URSULA LEGVIN

STARA MUZIKA I ROBINJE

Glavnom oficiru obavetajne slube pri ambasadi Ekumena na planeti Verel,

oveku koji je na svom matinom svetu bio poznat kao Sohikelvenjamurkeres
Esdan, a u Voe Deu po nadimku Esdardon Aja, to znai Stara Muzika, bilo je
dosadno. Bilo je potrebno da izbije graanski rat, i da onda proteknu tri godine,
da bi njemu postalo dosadno; ali, konano je doao do take gde je, u svojim
izvetajima koje je slao ansiblom Stabilima na Hainu, opisivao sebe kao glavnog
oficira slube za glupost.
Kad je legitimna vlada opkolila i potpuno izolovala zgradu ambasade, nastojei
da presee svako pristizanje i slanje informacija, on je ipak uspeo da zadri
nekoliko tajnih veza sa prijateljima u slobodnom gradu. Doe i tree ratno leto.
Esdan istupi pred ambasadora sa jednim zahtevom. Poto vie nije imala
pouzdane komunikacije sa ambasadom, oslobodilaka komanda ga je zamolila
(kako? upita ambasador; preko jednog od ljudi koji donose u ambasadu robu iz
gradskih piljarnica, objasni Esdan) da vidi moe li udesiti da jedan ili dva
oveka iz osoblja ambasade prou kriom kroz blokade, da bi razgovarali sa
oslobodiocima, da bi bili vieni na oslobodilakoj strani i time dokazali da
uprkos propagandi i dezinformacijama, i uprkos injenici da je ambasada
zaglibljena u Gitu i da nikud odatle ne moe, pripadnici te ambasade nisu
politiki stali na stranu legitimne vlasti, nego da su i sad neutralni i spremni da
sklapaju sporazume sa onima koji su stvarno na vlasti i na jednoj, i na drugoj
strani.
"U Gitu?" ree ambasador. "Nije bitno. Nego, kako stii tamo?"
"To je uvek problem sa utopijom", ree Esdan. "Pa, eto, mogu se provui sa
kontakt-soivima, ako niko ne zagleda paljivo. Ali, prei Zonu deobe, to je
malo tee."

Glavnina velikog grada bila je i sada fiziki tu, dravne zgrade, fabrike,
magacini, univerzitet, turistike znamenitosti: Veliko svetilite Tualino, Ulica
teatra, Stara trnica sa svojim zanimljivim izlobenim salama i velianstvenom
salom za aukcije, neupotrebljavanom otkad se iva ljudska imovina prodaje i
iznajmljuje na elektronskom tritu; bezbrojne ulice i bulevari, pranjavi parkovi
u hladu beja drvea purpurnih cvetova, kilometri i kilometri prodavnica, upa,
radionica, ina, stanica, stambenih zgrada, kua, dvorita, mesnih zajednica,
predgraa, prigradskih naselja. Veina toga stajala je i sad, ba kao to je i
veina od petnaest miliona stanovnika ostala u gradu, ali je nestala duboka
sloenost grada. Veze su bile pokidane. Meudejstva se nisu dogaala. Mozak
posle modanog udara.
Najvei raskid bio je onaj brutalan, sekirom pravo kroz pons cerebruma:
kilometar iroka nija zemlja sainjena od sruenih zgrada i zapreenih ulica, od
kra i loma. Istono od te Zone deobe bila je teritorija legitimnih vlasti: centar
grada, ministarstva i sekretarijati, ambasade, banke, kule za komunikaciju,
univerzitet, veliki parkovi, bogataki kvartovi, drumovi ka arsenalima,
garnizonima, aerodromima i kosmodromu. Zapadno od Zone deobe bio je
slobodni grad, poznat i kao Prainarija, osloboena teritorija: fabrike, barake
sindikata, stambene zgrade iznajmljenika, takoe stare gareotske; beskrajni
kilometri uliica koje su se konano rasplinjavale u ravnicama. I kroz jedan i
kroz drugi deo grada pruali su se, pravcem istok-zapad, veliki autoputevi, sada
prazni.
Pripadnici oslobodilakog pokreta uspeli su da ga izvedu kriom iz ambasade;
onda su se zaputili s njim preko Zone deobe, i samo je malo nedostajalo da je
preu uspeno. U starim danima dobro su to uvebali, i on i oni, izvlaei
odbeglu ivu imovinu odavde na Jeovu, u slobodu. Esdanu je bilo zanimljivo da
sad on bude taj vercovani ovek, a ne vercer; ovako je 'pojeo' mnogo vie
straha, ali se nalazio pod manjim moralnim pritiskom, jer odgovornost nije bila

na njemu, bio je paket, a ne potar. Ali negde u tom lancu nala se jedna rava
karika.
U niiju zemlju zali su peke i znatno su odmakli; dooe do jednog slupanog
kamionia sa pokrivenom zadnjom stranom, koji je virio iz ruevina neke
stambene zgrade. Esdan vide da su tokovi bez guma, da olupina lei na
bandaima tokova. Meutim, iza vetrobranskog stakla, premreenog velikim i
malim pukotinama, sedeo je voza koji mu se nacerio. Vodi pokaza Esdanu da
ue u zadnji, tovarni deo kamiona, pokriven platnom. Kamion se pokrete i poe
spretno kao divlja maka u lovu, krivudavim putanjama kroz ruevine. I kad su
ve bili nadomak osloboene teritorije, na nekoj bivoj pijaci posutoj ciglama i
krom, kamionet se naglo tre u stranu i stade. Vika, pucnjevi, neko razgrnu
platno na ulazu i neki ljudi se bacie na Esdana. "Polako", ree on, "polako to",
jer, vrlo grubo su ga vukli i cimali, i ve mu zavrtali jednu ruku iza lea. Izvukli
su ga iz kamioneta, strgli kaput sa njega, prepipali ga (jakim pljeskanjem svuda
po telu, maltene udarcima) da nema oruje, a onda ga naterali da marira sitno i
skakutavo ispred njih sve do jednog automobila koji je ekao pokraj kamioneta.
Pokuao je da vidi da li je voza mrtav, ali se nije mogao dovoljno okrenuti, a
onda ga gurnue u automobil.
Bio je to neki stari dravni automobil za reprezentativne svrhe i za parade, irok,
dugaak, tamnocrven; u njemu su vlasnici velikih plantaa dovoeni na sastanke
Saveta, a ambasadori sa kosmodroma. Preko sredine putnikog dela mogla se
navui zavesa da bi se razdvojili mukarci od ena, a vozaev deo bio je sasvim
odeljen pregradom da putnici ne bi udisali vazduh koji izlazi iz robovskih plua.
Jedan od ljudi drao mu je ruku jako zavrnutu iza lea sve dok ga nije gurnuo
naglavake u kola. Esdan se nae na seditu, izmeu dvojice agenata, suoen sa
jo trojicom; i sve to je uspeo da pomisli bilo je: postajem suvie star za ovo.
Mirovao je, putajui sa se strah i bol polako stiavaju u njemu, jo nespreman
da se pokrene ak ni da bi protrljao rame u kome je oseao otre bolove. Lica
nije gledao; ulice je nastojao da gleda, ali ne suvie upadljivo. Samo dva kratka

pogleda bila su dovoljna da zakljui kako se vozilo kree ulicom Rei, ka istoku,
ka izlazu iz grada. Tek tad shvati da se nadao da e biti naprosto vraen u
ambasadu. Kakva budala.
Na kolovozu nije bilo nijednog drugog vozila. Njihov munjeviti prolazak pratili
su samo iznenaeni pogledi prolaznika. Automobil pree na jedan iroki
bulevar. Nastavljala se vonja veoma velikom brzinom, jo ka istoku. Iako se
nalazio u veoma ravoj situaciji, bilo mu je divno i zanosno to to se konano
izvukao iz ambasade, to je na otvorenom prostoru, u svetu, i u kretanju, i to
brzom.
Obazrivo je podigao ruku i poeo da masira rame. Podjednako obazrivo poe da
posmatra ljude pored sebe i one naspram sebe. Svi su imali crnu kou, dvojica
crnoplavu. Od onih naspram njega, dvojica su bila mlada. Lica svea, tupa i
bezizraajna. Trei je bio veot treeg stupnja, oga. Njegovo lice imalo je onu
smirenu neizraajnost koja je toj kasti predstavljala deo obuke. Posmatrajui ga,
Esdan za trenutak uhvati njegov pogled. Obojica istog trena pogledae na drugu
stranu.
Esdanu su veoti bili simpatini. Sagledavao ih je, kako vojnike tako i
robovlasnike meu njima, kao deo onog starog Voe Dea, pripadnike jedne ive
vrste osuene na izumiranje. Preivee poslovni ljudi i birokrate - tavie,
razmnoie se, u osloboenoj zemlji, silovito; i, nema sumnje, nai e vojnike
koji e se boriti za njih. Ali ova vojna kasta nee preiveti. Njihov kodeks
lojalnosti, asti i asketizma odve nalikuje na kodeks njihovih robova;
oboavaju, ba kao i njihovi robovi, Kamjea, Maevaoca, Vezivaoca u lance.
Koliko dugo e taj misticizam trpljenja moi da se odri u slobodnom drutvu?
Veoti su nepopustljivo uporni ostaci jednog nepodnoljivog drutvenog poretka.
Imao je poverenje u njih, poverenje koje je retko kad bilo iznevereno.
Ovaj oga bio je vrlo crn, vrlo zgodan, kao to bejae Tejeo, jedan veot koji se
svojevremeno Esdanu naroito svideo. Taj je otiao sa Verela znatno pre
izbijanja rata, odleteo je prema Teri i Hainu, sa svojom enom koja e postati

putujui predstavnik Ekumena, mobil, jednog dana. Kroz nekoliko vekova. Tada
e ovaj rat biti ve davna prolost, a Esdan e biti odavno mrtav. Osim ako se
odlui da se ukrca i on na neki brod i poe za njima. Da se vrati kui.
Dokone misli. Kad je revolucija, ne bira. Dogaaji te nose, mehuri si u
slapovima, iskra u lomai, ovek si nenaoruan u kolima sa sedmoricom
naoruanih koji voze veoma brzo niz iroki, prazni drum koji se naziva 'Istona
arterija'... Izlazili su iz grada. Kretali se ka Istonim oblastima. Legitimna vlada
Voe Dea zadrala je kontrolu samo nad jednom polovinom prestonice i nad dve
oblasti u kojima je od svakih osam ljudi sedmoro bilo 'imovina' - po miljenju
osmog oveka, vlasnika.
Ona dvojica u prednjem delu vozila neto su razgovarala, ali se to nije moglo
uti u pregradi za vlasnike. Sada ovek desno od Esdana, tip sa glavom u obliku
puanog metka, neto upitno promrmlja u pravcu oge koji je sedeo naspram
njega. Oga klimnu glavom.
"Oga", ree Esdan.
Veotove oi, liene ma kakvog izraza, pogledae u njegove.
"Moram da piam."
Oga ne ree nita, samo odvrati pogled. Svi su utali. Proe neko vreme.
Automobil je dospeo na rav deo druma, oteen u borbama tokom prvog
prolea Ustanka ili, moda, samo neodravan od tada. Drmusanje je loe
delovalo na Esdanovu beiku.
"Nek se upia jebeni belooki", ree jedan od one dvojice mladih naspram njega
drugome, koji se osmehnu stisnuto.
Esdan razmotri izbor moguih odgovora koji bi bili u dobrom raspoloenju,
aljivi, ne uvredljivi, ne izazivaki, i ne ree nita. Ta dvojica samo ekaju
povod. On sklopi oi i pokua da se opusti, da bude svestan bola u ramenu, i
bola u beici, samo svestan.
ovek sa leve strane, koga Esdan nije video jasno, ree: "Vozau. Stani tamo
napred." Govorio je to u interfon. Voza klimnu glavom. Automobil uspori i

pree sa druma na okolni teren, klimatajui se strano. Izioe svi. Esdan vide
da je i taj sa leve strane veot, ali drugog stupnja, zad-jo. Dok je Esdan izlazio,
jedan od dvojice mladih ljudi zgrabio ga je za miicu ruke, a drugi mu pritisnuo
pitolj u jetru. Svi ostali su se rasporedili pokraj pranjavog druma i piali na
razne naine u prainu, u ljunak, u korenje jednog reda krtog i kvrgavog
drvea. Esdan uspe da otvori lic, ali su mu noge bile toliko utrnule i nesigurne
da je jedva stajao. Onaj mladi sa pitoljem zaobie Esdana, stade tano ispred
njega, i uperi mu pitolj u polni organ. vor bola zadravao mu se negde izmeu
beike i kite. "Pa, odmakni se malo", ree Esdan tonom albe i iznerviranosti.
"Ne elim da ti pokvasim cipele." Mladi ovek, umesto da se odmakne, prie jo
blie, pritiskajui mu pitolj u prepone.
Zad-jo naini malu kretnju rukom. Momak se odmae jedan korak. Esdan se
strese i iznenada poe da pia kao vodopad. Prijalo mu je, iako je ovo
olakavanje bilo i bolno, da gleda kako momak uzmie jo dva cela koraka.
"Izgleda maltene kao ovek", ree taj.
Esdan diskretno i brzo skloni sa vidika svoj smei penis sa druge planete i
jednim pokretom zatvori pantalone. U oima je i sad imao kontakt-soiva koja
su skrivala injenicu da on oko zenica ima belu boju, beonjae. Bio je obuen
kao iznajmljenik, u labavu grubu odeu tamnoute boje. To je, ujedno, bila i
boja oslobodilake zastave. Ovde, pogrena. A i telo unutar te odee ima
pogrenu boju.
Trideset dve godine je Esdan iveo na Verelu, pa se ve navikao da bude onaj
koga se plae, onaj koga mrze. Oguglao je na to. Ali nikad se dosad nije naao
sasvim preputen na milost i nemilost tih uplaenih mrzitelja. Bio je uvek pod
diplomatskim platom Ekumena. Kakva budala, da izie iz ambasade, gde
barem od njega nije bilo nikakve tete, i da pusti da ga zgrabe ovi oajni
branitelji propale drave, koji mogu da nanesu veliku tetu ne samo njemu nego
i drugima preko njega. Koliko otpora e moi on da prui, koliko e izdrljiv
biti? Na sreu, nikakvim muenjem ne mogu iz njega da iupaju tajne planove

oslobodilake vojske jer on pojma nema o tome. O aktivnostima svojih prijatelja

na oslobodilakoj strani on ne zna ba nita. Pa ipak, kakva budala.
Kad se vratio u kola i opet naao u sendviu izmeu dvojice, u nemogunosti da
vidi ma ta osim mrtenja mladih agenata i ogine pomne bezizraajnosti, on opet
sklopi oi. Ovde je autoput bio ravan, gladak. Uljuljkan brzinom i tiinom,
Esdan utonu u postadrenalinski dreme.
Kad se sasvim razbudio, nebo je bilo zlato, a od verelskih meseca dva su
svetlucala iznad bezoblanog zalaska sunca. Auto se klimavo kretao nekim
seoskim putem, pored njiva, vonjaka, plantaa stabala i graevinarske trske,
pored jednog velikog kompleksa baraka za poljske radnike, i jo njiva, i jo
baraka. Stadoe na kontrolnom punktu. Tu se straa sastojala od jednog jedinog
naoruanog oveka. On je ovla pregledao automobil i mahnuo im rukom da
prou. Seoski put dalje je vodio kroz jedan ogroman, otvoren, talasasti park.
Esdana je muilo oseanje da mu je ovo mesto nekako poznato. ipka drvea
naspram neba, iroki zaokreti druma izmeu umaraka i livada. Pa, onu reku
tamo, iza onog izduenog brega, on zna.
"Ovo je Jaramera", ree on glasno.
Niko od ljudi ne progovori.
Pre izvesnog broja godina, decenija, kad se tek oko godinu dana nalazio na
Verelu, bila je pozvana jedna grupa iz ambasade da doe na Jarameru, najvee
imanje u dravi Voe Deo, poznato kao Dragulj Istoka. Uzor delotvornog
rukovoenja robovlasnikim drutvom. Hiljade imovina radilo je na njivama, u
radionicama, pa i itavim fabrikama na tom imanju; te imovine stanovale su u
ogromnim kompleksima baraka, maltene gradovima iza visokih zidova za
spreavanje bekstva. Sve isto, uredno, radno, svuda mir. A kua na brdu, iznad
reke - prava palata; tri stotine soba, nametaj neprocenjivo vredan, umetnike
slike, skulpture, muziki instrumenti. Seao se jedne privatne koncertne dvorane
iji su zidovi bili od staklenih mozaika umetnutih u zlatnu podlogu. Soba sa

tualitskim svetilitem bila je, cela, samo jedan ogroman cvet izrezbaren od
mirisnog drveta.
Sada su se vozili uzbrdo, upravo ka toj kui. Vozilo zaokrete. Esdan uhvati
pogledom samo deli zgrade, zupaste crne iljke naspram neba.
Dvojici mladih agenata bilo je opet dozvoljeno da silovito postupaju s njim.
Izvukli su ga iz kola, zavrnuli mu ruku na lea, gurali ga napred, pa uz
stepenice. Nastojei da se ne opire, nastojei da ne osea ta mu rade, trudio se
da barem gleda oko sebe. Sredinji deo i levo krilo ogromne zgrade bili su bez
krovova, u ruevinama. Kroz crni okvir jednog prozora utela se praznina
vedrog neba. ak i ovde, u srcu Zakona, roblje se diglo na ustanak. Tri godine
ve je minulo od onog prvog, stranog leta, kad su gorele hiljade kua, celi
kompleksi baraka, varoi, gradovi. etiri miliona mrtvih. Do ovog trenutka on
nije znao da je Ustanak zahvatio ak i Jarameru. Nikakve vesti o tome nisu
stigle uz reku. Koliko je robova Jaramere nastradalo u toj noi ognja? Da li su
vlasnici pobijeni ili su preiveli, pa su posle pokanjavali robove? Nikakve vesti
nisu stigle uz reku.
Sve ovo proletalo je kroz njegov um, neprirodnom brzinom i jasnoom, dok su
ga gurali i vukli, zbijeni u gomilu oko njega, uz to plitko stepenite, prema
severnom krilu zgrade. uvali su ga sa pitoljima uperenim u njega, kao da su
mislili da e ovek od ezdeset dve godine najednom da im se otrgne i da pojuri
u beg, ovde, tri stotine kilometara unutar njihove teritorije. A on je razmiljao
brzo i opaao sve.
Ovaj deo kue, jednom dugom lunom arkadom spojen sa sredinjim delom,
nije izgoreo. Zidovi su, naime, jo nosili na sebi teinu krova, ali dok je ulazio u
predvorje, Esdan primeti da su to sada zidovi od golog kamena; drvene obloge
nestale su u poaru. Umesto parketa ili raznobojnih podnih ploica pod nogama
je sad bio prljavi linoleum. Nametaja nije bilo uopte, nikakvog. Ovako
ruiniran i prljav, ovaj visoki hol ipak je imao neku lepotu; ogoleo, ali pun
prozrane veernje svetlosti. Obojica veota izdvojili su se iz grupe agenata oko

Esdana i sad su podnosili izvetaj nekim ljudima na ulazu dvorane koja je nekad
sluila za prijeme. On je imao utisak da prisustvo veota znai bezbednost za
njega, i nadao se da e se oni vratiti. Ali nisu se vratili. Jedan od dvojice mladih
agenata drao mu je ruku i sad zavrnutu iza lea. Onda jedan krupan, zdepasto
graen ovek poe ka njemu.
"Ti si taj sa neke druge planete, koga zovu Stara Muzika?"
"Ja sam Hainac, a to ime koristim ovde."
"Gospodine Muziko Stara, ima da ti bude jasno da si izlaenjem iz ambasade
prekrio sporazum o bezbednosti, sklopljen izmeu tvog ambasadora i vlade
Voe Dea, a time si ujedno odbacio i svoj diplomatski imunitet. Moe biti dran
u zatvoru, sasluavan i po zakonu kanjen za svako gaenje graanskog
zakonika ili za zloine saradnje sa pobunjenicima ako se ispostavi da si ih
poinio."
"Razumem da je to vae vienje mog poloaja", ree Esdan. "Ali trebalo bi da
znate, gospodine, da ambasador, a i Stabili Ekumena, smatraju da sam ja i sada
zatien kako diplomatskim imunitetom, tako i zakonima Ekumena."
Zato ne pokuati. Ali ove njegove kitnjaste lagarije niko nije sluao. Jer ovek
se, im je odrecitovao to to je imao, odmah okrenuo i otiao, a mladi agenti su
opet dograbili Esdana. Izgurae ga kroz mnoga vrata i hodnike; sad je bio u
takvim bolovima da nije mogao jasno videti kuda to idu. Niz nekakvo kameno
stepenite; preko nekog irokog kaldrmisanog dvorita; pa u jednu sobicu. Tu su
ga sapleli, a u isti mah gurnuli napred uz zavrno, strahovito bolno zavrtanje
ruke, tako da se stropotao naglavake u tu prostoriju. Zalupili su vrata i ostavili
ga da lei potrbuke na kamenu, u mraku.
Klonuo je elom na ruku i leao drhtei, proet jecajima koji su ga zahvatali
opet i opet.

Kasnije se, u svojim priseanjima, vraao na tu no, i na druge stvari iz sledeih

nekoliko dana i noi. Nije doznao, ni tada niti ikada, da li su ga muili sa ciljem

da ga slome, ili se samo naao na udaru besciljne okrutnosti i zlovolje, kao

svojevrsna igraka za momke. Mlatili su ga; ritali; bilo je mnogo bola. Ali u
seanju mu nije ostalo, kasnije, nita jasno, osim u-kaveza.
Sluao je odavno, i itao, o takvim stvarima. Ali nikad nije video neki ukavez. Nikad nije ni boravio unutar kompleksa robovskih baraka. Strance, goste,
nisu uvodili u robovske delove imanja u dravi Voe Deo. Za goste je bilo uvek
predvieno da ih robovi samo slue, i to kuni robovi, u kuama gazda.
Ovo je bila mala robovska naseobina, samo dvadesetak koliba na enskoj strani,
tri dugake barake na strani prema kapiji. Tu je stanovalo osoblje koje se brinulo
o potrebama kue i ogromnih vrtova Jaramere; sve u svemu, par stotina robova.
Moglo se oekivati da ti robovi budu povlaeni u odnosu na poljske radnike.
Ali ne i da budu poteeni od kanjavanja. Stub za bievanje stajao je i sad u
blizini visoke kapije, koja je, irom otvorena, visila klonulo sa unutranje strane
zida.
u-kavez je bio cev od grube, zarale mree od eline ice, na jednom kraju
trajno zatvorena, a na drugom kraju sa vratancima koja su se mogla otvarati i
zatvarati. Kavez je visio okaen o samo jednu kuku, na lancu. Dok je leao na
zemlji, kavez je izgledao kao klopka namenjena da uhvati neku ivotinju, ne
mnogo veliku. Ona dvojica mladih svukla su ga do gole koe i naterala da sam
upuzi u kavez i zguri se unutra. Za to su upotrebili elektrine pendreke
namenjene podsticanju lenjih robova. Proteklih dan-dva igrali su se tim
pendrecima poprilino. Sada su se krivili od smeha, bockajui ga elektrinim
udarima u anus, u monice. On se grio i uvlaio sve dublje u kavez, tako da je
na kraju leao u njemu sa glavom nadole, a ruku i nogu uguranih kojekako i
stisnutih uz telo. Onda su tresnuli vratanca i ona su se zatvorila, ali preko jednog
njegovog golog stopala; ovo je izazvalo takav bol da je Esdan ostao sasvim
zaslepljen i nije video ba nita dok su podizali kavez u vazduh. Kavez se na
lancu njihao iroko, jakim i nekontrolisanim zamasima, a Esdan se zgrenim
rukama drao za ianu mreu. Kad je otvorio oi, video je da se zemlja njie

nekih sedam-osam metara ispod njega. Posle nekog vremena, klaenje i kruenje
se zaustavilo. Glavu nije mogao da pokrene nimalo. Ipak, video je ta se nalazi
ispod kaveza, a naprezanjem oiju, gledajui u stranu koliko god je bilo mogue,
uspevao je da vidi i glavninu unutranjeg dela ove robovske naseobine.
U starim danima, dole bi stajalo mnogo ljudi, dovedenih da gledaju pouni
prizor, roba u u-kavezu. Deca su dovoena da gledaju i da naue lekciju: eto,
tako proe kuna pomonica koja je izbegavala neki deo svog posla, tako
batovan koji je neke biljke pogreno orezao, tako radnik koji se raspravljao sa
gazdom. Sada dole nije bilo nikog. Samo gola, pranjava ledina, sa vrlo malo
trave. Sasuene batice, malo groblje na udaljenom kraju enskog dela naselja,
rov izmeu muke i enske strane; i staze. Tano ispod kaveza kao da se
nasluivao krug ipak neto zelenije boje, kao da je tu bilo malo vie trave. Sve
pusto, bez ljudi. Dvojica njegovih muitelja stajala su u blizini neko vreme,
smejala se, razgovarala; na kraju im je dosadilo, pa su otili.
Pokuavao je da nae neki udobniji poloaj, ali se mogao pomerati samo vrlo
malo. Od svakog pokreta kavez se poinjao njihati i vrteti, tako da je Esdanu
pripadala muka; sve vie se plaio padanja. Nije znao koliko bezbedno kavez
visi o toj jednoj kuki. Stopalo, utinuto zatvorenim vratancima, bolelo ga je tako
uasno da je prieljkivao da se onesvesti, ali to nije uspevao, iako mu je u glavi
sve plivalo. Nastojao je da die onako kako je na jednom drugom svetu, davno,
nauio da die: tiho, lako. To, meutim, nije uspevalo sada, na ovom svetu, u
ovom kavezu. Plua su mu bila tako stisnuta u grudnom kou, da je borba za
svaki dah bila izuzetno teka. Nastojao je da se ne ugui. Nastojao je da ne
panii. I da bude svestan, samo da bude svestan, ali svesno stanje bilo je
nepodnoljivo.
A kad je sunce izgrejalo i dohvatilo taj deo naselja, i obasjalo ga svom silinom,
njegova vrtoglavica pretvorila se u muku u stomaku. Onda je, ipak, bio u
nesvesti, s vremena na vreme.

Nastupila je no, i hladnoa, a on je pokuavao da zamisli vodu, ali vode nije

bilo.
Kasnije je procenjivao da je u u-kavezu proveo ukupno dva dana.
Zapamtio je kako grebe ica po goloj koi izgoreloj od sunca, dok ga neke ruke
izvlae napolje; kakav je ok hladna voda kojom ga polivaju iz jednog gumenog
creva. Onda je, na tren, bio sasvim svestan, svestan sebe, znao je da lei kao
lutka, mali, mlitav, na blatu, a da neki ljudi iznad njega razgovaraju, pa i viu
zbog neega. Onda je sigurno odnet u onu eliju, ili u neku talu, i ostavljen
tamo, jer bilo je mrano i tiho, ali, svejedno, on je nastavio da visi u u-kavezu
i da se pri u ledenoj vatri sunca, da se smrzava u telu koje gori, stisnuto sve
vre i vre u mreu ica nainjenu od samog bola.
U nekom trenutku prenet je u sobu sa prozorom, u postelju, ali je i tad ostao u
u-kavezu, zanjihan visoko iznad pranjave ledine, iznad naselja 'prainara',
iznad tog kruga neto zelenije trave.
Onaj zad-jo i onaj kockasto graeni tip bili su tu, nisu bili tu. Jedna kmetica, lica
belosivog, nanosila mu je bol dok je drhtavim rukama pokuavala, uei, da
namae melem na njegovu izgorelu ruku, nogu i lea. Bila je tu, nije bila tu.
Sunce je sijalo u prozoru. Oseao je kako ga iana vratanca treskaju po stopalu,
opet, i opet.
Mrak mu je prijao. Vreme je provodio uglavnom spavajui. Posle dva-tri dana
ve je mogao da sedi i da jede ono to mu je kmetica donosila. Njegove
opekotine od sunca postepeno su zarastale, a svakojaki drugi bolovi postajali su
blai. Stopalo mu je bilo ogromno oteklo; kosti polomljene; to nije bilo bitno sve
do trenutka kad je morao ustati. Dremao je, plutao. Onda Rajaje ue u sobu i
Esdan ga prepoznade istog trenutka.
Sreli su se nekoliko puta, pre Ustanka. Rajaje je bio ministar spoljnih poslova
pod predsednikom Ojom. Kakav poloaj je imao u legitimnoj vladi sad, Esdanu
nije bilo poznato. Rajaje je bio, za Verelijanca, nizak, ali iroko i vrsto graen,

sa plavocrnim licem uglaanog izgleda i prosedom kosom, upeatljiv ovek,

politiar.
"Ministar Rajaje", ree Esdan.
"Gospodin Stara Muzika. Kako je lepo od vas to me se seate! ao mi je to
niste bili u dobrom zdravstvenom stanju. Nadam se da se ljudi ovde brinu o
vama na zadovoljavajui nain?"
"Hvala."
"Kad sam uo da ste u loem zdravstvenom stanju, raspitao sam se za doktora,
ali ovde imaju samo jednog veterinara. Nikakvog zdravstvenog osoblja uopte.
Nije kao u starim danima! Kakva promena! Kamo sree da ste videli Jarameru u
doba njene slave."
"Video sam." Glas mu je bio prilino slab, ali je zvuao sasvim prirodno. "Pre
trideset dve, ili trideset tri godine. Gospodar i gospa Aneo ugostili su jednu
grupu zvanica iz nae ambasade."
"Stvarno? Onda znate kako je bilo", ree Rajaje, sedajui u jednu stolicu, veoma
fino izraenu, ali bez jednog rukonaslona. "Bolno je videti Jarameru u ovakvom
stanju, zar ne! Najgore razaranje dogodilo se ba ovde, u kui. Izgorelo je celo
ensko krilo, a sa njim i sve velike sobe. Ali su vrtovi poteeni, Gospi hvala.
Te vrtove je izgradio, znate, Meneja lino, pre etiri stotine godina. A na
njivama se, eno, radi i sad. ujem da je na ovom imanju ostalo jo oko tri
hiljade imovina. Kad prou nemiri, bie lake Jarameru vratiti u preanje stanje
nego mnoga druga velika imanja." Zagledao se kroz prozor. "Divna je, divna.
Ali i kuno osoblje Aneovih bilo je znamenito po svojoj lepoti, znate. I po
uvebanosti. Bie potrebno dosta vremena da se opet dosegnu takvi standardi."
"Nesumnjivo."
Verelijanac ga pogleda sa izrazom blage panje. "Pretpostavljam da se bavite
razmiljanjem zato ste ovde."
"Ne ba", ree Esdan prijatno.
"A, hm?"

"Poto sam bez dozvole otiao iz ambasade, zamiljam da je vlada elela da me

dri na oku."
"Nekima od nas bilo je drago kad smo uli da ste vi izili iz ambasade. Zatvoren
tamo - kakvo traenje vaih nadarenosti."
"Oh, moje nadarenosti", ree Esdan i slegnu ramenima kao da otpisuje neto
beznaajno. Od te kretnje rame ga je jako zabolelo. Trznue se njegovo lice
zbog toga, bolno, ali... kasnije. U ovom trenutku, on se dobro zabavlja. Voli
ovakva verbalna 'maevanja'.
"Vi ste veoma nadaren ovek, gospodine Stara Muziko. Najmudriji, najlukaviji
tuin na Verelu; tako je za vas u jednoj prilici, svojevremeno, rekao gospodar
Mehao. Radili ste sa nama - ali i protiv nas, da - delotvornije nego ijedan drugi
gost iz svemira. Razumemo se. Moemo razgovarati. Uverenje je moje da vi
iskreno elite dobro mome narodu, i da biste, ako bih vam ja ponudio nain da
tom narodu pomognete - nadu da se ovaj strani sukob okona - vi to prihvatili."
"Bio bih pun nade da to mogu."
"Da li je vama vano da budete prepoznati kao pristalica jedne strane u sukobu,
ili biste radije ostali neutralni?"
"Svako istupanje moe dovesti neutralnost pod znak pitanja."
"Biti kidnapovan iz ambasade, od strane pobunjenika, to nije dokaz vae
naklonosti prema njima."
"Pa, reklo bi se da nije."
"tavie, ukazuje na suprotno."
"Tako bi bilo shvaeno."
"I moe biti tako shvaeno. Ako elite."
"Moje sklonosti nemaju nikakvu teinu, ministre."
"Naprotiv, imaju veoma veliku teinu, gospodine Stara Muziko. Ali, hm. Bili ste
bolesni, ja vas zamaram. Da nastavimo mi ovaj razgovor sutra, ta kaete? Ako
ste voljni."

"Naravno, ministre", ree Esdan, sa utivou koja se bliila poniznosti; znao je

da takav ton odgovara ljudima kao to je ovaj, zato to su oni vie naviknuti na
poslunost robova nego na dijalog sa sebi ravnima. Poto nikada nije
izjednaavao neutivost sa ponosom, Esdan je, kao i veina pripadnika njegovog
naroda, bio sklon da se ponaa utivo u svim prilikama koje to doputaju, a nije
voleo one situacije koje to ne doputaju. Sitnica kao to je licemerje nije mu
smetala. Umeo je i on da bude dvolian, savreno. Ako su ga muenju podvrgli
Rajajeovi ljudi, a Rajaje se pravi da o tome nema pojma, pa, dobro; nita se ne
bi postiglo insistiranjem na istini o tim stvarima.
tavie, prijalo mu je da bude osloboen obaveze da govori o tim stvarima, a
nadao se da o toj temi uskoro nee ni misliti. Mislilo je, umesto njega, njegovo
telo. Ono se upravo sad sea, veoma tano, u svakom svom zglobu i miiu.
Ostatak razmiljanja trajae koliko i njegov ivot. Nauio je neke stvari koje do
tad nije znao. Godinama je mislio da razume ta znai biti bespomoan. A sada
je znao da to nije, tada, razumeo.
Kad je ula ena sa oiljcima, on zatrai od nje da pozove veterinara. "Treba da
se stavi gips na moju nogu", ree.
"On ruke jest popravlja, kmeta, gospodar", proaputa ena, i kao da se smanji,
skupi. Imovine su ovde govorile arhainim narejem koje je ponekad bilo teko
razumeti.
"Moe li doi on u ovu kuu?"
Ona odmahnu glavom.
"Ima li ikog ko moe da pogleda ovu moju nogu?"
"Ja pitau, gospodar", proaputa ona.
Te noi doe jedna stara 'kmetica', to jest robinja. Njeno lice bilo je speeno,
zborano, strogo; u njenom dranju nije bilo ni traga od pogurenosti one mlae.
im ga vide, ona proaputa: "Boe Gospode!" Nakloni se kruto ka Esdanu, a
onda pregleda njegovo nateeno stopalo, drei se bezlino kao pravi lekar. Pa
ree: "Ako dopusti da ja ovo zavijem, gospodar, zaceli."

"ta je slomljeno?"
"Ovi prsti. Evo ovde. Moda ova mala kost ovde, isto. Ima mnogo, mnogo kosti
u noga."
"Molim te, zavij."
Uinila je tako, namotavajui platno oko stopala, ponovo i ponovo, tako da je
nastao ba debeo zavoj. Stopalo je sad bilo vrsto stegnuto, u jednom
odreenom poloaju. Ona ree: "Kad ide, samo sa tapom, gospodin. Na zemlju
samo petom."
On je zapita za ime.
"Gana", ree ona. Dok je izgovarala svoje ime, podigla je jedan otar, kratak
pogled pravo prema njegovom licu, pravo u oi, to je za roba velika smelost.
Verovatno je htela da osmotri te njegove tuinske oi, poto se uverila da je
ostali deo njega, mada udne boje, sasvim obian, sve do kostiju u stopalima.
"Hvala ti, Gana. Ja sam zahvalan na tvojoj vetini i dobroti."
Klimnula je glavom, ali se nije naklonila. Okrenula se i otila iz sobe. Hramala
je, ali je ila uspravno. "Sve babe su na strani pobune", rekao mu je neko, davno,
jo pre nego to je Ustanak zaista podignut.

Sutra je bio u stanju da ustane i odhrama do one stolice bez jednog rukonaslona.
Proveo je neko vreme sedei u njoj i gledajui kroz prozor.
Soba je sa drugog sprata gledala preko vrtova Jaramere, preko terasastih nagiba i
cvetnih leja, staza za etnju, travnjaka i preko niza ukrasnih jezera i bazena koji
se postupno sputao sve do reke: ogroman obrazac sainjen od krivina i ravnih
povrina, od bilja i staza, od zemlje i mirne vode, a sve to u zagrljaju jedne
iroke, ive krivine reke. Svi ti zaravnjeni delovi zemljita, sve terase i putanje
za etnju, behu objedinjeni u jednu blagu geometriju, koja je diskretno ukazivala
ka svome sreditu; a u samom sreditu stajalo je jedno ogromno drvo, dole na
obali reke. Verovatno je bilo veliko i pre etiri stotine godina, kad su vrtovi
planirani i graeni. Raslo je znatno iznad same linije obale, i na znatnom

udaljenju od nje, pa ipak, njegove grane pruale su se daleko iznad vode, a u

njegovom hladu moglo je biti podignuto itavo selo. Travnjaci Jaramere bili su
ve sasueni do boje mekog zlata, a jezera, slapovi i reka behu svi u
izmagliastoj plavoj boji letnjeg neba. Cvetne leje i ukrasno bunje, ve
zaputeni, izrasli su preko svojih granica, ali se jo nisu pretvorili u divljinu. I
sad, potpuno naputeni, predivni su bili vrtovi Jaramere. Mnoge romantine rei
dobro bi im pristajale: moglo se govoriti da samuju, tuguju, da plove kroz
vremena usamljenosti; ali zadrali su i svoju racionalnost, uzvienost, i mir.
Izgradili su ih robovi, i to oni iz radne klase robova. Dostojanstvo i mir ovog
parka roeni su, dakle, iz okrutnosti, jada, bola. Esdan je bio Hainac, pripadnik
jednog vrlo starog naroda, naroda koji je svoje Jaramere gradio i ruio hiljadu
puta. Esdanov um obuhvatao je i divotu, ali i uasan jad ovog mesta, i
saoptavao je da postojanjem jednog ne moe biti opravdano ono drugo, i da
unitenjem jednog ne moe biti drugo uniteno. Esdan je bio samo svestan oba,
samo svestan.
Ali svestan takoe, dok je sedeo najzad koliko-toliko udobno smeten, da bi
divne i tune terase Jaramere mogle u sebi sadrati i one druge, na planeti Hain,
terase Darande, gde se jedan ispod drugog prostiru crveni krovovi, i bate zelene
sve jedna nie od druge, i tako strmo do blistave luke, do obalskih etalita i
kejova i jedrilica. A kad pogleda dalje od luke, gle, more se die, stoji visoko
koliko i njegova kua, do njegovih oiju visoko. Esi zna da u knjigama pie da
more lei ravno. 'Veeras mirno lei more', rei su neke pesme, ali on zna da
nije tako. More stoji, more je zid, plavosivi zid na kraju sveta. Ako zaplovi po
njemu, izgledae ti ravno, ali ako sagleda njegov istinski izgled, videe da je
visoko kao bregovi Darande, pa ako zaplovi na onaj pravi nain, proi e kroz
taj zid i izii e na drugu stranu, bie onostran kraja sveta.
Nebo je krov koji se oslanja o taj zid. Nou zvezde sijaju kroz taj krov, koji je
staklo, ali i vazduh. Moe i do zvezda otploviti, takoe, do svetova iza sveta.

"Esi", zove ga neko iz kue, a on okree lea moru i nebu, odlazi sa balkona,
ulazi u prostorije da bi pozdravio goste, ili imao as muzike, ili veerao sa
porodicom. Fini mali deak je Esi: posluan, vedar, nije brbljiv, ali jeste
drueljubiv, zanimaju ga ljudi. Manira veoma uglaenih, dabome; pa, on je od
Kelvenovih, starije pokolenje ne bi prihvatilo nita manje od deteta jedne takve
porodice, ali njemu lepo ponaanje nekako prirodno ide od ruke, moda zato to
nikada nije video ravo. Da li je sklon sanjarenju? Nije. Paljiv je, prisutan, sve
opaa. Ali je sklon da razmilja, i da na svoj nain iznalazi objanjenja, na
primer ovo o zidovima mora i krovu od vazduha. Nije vie Esi tako jasan
Esdanu ni tako blizak kao to nekada bee; Esi je deki u davnoj prolosti i na
razdaljini veoma, veoma velikoj, ostavljen kod kue. Sada se samo retko desi da
Esdan pogleda kroz Esijeve oi, ili da udahne velianstvene, sloene mirise te
kue u Darandi - drvo, smolasto ulje pomou koga se drvo glaa, asure od
slatkotrave, svee cvee, kuhinjske trave, morski vetar - ili da uje majin glas:
"Esi? Ui u kuu, mili. Stigli su roaci iz Doraseda!"
Esi tri u susret roacima, a to su dvoje, stari Ilijavad sa ludim obrvama i kosom
u nozdrvama, taj koji ume da izvodi maioniarske trikove sa komadiima
lepljive trake, i Tuitui koja bolje hvata lopte nego Esi, iako je mlaa; a za to
vreme Esdan tone u san u polomljenoj stolici pokraj prozora odakle se prostire
vidik preko vrtova stravinih i prelepih.
02 = *

Sledei razgovor sa Rajajeom je odloen za neko kasnije vreme. Doao je onaj

zad-jo, sa izvinjenjima. Ministar je pozvan na razgovor sa predsednikom, vratie
se kroz tri-etiri dana. Esdan tek tada shvati da je rano tog jutra uo uzletanje
jednih letikola, nedaleko od kue. Doiveo je to kao potedu od daljih napora.
Da, on voli nadmudrivanje, ali sad je strano umoran, strano uzdrman, ovaj
odmor mu je dobrodoao. U njegovu sobu ne ulazi niko osim one ene sa
oiljcima, koja se zove Heo, i tog zad-joa koji se pojavi samo jednom dnevno i
pita da li Esdan ima sve to mu je potrebno.

Kad se osposobio da izlazi, dozvoljeno mu je da to i ini ako eli. Potapao se, a

na umotanu nogu je privezao sa donje strane, pomou kaieva, jedan kruti, stari
on od sandale, koji mu je Gana donela; na taj nain uspevao je da hoda. Izlazio
je u vrtove i sedeo na suncu koje je iz dana u dan postajalo blae kako je leto
starilo. Dvojica veota bili su mu straari, tanije uvari. Viao je i onu dvojicu
momaka koji su ga pre nekoliko dana podvrgli muenju; sada su se drali
podaleko. Oigledno im je nareeno da mu ne prilaze blizu. Jedan od veota
obino je bio na vidiku, ali nikad sasvim blizu.
Nije mogao daleko da stigne. Ponekad se oseao kao buba na plai. Jo
upotrebljivi deo kue bio je ogroman, vrtovi ogromni, a ljudi samo nekolicina.
Ona estorica koji su ga doveli, i pet-est drugih koji su tu bili od ranije; nad
njima je komandovao onaj 'kockasto' graeni Tualenem. Od prvobitne
populacije ivih imovina u kui i na imanju preostalo je samo desetak osoba,
majuni deo negdanjeg kunog osoblja koje se sastojalo od kuvara, kuvarskih
pomonika, pralja, sobarica, pratilja gospa, posluiteljki za potrebe tela, istaa
cipela, peraa prozora, batovana, grabuljara staza, konobara, kurira, obinih
posluitelja, konjuara, vozaa, ena za upotrebu, a i deaka za upotrebu; samo
deli, dakle, od ogromnog mnotva koje je u starim danima sluilo vlasnicima i
njihovim gostima. Ta grupica preostalih vie nije preko noi zatvarana u stari
kompleks baraka, zidom opkoljen, onaj sa u-kavezom u sredini; spavali su,
sada, tu i tamo u lavirintu tala i upa oko unutranjeg dvorita, gde su nekada
smetani konji i ljudi, i gde je prvih dana bio i on, ili u mnotvu soba i sobica
oko kuhinja. Od tog preostalog kunog osoblja veinu su inile ene, od kojih su
samo dve bile mlade, a mukih je bilo znatno manje, samo dvojica ili trojica, i to
sve starci, veoma posustalog izgleda.
Izbegavao je, u poetku, da razgovara s njima, da ih ne bi uvlaio u nevolje, ali
njegovi tamniari savreno su prenebregavali robove, osim kad su im neto
nareivali; oigledno, smatrali su da u to roblje mogu imati puno poverenje. Za
to je i bilo dobrih razloga. Odavno tu nije bilo nijednog od onih koji stvaraju

probleme: onih koji su provalili iz naselja baraka i koliba, palili veliku kuu,
ubijali gazde i vlasnike. Mnogi su pobijeni, mnogi su pobegli, neki su pohvatani
i vraeni u ropstvo, ali sa novim igovima u obliku dve unakrsne linije,
upeenim duboko u oba obraza. Na Jarameri su ostali samo dobri prainari, oni
koji su, najverovatnije, bili sve vreme lojalni. Mnogi kmetovi, a naroito lini
robovi, uplaili su se Ustanka koliko i vlasnici; neki su branili svoje vlasnike, ili
zajedno s njima beali. Takvi robovi nisu bili nita vie izdajnici nego pojedini
vlasnici koji su svojim robovima dali slobodu i preli da se bore na strani
Ustanka. Nita vie; bili su samo u podjednakoj meri izdajnici.
Ali su dovoene devojke, mlade radnice sa njiva, da ih mukarci upotrebe.
Svakih dan-dva, ona dvojica mladih koji su ga muili otili bi zemaljskim
kolima ujutro, odvodei upotrebljenu devojku, a vratili bi se sa novom.
Od one dve mlae kmetice u kui, jedna, koja se zvala Kamsa, veito je nosila
svoju bebu sa sobom, i mukarci su je zanemarivali. Ona druga, Heo, sa
oiljcima na licu, bila je Esdanova slukinja. Nju je svake noi upotrebljavao
Tualenem. Ostali mukarci izbegavali su da s njom imaju bilo ta.
Kad su te dve, ili ma ko drugi od kmetova (to jest robova, 'vezanih ljudi', ivih
imovina, jer sve te rei su znaile isto) prolazile pored Esdana, u kui ili izvan
nje, sputale su ruke uz telo, a vrh brade na grudi, gledale dole pred sebe i
ostajale nepomino u tom poloaju: to je bio formalni izraz potovanja, koji se
oekivao od ive imovine u susretu sa vlasnikom.
"Dobro jutro, Kamsa."
Njen odgovor: zauzimanje formalnog poloaja potovanja.
Godine su prole od kad je Esdan poslednji put bio u drutvu dovrenog
proizvoda viegeneracijskog ropstva - naime, u drutvu one vrste roba za koga
se prilikom prodaje kae da je 'savreno uveban, posluan, bez svojeglavosti,
lojalan, idealna lina imovina'. Poznavao je on znatan broj 'imovina', ali to su
bili njegovi prijatelji i kolege, gradski iznajmljeni ljudi - dakle, robovi koje su
njihovi vlasnici ustupili, za novanu nadoknadu, raznim kompanijama i

korporacijama, da rade u fabrikama, radionicama, ili kao kvalifikovano osoblje

drugde. Oni koji su radili na njivama, poljski radnici, retko kad su imali ikakve
dodire sa svojim vlasnicima; radili su pod komandom gazda gareota, a u
robovskim naseljima komandovali su 'osloboenici', robovi evnusi. Robovi koje
je Esdan poznavao veinom su bili u bekstvu, pod zatitom ilegalne organizacije
Hame, koja je sluila kao 'podzemni voz' za kretanje begunaca, prebacivala ih
do poletita odakle su polazili na put do planete Jeove. Nijedan od tih ljudi nije
bio, kao ovi seoski robovi, sasvim lien obrazovanja, opcija, matanja o slobodi.
Zaboravio je Esdan, tokom godina, kako se ponaa dobar prainar. Zaboravio je
potpunu neprobojnost osobe koja nema nikakav privatni ivot, nedirnutost onih
koji su potpuno nebranjeni.
Kamsino lice bilo je glatko, smireno i vedro, i nije pokazivalo nikakva oseanja,
mada ju je on ponekad uo kako vrlo tiho pria ili peva svojoj bebi: zvuci
maleni, ali veseli i sreni. To ga je privlailo. Jedno popodne vide on Kamsu
kako sedi i radi u pozadini velike terase. Beba je mirovala na njenim leima, u
krpenoj 'okaaljki'. Esdan prie, hramajui, i sede na terasu, u blizini. Nije je
mogao spreiti da ostavi no i dasku i da zauzme taj poloaj potovanja, sa
pogledom i rukama nadole, dok je on prilazio.
"Ma, molim te, sedi, nastavi posao", ree on. Ona poslua. "ta to see?"
"Dueli, gospodar", proaputa ona.
Bila je to jedna vrsta povra koju je on voleo i esto jeo. Sad se zadubi u
posmatranje Kamsinog rada. Svaka velika, drvenasta mahuna morala je biti
rascepljena tano du jednog zatvorenog ava, to nije bilo ba lako izvesti;
slaba taka se morala traiti vrhom noa, pronai, probosti, a onda je bilo
potrebno uvrnuti no nekoliko puta, i to snanim pokretima, da bi se mahuna
otvorila. Tada su debele, jestive semenke mogle da se izvade, ali jedna po jedna;
i svaku je trebalo, struganjem, osloboditi lepljivih vezivnih vlakana nalik na
kanap.
"A taj deo ima lo ukus?" upita on.

"Da, gospodar."
Mukotrpan rad; zahteva snagu, uvebanost i strpljenje. Zastideo se. "Nikad
ranije nisam video sirovi dueli", ree.
"Ne, gospodar."
"Ima dobru bebu", ree on, pomalo odsutno. To majuno stvorenje okaeno
platnom o njena lea naslonilo je glavu na majino rame, otvorilo krupne,
plaviastocrne oi i bludilo neodreenim pogledima po svetu. Nijednom jo nije
uo da Kamsina beba zaplae. Imao je utisak da je to malice neprirodno, ali
nikada nije znao mnogo o bebama.
Osmehnula se.
"Deak?"
"Da, gospodar."
On ree: "Molim te, Kamsa, ja se zovem Esdan. Nisam gospodar. Ja sam
zarobljenik. Tvoji gospodari su moji gospodari. Da li bi me mogla zvati po
imenu?"
Nije odgovorila.
"Nai gospodari ne bi to gledali sa odobravanjem."
Klimnula je glavom. Na Verelu, potvrdno klimanje glavom sastoji se u tome to
se glava zabaci malo unazad, nagore, ne nadole. Posle toliko godina, on se
sasvim priviknuo na to. I sam je tako klimao glavom. A sad je primetio da je to
primetio. Njegovo zarobljenitvo, i nain na koji se prema njemu ovde
postupilo, uzdrmali su ga, izbacili iz leita, rastrojili. Poslednjih nekoliko dana
razmiljao je o Hainu vie nego ikada u proteklih nekoliko godina, decenija. Do
pre neki dan, bio je na Verelu kao kod svoje kue, sad vie ne. Neprikladna
poreenja, nebitne uspomene. Otuio se.
"Mene su stavili u kavez", ree on, govorei jednako tiho kao ona i oklevajui
oko poslednje rei. Nije mogao da je izgovori celu: u-kavez.

Opet zabacivanje glavom. Ovog puta, prvi put, ona die pogled ka njemu, samo
jedan kratak sev pogleda. Uz to je rekla, ali bez ikakvog zvuka: "Znam". I
nastavila rad.
Nije nalazio vie nita to bi rekao.
"Ja kad bila tene, tad ivela tamo", ree ona, bacajui pogled prema robovskom
naselju u kome se nalazio i u-kavez. Mrmljala je tiho, glasom koji je bio do
dubine kontrolisan, ba kao i svaki njen pokret, svaki gest. "Pre nego kua
gorela. Kad gospodari jest iveli tamo. Oni kavez kaili jest esto. Jednom,
ovek dok umro. Gore, u tome. Ja gledala to."
Tiina izmeu njih.
"Mi tenad nikad ne trali ispod. Ne tamo, nikad."
"Primetio sam da... je trava drugaija, ispod", ree Esdan, govorei jednako tiho
kao ona. Usta su mu bila suva, dah okraao. "Gledajui dole, video sam to.
Trava. Mislio sam da je to moda... tamo gde oni..." Umuknuo je, glas mu se
sasuio potpuno.
"Jedna baba jest uzela tap, dugaak, sa na jednom kraju platno, mokro, puno
vode. Drala do njega, u kavez. Osloboenici jest gledali na drugu stranu. Ali
ipak jest umro. I trunuo neko vreme."
"ta je bila njegova krivica? ta je to uradio?"
"Enna", ree ona, a to je bila re opteg odricanja; esto je uo da je ive
imovine izgovaraju. Ne znam, nisam ja, nisam bio/bila tu, nije moja krivica, ko
zna...
Jednom prilikom video je kako jedna mala devojica, dete vlasnika, kae 'enna' i
dobija amar, ne zbog olje koju je razbila, nego zbog toga to je upotrebila re
iz robovskog govora.
"Korisna lekcija", ree on. Znao je da e ga ona razumeti. Porobljeni znaju
ironiju kao to znaju vodu i vazduh.
"Tebe jest u to stavili, ja se jest uplaila."
"Lekcija je ovog puta bila namenjena meni, a ne vama", ree on.

Radila je sve to vreme, paljivo, bez prekida. Gledao ju je kako radi. Lice
okrenuto nadole, boje gline, ali sa plaviastim senkama, staloeno, mirno. Njena
beba imala je tamniju boju koe. Dakle, nisu je dali nekom robu da se s njom
razmnoava; bebu je napravio neki vlasnik. Ovde se za silovanje kae 'upotreba'.
Bebine oi se sklopie polako. Poluprovidni plaviasti kapci bili su kao dve
malene koljke. Maleno dete, tanano, verovatno nema vie od mesec ili dva.
Bebina glava leala je sa beskonanim strpljenjem na majinom pogurenom
ramenu.
Nikog drugog nije bilo na ovoj, niti na ma kojoj drugoj terasi. Lahor je
zaumorio u rascvalom drveu iza njih, prevukao daleku reku boricama srebra.
"Zna, Kamsa, tvoja e beba biti slobodna."
Ona die pogled, ne ka Esdanu, nego prema reci i preko reke. Ree: "Da. On e
biti slobodan." Nastavi da radi.
Ohrabrilo ga je to, to to je ona njemu rekla tako neto. Vano mu je bilo
saznanje da Kamsa ima poverenje u njega. Bio mu je potreban neko ko e imati
poverenja u njega, jer on, posle kaveza, nije vie mogao da se pouzda u samoga
sebe. Pred Rajajeom se oseao dobro; sposoban je za verbalne duele i sad; nije u
tome problem. Kad je sm, kad razmilja, spava, tad nastupaju problemi. Skoro
sve vreme on je sasvim sm. Neto u njegovom umu, negde duboko, ranjeno je,
slomljeno, nije zaraslo, i najverovatnije ne moe nositi njegovu teinu.
Ujutro zau dolazak letikola. Doe vee, i Rajaje ga pozva dole, na veeru. Sa
njima dvojicom jeli su i Tualenem i ona dva veota, ali oni su se posle izvinili i
otili, ostavivi Rajajea i Esdana da sede sami, sa pola boce vina ispred sebe, za
improvizovanim stolom u jednoj od najmanje oteenih soba u prizemlju.
Nekada je to bila 'lovaka soba' ili soba za trofeje, ovde u ovom krilu zgrade
koje je bilo azade, muka strana, gde nijedna ena nikada ne bi dola; ive
imovine enskog pola, slukinje i ene za upotrebu, nisu se uopte raunale kao
ene. Iznad kamina se kezila, pretei zubima, glava jednog ogromnog divljeg
psa. Njegovo krzno bilo je sada nagorelo i pranjavo, a staklene oi izgubile su

sjaj. Na suprotnom zidu nekada su bili okaeni samostreli, od kojih su na

tamnom drvetu ostale samo senke, blee od okoline. Elektrini luster je mirkao,
povremeno gubio snagu. Kua je imala agregat, ali nepouzdan. Jedan od matorih
robova veito je neto petljao oko te skalamerije.
"Otio kod one njegove za upotrebu", ree Rajaje, klimanjem glave
naznaavajui vrata kroz koja je upravo iziao Tualenem, koji se od njih rastao
iskazujui arke elje da ministar provede laku no. "Jebe belkinju. To je kao da
jebe govno. Koa mi se najei kad pomislim. Zagura kurac u ropsku pizdu.
Kad proe ovaj rat, to ima da bude ukinuto. U korenu ove revolucije su polutani.
Trebalo je paziti da rase ostanu sasvim razdvojene. Da krv vladajuih ostane
ista. Nema drugog reenja." Govorio je kao da oekuje punu saglasnost, ali nije
ekao da dobije ma kakav znak da je Esdan sa tim gleditima saglasan. Nasuo je
Esdanu punu au, i nastavio rezonantnim, snanim glasom politiara, ljubaznog
domaina, gospodara dvorca: "Dakle, gospodine Stara Muziko, nadam se da
vam je prijao boravak na Jarameri, i da se vae zdravlje popravilo."
Utivo mrmljanje.
"Predsedniku Ojou bilo je ao kad je uo da vam nije bilo dobro, i on alje svoje
elje da se potpuno oporavite. Drago mu je da zna da ste bezbedni od svakog
daljeg pobunjenikog zlostavljanja. Moete ostati ovde, u bezbednosti, dokle
god elite. Meutim, predsednik i njegov kabinet nadaju se da e vas videti u
Belenu, kad bude pravo vreme za to."
Utivo mrmljanje.
Duga navika spreila je Esdana da postavlja pitanja koja bi razotkrila koliki je
obim njegovog neznanja. Kao i veina politiara, Rajaje je voleo svoj glas, i dok
je priao, Esdan se trudio da saini barem priblinu skicu sadanje situacije.
Sticao se utisak da je vlada prela iz prestonice u jedan manji grad, Belen,
severoistono od Jaramere, blizu istone obale. U prestonici su ostavili nekakvu
komandu. Nain na koji je Rajaje pominjao tu komandu naveo je Esdana da se

zapita nije li ona, zapravo, polunezavisna od Ojoa, u rukama neke lole, moda
vojne.
Kad je Ustanak poeo, Ojou su istog dana data vanredna ovlaenja; ali je
legitimna vojska Voe Dea, posle zaprepaujuih poraza na zapadu, bila
nemirna pod njegovom komandom, traila je veu autonomiju u voenju rata.
Civilna vlada je zahtevala odmazdu, napad i pobedu. Vojska je, meutim, elela
da samo zadrava pobunjenike na teritorijama koje su ve osvojili; da im ne
dozvoli dalje irenje. Rega-general Ajdan uspostavio je Zonu razdvajanja u
prestonici i pokuao da uspostavi i dri granicu izmeu nove slobodne drave i
legitimnih oblasti. A u oslobodilakoj komandi, veoti koji su zajedno sa svojim
trupama, sainjenim od robova, preli na stranu Ustanka, predlagali su slinu
stvar, pogranini prekid vatre. Vojska je htela primirje, ratnici su hteli mir. Ali
'Dokle god postoji i jedan jedini rob, ja nisam slobodan!' vikao je Nekam-Ana,
lider slobodne drave, a predsednik Ojo je grmeo: "Nacija nee biti podeljena!
Braniemo svoje legitimno vlasnitvo, do poslednje kapi krvi!" I tako je regageneral iznenada smenjen, a na njegovo mesto postavljen novi
glavnokomandujui. Vrlo brzo posle toga ambasada je stavljena u izolaciju, svi
kanali informacija prema njoj bili su preseeni.
Esdan je mogao samo nagaati ta se deavalo tokom pola godine posle toga.
Rajaje je priao o 'naim pobedama na jugu', kao da je legitimna vojska
napadala, postizala pobede, i potiskivala slobodnu dravu preko reke Devan,
juno od prestonice. Ako je tako, ako su legitimni vratili pod svoju kontrolu deo
teritorije, zato se vlada povukla iz glavnog grada, zato se uanila u Belenu?
Rajajeove rei o pobedama mogle bi se prevesti i tako da je oslobodilaka
vojska pokuavala da pree reku na jugu, ali da su legitimne trupe uspeno
odbijale sve takve napade. Ako su robovlasnici spremni da to nazivaju
pobedom, da li su konano odustali od snova o ponitenju revolucije, o vraanju
celog Voe Dea pod ropstvo, da li su naumili da ogranie svoje gubitke i zadre
ono malo to zadrati mogu?

"Podeljena nacija, to nije opcija", ree Rajaje. Tim reima on poniti ovu nadu.
"To razumete, nadam se."
Saglaavanje iz utivosti.
Rajaje nasu obojici poslednju koliinu vina. "Ali na cilj je mir. To je na vrlo
jak, vrlo hitan cilj. Naa zlosrena zemlja prepatila je dovoljno."
Jasna, nedvosmislena saglasnost.
"Znam da ste ovek mira, gospodine Stara Muziko. Znamo da Ekumen gradi
harmoniju izmeu drava koje su u njega ulanjene, i unutar njih. Mir je sve to
elimo, mir elimo iz dubine due."
Saglasnost, uz blagi nagovetaj pitanja.
"Kao to znate, vlada Voe Dea oduvek je imala mo da okona ovu pobunu. I to
da je okona brzo i potpuno. "
Nikakav odgovor, samo pomna panja.
"A mislim da vam je takoe poznato i to da samo zbog potovanja prema politici
Ekumena, iji je moja nacija lan, nismo upotrebili to sredstvo."
Uopte nikakav odgovor, nikakva potvrda.
"To nesumnjivo znate, gospodine Stara Muziko."
"Pretpostavljao sam da imate prirodnu elju da ostanete ivi."
Rajaje zatrese glavom kao da mu je zasmetao neki insekt. "Poto smo se
prikljuili Ekumenu - a i dugo pre nego to smo mu se prikljuili, gospodine
Stara Muziko - lojalno smo sledili ekumensku politiku, priklanjali smo se
ekumenskim teorijama. I tako smo izgubili Jeovu! I tako smo izgubili zapad!
etiri miliona mrtvih, gospodine Stara Muziko. etiri miliona u onoj prvoj
pobuni. A od tada, jo milioni. Milioni. Da smo tad obuzdali pobunu, daleko
manji bi bio broj nastradalih. Kako imovina, tako i vlasnika."
"Samoubistvo", ree Esdan mekanim, tihim glasom, na nain na koji ive
imovine govore.
"Pacifista vidi sva oruja kao zla, katastrofalna, samoubilaka. Koliko god bila
stara mudrost vaeg naroda, gospodine, vi nemate onaj iskustveni pogled na

pitanja rata koji mi, mlai, grublji narodi imamo jer smo prisiljeni na to. Verujte
mi, nismo skloni samoubistvu. Hoemo da na narod, naa nacija, preivi. I
vrsto smo reeni da tako bude. Bibo je temeljito testiran, mnogo pre nego to
smo se ulanili u Ekumen. Bibo se moe kontrolisati, baciti samo na odreeni
cilj, a njegova dejstva mogu se zadrati u ogranienom prostoru. To je precizno
oruje, precizna alatka za ratovanje. Ali irenjem glasina i straha, neki ljudi su
silno preuveliali mo i prirodu tog oruja. Mi znamo kako da ga upotrebimo i
kako da ograniimo njegovo dejstvo. Nita osim reakcije Stabila, za koju smo
uli preko vaeg ambasadora, nije nas spreavalo da izvrimo selektivni udar tim
orujem jo onog prvog ratnog leta."
"Imao sam utisak da se i generaltab vojske Voe Dea protivio njegovoj
upotrebi."
"Neki generali, da. Nain razmiljanja mnogih veota je prilino krut, kao to
znate."
"Ta odluka je promenjena?"
"Predsednik Ojo je odobrio upotrebu biboa protiv snaga koje se nagomilavaju u
nameri da izvre, sa zapada, invaziju na ovu oblast."
Tako slatka, mala re, bibo. Bioloka bomba. Esdan na trenutak zatvori oi.
"Unitenje e biti zapanjujue ogromno", ree Rajaje.
Saglasnost.
"Mogue je", ree Rajaje, nagnuvi se napred, oiju crnih na crnom licu, napet
kao maka dok lovi, "da bi pobunjenici pristali da se povuku, ukoliko bi ih neko
upozorio na ovo. Moda bi pristali da razgovaraju o uslovima. Ako se oni
povuku, mi neemo napasti. Ako pregovaraju, pregovaraemo. Holokaust se
moe izbei. Oni potuju Ekumen. Oni uvaavaju i vas lino, gospodine Stara
Muziko. Imaju poverenja u vas. Ako bise im se vi obratili preko mree, ili ako bi
njihove voe pristale da se sastanu sa vama, sluali bi vas, ne kao neprijatelja,
tiranina, nego kao glas jedne dobronamerne, miroljubive neutralnosti, glas
mudrosti, koji bi im preporuio da se spasavaju dok se jo spasiti mogu. To je

mogunost koju ja nudim vama - i Ekumenu. Da spasete one koji su vai

prijatelji, meu pobunjenicima, da potedite ovaj svet od jednog nepojamno
ogromnog stradanja. Da otvorite vrata trajnom miru."
"Nemam ovlaenja da govorim u ime Ekumena. Ambasador..."
"Nee. Ne moe. Nema tu slobodu. Vi je imate. Vi ste slobodni agent,
gospodine Stara Muziko. Va poloaj na Verelu je jedinstven. Obe strane vas
potuju. Cene. A meu belima, belcima, va glas ima beskrajno veu teinu od
njegovog. On je doleteo na Verel samo godinu dana pre pobune. Vi ste, mogu
rei, jedan od nas."
"Nisam jedan od vas. Niti sam vlasnik, niti vlasnitvo. Morate redefinisati to
'nas', ako hoete da ukljuite i mene."
Rajaje na trenutak nije imao ta da kae. Odbijen; verovatno e se naljutiti.
Budalo, ree Esdan sebi, budalo matora, ti e da se penje na teren visokog
morala! Ali nije znao na koji bi teren trebalo da stane.
Uistinu, njegova re imala bi veu teinu nego ambasadorova. Nita drugo u
Rajajeovim reima nije imalo nikakvog smisla. Ako predsednik Ojo trai
blagoslov Ekumena za upotrebu tog oruja, i ako ozbiljno misli da e Esdan dati
takav blagoslov, onda zato deluje preko Rajajea, i zato dri Esdana skrivenog
u Jarameri? Radi li Rajaje sa Ojom, ili radi za neku kliku koja bi htela da
upotrebi bioloko oruje, iako Ojo to uporno odbija?
itava stvar je, najverovatnije, blef. Ne postoji to oruje. Esdan treba da moljaka
pobunjenike da bi blef izgledao ubedljivije, ali Ojo mora da ostane nedodirnut
za sluaj da se kombinacija izjalovi.
Biobomba, bibo, ve decenijama je kletva koja lebdi nad Voe Deom; ve
vekovima. U paninom strahu od invazije iz svemira, posle prvih razgovora sa
Ekumenom - a to je bilo pre etiri stotine godine - Verelijanci su sve svoje
resurse usmerili na razvoj tehnologije svemirskih letova, ali i vojne tehnologije.
Naunici koji su razvili tu vrstu bioloke bombe sami su izjavili da je se treba
odrei; saoptili su vladi da se zaraza ne bi mogla obuzdati. Unitila bi sve ljude,

ali i sve ivotinje, na ogromnom prostoru, i izazvala trajna genetska oteenja

irom planete, irei se vodom i vazduhom. Vlada nijednom nije upotrebila to
oruje, ali nikad nije ni imala volju da ga uniti; zbog postojanja biboa, nije bilo
mogue ulanjenje planete Verel u Ekumen, dokle god je embargo bio na snazi.
Drava Voe Deo je insistirala da je upravo bioloka bomba ono to jemi da
nee biti invazije iz svemira; a zapravo je, moda, verovala da e bibo spreiti
revoluciju. Pa ipak, kad se porobljena planeta Jeove pobunila, Voe-Deovci nisu
tamo bacili bioloku bombu. Onda, kad je Ekumen odustao od embarga, VoeDeovci proglasie da su unitili sve zalihe tog oruja. Planeta Verel posle toga se
ulanila u Ekumen. Voe Deo je pozvao da se izvri inspekcija vojnih magacina.
Ambasador je to utivo odbio, pomenuvi da se ekumenska politika zasniva na
poverenju. Sada bibo opet postoji. Da li stvarno? Ili samo u Rajajeovoj glavi?
Da li ga je obuzelo oajanje? Ili je ovo pokuaj jeftinog trika, blef da bi se uz
upotrebu Ekumena ustanici zaplaili, naveli da odustanu od ofanzive. To je
najverovatniji scenario. Ali opet, ne sasvim uverljiv.
"Ovaj rat se mora zavriti", ree Rajaje.
"Saglasan sam."
"Mi se nikada neemo predati. To ima da vam bude jasno." Rajaje je sad
napustio onaj svoj smireno-razumni ton. "Mi emo ponovo uspostaviti onaj sveti
poredak u svetu", ree on, sada potpuno uverljivo. Njegove oi, te sasvim tamne
verelijanske oi bez ikakvih beonjaa, bile su ambis u mutnom polusvetlu. "Vi
mislite da se mi borimo da zadrimo svoje vlasnitvo. Da i dalje posedujemo
ono to je nae. Ali ja da vam kaem, mi se borimo da odbranimo nau Gospu.
U toj borbi predaje nema. Niti kompromisa."
"Vaa Gospa je milostiva."
"A na Zakon je njena milost."
Esdan zauta.
"Moram sutra opet u Belen", ree Rajaje posle nekog vremena. Vratio se svom
komotnom, gospodareem tonu. "Nai planovi za pokret na junom frontu

moraju biti u celosti koordinirani. A kad se vratim, morau da znam da li u od

vas dobiti ovu pomo koju sam zatraio. Naa reakcija zavisie dobrim delom
od toga. Od vaeg glasa. Saznalo se da se nalazite ovde, u Istonim oblastima saznali su to pobunjenici, hou rei, ali i nai su saznali - iako je vae tano
mesto boravka, naravno, strogo uvana tajna, radi vae sopstvene bezbednosti. I
saznalo se da vi, moda, pripremate izjavu koja bi mogla znaiti promenu stava
Ekumena prema dogaajima u ovom ratu. Promenu koja bi mogla spasiti ivote
miliona i doneti mir naoj zemlji. Nadam se da ete u tom smislu da se
angaujete tokom vaeg daljeg boravka ovde."
Ovaj je u nekoj kliki, pomisli Esdan. Ne ide on u Belen; ili, ako ide, to nije zbog
vlade, jer Ojova vlada nije tamo. Ovaj drugar je sm ovo smislio. Malo je enuo.
Nee uspeti. Nema on bibo. Ali pitolj ima. I ubie me.
"Hvala vam na prijatnoj veeri, ministre", ree on.
U zoru zau uzletanje i odlazak letikola. Posle doruka, ishramao je na jutarnje
sunce. Jedan od njegovih uvara, veota, posmatrao ga je sa prozora, a onda se
okrenuo. U jednom zaklonitom kutku, ispod balustrade june terase, blizu
jednog zasada velikog bunja sa krupnim, mekanim, belim cvetovima slatkog
mirisa, on vide Kamsu, njenu bebu i Heo. Poe ka njima, epajui polako. To je
potrajalo. Velike su udaljenosti na Jarameri, ak i unutar kue, kad hramlje.
Kad je konano stigao do njih, on ree: "Usamljen sam. Smem li da sednem sa
vama?"
Obe su ga doekale stojei, dabome, u poloaju potovanja, mada je Kamsa to u
poslednje vreme radila prilino olako, nehajno. Bile su razmotale maleno telo,
izloile ga blagom suncu. Neto mnogo mrava beba, pomisli Esdan. Zglobovi
na plaviastotamnim rukama i nogama bili su kao oni na stabljikama cvea,
poluprozrani prutii. Beba se pomicala vie nego to ju je Esdan ikada ranije
video da se pomie, pruala je ruice, okretala glavu, kao da uiva u oseaju
vazduha. Glava bebe bila je prevelika za nejaki vrat, opet kao kod cvea, kao
kad se veliki cvet klati na tankoj stabljici. Kamsa uze jedan pravi cvet i poe ga

njihati ispred bebe. Tamne oi deteta pratile su kretanje cveta. Oni kapci i
obrve na tom malom licu bejahu izuzetno delikatni, tanano oblikovani. Sunev
sjaj prolazio je kroz prstie tih malih aka. Esdanu zastade dah. Bebino
osmehivanje cvetu bilo je lepota cveta, lepota ovog sveta.
"Kako se zove?"
"Rekam."
Unuk Kamijea. Kamije, Gospod i rob, lovac i mu, ratnik i mirotvorac.
"Divno ime. Koliko je star?"
Na jeziku kojim su govorili to je glasilo: "Koliko dugo je iveo?" Kamsa
odgovori udnovato. "Onoliko dugo koliko je njegov ivot", ree ona; tako je,
bar, razumeo njen apat i njen dijalekt. Moda je znak ravog vaspitanja, ili se
smatra da donosi zlu sreu, ako se neko raspituje za starost deteta.
On sede na klupu, zavali se unazad. "Oseam se veoma star", ree on. "Ja ve
sto godina nisam video nijednu bebu."
Heo je sedela pogureno, leima okrenuta njemu; imao je utisak da je elela i da
pritisne ake na ui. Ona se veoma plai njega, tuina iz svemira. ivot je njoj
ostavio uglavnom samo jedno, a to je strah, nagaao je Esdan. Koliko joj je
godina, dvadeset, dvadeset pet? Izgleda kao da joj je etrdeset. Moda ima samo
sedamnaest. ene za upotrebu, kad su mnogo zloupotrebljavane, ostare brzo. Za
Kamsu je nagaao da nema mnogo vie od dvadeset. Mrava, obina, pa ipak u
cvatu je, ima soka u sebi, to se za Heo ne moe rei.
"Gospodar jest imao decu?" upita Kamsa i podie bebu do sise, da je doji, sa
izvesnim diskretnim ponosom, stidljivo izazovno.
"Ne."
"A jera jera", promrmlja ona. Bila je to jo jedna robovska re koju je mnogo
puta uo u gradu: o teta, teta.
"Kako ti pronae put do sredita stvari, Kamsa", ree on. Ona pogleda ka
njemu i osmehnu se. Zubi su joj bili pokvareni, ali osmeh, ipak, dobar. Njemu se
inilo da beba ne sisa, nego da samo lei mirno u njenom naruju. Heo je i dalje

bila napeta; svaki put kad je on progovorio, malo je podskoila. Zato on nita
vie ne ree. Skloni pogled od njih i zagleda se mimo bunja, preko divnog
vidika koji se sm, kad god pogleda, iz etnje ili sedei, nametao u savrenu
ravnoteu: kamenim ploama prekrivene ravni, na razliitim visinama; i druge
ravni sautele trave, i plave vode; krivine staza, mase i oblici bunja, ono
velianstveno prastaro drvo, izmaglica plovi nad rekom ija je suprotna, daleka
obala zelena. Uskoro ene nastavie da razgovaraju, tiho, izmeu sebe. Nije
sluao ta govore. Bio je svestan njihovih glasova, svestan sunevog svetla,
svestan mira.
Stara Gana doe hramljui preko gornje terase, ka njima, nakloni se Esdanu, a
ree Kamsi i Hei: "ojo jest zove vas dve. Ostavite tu bebu meni." Kamsa opet
spusti bebu dole, na topao kamen. Ona i Heo zatim skoie na noge i odoe, dve
mrave, lake ene koje su bez napora ubrzale korak i zaas bile daleko. Stara
ena se smetala na kamen strpljivo, deo po deo, uz stenjanje i grimase; najzad
je sedela udobno na stazi, pokraj bebe Rekama. Odmah je pokrila dekia
jednim krajem platna za umotavanje, gunajui protiv nerazumnosti majke.
Esdan je gledao njene paljive kretnje, blagost sa kojom je podigla dete
pridravajui naroito tu teku glavu i majune udove; nenost sa kojom je onda
njihala dete levo-desno, zaokreui pri tom i itav gornji deo svog tela da bi to
postigla.
Ona die pogled ka Esdanu. Osmehnu se, pri emu se njeno lice naguva u
hiljadu bora. "On je moj veliki dar", ree.
"Tvoj unuk?" apnu Esdan.
Potvrdno zabacivanje glave. Gana nastavi da njie bebu neno. Bebine oi bile
su sklopljene, a glava je leala blago na mravim, suvim grudima babe. "Mislim
sada da on umre kroz ne jo dugo."
Posle nekog vremena Esdan ree: "Umre?"
Opet to unazadno klimanje glavom. Ali nastavila je da se osmehuje. I da blago,
blago ljulja dekia. "Dve godine star je on, gospodar."

"Pa ja sam mislio da je letos roen", ree Esdan apatom.

Baba ree: "Doao jest da ostane meu nas samo malo."
"ta mu je?"
"Suica."
uo je i ranije taj izraz. "Avo?" ree on, znajui da je to pravi naziv za tu bolest,
sistemsku virusnu infekciju estu kod verelske dece. U robovskim barakama u
gradu, povremeno su nastajale itave epidemije avoa.
Ona klimnu glavom.
"Ali to moe da se izlei!"
Baba ne ree nita.
Avo se mogao u potpunosti izleiti. Ako ima lekara. I lekova. U gradu, dakle, ne
na selu. U velikoj kui, ne u robovskim 'blokovima' baraka. Kad je mir, ne u
ratno doba. Budala!
Moda je ova ena i do sad znala da je ta bolest izleiva, moda nije znala,
moda joj nije poznato ta znai re 'izleiv'. Nastavljala je da njie bebu, sad i
pevuei neto, glasom ne jaim od apata, ne obraajui panju na glupaka iza
sebe. No, ula ga je, pa mu je napokon i odgovorila, ali gledajui ne njega nego
bebino usnulo lice.
"Ja sam roena kao vlasnitvo", ree, "a i moje erke isto. Ali ne on. On, moj
dar. Dar meni, nama. Njemu niko vlasnik. Poklon je od Gospoda Kamjea lino.
Ko bi mogao takav dar zadrati?"
Esdan pognu glavu.
Nedavno je majci tog dekia rekao: "Tvoja e beba biti slobodna", i dobio od
nje odgovor: "Da."
Posle dueg vremena, on ree: "Mogu li ga drati?"
Baba prestade da se pokree, ostade neko vreme nepomina. "Da", ree ena.
Podie se na noge i vrlo paljivo prenese usnulu bebu Esdanu na ruke, u krilo.
"Ti jest dri radost moju", ree ona.

Dete nije imalo gotovo nikakvu teinu - moda dva i po kilograma, tri. Bilo je
kao da dri neki topli cvet, ili neku malenu ivotinju, ili pticu. Platno za
umotavanje deteta ostalo je veim delom da visi dole, do kamenih ploa terase.
Gana ga poe prikupljati i nametati paljivo oko bebe, kao da hoe da sakrije
bebino lice. Napeta, nervozna, puna ponosa, ona kleknu blizu, pa uskoro i uze
bebu od Esdana i privi je sebi na srce. "E, tako", ree, a lice joj omeka u izraz
sree.
Te noi je Esdan, spavajui u sobi sa pogledom na terase Jaramere, snio da je
izgubio jedan okrugli, pljosnati komad ljunka koji je, dosad, uvek nosio sa
sobom u jednoj konoj kesi. Taj oblutak bio je iz jednog puebla. Kad ga je drao
u dlanu, i kad bi ga dlanom dovoljno zagrejao, oblutak je poinjao da govori, da
mu se obraa. Ali to se ve dugo nije desilo. Sad tek uvide da taj kamen vie
nema. Izgubio ga je, ostavio negde. Moda, pomisli, negde u podrumu
ambasade. Pokua da sie u podrum, ali bilo je zakljuano, a ona druga vrata ne
uspe da pronae.
Probudi se. Jutro rano. Nikakvog razloga da ustane. Trebalo je da porazmisli o
tome ta da radi, ta da kae kad se Rajaje vrati. Ali nije mogao. Porazmislio je
zato o svom snu, o tom kamenu koji govori. Kamo sree da je bar uo ta mu
kamen kazuje. Onda poe razmiljati o tom pueblu. Porodica njegovog strica
ivela je u Arkanan Pueblu, u Dalekim Junim Visijama. U vreme njegovog
deatva, svake godine, i to ba usred onog doba koje je na severu planete bilo
zima, Esi bi doleteo tu, na jug, i proveo etrdeset letnjih dana. To letovanje
usred zime provodio je, u poetku, sa roditeljima, a kasnije sm. Njegov ujak i
ujna odrasli su u Darandi i nisu bili ljudi iz puebla. Ali njihova deca jesu, ona su
odrasla tu u Arkananu kome su u potpunosti i pripadala. Najstariji sin, Suhan,
etrnaest godina stariji od Esdana, roen je sa nepopravljivim defektima mozga i
nerava, i roditelji su se ba zbog njega preselili u pueblo: u selu tog tipa bilo je
mesta i za Suhana. Postao je obanin. Odlazio je visoko u planine sa stadom
jama, ivotinja koje su Juni Hainci doneli sa planete O pre oko jednog

milenijuma. Tamo je uvao stado. Samo tokom zime vraao se u pueblo 'na
zimovnik' - da tu stanuje. Esi ga je viao retko, i bio je zbog toga zadovoljan, jer
je Suhan za njega bio zastraujua figura - veliki ovek koji se klima i vue u
hodu, smrdi, govori jakim, blejavim glasom, a nita ga ne razume. Esiju nije
bilo jasno zato sestre i roditelji vole Suhana. Smatrao je da se oni to samo
pretvaraju da ga vole. Pa, niko ne moe voleti takvog.
Mladom Esdanu ovo je jo bilo problem. Njegova roaka Noi, Suhanova sestra,
koja je u meuvremenu postala ef za vodu u Arkananu, rekla mu je da to nije
problem nego misterija. "Uvia li da je Suhan na vodi?" rekla je. "Pazi
ovako. Doveo je moje roditelje da se ovde nasele. Zato smo i moje sestre i ja
roene ovde. Zato i ti dolazi preko leta kod nas. Zato si i nauio kako se ivi u
pueblu. Nikada nee biti gradski ovek. Razlog: Suhan te doveo ovamo. Doveo
sve nas. U planine."
"Pa, nije nas ba vodio", usprotivio se etrnaestogodinjak.
"Jeste, jeste. Ili smo za njegovom slabou. Pogledaj vodu, Esi. Ona pronalazi
slaba mesta u stenama, otvore, udubine, odsutnosti. Idui za vodom, i mi
stiemo tamo gde pripadamo." Onda je otila da obavi arbitrau u nekom sporu
oko prava na korienje vode iz jednog irigacionog sistema izvan sela; istona
strana te planine bila je veoma suna, a narod sela Arkanan bio je veoma sklon
sporovima i prepirkama, iako veoma gostoljubiv; zato je efica za vodu uvek
imala posla.
Ali Suhanovo stanje bilo je nepopravljivo, njegove slabosti nepristupane ak i
udesnim medicinskim vetinama Haina. Ova beba umire od jedne zarazne
bolesti koja se moe izleiti na najjednostavniji nain, nizom injekcija. Pogreno
je prihvatiti ovu bolest, ovu smrt. Nije u redu pustiti da malom Rakamu bude na
prevaru oduzet ceo ivot, samo zbog nepovoljnih okolnosti, loe sree,
nepravednog drutva, fatalistike religije. Zbog jedne vere koja podstie i
pojaava uasnu pasivnost robova, govori ovim enama da ne preduzmu nita,
da puste da dete, usled sve vee iznurenosti, umre.

Trebalo bi da se on sad umea, da stupi u dejstvo, ta moe uiniti?

"Koliko je iveo?"
"Onoliko dugo koliko je njegov ivot."
Nita one ne mogu preduzeti. Nikud poi. Nikome se obratiti. Lek za ovo
postoji, na nekim mestima, za neku decu. Ne ovde, ne za ovo dete. Ni bekstvo,
ni nada ne bi bili ni od kakve koristi. A ni tugovanje. Jo nije vreme za
tugovanje. Rekam je ovde sa njima, i one e biti oduevljene njegovim
prisustvom sve dok je on tu. Onoliko dugo koliko je njegov ivot. On je moj
veliki dar. To jest, dri radost moju.
udnovato, da ovek doe na jedno ovakvo mesto da bi nauio ta je radost.
Voda me vodi, pomisli on. Njegove ruke jo su oseale kako je to bilo drati to
dete, tu malu teinu, kratkotrajnu toplinu.

Bio je izvan kue, na terasi, kasno sledeeg jutra, i ekao da Kamsa i beba iziu
kao obino, ali umesto njih pojavi se stariji veot. "Gospodine Stara Muziko,
moram zatraiti od vas da neko vreme ostanete u prostorijama", ree on.
"Zad-jo, neu ja pobei", ree Esdan, ispruivi napred stopalo umotano u veliku
koliinu krpa.
"ao mi je, gospodine, ali..."
Nezadovoljno je odepesao u kuu, za veotom. Zakljuali su ga, onda, u jednu
sobu u prizemlju, bez ijednog prozora: smetajni prostor iza kuhinja. Tamo je
ve bio nameten leaj za Esdana, jedan sto, jedna stolica, nokir, i baterijska
svetiljka da poslui kad generator otkae, to se deavalo skoro svakog dana, u
poslednje vreme. "Oekujete li napad, dakle?" upita on, videi te pripreme. Veot
je odgovorio samo zakljuavanjem vrata. Esdan sede na leaj i prepusti se
meditacijama, kao to je nauio da ini u selu Arkanan. istio je rastrojenost i
bes iz svog uma tako to je uporno ponavljao, mnogo puta iz poetka: zdravlje,
dobar rad, hrabrost, mir, meni; zdravlje, dobar rad, hrabrost, mir, ovom zadjou... Kamsi, bebi Rekamu, Rajajeu, Hei, Taulenemu, onom ogi, i onom Nemeu

koji ga je stavio u u-kavez, i onom Alatualu koji ga je stavio u u-kavez, i

Gani koja mu je previla stopalo i dala mu blagoslov, i ljudima koje je poznavao
u ambasadi, i onima u gradu, zdravlje i dobar rad, hrabrost, strpljenje, mir... To
je dobro ilo, ali meditacija sama ipak je propala. Nije mogao da obuzda misli.
Zato ih je mislio. Razmiljao je ta sad moe da uini. Nije iznaao nita. Slab je
kao voda, bespomoan kao novoroene. Zamiljao je sebe kako govori na
mrei holovizije, ita iz pripremljenog teksta u kome pie da je Ekumen, mada
nerado, odobrio upotrebu bakteriolokog oruja, samo da bi se okonao
graanski rat. Zamiljao je kako sputa taj tekst i kae, ne, Ekumen nee nikada
odobriti upotrebu biolokog oruja ni iz kog razloga. Oba ta prizora behu
fantazije. Rajajeove spletke takoe su fantazije. Poto se uverio da je ovaj talac
beskoristan, Rajaje e narediti da ga streljaju. Koliko dugo je on iveo? ak
ezdeset dve godine. Mnogo potenija koliina vremena od one koju e Rekam
dobiti. Njegov um produi u neto posle razmiljanja.
Zad-jo otvori vrata i ree mu da moe izii.
"Koliko blizu je oslobodilaka vojska, zad-jo?" upita on. Nije oekivao nikakav
odgovor. Ode napolje, na onu terasu. Bilo je kasno popodne. Kamsa je bila
tamo, sedela je drei bebu na prsima. Bradavica je bila u ustima deteta, ali ono
nije sisalo. Ona pokri dojku. Dok je to inila, na njenom licu se pokaza, prvi put,
tuga.
"Je li zaspao? Mogu li da ga drim?" ree Esdan, sedajui pored nje.
Premestila je taj mali zaveljaj njemu u krilo. Lice joj je i sad bilo natmureno.
Esdan je imao utisak da je disanje deteta u izvesnoj meri oteano: naporniji
posao. Ali deki je bio budan, pogledao je krupnim oima gore, u Esdana.
Esdan poe da se krevelji, plezi, pui usta. Ovim osvoji jedan mali, mekan
osmeh.
"Radnici kau, vojska jest dolazi", ree Kamsa na svoj vrlo tihi nain.
"Oslobodioci?"
"Enna. Neka vojska."

"Preko reke?"
"Ja mislim."
"To su imovine - osloboene. Bivi robovi. Nee oni vama uiniti nita naao."
Moda nee.
Bila je uplaena. Savreno je vladala sobom, ali bila je uplaena. Bila je
oevidac Ustanka, ovde. I odmazde.
"Sakrijte se negde, ako moete, ako bude bombardovanje ili borba", ree on. "U
podzemlje. Mora biti nekakvih skrovitih mesta ispod zemlje, tu negde."
Ona razmisli, pa ree: "Da".
Mir je vladao u vrtovima Jaramere. Nikakvog zvuka niotkud, samo apat lia u
vetriu i slabano zujkanje agregata za proizvodnju struje. ak i nagorele,
zupaste ruevine kue izgledale su nekako ublaene, bezvremene. Ono najgore
ve se desilo, govorile su ruevine. Dogodilo se nama. Moda ne Kamsi niti Hei,
Gani ili Esdanu. Ali nikakvog nagovetaja nasilja nije bilo u letnjem vazduhu.
Beba se opet osmehnula na svoj neodreeni nain, smetena udobno u
Esdanovom naruju. On pomisli na onaj oblutak koji je u snu izgubio.
Tu no proveo je opet zakljuan u sobi bez prozora. Nije ni po emo mogao
oceniti koliko je sati kad ga je iz sna trgla buka. Cimnulo ga je tako da je u
sekundi bio sasvim budan: pucnjava, eksplozije, pretpostavio je da su to rune
bombe i automatske puke. Onda tiina, pa opet gruvanje i neki pucketavi zvuci,
ali na veoj udaljenosti. Onda tiina koja se produavala, produavala. Onda
zau letikola, koja kao da su kruila iznad kue; a u kui nastade neka vika,
strka. Esdan ukljui baterijsku svetiljku i poe se boriti da ugura noge u
pantalone. Nije bilo lako progurati bandairano stopalo kroz nogavicu. Kad je
uo da se letelica vraa, a onda silovitu detonaciju, panino se bacio ka vratima,
ne znajui nita osim da mora po svaku cenu izii iz ovog sobika, koji je prava
smrtonosna klopka. Oduvek se plaio poara, umiranja u plamenovima. Ta vrata
bila su od masivnog drveta, solidno ugraena u svoj solidni ram. Nije bilo ni
trunice nade da ih on provali, i to mu je, i u panici, bilo savreno jasno. Viknuo

je, samo jednom: "Putajte me napolje odavde!" Onda je ovladao sobom, vratio
se do leaja, a malo kasnije seo na pod, izmeu leaja i zida, u najzatienije
mesto koje se u toj sobi moglo nai. Pokuavao je da zamisli ta se deava.
Oslobodioci napadaju, bombarduju, Rajajeovi ljudi uzvraaju vatru, pokuavaju
da obore protivniko 'vazduhoplovstvo'. Tako je on to zamiljao.
Mrtva tiina. Trajala je, trajala.
Baterijska svetiljka poe da mirka.
On ustade, ode do vrata.
"Putajte me!"
Ni zvuka.
Pucanj, samo jedan. Opet glasovi, daleki; topot nogu u trku; vika, dozivanje.
Posle jo jedne dugotrajne tiine, daleki glasovi. ulo se da neki ljudi dolaze
hodnikom, sve blie. Neko od njih ree: "Nek ostanu zasad tamo napolju",
tonom ravnim, grubim. Esdan skupi hrabrost, stisnu petlju i povika: "Ja sam
zarobljenik! Ej, ovamo!"
Pauza.
"Ko je to?"
To nije bio onaj glas od maloas. Esdan se veoma dobro snalazio u glasovima,
licima, imenima, namerama.
"Esdardon Aja iz ambasade Ekumena."
"Boe Gospode!" uzviknu glas.
"Zamolio bih da me izvuete odavde!"
Odgovora nije bilo, ali neko poe da drma vrata, uzaludno. Masivne arke drale
su se vrsto. Neko poie da lupa po vratima. Jo glasova u hodniku, jo treskanja
i gruvanja po vratima. "Sekiru", ree neko trei. "Ma, klju naite", ree neko
etvrti. Odoe, onda. Esdan je ekao. Suzbijao je poriv da se pone smejati.
Plaio se da se smejanje ne pretvori u histeriju. Ali bilo je smeno, gluposmeno: dovikivanje kroz vrata, traganje za sekirama i kljuevima, farsa usred
bitke. Koje bitke?

Bio je shvatio dogaaje naopake. Oslobodioci su se uunjali u kuu i sasvim

iznenada napali i poubijali Rajajeove ljude. Onda su se pritajili i saekali da
doe Rajajeovo letee vozilo. Sigurno su imali svoje dounike meu robljem na
ovoj farmi. Zatvoren u sobu, Esdan je uo samo ono na kraju, kad su otvorili
paljbu na robovlasnikova letikola; sve ostalo mu je promaklo.
Pustie ga napolje. Po hodnicima su ve teglili mrtvace. On vide uasno
unakaen le jednoga od one dvojice mladih muitelja; nije raspoznao da li je to
Alatual ili Nemeo. Le se, dok su ga vukli, raspao, noge su ostale tu gde su se
zatekle, a krvava creva poela su se, kao konopci, razvlaiti po hodniku. ovek
koji je vukao mrtvaca naao se u udu ta dalje da radi, pa je stao, drei samo
torzo, za ramena. "E, jebi ga", ree on. Esdan je stajao, hvatao vazduh, trudio se
opet da se ne pone smejati, ali i da ne povraa.
"Idemo, idemo", rekoe oni oko Esdana, i on poe s njima.
Svetlost ranog jutra priticala je ukoso kroz polomljene prozore. Esdan je gledao
levo, gledao desno, ali nikoga od ukuana nije uspevao da vidi. Ovi ljudi ga
odvedoe, zatim, u onu dvoranu sa ogromnom pseom glavom iznad kamina.
Tamo je, oko stola, bilo okupljeno est-sedam drugih. Svi su bili u razliitoj
civilnoj odei, niko uniformisan, ali su neki imali na kapi ili na rukavu uti vor
ili utu traku osloboenja. Bili su prilino dronjavi i vrlo robusni i tvrdi. Neki
tamne boje koe, neki glinaste, be, ili plavkaste. Esdan je imao utisak da su svi
oni na kraju nerava, i vrlo opasni. Jedan od onih koji su ga dopratili, visok,
mrav ovek, ree onim glasom koji je ranije rekao "Boe Gospode" ispred
vrata: "To je on."
"Ja sam Esdardon Aja, Stara Muzika, iz ambasade Ekumena", ree on opet,
tonom najlakim to je mogao postii. "Ovde su me drali. Hvala vam to ste me
oslobodili."
Nekoliko njih zurilo je u njega na nain na koji zure ljudi koji jo nikada nisu
videli osobu sa druge planete. Prouavali su njegovu crvenosmeu kou, oi sa
belim uglovima usaene duboko ispod ela, i razne finije razlike u strukturi

lobanje i crtama lica. Jedan ili dvojica zurili su neto agresivnije, kao da ele da
provere njegovu tvrdnju, da pokau da e poverovati tek kad on neim dokae
da jeste to to tvrdi. Jedan krupan ovek irokih plea, bele koe, a smee kose,
isti prainar, ista krv drevne porobljene rase, ostade dugo zagledan u Esdana.
"Doli smo da to uradimo", ree on.
Govorio je tiho, glasom ive imovine. Bie im potrebno moda celo jedno
pokolenje, moda i vie, da naue da govore glasnije, slobodno.
"Kako ste znali da sam ovde? Poljska mrea?"
Bio je to naziv za tajni informativni sistem zasnovan na doaptavanju, od uha do
uha, od gradskih do seoskih baraka i nazad; taj sistem je uveliko radio mnogo
godina pre nego to je pronaena holomrea. Organizacija Hame upotrebila je tu
poljsku mreu kao glavni instrument Ustanka.
Jedan omanji ovek tamne koe osmehnu se i malo klimnu glavom, a onda se
skameni, videvi da niko drugi ne daje nikakvu informaciju ni o emu.
"Onda znate i ko me je doveo ovde - Rajaje. Ne znam za koga je radio. Sve to
vam mogu rei, rei u." Od silnog olakanja poeo se ponaati glupo,
razbrbljao se, delio je informacije olako dok su oni zauzimali stav vrstih
momaka. "Imam prijatelje ovde", nastavi on, neto neutralnijim glasom,
zagledajui se u lice svima njima, jednom po jednom, pravo, ali utivo. "Oni su
robovi, kuno osoblje. Nadam se da su dobro."
"Zavisi", ree jedan ovek sede kose, sasvim sitan i lak, koji je izgledao vrlo
umoran.
"Jedna ena sa bebom, Kamsa. Jedna stara ena, Gana."
Dvojica, trojica odmahnue glavama u znak da ne znaju i da ih nije briga.
Veina nije reagovala uopte. On ih opet pogleda jednog po jednog, sve,
suzbijajui u sebi gnev i razdraenost zbog ove njihove pompeznosti, ove glume
da su neto mnogo stisnuti i strogi.
"Potrebno je da znamo ta si radio ovde", ree onaj sa smeom kosom.

"Jedan ovek za vezu iz oslobodilake vojske vodio me je kroz grad, i to iz

ambasade prema oslobodilakoj komandi, pre nekih petnaest dana. U Zoni
razdvajanja presreli su nas Rajajeovi ljudi. Oni su me doveli ovamo. Proveo sam
izvesno vreme u u-kavezu", nastavi on istim neutralnim glasom. "Noga mi je
povreena, ne mogu mnogo da hodam. Razgovarao sam dvaput sa Rajajeom.
Pre nego to kaem ita drugo, mislim da ete razumeti da moram prvo znati s
kim govorim."
Onaj visoki mravko koji ga je oslobodio iz zakljuane sobe obie oko stola i
stade neto tiho da govori sedokosom. ovek smee kose je sasluao, saglasio
se. Onda taj visoki, mravi ree Esdanu glasom netipino ravnim i neprijatnim:
"Mi smo posebna misija vojske-prethodnice osloboenja sveta. Ja sam maral
Metoj." Svi ostali rekoe svoja imena. Onaj krupni sa smeom kosom bio je
general Banarkamije, onaj umorni stariji ovek bio je general Tuejo. Svako je uz
svoje ime rekao i in, ali te inove nisu pominjali kad su se obraali jedan
drugome, niti su se njemu obraali sa vi ili sa gospodine. Pre osloboenja,
robovi su retko kad oslovljavali jedni druge ma kakvim titulama, osim
rodbinskim: teo, ujna, sestro. Titule su ile ispred imena gazda: gospodar onaj,
gospodin ovaj, gazda. Oigledno su oslobodioci reili da se uzajamno ne
oslovljavaju po titulama. Esdanu je prijalo da nae jednu vojsku koja ne lupka
izmom o izmu i ne uzvikuje 'Da, gospodine!' Ali nije bio siguran koja je to
vojska.
"Drali te u onoj sobi?" upita ga Metoj. Bio je udan ovek, glasa hladnog i
ravnog, lica hladnog i bledog, ni priblino nervozan kao ostali, samopouzdan,
naviknut da ga sluaju.
"Prole noi su me zakljuali unutra. Kao da su dobili neko upozorenje da im se
primie neka nevolja. Obino sam boravio u jednoj sobi na spratu."
"Moe sada ii tamo", ree Metoj. "Nemoj izlaziti iz kue."

"U redu. Hvala vam opet", ree on svima njima. "I, zamolio bih, kad ujete za
Kamsu ili Ganu...?" Nije saekao da i ovo prenebregnu, nego se odmah okrenuo
i otiao.
Jedan od mlaih ljudi poao je sa njim. Taj je kazao da se zove zad-jo Tema. Iz
toga bi proisticalo da oslobodilaka vojska ipak koristi stari veotski sistem
inova. Meu oslobodiocima je bilo i pravih veota, i Esdan je to znao, ali ovaj
Tema nije bio jedan od tih. Imao je svetlu boju koe i nain govora gradskih
prainara, mekan, suv, prekraen. Esdan nije pokuavao da razgovara sa njim.
Tema je bio izuzetno nervozan, verovatno rastrojen time to je noas morao da
ubija ljude iz neposredne blizine, ili neim drugim; drhtaji su gotovo neprestano
prolazili kroz njegova plea, ruke i noge, a bledo lice bilo mu je stisnuto u bolni
gr. Nije bio nimalo raspoloen za askanje sa nekim postarijim zarobljenikom
tuinom.
U ratu je svako zarobljenik, napisao je svojevremeno istoriar Henennemores.
Esdan jeste zahvalio svojim novim osloboditeljima to su ga oslobodili, ali znao
je u kakvom se poloaju trenutno nalazi. Jo je to bila Jaramera.
Ipak, bilo je izvesno olakanje videti opet svoju sobu, sesti na 'jednoruku' stolicu
pored prozora, gledati sunevu svetlost ranog jutra, dugake senke drvea
opruene preko travnjaka i terasa.
Niko od ukuana nije se, kao obino, pojavio na vidiku, niko nije iao na posao
niti se vraao da se odmori. Niko nije doao u njegovu sobu. Jutro se oduilo.
On se trudio da radi tanhai vebe, koliko je to mogue bilo sa ovakvom nogom.
Sedeo je budan, zapadao u dreme, budio se, nastojao da sedi budan, sedeo
nemiran, brian, analizirao rei: posebna misija vojske-prethodnice osloboenja
sveta.
Legitimna vlada je protivniku stranu na holovizijskim vestima opisivala uvek
kao 'pobunjenike snage' ili 'horde'. A oslobodioci su za sebe od poetka
govorili da su oslobodilaka vojska, nita se tu nije prialo o osloboenju sveta;
meutim, on je odseen od svake veze sa borcima za slobodu praktino jo od

poetka Ustanka, a potpuno odseen od svih informacija jo od kako je

ambasada stavljena u izolaciju - izuzimajui, naravno, informacije koje su
stizale sa drugih svetova, svetlosnim godinama daleko, one nikada nisu
presuivale, ansibl ih je bio pun, ali ta se deava dve ulice dalje, o tome nita
nije mogao saznati, ni jednu jedinu re. U ambasadi je on bio ovek koji ne zna,
beskoristan, bespomoan, pasivan. Tano kao i ovde. Od samog poetka rata,
ba kao to Henennemores kae, zarobljenik. Kao i svi ostali na Verelu.
Zarobljenik koji eli da pomogne stvar slobode.
Plaio se da e jednog dana prihvatiti svoju bespomonost, da e ona uspeti da
ubedi njegovu duu. Mora neprestano imati na umu oko ega se vodi ovaj rat.
Ali neka osloboenje doe to pre, razmiljao je on; dolazite, da budem
slobodan!
Sredinom popodneva mladi zad-jo doneo mu je tanjir hladne hrane, oigledno
ostatke pronaene i pokupljene u kuhinji, i bocu piva. Jeo je i pio zahvalno. Ali
jasno je bilo da su zadrali ukuane u pritvoru. Ili ih pobili. Nije dozvoljavao
svom umu da se mnogo bavi time.
Posle zalaska sunca, zad-jo se vratio i poveo ga u prizemlje, u sobu sa
ogromnom pseom glavom. Agregat je bio van upotrebe, naravno; tu spravu
nita, osim veitog petljanja staroga Sake, nije moglo odrati u pogonu. Ljudi su
imali svaki po jednu baterijsku svetiljku, a u sobi sa pseom glavom na stolu
gorela su dva velika uljna fenjera, bacajui romantinu, zlatnu svetlost na lica
oko stola, a duboke senke iza njih.
"Sedi", ree genaral sa smeom kosom, Banarkamije - ime koje se moglo
prevesti kao 'ita-Bibliju'. "Imamo to-ta da te pitamo."
Pristajanje, bez ijedne rei, ali utivo.
Pitali su ga kako je iziao iz ambasade, ko su bili njegovi ljudi za vezu sa
oslobodilakom vojskom, kuda se bio uputio, zato je pokuao da stigne tamo,
ko ga je doveo ovde, ta su ga robovlasnici pitali, ta su hteli od njega. Poto je

tokom popodneva zakljuio da e mu iskrenost najbolje posluiti, odgovarao je

na sva pitanja otvoreno i saeto, osim na poslednje.
"Ja lino sam na vaoj strani u ovom ratu", ree on, "ali Ekumen mora,
neizbeno, ostati neutralan. Poto sam u ovom trenutku ja jedini tuin na celom
Verelu koji je slobodan da govori, sve to bih ja rekao moglo bi biti shvaeno,
ispravno ili pogreno, kao stav ambasade ili Stabila. To je bila, za Rajajea, moja
vrednost. Mogla bi biti i za vas. Ali to je lana vrednost. Ja u ime Ekumena
govoriti ne mogu. Nemam ovlaenje."
"Oni su hteli da ti kae da Ekumen podrava gite", ree umorni ovek, Tuejo.
Esdan klimnu glavom.
"Da li su govorili o upotrebljavanju neke posebne taktike ili oruja?" To je pitao
Banarkamije, vrlo natmuren, ali trudei se da pitanju ne prida preveliku teinu.
"Ja bih na to pitanje radije odgovorio kad budem iza vaih linija, generale, u
razgovoru sa onim ljudima u oslobodilakoj komandi koji su moji poznanici."
"Evo, govori sa komandom vojske osloboenja sveta. Odbijanje da se odgovori
moe biti shvaeno kao dokaz saradnje sa neprijateljem." To je rekao Metoj,
spretan na reima, tvrd, grubog glasa.
"Znam to, marale."
Razmenie pogled. I posle ove otvorene pretnje, Esdan je ponajvie poverenja
imao u Metoja. Svi ostali su bili nervozni i nestabilni. Sada je bio siguran da je
ovo neka klika. Koliko velika, i u koliko velikoj neslozi sa oslobodilakom
komandom, to nije znao, o tome je mogao nagaati samo po trunicama
informacija koje bi im se eventualno omakle u nekom trenutku nepanje.
"Sluaj ti, gospodine Stara Muziko", ree Tuejo. Stare navike teko nestaju.
"Znamo da si radio za Hamu. Pomagao si da izvesni ljudi budu poslati na Jeovu.
Tad si nas podravao." Esdan klimnu glavom. "Mora i sad. Govorimo ti
otvoreno. Imamo informaciju da giti planiraju protivnapad. A ta to danas znai,
pa, znai da e upotrebiti bibo. Ne moe znaiti nita drugo. To ne sme da se
desi. Ne moe im se to dozvoliti. Oni moraju biti zaustavljeni."

"Rekao si da je Ekumen neutralan", ree Banarkamije. "To je la. Sto godina

Ekumen nam nije dozvoljavao ulanjenje, zato to smo imali bibo. Imali, ne
upotrebljavali, dovoljna je bila injenica da imamo. Sad kau da su neutralni.
Sad kad je najvanije! Sad kad je ovaj svet deo njih! Moraju stupiti u dejstvo.
Protiv tog oruja. Moraju onemoguiti gite da ga upotrebe."
"Ako bi legitimai imali to oruje, i ako bi stvarno nameravali da ga upotrebe, i
ako bih ja mogao o tome obavestiti Ekumen - ta bi Ekumen tu mogao da
uradi?"
"Da govori. Da kae predsedniku gita: Ekumen zahteva da se na toj taki
zaustavite. Ekumen e poslati brodove, trupe. Podrite nas! Ako niste s nama,
onda ste protiv nas!"
"Generale, najblii brod je nekoliko svetlosnih godina udaljen. Legitimnima je
to poznato."
"Ali ih vi moete zvati, imate odailja."
"Onaj ansibl u ambasadi?"
"Imaju i giti jedan takav."
"Ansibl u Ministarstvu spoljnih poslova uniten je u Ustanku. U onom prvom
napadu na vladine zgrade. Tada je ceo jedan blok zgrada odleteo u vazduh."
"Kako mi da znamo da je to istina?"
"Pa, vae sopstvene snage su to uradile. Generale, mislite li da legitimai imaju
sa Ekumenom vezu preko ansibla koju vi nemate? Nemaju je ni oni. Mogli su
oni da zaposednu ambasadu i otmu ansibl iz nje, ali tim postupkom izgubili bi
kod Ekumena svu uverljivost koja im je preostala. A kakva bi im, onda, bila
korist od ansibla? Ekumen nema nikakve trupe koje bi uputio", i dodade,
najednom ne ba sasvim siguran da Banarkamije to zna, "kao to vam je
poznato. A i kad bi imao trupe, one bi morale godinama putovati da bi stigle
ovde. Iz tog razloga i iz mnogih drugih, Ekumen nema vojsku i ne vodi ratove."
Bio je duboko uznemiren zbog njihovog neznanja, njihovog amaterizma, straha.
Nastojao je da se u njegovom glasu ne primeti ta uzbunjenost i njegovo

nestrepljenje; govorio je smireno i gledao ih nezabrinuto, kao da oekuje

razumevanje i saglasnost. Ve sm privid takvog samopouzdanja ponekad
proizvede svoje sopstveno ostvarenje. Naalost, sudei po izrazima njihovih
lica, on je saoptavao dvojici generala da nisu bili u pravu, a Metoju da jeste.
Esdan je prelazio na jednu stranu u nekoj njihovoj meusobnoj raspravi.
Banarkamije ree: "Da mi to ostavimo za malo posle", i vrati se na prvo
sasluanje, ponavljajui pitanja, zahtevajui nove pojedinosti, sluajui sve
odgovore bezizraajno. Spasavajui svoj ugled. Pokazujui da u ovog
zarobljenika nema poverenja. Navaljivao je da uje da li je Rajaje ita rekao o
nekom protivnapadu ili invaziji na jugu. Esdan je ponovio nekoliko puta da je
Rajaje rekao da predsednik Ojo oekuje invaziju oslobodilake vojske na ovu
oblast, i to nizvodno odavde. I svaki put je dodao: "Ali ja nemam pojma da li je
istina ita od toga to je Rajaje meni priao." Posle etvrtog ili petog ponavljanja
istih stvari, on ree: "Izvinite, generale, moram opet pitati za sudbinu nekih ljudi
ovde..."
"Jesi li poznavao ikoga od ovdanjih pre nego to si ovde doao?" upita jedan od
mlaih, otro.
"Nisam. Raspitujem se o ljudima iz ove kue. Bili su dobri prema meni.
Kamsina beba je bolesna, treba da joj se pomogne. Hteo bih da znam da li neko
brine o tim ljudima."
Generali su se neto posavetovali izmeu sebe, ne obraajui panju na ovo
skretanje s teme.
"Ko god je ostao ovde, na ovakvom mestu, posle Ustanka, taj je kolaborant",
ree zad-jo Tema.
"A kuda je trebalo da idu?" upita Esdan, nastojei da govori oputenim tonom.
"Ovo nije osloboena teritorija. Gazde obrauju njive, i danas, pomou
porobljene radne snage. Slue se i sad u-kavezom." Glas mu je malice
zadrhtao kod te dve poslednje rei, i on poe proklinjati sebe zbog toga.

Banarkamije i Tuejo su nastavljali da se neto dogovaraju, prenebregavajui

pitanje. Metoj ustade i ree: "Dosta za veeras. Hajde sa mnom."
Esdan je hramao za njim kroz hodnike, uz stepenice. Sustie ih mladi zad-jo,
urno; poslao ga je, oigledno, Banarkamije. Nikakvi poverljivi razgovori nisu
bili dozvoljeni. Metoj, meutim, zastade pred vratima Esdanove sobe, pogleda
dole ka Esdanu i ree: "O ukuanima e se povesti rauna."
"Hvala vam", odvrati Esdan sa toplinom, pa dodade: "Gana je leila ovu moju
povredu. Bilo bi potrebno da je vidim." Ako oni ele da on bude iv i zdrav,
zato onda ne bi malo iskoristio ranjenu nogu kao izgovor da od njih izvue
poneki ustupak. A ako oni ne ele da on bude iv i zdrav, onda je sve ostalo, sve
skupa, manje-vie uzaludno.
Spavao je malo i loe. Oduvek se najbolje oseao u obilju informacija, u stalnoj
akciji. Zamorno je to, biti dran u neznanju i bespomonosti, obogaljen i telesno
i duhovno. Osim toga, bio je gladan.
Sutradan, nedugo posle izlaska sunca, on oproba vrata i nae da su zakljuana.
Neko vreme je lupao po njima, vikao, a onda se ona otvorie i na njima se pojavi
jedan mlad momak, uplaenog izgleda; straar, najverovatnije. Iza straara je
stajao Tema, pospan, namrten; u njegovim rukama bio je klju.
"Da vidim Ganu", ree Esdan, prilino nehajno. "Ona se stara za ovo", i pokaza,
jednim pokretom, na svoje stopalo na kome su krpe sada izgledale kao sedlo.
Tema zatvori vrata, bez ijedne rei. Posle otprilike jedan sat, klju jo jednom
zaangrlja u bravi. Ue Gana. Metoj za njom. A Tema za njim.
Gana stade pred Esdana, zauzevi poloaj potovanja roba prema vlasniku. On
joj hitro prie, poloi ake sa strane na miice njenih ruku i prisloni joj obraz uz
njen. "Gospod Kamije hvaljen bio to vidim da si dobro!" ree on; takve rei su
njemu vie puta rekli ljudi kao to je Gana. "Kamsa, beba, kako su?"
Bila je uplaena, potresena, kose neoeljane, oni kapci bili su joj veoma
crveni, ali oporavila se prilino brzo od ovog sasvim neoekivanog bratskog

pozdrava. "Oni su sada u kuhinji, gospodine", ree ona. "Ljudi od vojske, oni
kau da noga te jest boli."
"Tako sam i ja rekao njima. Pa, ako moe da je previje ispoetka."
On sede na krevet, a Gana se dade na posao da odmota celu duinu platna sa tog
stopala.
"Je li sve u redu sa drugima? Sa Heo? ojom?"
Odmahnula je glavom, samo jednom.
"ao mi je", ree on. Nije mogao da je pita vie.
Nije mu onako dobro zamotala stopalo kao ranije. Imala je nedovoljno snage u
rukama, tako da se platno nije zatezalo jako, kao to bi trebalo. Osim toga, urila
je, nervozna zbog prisustva stranaca koji su je posmatrali.
"Nadam se da se ojo vratio u kuhinju", ree on, govorei napola njoj, a napola
njima. "Neko ovde mora neto i da kuva."
"Da, gospodine", proaputala je.
Ne gospodine, ne gospodaru! eleo je da je upozori, plaei se za njenu sudbinu.
Die pogled ka Metoju, u nameri da proceni njegov stav; ali to ne uspe.
Gana je dovrila posao. Metoj je jednom jedinom rei posla napolje, iz sobe. Za
njom posla i zad-joa. Gana poe rado, ali Tema se usprotivi. "Generale
Banarkamije..." poe on. Metoj ga pogleda. Mladi ovek, posle samo trenutka
oklevanja, poslua. Ode namrten.
"Paziu ja na ove ljude", ree Metoj. "Oduvek i jesam pazio na njih. Ja sam bio
stareina njihovih baraka." Zagleda se u Esdana, hladnim, crnim oima. "Ja sam
osloboenik. Nema, danas, jo mnogo takvih."
Nekoliko trenutaka kasnije, Esdan ree: "Hvala, Metoj. Njima je pomo
potrebna. Oni ne razumeju."
Metoj klimnu glavom.
"A ne razumem ni ja", ree Esdan. "Da li je namera oslobodilaca da izvre
invaziju? Ili to Rajaje samo izmilja, kao izgovor, da bi onda mogao da pria o
bacanju biboa? Veruje li Ojo u to? Verujete li vi u to? Da li se oslobodilaka

vojska nalazi tamo, preko reke? Dolazite li vi, ljudi, iz njenih redova? Ko ste?
Ne oekujem da e odgovoriti."
"I neu", ree evnuh.
Ako je ovo dvostruki agent, razmiljao je Esdan posle Metojevog odlaska, znai
da radi i za oslobodilaku komandu.
Nadao se, barem, da je tako. eleo je da ima Metoja na svojoj strani.
Ali ja ne znam koja strana je moja, pomisli on, vraajui se u stolicu pored
prozora. Strana osloboenja, dabome, ali ta je osloboenje? Nije ideal, sloboda
porobljenih. Ne sad. I nikad vie nee biti. Od kad je poeo Ustanak,
osloboenje je jedna vojska, politika organizacija, masa ljudi meu kojima su
neki voe, a neki bi hteli da postanu voe; na putevima nade i snage ispreile su
se mnoge pojedinane ambicije i pohlepe; jedna trapava amaterska poluvlada,
koja se tetura od nasilja do kompromisa, sve vie se zapetljava i nikada vie
nee znati divnu jednostavnost ideala, istu ideju slobode. A to je ono to sam ja
eleo, za ta sam se borio toliko godina. Plemenito jednostavnu strukturu
hijerarhije nastojao sam, svim silama, da zarazim idejom pravde. A onda da
zamutim i plemenito jednostavnu strukturu ideala ljudske ravnopravnosti tako
to u je pogurati da se ona pone ostvarivati u praksi. Monolitna la se rasplete
u hiljade meusobno nespojivih istina, i eto, to je ono to sam ja hteo. Ali me je
zahvatila glupost, ludost, besmislena okrutnost ovih dogaaja.
Svi bi oni hteli da me upotrebe, ali ja sam omatorio i vie nisam nizata, pomisli
on; ova misao proe kroz njega kao mlaz iste svetlosti. Sve do sad je pomiljao
da, ipak, moe neto da uini. A ne moe.
Ovo doe kao jedna vrsta slobode.
Nikakvo udo da su se on i Metoj razumeli i bez rei, od prvog trenutka.
Zad-jo Tema doe na njegova vrata, da ga povede dole. Opet u sobu ogromnog
psa. Ona privlai sve te liderske tipove, zato to ima neku zlovoljnu mukost.
Ovog puta ekipa koja ga je ekala sastojala se od samo petorice: Metoj, oba
generala i ona dvojica sa inom rege. Banarkamije je tu bio dominantna linost.

Ali nije vie postavljao pitanja; sad je davao nareenja. "Mi sutra odlazimo
odavde", ree on Esdanu. "I ti sa nama. Imaemo pristup do oslobodilake
holomree. Ti e govoriti za nas. Saoptie legit-vladi da Ekumen zna da oni
nameravaju da upotrebe zabranjena oruja, a onda e ih upozoriti da ako to
urade, sledi trenutna, uasna osveta."
Esdan je, od gladi i neispavanosti, imao utisak lakoe u glavi. Stade nepomino niko mu nije ponudio da sedne - i spusti pogled ka podu, a ruke oprui nadole,
uz telo. Promrmlja jedva ujno: "Da, gospodaru."
Barnakamije tre glavom nagore, sevnu oima. "ta ree?"
"Enna."
"ta ti misli, ko si ti?"
"Ratni zarobljenik."
"Moe ii."
Esdan ode. Tema je iao za njim, sada, ali ga nije ni spreavao, ni usmeravao.
Esdan pronae najkrai put do kuhinje, odakle se ulo lupkanje nekih tiganja.
Tamo ree: "ojo, molim te, daj mi neto da jedem!" Stari ojo, uplaen,
drhturav, poe da mrmlja neka izvinjenja i da se nervira, ali izvue odnekud
nekoliko komada bajatog hleba i neko voe. Esdan sede za kuhinjski radni sto i
navali da dere. Ponudi malo Temi, a ovaj kruto odbi. Esdan sm pojede sve, do
trunice. Onda odhrama kroz kuhinju, kroz jedan izlaz, drugi, pa na veliku
terasu. Nadao se da e tamo zatei Kamsu, ali niko od ukuana jo nije iziao.
Ode do balustrade i tamo sede na jednu klupu. Odatle se otvarao pogled na
veliki bazen pun odsjaja. Tema je stajao u blizini, na dunosti.
"Rekao si da robovi koji ostanu na ovakvom mestu, a ne prikljue se Ustanku,
jesu kolaboranti", ree Esdan.
Tema se ne pomae. Ali sluao je.
"Ne misli da neki od njih, moda, naprosto nisu shvatili ta se deava? Niti
shvataju sad? No crna vlada na ovom mestu, zad-jo. Teko je ak i zamisliti
slobodu, ovde."

Mladi ovek se jo neko vreme uzdravao od ma kakvog odgovora, ali je Esdan

priao i priao, nastojei da uspostavi neki kontakt s njim, da se probije do
njega. Najednom, zbog neeg to je Esdan rekao, poklopac odlete.
"ene za upotrebu", ree Tema. "Njih jebu crnci, svake noi. One su kurvetine,
najobinije. Gitovske. I raaju im crnu kopilad, 'da gospodaru da gospodaru'. Ko
to kae, ni ne znaju ta je sloboda. Niti e ikad. Ne mo' ti da oslobodi nekoga
ko puta da ga crnci jebu. Jer to je sve gadno, prljavo, i ne mo' se opere. Sve je
to natrcano sa crnom spermom skroz-naskroz. Gitovskom!" On pljunu na terasu
i obrisa usta.
Esdan je sedeo nepomino, gledajui preko mirne vode bazena prema niim
terasama, ogromnom drvetu, izmagliastoj reci, dalekoj, zelenoj obali. Neka mu
bude dobro, neka radi dobro, neka ima strpljenja, saoseanja i mira. Od kakve
sam koristi ja ikad bio? Ni od kakve. Sve to sam ikad uradio bilo je uzalud.
Strpljenje, saoseanje, mir. One su tvoj narod, tvoj narod... Spusti pogled na
debeli ispljuvak na utom kamenu pearu terase. Budala, ostavio sam svoj
narod itav jedan ljudski vek iza sebe i doao ovde na tu svet da gledam tua
posla. Budala, mislio da slobodu neko moe dati nekom drugom. Pa, smrt je za
to. Ona nas vadi iz u-kaveza.
Ustade i poe hramajui prema kui, bez ijedne dalje rei. Mladi ovek krenu za
njim.
Svetla su se upalila otprilike kad se se ve sasvim smrklo. Sigurno su doveli
starog Saku da nastavi da aka po agregatu. Esdanu je sumrak vie prijao, zato
on iskljui sijalicu u svojoj sobi. Tek to se oprui po krevetu, Kamsa pokuca na
vrata i ue, donosei posluavnik. "Kamsa!" ree on, borei se da ustane; i
zagrlio bi je, ali nije mogao zbog posluavnika. "Rekam je...?"
"Sa mojom majkom", promrmlja ona.
"Dobro mu je?"
Unazadno klimanje glavom. Ona poloi posluavnik na krevet, kao da sto ne
postoji.

"Je li ti dobro? uvaj se, Kamsa. Kamo sree da ja... Ovi kau da odlaze sutra.
Gledaj da se dri podaleko od njih, ako bude mogue."
"Ja, da. Vi jest dobro, gospodin", ree ona mekanim glasom. Nije znao da li je to
pitanje ili elja; zato samo naini jedan mali tuan gest, uz osmeh. Ona se okrete
da ode.
"Kamsa, da li je Heo...?"
"Ona bila sa onim. U njegovom krevetu."
Malo potom on ree: "Postoji li ikakvo mesto gde se vi moete sakriti?" Plaio
se da bi Banarkamijevi ljudi mogli da streljaju ove ene kad budu odlazili,
moda kao 'saradnice neprijatelja' ili samo da bi prikrili svoje tragove.
"Imamo jednu rupu da siemo, ko to vi rekli", ree ona.
"Dobro. E pa, tamo idite, ako moete. Nestanite! Da vas niko ne vidi i ne uje!"
Ona ree: "Ja vrsto tako, gospodin."
Ba kad je zatvarala vrata za sobom, prozori zabrujae od zvuka dolazeih
letikola. Oboje se zaustavie kao skamenjeni, ona u vratima, on kod prozora.
Dole nastade vika, topot nogu u trku. Pribliavala se ne jedna, nego nekoliko
letelica, sa jugoistoka. "Gasi svetla!" vikao je neko. Mukarci su trali ka svojim
dvema letelicama, koje su bile parkirane na travnjaku i na terasi. U prozoru
buknu jarka svetlost, strahovita detonacija pocepa vazduh.
"Aj sa mnom", ree Kamsa, dohvati ga za ruku i povue za sobom, kroz vrata,
hodnikom, pa kroz jedna servisna vrata koja nikada do tad nije primetio. Hitao
je hromo za njom, najbre to je mogao; niz neke kamene stepenike strme
maltene poput merdevina, pa kroz neki prolaz iza kue, i pravo u tale. Ba kad
su izili na otvoreno, u talsko dvorite, niz detonacija uzdrma sve oko njih.
Pojurie preko talskog dvorita, kroz neverovatnu buku i bletanje vatre koja se
negde uzdizala; Kamsa ga je i sad vukla za sobom, savreno sigurna kuda ide.
Zavukoe se brzo u jednu zgradicu za smetaj robe, iza poslednje tale. Gana je
ve bila tamo, i jedan stari rob; podizali su poklopac ugraen u pod. Kamsa
uskoi unutra i doeka se na noge; ostalo troje sioe niz drvene lestve, sporo i

mukotrpno. Esdan je siao najsporije, i doekao se ravo, tano na slomljeno

stopalo. Ali ne poslednji; poslednji je siao onaj stari rob, i zaklopio ta vrata u
podu za sobom. Gana je imala baterijsku svetiljku, ali ukljuila ju je samo na
nekoliko trenutaka, dovoljno da svi vide veliki podrum sa niskom tavanicom i
zemljanim podom; police, zasvoeni prolaz u neku drugu kriptu, gomilu drvenih
sanduka. I pet lica: peto lice bila je beba, budna, ali uutana kao i uvek, u
krpenoj nosiljki okaenoj o Ganino rame. Zatim, tama. I, neko vreme, tiina.
Opipavali su sanduke, i u mraku ih premetali manje-vie nasumce, da bi na
njima sedeli.
Novi niz eksplozija, ali, inilo se, znatno udaljenijih. Ipak, uzdrhtala je zemlja, a
i mrak oko njih. I u mraku su uzdrhtali oni. "O, Kamije", proaputa neko od njih.
Esdan je sedeo na klimavom sanduku, putajui da se probadajui bolovi u
ranjenom stopalu polako smiruju ka vruem, bolnom pulsiranju.
Detonacije: tri, etiri.
Tama je bila opipljiva tvar, kao gusta voda.
"Kamsa", promrmlja on.
Ona naini neki zvuk koji je pokazao da se nalazi blizu.
"Hvala."
"Reko si da se krijemo, onda smo priali o ovom mestu", proaputa ona.
Stari rob je disao hripavo i esto proiavao grlo. Bebino disanje takoe je bilo
ujno, bio je to mali, neujednaen zvuk, nalik na zadihanost.
"Daj mi njega", ree Gana. Verovatno je pre nekog vremena dala bebu majci.
Kamsa proaputa: "Ne sad."
Deda progovori iznenada, vrlo glasno, tako da se svi trgoe: "Nema vode u
ovo!"
Kamsa ga poe utiavati, a Gana zaita: "Ne vii, ovek ludi!"
"Gluv", apnu Kamsa Esdanu, sa nagovetajem smeha.

Ako nemaju vode, njihovo vreme je ogranieno: ova jedna no, sutranji dan; a i
to bi moglo biti previe za enu koja mora da doji bebu. Kamsin um kretao se
istim putanjama kao Esdanov. Ona ree: "Kako da znamo kad iziemo?"
"Na sreu, kad budemo morali."
Zavladala je dugotrajna tiina. Bilo je teko prihvatiti da se oi nee nikad
prilagoditi na potpuni mrak, da moe tako ekati neogranieno dugo i opet ne
videti ba nita. Bilo je peinski hladno. Esdan poele da mu je koulja toplija.
"Ti da greje njega", ree Gana.
"Grejem, grejem", promrmlja Kamsa.
"Ovi ljudi to su bili, bili robovi?" To je Kamsa aputala njemu. Bila mu je
sasvim blizu, s leve strane.
"Da. Osloboeni. Sa severa."
Ona ree: "Mnogi razni bili ovde, od kad stari vlasnik ubijen. Neki, vojska. Ali
nikad robovi. Ovi su ubili Heo. Ubili i Vej. Na starog Senea pucali, nije umro,
ali pogodilo ga."
"Sigurno ih je predvodio neko ko je bio odavde i znao gde e straari biti
rasporeeni. Ali nisu znali ko je vojnik, a ko rob. Gde si ti bila kad su doli?"
"Spavala, pozadi kuhinje. Mi ukuani. est nas. I tek taj ovek skoi ko ustao
mrtvak. 'Lez dole!' vie on, 'Lez dole niko da ne mrdne!' I mi tako. ulo se da
viu i pucaju svud po kui. O Boe Gospode! Al se ja uplaila! Onda nita vie
pucanje, a onaj se vrati, pa nas ispred puke tera, tera, napolje, pa u onu staru
baraku za kmetove. I kapiju oni zatvore, zakljuaju, ko u stara vremena."
"Zato oni tako s nama ako su bili robovi i oni?" upita Ganin glas iz mraka.
"Pokuavaju da steknu slobodu", ree Esdan revnosno.
"Kako slobodu? Sa pucanje, ubijanje? Ubili onu mladu u krevet?"
"Svi oni ratuju svako protiv svakog, mama", ree Kamsa.
"Ja mislila to sve gotovo, pre tri godine", ree stara ena. Njen glas je zvuao
udno. Bila je u suzama. "Ja mislila to tad sloboda stigla."

"Ubili vlasnika u krevetu!" povika deda iz sveg glasa, punim pluima, otro,
prodorno. "ta mo bude od toga!"
U mraku nastade uurbano komeanje. Gana je drmala dedu, itala na njega da
uti. On jo uzviknu "Pusti me!" ali se utia. Nastavi, meutim, da hripi i guna.
"Gospode Boe", mrmljala je Kamsa tiho, ali opet sa tim prizvukom oajnikog
smeha u glasu.
Bilo je sve neudobnije sedeti na sanduku. Esdan je prieljkivao da podigne nogu
iznad glave, ili da barem legne ravno. Spusti se na zemlju. Bila je hladna, sva
prekrivena mrvicama, neprijatna na dodir. A nije se imao ni na ta nasloniti.
"Ako moe da osvetli za kratko, Gana", ree on, "Pa da, moda, naemo neke
vree, ili neto tako, za leanje."
Svet podruma blesnu i stvori se oko njih, zaprepaujui u svojoj sloenoj
tanosti. Nisu nali nita to bi posluilo za leanje, osim dasaka koje su u
policama, du zidova, leale vodoravno: mogle su se vaditi. Sastavili su
nekoliko tih dasaka, stvarajui svojevrsnu platformu, na koju se rasporedie
puzajui. Onda ih Gana vrati natrag u bezoblinu jednostavnu no. Svima je bilo
hladno. Stisnuli su se jedno uz drugo, lea uz lea, bok uz bok.
Prolo je mnogo vremena, jedan sat ili vie. Onda Gana ree: "Svi gore jest
poginuli, ja mislim."
"Time bi stvari postale kudikamo jednostavnije za nas", promrmlja Esdan.
"Ali mi zakopani ispod, ne oni", ree Kamsa.
Njihovi glasovi razbudie bebu, koja poe pomalo da cviljaka; bili su to prvi
zvuci albe koje je Esdan ikada uo od tog deteta. Bio je to majuni, umorni
protest, ne pla. Ali od toga je deakovo disanje postalo neujednaenije, i on se
poe boriti da doe do vazduha. ", bebo, , ", poe mu majka tiho
govoriti. Esdan je oseao kako ona privija bebu blie sebi i kako poinje da se
njie. Poela je pevati gotovo neujno: "Suna meja, suna na... Sura rena, sura
na..." Jednolino, ritmino, zujkavo, kao da maka prede; zvuk koji donosi
toplinu, utehu.

Verovatno je zadremao. Leao je zguren na daskama. Nikakvu predstavu nije

imao koliko su vremena proveli u ovom podrumu.
etrdeset godina ja ovde ivim prieljkujui slobodu, ree mu njegov um. Ta
elja me je i dovela ovde. Ona e mi i izvesti odavde. Drau se ja vrsto.
Zapita njih dve da li su ita ule od kad je bombardovanje prestalo. Obe mu
odgovorie apatom: ne.
On protrlja glavu. "Gana, ta ti misli?" ree.
"Mislim hladan vazduh jest tetan za bebu", ree ona maltene svojom
normalnom visinom glasa - dakle, ipak, tiho.
"Pria? ta pria?" povika starac. Kamsa, dedi najblia, poe da ga tape po
ruci i utiava.
"Idem vidim", ree Gana.
"Ja u."
"Ma ti ima samo jednu nogu", ree stara ena, tonom gaenja. Ona se nasloni
rukom vrsto na Esdanovo rame, zastenja i osovi se na noge. "Sad da mirujete."
Nije ukljuila baterijsku svetiljku, nego je samo pipanjem nala put do drvenih
lestvica i poela se penjati po preagama. Svaka preaga bila je povod da po
jednom malo odhukne. Pogura vrata nagore; jako, jo jae. Pojavi se ivica
svetlosti. Dovoljna da mutno sagledaju podrum, jedni druge, i nejasnu mrlju
naspram svetla - Ganinu glavu. Dugo je stajala tu, a onda je spustila plou u
leite poda. "Nema niko", proaputa sa lestvi. "Ni se ne uje. Izgleda kao rano
ujutro."
"Bolje je priekati", ree Esdan.
Vratila se, spustila se opet meu njih. Ali posle nekog vremena ree: "Mi
iziemo, a neki drugi u kui, vojska opet neka. Onda kuda?"
"Moete li stii do baraka za poljske radnike?" predloi Esdan.
"Dugaak drum."
Posle nekog vremena on ree: "Ne moemo znati kako da se postavimo, dok ne
doznamo ko se nalazi tamo gore. Pa, dobro. Ali treba prvi ja da iziem, Gana."

"Zato?"
"Zato to u ja znati ko su oni", ree on, nadajui se da je to tano.
"A znae i oni ko si ti", ree Kamsa, opet sa tim udnim, malim nagovetajem
smeha u glasu. "Za tebe ne mo niko da pogrei."
"Da", ree on. Ustade mukotrpno, nae put do merdevina, pope se uz poprilino
truda. Suvie sam ja mator za ovo, pomisli jo jednom. Odgurnu podna vrata
uvis, izviri. Provede dosta vremena oslukujui, onda apnu onima dole:
"Vratiu se to pre budem mogao", i ispuzi na pod te zgradice, a tamo se trapavo
podie na noge. Dah mu zastade u grlu: vazduh je ovde bio gust od paljevine.
Svetlost naka udna, mutna. Iao je du zida, a onda odkrinuo vrata te
magacinske zgradice i pogledao napolje.
I ono to je, od stare velike kue, preivelo dosadanje godine rata sada je bilo
razrueno kao i levo krilo; isprovaljivano, izgorelo, maskirano pramenovima
smrdljivog dima. Kaldrmisano dvorite bilo je prekriveno crnim ugarcima i
skrenim staklom. Nije se pokretalo nita osim dima. ut dim, siv dim. Iznad
svega toga, ujednaeno, bistro plavetnilo zore.
Poe okolo, zaobilazei sruenu kuu; dospe na prvu terasu. Hramao je mnogo,
iz umotanog stopala sevali su zaslepljujui bolovi, probadali itavu nogu.
Prilazei balustradi, vide pocrnele olupine onih dvaju letikola. Polovina gornje
terase bila je krater, vrlo grubo i neujednaeno iskopan. Ali nie od toga, vrtovi
Jaramere prostirali su se divni i smireno vedri kao i uvek, na nivoima sve niim i
niim, sve udaljeniji, i tako do starog drveta i reke. Na stepenicama koje su
vodile ka sledeoj, nioj terasi leao je jedan ovek, rairenih ruku, nepomino,
u poloaju koji je izgledao udoban. Ovde se nije pomicalo nita osim puzeeg
dima i bunja sa velikim belim cvetovima, koji su, u dahu povetarca, malice
klimali glavama.
Utisak da ga neko gleda s lea, iz praznih prozora koji su zjapili na pojedinim,
ne sasvim sruenim delovima zgrade, bio je neizdrliv. "Ima li koga?" viknu
Esdan.

Tiina.
On povika jo jednom isto, ali jae.
Zau neki odgovor, daleko dozivanje, ak sa prednje strane kue. Odhrama
stazama, izlazei sasvim na otvoreno, ne krijui se nimalo: zato bi? Iza ugla se
pojavie ljudi - tri mukarca, a za njima etvrta prilika - jedna ena. Imovine, u
gruboj odei, sigurno poljski radnici koji su dopeaili ak iz svoje naseobine
baraka. "Ja sam sa nekima od kunog osoblja", ree on, zaustavivi se kad su se
i oni zaustavili, na rastojanju od desetak metara. "Mi smo se sakrili u jedan
podrum. Je l' ima tu ikog drugog?"
"A ti koji si?" upita jedan od njih, prilazei blie, virei, zapaajui pogrenu
boju koe, pogrenu vrstu oiju.
"Rei u ja tebi ko sam. Ali da l' je bezbedno da mi iziemo? Ima tamo starih, a
i jedna beba. Jesu otili vojnici?"
"Oni su mrtvi", ree ta ena, visoka, blede koe, koatog lica.
"Jednog smo nali ranjenog", ree jedan od mukaraca. "Kuni robovi, svi mrtvi.
Ko jest bacio te bombe? Koja vojska?"
"Ne znam koja vojska", ree Esdan. "Molim vas da neko ode i javi mojima da
mogu da iziu. Oni su iza kue, u talama. Viite, recite im ko ste. Ne mogu da
hodam." Platno namotano oko njegovog stopala uveliko se razlabavilo, pa su se
prelomi kostiju pomakli; bolovi mu poee oduzimati dah. On sede na stazu,
hvatajui vazduh. U glavi mu je sve plivalo. Vrtovi Jaramere postajali su sve
blistaviji, ali sve udaljeniji od njega i sve manji; odmicali su, otili dalje od
njegovog zaviaja.
Nije sasvim izgubio svest, ali su sve stvari u njegovom umu bile zbrkane i
ispreturane, dugo. Mnogo ljudi se vrzma unaokolo, oni su na otvorenom
prostoru, svuda smrad izgorelog mesa, smrad koji se lepi za zadnji deo usne
duplje i nagoni na povraanje. Tu je Kamsa, a na njenom ramenu je majuno,
plaviasto, senovito, usnulo lice bebe. Tu je Gana, kae drugim ljudima: "On
jest postao na prijatelj." Jedan mladi delija dohvatio platno, neto mu govori,

aketine kao lopate, stee, namotava, stee, uasno boli, a onda poinje
olakanje.
Lei na leima, na travi. Pored njega neki drugi ovek lei na leima, na travi.
Metoj, evnuh. Metoju je glava krvava, a smea kosa izgorela, tako da je sad vrlo
kratka. Pranjava boja tog lica je bleda, plaviasta, poput bebinog. Lei Metoj
mirno, samo mirne ponekad.
Sunce je sijalo odozgo. Ljudi su razgovarali, mnogo ljudi, negde u blizini, ali
niko nije dirao njih dvojicu, oni su samo leali na travi.
"Jesu li to bila letikola iz Belena, Metoje?" upita Esdan.
"Stigla su sa istoka." Metojev glas bio je promukao i grub, ali i slab. "Valjda su
bili iz Belena." Zatim dodade: "Oni hoe preko reke."
Esdan je o ovome razmiljao neko vreme. Njegov um jo nije radio kako bi
trebalo; ni priblino kako bi trebalo. "Ko?" ree on najzad.
"Ovi. Radna snaga sa njiva. Imovine Jaramere. Hoe da idu u susret vojsci."
"Invaziji?"
"Osloboenju."
Esdan se pridie na laktove. im je podigao glavu, ona se razbistrila, kao da je
to zavisilo od toga. Baci pogled ka Metoju. "A hoe li oni nai osloboenje?"
"Ako Bog pomogne", ree evnuh.
Uskoro Metoj pokua da se pridigne na laktove, kao Esdan, ali to ne uspe.
"Pogodilo me", ree on, okraalim dahom. "Neto me tresnulo u glavu. Sve
vidim po dva."
"Verovatno potres mozga. Lei mirno. Ostani budan. Jesi li ti bio sa
Banarkamijem, ili si posmatrao?"
"Ti i ja smo kolege."
Esdan klimnu glavom potvrdno, unazad.
"Klike e nas sahraniti", ree Metoj nejako.
Kamsa prie i unu pokraj Esdana. "Kau moramo preko reke", ree mu ona
tiho. "Pa e tamo da nas uva narod-vojska. Ne znam."

"Niko ne zna, Kamsa."

"Ne mogu Rekama preko vode", proaputa ona. Lice joj se stisnu, usne
povukoe unazad od zuba, obrve se spustie. Plakala je, bez suza i bez zvuka.
"Hladna voda."
"Imae oni amce, Kamsa. Pazie tebe i Rekama. Ne brini. Njemu e biti
dobro." Znao je da zbori rei bez pameti.
"Ja ne idem, ne mogu", apnu ona.
"Pa, onda ti ostani ovde", ree Metoj.
"Kau da doe ona druga vojska ovde."
"Mogla bi. Ali je verovatnije da e doi naa."
Ona pogleda Metoja. "Ti si osloboenik", ree. "Bio si sa onima." Ona pogleda
opet Esdana. "ojo poginuo. Kuhinja sve na param-pare, sve izgorela." Ona
pokri lice akama.
Esdan se die u sedei poloaj, prui ruku do nje, pogladi je po ramenu i miici
ruke. Dodirnu i bebinu krhku glavu sa kosicom tananom i suvom.
Gana doe i stade nad njih. "Svi ovi sa njiva idu sad preko reke", ree ona. "Na
sigurno."
"Biete sigurnije ovde. Ima hrane i sklonita", ree Metoj. Posle svake dve-tri
rei, izgovorene brzo jedna za drugom, morao je da pravi pauzu. "Nego peke u
susret invaziji."
"Ja njega ne mogu da ponesem, mama", aputala je Kamsa. "Mora da mu bude
toplo. Ne mogu, ne mogu ponesem."
Gana stade i zagleda se u deje lice, koje i dodirnu, vrlo blago, jednim prstom.
Njeno zborano lice stisnu se kao pesnica. Uspravi se opet stara Gana, ali ne
onako pravo kao nekad. Ostade napola pogurena. "Pa, dobro", ree ona.
"Ostajemo."
Sela je na travu pored Kamse. Oko njih je narod bio u pokretu. Ona ena koju je
Esdan video na terasi stade pored Gane i ree: "Ajde baba. Vreme da idemo.
Eno amci za nas."

"Ostajemo", ree Gana.

"Zato? Ne mo da ostavite tu staru kuerinu gde ste radile?" ree ena,
podsmevajui se, ali ublaavajui situaciju. "Pa, to sve izgorelo, baba! Ajde,
ajde. Povedi devojku i bebu." Pogledom samo okrznu Esdana i Metoja: nisu
njena odgovornost, nimalo. "Ajde", ree opet. "Ustaj."
"Ostajemo", ree Gana.
"E, ludi ste vi kuni", ree ena, okrete im lea, sleganjem ramena pokaza da
odustaje i ode.
Zastao je jo poneko, ali svako samo na tren, da postavi jedno pitanje i ne vie.
Strujali su niz terase, osunanim stazama pored mirnih voda, i dole, prema
kuicama za amce, nizvodno od velikog drveta. Posle nekog vremena, ne
ostade niko.
Sunce je postalo vrelo. Verovatno se bliilo podne. Metoj, iako blei nego ikad,
uspe da se podigne u sedei poloaj. Ree da sad uglavnom vidi sve po jedno,
ali da mu se ono udvajanje ipak, povremeno, vraa.
"Treba da se sklonimo u senku, Gana", ree Esdan. "Metoje, moe li da
ustane?"
Mogao je i on. Klimavo, vukui nogu, ali bez iije pomoi, krenuo je. Stigoe u
senku jednog batenskog zida. Gana ode da trai vodu. Kamsa je nosila Rekama
u naruju, pritiskajui ga sebi na prsa, nastojei da ga zakloni od sunca. Ve
dugo nije rekla ni jednu re. Tek kad su se smestili u hlad, ona ree tonom
napola upitnim, gledajui tupo svud oko sebe: "Ovde sasvim sami."
"Sigurno su ostali jo neki. U barakama", ree Metoj. "Pojavie se oni, ve."
Vratila se Gana; poto nije imala posudu u kojoj bi donela vodu, samo je
natopila svoju maramu, i sad je tako mokru i hladnu poloila Metoju na elo. On
se sav strese. "Kad bolje ide, preemo u barake nas kunih, ti, osloboeni", ree
ona. "Tamo ima mesta da se stanuje."
"Tamo sam ja odrastao, baba", ree on.

I uskoro, im je izjavio da sad moe bolje da hoda, oni se odvukoe, kljasto i

bogaljasto, onim drumom koji je Esdanu ostao u mutnom seanju, drumom koji
vodi sve do u-kaveza. inilo se da ima daleko, daleko da se ide. Stigoe do
visokog zida te naseobine baraka za roblje. Kapija je opet visila, irom otvorena.
Esdan stade i osvrte se. Nekoliko trenutaka gledao je ruevine velike kue. Gana
stade pokraj njega.
"Rekam umro", ree poluglasno.
Njemu zastade dah. "Kad?"
Ona odmahnu glavom. "Ma, ne znam jo kad. Nego ona hoe da dri njega. Kad
ga vie ne dri, onda ga pusti." Ona pogleda otvorenu kapiju, redove koliba i tri
dugake barake. Sasuene leje gde je nekada bilo povre, pranjavu zemlju.
"Male bebe, mnogo ima njih, tamo", ree ona. "U toj zemlji. I dve moje. Sestrice
njene." Ona krete dalje, za Kamsom. Esdan je stajao jo neko vreme u kapiji, a
onda se zaputio unutra, da radi posao koji je bio pred njim: da iskopa grob za to
dete, a onda da eka, sa ostalima, osloboenje.