Mikrosociologija socijalnog kapitala i mogunosti mikro-makro translacije

APSTRAKT
Sociologija prouava izbore u drutvenim odnosima. Ona istrauje motivacije za delovanja,
ispituje koji izbori su dostupni u odnosima (bilo da su oni stvarni ili samo percipirani kao
stvarni), i izuava posledice tih izbora. Ljudi ine izbore unutar konteksta strukturalnih
mogunosti i ogranienja. Postoji reciproni uticaj izmeu izbora i drutvene strukture, i ovi
procesi se manifestuju na makro i mikro nivoima drutvenog ivota.
Drutvene akcije su motivisane instrumentalnim ili ekspresivnim potrebama sa svrhom sticanja
boljih ishoda u interakcijama. Osnovna propozicija je da su odreeni resursi ukorenjeni u
drutvenim odnosima, koje moemo zvati socijalnim kapitalom. Svi akteri imaju svoje
socijalne mree i svoj socijalni kapital, tako da elim da pokaem odreene posledice ovih
odnosa u situacijama svakodnevnog ivota. Takoe, ukratko razmatram i problem racionalnosti
na mikro nivou kroz perspektivu socijalnog kapitala, kao i opti znaaj emocija za
mikrointerakcije.
Kljune rei: socijalni kapital, mikro/makro translacija, (reciproni) altruizam, socijalne mree,
socijalna interakcija, racionalnost, emocije.
Kao nauka, sociologija moe da se deli po raznim kriterijumima. Ovom prilikom
interesuje nas podela na mikro- i makrosociologiju. 1 Mikrosociologija je detaljna analiza onoga
to ljudi rade, govore i misle u stvarnom toku momentarnog iskustva. Makrosociologija je
analiza velikih i dugotrajnih socijalnih procesa koji se obino tretiraju kao samodovoljni entiteti,
poput drave, organizacije, klase, ekonomije, kulture i drutva. (Collins 1981: 984)
Koreni naglog porasta interesovanja za mikrosociologiju mogu se locirati u drugu polovinu XX
veka (vidi Ritzer 1985), iako se razne mikrosocioloke teme javljaju i na samom poetku
klasine sociologije, prvenstveno kod Zimela (vidi Simmel 1950).
Jedno od glavnih pitanja u dananjoj sociologiji tie se mikro-makro translacije. Na
izvestan nain ono se moe predstaviti kao pitanje jedinice analize, ili kao problem
(ne)samerljivosti metodolokih strategija individualizma i holizma, tj. odnos individualnih i
sistemikih nivoa (Coleman 1990: 21). Na najoptijem nivou radi se o odnosu izmeu mikro- i
makrosociologije. Da li u drutvenom ivotu kauzalni primat poseduje individua ili struktura? U
kakvom odnosu oni stoje?
Kao primer na kojem se moe demonstrirati translacija sa mikro na makro nivoe uzet je
socijalni kapital. Osnovni predmet naeg interesovanja jesu mikrosocioloki aspekti, odnosno
problemi kooperacije i reciprociteta koji su u njegovoj osnovi. O ovim kompleksnim problemima
pisalo se u raznim naukama, tako da se pozivamo na saznanja evolucione biologije, psihologije,
ekonomije, antropologije i sociologije, kako bismo (jo jednom) ukazali na potrebu kooperacije
(prirodnih i drutvenih) nauka (vidi npr. kori 2004a, b).
1

Smelser (Smelser 1997) razmatra i detaljniju podelu na mikro, mezo, makro i globalnu sociologiju.

Zatim, govori se o socijalnim mreama i interakcijama preko kojih se stie pristup

socijalnom kapitalu. Nakon osnovnih pojmova teorije socijalnih mrea razmatra se problem
socijalnih izbora i razlika izmeu instrumentalnih i ekspresivnih akcija. Usko povezani sa
socijalnim kapitalom i socijalnim mreama jesu i problem malog sveta, snaga slabih veza,
strukturalne rupe i homofilija/heterofilija. U osnovnim crtama izneta je i problematika
racionalnosti i emocionalnosti u drutvenom ivotu. Sociologija je nauka koja se uglavnom ne
povezuje sa emocijama. Meutim, u poslednje vreme dolazi do porasta interesovanja za njihovim
izuavanjem. Odgovor na Hobsovo pitanje, ta je to to dri drutvo na okupu, mora u sebi da
sadri i emocionalnu komponentu, jer mehanizmi za ouvanje drutva delom to ine i preko
produkcije emocija.

Problem(i) mikro-makro translacije u sociologiji

Mark Granoveter (Granovetter 1973) fundamentalnu slabost sociologije vidi u tome to
se ne bavi odnosom mikrointerakcija i obrazaca na makro nivou, iako jo uvek nema
zadovoljavajue teorije koja bi u potpunosti objasnila translaciju mikroobrazaca u makroobrasce.
Meu najpoznatijim radovima koji se bave metodolokim odnosom mikro- i makrosociologije
jeste rad Kolinsa (Collins 1981) koji pokuava da opravda strategiju translacije svih makro
fenomena u kombinacije mikro dogaaja. (str. 985) Mikrotranslacija, istie Kolins, nudi sliku
raznih kompleksnih nivoa apstrakcije koji na svoj nain uestvuju u kauzalnim objanjenjima.
On distinkciju izmeu mikro i makro fenomena vidi kao kvantitativnu, u smislu
okupacije vremena i prostora. Socijalni ivot je kontinuum u kojem se analitiki razdvajaju
mikro i makro procesi. Moe se napraviti razlika izmeu starijih i novijih mikrosociolokih
strategija redukcije makrosocijalnih fenomena na mikrosocijalne jedinice analize. Fuks (Fuchs
1989) starije pristupe naziva striktno individualistikim jer dinamiku i strukturu
makrosocijalnih fenomena pokuavaju da objasne preko elementarnih propozicija, kao to je to
inio Homans (Homans 1961/1974). Metodoloke verzije mikrosociolokog individualizma ne
negiraju realnu egzistenciju makrostruktura, ali insistiraju na tome da nauno objanjenje mora
da poe od elementarnih jedinica analize. To stanovite je metodoloki individualizam.
Ontoloka verzija individualizma makrofenomene smatra reifikacijama, i to je ontoloki
individualizam.
Novije i sofisticiranije verzije mikrosociolokog redukcionizma najee svoje korene
vuku iz nepsiholokih (za razliku od Homansovog, tj. skinerovskog bihejviorizma) i
neindividualistikih sociolokih tradicija, poput kognitivne sociologije, sociolingvistike,
simbolikog interakcionizma i etnometodologije. Njihov fokus je na interakcijama, situacijama i
kontekstu interakcije. Najee se zanemaruje individualno ponaanje koje se naglaava kod
klasinih mikroredukcionistikih teorija. Ne, dakle, ljudi i njihovi momenti. Ve momenti i
njihovi ljudi. (Goffman 1967: 3)
Ovo stanovite je danas izuzetno popularno i ima dobre i loe strane. Dobra strana ovih
pristupa je to priznaju emergentna svojstva sistema interakcije i njihovu ireduktibilnost,
odnosno nesvodljivost. Loa strana je isticanje neke vrste mikrodirkemovskog argumenta po
kojem su sistemi interakcije neka vrsta sui generis drutvene realnosti. Na taj nain
makrodinamika biva objanjena preko situacione i kontekstualne dinamike interakcija. (Fuchs

1989: 170) Fuks pod velikim uticajem Lumana eli da pokae kako su emergentne karakteristike
sistema interakcije velika prepreka teorijama mikro-makro translacije.
adikalna mikrosociologija (Collins 1981), s druge strane, prua epistemoloke,
metodoloke i ontoloke argumente koji podravaju redukcionistike programe translacije. Istie
se primarnost mikrodimenzija svakodnevnog ivota u empiristikom smislu, ali i njihov
ontoloki prioritet. elja je da se to vie makrosociolokih fenomena translira u mikrostvarnosti
od kojih se sastoje. Ne radi se o potpunoj redukciji, ve o translaciji. Postoje odreene makro
osobenosti koje nije mogue translirati. Mikrotranslacija nema za cilj da sve objasni na
najmanjem moguem nivou, jer bi krajnja konsekvenca takve strategije bila da je sve na svim
nivoima kognitivna konstrukcija . . . . (Collins 1988: 242) Meutim, u epistemolokom pogledu
nemaju svi nivoi isti status.
Fuksov (Fuchs 1989) prigovor mikrosociologiji je internalistiki. On je identian onom
koji mikrosociolozi upuuju za realnost makrosociolokih entiteta. Zbog ega su interakcija, ili
situacija realnije od revolucije ili drave? Korene ovih mikrosociolokih zabluda Fuks vidi
u projektu logikog pozitivizma o apsolutnoj izvesnosti saznanja putem ulne percepcije koja
nam (navodno) moe rei kako objektivna stvarnost zaista izgleda. Za Fuksa translacija
makrofenomena u mikrokoncepte ne donosi empirijski adekvatniju sociologiju, ve samo dolazi
do zamene skupova apstraktnih koncepata.
Fuks je holista, jer se protivi destrukturalizaciji sociolokih objanjenja.
Mikrosociologija insistira na (ontolokom) primatu situacione mikrodinamike i na bitnosti
razloga i intencionalnosti (individualnih) aktera. Strukturama se negira intencionalnost, to
podrazumeva i njihovo stavljanje u drugi plan pri objanjenju. Fuks zagovara tezu da i strukture
deluju jednako (realno) koliko i individue. Problem sa ovako radikalnim teorijama je u sledeem.
Ekstremni makrosociologizam negira znaaj individue i kao agense vidi (reificirane) strukture,
dok ekstremni mikrosociologizam kao svoju krajnju konsekvencu moe da ima gubitak individue
kao jedinice delovanja, i to moe da postane interakcija mozga i tela, gde bi se intencionalna
objanjenja mogla zameniti neurofiziolokim.
Sociologija mora da ponudi kauzalna objanjenja socijalnih fenomena ukoliko eli da
dostigne/zadri nauni nivo razvijenijih nauka (Collins 1989; Coleman 1990). Deskripcija i
interpretacija nisu zadovoljavajui nivoi socioloke analize. Meutim, pored teorijskih problema
izuzetno su bitni i oni metodoloki. Metodoloki problemi translacije mogu da se predstave i na
sledei nain. Na primeru teorije racionalnog izbora Kolman i Fararo (Coleman and Fararo
1992b; vidi i Coleman and Fararo 1992a i Knorr-Cetina and Cicourel 1981) predstavljaju glavne
probleme koji se direktno odraavaju i na problem translacije.
(1) Skup fenomena koji se objanjava od strane teorije racionalnog izbora jeste ponaanje
drutvenih sistema (velikih ili malih), a ne ponaanje individua. (2) Objanjenje ponaanja
drutvenih sistema zahteva objanjenje preko ponaanja aktera u sistemu to implicira (a) teoriju
tranzicija izmeu nivoa drutvenog sistema ponaanja i nivoa ponaanja individualnih aktera, to
se najee naziva mikro-makro problemom; i (b) psiholoku teoriju, ili model izvora
individualne akcije.
Po pitanju ovih problema u sociologiji jo uvek ne postoji u potpunosti zadovoljavajua
teorija, jer nijedna postojea nije u stanju da sistematski inkorporira sve navedene elemente. Na
osnovu kriterijuma koji se (za)postavljaju ili (pre)naglaavaju mogu se razlikovati teorijske
tradicije u sociologiji. Tako, na primer, holistike teorije naglaavaju prvi kriterijum, a u svojim
razmatranjima rtvuju kriterijume 2a i 2b. S druge strane, teorije koje zadravaju kriterijume 1

i 2b, ali zapostavljaju kriterijum 2a, su one koje pretpostavljaju da se mikro-makro translacija
odvija preko (puke) agregacije. Teorija racionalnog izbora esto ne obraa dovoljno panje na
individualnu psihologiju, to je njena velika slabost.
Klasini funkcionalizam je najvie bio zainteresovan za analizu normi, a naroito za
skupove normi koji se nazivaju ulogama, i za skupove uloga koji se nazivaju institucijama. Tako
je jedinica analize postala uloga, a ne individua (vidi Homans 1964). Strukturalna verzija
funkcionalizma, koja je zbog toga bila isuvie statina, ticala se analize meusobnih odnosa
uloga i institucija. I konano, funkcionalizam je vie bio zainteresovan za posledice, a ne za
uzroke institucija, jer se nisu postavljala pitanja o tome zato postoji sistem i zato ima odreene
funkcije (zato Barkow et al. 1992 govore o novom funkcionalizmu koji bi prevaziao odreene
slabosti klasinog). Ovom prilikom ne moemo da ponudimo odgovore na ova interesantna
pitanja, ali treba imati na umu da teorija socijalnih mrea, o kojoj e takoe biti rei, vrlo lako
moe da sklizne u statiko-strukturalnu analizu, bez psiholokih elemenata, i zato su ovde samo
istaknuti samo najvaniji prigovori holistikim teorijama.
Uprkos naglaavanju neophodnosti da se analiza sprovede i na psiholokom nivou, ne
sme se izvui zakljuak da je psihologistika analiza drutvenih odnosa dovoljna. Autor koji je
verovatno najjasnije pokazao nunost kooperacije sociologije i psihologije prilikom
razjanjavanja mikrointerakcija svakako jeste Zimel (Simmel 1950). Njegovi klasini radovi o
ovim problemima na najjasniji nain skreu panju na komplementarnost ovih analiza (vidi i
Wrong 1961 za kritiku estih tendencija sociologa da prekomerno socijalizuju oveka kao
aktera).
Kompletna analiza drutvenog ivota mora da obuhvata i socijalne i individualne nivoe
interakcije. Zimel je na veoma interesantan nain pokazao kako psiholoka analiza malih grupa
nije dovoljna, govorei o znaaju brojeva u drutvenom ivotu (Simmel 1908b/1950). Analiza
mora da uzme u obzir mo situacije, individue koje stupaju u interakciju, ali i broj uesnika u
interakciji i socioloke momente tih situacija (sjajne analize nalaze se u Kelley et al. 2003).
Jedan vredan pokuaj pomirenja individualizma i holizma ponudio je Bunge (Bunge
2000) u vidu sistemizma. Sistemizam prihvata neke redukcije kao legitimne, ali naglaava
ogranienja redukcije preko injenica da se socijalni sistemi sastoje iz individua i da su
individualne akcije rezultat i uslova drutvenog okruenja. Meutim, neto slino pominje i
Kolins (Collins 1988), da nije uvek mogua translacija, tako da je sistemizam koji polazi od
individualizma (za sada) moda najadekvatnije reenje, ili pokuaj objanjenja ove znaajne
socioloke dileme (za detaljnije razmatranje raznih aspekata mikro- i makrosociologije vidi
Knorr-Cetina and Cicourel 1981).

Socijalni kapital i (socio)biologija kooperacije Homo reciprocus-a

Kapital predstavlja investiranje resursa sa oekivanim povratom na tritu. esursi se
investiraju i pokreu (tj. mobiliu) radi profita, kao to je to cilj u drutvenim akcijama. U
jednom smislu kapital je ishod procesa proizvodnje (proizvodnjom ili dodavanjem vrednosti
resursu), a u drugom je kauzalni faktor u proizvodnji (on biva razmenjen kako bi generisao
profit) (Lin 2001). U pitanju su procesi, jer i investiranje i mobilizacija zahtevaju vreme i trud.
Socijalni kapital se najbolje moe razumeti preko istraivanja mehanizama i procesa pomou
kojih se resursi u socijalnim mreama shvataju kao investicije. Ti mehanizmi i procesi

omoguavaju da se lake premosti konceptualni jaz izmeu mikro-makro povezanosti, odnosno,

izmeu individue i strukture.
Pripisivanje vrednosti resursima delom je diktirano njihovom oskudnou, potranjom ili
oekivanjima koji ga se tiu. On se takoe odreuje jedinstvenim istorijskim, geografskim i
kolektivnim iskustvima svake grupe. Individualni akteri koji poseduju vrednije resurse imaju vii
status i u odreenim situacijama imaju ansu da donose odluke u ime kolektiva, ukljuujui i
nain na koji e se vriti alokacija i distribucija vrednovanih resursa. Takva prilika nudi se
dodeljivanjem pozicija na kojima se donose odluke u kolektivu. Individualni akteri koji poseduju
vredne resurse imaju vee anse da budu ukljueni u donoenje odluka o pravima (upotrebi,
transferu, dispoziciji) tih resursa. Od aktera koji su na pozicijama sa kojih se donose odluke
oekuje se da jaaju konsenzus zajednice jer im je cilj da promoviu svoj poloaj u zajednici.
Ovi moni akteri mogu dalje da unaprede svoj poloaj, ili preko sticanja jo vrednih resursa, ili
preko manipulacije vrednosnog konsenzusa, da promoviu vrednost resursa koje poseduju, ili
koje mogu da poseduju. Vie pozicije u kolektivu najee nude bolje prilike za promociju
sopstvenog interesa.
Teodor ulc je u predsednikom obraanju Amerikoj ekonomskoj asocijaciji 1960.
godine govorio o investiranju u ljudski kapital (Schultz 1961). Zagovarao je ideju da se ljudski
resursi tretiraju kao oblik kapitala. Beker je takoe pisao o ljudskom kapitalu, naroito u vezi sa
obrazovanjem (Becker 1962, 1992). Glavna razlika izmeu fizikog i ljudskog kapitala je u
sledeem. Ljudski kapital predstavlja dodatu vrednost radniku, kada on stekne znanje, vetine, i
slino, koje mogu da budu od koristi poslodavcu ili firmi u proizvodnji i procesima razmene.
Najvanija razlika je u tome to se ljudski kapital nalazi u samom radniku. Obino se meri i
operacionalizuje obrazovanjem, obuenou, iskustvom, i dodaje vrednost radu. Ova teorija
drutvenu strukturu vidi drugaije od marksistike. Svi mogu da ulau i stiu kapital, a ne samo
jedna od dve klase. Drutvena struktura je hijerarhija mnogih drutvenih nivoa, a ne samo rigidna
podela na dve klase.
Takoe, postoji i teorija o kulturnom kapitalu. Kultura je tako sistem simbola i znaenja u
kojem dominantna klasa drutva namee svoju kulturu preko obrazovanja, tj. pedagoke akcije,
koja sadri dominantne simbole i znaenja i koja ih prenosi na sledeu generaciju, reprodukujui
dominantnu kulturu (Burdije 1972/1999). Kulturni kapital kod Burdijea potie od shvatanja
drutvene prakse i drutvene reprodukcije simbola i znaenja.
Socijalni kapital, koji je osnovni predmet rada, tie se kapitala steenog kroz socijalne
odnose (vidi Coleman 1990; Portes 1998; Lin 2001). Sa stanovita nivoa na kojem se posmatra
profit mogu se razlikovati dve perspektive ona koja se fokusira na individuu i ona koja se
fokusira na grupu. Fokusiranje na individuu (koja je vanija za mikro razmatranja) govori o tome
kako individue imaju pristup i kako upotrebljavaju resurse u socijalnim mreama kako bi to
iskoristile u instrumentalnim akcijama, ili kako bi ouvale dobitak u ekspresivnim akcijama.
Socijalni kapital je ovde slian ljudskom kapitalu po tome to se pretpostavlja da se investicije
mogu ulagati od strane individue sa oekivanim povratom (nekom korisnou ili profitom) za
individuu. Agregacija individualnih povrata takoe donosi korist i kolektivu. Fokalne take ove
analize su (1) kako individue investiraju u socijalne odnose i (2) kako individue koriste
ukorenjene resurse u odnosima kako bi generisale povrat kapitala.
Individua ima na raspolaganju dve vrste resursa line i socijalne. Lini resursi su oni
koje individua poseduje i mogu da ukljuuju vlasnitvo nekog materijala i simboliku robu.
Socijalni resursi su oni kojima se pristupa preko socijalnih veza individue. U zavisnosti od

ekstenzivnosti i diverziteta svojih socijalnih veza individue imaju razliite socijalne resurse.
Jasno je da socijalni resursi po potencijalnoj korisnosti za individuu nadmauju line resurse i po
kvantitetu i po kvalitetu.
Lin (Lin 2001: 25; u originalu kurzivom) operacionalno definie socijalni kapital kao
resurse koji su ukorenjeni u socijalnim mreama kojima pristupaju i koje koriste akteri za
akcije. Sutina ove definicije je to resurse shvata kao ukorenjene u socijalnim odnosima, a ne u
individualnim agensima i to pristup i upotreba ovih resursa poivaju na individuama. Kolman
(Coleman 1990: 302), s druge strane, socijalni kapital definie kao bilo koji socijalno-strukturalni
resurs koji zauzvrat generie dobit za individuu u nekoj akciji. On je ovde definisan preko
njegove funkcije i ne predstavlja jedinstveni entitet, ve varijetet entiteta koji imaju dve
karakteristike: (1) sastoje se od nekog aspekta socijalne strukture i (2) pospeuju odreene akcije
individua koje se nalaze unutar strukture.
Lini resursi se mogu sticati na nekoliko naina. Jedan je preko nasleivanja ili
askripcije. esurse je mogue nasleivati i/ili prenositi na druge osobe po institucionalnim
pravilima odreene zajednice. Drugi je preko investicije sopstvenih resursa ili napora.
Obrazovanje je steeni resurs preko investicije roditeljskih ili linih resursa i linih napora. I
konano, trei nain sticanja linih resursa odvija se preko razmene, gde su tipini primeri lino
vlasnitvo, roba, novac, rad, itd. Pored ovih linih resursa bitni su i pozicioni resursi koji
pripadaju individui preko pozicije koju zauzima u hijerarhijskoj strukturi. Oni su manje trajni, ali
mogu da budu moniji pri instrumentalizaciji.
esursi aktera kojih on i ne mora da bude svestan predstavljaju neku vrstu repertoara
resursa ega. Pored stvarne korisnosti postoji i ona simbolika, jer ego ne mora da koristi sve
svoje resurse, niti da bude svestan njihovog totalnog potencijala. Zato socijalni kapital esto
moe da slui i za promociju sopstvene statusne pozicije, jer njegova simbolika korisnost
ukazuje na potencijalnu mo ega preko svojih slabih i jakih veza (Granovetter 1973).
Moemo ostaviti po strani razne teorijske nesuglasice i razlike u definisanju socijalnog
kapitala, jer je daleko interesantnija analiza koja se tie uloge koju moe da ima socijalni kapital
u svakodnevnim interakcijama. Sasvim je zadovoljavajua deskripcija koja socijalni kapital
analizira kao resurse koji se nalaze u socijalnim odnosima. O socijalnom kapitalu bie rei kao o
investiciji od strane individua u interpersonalnim odnosima.
Ego ne mora da bude svestan prisustva takvih resursa u svojim odnosima i socijalnim
mreama zbog donoenja odluka i izbora pri evociranju odreenih resursa. Mogu da postoje
odnosi i veze koji nisu na kognitivnoj mapi ega. Samo kada je individua svesna njihovog
prisustva i toga koje resurse ko poseduje, ili kojima imaju pristup (te veze takoe imaju svoje
mree), individua moe da izvue korist iz tih veza i resursa.
Socijalni kapital je smeten u socijalnim mreama u kojima vladaju reciproni odnosi i
kooperacija. Moe se postaviti pitanje zbog ega ljudi uopte stupaju u kooperativne odnose.
Nisu li ljudi po mnogim definicijama sebina bia koja prvenstveno ele da maksimiziraju
sopstvenu dobit? U osnovi ljudske kooperacije nalazi se reciproni altruizam, gde je veoma bitno
pitanje kako je on uopte mogao da evoluira. Sociologija ljudsku socijalnost uzima zdravo za
gotovo i svaku naznaku istraivanja o biolokim osnovama nekog oblika ponaanja najee
tumai kao vrstu biolokog imperijalizma. Evolucija altruizma je veoma kompleksan problem, a
do sada jedino zadovoljavajue objanjenje nudi sociobiologija (shvaena u najirem smislu).
Klasini darvinizam je prirodnu selekciju video kao proces koji se odvija direktno izmeu
generacija, od roditelja prema deci. Ono to u velikoj meri determinie opstanak i reprodukciju

jesu geni. Tokom vremena hereditarni materijal uspenih linija ostvaruje dominaciju u genskom
fondu. Diferencijalna transmisija genetskog materijala (tj. diferencijalni opstanak i diferencijalna
reprodukcija) jeste proces evolucije putem prirodne selekcije.
Pre 1960-ih godina evolucionisti nisu obraali posebnu panju na kooperativne
fenomene. 2 Tako je postalo uobiajeno veinu adaptacija posmatrati kao produkt selekcije koja
deluje na grupnom nivou (na nivou populacije ili vrste). Kognitivna revolucija se odigrala kada
je Vilijam Hamilton (Hamilton 1964a, b; vidi i West-Eberhard 1975) pokazao da darvinizam
razmatra samo jedan vid srodnike selekcije. On je shvatio (to danas zvui kao truizam) znaaj
injenice da i ostali srodnici takoe dele genetski materijal (vidi i Hamilton 1972). Sutina
Hamiltonovog argumenta bila je u reenju dugotrajne zagonetke evolucije, a to je pitanje
samortvovanja, odnosno kako ono moe da postane genetski fiksirano obeleje (prvenstveno u
svetu insekata). Jo dublja poenta ticala se pitanja mogunosti altruizma od strane sebinih
aktera. 3
Problem sa ovom visoko apstraktnom i matematiki izuzetno kompleksnom teorijom bio
je taj to je ostala gotovo neprimeena u narednih nekoliko godina. Jedan od prvih propagatora
ove ideje bio je Edvard Vilson, koji je u svojoj knjizi Sociobiology: The New Synthesis (Wilson
1975/2000) izneo sintezu mnogih dotadanjih saznanja, a pored Hamiltonovog argumenta
izuzetno bitan bio je i (logiki) argument oberta Triversa (Trivers 1971) o recipronom
altruizmu.
Osnovne emocije su produkt prirodne selekcije. Pre razvoja altruistikih emocija nastalo
je altruistiko ponaanje preko mehanizma recipronog altruizma. Oseanja prijateljstva ili
neprijateljstva nastaju radi stabilizacije i regulacije tog ponaanja. Takoe, verovatno je postojao
i selekcioni pritisak za razvijanje moralistike agresivnosti koja je bila usmerena na prevarante
u socijalnim interakcijama (Cosmides and Tooby 1992), tj. na individue koje iskoriavaju
altruizam drugih ljudi. I konano, poslednja konsekvenca je favorizovanje oseanja krivice kako
bi se prevaranti motivisali da kompenzuju svoje ponaanje i motivisali da reciprociraju u
budunosti, kako ne bi dolo do naruavanja recipronih odnosa (Trivers 1971).
Ako reciprocitet definiemo kao situaciju u kojoj obe strane imaju prava i
dunosti/obaveze (Gouldner 1960), difuzija recipronog altruizma zavisila je od nekoliko
glavnih faktora, tj. preduslova altruistike situacije (Trivers 1971). (1) U ivotu altruiste
moraju da postoje mnoge altruistike situacije; (2) konstantno stupanje u interakcije sa istom
malom grupom individua; (3) parovi altruista bivaju simetrino izloeni altruistikim
situacijama, tj. na takav nain da individue mogu da izvuku otprilike iste dobiti, sa otprilike istim
trokovima. Ova tri uslova mogu da se elaboriraju u skup relevantnih biolokih parametara koji
utiu na mogunost selekcije altruizma.
(1) Duina ivota. Ona poveava anse da e se dve individue sresti vie puta u
altruistikim situacijama. eciproni altruizam e evoluirati kod vrsta koje relativno dugo ive.
2

Veoma vaan izuzetak sa poetka prolog veka predstavlja Kropotkinova knjiga (Kropotkin 1902/1915). Ona je
sastavljena od nekoliko radova koji naglaavaju meusobno pomaganje, tj. altruizam i njegovo mesto u evoluciji.
Kropotkin govori o altruizmu kod ivotinja, meu divljacima, varvarima, u srednjovekovnom gradu i u periodu
nastanka drave, sve do prolog veka. Osnovu ljudskog drutva on vidi u solidarnosti.

Jedan od najboljih pregleda literature o altruizmu je (Krebs 1970) koji obuhvata period pre Triversovog rada.
Krebs vanost prouavanja altruizma vidi u tri injenice: on je jedan od glavnih ciljeva socijalizacije (iako su
evolucionisti kasnije pokazali da postoji i bioloka osnova), jedno od sutinskih obeleja linosti i tie se teorija koje
se bave ljudskom prirodom.

(2) Stopa disperzije. Niska stopa tokom celog, ili veeg dela ivota individua neke vrste
poveava anse da e individua stupati u interakcije sa istim skupom individua. (3) Stepen
meuzavisnosti. Meuzavisnost pripadnika iste vrste (npr. pri izbegavanju predatora) odrava ih
esto na okupu, to poveava ansu zajednikog uestvovanja u altruistikim situacijama. (4)
oditeljska briga. Ovo predstavlja specijalni sluaj meusobne zavisnosti. Ovaj odnos je
asimetrian, jer potomak najee nije u stanju da izvri neki altruistiki in za roditelja tokom
svog detinjstva. (5) Hijerarhija dominantnosti. Linearne hijerarhije dominantnosti sastoje se od
asimetrinih odnosa. Veoma je verovatno da su rane hominidske grupe imale sistem dominacije
koji je slian onom kod modernih impanzi, gde je odsutna linearna hijerarhija dominantnosti.
(6) Pomo u borbi. Bez obzira na hijerarhiju dominantnosti, prilikom agresivnih susreta
individue se meusobno pomau. To su situacije u kojima su mogui relativno simetrini odnosi
izmeu individua koji se razlikuju po dominantnosti (str. 37-38).
ovek zadovoljava sve ove uslove. ivi due od bilo kojih primata, ima slabu stopu
disperzije (makar tokom dugog perioda detinjstva) i ima specifinu socijalnu organizaciju koja
favorizuje reciproni altruizam i koja je razvila psiholoka i kulturna obeleja koji ga
konsoliduju i jaaju. Za ovu teoriju nema neoborivih dokaza, ali ona je logiki veoma snana, sa
veoma irokom primenom (vidi npr. Melotti 1981 koji govori o znaaju altruizma za nastanak
ljudske porodice). 4
Tako Trivers (Trivers 1971: 45) pravi razliku izmeu nekoliko tipova altruistikog
ponaanja kod ljudi: (1) pomaganje u nevolji (npr. u nesreama, lovu, prikazima agresivnosti,
itd.); (2) pri deljenju hrane; (3) pomaganje bolesnima, ranjenima, ili veoma mladima/starima; (4)
deljenje orua i alata; i (5) deljenje znanja. Obino su u pitanju mali trokovi za onog koji
pomae, a esto velike dobiti za onog ko tu pomo prima.
Problematika altruizma bitna je i zbog svog odnosa prema teoriji igara koja ima sve veu
primenu u bihejvioralnim naukama. Sa logike strane teoriju igara i problematiku evoluciono
stabilne strategije najvie je razradio Mejnard Smit (u poetku kroz saradnju sa Prajsom)
(Maynard Smith and Price 1973; Maynard Smith 1979), a popularizovao je Dokins (Dawkins
1976/1989). Evoluciono stabilna strategija je ona koja, kada je prihvati veina pripadnika
populacije, nema mutantsku strategiju koja bi dovela do veeg reproduktivnog uspeha
(Maynard Smith and Price 1973: 15). Preko ovih problema moe se govoriti i o jedinici
delovanja prirodne selekcije. Iako danas ima teoretiara koji ponovo zagovaraju neke oblike
grupne selekcije (vidi Wilson 1983), Mejnard Smit i Prajs veoma ubedljivo pokazuju znaaj
individualne selekcije i njen ontoloki primat (vidi i Axelrod and Hamilton 1981).

Triversov rad sadri 94 reference koje predstavljaju odlian pregled literature iz nekoliko naunih oblasti, ali ne
sadre Kropotkinovu knjigu (Kropotkin 1902/1915) i malo poznat rad veoma poznatog antropologa Montagjua
(Montagu 1949). Montagju je govorio o poreklu i prirodi drutvenog ivota i biolokoj osnovi kooperacije,
petnaestak godina pre Hamiltona, dodue na drugaiji nain. [F]undamentalna socijalna priroda svih ivih bia ima
svoje poreklo u . . . fiziolokom odnosu izmeu roditelja i potomstva. (str. 268) Univerzalna injenica reprodukcije
i sve implikacije koje iz toga proizilaze predstavljaju osnovu socijalnog odnosa koji je karakteristian za sve
organizme. [B]ez . . . principa kooperacije, socijabilnosti i meusobnog pomaganja, progres organskog ivota,
poboljanje organizma i jaanje vrste postaju u potpunosti nemogui. (str. 274) Osnovno obeleje socijalnog stanja
nalazi se u meuzavisnosti i zato se individua proglaava za mit. Stvorenje koje se ne nalazi u socijalnoj grupi samo
je organsko bie. Pripadnik socijalne grupe je osoba, a linost se razvija preko odnosa socijalne interstimulacije.
Osoba je skup socijalnih odnosa. Individuacija se definie kao razvoj linog identiteta i ona nije suprotna ni
kontradiktorna socijalnoj identifikaciji, ona jeste socijalna identifikacija. (str. 279, kurziv u originalu)

Altruizam se shvata kao ponaanje koje u proseku poveava reproduktivnu adaptivnu

vrednost drugih na raun adaptivne vrednosti altruiste (Wilson 1975/2000). On je konzistentan sa
neodarvinistikom teorijom koja kao jedinicu analize uzima gen. Pored genetskih komponenti
Sajmon (Simon 1990) je eleo da naglasi i znaaj docilnosti, odnosno tendencije ljudi da ue od
drugih. U pitanju je tendencija prihvatanja drutvenog uticaja koja je takoe produkt prirodne
selekcije (Boyd and Richerson 1985). S obzirom da ljudi poseduju ogranienu racionalnost,
adaptivna vrednost se moe poveati i putem docilnosti preko koje individua moe da prihvati
kulturno transmitovana ponaanja, bez prethodne i nezavisne evaluacije njegovog doprinosa
linoj adaptivnoj vrednosti.
Meutim, biolozi nisu jedini koji su produbili znanje o altruizmu i reciprocitetu. Njihov
doprinos je neosporivo vei od sociologa kada se radi o filogenezi altruizma, ali sociolozi,
psiholozi i ekonomisti mogu dosta toga da kau o njegovom funkcionisanju u stvarnom ivotu i
o njegovoj socijalnoj dimenziji. Njihove analize mogu da se posmatraju kao komplementarne
biolokim. 5
Homans (Homans 1950/1992) tvrdi da je kontrolni mehanizam reciprociteta ugraen u
proces razmene. (str. 286; vidi i Homans 1958) U pitanju je ekonomska kontrola koja (kao to
su na to ukazivali i evolucionisti) ima svoj koren u sopstvenom interesu (vidi i Blau 1964/1986:
17). eciproni odnos izmeu dvoje ljudi zasniva se esto i na njihovim uzajamnim
sentimentima. U trinoj razmeni sentimenti nisu bitan faktor kao u svakodnevnim recipronim
razmenama. Naruavanje ekvivalentnosti razmene najee sa sobom nosi i odreeni stepen
kanjavanja. Zato je kasnije Homans (Homans 1961/1974) posvetio panju i problemu
distributivne pravde.
Guldnerov (Gouldner 1960) rad je najblii pomenutim radovima bioloke orijentacije.
eciprocitet je tako jedna od univerzalnih komponenti morala, jer itava stabilnost drutvenog
sistema zavisi od zajednike razmene gratifikacija, tj. reciprociteta u razmenama (vidi i Wilson
1978 i njegovo razlikovanje tvrdokornog i mekog altruizma). Norma reciprociteta sadri u sebi
dva minimalna zahteva (Gouldner 1960: 171): (1) ljudi bi trebalo da pomognu ljudima koji su
njima pomogli, i (2) ljudi ne bi trebalo da povrede ljude koji su im pomogli. Ova norma se
najverovatnije nalazi u svim vrednosnim sistemima (vidi i Brown 1991).
Guldner razlikuje heteromorfiki (razmenjenje stvari su razliite, ali jednake po
vrednosti) i homeomorfiki reciprocitet (razmena koja je identina po pitanju okolnosti, ili po
samim razmenjenim objektima). Njihov apstraktan oblik je milo za drago i drago za drago.
Homeomorfiki reciprocitet najee se javlja u negativnim oblicima reciprociteta, tj. prilikom
osvete, gde je naglasak na reciprocikaciji povreda, uvreda, i nanoenja zla, a najbolje se oslikava
u vidu lex talionis-a.
Paralelno sa sociolozima o kooperativnom ponaanju, razmeni i altruizmu piu i psiholozi
i ekonomisti (npr. Deutsch 1949 i Schelling 1956). Sa psiholoke strane veoma su bitni mentalni
procesi koji se odvijaju tokom razmene, koja moe da bude eksplicitna i tacitna, u koju spadaju
interpretacije ponaanja uesnika u razmeni, anticipacije i oekivanja uesnika. Za razmene je
karakteristina logika nedeterminisanih situacija (Schelling 1956) i zato je potrebno ispitati

Meu najznaajnijim klasinim sociolozima koji su pisali o ovoj problematici je Zimel, koji je naglaavao da
socijalni ekvilibrijum i kohezija ne mogu da postoje bez reciprociteta (usluga). Drutvo je, u najirem smislu,
osnovano kada god nekoliko individua ue u reciprone odnose. (Simmel 1895: 54) Ili: Ja vidim drutvo gde god
broj ljudskih bia stupi u reciprone odnose i formira tranzitnu ili trajnu zajednicu. (Simmel 1898: 664)

razne taktike koje se u njima mogu primeniti, poput blefiranja i obmane (vidi i Cosmides and
Tooby 1992).

Socijalne mree, homofilne/heterofilne i instrumentalne/ekspresivne interakcije

Teorija socijalnih mrea veoma je korisna zbog heuristike plodnosti pri analizama koje
se kreu od malih grupa do globalnih sistema. Ovaj naizgled nuno holistiki pristup uglavnom
priznaje emergentna svojstva kompleksnijih nivoa drutvene strukture, ali ne mora da priznaje i
njihovu kvalitativnu razliitost.
Najjednostavnije reeno, mrea je skup odnosa koji formalno sadri skup objekata (koji
se nazivaju vorovima) i deskripciju (tj. mapu) odnosa izmeu objekata i vorova.
Najjednostavnija mrea sadri dva objekta i jedan odnos koji ih povezuje. vorovi mogu da
budu ljudi, a odnos (veza) koja ih povezuje je npr. stoje u istoj sobi. U mreama odnos moe
da bude (a)simetrian ili nedirekcionalan. Dva objekta mogu meusobno da se ne dopadaju jedan
drugom, ili je njihovo dopadanje obostrano. Karakter tog odnosa meri se pozitivnom ili
negativnom valencom. Veoma je bitna i stavka protoka (npr. informacija) izmeu objekata, ili
vorova, kao i mrena udaljenost izmeu vorova koja se izraava preko broja koraka, ili veza
izmeu njih (vidi Wellman 1983).
Bitna osobenost socijalnih mrea u svakodnevnom ivotu jeste njihov slab (ili nikakav)
formalni karakter po pitanju delineacije pozicija, pravila i alociranja autoriteta pripadnika. Zato
se kae da ih karakterie fluidnost. Meutim, vrlo lako je mogue stvoriti/konstruisati socijalnu
mreu radi zadovoljenja raznih interesa, jer razliiti interesi povezuju vorove u raznim delovima
mree (Lin 2001). Kada je individua u voru mree ona direktno ili indirektno obezbeuje
potencijalni pristup drugim vorovima (tj. akterima) u socijalnoj mrei. esursi ukorenjeni u
ovim vorovima postaju socijalni kapital ega. Socijalni kapital reflektuje vie od pukih linih
resursa ovih vorova u mrei. Fokusni resurs, tj. onaj koji je inicijalni razlog za stupanje u
interakciju, esto nije i jedini. Preko interakcije otvara se pristup i drugim linim i pozicionim
resursima, poput zanimanja, bogatstva, politikih opredeljenja, mrea i resursa partnera,
srodnika, prijatelja, itd.
Na najoptijem nivou korisno je razlikovati tri vrste mrea: egocentrine, sociocentrine i
mree otvorenog sistema (Wellman 1983). Egocentrine su one koje su povezane sa jednim
vorom (individuom), npr. moji dobri prijatelji, sve kompanije koje sarauju sa XY firmom,
itd. Da bi bile mree, ove veze ne smeju da budu samo spiskovi ljudi ili organizacija, ve
akterima moraju biti dostupne informacije o povezanostima izmeu njih. Za osobu koja ima
veliki broj dobrih prijatelja na koje moe da rauna moe se rei da ima veliku mreu. Ali ta
mrea nije socijalna mrea, osim ako i ti ljudi nisu meusobno povezani.
Sociocentrine mree su mree u kutiji. Povezanost izmeu dece u uionici, izmeu
radnika u organizaciji ini mree zatvorenog sistema i one se najee izuavaju. Mree
otvorenog sistema su one u kojima granice nisu jasne, jer one nisu u kutiji. To je mrea elite
SAD, ili veze izmeu korporacija, ili lanac uticajnih ljudi koji donose odreene odluke, itd. To
su mree koje je najtee izuavati. Ovo je izuzetno pojednostavljena slika socijalnih mrea, ali je
dovoljna kako bi se istakla sutina za dalju analizu.
Teorija socijalnih mrea naizgled deluje kao da samo eksplicira ono ime se sociologija
odavno bavi, a to je drutvena struktura. Ipak, ovakav pristup umanjuje znaaj pitanja zbog ega

ljudi deluju onako kako deluju, a naglaava strukturalne okolnosti i ogranienja delovanja. Na taj
nain se dobija svet koji je popunjen asimetrinim vezama koje se nalaze u hijerarhijskim
strukturama (vidi Wellman 1983 za razne metodologije i razliite pristupe preko koijh je mogue
izuavati socijalne mree).
Strukturalne teorije (to ne znai da teorije mrea obrauju samo statiki momenat
strukture; vidi Snijders 2001), poput teorije o socijalnim mreama, moraju da razmatraju i pojam
pozicije (vidi Borgatti and Everett 1992 za analizu dva razliita shvatanja pozicije i implikacije
koje iz toga proizilaze). Osnovna ideja koja je sutina pojma pozicije je strukturalna slinost, ili
korespondentnost. Za aktere koji su na isti nain povezani sa ostatkom mree kae se da su
ekvivalentni i da okupiraju istu poziciju.
Pored pozicije, izuzetno je bitan i pojam centralnosti u mrei (Freeman 1978; Freeman et
al. 1979). Friman je meu prvima obradio pojam centralnosti i vrlo je lako uoljivo da postoji
veza izmeu strukturalne centralnosti i uticaja na odvijanje grupnih procesa. Meutim, intuitivna
plauzibilnost ove hipoteze ne ini je u potpunosti tanom (vidi Freeman et al. 1979; Borgatti and
Everett 1999; Poulin et al. 2000). Na prvi pogled ini se kako je poziciona centralnost jedan od
bitnih izvora moi. U poslednje vreme javljaju se studije koje ovu pretpostavku dovode u pitanje
(npr. Mizruchi and Potts 1998). Nisu svi tipovi centralnosti u korelaciji sa statusom i uticajem
(Freeman et al. 1979).
Friman (Freeman 1978) govori o tri vrste centralnosti: centralnosti stepena, centralnosti
bivanja izmeu i centralnosti bliskosti. Centralnost stepena definie se preko broja altera sa
kojima je ego direktno povezan. Centralnost bivanja izmeu definie se kao mera u kojoj alteri
moraju da prou kroz fokalnog aktera kako bi komunicirali sa drugim akterima. Centralnost
bliskosti definie se kao mera u kojoj akter moe da doe do velikog broja aktera preko malog
broja koraka.
Zakljuak koji se donekle kosi sa pukim intuitivnim razumevanjem je da centralnost utie
na razumevanje akterove moi, ali ne uvek na isti nain. Mera u kojoj ona utie na mo ima veze
sa strukturom mree. Takoe, moraju se uzeti u obzir i podgrupe, tj. da li je akter u stanju da
utie na njih (empirijska istraivanja koja potkrepljuju ove tvrdnje nalaze se u Freeman et al.
1979 i Mizruchi and Potts 1998).
Centralnost je svakako povezana i sa pitanjem uticaja. Uticaj predstavlja sposobnost da se
doe do prave osobe preko odreenih kanala (Pool and Kochen 1978). Pretpostavlja se da je
osoba sa vie kontakata verovatno uticajnija od one sa manje. Ako analiziramo individuu, elimo
da znamo koliko ljudi poznaje, to predstavlja zapreminu poznanstava. Za populaciju elimo da
znamo distribuciju zapremina poznanstava, prosek i razliku izmeu ekstrema. Takoe, elimo da
znamo koji to ljudi imaju mnogo veza i da li su i oni sami uticajni. I konano, elimo da znamo
kako su stratifikovane te linije kontakata, tj. kakva je struktura mree.
Socijalni resursi imaju odreenu ulogu i u procesu sticanja statusa. U teoriji je najee
bilo polemika oko pozicije resursa da li se oni nalaze u kontaktima koje ima individua, ili u
samoj mrei (Lai et al. 1998). U pitanju su dva pristupa problemu, onaj koji govori o kontaktukao-resursu, i onaj koji govori o mrei-kao-resursu. Mogue je stvoriti sintezu ova dva
stanovita.
Ako resurse definiemo kao vrednovanu robu u drutvu ije posedovanje odrava ili
promovie sopstveni interes osobe, gde su primeri bogatstvo, status i mo, socijalni resursi su
ukorenjeni u socijalnoj mrei individue i pristup njima mogu je preko direktnih ili indirektnih

veza. Dakle, socijalne resurse ne poseduje sama individua. Zato su to resursi drugog reda koji
pripadaju alterima u egovoj socijalnoj mrei.
Pristup i upotreba socijalnih resursa je pod uticajem dva faktora: inicijalnog statusa
individue (tzv. propozicija o snazi pozicije) i snage odnosa izmeu ega i altera (tzv.
propozicija o snazi veze) (Lin 2001). Bolje inicijalne pozicije pospeuju verovatnou da se
doe do boljih socijalnih resursa. One nude mogunosti za uspostavljanje veza sa onima koji
imaju bolje socijalne resurse, kroz princip homofilije i preko slabih veza i strukturalnih
rupa.
Sve individue u mrei potencijalno mogu da imaju mnogo kontakata. Linija u mrei koja
omoguava jedini put izmeu dva vora zove se most. Most izmeu dva vora moe da igra
veoma znaajnu ulogu u procesima difuzije, jer je on jedini put preko kojeg teku uticaj ili razne
informacije. Prema Granoveterovoj (Granovetter 1973) terminologiji jake veze nisu mostovi, jer
preko principa homofilije i tranzitivnosti jaka veza moe da bude most samo ako nijedna osoba u
vezi nema drugih jakih veza. Slabe veze ne pate od ovih ogranienja, iako ni one ne spadaju
automatski u mostove. Meutim, ono to je vano je da su svi mostovi slabe veze. Treba samo
napomenuti da logika tranzitivnosti vai samo u malim grupama, gde se sve osobe poznaju.
Iako podleu odreenim strukturalnim ogranienjima interpersonalne odnose preteno
karakterie izbor. Ako drutvenu strukturu sainjavaju odnosi izmeu individua koje igraju svoje
drutvene uloge, onda interpersonalni odnosi sadre u sebi donoenje odluka i odabire meu
alternativama.
Blau (Blau 1962) izbore koje ljudi ine prema drugim ljudima deli po dve osnovne
dimenzije. Prva je socijalna evaluacija, a druga socijalna interakcija. Ako osoba vie potuje
odreene poznanike ili prijatelje od nekih drugih ona izraava evaluativne izbore. Ako sa nekima
vie voli da pria nego sa drugima, to je samo manifestacija izbora interakcije. Ova distinkcija je
slina onoj Homansovoj, izmeu sentimenta i interakcije (Homans 1961/1974). Vana razlika je
u tome to interakcija zavisi od reakcija drugih (odabranih) ljudi, to nije sluaj sa evaluacijama.
Karakteristike, ponaanje i reakcije utiu na donoenje evaluacija, ali ishod evaluacije je
unilateralan proces, na koji druga strana ne moe aktivno da utie. Uticaj je mogu samo preko
bihejvioralnih manifestacija. S druge strane, odluka o asocijaciji je bilateralna, jer zavisi od
odluka obe, ili vie strana. Izbori interakcija esto ukljuuju trokove koje evaluacije ne
ukljuuju.
Druga podela je na instrumentalne i socijabilne izbore (Blau 1962). Instrumentalni izbor
je onaj kojim donosimo sud o neijoj profesionalnoj kompetenciji i kada elimo sa tom osobom
(zbog toga) da saraujemo. Zaljubljivanje je, s druge strane, socijabilni izbor. Isto je i sa
pozivanjem odreene osobe na neku proslavu radi druenja. Grubo gledano, razlika je izmeu
posla i igre. Instrumentalni izbori su orijentisani ka ciljevima koji nisu instrinsini
interpersonalnom odnosu, dok su socijabilni izbori motivisani gratifikacijama koje se oekuju iz
samog procesa asocijacije.
Ove dve dihotomije definiu etiri tipa interpersonalnog izbora. (1) Instrumentalne
evaluacije su pod uticajem ocene ljudi i njihovih sposobnosti. (2) Instrumentalna interakcija se
ogleda u potranji kooperacije sa osobom kako bi se dolo do njene usluge, ili kako bi se izvrio
odreeni zadatak. (3) Socijabilne evaluacije se manifestuju u dopadanju i oseanjima
privlanosti. (4) Socijabilna interakcija tie se odravanja neformalnog odnosa i druenja sa
individuom (ibid.).

Preko izbora i klasifikacija u interpersonalnim odnosima javljaju se diferencirajui i/ili

segregirajui efekti. Tako, na primer, obrazovanje moe da ima diferencirajui efekat na
konsultaciju oko nekog problema, jer diferencira potencijalne izbore. S druge strane, segregacija
nastaje kada doe do organizovanja u klike sa relativno malo intergrupne komunikacije.
Ljudska akcija je motivisana odravanjem i sticanjem vrednovanih resursa, meutim,
odravanje resursa je primarno u odnosu na sticanje (Lin 2001). Bilo koja egzistirajua drutvena
struktura reflektuje kompleksnost koja ukljuuje brojne hijerarhijske strukture nad mnogim
razliitim vrstama vrednovanih resursa. Za veinu kolektiva visoko vrednovani resursi povezuju
se sa ekonomskim, socijalnim i politikim dimenzijama i mogu da karakteriu strukturalne
pozicije i/ili individualne aktere. Tako Lin pravi razliku izmeu socijalne, ekonomske i politike
dimenzije vrednovanih resursa, kako bi napravio karakterizaciju strukturalnih pozicija i
individua. Tako je status (ili presti) poziciona karakteristika socijalne dimenzije, a reputacija
individualna. Klasa je poziciona karakteristika ekonomske dimenzije, a bogatstvo individualna. I
konano, autoritet je poziciona karakteristika politike dimenzije, dok je mo individualna.
Socijalni kapital sadri (1) strukturu (tj. njegovu ukorenjenost), (2) mogunost (tj.
dostupnost kroz socijalne mree) i (3) akciju (tj. njegovu upotrebu). Individue i grupe stiu i
odravaju vrednovane resurse u socijalnim interakcijama. Mobilizacija i upotreba resursa moe
da ima za cilj sticanje dodatnih resursa, ali isto tako cilj akcija moe da bude zatita i promocija
ve postojeih resursa. Na osnovu ove distinkcije mogu se razmatrati instrumentalne i
ekspresivne akcije. Pretpostavka je da motiv za odranjem vrednovanih resursa promovie
ekspresivne akcije, a motiv za sticanjem instrumentalne. Ekspresivna akcija poiva na
sentimentima i podrci altera i zato se smatra primarnom. Potpunija analiza ove dve vrste akcija
mora da sadri i razlikovanje izmeu homofilnih i heterofilnih interakcija.
Homofilija je stanje kada kod uesnika interakcije postoje jedan ili vie zajednikih
socijalnih atributa, kao to je sluaj sa drutvenom klasom. 6 Za parove se moe rei da su
homofilni ako se njihove karakteristike poklapaju u proporciji koja je vea od oekivane u
populaciji u kojoj se nalaze, ili u mrei iji su deo (McPherson et al. 2001). Mogue je
razlikovati dve vrste uzroka homofilije. Uesnike interakcije sa zajednikim ili slinim
atributima mogu da zblie zajednike norme, ali isto tako, zajedniki atributi i frekventni
kontakti mogu da dovedu do zajednikih normi. Drugi uzrok je strukturalna lokacija aktera. Dva
vora mogu da imaju iste/sline atribute jer deluju u istoj oblasti, ali i obrnuto. Hipoteza o
homofiliji jasnija je na individualnom nivou, a neto komplikovanija ako analiziramo kolektive.
Ona potie od prouavanja obrazaca prijateljstva i asocijacija i predstavlja vanu
ekstenziju hipoteze o sentimentu i interakciji (Homans 1950/1992). Istraivanja su pokazala da
se interakcije najee javljaju meu individualnim akterima koji zauzimaju sline, ili donekle
razliite drutvene pozicije (vidi Berscheid and Walster 1969; McPherson et al. 2001). Ako
pretpostavimo da socioekonomske karakteristike i ivotni stilovi reflektuju resurse ukorenjene u
individuama i njihovim hijerarhijskim pozicijama i mrenim lokacijama, onda homofilini
princip interakcije implicira pozitivan odnos izmeu individua sa slinim resursima i koliinom
njihove interakcije, jer slinost drutvenih pozicija/lokacija verovatno karakterie slinost tipova
i koliina resursa. Iz perspektive resursa ovo znai da se interakcije javljaju meu akterima
slinih drutvenih pozicija u hijerarhiji.

U kontekstu sklapanja branih veza (Burgess and Wallin 1943) govore o homogamiji socijalnih karakteristika.

Homofilne interakcije su prevalentne jer u sebi inkorporiraju sentimente, interakciju i

slinost resursa u recipronim odnosima aktera. Heterofilne ne promoviu zajednike sentimente,
zahtevaju vei napor, jer su akteri svesni nejednakosti, tako da moraju da ocenjuju spremnost
drugog da se ukljui u eventualnu razmenu. eciprocitet je u heterofilnim interakcijama daleko
tei za postii i zato se one ree javljaju. Meutim, s obzirom da one postoje i da su veoma
znaajne, potrebno ih je objasniti.
Jedno od objanjenja motiva za stupanje u heterofilne interakcije poziva se na hipotezu
prestia (Lin 2001). Ona se odnosi na pretpostavku da individue ele da stupaju u interakcije sa
onima koji imaju bolji socijalni status. Implicitna pretpostavka ovakvih interakcija je da e se
poveati presti slabije kotiranog aktera. Lin na osnovu ovih distinkcija pravi tabelu inicijalnih
predikcija napora i povrata u svrhovitim interakcijama (bez uzimanja u obzir strukturalnih
ogranienja, to analizu ini nepotpunom, ali za ovu priliku zadovoljavajuom) (str. 48):

Motivacija za akciju
Odravanje resursa
(ekspresivnost)

RESURSI PARTNERA U INTERAKCIJI

Slinost (homofilija)
Razliitost (heterofilija)
Mali napor/visoki
Veliki napor/mali
povrat
povrat

Sticanje resursa
(instrumentalnost)

Mali napor/mali
povrat

Veliki napor/veliki
povrat

Problem malog sveta, snaga slabih veza i strukturalne rupe

Problem malog sveta potie od Stenlija Milgrama (Milgram 1967; Travers and
Milgram 1969). Kada se kae da je svet mali, to je neodreena kvalifikacija, jer sam po sebi
termin mali ne znai nita odreeno. U pitanju je relacioni pojam, iako se u ovom kontekstu
misli na to da je gotovo svaki element mree nekako blizu skoro svakom drugom elementu,
ak i ako nam se ini da su udaljeni. Intuitivno posmatrano svet nam se ini izuzetno velikim,
a nikako malim, jer su brojevi kada govorimo o svetu oko nas izuzetno veliki (vidi i Pool and
Kochen 1978; Watts 1999).
Milgramovi zakljuci o est stepena razdvojenosti ne mogu se uzeti kao apsolutno tani i
univerzalno validni, ali ukazuju na to da je u izvesnim sociolokim analizama veoma korisno
vriti analize na grupnom i strukturalnom nivou. Meutim, kako ova analiza ne bi postala
holistika, gde bi jedinica analize postala reificirana mrea, ili nekakav grupni entitet, neophodno
je ukazati i na njene (mikro)individualne elemente.
egija vorova koji su direktno povezani sa fokalnim vorom zove se zona prvog reda,
vorovi koji se nalaze na dva koraka od fokalnog vora zovu se zona drugog reda, itd. Kada o
zoni prvog reda govorimo preko individua koje je sainjavaju moe da se koristi termin
interpersonalno okruenje, ili susedstvo, to je uobiajeno u teoriji grafova. Broj individua u
interpersonalnom okruenju varira od 300 do 5000 osoba, u zavisnosti od toga kako se meri i od
tipa drutva u kojem je fokalna osoba smetena (Pool and Kochen 1978). Uticaj zona na

individualni vor eksponencijalno opada, tako da se u istraivanjima broj efektivno

konsekvencijalnih zona rauna najdalje do etvrte.
U seoskim drutvima gde svako svakog poznaje broj koraka od jedne do druge osobe je
minimalan. S druge strane, takva drutva su relativno mala i ograniena, tako da zona prvog reda
uglavnom nije vea od 500, to ograniava broj osoba do kojih se moe direktno doi. U
savremenim urbanim drutvima profesionalci i ljudi iz srednje klase imaju veu zonu prvog reda
od plavih okovratnika i ljudi iz niih klasa. U tim drutvima mogu da postoje i ozbiljne
barijere meu klasama i etnikim linijama, to stvara vee distance izmeu osoba iz razliitih
klasa ili etnikih grupa (ibid.).
Najjednostavnija situacija u mreama je dijadna. U usmerenim mreama mogu da postoje
etiri mogua odnosa: nikakav odnos (tj. odnos bez povezanosti), A je u odnosu prema B, B
prema A, i A i B su u meusobnom odnosu. Ovaj etvrti odnos je reciproni odnos, o kojem je
bilo rei. Analiza reciprociteta u stvarnom ivotu mora da obuhvati i stepen moi, tj. asimetriju u
odnosu, jer u mnogim dijadama ne uestvuju jednake individue. eciprocitet ne podrazumeva
jednakost.
Meutim, prave mree nastaju dodavanjem treeg lana dijadi, o emu je pisao Zimel
(Simmel 1908b/1950). Iz teorije balansa (Heider 1946) poznato je da u interpersonalnim
odnosima balans, ili postoji, ili postoji tenja da se on uspostavi. Ako ne postoji balansirano
stanje, onda e nastati sile ka tom stanju. (str. 107-108) Svaki debalans stvara tenzije.
U velikim mreama u praksi se veoma retko dogaa da odreena veza obezbeuje jedini
put izmeu dve take. Ipak, funkcija premoavanja moe da slui lokalno. Slabe veze pospeuju
tok informacija u inae udaljenim delovima mree. Individue bez slabih veza bie liene
informacija iz udaljenih delova drutvenog sistema i bie ograniene na bliske prijatelje. Takoe,
slabe veze potpomau integraciju drutvenih sistema. Drutveni sistem bez slabih veza vrlo
verovatno je i fragmentiran i inkoherentan, sa veoma malim difuzionim potencijalom. I konano,
do mnogo vie ljudi individua moe da doe preko slabih veza, jer jake veze ine gustu mreu, a
slabe manje gustu.
Problematiku snage slabih veza obradio je Granoveter (Granovetter 1973, 1983). Stepen
preklapanja mrea prijateljstva dve individue varira direktno sa snagom njihove meusobne
veze. Granoveter istrauje uticaj ovog principa na difuziju uticaja i informacija, mogunost
mobilnosti i organizaciju zajednice. Naglasak je na kohezivnoj moi slabih veza. Veliki broj
modela mrea bavi(o) se jakim vezama, to ograniava njihovu primenu na male, precizno
definisane grupe. Naglaavanje slabih veza omoguava diskusiju izmeu grupa i analizu
segmenata drutvene strukture koji se ne mogu definisati samo preko malih grupa.
Bavei se problematikom translacije mikroobrazaca u makroobrasce Granoveter to ini
preko analize procesa u interpersonalnim mreama. Preko mrea mikrointerakcija dolazi do
makroobrazaca koji onda povratno utiu na mikrointerakcije. Pretee ovakvih analiza nalaze se u
izvesnim sociometrijskim modelima, s tim to u njima nije dovoljno panje posveivano
translaciji. Jedan vaan izuzetak bio je pomenuti Milgramov (Milgram 1967) pokuaj. [S]naga
veze je (verovatno linearna) kombinacija koliine vremena, emocionalnog intenziteta, intimnosti
(meusobnog poveravanja) i recipronih usluga koje karakteriu vezu. (Granovetter 1973:
1361) Veze mogu da budu pozitivne/negativne i simetrine/asimetrine, i svaka od njih je
donekle nezavisna od druge.
Granoveter polazi od sledee pretpostavke. to je snanija veza izmeu dve osobe, to je
vea proporcija individua u odreenom skupu sa kojima e obe osobe biti povezane, odnosno

povezane preko slabe ili jake veze. Ovo preklapanje u krugovima prijatelja je najmanje kada je
veza odsutna, najvee kada je jaka, a srednje kada je slaba. Po definiciji, jake veze ukljuuju
veu vremensku posveenost (izuzimaju se formalni kontakti na radnom mestu, ili slini tipovi
estih formalnih interakcija koje ne podrazumevaju razmenu linih i intimnih sadraja). Homans
(Homans 1950/1992) je tvrdio da to ee osobe stupaju u meusobne interakcije, da e njihovi
meusobni sentimenti prijateljstva biti jai. Ako jedna osoba ima jake veze sa dve osobe, veoma
je verovatno da e i te dve osobe na osnovu jake veze sa prvom individuom doi u interakciju. O
ovome govore i razna empirijska istraivanja (vidi npr. Berscheid and Walster 1969). to jaa
veza povezuje dve individue, to su one meusobno slinije po raznim pitanjima. Zato je sasvim
plauzibilno pretpostaviti da e sve tri pomenute osobe biti sline (o emu govore principi
homofilije i tranzitivnosti).
Pored rezultata iz sociologije, npr. od Granovetera (Granovetter 1973) i Homansa
(Homans 1950/1992), ovu potvrdu donosi i psihologija (Heider 1958). Hajder je proponent
teorije kognitivnog balansa. Ako izmeu dve osobe postoji jaka veza, obe osobe e imati elju da
njihova oseanja budu kongruentna sa oseanjima prijatelja. U odnosima slabih veza
kongruentnost je manje bitna sa psiholoke strane. Nakon zaista brojnih slaganja raznih
istraivanja i teorijskih postavki Granoveter (Granovetter 1973) zakljuuje da je pomenuta
trijada jakih veza vrlo verovatna, dok sluaj da izmeu povezanosti jedne osobe preko dve jake
veze sa druge dve osobe, gde te dve osobe nemaju nikakav kontakt, naziva zabranjenom
trijadom (str. 1363). Ona je u praksi gotovo nemogua.
Manje je verovatno da e nai poznanici (slabe veze) biti u meusobnim socijalnim
kontaktima nego nai prijatelji (jake veze). Skup ljudi koji sainjavaju individua i njeni poznanici
jeste mrea male gustine (ona u kojoj su mnoge mogue relacione linije odsutne), dok je skup
koji se sastoji od iste individue i njenih bliskih prijatelja gusta mrea (ona u kojoj su mnoge
mogue linije prisutne).
Ego ima svoje bliske prijatelje od kojih je veina takoe u bliskom kontaktu, to
predstavlja gusti deo drutvene strukture. Pored toga ego ima i svoje poznanike od kojih se
mnogi meusobno ne poznaju. Svi ti poznanici (verovatno) imaju svoje bliske prijatelje, to opet
sainjava gustu mreu, ali onu koja se razlikuje od mree ega. Slaba veza izmeu ega i njegovih
poznanika postaje neto vie od trivijalnog poznanstva. Ona predstavlja most izmeu dve guste
mree bliskih prijatelja. Prema Granoveterovoj teoriji ove mree ne bi ni bile povezane da nema
slabih veza (Granovetter 1983).
Individue koje imaju malo slabih veza esto bivaju uskraene za informacije koje dolaze
iz udaljenijih delova drutvenog sistema i osueni su na svoje bliske prijatelje, tj. na veoma
ogranien broj informacija koji dolazi od ogranienog broja individua (odnosno bliskih
prijatelja) (ibid.; Burt 2004). Slab protok novih ideja moe da se odrazi i na lou poziciju na
tritu rada (gde i kada se otvara novo radno mesto), na polju mode, difuzije novih ideja, itd. Bez
slabih veza bilo koja informacija teko moe da se proiri van guste mree, ili klike. Isto vai i za
protok novih ideja, odnosno njihovu inkorporaciju u toj grupi.
Makroskopske posledice nedostatka slabih veza su da je takav sistem inkoherentan i
fragmentiran. Nove ideje se ire izuzetno sporo, nauna istraivanja i diseminacija novih ideja su
oteani, a meusobni ivot nekih podgrupa (npr. etnikih) moe da bude veoma teak usled
meusobne izolovanosti i nepovezanosti. U evoluciji drutvenih sistema verovatno najvaniji
izvor slabih veza bila je podela rada, jer su specijalizacija i meuzavisnost rezultirale u raznim
specijalizovanim odnosima meu ulogama, u kojima svi poznaju samo mali deo linosti drugih

ljudi (Simmel 1908c/1950). Slabe veze obezbeuju pristup informacijama i resursima izvan
obima drutvenog kruga ega. Meutim, jake veze su uglavnom lake dostupne i vie su
motivisane da pomognu. Zbog toga se ni one ne smeju zanemariti u analizi.
Interesantno bi bilo ukazati na paralelu izmeu Zimelovog socijalnog karaktera stranca
i slabe veze kod Granovetera. Stranac je osoba koja doe danas i ostane sutra. (Simmel
1908a/1950: 402) U pitanju je potencijalni lutalica koji moe da ostane, ali ima slobodu i da ode.
On u grupu unosi kvalitete koji ne mogu da se predvide na osnovu analize same grupe. Paralela
sa slabom vezom moe se traiti u istovremenoj udaljenosti i bliskosti stranca u socijalnim
interakcijama i njegovoj objektivnosti koju Zimel naziva slobodom, jer mu nepristrasnost u
grupnim odnosima daje mo ptiije perspektive. Jo jedan socijalni karakter koji je bio
inspirisan Zimelovim strancem jeste Parkov (Park 1928) pojam marginalnog oveka.
Meutim, kod Parka marginalni ovek moe da postane tip linosti, dok je stranac vie
strukturalno i kontekstualno obeleje.
Bart (Burt 2004) je preko strukturalnih rupa govorio o slinim problemima kao i
Granoveter. Posredovanje putem strukturalnih rupa izmeu grupa omoguava sagledavanje
opcija koje inae nisu vidljive, to je mehanizam preko kojeg posredovanje postaje oblik
socijalnog kapitala. Ljudi koji stoje blizu rupa u drutvenoj strukturi pod veim su rizikom da
imaju dobre ideje.
U skladu sa principom homofilije i tranzitivnosti poznato je da su miljenja i ponaanja
homogenija intragrupno, a ne intergrupno. Iz ove injenice sledi da su ljudi koji su povezani sa
razliitim grupama familijarni sa vie alternativnih naina miljenja i ponaanja, to im prua
vie opcija iz kojih mogu da biraju i kombinuju. Nove ideje esto nastaju iz selekcije i sinteze
preko strukturalnih rupa izmeu grupa. Neke od ovih ideja su dobre. Dobra ideja moe da se
razume kao ona koju ljudi u odreenom vremenu i prostoru hvale i ocenjuju kao vrednu.
Moemo razlikovati etiri nivoa posredovanja (str. 355):
(1) Najjednostavnije posredovanje je ono koje ini da ljudi sa obe strane strukturalne rupe
uvide interese i potekoe druge grupe. Ljudi koji mogu da komuniciraju ova pitanja meu
grupama jesu vani, jer iz nerazumevanja ogranienja od strane ljudi iz drugih grupa nastaje
mnogo konflikata i konfuzije u raznim organizacijama.
(2) Prenoenje najbolje prakse je vii nivo posredovanja. Ljudi koji su upoznati sa
aktivnostima u dve grupe sposobniji su da vide kako verovanje ili praksa u jednoj grupi moe da
stvori vrednost u drugoj i da znaju kako da transliraju verovanje ili praksu u jezik koji je poznat u
ciljnoj grupi, nego ljudi koji su ogranieni na jednu grupu.
(3) Trei nivo posredovanja je povlaenje analogija izmeu grupa koje su meusobno
irelevantne. Ljudi koji uviaju da nain na koji druga grupa misli ili se ponaa moe da ima
implikacija na sopstvenu grupu imaju prednost u odnosu na one koji to ne uviaju. Ovaj korak je
komplikovan, naroito za individue koje su dugo vremena provele unutar jedne grupe. Ti ljudi
obino tragaju za razlikama izmeu sebe i drugih da bi opravdali svoju tvrdnju naa situacija je
drugaija, kako bi se oseali lagodnije prilikom ignorisanja verovanja i ponaanja koja su
drugaija. azlike se uvek mogu nai ukoliko se to eli. Pitanje je da li postoje elementi
verovanja ili praksi u jednoj grupi koja mogu da imaju vrednost u drugoj.
(4) Sinteza je etvrti nivo posredovanja. Ljudi koji su upoznati sa aktivnostima u dve
grupe verovatnije e videti nova verovanja ili ponaanja koja kombinuju elemente iz obe grupe.
Ideje nailaze iz raznih izvora i sa raznih strana, ali generisanje ideja ukljuuje individue
koje prenose znanje kroz grupe. Posredovanje je socijalni kapital i zato bi trebalo da postoje

dokazi da je posredovanje povezano sa dobrim idejama, i obrnuto. Socijalni kapital postoji tamo
gde ljudi imaju prednost zbog svoje lokacije u drutvenoj strukturi (Coleman 1990; Portes 1998;
Lin 2001), meutim, skrenuli smo panju na opasnost koja preti od reifikacije struktura, jer
[m]pree ne deluju, one su kontekst za akciju. (Burt 2004: 354)
Bart ne razmatra toliko produkciju ideja, koliko vrednost proizvedenih ideja. Vrednost
posredovanja ideje poiva u situaciji, u transakciji kroz koju ideja stie do publike, a ne u izvoru
ideje, niti u samoj ideji kao takvoj. Debata o uticaju okruenja ili naslea ostavlja se po strani.
Glavno pitanje nije vie izvor ideje, ve njena vrednost, bez obzira na izvor. Ljudi sa vezama
preko strukturalnih rupa imaju pristup raznim, esto kontradiktornim informacijama i
interpretacijama, to im daje prednost pri uvianju i razvijanju dobrih ideja. Ljudi koji su
povezani sa grupama van svojih imaju veu ansu da dou do vrednih ideja, to deluje kao da su
u pitanju nadareni ljudi. Ali to nije kreativnost koja je posledica genijalnosti, ve ona koja je deo
import-eksport biznisa.
Obino se misli da je ideja vredna ukoliko je stvorena nezavisno i nakon detaljnih
razmatranja ili razmiljanja. Meutim, ideja je vredna u onolikoj meri u kojoj je zajednica voljna
da joj oda priznanje kao takvoj. Ideja nije manje vredna ako je na drugom mestu, ili u drugo
vreme ne potuju neki drugi, ili isti ljudi. [K]reativnost je proces difuzije ponovljenog otkria u
kojem se dobra ideja prenosi preko strukturalnih rupa da bi bila otkrivena od strane jednog skupa
ljudi, ponovo otkrivena u drugom, onda ponovo otkrivena u jo nekim drugim i svako otkrie
nije nita manje iskustvo kreativnosti za ljude koji se susreu sa dobrom idejom. (ibid.: 389)
Vrednost se akumulira kako se ideja kree kroz drutvenu strukturu, jer svaka transmisija od
jedne grupe do druge ima potencijal da doda vrednost. Bart je u pravu kada kae da dobre ideje
nastaju iz preklapanja socijalnih svetova, ali se ire . . . na nain koji nastavlja segregaciju
izmeu svetova. (str. 394)

Ekologija racionalnosti i emocionalnosti u svakodnevnom ivotu

Tradicionalna ekonomska i socijalna teorija oveka posmatraju preteno kao racionalnog
aktera. Ova slika oveka nije ni realna, ni nauno odriva (vidi npr. Schuetz 1943). acionalnost
podrazumeva znanje o relevantnim aspektima sveta koji nas okruuje, koje iako nije potpuno,
ipak jeste dovoljno za opstanak. ovek je tako bie koje se rukovodi relativno stabilnim
sistemom preferencija i koje poseduje kognitivni kapacitet da (relativno dobro) prorauna
isplativost raznih dostupnih alternativnih drutvenih akcija i izbora.
Dosadanji veoma ubedljivi dokazi o ogranienom kognitivnom kapacitetu ljudi nose sa
sobom razne implikacije (vidi npr. Tversky and Kahneman 1974 i kori 2006 za primere o
predrasudama i stereotipima). Jedna od njih je da se socijalni akteri u kompleksnom socijalnom
svetu u velikoj meri oslanjaju na tacitne pretpostavke i neupitnu rutinu svakodnevnog ivota.
Sociologija prouava izbore (tj. donoenje izbora) u drutvenim odnosima tako to istrauje
motive za preduzimanje odreenih akcija, ispituje koji izbori su dostupni u odnosima (bili oni
stvarni ili samo percipirani), i prouava konsekvence tih izbora. Izbori ponaanja se nalaze u
kontekstu strukturalnih mogunosti i ogranienja i odvijaju se na mikro-makro kontinuumu
drutvenog ivota.
Svakodnevno ponaanje ljudi ne moe da se uklopi u iskljuivo racionalistike modele
ponaanja. Mnoge odluke ljudi donose u situacijama neizvesnosti, u stanjima nesavrenih

informacija i uz veliku pomo kognitivnih procesa simplifikacije (Tversky and Kahneman 1974).
U mikrosociolokom razmatranju ljudske akcije takoe je veoma bitan (ali najee
zapostavljen) problem i odnos racionalnosti i emocionalnosti.
Postoje razni modeli racionalnog izbora koji su posledica odreenih pretpostavki koje se
posmatraju kao datosti ili ogranienja unutar kojih se odigrava racionalna adaptacija. Meu
uobiajenim ogranienjima koja nisu objekti racionalne kalkulacije su: (1) skup alternativa meu
kojima moe da se vri izbor, (2) odnosi koji determiniu ishod (zadovoljstvo, postizanje cilja,
itd.) kao funkciju alternative koja je izabrana, i (3) rangiranje preferencija meu ishodima
(Simon 1955: 100). Izbor odreenih ogranienja i odbacivanje drugih za inkorporaciju u model
racionalnog ponaanja ukljuuje implicitne pretpostavke o tome koje varijable kontrolie
racionalni organizam, na osnovu ega moe da optimizira radi postizanja racionalne
adaptacije, i koje varijable se moraju uzeti kao fiksirane. Na osnovu razliitih pretpostavki o
koliini informacija koje organizam ima u odnosu na alternative i ishode optimizacija moe da
ukljuuje selekciju odreenog maksimuma oekivane vrednosti, ili minimaks (vidi i
Kahneman 2003).
Takoe, odreena ogranienja koja se moraju uzeti kao datosti u problemu optimizacije
mogu da budu fizioloka i psiholoka ogranienja samog organizma. Na primer, maksimalna
brzina kretanja organizma ograniava skup njegovih bihejvioralnih alternativa. Slino tome,
ogranienja kognitivnog kapaciteta takoe mogu da budu veoma bitna pri definisanju
racionalnog izbora pod odreenim okolnostima. Umesto modela racionalnog agensa daleko je
adekvatniji model agensa koji primenjuje strategiju satisfajsinga (Simon 1955), koji predstavlja
dovoljno dobar izbor (to ne znai da je u pitanju definitivni model ljudskog ponaanja).
Teorija racionalnog izbora sadri jedan elemenat koji je razlikuje od gotovo svih pristupa
u sociologiji (Coleman and Fararo 1992b: xi), a to je momenat optimizacije u ljudskom
delovanju. acionalnim delovanjem akter optimizira. To se ponekad izraava preko
maksimiziranja dobiti, a ponekad preko minimiziranja gubitka. Bez obzira na terminologiju u
pitanju je komparacija akcija na osnovu oekivanih ishoda za aktera i postulira se odabir akcije
od strane aktera koja e doneti najbolji mogui ishod (sa stanovita dostupnih informacija
akteru). Optimalna akcija je ona koja maksimizira razlike izmeu dobitaka i trokova.
Problemi sa kojima se ljudi svakodnevno suoavaju mogu da se predstave kao zadaci
opcionalnog zaustavljanja (Rappaport and Tversky 1970). Individua mora da pronae neko
pravilo zaustavljanja koje maksimizira oekivani dobitak. Ona traga za najboljom ponudom, a
zavretak potrage se odreuje na osnovu procene subjektivne verovatnoe za postizanjem bolje
ponude naspram troka dodatne potrage. Troak moe da bude izraen u vidu novca, vremena, ili
nezadovoljstva. Opcionalni problemi zaustavljanja imaju interesantne implikacije i za
normativno i deskriptivno stanovite. Cilj normativne analize je da utvrdi optimalna pravila
zaustavljanja, tj. pravila koja maksimiziraju oekivanu dobit. Cilj deskriptivne analize je da
okarakterie ponaanje individua u opcionalnim problemima zaustavljanja (vidi ibid.). Sve
pomenute varijante optimizacije govore o ogranienoj racionalnosti Homo sapiens-a.
Pored problema racionalnosti teorija o socijalnom kapitalu mora da uzme u obzir i
osnovne pretpostavke o ljudskim emocionalnim preferencijama pri formiranju mrea i
interpersonalnih odnosa. Ovaj problem takoe reflektuje mikro-makro problem, jer pored
ogranienja koja namee drutvena struktura ljudi se umreavaju i na osnovu linih,
emocionalnih preferencija. Ovo ne znai da umreavanje esto nije proraunato na osnovu

razmatranja sopstvenih interesa i mogunosti za njihovim zadovoljenjem, kao to je to sluaj sa

formiranjem odreenih interesnih grupa.
Afektivno neutralna egzistencija bila bi apsolutno besmislena. Emocije su verovatno
jedna od najvie zapostavljenih pitanja u drutvenim naukama, a time i u sociologiji. Obino se
smatra da su one na iracionalni deo, a ako se tome doda gore opisana tradicionalna slika
racionalnog aktera, onda je u potpunosti jasno zbog ega se emocijama ne pridaje vei znaaj u
sociolokim analizama (vidi npr. Elster 1985, 1986, 1989, 1999).
Problematika (sociologije) emocija je izuzetno kompleksna i nemogua za kratki (a
zadovoljavajui) pregled. U osnovnim obrisima samo elimo da ukaemo na njihov znaaj u
socijalnim interakcijama, a time i na znaaj za izuavanje socijalnog kapitala (prvi zbornik
radova iz sociologije emocija je Kemper 1990 u kojem su naznaene osnovne teorijske
orijentacije u sociologiji emocija; vidi i Kemper 1981; Izard et al. 1984; Lutz and White 1986;
Hinton 1999; Massey 2002).
Uopteno gledano, o emocijama je mogue govoriti na etiri naina (Elster 1985: 376):
(1) preko njihovih biolokih i socijalnih funkcija; (2) njihove instrumentalno-svrhovite
efikasnosti; (3) prikladnosti situacijama koje ih izazivaju; (4) i sposobnosti da uveaju uivanje u
ivotu. Svaka ozbiljna teorija emocija mora u sebi da sadri i bioloku i socioloku dimenziju.
elativni doprinos biologije i kulture varira kod odreenih emocija, tako da mnogi autori
razlikuju primarne i izvedene emocije (Ekman 1992).
Netane pretpostavke tradicionalne ekonomije o oveku kao preteno racionalnom akteru
i klasino socioloko istraivanje obiaja, normi, emocija, tj. neracionalnih ponaanja, moraju
da se prevaziu. Integrisani model emocionalnosti i racionalnosti moe da se konstruie na tri
naina: (1) ili emocije potiu od racionalne akcije, (2) ili se racionalnost moe posmatrati kao da
potie od emocija, (3) ili i racionalna akcija i emocije mogu da se inkorporiraju u jedan dubinski
zajedniki osnovni proces. Ovde se ne mogu obraditi sva ova stanovita, ali neophodno je
ukazati na mogunosti daljih istraivanja o ovom odnosu (vidi Heckathorn 1993).
Ono to je od najveeg znaaja za problem socijalnog kapitala jeste uticaj emocija u
svakodnevnom formiranju koalicija, odnosno ljudski kapacitet za stupanje u interakcije uopte, o
emu je bilo rei preko evolucije recipronog altruizma. Veliki broj emocija potie od delovanja
evolucije, ali to ne podrazumeva delovanje grupne selekcije, jer nema nikakvih nagovetaja da bi
emocije mogle da se objasne preko funkcije ouvanja vrste. Problem preteno bioloki
orijentisanih teorija je to jo uvek ne mogu definitivno da utvrde zbog ega bi emocije imale
vrednost opstanka, jer bi vrlo lako moglo da se ispostavi da su one nusprodukti raznih organskih
procesa koji pospeuju adaptivnu vrednost.
Na sline probleme nailaze i instrumentalno-svrhovite teorije emocija (Elster 1985; Lutz
and White 1986). Po njima ljudi imaju emocije jer biraju da ih imaju, a biraju ih jer preko njih
mogu da postignu neke druge ciljeve. Ova tvrdnja sigurno je tana za neke situacije i neke
emocije, i to je sutina konstruktivistikih teorija emocija. Meutim, neke emocije se mogu
doiveti bez aktivnog pozivanja na njih. Problem je u tome to ove teorije ne mogu da objasne
zbog ega, ako ve biramo svoje emocije, ne biramo da smo uvek sreni? Ili, zato bi iko ikada
birao da bude tuan?
to se tie prikladnosti, ona moe da bude intrapersonalna i interpersonalna. Emocija je
interpersonalno prikladna u datoj situaciji ako se poklapa sa naim oekivanjem emocija u toj
situaciji, ili ako sa datom emocijom nismo iznenaeni. S druge strane, ona je intrapersonalno
prikladna ukoliko je konzistentna sa emocionalnom reakcijom koju osoba osea u slinoj vrsti

situacija. etvrti nain razmatranja emocija, preko njihove sposobnosti da uveaju uivanje u
ivotu, jasan je sam po sebi.
Emocije nisu akcije (jer su veim delom nevoljne), a samo slobodno odabrane akcije
mogu da se procenjuju kao racionalne ili iracionalne. acionalna verovanja su ona u koja se
veruje iz odreenih razloga, a ne iz odreenih motiva. Mi svoja verovanja formiramo, ali ih ne
biramo (Elster 1986). Sve ovo samo dodatno komplikuje analizu racionalnosti i emocija koja je
izuzetno sloena i zato ne udi to su ovo zapostavljeni, ili retko obraivani problemi u
sociologiji.
Homans je jedan od prvih sociologa koji je postulirao reciprone i pozitivne odnose
izmeu tri faktora: interakcije, sentimenta i aktivnosti. Dobro je poznato da je svoju psihologiju
Homans bazirao najvie na Skinerovim premisama, ali neke postavke su validne bez obzira na
bihejvioristiki inkliniranu psihologiju.
Aktivnost je nedeljiv atom ponaanja. (Homans 1950/1992: 35) S druge strane,
interakcija je situacija kada je neka jedinica aktivnosti individue stimulisana nekom jedinicom
aktivnosti druge individue, i ona je element socijalnog ponaanja. Okarakterisana na ovaj nain
ona podrazumeva i verbalno i neverbalno optenje. Homans je smatra irom od pojma
komunikacija. Moemo prouavati frekventnost interakcije, trajanje i red (npr. Ko je inicirao
interakciju?).
to vie individue stupaju u interakcije to je vie verovatno da dele odreene sentimente i
da uestvuju u zajednikim akcijama. to ima vie zajednikih sentimenata to je vie verovatno
da stupaju u interakcije i uestvuju u odreenim aktivnostima. Najvaniji je pozitivni odnos
izmeu sentimenta i interakcije. Osnova interakcije je sentiment (afektivnost, potovanje,
simpatija, dopadanje druge osobe), i obrnuto. To znai da je interakcija zasnovana prvenstveno
na zajednikim emocijama.
U sociologiji emocija neophodno je proiriti svakodnevni pojam emocija koji obino
podrazumeva nagla i dramatina iskustva. Meutim, u ivotu postoje i dugotrajne emocije koje
ispunjavaju drutveni ivot, jer je potrebno mnogo truda i rada za produkciju oseaja obinosti.
Dugotrajne emocije su one koje sainjavaju emocionalnu energiju i koje ispunjavaju
svakodnevni ivot. Emocionalna energija je pojam koji oznaava kontinuum koji se kree od
velikog poverenja, entuzijazma, dobrih oseanja prema samom sebi, pa sve do depresivnosti,
nedostatka inicijative i negativnih oseanja prema samom sebi. Visoka emocionalna energija je
oseanje poverenja i entuzijazma za drutvenu interakciju. To je lina strana dirkemovske grupne
solidarnosti i Gofmanovog rituala interakcije koju je u domenu sociologije emocija najdetaljnije
razradio Kolins. Ova teorija je bitna, jer mobilizacija socijalnog kapitala esto ima oblik rituala
interakcije. Osnovni model rituala interakcije u sebi sadri sledee elemente (Collins 1990).
(1) Grupu od najmanje dve osobe koje se nalaze licem u lice. Puko fiziko prisustvo ljudi
na istom mestu je preduslov za odvijanje emocionalnih i kognitivnih procesa.
(2) Fokus panje na istom objektu ili aktivnosti i meusobnu svest o zajednikoj panji.
Kolektivne formalnosti (poput crkve ili politikog protokola) vane su samo zato to je preko
njih lako fokusirati zajedniku panju. Sve okolnosti u svakodnevnom ivotu na ovaj nain
stvaraju ritualnu situaciju. Sutinsko obeleje je da individue budu upletene u grupne
aktivnosti tokom kojih su svesne ta drugi ljudi ine. Tako sama grupa postaje fokus panje, kao
transindividualna stvarnost koja utie na pripadnike spolja dok ispunjava njihovu svest iznutra.
(3) Pripadnike koji dele zajedniko raspoloenje. Uopte nije bitno koje emocije su
prisutne na poetku interakcije. Ovaj model pretpostavlja emocionalnu zarazu meu prisutnim

osobama, jer one fokusiraju panju na istu stvar i svesne su tuih fokusa panje, tako da tue
emocije poinju da utiu na njih. ezultat toga je da emocionalno raspoloenje postaje snanije i
dominantno, a da razliita oseanja bivaju zamenjena preovladavajuim grupnim oseanjem.
(4) Cilj uspenog graenja emocionalne koordinacije u okviru rituala interakcije je
produkcija oseanja solidarnosti. Emocije koje su sastavni deo rituala su tranzitne, dok je
cilj/ishod rituala dugotrajna emocija, oseaj pripadnosti grupi koja je sastavljena tokom tog
perioda. Tako je tokom rituala sahrane kratkotrajna emocija tuga, ali glavni ritualni rad
sahrane je produkcija (ili ponovno uspostavljanje) grupne solidarnosti.
(5) ituali oblikuju spoznaju (iako ovo ne treba shvatiti kao da je spoznaja iskljuivo pod
uticajem drutva i/ili kulture). Glavni objekti ili ideje koji su fokus panje tokom uspenih rituala
bivaju ispunjeni emocionalnou. Te ideje i stvari postaju simboli i dobijaju vieslojno znaenje
(svakodnevno i obino, ali i dublje, na kojem se odnose na pripadnitvo grupi koja ih ujedno
ispunjava ritualnim znaajem). Na ovaj nain drutvo ulazi u glavu individue, jer se ljudski
ivot sastoji iz lanaca rituala interakcije, a emocionalna energija ostaje i kada interakcija prestane
i povezuje se sa idejama i naknadnim miljenjem.
Pored emocionalnih komponenti ljudska interakcija se u velikoj meri (i najee) zasniva
na poverenju. O poverenju se takoe moe govoriti na dve ravni, mikro i makro. Na makro nivou
moe da se govori o postojanju poverenja u institucije, a na mikro nivou o poverenju u druge
osobe. U pitanju je veoma kompleksan pojam koji je tesno povezan sa socijalnim kapitalom.
Poverenje je proces koji otpoinje u ranim stadijumima nekog odnosa, jer je neophodan
uslov za nastanak poverenja postojanje prolih iskustava i prethodeih interakcija. Vremenom
ono postaje generalizovano oekivanje da se na rei, dela, obeanja, itd. neke druge osobe moe
osloniti. Moe se definisati kao generalizovano oekivanje koje se odnosi na subjektivnu
verovatnou koju individua dodeljuje javljanju odreenog skupa buduih dogaaja. (Rempel et
al.: 96) Veoma bitna iracionalna komponenta svakog odnosa u kojem postoji poverenje jeste
vera. Vera reflektuje emocionalnu sigurnost neke individue i omoguava da se ona osea
relativno sigurnom uprkos neizvesnoj budunosti (vidi i Simmel 1906).
Nakon kratkog pregleda racionalnosti i emocionalnosti oigledno je da teorija o
socijalnom kapitalu treba da uzme u obzir i ove dimenzije. Sociologija emocija je socioloka
specijalnost koja se sve jasnije profilie i iji znaaj tek postaje da bude evidentan i shvaen kao
nezaobilazan u raznim sociolokim analizama.

Ka mikrosociologiji socijalnog kapitala

Govorili smo o nekoliko teorijskih orijentacija u sociologiji, pre svega o funkcionalizmu,
teoriji igara, socijalnim mreama, teoriji racionalnog izbora, teoriji razmene i sociobiologiji.
Naglasak je bio na njihovim mikrosociolokim aspektima. Kako je sociologija
predparadigmatska nauka, tj. nauka ije jezgrovito znanje jeste izuzetno malo (Cole 1992), jo
uvek postoje neslaganja koja su prikazana na poetku, oko pitanja prikladnog nivoa socioloke
analize. Iako je razdvajanje mikro i makro nivoa drutvenog ivota samo analitiko, ne postoji
konsenzus oko toga koji nivo stvarnosti ima ontoloki, epistemoloki i/ili kauzalni prioritet.
Teorija racionalnog izbora je ovom prilikom bila od posebnog znaaja jer je u epistemolokom
smislu pozitivistika, a u njenoj osnovi lei koncept intencionalnih akcija (od strane ljudi) i

(najee) zastupanje metodolokog individualizma. Po raznim pitanjima postoji kompatibilnost

i sa sociobiologijom (vidi van den Berghe 1986).
Svi modeli racionalnog izbora pretpostavljaju da su akteri intencionalni i svrhoviti. Oni
imaju odreene preferencije i deluju kako bi ostvarili ciljeve koji su konzistentni sa sopstvenom
hijerarhijom preferencija. Uopteno gledano, ove teorije ne daju odgovor na pitanje ta ove
preferencije jesu i odakle dolaze. Posebno gledano, sve one moraju da specifikuju te ciljeve i
preferencije unapred. Bez prespecifikacija ciljeva aktera objanjenja racionalnog izbora su
tautoloka.
Ipak, individualna akcija nije samo produkt intencije, jer zavisi i od ogranienja koja
potiu od najmanje dva nezavisna izvora (Friedman and Hechter 1988). Prvi skup ogranienja
tie se oskudnosti resursa. Diferencijalno posedovanje i pristup resursima ini to da su neki
ciljevi laki za ostvarenje, a neki tei, dok su neki opet nedostini. Po pitanju oskudnosti,
trokovi mogunosti (oni koji su povezani sa odabirom najbolje akcije) znatno variraju za
razliite aktere. Akteri nee uvek birati akciju koja zadovoljava njihove najvie vrednovane
ciljeve. Kako bi ostvarili najveu dobit akteri razmatraju trokove, jer oni umanjuju ukupnu dobit
bilo koje akcije. Od velikog znaaja za ovaj problem su Mertonove nepredvidive posledice
drutvenog delovanja (Merton 1936), Sajmonov satisfajsing (Simon 1955) i Hardinova
(Hardin 1968) tragedija. Bentamove etike elje nisu ostvarive iz dva razloga. Nemogua je
maksimizacija dve ili vie ogranieno dostupnih varijabli u isto vreme, dok se drugi razlog nalazi
u biologiji i biolokim injenicama. Kako bi preiveo, organizmu je potrebna energija, tj. izvor
energije koji se upotrebljava radi odranja i rada.
Drutvene institucije su drugi izvor ogranienja. Institucionalna ogranienja su
konstantna za individue, a trokovi prilika znatno variraju za razliite individue koje su podlone
istim institucionalnim ogranienjima. Ova ogranienja obezbeuju pozitivne i negativne sankcije
koje smanjuju ili poveavaju korisnost kontempliranog toka akcije. Unutar modela racionalnog
izbora varijacije mogu da budu posledica varijacija u preferencijama, u trokovima mogunosti,
i/ili institucionalnim ogranienjima. Dva elementa su zajednika svim modelima racionalnog
izbora. Prvi je mehanizam agregacije, preko kojeg se odvojene akcije individua kombinuju i
proizvode drutveni ishod (Friedman and Hechter 1988). Drugi je informacija. U poetku se
smatralo da akteri imaju savrene informacije, ili dovoljno informacija da donose svrhovite
odluke meu alternativnim akcijama. Danas se kvantitet i kvalitet informacija uzimaju kao
varijable (vidi Tversky 1974).
Pokazali smo da je bilo koja mikrosocioloka analiza nepotpuna bez razmatranja
racionalnosti i emocija. Klasini sociolozi su o emocijama govorili samo usputno i na implicitan
nain, gde su preteno naglaavani makro aspekti drutvenog ivota. Meutim, emocije su
veoma pogodno tle za mikro-makro translaciju koja moe da obezbedi utemeljenje makrokoncepata u stvarne interakcije, a emocije su njihov veoma bitan aspekt.
Jedan od naina da se govori o pozicijama u mreama i njihovom odravanju na
mikronivou jeste preko rituala interakcije. U sociologiji je najpoznatija Gofmanova eksplikacija
(Goffman 1967), koju u poslednje vreme na izuzetno zanimljiv nain razrauje Kolins (Collins
2004). 7 Mree nisu fiksirane i uvek preegzistirajue, iako se tako najee posmatraju, jer se
veze unutar njih stvaraju uz pomo simbola pripadnitva i emocionalnih energija.
7

Nema potrebe detaljnije ulaziti u problematiku rituala, ali treba skrenuti panju da je i ovo granini problem
biologije i sociologije. Teorija rituala trebalo bi da analizira bioloke, psiholoke i socioloke (tj. antropoloke)

Pod mrenim vezama mikrosociologija podrazumeva dogaaje koji se nalaze u toku

svakodnevnog ivota i koji sainjavaju repetitivne socijalne interakcije. Mrene veze su
posebna vrsta lanaca I [rituala interakcije], onih u kojima slini simboli i emocije bivaju
reciklirani i ponekad uveani i to u veem stepenu od drugih interakcija koje te osobe imaju sa
drugim ljudima. (str. 165) Tako Kolins koliinu socijalnog kapitala koju neka osoba ima
povezuje sa tokom mikrosituacionih sastojaka koji sainjavaju rituale interakcije, i to one za koje
postoji elja da se odre i da budu ponovljeni, a ne da se prekinu.
Granoveterov pojam slabih veza takoe treba proiriti i na emocionalni nivo. Slaba
veza u sociologiji emocija moe da se posmatra kao ona koja je samo povrinski ritualna, koja
stvara malo solidarnosti i emocionalne energije, dok jaka veza postoji izmeu osoba ije
interakcije stvaraju jaku solidarnost i emocionalnu energiju, inei od individua dobre prijatelje,
osobe od poverenja, cenjene poznanike, itd.
Modeli mikro-makro translacije moraju da vode rauna o ekologiji mikromotiva
(Schelling 1971). Mnoge konvencije reflektuju snane sile ka konvergenciji drutvenih odluka.
One postaju odluke van individualnog uticaja. Sociologija mora da prevazie jaz izmeu
privatnog izbora i javnog interesa, mikromotiva i makroponaanja (Schelling 1978),
subjektivnih intencija i objektivnih konsekvenci, nenameravanih konsekvenci svrhovitog
ponaanja (Merton 1936), individualne racionalnosti i kolektivne iracionalnosti (Hardin
1968), individualnih akcija i kolektivnih emergencija, itd. Dobar deo drutvene organizacije
onoga to zovemo drutvom sastoji se od institucionalizovanih aranmana da se prevaziu ove
divergencije izmeu percipiranog individualnog interesa i neke vee kolektivne pogodbe.
(Schelling 1971: 68) Drutvene institucije esto deluju kao statine, kolektivne i agregatne, iako
su morale biti/jesu produkt procesa koji su bili/jesu individualani.

dimenzije (Goffman 1967; Eibl-Eibesfeldt 1979; Collins 2004), jer ritualni obrasci ponaanja sadre filogenetski
evoluirane, kulturno steene i individualno smiljene signale.

LITERATURA
Axelrod, R. and W. D. Hamilton (1981). The evolution of cooperation. Science 211 (4489):
1390-1396.
Barkow, J., L. Cosmides and J. Tooby (1992). New theoretical approaches to cultural
phenomena. In: J. Barkow, L. Cosmides, and J. Tooby (eds), The Adapted Mind:
Evolutionary Psychology and the Generation of Culture. New York: Oxford University
Press, pp. 625-626.
Becker, G. S. (1962). Investment in human capital: A theoretical analysis. The Journal of
Political Economy 70 (5): 9-49.
Becker, G. S. (1992). Human capital and the economy. Proceedings of the American
Philosophical Society 136 (1): 85-92.
Berscheid, E. and E. H. Walster (1969). Interpersonal Attraction. Reading: Addison-Wesley
Publishing Company.
Blau, P. M. (1962). Patterns of choice in interpersonal relations. American Sociological Review
27 (1): 41-55.
Blau, P. M. (1964/1986). Exchange and Power in Social Life. New Brunswick and London:
Transaction Publishers.
Borgatti, S. P. and M. G. Everett (1992). Notions of positions in social network analysis.
Sociological Methodology 22: 1-35.
Borgatti, S. P. and M. G. Everett (1999). Models of core/periphery structures. Social Networks
21 (4): 375-395.
Boyd, R. and P. J. Richerson (1985). Culture and the Evolutionary Process. Chicago: The
University of Chicago Press.
Brown, D. E. (1991). Human Universals. New York: McGraw-Hill.
Bunge, M. (2000). Systemism: The alternative to individualism and holism. Journal of SocioEconomics 29: 147-157.
Burdije, P. (1972/1999). Nacrt za jednu teoriju prakse: Tri studije o kabilskoj etnologiji.
Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.
Burgess, E. W. and P. Wallin (1943). Homogamy in social characteristics. The American Journal
of Sociology 49 (2): 109-124.
Burt, R. S. (2004). Structural holes and good ideas. The American Journal of Sociology 110 (2):
349-399.
Cole, S. (1992). Making Science: Between Nature and Society. Cambridge: Harvard University
Press.

Coleman, J. S. (1990). Foundations of Social Theory. Cambridge and London: Belknap Press of
Harvard University Press.
Coleman, J. S. and T. J. Fararo (eds) (1992a). Rational Choice Theory: Advocacy and Critique.
Newbury Park: SAGE Publications.
Coleman, J. S. and T. J. Fararo (1992b). Introduction. In: J. S. Coleman and T. J. Fararo (1992a),
pp. ix-xxii.
Collins, R. (1981). On the microfoundations of macrosociology. The American Journal of
Sociology 86 (5): 984-1014.
Collins, R. (1988). The micro contribution to macro sociology. Sociological Theory 6 (2): 242253.
Collins, R. (1989). Sociology: Proscience or antiscience? American Sociological Review 54 (1):
124-139.
Collins, R. (1990). Stratification, emotional energy, and the transient emotions. In: T. D. Kemper
(1990), pp. 27-57.
Collins, R. (2004). Interaction Ritual Chains. Princeton and Oxford: Princeton.
Cosmides, L. and J. Tooby (1992). Cognitive adaptations for social exchange. In: J. Barkow, L.
Cosmides, and J. Tooby (eds), The Adapted Mind: Evolutionary Psychology and the
Generation of Culture. New York: Oxford University Press, pp. 163-228.
Dawkins, R. (1976/1989). The Selfish Gene Second Edition. New York: Oxford University
Press.
Deutsch, M. (1949). A theory of co-operation and competition. Human Relations 2 (2): 129-152.
Eibl-Eibesfeldt, I. (1979). Ritual and ritualization from a biological perspective. In: M. von
Cranach, K. Foppa, W. Lepenies, and D. Ploog (eds), Human Ethology: Claims and Limits
of a New Discipline. Cambridge: Cambridge University Press, pp. 3-55.
Ekman, P. (1992). Are there basic emotions? Psychological Review 99 (3): 550-553.
Elster, J. (1985). Sadder but wiser? Rationality and the emotions. Social Science Information 24
(2): 375-406.
Elster, J. (1986). Rationality and emotions. The Economic Journal 106 (438): 1386-1397.
Elster, J. (1989). Nuts and Bolts for the Social Sciences. New York: Cambridge University Press.
Elster, J. (1999). Alchemies of the Mind: Rationality and Emotions. Cambridge: Cambridge
University Press.
Freeman, L. C. (1978). Centrality in social networks: Conceptual clarification. Social Networks 1
(3): 215239.
Freeman, L. C., D. Roeder, and R. R. Mulholland (1979). Centrality in social networks: II.
Experimental results. Social Networks 2 (2): 119-141.
Friedman, D. and M. Hechter (1988). The contribution of rational choice theory to
macrosociological research. Sociological Theory 6 (2): 201-218.

Fuchs, S. (1989). On the microfoundations of macrosociology: A critique of microsociological

reductionism. Sociological Perspectives 32 (2): 169-182.
Goffman, E. (1967). Interaction Ritual: Essays on Face-to-Face Behavior. New York: Pantheon
Books.
Gouldner, A. (1960). The norm of reciprocity: A preliminary statement. American Sociological
Review 25 (2): 161-178.
Granovetter, M. S. (1973). The strenght of weak ties. The American Journal of Sociology 78 (6):
1360-1380.
Granovetter, M. (1983). The strength of weak ties: A network theory revisited. Sociological
Theory 1: 201-233.
Hamilton, W. D. (1964a). The genetical evolution of social behaviour. I. Journal of Theoretical
Biology 7 (1): 1-16.
Hamilton, W. D. (1964b). The genetical evolution of social behaviour. II. Journal of Theoretical
Biology 7 (1): 17-52.
Hamilton, W. D. (1972). Altruism and related phenomena, mainly in social insects. Annual
Review of Ecology and Systematics 3: 193232.
Hardin, G. (1968). The tragedy of the commons. Science 162 (3859): 1243-1248.
Heckathorn, D. D. (1993). Emotions and rational choice. Rationality and Society 5 (2): 157-159.
Heider, F. (1946). Attitudes and cognitive organization. The Journal of Psychology 21: 107-112.
Heider, F. (1958). The Psychology of Interpersonal Relations. London: John Wiley & Sons, Inc.
Hinton, A. L. (ed.) (1999). Biocultural Approaches to the Emotions. Cambridge: Cambridge
Univerity Press.
Homans, G. C. (1950/1992). The Human Group. New Brunswick: Transaction Publishers.
Homans, G. C. (1958). Social behavior as exchange. The American Journal of Sociology 63 (6):
597-606.
Homans, G. C. (1961/1974). Social Behavior: Its Elementary Forms Revised Edition. New
York: Harcourt Brace Jovanovich, Inc.
Homans, G. C. (1964). Bringing men back in. American Sociological Review 29 (5): 809-818.
Izard, C. E., J. Kagan, and R. B. Zajonc (eds) (1984). Emotions, Cognition, and Behavior. New
York: Cambridge University Press.
Kahneman, D. (2003). Maps of bounded rationality: Psychology for behavioral economics. The
American Economic Review 93 (5): 1449-1475.
Kelley, H. H., J. G. Holmes, N. L. Kerr, H. T. Reis, C. E. Rusbult, and P. A. M. Van Lange
(2003). An Atlas of Interpersonal Situations. New York: Cambridge University Press.
Kemper, T. D. (1981). Social constructionist and positivistic approaches to the sociology of
emotions. The American Journal of Sociology 87 (2): 336-362.

Kemper, T. D. (ed.) (1990). Research Agendas in the Sociology of Emotions. New York: State
University of New York Press.
Knorr-Cetina, K. and A. V. Cicourel (eds) (1981). Advances in Social Theory and Methodology:
Toward an Integration of Micro- and Macro-sociologies. Boston: Routledge & Kegan Paul.
Krebs, D. L. (1970). Altruism An examination of the concept and a review of the literature.
Psychological Bulletin 73 (4): 258-302.
Kropotkin, P. (1902/1915). Mutual Aid: A Factor of Evolution. London: William Heinemann.
Lai, G., N. Lin, and S. Leung (1998). Network resources, contact resources, and status
attainment. Social Networks 20 (2): 159-178.
Lin, N. (2001). Social Capital: A Theory of Social Structure and Action. New York: Cambridge
University Press.
Lutz, C. and G. M. White (1986). The anthropology of emotions. Annual Review of
Anthropology 15: 405-436.
Massey, D. S. (2002). A brief history of human society: The origin and role of emotion in social
life. American Sociological Review 67 (1): 1-29.
Maynard Smith, J. (1979). Game theory and the evolution of behaviour. Proceedings of the
Royal Society of London 205 (1161): 475-488.
Maynard Smith, J. and G. R. Price (1973). The logic of animal conflict. Nature 246 (5427): 1518.
McPherson, M., L. Smith-Lovin, and J. M. Cook (2001). Birds of a feather: Homophily in social
networks. Annual Review of Sociology 27: 415-444.
Melotti, U. (1981). Towards a new theory of the origin of the family. Current Anthropology 22
(6): 625-638. (With peer commentaries.)
Merton, R. K. (1936). The unanticipated consequences of purposive social action. American
Sociological Review 1 (6): 894-904.
Milgram, S. (1967). The small world problem. Psychology Today 1: 61-67.
Mizruchi, M. S. and B. B. Potts (1998). Centrality and power revisited: Actor success in group
decision making. Social Networks 20 (4): 353-387.
Montagu, M. F. A. (1949). The origin and nature of social life and the biological basis of
cooperation. Journal of Social Psychology 29 (2): 267-283.
Park, R. E. (1928). Human migration and the marginal man. The American Journal of Sociology
33 (6): 881-893.
Pool, I. D. S. and M. Kochen (1978). Contacts and influence. Social Networks 1: 5-51.
Portes, A. (1998). Social capital: Its origins and applications in modern sociology. Annual
Review of Sociology 24: 124.
Poulin, R., M. C. Boily, and B. R. Masse (2000). Dynamical systems to define centrality in
social networks. Social Networks 22 (3): 187-220.

Rappaport, A. and A. Tversky (1970). Choice behavior in an optional stopping task.

Organizational Behavior and Human Performance 5 (2): 105-120.
Rempel, J. K., J. G. Holmes, and M. P. Zanna (1985). Trust in close relationships. Journal of
Personality and Social Psychology 49 (1): 95-112.
Ritzer, G. (1985). The rise of micro-sociological theory. Sociological Theory 3 (1): 88-98.
Schelling, T. C. (1956). An essay on bargaining. The American Economic Review 46 (3): 281306.
Schelling, T. C. (1971). On the ecology of micromotives. The Public Interest 25: 61-98.
Schelling, T. C. (1978). Micromotives and Macrobehavior. London and New York: W. W.
Norton & Company.
Schuetz, A. (1943). The problem of rationality in the social world. Economica 10 (38): 130-149.
Schultz, T. W. (1961). Investment in human capital. The American Economic Review 51 (1): 117.
Simmel, G. (1895). The problem of sociology. Annals of the American Academy of Political and
Social Science 6: 52-63.
Simmel, G. (1898). The persistence of social groups. The American Journal of Sociology 3 (5):
662-698.
Simmel, G. (1906). The sociology of secrecy and of secret societies. The American Journal of
Sociology 11 (4): 441-498.
Simmel, G. (1908a/1950). The stranger. In: Simmel 1950, pp. 402-408.
Simmel, G. (1908b/1950). The triad. In: Simmel 1950, pp. 145-169.
Simmel, G. (1908c/1950). Types of social relationships by degrees of reciprocal knowledge of
their participants. In: Simmel 1950, pp. 317-329.
Simmel, G. (1950). The Sociology of Georg Simmel. (Edited by K. H. Wolf.) New York: The
Free Press.
Simon, H. A. (1955). A behavioral model of rational choice. The Quarterly Journal of
Economics 69 (1): 99-118.
Simon, H. A. (1990). A mechanism for social selection and successful altruism. Science 250
(4988): 1665-1668.
Smelser, N. J. (1997). Problematics of Sociology: The Georg Simmel Lectures, 1995. Berkeley
and Los Angeles: University of California Press.
Snijders, T. A. B. (2001). The statistical evaluation of social network dynamics. Sociological
Methodology 31: 361-395.
kori, M. (2004a). Kognitivni aspekti antropologije etniciteta. Socioloki pregled 38 (1-2): 281307.
kori, M. (2004b). Biosocijalne teorije incest tabua. Socioloki pregled 38 (4): 527-559.

kori, M. (2006). Predrasude i stereotipi kao elementi antropologije etniciteta. U: M. Tripkovi

(ur.), Multikulturna Vojvodina u evropskim integracijama. Novi Sad: Filozofski fakultet,
Odsek za sociologiju, str. 285-307.
Travers, J. and S. Milgram (1969). An experimental study of the small world problem.
Sociometry 32 (4): 425-443.
Trivers, R. L. (1971). The evolution of reciprocal altruism. The Quarterly Review of Biology 46
(1): 35-57.
Tversky, A. (1974). Assessing uncertainty. Journal of the Royal Statistical Society 36 (2): 148159.
Tversky, A. and D. Kahneman (1974). Judgment under uncertainty: Heuristics and biases.
Science 185 (4157): 1124-1131.
van den Berghe, P. L. (1986). Ethnicity and the sociobiology debate. In: J. Rex and D. Mason
(eds), Theories of Race and Ethnic Relations. New York: Cambridge University Press, pp.
246-263.
Watts, D. J. (1999). Networks, dynamics, and the small-world phenomenon. The American
Journal of Sociology 105 (2): 493-527.
Wellman, B. (1983). Network analysis: Some basic principles. Sociological Theory 1: 155-200.
West-Eberhard, M. J. (1975). The evolution of social behavior by kin selection. The Quarterly
Review of Biology 50 (1): 1-33.
Wilson, D. S. (1983). The group selection controversy: History and current status. Annual
Review of Ecology and Systematics 14: 159-187.
Wilson, E. O. (1975/2000). Sociobiology: The New Synthesis (25th-Anniversary ed.). Cambridge:
Harvard University Press.
Wilson, E. O. (1978). On Human Nature. Cambridge: Harvard University Press.
Wrong, D. H. (1961). The oversocialized conception of man in modern sociology. American
Sociological Review 26 (2): 183-193.

Microsociology of Social Capital and the Possibilities of Micro-Macro Translation

ABSTRACT
Sociology studies choices in social relations. It explores the motivations for taking actions,
examines what choices are available in relations (whether they are real or just percieved as
real), and studies the consequences of such choices. People make choices within the context of
structural opportunities and constraints. There is reciprocal influence between choices and
social structure, and these processes manifest themselves at the macro and micro levels of social
life.
Social actions are motivated by instrumental or expressive needs with purpose of gaining better
outcomes in interactions. The core proposition is that certain resources are embedded in social
relations, which we can call social capital. All actors have their social networks and their

social capital, so I want to show certain consequences of these relations in everyday life
situations. Also, there are some considerations of the problem of rationality at the micro level
through perspective of social capital, and the general significance of emotions for
microinteractions.
Keywords: social capital, micro/macro translation, (reciprocal) altruism, social networks, social
interaction, rationality, emotions.