega
onima koji pate od nesree, odnosno nedostatka sree, a
mogu to izbjei boljim upravljanjem ivota. U ovom
smislu Raslove rijei mogu se primiti kao iskrene; ali, s
druge strane, italac e se lako uvjeriti da filozofovu
skromnost u pogledu filozofske dubine i mudrosti treba
primiti sasvim uslovno. Jer, dokaz je najvieg nivoa duha
ako se govori jasno i razumljivo i o najkomplikovanijim
pitanjima o smislu ivota i ljudske sree.
Osvajanje sree je zaista jedno od Raslovih
djela koje je najmanje struno-filozofsko, ali je zato
jedno od moda najljepe pisanih; ono sadri najmanje
naune erudicije, ali moda najvie praktine mudrosti i
nadahnutog poniranja u ljudsku psihu. Zato, iako ovo
djelo nije pisano za filozofe kao filozofe, ono je pisano i
za njih kao ljude. Djela ovakve vrste u nae vreme vie
ne piu filozofski strunjaci. Rasl je izuzetak u ovome, i
u mnogo emu drugome. Veina dananjih filozofa piu
samo za filozofe, a ne i za iroku obrazovanu javnost;
kao specijalisti oni se obraaju specijalistima. Meutim,
pored ove djelatnosti, svi veliki filozofi u istoriji pisali su

knjige i za iroku javnost. Rasl je sauvao tu tradiciju i u

izvjesnom smislu ovom vremenu razdrobljenosti
ljudskog rada i ljudskog duha tako rei obnovio ulogu
filozofa kao javne figure u ivotu svoje zajednice i svoga
vremena, snano djelujui na istorijsko zbivanje.
Kao filozof i humanist, Bertrand Rasl (Bertrand
Russell)i, je jedna od najpoznatijih linosti naeg
vremena. On je na osoben nain izrazio krizu savremene
civilizacije; svojim ivotom u teoriji i praktinom
angaovanju njen je hroniar, neumitni kritiar svih
postojeih vrijednosti, ali i reformator koji pokazuje
puteve drutvene rekonstrukcije savremenom svijetu.
Kao filozof on je jedna od najkontraverznijih linosti,
predmet vrlo razliitih i suprotnih ocjena; on sam kae
da mu izgleda da ga niko nije potpuno razumio. Ali ni
Raslova misao nije jedinstvena ni potpuno koherentna,
jer on je mijenjao svoje poglede u dugom periodu
misaone djelatnosti i velakom broju objavljenih djela iz
raznovrsnih oblasti, od matematike do politike, pa se kod
njega mogu nai razliiti pogledi na svijet i razliiti
odgovori na ista pitanja. U cjelini gledano, teko se moe
nai ravnopravan kritiar svega njegovog ivotnog djela
koje jo ndje zavreno. Od ranog djetinjstva do u duboku
starost Raslovo interesovanje se kree na dvjema
osnovnim linijama: na jednoj, matematika i filozofija, na
drugoj, istorija i politika; etika je oblast koja ih spaja. U
tom smislu je i filozofiju podijelio na ljudsko znanje i
ljudske vrijednosti.

I
Dosta vremena je prolo dok je Rasl naao svoju
vlastitu filozofsku orijentaciju. U jedanaestoj godini
ivota dok je uio Euklidovu geometriju nije se mogao
pomiriti sa tvrdnjom da se aksiomi ne mogu dokazati
zato je vie od slijedee dvije decenije posvetio
matematici, u nadi da e otkriti osnovne principe koji bi
bili apsolutno dokazljivi. Iako je ovaj napor krunisan
voluminoznim
trotomnim
djelom
Prineipia
Mathematicaii koautor Vajthed (A. N. Whitehead),
koje je oznailo redukciju aritmetike na logiku, za njega
na filozofskom putu istraivanja jedino to je bilo u tome
vrijedno jeste otkrie preciznog metoda logike analize.
U svojoj potrazi za apsolutno sigurnim znanjem Rasl je
izvrio i preispitivanje istinitosti religiozniih dogmi u
nadi i elji da e nai racionalni razlog da bar neku
prihvati ali je jednu po jednu sve odbacio kao
neosnovane.
Kao student u Kembridu prvi put se upoznao sa
Kantovom i Hegelovom filozofijom. Ova poslednja mu
je pruila privremenu utjehu za izgubljenu religioznu
vjeru. Pod uticajem Mac Tagarta (Mc Taggarta) ubrzo je
postao hegelovac. Tada je u Britaniji vladala
novohegelovska filozofija Bredlija (Bradley). Podstaknut
diskusijama sa svojim kolegom Murom (G. E. Moore),
Rasl je ubrzo uvideo protivrjenosti i vjetaku
konstrukciju Hegelovog filozofskog sistema i to je bio
dovoljan razlog da ga potpuno odbaci, a sa njim zajedno
i Kanta i svu njemaku klasinu filozofiju i njenu
najveu vrijednost dijalektiku. Tako je prema Hegelu
ponovio onaj stav koji je nekad imao Fojerbah. Rasl je

doao do zakljuka da sve ono to Hegel tvrdi mora biti

upravo suprotno. Ali je zato odbacujui njemake
idealiste zavolio njemake matematiare, Lajbnica
(Leibniz), Kantora (Cantor), Fregea (Frege) i druge.
Tragajuii za filozofskom istinom, Rasl se zatim
kratko vrijeme smirio u Platonovoj filozofiji, posebno
uivajui u njenom matematikom misticizmu, koji je u
nju unijet pod uticajem Pitagorovaca. Rasl je postao
platonovski realist, vjerujui da e putem metafizike nai
odgovore na pitanja o svijetu, koje mu ni matematika ni
religija nisu mogle pruiti. Uskoro je, kae, uvidio da je
egzaktnost helenski mit, koji je Platon s pravom locirao
na nebo, jer mu nije naao mjesta na zemlji. To saznanje
je bilo dovoljno da odbaci Platona i svaki metafiziki
idealizam. Poslije, na kraju perioda lutanja naao je da se
pouzdano znanje moe traiti jedino oslanjajui se na
ljudsko iskustvo i nauku. To je bio povratak klasinoj
britanskoj tradiciji empirizma, ovaj put u obliku novog
realizma, koji su zasnovali Mur i Rasl.
Mur se prvi pobunio protiv Bredlijevog i svakog
idealizma; on i Rasl su zajedno svaki na svoj nain
okrenuli englesku filozofsku misao novim pravcem, koji
i danas apsolutno dominira u anglosaksonskom svijetu.
Taj preokret je izvren koncem devetnaestog i poetkom
dvadesetog vijeka. Mur je dao najznaajnije radove u
etici, Rasl u teoriji spoznaje i logici. Mur je trajno ostao
na zdravorazumskoj poziciji neorealizma, a Rasl je
produio da usavrava svoju sliku svijeta na toj novoj
realistikoj osnovi. Moglo bi se rei da je Mur ostao
naivni, a Rasl postao kritiki realist.
Rasl smatra da se filozofija kroz njenu istoriju
sastojala od dva dijela neharmonino spojena: s jedne

strane teorija o prirodi svijeta, s druge strane etike i

politike doktrine o najboljem nainu ivota. Neuspjeh
da se ovo dvoje razdvoji sa dovoljno jasnoe bio je izvor
mnogih konfuznih miljenja. Filozof treba, po njemu, da
je samo zainteresovan za istinu; i ako svoju
profesionalnu kompetentnost upotrebljava za neto
drugo osim za nezainteresovano traenje istine, moralno
je odgovoran za izvjesnu vrstu izdaje. Istinski filozof je
onaj koji se trudi da ispita sve pretpostavke. Ovako
uzdiui dostojanstvo filozofije, Rasl hoe da je nauno
zasnuje, tj. da filozofski pogled i sva naa vjerovanja
bazira na posmatranju i zakljuivanju toliko
nepersonalno i toliko mnogo udaljeno od lokalnih i
temperamentnih predrasuda, koliko je to mogue za
ljudsko bie. On je uvjeren da bi prihvatanje ove navike i
u drugim oblastima ivota umanjilo fanatizam i uvealo
simpatiju i razumijevanje meu ljudima, jer je u
talasanju suprotnih fanatizama jedna od malo
ujedinjujuih snaga upravo nauna istinitost. Poto nam
samo nauka daje definitivno znanje, a filozofija treba da
se bavi istraivanjem istine, i zato oslanja na nauku, to
etika i sva vrednosna problematika, ma da sastavni dio
filozofije, mora biti strogo odijeljeni dio, jer je predmet
drukije vrste razmatranja; ovdje je nauni metod
neadekvatan. Poto ma ta to moe biti saznato, moe to
biti putem nauke, to stvari koje su legitimno pitanja
osjeanja lee van njene oblasti; nauka nam, na primjer,
ne moe dokazati da jo loe uivati u svireposti ili da je
vrijedno biti sretan, da ivot ima smisla itd.
Filozofija prirode je jedna stvar, kae Rasl,
filozofija vrijednosti sasvim druga. to mi mislimo da je
dobro, to nam se svia, ne odnosi se uopte na ono to

jeste; to pitanje pripada filozofiji prirode. S druge strane,

nama se ne moe zabraniti da cijenimo ovo ili ono na
osnovu toga to neljudski svijet to ne cijeni, niti mi
moemo biti prisiljeni da se divimo ma emu samo zato
to je to zakon prirode. Nema sumnje da smo mi dio
prirode, koja je proizvela nae elje, nade i strahovanja u
odnosu na zakone, koje fiziari poinju da otkrivaju. U
ovom smislu mi smo kao dio prirode njoj i podreeni, i
na dugoj stazi njena rtva. Svijet po sebi nije dobar ni
zao i ne brine se zato da nas uini srenim ili nesrenim.
Ali u filozofiji vrijednosti, situacija je drugaija. Priroda
je samo dio onog to mi moemo zamisliti; sve stvarno
ili zamiljeno moe biti cijenjeno od nas, i ne postoji
spoljni standard da se pokae da je ovo nae vrednovanje
pogreno. Mi smo sami osnovni i neodbacivi arbitri
vrijednosti, i u ovom svijetu vrijednosti priroda je samo
dio; u ovom svijetu, mi smo vei od prirode, ona ne
zasluuje ni divljenje ni ukor. Mi smo ti koji stvaramo
vrijednosti, i nae elje te koje prenose vrjednosti. U
ovoi obiasti mi smo kraljevi, i mi umanjujemo nae
kraljevstvo ako se saginjemo prirodi. Na nama je da
determiniemo dobar ivot: ne na prirodi, ne ak ni na
prirodi personifikovanoj kao bogiii.

II
Na novoj realistikoj osnovi Rasl je takoer
mijenjao svoja shvatanja, ali samo u smislu njihovog
razvijanja i usavravanja. Neko vrijeme je vjerovao da
duh i materija postoje realno, ali moderni rezultati nauke
su ga uvjerili da ta podjela ne odgovara stvarnosti i da je
u filozofiju ula iz religije. Dok je fizika, misli on,
uinila materiju manje materijalnom, psihologija je
uinila duh manje mentalnim. Tako su se fizika i
psihologija znatno pribliile i uinile moguim njegovu
novu doktrinu koja je nazvana neutralni monizam. Od
Ajntajna je usvojio zamjenu pojmova prostor i
vrijeme, sa prostor-vrijeme, kao i esticu sa
dogaajem. Rasl je, naime, izveo zakljuak da su
dogaaji (events) a ne estice (particles) materijal (staff)
fizike; to se ranije smatralo kao estica treba po njemu
da bude shvaeno kao serija dogaaja. Tako je
materiju kao pojam izbacio iz filozofije, jer, navodno,
ona nije osnovni materijal iz koga je sagraen svijet. To
nije ni ,,duh; obadvoje su aspekti jednog neutralnog
medijuma, i pretpostavljaju nae logike konstrukcije,
jer svi nai ulni podaci su isto tako fiziki kao i
psihiki. U stvari, misli on, moderna fizika i psihologija
bacile su novo svjetlo i na stari problem percepcije; to
ga vodi zakljuku da ono to mi znamo o svijetu jesu
samo apstraktne strukture, koje se mogu matematiki
formulisati. Tako su ,,duh i materija samo pogodni
naini grupisanja dogaaja, a partikule su meusobno
povezane slino kao note u simfoniji, pa su sutinski
dogaaji, od kojih pojedini pripadaju samo materijalnim
ili samo duhovnim grupama, a neki pripadaju objema

vrstama grupa, i zato su istovremeno i mentalni i

materijalni. Ova doktrina je, tvrdi Rasl, uzdrmala
uproenu sliku o strukturi svijeta. Na mjesto materije i
duha on uvodi svoj trei neutralni pojam senzibilija,
koji oznaava jedinstvo fizikog i duhovnog, a izraava
se u ulnlm podacima, koji su za njega poslednji
elementi fizikog svijeta. Ovim stavom Rasl se pribliio
poziciji idealizma, ali uvajui se uporno krajnjeg
opredeljenja, on se kasnije koriguje, tvrdei da prihvata
rezultate moderne nauke po kojima nema evidentnosti o
ma emu duhovnom osim u siunom fragmentu
prostora-vremena i da veliki procesi nebula i zvjezdane
evolucije produuju da se kreu prema zakonima u
kojima duh ne igra nikakav udioiv.
Neutralni monizam Bertranda Rasla predstavlja u
stvari pokuaj da se prevazie filozofska kontraverza:
materijalizamidealizam. On nastoji da pomiri ta dva
osnovna pravca u filozofiji, izraavajui svoju naklonost
i razumijevanje za obadva, ali zastupajui trei pravac
,,filozofije sredine. Lenjinova kritika empiriokriticizma
zato bi se mogla dobrim dijelom odnositi i na filozofiju
neorealizma uopte, posebno Raslovog neutralnog
monizma, koju je ovaj formulisao nezavisno od slinih
koncepcija E. Maha, V. Dejmsa i R. B. Perija. Za Rasla
mentalnost i fizikalnost nisu izolovano entiteti po sebi
kao kod Dekarta, nego svojstva istog entiteta u relaciji;
dualizam vie nije izmeu odvojenih entiteta, nego
izmeu uzronih zakona: duh je konstruisan od senzacija
i slika, a materija od neopaenih dogaaja. Ali on
istovremeno sugerira da e u savremenoj nauci pojmovi
duh i materija sami od sebe ieznuti i biti zamijenjeni
uzronim zakonima odgovarajuih dogaaja.

Rasl je u raznim djelima dao razliite, manje ili

vie precizne, formulacije, da bi razvio osnovnu ideju
kritike i realistike filozofije, primjenjujui sve
rigorozniju metodu logike analizev. Prema tim
oscilacijama dobijao je i razne etikete: objektivni i
subjektivni idealist, realist, dualist, pozitivist, neutralni
monist, kao i druge, popularnije: ateist skeptik, agnostik,
racionalist. Za sve te nazive postoje izvjesni, ali ne
dovoljno opravdani razlozi. Rasl sam ne voli etikete u
filozofiji. Jedino ime koje je on sam dao svojoj filozofiji
jeste logiki atomizam, a kolu kojoj pripada logikom
analizom. Logiki atomizam, kako on sam objanjava,
jeste metoda analize stvarnosti, iji su posljednji rezultati
logiki atomivi. On pod tim ne misli posljednje estice
materije, nego ideje o posljednjim elementima od kojih
su sainjeni analizirani predmeti stvarnosti. Ova doktrina
je
nastala
u
protivstavu
prema
britanskim
neohegelovcima, po kojima je svijet jedinstven i
nedjeljiv. Rasl nastoji da pokae suprotno, da je
stvarnost nejedinstvena i da se sastoji od izvjesnin
posljednjih nedjeljivih elemenata, koje on naziva
logikim atomima. Ako je stvarnost atomistike
prirode, primjeuje tumaei i kritikujui Rasla na
filozof, Mihailo Markovi, i ako su svi predmeti i
njihova opta svojstva logike konstrukcije osnovnih
elemenata, filozofija moe biti jedino logika analiza.
Najoptiji logiki odnosi i zakoni bivaju shvaeni kao
kombinacija simbola, lingvistike konvencije, ,,na
nain da govorimo o stvarimavii. Svoju metodu logike
analize Rasl je primjenjivao u vie oblasti, prije svega u
ontologiji, kosmologiji, epistemologiji i matematikoj
logici. On misli da bi njen duh trebalo da inspirie

istraivanja i u drugim oblastima ivota. Ta metoda je u

stvari ono to ini jedinstvo raznih faza Raslovog
filozofskog razvoja i razliitih rjeenja istih problema.
Mi se na ovom mjestu ne moemo detaljnije
uputati u analizu i kritiku ovih Raslovih filozofskih
shvatanja. elja nam je bila pokazati njene osnovne
tokove i koordinate, koliko je to mogue u najkraoj
moguoj skici. Jedna podrobnija analiza bi nas dovela do
zakljuka da ono to Rasl stvarno nastoji da prevazie
svojom logikom analizom i neutralnim monizmom nije
moderni materijalizam Marksa i Engelsa, mada se ni sa
njima ne slae, nego mehaniki materijalizam i
pragmatizam s jedne i svakovrsni idealizam i religiozna
mistika s druge strane. Lako je dokazati da se stvarno
prevazilaenje mehanikog materijalizma i idealizma u
cjelini nalazi ve u Marksovom dijalektikom i
istorijskom materijalizmu, tj. u materijalistikom
shvatanju istorije i ljudske prakse, kako je to skicirano u
Tezama o Fojerbahu i razraeno u drugim djelima. Rasl
je dodue uoio novost koju donosi Marksov
humanistiki
materijalizam;
ali
Raslov
nain
filozofiranja, tj. analitiki, matematiko-logiki, i uopte
empiristika orjentisanost vodi ga u sasvim drugom
pravcu. Od uoavanja da Marksov materijalizam nije
dehumanizovana materija atomista, nego stvarno
ovjekov odnos prema materiji, i da je najvaniji dio tog
odnosa nain proizvodnje, Rasl je brzo zakljuio da se
Marksov materijalizam svodi na ekonomijuviii. To je
stara pogreka od koje su se Marks i Engels jo za ivota
branili, jer produkciju nisu shvatali, tako usko nego
mnogo ire, kao istorijsku praksu; svjesnu slobodnu,
svrhovitu, kreativnu djelatnost. Dakle, razumijevanje i

mijenjanje svijeta u ovjeka.

Svoje prvo publikovano djelo Rasl je posvetio
marksizmu,
odnosno
Njemakoj
socijalistikoj
demokratiji, gdje on oduevljeno govori o pregnantnom
stilu Komunistikog manifesta, za koji kae da je
gotovo neprevazien u literarnoj valjanosti. Po
izvajanoj rjeitosti, po ibajuoj duhovitosti i po
istorijskom nadahnuu, to je po mom miIjonju jedan od
najboljih uzoraka politike literature koja je ikada
proizvedena... U ovom velianstvenom radu mi ve
imamo neto od epske sile materijalistike teorije
istorije; njenu svirepu, nesentimentalnu fatalnost, njeno
preziranje morala i religije, njenu redukciju svih
socijalnih odnosa na slijepo dejstvo apersonalnih
produktivnih snagaix. Ovim je ve naznaen Raslov stav
prema marksizmu, tu je implicite sadrana njegova
kritika, zasnovana vie na nedopadanju u izvjesnom
smislu, nego na stvarnoj naunoj analizi same teorije.
Rasl je na vie mjesta raspravljao o Marksu i marksizmu;
moglo bi se rei da je u socijalnoj politikoj filozofiji
stalno u dijalogu s njim. Iako to ovdje ne moemo
podrobno razmatrati, ipak je potrebno rei da Raslov
stav sagledan u cjelini nije neprijateljski ni negatorski,
nego kritiki, i to sa pozicija empirizma i liberalizma,
bolje rei liberalnog socijalizma. Da bi bili objektivni
prema Raslu, izmeu raznovrsnih, esto protivurjenih
stavova o Marksu, naveemo kao najilustrativniji ovaj
stav: Kao i sve ostale osnivae doktrina potrebno je i
njega (Marksa, misli Rasl) ispravljati u raznim
pogledima, i vjerovatno je da e rezultirati nezgoda ako
se on tretira sa religioznim strahopotovanjem. Ali, ako

je posmatran kao pogreiv, ipak e se nai da u njega

ima dosta najvanijih istina.

III
Podvajanje kognitivne i vrijednosne problematike
filozofije karaktiristino je za Rasla. Ali kao to je u
prvoj oblasti mijenjao i razvijao svojo gledite to smo
ranije izloili, tako je analogno postupao i u vrednosnoj
problematici, to emo sada pokuati ukratko skicirati. U
najranijoj fazi novog realizma, Rasl je kao i Mur,
smatrao da su vrijednosti neprirodna, ali objektivna
svojstva stvarnosti, koja saznajemo intuitivno. Zatim je
odbacio ovo stanovite pod uticajem Santajanex i
formulisao novo, emotivistiko, tvrdei da su vrijednosni
iskazi samo ekspresije naih elja, da oni imaju optativni
a ne indikativni karakter. Poto smatra da ne postoji
saglasnost u pogledu osnovnih vrijednosti, kao to
postoji u pogledu osnovnih principa naunog saznanja,
fundamentalne stavove etike ne moemo na isti nain
utvrditi, kao to utvrujemo naune istine. Razlika je za
njega oevidna: percepcije su podatak za nauku, a
emocije podatak za etiku; ne fakat da ih imamo, nego da
one izraavaju neku elju, nadu ili strah. A poto su one,
kao osnova vrijednosnih stavova, subjektivnog
karaktera, i jer divergiraju od sluaja do sluaja, to i ne
postoji univerzalna ljudska saglasnost u pogledu izbora
dobara. Po ovoj etikoj teoriji postoji u vrednosnim
stavovima jedan emocionalni sadraj, neka vrijednost ili
ne-vrijednost koja se eli, u koju se vjeruje, koja je ve
izabrana i moe se samo emocionalno prihvatiti ili
odbaciti, ali ne i logiki dokazati ili pobitixi.
Rasl nije dugo ostao ni na ovom stanovitu, jer je
uvideo da je u vrijednosnim stavovima pored emocija
prisutna i naa elja da oni budu ire, socijalno

prihvaeni, odnosno da se afirmiu i potvrde u drutvu.

Rasl se uvjerio, na primjer, da u sporu o svireposti
ovjek ne moe, kao kada je rije o ukusu za ostrige,
tolerantno da prosudi po principu: de gustibus non
disputandum est, nego se, iako mu nedostaje svaki
logiki argument, moe i mora da lino angauje, ak do
rtve. Jer, kada jedan ovjek kae da mu se ostrige
sviaju, a drugi da ih ne moe podnijeti, oni nemaju
razloga za argumentaciju; ali kada jedan kae da Jevreje
treba unitavati a drugi to smatra za zloin, mada je
logika argumentacija nemogua, ipak ovo posljednje
razilaenje bitno je drukije od onog prvog u sferi linih
ukusa. Neke vrijednosti, dakle, imaju ire objektivno
znaenje i vaenje. Zato se moraju i drukije tretirati.
Rasl tako uvia da vrijednosti nose u sebi zahtjev
za prevazilaenjem svakog etikog relativizma. Stoga je
u posljednjoj fazi u svoja etika razlaganja uveo
drutvenost kao odluujui kriterij, a traenu
objektivnost naih vrijednosti konano naao u
intersubjektivnoj saglasnosti. Medutim, kako ona postoji
samo u okviru pojedinih drutvenih grupa i njihovih
vrijednosnih sistema, a ne i u cijeloj ljudskoj zajednici,
to jedinu mogunost da se etika nauno zasnuje on vidi u
tome da se tei stvaranju osjeanja pripadnosti svjetskoj
zajednici, da svi ljudi ili apsolutna veina prihvate neke
osnovne vrijednosti, koje bi bile i kriterij za objektivno
provjeravanje i cijenjenje nekog postupka kao ispravnog
ili neispravnog. U tom smislu on daje neke mogue
defimicije etikexii. Karakteristino je njegovo nastojanje
da, na kraju, etiku fundira kao emotivistiku i objektivno
drutvenu, pa da je na taj nain povee sa politikom,
uviajui da se svaki etiki stav, da bi se nauno

provjerio kao vaei, mora sagledati proma drutvenim,

odnosno politikim posljedicama. U stvari, svi etiki
zahtjevi koji se postavljaju pred pojedinca neodvojivi su
od zajednice, odnosno drutveno-politikih uslova; na
primjer, elementarne potrebe za egzistenciju, kao i
osjeanje slobode i uivanje u viim ljudskim duhovnim
vrijednostima zavisni su od samih drutvenih odnosa i od
drutvenog ureenja.
Rjeenje do kojeg je Rasl doao u treoj fazi svog
misaonog razvoja u stvari je svojevrsna sinteza
objektivizma iz prvog i emotivizma iz drugog perioda:
Vrijednosti jesu zasnovane na emocijama, ali drutvena
dimenzija, kao njihov kriterij, predstavlja traeno
objektivno tle. Time je prihvatio poziciju naturalizma u
etici. Ovim je Rasl doao do one proste istine, prema
kojoj emo u haosu i samovolji elja, ako se ne
osvrnemo na socijabilitet, zapasti u relativizam i ak
etiki nihilizam. Ali ini nam se, da se na toj novoj
osnovi i odnos vrijodnosnog i kongenitivnog mora
drukije posmatrati i sagledati , to neminovno
mora ublaiti Raselovu otrinu njihovog razdvajanja,
odnosno osporavanja statusa saznajnosti vrijednosnih
stavova. Jer, ako je Raslov argumenat za nesaznajnost
najviih vrijednosti taj to ne postoji univerzalna
saglasnost u pogledu osnovnih principa, kao i
nemogunost njihovog logikog dokazivanja, moglo bi
se rei da je analogan sluaj i u osnovnim stavovima
filozofije i nauke. Zatim, postoje elementi normativnosti
i u indikativnim kao i deskriptivnosti u normativnim
stavovima, pa i najfundamentalniji stavovi logike su
normativni: istinitoneistinito. Takoer, bez obzira na
parcijalna dobra postoje u svijetu izvjesne vrijednosti sa

kojima bi se veina ljudi sloila, jer imaju iste elje i

tenje i potrebe za njima; na primjer ljudska sloboda.
Nadalje, u svakoj zajednici u okviru principijelnih
sistema vrijednosti daju se otkriti izvjesne opte norme
bez kojih nikakva zajednica ne bi ni mogla da se odri.
Ti elementi opte ovjeanskog morala mogu se i
empirijski konstatovati.
Saznajni karakter vrijednosti ne nalazi se, kao to
vidimo, u bezizlaznom poloaju ako uzmemo
objektivnost za kriterij egzaktnosti. Takoer nam se ne
ini da je njihov status uzdrman, ni ako se postave drugi
zahtjevi, koji se postavljaju svakom naunom saznanju;
na
primjer,
komunikabilnost,
koherentnost
i
primjenljivost u praksi. Radi se o analogiji, a ne o
identitetu vrijednosnih i kognitivnih stavova, koja meu
njima postoji. Ali i ovo je dovoljan argumenat protiv
svakog radikalnog podvajanja vrijednosti i istine, razuma
i ulnosti, etike i nauke. Pitanje je, dakle, stepena
egzaktnosti, a ne nemogunosti saznanja u sferi
vrijednosti.

IV
Raslovi filozofski pogledi uopte, posebno etika,
socijalna filozofija i politika, ne mogu se do kraja
razumjeti bez uoavanja njegovog shvatanja ljudske
prirode, dakle koncepcije o ovjeku uopte. Naime, kao
to se on pita: postoji li ikakvo pouzdano znanje u koje
nikakav razborit ovjek ne moe posumnjati, tako se pita
i ta je ovjek: ,,Je li on grumen praine, koja
bespomono puzi na ovoj planeti, kao to ga astronomi
vide? Ili je on hrpa kemikalija na lukav nain spojena,
kako moda kemiari misle? Ili, napokon, je li ovjek
ono to se pokazuje Hamletu, plemenit um, beskonaan
u mogunostima? Je li ovjek, moda, sve ovo
istovremeno?xiii. Raslova razmatranja se mogu
rezimirati u smislu naturalizma, tako to je ovjek za
njega prije svega prirodan fenomen, jedna meu drugim
ivim vrstama; dakle, ovjek nije neto to bi bilo
suprotstavljeno prirodi; njegovi misleni i tjelesni pokreti
slijede iste zakone koji vladaju u kosmosu; ovjek je
komponovan od protona i elektrona, i sa kosmikog
stanovita ivot je vrlo nevaan fenomen; zato se iva
materija ne moe uzeti kao svrha cijeloga stvaranja
univerzuma. S druge strane ne postoji ni neki neutralan
arbitar koji bi ocijenio vrijednost ovjeka u kosmosu.
ovjek sam odreuje smisao svog ivota.
,,Da je ovjek, pisao je Rasl, produkt zakona koji
nisu predviali kraj koji su postigli; da njegov postanak,
njegov rast, njegove nade i strahovi, njegove ljubavi i

vjerovanja nisu nita drugo do proizvod sluajnog

grupisanja atoma, da nikakva vatrenost, nikakav
heroizam, nikakva intenzivnost misli i osjeanja ne moe
sauvati individualni ivot preko groba; da su sav rad
vijekova, sva posveenost, sva inspiracija, sva podnevna
svjetlost ljudskog genija osuene na nestanak u
ogromnoj smrti sunevog sistema, i da cijeli hram
ovjekovog dostignua mora neizbjeno biti sahranjen u
otpacima razarajueg univerzuma sve ove stvari, iako
ne sasvim nesumnjive, ve su skoro tako sigurne, da se
nikakva filozofija koja ih odbacuje ne moe odratixiv.
Ovaj stav ne mora voditi u pesimizam; naprotiv, on
moe biti inspiracija za stoiko priznanje prirodne
determinisanosti i granica individualnog ljudskog bia i
moda cijele ljudske vrste. A to saznanje upuuje
ovjeka da bude gospodar svoje sudbine i svoje sree
koju moe stvarati u skladu sa prirodnom osnovom, a ne
suprotstavljen njoj i prirodi u samom ovjeku.
U istraivanju ljudske prirode, odnosno ovjeka
kao vrste meu drugim vrstama, Rasl je doao do
zakljuka da je u osnovi sve ljudske aktivnosti prirodni
impuls, a da su ljudske elje samo ruho u kome se
ispoljava ova instinktivna osnova ivota, i to samo
jednim svojim dijelom, ne najvanijim, nego onim vie
svjesnim, civilizovanim. Dakle, impuls je ono to nas
vue, pokree, i on je sam po sebi, bez svijesti,
nepodesan da se uklopi u dobro regulisan sistem
ponaanja; zato je razum regulator, a ne pokreta
ponaanja; razum ne odluuje ni o izboru cilja, on je
presudan u izboru sredstava za ostvarenje osnovne tenje
i elje. U ovom pogledu Rasl se slae sa D. Hjumom:
Razum jeste i treba samo da bude rob strastixv. U

svakoj individui, misli Rasl, postoji jedan centralni

princip rasta, koji ide u izvjesnom pravcu, na isti nain
na koji biljka trai svjetlost. Naravno, ovjekovi uslovi
rasta su drukiji; to je za biljku svjetlost, to je za
ovjeka sloboda i prava ljudska klima, naklonosti i
mogunosti za akciju itd. Impulsi po sebi, kao i priroda
po sebi etiki su neutralni; oni su prirodne dispozicije i
nisu fiksirani od poetka do kraja ivota. Na ljudima je
samim da na osnovu impulsa uine ta mogu od svog
ivota. Ali, po Raslovom miljenju nita dobro, vrijedno
i sreno ne moe se napraviti protiv impulsa; oni se
mogu samo u okviru izvjesnih granica modifikovati sa
uslovima i nainom ivota. U tom smislu ljudska priroda
se moe da mijenja,. ali to mijenjanje ima svoje
neumitne granice u samoj prirodi.
Cijeli na ivot, kae Rasl, sagraen je oko
izvjesnog broja ne jako malog broja primarnih
instinkata i impulsa. Samo ono to je na neki nain
povezano sa ovim instinktima i impulsima, izgleda nam
poeljno i vano; ne postoji mo bilo razuma ili
vrline, ili ma kako da se to nazove, a to moe da
izuzme na aktivni ivot i nade, nae stavove, van
regiona koji je kontrolisan ovim prvim pokretaima svih
elja. Svaki od njih je kao matica pela potpomognuta od
strane roja, koji se skuplja oko meda; ali ako je matica
otila, pele malaksaju i umiru i elije ostaju prazne u
oekivanju hrane.xvi Nije, dakle, slabljenje impulsa ono
to je poeljno, nego njihovo upravljanje prema ivotu i
rastu, radije nego prema propadanju i smrti. ivot voen
samo strahom i usmjeren na iskljuenje impulsa
zamarajui je ivot; on iscrpljuje vitalnost. Za zdravo
ljudsko kanalisanje impulsa, primjeuje Rasl, od

neizmjerne vanosti je vaspitanje; kako u ranom

djetinjstvu, tako i kroz drutvene institucije i u cjelini
drutvenih odnosa.
Sve ljudske impulse Rasl diijeli na dvije velike
grupe: kreativne i posesivne. U prvu grupu spadaju
impulsi koji su otjelovljeni u ljubavi, vaspitanju, naunoj
radoznalosti, uivanju u umjetnosti i uopte u ljudskoj
naklonosti i plemenitom stvaralatvu, koje prua radost u
ivotu. U drugu grupu spadaju impulsi koji se
ispoljavaju u formi privatne svojine, ljubavi prema moi
vladanja nad drugima, nacionalizmu, fanatizmu, ratu i
svakoj vrsti posesivnosti i destrukcije. Znai impulsi su
prvobitno neto neodreeno, instinktivno, to se u
drutvenom ivotu diferencira kao vrijedno i nevrijedno
po svojoj intenciji i otjelovljenju. Dakle, drutveno
istorijska dimenzija formiranja impulsivnosti za Rasla je
nesumnjiva. Jer impulsi, kae on, usaeni u ljudsku
prirodu dugim vjekovima tretiranja i prirodnom
selekcijom, ostaju da determiniiu ljudske akcije
nezavisno od postojeih fizikih potreba.xvii Meutim i
drutvenost Rasl tretira naglaeno naturalistiki: impuls a
ne razum je klju za razumijevanje drutvenog ivota i
svih sfera duha; tu na izvoru ivota treba traiti razloge
za objanjenje svih principa po kojima ivimo ili elimo
da uredimo ivot, i jedini pravi ivot je onaj koji je u
skladu sa impulsima, a ne onaj koji je sagraen na
njihovom sputavanju. Ipak, drutvenost, po Raslu nije
specifino ljudska osobina, nego i osobina nekih
ivotinja, naroito mravi i pela, ija je drutvenost
potpuno instinktivna, dok je ovjekova vie psiholoke i
svjesne naravi. Jer, ovjek je po njemu poludrutvema
ivotinja.

ovjek je, naime kompleksniji u svojim

impulsima od svih drugih ivotinja i iz ove
kompleksnosti i nastaju sve njegove tekoe; neki od
njegovih impulsa su drutveni, drugi su samaki, i ne
moe se rei da je osamljeniki dio ljudske prirode
manje vrijedan od drutvene. Ipak, Rasl smatra da
upravo u pogledu saradnje u drutvu ovjek nije
dovoljno uspjelo bie, jer nije sebe posmatrao kao vrstu
nego je bio podvojen u grupe. Meutim, tvrdi on,
saradnja je danas postala imperativ radi odravanja same
vrste: dosadanji impuls ka konfliktu koji se ispoljavao u
konfliktu ovjeka i prirode, ovjeka i ovjeka, ovjeka sa
samim sobom, mora se razrijeiti u saradnji, ako ovjek
uopte hoe da opstane. Naroito je aktuelan konflikt u
ovjeku koji se ispoljava u osjeanju grijeha, a izvor mu
je strah; iz straha nastaje mrnja i zavist, rivalstvo i rat,
tenja ka moi.
Rasl je uzeo mo kao osnovni pojam za
drutvenu nauku, u istom smislu u kome je energija
fundamentalan pojam u fizicixviii. Ova teorija, ma koliko
zanimljiva i kao jedna dimenzija drutvenog ivota
opravdana, neodriva je u svojoj pretenziji, jer sve
drutvene odnose svodi na odnose prema moi u njenim
raznim formama. Meutim, on je sa etikog i politikog
stanovita snano sugerisao potrebu ukroavanja ljubavi
prema moi vladanja drugima, i opte cijenjenja moi
kao svrhe po sebi, a ne samo sredstva za ostvarenje
ljudskih vrijednosti. U tom pogledu Rasl se pokazuje kao
mislilac koji je uoio i pokazao jedan vid otuenja
ljudske prirode, i sve opasnosti i zla koja iz toga
proizlaze u savremenim uslovima ivota, pa se i kao
humanist svom snagom duha okrenuo protiv sile kao

metoda u rjeavanju meunarodnih i uopte drutvenih

pitanja, kada su druga sredstva efikasnija, trajnija i
ljudskija. Rasl, naime, smatra da savremenu civilizaciju
karakterie istorijski prelazni period, koji je bremenit
smrtnim opasnostima za ovjeanstvo, a koje dolaze iz
nesklada ovjekove mentalne strukture, koja je odraz
svijeta kakav je bio a ne kakav jeste i kakav bi trebalo da
bude, ovjek se, misli on, mora radikalno promijeniti i
prilagoditi novim uslovima koje je stvorio, ako hoe da
opstane; prije svega, on mora povratiti izgubljenu radost
i osvojiti sreu.

V
Raslovo shvatanje sree djelomino je izraeno i
u naslovu ove knjige: Osvajanje sree. On nam time
ve sugerie da srea ne dolazi sama od sebe niti od
prirode ni ma kakvog neljudskog bia; ona potpuno i
iskljuivo zavisi od ljudi, od svakog pojedinca i od
cjeline ljudske zajednice; sreu ne treba ekati nego je
osvajatii na ovom svijetu i u ovom ivotu i to ne sutra
nego danas, ne negdje tamo nego ovdje, tu meu
ljudima. Iako ova Raslova knjiga sama svojim sadrajem
dovoljno jasno govori o njegovom shvatanju sree, kao
osvajanju, izvjesne napomene su neophodne, pored
ve reenog u ovom predgovoru. Jer, Rasl ovdje govori
uglavnom o individualnoj srei, odnosno o tome ta
pojedinac moe uiniti sam u postojeim uslovima da
bude sreniji, pa se moe dobiti utisak o pretjeranom
psihologiziranju
i
subjektivizmu,
odnosno
o
individualizmu. A to nije ono to karakterie Raslovo
gledite, od ega se on ograuje i u ovoj knjizi. Za Rasla
je, naprotiv, karakteristino da linu sreu povezuje s
optom i da smatra da line sree nema bez opte, kao i
to da se lina srea postie samo irokim sveobuhvatnim
pogledom
i
irokim
obuhvatnim
emocijama,
transcendiranjem vlastitog Ja, nepersonalnim eljama i
angaovanjem za opte i zajednike ljudske vrijednosti.
Ali on je protivnik i apstraktne optosti, neke opte
sree, koja ne bi bila srea individua koje sainjavaju
konkretnu zajednicu, zato i ukazuje na vrijednosti koje
treba da krase individue i istovremeno uvia socijalne
determinante kao veoma znaajne, ako ne i presudne. Ta
gledita je on razvio u brojnim djelima iz socijalno

politike filozofije i etike u kojima je iznio i svoje

principe preureenja drutvaxix.
Rasl smatra da su najvanija etiri sastavna
elementa sree: zdravlje, dovoljno sredstava za ivot,
sreni lini odnosi i uspean radxx. To znai da je
bolesnome teko biti srean. Takoer, prihod je
neophodan za odravanje ivota; njegova visina zavisi
od naina ivota i standarda, od navike. Zgrtanje blaga
ne ini sreu, nego je najee onemoguuje, poto ovo
kao sredstvo postaje svrha samom sebi. Lini odnosi su
primarni za sreu ukoliko je zdravlje dobro i obezbeeni
minimalm materijalni uvjeti. Ovdje se radi o ljubavi,
prijateljstvu, odnosima u braku, prema djeci i prema
roditeljima, o svim drugim intimnim odnosima. Uspjean
posao je od velike vanosti, po Raslu, za energine, koji
moraju nai ispoljenje za svoju energiju, a rad je za to
najbolji put, i to uspjean rad uslovno prema
temperamentu linosti i njegovim ambicijama kao i
prirodi posla. Na drugim mjestima Rasl daje i drukije
formulacije o sadraju sree. Njegov osnovni princip je
ovaj: Dobar ivot je onaj koji je inspirisan ljubavlju, a
rukovoen znanjem.xxi Teko mu je rei ta je vanije
jer ljubav e voditi inteligentne ljude da trae i
primjenjuju znanje za dobro drugih; ali uporeujui
zadovoljstvo i inteligenciju, Rasl kategoriki izjavljuje
da bi preferirao ivot s vie inteligencije a manje
zadovoljstva nego obratno.xxii Rasl takoer stalno
naglaava spontanu, prirodnu, instinktivnu radost, kao
elementarnu, osnovnu, iako ne najviu vrijednost, i
komponentu sree, zatim bezinteresno istraivanje istine,
uivanje u umjetnosti, meuljudsku naklonost itd.
Naglaavajui da su vrijednosti vezane za linost,

da su izraz elja, i da je dobro ono to je poeljno kao

socijalno dobro, dakle: Dobro se odnosi na stvari koje
eli cijela socijalna grupa.xxiii On, znai, misli da dobro
i srea nisu identini pojmovi. On se u tome razlikuje od
hedonista i utilitarista, jer u pojam dobra ukljuuje
pored sree i inteligenciju i druge vrijednosti. Za ovaj
pravac u etici srea je najvia vrijednost, a ispravno je
ono ponaanje koje tome doprinosi. Srea je, meutim,
razliito sadrinski odreivana od Epikura do Mila i
Rasla, koji u osnovnoj orijentaciji pripada ovom pravcu,
ali se u neem bitnom od njega i odvaja. Za ovu svrhu
vano je uoiti koliko je Rasl daleko, recimo, od
Bentama (J. Bentham), tvorca engleskog utilitarizma,
koji je smatnao da se sva etika sastoji u tome da se dobro
rauna, da se otkriju kriteriji mjerenja zadovoljstva, da bi
ih preferirali. On je i izgradio takvu aritmetiku
prouavanja zadovoljstva. Njegovi kriteriji su svi
kvantitativni, a najvei kriterij je maksimalna srea
maksimalnog broja, kao dobro shvaeni interes svakog
pojedinca. Tako je ovdje dolo do izraaja svoenje
svih raznolikih uzajamnih odnosa na jedini odnos
korisnosti, jer su u savremenom buroaskom drutvu
svi odnosi praktino potinjeni samo jednom
apstraktnom trgovakom odnosu.xxiv
Mil je pokuao da odbrani ovu etiku poziciju
istiui kvalitet zadovoljstva, tj. vii kvalitet duhovnih
zadovoljstava, kao distinktivno ljudskih, pa je istakao
dostojanstvo iznad zadovoljstva; ono je za njega srea i
kriterij ponaanja. Zato je za Mila bolje biti
nezadovoljan Sokrat nego zadovoljna budala. I ako
budala i svinja imaju drukije miljenje, to je zbog toga
to oni to pitanje poznaju iskljuivo sa svoje strane.

Drugi lan poreenja zna obe stranexxv. Raslu je

naravno najblia pozicija Milova, s tom razlikom to
Rasl odbacuje princip korisnosti ili zadovoljstva kao
osnovnu etiku poziciju, koju treba ,,dopuniti. Srea, i
ako se uzme kao sinonim za dobro, za njega je, kao to
smo naznaili, mnogo iri pojam. ak i zadovoljenje
individualnih elja u onome to je etiki relativno i za
sreu bitno nije uslovljeno linim iskuenjem
zadovoljstva, ostvarenjem elje; na primjer, elja
roditelja za sreu djece i poslije svoje smrti. On se slae
s Milom da je loe vaspitanje i klasna podvojenost
prepreka srei. Meutim, Rasl ide mnogo dalje od Mila u
analizi socijalno-istorijskih determinanti, posebno
mentalne strukture savremenog ovjeka koji teko
postaje srean. Raslova kritika kapitalizma, istorije i
savremene civilizacije mnogo je svestranija i dublja; on
kao socijalist rjeenje svjetskih problema vidi samo na
liniji principa socijalizma, istina vrlo liberalnog
socijalizma. Rasl se u mnogo emu slae s Milovim
pogledima, naroito onim u Eseju o slobodi, ali smatra
da novo vrijeme trai novije formulacije problema i
slobode i sree. Za oba je, meutim, znaajno
protivstavljanje asketizmu, formalizmu i rigorizmu
moralizatorskih recepata o srei i uzdizanje dostojanstva
ovjeka i njegove vjere u sebe da sreu moe postii na
ovom svijetu i da je ne treba ostavljati za neki drugi.
Moralisti su, misli Rasl, uvijek vie mislili o dunosti i
vrlini, nego o ljudskoj srei i ljudskom zadovoljstvu.
Osnovni preduslovi za ostvarenje boljeg svijeta i
srenog ivota po Raslu su 1) spreavanje rata kao
izvora nesigurnosti, straha od opte destrukcije, 2)
stvaranje svjetske vlade, koja bi garantovala mir,

bezbjednost i spreavala podsticanje nacionalistikih

strasti, nepovjerenja i mrnje meu narodima, i 3) veliki
posao vaspitanja ljudi u smislu tolerancije, kreativnosti i
opte simpatije. Sve ovo treba i mogue je, vjeruje on,
ostvariti u samoj praksi borbe za bolji svijet. A jednom
ostvareni novi drutveni uslovi stvorili bi nove karaktere
ljudi sasvim drukije od dananjih. Jer, kada su
elementarne potrebe zadovoljene, ozbiljna srea
najveeg broja ljudi zavisi od dvije stvari: njihovog rada
i njihovih ljudskih odnosaxxvi. Srean ivot za njega je
dakle i dobar ivot; u ovom pogledu Rasl je hedonist u
irem smislu rijei. Ipak, nije za njega zadovoljstvo nego
integritet linosti ono to je bitno, i nije samo
pojedinano zadovoljstvo, kvantitativno ili kvalitativno, i
u tom smislu shvaena i srea ono to on cijeni kao
vrijedno, nego cjelovita linost u cijeloj i cjelovitoj
ljudskoj vrsti; graanin ujedinjenog i slobodnog svijeta,
kome potpuno pripada, kao ljudskoj vrsti i koji mu prua
radost i u kome nalazi smisao ivota.
U ovoj knjizi e italac nai Raslovo shvatanje
uzroka nesree i sree u ivotu savremenog ovjeka, kao
i bogatstvo ideja i savjeta, pravu rasko duha i ljepotu
stila. Sve je to kazano lijepo, mudro i jednostavno; jasno
da nikakav komentar za lake razumijevanje nije
potreban. Ono to je bilo potrebno povodom knjige rei
slui za potpunije razumijevanje njenog mjesta u cjelini
velikog opusa ovog filozofa humaniste. Mnoge od
njegovih misli vrlo su bliske naem modernom,
materijalistikom i humanistikom shvatanju svijeta i
ivota, posebno njegovo shvatanje o srei. Uzmimo, na
kraju, kao ilustraciju ovu misao fiilozofa: Individua ne
moe, a da ne postane sterilna, ograniisti svoj pogled na

svoj vlastiti iivot, niti ak na svoju vlastitu zemlju, ili

svoje vlastito doba. Svaki od nas je dio dugog lanca od
naih najstarijih animalnih predaka do u nevidljivu
budunost... Mi nismo samo individue, nego lanovi
vrste. Ovo je razlog da u ocjenjivanju jedne zemlje ili
jednog perioda ja pridajem vanost ne samo
svakodnevnoj srei dotinih individua, nego njihovom
doprinosu civilizaciji, pod kojom ja podrazumijevam
ukupnost svih onih mentalnih vrijednosti, koje
razdvajaju ovjeka od majmuna, civilizovanog ovjeka
od divljaka. Ovo su stvari koje ine jedinstvenu vanost
ovjeka, i ovo su stvari za koje je svaka generacija
ponovo odgovorna. Dodati na blago, ne umanjiti, nego
uveati, naa je vrhovna dunost prema naslijeu. Ja
elim da mogu vjerovati da mi to inimo . ..xxvii
Dr Arif Tanovi

OSVAJANJE SREE

Mislim da bih mogao da se otisnem i ivim sa

ivotinjama,
One su tako blage i samodovoljne;
Stojim tako i posmatram ih dugo i dugo.
One se ne preznojavaju i ne vajkaju zbog svoga stanja,
One ne lee budne u mraku i ne nariu nad svojim
gresima,
One mi nisu dojadile prepirkama o dunosti prema
Bogu,
Nijedna nije nezadovoljna, nijedna nije pomahnitala od
elje da bude vlasnik stvari,
Nijedna ne klei pred drugom, niti pred svojom vrstom
koja je ivela hiljadama godina,
Nijedna nije potovana ni nesrena na itavoj ovoj
zemlji.
Volt Vitmen

PREDGOVOR
Ova knjiga nije namenjena nauno obrazovanima
ili onima koji u praktinom pitanju vide jedino predmet
razgovora. Na sledeim stranama nee se nai ni duboka
filozofiija ni golemo obrazovanje. Cilj mi je jedino bio
da saberem nekolike primedbe nadahnute onim to ja
smatram zdravim razumom. Sve to bih tvrdio o
savetima koje dajem itaocu, to je da su ti saveti
potvreni mojim linim iskustvima i posmatranjima i da
su oni uveali moju linu sreu, kad god sam se u svojim
postupcima drao njih. Na osnovu toga ja se zanosim
nadom da e neko iz onoga mnotva ljudi i ena koji
pate od nesree bez zadovoljstva, moda ovde nai
dijagnozu svoga stanja i predlog kako da se spasu.
Napisao sam ovu knjigu u uverenju da dobro odmerenim
naporima mnogi nesreni ljudi mogu da postanu sreni.

DEO PRVI

UZROCI NESREE

1
ZBOG EGA SU LJUDI NESRENI?
ivotinje su srene dotle dok su zdrave i imaju
ta da jedu. ovek bi pomiljao da tako treba da je i sa
ljudskim stvorenjima, ali u modernom svetu ona nisu
srena, ili bar nisu to u velikoj veini sluajeva. Ako ste
sami nesreni, verovatno ete naginjati verovanju da u
tom pogledu niste izuzetak. Ako ste sreni, pitajte sebe
koliko vaih prijatelja je sreno. I kad ste pretresli
prijatelje, nauite se da itate s njihovlh lica; pripremite
se da prozrete raspoloenja onih s kojima se sreete u
toku jednog obinog dana.
Belega na svakom licu s kojim se sretnem,
Belege slabosti, belege tuge,

kae Blejk. Iako razliitih vrsta, nesree vas presreu

svugde. Zamislimo da ste u Njujorku, najtipinijem od
velikih gradova. Zastanite u nekoj ivoj ulici za vreme
radnih asova ili na glavnoj raskrsnici puteva o vikendu,
ili na nekoj igranci jedno vee; izbacite iz glave sve misli
o sebi i pustite da jedna za drugom vama ovladaju tue
linosti oko vas. Videete da svaka iz tih raznih gomila
imu svoju nevolju. U gomili zaposlenog sveta videete
zabrinutost, preteranu koncentraciju, ravo varenje,
odsustvo interesovanja za ita sem borbe, nesposobnost
za igru, nesvesnost o svojim blinjima. Na nekom
glavnom drumu nu kraju nedelje, videete ljude i ene,
sve manje-vie dobro zbrinute, neke ak veoma bogate,
kako su se uputili da trae uivanja. To traenje izvode
svi u korak s onim kolima koja su najsporija u povorci;

od automobila se ne moe videti put ni okolna priroda,

jer samo jedan pogled u stranu dovoljan je za zao udes;
svi u svim kolima su obuzeti eljom da prestignu druga
kola, to, zbog gomile ne mogu da izvedu; ako njihove
misli odlutaju na mahove, to neki koji nisu vozai i ine
neki put, njima vlada neopisiva dosada i na njihovim
licima se ispisuje triava nervoza. U jedan mah kola
krcata crncima blesnue vedrinom veselosti, ali e zbog
krivudave vonje razgneviti ostale i naposletku,
povodom nekog udesa, pasti u ruke policije: veselost za
vreme odmora nije dozvoljena.
Ili posmatrajte ljude u toku nekog veselog veera.
Svi dolaze s vrstom namerom da se provedu i to ine s
nekom vrstom mrane odlunosti kao to je ona s kojom
ovek polazi kod zubnog lekara, vrsto odluan da se ne
dere. Smatra se da su pie i udvaranje put koji vodi ka
uivanju, zato se ljudi brzo napijaju i pokuavaju da ne
primete koliko su odvratni svojim devojkama. Posle
priline koliine pia ljudi stanu da plau i kukaju kako
su moralno nedostojni ljubavi svojih matera. Alkohol u
svima oslobaa oseanje greha koje razum suzbija u
trezvenijem stanju.
Uzroci tih razliitih vrsta nesree nalaze se delom
u socijalnom sistemu, delom u individualnoj psihologiji
koja je sama dobrim delom takode proizvod
socijalnog sistema. Pre sam pisao o potrebi promene
socijainog sistema da bi se unapredila srea. Nije mi
namera da u ovoj knjizi govorim o ukidanju rata,
privrednoj eksploataciji i o uenju na svirepost i strah.
ivotna potreba nae civilizacije je da se pronae neki
sistem za ukidanje rata, ali sve dotle dok su ljudi u
tolikoj meri nesreni da im se uzajamno unitenje ini

manje strano od produenja ivota, takav sistem nema

izgleda da se stvori. Potrebno je da se blagodeti
mainske proizvodnje poveavaju u korist onih koji su
najpotrebitiji kako bi se spreilo produenje siromatva;
ali kakvog smisla ima praviti sve ljude bogataima, kad
su i sami bogatai bedni? Uenje na svirepost i strah je
ravo, ali mogu li drugaije uenje da daju oni koji su i
sami robovi tih strasti? Ova razmatranja dovode do
problema jedinke: ta moe ovek ili ena da uine da
postanu sreni pojedinano, on i ona ovde i sada, usred
ovog naeg nostalginog drutva? Pretresajui problem,
ja u ograniiti svoju panju na one koji nisu u stanju
krajnje fizike bede. Uzeu oveka s dovoljnim
prihodom koji mu obezbeuje hranu, krov i dosta
zdravlja za potrege svakodnevnog ivota. Neu uzimati u
obzir velike katastrofe kao to su gubitak dece ili javni
slom. Mnogo to ta bi imalo da se kae, o ovim
stvarima i to su ozbiljne stvari, ali one spadaju u
drugaiji red nego to su ove o kojima hou da govorim.
Cilj mi je da preporuim lek za obinu svakodnevnu
nesreu od koje pati najvie ljudi u civilizovanim
zemljama, a ta nesrea je utoliko nepodnoljivija to,
nemajui nikakav vidljiv spoljanji uzrok, izgleda
neizbena. Verujem da ta nesrea dolazi najvie od
pogrenog shvatanja o svetu, pogrene etike, pogrenih
obiaja koji vode ka unitenju prirodnog poleta i udnje
za moguim stvarima od kojih na kraju krajeva zavisi
svaka srea, bilo da su u pitanju ljudi ili ivotinje. Stvari
su to koje se nalaze na domaaju jedinke i ja bih
predloio takve promene ljudima srednje dobrog
materijalnog stanja da ostvare sreu.
Moda e najbolji nain uvoenja u filozofiju

koju hou da propovedam, biti nekoliko autobiografskih

rei. Nisam roen srean. Kao detetu, meni je
najomiljenija bila himna: Dotuila mi zemlja i klecam
pod bremenom svog greha. U mojoj petoj godini
pomiljao sam da ako bih doiveo sedamdesetu, preturio
tek etrnaestinu svog itavog ivota i preda mnom se
ukazivao mnogo dugaak put gotovo nepodnoljive
dosade. U mladikom dobu mrzeo sam ivot i stalno bio
na ivici samoubistva i jedino me od toga uzdrala elja
za znanjem to vie matematike. Sad naprotiv, ja uivam
u ivotu; ak bih smeo da tvrdim da svakom godinom
sve vie uivam u njemu. Delom je to dolo otuda to
sam otkrio koje su stvari koje najvie elim i postepeno
sam i doao do mnogih od njih. Delom je to dolo otuda
to sam uspeno odbacio izvesne predmete svojih elja
kao to je postizanje nepobitnog saznanja o ovom ili
onom kao u osnovi neostvarljive. Ali velikim delom
dolo je to usled smanjenja interesovanja za samoga
sebe. Kao i drugi koji su dobili puritansko vaspitanje, ja
sam imao obiaj da razmiljam o svojimi gresima,
ludostima i slabostima. U sopstvenim oima izgledao
sam bez sumnje s pravom kao primer bednika.
Postepeno sam postajao ravnoduan prema sebi i svojim
slabostima; svoju panju sve vie sam usredsreivao na
spoljanje stvari: stanje sveta, razne grane znanja, na
pojedince prema kojima sam osetio naklonost. Dodue,
spoljanje stvari svaka za sebe donose mogunosti bola:
svet moe da se zapoari ratom, znanje u izvesnom
pravcu muno se ostvaruje, prijatelji umiru. Ali bolovi
takve vrste nee unititi osnovnu vrednost ivota kao to
ine oni bolovi koji proistiu iz gnuanja prema samome
sebi. I svako spoljanje interesovanje navodi na neku

delatnost koja, sve dok interesovanje ostane ivo, sama

po sebi predstavlja predohranu protiv svake dosade.
Interesovanje za sebe, naprotiv, ne vodi delatnosti
naprednog karaktera. Ono moe da se izrazi u voenju
dnevnika gde se sami podvrgavamo psihoanalizi, ili da
postanemo kalueri. Ali ni kaluer nee biti srean sve
dok mu manastirska pravila ne nametnu red u kojem e
zaboraviti na svoju sopstvenu duu. Sreu koju on
pripisuje veri mogao je da postigne i kao ista ulice,
pod pretpostavkom da je primoran da ostane ista.
Spoljanja disciplina je jedini put ka srei za one
nesrenike ije je samoponiranje suvie duboko da bi se
moglo izleiti na neki drugi nain.
Samoponiranje je razliitih vrsta. Mogli bismo da
uzmemo grenika, narcisistu i megalomana kao tri
najprostija tipa.
Kad kaem grenik, ne mislim na onoga koji je
uinio neki greh: prema naoj definiciji rei, grehe ine
svi ili niko. Ja mislim na onoga oveka koji je duboko
svestan svoga greha. Takav ovek neprestano osuuje
sebe samoga i, ako je vernik, u tome vidi boje
neodobravanje. On sebe zamilja kakav misli da bi
trebalo da bude, tako da je u neprekidnom sukobu sa
svojim saznanjem o sebi kakav je u stvari. Ako je u
svojoj svesti odavno odbacio pravila koja je nauio na
majinom krilu, njegovo oseanje greha moda se
duboko zarilo u nesvesno i na povrinu izbija samo kad
je pijan ili kada spava. Pa ipak, to je dovoljno da mu se
na sve smui. Na dnu on se jo dri svih zabrana kojima
su ga nauili u detinjstvu. Psovati je porok, piti je porok,
svaka obina poslovna dovitljivost je porok, a iznad
svega, porok je pol. Dabome da se on ne uzdrava ni od

jednog od ovih zadovoljstava, ali ona su za njega sva

zatvorena oseanjem koje ga poniava. Jedino
zadovoljstvo za kojim ezne svom svojom duom, to je
da ga s odobravanjem pomiluje mati, ega se sea da je
doiveo u detinjstvu. Poto tog zadovoljstva vie imati
ne moe, on ima oseanje da vie nita nije vano i,
poto mora da grei, on se odluuje da ogrezne u grehu.
Kad se zaljubi, oekuje materinsku nenost, ali je primiti
ne moe, jer zbog lika majke ne potuje nijednu enu s
kojom ima polni odnos. U svom razoaranju postaje tada
svirep pa se onda kaje zbog svoje svireposti i upada u
zaarani krug uobraenog greha i grie savesti. To bi bila
psihologija na izgled mnogih tekih pokvarenjaka. Vue
ih stranputicom potovanje prema jednom nedokuivom
liku (matere ili materine zamene) zajedno sa smenim
etikim zakonikom usaenim u ranom detinjstvu. Prvi
korak ka srei tih rtava materinskih vrlina jeste
osloboenje od tiranije ranih verovanja i ljubavi.
Narcisizam je u neku ruku neto obrnuto od
onoga to podrazumevamo pod obinim oseanjem
greha; on se sastoji od navike da se divimo samima sebi i
elimo da nam se i drugi dive. Dodue, do izvesne
granice to bi bilo normalno i ne bi bilo za osudu; tek u
preteranom vidu to postaje veliko zlo. U mnogim
enama, naroito iz bogatog drutva, sposobnost za
ljubav se potpuno sasuila i umesto nje se zacarila
silovita elja da ih svi ljudi vole. Kad se ena takve vrste
uveri da je neki ovek voli, on vie nije interesantan za
nju. Ista stvar se deava, mada ree, i s mukarcima.
Klasian primer za to je junak iz Liaisons
dangereusesxxviii. Kada sujeta ponese do vrhunca, onda
nema pravog interesa ni za jednu drugu linost i otuda ni

pravog zadovoljstva od ljubavi. Ostala interesovanja

otpadaju jo uasnije. Jedan narcisista, na primer,
privuen odavanjem pote velikim slikarima hoe da
bude slikar, ali kako je za njega slikarstvo samo sredstvo
za jedan cilj, tehnika rada ga ne zanima i otuda u svemu
to naslika iskae samo on. Posledica je neuspeh i
razoaranje praeni porugom mesto oekivanog
oboavanja. Isto se moe primeniti na one spisateljke u
ijim romanima je glavni junak uvek idealisana
spisateljka. Ozbiljan uspeh u radu zavisi od nekog
iskrenog interesovanja za stvar vezanu s radom.
Tragedija mnogih uspenih politiara je u postepenom
preovlaivanju narcisizma nad optim interesima i
merama za koje oni treba da se zalau. ovek koji se
interesuje samo za sebe, nije divljenja dostojan niiti mu
se ko divi. Dosledno, muno e postii svoj cilj ovek
ija je jedina spona sa svetom da mu se svet divi. Ali ak
i ako bi mu se svet i divio, on nee biti potpuno srean
zato to oveji nagon nikad nije potpuno okrenut samo
sebi i otuda e narcisista vetaki da se izdvoji od sveta
isto onako odreeno kao i ovek koji je potpao pod vlast
oseanja greha. Primitivan ovek moe da se ponosi to
je dobar lovac, ali on je uivao i u samom lovu. Kad
pree meru, sujeta ubija svako uivanje u bilo kakvoj
delatnosti i tako neminovno vodi ka ravnodunosti i
dosadi. Ali sve to moe da se postigne uspenom
aktivnou na koju oveka navode objektivni interesi.
Megaloman se razlikuje od narcisiste u tome to
vie voli da bude moan nego omiljen i vie voli da
strahuju od njega nego da ga vole. Ovom tipu pripadaju
mnogi ludaci i mahom veliki ljudi istorije. elja za
vlau kao i sujeta jak je elemenat normalne ljudske

prirode i kao takva mora da se prihvati; ona je samo

onda za aljenje kad je preterana i praena nedovoljnim
smislom za stvarnost. Gde se ona pojavi, od oveka
napravi nesrenika ili ludaka, ako ne i oboje. Ludak koji
veruje da je krunisana glava moe da bude srean u
izvesnom smislu, ali njegova srea nije takve prirode da
bi joj pozavideo ovek zdravog mozga. Psiholoki,
Aleksandar Veliki bio je istog tipa kao i obian ludak,
mada je imao talenat da ostvari san ludaka. Meutim, on
nije bio kadar da ostvari svoj sopstven san, koji se sve
jae granao ukoliko ga je vie privodio u delo. Kad je
postalo jasno da je najvei poznati osvaja, on je
uobrazio da je bog. Da li je on bio srean ovek?
Njegovo pijanstvo, njegov neobuzdan bes, njegova
hladnoa prema enama i njegova enja da se vine
meu bogove nagovetavaju da nije bio srean. Nema
konanog zadovoljstva u negovanju samo jednog
elementa oveje prirode na raun drugih, niti u tome da
se svet svede na sirovinu za velianstvenost sopstvenog
ja. Obino se megaloman, bolestan ili nazovizdrav, raa
iz nekog preteranog ponienja. Napoleon je trpeo u koli
od oseanja nie vrednosti prema svojim kolskim
drugovima koji su bili bogati aristokrati, a on siromaan
stipendista. Kad je dozvolio povratak emigranata, imao
je zadovoljstvo da se njegovi nekadanji kolski drugovi
poklone pred njim. Da blaenstva! Ali ono je u njemu
izazvalo elju da takvo zadovoljstvo doivi i od ruskog
cara, to ga je odvelo na Svetu Jelenu. Poto nijedan
ovek ne moe da bude svemoan, ivot kojim rukovodi
elja za vlau pre ili posle neminovno nailazi na
prepone koje se ne mogu prebroditi. Jedino neka vrsta
duevne poremeenosti moe da sprei razum da shvati

da je to tako, mada ovek, ako je dosta moan, moe da

pohapsi i pogubi sve one koji ga upozore na to.
Suzbijanja u politikom i psihoanalitikom smislu idu
ruku pod ruku. Meutim, gde god psihoanalitiko
suzbijanje nastupi u znatnijoj meri, nema prave sree.
Zadrana u granicama, sila moe mnogo da doprinese
srei ali kao jedini cilj ivota ona vodi u slom, unutranji
i spoljanji.
Oigledno je da su psiholoki uzroci nesree
mnogobrojni i razliiti. Ali svi imaju neto zajedniko.
Tipian nesrean ovek je onaj koji, lien nekog
normalnog zadovoljstva u mladosti, od svih drugih
upravo tu vrstu zadovoljstva ceni najvie. To je
njegovom ivotu dalo jednostran pravac zajedno s
preteranim naglaskom na postizanju toga zadovoljstva
prema ostalim radnjama koje su s tim u vezi. Tu se
meutim dogaa i jedna druga stvar koja je esta u
dananjem vremenu. ovek ima oseanje smetnje do te
mere da i ne trai nikakvo zadovoljenje nego prosto
samo zabavu i zaborav. On postaje poklonik uivanja.
Drugim reima, on pokuava da ivot uini snoljivijim
time to postaje sve manje ivahan. Pijanstvo, na primer,
isto je to i privremeno samoubistvo; srea koju daje
samo je negativna, trenutna obustava nesree. Narcisista
i megaloman veruju u mogunost sree mada do nje
dolaze pogrenim putem; ali ovek koji trai pijanstvo u
bilo kom vidu odrekao se svih nada, sem zaborava. U
njegovom sluaju prva stvar koju valja pokuati jeste da
ga ubedimo da je srea vredna napora. Nesreni ljudi,
kao i oni koji pate od nesanice, uvek su ponosni na svoje
stanje. Moda je njihov ponos slian ponosu lisice koja
je izgubila rep; ako je tako, onda je za njih jedini lek da

ih uputimo kako da dou do novog repa. Verujem da ima

malo ljudi koji e svesno izabrati da budu nesreni ako
uvide da ima mogunosti da budu sreni. Neu da tvrdim
da takvih nema, ali svakako ih nema toliko mnogo da bi
predstavljali neku vanost. Pretpostavljam, dakle, da bi
italac pre eleo da bude srean nego nesrean. Da li u
biti kadar da mu pomognem da to postigne, to ne znam,
ali u svakom sluaju i sam pokuaj u tom pravcu nee
biti ni od kakve tete.

2
BAJRONOVSKA NESREA
Obina je pretpostavka u naim danima, kao to
je to bilo i u drugim vremenima istorije, da su oni mudri
meu nama progledali sva oduevljenja ranijih vremena i
doli do zakljuka da ivot nema rata da se ivi. Ljudi
takvog miljenja su stvarno nesreni, ali i ponosni na
svoju nesreu koju pripisuju prirodi vasione i smatraju
da je njihov stav jedini moguan stav za prosveenog
oveka. Njihov ponos na svoju nesreu izaziva u manje
izvetaenim ljudima sumnju u njihovu nesreu; ovi
smatraju da ovek koji uiva u svojoj nesrei ne moe
biti jadnik. Takvo gledite je suvie prosto; nesumnjivo
da kod tih jadnika ima neto obeteenja u oseanju vie
vrednosti to su prozreli stvari, ali to ipak nije dovoljno
za promaene sitnije radosti. Ja lino ne verujem u neku
viu mudrost svesnosti o sopstvenoj nesrei. Mudar
ovek bie srean u okviru prilika koje mu se pruaju, i
ako u posmatranju vasione preko izvesnih granica doe
do bolnih zakljuaka, bolje je da mesto vasione osmatra
neto drugo. To hou da dokaem u ovom poglavlju.
eleo bih da ubedim itaoca kako nas uprkos kakvih bilo
dokaza, razum ne spreava da budemo sreni; ak idem
tako daleko u svom uverenju da tvrdim da rasuuju
naopako oni koji sasviim iskreno pripisuju svoje alosti
svom shvatanju o vasioni: istina je da su oni nesreni iz
nekih njima nepoznatih razloga i da ih to oseanje
navodi na razmatranja o manje prijatnim osobinama
sveta u kojem ive.

Za savremenog Amerikanca ovo je gledite izneo

g.Dozef Kru u knjizi pod naslovom Moderno
raspoloenje i o tome hou da govorim; za pokolenje
naih dedova to gledite izneo je Bajron, a za sva
vremena Propovednik iz Staroga zaveta. G. Kru kae:
,,Mi smo izgubljeni i za nas nema mesta u prirodnoj
vasioni, ali zbog svega toga nije nam ao to smo ljudi.
Bolje je da umremo kao ljudi nego da ivimo kao
ivotinje. Bajron kae:
Nema radosti koju bi nam svet dao a da nam je ne
otme,
Kad se ar prvobitne misli ugasi u punom osipanju
oseanja.

A Propovednik kae:
Zato hvalih mrtve koji ve pomrijee vie nego ive
koji jo ive.
Ali je bolji i od jednijeh i od drugijeh onaj koji jo
nije postao, koji nije video zla to biva pod suncem.

Sva ova trojica pesimista doli su do ovih

mranih zakljuaka poto su prethodno ispitali radosti
ivota. G. Kruxxix je iveo u najintelektualnijim
njujorkim krugovima; Bajron je preplivao Helespont i
doiveo bezbroj ljubavnih veza; Propovednik je ak bio
raznovrsniji u uivanju svojih radosti: okuao je vino,
okuao muziku, ,,i svakojake druge stvari, nainio je
sebi plivalita, nabavio slugu i slukinja i imao slugu
roenih u kui njegovoj. ak ni u takvim okolnostima ga
nije napustila mudrost. Pa ipak je doao do zakljuka da
je sve tatina, pa ak i sama mudrost.

I upravih srce svoje da poznam mudrost i da poznam

bezumlje i ludost, pa doznah da je i to muka duhu.
Jer gdje je mnogo mudrosti, mnogo je brige, i ko
umnoava znanje, umnoava muku.

ini se kao da mu je sopstvena mudrost dotuila;

inio je uzaludne pokuaje da se lii te mudrostd.
Ja rekoh u srcu svom: daj da te okuam veseljem;
uavaj dobra. Ali gle, i to bjee tatina.

Ali ipak je mudrost ostala s njim.

Za to rekoh u srcu svom: meni e biti kao bezumniku
to biva; ta e mi dakle pomoi to sam mudar? I rekoh u
srcu svom: i to je tatina.
Za to mi omrze ivot, jer mi nije milo to biva pod
suncem, jer je sve tatina i muka duhu.

Srea je za knjievnike to ljudi ne itaju davno

napisane stvari, jer da to ine doli bi do zakljuka da,
ma ta i da se kae o jezerima vode, pisanje novih knjiga
sasvim pouzdano je tatina. Ako bismo bili kadri da
dokaemo da Propovednikovo uenje nije jedino koje se
namee mudrom oveku, nije nuno da se muimo
mnogo oko narednih izraza u slinom duhu. U
raspravljanju te vrste moramo da napravimo razliku
izmeu raspoloenja njegovog intelektualnog izraza. O
raspoloenju prepirci mesta nema; ono moe da se
izmeni pod uticajem nekog srenog udesa ili promenom
naeg telesnog stanja, ali se dokazima izmeniti ne moe.
I meni samom esto se deavalo da sam se naao u

raspoloenju u kojem sam oseao da je sve tatina; iz tog

stanja sam se oslobodio ne pomou neke filozofije nego
pod pritiskom neke neizbene radnje. Ako vam je
bolesno dete, moete da se oseate nesreni, ali vam
nikako nee padati na pamett da sve smatrate tatinom;
imaete oseanje da je iznad svega najvanije da dete
ozdravi, bez obzira na pitanje da li oveji ivot ima
vrednosti ili nema. Bogat ovek moe da ima, a esto i
ima, oseanje da je sve tatina, ali ako mu se desi da
izgubi sav svoj novac, primetie da njegov sledei ruak
nije ni najmanje tatina. To oseanje se raa iz suvie
lakog zadovoljenja prirodnih potreba. Kao i druge
ivotinje, ljudska ivotinja se prilagodila izvesnom
zalaganju u borbi za opstanak, i onda, ako je zahvaljujui
velikom bogatstvu homo sapiens u stanju da bez napora
olako zadovolji sve svoje efove, samo odsustvo napora
iz njegovog ivota oduzee vaan sastojak sree. oveku
koji lako dolazi do stvari koje samo ovla prieljkuje,
ini se da zadovoljenje elje ne donosi sreu. Ako je
filozofski nastrojen, on e zakljuiti da je oveji ivot u
sutini beda, poto je nesrean i onda kad ima sve to
zaeli. On zaboravlja da je neophodan deo sree da
ovek bude bez nekih stvari koje toplo eli.
Toliko o raspoloenju. Ima meutim u
Propovedniku i intelektualnih dokaza.
Sve rijeke teku u more, i more se ne prepunja.
Nema nita novo pod suncem.
Ne pominje se to je prije bilo.
I omrze mi sav trud moj oko kojega se trudih pod
suncem, jer u ga ostaviti ovjeku koji e nastati nakon mene.

Kad bi neko pokuao da ove dokaze izrazi u stilu

modemog filozofa, oni bi se sveli otprilike na ovo: ovek
veno radi i materija je veno u pokretu, pa ipak nita ne
ostaje, mada se nova stvar koja dolazi ni u emu ne
razlikuje od one koja je prola. ovek umire i njegov
naslednik anje blagodeti njegovih napora; reke teku u
more ali njihova voda ne ostaje u njemu. Bez prekida, u
beskrajnoj besciljnoj povorci raaju se i umiru ljudi iz
dana u dan, iz godine u godinu. Da su reke mudre, ostale
bi gde su.
Da je Solomonxxx mudar, ne bi sadio voke ije
e plodove uivati njegov sin.
Ali u drugaijem raspoloenju, kako sve to
izgleda drugaije. Zar nema nieg novog pod suncem? A
ta da kaemo za oblakodere, aeroplane i radio-govore
politiara? ta je o svemu tome znao Solomon? Da je
uzmogao da na radiju saslua govor kraljice od Sabe
svojim podanicima na povratku iz njegove kraljevine, ne
bi li ga to uteilo u njegovim tatim vonjacima i
vodenim jezerima? Da je dobio novinarske iseke i
doznao ta su novine kazale o lepoti arhitekture njegovih
graevina, o udobnostima njegovih harema i o
nezgodama koje je doiveo u prepirci s protivnikim
mudracima, da li bi produio da pria kako niega novog
nema pod suncem? Moguno je da ga sve ove stvari ne
bi izleile od pesimizma, ali bi im on svakako dao nov
izraz. U istinu, jedan od prigovora g. Krua ovom
vremenu je ba u tome to ima suvie mnogo novih
stvari pod suncem. Ako je prisustvo i odsustvo
novotarija podjednako neprijatno, teko da bi se moglo
prihvatiti da bi ijedno bilo povod za oajanje. Pa dalje,
,,sve rijeke teku u more i more se ne prepunja; odakle

teku rijeke, onamo se vraaju da opet teku.

Posmatrajui to kao povod za pesimizam, reklo bi se da
je putovanje neprijatna stvar. Ljudi leti idu u banje, pa
ipak se vraaju u mesta odakle su doli. To jo ne
dokazuje da je uzaludno poseivati banje leti. Da vode
imaju oseanja, one bi verovatno uivale u pustolovnom
krunom putovanju kao u elijevom Oblaku. A to se
neugodnosti tie da stvari ostavljamo nasledniku, to bi se
moglo osmotriti s dva gledita: s naslednikovog ona
uopte nije neprijatna. Niti je injenica to stvari prelaze
iz ruke u ruku osnov za pesimizam. Da iza jednih dolaze
gore stvari, to bi bio osnov za pesimizam; ali ako dolaze
bolje, to je povod za optimizam. A ta da mislimo ako,
kao to dri Solomon, iza jednih dolaze istovetne druge
stvari? Hoe li zbog toga itav red stvari da bude
uzaludan? Sasvim pouzdano da ne, sem u sluaju ako su
pojedine etape kruga po sebi mune. Opasan obiaj je
upreti pogled u budunost i misliti da je itav smisao
sadanjosti u tome ta e da preda budunosti. Celina
nema vrednosti ako je nemaju ni delovi. ivot se ne sme
shvatiti kao melodrama u kojoj junak i junakinja prolaze
kroz neverovatne neprilike da za to budu nagraeni
srenim svretkom. Ja ivim i provodim svoj ivot, moj
sin me nasleuje i provodi svoj ivot, a njegov sin dolazi
za njim. Kakvog smisla ima od toga praviti neku
tragediju? Naprotiv, da veno ivim, radosti ivota bi
neminovno morale da izgube ar. Ovako kako je, one su
veno svee.
Obe ruke sam zagrevao na vatri ivota,
On tone i ja sam spreman na put.

Takav stav je isto tako razloan kao to je i

uzbuenost zbog smrti. Ako bi se dakle raspoloenja
upravljala razumom, bilo bi isto toliko osnova za vedrinu
koliko i za oajanje.
Propovednik je tragian; g. Kruovo Moderno
raspoloenje je patetino. U sutini, g. Kru je alostan
to su neke srednjovekovne vrednosti propale a i neke
skoranjeg porekla. to se tie sadanjeg nesrenog
doba, kae on, ,,u njemu se pojavljuju duhovi jednog
mrtvog sveta i ono se jo nije osvestilo na stvarnosti;
njegova nevolja je kao mladia koji jo ne ume da se
snae bez pomoi mitologije kroz koju je prolo njegovo
detinjstvo. Ovo tvrenje je savreno tano ako se
primeni na jednu vrstu intelektualaca, onu naime koja,
dobivi knjievno obrazovanje, nita ne zna o modernom
svetu, i poto je u mladosti nauila da svoja verovanja
zasniva na emociji, ne moe da se oslobodi one
detinjaste elje za sigurnou i zatitom koje joj svet
nauke ne moe da prui. Kao i veinu drugih knjievnih
ljudi, g. Krua mui misao to nauka nije ispunila
obeanja. On nam, dabome, ne govori u emu su ta
obeanja i misli da su ljudi kao Darvin i Haksli pre
ezdeset godina neto oekivali od nauke to im ona nije
dala. Verujem da je to savrena zabluda koju podstiu
oni pisci i svetena lica koja ne bi elela da njihove
specijalnosti izgube prou. Istina je da u sadanjem
vremenu ima mnogo pesimista. Uvek je imalo mnogo
pesimista kad god je bilo ljudi iji su se prihodi
smanjivali. Dodue, g. Kru je Amerikanac i ameriki
prihodi su se uglavnom poveali u ratu, ali na evropskom
kontinentu intelektualne klase strano su trpele, a uz to je
i sam rat u sve ljude ulio izvesno oseanje nestalnosti.

Ovakvi socijalni uzroci od veeg su znaaja za

raspoloenje jednog vremena od svih teorija o prirodi
vasione. Retko da je koje doba bilo oajnije od trinaestog
veka, i to mada su takvu ocenu toga doba, koje g. Kru
toliko ali, prihvatili svi sem cara i nekoliko italijanskih
vlastelina. Otuda Roder Beknxxxi kae: Jer u ovo nae
doba vie vladaju gresi nego ikad, a greh je nepomirljiv s
mudrou. Pogledajmo malo itavo stanje u svetu i
prouavajmo ga svugde paljivo: svugde emo nai
beskrajnu korupciju i na prvom mestu u Glavi... Pohota
obeauje itav dvor i lakomost vlada svugde... I ako
se dakle tako dela u Glavi, kako li je tek u udovima?
Pogledajte visoko svetenstvo. Kako samo jure za
novcem i zapostavljaju brigu o duama... Pogledajmo
monake redove: nijedan ne izdvajam iz ovoga to
tvrdim. Gledajte kako su nisko pali svi od reda prema
onom kakvi bi trebalo da budu; a novi monaki redovi
strano su se osuli u odnosu na njihov nekadanji
uzvien stav. itavo svetenstvo je u znaku oholosti,
pohote i tvrdienja: i ma gde da se sastanu svetena lica,
bilo u Parizu ili Oksfordu, sablanjavaju obian svet
svojim svaama, prepirkama i drugim porocima... Niko
se ne osvre ta radi i kako, da li prevarom ili podvalom,
tek vano je da zadovolji svoju pohotu. A o paganskim
mudracima starih vremena on kae: Njihovi ivoti su
izvan svakog poreenja bili bolji od naih kako u
pristojnosti tako i u preziranju sveta sa svima njegovim
arima, bogatstvima i astima; kao to to svak moe da
proita u delima Aristotela, Seneke, Tulija, Avicene,
Alfarabija, Platona, Sokrata i drugih; i tako su ovi uli u
tajne mudrosti i otkrili sve znanje. Miljenje Rodera
Bekna bilo je podudarno s miljenjem svih njegovih

knjievnih savremenika od kojih nijedan nije voleo doba

u kojem je iveo. Ja nijednog trenutka ne bih poverovao
da taj pesimizam ima neki metafiziki uzrok. Njegovi
uzroci su bili rat, siromatvo i nasilje.
Jedno od g. Kruovih patetinih poglavlja govori
o ljubavi. Izgleda da su u Viktorijino doba imali visoko
miljenje o ljubavi, ali smo mi s naom modernom
izvetaenou prozreli ta je ona u stvari. Za neke
skeptinije viktorijance ljubav je vrila izvesne funkcije
Boga koga su oni izgubili. Suoeni s tim, ak i oni
najuporniji, postajali su, za trenutak, mistini. Nali su se
u prisustvu neega to je u njima budilo takvo uzvieno
oseanje potovanja, uzvienije od svega drugoga, i
neto prema emu su u dnu svog bia oseali da mu
duguju neospornu odanost. Za njih, kao i Bog, ljubav
zahteva sve rtve; kao on i ona je nagraivala vernike
time to je u sve ivotne pojave udahnula neki smisao
koji jo nije ispitan. Mi smo se navikli vie od njih
na bezbonu vasionu, ali jo ne na takvu koja bi bila i
bezljubavna, i tek kada do toga stepena doemo,
shvatiemo ta ateizam zbilja znai. udno je kako
drugaije izgleda Viktorijino doba mladima naeg
vremena od onoga kako je izgledalo onima koji su u
njemu iveli. Seam se dve stare dame koje sam
poznavao u svojoj mladosti, obe tipine u izvesnom
pogledu za to vreme. Jedna je bila puritanka, a druga
Volterova poklonica. Prva se alila to pesnici piu
toliko o ljubavi kad je to po njenom miljenju bio
nezanimljiv predmet. A druga je primetila: Niko nita
ne moe da kae protiv mene, ali ja uvek tvrdim da nije
gora stvar ako se pogazi sedma zapovest nego esta, jer u
najmanju ruku sedma zahteva pristanak i druge strane.

Nijedno od ovih gledita nije bilo onakvo kakvo g. Kru

zamilja tipino viktorijanskim. Njegovo miljenje
oigledno potie od nekih pisaca koji ni u koliko nisu
bili u saglasnosti sa svojim vremenom. Najbolji za to je,
mislim, Robert Brauningxxxii. Pa ipak ne mogu da se
otmem utisku da ima neto umalo u ljubavi kako je on
zamilja.
Neka je hvala Bogu to njegovo najnie bie
Moe da se pohvali s dva lica, jednom da prkosi
svetu,
A drugim da se okrene eni koju voli!

To predstavlja da je ratobrnost jedini stav prema

spoljanjem svetu. Zato? Zato to je svet svirep, rekao
bi Brauning. Zato to vas nee da prihvati po vaoj
sopstvenoj oceni, rekli bismo mi. Jedan brani par moe
da obrazuje, kao to su inili Brauninzi, udruenje za
uzajamno divljenje. Vrlo je prijatna stvar ako vam se
nae neko u koga se moete pouzdati da e vam
pohvaliti rad, zasluili vi to ili ne. I Brauning je
nesumnjivo bio sjajan, muevan ovek kad je
neobuzdano napao Ficderalda koji se usudio da se ne
divi Aurori Lej. Nikako ne mogu da se sloim da je u
istinu za divljenje odsustvo kritikog duha na obema
stranama. To stoji u vezi sa strahom i eljom da se nae
utoite od ledenih strela bespristrasne kritike. Mnoge
matore neenje dolaze do istog zadovoljstva u svojim
toplim sobama. I sam sam dugo iveo u Viktorijinom
dobu da bih bio moderan u smislu g. Kruovih merila. Ja
nikako nisam izgubio veru u ljubav, ali vrsta ljubavi u
koju verujem nije ona kojoj su se divili viktorijanci; ona
je pustolovna i otvorenih oiju i, dok prua saznanje

dobru, ne sadri zaboravljanje zla niti uobraava da je

posveena ili sveta. Pridavanje takvih osobina vrsti koja
je bila predmet divljenja nastala je iz injenice da je pol
oglaen za tabu. Viktorijanac je bio duboko ubeen da su
polne stvari uglavnom zlo, i onoj vrsti koju je
odobravao, morao je da doda preterane prideve
ulepavanja. Bilo je tada vie polne gladi nego sada i
samo to van svake sumnje pokazuje koliko su ljudi
pridavali suvie veliku vanost polu isto onako kao to
su to askete uvek inile. Mi danas prolazimo kroz dosta
smuen period u kome su mnogi ljudi odbacili stara
merila jo pre nego to su prihvatili nova. To ih odvodi u
razne neprilike i kako njihova podsvest obino jo i dalje
veruje u stara merila, ako neprilike naiu, izazivaju
oajanje, griu savesti i cinizam. Ne verujem da je broj
ljudi u kojih se to deava veoma znatan, ali su oni danas
meu najgrlatijima. Ja verujem da bi se, uzevi jednog
prosenog imunog mladia dananjih dana i
Viktorijinog doba, nalo da sada ima daleko vie sree u
vezi s ljubavlju i daleko vie istinske vere u vrednost
ljubavi nego to je bilo pre ezdeset godina. Razlozi koji
navode neke ljude na ciniki stav u vezi su s despotskim
pritiskom starih ideala na nesvesno, s odsustvom
racionalne etike s kojom bi dananji ovek saobraavao
svoje dranje. Lek nije u jadikovanju i prieljkivanju
prolosti, nego u smelijem prihvatanju modernog
shvatanja i u odlunosti da se iskorene odbaena
sujeverja iz svih njihovih tajnih skrovita.
Da se ukratko kae zato cenimo ljubav, nije laka
stvar; pa ipak, poduhvatiu se tog pokuaja. Na prvom
mestu, ljubav valja ceniti a to mada nije njena najvea

vrednost, od osnovne je vanosti za ostalo kao izvor

uivanja sam po sebi.
Oh, ljubavi! ine ti naao
Koji govore da je tvoja slast gorka,
Kad je tvoj bogati plod takav
Da nita od njega slae biti ne moe.

Bezimeni pisac ovih redova nije traio reenje u

ateizmu ili klju za odgonetanje vasione; on se prosto
predao uivanju. I ne samo da je ljubav izvor slasti nego
je njeno odsustvo izvor bola. Nadrugom mestu, ljubav
valja ceniti zato to nadahnjuje najvea zadovoljstva kao
to su muzika, izlazak sunca u planinama i more pri
meseini punog meseca. ovek koji nikad nije doiveo
lepe stvari u drutvu ene koju je voleo, nikad nije osetio
maijsku snagu koju takve stvari imaju. Pa onda, ljubav
je u stanju da razbije tvrdu ljuturu ovekovog ja, poto
je to jedan oblik bioloke saradnje u kojoj su potrebna
uzbuenja obe strane da se ispuni uzajaman nagonski
polet. Bilo je u svetu u raznim vremenima raznih
usamljenih filozofija, nekih veoma plemenitih, drugih
manje takvih. Stoici i prvi hriani verovali su da je
ovek kadar da ostvari najvie dobro koje je ovekov
ivot sposoban da ostvari pomou sopstvene volje ili, u
svakom sluaju, bez Ijudske pomoi; drugi su u vlasti
videli ivotni cilj, a neki opet u linom zadovoljstvu. Sve
su to samake filozofije u smislu to se verovalo da se
dobro moe ostvariti u svakoj pojedinanoj linosti, a ne
samo u veem ili manjem drutvu lica. Sva ta miljenja
su za mene pogrena i to ne samo s gledita etikog,
nego i kao izrazi veeg dela naih nagona. ovek zavisi
od saradnje i od prirode je snabdeven, istina ne ba

potpuno, nagonskim oruima iz kojih moe da iskrsne

drueljublje potrebno za saradnju. Ljubav je prvi i
najobiniji oblik emocije koja vodi ka saradnji i oni koji
su osetili ljubav bilo kakve dubine, ne bi se pomirili s
filozofijom koja smatra da je najvee dobro da budu
nezavisni od voljenog lica. U tom pogledu roditeljsko
oeanje u svom najlepem izrazu posledica je ljubavi
meu roditeljima. Neu da tvrdim da je ljubav u svom
najviem obliku svakodnevna pojava, ali tvrdim da u
svom najviem obliku otkriva vrednosti koje bi inace
ostale nepoznate, i po sebi ima vrednost koju nije
ukaljala skepsa, mada skeptiari koji su nesposobni za
nju, mogu lano da pripiu svoju nesposobnost
skepticizmu.
Prava ljubav je trajni plamen,
Koji stalno gori u mislima,
Nikad ne boluje, ne umire i ne hladi se
I sama od sebe nikad ne bei.

Sad dolazim na ono to g. Kru kae o tragediji. On

tvrdi, i u tome sam s njim saglasan, da su Ibzenove Aveti
po vrednosti ispod Kralja Lira. Nikakva jaa snaga
izraza, nikakva vea reitost ne bi mogli od Ibzena da
naprave ekspira. Graa iz koje je ovaj poslednji stvarao
svoja dela njegovo shvatanje o ljudskom
dostojanstvu, njegov smisao za vanosti ljudskih strasti,
njegova vizija o irini ljudskog ivota jednostavno
nije postojala niti je mogla da postoji za Ibzena, kao to
nije postojala niti mogla da postoji za njegove
savremenike. Bog i ovek i Priroda nekako su iileli u
vekovima izmeu njih dvojice ne zato to nas realistiko
uenje moderne umetnosti vodi da istraujemo obine

ljude, nego to je ta obinost ljudskog ivota nekako na

nas nabaena dejstvom istog procesa koji je doveo do
realistikih teorija o umetnosti kojom se moe opravdati
naa vizija. Ovo je nesumnjivo sluaj da starinska vrsta
tragedije koja se zanimala kneevima i njihovim
nevoljama i nije vie podesna za nae doba i kad mi
pokuamo analizu nevolje neke beznaajne linosti na
isti nain, efekat nije isti. Razlog tome, meutim, nije ni
u kakvom pogoranju ivotnog shvatanja, nego upravo
suprotno. To dolazi otuda to vie ne moemo da
gledamo u izvesnim licima veliine ovoga sveta koje
imaju prava na tragine strasti, dok svi ostali prosto
imaju da dirine i podmeu lea kako bi na svetlost
izbacili jednoga ili dvojicu. ekspir kae:
Kad prosjaci umiru, ne vide se komete;
Nebesa se zapoare sama, kad umiru kraljevi.

U ekspirovo vreme to oseanje, ako ne

doslovno, ali u izvesnoj meri izraavalo je gotovo
sveopte shvatanje koje je savreno iskreno prihvatio i
sam ekspir. Dosledno tome, smrt pesnika Cine je
komina, dok su smrti Cezara, Bruta i Kasija tragine.
Vasionski znaaj pojedinane smrti mi vie ne moemo
da shvatimo zato to smo postali demokrati, ne samo po
spoljanjem izgledu, nego iz najdubljeg uverenja. Velika
tragedija u sadanje vreme, dakle, ima da se pozabavi s
celinom a ne s pojedincem. Da primerom osvetlim na ta
mislim, naveu Massemensch od Ernsta Toleraxxxiii.
Neu da tvrdim da je to delo najbolje koje je napisano u
najvea doba, ali tvrdim da se opravdano moe uporediti
s njima; ono je plemenito, duboko i savremeno, tie se

junake akcije i podesno da kroz saaljenje i uasavanje

proisti itaoca, kao to Aristotel kae da bi trebalo da
bude. Do sada ima malo primera takvih vrsta moderne
tragedije, poto se morala napustiti stara tehnika i stara
tragedija, a da se u zamenu ne daju samo prazne rei
obrazovanog izgleda. Da pie tragediju, ovek mora da
oseti tragediju. Da oseti tragediju, ovek mora da je
svestan sveta u kojem ivi i to ne samo u mislima nego
svojom krvlju i mesom. U svojoj knjizi g. Kru na
mahove govori o oajanju, i ovek je dirnut kako se
junaki bori s ovim sumornim svetom, ali njegova
sumornost dolazi otuda to on i veina ljudi od knjige
nisu nauili kako da saobraze stare emocije s novim
podsticajima. Ti podsticaji su tu, ali ne u knjievnim
koterijama. Knjievne koterije nemaju ivotnog dodira
sa ivotom zajednice, a takav dodir je neophodan ako
hoemo da ljudska oseanja imaju ozbiljnost i dubinu
izmeu kojih se podjednako kreu tragedija i prava
srea. Svima mladim talentovanim ljudima koji se gre u
oseanju da za njih nema posla na ovom svetu, rekao bih
ovo: Prestanite s pokuajem da piete i, mesto toga,
pokuajte da ne piete. Poite u veliki svet: budite
gusari, kraljevi u Borneu, radnici u Sovjetskoj Rusiji;
stvorite sebi ivot u kojem ete na zadovoljenje osnovnih
telesnih potreba utroiti gotovo sve svoje snage.
Ovakav put ne predlaem svima, no samo onima koji
pate od bolesti iju je dijagnozu dao g. Kru. Verujem da
e posle nekoliko godina takvog ivota bivi
intelektualac doi do zakljuka da, uprkos uzdravanja,
ne moe da se odupre pisanju i, kad do toga doe,
njegovo pisanje nee mu izgledati vie prazno.

3
UTAKMICA
Ako upitate ma koga Amerikanca ili ma koga
poslovnog oveka u Engleskoj, ta ga najvie ometa u
uivanju ivota, on e odgovoriti: Borba za opstanak.
Kazae vam to savreno iskreno; i on e verovati u to. U
izvesnom smislu to je tano, pa ipak u drugom, i to
veoma vanom smislu, potpuno netano. Stvarno, borbe
za opstanak ima. Svakom od nas to moe da se desi ako
smo nesreni. Desilo se to, na primer, Konradovom
junaku Falku koji se naao na izgubljenom brodu na
puini zajedno sa jo jednim lanom posade s vatrenim
orujem i bez ikakve hrane, sem da pojedu ostale ljude
na brodu. Kad su ta dvojica pojela one o kojima su se
mogli sporazumeti, a to e rei ostale ljude na brodu,
poela je prava borba za opstanak. Falk je nju dobio, ali
je od tada zauvek postao vegetarijanac. Meutim, kad
poslovan ovek govori o borbi za opstanak, on ne misli
na tako ta. Netana je to izreka koju je napabirio uz put
da prida dostojanstvo neem sasvim triavom. Upitajte
ga koliko je njegovih vrnjaka umrlo od gladi. Upitajte
ga ta se desilo s njegovim prijateljima kad su
bankrotirali. Svakom je poznato da je propali trgovac u
boljem materijalnom poloaju od oveka koji nikad nije
bio toliko bogat da mu se desi da bankrotira. ta dakle
ljudi stvarno podrazumevaju kad govore o borbi za
opstanak to je borba za uspeh. Ono od ega se oni plae,
nije da nee imati ta sutra da dorukuju, nego da im
nee poi za rukom da nadmae svoje susede.

Veoma je udno koliko ljudi malo shvataju da

nisu uhvaeni u kande mehanizma iz koga nema
osloboenja, nego da su samo zastali na pokretnim
stepenicama zato to nisu primetili da ih one ne diu na
vii sprat. Ja, razume se, mislim na ljude u viim
poslovnim krugovima koji ve imaju dobre prihode, i od
njih bi pristojno mogli da ive samo kad bi hteli. Ali da
tako to uine, izgledalo bi im sramno, kao dezertiranje
iz vojske pred neprijateljem, mada, ako ih upitate kakvu
javnu korist ine svojim poslovima, nee znati da vam
odgovore, sem da promucaju triarije koje su nauili iz
oglasa o napornom radu.
Posmatrajte ivot takvog oveka. Mogli bismo da
pretpostavimo da ima lepu kuu, lepu enu i lepu decu.
Ustaje u zoru dok oni spavaju i hita u kancelariju. Tu mu
je dunost da izrazi sposobnosti velikog rukovodioca;
nauio se da stisne vilicu kao znak odlunosti, na
odsean nain izraavanja i izraz mudre uzdrljivosti
koji treba da ostave utisak na svakoga sem na
kancelarijskog momka. Diktira pisma, razgovara s
raznim vanim linostima na telefonu, prouava stanje
na berzi i eto ga na ruku s nekom linou s kojom
pregovara ili se nada pregovorima o zakljuenju nekog
posla. Ista stvar se odigrava i posle podne. Vraa se kui
umoran, taman na toliko vremena da se presvue za
veeru. Na veeri on i izvestan broj drugih umornih
ljudi, tobo, uivaju u drutvu dama koje jo nemaju
razloga da se oseaju umorne. Nemogue je predvideti
koliko asova e biti potrebno jednom oveku da
pobegne od te bede. Najzad on spava i za nekoliko
asova napregnutost je prestala.
Radni ivot takvog oveka pokazuje psihologiju

trkaa na stazi od stotinu jardi, ali kako je jedini cilj u

koji se upleo, grob, pribranost koja bi odgovarala stazi
od stotinu jardi postaje na kraju za njega neto malo
preterana. Radnih dana je u kancelariji; u nedelju je na
golfu. ta on zna o svojoj deci? ta on zna o svojoj eni?
Kad ujutru odlazi od kue, ona spava. itavo vee on i
ona odgovaraju svojim drutvenim obavezama to ih
spreava da porazgovore o intimnim stvarima. On
verovatno nema prijatelja koji bi bili vani za njega,
mada ima takvih s kojima u drutvu izigrava drugarstvo
kakvo bi eleo da osea. O proleu i letu zna samo toliko
koliko se to odaziva na berzi; verovatno je video i neke
strane zemlje, ali oima savrene dosade. Knjige su za
njega prazne, a muzika mlaenje prazne slame. Iz godine
u godinu postaje sve usamljeniji, njegova panja se sve
vie suava na jednu jedinu oblast, a njegov ivot izvan
posla postaje sve suvlji i suvlji. Video sam u Evropi
takvog jednog Amerikanca poznijih srednjih godina sa
enom i kerkama. Oigledno su one nagovorile jadnog
oveka da je vreme da i on poe na odmor i on je
odluio da svojim kerkama prui priliku da vide Stari
svet. Majka i kerke obigravaju oko njega u zanosu i
upiru prstom na svaku stvar koja privue njihovu panju.
Krajnje umoran, krajnje satrven dosadom, otac misli ta
u tom trenutku rade oni u njegovoj kancelariji, ili ta se
deava na bezbolskim utakmicama. Njegov enski svet
najzad die ruke od njega i dolazi do zakljuka da su
mukarci ifte. Njima nikako ne pada na pamet da je
rtva njihove lakomosti; dabome to ba sve nije potpuna
istina, kao to nije ni samoportvovanje induske udovice
onako kako to vidi evropski posmatra. Verovatno da je
u devet od deset sluajeva udovica dobrovoljno pola na

lomau za svojim umrlim muem, voljna da sagori za

ljubav slave a i zato to je vera tako odredila. Vera i slava
poslovnog oveka zahtevaju da on stie mnogo novaca;
otuda i on kao induska udovica rado podnosi svoje
muilite. Ako bi ameriki poslovan ovek hteo da
postane sreniji, valja prvo da promemi veru. Sve dokle
on ne samo da eli uspeh nego je potpuno ubeen da je
ovekova dunost da postigne uspeh, i da je ovek koji
tako ne postupa jadno stvorenje, njegov e ivot dotle
biti isuvie skoncentrisan i preko mere nemiran da bi
mogao da bude srean. Uzmimo jednu obinu stvar:
ulaganje novca u hartije od vrednosti. Gotovo svaki
Amerikanac e radije uzeti osam odsto od nesigurnih
akcija nego etiri odsto od sigurnih. Otuda dolazi do
estih gubitaka novca i do uzbuenja. to se mene tie,
ono to bih od novca eleo, to je da doem do dokonog i
obezbeenog ivota. Ali ono ta moderan ovek trai od
novca, to je da mu donese jo vie novca kako bi mogao
da se razmee, bleti i pree one koji su dosad bili s njim
na ravnoj nozi. U Americi je drutvena lestvica
neodreena i podlona neprestanoj promeni. Sledstveno
tome, sva snobovska uzbuenja postaju nemirnija nego
tamo gde su drutvene lestvice utvrene, i mada novac
sam po sebi nije dovoljan da ljude uini velikim, muno
je da ovek bude velik bez novca. Povrh toga primljeno
je merilo da mozak vredi onoliko koliko je novaca
zaradio. ovek koji stekne mnogo novaca smatra se
pametnim; koji ne stekne, nije pametan. Niko ne voli da
ga smatraju budalom. Otuda kad na berzi doe do
uznemirenja, ljudi se tamo oseaju kao aci na ispitu.
Mislim da treba priznati da jedan elemenat
istinske zebnje, mada iracionalne, o mogunom slomu

esto ulazi u strahovanja poslovnog oveka. Pa ipak,

Klejhenger Arnolda Benetaxxxiv, ma koliko da se
obogatio, nastavio je da strahuje da ivot ne zavri u
sirotinjskom domu. Ne sumnjam da se onima koji su
trpeli od siromatva u detinjstvu priviaju uasne slike o
slinoj budunosti svoje dece, oni imaju oseanje da
nikad ne mogu zgrnuti dovoljno miliona da im budu
pouzdana zatita od nesree. Takve zebnje su verovatno
neizbene u prvoj generaciji, ali teko da se mogu desiti
onima koji nisu iskusili siromatvo. Ovakvih sluajeva
ima manje kod imuhih i oni predstavljaju izuzetnu
injenicu u ovom problemu.
Koren nevolje je u tome to se takmiarski uspeh
suvie podvlai kao glavni izvor sree. Neu da sporim
da u oseanju uspeha i ivot izgleda ugodniji. Recimo,
jedan slikar koji je u svojoj mladosti bio savreno
nezapaen, bie svakako sreniji ako njegov talenat
dobije priznanje. Neu ni to da sporim da i novac do
izvesne granice moe jako da povea sreu; ali preko te
granice, sumnjam da e to da uini. Ono to tvrdim, jeste
da uspeh jedino moe da bude deo sree, i vrlo je skupo
plaen ako su mu za postizanje rtvovani svi ostali
delovi.
Izvor tih neprilika je u prihvaenoj ivotnoj
filozofiji poslovnih krugova. Istina, u Evropi ima jo i
drugih kategorija koje imaju prestia. U nekim zemljama
je to aristokratija; u svima dravama su to struke s
naunim obrazovanjem, i, sem u nekoliko manjih drava,
vojska i mornarica su oni koji uivaju veliki ugled. Tako,
iako je istina da bez obzira na zanimanje takmiarski
elemenat igra ulogu u uspehu, ipak u isto vreme sam
uspeh nije ono to se potuje, nego ona vrsnost, ma

kakva ona bila, koja je do uspeha i dovela. ovek od

nauke moe da zaradi novaca ili ne; sasvim sigrno nije
vie cenjen ako zaradi nego ako ne zaradi. Niko se ne
iznenauje ako se sretne s nekim istaknutijim i
siromanim generalom ili admiralom; u istinu, u neku
ruku u ovakvim prilikama siromatvo samo po sebi je
ast. Iz tih razloga u Evropi je isto novana takmiarska
borba svedena na izvesne krugove i moda ba ne na
najuticajnije i najpotovanije. U Americi je drugaije.
inovnitvo igra isuvie sitnu ulogu u nacionalnom
ivotu da bi njegov standard imao ikakav uticaj. to se
obrazovanih kategorija tie, niko spolja ne moe da
oceni da li lekar zna mnogo od svoje nauke, ili da li
advokat stvrno poznaje pravo, otuda je jednostavnije da
se njihove vrednosti cene po prihodima koji se ocrtavaju
u njihovom standardu. to se profesora tie, oni su
najmljeni slubenici poslovnih ljudi i kao takvi uivaju
manje ugleda nego njihovi drugovi u starim zemljama.
Posledica ovoga je da se u Americi ljudi od strunog
znanja povode za poslovnim ljudima i ne predstavljaju
zaseban tip kao u Evropi. Otuda u svima imunijim
klasama nema niega to bi ublailo sirovu bespotednu
borbu za finansijskim uspehom.
Ameriki mladii ve u ranim godinama imaju
oseanje da je to jedina stvar od vanosti i ne ele da se
dosauju obrazovanjem u kome nema izgleda na novani
uspeh. Obrazovanje se nekad zamiljalo da slui
zadovoljstvima zadovoljstvima, mislim na one
tananije vrste koja nisu dostupna sasvim neobrazovanom
svetu. U osamnaestom veku jedno od obeleja
gospodina bilo je da svojim prefinjenim ukusom ima
zadovoljstva u knjievnosti, slikarstvu i muzici. Danas

moemo i da se ne sloimo s njegovim ukusom, ali je on

bar bio iskren. Bogat ovek dananjih vremena razvija se
u savreno drugaiji tip oveka. On nikad ne ita. Ako i
stvara galeriju slika da se proslavi, on se oslanja na
strunjake da mu proberu slike; zadovoljstvo koje on od
njih ima nije u gledanju na njih, nego u spreavanju
drugih bogatih ljudi da ih imaju u posedu. U pitanju
muzike, ako je sluajno Jevrejin, moda e imati istinsko
zadovoljstvo; a ako nije, on e ostati neobrazovan kao i u
drugim granama umetnosti. Posledica svega ovoga je da
takav ovek ne zna ta e da radi sa svojom dokolicom.
Postajui sve bogatiji i bogatiji, njemu biva sve lake da
dolazi do novaca dok najzad nedospe da za pet minuta
dnevno zgrne vie nego to moe da potroi. Kao
posledica njegovog uspeha siromani ljudi ostaju bez
stalnog posla. Neminovno je to pravac razvoja sve dotle
dok je uspeh sam po sebi smisao ivota. Sve dotle dok
oveka ne naue ta da radi s uspehom kad ga postigne,
on e, im ga postigne, neminovno postati plen dosade.
Takmiarski duh lako osvaja oblasti kojisma ne
pripada. Uzmimo, na primer, pitanje itanja. Knjige se
itaju iz dva razloga: jedan je uivanje, a drugi
hvalisanje. U Americi su dame uobiajile da itaju (ili da
izgleda kao da itaju) izvesne knjige svakoga meseca;
neke ih proitaju, a neke samo prvu glavu, a neke samo
prikaze, ali sve imaju te knjige na svojim stolovima. Ali
ne itaju nijedno remek-delo. Nije bilo meseca da je klub
italaca odabrao za itanje Hamleta ili Kralja Lira;
nijednog se meseca nije desilo da se ukazala potreba za
itanjem Dantea. Dosledno, itaju se savreno osrednje
moderne knjige bez ijednog remek-dela. I to je takoe
posledica utakmice, moda ne sasvim rave jer bi dame

u pitanju, preputene sebi, ne itajui remek-dela, itale

gore stvari nego to za njih odaberu knjievni popovi i
uitelji.
Naglaavanje utakmice u modernom svetu usko
je povezano s optim osipanjem standarda civilizacije
onako kako se moralo desiti u Rimu posle Avgustovog
doba. Ljudi i ene izgleda da su postali nesposobni za
vea intelektualna uivanja. Vetina opte konverzacije
dovedena do savrenstva u francuskim salonima
osamnaestog veka jo se odravala kao iva tradicija pre
etrdeset godina. Bila je to veoma prefinjena vetina
koja je ubacivala u igru najvie sposobnosti za ljubav
neeg sasvim prolaznog. Ali ko u nae doba mari za ita
to je dokono? U Kini je ta vetina jo bila u cvetanju pre
deset godina, ali zamiljam da je od tada to zbrisao sa
zemlje misionarski zamah nacionalista. Poznavanje
dobre knjievnosti, koje je bilo sveopte meu
obrazovanim svetom pre pedeset ili stotinu godina, sad
se svelo na nekoliko profesora. Sva mirnija zadovoljstva
su zabataljena. Nekoliko amerikih studenata povelo me
je u prolee u etnju kroz umu na granici njihovog
kruga; bila je puna sjajnog divljeg cvea, ali nijedan od
mojih pratilaca nije znao ime nijednoga. emu bi sluilo
znanje imena cvea? Nita ne bi dodalo niijim
prihodima.
Nevolja nije s pojedincima niti je jedinka moe
odstraniti u svom usamljenom sluaju. Nevolja potie iz
opte prihvaene filozofije ivota prema kojoj je ivot
borba, utakmica u kojoj se pobedniku odaje potovanje.
Takvo shvatanje upuuje na neopravdano negovanje
volje na tetu ula i razuma. Ili moda, govorei to,
pitanje postavljamo naopake. Puritanski moralisti uvek

su u modernim vremenima podvlaili ulogu volje, mada

su ranije upirali prstom na veru pre svega. Moguno je
da su vekovi puritanizma proizveli rasu u kojoj je volja
bila prejako razvijena, dok su se ula i razum sasuili, i
da je takva rasa prihvatila filozofiju borbe kao
najprikladniju svojoj prirodi. Ma kako bilo, udesni
uspesi tih modernih dinosaura, koji kao i njihovi
preistorijski preci silu pretpostavljaju razumu, postigli su
da im svi podraavaju; oni su postali uzor za belog
oveka svugde, i svi su znaci da e u tom pravcu stvari
da se razvijaju sve silnije za sledeih stotinu godina. Oni
meutim koji nisu po dananjoj modi, mogu da se tee
milju da na kraju krajeva dinosauri nisu ostali
pobednici; oni su se uzajamno poklali i inteligentni
posmatraj su nasledili njihovo carstvo. Nai savremeni
dinosauri su na putu da se pokolju. On po branom paru
proseno nemaju vie od dva deteta; njima ivot ne
prua vie takvih radosti da poele da raaju decu. U
ovom pogledu njihova neopravdana ustra filozofija,
koju su izveli iz uenja svojih puritanskih pradedova, ne
poklapa se sa stremljenjem ostalog sveta. Oni iji ivotni
nazori dozvoljavaju tako malo radosti da se ne staraju o
produenju vrste, osueni su na smrt. Ne zadugo, njih e
naslediti neko veseliji i vedriji.
Posmatrana kao glavna poluga ivota, utakmica
je isuvie mrana, uporna i delo napregnutih miia i
napregnute volje da bi mogla da bude osnov ivota za
najvie jedno ili dva pokolenjau. Posle toga vremena ona
mora da izazove ivani zamor, razne pojave bekstva od
sebe, traenje napregnutih i tekih uivanja kao to je i
rad (poto je odmor postao nemoguan) i na kraju usled
jalovosti, nestanak i same rase. Nije samo rad zatrovan

filozofijom utakmice; odmor je zatrovan isto tako. Ona

vrsta odmora, tiha i osveavajua za ivce postaje
dosada. Na takvom putu nuno mora doi do ubrzanja,
iji su prirodan svretak droge i slom. Lek za to lei u
prilazu onom zdravom i mirnom delu uivanja u
uravnoteenom ivotnom idealu.

4
DOSADA I UZBUENJE
Dosadi kao injenici u ovekovom dranju, po
mom miljenju, obraeno je mnogo manje panje nego
to ona to zasluuje. Ona je, mislim, bila jedna od vanih
pokretaikih snaga kroz istorijsko doba i takva je danas,
moda jo vie nego ikad. Izgleda da je dosadno izrazito
ljudska emocrja. Dodue, ivotinje u ropstvu postaju
nemarne, lutaju gore-dole, zevaju, ali u prirodi sumnjam
da doivljavaju ita to bi odgovaralo dosadi. Vei deo
vremena provode na strai od neprijatelja ili u traenju
hrane, ili oboje; neki put se pare, a drugi put se okupljaju
radi zagrevanja. Ali ak i ako su nesrene, sumnjam da
ih dosada razdire. Nije iskljueno da oveku slini
majmun moe da lii na nas u tom pogledu kao i u
drugom emu, ali poto nikad nisam iveo meu njima,
nije mi se ukazala prilika da vrim opite. Jedna od
osnovnih stvari za dosadu je u suprotnosti izmeu
sadanjeg trenutka i nekih drugih prijatnijih trenutaka
koji se neodoljivo nameu mati. Isto tako je osnovno za
dosadu da sva ula ne moraju biti u potpunosti zauzeta.
Beanje ispred neprijatelja koji ima nameru da vas ubije,
mislim da je neugodno, ali nikako ne dosadno. Nee se
dosaivati ni onaj nad kim je pogubljenje u toku, izuzev
ako nije natoveanski hrabar. U istom duhu nijedan
govornik koji je prvi put progovorio u Domu lordova
nije zevao, s izuzetkom pokojnog kneza od Devonira,
kome su ostali lordovi zbog toga i odali duno
potovanje. Dosada je u stvari priguena elja za

doivljajima, ne obavezno prijtnih, ali tek takvih koji e

rtvi dosade omoguiti da razlikuje dan od dana. Jednom
reju, suprotnost dosadi nije prijatnost nego uzbuenje.
elja za uzbuenjem veoma je duboko usaena u
ljudskim biima, naroito u mukarcima. Zamiljam da
se najbolje iivljavao u doba lova, bolje nego ikad inae.
Uzbudljiv je bio lov, uzbudljiv je bio rat i uzbudljivo je
bilo i udvaranje. Divlji ovek je u stanju da izvri
preljubu sa enom do koje spava njen mu, svestan da
buenje mua za njega znai trenutnu smrt. Takvo
stanje, zamiljam, nije dosadno. Ali preovlaivanjem
poljoprivrede ivot je postajao sivlji, izuzev, dabogme,
plemia koji su ostali i ive i dan-danas kao i u doba
lova. ujemo kako se govori o dosadi mainskog doba,
ali po mom miljenju poljoprivreda na starinski nain
bila je bar toliko isto dosadna. Doista, suprotno onom to
veina filantropa tvrdi, ja bih rekao da je mainsko doba
u ogromnoj meri smanjilo koliinu dosade u svetu. Meu
radnacima radi se u drutvu, dok se veernji asovi mogu
posvetiti zabavama kakve se ne mogu zamisliti u
starinskim selima. Osmotrimo samo promene u ivotu
nieg srednjeg stalea. U staro vreme, posle veere, kad
bi ena i kerke raspremile sto, svi su sedali oko stola i
doivljavali ono to se nazivalo srenim porodinim
ivotom. A to je znailo da je glava porodice otac
otiao da spava, njegova ena plela neto, a kerke elele
da pomru ili da odlete negde u Saharu. Njima nije bilo
dozvoljeno da itaju ili da napuste odaju, jer je vaila
teorija da u to vreme otac razgovara s njima, to je
svakako moralo da bude zadovoljstvo za sve prisutne.
Sreom, one bi se najzad razudale da im se ukae prilika
da i svojoj deci nametnu isto takvu gorku mladost kakva

je njihova bila. Ako nisu bile te sree, one su prerastale u

usedelice moda, i u potonje zbabane dame sudbina
isto toliko uasna kao ona koju divljaci namenjuju
svojim rtvama. Svu tu teinu dosade moramo imati u
vidu pri oceni sveta od pre stotinu godina; a ako dublje
zaemo u prolost, dosada je jo gora. Zamislite samo
zimsku jednolikost u srednjovekovnom selu. Ljudi nisu
znali da itaju i piu, imali su samo svee kad padne
mrak, dim njihove jedine vatre ispunjavao je jedinu sobu
koja nije bila ledeno hladna. Putevi su bili praktino
neprolazni tako da se jedva ko viao iz susednog sela.
Ako nita drugo, dosada je svakako terala ljude na
gonjenje vetica, jedinu zabavu kojom se malo mogao
oiveti emer zimskih veeri.
Mi se manje dosaujemo od naih predaka. ali se
zato vie plaimo dosadeji. Doli smo do zakljuka, ili,
bolje reeno, do verovanja da dosada nije prirodan deo
ljudskog naslea i da se ona moe izbei ivom trkom za
uzbuenjima. Devojke u dananje dane same zasluuju
svoj hleb, u velikoj meri zbog toga to im to omoguuje
da u veernje asove pojure za uzbuenjima i izbegnu
srean porodini ivot koji su njihove babe morale da
podnose. Ko god moe, ivi u gradovima; u Americi,
koji to ne mogu, imaju automobil ili u najmanju ruku
motocikl da se odvezu u bioskope. I, razume se, imaju
radio u svojim kuama. Momci i devojke sastaju se s
daleko manje tekoa nego ranije i svaka kuna
pomonica oekuje bar jedanput nedeljno toliko
uzbuenja koliko bi junakinja Dejn Osten doivela kroz
itav jedan roman. Ukoliko se diemo na drutvenim
lestvicama, enja za uzbuenjem postaje sve
neodoljivija. Oni koji mogu, neprestano odlaze iz mesta

u mesto i nose sobom veselost, igru i e za piem, ali iz

nekih razloga, uvek oekujui da e u sledeem novom
mestu doiveti vie. Oni koji zarauju svoj hleb,
uestvuju silom prilika u dosadi za vreme radnih asova;
ali oni koji imaju dosta novaca da ne moraju da rade,
imaju pred sobom ideal da svoj ivot potpuno oslobode
dosade. Plemenit je to ideal i daleko je od mene pomisao
da ga pokudim, ali bojim se, kao to je to sluaj s drugim
idealima, da je to tee ostvariti nego to idealiisti
zamiljaju. Posle svega, jutra su dosadna u odnosu kako
su prethodne veeri bile zabavne. Pa onda dolaze srednje
godine a verovatno i starost. U dvadesetoj godini ljudi
misle da e se ivot zavriti u tridesetoj. Ja se u mojoj
pedeset i osmoj ne bih drao toga. Moda nije mudro da
rasipamo ivotni kapital kao to rasipamo finansijski
kapital. Moda je za ivot potrebna izvesna koliina
dosade. elja da pobegnemo od dosade prirodna je; u
stvari sve rase oveanstva inile su to kad im se prilika
ukazivala. Kad su divljaci prvi put okusili alkoholna pia
koja im je ponudio beo ovek, otkrili su najzad da ima
mogunosti da se pobegne od vekovne dosade i zato su
se, izuzev kad ih vlada nije ometala, opijali do
mahnitanja. Ratovi, pogromi i gonjenja bili su takoe
delovi tog beanja od dosade; ak i razmirice sa
susedima bile su bolje nego nita. Otuda je dosada za
moralistu ivotno pitanje, poto je bar polovina grehova
oveanstva izvrena iz straha od nje.
Meutim, dosadu ne treba posmatrati kao
potpuno zlo. Ima dve vrste dosade od kojih je jedna
plodonosna, a druga zaglupljujua. Plodonosna nastaje iz
odsustva opojnih pia, a zaglupljujua iz odsustva
ivotne aktivnosti. Nisam sklon da propovedam da pia

ne donose nikakvo dobro u ivotu. Ima trenutaka kad e,

na primer, razuman lekar da prepie pie, i ja verujem da
se takvi trenuci javljaju ee nego to prohibicionisti
misle. Ali sklonost ka piu, dabome, ne sme da se
prepusti nesmetanom dejstvu prirodnog impulsa. A za
vrstu dosade koja nastupa s liavanjem pia kod lica
naviknutih na njega, ne bih umeo da preporuim drugi
lek sem vremena. Ono to se kae za pie, mogla bi se s
izvesnim ogranienjima primeniti na sve vrste
uzbuenja. ivot pun uzbuenja iznurava i nama su
potrebni sve jai podsticaji da bi dolo do podrhtavanja
koje se smatra osnovnim delom zadovoljstva. Lice
naviknuto na preterana uzbuenja lii na onoga kome
nijedna paprika nije dosta ljuta a od koje bi se neko drugi
ozbiljno razboleo. Ima izvesne doze dosade u svakom
odsustvu uzbuenja, ali zato suvie uzbuenja ne samo
da podriva zdravlje, nego zagorava ukus za svaku vrstu
zadovoljstva, i mesto dubokih organskih zadovoljstava
daje samo trenutna stanja razdraenosti, mesto mudrosti
jevtinu dosetljivost, i mesto lepote, dronjava
iznenaenja. Ne bih eleo da teram do krajnjih granica
sve ono to bi se moglo primetiti uzbuenjima. Jedna
izvesna koliina njegova je zdrava, ali, kao u svima
stvarima, sve ima svoju meru. Suvie malo, izazvae
bolesna prieljkivanja; preterano mnogo, pak,
iznurenost. Otuda je za srean ivot neophodno da
podnese izvesnu meru dosade i to je injenica o kojoj
valja pouavati omladinu.
Sve velike knjige imaju dosadne delove i svi
veliki ivoti imaju nezanimljive odseke. Zamislite nekog
modernog amerikog izdavaa kome bi neko podneo kao
nov, rukopis Starog zaveta. Nije teko zamisliti njegove

primedbe, na primer, o precima. Dragi gospodme,

rekao bi, ovo poglavlje nema sveine; ne moete
oekivati od itaoca da e ga zanimati prosto reanje
imena lica koja su mu savreno nepoznata. Priznajem da
ste vau priu poeli u lepom stilu i ona je u poetku
napravila na mene lep utisak, ali ste preterali u
opirnosti. Izdvojte ono to je najupadljivije, izbacite sve
suvino i doite ponovo s rukopisom koji ete svesti na
razumnu meru. Tako e govoriti savremeni izdava,
poznajui strah od dosade savremenog itaoca. Iste rei
kazae o Konfuciju, Koranu i Marksovom Kapitalu i o
svima ostalim svetim knjigama koje su nekad bile
bestseleri. I ne vai to samo za svete knjige. Svi najbolji
romani sadre niz dosadnih stranica. Roman koji vrca od
varnica od prve do poslednje strane, moete biti uveremi
da nije velika knjiga. Niti su ivoti velikih ljudi bili
uzbudljivi, sem u nekoliko velikih trenutaka. Sokrat je tu
i tamo mogao da uiva u banketu i svakako je imao
velikog zadovoljstva od razgovora pre nego to je otrov
poeo da dejstvuje, ali vei deo ivota proveo je mirno s
Ksantipom, izlazei popodne u etnju, a moda se uz put
sastajao i s nekim prijateljima. Za Kanta se tvrdi da se
itavog ivota nije udaljavao ni petnaest kilometara od
Kenigsberga. Obiavi ceo svet, Darvin je ostatak svog
ivota proveo u svojoj kui. Poto je izazvao nekoliko
revolucija, Marks je ostalo vreme proveo u Britanskom
muzeju. Videemo da je uopte za velike ljude
karakteristian miran ivot i da njihova zadovoljstva nisu
bila takve vrste da bi spoljanji posmatra dobio utisak
kako im je ivot uzbudljiv. Nema velikog dela bez
neprekidnog rada, toliko zahvatnog i tekog, da preostaje
malo snage za zabave napornije vrste, sem onoliko

koliko je potrebno da se osvee telesne snage za vreme

odmora, u emu planinarstvo predstavlja najlepi primer.
Sposobnost za podnoenje manje ili vie
jednolikog ivota treba da se stekne u detinjstvu.
Modernim roditeljima bi se u ovom pogledu imalo
mnogo to ta da prebaci; oni deci pruaju isuvie
pasivnih zabava, kao to su bioskopi i dobro jelo, i ne
shvataju vanost koliko je potrebno detetu da jedan dan
bude kao i drugi, sem razume se, u izuzetnim i reim
prilikama. Zabave u detinjstvu trebalo bi uglavnom da
budu takve da ih dete samo sopstvenim naporom i
dovitljivou iznalazi u sredini koja ga okruuje.
Uzbudljive zabave koje u isto vreme ne zahtevaju
ulaganje nikakvog napora, kao to je na primer pozorite,
trebalo bi to ree da se pruaju deci. Svako uzbuenje
je u sebi opojno sredstvo kojeg treba uvek vie i vie,
dok je telesna aktivnost pri tome u protivnosti s
nagonom. Dete se najbolje razvija kada se kao mlada
biljka neometano razvija na istom zemljitu. Premnogo
putovanja, premnogo razliitih utisaka nisu dobri za
mlade i oni ih spreavaju da podnose plodonosnu
jednolikost kad odrastu. Neu tim da kaem da
jednolikost ima neka sopstvena dobra svojstva; hou
samo toliko da istaknem da izvesne dobre stvari nisu
mogune ako u izvesnoj meri nema monotonije. Uzmite,
na primer, Vordsvortov Preludij. Svakom itaocu e biti
jasno da ma kakva da je vrednost Vordsvortovih misli i
oseanja, oni bi bili nemoguni za jednog izvetaenog
varokog mladia. Jedan deak ili mladi koji pred
sobom ima ozbiljan stvaralaki rad rado e otrpeti
podosta dosade ako mu se ona uz put nametne., Ali
stvaralake misli nee se zaeti u glavi mladia ako ovaj

ivi ivotom zabave i rasipanja, jer u ovom sluaju

njegova misao e uvek biti pre uperena na neku zabavu
nego na daleko dostignue. Iz tih razloga, pokolenje koje
ne moe da podnese dosadu bie pokolenje sitnih ljudi,
ljudi odviknutih od laganog tempa prirode, ljudi u
kojima lagano umire svaki ivotni zamah, kao uzabrano
cvee u kakvoj vazi.
Ne voliim misitian jezik, pa ipak ne znam kako
bih izrazio ono to mislim, bez upotrebe reenica koje
vie zvue pesniki nego nauno. Ma ta da mislimo, mi
smo stvoronja Zemlje; na ivot je deo ivota Zemlje i
mi od nje uzimamo hranu isto onako kao to to ine
biljke i ivolinje. Ritam ivota Zemlje je spor; jesen i
zima su za nju od iste vanosti kao i prolee i leto, i
mirovanjo isto tako ano kao kretanje. Detetu jo vie
nego odraslom oveku potrebno je da sauva vezu s
plimom i osekom zemaljskog ivota. Ljudsko telo se
kroz vekove prilagodilo tom ritmu i vera je od toga neto
ovaplotila u sveanosti Uskrsa. Video sam jednog
deaia od dve godine koji je iveo u Londonu, kad su
ga prvi put izveli u etnju u seosko zelenilo. Bilo je
zimsko vreme i sve je bilo blatno i vlano. Za odrasle
nieg privlanog nije bilo na emu bi zaustavili pogled,
ali dete se uznemirilo u udnom uzbuenju; kleklo je na
kaljavu zemlju, zagnjurilo lice u travu i od sebe davalo
upala razgovetne zvuke radosti. Njegova radost bila je
praotaka, jednostavna i silovita. Organska potreba koja
je zadovoljena toliko je duboka da oni u kojima se ona
sasuila, retko da su sasvim zdravi. Mnoge zabave, od
kojih je dobar primer kockanje, nemaju u sebi niega od
toga dodira sa Zemljom. U trenutku kad takve zabave
prestanu,
one
ostavljaju
oveka
smuenog,

nezadovoljnog i eljnog ni sam ne zna ega. Takve

zabave ne donose nita to bi se moglo nazvati
zadovoljstvom. One pak, koje nas dovode u vezu sa
ivotom Zemlje imaju neto u sebi to prua duboko
zadovoljstvo; kad prestanu, ostaje ukus radosti koju su
dale, mada je njihov intenzitet dok su trajale mogao da
bude i manji nego u uzbudljivim rasipanjima.
Razlikovanje koje mi je pred oima obuhvata itav opseg
od najjednostavnijih do najcivilizovanijih zanimanja.
Onaj dvogodinji deai o kome sam maloas govorio
dao je oduke u onom ovekovom najprimitivnijem
obliku jedinstva sa ivotom Zemlje. U viem izrazu ista
stvar se moe nai i u poeziji. Ono to ekspirovu liriku
ini vrhunskom dolazi otuda to je ona puna one radosti
kojom je onaj na deai zagnjurio glavu u travu.
Uzmite ono Sluaj, sluaj evu, ili Doi na ovaj uti
pesak; u tim pesmama nai ete civilizovan izraz iste
one emocije koja je u dvogodinjem detetu mogla da
izbije samo u nerazgovetnim zvukovima. Ili, osmotrite
razliku izmeu ljubavi i proste polne privlanosti.
Ljubav je preivljavanje u kome se obnavlja i osveava
itavo nae bie kao biljke kiom posle sue. U polnom
odnoaju bez ljubavi, toga nema. Kad se trenutno
uivanje svri, nastupa umor, gaenje i oseanje da je
ivot prazan. Ljubav je deo ivota Zemlje; seks bez
ljubavi nije to.
Osobena vrsta dosade od koje pati moderno
varoko stanovnitvo usko je vezano s njihovim
odvajanjem od ivota Zemlje. Ona ini ivot vrelim,
pranjavim i ednim kao hodoae u pustinji. Meu
onima koji su dosta bogati da mogu da biraju nain
ivota naroita vrsta dosade od koje trpe dolazi, ma

koliko to zvualo paradoksalno, od njihovog straha od

dosade. Beei od plodonosne vrste dosade oni padaju
kao plen mnogo goroj vrsti. Srean ivot uglavnom valja
da bude miran ivot, jer prava radost moe da opstane
jedino u atmosferi tiine.

5
UMOR
Umora ima vie vrsta i neke od njih su tee
smetnje srei od drugih. isto telesni umor, ukoliko nije
preteran, pre iega drugoga vodi ka srei; upuuje
zdravom spavanju i dobrom apetitu i daje podstreka za
zabavu o praznicima. Ali ako je preteran, postaje veoma
veliko zlo. Seljanke, sem u vrlo naprednim zemljama,
iznurene od silnog argatovanja zbabaju se ve i u
tridesetoj godini. U ranim godinama industrijalizacije
deca su zaostajala u razvitku i esto i rano umirala od
prekomemog rada. Ista stvar se jo deava u Kini i
Japanu, gde je industrija nova stvar; u izvesnoj meri
takve su prilike i u junim dravama Amerike. Fiziki
rad preko izvesne granice je jezivo muenje i esto se u
tome ilo tako daleko da je ivot postajao nepodnoljiv.
U najnaprednijim delovima modernog sveta, meutim,
fiziki umor je u mnogome smanjen usled unapreenja
uslova industrije. Vrsta umora koja je u sadanjim
vremenima najozbiljnija u naprednim zemljama jeste
ivani umor. Zaudo, ova vrsta pojavljuje se naroito
meu imunima, i mnogo slabije je izraena meu
najamnim radnicima nego meu poslovnim ljudima i
umnim radnicima.
Veoma je teka stvar da u modernom ivotu
ovek izbegne ivani umor. Na prvom mestu, za sve
vreme rada, a jo vie u vremenu provedenom izmeu
rada i kue, gradski radnik je izloen buci koju najveim
delom on svesno i ne uje, ali koja mu zato ne kodi

manje ulaganjem podsvesnog napora da je ne uje.

Druga stvar koja izaziva umor a da toga nismo ni svesni,
jeste neprekidno prisustvo stranaca. Prirodan nagon
oveka je kao i drugih ivotinja da svakog stranca
podvrgne ispitivanju svoje vrste ne bi li utvrdio da li
prema njemu da se ponaa prijateljski ili neprijateljski.
Taj nagon moraju da ugue oni koji u asovima navale
putuju podzemnom eleznicom i posledica tog
priguivanja je da im se bes raspaljuje protiv stranaca s
kojima su neeljno morali doi u dodir. Pa onda, tu je
jurnjava da se uhvati jutarnji voz, iz ega opet potie
ravo varenje. Sledstveno, kad stigne u kancelariju i
pone dnevni rad, slubenik ve ima naete ivce i sklon
je da u itavom ljudskom rodu vidi tetoinu. Dolazei u
slinom nastrojenju, njihov poslodavac ne doprinosi
nita za smanjenje te napetosti kod zaposlenih. Strah od
otputanja namee ponizno ponaanje, ali taj neprirodan
stav samo dodaje vatru uzavrelim ivcima. Kad bi samo
jedanput nedeljno slubenicima bilo doputeno da
izvuku ui svojih efova, ili da na drugi nain izraze
miljenje o njima, prenapetost ivaca kod njih malo bi
popustila, ali poslodavcu, koji takoe ima svoje nevolje,
to nita ne bi pomoglo. Ono to je strah od otputanja za
nametenika, to je strah od bankrotstva za poslodavca.
Istina, neki od ovih su tako veliki da su iznad straha; ali
dok su doli do takvog stanja, morali su da prou kroz
godine i godine napornih borbi za vreme kojih su morali
da prate sve to se deava u svetu, a u isto vreme stalno
da se bore protiv podmetanja svojih takmaca. Posledica
svega ovoga je da i kad doe do nekog zdravog uspeha,
ovek e ve biti ivana olupina, toliko navikla na
strahovanje da ne moe da se otrese te navike ak ni kad

je potreba za njom prestala. Dodue, to su sinovi bogatih

roditelja, ali se i oni obino postaraju da sebi stvore brige
po mogustvu sline onima kakve bi sebi natovarili na
vrat da se nisu rodili bogati. Klaenjem i kockanjem
izazivaju negodovanje svojih roditelja; skraujui svoj
san za ljubav zabava oni podrivaju svoje zdravije, i kad
doe vreme da zaponu redovan ivot, nesposobni su za
sreu kakvu su imali njihovi oevi pre njih. Voljno ili
nevoljno, namerno ili iz nude, veina modernih ljudi
vodi ivot koji unitava ivce i stalno je umorna da bi
bila sposobna da ima zadovoljstva bez pomoi alkohola.
Ostavljajui na stranu ove bogatae koji su
obine budale, obazrimo se na malo obinije sluajeve
onih iji je umor u vezi s napornim radom za dnevni
ivot.U zamanoj meri u takvim sluajevima umor dolazi
od briga, a brige bi se mogle iskljuiti malo boljom
ivotnom filozofijom i malo veom disciplinom. Veina
ljudi i ena vrlo slabo vlada svojim mislima. Time hou
da kaem da ne znaju da prestanu da se brinu o stvarima
kad se za njih nita uiniti ne moe. Ljudi u krevet nose
svoje ivotne brige i u nonim asovima kad bi trebalo
da prikupljaju svee snage za rvanje sa sutranjim
nedaama, oni ponavljaju u sebi probleme u kojima
trenutno nita ne umeju da pomognu, razmiljaju o njima
ne da iznau pravi put za sutranji stav prema njima,
nego probdeju no u polusuludom stanju koje karakterie
zbunjena razmiljanja besanice. Ujutru oko njih lebdi
neto od pononih buncanja i to im pomrauje sud o
stvarima, kvari raspoloenje i razbenjava ih na
najmanju triariju. Mudar ovek misli o svojim
nevoljama samo onda kad ima stmisla da o njima misli;
drugom prilikom misli o drugim stvarima, ali nou

uopte ni o kakvim. Neu time da tvrdim kako je u

velikoj krizi, na primer, kad je propast neizbena ili kad
mu ima osnova da sumnja da ga ena vara, moguno
sem u nekolikim sluajevima izuzetne umne discipline
da se u trenucima kad se nita uiniti ne moe iskljui
razmiljanje o nevolji. Ali je sasvim lako moguno
iskljuiti sitne svakidanje nevolje, izuzev onda kad ih
valja reavati. udesno je do koliko mnogo i sree i
efikasnosti moe da se doe negovanjem sreene misli
koja se svojski okomi na stvar u pravo vreme a ne ovla i
u svako vreme. Kad stojimo pred tekorn i munom
odlukom, im se prikupe nuni podaci, valja stvoriti
najbolje miljenje i doneti reenje; a kad je odluka pala,
ukoliko ne nastupi neka nova injenica, ne treba reenje
menjati. Nita vie ne ispija ivotne sokove nego
neodlunost i nita od nje nije uzaludnije.
Mnoge nevolje se mogu umanjiti shvatanjem
njihove beznaajnosti. U svoje vreme esto sam se
pojavljivao na javnim govornicama; u prvi mah plaio
sam se slualaca i od nervoze jedva sricao reenice;
toliiko sam se bojao tog iskuenja da mi se inilo bolje
da slomim nogu pre nego to ponem da govorim, a kad
bi se sve svrilo, bio sam iscrpen od te ivane napetosti.
Postepeno sam se pomirio s milju da nije vano da li u
da govorim dobro ili ravo, u oba sluaja vasiona e
ostati kakva je bila. Otkrio sam da ukoliko sam se manje
brinuo da li govorim dobro ili ravo, utoliko sam
govorio manje ravo i postepeno je gotovo sasvim
iezla i ivana napetost; Veliki deo ivanog umora
moe da se ukloni na taj nain. Nai postupci nisu tako
vani kakvi nam se obino ine; nai uspesi ili neuspesi
nisu od suvie velikog znaaja. ovek moe da nadivi i

najvee tuge; nedae koje izgledaju da e zauvek

okonati sreu naeg ivota, tokom vremena izblede da
na kraju ne moemo da shvatimo da su nas nekad tako
silno obrvale. Ali iznad i preko tih sebi okrenutih
pogleda postoji injenica da nae ja nije veliki deo sveta.
ovek koji je kadar da usredsredi misli i nade u neto ta
njega prevazilazi, moe smireno da se suoi sa
svakidanjim nevoljama obinog ivota, to je pak
nemoguno da uini ovejani sebinjak.
Ono to bi se moglo nazvati ivanom higijenom,
isuvie je malo prouavano. Dodue, industrijska
psihologija vrila je podrobna ispitivanja umora i
iscrpnim statistikama dokazala da ete se umoriti ako
neto dugo radite rezultat koji se mogao pretpostaviti
bez tolikog naunog paradiranja. Studije o umoru koje
vre psiholozi najvie se odnose na umor miia, mada
ima izvestan broj studija o umoru kod kolske dece.
Meutim, nijedna od tih ne dodiruje glavni problem. U
modernom ivotu vana vrsta umora je uvek
emocionalne prirode; isto intelektualan umor kao i isto
miini umor proizvode svoj sopstveni lek snom. Svako
lice koje vri znatan intelektualan rad lien uzbuenja
recimo, na primer, da izvodi tanana raunanja
odspavae u zdravom snu umor toga dana. teta koja se
pripisuje preteranom radu retko da dolazi otuda, nego od
neke vrste brige i straha. Nevolja u emocionalnom
umoru je u tome to se odaziva na sve ostalo. Ukoliko se
ovek osea umornijim, utoliko mu tee pada da to
obustavi. Jedan od simptoma predstojeeg ivanog
sloma je uverenje da je posao dotinoga izuzetne
vanosti, i da bi ikakav prekid tog posla doveo do
svakojakih nesrea. Da sam lekar, ja bih svakom

pacijentu koji svoj posao smatra vanim, prepisao

odmor. ivani slom iji uzrok izgleda da je u radu, u
stvari, bar u onim sluajevima koji su mi dolazili do
znanja, potekao je iz emocionalnog poremeaja od koga
bolesnik pokuava da se radom spase. Odbija da prekine
rad, jer ako bi to uinio, ne bi imao ime da zataka
svoju nedau ma kakva ona bila. Razume se da bi nedaa
mogla da bude strah od bankrotstva i u tom sluaju
njegov rad je neposredno u vezi s njegovom brigom, ali i
u tom sluaju briga e ga naterati na tako uporan rad da
e mu to pomutiti rasuivanje i bankrotstvo e doi pre
nego da je manje radio. U svakom sluaju, uzrok
ivanog sloma je u emocionalnom poremeaju a ne u
radu.
Psihologija brige nije ni najmanje jednostavna.
Ve sam pomenuo umnu disciplinu, naime naviku da se
o stvarima misli u pravo vreme. To je vano, prvo, to je
lake svriti dnevni posao s manje utroka misli; drugo,
to prua lek protiv besanice i, tree; to to unapreuje
efikasnost i razboritost u donoenju odluka. Ali metodi
te vrste ne dodiruju podsvesno ili nesvesno i, ako je
sluaj tei, nijedan metod nije od koristi ako ne prodre
ispod praga svesti. Psiholozi su napisali mnogo studija o
dejstvu nesvesnoga na svesno, ali daleko manje o dejstvu
svesnoga na nesvesno. Pa ipak, ovo poslednje je od
ogromne vanosti za mentalnu higijenu i mora se
produbiti ako ikad hoemo da prodremo u oblast
nesvesnoga. To se naroito ima primeniti u sluaju briga.
Lako je kazati u sebi da takva ili onakva nevolja nee
biti tako strana ako se desi, ali sve dok to ostane samo
ubeenje svesti, ono nee imati dejstva u nonim
bdenjima niti spreiti moru. Ja verujem da svesna misao

moe da se usadi u nesvesno ako se u to unese dovoljna

koliina odlunosti i upornosti. Veina nesvesnoga se
sastoji iz onoga to su bile veoma ivahne emocionalne
svesne misli koje se sad nalaze pokopane. Moguno je
da se namerno izvede taj postupak pokopavanja i na taj
nain nesvesno uputi da sprovede niz korisnih radnji.
Pronaao sam, na primer, da je najbolji postupak ako
imam da napiem neto o nekom tekom predmetu da o
tome razmiljam neobino duboko koliko sam samo
sposoban nekoliko asova i dana, i na kraju tog
razmaka vremena, tako rei, naredim da se posao razradi
podsvesno. Posle nekoliko meseci svesno se vraam na
isti predmet i uveravam se da je posao izvren. Pre nego
to sam otkrio taj postupak, imao sam obiaj da se
mesecima koji su prolazili, ljutim to nikako ne
odmiem u poslu; uprkos te ljutnje nisam svravao posao
i protekli meseci bili su uzalud utroeno vreme, dok sad
mogu da ih posvetim drugom emu. Postupak u mnogom
slian ovome moe da se poduhvati u vezi sa strepnjama.
Ako zapreti neka neprilika, razmislite ozbiljno i odluno
ta bi najgore moglo da se desi. Suoeni s tom
mogunom nedaom, iznaite zdrave dokaze da posle
svega to ba i nee biti tako velika nesrea. Takvi razlozi
uvek postoje poto ma ta da nam se desi lino, to ne
moe da ima vasionsku vanost. Ako ste neko vreme
gledali u oi najgoroj mogunosti i sebi kazali s
istinskim uverenjem: ,,Pa, najzad, sve to nije tako
vano, opaziete kako se udesno smanjuje vaa
brinost. Moda e biti nuno da se postupak ponovi
nekoliko puta, ali na kraju, ako se niste ustruavali da
prkosite i najgorem, otkriete da je vaa brinost
potpuno iezla i njeno mesto zauzela neka vrsta

veselosti.
To je samo deo optijeg postupka za izbegavanje
straha. Briga je jedan oblik straha, a svi oblici straha
izazivaju umor. ovek koji doe do toga da se ne plai
straha, osetie u kolikoj ogromnoj meri je smanjen umor
dnevnog ivota. Ali se strah u svom najstranijem vidu
pojavljuje tamo gde postoji neka opasnost s kojom nismo
skloni da se suoimo. U izvesnim trenucima prostruje
nam kroz glavu jezive misli, kakve su to misli, zavisi od
linosti; ali manje-vie svak ima neki strah koji vreba iz
zasede. Kod jednog je to rak, kod drugoga, materijalni
slom; kod treeg, otkrie neke neprijatne tajne; etvrtog
razdiru sumnje ljubomore; petom pak priviaju se nou
sumnje da moda one lomae u paklu o kojima je sluao
u detinjstvu, mogu biti istinite. Verovatno se sve ove
linosti slue pogrenim postupkom u odnosu na strah;
kad god im se pojavi u mislima, pokuavaju da misle na
neto drugo; oni odvraaju svoje misli zabavom, radom
ili im god bilo. Ali u izbegavanju da se suoimo s njim,
svaki strah biva straniji. U naporu tog skretanja naih
misli ukazujemo na uas aveti od koje odvraamo
pogled; pravi stav prema svakoj vrsti straha je da o
njemu razmislimo racionalno i hladno sa svim
usredsreenjem misli dok se s njom potpuno ne
sprijateljimo. Na kraju, to zblienje e da otupi otricu
straha; itava e se stvar iahuriti u neto dosadno i nae
misli e se udaljiti od toga ne naporom volje, nego
gubitkom interesovanja za itavu stvar. Ako ste skloni da
se podate mislima o bilo kakvim nesreama, najbolje je
da o njima dublje razmislite nego to biste to po prirodi
uinili, dok naposletku ne otupi njihova bolesna
privlanost.

Jedna od stvari u kojoj je moderan moral

najnepotpuniji, jeste to pitanje straha. Istina je da se
naroito za vreme rata od ljudi trai fizika hrabrost i
druge vrste hrabrosti se od njih ne trae, a od ena
nikakva. Hrabra ena mora da prikrije svoju hrabrost ako
hoe da je mukarci cene. ovek koji je hrabar u drugim
stvarima izuzev fizikim smatra se da boluje od njih. Na
primer, ravnodunost prema javnom mnjenju smatra se
izazivanjem i javnost ini sve to joj je u moi da kazni
oveka koji se usudio da se ruga njenom autoritetu. Sve
je to sasvim obrnuto onom to bi trebalo da bude. Svaki
oblik hrabrosti, bilo kod mukaraca ili ena, trebalo bi da
je predmet divljenja kao to je fizika hrabrost kod
vojnika. Rasprostranjenost fizike hrabrosti meu
mladim ljudima dokaz je da javno mnjenje ima mo da
podstakne hrabroslt. Kad ba bilo vie hrabrasti, bilo bi
manje brige i prema tome manje umora; jer ivani
umori od kojih pate ljudi i ene, dolaze najveim delom
od straha, bilo da je svestan ili nesvestan.
Veoma est uzrok umora je sklonost ka
uzbuenjima. Kad bi ovek mogao da provede svoju
dokolicu u snu, osveio bi se; ali poto su mu radni
asovi muni, osea potrebu za zabavom za vreme svojih
slobodnih asova. Nevolja je u tome to zabave do kojih
najlake dolazimo i koje su, povrno uzevi,
najprivlanije, pripadaju onoj vrsti koja isuvie nagriza
ivce. Kad pree izvesnu granicu, elja za uzbuenjem je
znak o nastranom raspoloenju ili znak nekog nagonskog
nezadovoljstva. U prvim danima srenog braka ljudi
veinom nemaju potrebe za uzbuenjem, ali u
modernom svetu brak se esto odlae iz finansijskih
razloga toliko dugo da kada se zakljui, uzbuenje

postane navika koja ne pravi duboku brazdu. Kad bi

javno mnjenje prihvatilo da se ljudi ene u dvadeset
prvoj godini bez finansijskih tereta koje u sadanje
vreme brak nosi, mnogi ljudi ne bi jurili za uzbuenjima
koja im isto tako teko padaju kao i njtihov rad.
Pretpostaviti da je nemoralno da tako neto postane
moguno, dovelo bi do onoga to se desilo sudiji
Lindseju, koji se izloio javnom prekoru uprkos svoje
duge i esitite karijere jedino zato to je hteo da spase
mlade ljude od bigoterije njihovih starijih. Ne elim
meutim da o ovom govorim sada, poto emo o tome
vie kazati u glavi o zavisti koja dolazi kasnije.
Privatno lice koje ne moe izmeniti zakone i
ustanove pod kojima ivi, teko podnosi stanje koje su
stvorili i ovekoveili despotski moralisti. Ali ipak valja
shvatiti da uzbudljiva uivanja nisu put koji vodi ka
srei, mada sve dotle dok druge zadovoljavajue radosti
budu neostvarljive, ivot jedva moe da se podnese bez
uzbuenja. U takvoj situaciji, jedina stvar koju pametan
ovek moe da uini, to je da rasporedi radosti i ne
dozvoli da prevelika zamorna zadovoljstva ometaju
njegov rad. Radikalan lek za nevolje mladih lei u
promeni javnog morala. U oekivanju toga, mlad ovek
neka dobro razmisli da e doi vreme i njegovog braka i
da e biti nepametno s njegove strane ako ivi na takav
nain koji iskljuuje srean brak, to se lako moe
dogoditi s propalim ivcima i s nesposobnou za
nenija zadovoljstva.
Jedna od najgorih osobina ivanog umora je da
on deluje kao neka vrsta zavese izmeu oveka i
spoljanjeg sveta. Utisci dopiru do njega kao da su
prigueni i otupljeni; on ljude vidi samo kroz njihove

sitne trikove ili navike; ne uiva vie u jelu i suncu, nego

svoju panju suava samo na poneke stvari i za sve
ostalo je potpuno ravnoduan. U takvom stanju mu je
nemoguan odmor, tako da se i umor neprestano
poveava, dok ne doe do granice kada je potrebna
lekarska pomo. Sve je to u sutini kazna to je izgubio
onu sponu sa Zemljom o kojoj smo govorili u prethodnoj
glavi. Ali nije ni najmanje lako kako da se u ovom
naem modernom nagomilavanju stanovnitva po
gradovima ouva ta spona. Ovde opet dolazimo na
granicu golemih socijalnih problema o kojima mi nije
namera da govorim u ovoj knjizi.

6
ZAVIST
Pored briga jedan od najznatnijih uzroka nesree
verovatno je zavist. Rekao bih da je zavist jedna od
najoptijih i najdubljih ljudskih strasti. Lako se ona moe
primetiti na deci jo pre nego to napune godinu dana, i
svaki pedagog tome mora da obrati najtananiju panju.
Na najmanju pojavu naklonosti prema jednom detetu na
tetu drugoga, narogui se i naljuti zanemareno dete.
Svako ko ima posla s decom mora u podeli da bude do
tanina pravian, nepopustljiv vrst i nepromenliiv. Ali
deca jedva malo vie otkrivaju u svoju zavist i ljubomoru
(koja je naroiti oblik zavisti) od odraslog sveta. Ta
emocija preovlauje meu odraslima i decom
podjednako. Uzmite, na primer, ensku poslugu: seam
se kad je jedna naa udata sluavka zatrudnela, i kad smo
govorili da ona ne bi trebalo da die vei teret, odmah su
i ostale prestale da diu vei teret, tako da smo to sami
morali da inimo. Zavist je osnov demokratije. Heraklit
je tvrdio da bi trebalo poveati sve graane Efeza zato
to su isticali: Niko meu nama da ne bude prvi.
Demokratski pokret u grkim dravama bio je potpuno
nadahnut tom strau. Ista stvar je tana i za modernu
demokratiju. Dodue, postoji idealistika teorija da je
demokratija najbolji oblik vladavine. Ja sam verujem da
je ta teorija tana. Ali nema oblasti praktine politike u
kojoj bi idealistike teorije mogle da budu tako jake pa
da dovedu do velikih promena; kad doe do velikih
promena, teorije koje je pravdaju, uvek su prikrivena

strast. I strast koja je dala pokretnu snagu demokratskim

teorijama, nesumnjivo je strast zavisti. itajte memoare
gospoe Rolan, koju esto istiu kao plemenitu enu
proetu odanou prema narodu. Otkriete na kraju da je
nju napravio tako vatrenim demokratom doivljaj u
poseti nekom aristokratskom zamku kad su je uveli u
odeljenje za poslugu.
Meu prosenim cenjenim damama zavist igra
izvanredno veliku ulogu. Ako sediite u podzemnoj
eleznici pa se desi da pored vagona proe neka lepo
odevena ena, posmatrajte samo oi ostalih ena.
Primetiete da svaka od njih, izuzev onih koje su moda
bolje odevene, posmatra tu enu pakosnim pogledom i
prosto e se upinjati da pronae neto to je porazno po
nju. Sklonost ka skandalima izraz je te opte pakosti: ma
kakva pria protiv druge ene odmah se prima i na
najblei dokaz. Visokoparno moralisanje slui istom
cilju: zavidi se onima koje imaju prliku da gree protiv
morala, a u isto vreme se smatra da je vrlina kazniti ih za
njihove grehove. Ta osobena vrsta vrline je jamano
svoja sopstvena nagrada.
Potpuno ista stvar moe da se utvrdi i meu
ljudima, izuzev to ene smatraju suparnicama sve ostale
ene, dok ljudi po pravilu imaju to oseanje prema
ljudima iz iste struke. Jesi li, itaoe, ikad bio toliko
nesmotren da u drutvu nekog umetnika hvali drugoga
umetnika? Jesi li ikada pred politiarem pohvalio
politiara iz iste stranke? Jesi li ikada pred egiptolozima
pohvalio egiptologa? Ako si to uinio, u stotinu prema
jednom sluaju izazvao si eksploziju ljubomore. U
prepirci izmeu Lajbnica i Hajgensa ima pisama u
kojima se saaljeva tobonje Njutnovo duevno stanje.

Nije li alosno, pisali su jedan drugome, ,,da je

neuporediv genije g. Njutna zamraen gubljenjem
razuma? I ova dva uvena oveka izlivala su u pismu za
pismom krokodilske suze s oiglednom nasladom. U
stvari, injenica koju su licemerno oplakivali nije se
desila, mada je poneki Njutnov nastran postupak davao
povoda za takve glasove.
Od svih karakteristika obine ljudske prirode,
zavist je najnesrenija; ne samo da zavidljivo lice eli
nesreu drugoga, nego je i izaziva samo ako to
nekanjeno moe da izvede, ali je i samo ono postalo
nesreno usled te zavisti.Umesto da osea radosti od
onoga to samo on ima, pati od onoga to drugi imaju.
Kad bi mogao, on bi druge liio njihovih preimustava
koje sam prieljkuje i bio bi zadovoljan da ih ima. Ako
bi se ta strast pustila na volju, bila bi kobna za svaku
vrlinu i ak i za najkorisnije vrenje izuzetne vetine.
Zato da lekar ide kolima u posetu svojih pacijenata, kad
radnik mora da peai do svog posla? Zato neki nauni
istraiva da bude u toploj sobi, kad drugi moraju da se
bore s nemilosrdnom zimom? Zato da neki ovek koji
ima izuzetan talent svetskog znaaja bude osloboen
triavih briga oko kunih poslova? Na takva pitanja
zavist ne daje odgovore. Sreom, postoji u ljudskoj
prirodi i strast koja zamenjuje zavist, a to je divljenje. Ko
god eli da uvea ljudsku sreu, mora da se stara da
uvea divljenje i smanji zavist.
Postoji li kakav lek protiv zavisti? Za sveca, tu je
nesebinost, mada i kod svetaca nije nemoguno da
zavide jedan drugome. Sumnjam da bi sv. Simeon
stolpnik bio sasvim zadovoljan da je saznao kako je neki
drugi svetac stajao due vremena, i to jo na uem stubu.

Ali ostavimo svece na stranu, jedini lek protiv zavisti

kod obinih ljudi i ena je srea, a nevolja je upravo u
tome to je zavist sama po sebi straan neprijatelj sree.
Ja mislim da zavist dobija glavnu podlogu kroz nedae
detinjstva. Dete koje primeti da mu se pretpostavlja brat
ili sestra, navikava se na zavist, i kada se otisne u svet,
istrauje nepravdu koju je sam doiveo, opaa je odmah
im se negde pojavi i uobraava je ak i kad se ne desi.
Takav ovek je neizbeno nesrean, on postaje teret
svojim prijateljima koji ne mogu veno da paze na
izbegavanje sitnih peckanja. Poevi s uverenjem da ga
niko ne voli, svojim dranjem na kraju potvruje da je to
istina. Druga nedaa detinjstva koja ima iste posledice,
to su roditelji koji nemaju mnogo roditeljskog oseanja. I
kad nema brata ili sestru koje vie vole, dete moe da
primeti da decu u drugim porodicama njihov otac i mati
vie vole nego njegovi roditelji njega. To e u njemu
izazvati mrnju prema ostaloj deci i svojim roditeljima, i
kad odraste smatrae se kao pravi tuin. Neka vrsta sree
je svaije pravo koje se dobija roenjem i ko je toga
lien, neminovno e se osetiti odbaen i ogoren.
Ali zavidljiv ovek bi s pravom mogao da pita:
Kakvog smisla ima to mi priate da je srea lek protiv
zavisti? Ne mogu da pronaem sreu, jer oseam da sam
i dalje zavidljiv, a vi me uveravate da ne mogu da
prestanem da budem zavidljiv dok ne naem sreu. Ali
stvaran ivot nikad nije tako logian. Samim tim to je
ovek kadar da se osvesti na svoja zavidljiva oseanja,
ve je dobar korak napred u leenju njihovom. Sudbonosna navika je sve poreivati. Ako nam se dogodi
neto prijatno, treba tome da se obradujemo do kraja a da
ne pomiljamo da to ba nije tako prijatno kao neto

drugo to bi moglo da se desi nekom drugom. Da, rei

e zavidljiv ovek, danas je sunan dan i prolee je,
ptice pevaju i cvee je u punom cvetu, ali sam uo da je
prolee na Siciliji hiljadu puta lepe, da ptice arobnije
pevaju u gajevima Helikona i da je saronska rua divnija
od ijedne rue u mojoj bati. I dok mu te misli prolaze
kroz glavu, sunce mu se zamrauje, pesma ptica pretvara
se u besmisleno urlikanje, a cvee nije dostojno
pogleda. I sve ostale ivotne radosti on uporeuje na isti
nain. Da, rei e sebi ena moga srca je ljupka, ja je
volim i ona mene voli, ali koliko je slaa morala da bude
kraljica od Sabe! Ah, da sam imao sreu da ivim kao
Solomon! Sva ta poreenja su besciljna i glupa; bilo da
je kraljica od Sabe ili naa prva susetka uzrok naeg
nezadovoljstva, u oba sluaja na je stav podjednako
prazan. Jer za mudrog oveka ono to mu je dato da
uiva, nije manje zadovoljstvo zato to neko drugi ima
neko drugo zadovoljstvo. Zavist je u, stvari jedan oblik
poroka, delom moralnog, delom intelektualnog, koji je u
tome da stvari nikad ne vidimo u njima samima nego
jedino u poreenju s drugima. Pretpostavimo da
zaraujem koliko mi je potrebno. "Trebalo bi da sam
time zadovoljan, ali doznajem da neko drugi koji ni u
kom sluaju nije ispred mene ima dva puta veu platu od
mene. Ako sam zavidljive udi, odmah e ono
zadovoljstvo s mojom platom potamneti i mene e poeti
da obuzima oseanje nepravde. Za sve ovo pravi lek je u
mentalnoj disciplini, u navici da se ne zanosim
nekorisnim mislima. Posle svega, emu bi se najvie
moglo zavideti ako ne srei? I ako uzmognem da se
izleim od zavisti, mogu i sam da postanem srean, pa na
taj nain i predmet zavisti. oveka koji ima dva puta

veu platu od mene nesumnjivo razdire pomisao da neko

drugi ima dva puta veu platu od njega i to tako ide
dalje. Tako je Napoleon zavideo Cezaru, Cezar
Aleksandru, a Aleksandar, rekao bih, Herkulu koji nikad
nije postojao. Otuda vi ne moete da se oslobodite
zavisti jedino postizanjem uspeha, jer e u istoriji ili
bajki uvek biti nekoga ko e biti sreniji od vas. Ali ete
se osloboditi od zavisti ako uivate u stvarima koje
iskrsnu pred vas, radei posao koji imate da izradite, i
izbegavajui poreenja s onima za koje vi moda sasvim
neosnovano mislite da su od vas sreniji.
Preterana skromnost takoe je u vezi sa zaviu.
Skromnost se smatra vrlinom, ali to se mene tie, ja
sumnjam da li u svojim krajnjim vidovima ona zasluuje
da se tako smatra. Skromne ljude neprestano morate da
umirujete poto oni esto nemaju smelosti da zagrizu u
poslove kojima su savrseno dorasli. Skromni ljudi veruju
da ih nadmauju oni s kojima su obino u drutvu. Oni
su otuda veoma skloni zavisti i kroz zavist, nesrei i
zlonamernosti. to se mene tie, misiim da je bolje
vaspitati deaka u veri da je on sjajan mladi. Ne
verujem da ijedan paun zavdi repu drugog pauna, jer je
svaki paun uveren da je njegov rep najlepi na svetu.
Otuda proistie da su pauni miroljubive ptice. Zamislite
samo kako bi bio nesrean ivot pauna da su ga vaspitali
da je runa stvar imati o sebi dobro miljenje. Kad god bi
video drugoga pauna kako iri rep, on bi sebi kazao: ,,Ne
smem da uobrazim da je moj rep lepi od ovoga jer bi to
bilo uobraenje, ali, ah, kamo sree da je moj lepii! Ta
odvratna ptiurina ubeena je u svoje prevashodstvo!
Kako bi bilo da mu iupam koje pero? Onda moda ne
bi morao da se plaim od poreenja s njim. Ili bi mu

namestio klopku i dokazivao da je rav paun,

nedostojnog paunskog ponaanja, ili bi ga optuio pred
veem rukovodilaca. Postepeno bi izgradio naelo da su
pauni s izuzetno lepim perjem gotovo uvek pokvareni i
da e mudar vladar u paunskom carstvu izabrati za
vodei poloaj samo pauna s oerupanim repom.
Sprovodei to naelo, on bi uspeo da sve najlepe paune
osudi na smrt i na kraju bi stvamo lep rep postao samo
bleda uspomena prolosti. Takva bi izgledala pobeda
zavisti kad bi na sebe navukla obrazinu morala. Ali tamo
gde svaki paun misli da je sjajniji od drugoga, tamo nee
biti potrebne tako svirepe mere guenja. Svaki paun
oekuje da e dobiti prvu nagradu na utakmici i svaki,
poto ceni svoju paunicu, veruje da ju je i dobio.
Zavist je, dabome, usko povezana s utakmicom.
Neemo zaeleti sreu za koju unapred znamo da je
beznadeno izvan domaaja. U doba u kojem je
drutvena hijerarhija utvrena stvar, najnie drutvene
klase nee zavideti viim klasama sve dotle dok je
podelu izmeu bogatih i siromanih odredio Bog.
Prosjaci nee zavideti milionarima, mada e, dabome,
zavideti drugim prosjacima koji pokau vei uspeh.
Nestalnost drutvenih odnosa u modernom svetu i
demokratske i socijalistike doktrine o jednakosti u
velikoj su meri rairili raspon zavisti. Za sada je to zlo,
ali zlo koje se mora otrpeti da bi se posle dolo do
pravinijeg drutvenog ureenja. im se razumno
razmilja o nejednakosti, vidi se da su one nepravine
sem ako ne poivaju na nekoj nadmonosti koja potie
od vee zasluge. I im se utvrdi da su neprivlane, nema
leka protiv zavisti koja nuno nastupa sve dotle dok se
ne ukine nepravda. U nae doba, dakle, zavist igra

izuzetno veliku ulogu. Siromani zavide bogatima,

siromaniji narodi zavide bogatijim narodima, ene
zavide mukarcima, ene vrlina zavide enama bez
vrlina koje prolaze nekanjeno. Dok je s jedne strane
istina da je zavist glavna pokretaka snaga koja vodi
pravinosti izmeu raznih stalea, raznih naroda i raznih
polova, u isto vreme je tano da bi pravinost koja bi se
mogla oekivati pod dejstvom zavisti, bila najgora vrsta
pravde, naime takva koja bi pre dovela do smanjenja
zadovoljstava srenih nego do poveanja zadovoljstava
nesrenih. Strasti koje rue sve u privatnom ivotu, rue
sve i u javnom ivotu. Ne moe se pretpostaviti da bi iz
takvog velikog zla kao to je zavist, moglo da se izrodi
neko dobro. Oni dakle koji iz idealistikih pobuda ele
duboke promene u naem socijalnom sistemu i veliko
poveanje socijalne pravde, valja da se uzdaju da e
drugaije snage nego to je zavist, uiniti svoje da doe
do promena.
Sve loe stvari su usko isprepletene i svaka od
njih moe da bude uzrok druge; naroito je umor esto
uzrok zavisti. Kad se ovek osea razdeen za posao koji
ima da svri, osetie opte nezadovoljstvo koje vrlo lako
moe da uzme vid zavisti prema onima iji posao nije
tako teak. Jedan od naina, dakle, da se umanji zavist,
to je da se umanji umor. Ali od svega najvanija stvar je
da se obezbedi ivot koji odgovara i nagonu.
Mnoge zavisti koje izgledaju isto profesionalne,
potiu stvamo iz pola. ovek koji je srean u braku i u
svojoj deci, teko da e zavideti drugim ljudima na
njihovom veem bogatstvu ili uspehu sve dotle dok ima
dovoljno sredstava na raspolaganju da svoju decu izvede
na pravi put onako kako najbolje zamilja. Sutina

ljudske sree je vrlo prosta, toliko prosta da izvetaeni

ljudi jedva shvataju ta im u stvari nedostaje. O enama
o kojima smo malo pre govorili, koje sa zaviu gledaju
svaku lepo odevenu enu, moe se pouzdano rei da nisu
srene u svom nagonskom ivotu. Nagonska srea je
retka u svetu koji govori engleski, i to naroito meu
enama. U tom pogledu izgleda da je civilizacija pola
stranputicom. Ako hoemo da bude manje zavisti, neto
se mora pronai da se izmeni sadanje stanje stvari; a
ako se to ne pronae, naa civilizacija je u opasnosti da
se od besa zavisti srui u provaliju unitenja. U staro
vreme, ljudi su zavideli samo susedima, jer su malo ta
znali o drugima. Sada, putem obrazovanja i tampe
mnogo tota znaju o irokim slojevima oveanstva, a
da meu njima nemaju nijednog poznanika. Preko
bioskopa misle da znaju kako ive bogatai, preko
tampe doznaju kako su zlonamerni strani narodi, a
preko propagande se upoznaju s opasnim postupcima
svih onih ija je koa drugaije boje od njihove. uti
mrze bele, beli mrze crne i tako dalje. Mogli biste kazati
da je sva ta mrnja izazvana propagandom ali to bi bilo
plitko objanjenje. Zato je propaganda uspenija kad
podstie mrnju nego kad pokuava da probudi
prijateljska oseanja? Razlog je jasno taj da je oveje
srce, kako ga je izvajala moderna civilizaciija, vie
sklono mrnji nego prijateljstvu. A sklono je mrnji zbog
toga to je nezadovoljno iz dubokog oseanja, moda i
nesvesnog, da je nekako promailo cilj ivota, da su
moda drugi a ne mi, sebi obezbedili dobre stvari koje
priroda prua oveku na uivanje. Pozitivna suma
zadovoljstava u ivotu modernog oveka je nesumnjivo
vea nego to je u primitivnijim zajednicama, ali zato se

poveala i svest o tome da bi mogla da bude daleko vea.

Kad god idete u zooloku batu, pada vam u oi da
majmuni ukoliko se ne prevru ili ne krhaju orahe, imaju
u izrazu neku udnu napetu alost. Gotovo da uobrazite
da ele da postanu ljudi, ali ne znaju samo kako to da
izvedu. Na putu evolucije oni su zalutali u pogrenom
pravcu; njihovi roaci su poli napred, a oni su zaostali.
Neto od istog nastrojenja i strepnje izgleda da se uselilo
u duu civilizovanog oveka. On zna da je gotovo na
domaku njegove ruke neto to je bolje od njega, ali ipak
ne zna gde to da trai i nae. U oajanju on besni protiv
svog sadruga oveka, koji je isto tako izgubljen i
nesrean. Mi smo doli do jednog stanja u evoluciji koje
jo nije konamo. Moramo brzo da proemo kroz to
stanje, jer ako to ne uinimo, mnogi od nas e uz put
propasti, a ostali e biti izgubljeni u umi sumnje i
straha. Otuda, dakle, zavist, onako zlo kako i jest, od
kakvog stranog dejstva, nije sasvim avolovo delo. Ona
je izraz junakog bola, bola onih koji slepo gaze kroz
no, moda do nekog boljeg odmorita, a moda jedino u
smrt i u unitenje. Da iznae put iz tog oajanja,
civilizovani ovek mora da proiri svoje srce kao to je
proirio svoj mozak. On mora da naui da prevazie
samoga sebe i, uinivi to, postigne slobodu Vasione.

7
OSEANJE GREHA
O oseanju greha poneto smo ve kazali u glavi
prvoj, ali valja da se malo dublje pozabavimo tim
pitanjem poto je ono jedan od najvanijih skrivenih
psiholokih uzroka nesree u zrelo doba oveka.
Postoji tradicionalna verska psihologija greha
koju nijedan moderan psiholog ne bi mogao da prihvati.
Pretpostavljalo se, poglavito meu protestantima, da
savest otkriva svakom oveku kad je neko delo koje ga
dovodi u iskuenje, greno, i posle izvrenja toga dela
mogao bi da doivi jedno od dvaju neprijatnih oseanja:
jedno, nazvano griom savesti, u kome poinilac dela
nema nikakve zasluge, i drugo, pokajanje koje je u stanju
da izbrie krivicu. U protestantskim zemljama, ak
mnogi od onih koji su prestali da veruju, nastavili su da
se dre ortodoksnog shvatanja o grehu s manjom ili
veom razlikom. U nae vreme, delom pod uticajem
psihoanalize, imamo obrnuto stanje stvari: staru nauku o
grehu odbijaju ne samo neortodoksni, nego to ine ak i
mnogi koji se smatraju ortodoksnima. Savest je prestala
da bude neto tajanstveno, a ona je ba zato to je bila
tajanstvena, mogla da se smatra glasom boijim. Znamo
to da savest nalae drugaiji stav u raznim delovima
sveta i u grubim crtama moe da se tvrdi da je svugde u
saglasnosti s plemenskim obiajima. ta se u stvari
deava kad ovek ima griu savesti?
Reju savest u stvari se oznaava vie razliitih
oseanja: najjednostavnije od ovih je strah da krivca ne

otkriju. Ti, itaoe, verujem pouzdano, iveo si savreno

besprekorno, ali upita li nekoga ko je nekad uinio
neto zbog ega bi bio kanjen ako bi ga otkrili, videe
da e se to lice pokajati zbog svog zloina u trenutku kad
izgleda da e se zloin doznati. Ne tvrdim da bi se to
moglo primeniti na profesionalnog kradljivca koji u apsu
vidi riziko svog zanata; to se odnosi na potovanja
dostojnog prestupnika (ako bismo se tako mogli izraziti)
direktora banke kojii je u trenutku nude izvrio
proneveru, ili na svetenika koga je strast dovela u
iskuenje da podlegne nekoj pohoti. Takvi ljudi mogu
lako zaboraviti svoj zloin ako ima malo izgleda da e
zloin biti otkriven, ali ako se on obelodani ili nastane
velika opasnost da doe do otkria, prestupnici e se
vajkati to nisu bili asniji i to vajkanje moe u njima da
stvori ivu sliku o ogromnosti njihovog greha. Za taj
oseaj usko je vezan i strah da ne bude iskljuen iz krda.
ovek koji vara na kartama ili ne vraa dugove asti,
nema nita u sebi ime bi se pri hvatanju na delu
suprotstavio osudi krda. U tome on ne lii na verskog
novatora, anarhistu i revolucionara koji svi oseaju da
ma kakvu sudbinu doiveli u sadanjosti, budunost je
na njihovoj strani i da e ih slaviti onoliko koliko su ih
proklinjali u sadanjosti. Ti ljudi, uprkos neprijateljstva
krda, ne oseaju se grenima koliko onaj koji u
potpunosti prihvata moral krda, a radei protiv njegovih
pravila, doivljuje veliku nesreu kad izgubi svoje mesto
u staleu. Strah od tog udara sudbine ili bol, ako se on
desio, moe lako u njemu da izazove uverenje da svoj
postupak smatra gremm.
Ali oseanje greha, u svojim najvanijim
oblicima, zadire dublje. To je neto to povlai koren iz

nesvesnoga i to se pojavljuje u svesti kao strah od osude

drugih ljudi. Neke vrste dela u svesti su oznaene kao
greh, nedokuiv ikakvom samoispitivanju. Kad neko
uini takva dela, osea se nelagodno, ne znajui ni sam
zato. Obuzima ga elja da bude ovek takvog kova koji
bi se umeo odupreti onom to smatra da je greh. On se
moralno divi samo onima za koje veruje da su ista srca.
Priznaje, s manje ili vie alosti, da nije dorastao da bude
sveti ovek; u stvari njegovo shvatanje o svetilitu je
neto to se ne moe da sprovede u svakidanjem ivotu.
Dosledno tome, on kroz ivot prolazi s oseanjem
krivice, u uverenju da nije stasao da postigne ono to je
najbolje i zato se njegovi najvii trenuci svode na
plaevno ispatanje.
Praktino, izvor sviih tih sluajeva nalazi se u
moralnom uenju koje je ovek primio pre este godine
ivota od isvoje majke ili negovateljice. On je pre toga
doba nauio da je runo psovati i da je na svom mestu
sluiti se samo onim renikom kojim se slue dame; da
samo ravi ljudi piju i da je duvan nepomirljiv s
najviom vrlinom. Nauio je i to da nikad ne sme da
lae. A iznad svega nauio je da ma kakvo interesovanje
o polnim stvarima predstavlja gnusno delo. Znao je da je
to miljenje njegove majke i verovao je da je takvo
miljenje i njegovog Tvorca. Da se majka neno stara o
njemu ili, ako bi ga ona zanemarila, da to ini njegova
negovateljica, bilo je najvee zadovoljstvo njegovog
ivota, a to se moglo postii jedino da se on ne ogrei o
moralni zakonik. Otuda je on pridavao neto neodreeno
strano svakom ponaanju koje bi nailazilo na osudu
njegove majke ili negovateljice. Zalazei postepeno u
zrelije godine, on je zaboravio otkuda dolazi njegov

moralni zakonik i ta je u poetku bila kazna za

nepotovanje njegovih odredaba, ali zato nije odbacio
moralni zakonik niti prestao da osea da e se neto
grozno desiti ako se ogrei o njega.
Meutim, veliki deo ovog detinjskog moralnog
uenja lien je svake racionalne osnove i takav je, da se
ne bi mogao primeniti u obinom stavu obinih ljudi. S
racionalnog gledita, ovek koji se slui runim
izrazima, na primer, nita nije gori od onoga koji se
njima ne slui. Pa ipak u pokuaju da sebi predstavi
nekog svetitelja, bezmalo svak bi smatrao da je
uzdravanje od psovanja bitno. Posmatrano u svetlosti
razuma to je jednostavno glupo. Isto vai i za alkohol i
duvan. to se alkohola tie, takvog shvatanja nema u
junim zemljama i ak se to smatra nekom vrstom
bezbonosti, poto je poznato da su na Gospod i
apostoli pili vina. U pogledu duvana lake se zadrati na
negativnom stanovitu, s obzirom da su najvei sveci
iveli pre nego to je njegova upotreba bila poznata. Ali
ni tu nije moguan nikakav racionalan dokaz. Miljenje
da nijedan svetac ne bi puio, zasniva se u krajnjoj
analizi na miljenju da nijedan svetac ne bi nita uinio
samo iz tog razloga to mu to priinjava zadovoljstvo.
Taj asketski elemenat u obinom moralu postao je
gotovo nesvestan, ali zato on dejstvuje u svima pravcima
da na moralni zakonik uini neracionalnim. U
racionalnoj etici bilo bi pohvalno da se prui
zadovoljstvo svakom ak i samom sebi, pod
pretpostavkom da to ne nanese bol sebi ili drugima.
Idealan ovek vrline, ukoliko se otarasi asketizma, bio bi
onaj koji bi sebi dozvolio uivanje u svima dobrim
stvarima ukoliko ih ne bi pratile rave posledice da na

kraju prevagnu nad uivanjem. Uzmimo opet pitanje

lai. Ne poriem da u svetu nema isuvie mnogo laganja
i da bi bolje bilo za nas kad bi istina dola do jaeg
izraza, ali poriem to mislim da mora uiniti svako
racionalno lice, da laganje ni u kakvim prilikama nije
opravdano. Jednom u svojim etnjama po poljima, video
sam iznurenu lisicu kako u poslednjem naporu pokuava
da pobegne. Nekoliko minuta posle ugledao sam i lovce.
Upitali su me da li sam video lisicu i ja sam odgovorio
da jesam. Raspitivali su u kom pravcu je pobegla i ja
sam slagao. Ne verujem da bih bio bolji ovek da sam
kazao istinu.
Ali iznad svega, od velike tete je rano moralno
uenje u polnom pitanju. Ako su neko dete vaspitali na
uobiajeni nain neto stroi roditelji ili negovateljice,
veza izmeu greha i polnih udova toliko je uvrena
kad ono poraste do est godina, da je malo verovatno da
e se to sasvim promeniti u toku itavog ivota.
Dabogme da je to oseanje pojaano Edipovim
kompleksom, poto je najvoljenija ena u detinjstvu
takva da je polni odnos s njom iskljuen. Posledica toga
je da mnogi odrasli ljudi imaju oseanje da je ena
uniena polom i potuju svoje ene samo u sluaju ako
mrze polni odnos. Ali mua ija je ena hladna, nagnae
nagon da trai nagonska zadovoljenja drugde. Njegovo
nagonsko zadovoljenje, ak i ako ga trenutno nae, bie
zatrovano oseanjem krivice, tako da ne moe biti srean
s jednom enom bilo da je s njom u braku ili izvan njega.
Na enskoj strani odigrava se slina stvar ako je suvie
izrazito vaspitana da bude ono to se zove ista. Ona
se nagonski uzdrava u polnom odnosu sa svojim
muem i strahuje da u tome vidi neko uivanje. Pa ipak,

u dananje vreme ima daleko manje takvih ena nego pre

pedeset godina. Mogao bih kazati da je u sadanje vreme
meu obrazovanim svetom polni ivot mukaraca gore
izvitoperen i vie zatrovan oseanjem greha nego kod
ena.
Poinje da se iri saznanje, dabogme ne u
zvaninim krugovima, o ravoj strani tradicionalnog
polnog vaspitanja najmlaih. Pravi put je jednostavan:
dokle se deak ili devojica ne priblie dobu puberteta,
ne treba ih pouavati ni o kakvom polnom moralu i
paljivo izbegavati da se u dete ne usadi pomisao da ima
neto odvratno u prirodnim telesnim funkcijama. Kad se
priblii vreme da detetu treba davati moralne pouke,
neka to bude racionalno, i sve to mu se tada tvrdi, valja
da bude dobro obrazloeno. Ali nije mi namera da u ovoj
knjizi govorim o obrazovanju. U ovoj knjizi mene
zanima da utvrdim ta odrastao ovek moe da uini da
umanji loe posledice nerazumnog vaspitanja u pogledu
neracionalnog oseanja greha.
Problem je ovde isti onaj s kojim smo se sreli u
ranijim glavama, naime da nateramo nesvesno da primi k
znanju racionalna verovanja koja upravljaju naom
svesnom milju. Ljudi ne smeju da dozvole da ih ponesu
raspoloenja, da u jednom trenutku veruju jedno a u
drugom drugo. Oseanje greha naroito izbija na mahove
kad je svesna volja oslabljena umorom, boleu, piem
ili nekim drugim uzrokom. Ono to ljudi misle u takvim
trenucima (sem ako nije izazvano piem) ini se kao da
je otkrovenje svog vieg ja. avo je bio bolestan, avo
bi hteo da postane svetac. Ali apsurdno je poverovati da
trenuci slabosti doputaju vei uvid u sebe nego trenuci
snage. U trenucima slabosti muno je odoleti detinjastim

sugestijama, ali nema nikakvog osnova da bi takva

verovanja mogla da se pretpostave shvatanju odraslog
oveka u punoj vlasti svojih sposobnosti. Naprotiv, ono
u ta ovek smiljeno veruje svojim celim razumom kad
je u punoj snazi, trebalo bi da za njega bude merilo za
verovanja u svako vreme. Sasvim je moguno savladati
detinjaste sugestije nesvesnoga upotrebom ispravne
tehnike. Kad god vas grize savest za neki postupak za
koji vam va razum kae da nije rav, ispitajte uzroke
vae grie savesti i ubedite se u pojedinostima o njihovoj
apsurdnosti. Neka vaa svesna verovanja budu tako
ivahna i nedvomislena da uine utisak na vae nesvesno
toliko snano da se uzmognete uhvatiti u kotac s
utiscima koje su na vas uinile negovateljica ili mati kad
ste bili dete. Ne zadovoljavajte se smenjivanjem
trenutaka racionalnosti s trenucima neracionalnosti.
Zagledajte blie u neracionalno s odlukom da ga ne
potujete i ne dozvolite da ovlada vama. Kad god ono
ubaci lude misli ili oseanja u vau svest, upajte ih iz
korena, proverite i odbacite. Ne dopustite da ostanete
kolebljivo bie koje se ugiba as pred razumom as pred
detinjastim ludostima. Nemojte se plaiti nepotovanja
prema uspomeni onih koji su upravljali vaim
detinjstvom. Oni su vam tada izgledali snani i mudri
zato to ste vi bili slabaki i luckasti; sad kad niste ni
jedno ni drugo, dunost vam je da ispitate njihovu
prividnu snagu i mudrost i da utvrdite da li zasluuju
ono potovanje koje im silom prilika jo odajete. Pitajte
samoga sebe da li je svet bolji od moralne pouke koja se
tradicionalno daje mladima. Pogledajte samo od kolikog
nefalsifikovanog sujeverja se gradi konvencionalan
ovek vrline i razmislite da dok se nad tobonjim

moralnim opasnostima bdelo neverovatno ludim

ogranieniima, stvarne moralne opasnosti kojima je
odrastao ovek izloen, praktino nisu ni pomenute.
Koja su stvarno tetna dela ijem izvrenju je izloen
prosean ovek? Smicalice u poslovnom ivotu koje
zakon ne kanjava, grubost prema nametenicima,
svirepost prema eni i deci, zlonamernost prema
takmacima, okrutnost u politikim sukobima to su
stvarno tetni grehovi koji su esti meu potovanja
dostojnim i cenjenim graanima. Ovakvim gresima
ovek iri bedu u svojoj neposrednoj okolini i daje svoj
udeo unitenju civilizacije. Pa ipak, kad je bolestan, ove
stvari ne utiu na njega da sebe zamilja otpadnikom koji
je izgubio pravo na boju milost. Nisu to stvari od kojih
mu se nad posteljom u bunilu privia nadnesena majka s
pogledom punim prekora. Zato je njegov nesvestan
moral toliko daleko od razuma? Zato to je bila luda
etika u koju su verovali oni kojima je bilo povereno
njegovo detinjstvo; zato to ona nije potekla iz
prouavanja dunosti pojedinaca prema zajednici; zato
to je sklepana iz drevnih pabiraka neracionalnih tabua; i
zato to je u sebi nosila patoloke elemente nastale u
duhovnoj pometnji zateturanog rimskog carstva na
umoru. Na prazan moral stvorili su svetenici i duhovno
podreene ene. Vreme je da ljudi koji treba da uzmu
normalno uee u normalnom ivotu sveta, naue kako
da se bune protiv te bolesne gluposti.
Ali da uspe bunt u stvaranju individualne sree i
u osposobljenju oveka da ivi dosledno jednim
standardom a ne da vrluda izmeu dva, potrebno je da
neophodno misli i duboko osea ono to mu razum kae.
Kad odbaci povrno sujeverje svog detinjstva, veina

ljudi misli da vie nita nema da se radi. Oni ne shvataju

da ta sujeverja i dalje vrebaju iza ugla. Kad se jednom
doe do racionalnog ubeenja, nuno je zaustaviti se na
njemu, izvui zakljuke, ispitati se da li u nama sluajno
nije nadivelo jo kakvo verovanje, nepomirljivo s
novim ubeenjem. Kad oseanje greha postane snano,
to e s vremena na vreme i da se desi, valja s njim
postupati ne kao s otkrovenjem i pozivanjem na vee
stvari, nego kao s boleu i slabou, dabogme, u
sluaju ako je to izazvao in koji bi racionalna etika
osudila. Ja ne preporuujem da ovek bude bez morala,
samo preporuujem da on bude bez sujevernog morala,
to je sasvim razliita stvar.
Ali ako se neki ovek i ogreio o svoj racionalni
zakonik, ja sumnjam da je oseanje greha najbolji nain
da se doe do boljeg ivota. U oseanju greha ima neto
odvratno, neto lieno samopostovanja. Gubitak
samopovanja nikom nije doneo dobra. Racionalan
ovek gledae svoje sopstvene neeljene postupke kao
to e gledati postupke drugih ljudi, gledae ih kao
postupke koje su proizveli izvesni uslovi i koje valja
izbegavati, bilo dubljim shvatanjem da su nepoeljni, ili,
gde je to moguno, izbegavanjem samih uslova koji su te
postupke izazvali.
Razume se da oseanje greha ne samo da nita ne
doprinosi dobrom ivotu, ono ima upravo suprotno
dejstvo. Ono oveka ini nesrenim i stvara u njemu
oseanje manje vrednosti. Kao nesrean, ovek je sklon
da stavlja zahteve drugim ljudima, zahteve koji su
preterani i koji ga ometaju da uiva sreu u linim
odnosima. S oseanjem manje vrednosti, on e biti kivan
na one koji izgledaju bolji od njega. Takav ovek e

teko ikom da oda priznanje i lako e biti zavidljiv.

Postae uopte neprijatna linost i sve usamljenija.
Oseajno i srdano dranje prema drugima nije ugodno
samo drugima, ono je ogroman izvor sree za oveka
takvih osobina, poto zbog toga postaje predmet opte
ljubavi. Ali takvo dranje retko da je moguno oveku s
oseanjem greha. Takvo dranje posledica je uspravnog
stava i samopouzdanja; ono zahteva, tako rei, duhovno
ucelokupljenje, ime hou da kaem da razni slojevi
jednog oveka: svesno, podsvesno i nesvesno delaju
saglasno i da nisu meu sobom u venoj borbi. U veini
sluajeva moguno je stvoriti takvu saglasnost pametnim
vaspitanjem ali tamo gde je vaspitanje bilo nepametno,
to je mnogo tee izvesti. Pokuavaju to da izvedu
psihoanalitiari, ali ja verujem da u velikoj veini
sluajeva sam pacijent moe da svri posao, koji u
mnogo teim sluajevima zahteva pomo strunjaka. Ne
recite: Nemam vremena za takve psiholoke tegobe;
moj ivot je pun posla i zato moram svoje nesvesno da
prepustim stihiji. Nita jae ne umanjuje ne samo sreu,
nego i efikasnost, od linosti u kojoj se bore razliita
shvatanja. Korisno je ono vreme koje provodimo u
saglaavanju raznih shvatanja svoje linosti. Ne
predlaem, recimo, da ovek jedan as dnevno provede u
samoispitivanju. Po mom miljenju, to ni u kom sluaju
ne bi bio najbolji metod, poto bi poveavao
samoutonue koje je deo bolesti koju hoemo da leimo,
jer harmonina linost je okrenuta spoljanosti. Ono to
predlaem, bilo bi da ovek ostane vrsto pri onom u to
racionalno veruje i da nikad ne dozvoli da se bez borbe
prepusti suprotnim neracionalnim shvatanjima, ili da im
podlegne ma i najkrae vreme. Pitanje je to razgovora sa

samim sobom, kada u takvim trenucima ovek pada u

iskuenje da postane detinjast, ali ako je taj razgovor
odreen, moe da bude vrlo kratak. Prema tome, vreme
posveeno tome ne bi bilo uzaludno.
Mnogi ljudi imaju u sebi neto suprotno
racionalnosti, i gde toga ima, ono to sam govorio
izgledae beznaajno i nevano. Ima ljudi koji veruju da
bi racionalnost, ako se pusti da se razmahne po volji,
ubila sve dublje emocije. Po mom miljenju takvo
verovanje moe se pripisati potpuno pogrenom
shvatanju o dejstvu razuma u ljudskom ivotu. Ne spada
u dunost razuma da raa emocije, mada udeo njegove
funkcije moe da bude u iznalaenju naina kako da
preduhitri takve emocije koje ometaju blagostanje.
Pronai nain kako da se umanji mrnja i zavist, svakako
je funkcija racionalne psihologije. Ali pogrena je
pretpostavka da smanjenjem tih strasti mi u isto vreme
umanjujemo snagu onih strasti koje razum ne osuuje. U
strasnoj ljubavi, roditeljskoj ljubavi, prijateljstvu,
dobronamernosti, odanosti nauci ili umetnosti nema
niega to bi razum eleo da umanji. Kad racionalan
ovek oseti ma koju od ovih emocija ili sve njih on e
biti zadovoljan to ih osea i nee nita uiniti da ih
umanji, i to zato to su te emocije deo dobrog ivota,
onoga ivota koji stvara sreu u sebi i u drugima. U
strastima kao takvima, nema nieg neracionalnog i
veina neracionalnih ljudi osea jedino najnie strasti.
Neka se niko ne plai da e, postavi racionalan, svoj
ivot napraviti dosadnim. Naprotiv, poto se racionalnost
sastoji uglavnom od unutranje harmonije, ovek takve
harmonije slobodniji je u posmatranju sveta i u upotrebi
svojih snaga da ostvari spoljanje ciljeve, nego onaj to

je neprestano ometan unutranjim sukobima. Nita nije

dosadnije no btiti uvuen u sebe, nita vedrije no panju
i snagu upraviti spoljanjem svetu.
Na tradicionalni moral neosnovano je bio
usredsreen na sebe i shvatanje o grehu deo je tog
nepametnog skretanja panje na sebe. Za one koji nikad
nisu proli kroz subjektivna raspoloenja, nastala iz tog
pogrenog morala, pomo razuma i nije potrebna. Ali za
one koji su jednom podlegli toj bolesti, razum je
neophodan za leenje. A moda je ta bolest i potreban
stepen u duevnom razvitku. Sklon sam da verujem da je
ovek koja je pomou razuma to preturio preko glave,
dostigao vii stepen od oveka koji nikad nije preiveo
bolest ili lek. Mrnja na razum koja je toliko rairena u
ovo nae doba proistie prvenstveno iz injenice to
delovanje razuma nije shvaeno dovoljno temeljno.
ovek koji se sam bori sa sobom, trai uzbuenja i
razonodu; voli jake strasti, ne iz zdravih pobuda, no zato
to ga trenutno izvode iz njega samoga i liavaju bolne
potrebe da misli. Svaka strast je za njega neka vrsta
pijanstva. To je meutim nagovetaj duboko uvreene
bolesti. Gde takve bolesti nema, najvea srea dolazi od
potpunog vladanja svojom duhovnom moi. Najdublje
radosti se doivljavaju u asovima kad je misao najivlja
i kad su najsitnije stvari zaboravljene. U istinu, to je
najbolji probni kamen za sreu. Srea za koju je
potrebno pijanstvo, sporedno kojega porekla, sumnjiva je
i nedovoljna. Srea koja stvarno zadovoljava, jeste ona
koja se razvija u punom dejstvu naih duhovnih moi i u
najdubljem razumevanju sveta u kome ivimo.

8
MANIJA GONJENJA

U svojim krajnjim oblicima manija gonjenja je

priznat oblik duevne poremeenosti. Ima ljudi koji
misle da hoete da ih ubijete, da ih uhapsite ili da im
priinite neku grdnu tetu. esto ih elja da se zatite od
tobonjih gonilaca navodi da izvre dela nasilja zbog
kojih se ukazuje potreba ogranienja njihove slobode.
Ta, kao i drugi vidovi duevnih bolesti, samo je njen tei
vid, ne tako redak meu svetom koji se smatra
normalnim. Nije mi namera da se uputam u
raspravljanje krajnje tekih vidova te bolesti koji spadaju
u nadlenost psihijatra. Osvrnuu se na blae vidove zato
to su oni vrlo est sluaj nesree i to, ne dovodei do
krajnjih granica konanog oboljenja, njih jo moe da
lei sam pacijent pod pretpostavkom da sam tano uvidi
svoju nevolju i da se uveri da njen izvor lei u njemu
samom, a ne u tobonjem neprijateljstvu ili neljubaznosti
drugih.
Svi smo se sretali s onim tipom oveka, ene ili
mukarca koji je po vlastitom tvrenju stalno rtva
nezahvalnosti, neljubaznosti i izdajstva. Ljudi takve vrste
esto su neobino dopadljivi i od prve privlae simpatije
ljudi koji ih ne poznaju odavno. Po pravilu, nema nita
neverovatno u samim stvarima koje oni iznose. Zao
postupak na koji se ale, nesumnjivo da se esto deava.
to na kraju izaziva sumnju sluaoca, jeste mnotvo
ravih ljudi s kojima je nesrea htela da se dotini sretne.
U saglasnosti s teorijom verovatnoe razni ljudi koji ive

u nekom datom drutvu verovatno e u toku svojih

ivota naii otprilike na istu kolianu ravih postupaka.
Ako jedno lice u datom drutvu, po svom shvatanju
doivi sveopti rav postupak, vrlo je verovatno da
uzrok lei u njemu samome i da on ili uobraava rav
postupak koji u stvari nije doiveo, ili se nesvesno
ponaa na nain koji izaziva neodoljivo uzbuenje.
Iskusni ljudi bie sumnjiavi prema ljudima koji su po
svojim sopstvenim izjavama neprestano izloeni ravim
postupcima od strane itavog sveta; odsustvom
saoseanja oni e te nesrenike jo utvrditi u uverenju da
je ceo svet protiv njih. U stvari stojimo pred nezgodmm
sluajem zato to je podjednako potpirivan simpatijama i
odsustvom simpatija. Kada utvrdi da se veruje njegovim
stranim priama, lice sklono maniji gonjenja ulepae ih
sve do granice verovatnoe: a s druge strane, ako vidi da
mu ne veruju, imae pred sobom samo nov sluaj
izuzetne surovosti oveanstva prema njemu. Bolest je
takve vrste da se njim moe pozabaviti ovek jedino
razumevanjem, i to razumevanje treba da se prenese na
bolesnika ako hoemo neto da postignemo. Namera mi
je da u ovom poglavlju dam neke opte poglede pomou
kojih svaki pojedinac moe da otkrije elemente manije
gonjenja (od koje svak pati u manjem ili veem obimu) i
poto ih je otkrio, moe i da ih odstrani. Vaan je to deo
u osvajanju sree, jer je nemoguno da budemo sreni s
oseanjem da nas svak zlostavlja.
Jedan od najoptijih vidova neracionalnosti je
stav koji gotovo svak zauzima prema zlonamernom
ogovaranju. Vrlo malo ljudi je u stanju da se uzdri da ne
kae neto pakosno o svojim poznanicima i u ponekom
sluaju ak o svojim prijateljima; pa ipak, kad ljudi

doznaju da je neto reeno protiv njih, prasnu u srditom

zaprepaenju.
Oigledno im nije palo na pamet da kao to oni
ogovaraju druge, isto tako i drugi ogovaraju njih. To je
blag obilk stanja koje ako prevri meru, vodi u maniju
gonjenja. Mi oekujemo da prema nama svak oseti onu
toplu ljubav i ono duboko potovanje koje mi oseamo
prema sebi samima. Ne pada nam na pamet da od drugih
ne moemo oekivati da o nama bolje misle nego to mi
mislmo o njima, i razlog to nam to ne pada na pamet
jeste u tome to su nae zasluge velike i oigledne, dok
zasluge drugih, ako uopte postoje, mogu da primete
jedino veoma dobronameme oi. Kad ujete da je neko
kazao neto strano o vama, vi se seate devedeset i
devet prilika kad ste se uzdrali da o njemu iskaete
potpuno zaslueno miljenje i zaboravljate da ste u stotoj
prilici nepromiljeno iskazali ono to smatrate da je o
njemu istina. Zar je to nagrada, osetiete vi, za vae dugo
obuzdavanje? A s njegovog gledita, vae ponaanje mu
izgleda savreno isto onako kakvo je u vaim oima
njegovo; njemu nije poznato kad ste se obuzdali da ne
govorite, on zna samo za stotu priliku kad ste
progovorili. Kad bi nam nekom maijskom silom bilo
dato da itamo tue misli, mislim da bi prva posledica
toga bila da bi se gotovo sva prijateljstva raskimula; a
druga posledica pak, mogla bi da bude sjajna, jer bi ivot
bez prijateljstva bio nepodnoljiv i mi bismo sebe
prinudili da se uzajamno volimo bez potrebe vela iluzija
da sakrije to o nama nismo uzajamno mislili da smo
savreni. Nama je poznato da nai prijatelji imaju
slabosti, ali su u celini ipak prijatni ljudi koje volimo.
Meutim, nama je nepodnoljivo kad oni zauzmu isti

takav stav prema nama. Od njih oekujemo da, nasuprot

ostalom svetu, o nama misle da smo bez mane. Kad smo
prinueni da priznamo svoje mane, mi tu jasnu injenicu
uzimamo isuvie ozbiljino. Niko ne moe da oekuje da
bude savren niti da ga preko mere uznermrava injenica
to to nije.
Manija gonjenja uvek se zasniva na suvie
preteranom miljenju o svojiim sopstvenim zaslugama.
Recimo da sam dramski pisac; svakom nepristrasnom
oveku je oigledno da sam najsjajniiji pisac doba. Pa
ipak, iz nekih razloga, moje drame se slabo prikazuju a i
kad se prikau, nemaju velikog uspeha. Kakvo je
objanjenje za ovaj udan sluaj? Oigledno da su se iz
nekih razloga reditelj, glumci i kritiari uhvatili u kolo
protiv mene. A zato je sve to, meni se ini razumljivo;
ja nisam hteo da metaniem pred glaveinama
pozorinog sveta; nisam se udvarao kritiarima; moje
drame sadre neke istine koje su nepodnoljive za one
koje pogaaju. I tako moj prevashodni talenat, nepriznat,
propada.
Pa je tu i pronalaza koji nikad nije u stanju da
nae nekoga ko bi ispitivao vrednost njegovog
pronalaska; fabrikanti proizvode na svoj stari nain i
nee da se uputaju u novotarije, a ona nekolicina
naprednijih imaju ve svoje pronalazae koji se staraju
da dobro zabrave vrata pred uljezima, ma oni bili i
geniji; na udan nain, uena drutva gube njegov
rukopis ili ga vraaju neproitan; pojedinci kojima se
obraa, uporni su u neodazivanju. Kako to stanje da se
objasni? Oigledno postoji usko povezana druina ljudi
koja hoe da podeli pobrani kajmak od pronalazaka; na
oveka koji ne pripada toj druini nee ni da se osvmu.

Tu je i ovek koji ima osnovan prigovor

zasnovan na injenicama, ili koji na temelju svojih
iskustava uoptava i dolazi do zakljuaka da njegova
lina nevolja daje klju vasioni; recimo, on otkriva
skandal tajne obavetajne slube koji je u interesu vlade
da ostane u tami. Jedva da iko hoe da objavi njegovo
otkrie, i na izgled najplemenitiji ljudi odbijaju da
prstom maknu da isprave zlo koje ga ispunjava
gnuanjem. Za sada injenice ostaju onakve kako on
tvrdi da stoje. Ali odbijanje na koje je naiao, uinilo je
na njega takav utisak da on veruje da su svi moni ljudi
zauzeti jedino i iskljuivo prikrivanjem svojih zloina
kojima imaju da zahvale za svoju vlast. Sluajevi kao
ovaj izuzetno su uporni s obzirom na deliminu istinu
njihovog gledita; stvar koja ih je lino takla, kao to je i
prirodno, uinila je na njih vei utisak nego daleko vei
broj stvari o kojima nisu imali neposrednog saznanja. To
u njima stvara pogreno shvatanje o razmerama, i ini da
pridaju neosnovanu vanost injenicama koje su moda
pre izuzetne nego tipine.
Druga i neretka vrsta manije gonjenja je jedna
vrsta filantropa koji uvek ine dobra ljudima i protiv
njihove volje i zaprepaeni su i uasnuti to za to ne
dobijaju nikakvu zahvalnost. Nai motivi u
dobroinstvima retko da su tako isti kao to zamiljamo
da jesu. elja za vlau je podmukla; ona se skriva u
mnogim vidovima i esto je izvor zadovoljstva koje
dobijamo od toga to radimo ono to mislimo da je dobro
za druge ljude. Ali neretko u to ulazi i jedan drugi
elemenat. initi dobro narodu, obino se izraava u
tome da ga liavamo nekih radosti, pia, kocke,
lenstvovanja ili tako neeg. U ovom sluaju ima

elemenata koji su tipini za veliko socijalno moralisanje,

naime, zavist prema onima koji su u mogunosti da ine
grehove od kojih se moramo uzdravati mi, koji hoemo
da sauvamo potovanje naih prijatelja. Oni koji
glasaju, recimo, za zakon protiv puenja (takvi zakoni
postoje ili su postojali u vie amerikih drava)
oigledno su nepuai za koje je odvratno to to drugima
ini zadovoljstvo. Ako ovi oekuju od onih koji su
nekada bili poklonici cigareta da u deputaciji dou i
zahvale se to su ih oslobodili ovog odvratnog poroka,
moguno je da e se duboko razoarati. Ti onda mogu da
ponu da snevaju kako su svoje ivote dali za opte
dobro, i da oni koji imaju najvie razloga da im se
zahvale na dobrotvornoj detlatnosti, izgleda da ni u
najmanjoj meri ne grabe priliku da svoju zahvalnost
izraze.
Nekad su iste vrste dobroinstva vrile gospoe
prema domaoj posluzi nad ijim su moralom bdele. Ali
u ovim danima, pitanje posluge postalo je toliko teko da
je ova vrsta ljubaznosti prema devojakoj posluzi postala
manje uobiajena.
U viim politikim krugovima javlja se ista stvar.
Dravnik koji je postepeno za sebe prikupio svu vlast
kako bi izveo visoke i plemenite zadatke koji su ga
nagnali da napusti dokon ivot i ue u arenu javnog
ivota, iznenaen je nezahvalnou naroda koji mu je
okrenuo lea. Nikad mu ne pada na pamet da se pita: da
li je njegova delatnost potekla iz javnog interesa, ili da li
uivanje u vladanju nije ni najmanje nadahnulo njegovu
aktivnost? Fraze koje su uobiajene na govornici i u
partijskoj tampi doprle su lagano do njega kao istine i
on u stranakom besednitvu vidi istinsku analizu

motiva. Zgaen i razoaran povlai se iz sveta, poto ga

je svet napustio, i ali to je ikad preduzeo tako
nezahvalnu ulogu kao to je ostvarenje opteg dobra.
Iz tih slika nameu se etiri opta naela koja e
se pokazati uspenom preventivnom merom protiv
manije gonjenja ako se samo njihova istina dobro shvati.
Prvo je: setiti se da vai motivi nisu uvek tako nesebini
kao to izgledaju. Drugo, ne precenjujte svoje zasluge.
Tree, ne oekujte da e se drugi interesovati za vas
koliko vi za sebe samoga. I etvto, ne uobraavajte da su
se mnogi ljudi okomili na vas s naroitom eljom da vas
progone. Kazau poneku re o svakom od ovih pravila.
Naroito je filantropu i rukovodiocu potrebno da
posumnja u svoje motive; ti ljudi imaju viziju o svetu, ili
o jednom njegovom delu, kakav bi trebalo da bude i oni
neki put oseaju opravdano, drugi put neopravdano, da
ostvarujui svoju viziju, pruaju blagodet oveanstvu ili
nekom njegovom delu. Meutim oni ne shvataju da
pojedinci kojih se ta blagodet tie, imaju svaki za sebe
podjednako pravo na sopstveno miljenje o vrsti sveta
koji ele. ovek tipa rukovodioca potpuno je ubeen u
svoje pravilno gledanje i da je svako drugaije pogreno.
Ali njegova subjektivna sigurnost ne prua nikakav
dokaz da on i objektivno ima pravo. Povrh toga,
njegovo verovanje je samo maska za njegovo
zadovoljstvo koje dobija posmatranjem promena iji je
on uzronik. I pored elje za vlau ima i drugog motiva,
naime, tu je sujeta koja u takvim sluajevima dejstvuje
veoma ivo. Plemeniti idealista koji se kandiduje za
poslanika o toj stvari govorim iz iskustva
iznenaen je cinizmom biraa koji zamiljaju da
kandidat jedino udi za slavom da ispod svog imena

stavi ono narodni poslanik. Kad je borba zavrena i on

ima vremena za razmiljanje, dolazi do zakljuaka da
posle svega, moda ciniki birai imaju pravo. Iz
idealizma proste stvari se oblae u udne odee, i zato
izvesna koliina realistikog cinizma nee koditi naim
javnim ljudima. Konvencionalan moral unosi izvesnu
koliinu nesebinosti koju ljudska priroda jedva moe da
podnese, i oni koji se ponose na svoju vrlinu, esto
uobraavaju da dostiu taj nedostian ideal. Najvei deo
delatnosti ak i najplemenitijih linosti, ima u sebi neto
sebino, ali tome ne treba prigovarati, jer da je drugaije,
ljudski rod ne bi inae mogao da opstane. Propae
ovek koji provodi vreme u brizi da nahrani druge, a
zaboravi da nahrani samog sebe. Dodue, on bi mogao
da uzima samo toliko hrane koliko da se snabde snagom
potrebnom da ponovo zaroni u borbu protiv zla, ali je
sumnjivo da li e svariti hranu koju pod takvim uslovima
uzme u sebe, poto e izostati podsticaj za stvaranje
sokova za varenje. Otuda je bojie da ovek jede zato to
uiva u hrani, a ne da njegovo vreme provedeno u jelu
bude jedino proeto eljom za optim dobrom.
A to vai za jelo, vai i za sve ostalo. to god
valja da se uradi, uradie se kako treba jedino ako se u
rad unese izvestan polet, a polet je redak bez nekog
sebinog motiva. S toga gledita, meu sebine motive
uneo bih ak i one koji su u biolokoj vezi s ovekom,
kao to je nagon odbrane ene i dece od neprijatelja. Taj
deo altruizma, deo je normalne prirode oveka, ali mera
unesena i u konvencionalnu etiku nije takva i retko kad
dolazi iskreno do izraaja. Ljudi koji bi hteli da imaju
visoko miljenje o svojim moralmm vrlinama, moraju
zato da sebe ubede kako su dostigli neki stepen

nesebinosti koji vrlo verovatno nisu dostigli, i zato

tenja za nedostignutom vrlinom dovodi do izvesne
samoodbrane koja se lako pretvara u maniju gonjenja.
Za drugo od naa etiri pravila, naime, da nije
mudro da precenjujemo svoje zasluge, vai, ukoliko se
odnosi na moral ono to smo ve kazali. Ali ni zasluge
koje nisu moralne, ne bi trebalo da se precene. Dramski
pisac iji komadi nikad ne uspevaju, trebalo bi hladno da
prihvati pretpostavku da su to ravi komadi; ne bi smeo
to da odbaci kao oigledno iskljueno. Ako utvrdi da se
ta pretpostavka poklapa s injenicama, kao induktivan
filozof treba s tim da se pomiri. Istina je da u istoriji ima
nepriznatih zasluga, ali njihov broj je daleko manji od
priznatih neuspeha. Ako je neko genije koga njegovo
doba nee da prizna, on ima puno prava da nastavi
svojim putem uprkos toga to ga ne priznaju. Ako je pak
on ovek bez talenta, naduvan sujetom, bolje je da ne
bude istrajan. Nema mogunosti da se utvrdi kojoj od
ovih dveju kategorija on pripada, kad se ve ukopistio da
stvara nepriznata remek-dela. Ako pripadate prvoj
kategoriji, vaa istrajnost je junatvo, a ako drugoj, onda
je smena. Stotinu godina posle vae smrti moi e se
odgonetnuti kojoj ste kategoriji pripadali. U
meuvremenu ima jedno merilo, moda ba ne
nepogreno, ali ipak od priline vrednosti koje biste
mogli primeniti na sebe ako sumnjate da ste genije dok
vai prijatelji veruju da niste. Merilo je u ovom: da li
stvarate s oseanjem nekog neodoljivog podstreka da
izrazite neke ideje, ili vas rukovodi elja da se
dopadnete? U pravom umetniku elja za pljeskom, mada
postoji, ipak je drugostepenog znaaja, u smislu to eli
da stvori neko delo i nada se da e biti prihvaeno s

pljeskom, ali nee da menja svoj stil ako pljeska nema.

Onaj pak kome je elja za pljeskom prvenstven motiv,
nema u sebi stihije koja ga goni na stvaranje u jednom
pravcu i zato je u stanju da stvara i delo sasvim drugaije
vrste. Ako takav ovek umetnou ne postigne
odobravanje, boIje je da se okane toga posla. I govorei
optije, ma u kom pravcu u ivotu ili ako primetite da
drugi ne cene vae sposobnosti tako visoko kao vi sami
nemojte ba, sasvim sigurno da verujete da oni gree.
Ako dozvolite takav red misli, lako moete da poverujete
da se oko vas kuje zavera za uguivanje vaih vrednosti,
i to verovanje izvan svake sumnje postae izvor jednog
nesrenog ivota. Priznanje da vaa vrednost nije tako
velika koliko ste vi mislili, moda e biti bolnije u prvi
mah, ali to je bol koji e nestati i iza njega moe da
nastane srean ivot.
Nae tree naelo je da ne oekujemo mnogo od
drugih. Nekada je vladao obiaj kod starih bolesnih
dama da bar od jedne od svojih keri oekuje da se
potpuno rtvuje pozivu nudilje, ak i po cenu da se
odrekne braka. Znai da od drugoga oekujemo takav
stepen nesebinosti, koji je protivan zdravom razumu, jer
je za nesebinog gubitak vei nego to je dobitak za
sebinog. U naim odnosima s drugim ljudima, a
naroito s onima koji su nam najblii i najmilijii, vano
je i ne uvek lako da se ima pred oima: da oni ivot
gledaju iz svog ugla i onako kako ivot utie na njihovo
ja, a ne iz naeg ugla i kako utie na nae ja. Ne moe se
ni od koga oekivati da izokrene svoj pravac ivota za
ljubav nekog drugog. U nekim sluajevima moe da
postoji tako silna ljubav da su pred njom i najvee rtve
prirodne, ali ako one nisu prirodne, ne bi trebalo da ih

takvim pravimo, i nikome se ne bi moglo prebaciti to ih

takvima nije napravio. Vrlo esto albe na dranje
drugih nije drugo do izraz prirodnog egoizma protiv
gramljive lakomosti lica ije ja prevazilazii sopstvene
granice.
etvrto naelo koje smo pomenuli je u shvatanju
da drugi ljudi manje vremena troe u miljenju na vas
nego to vi sami inite. Bolesna rtva manije gonjenja
uobraava da su svakojaki ljudi, koji inae imaju svoja
zanimanja i svoje interese, zauzeti ujutru, u podne i nou
jedino time da nakode jadnom umobolniku. Isto tako,
relativno zdrava rtva manije gonjenja vidi u svima
mogunim postupcima neku vezu s njim, koja u stvari ne
postoji. Ta misao, dabogme, godi i njegovoj sujeti. Da je
dosta velik ovek, to bi i moglo da bude tano. Mnogo
godina su mere britanske vlade bile usredsreene da se
suzbije Napoleon. Ali ako ovek nikakve naroite
vrednosti uobrazi da drugi neprestano misle o njemu, on
je na putu da se razboli. Uzmimo da drite govor na
nekoj javnoj veeri. U listovima izlaze fotografije drugih
govornika, ali vae nigde nema. Kako to da se
protumai? Oigledno ne zato to su drugi govornici
smatrani vanijima; svakako je to dolo otuda to su
direktori listova izdali naredbu da se vaa slika ne objavi.
A zato da izdaju tu naredbu? Oigledno zato to su se
plaili vae veliine. Na taj naan neobjavljivanje vae
fotografije iz omalovaavanja pretvara se u tanan
kompliment. Ali samoabmama ove vrste ne vodi
nikakvoj zdravoj srei. U dnu svojih misli vi ete znati
da su injenice drugaije, i da to sakrijete koliko god
moete od sebe samoga, moraete da izmiljate sve
fantastinije pretpostavke. Na kraju, napor ulagan da

poverujete tome bie isuvie teak. I poto, iznad svega,

te pretpostavke znae da ste predmet opsenog
neprijateljstva,
one
e
samo
pojaati
vae
samopotovanje usaivanjem u vas vrlo neprijatnog
oseanja da ste na ratnoj nozi s celim svetom. Nijedno
zadovoljstvo zasnovano na samoobmani nije zdravo i,
ma koliko neprijatna bila istina, bolje je da se suoimo s
njom jedanput zauvek i da se naviknemo na nju i
pristupimo graenju svog ivota u saglasnosti s njom.

9
STRAH OD JAVNOG MNJENJA

Vrlo malo ljudi je u stanju da doivi sreu, sem

ako ceo njihov nain ivota i gledite na svet nisu u
saglasnosti s onima s kojima imaju drutvene veze, a
pogotovu s onima s kojima ive. Osobenost je modernih
zajednica da su podeljene u grupe koje se duboko
razlikuju meu sobom u svom moralu i verovanjima.
Ovakvo stanje poelo je s reformacijom ili bi se pre
trebalo da kae: s renesansom, i od tada se sve vie
razlikovalo. Bilo je protestanata i katolika iji su se
putevi razilazili ne samo u teologiji, nego i u mnogim
drugim praktinim stvarima. Bilo je aristokrata koji su
sebi dozvoljavali razne postupke koji nisu bili trpljeni u
graanskom staleu. I onda su se pojavili slobodoumi
vernici i mislioci koji nisu priznavali dunost verskih
obreda. I u naim danima evropski kontinent je duboko
podeljen na socijaliste i druge i ta podela se ne odnosi
samo na poltiku nego gotovo na sve grane ivota. U
zemljama engleskog jezika razlike su mnogobrojne. U
nekim krugovima ceni se umetnost, dok se u drugim
smatra avoljom rabotom, u svakom sluaju, ako je
moderna. U nekim krugovima odanost imperiji vrhovna
je vrlina, u drugima se smatra porokom, a u treim ak
kao neka vrsta blesavosti. Obini ljudi preljubu smatraju
jednim od najveih zloina, dok veliki deo to smatra za
oprostivo, ako ne ak i pohvale dostojno.

Meu katolicima razvod braka je potpuno

zabranjen, dok veina nekatolika u tom vidi ublaavanje
branog tereta.
S obzirom na sve te razlike u gleditima, neko
lice izvesnih ukusa i ubeenja moe da se nae u
poloaju da praktino bude otpadnik u jednoj grupi, dok
e ga druga prihvatiti kao sasvim obino ljudsko bie.
Veliki deo nesree iz toga proizlazi poglavito meu
mlaima. Mlad ovek i devojka nekako se veu za ideje
koje su u vazduhu, ali otkriju i to da su te ideje
prokazane u osobenom krugu u kome on ili ona ive.
Mlad svet lako dolazi do utisaka kao da je ona sredina
koju poznaju, predstavnik celog sveta. On jedva moe da
veruje da bi u drugom mestu i u drugom krugu njegova
gledita, koja ne sme sebi da prizna iz straha da ga ne
smatraju potpuno izopaenim, bila prihvaena kao
obina stvar doba. Tako, zbog nepoznavanja sveta,
ovek mnogo jada ima da otrpi, neki put samo u
mladosti, a neretko tokom itavog ivota. Ta usamljenost
nije samo povod za bol, ona ini da se rasipaju energije u
nepotrebnom naporu da se ouva mentalna nezavisnost
uprkos neprijateljske sredine, i u devedeset i devet
sluajeva od stotine stvara izvesnu plaljivost da se ideje
proprate do svojih loginih zakljuaka. Sestre Bronte
nisu srele srodne due sve dok im se knjige nisu pojavile.
To nije imalo dejstva na Emilijuxxxv, koja je bila junaka
dua velikog zamaha, ali je svakako uinilo utisak na
drugu sestru, arlotu, iji je stav, uprkos njenog talenta,
uvek u velikoj meri ostajao na visini jedne guvernante.
Blejkxxxvi, kao i Emilija Bronte, iveo je u krajnjoj
duhovnoj usamljenosti, ali kao i ona, on je bio dovoljno
velik da savlada loe posledice toga, jer nikad nije

posumnjao da nije na pravom putu i da njegovi kritiari

ne gree. Svoj stav prema javnom mnjenju izrekao je u
ovim redovima:
Jedini ovek koga sam poznavao,
Koji me nije naterao da skoro bljujem,
Bio je Fjuzeli: bio je i Turin i Jevrejin.
I tako, dragi moji hriani, kako

ste?

Ali nema mnogo takvih koji su do tolikog

stepena snani u svom unutranjem ivotu. Za sreu
gotovo svakoga oveka potrebna je saoseajna sredina.
Za veinu, dabogme, sredina u kojoj ive, saoseajna je.
Oni se zadoje svakojakim predrasudama jo u mladosti i
nagonski se prilagoavaju verovanjima i obiajima koji
postoje oko njih. Ali za jednu veliku manjinu u koju
ulaze praktino gotovo svi koji imaju bilo kakvu
intelektualnu ili umetniiku zaslugu, taj stav slaganja je
nemoguan. Uzmimo da se neko lice, roeno u nekom
malom mestu u provinciji, nae u ranoj mladosti
okrueno neprijateljstvom prema svemu to je potrebno
za mentalne vrline. Ako bi hteo da ita ozbiljne knjige
drugi deaci bi ga prezirali i uitelji govorili da takva
tiva ne vode niemu. Ako se odaje umetnosti, njegovi
vrnjaci bi ga smatrali mekucem, a odrasli nemoralnim.
Ako bi izabrao karijeru, ma koliko ona potovana bila,
koja ne bi odgovarala krugu kojem pripada, prigovarali
bi mu da se pravi vaan, i da ono to je bilo dosta za
njegovog oca, dosta je i za njega. Ako pokae ikakvu
naklonost da podvrgava kritici verska shvatanja ili
politike veze svojih roditelja, vrlo je verovatno da e
zapasti u veliku nepriliku. Iz svih tih razloga, za mnoge
mlade ljude i devojke izuzetnih odlika mlado doba je

doba velike nesree. Za njihove obinije drugove to

moe da bude vreme veselosti i radosti, ali za njih je
potrebno neto ozbiljnije, to ne mogu da nau ni meu
odraslima ni meu svojim vrnjacima one odreene
sredine u kojoj su se sluajno rodili.
Kad takvi mladi ljudi pou na univerzitet, oni
obino pronau srodne due i nekoliko godina proive u
velikoj srei. Ako su sreni, posle naputanja
univerziteta, moe da im poe za rukom da dobiju neki
posao u kome e im se ukazati prilika da mogu da
proberu srodno drutvo; inteligentan ovek koji ivi u
velikom gradu kao to su London ili Njujork, veinom e
nai srodnu sredinu u kojoj mu nee biti potrebno da
govori skueno i licemerno. Ali ako ga posao nagna da
ivi u manjem mestu i naroito takvom u kome valja
sauvati naklonost prostog sveta, kao to je u sluaju
lekara ili advokata, onda se moe nai u poloaju da
gotovo itavog ivota mora da sakriva svoje stvarne
navike i ubeenja pred Ijudima s kojima se sreta svaki
dan. To je naroito tano za Ameriku, zbog veliine
zemlje. U najneverovatnijim mestima na severu, jugu,
istoku i zapadu nalaze se usamljena lica, koja iz knjiga
znaju da ima mesta u kojima ne bi bila tako usamljena,
ali nemaju sreu da ive u takvim mestima i samo im se
najree ukazuje prilika srodnog razgovora. Stvarna srea
u takvim okolnostima je nemoguna za one koji su
graeni u manje sjajnim razmerama Blejka i Emilije
Bronte. Ako je ikako moguno, treba nai neki izlaz da
se despotizam javnog mnjenja smanji ili izbegne i da
lanovi inteligentne manjine uzmognu da se upoznaju i
uzajamno uivaju u svome drutvu.
U mnogo sluajeva nepotrebna plaljivost ini

nevolju teom nego to treba. Javno mnjenje je uvek

despotskije nastrojeno prema onima koji ga se oigledno
pribojavaju, nego prema onima koji su ravnoduni prema
njemu. Pas e bunije da zalaje i da ujede kad vidi da ga
se plaite, nego ako s preziranjem prolazite mimo njega;
oveje krdo ima sline karakteristike. Ako pokaete da
ih se bojite, podmeete im se da vas gone kao divlju
zver; a ako ste ravnoduni poinju da sumnjaju u svoju
mo i skloni su da vas ostave na miru. Ja, dabogme,
nemam u vidu preterane oblike izazivanja. Ako se u
Kensingtonu drite miljenja koja vladaju u Rusiji, ili u
Rusiji miljenja koja vladaju u Kensingtonu, valja da se
pomirite s posledicama. Ne mislim na takve krajnosti,
nego na sitnija spoticanja o uhodani red stvari kao to su
odevanje ne ba sasvim korektno, pripadanje nekoj crkvi
ili itanje inteligentnih knjiga. Ako se izvode veselo i
bezbrino, ne izazivaki nego prostoduno, takva
spoticanja bie podnoljiva ak i u najkonvencionalnijem
drutvu. Takvi postepeno mogu da dou do stepena
povlaene budale kojima su neke stvari dozvoljene koje
bi drugom oveku bile neoprostive. Ovo sve spada u
oblast
neke
dobronamernosti
i
prijaznosti.
Konvencionalni ljudi razjare se od besa na odstupanja od
pravila najvie zbog toga to ta odstupanja smatraju kao
kritiku
sebe
samih.
Oprostiete
mnoge
nekonvencionalnosti oveku koji odaje mnogo veselja i
dobroudnosti da ak u oima najglupljega iskljuuje
mogunost da nastupa kao njihov kritar.
Meutim, ovakav nain izbegavanja osude je
nemoguan za mnoge koji su upravo zbog ukusa i
miljenja poli u raskorak s krdom i izgubili njegovu
naklonost. Lienost simpatija izaziva u njima

nelagodnost i nagoni ih na ratoboran stav, i ako se po

spoljanjem dranju saobraavaju, ili izbegavaju da stvar
dovedu do otvorenog sukoba. Ljudi koji nisu u
saglasnosti s konvencijama, skloni su da budu
preosetljivi, nelagodni i lieni vedrog raspoloenja. Da ih
prevedete u drugi krug, gde se njihovo miljenje ne
smatra neobinim, isti ovi ljudi izgledae kao da su
potpuno izmenili karakter. Od ljudi ozbiljnih, plaljivih i
povuenih mogu da postanu veseli i samopouzdani ljudi;
od nakostreenih, umiljatih, i od sebi okrenutih, druevni
i svetski.
Otuda, gde god je to moguno, mladi ljudi koji se
oseaju u suprotnosti sa sredinom, treba da se postaraju
da izaberu takvu karijeru pomou koje e doi do novih
drugova, ak ako bi to povlailo za sobom znatan
gubitak u prihodima. esto oni jedva znaju da je tako ta
uopte moguno, poto malo poznaju svet, i mogu lako
da uobraze da su predrasude na koje su navikli kod kue,
opte u celom svetu. U ovoj stvari bi stariji ljudi trebalo
da priteknu mladima u pomo, poto je neophodno ire
poznavanje oveanstva.
Kad mlado lice nije u saglasnosti sa svojom
okolinom, uobiajeno je da se pretpostavi u ovim danima
psihoanalize da uzrok tome mora da se trai u nekoj
psiholokoj smetnji. Po mom miljenju, to je savreno
pogreno. Pretpostavimo, na primer, da roditelji nekog
mladog lica veruju da je teorija o evoluciji zabluda.
Dovoljno je da to mlado lice bude inteligentno pa da se s
njima razie u tom miljenju. Razilaenje s okolinom
dabogme da je nevolja, ali nije uvek nevolja koju valja
izbegavati po svaku cenu. Gde je okolina glupa, puna
predrasuda ili svirepa, to je znak da zasluuje da se

ovek s njom razie. I do izvesne mere ove

karakteristike postoje gotovo u svakoj sredini. Galilej i
Kepler imali su opasne misli, (kako ih zovu u Japanu),
kao to ih imaju najinteligentniji ljudi i u same nae
dane. Nije dobro da se drutvena svest razvije u tolikoj
meri da kod ovakvih ljudi izazove strah od drutvenog
neprijateljstva zbog njihovog miljenja. Poeljno je da se
iznae nain da to neprijateljstvo bude to manje
osetljivo i, ukoliko je moguno, bez uticaja.
U modernom svetu najvaniji deo problema
izlazi na videlo u mladosti. Ako neki ovek poe putem
prave karijere i u pravoj sredini, on u najvie sluajeva
moe da izbegne drutveno gonjenje, ali dok je mlad i
njegove vrednosti jo nisu ispitane, podloan je da bude
na milosti nemilosti neznalica koje sebe smatraju
pozvanim da donose sud o stvarima o kojima nita ne
znaju, i koje se razbesne na pomisao da tako mlado lice
zna neto bolje od njih, s tolikim iskustvom. Mnogi koji
su konano izbegli despotstvo neznanja, preiveli su tako
teku borbu i toliko dugotrajan pritisak da su na kraju
ogoreni i oslabljeni u svojoj energiji. Postoji podesna
teorija da e genije uvek da se probije i, pozivajui se na
tu teoriju, mnogi smatraju da gonjenje mladih talenata ne
moe da napravi veliku tetu. Nema nikakvog osnova da
se prihvati takva teorija. To je kao i ona teorija da e na
kraju svako ubistvo da se otkrije. Oigledno je da su
ubistva za koja znamo, otkrivena; ali ko zna koliko ih
ima a da se o njima nikad i nita nije doznalo? Na isti
nain, svi genijalni ljudi koje poznajemo kao takve,
probili su se kroz nepovoljne uslove, ali to nije razlog za
pretpostavku da ih nije imalo bezbroj koji su propali u
mladosti. Povrh svega, to nije samo pitanje genija, nego i

talenta,koji je isto tako potreban zajednici. I tu nije u

pitanju samo da se nekako probiju, nego da se probiju
bez ogorenja i s neokrnjenom energijom. Iz svih
razloga mladika staza ne bi smela da bude suvie
trnovita.
Dok je poeljno da stari potuju elje mladih, nije
poeljno da mladi s potovanjem prate elje starih.
Razlog je prost, naime, u oba sluaja u pitanju su ivoti
mladih a ne starih. Kad mladi pokuavaju da upravljaju
ivotim starih, na primer, prigovarajui udovom roditelju
to hoe ponovo da se eni, onda su isto tako na
pogrenom putu kao i stari kad hoe da odreuju kako
mladi treba da ive. Kad doe vreme pune zrelosti, mladi
i stari podjednako imaju prava da donose odluke i, ako je
potrebno, i da ine greke. Mladi su nerazmiljeni ako
popuste pod pritiskom bilo u kom pitanju od ivotne
vanosti. Uzmimo, na primer, da ste mlada devojka koja
hoe da bude glumica i da vas roditelji spreavaju u
tome: ili na osnovu da je pozorite nemoralno, ili da je
drutveno na niem stepenu. Mogu da vre razne
pritiske; mogu da vam kau da e da vas izbace na ulicu
ako se ne pokorite njihovim naredbama; mogu da kau
da ete se pokajati za koju godinu; mogu da vam
ispovrte itav sveanj stranih primera mladog sveta koji
se zatrao kao to vi sad hoete da se zatrite, i da se
svrilo ravo. Dodue, moda imaju pravo kad misle da
pozorite nije karijera za vas; moda nemate talenta za
glumu ili nemate dobar glas. Ako stvar tako stoji, vi ete
to brzo doznati od pozorinih ljudi i bie dosta vremena
na raspolaganju da izaberete drugu karijeru. Roditeljski
dokazi ne moraju da budu dovoljan osnov da ne
pokuate. Ako uprkos svega to govore, vi izvedete

svoju zamisao, ubrzo e se s tim pomiriti, u stvari bre

nego to vi ili oni pretpostavljate. Meutim, ako utvrdite
da miljenja profesionalaca o vaim sposobnostima nisu
povoljna, to je druga stvar, jer poetnici uvek treba da
potuju miljenja strunjaka.
Ja uopte mislim, izuzev strunog miljenja, da
se suvie mnogo obraa panja na miljenja drugih u
velikim kao i malim stvarima. Po pravilu treba se
pokoravati javnom mnjenju ukoliko se eli da izbegne
lina propast i ne dospe u zatvor; ali sve to ide preko
toga je dobrovoljna pokornost nepotrebnom despotstvu i
podlono da sreu omete na razne naine. Uzmimo, na
primer, pitanje troenja. Mnogi ljudi troe novac sasvim
drugaije nego to bi to bilo saobrazno njihovim
ukusima, prosto zato to oseaju da potovanje suseda
prema njima zavisi od toga kakva kola imaju i kakve
veere daju. U stvari, ovek koji bi oigledno mogao da
kupi kola, ali koji kolima pretpostavlja ozbiljnija
putovanja i dobru biblioteku, na kraju e doiveti daleko
vee potovanje nego da je postupio kao drugi.
Dabogme, ovde nije u pitanju da se namerno ruga
javnom mnjenju; i dalje e sve da bude u smislu javnog
mnjenja, samo malo drugaije. Ali da bude stvarno
ravnoduan, u isto vreme je znak snage i izvor sree. I
jedno drutvo sastavljeno od ljudi i ena koji se ne
klanjaju primljenim pravilima, mnogo je zanimljivije
drutvo od onoga u kome se svi ponaaju istovetno. Gde
se svaiji karakter razvija individualno, sauvaju se
razlike tipova, pa je i vredno da se ovek nae s novim
ljudima zato to nisu dvojnici onih s kojima se ve
sastao. To je bilo jedno od preimustava aristokratije,
poto tamo gde poloaj zavisi od roenja, ponaanje

moe da bude razliito.

U modernom svetu, s obzirom na brzinu
putovanja, ljudi su manje zavisni od svojih najbliih
geografskih suseda nego to su nekad bili. Oni koji imaju
kola mogu mirne due smatrati da im je sused svaki onaj
koji stanuje u domaaju od trideset kilometara. Otuda
imaju daleko veu mogunost nego ranije da biraju svoje
drutvo. U svakom jae naseljenom susedstvu veoma je
jadan onaj ovek koji u okviru od trideset kilometara ne
moe da nae srodnu duu. Pojam da ovek mora da
poznaje svoje neposredne susede, potpuno je izumro u
veim centrima stanovnitva, ali jo dotrajava u manjim
gradovima i selima. ak je to postao smean pojam,
poto za drutveni ivot nije vie potrebno da zavisimo
od neposrednih suseda. Sve vie se ukazuje mogunost
da biramo drutvo na osnovu srodnosti dua nego
prostog susedstva. Srea se uveava druenjem s licima
slinih ukusa i slinih miljenja. U izgledu je da e se u
ovom smislu proirivati drutveni dodir i postoji nada da
e se pomou toga postepeno sasvim umanjiti
usamljenost koja sada pogaa mnoga nekonvencionalna
lica. To e nesumnjivo poveati njihovu sreu, ali e
svakako
smanjiti
sadistiko
uivanje
koje
konvencionalni nalaze u tome to nekonvencionalni
zavise od njihove milosti. Ne mislim da bi valjalo da se
postaramo da ovo uivanje i dalje traje.
Strah od javnog mnjenja, kao svaki drugi vid
straha, pritiskuje i gui razvitak. Nemoguno je izvesti
nita veliko sve dok strah takve vrste ostane moan i
nemoguno je imati onu slobodu duha od koje je sazdana
prava srea, jer je za sreu od sutinske vanosti da na
nain ivota izbije iz naih dubokih pobuda, a ne od

sluajnih ukusa i elja onih koji su sluajno nai susedi

ili ak nai roaci. Strah od neposrednih suseda je
nesumnjivo manji nego to je bio, ali je dola neka nova
vrsta straha, naime od toga ta bi mogle da kau novine.
To je isto tako stvarno kao to je bila hajka na vetice u
srednjem veku. Kad se neke novine okome na nekoga
koji je moda sasvim neduan, posledice mogu biti
strane. Sreom, takvoj sudbini izmiu mnogi zbog svoje
beznaajnosti, ali postoji opasnost da se novim i
savrenijim metodama iz toga ne iskuje nov metod
drutvenog gonjenja. Isuvie je to ozbiljna stvar da bi o
njoj s preziranjem govorila rtva toga i ma ta da se misli
o velikom naelu slobode tampe, ja mislim da bi se
moralo zadreti dublje nego to to ini danas zakon o
kleveti. Sve treba da se zabrani to bi bilo nepodnoljivo
za nevine pojedince, ak i ako bi uradili ili kazali neto
to, zlonamerno prikazano, moe da ih predstavi u runoj
svetlosti pred javnou. Jedini osnovni lek za to je
poveanje trpeljivosti u krilu javnosti. Najbolji nain da
se povea trpeljivost jeste poveanje broja srenih ljudi
koji uivaju stvarnu sreu, a ne da glavno zadovoljstvo
nalaze u izazivanju bola svojim sadrugovima.

DRUGI DEO

UZROCI SREE

10
JE LI SREA JO MOGUNA?

Do sada smo posmatrali nesrenog oveka; sad je

pred nama prijatniji zadatak da osmotrimo srenog
oveka. Iz razgovora i knjiga nekih mojih prijatelja
gotovo da sam doao do zakljuka da je srea u
modernom svetu postala nemoguost. Nalazim ipak da
se to gledite moe razvejati samoispitivanjem,
putovanjem na stranu i razgovorom s mojim vrtarom.
Nesree svih mojih prijatelja-knjievnika prouio sam u
jednoj od ranijih glava; u ovoj glavi hteo bih da dam
jedan pregled srenih ljudi s kojima sam se sreo u toku
svoga ivota.
Sree ima dve vrste, mada, dabome, ima srednjih
stepena. Dve vrste koje imam pred oima mogle bi da se
opiu kao obine i matovne, ivotinjske i duhovne,
duevne i razumne. Koju emo od tih da izaberemo,
zavisi, razume se, od toga ta hoemo da dokaemo.
Meni sad nije stalo da ma ta dokazujem, nego

jednostavno da opisujem. Moda je najjednjostavniji

nain da se opie razlika izmeu dve vrste sree ako se
kae da je jedna vrsta dostupna svakom ljudskom biu,
dok druga samo onima koji znaju da itaju i piu. U
mojim deakim godinama poznavao sam jednog oveka
koji je zraio od sree, a iji zanat je bio kopanje bunara.
Bio je ogromne visine i neverovatno snanih miia: nije
znao ni da ita ni da pie i kad je 1885. godine dobio
pravo glasa za parlamentarne izbore, tada je prvi put
doznao da takva ustanova uopte postoji. Njegova srea
nije poticala iz intelektualnih izvora, nije bila zasnovana
na veri u zakon prirode, ili u usavrljivost vrste, ili u
javno vlasnitvo ustanova, ili u konanu pobedu
adventista sedmog dana, ili u ma kakvo drugo verovanje
koje intelektualci smatraju potrebnim za zadovoljniji
ivot. Bila je zasnovana na telesnoj snazi, punim rukama
posla i na savlaivanju nesavladljivih prepreka u vidu
veeg grumenja kamena. Srea moga vrtara bila je iste
vrste; on vodi bespotednu borbu s pitomim zeevima o
kojima govori potpuno istovetno kao Skotland jard o
boljevicima; smatra ih mranim, lukavim i svirepim i
veruje da s njima moe da ukrsti koplja jedino
prepredenou kakva je i njihova. Kao junaci Valhale
koji su svaki dan provodili u lovu neke vrste divlje svinje
koju bi ubili svako vee, a koja bi na udan nain oivela
ujutru, tako moj vrtar moe da smrsi konce svom
dumanu danas bez straha da e duman da nestane
sutra. Iako je prevalio sedamdesetu, radi ceo dan i na
biciklu prevaljuje esnaest strmih milja na dolasku i
odlasku na posao; izvor njegovog uivanja je neiscrpan a
daju mu ga oni pitomi zeevi.
Ali, kazaete, ove jednostavne radosti nisu

pristupane za vii svet kao to smo mi. Kakvu radost

bih mogao da naem u ratovanju s takvim slabakim
stvorenjem kao to je pitomi zec? Po mom miljenju
prigovor je vrlo slab. Zec je mnogo vei od bacile ute
groznice, pa ipak ovek vieg zamaha moe da nae
zadovoljstva u borbi s njima. Radosti, savreno istovetne
s onima moga vrtara, ukoliko se tie njihove
emocionaine sadrine, pristupane su najobrazovanijem
oveku. Razlika nastala od obrazovanja izraava se
jedino u aktivnosti pomou koje se postiu te radosti.
Radosti dostignua zahtevaju mune napore tako da na
poetku izgleda sumnjivo ono to se obino postigne na
kraju. Moda je to glavni uzrok zato nepreterana ocena
sopstvene moi predstavlja izvor sree. oveka koji sebe
stalno potcenjuje, iznenauje uspeh, dok oveka koji
sebe precenjuje, esto izneneuje neuspeh. Prva vrsta
iznenaenja je prijatna, a druga neprijatna. Otuda je
mudro ne biti suvie uobraen, mada ne ni suvie
skroman da se postane nesposoban za ikakvu
preduzimljivost.
Od lanova zajednice s najviim obrazovanjem
najsreniji su danas ljudi od nauke. Mnogi od njih su
emocionalno veoma jednostavni i od svoga posla
dobijaju takvo duboko zadovoljstvo da im prija jelo, pa
ak i brak. Umetnici i knjievnici smatraju neizbenom
nesreu u braku, dok su ljudi od nauke vrlo esto
sposobni da doivljavaju staromodnu domau sreu.
Razlog tomu je to su vii delovi njihove inteligencije
potpuno obuzeti radom te ne mogu da se otisnu u oblasti
gde im mesto nije. U svom radu oni su sreni, jer je u
modernom svetu nauka napredna i mona i to u njenu
vanost ne sumnjaju ni oni sami, pa ak ne ni laici.

Otuda njima nisu potrebne sloene emocije, poto

prostije ne nailaze na smetnje. Sloenosti u emocijama
su kao vrtlozi u reci. Izazivaju ih smetnje koje razbijaju
ravnu povrinu toka. Ali dotle dok su ivotne energije
neometane, ne izazivaju ni najmanje nabora na povrini i
njihovu snagu teko e oceniti nepaljiv posmatra.
Svi uslovi sree ostvareni su u ivotu oveka od
nauke. On je zauzet radom koji zapoljava do najpunije
mere sve njegove sposobnosti i on ostvaruje zadatke koji
nisu vani samo za njega, nego i za celokupnu javnost,
ak ako ona ni izdaleka nema za njih razumevanja. U
tom pogledu je on sreniji od umetnika. Kad publika ne
moe da razume neku sliku ili pesmu, ona dolazi do
zakljuka da je slika rava a isto tako i pesma. Ako ne
moe da shvati teoriju relativiteta, ona zakljuuje (i to
osnovano) da je njeno obrazovanje za to nedovoljno.
Sledstveno, Ajntajn je cenjen dok najbolji slikari umiru
od gladi u raznim potkrovljima i Ajntajn je srean
ovek, a slikari nesreni. Retki su ljudi koji bi bili
istinski sreni ako njihov ivot zahteva da neprestano
dokazuju svoju vrednost pred skepsom celog sveta, manj
ako bi uspeli da se zatvore u neku koteriju i zaborave
studeni spoljanji svet. oveku od nauke nisu potrebne
nikakve koterije, poto o njemu svi imaju dobro
miljenje izuzev njegovih kolega. Umetnik, naprotiv,
nalazi se u munom poloaju to ima da bira izmeu
dvoga: da prezire ili da bude prezren. Ako je to ovek
prvoklasne snage, upae u jednu od ovih nevolja
prvu, ako koristi svoju snagu, i drugu, ako je ne koristi.
Nije to bio sluaj uvek i svugde. Bilo je doba kad se
dobro mislilo ak i o dobrim umetnicima, ak i onda kad
su bili mladi. I kad se deavalo da je i zlo postupao s

Mikel Anelom, Julije II nikad nije posumnjao u njegove

slikarske sposobnosti. Ma kolikim blagom obasipao
zrelije umetnike, koji su ve izgubili svoje stvaralake
sposobnosti, moderni milionar nijedan trenutak ne
pomilja da je njihov rad toliko vaan kao njegov.
Moda su ove okolnosti u vezi sa injenicom to su
proseno uzevi umetnici manje sreniji od nauenjaka.
Mislim da se mora priznati da su najinteligentniji
mladi ljudi u zapadnim zemljama skloni da pate od one
vrste nesree koja dolazi otuda to nisu kadri da nau
pristojno zapoljenje za svoje talente. Meutim, to nije
sluaj u istonim zemljama. Inteligentna omladina u
sadanje vreme verovatno je srenija u Rusiji nego igde
na svetu. Tamo oni stoje pred zadatkom stvaranja novog
sveta, a uz to imaju i plamenu veru u to stvaranje. Stari
su postreljani, glau naterani u smrt, proterani i zbrisani
na neki drugi nain, tako da nisu u stanju, kao u
zapadnim zemljama, da gone mlade da biraju izmeu
tetoinstva i nerada. Izvetaenom zapadnjaku vera
mladog Rusa moe da izgleda surova, ali posle svega, ta
ima tome da se primeti? On stvara nov svet; nov svet po
njegovoj volji. Kada bude stvoren, nov svet e gotovo
pouzdano uiniti srenijim prosenog Rusa, srenijim
nego pre revolucije. Moda to nee biti svet u kome e
biti srean izvetaen zapadni intelektualac, ali zapadni
intelektualac u njemu nee ni da ivi. Bilo kojim
pragmatikim merenjem doi e se dakle do zakljuka da
je vera mlade Rusije opravdana, i osuditi je kao surovu,
jedino je opravdano na teorijskoj osnovi.
U Indiji, Kini i Japanu spoljanje okolnosti
politike primese utiu na sreu mlade inteligencije, ali
tamo ne postoji takva unutranja prepreka kao na

Zapadu. Ima aktivnosti koje izgledaju vane, i ukoliko te

aktivnosti dovedu do uspeha, mladi su sreni. Oni
oseaju da imaju da igraju vanu ulogu u nacionalnom
ivotu i da reavaju zadatke koji, mada su teki, nisu
nereivi. Cinizam koji se tako esto moe sresti meu
najobrazovanijim mladim ljudima i devojkama na
Zapadu, dolazi od kombinacije ugodnog ivota i nemoi.
Nemo uliva u ljude oseanje da nita nije vano da se
uini a ugodan ivot doprinosi da se bol od nemoi moe
da otrpi. Na itavom Istoku student univerziteta ima
veu nadu da e da utie na javno mnjenje nego student
na modernom Zapadu, ali zato ima manje uslova da doe
do zamanijih prihoda studenata na Zapadu. Poto nije ni
nemoan niti ivi udobno, on postaje reformator ili
revolucionar, zavisi od toka javnih poslova, ali verovatno
ak i kad ga vode na pogubljenje, doivljavae veu
stvarnu sreu nego to je moguno udobnom ciniku.
Seam se jednog mladog Kineza, posetioca moje kole,
koji se vraao kui da osnuje slinu kolu u
reakcionarnom delu Kine. Oekivao je da e se to svriti
odrubljenjem njegove glave. Uprkos toga imao je tihu
radost na kojoj sam mu jedino mogao da zavidim.
Meutim ne bih hteo da tvrdim da su jedino takve
leprave sree mogune. One su pristupane samo jednoj
manjini, poto zahtevaju neku vrstu vetine i irine
interesovanja koje ne moe biti jako esto. Ne samo
uveni naunici koji crpu radost kroz rad, niti samo
dravnici prvog reda dolaze do radosti zastupanjem
jedne politike. Radost od rada pristupana je svakome ko
je u stanju da se istakne u nekoj posebnoj vetini, pod
pretpostavkom da upranjavanjem svoga znanja dobije
radosti, a da za to ne trai opte pljeskanje. Poznavao

sam jednog oveka koji je jo u ranoj mladosti izgubio

obe noge, ali je za itav svoj dug ivot ostao uzvieno
srean: postigao je to pisanjem jednog dela od pet
svezaka o ruinoj medljici, u emu je on po mom
saznanju bio prvi strunjak. Nisam imao sreu da
upoznam vei broj konhologa, ali od onih koje sam
poznavao, doznao sam da prouavanje koljaka prua
veliko zadovoljstvo onima koji se time bave. Poznavao
sam nekad jednog oveka koji je bio najbolji kompozitor
u svetu; njemu su se obraali svi istraivai umetnikih
tipova; on je doivljavao radost ne samo zbog istinskog
potovanja koje su mu ukazivali ljudi koji to nisu olako
delili ovome ili onome, nego od stvarnog uivanja u
vrenju svoga posla, uivanja koje se ne razlikuje mnogo
od onoga koje imaju dobri igrai u plesu. Poznavao sam
i takve kompozitore koji su bili vetaci da note ispiu
matematskim znakovima ili nestorijanskim pismenom,
klinastim ili ma kakvim drugim, neobinim i tekim.
Nisam mogao da otkrijem da li su i privatni ivoti ovih
ljudi sreni, ali za vreme asova svog rada njihov
stvaralakl nagon dolazio je do najsrenijeg izraza.
Uobiajeno je da se tvrdi kako u nae mainsko doba
zanatlija ima manje radosti na svom strunom radu. Ne
bih smeo da kaem da je to tano: istina da kvalifikovani
radnik danas radi na sasvim drugaijim stvarima nego
to je to bilo u srednjovekovnim esnafima, ali je on jo
veoma vana i odluna injenica u mainskoj privredi.
Ima ih koji grade nauna orua i tanane maine, ima
crtaa, aeroplanskih mehaniara, vozaa i itavih eta
drugih u strukama u kojima mogu razviti vetine gotovo
bezgranino. Poljoprivredni radnik ili seljak u relativno
zaostalim zajednicama, koliko sam mogao da ocenim, ni

izbliza nije tako srean kao ofer ili mainista. Istina je

da je rad seljaka koji obrauje svoju zemlju, raznolik; on
ore, seje anje. Ali on zavisi od prirode i vrlo je svestan
te svoje zavisnosti, dok je ovek koji radi na nekom
modernom mehanizmu svestan svoje moi i dobija
uverenje da je ovek gospodar, a ne rob prirodnih snaga.
Dodue, istina je i to da je rad vrlo nezanimljiv velikom
broju mainski uhodanih ljudi koji neprestano ponavljaju
neke mehanike operacije gotovo bez promena, ali
ukoliko je nezanimljiviji posao utoliko je podesniji da ga
izvri maina. Krajnji cilj mainske proizvodnje je od
ega smo istina jako daleko takav sistem u kome bi
sav nezanimljiv posao radila maina a za oveija bia
ostali bi samo poslovi koji zahtevaju raznolikost i
inicijativu. U takvom svetu rad e biti manje dosadan i
manje zamoran nego to je ikad bio od uvoenja
poljoprivrede. Prigrlivi poljoprivredu, oveanstvo se
odluilo da se zbog smanjenja opasnosti da se umre od
gladi, podvrgne jednolikosti i dosadi. Kad su ljudi
dobijali hranu od lova, takav rad je bilo uivanje, to se
vidi iz injenice da bogati jo i sada zabave radi
produuju to praotako zanimanje. Ali ulaskom u
poljoprivredu, oveanstvo je ulo u dugaak period
osrednjosti, bede i ludosti od kojih ga je tek sada svojim
blagotvornim radom oslobodila maina. Sve je to vrlo
lepo to priaju sentimentalci o onom dodiru sa
zemljom, pa i zrela mudrost Hardijevih filozofskih
nastrojenja seljaka, ali ipak je jedina elja svakog
mladia u selu da se zaposli u gradu kuda moe da
pobegne iz ropstva vetrova, vremena i samoe mranih
zimskih veeri u pouzdaniju i oveanskiju atmosferu
fabrike i bioskopa. Druenje i saradnja osnovni su

elementi sree prosenog oveka i to se potpunije moe

postii u industriji nego u poljoprivredi.
Vera u neku stvar izvor je sree velikom broju
ljudi. Ne mislim samo na revolucionare, socijaliste i
nacionaliste u ugnjetavanim zemljama i slino; mislim
na mnogo skromnije vrste vera. Ljudi koje sam
poznavao i koji su verovali da su Englezi potomci onih
deset nestalih plemena, bili su nesumnjivo sreni, dok
oni koji su verovali da su Englezi plemena Efrajima i
Manaseja ne znaju za granice svoje sree. Ne predlaem
da italac prihvati tu veru, poto ja ne mogu da
preporuujem sreu koja bi se zasnivala na lanom
verovanju. Iz tih razloga ne mogu da predlaem itaocu
da veruje da ovek moe da ivi od oraha, mada, dokle
dopiru moja zapaanja, i takva vera moe da osigura
savrenu sreu. Ali lako je nai stvar koja niukoliko nije
fantastina, i oni ije je interesovanje u svakom takvom
sluaju iskreno, doi e do zanimanja u svojim asovima
dokolice i do savrenog leka protiv oseanja da je ivot
prazan.
Predavanje nekom mranom uzroku nije jako
daleko od samoutonua u neko zanimanje, hobi. Jedan
od najistaknutijih ivih matematiara deli svoje vreme
izmeu matematike i skupljanja maraka. Pretpostavljam
da mu marke pribavljaju utehu u trenucima kad
matematika ne ide glatko. Tekoa da se dokau pravila
u teoriji brojeva nije jedina nevolja koju bi moglo da
izlei skupljanje maraka, niti su marke jedine koje se
mogu skupljati. Zamislite samo kakvi iroki i zanosni
vidici se otkrivaju mati kad se pomisli na stari porculan,
kutije za mrkanje duvana, rimski novac, vrhove strela i
pribor za puke. Istina je da su mnogi od nas suvie

iznad takvih prostih zanimanja. Sve smo ih okuali u

deako doba, ali smo ih iz nekih razloga smatrali
nedostojnim za odrasle ljude.
To je savrena zabluda; svako zadovoljstvo koje
ne nanosi tetu drugome, dostojno je uvaenja. to se
mene tie, ja skupljam reke: meni ini zadovoljstvo da se
spustim niz Volgu i usplovim uz Jangce i mnogo alim
to nikad nisam video Amazon i Orinoko. Ma koliko da
su to prosta uivanja, ja ih se ne stidim. Ili zamislite
strasnu radost fudbalskog navijaa: on se edno
zagnjuruje u svoje novine i radio mu prua najivlja
uzbuenja. Seam se susreta s jednim uvenim
amerikim piscem koga sam na osnovu njegovih knjiga
ocenio kao podlonog melanholiji. Ali se desilo da su
upravo u tom trenutku dolazili preko radija izvetaji
glavnih rezultata bezbola; on je zaboravio ne samo
mene, nego i knjievnost i svu tugu naeg ivota pod
mesecom i derao se od ushienja kad su njegovi klubovi
pobedili. Od toga sluaja bio sam oran da itam njegove
knjige bez oseanja utuenosti nad nesreom njegovih
junaka.
Ipak navijanja i hobi u mnogim sluajevima,
moda najveim delom, nisu izvor osnovne sree, nego
sredstvo da se izbegne stvarnost, da se trenutno zaboravi
neki bol s kojim je muka da se suoimo. Osnovna srea
zavisi vie nego ita od onoga to bi se moglo nazvati
prijateljskim interesovanjem za linosti i stvari.
Prijateljsko interesovanje za linosti je vrsta
naklonosti, ali ne ona vrsta koja grabi i uzima a trai
uvek odreen odgovor. Ova poslednja vrsta je esto
izvor nesree. Vrsta koja prua sreu jeste ona koja voli
da posmatra ljude i nalazi zadovoljstva u njihovim

linim osobinama, vrsta koja eli da zainteresuje i prui

zadovoljstva onima s kojima dolazi u dodir bez elje da
zavlada njima ili da iz njih izmami oduevljeno
divljenje. Lice ije dranje prema drugima je iskreno te
vrste, bie izvor sree i primalac uzajamne ljubaznosti.
Njegovi odnosi s drugima, bilo da su povrni ili ozbiljni,
zadovoljie i njegovo interesovanje i naklonosti; on se
nee ogoriti na nezahvalnost; jer e retko od nje da pati
i nee je primetiti ako do nje doe. Ista svojstva koja bi u
drugima izazvala ivano uzbuenje do oajanja, u
njemu e biti jedino izvor blage zabave. Ostvarie bez
napora takve rezultate koje bi drugi ovek posle dugih
borba naao da su nedostini. Poto je lino srean, bie
prijatan drugar, to e takoe da uvea njegovu sreu.
Ali sve to mora da je iskreno; ne sme da potekne iz ideje
o samoportvovanju nadahnutom oseanjem dunosti.
Oseanje dunosti je korisno u radu, ali izazivako je u
linim odnosima. Ljudi ele da budu voljeni, a ne da ih
drugi podnose strpljivom rezignacijom. Voleti mnogo
ljudi iskreno i bez upinjanja, moda je najvei izvor
sree.
Govorio sam u poslednjem stavu o onom to ja
nazivam prijateljskim interesovanjem za stvari. Ta
reenica moda zvui malo nategnuto; moglo bi se rei
da je nemoguno oseati se prijateljski prema stvarima.
Pa ipak, ima neto slino prijateljstvu u interesovanju
geologa za stene ili arheologa za ruevine i takvo
interesovanje trebalo bi da bude sastavni deo naeg stava
prema pojedincima i zajednicama. Moguno je imati za
stvari interesovanja koje je vie neprijateljsko nego
prijateljsko. Moe da se desi da neki ovek prikuplja
podatke o ekologiji paukova zato to mrzi paukove i eli

da se nastani tamo gde njih najmanje ima. Ta vrsta

interesovanja nee pruiti isto zadovoljstvo koje geolog
dobija od svojih stena. Interesovanje za bezline stvari,
mada je kao primesa svakodnevnoj srei moda manje
vano od prijateljskog stava prema naim sadrugovima,
ipak je od veoma velike vanosti. Svet je velik i nae
snage su ograniene. Ako je sva naa srea povezana s
naim linim okolnostima, teko je izbei da se od ivota
trai vie nego to on moe da da. A traiti suvie,
pouzdan je put da se dobije ak manje nego to je
moguno. ovek koji moe da zaboravi na svoje nedae
interesovanjem, recimo, za Trentski sinod ili za istoriju
ivota zvezda, uverie se da e, kad se vrati sa svog
izleta po bezlinom svetu, postii stav i mirnou koji e
mu omoguiti da se najuspenije pozabavi svojim
nevoljama, a u isto vreme doivee iskreno sreu, ma
ona i privremena bila.
Tajna sree je u ovome: proirite svoja
interesovanja koliko god moete i postarajte se da vae
reakcije na stvari i lica koja vas zanimaju budu to vie
prijateljska i to manje neprijateljska.
Ovaj prethodni pregled o mogunosti sree
razradie se u sledeim glavama zajedno sa savetima o
nainu kako da izbegnemo psiholoke izvore bede.

11
POLET
U ovoj glavi hou da govorim o onom to mi se
ini najoptijim i najizrazitijim obelejem srenog
oveka, naime o poletu.
Moda najbolji nain za razumevanje ta hou da
kaem kad govorim o poletu, jeste da posmatramo razna
dranja ljudi kad sednu da jedu. Ima ljudi za koje je jelo
suta dosada; ma koliko da je ono ukusno, za njih je
neinteresantno. Oni su i pre jeli dobra jela i verovatno
takvim posluivani pri svima obrocima. Nikad nisu
doiveli da ostanu bez jela i da od gladi zanemognu;
doli su do zakljuka da su jela konvencionalni dogaaji
koje diktuje moda drutva u kome ive. Kao i sve drugo,
rukovi i veere su zamorni, ali nato bezrazlono
uznemiravanje kad drugoga izlaza nema. Pa su tu
bolesnici koji jedu po dunosti, jer im je lekar kazao da
uzmu malo da odre snage. Onda dolaze epikurejci koji
jelu oduevljeno pristupaju ali, nalaze da nijedno nije
skuvano kako treba. Tu su i gurmani koji se ivo na jelo
naklope, prejedu se, zasite i zaduvaju. Najzad tu su oni
koji poinju sa zdravim apetitom, uivaju u jelu, jedu
koliko im je potrebno i onda prestanu. Oni koji zasednu
za banketski sto ivota zauzimaju slian stav prema
dobrim stvarima koje ivot nudi. Srean ovek odgovara
poslednjem od naih gozbenika. Ono to je glad u
odnosu na jelo, to je polet u odnosu na ivot. ovek
kome dosauje jelo podsea na rtvu bajronovske
nesree. Bolesnik koji jede iz dunosti odgovara asketi,

gurman sladostrasniku. Epikurejac odgovara probirau

koji polovinu ivotnih radosti odbacuje kao neestetine.
Za udo, svi ti tipovi, s izuzetkom gurmana jedino
moda, preziru oveka zdravog apetita i smatraju se
boljim od njega. ini im se da je prostaki uivati u jelu
zato to ste gladni ili to uivate u ivotu koji prua
raznolikost zanimljivih i iznenaujuih doivljaja. S
visine svog razoaranja gledaju dole na takve i preziru ih
kao nie duhom. to se mene tie, ne slaem se s tim
gleditem. Za mene je svako razoaranje bolest, koju
dodue izvesne okolnoti mogu da uine neizbenom, ali
koju, ako se desi, valja vrlo brzo leiti i ne gledati u njoj
vii oblik mudrosti. Pretpostavimo da neki ovek voli
jagode, a drugi ne voli; u emu je ovaj poslednji vii od
prvoga? Ne postoji apstraktan i bezlian dokaz ni da su
jagode dobre ni da nisu dobre. Za oveka koji ih voli,
one su dobre; za oveka koji ih ne voli, one nisu dobre.
Ali ovek koji ih voli ima zadovoljstva u njima koja
drugi nema; po obimu njegov ivot je iri to mu prua
vie uivanja i on je bolje prilagoen svetu u kome
obojica moraju da ive. to je istina u ovoj triavoj
stvari, istina je podjednako i u vanijim stvarima. ovek
koji uiva u fudbalskoj igri, u tolikoj meri je iznad onoga
koji u njoj ne uiva. ovek koji uiva u itanju, jo vie
je iznad drugoga koji ne voli itanje, poto su prilike za
itanje ee od prilika za gledanje fudbala. Ukoliko
stvar vie zanima oveka, utoliko vie izgleda ima za
sreu, manje je predat na milost i nemilost sudbini, jer
ako mu jedna stvar omane, moe da se prihvati druge.
ivot je suvie kratak da bi se zainteresovali za sve, ali je
dobro biti zainteresovan za toliko stvari kojima bismo
mogli ispuniti svoje dane. Svi smo skloni bolesti sebi

okrenutog koji od mnogostrukog prizora izloenog pred

njim okree glavu i zadubljuje se jedino u prazninu u
sebi. Neka se niko ne zanosi milju da ima neeg velikog
u nesrei sebi okrenutog oveka.
Bile su nekad dve savreno izraene naprave da
se od svinja naprave najukusnije kobasice. Jedna od njih
odrala je svoj polet za svinju i proizvodila beskonano
mnogo kobasica; a druga maina je kazala: ,,Ba me
briga za svinju! Sastav moj daleko je zanimljiviji i
udesniji od ma koje svinje. Odbila je svinje i dala se na
prouavanje sebe. Lieni hrane, njeni unutranji delovi
prestali su da rade i ukoliko je sebe due ispitivala,
utoliko joj je praznije i gluplje izgledalo sve to. itava
sjajna naprava pomou koje se vrila ukusna proizvodnja
stala je konano i u udu se pitala ta bi sad u stvari
mogla da radi. Ova druga naprava za pravljenje kobasica
je ovek koji je izgubio polet, dok je prva ovek koji
ga je sauvao. Mozak je udna naprava koja je u stanju
da prerauje ponuene materije u najudesnijem vidu, ali
bez materijala iz spoljanjeg sveta ona je nemona i,
drugaije nego naprava za kobasice, mora sama sebi da
grabi materijale, jer dogaaji postaju doivljaji samo
interesovanjem koje mi ukazujemo: ako nas dogaaji ne
zanimaju, nita od njih uiniti neemo. Dakle, ovek ija
panja je okrenuta sebi ne nalazi nita vredno panje,
dok ovek ija panja je okrenuta spoljanjem svetu,
moe da nae u sebi u onim retkim trenucima kad
ispituje svoju duu, najraznovrsniju i najzanimljiviju
povorku inilaca kako se rastvaraju i ponovo sastavljaju
u divne i poune uzorke.
Oblici poleta su bezbrojni. Moda e se italac
setiti kako je erlok Holms digao eir koji je naao na

ulici. Zagledajui ga jedan asak, on je primetio da je

vlasnik eira bio sin pijanice i da njegova ena vie nije
tako zaljubljena u njega kao to je bila. ovek nikad ne
moe da bude dosadan za oveka kome sluajni predmeti
mogu da prue tako obilje interesovanja. Pomislite samo
na razne stvari koje se za vreme jedne etnje mogu videti
po poljima. Neko moe da se zanima pticama, drugi
rastinjem, trei geologijom, a etvrti poljoprivredom i
tako dalje. Ma koja od tih stvari je zanimljiva ako vas
interesuje i, poto su i druge stvari podjednako takve,
ovek zainteresovan za ma koju od njih bolje se
prilagodio svetu nego onaj koji nije zainteresovan.
A kako su tek neobino razliita dranja raznih
ljudi prema svojim sadrugovima. Neki ovek za sve
vreme dugakog putovanja eleznicom bie savreno
nesposoban da primeti ikoga od svojih saputnika, dok ih
je drugi sve ispitao, analisao njihove karaktere, pokuao
da odgonetne uslove pod kojima ive, a moda ak i
doznao najtajnije dogaaje njihovih ivota. Ljudi se
razlikuju meu sobom isto toliko u onom to oseaju
prema drugom, koliko i u onom to doznaju o njima.
Nekim ljudima su gotovo svi ljudi dosadni, drugi brzo ii
lako razviju prijateljske naklonosti s onima s kojima
dou u dodir, sem ako postoji neki zaseban razlog da se
ponaaju drugaije. Uzmite opet putovanje: neki ljudi e
putovati kroz mnoge zemlje odsedajui u najboljim
hotelima, hranei se istom hranom kojom bi se hranili i
kod kue, susreui iste one bogate dokoliare koje bi
sreli kod kue i razgovorajui o istim stvarima koje bi
pretresali za svojim stolom kod kue. Kad se vrate,
njihovo jedino oseanje je u olakanju to su najzad
okonali dosadnu promenu mesta. Drugi ljudi meutim

ma gde ili vide ono to je karakteristino, prave

poznanstvo s ljudima koji su tipini u tom kraju,
posmatraju ta bilo to je zanimljivo s gledita
istorijskog ili socijalnog, hrane se jelom onog kraja, ue
ponaanje i jezik tih ljudi i vraaju se kui s punom
vreom novih prijatnih seanja za zimske veeri.
U svim ovim razliiitim prilikama ovek koji ima
ivotnog poleta u preimustvu je pred ovekom koji toga
poleta nema. ak i neprijatni doivljaji su mu od koristi.
Meni je milo to sam mogao da omiriem kinesku
gomilu sveta i jedno sicilijansko selo, mada ne mogu da
tvrdim da je moje zadovoljstvo u tom trenutku bilo
veliko. Pustolovi vole brodolome, pobune, zemljotrese,
sukobe i svakojake neprijatne doivljaje, pod
pretpostavkom da im ne nakode zdravlju. Oni, na
primer, za vreme zemljotresa kau sebi: Dakle, tako
izgleda zemljotres, i imaju zadovoljstvo to su svoje
poznavanje sveta obogatili jednim novim utiskom. Ne bi
se moglo kazati da takvi ljudi nisu izloeni igri sudbine,
jer da su nakodili svom zdravlju vrlo verovatno da bi
izgubili polet, mada to nije sasvim sigurna stvar. Video
sam ljude kako umiru posle godina i godina laganog
muenja, pa ipak gotovo do poslednjeg daha, sauvaju
svoj polet. Neka bolosna stanja unite polet, a druga ne.
Ne znam da li su biohemiari kadri da se snau izmeu
tih vrsta. Ako biohemija uznapreduje dalje, moda emo
svi biti u stanju da progutamo pilule koje e nam otvoriti
interesovanjo za sve, ali dok taj dan ne svane, prinueni
smo da se oslonimo na zdrav razum u oceni ta je to to
ini da se neki ljudi interesuju za sve, a drugi ni za ta.
Polet je nekad sveopi, a drugi put
specijalizovan. Stvarno moe da bude jako

specijalizovan. itaoci Boroua setie se tipa koji se

pojavljuje u Romany Rye. Taj ovek je izgubio enu
koju je oboavao i jedno vreme imao je oseanje da je
sve skroz uzaludno. Ali se u meuvremenu
zainteresovao za natpise na kineskim oljama i kutijama
za aj i pomou nekog francusko-kineskog renika, zbog
koga je nauio francuski, postepeno je uspevao da ih
odgonetne, doavi na taj nain do novog interesa u
ivotu, mada svoje znanje kineskog steeno na taj nain
nikad nije koristio u drugom cilju. Poznavao sam ljude
koji su potpuno utonuli u zadatak da sve doznaju o
gnostikoj jeresi i druge ljude ije je glavno
interesovanje bilo da skupljaju Hobsove rukopise i prva
izdanja njegovih knjiga. Sasvim je nemoguno unapred
zamisliti ta bi nekoga moglo da interesuje ali veina
ljudi je sposobna za ivo interesovanje za ovo ili ono, i
ako se jednom u njima razbudi takvo interesovanje, ivot
se oprata od dosade. Veoma specijalizovani interesi su,
meutim, manje zadovoljavajui izvor sree od
sveopteg ivotnog poleta, jer jedva mogu da ispune
itavo vreme ivota jednoga oveka i uvek postoji
opasnost da svoje znanje o svom specijalnom
interesovanju doteraju dotle da o njemu nita vie nema
da se zna.
Valja da podsetimo na razne tipove za naim
banketskim stolom meu kojima smo naveli i gurmana
koga nismo skloni da hvalimo. italac bi mogao da
pomisli da se ovek od poleta, o kome smo se pohvalno
izrazili, ne razlikuje od gurmana u nekom odreenom
smislu. Doao je trenutak da razliku izmeu ova dva tipa
uinimo odreenijom.
Kao to svak zna, stari su smatrali da je umetnost

jedna od osnovnih vrlina. Pod uticajem romantizma i

francuske revolucije, mnogi su napustiii to miljenje i
stali da se dive svemonim strastima ak ako su, kao to
je sluaj s nekim Bajronovim junacima, ruilakog i
antisocijalnog tipa. Meutim jasno je da su stari u pravu.
U dobrom ivotu mora da bude ravnotee meu
delatnostima i nijedna ne bi smela da se zaoija tako
daleko da smeta drugima. Gurman rtvuje sva ostala
zadovoljstva jedenju i inei to, smanjuje sveukupnu
sreu svoga ivota. Sem jedenja moe da se pretera u
mnogim drugim strastima. Carica ozefina bila je
gurman u odevanju. U poetku je Napoleon plaao
raune njenog krojaa, mada stalno sa sve jae
podvuenim prigovorima. Najzad joj je izjavio da
stvarno treba da se umeri i da e odsad da isplauje samo
one raune koji mu izgledaju razumni. Kad je prispeo
naredni krojaev raun, ona je za asak bila izvan sebe
ta da radi, ali se odmah dosetila kako da se snae. Otila
je kod ministra vojske i od njega zahtevala da isplati
raun iz budeta predvienog za rat. Kako je on znao da
je ona toliko mona da moe da izdejstvuje njegovo
otputanje, isplatio je raun i zbog toga su Francuzi
izgubili enovu. Tako bar kau knjige, a ja nisam sklon
da garantujem da je sve istinito to one kau. Nau tezu
to podjednako potvruje, bilo da je istina ili preterivanje,
jer e posluiti da dokae koliko daleko moo da odvede
jednu enu strast za haljinama kada za to ima uslova.
Pijanice i nimfomane su oigledni primeri iste vrste.
Naelo u tim stvarima je prilino jasno. Svi nai zasebni
ukusi i elje imaju da se uklope u opti okvir ivota. Ako
hoemo da budu izvor sree, moraju da su podudarni sa
zahtevima zdravlja, s naklonostima onih koje volimo i s

potovanjem drutva u kome ivimo. Neke strasti mogu

da se puste na volju gotovo po elji, a da ne preu
granice dozvoljenog, dok druge to ne mogu. Recimo,
ovek koji voli ah, ako je sluajno neenja s
obezbeenim prihodima, ne treba da ograniava svoju
strast ni u najmanjoj meri; ali ako ima enu i decu i nema
obezbeenih prihoda, valja ozbiljno da zauzda svoju
strast. Pijanac i gurman ak i ako nemaju socijalnih
obaveza, nerazumno rade sa svog sopstvenog gledita,
jer odajui se strastima, kode svom zdravlju i asak
radosti pribavlja im asove alosti. Izvesne stvari ine
okvir u kojem svaka zasebna strast mora da se kree ako
neemo da postane izvor bede. Takve stvari su zdravlje,
opte vladanje samim sobom i dovoljni prihodi da se
podmiri najnunije i izvre najosnovnije obaveze kao to
su one prema eni i deci. ovek koji te stvari rtvuje
ahu, u sutini je isto tako rav ovek kao i pijanica.
Jedini razlog zbog kojega ga ne bismo osudili tako
strogo to je to je njegov sluaj rei i to samo ovek
izuzetnih osobina moe da se udubi u takvu intelektualnu
igru. Grko pravilo o umetnosti obuhvata praktino ove
sluajeve. ovek koji toliko voli ah da ceo dan za
vreme rada misli na partiju aha koju e odigrati uvee,
srean je, ali onaj koji naputa posao za ljubav partije
aha, gubi svu vrlinu umerenosti. Pria se da je u svojim
mladim i poronim danima Tolstoj dobio medalju za
hrabrost pred neprijateljem, ali kad je doao trenutak da
mu se preda odlikovanje, bio je toliko udubIjen u igru
aha da je odbio da ide po odlikovanje. Jedva da bismo u
tom sluaju mogli ta da prigovorimo Tolstoju, jer je
moda za njega bilo svejedno da li je dobio odlikovanje
ili ne, ali da je u pitanju neki manji ovek, to bi bila

ludost.
Kao ogranienje teorije koju smo malopre
postavili, trebalo bi prihvatiti da se izvesni postupci
smatraju toliko plemenitim da time opravdavaju sve
ostalo. oveku koji je u odbrani svoje zemlje izgubio
svoj ivot, ne prebacuje se ako njegova ena i deca
ostaju bez prebijene pare. oveku koji se dao na oglede
da uini neko veliko nauno otkrie ili pronalazak, nee
se prigovarati za potonje siromatvo koje je njegova
porodica morala da trpi, pod pretpostavkom da njegovi
napori na kraju budu krunisani uspehom. Ali ako on
nikad ne uspe da uini otkrie ili pronalazak oko koga se
majao, javno mnjenje e ga osuditi kao smetenjaka, to
izgleda nepravino, jer niko u takvom poduhvatu ne
moe da bude siguran u uspeh. Za vreme prve hiljade
godina hrianske ere, ovek koji je napustio porodicu za
ljubav svetiteljskog ivota bio je obasut pohvalama,
mada bi se danas smatralo da bi prvo trebalo da se
nekako pobrinuo za svoju porodicu.
Imam utisak da izmeu gurmana i oveka
zdravog apetita postoji duboka psiholoka razlika. ovek
u kome jedna elja istrava ispred svih ostalih, obino je
optereen nekom dubokom nedaom od koje hoe da
umakne kao od aveti. U sluaju pijanice to je oigledno:
ljudi piju da zaborave. Da se nad njih ne nadnose aveti,
ne bi pijano stanje pretpostavljali trezvenom. Kao to je
govorio Kinez iz prie: ,,Ne pijem zbog pia nego zbog
napia. Taj sluaj je tipian za sve preterane i
jednostrane strasti. Ne trai se zadovoljstvo u samoj
stvari, nego zaborav. Meutim, velika je razlika da li se
zaborav trai na ludaki nain ili prirodnim dejstvom
ula koja sama po sebi donose prijatnost. Borouov

prijatelj koji je nauio kineski da bi gubitkom ene naao

zaborav, traio ga je u aktivnosti bez tetnih posledica i,
naprotiv, razvijao je svoj um i znanje. Protiv takvih
oblika bekstva nema prigovora. Druga je stvar s
ovekom koji zaborav trai u piu, kockanju ili ma kom
drugom nekorisnom vidu uzbuenja. Ima dodue
sluajeva koji lebde na granici dobra i zla. ta da se kae
o oveku koji se bezumno izlae opasnosti u aeroplanu
ili na vrhovima brda zato to mu je ivot zacrneo. Ako
opasnosti kojima se izlae imaju javni znaaj, moemo
mu se diviti, ali ako to nije sluaj, uvrstiemo ga u
kategoriju jedva za razlomak bolju od pijanice i kockara.
Pravi polet, a ne onaj koji je u stvari bekstvo u
zaborav, prirodna je osobina ljudskih bia, sem ako nije
unitena nesrenim sluajem. Mala deca su
zainteresovana za sve to vide i uju; svet je pun
iznenaenja za njih i ona neprestano i plameno ispituju
stvari da dou do znanja, razume se, ne uenih znanja,
nego onih pomou kojih se upoznaju sa stvarima koje
privlae njihovu panju. ivotinje ak i u odraslo doba
sauvaju polet pod uslovom da su zdrave. Make u
nepoznatoj odaji nee sesti sve dok za svaki sluaj ne
onjue svaki ugao da se negde ne nalazi neki mi. ovek
koga prilike nisu u osnovi izvitoperile, sauvae
prirodno interesovanje za spoljanji svet i sve dokle ga
bude imao, nai e da je ivot prijatan, sem ako mu
sloboda nije preko mere ograniena. Gubitak poleta u
civilizovanom drutvu moe uglavnom da se pripie
ogranienjima sloboda koje su neophodne za na nain
ivota. Divljak lovi kad je gladan i, inei tako, odaziva
se na neposredni podsticaj. ovek koji svako jutro u
izvestan as ide na svoj posao, kree se u osnovi pod

istim podsticajem, naime potrebom da obezbedi sredstva

za ivot, ali u njegovom sluaju podsiticaj nije
neposredan i ne nastupa u trenutku kad se pojavi: on
deluje posredno, preko apstrakcija, verovanja i htenja. U
trenutku kad ovek pristupi svom poslu, on nije gladan
poto je maloas dorukovao. On samo zna da e glad
nastupiti kad-tad i njegov odlazak na posao je sredstvo
da podmiri buduu glad. Podsticaji su neredovni dok
navike u civilizovanom drutvu moraju biti redovne.
Meu divljacima ak zajedniki pothvati, ukoliko uopte
postoje, spontani su i plahoviti. Kad neko pleme polazi u
rat, lupanje u dobo podie oduevljenje i uzbuenje
krda, nadahnjuje svakog pojedinca na potrebnu
aktivnost. Moderna preduzea se ne mogu tako
upravljati. Kad voz valja staviti u pokret, nemoguno je
nadahnuti nosae, mainovoe i skretniare varvarskom
muzikom. Svaki od njih mora da izvri svoj posao prosto
zato to se taj posao mora uraditi; podsticaj za to, rekli
bismo, posredan je: oni ne podleu podsticaju za
odreenu radnju, nego ljubavi potonje nagrade za tu
radnju. Dobar deo socijalnog ivota ima isti nedostatak.
Ljudi razgovoraju meu sobom ne iz neke naroite elje
za razgovorom, nego zbog neke potonje koristi koju
misle da dobiju od saradnje ljudi s kojima razgovaraju.
Civilizovan ovek je u svakom trenutku sputan u
izraavanju svojih podsticaja: ako se desi da je
raspoloen, ne bi smeo da zapeva ili zaigra na ulici, a
ako je alostan, ne sme da sedne na ivinjak ulice i
zaplae kako ne bi ometao ulini saobraaj. U mladosti
je njegova sloboda ograniena u koli, u odraslim
godinama on je sputan za vreme svojih radnih asova.
Sve to ini da je sve tee odrati polet, jer neprestana

sputavanja tee da izazovu zamor i dosadu. Pa ipak,

civilizovano drutvo nemoguno je zamisliti bez visokog
stepena sputavanja spontanih podsticaja, poto e
spontan podsticaj izvriti samo najjednostavnije oblike
drutvene saradnje, a ne one veoma sloene oblike koje
zahteva organizacija moderne ekonomije. Da bi mogao
da se odupre tim smetnjama poletu, ovek mora da je
zdrav i da raspolae obilnom snagom; ili ako je tako
srean da nae posao koji e ga sam sobom privui.
Ukoliko se moemo osloniti na statistike, za poslednjih
stotinu godina zdravlje je neprestano napredovalo u
svima civilizovanim zemljama, ali kako se snaga daleko
tee moe meriti, ja sumnjam da je telesna sveina u
zdravom oveku toliko velika kao to je ranije bila. Ovde
je problem preteno socijalnog karaktera i kao takvog
nemam nameru da prouavam u ovoj knjizi. Ali problem
ima lini psiholoki izraz, o emu smo govorili kad je
bilo rei o umoru. Neki ljudi uspevaju da odre svoj
polet uprkos civilizovanog ivota i mnogi bi bili u stanju
da uine isto kad bi bili lieni unutranjih psiholokih
sukoba, na koje troe dobar deo svoje snage. Polet
zahteva vie snage nego to je potrebno za redovan
posao, a to opet sa svoje strane zahteva glatko odvijanje
psiholoke maine. O uzrocima koji podstiu to glatko
odvijanje, kazau neku re vie u narednim glavama.
Manje danas nego ranije, ali jo u velikoj meri, u
enama je polet snanije smanjen pogrenim shvatanjem
dostojanstva. Nekad se mislilo da je nepoeljno da ene
pokazuju javno interesovanje za mukarce ili da suvie
ivahno iskazuju svoja raspoloenja. Upuivane da se ne
interesuju za mukarce, one su na kraju zavrile da se
nisu interesovale ni za ta, ili, u najmanju ruku, ni za ta

sem za neku vrstu korektnog ponaanja. Propovedati stav

neaktivnosti i povlaenja iz ivota, oigledno je neto
vrlo opreno poletu isto tako kao i bodriti na neko
samoutonue koje je karakteristino za ene dostojne
velikog potovanja, posebno ako su neobrazovane.
Nemaju one za sport interesovanja koje imaju proseni
mukarci, ne mare za politiku, njihovo ponaanje prema
mukarcima je u znaku nategnute usamljenosti, a prema
enama prikrivenog neprijateljstva zasnovanog na
uverenju da su druge ene manje dostojne potovanja od
njih. Hvaliu se da su zatvorene u sebe; drugim reima,
hoe da kau da je odsustvo interesovanja za stvorenja
iste vrste njihova vrlina. Za to, razume se, ne treba
okrivljavati njih; one su samo prihvatile moralno uenje
koje se propovedalo kroz hiljadu godina ukoliko se ena
tie. One su, meutim, saaljenja dostojne rtve jednog
sistema represije iju nepravinost nisu uspele da uoe.
Za takve ene sve to je neplemenito izgleda dobro i sve
to je plemenito izgleda zlo. U svom drutvenom krugu
ine to mogu da ubiju radost, a u politici vole
represivno zakonodavstvo. Na sreu, taj tip ene postaje
sve rei, ali je jo preteniji nego to zamiljaju oni koji
ive u prosveenim krugovima. Svakom ko u ovo
sumnja, predlaem da obie izvestan broj najamnih kua
i potrai stan, ali da dobro osmotri sve gazdarice s
kojima se bude sreo za vreme traenja stana. On e videti
da je njihov ivot u znaku takvih enskih vrlina koje
zahtevaju da ugui svaki ivotni polet i da su, saobrazno
i dosledno tome, njihove misli i srca osakaeni i
zakrljali. Dobro shvaeno, izmeu mukih i enskih
vrlina nema razlike koju je ostavila tradicija. Jer i za
ene, kao i za mukarce, polet je tajna sree i

blagastanja.

12
NAKLONOST
Jedan od glavnih uzroka odsustva poleta je
oseanje da nas niko ne voli, dok obrnuto, oseanje da
vas ljudi vole, bodri polet vie od svega. Oseanje da
nekoga ne vole potie iz vie razloga. Moe sebe da
zamilja tako odvratnim ovekom da ga verovatno niko
ne bi mogao da zavoli; moda se u detinjstvu morao da
navikne da primi manje ljubavi nego to su dobivala
druga deca; a moda je stvarno neki ovek koga niko ne
voli. Ali u ovom poslednjem sluaju uzrok lei
verovatno u gubitku samopouzdanja, zaetom u nekoj
nedai rane mladosti. Dosledno oseanju da ga niko ne
voli, ovek moe da razume razne stavove. Moe da
uini oajnike napore da zadobije naklonost, obino
posredstvom izuzetnih postupaka panje. U ovome,
meutim, vrlo verovatno nee uspeti, jer oni kojima je
upuena panja lako mogu da primete odakle je ona
potekla, a ljudska priroda je sazdana tako da najradije
obasipa naklonou upravo one koji je najmanje trae.
Dakle, ovek koji se upinje da kupi naklonost
postupcima dobre volje, razoarae se pred ljudskom
nezahvalnou. Nikad mu ne pada na pamet da je
naklonost koju pokuava da kupi od daleko vee
vrednosti, nego materijalna dobra koja on nudi kao njenu
cenu; pa ipak, oseanje da je tako, osnov je njegovih
postupaka. Drugi neki ovek, primetivi da nije voljen,
moe da se sveti celom svetu, da izaziva rat ili revolucije
ili da to ini perom umoenim u u kao dekan Svift.

Junaka je to reakcija na nedau koja zahteva takvu

snagu karaktera, dovoljnu da se ovek ustremi na ceo
ostali svet. Malo je ljudi koji mogu da se uzdignu na
takve visine; velika veina i mukaraca i ena, kad osete
da ih niko ne voli, utonu u straljivo oajanje, olakano
na mahove zrakama zavisti i zlonamernosti. Po pravilu,
takvi ljudi postaju krajnje egocentrini a odsustvo
naklonosti daje im oseanje nesigurnosti od koje
nagonski ele da umaknu privolom da njima ovlada
sasvim i potpuno navika. Oni koji postaju dobrovoljni
robovi nepromenjene rutine obino su na to navedeni
strahom od spoljanjeg sveta i oseanjem da se nee
sudarati s njim ako idu istom stazom kojom su ili
prethodnih dana.
Onj koji pred ivot izlaze s oseanjem sigurnosti
mnogo su sreniji od onih koji mu izlaze s oseanjem
nesigurnosti, svakako bar dotle dokle ih oseanje
sigurnosti u slom ne odvede. I u mnogobrojnim
sluajevima, mada ne u svima, oseanje sigurnosti samo
po sebi pomoi e oveku da izbegne opasnosti kojima
bi drugi podlegao. Ako preko provalije prelazite uzanom
daskom, pre ete se skrhati u provaliju ako se plaite
nego ako se ne plaite. Ista stvar se moe primeniti na
ponaanje u ivotu. ovek bez straha, moe, razume se,
da doivi iznenada nesreu, ali je verovatno da e
neozleen proi kroz mnoge teke situacije u kojima bi
se plaljiv ovek stotinu puta slomio. Ta korisna vrsta
samopouzdanja ima, razume se, bezbroj oblika. Neko je
siguran u planinama, drugi na moru, a neko u vazduhu.
Ali opte samopouzdanje prema ivotu dolazi pre svega
od navike da od prave vrste naklonosti dobija onoliko

koliko mu treba. I o toj navici misli posmatranoj kao

izvor poleta, hou da govorim u ovoj glavi.
Dobijena, a ne data naklonost prouzrokuje to
oseanje sigurnosti, mada ona pre svega potie od
uzajamne naklonosti. Strogo uzevi, ne samo naklonost
nego i divljenje ima to dejstvo. Lica ije je zanimanje da
privlae javno divljenje kao to su glumci, propovednici,
govorinici i politiari, sve vie i vie zavise od pljeska.
Ako dobiju dobru meru javnog priznanja, njihov ivot je
pun poleta; a ako je ne prime, oni postaju nezadovoljni i
egocentrini. Rasplinuta dobra volja mnotva za njih je
ono to je drugima suena naklonost nekolicine. Dete iji
roditelji ga vole, prima njihovu naklonost kao prirodan
zakon. Ono ne misli mnogo o tome, ali to je od velike
vanosti za njegovu sreu. Ono misli o svetu, o
pustolovinama s kojima se sree, i jo vie o
pustolovinama s kojima e se sresti kad odraste. Ali iza
svih tih spoljnih interesa tu je oseanje da e ga od
nevolja zatititi naklonost njegovih roditelja. Dete iz bilo
kojih razloga lieno roditeljske naklonosti, verovatno e
postati plaljivo i nepustolovno, ispunjeno strahom i
samosaaljenjem i ne vie sposobno da se sa svetom
suoi u raspoloenju vedrog istraivaa. Takvo dete
zaudo rano e da se preda razmiljanju o ivotu, smrti i
ljudskoj sudbini. Okrenue se licem sebi, prvo
melanholino, a posle e se predati nestvarnoj utesi
nekog filozofskog ili teolokog sistema. Svet je
ispreturano mesto u kome se u ludoj povorci smenjuju
prijatne i neprijatne stvari. I elja da od tog stvori neki
razumljiv sistem ili obrazac, u sutini je posledica straha,
u stvari neka vrsta straha od gomila i razjapljenih
prostora. Izmeu etiri zida svoje knjinice plaljiv

student e se osetiti siguran. I ako jo uspe sebe da ubedi

da je vasiona takoe ureena, on e gotovo isto tako da
se oseti siguran kad nogom kroi na ulicu. Da je bio
obasut sa vie naklonosti, takav ovek bi se manje
pribojavao od stvarnog sveta i ne bi morao da izmilja
idealan svet da mu bude oslonac u verovanju.
Meutim, sve naklonosti nemaju to dejstvo u
upuivanju na pustolovine. Data naklonost mora sama po
sebi da bude silna i ne plaljiva, da sadri u sebi elju za
vrlinom vie nego za sigurnou od strane svog objekta,
mada nikako ne sme da bude ravnoduna prema
sigurnosti. Plaljiva mati ili negovateljica koja
neprestano upozorava decu na nesree koje se mogu
desiti, koja misli da e svaki pas da ugrize i da je svaka
krava bik, moe u njima da izazove plailjivost slinu
njenoj, i oseanje da nikad nee biti sigurni sem u njenoj
blizini. Neogranieno prisvojnoj majci ovo oseanje u
detetu moe da bude prijatno: njoj je milija deija
privrenost njoj nego njegova sposobnost da kri sebi
put kroz svet. U tom sluaju, na kraju krajeva, njeno dete
e gore proi nego da ga uopte niko nije voleo. Umne
navike uobline u ranim godinama vrlo verovatno e
ostati takve kroz itav ivot. Kad se zaljube, mnogi ljudi
trae tiho pristanite daleko od sveta gde mogu da budu
sigurni da e biti predmet divljenja, mada nisu za
divljenje i uzdizani, mada nisu za uzdizanje. Mnogim
ljudima je dom pribeite ispred istine: tu njihov strah i
njihova plaljivost nalaze zadovoljstvo u drutvu u
kojem su strah i bojazan umanjeni. Oni trae od svojih
ena ono to su ranije dobivali od svojih nerazumnih
matera, pa ipak se iznenauju ako njihove ene u njima
vide samo odraslu decu.

Da se odredi najbolja vrsta naklonosti nije uopte

laka stvar, jer je jasno da e u njoj biti neke zatitne
primese. Ne ostajemo ravnoduni pred nedaama ljudi
koje volimo. Ja meutim mislim da zebnja od nevolje,
suprotno saoseanju sa nevoljom koje se ve desila,
trebalo bi da igra to manju ulogu u naklonosti. Strah za
druge samo je za vrlo malo bolji od straha za nas same.
Povrh toga, esto je to samo maskiranje prisvojnog
stava. Nadaju se da e izazivanjem njihovog straha
obezbediti nad njima potpuniju vlast. To je, dabome,
jedan od razloga zato mukarci vole plaljive ene, jer
zatiujui ih, dolaze u poloaj da ih priteavaju. Obim
ljubaznosti kojom se moe obasuti neka linost bez tete
za nju, zavisi od njenog karaktera: linost jaka i
pustolovna moe bez tete mnogo da podnese, dokle
plaljivom licu treba ukazivati da od toga malo ta
oekuje.
Primljena naklonost ima dvojaku funkciju. Do
sada smo govorili o njoj u vezi sa sigurnou, ali u
ivotu odraslog ona ima daleko vaniju bioloku
namenu, naime roditeljstvo. Velika nevolja i za oveka i
za enu je nesposobnost da nadahnu polnu ljubav, poto
to njega ili nju liava najveeg uivanja koje ivot moe
da prui. Ta lienost neminovno e pre ili posle da
dovede do unitenja poleta i stvorie okrenutost ka sebi.
Meutim, esto se deava da ranije nevolje iz detinjstva
izazovu mane u karakteru koje postaju uzrok nemoi da
dotini u poznijim godinama doivi ljubav. Ovo je
moda istinitije kod ljudi nego kod ena, jer su
uglavnom ene sklone da zavole mukarce zbog
njihovog karaktera, dok mukarci naginju ka enama
zbog njihovog spoljanjeg izgleda. U ovom pogledu

mukarci se pokazuju nii od ena, jer osobine koje

mukarci nalaze u enama u celini manje su dostojne
nego one koje se enama dopadaju u mukarcima.
Meutim, ne bih smeo da tvrdim da je lake doi do
dobrog karaktera nego do dobrog izgleda; u svakom
sluaju mere potrebne za ovo poslednje ene razumeju
bolje i radije se slue njima nego to to ine mukarci za
ono prvo.
Do sada smo govorili o naklonosti iji je predmet
neka linost. Sad bih hteo neto da kaem o naklonosti
koju ovek daje drugome. I ova se moe podeliti u dve
vrste, jedna koja je moda najvaniji izraz ivotnog
poleta, a druga je izraz straha. Prva mi izgleda savreno
divljenja dostojna, dok je druga u najboljem sluaju
samo uteha.
Ako jednog lepog dana otplovite brodom uz lepu
obalu, vi ete se diviti obali i uivati u njoj. To uivanje
e nastati u vama jedino gledanjem na spoljanji svet i
ono nema nikakve veze bilo s kojom vaom oajnikom
potrebom. Ali ako, meutim, va brod potone i vi
zaplivate prema obali, za nju ete osetiti drugu vrstu
ljubavi: ona e za vas znaiti zatitu od talasa i njena
lepota ili runoa nee vam biti ni od kakvog znaenja.
Bolja vrsta naklonosti odgovara oveku iji brod je
pouzdan, a manje dobra vrsta odgovara brodolomnom
plivau. Prva od tih vrsta naklonosti je jedino moguna
ukoliko se ovek osea u sigurnom poloaju ili bar je
ravnoduan prema opasnostima koje mu prete; druga
vrsta,
naprotiv,
prouzrokovana
je
oseanjem
nesigurnosti. Oseanje prouzrokovano nesigurnou
mnogo je subjektivnije i egocentrinije od druge vrste
poto se voljena stvar ceni pruenih usluga radi a ne

zbog unutranje vrsnoe. Ali neu da tvrdim da ta vrsta

naklonosti ne igra opravdan udeo u ivotu. U stvari,
gotovo sve prave naklonosti sadravaju neto pomeano
od ovoga i ukoliko je naklonost zbilja lek za oseanje
nesigurnosti, ono oveku otvara mogunost da opet oseti
ono interesovanje za svet koje se zamrailo u asovima
opasnosti i straha. Ali priznajui udeo koji to oseanje
igra u ivotu, mi tvrdimo da je ono manje vrsno nego
druga vrsta, poto zavisi od straha, a strah je zlo, i zato
to je vie egocentrino. U najboljoj naklonosti ovek
oekuje novu sreu vie nego da umakne staroj nesrei.
Najbolji tip naklonosti je uzajamno ivotodavan;
svako prima naklonost s radou i daje je bez napora i
sledstveno toj uzajamnoj srei, svak nalazi da je svet
interesantniji. Ima meutim i druge vrste koja nije tako
retka u kojoj jedno lice usisava vitalnost drugoga, jedan
prima, to drugi daje, ali u zamenu ne daje gotovo nita.
Neki od veoma vitalnih ljudi pripadaju tom tipu
koji sisa krv. Ovi oduzimaju vitalnost jedne rtve za
drugom i dok oni napreduju i ispunjavaju se
interesovanjem za sve, dotle oni od ije krvi ive,
postaju sve blei, mraniji i tuplji. Takvi ljudi
iskoriuju druge u svoje svrhe i nikad u njima ne
gledaju krajnji cilj. U osnovi oni se ne interesuju za one
koje trenutno misle da vole; njih ovi interesuju jedino
kao podstrekai moda savreno bezline vrste.
Oigledno da to potie iz njihove prirodne mane, ali koju
nije lako ni utvrditi ni leiti. Ta je karakteristika esto
povezana s velikom ambicijom i zasniva se, rekao bih,
na preterano jednostranom miljenju o ljudskoj srei.
Naklonost u smislu iskrenog uzajamnog interesovanja
dvaju lica jedno za drugo, ne samo u korist obeju strana,

nego vie kao da imaju pred oima zajedniko dobro,

jedan je od najvanijih elemenata stvarne sree. ovek
ije je ja toliko zatvoreno u gvozdene zidove da je
nesposoban da ih i najmanje proiri, gubi ono najlepe
to ivot moe da prui, ma koliko inae imao uspeha u
svojoj karijeri. Ambicija koja iskljuuje naklonost iz
svog delokruga obino je posledica neke vrste gneva ili
mrnje protiv oveje rase, nastala u nesrenoj mladosti,
u nepravdama poznijeg doba, ili iz bilo kojih razloga koji
vode ka maniji gonjenja. Suvie mono ja je tamnica iz
koje ovek mora da pobegne ako hoe punim zahvatom
da uiva u svetu. Sposobnost za pravu naklonost jedno je
od obeleja oveka koji je izbegao iz te sopstvene
tamnice. Primanje naklonosti niukoliko nije dovoljno:
primljena naklonost treba da oslobodi naklonost koja
treba da se da drugome, i samo tamo gde su obe
zastupljene u istoj meri, dae naklonost od sebe to naj
vie moe.
Psiholoke i drutvene smetnje cvetanju
uzajamne naklonosti veliko su zlo od kojega je svet uvek
patio i jo pati. Ljudi su spori u odavanju priznanja iz
straha da ono nije na svom mestu; oni su spori da prue
naklonost iz straha da zbog toga ne trpe od lica koje
obasipaju naklonou ili od strogog suda sveta.
Obazrivost se preporuuje podjednako u ime morala kao
i svetske mudrosti s rezultatom da se velikodunost i
pustolovnost otklanjaju kad su u pitanju naklonosti. Sve
to tei da izaziva plaljivost i srdbu protiv ljudi, jer
mnogi ljudi u ivotu promae upravo ono to je nuno, a
od deset ljudi devetorica ono to je neophodan uslov
srenog i otvorenog stava prema svetu. Ne treba
pretpostaviti da su oni koje nazivaju imoralnim od vee

vrednosti od onih koji to nisu. U polnom odnosu esto

nema gotovo niega to bi se moglo nazvati stvarnom
naklonou; nije retko da izmeu ljubavnika postoji
duboka mrnja. Svaka strana se otima da se ne preda
drugoj, svaka zadrava duboku usamljenost, svaka ostaje
netaknuta i otuda neoploena. U takvim doivljajima
nema duboke vrednosti. Neu da kaem da ih treba
oprezno izbegavati, jer mere koje bi valjalo preduzeti u
tu svrhu sklone su da utiu na sluajeve iz kojih bi mogla
da nikne vrednija i dublja naklonost. Ali zato tvrdim da
jedinu vrednost imaju oni polni odnosi u kojima nema
ustezanja i u kojima obe potpune linosti treba da se
stope u jednu novu kolektivnu linost. Od svih
opreznosti, ona u ljubavi moda je najsudbonosnija za
sreu.

13
PORODICA
Od svih ustanova koje smo primili u naslee,
nijedna u sadanje vreme nije toliko rastoena i izbaena
iz koloseka kao porodica. Naklonost roditelja prema deci
i dece prema roditeljima moe da bude jedan od najveih
izvora sree, ali u stvarnosti u dananje vreme odnosi
izmeu roditelja i dece u devet sluajeva od deset izvor
su nesree za obe strane i u devedeset devet od stotine
sluajeva izvor nesree bar jedne od dveju strana.
Neuspeh porodice da prui osnovno zadovoljstvo koje bi
u naelu mogla da prui, jedan je od najdubljih uzroka
nezadovoljstva toliko rasprostranjenog u nae doba.
Odrastao koji eli sreno da ivi sa sopstvenom decom
ili da iim prui srean ivot mora duboko da razmisli o
roditeljstvu i, poto je razmislio da postupi mudro.
Porodica je isuvie obiman zadatak da bi se o njoj
opirno govorilo u ovoj knjizi, izuzev problema koji smo
postavill, naime, osvajanja sree. I ak u vezi s tim
problemom moemo od njega da uzmemo u pretres samo
toliko koliko je poboljanje u moi svakog pojedinca bez
promena u drutvenoj strukturi.
Dabome da je to teko ogranienje, jer su uzroci
porodinih nesrea u dananji dan najrazliitiji:
psiholoki, ekonomski, socijalni, vaspitni i politiki. Gde
su u pitanju imune klase zajednice, dva uzroka su se
splela da ene porodicu tee osete nego ikad u ranijim
vremenima. Ova dva uzroka su, s jedne strame, otvaranje
karijere pojedinim enama, a s druge strame, nestajanje

domae posluge. U staro vreme ene su bile nagonjene u

brak nepodnoljivim uslovima ivota za usedelicu.
Usedelica je morala da sedi kod kue u materijalnoj
zavisnosti prvo od oca, a posle jednog od brae, ne ba
oduevljeno. Ona nije imala zanimanja da ispuni svoje
dane, ni slobodu da se zabavi izvan zatitnih zidova
porodine zgrade. Niti je imala priliku ni sklonost za
polne pustolovine, o kojima je ona sama bila duboko
ubeena da su odvratnost ako se vre izvan braka. Ako je
uprkos svima straama izgubila ednost prevarom nekog
lukavog zavodnika, njen poloaj je bio krajnje alostan.
Opisan je sasvim tano u Vekfildskom sveteniku:
Jedini izlaz da pokrije svoj greh,
Da sakrije sramotu ispred oiju ljudi,
Da svog ljubavnika nagna na kajanje.
Da se zagrcne od suza, jeste da umre.

Moderna usedelica ne smatra da je smrt potrebna

u takvom sluaju. Ako je dobro obrazovana, nee imati
tekoa da sebi obezbedi ugodan ivot i za to je
nezavisna od porodinog odobrenja. Kako su roditelji
izgubili ekonomsku mo nad svojim kerkama, postali
su i mnogo obazriviji u izraavanju moralnog
neodobravanja; nema ni smisla koriti nekoga ko nee da
se osvrne ni na kakve prigovore. Neudata mlada ena
profesionalnih stalea je otuda u mogunosti danas, pod
pretpostavkom da po inteligenciji i privlanosti nije
ispod osrednjih, da provodi sasvim prijatan ivot sve
dotle dok je kadra da se uzdri od elje za decom. Ako je
pak savlada ta elja i mora da se uda, gotovo je sigurno
da e izgubiti svoj posao. U pogledu udobnosti ivota
ona pada na nii stepen nego onaj na koji je navikla,

poto plata njenog mua jedva da e biti vea od one

koju je ona imala i mora da dostigne za potrebe itave
porodice a ne samo jedne ene. Posle slobodnog ivota
gorko e joj pasti to se za svaki izdatak mora da obraa
drugome. Iz svih tih razloga, takve ene se kolebaju da
se u brak otisnu.
ena pak koja ima hrabrosti za takav skok,
suoie se u poreenju sa enama ranijih pokolenja, s
novim i stranim problemom: s malobrojnou i ravim
kvalitetom domae posluge. Sledstveno tome, ona e se
vezati za kuu, prinuena da sama svrava triave
zadatke sasvim nedostojne njenog znanja i iskustva ili,
ako ih ne vri sama, da upropasti svoje ivce u grenju
nesavesne posluge. U pogledu telesne brige o deci, ako
se postarala sama da se obavesti o tome, doi e do
zakljuka da je nemoguno, sem da se izloi opasnosti
najtee nesree, da decu poveri negovateljicama i uopte
da prepusti drugome brigu o najosnovnijoj predohrani u
pogledu istoe i higijene, izuzev ako sebi moe da
dozvoli izdatak za skupu obrazovanu negovateljicu u
nekom zavodu. Pod bremenom mnotva triavih sitnica
ona e u istinu biti srena ako ne izgubi svu svoju dra i
tri etvrtine svoje inteligencije. esto prostim vrenjem
nunih dunosti takve ene postaju teret svojim
muevima i muka i nevolja svojoj deci. Kad padne vee i
njen mu se vrati s posla, ena koja pria o svojim
dnevnim nevoljama prava je napast, a ena koja ne pria,
rasejana je. rtve koje je dala za decu toliko su je
obrvale da je gotovo sasvim pouzdano da e traiti veu
zahvalnost nego to je poeljno da oekuje, dok e stalna
izgubljenost u triavim sitnicama svakodnevnog posla
napraviti od nje dandrljivu enu skuena duha.

Najopasnija od svih nepravdi koje e imati da otrpi jeste

u ovome: posledica vrenja porodinih dunosti bie
gubitak naklonosti porodice, dok da je porodicu
zanemarila i ostala vedra i prijatna, porodica bi je
verovatno volelaxxxvii.
Te nevolje su sutinski ekonomske prirode, a evo
jo jedne koja je gotovo isto toliko teka. Mislim na
tekoe koje se pojavljuju u vezi sa stanovanjem, tim
problemom koji potie od nagomilavanja stanovnitva u
velikim gradovima. U srednjem veku gradovi su bili
seoski kao to su dananja sela. Deca jo pevaju deje
stihove:
Kod Pavlovog zvonika raste drvo
Puno i prepuno jabuka,
Mala londonska deca trkaraju oko njega
I tapovima rue jabuke.
A onda tre od dbuna do dbuna
Dok ne dou do londonskog mosta.

Otiao je Pavlov zvonik i nije mi poznato kad su

nestali dbunovi izmeu katedrale i londonskog mosta.
Nekoliko vekova je minulo otkako su londonski deaci
imali zadovoljstva koja pominju ovi stihovi, ali nije tako
davno kada je veina stanovnitva ivela u selima.
Gradovi nisu bili veliki; lako je bilo da se iz njih izae i
ni najmanje nisu bili neobini vrtovi uz kue. Danas je u
Engleskoj gradsko stanovnitvo u ogromnoj prevazi nad
seoskim. U Americi je jo ta prevaga mala, ali se veoma
brzo poveava. Gradovi kao to su London i Njujork
toliko su golemi da treba mnogo vremena da se iz njih
izie. Oni koji ive u gradovima obino se moraju
zadovoljiti sa stanom kome, razume se, ne pripada

nijedan pedalj zemlje i u kojem su ljudi primorani da se

pomire s apsolutnim minimumom povrime. Ako ima
male dece, ivot u stanu je teak. Za njih nema mesta za
igranje niti za njihove roditelje mogunosti da pobegnu
od njihove buke. Dosledni tome, profesionalni ljudi i
ene sve vie i vie tee da ive u predgraima. S
gledita dece to je sasvim u redu, ali to u prilinoj meri
dodaje zamora oevom ivotu i u velikoj meri smanjuje
ulogu koju bi valjalo da on igra u porodici.
Nije mi namera da se upustim u razmatranje tako
zamanih ekonomskih problema, poto su izvan zadatka
koji nas zanima, naime, ta jedinka tu moe da uini i da
tako nae sreu. Blie prilazimo ovom problemu kad
preemo na psiholoke tekoe koje postoje u dananje
doba izmeu roditelja i dece. One su stvarno deo
problema koje je na dnevni red iznela demokratija. U
staro vreme bilo je gospodara i robova: gospodari su
odreivaili ta ima da se radi i uglavnom voleli su svoje
robove, jer su njihovi robovi doprinosili njihovoj srei.
Robovi su verovatno mrzeli gospodare, mada se to ni
izbliza nije tako sveopte deavalo kao to bi to elela da
prikae demokratska teorija. Ali ak iako su mrzeli svoje
gospodare, njihovi gospodari su bili nesvesni ove mrnje
i u svakom sluaju gospodari su bili sreni. S optiin
prihvatanjem ekonomske teorije sve se to izmenilo:
robovi koji su pre prihvatali svoju sudbinu, sad su
prestali da to ine; gospodari koji ranije nisu sumnjali u
svoja prava, sad su poeli u njih da sumnjaju i da se
kolebaju. Dolo je do trvenja koje je izazvalo nesreu na
obema stranama. Ne iznosim to kao dokaz protiv
demokratije, jer su pomenuti neredi takvi da se
neminovno deavaju u vanim prelaznim vremenima.

Ali nema smisla zatvarati oi pred injenicom da je

ljudima vrlo neprijatno to je takva promena u toku.
Promena u odnosima izmeu roditelja i dece je
istaknuti primer opteg irenja demokratije. Roditelji
vie nisu sasvim sigurni u svoja prava prema deci; deca
vie ne smatraju da duguju potovanje svojim
roditeljima. Vrlina poslunosti koja se pre zahtevala bez
pogovora postala je nesavremena i s pravom.
Psihoanaliza je uplaila obrazovane roditelje da bi
nehotino mogli da nanesu tete svojoj deci. Ako ih
poljube, mogli bi da izazovu Edipov kompleks; ako ih ne
poljube, mogu da zavitlaju bes ljubomore. Ako narede
deci da uine neto, u njih bi mogli da usade oseanje
greha; ako ne narede to, deca bi mogla da prime navike
koje roditelji smatraju nepoeljnim. Kad ugledaju dete
da sisa palac, iz tog izvlae bog bi znao kakve strane
zakljuke i ne znaju ta da urade da ga u tome spree.
Roditeljstvo koje je nekad bilo u znaku nadmenog
vrenja moi, postalo je plaljivo, zabrinuto i ispunjeno
sumnjama. Prolo je vreme starih jednostavnih igara i to
upravo u trenutku kad, s obzirom na novu slobodu enasamica, mati mora da rtvuje vie no ranije pri
odluivanju da postane mati. U ovakvim prilikama
savesne matere zahtevaju suvie malo od svoje dece, a
nesavesne suvie mnogo. Savesne majke uzdravaju
svoje prirodne naklonosti i postaju bojaljive; nesavesne
majke trae u svojoj deci naknadu za zadovoljstva kojih
su se morale da odreknu. U prvom sluaju, deja ljubav
je priguena, a u drugom, suvie podsticana. Ni u jednom
sluaju nema one proste i prirodne sree koja se stie u
naiskladnijim porodicama.
Imajui u vidu sve te nevolje, je li ikakvo udo

to broj raanja opada? Opadanje broja raanja u

stanovnitvu uopte dostiglo je taku kad e uskoro
poeti da ih nestaje, ali u imunim staleima ta taka je
ve davno prevaziena, ne samo u jednoj zemlji, nego
praktino u svim civilizovanim zemljama. Nema mnogo
statistika na raspolaganju o broju raanja meu
imunima, ali dve injenice mogu navesti iz
gorepomenute knjige Din Ejling. Izgleda da je u
Stokholmu u godinama od 1919. do 1922. plodnost
profesionalnih ena bila samo jedna treina ostalog
stanovnitva i da je meu etiri hiljade diplomiranih na
Velesli koledu u Sjedinjenim Amerikim Dravama u
periodu od 1896. do 1913. celokupan broj dece bio oko
tri hiljade dok bi za spreavanje nestajanja rase trebalo
da bude 8000 dece i da nijedno od njih ne umre mlado.
Ne moe biti sumnje da civilizacija koju je stvorila bela
rasa ima tu jedinstvenu karakteristiku da ukoliko ljudi i
ene vie apsorbuju ovu civilizaciju, utoliko postaju
jaloviji.
Najcivilizovaniji
su
najjaloviji;
najnecivilizovaniji su najplodniji; i izmeu tih dvaju
polova odigrava se stalno pomeranje. U sadanje vreme
najinteligentnije grupe zapadnih naroda izumiru. Za
nekolicinu godina zapadni narodi kao celina smanjie se
brojno ukoliko se njihove rezerve ne popune
useljavanjom iz manje civilizovanih oblasti. Ali im
useljenici prihvate civilizaciju zemlje koja ih je primila, i
oni e srazmerno da postanu jalovi. Jasno je da
civilizacija koja ima takve karakterne osobine nije
stabilna; ako se ni na kakav drugi nain ne moe navesti
da svoje brojno stanje odri, pre ili posle mora da izumre
i ustupi mesto nekoj drugoj civilizaciji u kojoj je potreba
za roditeljstvom sauvala snagu da omete opadanje

stanovnitva.
Zvanini moralisti u svima zapadnim dravama
pokuali su da pristupe reavanju ovog problema putom
bodrenja i sentimentalnosti. S jedne strane, kau da je
dunost evakog branog para da ima toliko dece koliko
je Boja volja, bez obzira da li e ta deca biti zdrava i
srena. S druge strane, svetenici-mukarci torokaju o
svetim radostima materinstva i tvrde da je velika
porodica bolesne i siromane dece izvor sree. Drava se
pridruuje s postavkom da je potrebna odgovarajua
koliina topovske hrane, jer kako bi se uspeno
primenila sva ta sjajna i umna orua ako ne bi ostalo
dosta stanovnitva da ga ona unite? udno je da se
kae, ali pojedini roditelj, iako takvo rasuivanje
prihvata kad su u pitanju drugi, sasvim je gluv kad je re
o njemu samome. U zabludi je psihologija svetenika i
patriota. Svetenici mogu da imaju uspeha dok pali
njihova pretnja ognjem pakla, ali samo mali deo
stanovnitva uzima ozbiljno tu pretnju. Izvan takve
pretnje jedva da ita moe da utie na dranje u takvoj
sutinski privatnoj stvari. to se drave tie, njena
postavka je prosto svirepa. Ljudi mogu da pristanu da
drugi daju svoje sinove za topovsku hranu, ali teko da
e ih primamiti izgled da to uine sa sopstvenim
sinovima. Sve to drava moe da uini, to je da
siromane odrava u neznanju, pokuaj koji je na osnovu
statistikih podataka izuzetno neuspean sem u
najzaostalijim zapadnim zemljama. Vrlo malo ljudi i
ena e pristati da raaju decu iz nekog oseanja javne
dunosti, ak kad bi bilo daleko jasnije nego to jeste da
takva javna dunost uopte postoji. Kad ljudi i ene
imaju decu, oni to ine ili zato to veruju da e ta deca

doprineti njihovoj srei, ili zato to ne znaju kako to da

spree. Poslednji razlog jo dejstvuje vrlo mono, ali je u
stalnom opadanju. I nita ni drava ni crkva ne mogu
uiniti da spree dalje opadanje raanja. Potrebno je,
dakle, ako bela rasa hoe da opstane, da roditeljstvo opet
bude u stanju da stvori sreu roditeljima.
Kad ovek posmatra ljudsku prirodu nezavisno
od sadanjih prilika jasno je, mislim, da je roditeljstvo
psiholoki sposobno da prui najveu i najtrajniju sreu
koju ivot moe da prui. Nesumnjivo da je to vie istina
za ene nego za mukarce, ali je vie istina i za
mukarce, nego to je veina modernih ljudi sklona da
pretpostavi. Uzima se to kao istina gotovo u celokupnoj
knjievnosti pre dananjeg doba. Hekuba se vie brine za
svoju decu nego za Prijama; Makdaf se vie brine za
svoju decu nego za svoju enu. U Starom zavetu ljudi i
ene strasno ele da ostave za sobom potomke; u Kini i
Japanu taj stav sauvan je do dananjih dana. Ovde bi se
kazalo da se ta elja moe pripisati kultu predaka. Ja
meutim mislim da je suprotno istina, naime da je kult
predaka slika interesovanja koje ljudi pridaju produenju
svoje porodice. Vrativi se na profesionalne ene o
kojima smo maloas govorili, jasno je da nagon za
decom mora biti silan, jer inae nijedna ne bi pristala na
rtve koje deca trae. to se mene tie, govorei u svoje
ime, ja sam u roditeljskom oseanju naao veu sreu
nego ijednu koju sam doiveo. Mislim da kada prilike
nateraju ljude ili ene da se odreknu te sree, ostaje
neispunjena jedna veoma duboka potreba i da to izaziva
nezadovoljstvo i nemir iji uzrok moe da ostane
potpuno nepoynat. Da ovek bude srean u ovom svetu,
naroito kad mladost mine, neophodno je da o sebi misli

ne samo kao o jednoj izdvojenoj jedinki iji dani e

ubrzo doi kraju, nego kao o delu ivotne reke koja tee
od prvog semena do daleke i nepoznate budunosti. Kao
svestan oseaj izraen odreenim imenom, to bez sumnje
zahteva hipercivilizovano i intelektualno gledite o
svetu, ali kao neodreona nagonska emocija ona je
primitivna i prirodna i njeno odsustvo je ono to je
hipercivilizovano. ovek koji je sposoban za neko veliko
i znaajno delo koje udara svoje obeleje na budue
vekove, moe da iivljava taj oseaj kroz svoje delo, ali
za ljude i ene koji nemaju izuzetnog talenta jedini nain
da to postignu jeste da imaju decu. Oni koji su dozvolili
da njihova orua za produenje vrste zakrljave, odvojili
su se od ivotme reke i, postupivi tako, doli u teku
opasnost da e se sparuiti. Za njih, manj ako nisu
izuzetno bezlini, smrt je kraj svega. Svet koji e iza njih
doi, ne tie ih se i zbog toga im se i njihov rad ini
triav i beznaajan. Za oveka koji ima dece i unuadi, i
njih voli prirodnom naklonou, budunost je vana, bar
do kraja njihovog ivota, ne samo moralom ili
nategnutom matom, nego i prirodno i nagonski. I ovek
ije je interesovanje proireno do te mere preko svog
linog ivota, sposoban je da ga proiri jo i dalje. Kao
Avram, on e nai zadovoljstva u pomisli da e njegovo
seme naslediti obeanu zemlju, mada se to nee ispuniti
za nekoliko pokolenja. A kroz takva oseanja on se
spasava pomisli o uzaludnosti svega, koja inae
umrtvljuje njegove emocije.
Osnova porodice je, dabome, injenica da
roditelji oseaju naroitu vrstu naklonosti prema svojoj
deci, razliitu od one koju oseaju jedno prema drugome
ili prema drugoj deci. Istina je da neki roditelji imaju

malo ili nikako roditeljske naklonosti, a i to je tano da

su neke ene sposobne da oseaju naklonost prema tuoj
deci gotovo isto onako silovito kao prema svojoj. Uprkos
tome, ostaje gruba injenica da je porodina naklonost
naroita vrsta oseanja koje ovek ili ena daju svojoj
deci i nikakvom drugom ljudskom biu. Tu emociju mi
nasleujemo od svojih ivotinjskih predaka. U ovom
pogledu Frojd mi ne izgleda dovoljno bioloki potkovan
u svom stanovitu, jer ma ko da posmatra ivotinjsku
mater sa njenim mladuncima, videe da njeno dranje
prema njima uzima sasvim drugaiji vid nego prema
mujaku s kojim ima polne odnose. I taj isti razliiti i
nagonski vid, mada u izmenjenom i manje konanom
obliku, postoji i meu ljudskim biima. Da nema tog
naroitog oseanja gotovo nita ne bi moglo da se kae o
porodici kao ustanovi i deca bi se isto tako mogla da
prepuste brizi profesionalaca. Meutim, kako stvari
stoje, naroita naklonost koju roditelji imaju za decu,
pod pretpostavkom da im nagoni nisu zakrljali, od
vanosti je kako za roditelje tako i za decu. Vrednost
roditeljske naklonosti prema deci ogleda se uglavnom u
injenici da se na nju moe osloniti vie nego na ma koju
naklonost. ovek svoje prijatelje voli zbog njihovih
vrednosti, svoju ljubavnicu zbog njenih ari; ako
vrednost ili ari nestanu, mogu da nestanu i prijatelji i
ljubavnice. Ali upravo u asovima nevolje se najvie i
obraamo svojim roditeljima, u bolesti i ak i u
moralnom slomu, ako su roditelji one prave vrste. Svi
oseamo zadovoljstvo kad nam se dive zbog naih
zasluga, ali vei deo nas je skromna srca da oseti da je to
divljenje podlono promeni. Nai roditelji nas vole zato
to smo njihova deca i to je nepromenljiva injenica tako

da se oseamo sigurniji kad smo s njima nego ma s kim

drugim. U asovima uspeha to moe da izgleda nevano,
ali u sluaju neuspeha to prua utehu i bezbednost koja
se nigde drugde ne moe nai.
U svima ljudskim dodirima lako je postii za
jednu stranu, ali daleko tee da se ona postigne za obe.
Tamniar moda uiva u uvanju zatvorenika;
poslodavac moe da uiva u tome da se istresa nad
zaposlenima; vladar moe da uiva u vladanju svojim
podanicima otrom rukom i starovremski otac je
nesumnjivo uivao da ulije vrlinu u svog sina
posredstvom ibe. Sve su to samo jednostrana uivanja;
u toj sprezi poloaj druge strane je manje prijatan.
Dolazimo do toga oseanja da neto nije u redu s tim
jednostavnim zadovoljstvima i nae uverenje je da dobar
ovean odnos treba da zadovolji obe strane. Ovo se
pogotovu moe primeniti na odnose roditelja i dece s
rezultatom da roditelji dobijaju daleko manje
zadovoljstva od dece nego to su dobijali ranije; dok, s
druge strane, deca manje trpe od svojih roditelja nego u
prolim pokolenjima. Ne ini mi se da postoji ikakav
stvaran razlog zato bi roditelji dobijali manje
zadovoljstva od svoje dece nego u preanjim
vremenima, mada je izvan svake sumnje takav sluaj
danas. Niti verujem da ima ikakvog razloga zato
roditeljima ne bi polazilo za rukom da uveaju sreu
svoje dece. Ali to trai, kao i svi ravnopravni odnosi
kojima tei dananji moderan svet, izvesnu delikatnost i
nenost, izvesno potovanje linosti drugoga, a koje ni
najmanje ne umanjuje ratobornost obinog ivota.
Osmotrimo roditeljsku sreu prvo u svojoj biolokoj
sutini i, onda, kakva bi ona trebalo da bude u roditelju

nadahnutom onom vrstom nenog stava prema drugim

licima, koji smo istakli kao sutinski, u jednom svetu
koji veruje u jednakost.
Iskonski koren roditeljskog zadovoljstva je
dvojak. S jedne strane, u njemu je oseanje da se
obnavlja jedan deo sopstvenog tela, produujui njegov
ivot i posle smrti ostatka tog tela, i moda, u svoje
vreme, isto tako obnavlja sebe, i time to obezbeuje
venost svog semena-plazme. S druge strane, tu je, i
prisna meavina moi i nenosti. Novo stvorenje je
nemono i u roditelju se pojavljuje pobuda da podmiri
njegove potrebe, pobuda u kojoj se iivljava ne samo
roditeljska ljubav prema detetu, nego i roditeljska elja
za vlau. Sve dotle dok se misli da je dete nemono,
naklonost koja mu se prua nije nesebina, poto je ona
u smislu zatite izloenijeg dela samoga sebe. Ali ve u
vrlo ranom detinjstvu dolazi do sukoba izmeu
roditeljske sklonosti ka vlasti i elje za dobro deteta, jer
dok je vlast nad detetom u neku ruku predodreena
prirodom stvari, ipak je poeljno da dete to pre naui da
bude nezavisno u to irem obimu, to nije prijatno za
roditeljske elje za vlau. Neki roditelji nikad ne
postaju svesni tog sukoba i ostaju despote sve dok deca
ne stasaju da se bune. Drugi se, meutim, osveste na to i
nau se u vrtlogu suprotnih emocija. U tom vrtlogu
izgubi se i njihova roditeljska srea. Posle svega, na
svoju najveu alost utvrde da sva ljubav kojom su
obasuli dete, dovodi do neeg sasvim razliitog od onog
emu su se nadali.
Oni su eleli da ono postane vojnik a vide da je
pacifista ili, kao Tolstoj, oni ele da bude pacifista, a on
ode u Crnu stotinu. Ali tekoa nije samo u tom

poznijem razvoju. Ako hranite dete koje je ve samo

sposobno da se hrani, vi time dokazujete da vam je vie
stalo do vlasti nego do dejeg blagostanja, mada vam se
ini da je va postupak izraz elje da mu olakate da
jede. Ako mu suvie ivo stavite do znanja opasnosti, vi
to verovatno inite iz pobude da ga zadrite u svojoj
zavisnosti. Ako mu demonstrativno izrazite naklonost na
koju oekujete odgovor, vi time verovatno imate nameru
da ga privuete pomou emocija. Na hiljadu naina,
krupnih i sitnih, prisvojni nagon odvee roditelje
stranputicom, sem ako ne budu veoma oprezni i savreno
ista srca. Svesni tih opasnosti, moderni roditelji neki put
izgube strpljenje u postupku s decom i na taj nain jo su
im manje od koristi no da su spontano uinili greke, jer
za deju misao nita nije poraznije no odsustvo vrstine i
samopouzdanja od strane odrasloga. Bolje je dakle biti
ista srca nego oprezan. Roditelj koji iskreno eli dobro
deteta, vie no vlast nad njim, ne treba da ita knjige o
psihoanalizi da bi postupio ovako ili onako; njega e
njegov nagon povesti pravim putem. I u tom sluaju
odnos izmeu roditelja i deteta bie skladan od poetka
do kraja, bez bunta kod deteta, ni razoaranja kod
roditelja. Ali to zahteva od strane roditelja jo od prvih
dana izvesno potovanje detinje linosti potovanje
koje ne sme da potekne samo iz naela moralnog ili
intelektualnog, no da bude neto duboko prooseano,
gotovo mistikim uverenjem, do te mere da stav
prisvajanja i despotizma postanu potpuno nemoguni.
Dabogme da ovakav stav nije poeljan samo prema deci:
on je veoma potreban i u braku i u prijateljstvu takoe,
mada je u prijateljstvu manje teak. U nekom boljem
svetu on e proeti politike odnose izmeu grupa

ljudskih bia, iako je ova nada tako daleko da ne vredi da

se na njoj due zadravamo. Ali ma koliko sveopta bila
potreba za takvom blagou, ona je pre svega potrebna
gde su u pitanju deca, ali zbog njihove bespomonosti,
njihove siunosti i male snage, niske due su sklone da
ih preziru.
Ali da se vratimo na probleme koji su predmet
ove knjige. Punu radost roditeljstva u modernom svetu
mogu postii samo oni koji duboko umeju da osete taj
stav potovanja prema detetu o kome sam govorio. Jer za
njih nee biti potrebe da u sebi muno uguuju ljubav za
vlau niti da strahuju od gorkog razoaranja, koje
zahvati despotske roditelje kad deca dou do slobode. I
za roditelja takvog stava ima daleko vie radosti u
roditeljstvu, nego ikad za despotskog roditelja u vreme
njegove najvee moi. Jer ljubav koja je nenou
preiena od svih sklonostl ka despotizmu, moe da
prui uzvieniju radost, blau i sposobniju da gvoe
niske vrednosti svakodnevnog ivota pretvori u suvo
zlato mistinog zanosa, vie nego ijedna emocija na
raspoloenju oveka koji lomi koplja i bije bitku da se
odrli u ovom klizavom svetu.
Dok pridajem veoma visoku vrednost roditeljskoj
emociji neu time da kaem ono to se inae govori da
za ljubav dece prvenstveno matere imaju da ine sve to
mogu. U tom pogledu bilo je ustaljeno miljenje koje je
bilo na svom mestu kada se nita nije znalo o nezi dece
sem nenaunih nagaanja koje su babe ostavljale u
naslee svojim kerkama. Danas se mnogo radi na nezi
dece, to najbolje ine poglavito oni koji su se
specijalizovali u nekoj grani takve nege. Toj grani
obrazovanja priznaje se ono to se naziva

obrazovanjem. Od matere se ne oekuje da svom sinu

predaje matematiku, ma koliko ga mnogo volela. to se
tie uenja itanja, priznato je da deca bolje ue od
profesionalnog vaspitaa nego od matere koja to ne zna.
Ali u mnogim drugim granama nege dece takvo
miljenje se ne prihvata zbog nedovoljno proverenog
iskustva. Nesumnjivo da izvesne stvari mati radi bolje,
ali ukoliko dete raste, ima sve vie stvari koje e drugi,
pozvaniji bolje izvesti. Kad bi se to uopte prihvatilo,
majke bi bile osloboene mnogih neprijatniih poslova,
koji im teko padaju samo zbog toga to im to ne spada u
okvir strunog znanja. ena koja je stekla bilo kakvo
struno znanje, trebalo bi, kako u svom linom tako i u
interesu zajednice, da uprkos materinstva bude u stanju
da nastavi s primenom svog znanja. Ona moda nee biti
kadra da to uini za vreme poslednjih meseca trudnoe i
dojenja, ali dete od devet meseci ne bi trebalo da bude
nepremostiva smetnja majci na strunom poslu. Kad god
drutvo zahteva od neke majke rtve vee od razumnih
prema svom detetu, takva majka, sem ako nije izuzetna
svetica, oekivae od svog deteta naknadu za rtve povrh
mere preko koje to ne bi smelo da ide. Majka koja se
obino naziva portvovanom, u najveem broju
sluajeva izuzetno je sebina prema svojoj deci, jer ma
koliko da je roditeljstvo vano u ivotu, ako se uporedi
sa itavim ivotom, ono samo po sebi ne zadovoljava.
Nezadovoljan roditelj sklon je da bude emocionalno
gramljiv roditelj. Otuda je podjednako vano, kako za
decu tako i za majku, da je materinstvo ne otkine od
njenih drugih zanimanja i uposlenja. Ako ona ima
izuzetnu sklonost za negu dece i znanje koje je potrebno
za odgoj svoje dece, trebalo bi da se njeno znanje

iskoristi ire i nju bi valjalo uzeti da struno neguje i

tuu decu zajedno sa svojom. Pod pretpostavkom da su
odgovorni najosnovnijim zahtevima drave, opravdano
je da roditelji imaju prava da kau svoju re o nezi svoje
dece i o tome ko e tu negu da vri, ukoliko dotini ne
pripada kvalifikovanom osoblju. Ali ne bi trebalo da
bude utvrenih pravila o tome da neka mati sama valja
da uini ono to druga neka ena bolje ume da izvede.
Majke koje se zbune i imaju oseanje da su neupuene u
negu dece, kao to se to deava s mnogim majkama, ne
bi trebalo da se kolebaju i ne predaju decu na negu
enama koje su za to sposobnije i stekle potrebno
iskustvo. Nema nekog bogom danog nagona koji bi ene
uputio kako da pravilno postupaju s decom, a brinost
koja pree meru samo je skrivena elja za vlau nad
detetom. Mnogu decu psiholoki upropauju matere
neznalakim sentimentalnim postupcima. Oduvek se
prihvatalo gledite da oevi ne mogu da uine bog zna
ta za decu, pa ipak deca umeju da vole svoje oeve kao i
svoje majke. Odnos majke prema detetu u budunosti
sve e vie i vie liiti na sadanji odnos oca, ako se
ivoti ena oslobode nepotrebnog argatovanja i deci
dozvoli da se koriste sve jaim i mnogobrojnijim
naunim dostignuima o njihovoj duevnoj i telesnoj
nezi u ranom detinjstvu.

14
RAD
Da li da se rad uvrsti meu uzronike sree ili
nesree, moe se smatrati neizvesnim. Izvan svake je
sumnje da ima mnogo takvog rada koji je bezgranino
muan a preteran rad je uvek bolan. Meutim, ja mislim
da, pod pretpostavkom da nije prekomeran, i
najdosadniji rad je veini ljudi manje neprijatan od
nerada. U radu se niu svi stepeni od prostog razbijanja
dosade do najdubljeg zadovoljstva, ve prema prirodi
posla i vetini poslenika. Najveim delom poslovi koje
ljudi uglavnom moraju da rade, nisu sami po sebi
zanimljivi; ali ak i takav rad ima izvesnih velikih
preimustava. Prvo, ispunjava prilian broj asova dana
bez potrebe da se ljudi snebivaju ta da rade. Preputena
sebi ta da radi, veina ljudi je u nedoumici da smisli
neto prijatno to bi bilo vredno da se radi. I ma ta da
izaberu, imae oseanje da su mogli da izaberu neto
prijatnije. Da ovek bude sposoban da svoju dokolicu
ispuni razumno najvee je dostignue civilizacije koje je
dosad vrlo malo ljudi postiglo. Povrh svega, sam izbor
po sebi je muan. Izuzev ljudi izvanredne inicijative,
svima je sasvim sigurno prijatno kada se kae da uine to
i to svakog asa dana, dabogme, pod uslovom da to ne
bude kazano suvie neprijazno. Veina besposlenih
bogataa pati od neizrecive dosade kao cene to ne
moraju ba nita da rade. Povremeno mogu i da nau
zabavu u lovu na veliku divlja u Africi ili da lete oko
sveta, ali broj takvih senzacija je ogranien, naroito

posle
prohujale
mladosti.
Saobrazno
ovome,
najinteligentniji bogatai rade gotovo tako predano kao
da su siromasi, dok se bogate ene uglavnom zanimaju
bezbrojnim triarijama u iju su vasionsku vanost
najdublje uverene.
Pre i iznad svega, rad je dakle poeljan kao
predohrana protiv dosade, jer dosada koju ovek osea u
toku nunog i nezanimljivog posla nije nita u poreenju
s dosadom koju ovek osea kad ne zna ta da radi s
vremenom. S tim preimustvom rada povezano je i
drugo, a to je da kad dou praznici, oni postaju daleko
slai. Pod pretpostavkom da ovek ne mora da radi teak
posao koji e da mu potkopa zdravlje, on e u svom
slobodnom vremenu osetiti daleko vie poleta nego to
bi ga mogao imati besposliar.
Drugo preimustvo veine plaenih i nekih
neplaenih poslova jeste to pruaju izglede i prilike za
ambicije. U veini sluajeva radni uspeh se meri
prihodom, i dok na kapitalistiki poredak traje, to je i
neizbeno. Samo tamo gde je u pitanju najbolji rad, to
pravilo prestaje da se primenjuje prirodno. elja ljudi da
poveaju svoje prihode isto tako je elja za uspehom koji
znai izuzetnu udobnost koju moe da da vii prihod. Ma
koliko da je rad dosadan, on ipak postaje podnoljiv ako
je sredstvo da se na njemu zasnuje dobar glas, bilo
uopte u velikom svetu, ili samo u svom uem krugu.
Trajnost cilja na dugaku stazu je jedan od najvanijih
elemenata sree i veina ljudi nju uglavnom postie kroz
svoj rad. U tom pogledu one ene iji ivoti su ispunjeni
domaikim radom, manje su srene od ljudi ili ena
koje rade izvan svojih domova. ena-domaica ne dobija
nadnicu, nema uslova za poboljanje svoga stanja, u

njenom poloaju mu gleda neto prirodno (a praktino i

ne vidi nita od onoga ta ona radi) i ne ceni je po
njenom domaikom radu nego zbog drugih osobina.
Razume se, ovo se odnosi na dovoljno imune ene koje
podiu lepe kue i lepe vrtove i postaju predmet zavisti
meu susedima; ali takvih ena ima srazmemo malo i za
veliku veinu domaiki posao ne moe da prui ono
zadovoljstvo koje druga vrsta posla prua ljudima i
strunim enama.
Zadovoljstvo od ubijanja vremena i iznalaenja
nekog izlaza ma kako skromnog za ambiciju, nalazi se
mahom u radu i dovoljno je da ak i oveka, iji je posao
dosadan, proseno uini srenijim od oveka koji uopte
nita ne radi. Ali ako je posao zanimljiv, u stanju je da
prui zadovoljstvo viega stepena nego to je
osloboenje od dosade. Vrste rada za koje ima nekog
interesovonja, mogle bi da se rasporede po redu
zanimljivosti. Poeu sa onima koje su umereno
zanimljive i zavrit onima koje su dostojne da apsorbuju
sve energije velikog oveka. Dva glavna elementa ine
rad zanimljivim; prvo, upranjavanje znanja, a drugo
graenje. Svaki ovek koji je doao do izuzetnog znanja
uiva da to znanje upranjava dok ne postane obina
stvar ili ne moe vie da usavruje. Ta pobuda na
aktivnost poinje u ranom detinjstvu: deak koji ume da
stane na glavu nerado staje na noge. Mahom rad prua
isto zadovoljstvo koje se dobija od igara za koje je
potrebno znanje. Rad jednog advokata ili politiara
svakako sadrava privlaniji oblik istog zadovoljstva
koje se dobiva od igranja brida. Ovde dabome,
zadovoljstvo nije samo u vrenju nekog znanja nego i u
nadmudrivanju vetog protivniika. ak i tamo gde je taj

takmiarski elemenat odsutan, izvoenje tekih dela je

prijatno. ovek koji ume da se prevre i u aeroplanu,
nalazi takvo veliko zadovoljstvo da je za ljubav toga
voljan i svoj ivot da stavi na kocku. Zamiljam da vet
hirurg, uprkos munih uslova u kojima je izveden njegov
posao, nalazi zadovoljstvo u tananoj tanosti svoje
operacije. Ista vrsta zadovoljstva, mada u manje
uzbudljivom obliku, nalazi se i u mnogim radovima
skromnije vrste. Sluao sam ak da i instalateri uivaju u
svom poslu, iako nisam bio te sree da se sretnem s
njima. Svaki kvalifikovan rad moe da prui radost pod
pretpostavkom da je potrebno znanje ili promenljivo ili
koje bezgranino moe da se usavrava. Ako su ovi
uslovi odsutni, kad ovek postigne maksimalno znanje,
ono e prestati da bude zanimljivo. ovek koji tri na
stazi od tri milje, prestae da ima zadovoljstvo u svom
zanimanju kad ne bude vie kadar da tue svoje ranije
rekorde. Sreom, ima toliko mnogo rada u kojem nove
prilike zahtevaju novo znanje i koje ovek moe jo da
usavruje, bar dok ne dode do srednjih godina svog
ivota. U nekim vrstama kvalifikovanog rada, kao to je,
na primer, politika, izgleda da ljudi stiu u najbolje doba
izmeu ezdesetih i sedamdesetih godina, a razlog tome
je to je u takvim zanimanjima neophodno iroko
iskustvo drugih ljudi. Iz toga razloga uspeni politiari
kadri su da budu sreniji u sedamdesetoj nego ijedan
ovek tih godina. U ovom pogledu njihovi jedini rivali se
nalaze na elu veliklih preduzea.
Ima meutim jo jedan elemenat koji je sastavan
deo najboljeg rada i koji je kao izvor sree vaniji i od
upranjavanja znanja. Taj elemenat je stvaralatvo. U
nekim radovima, mada ne u mnogima, neto se stvori to

ostane kao spomenik kad se delo zavri. Stvaranje od

ruenja moemo razlikovati po sledeem merilu. U
stvaranju je poetno stanje u znaku relativne
pometenosti, dok zavrna faza predstavlja jedan cilj; u
ruenju je stanje obrnuto: poetno stanje predstavlja cilj,
dok je zavrna faza u pometenosti, ili drugim reima,
ruilac je uinio sve u nameri da stvori besciljno stanje
stvari. Ovo se merilo primenjuje i na doslovnijem i
oiglednijem sluaju, naime u podizanju i ruenju
graevina. U podizanju jedne zgrade izvodi se unapred
izraen plan, dok u njegovom ruenju niko tano ne
odreuje kako e graevinski materijal da se rasturi pri
potpunom ruenju. Razume se da je vrlo esto potrebno
ruenje kao prethodna radnja potonjem graenju; u tom
sluaju ono je deo celine i stvaralako je. Ali nije retko
da se ljudi daju na ruenje bez obzira na graenje koje bi
moglo da doe iza toga. esto e dotini da to skriva
pred samim sobom uverenjem da on rui jedino u nameri
da ponovo gradi, ali obino je lako zderati tu masku, ako
ona uopte postoji, pitanjem to e novo da gradi. Videe
se da e o tom pitanju govoriti neodreeno i bez
oduevljenja, dok je o preanjem ruenju govorio
odreeno i s poletom. To se moe primeniti na ne mali
broj revolucionara i militarista i drugih apostola nasilja.
Njih obino rukovodi mrnja, esto sasvim nesvesno;
unitenje onoga to mrze pravi je cilj i relativno su
ravnoduni ta e da doe posle toga. Ja ne bih mogao da
poreknem da u delu unitenja, kao i stvaralatva, nema
radosti. ivlja je to radost, moda na mahove silnija, ali
dubinski ona manje zadovoljava, poto za sobom
ostavlja neto u emu se moe nai malo zadovoljstva.
Ubijete svog neprijatelja i kad je mrtav, vi ste zavrili

svoj zadatak i zadovoljstvo koje ste imali od pobede brzo

izbledi. Delo stvaranja, s druge strane, kad je zavreno,
prijatno je za oko i sem toga nikad nije u tolikoj meri
okonano da ne biste imali ta da mu dodate.
Najpotpunijem zadovoljstvu vode oni planovi koji
donose beskrajne nove uspehe i ne svravaju se nikada; i
u tome e se primetiti da je stvaranje vei izvor sree
nego ruenje. Moda bi ispravnije bilo da se kae da oni
koji nalaze zadovoljstva u graenju, nalaze u tome vee
zadovoljstvo, nego to ljubitelji ruenja mogu da nau u
unitenju, jer kad se jednom ispunite mrnjom, teko
ete u graenju nai ono zadovoljstvo koje e u tome
nai neki drugi ovek.
U isto vreme jedva da bi bilo podesnijeg leka
protiv mrnje od stvaralakog rada.
Zadovoljstvo koje se dobija od uspeha u velikom
stvaralakom pothvatu neto je najmonije to ivot
moe da prui, mada je, na nesreu, u svojim vrhunskim
izrazima ono jedino dostino ljudima izuzetnih
sposobnosti. Nita oveku ne moe oteti sreu nad
uspenim radom u nekom znaajnom pothvatu, izuzev
ako se posle svega ne utvrdi da je taj rad bio lo. Ima
vie vrsta takvog zadovoljstva. ovek koji je izvoenjem
navodnjavanja uinio da se pustinja osula cveem, uiva
u tome u najopipljivijem obliku. Stvaranje neke
organizacije moe da bude delo vrhunske vanosti.
Takav je i rad onog malog broja dravnika koji su svoje
ivote posvetili da iz haosa stvore red, iji je najvii tip
naih dana Lenjiin. Najoigledniji primeri su umetnici i
ljudi od nauke. ekspir kae u svom stihu: Dokle god
ljudi diu i oi im vide, sve dotle e da ivi to. I ne
moe biti sumnje da ga ta misao nije uteila u nesrei. U

svojim sonetima on tvrdi da ga je pomisao na prijatelja

izmirila sa ivotom, ali ne mogu da odolim sumnji da su
soneti koje je pisao svom prijatelju bili jo efektniji kao
delo nego i sam njegov prijatelj. Veliki umetnici i veliki
ljudi od nauke rade posao koji je sam po sebi pun
zadovoljstva; dok ga rade on im obezbeuje potovanje
onih ije potovanje vredi imati, to im daje
najosetljiviju vrstu moi, naime mo nad mislima i
oseanjima ljudi. Oni imaju takoe veliki osnov da dobro
misle o sebi. Taj splet srenih okolnosti trebalo bi,
mislilo bi se, da je dovoljan da svaki ovek bude srean.
Pa ipak, nije tako. Mikel Anelo, na primer, bio je u
sutini duboko nesrean ovek i tvrdio je (ne bih rekao
da je to istina) da se ne bi starao da izvede svoja
umetnika dela da nije morao da plaa dugove svojih
vorcerskih roaka. Mo za stvaranje velikih umetnikih
dela vrlo esto je, iako ne uvek, povezana sa nesreom
koja vodi poreklo od temperamenta, i to toliko snanom
da bi umetnika navela na samoubistvo da nema radosti
koje mu prua njegovo delo. Otuda ne bismo smeli da
tvrdimo da ak i najvee delo mora umetnika da napravi
srenim; mogli blismo kazati da ga ini manje
nesrenim. Meutim, ljudi od nauke mnogo manje su
nesreni temperamentom nego umetnici i uglavnom
moe se rei da su ljudi koji rade velika nauna dela
sreni ljudi ija srea prvenstveno potie iz njihovog
rada.
Jedan od uzroka nesree meu intelektualcima u
sadanje vreme je to mnogi od njih naroito oni ija
vetina je knjievnika, ne nalaze prilike da samostalno
izraavaju svoje talente, ve moraju da se stave u slubu
bogatih korporacija na ijem elu se nalaze ifte koji

nastoje da im se stvaraju stvari koje umetnici sami

smatraju tetnom besmislicom. Ako bi vam se pruila
prilika da ispitujete novinare u Engleskoj ili Americi da
li veruju u politiku listova za koje piu, nali biste,
mislim, da samo mala manjina veruje; ostali, iz ivotnih
potreba, prodaju svoje znanje za ciljeve koje oni
smatraju tetnim. Takav posao ne moe da prui nikakvu
stvarnu radost i u toku prilagoavanja ovakvom poslu
ovek mora da postane toliki cinik da ni od ega ne
moe da dobije nikakvu radost. Ja ne bih mogao da
osudim ljude koji se prihvataju takvog posla, jer je
gladovanje teak izgled u suprotnom sluaju; ali mislim
da e tamo gde je moguno da vre posao koji odgovara
njihovim stvaralakim pobudama a da ne gladuju, biti
pre za preporuku s gledita njihove sree nego da se
prihvataju bolje plaenog posla koji im ne odgovara. Bez
samopotovanja prava srea jedva da je moguna. A
ovek koji se stidi svoga posla teko moe da ima
samopotovanja.
Zadovoljstvo od stvaralakog rada, mada je, kako
stvari stoje, povlastica jedne manjine, moe ipak da bude
povlastica jedne sasvim zamane manjine. Svaki ovek
koji je sam gospodar u svom poslu moe to da oseti; tako
to moe i svaki drugi ovek iji rad mu izgleda koristan i
zahteva prilino znanje. Vaspitanje dobre dece je teak
stvaralaki rad koji moe da prui duboko zadovoljstvo.
Svaka ena koja je to uinila, moe u rezultatu svojih
napora da oseti da svet ima neke vrednosti koju inae ne
bi imao.
oveja bia duboko se razlikuju u pogledu
sklonosti da ivot shvate kao celinu. Nekim ljudima je
prirodno da tako ine i sutinsko za sreu da to uine s

izvesnim zadovoljstvom. Za druge je ivot povorka

odvojenih udesa bez upravljanja i bez jedinstva. Meni se
ini da pre moe doi do sree u prvom sluaju nego u
drugom, jer e takvi ljudi postepeno izgraditi one uslove
iz kojih mogu da poteknu zadovoljstvo i
samopotovanje, dok e u drugom sluaju biti razvejani
vetrovima prilika, as u ovom, as u onom pravcu, a da
nikad ne uplove ni u kakvo pristanite. Navika da se
ivot posmatra kao celina neophodan je deo i mudrosti i
pravog morala podjednako, i jedna od stvari koju bi
valjalo podsticati u obrazovanju. Ustaljen cilj nije
dovoljan da ivot uini srenim, ali je gotovo neizbean
uslov srenog ivota. A ustaljen cilj izraava se
uglavnom u radu.

15
BEZLINA INTERESOVANJA
U ovoj glavi hou da osmotrim ne ona krupna
interesovanja na kojima poiva oveji ivot, no sitnija
interesovanja koja mu popunjavaju dokolicu i
dozvoljavaju odmor od napora uloenih u ozbiljnije
ivotne uposlenosti. U ivotu prosenog oveka glavni
deo njegove zabrinute i ozbiljne misli posveen je eni i
deci, radu i materijalnom poloaju. ak ako bi on imao i
ljubavnih odnosa izvan braka, sami po sebi oni
verovatno nee na njega uticati koliko na mogune
posledice u domaem ivotu. Interesovanja koja su
povezana s njegovim radom neu da ubrojim u njegova
bezlina interesovanja. ovek od nauke, na primer, mora
da bude upuen u poslednja dostignua svoje struke.
Prema takvim dostignuima njegova oseanja su proeta
svom toplinom i ivou za neto to je prisno skopano
s njegovom karijerom, ali ako on ita o dostignuima u
sasvim drugoj nauci s kojom struno nema nikakve veze,
on e to itati u sasvim drugaijem duhu, nestruno,
manje kritiki i vie nezainteresovano. ak iako mora da
napregne svoju panju da prati ono o emu se pie,
njegovo itanje je ipak odmaranje, zato to nije u vezi s
njegovim odgovornostima. Ako ga knjiga zanima,
njegovo interesovanje je u izvesnom smislu bezlino, to
ne bi moglo da se kae kad bi knjige bile iz njegove
oblasti. O takvim interesovanjima izvan glavnih
aktivnosti u ovekovom ivotu hou da govorim u ovoj
glavi.

Jedan od izvora nesree, zamora i ivane

napetosti jeste ona nesposobnost da se zainteresujemo za
bilo ta to nije od praktine vrednosti za na ivot.
Posledica ovoga je da svesna misao ne dobija maha od
izvesnog malog broja stvari, od kojih svaka verovatno
povlai za sobom izvesnu zebnju i neke elemente
brinosti. Izuzev u snu, svesnoj misli nikad nije
doputeno na volju da se preda neradu da bi za to vreme
u podsvesnoj misli postepeno sazrela mudrost. Posledica
je preosetljivost, odsustvo razumnosti, uzbudljivost i
gubljenje smisla za meru. Sve su ovo uzroci i posledice
zamora. Ukoliko se neko vie zamara, njegovo
interesovanje za spoljanji svet bledi i njegovim
bleenjem on gubi olakanje koje mu taj svet daje i
postaje jo zamoreniji. Taj zaaran krug sazreva i na
kraju dovede do ivanog sloma. Ono to umanjuje
interesovanje za spoljanje stvari jeste injenica da one
ne trae nikakvu nau akciju. Donoenje odluka i vrenje
izbora veoma su zamorni, pogotovu ako hitno treba da se
donesu i bez pomoi podsvesnog. Ljudi koji oseaju da
treba da prespavaju pre nego to donesu neku vanu
odluku potpuno su u pravu. Ali duhovne radnje
podsvesti nisu u dejstvu samo u snu. One mogu da
dejstvuju i onda kad je svesna misao zauzeta neim
drugim. ovek koji je kadar da zaboravi svoj posao kad
proe radno vreme i ne seti ga se sve dok mu narednog
dana ponovo ne pristupi, verovatno e mnogo bolje
svriti posao nego onaj koji o njemu razbija glavu za sve
vreme izmeu radnih dana. I mnogo lake je zaboraviti
posao kad treba da je zaboravljen ako ovek ima vie
drugih interesovanja izvan posla nego ako ih nema.
Meutim, od sutinske je vanosti da ta interesovanja ne

budu ba za one stvari u kojima je iscrpen ovekov radni

dan. Ta interesovanja ne bi trebalo da zahtevaju volju i
hitnu odluku i ne bi trebalo, kao kockanje, da dovede u
pitanje bilo kakav materijalan interes, i po pravilu ne bi
trebalo da budu tako uzbudljivi da izazovu emocionalan
zamor i preopterete podsvesno isto onako kao i svesno.
Mnoge zabave odgovaraju ovim zahtevima.
Prisustvovanje utakmicama, pohadanje pozorita, igranje
golfa, zabave su kojima se nita ne bi moglo prigovoriti s
ovog stanovita. Za oveka knjikog nastrojenja tivo
koje nije u vezi s njegovim strunim delatnostima,
veoma je dobro. Ma koliko da je vana briga, ne bi
trebalo o njoj da se misli za vreme budnih asova.
U ovom pogledu velika je razlika izmeu
mukaraca i ena. Mukarcima uglavnom lake polazi za
rukom da zaborave svoj posao nego to je to moguno
enama. U sluaju ena iji rad je u kui, to je sasvim
prirodno jer ne menjaju mesto kao mukarac koji, kad
napusti kancelariju, u novim prizorima ima priliku da
dobije novo raspoloenje. Ali ako se ne varam, ene iji
posao je izvan kue, razlikuju se od mukaraca gotovo
isto tako kao i one koje rade kod kue. One nalaze da je
vrlo teko da se interesuju za bilo ta to za njih nema
praktine vrednosti. Njihovi ciljevi vladaju njihovim
mislima i radnjama i one se retko kad udube u neko
sasvim nekorisno interesovanje. Neu da poriem
izuzetke ve govorim o onome to mi se ini da je
pravilo. U devojakoj vioj koli, na primer, nastavnice,
ako nema nijednog mukarca, govore o kupovini uvee,
dok u mukim kolama nije takav sluaj. Ova
karakteristika ini se enama kao vii izraz savesnosti
nego to je u mukaraca, ali ja ne bih rekao da na

dugakoj stazi to u mnogome unapreuje kvalitet

njihovog posla. I to ima tendenciju da stvori izvesnu
uskost stava koji u nekim sluajevima vodi u neku vrstu
fanatizma.
Sva bezlina interesovanja izuzimajui njihovu
vanost kao elementa odmora, imaju i druge korisnosti.
Da ponemo, ona prvo pomau oveku da sauva smisao
za meru. Lako je da se ovek toliko udubi u svoj rad,
svoj krug ljudi, svoju zasebnu vrstu posla da gubi iz vida
koliko je to mali razlomak celokupne oveje delatnosti i
koliko mnogo stvari u svetu ostaje izvan doticaja onoga
to on radi. A zato na to da mislimo mogli biste da
upitate. Ima vie odgovora. Na prvom mestu dobro je da
se o svetu ima onakva slika koja je saobrazna naoj
delatnosti. Svak od nas nije dugo na ovom svetu i za
nekoliko godina ivota on mora da se upozna sa svim to
valja da se zna o ovoj udnoj planeti i njenom mestu u
vasioni. Da odbacimo priliku da se upoznamo s tim, ma
koliko to znanje bilo nesavreno, bilo bi kao da polazimo
u pozorite i ne gledamo komad koji se predstavlja. Svet
je pun stvari, traginih i smenih, junakih, udnih ili
udesnih, i oni koji propuste da se interesuju prizorom
koji nam on prua, promaie jednu od povlastica koju je
ivot u stanju da da.
Pa onda, smisao za meru veoma je koristan i
veoma utean. Svi smo skloni da se bezrazlono
uzbudimo, bezrazlono napregnemo, bezrazlono
potresemo vanou sitnog ugla sveta u kome ivimo i
malim vremenskim trajanjem od trenutka naeg roenja
do smrti. U tom uzbuenju i precenjivanju sopstvene
vanosti nita nije na svom mestu. Istina, to moe da nas
nagna da jae zapnemo u radu, ali to nee napraviti na

rad boljim. Malo posla s dobrim uspehom, bolje je nego

mnogo posla s loim, mada apostoli neumornog ivota,
po svima znacima, misle drugaije. Oni koji se suvie
udube u svoj posao, uvek su u opasnosti da ne padnu u
fanatizam, koji se u sutini sastoji u tome da pred oima
imamo jednu ili dve poeljne stvari, dok ostale sve
zaboravljamo i pretpostavljamo da u ostvarenju te jedne
ili dve stvari sve druge sluajne neprilike nisu ni od
kakve vanosti. Protiv tog fanatinog nastrojenja nema
bolje predohrane od irokog shvatanja ovekovog ivota
i njegovog mesta u vasioni. Izgledalo bi da je to vrlo
velika stvar pozvati se na vasionu u vezi s tim, ali bez
obzira na to pozivanje, to je i samo po sebi stvar velike
vanosti.
Jedna od mana modernog vieg obrazovanja je u
tome to je ono postalo isuvie upuivanje na skupljanje
izvesnih znanja, a suvie malo na proirenje misli i srca
bespristrasnim pregledom sveta. Recimo, vi se unesete u
politiku borbu i naporno radite za pobedu svoje stranke.
Dotle je sve u redu. Ali moe se desiti da u toku borbe
nastupi mogunost pobede, ali po cenu da se u borbu
ubace metode s namenom izazivanja mrnje i podozrenja
u svetu. Na primer, moe vam se uiniti da je najbolji
put ka pobedi vreanje jednog stranog naroda. Ako je
vaa vizija ograniena na sadanjost, ili ako ste
nadahnuti doktrinom koja se zove efikasnost, vi ete
izabrati takva sumnjiva sredstva. Pomou njih vi ete
pobediti u neposrednom cilju dok dalje posledice mogu
da budu katastrofalne. Ako s druge strane, pored vaih
uobiajenih shvatanja, vaa misao odluta u prola doba
oveka, njegovo sporo i delimino izdvajanje iz
varvarstva, kratkou njegovog celokupnog opstanka u

poreenju s astronomskim epohama ako su se, kaem,

na takve misli nakalemili vai uobiajena oseaji, vi ete
shvatiti da trenutna bitka u koju ste zagazili, ne moe biti
takvog znaaja da rizikujete nazadnjaki korak u pravcu
mraka iz koga smo se lagano otimali. Pa dalje, ako
doivite poraz u vaem neposrednom planu, ohrabrie
vas u stavu ista pomisao na trenutnost poraza koja vas je
uzdrala da se ne sluite prljavim oruima. Preko vaih
neposrednih poslova vi ete imati ciljeve koji su udaljeni
i sporo se odvijaju, u emu vi niste usamljena jedinka,
nego jedan iz velike armije onih koji su oveanstvo
poveli u pravcu civilizacije. Ako ste dosegnuli do takvog
shvatanja, nee vas nikad napustiti izvesna duboka srea
ma kakva bila vaa lina sudbina. ivot e postati
zajednica sa svima vellkanima svih vremena i lina smrt
samo triav udes.
Kad bih imao mo da organizujem obrazovanje
kakvo bih ja eleo, ja bih pokuao da zamenim stare
ortodoksne religije koje imaju privlanu snagu na vrlo
mali broj mladia, a i ti su, po pravilu, najmanje
inteligentni i najzatucaniji neim to bi se jedva
moglo nazvati religijom, poto bi bilo samo ukazivanje
na izvesne dobro utvrene injenice. Ja bih eleo da
omladina postane najivlje svesna prolosti, ivo
shvatajui da e ovekova budunost po svima znacima
bita nesravnjeno dua nego to je njegova prolost,
duboko svesna siunosti ove planete na kojoj ivimo i
injenice da je ivot na ovoj planeti samo privremena
sluajnost; a u isto vreme s ovim injenicama, ija
namena je da podvuku beznaajnost jedinke, izneo bih
sasvim drugi sklop injenica s namerom da uine utisak
na razum mladih o veliini na koju je jedinka sposobna, i

na saznanje da kroz sve dubine zvezdanog prostora nita

nama nije poznato to bi bilo vee vrednosti od toga.
Spinoza je davno pisao o ljudskim obavezama i o
ljudskoj slobodi; njegov oblik i renik ine prilazak
njegovoj misli tekim, sem onih koji prouavaju
filozofiju, ali u sutini to bih ja hteo da kaem, malo se
razlikuje od onoga to je on kazao.
ovek koji je jednom shvatio, ma koliko trenutno
i ma koliko kratko, ta ini duu velikom, ne moe vie
biti srean ako se izgubi u sitniavostima, sebinostima,
triavim neprilikama i u strepnji od sudbine koja ga
eka. ovek sposoban da bude ovek velike due,
otvorie irom prozore svog razuma, putajui da kroza
nj slobodno struje svi vetrovi sa svih strana vasione.
Sagledae sebe i ivot i svet istinski onako kako je to u
ljudskim granicama moguno; shvatie kratkou i
majunost ovejeg ivota i razumee takoe da su u
razumu jedinke skoncentrisane sve one vrednosti koje
sadrava poznata vasiona. I onda e uvideti da ovek u
ijoj se misli ogleda svet, postaje u izvesnom smislu
toliko velik, koliko je velik i svet. Osloboenjem od
straha koji obuzima roba svakodnevnosti, on e osetiti
veliku radost i kroz sve promenljivosti svog spoljanjeg
ivota, u dubini svog bia, on e ostati srean ovek.
Ostavljajui ova krupna razmiljanja i vraajui
se na na neposredan predmet, naime na vrednost
bezlinih interesovanja, ima i jedna druga postavka koja
od njih ini velikog pomagaa u dostizanju sree. ak i u
najsrenijim ivotima ima vremena kad stvari idu ravo.
Izuzev neenja, ima malo ljudi koji se nisu posvaali sa
svojim enama; malo roditelja nije otrpelo velike
strepnje zbog dejih oboljenja; malo poslovnih ljudi je

izmaklo finansijskim neprilikama; malo strunih ljudi se

nije nalo oi u oi sa propau. U takvim trenucima,
sposobnost da se interesujemo za neto izvan uzroka
nae nevolje, ogromna je blagodet. U takvom sluaju,
kad uprkos zebnje nita drugo u tom asu ne bi umeo da
uini, neki ovek e se setiti da odigra partiju aha, drugi
e itati detektivske romane, trei e se udubiti u
popularisanu astronomiju, a etvrti e se uteiti itanjem
o iskopinama i haldejskom Uru. Sva etvorica e
razumno postupiti, dok ovek koji ne uini nita da
razveje svoje misli i dozvoli da nevolja potpuno ovlada
njime, radi nerazumno i sam sebe ini nesposobnim da
se uhvati u kotac sa nevoljom kad doe as akcije.
Slina ocena moe se primeniti i na nepopravljiive
alosti kao to je smrt mnogo voljenog lica. Ni za koga
nee biti dobro ako dopustimo da nas proguta tuga. Tuga
je neizbena i mora se oekivati, ali sve to se moe
uiniti, to je da se ona umanji. ista je sentimentalnost
teiti, kao to neki ine, da se aa nesree ispije do dna.
Dabogme, time neu da poriem da nekoga tuga ne moe
da slomi, ali tvrdim da bi svaki ovek morao da uini
krajnji napor da izbegne takvu sudbinu i treba da trai
zabavu, ma kako beznaajna bila, izuzev jedino da ne
bude tetna i poniavajua. Meu ono to ja smatram
tetnim i poniavajuim ubrajam tako neto kao to je
pijanstvo, opojne droge, ija je namena da unite misao
bar za neko vreme. Pravi put nije u unitenju misli nego
da je sprovedemo drugim stazama, ili bar stazom to
udaljenijom od trenutne nesree. Teko je to izvesti ako
je ivot dotle bio skoncentrisan na vrlo mali broj
interesovanja i to nekoliko sad je sve zasieno tugom. Da
se dobro podnese tuga ako naie, mudro je jos u

srenijim vremenima odnegovati neka ira interesovanja

za stvari, tako da misao moe da nae neko spremno i
tugom nezahvaeno mesto koje zahteva drugaija
razmiljanja i druge emocije nego to su ove zbog kojih
se sadanjost teko podnosi.
ovek odmerene vitalnosti i poleta prebrodie
posle svakog udarca sve nevolje pojavom novog
interesovania za ivot i svet koje ne sme da usitni toliko
da jedan udarac postane sudbonosan. Dozvoliti da vas
porazi jedan slom ili ak vie njih, nije stvar kojoj se
valja diviti kao primeru osetljivosti, no neto to treba
aliti kao dokaz odsustva vitalnosti. Sve nae ljubavi u
krilu su smrti koja ih u svakom trenutku moe da pokosi.
Zato je potrebno da nai ivoti ne budu sueni u naponu
do te mere da itav smisao i cilj naeg ivota ostane na
milost i nemilost sluaju.
Iz svih ovih razloga ovek koji trai sreu u
ivotu mudro e uiniti ako svoju panju usredsredi na
izvestan broj sporednih interesovanja kao dodatak onim
kimenim interesovanjima na kojima se zasniva njegov
ivot.

16
NAPOR I REZIGNACIJA

Zlatna sredina je nezarumljiva doktrina i seam

se kako sam je s preziranjem i srdbom odbacivao u
mladosti, jer sam se u to doba divio junakim
krajnostima. Doista, istina nije uvek zanimljiva i
mnogim stvarima se poklanja vera zato to su
zanimljive, mada u stvari malo dokaza svedoi u njihovu
korist. Zlatna sredina je esto osporavana; ona moe da
bude nezanimljiva doktrina, ali u veoma mnogim
stvarima ona je tana.
Jedna oblast gde je vano sauvati zlatnu sredinu
jeste ona gde je u pitanju uravnoteenje izmeu napora i
rezignacije. Obe doktrine imaju krajnje branioce.
Doktrinu rezignacije propovedali su svetitelji i mistiari;
doktrinu napora propovedali su strunjaci efikasnosti i
hriani jakih miia. Svaka od suprotnih kola sadri
deo istine ali ni jedna celu istinu. eleo bih u ovoj glavi
da pokuam povui crtu izmeu dveju i poeu s tezom u
korist napora.
Izuzev u veoma retkim sluajevima, srea nije
neto to pada u usta kao zrelo voe prostom igrom
srenih okolnosti. Zato sam ovoj knjizi i dao naslov
Osvajanje sree. Jer u jednom svetu toliko punom
nedaa koje se mogu i ne mogu izbei, bolesti i
psiholokih pometnjii, borbi, siromatva i zle volje,
srean ovek ili ena moraju da nau naina da se brane

od mnogobrojnih uzroka nedaa kojima je izloen svaki

pojedinac. U nekoliko retkih sluajeva nije potreban
veliki napor. ovek dobre naravi koji nasledi veliki
imetak zdrav je i ima jednostavan ukus, moe prijatno da
proklizi kroz ivot i da se u udu pita zato ljudi toliku
galamu diu oko svega toga; neka lepa ena sklona
lenosti, ako se sluajno uda za imunog oveka koji od
nje ne trai nikakvo naprezanje i ako se posle udaje ne
ugoji, moe takoe da uiva u izvesnom lenom
zadovoljstvu, pod pretpostavkom da je srena s decom.
Ali takvi sluajevi su izuzetak. Veina ljudi nije bogata;
mnogi ljudi jo od roenja nisu obdareni dobrom naravi;
mnogi su opet podloni naopakim strastima od kojih
miran i sreen ivot izgleda nepodnoljivo dosadan;
zdravlje je blago koje niko pouzdano ne ume da sauva;
brak nije u svakom sluaju izvor sree. Iz svih tih
razloga, za veinu ljudi i ena, srea mora da bude pre
jedan podvig nego poklon bogova i u tom podvigu
napor, unutranji i spoljanji, mora da igra veliku ulogu.
Unutranji napor mora da sadri i napor potrebne
rezignacije i za sada posmatrajmo samo spoljanji napor.
U sluaju ma kog lica, bilo mukarca ili ene,
koje mora da radi za svoj ivot, potreba napora toliko je
oigledna da nije nuno da se to naroito istie. Indijski
fakir moe dodue da zaradi koliko mu treba za ivot bez
ikakvog napora, prosto podnosei tas da mu udele
vernici, ali u zapadnim zemljama vlasti ne bi gledale
blagonaklonim oima takav metod pribavljanja prihoda.
Povrh toga, i klimatske prilike su manje prijatne nego u
toplijim i suvljim zemljama: u zimsko vreme pogotovu
retki su tako leni ljudi koji bi pretpostavljali lenstvovanje

na ulici radu u zagrejanoj prostoriji. Rezignacija sama,

dakle, ne vodi srei na Zapadu.
Velikom postotku ljudi na Zapadu potrebno je za
sreu vie no to je potrebno da se odri goli ivot, poto
oni ele takoe da imaju oseanje uspeha. U nekim
zanimanjima kao, na primer, u naunom istraivanju, to
oseanje mogu da postignu ljudi koji ne zarauju velike
pare, ali u veini zaposlenja, prihod je postao merilo
uspeha. Ovde dolazimo do stvari u kojoj bi u veini
sluajeva bio nuan jedan element rezignacije, jer u
takmiarskom svetu istaknut uspeh je moguan samo za
jednu majnjinu.
Brak je stvar u pogledu koje bi prema prilikama
bio potreban napor, a moda i ne. Gde je jedan pol u
manjini, kao to su mukarci u Engleskoj i ene u
Australiji, lanovi tog pola po pravilu ne bi trebalo da
ine veliki napor da stupe u brak kad to zaele. Meutim,
za lanove pola koji je u veini, sluaj je obrnut. Gde su
u veini, koliina napora i misli koje imaju da utroe u
tom pravcu ene, oigledan je za svakoga koji je samo
malo prouavao oglase u enskim asopisima. Tamo gde
su mukarci u veini, esto izaberu neposredniji metod
kao to jo veto baratanje revolverom. To je i prirodno,
jer su ljudi u veini ponajee na granici civilizacije. Ne
znam ta bi mukarci radili kad bi neka probiraka
boletina uinila da postanu veina u Engleskoj; moda
bi morali da se vrate na ponaanje galantnog sveta iz
prolih vekova.
Koliina napora koju zahteva uspeno negovanje
dece toliko je oigledna da to verovatno niko poricati
nee. Zemlje koje veruju u rezignaciju i u ono to se
pogreno zove produhovljenim gledanjem na svet, to su

zemlje gde deca jako umiru. Medicima, higijena,

dezinfekcija, potrebna dijeta su stvari koje se ne mogu
izvesti bez gaenja izvesnih predrasuda; oni zahtevaju
upornost i inteligenciju kojom se nastupa protiv zaostale
sredine. Oni koji misle da je tako ta iluzija, mislie tako
i o prljavtini, i mislei tako, odvee svoju decu u smrt.
Govorei optije, moglo bi se rei da je normalan
i opravdan cilj svakog lica ije prirodne tenje nisu
zakrljavile, da doe do neke vrste moi. Vrsta moi
koju ovek prieljkuje zavisi od njegovih pretenih
strasti; jedan ovek eli vlast nad ljudskim delima, drugi
eli vlast nad njihovim mislima, trei vlast nad njihovim
emocijama. Neki ovek eli da menja materijalnu
okolinu, drugi eli oseanje moi koje dolazi od
intelektualne nadmoi. Svaka vrsta javnih radova sadri
u sebi elju za nekom vlau, izuzev jedino ako se
preduzima za zgrtanje bogatstva putem korupcije. ovek
koga pokree samo nesebino saoseanje pred prizorom
ljudske bede, ako mu je to saoseanje istinito, elee
vlast da bedu umanji. Jedino ovek savreno ravnoduan
prema vlasti jeste i ovek savreno ravnoduan prema
svojim sugraanima. Neka vrsta elje za vlau ima se
prihvatiti kao sastavni deo ljudi od kojih moe da se
stvori dobra zajednica. I svaki oblik elje za vlau
povlai za sobom, ukoliko nije izvitoperen, s tim
povezan oblik napora. Za mentalitet zapadnjaka taj
zakljuak moe da izgleda prosta stvar, ali nema njih
malo na Zapadu koji se ne udvaraju onom to se zove
,,mudrost Istoka upravo u trenutku kad ta gledita
naputa i sam taj Istok. Za takve ljude ovo to smo kazali
moglo bi da izgleda sumnjivo, i ako je tako, onda je
vredno bilo i da se kae.

Rezignacija, meutim, ima takoe da odigra

svoju ulogu u osvajanju sree i njen udeo nije manje
vaan od udela napora. Mada nee skrstiti ruke pred
nedaama koje su se mogle izbei, mudar ovek nee
gubiti vreme i ivce nad onima koje se ne mogu izbei i
ak e popustiti i onima koje se daju izbei, ako vreme i
rad potrebni za njihovo izbegavanje mogu da ometu
izvravanje nekih vanijih zadataka. Mnogi ljudi se
razgneve i razbesne nad najsitnijom stvari koja poe u
raskorak i time raspu mnogo energije koja bi se bolje
mogla iskoristiti. ak i u izvoenju stvarno vanih
zadataka nije mudro da se ovek emocionalno tako
duboko unese u njih da moguan neuspeh postane stalna
smetnja duevnom miru. Hrianstvo je propovedalo
poslunost Bojoj volji i ak za one koji ne mogu da
podnesu takav renik, trebalo bi neega slinog to bi
proimalo itavu njihovu aktivnost. U praktinom
zadatku efikasnost nije u srazmeri s emocijom koju
unosimo u to; doista emocija je nekad prepreka za
efikasnost. Stav koji se trai jeste da inimo koliko
najvie moemo, a ostalo prepustimo sudbini. Ima dve
vrste rezignacije, jedna s korenom u oajanju, a druga, u
nedokuenoj nadi. Prvo nije dobro, drugo, jeste. ovek
koji je doiveo tako potpun slom da je napustio sve nade
za ozbiljne pothvate, moe da se preda rezignaciji
oajanja, a ako to uini, napustie i svaki ozbiljan posao.
On moe da prikriva svoje oajanje verskim frazama ili
doktrinom da je kontemplacija jedini pravi cilj oveka,
ali ma kakvu obrazinu da navue kako bi sakrio svoj
unutranji poraz, on e u osnovi postati nekoristan i
duboko nesrean. ovek ija se rezignacija zasniva na
nedokuvoj nadi pastupa sasvim u drugaijem pravcu.

Nada, ona nedokuiva, mora da bude velika i bezlina.

Ma ta da preduzmem, moe da me porazi smrt ili neka
vrsta bolesti; neprijatelji mogu da me savladaju: mogu da
se uverim da sam se otisnuo na nerazuman put koji ne
moe da vodi uspehu. Na hiljadu naina moe da se
izbegne neuspeh isto linih nada, ali ako su line nade
bile deo veih nada za oveanstvo nema onog potpunog
sloma ako poraz doe. ovek od nauke koji eli da
ostvari velika otkria moe u tome da ne uspe, ili to
mora da napusti to ga je neko mlatnuo po glavi, ali ako
on iskreno eli napredak nauke, a ne samo svoj lini
dodatak toj stvari, on nee osetiti isto oajanje kao to bi
ga oseao ovek koga bi u naunom istraivanju
rukovodile iskljuivo sebine pobude. ovek koji radi na
nekoj veoma nunoj reformi moe da bude ometen ratom
u svom poslu i moe da bude prinuen na saznanje da
ono na emu je radio ne moe da se ostvari za njegova
ivota. Ali zbog toga ne treba da padne u krajnje
oajanje, pod pretpostavkom da mu pred oima lebdi
budunost oveanstva bez obzira na njegovo uee u
tome.
Sluajevi koje smo razmatrali bili su oni u kojima
je rezignacija najtea; ima ih takvih u kojima je mnogo
laka. Sluajevi su to kad samo sporedni ciljevi doive
neuspeh, dok veliki ivotni ciljevi i dalje napreduju u
pravcu uspeha. ovek, na primer, koji je zaposlen u
vanom radu, ogreie se o onu bolju vrstu rezignacije
ako dozvoli da ga iz koloseka izbaci brana nesrea; ako
ga je njegov posao stvarno sveg obuzeo, on e takve
sluajne neprilike posmatrati kao to se gleda na neki
vlaan dan, a to e rei, kao nepriliku zbog koje bi glupo
bilo praviti uzbunu.

Neki ljudi su nesposobni da sa strpljenjem

podnose ak i one sitnije neprilike koje, ako im pustimo
na volju, ine veoma znatan deo naeg ivota. Besne kad
propuste voz, razjare se ako ruak nije dobro skuvan,
padnu u oajanje ako im se dimnjak pui i bacaju
prokletstvo na ceo industrijski poredak ako im rublje ne
stigne na vreme s pranja. Energija koju takvi ljudi
rasipaju na triave gluposti bila bi dovoljna da se njom
stvore i srue imperije samo ako bi se upravila pametnim
putem. Mudar ovek propusti da primeti prainu koju je
devojka zaboravila da opaje, krompir koji kuvarica nije
dopekla i gar koji dimniar nije oistio. Neu da kaem
da nita ne treba da preduzme da te stvari ispravi,
dabogme, ako za to ima vremena; hou da kaem da s
njima valja da postupa bez uzbuenja. Srdba, jed i
uzbuenje su emocije koje niemu ne slue. Oni koji su
im jako podloni mogu da tvrde da ih ne mogu da
uzdre, i ja ne znam da li bi se iim mogle uzdrati ako
ne onom dubokom rezignacijom o kojoj smo ranije
govorili. Ista vrsta koncentracije na velikim bezlinim
nadama koja pomae oveku da podnese lian neuspeh
na radu ili neprilike nesrenog braka, omoguie mu da
bude strpljiv kad promai voz ili mu kiobran padne u
blato. Ako je razdraljivog nastrojenja, ne znam da li bi
ga sem toga ita drugo izleilo.
ovek koji se oslobodi carstva brige, videe da je
ivot mnogo prijatnija stvar nego to je bio kad je bio
stalno u razdeenom stanju. Lina odvratnost prema
nekim poznanstvima zbog kojih je ranije bio sklon da
jaukne sad e mu jedino izgledati zabavna. Kad mu g. A.
po tri stotine etrdeset i sedmi put ispria sluaj vladike s
Ognjene zemlje, on e nai zabavu u odbrojavanju

prianja i nee pokazivati sklonost da pokua uzaludnu

diverziju sa nekom svojom priom. Kad mu se prekine
pertla upravo u poslednjem asu da uhvati jutarnji voz,
posle prigodnih psovki, razumee najzad da u istoriji
vasione sluaj u pitanju nema bog zna kako veliku
vanost. Kad mu upravo pri ponudi braka upadne kakav
dosadan sused, on e pomisliti da se itavo oveanstvo
zaverilo protiv njega, moda jedino ne Adam, mada ni
on, nesrenik nije bio bez svojih muka. Nema granica u
iznalaenju uteha u manjim neprilikama kad im
pronaemo udne slinosti i izvanredna poreenja.
Pretpostavljam da su svaki civilizovani ovek ili ena
stvorili sliku o sebi i da se ljute ako se to desi to bi
pokvarilo tu sliku. Najbolji lek je da ovek nema jednu
sliku nego itavu galeriju i da onda izabere onu koja
odgovara prilici. Ako su poneki portreti pomalo smeni,
utoliko bolje; nije mudro da se ovek ceo dan osea
junakom visoke tragedije. Neu da kaem da bi trebalo
sebe da vidi kao pajaca u komediji, jer takvi koji tako
ine idu jo vie na ivce; samo malo takta treba u izboru
prave slike za danu situaciju. Dabogme, ako u tolikoj
meri uspete da zaboravite sebe da uopte ne igrate
nikakvu ulogu, to je divno. Ali ako je igranje uloge
postala druga priroda, imajte to u vidu i igrajte po
izvesnom repertoaru i tako ete izbei jednolikost.
Mnogi aktivni ljudi veruju da bi i najmanji deli
rezignacije, najslabiji prizrak ale unitili snagu kojom
su legli na posao i odlunost kojom, po njihovom
miljenju, ostvaruju svoj uspeh. Ovi ljudi su, po mom
miljenju, u zabludi. Posao koji je vredan da se vri
mogu da izvedu i oni koji se ne zavaravaju ni njegovom
vanou ni lakoom kojom on moe da se izvede. Oni

koji mogu da svre svoj posao jedino ako se pomognu

samo prevarom, bolje bi bilo da pre nego to nastave
svoju karijeru, prvo naue kako da podnose istinu, jer
ako uzmoraju da se bore s mitovima, pre ili posle e
doterati da im posao postane kodljiv mesto blagodetan.
Bolje je ne raditi nita nego praviti tetu. Pola korisnog
rada u svetu utroi se u borbi protiv tetnog rada. Kratko
vreme provedeno u obuci kako da se ocene injenice nije
izgubljeno vreme i posao koji e se izvesti kasnije, vrlo
verovatno nee biti tetan kao onaj ijim izvriocima je
uvek potrebno naduvanje njihovog ja kao podstreka
energiji. U gotovosti da se suoimo s istinom ima neke
vrste rezignacije; ta vrsta, mada u prvi mah moe da
izazove bol, kasnije prua zatitu u istinu jedinu
mogunu zatitu protiv razoaranja i ruenja nada
kojima je podloan onaj koji samog sebe obmanjuje.
Nita nije zamornije i u krajnjoj liniji oajnije, no onaj
svakodnevni napor koji se ulae u veru u stvari koje
svakodnevno postaju neverovatnije. Neophodan uslov
pouzdanja i trajne sree je da taj napor odbacimo.

17
SREAN OVEK

Kao to je oigledno, srea delom zavisi od

spoljanjeg sveta, a delom od samoga sebe. U ovoj knjizi
bavili smo se delom koji zavisi od samoga sebe i doli
do zakljuka da ukoliko od toga dela zavisi, recept za
sreu je vrlo jednostavan. Mnogi misle, meu koje
mislim da moramo ubrojati i g. Krua o kojem smo
govorili u jednoj ranijoj glavi, da srea nije moguna bez
neke vere, vie ili manje religiozne vrste. Mnogi koji su
sami nesreni, misle da njihova tuga ima visoko
naelektrisane izvore. Ja ne verujem da su takve stvari
pravi uzrok bilo sree ili nesree; ja mislim da su to
samo simptomi. Nesrean ovek e po pravilu prii
nesrenoj veri, dok e srean ovek prii srenoj veri;
svak moe svoju sreu ili nesreu da pripie svom
verovanju, dok je pravi uzrok na drugoj strani. Neke
stvari su neophodne za sreu ljudi, ali su to sve
jednostavne stvari: hrana, stan, zdravlje, ljubav, uspean
posao i potovanje sopstvenog krda. Za neke ljude
porodica je sutinska. Gde te stvari nedostaju, samo
izuzetan ovek moe da bude srean, ali gde ih ljudi
imaju i uivaju ili ih mogu postii dobro upravljeniim
naporom, ovek koji je jo nesrean, pati od neke
psiholoke smetnje koja ako je tea, moda spada u
delokrug psihijatra, ali u obinim sluajevima moe da
ih izlei sam pacijent, pod pretpostavkom da prema
stvari zauzme pravilan stav. Gde spoljanje okolnosti
nisu konano nepovoljne, ovek bi mogao da postigne

sreu pod uslovom da su njegove strasti i interesovanja

upravljeni napolje a ne unutra. Prema tome, naa dunost
bi bila kako u obrazovanju, tako i u prilagoavanju
svetu, da se staramo da izbegnemo sebi okrenute strasti i
zadobijemo one naklonosti i interesovanja koji e
spreiti nae misli da se veno bavimo sami sobom. Nije
u prirodi ljudi da se oseaju sreni u zatvoru, i strasti
koje nas zatvaraju u nas same, predstavljaju najgoru
vrstu zatvora. Od takvih strasti meu najobinijim su
strah, zavist, oseanje greha, samosaaljenje i
samodivljenje. U svima ovima nae elje su
usredsreene na nas same: tu nema pravog interesovanja
za spoljanji svet, no samo zebnje da nas on na neki
nain ne ozledi i prestane da hrani nae ja. Strah je
glavni uzrok zato ljudi nerado priznaju injenice i toliko
su eljni da se odenu toplom odeom mita. Ali trnje
pocepa toplu odeu i hladni vetrovi prodiru kroz
poderotine, i ovek koji je navikao na njenu toplotu, trpi
daleko vie od tih udara vetra od oveka koji se oeliio
za njih od poetka. Povrh toga, oni koji se sami
obmanjuju, obino znaju u dnu due da tako rade, i ive
u stanju straha da se neki neprijatan dogaaj ne srui na
njih i natera ih na nemile predstave o stvarima.
Jedna od velikih nezgoda sebi okrenutih strasti je
da one pruaju vrlo malo raznolikosti u ivotu. ovek
koji voli samo sebe samoga, istina je da se ne moe
optuiti da svoju naklonost deli svima i svakome, ali e
taj na kraju biti osuen da podnosi nepodnoljivu dosadu
od nepromenljive istovetnosti predmeta svoje odanosti.
ovek koji pati od oseanja greha, pati od naroite vrste
samoljublja. U ovoj golemoj vasioni stvar koja mu se
ini najvanija, to je da on lino bude ovek od vrline.

Velika mana je nekih vrsta tradicionalnih religija to su

podsticale ovu naroitu vrstu samoutonua.
Srean ovek je onaj koji ivi objektivno, koji
imaslobodne naklonosti i iroka interesovanja, koji
obezbeuje svoju sreu tim interesovanjem i naklonou
i ijenicom da oni za uzvrat od njega ine predmet
interesovanja i naklonosti mnogih drugih. Primaocu
naklonosti to je silan povod za sreu, ali ovek koji trai
naklonost nije onaj kome se ona prua. Govorei uopte,
ovek koji prima naklonost je onaj koji je i daje. Ali je
uzaludno pokuavati pripremiti je raunski kao to neko
daje novac pod interes, jer raunska naklonost nije prava
i nju tako ne osea ni onaj koji je prima.
ta bi mogao onda da uini ovek koji je
nesrean zato to je uvuen u sebe? Sve dotle dok
nastavlja da razmilja o uzrocima svoje nesree, on e i
dalje biti okrenut sebi i otuda mu nema izlaza iz
zaaranog kruga; ako eli da izie iz njega, to moe da
bude jedino putem istinskog interesovanja, a ne lanim
interesovanjem kojim se slui kao bolesnik lekom. Mada
je ta tekoa stvarna, mnogo tota moe da se uini ako
je tano postavio dijagnozu svojih nevolja. Ako je, na
primer, njegova nevolja posledica oseanja greha,
svesnog ili nesvesnog, on moe prvo da ubedi svoju
svesnu misao da nema razloga da se osea kao grenik, i
onda dalje postupiti na nain kojega smo opisali u
ranijim glavama, da usadi to racionalno ubeenje u svoju
nesvesnu misao, pretresajui sebe za to vreme, manjevie bespristrasnom ozbiljnou. Ako mu poe za rukom
da razveje svoje oseanje greha, verovatno da e
spontano da se pojavi njegovo interesovanje. Ako pati od
samosaaljenja, moe slino da postupi poto je

prethodno ubedio samoga sebe da nema nita naroito u

njegovim okolnostima. Ako je posredi strah, neka pone
s vebama za podizanje hrabrosti. Hrabrost u ratu cenila
se od iskonskih vremena kao velika vrlina i veliki deo
obuke deaka i mladia bio je posveen obrazovanju tipa
karaktera sposobnog da bude neustraiv u bitkama. Ali
moralna hrabrost i intelektualna hrabrost manje su
prouavane; one takoe imaju svoju tehniiku. Priznajte
sebi bar jedniu bolnu istinu i videete da e vam to biti
prijatno kao svakodnevno dobro delo izvidnika. Nauite
se da oseate da bi ivot bio vredan da se ivi ak i da
niste, mada, dabogme, jeste, bezgranino bolji od svih
vaih prijatelja u pogledu vrlina i inteligencije. Vebe
ovakve vrste, produene kroz dui niz godina uinie da
ete priznati injenice bez treptanja i inei tako,
oslobodiete se od carstva straha na jednom vrlo
prostranom polju.
Kakva e se objektivna interesovanja pojaviti u
vama kad budete savladali bolest samoutonua, treba
prepustiti spontanom delovanju vae prirode i spoljanjih
prilika. Nemojte sebi unapred da kaete: ,,Ja bih bio
srean kad bih mogao da se udubim u skupljanje
potanskih maraka, i onda zasesti i skupljati marke, jer
moe da vam se desi da vam se uopte nee dopasti
skupljanje maraka. Vas zanima samo ono to moe da
bude od koristi za vas, ali moete biti spokojni da e
pravo objektivno interesovanje da se javi im uspete da
ne utonete u sebe.
Srean ivot u ogromnoj meri je isto to i dobar
ivot. Profesionalni moralisti premnogo vanosti su
davali samoodricanju i, inei tako, uperili panju na
pogreno mesto. Svesno samoodricanje ostavlja oveka

u stanju samoutonua i ivo svesnog rtve koju je

podneo; sledstveno, ono ne uspeva esto u svojoj
neposrednoj nameni i gotovo nikad ne u potonjem cilju.
Ono to je potrebno nije samoodricanje nego ona vrsta
interesovanja prema spoljanjem svetu koja e spontano
i prirodno dovesti do istih onih postupaka koje bi jedno
lice, utonulo u postizanje svoje vrline, moglo da izvede
pomou svesnog samoodricanja. Pisao sam ovu knjigu
kao neki hedonista, drugim reima, kao onaj koji sreu
smatra vrhovnim dobrom, ali postupak koji bi sa svog
gledita preporuio hedonista, bio bi uglavnom isti
onakav koji bi predloio neki zdrav moralista. Meutim,
moralista je isuvie sklon, mada to, dabogme, nije
sveopte tano, da se zabavi postupkom pre nego
duevnim stanjem. Dejstvo jednog postupka na onoga ko
postupa bie veoma razliito prema njegovom duevnom
stanju u tom trenutku. Ako ugledate dete kako se davi i
spasete ga pod uticajem neposredne pobude da pruite
pomo, neete ispasti loe moralno. Da ste, s druge
strane, sebi kazali: Vrlina je pomoi bespomonome i
hou da budem ovek od vrline, zato moram da spasem
ovo dete, vi biste bili ak gori ovek posle nego to ste
bili pre. to se moe primeniti u ovom krajnjem primeru,
moe i u drugim manje oiglednim sluajevima.
Ima tu i druge razlike nekako tananije, izmeu
stava prema ivotu koji sam ja preporuio i stava koji
preporuuju tradicionalni moralisti. Tradicionalan
moralista bi, na primer, kazao da je ljubav nesebina. U
izvesnom smislu on ima pravo, odnosno preko izvesne
granice ne bi trebalo da bude sebina, ali bi nesumnjivo
trebalo da bude takve prirode da se pomou nje uzdigne
sopstvena srea. Kad bi neki ovek jednoj dami ponudio

brak na osnovu toga to on arko eli njenu sreu i u isto

vreme oekivao od nje da e mu pruiti idealnu priliku
samoodricanja, ja sumnjam da bi joj se to dopalo.
Nesumnjivo da treba eleti sreu onih koje volimo, ali ne
kao alternativu naoj srei. U stvari itava antiteza
izmeu ja i ostalog sveta, koju sadrava doktrina o
samoodriicanju, iezava odmah im imamo bilo kakvo
iskreno interesovanje za lica ili stvari izvan nas samih.
Kroz takva interesovanja ovek dobija oseanje da je deo
opteg ivotnog strujanja, ne u vidu krute zasebne
jedinke kao lopta bilijara koja s drugima ne moe da ima
drugaijeg dodira sem da se sudara. Svaka nesrea dolazi
od neke vrste raspadanja ili odsustva celine; ima
raspadanja u naem ja kroz odsustvo kooirdinacije
svesne i nesvesne misli; ima tu odsustva celine izmeu
naega ja i drutva gde to dvoje nisu povezani snagom
objektivnog interesovanja i naklonosti. Srean ovek je
onaj koji ne pati ni od jednog od ovih nedostataka
jedinstva, ija linost nije podeljena izmeu sebe niti se
ustremila na svet. Takav ovek se osea graaninom
sveta, uivajui slobodno u prizoru koji taj svet prua i u
radostima koje daje, nepometen milju na smrt, jer se u
stvari ne osea odvojen od onih koji dolaze za njim. U
takvom dubokom nagonskom jedinstvu sa strujanjem
ivota nalazi se najvea radost.

Otac Bertranda Rasla bio je slobodni mislilac, neko vrijeme bio je lan
Parlamenta, zalagao se za prava glasa ena i liberalne slobode, ali kao ateist
nije se dugo mogao odrati u politici. On i filozof John St. Mill bili su lini
prijatelji, i Mill je postao kum njegovom sinu Bertrandu. Roditelji su mu za
vaspitaa bili izabrali jednog slobodnog mislioca, ali usIjed njihove prerane
smrti ta se elja nije ostvariia, i mjesto ateiste, njega je vaspitala baka,
kotska presbiterijanka.
(Alan Wood: Bertrand Russell, The Passionate Sceptic, London, 1957.)
ii

Bertrand Russell and A.N. Whitehead: Principia Mathematica, London,

1910.
iii

B. R.: ,,What I believe, London, 1925, str. 3444.

iv

B.R.: ,,My Phllosophical Development, London, 1959, str. 276.

B. R.: The Analysis of Mind, London, 1921, str. 137144, kao i The
Analysis of Matter, London, 1927.
vi

Bertrand Russell Speaks His Mind, New York, 1960, str. 12.

vii

Mihailo Markovi: Formalizam u savremenoj logici, Beograd, 1957,

str. 167.
viii

B. R.: Istorija zapadne fiiozofije, Beograd, 1962, str. 750.

ix

B.R. German Social Democracy, London, 1895 (Citirano prema: Alan

Wood: Bertrand Russell, The Passionate Sceptic, str. 37)
x

George Santayana: ,,Winds of Doctrines, New York, 1957.

xi

Emotivistiku poziciju u etici Rasl je skicirao u Religion and Science",

London, 1935.
xii

B. R. Human Society to Ethics and Politics, London, 1954, str. 116

xiii

B. R.: ,,Wisdom o the West, London, 1959, str. 8.

xiv

B. R.: Free Mans Warship (Misticism and Logic), London, 1918,

Btr. 51.
xv

B. R.: Human Society in Ethics and Politics, str. 8,

xvi

B. R.: Misticism and Logic, London, 1918, str. 41.

xvii

B . R.: ,,New Hopes for a Changing World, London, 1951. str. 29.

xviii

B. R.: ,,Power a new social analysis, London, 1938, str. 10,

xix

B. R.: Principles of Social Reconstruction, London, 1916. i Roads to

Freedom, London, 1918.
xx

Bertrand Russell Speaks His Mind, str. 72.

xxi

B. R.: ,,What I Believe (,,Why I am not a Christian), New York, 1957,

str. 56.
xxii

Bertrand Russell Speaks His Mind, str. 76.

xxiii

B. R..: ,,An Outline of Philosophy, London, 1927, str. 242 .

xxiv

K.. Marks: Kapital. T.I., Beograd, 1947, str. 126.

xxv

J. St. Mil: Utilitarizam, Beograd, 1960, str. 12 (Predgovor prof. V.

Pavievia).
xxvi

xxvi B. R.: Roads to Freedom, str. 203.

xxvii

B. R.: Human Society in Ethics and Politics, str. 137.

xxviii

Napisao Choderlos de Laclos, francuski romanopisac, (17411803).

(Prim. prev.)
xxix

KruS (J. W. Krutch), ameriki kritiar i esejista, roen 1893. (Prlm.

prev.)
xxx

Dabome da Propovednika nije napisao Solomon ali, je jednostavnije da

se pisac nazove tim imenom.
xxxi

Roder Bekn (Roger Bacon), engleski filozof i naunik, (12571327).

(Prim. prev.)
xxxii

Robert Brauning (Robert Browning), engleski pesnik, (18121889).

(Prim. prev.)
xxxiii

Ernst Toler (Emst Toller), nemaki pesnik i pisac, (18931939).

(Prlm. prev.)
xxxiv

Amold Benet (Arnold Bennett), engleski pisac, (18671931). (Prim.

prev).
xxxv

Emlllja Bronte (Emily Bronte>, (18181848) i Sarlota (Charlotte),

<18161855) sestre, engleski pisci. (Prim. prev.)
xxxvi

Vilijem Blejk (William Blake), engleski umetnik, pesnik i mistiar,

(17571827). (Prim. prev.)
xxxvii

Ceo taj problem po svom uticaju na profesionalne stalee prouen je n

ncoblnim razumevanjem i stvaralakom vetinom u delu Din Ejling
Povlaenje od porodinog ivota.