Problem jedinstvene definicije pojma romantiarskog fenomena :

romantizam nije nastao istovremeno u svim zemljama, niti iz istih pobuda; nije
bio iskljuivo knjievni ili kulturni fenomen; niti je drutvena, politika, kulturna i
knjievna situacija u svim zemljama u vreme njegovog nastanka bila istovetna.
Romantizam je nastao iz nagomilane emocionalne i intelektualne energije, ali
nije doneo gotov program ne javlja se kao formulisana knjievna i estetika
samosvest, koja publici saoptava samo rezultate svog laboratorijskog
eksperimentisanja, ve neposredno iznosi u javnost sam proces eksperimentisanja
pesnikim fenomenom i njegovom samosveu. Takoe, romantizam je proao kroz
niz promena i u subjektivnoj svesti svojih predstavnika.
Sve ovo se prvenstveno odnosi na nemaki romantizam, koji je
najpresudniji za nastanak i modelovanje romantinog fenomena.
F.legel jo uvek ne definie romantizam kao poseban i nov kvalitet, nego
kao kombinaciju ve postojeeg kao izbor u okviru tradicije, koji se oslanja na
izvesne kvalitete romantiarskog pristupa pesnikom fenomenu, kao to su
sklonost ka teorijskom pristupu stvarima (zato Dante), ili zahtev da se
pojedinano shvati kao projekcija opteg (ekspir).
F.legel je dao jednu od najvanijih definicija romantike, istiui njenu
dinamiku sutinu i tenju za totalnom formom : ''Romantina poezija je
progresivna univerzalna poezija. Njena svrha nije samo u tome da ponovo
ujedini sve razdvojene rodove poezije i da dovede u vezu poeziju sa filozofijom i
retorikom. Ona hoe i treba da pomea i stopi poeziju sa prozom, tvoraku
snagu sa kritikom, umetniku poeziju sa prirodnom poezijom; da poeziju uini
ivom i drutvenom, a ivot i drutvo poetinim, i da forme umetnosti ispuni i
zasiti materijalom pogodnim za obrazovanje svake vrste, oivljujui ga
treperenjem humora.''
A.V.legel tome dodaje i emotivnu ustremljenost romantike ka neem
nedokuivom i neuhvatljivom : ''Poezija starih je bila poezija posedovanja, naa
poezija je poezija enje. Dok njihova stoji vrsto na tlu sadanjice, naa se njie
izmeu seanja i slutnji.''
Romantika se tako definie kao proces veite i nezaustavljive kreacije. Istie se
sloboda imaginacije kao osnovna komponenta stvaranja, izbegava se mogunost
neposrednog pritiska objektivne materijalne stvarnosti na subjekat, koji postaje sredite
neprekidne stvaralake emanacije.

an Paul Rihter je sa tom enjom spojio muziki doivljaj kao njen

najsigurniji i najadekvaniji medijum.
U ovom romantiarskom elementu postoji trostruka tendencija :
1.- ponitavanje svake fiksacije kreativnog procesa, odn. pretvaranje poezije
u stalni dinamiki proces,
2.- potreba za slivanjem prolog, sadanjeg i budueg u jedno, odn.
ponitavanje vremena; 3.- tenja ka beskrajnom, beskonanom.
F.legel : ''Romantina poezija nalazi se jo u postajanju; zapravo, njena
prava sutina je u tome to ona veno moe samo da postaje a nikada ne moe
da se zavri.''
Iz pojma beskrajnog, kao najvanije, sutinske kvalifikacije, raa se i uobliava
pojam slobode poezije i pojam slobode subjekta kao njenog nosioca : ''jedino je ona
beskrajna, kao to je jedino ona slobodna, i kao svoj prvi zakon priznaje da samovolja
pesnika ne trpi nikakve zakone nad sobom.''

Poezija kao stanje duha negira svoju sopstvenu sublimaciju kao ogranienu
tvorevinu svoje neograniene produktivne moi. Stvaranje je beskonana i
nezaustavljiva delatnost koja moe da se ispolji jedino u zavrenim,

zaustavljenim, konanim ili okonanim oblicima.

Romantiarska teorija fragmenata savrena zatvorenost u nezatvorenom.
Potie od romantiarske koncepcije o beskrajosti kreacije kao takve. Fragment je
istovremeno i zatvoren u sebe, sam sebi dovoljan, jedan misaoni svet sklopljen
nad celinom smisla, ali istovremeno slobodno otvoren za dalja stvaralaka
dograivanja i asocijacije.
Svrha pesnike dinaminosti je u prevazilaenju ulnih ogranienja
stvarnosti. Novo shvatanje odnosa modela i kreacije, koje odbacuje vulgarnoimitativnu projekciju, a matu ini vrhovnim inspiratorom i modelatorom utisaka
koje subjekt prima od stvari.
Venost i beskraj se ne mogu dokuiti razumom, ve oseanjem, i to samo
negativnom emocijom sutina romantizma : odnos prema beskraju i venosti,
bol umesto radosti, tj. definicija i spoznaja i prihvatanje sveta sa stanovita
negativne emocije, tj. intonacija melanholije odn. pesimizma kao instrument i
rezultat saznanja.
an Paul Rihter produbljuje legelovo shvatanje poezije kao nezaustavljivog procesa,
svodei ga na problem umetnikog izraza. Romantinu poeziju suprotstavlja antikoj :
romantina poezija je proizala iz muzike; antika iz ulno-konkretnog opaanja i
doivljaja ljudskog tela, pa zato pati od svih ogranienosti vidnog polja. Razlika izmeu
klasike i romantike, izmeu ''ogranieno lepog'' i ''lepog bez ogranienja'', zasnivala bi se
na razlici izmeu oka i uha kao ulno-poetskih instrumenata.
Najdublja sutina romantike ima koren u totalnoj individualizaciji oseanja i sveta
oseajnosti, a tu oseanost romantika dovodi u vezu sa muzikom. Emocija je sredite
individuacije, ali i sredstvo spajanja sa irim kosmikim okvirom, u koji romantini subjekt
smeta sebe.

V.Hazlit : ''Poezija je jezik mate i strasti... sveopti jezik kojim srce opti sa
prirodom i sa samim sobom''.
Vordsvort : ''Jer svaka dobra poezija je spontani izliv nenih oseanja.''
Hofman dovodi muziku u vezu sa dva najbitnija romantiarska pojma, sa
enjom i beskrajnou : ''muzika je najromantinija od svih umetnosti ... jer njen
predmet je jedino beskonanost ... i ona budi u nama onu beskrajnu enju koja
je sutina romantike''.
V.Blejk spoj konanog i beskonanog, ogranienog i beskrajnog, vremenitog i
venog :
''Ceo svet u zrnu peska da se spazi / u cvetu divljem nebesa
da su beskonanost da se na dlanu nalazi / venost da
bude u jednom asu.''

atobrijan izvodi apoteozu nebeskom i morskom beskraju prvo bie se

otkriva ne razumu, ve ''ljudskom srcu kada se ovek nae pred velikim
prizorima prirode''.
V.Igo dovodi pojam beskrajnosti u vezu sa personifikacijom svemira i
prirode (himniko-panteistika personalizacija i spiritualna personifikacija prirode
i svega u njoj).
Emocija i muziki tonalitet se nalaze u tajanstvenom odnosu, a zajednika im je

talasna struktura. Re nije u stanju da uhvati i izgovori tu poslednju tajnu, niti da

dovede subjekt u vezu sa beskrajnim i beskonanim. Jedino je ton u stanju da
adekvatno izrazi romantiarsku sliku sveta, koja je pesimistina i izraava se
negacijom sadanjice i postojeeg (ta negacija se najplastinije predstavlja
odumiranjem, nestajanjem).
Tek kod romantiara muzika postaje najbitniji gnoseoloki instrument u
reavanju tajni bia (openhauer), teorija psihikog i emotivnog izraza
(Vakenroder). Hofman je zvucima naselio itav svet stvarnosti. legel
upotrebljava pojam muzikog kao sutinski element svoje definicije romantinog.
Novalis otkriva muziku stranu prirode i kosmosa.
''Sloboda'' znaajan romantiarski simbol. Iza tenje za slobodom nalazi se
sutinska negacija strukture sveta i drutva, a nosilac krajnjeg stepena te negacije je
romantik jedini izlaz za njega je potpuno intenziviranje sopstvenog unutranjeg
sveta, iji je on suvereni gospodar.
Psiholoki primarno i zakonito za sve romantiare : oseaj ivotne i
drutvene teskobe egzistencije linosti je doivljaj koji neprekidno prati
romantiarsku svest, ivotno i drutveno nezadovoljstvo koje postaje stalni refren
njihove literarne produkcije.
Romantika je ponikla iz odnosa linost-drutvo i linost-ivot. Njena
prvobitna impulsivna osnova je negacija ivota i drutva. Romantiari do
opsesivne i somnambulne mitologizacije uzdiu razne aspekte sudara linosti sa
ivotom, drutvom, ljudima, svetom. Romantika oznaava drutvenu negaciju,
negaciju ivota (ire) i negaciju zemaljskog (najire) zato romantiari bee
meu zvezde i magline, ili u daleku, izmiljenu, nemoguu prolost, to dalje od
surovog malograanskog i birokratskog sveta i njegove pohlepe.
Izlaz iz takve negacije je sama linost, titanski predimenzionirana. Linost se
povlai u sebe, u sopstveni prostor uobrazilje. Funkcija uobrazilje je fantastika, a literarni
rezultat koji pritom nastaje je
udesni snovidni svet mate. Odbijen od stvarnosti, romantik nalazi rasterenje u svojoj
uobrazilji, i reaguje fantastino na stvarnost i ivot, da bi (i sam uzdignut do totaliteta)
mogao da ih podnese.

Svemo pesnika :
Doivljavajui titanske dimenzije svog subjektivnog Ja, romantiar je tu
subjektivnu iluziju svoje svemoi preneo na kreativno i imaginativno podruje
svoje pesnike linosti, izjednaivi pojamove stvaranja, pesnitva i pesnika sa
svim tim moima svoje ugnjetene i revoltirane linosti. Tako se pesnik pojavljuje u
ulozi svemogueg tvorca.
P.B.eli pesniku je moguno i pristupano, putem koncentrisane mate,
egzaltiranog zanosa i vizionarstva, svako sutinsko saznanje i prodiranje u najskrivenije
istine sveta, kosmosa i oveka.

Novalis : ''Pravi pesnik je sveznajui.''

Igo opisuje saznavalaku svemo u trenucima vizionarske egzaltacije.

Ambivalentan stav romantizma u odnosu na emociju : romantizam je

istovremeno i silovita, neobuzdana eksplozija oseanja, i podavanje oseanjima,
ali i potreba da se ta emocija ogranii novim kanonima. Smisao romantizma se
ne iscrpljuje u isticanju tamnih tonova i udnji za emocionalnom burom, jer su
romantiari istovremeno svesni i opasnosti koja preti od preovladavanja totalne
emocije. Zato joj se suprotstavljaju, i to :
1.- stvaranjem nove strukture koja obavezuje i normira imaginaciju i
emociju;
2.- humorni postupak, poznat kao termin romantina ironija - da bi savladao
svoju neobuzdanu egzaltaciju, romantiar je izvrgava podsmehu.
Postupak poznat jo od Servantesa don-kihoterija je tek sa
romantiarima dobila jedno psiholoko znaenje opasnosti od
bezuslovnog zanosa i matanja bez ogranienja.

Romantizam i shvatanje prirode :

Priroda se pojavljuje u viestrukoj funkciji : stalna zamena za ljudsko
drutvo, magijski uravnoteitelj svih ivotnih i drutvenih suprotnosti, izvor i utoka
stvaralake imaginacije.
Pojedini elementi prirode, ili ona u celini, predstavljaju idealne obrasce za
ljudske drutvene tenje i ideale. Novalis : ''More je element slobode i
jednakosti.''
Za romantiarski doivljaj prirode presudno je oseanje povezanosti bia i
stvari u prirodi, jedan zatvoreni krug svejedinstva, u kojem bi romantiari eleli da
vide oveka, vraajui ga tako onom prastarom prajedinstvu sa prirodnom
okolinom, iz koga su ga istrgli razvojni procesi urbane civilizacije.
Za romantizam je u prvom redu karakteristina negacija mehanikomaterijalistike slike sveta, prirode i kosmosa, odn. personalizacija i oivljavanje
mehaniko-fizikalne umrtvljene strukture kosmosa, koje se egzaltirano
manifestuju kao tenja za beskrajnim, kao sinteza subjekta i svemira, subjekta i
prirode. Romantiari, pa ak i klasicista Gete, zamiljaju prirodu i kosmos kao
stari Heleni, kao ivo bie, kao sistem ivih reakcija.

Termini ''Romantiker'' i ''Romantik'' su Novalisovi izumi ali, on njima

oznaava pisce odn. samu knjievnost romansi i bajki.
A.V.legel predavanja iz estetike, u Jeni 1798.g. : jo uvek ne pravi izrazitu
razliku klasiko-romantiko, ali je podrazumeva u raspravi o modernim
anrovima - romantiki roman, iji je vrhunac Don Kihot, romantika drama
ekspira, Kalderona i Getea, i romantika narodna poezija panskih romansi i
kotskih balada.

1.- uobrazilja, za shvatanje pesnitva,

2.- priroda, za pogled na svet,
3.- simbol i mit, za pesniki stil.
Pule definie romantizam malo drugaije, kao svest o sutinski subjektivnoj prirodi uma,
kao povlaenje iz stvarnosti u sredite linog Ja, koje slui kao polazite za novi
povratak prirodi. Primere za to nalazi kod francuskih pisaca, i kod Kolrida i elija,
sluei se (duhovito, ali prenaglaeno) figurama kruga i obima. Pule smatra da je svaki
pisac iveo u svom posebnom svetu, koji je sainila njegova sopstvena svest, a zadatak
kritiara je da prodre u tu svest; kasnije, Pule poinje da veruje da su sve te svesti
ujedinjene u nekom sveobuhvatnom duhu vremena. Romantizam definie upravo tim
pokuajem da se u linom iskustvu nadvlada suprotnost subjekta i objekta, sredita i
kruga.
U nemakoj filozofiji, okretanje subjektivnosti stie od Kanta (1724-1804)
usmerenje prema oveku, dakle i piscu, umetniku, a ne prema delu (kao u klasicizmu).
Uloga ljudske svesti dobija prvorazredni znaaj, jer ona stvara i oblikuje predmet koji
zamilja i poima. Poto je pesniki doivljaj izrazito individualan, i njegov proizvod mora
biti neponovljiv (klasicisti su verovali da postoje trajne pesnike forme, a pesniki
zadatak je da se izrazi u tim gotovim oblicima). Vordsvortova izjava da je pesnitvo
''spontani izliv snanih oseanja'' sugerie aktivnu ulogu ljudske svesti u pesnikom
stvaranju. Dok je za klasicizam bila presudna Aristotelova teza o umetnosti kao
oponaanju, sada osnovni termin postaje ''izraz''. Za romantiare, pesnik je aktivni izvor,
tako da se njegova delatnost ne moe svesti na prosto oponaanje. L.Tik - eli ne da
imitira izgled biljaka, planina, ve da prikae svoj duh i raspoloenja koja njim vladaju.
Osnova tog shvatanja je Plotinova filozofija iz 3.v.n.e. postoji jedno apsolutno, koje je u
isto vreme jedinstveno, dobro i boanstveno, i ije izobilje rezultira u emanaciji te
supstance; prvi rezultat emanacije je duh, a konani i najnii stepen je materija; najvie
stanje ljudske egzistencije je ekstatino oduevljenje, poistoveivanje sa boanskim i
apsolutnim.

Nemaka : Sturm und Drang - prvi odluan obraun sa klasicizmom. 70-ih

g. 18.v. javlja se otpor prema francuskom kulturnom uticaju, a to znai i pobunu
protiv tradicionalnih pravila, konvencije i klasinih knjievnih rodova.
Fridrih legel (1772-1828) jedan od prvih teoretiara novog pokreta. U ranoj fazi
je smatrao ''modernu poeziju'' suvie neistom (po meavini anrova i tonova) i
anarhinom (zbog odbijanja bilo kakvih pravila). Ali i tada iznosi stavove karakteristine
za kasniji romantizam : istorija shvaena kao ''sistem beskonanog usavravanja'' (za
razliku od statinih shvatanja klasicizma).
Do promene dolazi pod uticajem F.ilera (1759-1805) i rasprave ''O
sentimentalnom i naivnom pesnitvu'' grki pesnici su jo mogli naivno i spontano
prikazivati prirodu i drutvo, poto su i sami jo uvek bili organski deo te celine; sa
razvojem i irenjem civilizacije pesnik gubi mogunost da prirodu prikae tako
neposredno i spontano on i dalje tome tei, ali to sada postaje deo njegovog
svesnog napora; takvog pesnika iler naziva ''sentimentalnim''.
F.legel sada moderno pesnitvo naziva progresivnom univerzalnom poezijom.
Ideal postaje ekspir (postavio temelje moderne romantine drame). Interes se iri

na srednji vek, pa F.legel govori o potrebi stvaranja novog mita, koji bi ukinuo
logiki razum i vratio ljude ''lepoj konfuziji mate, originalnom haosu ljudske prirode''.
ivot u duhu idealistike filozofije (pre svega Fihteove) je slobodna igra, a umetnost
je simbolika delatnost. Lepo se sastoji od raznolikosti, jedinstva i celine, tj. od
mnotva, bogatstva i ivota, a to se u umetnikom delu vidi kao sklad, organizacija i
savrenstvo. To je romantika teza o potrebi jedinstva i sklada suprotnosti.
Sa tim u vezi je i teza o ironiji : ironija je prikazivanje dogaaja, ljudskih likova,
ivota, kao igre bez apsolutnog uporita. Umetniko delo na taj nain prikazuje
celinu istine o oveku i ivotu, a to je spoj prividnih nemogunosti u jedinstvenu
umetniku celinu. Ironija je borba izmeu aspolutnog i relativnog, pokuaj da se
prikae celina stvarnosti, pri emu autor treba da bude svestan nemogunosti takvog
pokuaja. Autori koji zadovoljavaju te kriterijume : Aristofan, Servantes, ekspir,
Svift, Stern i an Paul. U tom otkrivanju ironije kao konstitutivnog elementa sastoji se
jedna od najvrednijih tekovina romantine knjievne teorije.
U eseju o knjievnosti i nacionalnom karakteru F.legel govori o sveobuhvatnoj
vrsti knjievnosti koja bi ukljuivala filozofiju, sociologiju i teologiju. Pismo i govor su
najvee tekovine po kojima se ovek razlikuje od ivotinje, a knjievnost je neto
najbolje i najvrednije to je stvoreno na tom polju pa je knjievnost nekog narod
najlepa tekovina neke nacionalne zajednice. Dok su klasicisti (pr.A.Pope) smatrali da je
oslanjanje na nacionalnu tradiciju neoprostiv provincionalizam,
F.legel smatra da je upravo nacionalna knjievnost glavnina umetnike batine
nekog naroda.
August Vilhelm legel (1767-1845) oduevljeni pristalica ideje o svetskoj
knjievnosti. Osuuje bezbojni jezik svog doba, i smatra da pesnik mora da se slui
simbolikim jezikom koji e uspostaviti meusobnu zavisnost svih stvari
romantiarski stav o jedinstvu u mnotvu, i o nerazdvojivosti izmeu pojedinosti
celine; time se istie neogranieno i neodreeno. Smatrao je da doba prosvetiteljstva
znai mehaniko ponavljanje, pa i suavanje klasinih pravila. U Grkoj je bilo lake
pridravati se dramskih jedinstava, jer je sadraj grke drame mitologija, a to je ve
poezija prilagoena za prikazivanje pregledne grae dok u modernom dramatiaru
kao sirovina za njegova dela slui neki deli stvarnosti. A.V.legel optuuje
francusku dramu u kojoj junak o svojoj traginoj sudbini recituje u retorikim
figurama, a to nas spreava da sa njim saoseamo. Zato treba pruiti otpor
francuskom uticaju i nastojanjima da se Francuska predstavi kao zakonodavac
ukusa (inae, vreme Napoleonovih ratova).
Visoko je cenio ekspira, njegovu slobodu od tradicionalnih pravila, kao i bogatstvo
njegovog dramskog opusa. Romantiari svakom prlikom istiu organsku prirodu
umetnikog dela ekspir je bio idealan uzor stvaraoca koji ne unosi svoju grau u ve
gotove knjievne vrste, nego trai idealan i specifian nain izraavanja za proizvode
svoje umetnike intuicije. ekspirovi likovi nisu ilustracije nekih karakternih svojstava,
ve su prikazani u punoi svog bia, sa svim svojim oseanjima i strastima. ekspir je
pokazao i nastranosti ljudskog bia, melanholiju, delirijum, ludost legel ga upravo
zbog toga i hvali (za klasiciste, podruje umetnikog prikazivanja je racionalno-moralni
ovek). ekspir je ipak zadrao kritiko rastojanje prema svojim likovima, tako da od
svog itaoca ne trai odobravanje ili osudu onoga to njegovi likovi rade.
Taj ekspirov stav bi se mogao nazvati ironinim, jer kada nam pesnik dopusti da

povremeno uoimo neku manu njegovih likova, on kao da stvara tajni sporazum sa
svojim inteligentnim itaocem, poruivi mu da on nije vezan za ono to prikazuje, i da
bi, kad bi hteo, mogao nemilosrdno da uniti sjajne prizore koje je sam stvorio. Zbog tog
odstojanja i stvaralake slobode, svako ekspirovo delo je svet za sebe koji se kree u
sopstvenoj sferi. ekspir je pesnik od koga bi bilo apsurdno traiti da se pokorava
tradicionalnim pravilima, ali je on takoe i pesnik koji stvara posebne proizvode mate u
kojima dosledno sprovodi zakonitosti adekvatne za taj specifini imaginarni svet.

Posle A.V.legelove analize ''Romea i Julije'', ekspir postaje idealan autor

za romantine koncepcije o poeziji koja sadri suprotnosti kao to su priroda i
umetnost, poezija i proza, ozbiljnost i ala, duhovnost i senzualnost.
Dok je klasina poezija ritmiki skladni izraz nepromenljivih zakona o sreenom
svetu koji odraava vene ideje, romantina poezija izraava tajnu tenju prema
haosu, koja lei u samoj osnovi sreenog stvaranja. Pravo umetniko delo je
organska tvorevina, tj. odreena samim svojim sadrajem. Tako je forma samo
znaajna spoljanjost koja predstavlja svedoanstvo o sopstvenoj skrivenoj prirodi.
Iz toga proizilazi odbacivanje teorije o tri jedinstva u drami.
A.V.legel je bio jedan od prvih kritiara koji se pisali pozitivno o romanu.
Vanost mita u knjievnosti kao imaginativnog izraza ljudskih tenji,
strahova i objanjenja sveta i prirode :
Filozofija umetnosti F.V.J. elinga (1775-1854) shvata poeziju vrlo iroko,
kao opti imaginativni ljudski izraz u kojem ne postoje otre granice izmeu mita,
umetnosti, religije i filozofije. I filozof i pesnik prodiru do sutine sveta, do apsoluta,
pa time umetnost rui prepreke izmeu stvarnog i idealnog sveta. Umetnost je
analogija prirode i njene stvaralake snage.
Fridrih fon Hardenberg - Novalis (1772-1801) poistoveivao pesnitvo sa religijom
i filozofijom. Poezija je ljudska misao, igra, istina, tenja. Pesnik je mistika linost i njegova
funkcija se ne moe svesti na oponaanje on jedini zasluuje naziv mudraca, a poezija je
simbolina i poput sna. Novalis je visoko cenio vilinsku priu i bajku kao osnovu za poeziju;
cenio je i roman, ali je smatrao da i on mora biti poput bajke. Za pesnika je bitno
oduevljenje, neka vrsta entuzijazma, transa

ipak, oduevljenje bez razumevanja je beskorisno. ekspira smatra velikim

uzorom; njegova umetnost je puna odjeka beskrajne strukture kosmosa.
Geteovog ''Vilhelma Majstera'' nije posebno cenio, zbog njegove prozainosti,
malograantine i snobizma.
Ludvig Tik (1773-1853) eklektiar po prirodi, koristio termine svojih
savremenika. Oduevljavao se ekspirom, zanimao se za pansku dramu iz tzv. zlatnog
doba. Govori o ironiji kao o pesnikoj strategiji, i deli je na ''niu'' i 'viu'' osuuje
tzv.''vulgarnu'' ironiju, i prihvata tumaenje po kojem je ironija istovetna sa objektivnou,
tj. kao pesnikova mo nad njegovom graom.

an Paul Rihter (1763-1825) vrlo kritian prema elingu i brai legel,

kojima je prebacivao samodopadljivost i subjektivni idealizam u smislu Fihteove
filozofije; a sam je traio uzore u Herderu i F.H.Jakobiju. ''kola estetike''
(1804.g.) umetnost treba da predstavi spoj i jedinstvo posebnog i opteg.
Umetnost ne oponaa, ali ne sme ni unititi svet. Poezija stvara svet u minijaturi,
svet koji je ponovo rodila ljudska svest. Veliku panju posvetio romanu neka
vrsta pesnike enciklopedije, anr koji doputa veliku slobodu. Cenio je engleski
humoristiki roman 18.v., koji mu je posluio kao uzor za sopstvena dela.

Neki pesnici pokuavaju da se profiliu u dodiru sa folklornom tradicijom

formule narodnog stvaralatva nude primere prirodnosti, utopijske naivnosti,
intuitivne prvobitnosti. Ideje Rusoa i Herdera, kao da se ostvaruju u dodiru sa
narodnim stvaralatvom. Sve u romantizmu pokuava sa bude i privlano i duboko, i
pametno i ljupko, i zato se i granice knjievnih anrova i definicije stila javljaju u
jednom fluidnom stanju. Stvara se nova filozofija istorije, koja uzima u obzir ne samo
ideje, ve i realne kulturne entitete u istoriji. Javlja se nova politika filozofija,
zasnovana na pojaanom nacionalnom oseanju kotski i engleski pesnici,
nemaki pesnici rokokoa, mladi Gete, dok kod slovenskih naroda ova orijentacija ima
gotovo sudbonosni karakter.
Stilske i anrovske promene u romantinoj poeziji :
Osnovni ciljevi romantinih pesnika : sloboda, invencija, originalnost i lina
obojenost. Romantina poezija nije prepoznatljiva po nekom odreenom literarnom stilu
ona je beala od stilova i kanona, da bi ostvarila izraz, izraajnost, novost, bogatstvo
slika i oblika, bogatstvo jezika.
Romantizam naputa : dugaak stih raen prema grkim i latinskim uzorima (oblici
velikih oda, religioznih himni); mitoloku naraciju, i racionalni, diskurzivni jezik,
rezonovanje i raspravljanje u stihu, pa i satiru (koja je po rimskim uzorima bila
obnovljena u 17. i 18.v.); paljivi, utivi, bezlini jezik veine pesnitva 18.v. (bilo svean
ili humoran); sve to bi moglo da bude dosadno i poznato.
anrovi se u stvari se obnavljaju, ma koliko su granice meu njima nejasne.
Epska poezija umesto uenog i herojskog klasicistikog epa, oivljava dramski
ep, ep-roman, pesnike pripovesti iz neherojskih vremena, manji epovi sa egzotinim,
gotskim i avanturistikim sadrajem (Bajron, iler). Naputaju se poune teme, i
pribegava se dugakim satirinim spevovima, ili kraim pesnikim pripovestima. Nastaju
i krai epovi sa posebnim sadrajem Novalisove ''Himne smrti'', Blejkove ''Proroke
knjige'', spev ''Hijavata'' Longfeloua. Tzv. vizionarski ep se javlja sa Blejkom, a kasnije u
Geteovom ''Faustu'' i Igoovoj ''Legendi vekova''. Neobini, bizarni ep je ponovo
uspostvaljen i njime se obilno koriste postromantini pesnici (pa i Lotreamon).
Poseban ugled uiva manje narativna, vie pevljiva balada, poreklom iz narodnog
pesnitva. Bila je vre ritmiki organizovana i esto je imala refren, kao uspomenu na
svoje narodno i pevano poreklo. Buknula u kotskoj pseudo-Osijan, V.Skot, Kits i
Tenison; u Nemakoj se taj rod smatrao tipinim od Bergera, preko Getea i ilera, do
Hajnea i danas; vrlo uspene balade pisali su Pukin i
Ljermontov.
Mala lirska pesme, intimna i pevuava preporodila se u romantizmu. Ona
dozvoljava neto vrlo umetniko, spretno, jednostavno i armantno u isti mah.
Kratka pesma, mali pesniki oblik donela je istinsku pobedu poezije u
romantizmu. Poreklo srednjovekovne rimovane latinske pesme, lirska narodna
poezija, trubaduri... Cveta ve u rokokou i tzv. preromantizmu. Ide i direktno iz
muzike, iz pevane pesme.
Kao to je mala pesma znaila odbacivane velikih i komplikovanih strofa
baroka i klasicizma, tako je i najea romantika prozodija teila ka
pojednostavljivanju, ka izraenijim ritmovima, muzikalnim sazvujima i kraim
stihovima.

Isticanje Ego-a :

Pojaano oseanje svoga Ja, kult samog sebe, egocentrinost koju ranije epohe
knjievnosti nisu poznavale. Romantiari su isticali svoje Ja i u svojoj melanholiji, u svom
''svetskom bolu'', i u svojim zanosima; u svom poverenju u umetnost, i u svojoj skepsi prema
ivotu. Taj egoizam je imao i svoju vidljivu filozofsku dimenziju Fihte, eling, ali i neku vrstu
neumerenog, pozerskog individualizma.

Koliko god protivrenih ideja doneo romantizam, sve su bile proete duhom
slobode. Romantiarsko Ja jeste bilo ono to je htelo da bude slobodno, ono je
bilo supstrat zahteva za slobodom. I zato to Ja nije uvek bilo individualno.
Naglaavanje jednog Ja je bilo opta poviena samosvest romantiara, njihova
stvaralaka, revolucionarna, buntovnika samosvest. To je bila oznaka elje za
inicijativom i zbacivanjem ustaljenog reda koji je vodio shematizovanju ivota.
Romantizam je pojaavao Ja-svest, ali to Ja je bilo i kolektivno i individualno,
estetsko i erotsko, klasno i grupno, misaono i akciono.
Pesniko, filozofsko i metaforiko Ja za veinu romantiara nije bilo taka
najvee snage i afirmacije privatne linosti to je esto bio simbol najslabije
take u svetu, mesto najveeg elegijskog zgunjavanja.
U Sturm und Drang periodu je bilo titanskih tenji Getea i ilera, ali su one uvek
imale prizvuk himne u slavu oveka, kao to i i Blejkova prorokovanja nisu davala
nikakvo posebno mesto samom

Blejku u kosmogoniji koju je sam stvorio. Tek u drugoj polovini 19.v. nastaje
programska afirmacija svog Ja kao ekspanzivne i razorne slie Nie.
Veliki romantiari su odlazili u prolost, ne da u njoj ostanu, ve da neto iz nje
donesu, da ojaaju sebe. Odlazili su i u daleke zemlje, da donesu duhovna dobra, da
proire svet. Vraanje u prolost je neminovna posedica romaniarskog oslanjanja na
matu. Mati su potrebni podsticaji, slutnje, koje se nalaze u davnim i nepristupanim
vremenima i sredinama. Takoe, to je bio odraz opte tendencije prema istorizmu
tendencije koja je donela estetiki eklektizam i neiste stilove, ali je imala i veliki znaaj u
samosaznavanju oveka. Istorizam je bio izraz nove, nasluene slobode oveka : da
bira sebe u istoriji, da saznaje svoju sloenost i svoju plastinost, da meditira o
neverovatnoj raznovrsnosti fenomena ''ovek'', i da pravi projekte o samom sebi i za
sebe. Zato
''bekstvo od stvarnosti'' nije najbitnija odlika romantizma romantiari tu stvarnost
prelamaju na jedan sloen i viestruk nain, i stenjenom oveku nude izbor svojih vizija
i istorijskih slika, ne da bi ga opili i uspavali, ve da bi mu ponudili lepote na izbor, i da bi
vratili u ivot motiv vrednosti.

Romantiarska ljubav :
Naglaenost ljubavnog oseanja jedno od optih mesta romantizma. Po
uestalosti i veliajnosti tog oseanja stekao se na kraju utisak romantiarskog
preterivanja. To nije bila samo moda ili navika romantiari su bili sposobni da
rehabilituju ljubav. To je poslednja epoha u evropskoj kulturnoj istoriji koja je tu re pisala
velikim slovom. Termin romantiarska, odn. romantina ljubav i danas znai ljubav punu
zanosa, sa mnogo mate, nezainteresovanu, ne-graansku.

Romantiari su voleli i idealizovali enu, voleli i idealizovali poeziju i jezik,

umetnosti uopte, voleli i idealizovali zemlju i narod ili narode. Ljubav
romnatiara jeste sam intenzitet njihovog postojanja.
Romantizam i kulturni krugovi epohe :
Romantizam je splet pojava, koje su znaile jaanje kulturnih inicijativa, afirmaciju

prisustva revolucionarnog, slobodarskog duha, ali i duha intuicije, isticanja

individualnosti. Dotadanja dominacija Engleske i posebno Francuske na kulturnom
horizontu Evrope je bila dovedena u pitanje.

Romantizam je imao fazu kada je, uprkos arenilu i mnogooblinosti, znaio novi
kulturni univerzalizam. U daljim konsekvencama, vodio je, kroz individualizaciju
nacionalnih kultura, do meusobnog udaljavanja naroda.
Stilska formacija romantizma :
romantizam kao sistem knjievnih struktura, a ne kao ideologija, etika i politika,
ukus i temperament.
tekoa : nastao u krilu klasicistikih shvatanja. Osporavao norme klasicistike poetike.
Definisao se naknadno kao pokret, i to negativno. Polazio od knjievnih vrsta elegija,
sonet, epigram, koje je klasicizam priznavao kao ''nie''.
ukidanje pravila ukusa. ''Iskreno i slobodno kretanje pesnitva'' (Pukin).
dezintegracijska tenja ne stvaranje novih kanona, nego ukidanje starih raznorodne
pojave, malo zajednikog. Sekundarni stil. Iz haosa nova organizacija.
Lirsko naelo : izraavanje svoje linosti, kroz svoje oseanje i svoja uvstva, vrlo malo
putem svojih ideja. Lirska pesma sa naglaenim lirskim subjektom. Junaki ep /
lirsko-epski spevovi (poeme). Drama lirski monolozi; roman lirske digresije.
nadreenost umetnosti nad ivotom. Isticanje da je autor upravo kreator dela.
i u epskim delima pesnik ili pripoveda dominira celom strukturom svojevoljno, istiui
slobodu u baratanju graom iz ivota, pa se mora sukobiti sa logikom izgradnje i razvitka
karaktera, im uvede socioloko-psiholoke motivacije koje romantizam ne poznaje
(Pukin ''Evgenije Onjegin'').
epski likovi kreirani po pesnikovoj osobi; nizovi monologa koji odgovaraju pesnikovim
emocijama (Pukin Aleko u ''Ciganima'').
najee autobiografini pesnici. Biografije romantiara esto autostilizacija ivota po
uzoru na romantine junake (Bajron, Ljermontov).
''roman personel'' : Ruso - ''Nova Eloiza'', Gete - ''Verter'', Tik ''V.Lovel'', atobrajan ''Rene'' projektovanje vlastite linosti u delo.
''spontaneous overflow of powerful feelings'' Wordswort. Pesnik misli i osea u duhu
ljudskih strasti (Igo ''bezuman si ako misli da ja nisam ti.''). - ''lirizam'' samo u naelu
individualan.
Romantiarski pejza : pre romantizma uglavnom dekor ili oznaka lokaliteta, a sada
podreen ekspresiji pesnikovih oseanja. Nije informacija o prirodi (otuda
kvalitativni epiteti).
prvo vreme pejza : oseajan i blag (predromantizam pastorala i idila). - jaanje
strasti, kao konstitutivnog elementa.
jezera itava kola ''jezerskih pesnika''.
ruevine zamka (od Younga pa na dalje).
groblje (Gray), tajanstveni noni pejza.
nemirna priroda : planine, more, uzburkanost (Bajron, Pukin, Ljermontov);
pustinje (Bajron),
stepe
(ukrajinska kola poljskog romantizma) - (izraavanje
junakove-pesnikove
usamljenosti) - zahtev da se svet prikae kao neobian.
Metaforika : pitoresque (traenje slikovitog) : taan pojam se zamenjuje slikovitom reju,
metaforom

- metafora (romantizam) / metonimija (klasicizam) - (nemaka binarna tipologija klasika

/ romantika)
- metafore vezane za pojam topline (plamene grudi, dua koja kipi u plamenu strasti
Pukin), ili za plovidbu morem (morsko-navigacijska metaforika).
osamostaljivanjem takvih metaforikih nizova nastaju cele alegorijske pesme : spoljanji
predmetni svet je znak za neko psihiko kretanje lirskog subjekta (Ljermontov ''Jedro'').
itavi nizovi simbola kasnije ulaze u govorni jezik, pa ih mi danas i ne primeujemo.
poliseminost prevladavanjem logike sveza, smisla i sintakse, tanog imenovanja
pojmova. Rei okrenuti tako da se novim asocijacijama izazovu emocije. Nizovi novih
konotacija za jednu re.
Muzikalnost : nemaka romantiarska teorija muzika kao najromantinija od svih
umetnosti.
stilove pribliiti naelima muzike Tik.
ritmika i zvukovna organizacija stiha (a i proze). Sinestezija (Tik, Kits, eli), pesme
poput fuga (De Kvinsi). Ode po modelu muzikih kompozicija (Kolrid).
- biranje tradicionalnih oblika pogodnih za sloenu zvukovnu organizaciju lirske pesme
(sonet...). Zvukovna ponavljanja. Reima doarati tonove muzikih instrumenata
(Tik ternbald stihovi oponaaju pastirsku frulu). Auditivnost romantiarskog
doivljaja.

Hiperbilozacija i fantastika :
sentimentalizam : blagi ugoaji, potisnuta oseajnost, melanholija, eleginost,
''suzljivost''; idilino-pastoralni pejza.
romantizam : krajnost u oseanjima. Hiperbolizacija oseanja. Semantike opozicije :
nemir-spokojstvo, misao-strast, mata-stvarnost, zlo-dobro, dua-telo, ivot-smrt, nebozemlja (Ljermontov).
- opsesivnost junaka; - postupci kojima prethodi gotski roman (fabula dovodi u
napregnuta duevna stanja). Abnormalni i natproseni karakter (Igo
Kvazimodo).
- antiracionalstiki svet ekstremnih emocija. Idealizacija dobra i ljubavi i naglaavanje zla i
mrnje, ali zarad hiperbolizacije, a ne moralisanja. ''couleur locale'' - lokalni kolorit, ali
ne radi rekreiranja objektivne stvarnosti.,
naglaavana fantastika srednji vek (legende), narodna predanja, usmena knj.,
nac.mitologija.

Nemotivisanost zbivanja : odsustvo celovitog motivacijskog stava. Dua se ne iskazuje

motivisanim pripovedanjem.
- motivacija fantastikom (sudelovanjem natprirodnih sila); dvojna motivacija - realna i
irealna.
naglaavanje sluajnosti zbivanja, nedostatak unutranje veze, fatalizam
(nerazumljiva i tajna nunost).
u I planu nije logina, predmetna povezanost dogaaja, ve se dogaaji udruuju u celinu
uvstvenim tonom koji izvire iz lirskog oseaja.
Fragmentarnost struktura :
klasicizam : polazite je racionalizam vrednovanje ljudskih postupaka polazei od
etikih i moralnih naela. Konstrukcije sa logikim planom i rasporedom grae
romantizam : protivljenje pravilnosti. Smisaona eliptinost, esto istaknuta i grafiki
''Ev.Onjegin'' (isputanje celih strofa). Aluzije i neodreenosti (albatros Kolrid).

Neodreena (tajanstvena) prolost Bajronovih junaka. Neodreene rei (moda, kao da),
bajkoviti epiteti (udni i nejasni)
necelovitost u kompoziciji Lamartin, Bajron, Ljermontov.
digresivnost u prozi, labavo nanizano pripovedanje.
ciklizacija novela Ljermontov.
Hibridnost knjievnih vrsta : lirsko naelo drama tei stapanju sa lirskim pesnitvom.
''Faust'' kao nedramski program romantiarske drame.
- lirsko-epski spev (poema) Bajron; lirske pesme u tkivu pripovetke Tik; roman u
stihovima Pukin
- engleski predromantizam : roman dobija pravo graanstva. Evropski roman preuzima
njegove tekovine
sredite strukture : psiholoki razvoj ljudskih karaktera.
- razvojni roman; romani o ivotima umetnika (emocije do ekstrema) Novalis, Tik
socioloko-psiholoka motivacija i opisnost Pukin
prelazni prozni oblici Ljermontov
realizam (rani) romantizam u naelu : fabula kod Dikensa, lirske digresije u
''Mrtvim duama''.
Funkcija izraavanja subjektivnih oseanja : - opozicija jedinke prema normama
drutvenog vladanja sukob sa drutvenim strukturama, razvitak ''naravne''
oseajnosti.
- ekspresivne funkcije nasuprot mimetikim i pragmatskim. Romantiari gube veru u
razumno ureenje sveta, prestaju da budu uitelji, didaktiari. Ali, kako njihovi
subjektivni oseaji postaju esto raspoloenja itavih drutvenih skupina, oni
postaju reci, proroci, vizionari, koji svojom pesnikom intuicijom predviaju,
prorokuju i nasluuju sudbinu celih nacija. Naroito za narode koji u ovo vreme
brane nacionalnu individualnost. Romantiari postaju nosioci izraavanja
nacionalne svesti.
- emocionalna recepcija knjievnih dela. italac emocionalno vrednuje. Pesnikovi ideali
mogu biti nedostini, ali mu oseaji moraju biti naravni, bliski itaoevoj dui.
Momenat indentifikacije takva je romantino-sentimentalna itateljka Pukinova
Tatjana (zamilja da je junakinja predromantiarskih romana Riardsona, Rusoa,
Mm de Stal).

Nemaka knjievnost : najpotpunija teorija romantizma.

Sturm und Drang i Herder predromantizam.
- klasik iler romantiarski elementi (Velek nema nieg klasinog u ilerovoj praksi).
Gete Faust,
Majster, Verter.
naglaeni helenski motivi (iler, Gete, Helderlin).
rani nemaki romantizam jo uvek vea uravnoteenost izmeu racionalizma i
intuitivnosti, i vrstina pesnikih oblika. Meusobni odnos knjievnosti i muzike
knjievnici pokuavaju da unesu muzika naela, a muziari (Betoven, ubert, uman i
Veber) komponuju na tekstove.
osim SuD i kasnije ''Mlade Nemake'', nemaki romantizam manje povezan sa
drutvenim i politikim radikalizmom vremena.
- nemaki romantiarski pokret jenska grupa (1790-1800) Vakenroden, Tik, Novalis

(plavi cvet).
Teorija braa legel. Filozofi koji su inspirisali : Fihte, lajermaher, eling.
programski obeleen romantizam Novalis ''Himne noi'', 1800.
1803.- Berlin nova kola : Arnim, Mot-Fuke, amiso
1806-1808.- hajdelberka grupa Brntano, Ajhendorf, graa Grim
van kola : an-Paul, Helderlin, Klajst, Hofman.
1811-1813.- razvijeni oblici sa naglaenim nacionalnim funkcijama Kerner,
enkendorf, Arndt modeli patriotskog pesnitva.
Hajne Mlada Nemaka socijalno-funkcionalni oblici. Hajne ironian prema
romantinim toposima.
Austrija : Grilparcer, tifter, Lenau ali ovde romantizam uskoro prelazi u bidermajer.
Francuska : Mm de Stal i atobrijan poeci
- predromantizam jo u 18.v. opat Prevo, Ruso