PROLOG

Leite Ankinog samostrela bilo

je nainjeno od crne plastike, a
tetiva je bila od hromiranog elika i
zatezala se jednim, jedinim
pokretom ruice koja se neujno
pokretala. Anton, novotarije nije
priznavao: on je imao dobro staro
borbeno oruje u stilu marala
Toca, kralja Pica Prvog, okovano
potamnelim bakrom sa tokiem, na
koji se namotavala tetiva od

volujskih ila. to se tie Pake, on

je poneo pneumatski karabin. On je
smatrao da su samostreli detinjstvo
oveanstva, poto je bio lenj i
nesposoban da bilo ta sam naini.
Pristali su uz severnu obalu, gde
je iz ute peane strmine tralo
izukrtano korenje kao strela pravih
jela. Anka je bacila veslo i
osvrnula se. Sunce se ve bilo diglo
nad umom, i sve je bilo plavo,
zeleno i uto plaviasta izmaglica
nad jezerom, tamnozelene jele i uta
obala na drugoj strani. I nebo je nad

svim tim bilo prozrano, beliasto

plavo.
"Niega tamo nema", rekao je
Paka.
Sedeli su, nagavi se preko ivice
amca i gledali u vodu.
"Ogromna tuka", sigurnim
glasom rekao je Anton.
"Sa ovolikim perajima?" upitao
je Paka.
Anton je outao. Anka je takoe
bacila pogled u vodu, ali je tamo
ugledala samo sopstveni odraz.
"Eh, kada bi smo mogli sada da

se okupamo", rekao je Paka,

sputajui ruku do lakta u vodu.
"Hladna je", rekao je.
Anton je preao na pramac i
iskoio na obalu. amac je poeo
da se njie. Anton se uhvatio za
ivicu amca i upitno pogledao
Paku. Tada je Paka ustao, stavivi
veslo na vrat kao obramicu, i
izvijajui donji deo tela, poeo da
peva:
Stari mornar Viclipucli!
Dragoviu, da nam nisi zasp'o?

uvaj mi se, tebe jure

Jata prepeenih ajkula!
Anton je utke povukao amac.
"Ehej!" povikao je Paka,
hvatajui se za ivicu.
"Zato to prepeenih?" upitala je
Anka.
"Ne znam", odgovorio je Paka.
Izali su iz amca.
"A nije loe? Jata prepeenih
ajkula!"
Odvukli su amac na obalu.
Noge su propadale u vlaan pesak,

koji je bio prekriven sasuenim

jelovim iglicama i iarkama.
amac je bio teak i klizav, ali su
ipak uspeli da ga izvuku iz vode do
same krme i tada su stali, teko
daui.
"Nogu sam prignjeio", rekao je
Paka i poeo da popravlja crveni
povez na glavi. Paljivo ga je
nametao, kako bi mu se vor naao
tano nad desnim uvetom, kao u
nosatih irukanskih pirata. "ivot
nam se ne mili, o-haj!" izjavio je.
Anka je usredsreeno sisala

prst.
"Trn?" upitao je Anton.
"Ne, odrala sam ga. Neko od vas
ima prave kande..."
"No, no, pokai?"
Pokazala je.
"Da", rekao je Anton. "Prava
ozleda. No, ta da radimo?"
"Na ra-me i pored obale",
predloio je Paka.
"Pa onda nije trebalo ni da
izlazimo iz amaca", rekao je
Anton.
"amcem i kokoka moe",

objasnio je Paka. "A obalom: trska

- to ti je broj jedan, strmine - dva,
virovi - tri. Da. Puni mladi. Ima i
somova."
"Jata peenih somova", rekao je
Anton.
"A ti, jesi li ikada gnjurao u
vir?"
"No, jesam."
"Nisam video. Nekako nisam
imao prilike da to vidim."
"Ima puno toga to jo nisi
video."
Anka je okrenula lea, digla

samostrel i opalila u bor udaljen od

njih jedno dvadesetak koraaji.
Kora je poela da se osipa.
"Nije loe", rekao je Paka i tog
istog asa opalio iz karabina.
Nianio je u Ankinu strelu, ali je
promaio.
"Nisam
zaustavio
disanje", objasnio je.
"A da si ga zaustavio?" upitao je
Anton. Gledao je Anku.
Anka je jakim pokretom povukla
polugu tetive. Miie je imala
izuzetno razvijene. Anton je sa
zadovoljstvom posmatrao kako se

pod preplanulom koom pomerila

vrsta kugla bicepsa.
Paljivo je nanianila i opalila
jo jednom. Druga strela se sa
treskom zabila u deblo neto malo
ispod prve.
"Badava to radimo", rekla je
Anka, sputajui svoj samostrel.
"ta?" upitao je Anton.
"Drvee unitavamo, eto ta je.
Jedan klinja je jue pucao u drvo iz
luka, a, ja sam ga naterala da
zubima iupa strelu."
"Paka", rekao je Anton, "mogao

bi da otri, zubi su ti odlini."

"A zubi su mi na razdeljak",
odgovorio je Paka.
"Neka bude", rekla je Anka.
"Hajde da neto radimo."
"Ne vere mi se neto po tim
urvinama", rekao je Anton.
"Ni meni. Idemo pravo."
"Gde to?" upitao je Paka.
"Gde nas oi vode."
"No?" rekao je Anton.
"Znai, u sajvu", rekao je Paka.
"Toka, hajdemo na Zaboravljeni
Bulevar. Sea li se?"

"Kako da ne!"
"Zna, Anjeka..." poeo je
Paka.
"Ja ti nisam nikakva tamo
Anjeka", resko mu je odgovorila
Anka. Nije podnosila da joj se
obraaju drugaije nego sa Anka.
Anton je to dobro zapamtio.
Brzo je rekao:
"Zaboravljeni Bulevar. Po njemu
se niko vie ne vozi. Nema ga ni na
mapi. I gde vodi, to se uopte ne
zna."
"A jeste li bili tamo?"

"Jesmo. Ali nismo uspeli da ga

istraimo."
"Put iz niotkuda i u nikuda",
izdeklamovao je Paka, doavi
sebi.
"Odlino!" rekla je Anka. Oi su
joj postale nalik na crne proreze.
"Idemo. Hoemo li stii do veeri?"
"ta ti je! Do podneva emo biti
tamo."
Krenuli su nagore urvinom. Na
rubu urvine Paka se osvrnuo. Dole
se nalazilo plavo jezero sa
ukastim pliacima, amac na

pesku i veliki krugovi koji su se

koncentrino irili na vodi mirnoj
kao ulje kraj obale - to je verovatno
izletela iz vode ona tuka. Paka je
osetio uobiajeno neodreeno
oduevljenje, kao i uvek, kada su
Toka i on beali iz internata i kada
se pred njima nalazio dan potpune
neizvesnosti
na
neistraenim
mestima sa jagodama, vrelim
livadama bez ijednog oveka, sivim
guterima, ledenom vodom i
iznenadnim izvorima. I, kao i uvek,
zaeleo je da zaurla i visoko

poskoi, i to je tog istog asa i

uinio, i Anton ga je, smejui se
pogledao, i on je ugledao u
Antonovim
oima
potpuno
razumevanje. Anka je stavila dva
prsta u usta i veto zazvidala, i uli
su u umu.
uma je bila etinarska i retka,
noge su klizile po opalim iglicama.
Kosi sunevi zraci padali su izmeu
pravih stabala, i zemlja je bila sva
pokrivena
zlatnim
mrljama.
Mirisalo je na smolu, jezero i
jagode; negde u nebu cvrkutale su

nevidljive ptice.
Anka je ila ispred svih, drei
svoj samostrel pod mikom, i
povremeno se naginjala da uzbere
krvave, kao lakom prekrivene
jagode. Anton je iao za njom sa
dobrim starim orujem marala
Toca o ramenu. Tobolac sa dobrim
borbenim strelama lupkao ga je po
stranjici. Iao je i bacao pogled na
Ankin vrat - preplanuo, gotovo crn,
sa prljenovima koji su se jasno
isticali. Ponekad se osvrtao traei
Paku, ali se Paka nije video, samo

se povremeno, as desno, as levo

video na suncu njegov crveni
povez. Anton je zamislio kako
Paka neujno klizi meu jelama sa
karabinom 'na gotovs'; ispruivi
napred svoje grabljivo, mravo lice
sa nosem koji se Ijutio. Paka se
prikradao po sajvi, a sajva se ne
ali. Sajva prijatelju moe iznenada
da ti postavi pitanje - i treba joj
odmah odgovoriti, pomislio je
Anton i povio se, ali se pred njim
nalazila Anka i ona je mogla da se
osvrne, ispalo bi glupo.

Anka se osvrnula i upitala:

"A vi ste tiho kidnuli?" Anton je
slegao ramenima.
"A ko to kida buno?"
"A ja sam, ini mi se, ipak digla
buku", zabrinuto je rekla Anka.
"Ispustila sam lavor - i najednom u
hodniku koraci. To je sigurno bila
Deva Kaa - ona je danas deurna.
Morala sam da skoim u rundelu sa
cveem. ta misli, Toka, kakvo to
cvee raste u toj rundeli?"
Anton je namrtio elo.
"Pod tvojim prozorom? Ne

znam. A zato?"
"Uporno neko cvee. Ne savija
ga vetar, ne obara bura. U njega svi
skau ve nekoliko godina, a njemu
- nita."
"Interesantno", rekao je Anton
dubokomisaono. Setio se da se pod
njegovim prozorom takoe nalazi
rundela sa cveem koje 'vetar ne
savija i ne obara bura'. Ali on na to
nikada nije obraao panju.
Anka se zaustavila, saekala ga i
pruila mu pregrt jagoda. Anton je
paljivo uzeo tri ploda.

"Uzmi jo", rekla je Anka.

"Hvala", rekao je Anton, "volim
da uzimam po jednu. A Deva Kaa
nije loa, zar ne?"
"Zavisi", rekla je Anka. "Kada
oveku svako vee izjavljuju da su
mu noge as blatnjave, a as opet
pranjave..."
Uutala je. Bilo je zadivljujue
divno etati sa njom udvoje po umi
rame uz rame, dotiui je golim
laktovima, i posmatrati je - kako je
lepa, veta i neobino dobra i kakve
su joj divne sive oi sa crnim

trepavicama.
"Da", rekao je Anton, pruajui
ruku da smakne pauinu koja je
zablistala na suncu. "A njoj noge
nisu ni pranjave. Ako te kroz bare
nose na rukama, onda se, razume li
me, nee; zapraiti..."
"Ko je to nosi?"
"Henrih iz meteoroloke stanice.
Zna, onaj ogroman, sa gotovo
belom kosom."
"Odista?"
"A zato da ne? ak i svako dete
zna da su zaljubljeni."

Ponovo su uutali. Anton je

bacio pogled na Anku. Ankine oi
su bile kao crni prorezi.
"A kada je to bilo?" upitala je.
"Jedne noi kada je bio pun
mesec", odgovorio je Anton preko
volje. "Samo pazi, ne priaj mnogo
o tome."
Anka se osmehnula.
"Niko te nije vukao za jezik,
Toka", rekla je. "Hoe li jagode?"
Anton je mahinalno smakao
jagode sa prljavog dlana i strpao ih
u usta. Ne volim torokala, pomislio

je. Ne podnosim torokala. AIi,

najednom je pronaao argument.
"Tebe e takoe jednom nositi na
rukama. I, hoe li ti biti prijatno,
ako o tome ponu da brbljaju?"
"Odakle ti samo ideja da u
izbrbljati?" rasejano ga je upitala
Anka. "Ne podnosim torokala."
"Sluaj, a ta si to smislila?"
"Nita naroito", Anka je slegla
ramenima. Neto kasnije je rekla u
poverenju: "Zna, dojadilo mi je da
svako boje vee dva puta perem
noge."

Jadna Deva Kaa, pomislio je

Anton. To ti nije sajva.
Izali su na stazu. Staza se
sputala nizbrdo, i uma je
postajala sve mranija i mranija.
Ovde su bujno rasli paprat i visoka,
vlana trava. Borova stabla bila su
prekrivena mahovinom i belom
penom liaja.
Ali, sajva se ne ali. Promukao
glas, u kome nije bilo nieg
Ijudskog, najednom je zaurlao:
"Stoj! Bacaj oruje - ti,
blagorodni done, i ti, dona!"

Kada sajva neto zahteva, treba

umeti
odgovoriti.
Preciznim
pokretom Anton je oborio Anku u
paprat nalevo, a sam je skoio u
paprat udesno, pritajio se i sakrio
iza trulog panja. Promukli eho je jo
odzvanjao meu borovim stablima,
a staza je ve bila pusta. Zavladala
je tiina.
Anton, je, preturivi se na stranu,
vrteo toki zateui tetivu.
Odjeknuo je pucanj, na Antona je
poelo da pada nekakvo trunje.
Promukao, neljudski glas je

izvestio:
"Don je pogoen u petu!"
Anton je poeo da stenje i trgao
je nogu.
"Ma ne u tu, ve u desnu",
ispravio ga je glas. ulo se kako
Paka puka od smeha. Anton je
oprezno promolio glavu iza panja,
ali se u sumranoj zelenoj kai nita
nije videlo.
U tom momentu se zauo
prodoran fijuk i um, kao da je palo
drvo.
"Joj!.." prigueno je kukao

Paka. "Potedite me, molim vas!

Potedite! Ne ubijajte me!"
Anton je odmah skoio. U susret
mu je iz paprati, povlaei se
unazad, izaao Paka. Ruke su mu
bile dignute nad glavom. Ankin glas
je upitao:
"Toka, vidi li ga?"
"Kao na dlanu", sa
odobravanjem je odgovorio Anton.
"Ne okrei se!" podviknuo je Paki.
"Ruke na glavu!"
Paka je pokorno stavio ruke na
glavu i izjavio:

"Nita neu rei."

"Toka - ta da se uradi sa
njim?" upitala je Anka.
"Sada e videti", rekao je
Anton i smestio se to je udobnije
mogao na panj, stavivi samostrel
na kolena. "Ime!" Dreknuo je
glasom Hekse Irukanskog.
Paka je leima pokazao svoj
prezir i nepokornost. Anton je
opalio. Teka strela se buno zabila
u granu nad Pakinom glavom.
"Oho!" progovorio je Ankin
glas.

"Ja sam Bon Skakavac", preko

volje je priznao Paka. "I ovde e
on, prema svemu izdahnuti - jedan
od onih to bejahu sa njim."
"uveni siledija i ubica",
objasnio je Anton. "Ali, on nikada
nita ne radi tek onako. Ko te je
poslao?"
"Poslao me je don Satarina
Nepotedni", slagao je Paka.
Anton je prezrivo rekao:
"Ova ruka ovde je prekinula nit
smrdljivog ivota dona Satarine pre
dve godine u Kanjonu Tekih

Maeva."
"Da opalim strelu u njega?"
upitala je Anka.
"Potpuno sam zaboravio", brzo
je rekao Paka, "U stvari, poslao
me je Arata Lepi. Obeao mi je sto
zlatnika za vae glave." Anton se
lupio po kolenima.
"Kakav laljivac!" povikao je.
"Pa zar e Arata da se povezuje sa
takvim nitavilom kao to si ti!"
"Kako bi bilo da ipak opalim
strelu u njega?" krvoedno je
upitala Anka.

Anton je poeo demonski da se

smeje.
"Uzgred budi reeno", rekao je
Paka", pogodio sam te u desnu
petu. Vreme bi bilo da ti istee krv."
"ipak", usprotivio se Anton.
"Kao prvo, sve vreme vaem koru
belog drveta, a kao drugo, dve
predivne varvarke su ve previle
moje rane."
Paprat je poela da se pomie, i
Anka je izala na stazu. Na obrazu
joj se videla ogrebotina, kolena su
joj bila izmazana zemljom i liem.

"Vreme je da ga bacimo u blato",

rekla je. "Kada se neprijatelj ne
predaje, njega treba unititi."
Paka je spustio ruke.
"Sve u svemu, ne pridrava se
pravila igre", rekao je Antonu.
"Kod tebe stalno ispada da je
Heksa dobar ovek."
"A mnogo mi pa ti zna", rekao
je Anton i takoe izaao na stazu.
"Sajva se ne ali, prljavi
najamnie."
Anka je vratila Paki karabin.
"A ta, jer vi uvek tako pucate

jedan u drugoga?" upitala je sa

zaviu.
"Nego ta!" zaudio se Paka. "A
ta je, je l' bi moda trebalo da
viemo: 'Pu! - pu!' - ta li? U igri je
neophodan elemenat rizika."
Anton je nemarno rekao:
"Mi se na primer esto igramo
Viljema Tela."
"Naizmenino", prihvatio je
Paka. "Danas ja stojim sa jabukom
na glavi, a sutradan on."
Anka ih je pogledala.
"Tako znai?" rekla je lagano.

"Bilo bi interesantno videti to."

"Sa zadovoljstvom bismo ti
pokazali" sarkastino je rekao
Anton, "ali nemamo jabuku."
Paka se smejuljio. Tada mu je
Anka smakla sa glave povez i brzo
smotavi ga napravila od njega
loptu.
"Jabuka - to je uslovnost", rekla
je. "Evo odline mete da se igramo
Viljema Tela."
Anton je uzeo crveni smotuljak i
paljivo ga pregledao. Pogledao je
Anku - oi su joj bile kao uski

prorezi, a Paka se zabavljao - bilo

mu je veselo. Anton mu je pruio
smotuljak.
"Na trideset koraaji neu
promaiti kartu", rekao je mirnim
glasom, "razume se, iz dobro mi
poznatog pitolja."
"Odista?" rekla je Anka i
obratila se Paki: "A ti, dragi moj,
da li e ti pogoditi kartu na trideset
koraaji?" Paka je nametao
smotuljak na glavi.
"Jednom emo pokuati", rekao
je, kezei zube. "Svojevremeno

nisam loe pucao."

Anton se okrenuo i krenuo
stazom,
glasno
odbrojavajui
korake:
"Petnaest... esnaest...
sedamnaest..."
Paka je neto rekao - Anton ga
nije uo, i Anka se glasno
nasmejala. Nekako ak previe
glasno.
"Trideset", rekao je i okrenuo se.
Sa trideset koraaji razdaljine
Paka je izgledao sasvim mali.
Crveni trougao smotuljka na glavi

izgledao je kao kapa dvorske lude.

Paka se smejuljio. On se jo igrao.
Anton se sagao i poeo lagano da
zatee tetivu.
"Neka si blagosloven, oe moj
Viljeme!" povikao je Paka. "I
zahvaljujem ti se za sve, ma ta da
se desilo."
Anton je stavio strelu i ispravio
se. Paka i Anka su ga posmatrali.
Stajali su blizu jedno drugoga.
Staza je liila na taman, vlaan
hodnik meu visokim, zelenim
zidovima. Anton je digao svoj

samostrel. Borbeno oruje marala

Toca postalo je nekako neobino
teko. Ruke mi drhte, pomislio je
Anton. To je ve loe. I nepotrebno.
Setio se kako su zimi Paka i on
itav jedan sat bacali grudve u
metalnu iarku na stubu ograde.
Bacali su ih sa dvadeset koraaji
razdaljine, sa petnaest i sa deset nikako nisu mogli da je pogode. A
posle, kada im je sve to ve
dojadilo i kada su se spremali da
krenu, Paka je nemarno, ne
gledajui, bacio poslednju grudvu i

pogodio. Anton je svom snagom

zabio kundak u zgib ramena. Anka
stoji suvie blizu, pomislio je. Hteo
je da joj povie da se udalji, ali je
shvatio da bi to bilo glupo. Vie.
Jo malo... Jo... Najednom je
postao uveren da e se strela, teka
jednu funtu, ak ako im okrene i
lea, zabiti tano u Pakinu
prekonosicu,
izmeu
veselih,
zelenih oiju. Otvorio je oi i
pogledao Paku. Paka se vie nije
smejuljio. Anka je lagano-lagano
dizala ruke sa rairenim prstima i

lice joj je postalo napeto i nekako

previe odraslo. Tada je Anton
digao samostrel jo vie i povukao
oroz. Nije video gde je strela otila.
"Promaio sam", rekao je
glasno. Krenuo je stazom nogama
koje se nisu savijale. Paka je
obrisao crvenim smotuljkom lice,
zatresao ga, rairio i poeo da
povezuje glavu. Anka se sagla i
digla svoj samostrel. Ako me tom
stvaricom lupne po glavi, pomislio
je Anton, rei u joj hvala. Ali,
Anka ga nije ak ni pogledala.

Okrenula se Paki i upitala ga:

"Idemo?"
"Odmah", rekao je Paka.
Pogledao je Antona i utke lupio
samoga sebe savijenim prstom po
elu.
"A ti si se ve preplaio", rekao
je Anton.
Paka se jo jednom lupio
prstom po elu i krenuo za Ankom.
Anton je iao za njima i trudio se da
potisne sumnje u sebi.
A ta sam ja to u stvari i uradio,
potiteno je mislio. Zato su se

samo naduli! No, Paku razumem,

preplaio se. Samo se jo ne zna ko
se vie preplaio - Viljem-tata ili
Tel-sin. Ah, ta je onda sa Ankom?
Prema svemu, preplaila se za
Paku. A ta je pa trebalo da radim?
Eto, vuem se za njima, kao
nepotrebni roak. Najbolje e biti
da odem. Sada u skrenuti ulevo,
tamo je jedna movara. Moda u
jo i sovu uspeti da ulovim. Ali, on
nije usporio ak ni korak. To je
znai zauvek, pomislio je. itao je
da se to esto deava.

Na zabaeni put stigli su ak i

ranije nego to su mislili. Sunce je
ve stajalo visoko, bilo je uasno
vrue. Za okovratnikom su bockale
jelove iglice. Put je bio od betona
sastavljen od dva niza sivozaralih, ispucanih betonskih ploa.
Kroz pukotine meu spojevima
probijala se gusta, suva trava. Po
ivici puta rastao je gust, pranjav
korov. Nad putem su brundali
bumbari, i jedan je bezobrazno
lupio Antona pravo u elo. Bilo je
tiho i sparno.

"Pogledajte", rekao je Paka.

Nad sredinom puta, na zaraloj
ici, zategnutoj popreko, visila je
okrugla metalna ploa, prekrivena
ispucalom bojom. Sudei po svemu,
na disku je bio prikazan uti
pravougaonik na crvenoj pozadini.
"ta je to?" upitala je bez nekogposebnog interesovanja Anka.
"Automobilski znak", rekao je
Paka. "Ulaz zabranjen."
"Cigla", objasnio je Anton.
"A ta ona znai?" upitala je
Anka.

"Znai da tamo ne sme da se

ide", rekao je Paka.
"A ta e onda ovde put?"
Paka je slegao ramenima.
"To je jako stari put", rekao je.
"Anizotropan put", izjavio je
Anton. Anka mu je bila okrenuta
Ieima. "Kretanje samo u jednom
pravcu."
"Mudri su bili nai preci",
zamiljeno je rekao Paka. "Vozi
se tako jedno dve stotine
kilometara, i najednom - eto ti na! 'cigla'. Niti moe dalje da ide, niti

ima koga da priupita."

"ta li moe da bude iza tog
znaka!" rekla je Anka. Osvrnula se.
Unaokolo, na mnogo kilometara
nalazila se potpuno pusta bez i
jednog jedinog oveka uma, i nisu
imali uopte koga da upitaju ta bi
moglo da bude iza tog znak. "A
moda to uopte i nije 'cigla'?"
rekla je. "Boja je sva otpala..."
Tada je Anton paljivo nanianio
i opalio. Bilo bi odista fantastino,
da je strela prekinula icu, i da je
znak pao pred same Ankine noge.

Ali, strela je pogodila gornji deo

znaka, probila zarali pleh, i na
zemlju je poela da otpada samo
sasuena boja.
"Budalo", rekla je Anka, ne
okrenuvi se.
To je bila prva re, sa kojom se
obratila Antonu posle igre Viljema
Tela. Anton je poeo da se nekako
natmureno smeka.
"And enterprises of great pitch
and moment", izgovorio je, "With
this regard their current turn way
and loase the name of action." Tako

poduhvati veliki, to uspeh

obeavaju,
propadaju
od
odlaganja
stalnih.
ekspir,
('Hamlet').
Verni Paka je najednom
povikao.
"Momci, ovuda su prola kola! I
to posle nepogode! Evo, ovde je
trava izgaena! I ovde..."
Ima sree Paka, pomislio je
Anton. Poeo je da razgleda tragove
na putu i ugledao izgaenu travu i
crni trag guma na mestu, gde je
automobil prikoio pred rupom u

betonu.
"Aha!" rekao je Paka. "Proleteo
je ispod znaka!"
To je bilo jasno svakome, ali se
Anton pobunio:
"Ni pomena, iao je sa one
strane." Paka ga je zapanjeno
pogledao.
"Zar si oslepeo, ta li?"
"Iao je sa one strane", bio je
uporan Anton. "Idemo po tragu."
"Lupeta budalatine! Lupeta!"
pobunio se Paka. "Kao prvo, ni
jedan iole vaspitan voza ne bi

krenuo ispod 'cigle'. Kao drugo,

pogledaj: evo rupage, evo traga
koenja... No, odakle je onda iao?"
"ta me se tiu ti tvoji
'vaspitani'! Vaspitan sam i idem
ispod znaka."
Paka je pozeleneo od besa.
"Idi gde hoe!" rekao je, lako
mucajui. "Nezreli stvore. Sasvim
si poludeo od spatine!"
Anton se okrenuo i, gledajui
pravo preda se, krenuo ispod znaka.
Hteo je samo jedno: da se ispred
njega nae nekakav most dignut u

vazduh i da mora da se probija u

tom pravcu. ta me se tiu tvoji
vaspitani! - mislio je. - Neka idu,
gde hoe... sa svojim Pakom. Setio
se kako je Anka odrezala Pavlu,
kada joj se ovaj obratio sa
'Anjeka'; i osetio se neto lake.
Osvrnuo se.
Paku je odmah ugledao: Bon
Skakavac, sagavi se nad samom
zemljom,
kretao
se
tragom
tajanstvenih kola. Zarali disk nad
putem lagano se njihao i kroz rupu
se naziralo modro nebo. A na ivici

puta je sedela Anka, oslonivi

laktove na gola kolena i stavivii
bradu na stegnute pesnice.
...Vraali su se tek predvee.
Momci su veslali, a Anka je sedela
na krmi. Nad crnom umom dizao se
purpurni mesec, nepodnoljivo su
kreketale abe.
"Kako je sve bilo divno
smiljeno", rekla je tuno Anka.
"Eh, vi!..."
Deaci su outali. Tada je Paka
poluglasno upitao:
"Toka, ta je bilo tamo, pod

znakom?"
"Most dignut u vazduh",
odgovorio je Anton. "I skelet
faiste, prikovan lancima za
mitraljez." Zamislio se jo malo i
dodao: "Mitraljez je bukvalno
zarastao u zemlju..."
"Da..." rekao je Paka. "Deava
se. A ja sam tamo jednome
pomogao da popravi kola."

1.
Kada je Rumata proao grob
svetog Mike - sedmi po redu i
poslednji na tom putu, ve se bilo
sasvim smrailo. Mnogo hvaljeni
hamaharski drebac, koga je od don
Tamea dobio na kartama, bio je
obino ubre. Bio se oznojio,
podbio noge i kretao se loim,
krivudavim kasom. Rumata mu je
stezao bokove kolenima, ibao
rukavicom izmeu uiju, ali je ovaj

samo
premoreno
odmahivao
glavom, ne ubrzavajui korak. Du
puta se nalazilo bunje, koje je u
predveerje liilo na oblake
smrznutog dima. Nepodnoljivo su
zujali komarci. Na mutnom nebu
treperele su retke, nejasne zvezde.
U naletima je duvao slab vetar,
topao i hladan istovremeno, kao i
uvek ujesen u ovoj primorskoj
zemlji sa zaguljivim, pranjavim
danima i ledenim veerima.
Rumata se vre zamotao u
plat i pustio uzengije. Nije imalo

smisla da bilo kuda uri. Do ponoi

je imao jo jedan sat, a tucava
uma se ve pojavila nad
horizontom kao crn, izgubljen
greben. Po strani su se pruala
uzorana polja, pod zvezdama su
svetlucale movare, koje su
zaudarale na mrtvu ru, tamneli su
se breuljci i istruleli plotovi iz
doba osvajanja. Daleko sa leve
strane pojavljivao se i gasio tmuran
odsjaj: prema svemu, gorelo je
nekakvo selo, jedno od bezbrojnih
jednolikih Mrtvoora. Obeenjaka,

Pljakaa, koja su nedavno, carskim

ukazom promenila imena u eljena,
Blagodarna i Aneoska. Na stotine
milja od obala Moreuza i do sajve
tucave ume - prostirala se ta
zemlja,
prekrivena
oblacima
komaraca, razdirana jarugama, puna
movara, poraena groznicama,
pomorima i smrdljivom kijavicom.
Kraj same krivine puta od buna
odvojila se tamna figura. drebac
se trgao, podigavi glavu uvis.
Rumata je prihvatio uzengije,
naviknutim pokretom povukao na

desnoj ruci ipku i stavio dlan na

drku maa, zagledavi se ispred
sebe. ovek kraj puta je skinuo
kapu.
"Dobro vee, blagorodni done",
tiho je rekao. "Izvinite, vas."
"U emu je stvar?" upitao je
Rumata,
oslukujui.
Neujne
zasede ne postoje. Razbojnike
izdaje kripa tetiva, sivi jurinici
nezadrivo tucaju i podriguju od
loeg piva, baronske druine
nezasito dahu i zvekeu gvoem,
a monasi - lovci na robove - buno

se eu. Ovoga puta u bunju je

vladala tiina. Prema svemu, ovaj
ovek nije bio njihov mamac. A on
nije ni liio na mamac - maleni,
nabijeni
graanin u bednoj
kabanici.
"Da li mi dozvoljavate da trim
kraj vas?" upitao je klanjajui se.
"Izvoli", rekao je Rumata,
povukavi dizgine. "Moe da se
uhvati za stremen."
Graanin je krenuo pored njega.
Drao je kapu u ruci, i na njegovom
temenu se svetlucala velika ela.

Nadzornik, pomislio je Rumata.

Obilazi barone i sakupljae soli,
skuplja lan ili kudelju. Hrabar
nadzornik, mora se priznati... A
moda i nije nadzornik. Moda je
knjigoatac. Begunac. Izrod. Sada
ih ima mnogo na nonim putevima,
vie nego nadzornika... A moda je i
pijun.
"Ko si, i odakle si?" upitao je
Rumata.
"Zovem se Kiun", tuno je rekao
graanin. "Idem iz Arkanara."
"Bei iz Arkanara", rekao je

Rumata, sagavi se.

"Beim", tuno se sloio
graanin.
udak nekakav, pomislio je
Rumata. Ili je moda ipak pijun?
Trebalo bi proveriti... A zato bi u
stvari trebalo? Kome je to
potrebno? Ko sam ja, da bih ga
proveravao? Pa i ne elim uopte
da ga proveravam! Zato mu
jednostavno ne bih poverovao! Eto,
ide graanin, oigledno knjigoatac,
bei spasavajui svoj ivot... Sam
je, boji se, slab je, trai zatitu...

Naiao
je
na
aristokratu.
Aristrokrati se iz gluposti ili iz
obesti u politiku ne razumeju, a
maevi su im dugi, i sive oni ne
vole. Zato graanin Kiun ne bi
iskoristio nekoristoljubivu zatitu
glupog i ponosnog aristokrate? I to
bi bilo sve. Neu ga ja proveravati.
Nemam zato. Porazgovaraemo,
prekratiti vreme, rastati se kao
prijatelji...
"Kiun..." rekao je. "Poznavao
sam jednoga Kiuna. Bio je
prodavac hrane i alhemiar iz

Metalne ulice. Jesi li ti njegov

roak?"
"Na alost, jesam", rekao je
Kiun, "istina daleki roak ali za njih
je to svejedno... Do dvanaestog
kolena unazad."
"I gde sada bei, Kiune?"
"Bilo gde... to dalje. Mnogi
bee u Irukan. Pokuau i ja u
Irukan."
"Tako, tako", rekao je Rumata. "I
misli da e te blagorodni don
prevesti preko granice?"
Kiun je outao.

"Ili moda misli, da blagorodni

don ne zna, ko je alhemiar Kiun iz
Metalne ulice?"
Kiun je utao. Ne govorim ono
to bi trebalo da govorim, pomislio
je Rumata. Digao se na sedlu i
povikao, imitirajui glasnika na
Kraljevskom trgu:
"Optuuje se i kriv je za uasne,
neoprostive zloine protiv boga,
krune i mira!"
Kiun je utao.
"A ta ako blagorodni don
bezumno oboava dona Rebu? Ako

je on svim srcem svojim odan

sivima i sivoj ideji? Ili moda
smatra da je to nemogue?"
Kiun je utao. Iz pomrine sa
desne strane puta pojavila se
izlomljena senka veala. Pod
prekom se belelo nago telo,
obeeno za noge. Ehe, svejedno od
svega toga, pomislio je Rumata.
Zategao je uzde, dograbio Kiuna za
rame i okrenuo ga licem prema
sebi.
"Ako te blagorodni don ovoga
istoga asa obesi pored ove

kitnice?" rekao je, zagledavi se u

belo iice sa tamnim jamama oiju.
"Sam. Brzo i veto. Na vrstom
arkanarskom konopcu. U ime
ideala. Zato uti, pismeni Kiune?"
Kiun je utao. Zubi su mu
cvokotali, i on se slabo grio pod
rukom Rumate, kao stegnuti guter.
Najednom je neto sa pljeskom palo
u jarak kraj puta, i tog istog asa,
kao zbog toga da bi zagluio taj
pljesak, on je oajniki povikao:
"No, obesi me! Obesi,
izdajnie."

Rumata je doao do daha i

pustio je Kiuna.
"Naalio sam se", rekao je. "Ne
boj se."
"La, la..." jecajui, mrmljao je
Kiun. "Svuda samo la!..."
"Dobro, de, ne ljuti se", rekao je
Rumata. "Bolje podigni ono to si
tamo bacio - moe da se navlai..."
Kiun je postojao malo, zanosei
se i jecajui, bez ikakvog cilja se
lupkajui dlanovima po kabanici i
spustio se u jarak. Rumata je ekao,

umorno se pogurivi u sedlu. Znai,

tako i treba da bude, mislio je,
znai da drugaije jednostavno i ne
moe... Kiun se izvukao iz jarka,
stavljajui u koulju sveanj.
"Knjige, razume se", rekao je
Rumata.
Kiun je odmahnuo glavom.
"Ne", rekao je promuklo. "Samo
jedna knjiga. Moja knjiga."
"O emu to pie?"
"Bojim se da vas to nee
interesovati, blagorodni done."
Rumata je uzdahnuo.

"Uhvati se za stremen", rekao je.

"Naalio sam se. Ne boj me se."
"Divan svet", progovorio je
Kiun. "Veseo svet. Svi se ale. I svi
se ale na isti nain. Pa ak i
blagorodni Rumata."
Rumata se zapanjio.
"Zna kako se zovem!"
"Znam", rekao je Kiun.
"Prepoznao sam vas po obruu na
elu. Odista sam se obradovao,
kada sam vas ugledao..."
No, razume se, eto na ta je on
mislio, kada me je nazvao

izdajnikom, pomislio je Rumata. I

rekao je:
"Vidi, a ja sam mislio da si
pijun. pijune uvek ubijam."
"pijune..." ponovio je Kiun.
"Da, razume se. U nae doba je tako
lako i dobro biti pijun. Obian
cinkaro u taverni 'Siva Radost'.
Kako je to divno, kako to samo
ljudi potuju! U est sati uvee
ulazim u pivnicu i sedam za svoj
stoi. Vlasnik hita ka meni, s
mojom prvom kriglom piva. Mogu
da pijem koliko hou, pivo plaa

don Reba - ili tanije, niko ga i ne

plaa. Sedim, pijuckam svoje pivo i
sluam. Ponekad se pravim da
beleim ta ko razgovara, i
preplaeni ljudi hitaju ka meni
nudei mi prijateljstvo, svoje
novanike. U njihovim oima vidim
samo ono to elim: pseu odanost,
strahopotovanje i stiskam ene
naoigled
njihovih
mueva,
ogromnih ljudeskara, a oni e se
samo usluno kikotati. Kakvo
predivno rasuivanje, blagorodni
done, zar ne? uo sam to od

petnaestogodinjeg
deaia,
studenta Patriotske kole..."
"I ta si mu rekao?" radoznalo ga
je upitao Rumata.
"A ta sam pa mogao da mu
kaem? On to ne bi shvatio. I
ispriao sam mu, da ljudi Vage
Toka, kada uhvate cinkaroa,
otvaraju ovome eludac noem i
sipaju biber u njega... A pijani
vojnici trpaju cinkaroa u vreu i
bacaju ga u nunik. I to je suta
istina, ali on u nju nije poverovao.
Rekao mi je da to u koli nisu uili.

Tada sam izvukao papir i zabeleio

ceo na razgovor. To mi je bilo
potrebno za moju knjigu, a on je
jadnik, zakljuio da je to potrebno
zbog prijave, i umokrio se od
straha..."
Pred njima, su kroz bunje
promakle svetlosti krme 'Skeleta
Bako'. Kiun se spotakao i uutao.
"ta se desilo?" upitao je
Rumata.
"Tamo je siva patrola",
promrmljao je Kiun.
"No, pa ta?" rekao je Rumata.

"Sluaj bolje jo jedno rasuivanje,

dragi moj Kiune. Mi volimo i
cenimo te jednostavne, grube
momke, nau sivu, borbenu stoku.
Oni su nam potrebni. Od sada
obian ovek mora da dri jezik za
zubima, ako ne eli da ga okae na
veala!" zacerekao se, jer je to
rekao odista odlino - u najboljim
tradicijama sivih kasarni.
Kiun se skupio i uvukao glavu u
ramena.
"Jezik obinog oveka mora da
zna gde mu je mesto. Bog je dao

obinom oveku jezik ne da bi

brbljao, ve da bi lizao izme svog
gospodara, a takav gospodar je
odreen obinom oveku od
vajkada..."
Kraj stuba za vezivanje konja
ispred krme trupkali su osedlani
konji sive patrole. Kroz otvoreni
prozor ule su se promukle psovke.
ula se lupa domina. U vratima,
prepreavajui prolaz ogromnom
stomainom, stajao je lino Skelet
Bako u iscepanoj konoj jakni,
zasukanih rukava. U kosmatoj api

je drao tesak - prema svemu,

upravo je sekao pseto za orbu,
oznojio se i izaao da doe malo do
daha. Na stepenicama je sedeo,
skupivi se, sivi jurinik, stavivi
borbenu sekiru meu kolena. Drka
sekire mu je iskrivila lice na stranu.
Videlo se samo da mu je muka od
pia. Primetivi konjanika, progutao
je pljuvaku i promuklo zaurlao:
"S-toj! Kako se ono zva... Ti,
blagorodni!..."
Rumata je, isturivi bradu,
proao pored njega ne udostojivi

ga ak ni pogleda.
"...A ako jezik obinog oveka
lie pogrenu izmu", glasno je
govorio, "onda taj jezik treba
udaljiti, jer je reeno: 'Jezik tvoj neprijatelj je moj'..."
Kiun se kretao iza konja irokim
koracima. Rumata je ivicom oka
video kako mu se od znoja
presijava ela.
"Stoj, kada ti se kae!" zaurlao
je jurinik.
ulo se kako, lupkajui sekirom,
tri niz stepenike, spominjui

istovremeno boga, avola i svu tu

blagorodnu stoku istovremeno.
Jedno petorica, pomislio je
Rumata, savijajui manete. Pijani
mesari. Gluposti.
Proli su pored krme i skrenuli
ka umi.
"Mogao sam da idem i bre, ako
je potrebno", rekao je Kiun
neprirodno vrstim glasom.
"Gluposti!" rekao je Rumata,
zauzdavajui drebca. "Bilo bi
dosadno proi toliko milja i
nijednom se ne potui. Zar nikada

ne eli da se potue, Kiune?

Stalno prie, prie..."
"Ne", rekao je Kiun. "Nikada
nisam poeleo da se tuem."
"U tome i jeste nesrea",
promrmljao je Rumata, okreui
drebca
i
lagano
navlaei
rukavice.
Iza zaokreta su se pojavila dva
konjanika i, ugledavi ga, najednom
su se zaustavili.
"Ehej, ti, blagorodni done!"
povikao je jedan. "Isprave pokai!"
"Fukaro", progovorio je

staklasto-zvonkim glasom Rumata.

"Nepismeni ste, ta e vam
isprave?"
Gurnuo je drepca kolenom i
kasom krenuo u susret jurinicima.
Plae se, pomislio je. Prave se...
No, barem par amara! Ne... Nita
od svega nee ispasti. Toliko elim
da iskalim mrnju, koja se u meni
nakupila za ovaj jedan dan, ali, ini
se, nita od svega toga nee ispasti.
Ostaemo humani, sve emo
oprostiti i biemo mirni, kao
bogovi. Neka oni kolju i skrnave,

mi emo ostati mirni, kao bogovi.

Bogovi nikuda ne moraju da ure,
pred njima je venost...
Sasvim im se pribliio. Jurinici
su nesigurno digli sekire i povukli
se unazad.
"No?" rekao je Rumata.
"ta znai to 'no'?" zbunjeno je
rekao prvi jurinik. "Pa to je, znai,
blagorodni don Rumata?"
Drugi jurinik je odmah okrenuo
konja i u galopu odjurio. Prvi se
povukao, spustivi sekiru.
"Molimo za oprotaj, blagorodni

done", brzo je poeo da govori.

"Nismo vas prepoznali. U pitanju je
mala greka. Stvar je dravna,
greke su uvek mogue. Momci su
malo popili, gore od elje..." Poeo
je da ga zaobilazi postrance. "I sami
shvatate, vremena su teka...
Lovimo pobegle uene ljude. Ne
elimo da se alite, blagorodni
done..."
Rumata mu je okrenuo lea.
"Blagorodnom donu elimo
srean put!" sa olakanjem u glasu
povikao je za njim jurinik.

Kada se on udaljio, Rumata je

tiho pozvao:
"Kiune!"
Niko mu se nije odazvao.
"Ehej, Kiune!"
I ponovo se niko nije odazvao.
Oslunuvi malo, Rumata je kroz
zujanje komaraca zauo utanje
bunja. Kiun se brzo probijao preko
polja na zapad, tamo gde se,
udaljena dvadeset milja nalazila
irukanska granica. To je sve,
pomislio je Rumata. Eto ti celog
razgovora. Uvek jedno te isto.

Provera,
oprezna
razmena
dvosmislenih bajki... itave nedelje
troi duu na nevane razgovore sa
raznim oloem, a kada konano
susretne pravog oveka, onda
nema vremena da sa njim
porazgovara kako treba; treba ga
prikriti, spasti, poslati, na sigurno i
bezbedno mesto, i on odlazi, tako i
ne shvativi da li je imao posla sa
prijateljem
ili
kapricioznim
izrodom. Pa i sam nita nee
saznati o njemu. ta on hoe, ta
moe, zato ivi...

Setio se jueranjeg Arkanara.

vrste kamene kue na glavnim
ulicama, gostoprimljivi fenjer nad
ulazom u tavernu, dobroudni, siti
trgovci pijuckaju pivo za istim
stolovima i diskutuju o tome da svet
uopte nije lo, da cene itu padaju,
da cene odei rastu, da se zavere
otkrivaju na vreme, da vraeve i
sumnjive knjigoatce nabijaju na
kolac, da je kralj, po obiaju,
velianstven i svetao, a don Reba
bezgranino pametan i uvek na
oprezi. "Izmislie kako da ne!.. Svet

je okrugao!..." "Od pismenosti, od

pismenosti sve dolazi brao! Nije u
novcu srea, seljak je navodno
takoe ovek, a to dalje - to vie,
uvredljivi stihovi, a onda i
pobuna..." "Sve ih treba na kolac,
brao!.. A ta bih ja radio? Ja bih
jednostavno pitao: pismen si? Na
kolac! Stihove pie? Na kolac!
Tablice zna? Na kolac, suvie
mnogo zna!" Bina, srce, jo tri
krigle piva i porciju dimljene
zeetine. A po ulici poploanoj
kamenjem - grum, grum, grum -

lupaju
potkovanim
izmama
nabijeni, rumenog lica momci u
sivim kouljama, sa tekim
sekirama o desnom ramenu. "Brao!
Evo ih, to su zatitnici! Zar e oni
dozvoliti? Ni u kom sluaju! A moj,
moj... Na desnom krilu! Jo koliko
jue sam ga makljao! Da, brao, to
vam vie nije ono nemirno doba!
Stabilnost
prestola,
srea,
nepokolebljivi mir i pravinost!
Ura, sive ete! Ura, don Reba! Neka
je slava naem kralju! Eh, brao,
kako je divan sada ivot!"

A po tamnoj ravnici kraljevine

Arkanarske, osvetljenoj vatrama
poara i iskrama baklji, po
putevima i stazama, izujedani
komarcima, sa podbijenim do krvi
nogama, pokriveni znojem i
prainom, izmueni, preplaeni,
utueni oajem, ali vrsti kao elik
u svom ubeenju, bee, idu, lutaju,
zaobilazei mrtve strae stotine
nesrenika, stavljenih van zakona
samo zbog toga, to umeju i ele da
lee i ue svoj iznuren boletinama
i ogrezao u neznanju narod; zbog

toga to, kao bogovi, stvaraju od

gline i kamena drugu prirodu za
ukraavanje ivota naroda koji ne
zna ta je to lepota; zbog toga to
prodiru u tajne prirode, nadajui se
da e uspeti da stave te tajne u
slubu
svom
nevetom,
preplaenom starim vradbinama
narodu...
Nezatieni,
dobri
nepraktini,
koji
su daleko
prevazili svoje doba...
Rumata je smakao rukavicu i
zamahnuvi njom, tresnuo drepca
medu ui:

"No, mrcino!" rekao je ruski.

Bila je pono, kada je uao u
umu.
Sada niko ne moe tano da kae
odakle je doao taj udnovati naziv
- tucava uma. Postojalo je
zvanino predanje o tome, da su pre
tri stotine godina gvozdene ete
carskog marala Toca koji je
kasnije postao prvi arkanarski kralj,
probijajui
se
kroz
sajvu,
proganjajui horde varvara bakarne
boje koe koje su se povlaile,

ovde, na odmoritu kuvale od kore

belog drvea napitak, koji je
izazivao nezadrivo tucanje. Prema
predanju, maral Toc je, obilazei
jednog jutra logor, izgovorio,
mrtei svoj aristokratski nos:
"Odista, to je nepodnoljivo! Cela
uma tuca i smrdi na pie", Odatle
je navodno i potekao udnovati
naziv.
Bilo kako bilo, to ni u kom
sluaju nije bila obina uma. U
njoj je raslo ogromno drvee sa
tvrdim belim stablima, kakva se

nisu ouvala ni na jednom drugom

mestu u Imperiji - ni u vojvodstvu
Irukanskom; a jo manje u
trgovakoj republici Soan, koja je
odavno posekla sve svoje ume i
upotrebila ih za izgradnju brodova.
Prialo se da takvih uma ima
mnogo iza Crvenog Severnog
grebena u zemlji varvara, ali zar se
malo toga pria o zemlji varvara...
Kroz umu je prolazio put, koji
je bio proseen pre dva stolea. Taj
put je vodio u rudnike srebra, i po
naslednom pravu je pripadao

baronima
Pampa;
potomcima
jednog od saboraca marala Toca.
Nasledno pravo barona Pampa
stajalo je arkanarske kraljeve
dvanaest pudova istog srebra
godinje, jer je svaki kralj, stupivi
na presto, kretao sa armijom da
osvoji zamak Bau, u kome su iveli
baroni. Zidovi zamka su bili vrsti,
baroni hrabri, svaki pohod je
kraljeve stajao trideset pudova
srebra, a posle povratka potuene
armije arkanarski kraljevi su iznova
potvrivali nasledno pravo barona

Pampa
zajedno
sa
drugim
privilegijama, kao na primer: da
akaju nos za kraljevskom
trpezom, da love zapadno od
Arkanara i obraaju se prinevima
direktno po imenu, bez titula i
zvanja.
tucava uma bila je puna
najmranijih tajni. Danju su se
putem na jug kretale koije sa
obogaenom rudaom, a nou je put
bio pust, jer bi se retko naao
hrabar ovek koji bi se usudio da
krene njime pri svetlosti zvezda.

Govorilo se da nou sa Oca-drveta

vie ptica Siu, koju niko nikada nije
video i koju je nemogue i videti,
jer to nije obina ptica. Govorilo se
da ogromni, kosmati pauci skau sa
grana na vratove konja i u jednom
trenu presecaju konjima ile, davei
se u krvi. Govorilo se da po umi
luta ogromna, drevna ivotinja Peh,
prekrivena krljutima, koja raa
potomstvo jedared u dvanaest
godina i vue za sobom dvanaest
repova, koji se znoje otrovnim
znojem. A neko je video kako je

usred belog dana preko puta

prelazio, mrmljajui svoje albe,
goli vepar 'Y', koga je prokleo sveti
Mika - svirepa ivotinja, kojoj
gvoe nije moglo nita, ali koju je
zato kao mogla da proburazi kost.
Tu je mogao da se susretne i
odbegao rob sa igom od smole
meu lopaticama - utljiv i
nepotedan, kao dlakavi paukkrvopija. I zgrbljeni arobnjak, koji
je sakupljao tajne peurke za svoje
arobne napitke, pomou kojih
ovek moe da postane nevidljiv,

moe da se pretvara u razne

ivotinje ili dobije drugu senku.
Pokraj puta su se etkale i none
junaine groznog Vage Toka, i
begunci iz srebrnih rudnika sa crnim
dlanovima i belim, prozranim
licima. Vraevi su se ovde skupljali
na svoja nona bdenja, a razulareni
lovouvari barona Pampe pekli su
na retkim poljanama ukradene
bikove na ranju.
Takorei u najguoj umi, na
jednu milju od puta, pod ogromnim
drvetom, sasuenim od starosti, u

zemlju je bila urasla naherena

koliba od ogromnih brvana,
opkoljena pocrnelom tarabom. Na
tom mestu se ona nalazila od
vajkada, vrata su joj uvek bila
zatvorena, a kraj poluistrulelog
doksata videli su se iskoeni idoli,
istesani od jednog komada drveta.
Ta izba je bila najopasnije mesto u
tucavoj umi. Govorilo se da
upravo ovamo dolazi jedared u
dvanaest godina drevni Pah, da bi tu
okotio potomka i da tu, zavukavi se
ispod izbe, umire, tako da je ceo

pod u izbi prekriven crnim otrovom,

a kada otrov potee napolje - tada
e svemu doi kraj. Govorilo se da
u noi nepogoda idoli sami poinju
da se izvlae iz zemlje, primiu se
putu i daju znakove. I govorilo se
jo, da se ponekad u mrtvim
prozorima pali neljudska svetlost,
da se uju razni zvuci i da se dim iz
dimnjaka vije u stubu sve do
samoga neba.
Ne tako davno je seoska budala
to nikada ne pije, Irma ipak iz
sela Blagorastvorenije (a po

narodski - Smrdljivci), iz gluposti

svoje jedne veeri navratio do izbe
i zavirio kroz prozor. Kui se vratio
sasvim poblesaveo, a doavi malo
k sebi, ispriao je da je u izbi
gorela jarka svetlost, i da je za
obinim stolom sedeo na klupi
ovek i pio neto iz bave, koju je
drao jednom rukom. Lice oveka
bilo je oputeno gotovo do pojasa, i
bilo je sve u nekakvim mrljama.
Bio je to, oigledno, sam sveti
Mika jo pre nego to je priao
veri, mnogoenac, pijanica i

razvratnik. ovek je mogao da ga

posmatra,
savladavi
samo
prethodno strah. Iz prozora je
mirisalo na neto sladunjavoopojno, i po drvetima oko izbe
kretale su se senke. Iz cele okoline
dolazili su ljudi da sluaju priu
budaline. A stvar se zavrila time,
to su stigli jurinici i, zavivi mu
laktove na lopatice, oterali ga u
grad Arkanar. O kolibi ni sada ipak
ne prestaju da priaju, i ne nazivaju
je drugaije, do Pijani Brlog...

Probivi se kroz bunje

gigantske paprati, Rumata je siao
sa konja pred doksatom Pijanog
Brloga i obmotao povodac oko
jednog idola. U izbi je gorela
svetlost, vrata su bila otvorena i
visila na jednoj arki. U sobi je
jako zaudaralo na alkohol, a na
stolu, meu oglodanim kostima i
komadima kuvane repe, uzdizala se
ogromna glinena krigla.
"Dobro vee, oe Kabani",
rekao je Rumata, prekoraivi prag.
"Pozdravljam vas", odazvao se

otac Kabani promuklim, kao

borbena truba glasom.
Rumata je, zveckajui
mamuzama, priao stolu, bacio na
klupu rukavice i ponovo pogledao
oca Kabanija. Otac Kabani je sedeo
nepokretno, naslonivi oputeno
lice na dlanove. upave, polusede
vee su mu visile na obrazima, kao
vatrava nad provalijom. Iz nozdrva
njegovog ogromnog nosa, sa svakim
izdahom sa zvidukom je izletao
vazduh; zasien alkoholom.
"Sam sam ga izmislio!"

progovorio je najednom, sa
naporom podigavi desnu obrvu, i
bacivi
na
Rumatu
pogled
zamuenog oka. "Sam! A zato?.."
Oslobodio je ispod obraza desnu
ruku i poeo da mae maljavim
prstom. "A ipak, ja sa svim tim
nemam nikakve veze!.. Ja sam ga
izmislio... a ja sa svim tim nemam
nikakve veze, a? Tano - nikak-ve...
I sve u svemu, mi ne izmiljamo,
ve radimo avo e ga znati ta!"
Rumata je skinuo opasa i
prebacio preko glave kaieve sa

maevima.
"No, no", rekao je.
"Sanduk!" dreknuo je otac
Kabani i za due vreme zautao
pravei
udnovate
pokrete
obrazima.
Rumata je, ne sputajui pogleda
sa njega, prebacio preko klupe noge
u prekrivenim prainom, visokim
izmama i seo, stavivi maeve
pokraj sebe.
"Sanduk..." ponovio je otac
Kabani potitenim glasom. "To mi
govorimo, kao da izmiljamo. U

stvari, sve je ve odavno

izmiljeno. Neko je odavno-odavno
sve izmislio, strpao sve u sanduk,
provrteo na poklopcu rupu i
otiao... Otiao da spava... A ta se
tada desilo? Doao je otac Kabani,
zatvorio oi, zavukao ruku u rupu."
Otac Kabani je pogledao svoju
ruku. "Dograbio, izmislio! Ja sam,
kae, upravo ovo i izmislio!.. A ko
ne veruje, taj je budala... Trpam
ruku unutra - jedan! ta? ica sa
bodljama: Zato? Staja od vukova
da se zatiti. Junaina! Trpam ruku -

dva! ta? Pametna stvar - vodenica

za meso. Zato? Neno, mleveno
meso... Junaina! Trpam ruku - tri!
ta? Voda koja gori... Kako i zato?
Da se vlana drva zapale... A?!"
Otac Kabani je uutao i poeo
da se naginje napred, kao da ga je
neko savijao, stegavi ga za vrat.
Rumata je uzeo kriglu, zavirio u nju,
posle izlio nekoliko kapi na spoljnu
stranu dlana. Kaplje su bile
plavkaste i mirisale na alkohol.
Rumata je ipkastom maramicom
paljivo obrisao ruku. Na maramici

su ostale masne mrlje. Neoeljana

glava oca Kabanija dodirnula je sto
i istog asa se trgla.
"Ko je stavio sve to u sanduk on je znao za ta je sve to
izmiljeno... Bodlje protiv vukova?
To sam ja, budala, od vukova...
Rudnike, rudnike ograivati tim
icama... Da ne bee iz rudnika
dravni zloinci. A ja ne elim! I ja
sam dravni zloinac! A da li su me
pitali? Pitali su me! Bodljikava
ica, kau? Bodljikava ica. Protiv
vukova, kae? Protiv vukova...

Odlino, kau junaina! Opleemo

rudnike... Lino ih je don Reba i
opojasao. I vodenicu moju za meso
je uzeo. Junaina, kae! Ima glavu,
kae!.. I sada, znai, u Veseloj Kuli
neno mleveno meso pravi... Jako,
kau, pomae..."
Znam, mislio je Rumata. Sve
znam. I kako si ti vikao kod don
Rebe u kabinetu, kako si mu puzao
pred nogama, molio: "Daj, ne
treba!" Bilo je prekasno. Poela je
da se vrti tvoja vodenica za meso...
Otac Kabani je dograbio kriglu i

prineo je maljavim ustima. Gutajui

otrovnu smesu; urlao je kao vepar
'Y', posle je bacio kriglu na sto i
poeo da vae komad rotkve. Po
obrazima su mu tekle suze.
"Voda koja gori!" rekao je
konano, stegnutim glasom. "Za
paljenje vatri i izvoenja veselih
ala. A kakva je to voda koja gori,
ako ona moe da se pije? Ako se u
pivo sipa - pivo je onda odista
dobro! Ne dam! Sam u to popiti... I
pijem. Danju pijem. Nou. Sav sam
otekao. Padam stalno. Danas sam,

don Rumata, da mi ne veruje

ogledalu priao - preplaio sam
se... Gledam - pomogao mi gospod!
- gde je to otac Kabani?! Morska
zver oktopod - sav sam u
raznobojnim flekama. as sam
crven. as opet modar. Izmislio
sam, kako se to kae, vodu za razne
arolije..."
Otac Kabani je pljunuo na sto i
poeo da trlja nogom pod ispod
klupe, briui ga, a onda je
najednom upitao:
"Koji je danas dan?"

"Dan uoi Kate Pravednog",

rekao je Rumata.
"A zato nema sunca?"
"Zato to je no."
"Ponovo no..."# tuno je rekao
otac Kabani i sruio se licem u
ogriske.
Jedno vreme ga je Rumata,
zviduui kroz zube, posmatrao.
Posle se izvukao iza stola i otiao u
ostavu. U ostavi se meu gomilama
repe i brdom opiljaka presijavao
staklenim cevima nezgrapan agregat
oca Kabanija za proizvodnju

alkohola zauujue delo

uroenog inenjera, instinktivnog
hemiara
i
majstora-staklara.
Rumata je dva puta obiao paklenu
mainu, posle je u pomrini napipao
gvozdenu ipku i nekoliko puta
nasumice udario, nikuda specijalno
ne nianei. U ostavi je poelo da
odzvanja, klokoe. Odvratan zadah
prokisle komine udario mu je u nos.
Dok mu je staklo krckalo pod
potpeticama, Rumata se zavukao u
udaljeni ugao i ukljuio elektrinu
lampicu. Tamo se pod gomilom

raznoraznog ubreta, u jakom

silikatnom sefu nalazio mali poljski
sintezator 'Midas'. Rumata je
razbacao ubre, okrenuo na toku
kombinaciju cifara i podigao
poklopac sefa. ak je i obasjan
belom
elektrinom
svetlou
sintezator izgledao udnovato meu
razbacanim ubretom. Rumata je
ubacio u otvor nekoliko lopata
opiljaka, i sintezator je tiho poeo
da pevui, automatski ukljuivi
indikator svetlosti. Rumata je
vrhom svoje visoke izme primakao

izlaznom otvoru zaralu kofu. I tog

istog asa - zvek, zvek, zvek! - na
ulubljeno metalno dno poeli su da
padaju
zlatni
kruii
sa
aristokratskim
profilom
Pica
estog, kralja Arkanarskog.
Rumata je preneo oca Kabanija
na kriputave palae, smakao mu
cipele, okrenuo ga na desni bok i
prekrio koom neke odavno izumrle
ivotinje. Pri tome se otac Kabani
za tren probudio. On nije mogao da
se pokree, a isto tako ni da

razmilja. Ograniio se na to, to je

otpevao nekoliko stihova iz
zabranjene svetovne romanse 'Ja
sam kao cveti crveni na dlanu
tvom malenom', posle ega je
odmah poeo gromko da hre.
Rumata je rasklonio sve sa stola,
pomeo pod i obrisao staklo jednog
prozora, koje je bilo pocrnelo od
prljavtine
i
hemijskih
eksperimenata, to je otac Kabani
izvodio na ragastovu. Iza ruinirane
pei naao je bure sa alkoholom i
sadrinu izlio u pacovsku rupu.

Posle je napojio hamaharskog

drepca, sipao mu ovsa iz mree
ispod sedla, umio se i seo da eka,
posmatrajui plamiak ika. Ve
punih est godina je iveo tim
udnovatim, dvostrukim ivotom i,
inilo se da se ve sasvim navikao
na njega; ali mu je povremeno, kao
na primer sada, najednom padalo na
pamet da u stvari nema nikakvog
organizovanog zverstva i sivila koje
nadire, ve da se odigrava
udnovata pozorina predstava sa
njim, Rumatom, u glavnoj ulozi. Da

e eto sada, posle posebno uspene

replike, odjeknuti aplauzi i da e
potovaoci
iz
Instituta
eksperimentalne istorije ushieno
povikati iz loa: "Odlino, Antone!
Odlino! Junaina, si, Toka!" ak
se i osvrnuo, ali nije bilo
prepunjene sale, postojali su samo
pocrneli, mahovinom prekriveni
zidovi od golih brvana, prekrivenih
slojevima ai.
U dvoritu je tiho zarzao i poeo
da lupka kopitama hamaharski
drebac.
Zaulo
se
nisko,

ujednaeno brundanje, do suza

poznato i potpuno neverovatno
ovde. Rumata je oslukivao,
otvorivi usta. Brundanje se
smirilo, jeziak plamena nad
ikom je poeo da se njie i zasjao
je jo jae. Rumata je poeo da
ustaje i tog istog asa iz ponone
tmine u sobu je uao don Kondor,
generalni sudija i uvar velikih
dravnih peata trgovake republike
Soan, potpredsednik Konferencije
dvanaest negocijanata i kavaljer
carskog Ordena Desnice Milosrdne.

Rumata je skoio, umalo ne

preturivi klupu. Bio je spreman da
se baci, da ga poljubi u oba obraza,
ali noge su mu se, pridravajui se
etikecije same od sebe podvile u
kolenima, mamuze su sveano
zveknule, desna ruka mu je opisala
iroki polukrug od srca u stranu, a
glava se povila tako, da je brada
nestala
u
penasto-ipkastim
okovratnicima. Don Kondor je
smakao somotsku beretku sa
obinim, putnim perom, brzo je
njom, kao da tera komarce mahnuo

u stranu Rumate, a posle je, bacivi

je na sto, obema rukama raskopao
kraj vrata kope svoje kabanice.
Kabanica je jo lagano padala za
njegovim leima, a on je ve sedeo
na klupi, rairivi noge, oslonivi
levu ruku na kuk, a desnom se
oslanjajui na drku pozlaenog
maa, zabijenog u trule daske poda.
Bio je mali, mrav, sa ogromnim,
malo iskolaenim oima na uzanom,
bledom licu. Njegova crna kosa je
bila obuhvaena istim kao i u
Rumate, masivnim zlatnim obruem

sa ogromnim zelenim kamenom nad

prekonosnicom.
"Jeste li sami, don Rumata?"
odseno je upitao.
"Jesam, blagorodni done", tuno
je odgovorio Rumata.
Otac Kabani je najednom glasno
i potpuno trezno rekao:
"Blagorodni don Reba!.. Vi ste
obina hulja i nita vie."
Don Kondor se nije ni pokrenuo.
"Doleteo sam", rekao je.
"Nadajmo se", rekao je Rumata,
"da vas nisu videli."

"Legenda vie ili manje", ljutito

je rekao don Kondor. "Nemam
vremena za jahanje. ta se desilo sa
Budahom? Gde je nestao? Pa
sedite, don Rumata, molim vas!
Boli me vrat."
Rumata se posluno spustio na
klupu.
"Budah je nestao", rekao je.
"ekao sam ga u Praumi Tekih
Maeva. Ali, doao je samo
jednooki
odrpanac,
izgovorio
lozinku i predao mi vreu sa
knjigama. ekao sam ga jo dva

dana, a posle sam se povezao sa

donom Hugom, i don Hugo me je
obavestio da je ispratio Budaha do
same granice i da Budaha prati neki
blagorodni don, kome se moe
verovati jer je ovaj prokockao sve
na kartama i prodao se don Hugu i
telom i duom. A to znai, da je
Budah nestao negde ovde, u
Arkanaru. To je sve to sam uspeo
da saznam."
"Nije ba mnogo", rekao je don
Kondor.
"Stvar nije u Budahu", pobunio

se Rumata. "Ako je on iv, pronai

u ga i izvui. To umem. Ali, nisam
o tome hteo da govorim sa vama.
eleo bih jo jednom da skrenem
vau panju na to, da situacija u
Arkanaru prevazilazi granice bazne
teorije..." Lice don Kondora je
postalo kiselkasto. "Ne, sasluajte
me paljivo", vrstim glasom je
rekao Rumata. "Oseam da se
radio-vezom sa vama nikada neu
objasniti. A u Arkanaru se sve
izmealo! Pojavio se nekakav novi
faktor, koji sistematski deluje. I

ispada, kao da don Reba potpuno

svesno napujdava na naunike svo
sivilo u kraljevini. Sve, to se i
najmanje uzdie iznad prosenosti
sivila, u opasnosti je. Sluajte, don
Kondore, to nisu emocije, to su
injenice! Ako
si
pametan,
obrazovan, ako sumnja, govori
neuobiajene
stvari
ako
jednostavno barem ne pije vino! u opasnosti si. Bilo koji trgovi
ima prava da te, ako to samo hoe,
ubije. Stotine i hiljade ljudi
stavljene su van zakona. Njih love

jurinici i veaju du puteva. Gole;

za noge... Jue su u mojoj ulici
izmama ubili starca, saznavi da je
pismen. Gazili su ga, priaju, dva
sata,
tupoglavci,
sa
gotovo
ivotinjskim njukama..." Rumata se
uzdrao i zavrio je mirno: "Jednom
reju, u Arkanaru takorei da vie
nema ni jednog jedinog pismenog
oveka. Kao i u Oblasti Svetog
Ordena posle Barkanskog pokolja."
Don Kondor ga je paljivo
posmatrao, stegavi usne.
"Ne dopada mi se, Antone",

rekao je ruski.
"Meni se takoe mnogo to-ta
ne
dopada,
Aleksandre
Vasiljeviu", rekao je Rumata. "Ne
dopada mi se to smo vezali sami
sebi i ruke i noge samom postavkom
problema. Ne dopada mi se to se
taj problem naziva Problem
Beskrvnog Delovanja. Zato to u
mojim
uslovima
ta
nauno
zasnovana neaktivnost... Znam ta
ete mi sve rei protiv toga! I ja
znam teoriju. Ali, ovde nema
nikakvih teorija, ovde je tipino

faistika praksa, ovde zveri svakog

trena ubijaju ljude! Ovde je sve
potpuno beskorisno. Znanja nema
dovoljno, a zlato gubi vrednost, jer
kasni."
"Antone", rekao je don Kondor.
"Ne padaj u vatru. Verujem, da je
situacija u Arkanaru odista izuzetna,
ali sam isto tako ubeen, da nema
ni jedan jedini konstruktivan
predlog."
"Da", sloio se Rumata,
"konstruktivnih predloga odista
nemam. Ali mi je jako teko da se

uzdravam."
"Antone", rekao je don Kondor.
"Na ovoj planeti nas ima dve
stotine i pedeset. Svi se uzdravaju,
i svima je to jako teko.
Najiskusniji ive ovde ve pune
dvadeset i dve godine. Oni su
ovamo
doleteli
kao
obini
posmatrai.
Njima
je
bilo
zabranjeno da bilo ta uopte
preduzimaju. Zamisli to za tren: zabra-nje-no u potpunosti. Oni ne bi
imali prava ak ni da spasu Budaha.
ak ako bi Budaha gazili nogama

pred njihovim oima."

"Ne treba govoriti sa mnom kao
sa detetom", rekao je Rumata.
"Nestrpljivi ste kao dete", rekao
je don Kondor. "A potrebno je da
budete jako strpljivi."
Rumata se tuno osmehnuo.
"A dok budemo ekali", rekao
je, "odmeravali i oklevali, zveri e
svakog trenutka unitavati ljude."
"Antone", rekao je don Kondor,
"u vasioni ima hiljade planeta, na
koje jo nismo stigli i na kojima
istorija tee svojim tokom."

"Ali mi smo ipak ovamo stigli."

"Da, stigli smo. Ali zato, da
bismo pomogli ovom oveanstvu,
a ne zbog toga da bismo utolili svoj
pravini gnjev. Ako si slab - idi.
Vrati se kui. Na kraju krajeva, ti
odista nisi dete i znao si na ta ovde
dolazi."
Rumata je utao. Don Kondor,
nekako oputen i najednom ostareo,
vukui ma za drku, kao tap,
proetao se pored stola, tuno
klimajui nosem.
"Shvatam sve", rekao je. "I sam

sam sve to preiveo. Bilo je doba to oseanje nemoi i sopstvene

podlosti mi se inilo najstranijim.
Neki, slabiji, ludeli su od toga, njih
su poslali na Zemlju i sada ih lee.
Petnaest godina mi je bilo potrebno,
dragi moj, da bih shvatio ta je to
najstranije. Strano je izgubiti
ljudski lik, Antone. Uprljati duu,
pobesneti. Mi smo ovde bogovi,
Antone, i moramo biti pametniji od
bogova iz legendi, koje ovdanji
narod stvara nekako po svom liku i
podoblju. A kreemo se po ivici

movare. Ako pogreimo - i

padnemo u blato, itavog ivota se
neemo oprati. Goran Irukanski je u
'Istoriji Dolaska' napisao: 'Kada je
bog, spustivi se sa neba, doao
narodu iz Pitanskih movara, noge
su mu bile blatnjave'."
"A za to su Gorana i spalili",
mrano je rekao Rumata.
"Da, spalili su ga. A to je reeno
o nama. Ja sam ovde petnaest
godina. Ja sam, golupiu moj,
prestao ak i da sanjam Zemlju.
Nekako sam, preturajui nekakve

papire, pronaao fotografiju jedne

ene i dugo nisam mogao da se
setim ko je ona. Ponekad sa strahom
postajem svestan toga da ve
odavno nisam saradnik Instituta, da
sam eksponat muzeja tog Instituta,
generalni sudija trgovake feudalne
republike, i da u muzeju postoji
sala, u koju me treba smestiti. Eto to
je ono najstranije - udubiti se u
ulogu. U svakom od nas se
blagorodni
nitkov
bori
sa
komunarom. I sve unaokolo pomae
nitkovu, a komunar je sam samcat -

Zemlja je udaljena hiljadu godina i

hiljadu parseka." Don Kondor je
zautao, gladei kolena. "Tako je to,
Antone", rekao je glasom, koji je
postojao sve odluniji. "Da
ostanemo komunari."
On to ne shvata. A kako bi i
mogao da shvati? On je imao sree,
on ne zna ta je to sivi teror, ta je
to don Reba. Sve, emu je on bio
svedok za petnaest godina rada na
ovoj planeti, na ovaj ili onaj nain
uklapa se u okvire bazne teorije. I
kada mu govorim o faizmu, o sivim

jurinicima,
o
naciji
malograantine, on to prihvata kao
emocije. "Ne alite se sa
terminologijom,
Antone!
Terminoloka zbrka moe da ima
opasne posledice." On nikako ne
moe da shvati, da je normalni nivo
srednjovekovnog zverstva - srean
jueranji dan Arkanara. Don Reba
je za njega - neto nalik na vojvodu
Rieljea, pametan i dalekovidi
politiar, koji brani apsolutizam od
feudalizma. Jedino ja na celoj
planeti vidim stranu senku, koja se

nadnosi nad zemljom, ali upravo ja

i ne mogu da shvatim ija je to
senka i zato... I kako da ga ubedim,
kada e me on, po oima mu se to
vidi, poslati na Zemlju da se leim.
"Kako ivi potovanja dostojni
Sinda?" upitao je. Don Kondor je
prestao da ga burgija pogledom i
progunao je: "Dobro, zahvaljujem
vam se." Posle toga je rekao:
"Potrebno je, na kraju, da shvati
da ni ti, ni ja, i niko od nas nee
videti opipljive plodove svoga
rada. Mi nismo fiziari, mi smo

istoriari. Naa jedinica vremena

nije sekunda, ve stolee, a dela
naa - to ak nije ni setva, mi tek
pripremamo teren za setvu. A
dolaze eto ponekad sa Zemlje...
entuzijasti, avo ih odneo...
Sprinteri kratkoga daha..."
Rumata se sarkastino osmehnuo
i bez neke posebne potrebe poeo
da navlai izme. Sprinteri. Da,
sprinteri su odista postojali.
Pre deset godina je Stefan
Orlovski, on je istovremeno i don
Kapada,
komandir
ete

samostrelaca
njegovog
imperatorskog velianstva,
za
vreme
javnog
pogubljenja
osamnaest estorskih vetica naredio
svojim vojnicima da otvore paljbu
po delatima, ubio je carskog sudiju
i dva sudska pristava i dvorska
straa ga je digla na koplja. Grei
se u samrtnim mukama, vikao je:
"Pa vi ste ljudi! Udrite ih, udrite",
ali ga je malo ko uo zbog urlanja
mase: "Vatre! Jo vatre!..."
Otprilike u to isto doba, na
drugoj
hemisferi
je
Karl

Rozenblum, jedan od najistaknutijih

znalaca
seljakih
ratova
u
Nemakoj i Francuskoj, a on je
istovremeno bio i trgovac vunom
Pani-Pa, digao ustanak murijskih
seljaka, na juri je zauzeo dva grada
i bio ubijen strelom u potiljak,
pokuavajui da onemogui pljake.
On je bio jo iv, kada su po njega
doleteli helikopterom, ali nije
mogao da govori i samo je gledao
oko sebe, sa izrazom krivca i nita
ne shvatajui, svojim ogromnim
plavim oima, iz kojih su

neprekidno tekle suze...

A kratko vreme pre dolaska
Rumate je odlino zamaskiran
prijatelj-konfident
kajsanskog
tiranina (Deremi Tariat, strunjak
za istoriju zemljinih reformi),
najednom iz ista mira izvrio
dvorski prevrat, uzurpirao vlast,
tokom puna dva meseca pokuavao
da nametne Zlatni Vek, uporno ne
odgovarajui na besna pitanja
suseda i Zemlje, stekavi na taj
nain slavu ludaka, sreno izbegao
osam atentata, a na kraju ga je

uhvatila hitna sluba saradnika

Instituta i podmornicom prebacila
na ostrvsku bazu kraj samog Junog
pola...
"Pomisli samo!" progunao je
Rumata. "Zemlja jo uobraava, da
se najsloenijim problemima bavi
nulta fizika..."
Don Kondor je digao glavu.
"Oh, konano!" rekao je
poluglasno.
Poela su da topu kopita, besno
i prodorno je zanjitao humaharski
drebac, zaula se energina psovka

sa jakim irukanskim akcentom. U

vratima se pojavio don Hugo, stariji
krevetnik njegove svetlosti vojvoe
Irukanskog, debeo, rumen, sa
kicoki ufitiljenim uvis brkovima,
osmejkom do uiju, malim, veselim
oicama pod kovrdama kestenjaste
perike. I ponovo je Rumata nainio
pokret da pojuri, i zagrli ga, jer je
to bio Paka; ali se don Hugo
najednom uprepodobio, na njegovoj
zadrigloj fizionomiji pojavio se
sladunjav osmejak, lako se povio u
pojasu, prineo kapu grudima i

istegao usne napred. Rumata je

bacio kratak pogled na Aleksandra
Vasiljevia.
Ali,
Aleksandra
Vasiljevia nije bilo. Na klupi je
sedeo Generalni sudija i uvar
velikih peata - rairivi noge,
oslonivi levu ruku o bok, a desnom
se drei za drku svog pozlaenog
maa.
"Jako ste zakasnili, don Hugo",
rekao je neprijatnim glasom.
"Izvinjavam se hiljadu puta!"
povikao je don Hugo elegantno se
pribliavajui stolu. "Kunem se

rahitisom moga vojvode, odista

potpuno nepredviene okolnosti!
etiri puta me je zaustavljala
patrola njegovog velianstva kralja
arkanarskog, i dva puta sam morao
da
se
tuem
sa
nekim
probisvetima." Kicoki je digao
levu ruku, obavijenu okrvavljenom
krpom. "Uzgred budi reeno,
blagorodni donovi, iji se to
helikopter nalazi iza kolibe?"
"To je moj helikopter", svadljivo
je rekao don Kondor. "Nemam
vremena za tue na putevima."

Don Hugo se prijatno osmehnuo

i, uzjahavi klupu kao konja, rekao:
"I tako, blagorodni donovi,
prinueni smo da konstatujemo da
je visokoueni doktor Budah na
tajanstveni nain nestao negde
izmeu irukanske granice i Praume
Tekih Maeva..."
Otac Kabani je najednom poeo
da se mekolji na svom leaju.
"Don Reba", rekao je prozuklim
basom, ne budei se.
"Ostavite Budaha meni",
oajniki je rekao Rumata, "i ipak

pokuajte da me shvatite..."

2.
Rumata se trgao i otvorio oi.
Bio je ve dan. Pod prozorima na
ulici ula se larma. Neko je, prema
svemu vojnik, urlao: "Sto-ko!
Olizae to blato jezikom!" ('Dobro
jutro!', pomislio je Rumata.) "u-tati!... Kunem se leima svetog Mike,
izvee me iz koe!" Drugi glas,
grub i promukao bubnjao je, da na
toj ulici treba gledati sebi pod noge.
"Pred jutro je pala kiica, a znate i

sami kada je ulica poploavana" ...

"On e mi jo nareivati gde da
gledam!" ... "Bolje me pustite,
blagorodni done, ne drite me za
koulju." ... "On e mi jo
nareivati!" Zauo se zvonki tresak.
Prema svemu, to je bio ve drugi
amar - prvi je probudio Rumatu.
"Bolje me ne tucite, blagorodni
done..." bubnjalo je odozdo.
Poznati glas ali ko bi to ipak
mogao da bude? ini se da je to
don Tameo. Morau danas da mu na
kartama na svaki nain vratim

njegovo hamaharsko kljuse. Odista

interesantno, da li u ikada poeti
da se razumem u konje? Istini za
volju treba priznati da se mi,
Rumate Estorske, nikada nismo
razumevali u konje. Mi odlino
poznajemo borbene kamile. Dobro
je to u Arkanaru gotovo uopte
nema kamila. Rumata se protegao
tako da je sve poelo da pucketa,
napipao kraj uzglavlja upleteni
svileni nur i cimnuo ga nekoliko
puta. U unutranjosti kue zaulo se
zvono. Deak sigurno posmatra

svau, pomislio je Rumata. Mogao

bi da ustane i obue se i sam, ali to
bi izazvalo potpuno nepotrebne
glasine. Poeo je da oslukuje
psovke pod prozorima. Kako je to
samo jak jezik! Entropija je
neverovatna. Da ga samo don
Tameo ne ubije... U poslednje
vreme u gradu su se pojavile
junaine, koje su proglasile da za
blagorodnu borbu imaju samo jedan
ma, dok drugi upotrebljavaju
specijalno za ulinu pogan - a te
pogani se, zahvaljujui brigama

dona Rebe, namnoilo neto mnogo

u slavnom Arkanaru. Uostalom, don
Tameo nije od takvih. Kukavica je
na don Tameo, a i politiar je uz
sve to poznat...
Odvratno je kada dan poinje od
don Tamea... Rumata je seo,
obuhvativi kolena rukama pod
raskonim, pohabanim ebetom.
Pojavljuje se nekakvo oseanje
olovne neprobojnosti, ovek prosto
eli da se skupi i razmilja o tome,
kako smo slabi i nitavni pred
okolnostima oko nas.... Na Zemlji

nam to takorei i na pamet ne pada.

Tamo smo svi mi zdravi,
samouvereni momci, koji su proli
kroz psiholoki trening i koji su
spremni na sve. Imamo odline
nerve: umemo da ne okreemo
glave kada tuku i ubijaju.
Fantastino smo izdrljivi: u stanju
smo da podnesemo logoreje odista
neuvenih kretena. Zaboravili smo
ta je to gadljivost, odgovara nam
ak i posue, koje se obino daje
psima da ga liu i posle toga ga tek,
da bi bilo lepe, briu prljavom

keceljom.
Mi
smo
veliki
impersonatori, ak i u snu ne
govorimo jezicima Zemlje. Imamo
oruje koje nikada ne moe da zataji
- baznu teoriju feudalizma, koja je
razraena u tiini kabineta i
laboratorija,
na
pranjavim
iskopinama,
u
solidnim
diskusijama...
teta samo, to don Reba pojma
nema o toj teoriji. teta je samo to
psiholoka priprema spada sa nas
kao mastilo, mi se bacamo u
krajnosti, prinueni smo da se

bavimo neprekidivim vebama:

"Stegni zube i imaj na umu da si
zamaskirani bog, da oni ne znaju ta
rade i da gotovo niko od njih nije ni
za ta kriv i zato ti mora da bude
strpljiv
i
sve
podnosi..."
Ispostavlja se da se bunari
humanizma u naim duama, za koje
nam se na Zemlji inilo kao da su
bez
dna,
prazne
odista
zastraujuom brzinom. Sveti Mika,
pa mi smo pravi humanisti tamo, na
Zemlji, humanizam je bio skelet
nae prirode, u klanjanju oveku, u

naoj ljubavi prema oveku mi smo

stizali do antropocentrizma, a ovde
najednom hvatamo sami sebe kako
mislimo, da smo voleli ne oveka,
ve samo komunara, Zemljanina
jednakog nama... Sve ee i ee
lovimo sami sebe da mislimo: "Pa
da li su to uopte ljudi? Zar su oni u
stanju da vremenom postanu ljudi?"
I tada se priseamo takvih kao to
su Kira, Budah, Arata Grbavi,
seamo se izuzetnog barona Pampe
i najednom se stidimo, a to je
neuobiajeno i neprijatno, i to je

najvanije, ne pomae...
Ne treba misliti na to, pomislio
je Rumata. Samo ne izjutra. Da bog
da nestao, taj don Tameo! U dui se
nakupilo dosta besa, a ovek nema
gde da ga izlije u takvoj
usamljenosti.
Da,
upravo
u
usamljenosti!
Mi,
zdravi,
samouvereni, da li smo ikada
mislili da emo se ovde nai u
potpunoj usamljenosti? Pa u to
jednostavno niko ne bi ni
poverovao! Antone, drugarino, ta
ti je sad najednom? Zapadno od

tebe, na tri sata leta odatle ivi

Aleksandar Vasiljevi, dobriina,
pametan ovek, a istono - Paka,
sedam godina ste proveli u istoj
klupi, veran, veseli prijatelj. ta ti
je, ta si se raskiselio, Toka? teta
je, razume se, mislili smo da si
vri, ali kome se to ne deava?
Posao je vraki, shvatamo to. Vrati
se ti na Zemlju, odmori se,
pozabavi se malo teorijom, a posle
emo ve videti...
A Aleksandar Vasiljevi je,
uzgred budi reeno, najobiniji

dogmatiar. Ako bazna teorija ne

predvia postojanje sivih ("Ja,
dragoviu moj, za petnaest godina
rada takva odstupanja od teorije
neto nisam zapazio..."), to znai da
mi se sivi samo priviaju. A ako mi
se ve priviaju, onda su mi znai
ivci popustili i moram da odem na
odmor. "No dobro, obeavam,
pogledau i sam, i izvestiu vas o
svom miljenju. Ali za sada, don
Rumata, molim vas; nikakvih
ispada..." A Pavel, prijatelj iz
detinjstva, erudita, vidite li, znalac,

pravi izvor informacija, poeo je da

prouava paralelno istoriju dve
planete i lako je dokazao da je sivi
pokret u stvari samo obian nastup
graana protiv barona. "Uostalom,
ovih dana u navratiti do tebe,
pogledati. Na asnu re, nekako mi
je nezgodno zbog Budaha..." Hvala
i na tome! I - dosta! Pozabaviu se
Budahom, kada niko drugi za to nije
sposoban.
Visokoueni doktor Budah. Pravi
Irukanac, veliki lekar, kome
vojvoda Irukanski umalo nije

podario
plemstvo,
ali
se
predomislio i odluio da ga strpa u
kazamat. Najvei u Carstvu
strunjak za leenje otrovima. Autor
uvenog traktata 'o travama i drugim
biljkama, tajanstveno sposobnim da
slue kao uzronik tuge, radosti i
smirenja, a isto tako o balama i
sokovima zmija, pauka i golo vepra
'Y', koji ista ta i mnoga druga
svojstva poseduju'. ovek, u to
nema sumnje predivan i pravi
intelektualac, ubeeni humanista i
srebromrzac: celokupna njegova

imovina - to je vrea sa knjigama.

Pa kome si onda mogao da bude
potreban, doktore Budah, u
sumranoj neprosveenoj zemlji
koja je ogrezla u krvavom tresetitu
zavera i koristoljublja!
Smatrajmo da si iv i da se
nalazi u Arkanaru. Nije iskljueno,
razume se, da su te uhvatili i
napadai - varvari, koji su se
spustili
sa
padina
Crvenog
Severnog grebena. U tom sluaju
don Kondor ima nameru da se
povee sa naim prijateljem

utuletidovodusom, specijalistom
za istoriju prvobitnih kultura, koji
sada radi kao vra - epileptiar kod
vode sa imenom koje se sastoji od
etrdeset i pet slogova. Ali, ako si
ipak u Arkanaru, onda su najpre
mogli da te dograbe noni banditi
Vage Toka. I ak ne da te dograbe,
ve da te prihvate, jer bi za njih
glavni dobitak bio tvoj pratilac,
blagorodni don koji je sve
proerdao na kartama. Ali, bilo
kako bilo, oni te nee ubiti. Vaga
Toak je suvie velika cicija da bi

uradio tako neto.

Mogla je da te zarobi i nekakva
budala baron. Bez ikakve zle
namere, jednostavno da gozbuje sa
blagorodnim
sabesednikom,
postavio je strau na putu i dovukao
u svoj zamak tvog pratioca. I ti e
sedeti u smrdljivoj odaji sa
poslugom, sve dok se donovi ne
napiju do besvesti i ne rastanu se. U
tom sluaju ti takoe nita ne preti.
Ali, postoje jo negde u
Trulojaruzi ostaci potuene nedavno
seljake armije dona Ksija i Perti

Kimenjaka, koje sada tajno

potpomae sam orao na don Reba
za sluaj da doe do moguih
komplikacija sa baronima. E, oni za
potedu ne znaju, i bolje je na njih i
ne misliti. Postoji jo i don
Satarina,
carski
nasledni
aristokrata, sto dve godine star, koji
je potpuno izlapeo. On je u
plemenskom neprijateljstvu sa
vojvodama
Irukanskim
i
povremeno,
postavi
aktivan,
poinje da hvata sve, koji prelaze
irukansku granicu. On je jako

opasan, jer kada dobije napade

holecistitisa moe da izdaje takva
nareenja, da njegove sluge ne
uspevaju ni da iznesu sve leeve iz
njegovih tamnica.
I, na kraju, ono najvanije. Ne
najvanije zbog toga, to je to
najopasnije, ve zbog toga, to je to
istovremeno i najverovatnije. Sive
patrole dona Rebe. Jurinici na
velikim putevima. Mogao si da
dospe u njihove ape sluajno, i
tada treba raunati na proraunatost
i hladnokrvnost pratioca. Ali ta da

se radi ako se don Reba

zainteresuje za tebe? Don Reba ima
odista
neoekivane
interese...
Njegovi pijuni su mogli da ti
poalju patrolu pod komandom
sivog oficira, plemikog izroda sitnog posednika, i ti sada ami u
kamenoj vrei pod Veselom
Kulom...
Rumata je ponovo nestrpljivo
povukao nur. Vrata spavae sobe
su se otvorila sa odvratnom
kripom, uao je deak-sluga,
mrav i natmuren. Zvao se Uno, i

njegova sudbina bi mogla da

poslui kao tema za baladu.
Poklonio se kraj praga, vukui po
podu poluraspadnute cipele, priao
postelji i stavio na stoi
posluavnik sa pismima, kafom i
komadom aromatine kore za
vakanje, koja slui za jaanje zuba
i njihovo ienje. Rumata ga je
ljutito pogledao.
"Reci mi, molim te, da li e
ikada podmazati ta vrata?"
Deak je outao, gledajui u
pod. Rumata je zbacio ebe, spustio

gole noge sa postelje i pruio ruku

ka posluavniku.
"Jesi li se danas umio?" upitao
je.
Deak se prebacio sa jedne noge
na drugu i, nita ne odgovorivi,
krenuo po sobi, sakupljajui
razbacanu odeu.
"ini mi se da sam te upitao, da
li si se danas umio ili nisi?" rekao
je Rumata, otvarajui prvo pismo.
"Vodom grehe nee oprati",
progunao je deak.
"Jesam li moda blagorodan, da

se umivam, ta li?"
"A ta sam ti ja govorio o
mikrobima?" rekao je Rumata.
Deak je stavio zelene pantalone
na naslon fotelje i zamahnuo
palcem, terajui neastivog.
"Tri puta sam se nou molio",
rekao je. "ta jo treba da radim?"
"Budalo", rekao je Rumata i
poeo da ita pismo.
Pisala je dona Okana, dvorska
dama, nova favoritkinja dona Rebe.
Predlagala mu je da je te veeri

poseti 'jer neno tuguje'. U

postskriptumu je obinim reima
bilo napisano, ta u stvari oekuje
od tog susreta. Rumata nije izdrao
- pocrveneo je. Bacivi kao lopov
pogled na deaka, promrmljao je:
"No, odista..." O tome je trebalo
razmisliti. Bilo mu je odvratno da
ide, a ne ii je bilo glupo - dona
Okana je znala mnoge stvari. Na
duak je ispio kafu i strpao u usta
koru za vakanje.
Sledei koverat je bio od
vrstog papira, ig od peatnog

voska je bio izmrljan; videlo se da

je pismo otvarano. Pisao je don
Ripat, odluni karijerista, porunik
sive ete galanterijaca. Raspitivao
se za njegovo zdravlje, izraavao
svoju uverenost u pobedu sive
stvari i molio da mu odloi plaanje
duga, pozivajui se pri tome na
nevane
okolnosti.
"Dobro,
dobro..." promrmljao je Rumata,
odloio pismo, ponovo uzeo
koverat i poeo da ga razgleda sa
interesovanjem. Da, poeli su
stvarno prefinjenije da rade. I to

mnogo prefinjenije.
U treem pismu mu je nuen
dvoboj maevima zbog dona Pife,
ali je autor pisma pristajao da se
odrekne izazova, ako don Rumata
bude tako dobar i prui mu dokaze,
da on; blagorodni Rumata sa donom
Pifom nema nikakve veze niti ih je
ikada imao. Pismo je bilo
standardno: osnovni tekst je pisao
kaligraf, a u ostavljenim prazninama
bila su loim rukopisom ispisana
imena i rokovi.
Rumata je bacio pismo i poeo

da ee izujedanu komarcima levu

ruku.
"No, daj da se umijem!" naredio
je
Deak je nestao iz sobe i ubrzo
se, ulazei u sobu unatrake, vratio,
vukui po podu drveni abar sa
vodom. Posle je nestao jo jedared
i dovukao prazan lavor i bokal.
Rumata je skoio na pod,
smakao preko glave istrulelu, sa
finim runim vezom spavaicu i
buno izvukao iz kanija maeve koji
su mu visili kraj uzglavlja. Deak je

za svaki sluaj stao iza fotelje.

Poto je desetak minuta vebao
napad i odbranu, Rumata je bacio
maeve u zid, nagao se nad prazan
lavor i naredio: "Sipaj!" Bez
sapuna je ilo teko, ali se Rumata
na to ve bio navikao. Deak mu je
sipao bokal za bokalom na lea, na
glavu i gunao pri tome: "Kod svih
je kako treba, normalno, kao kod
ostalih ljudi, samo se kod nas
izvode razne kerefeke. Gde to moe
da se vidi da se ovek u dva suda
umiva. U zabitom uglu nekakvu

posudu smislili... Svaki dan treba

im dati isti pekir... A sami, vidite
li, i ne pomolivi se, potpuno goli
sa maevima skau..."
Briui se pekirom, Rumata je
rekao pouno:
"Ja sam pri dvoru, nisam ja tamo
neki valjivi baron. Dvoranin mora
da bude ist i lepo mirie."
"Njegovo velianstvo nema
druga posla do vas da mirie",
pobunio se deak. "Svi znaju da se
njegovo velianstvo danonono
moli za nas, grene. A don Reba, on

se uopte nikada i ne umiva. Sam

sam uo, njegov lakej je priao."
"Dobro de, ne gundaj", rekao je
Rumata,
navlaei
najlonsku
majicu.
Deak je posmatrao tu majicu ne
odobravajui je. O njoj se ve
odavno
govorkalo
meu
arakanskom poslugom. Ali, tu
Rumata nita nije mogao da uradi iz
potpuno
prirodne
ljudske
gadljivosti. Kada je oblaio gaice,
deak je okrenuo glavu na stranu i
nainio pokret usnama kao da je

pljuvao na neastivog.
Dobro bi bilo ipak uneti u modu
donji ve, pomislio je Rumata. Ali,
na prirodan nain to je moglo da se
uradi samo preko ena, a Rumata se
u tome odlikovao nedozvoljivom za
izviaa razboritou. Kavaljer i
vrtirep, koji je znao kakvo
ponaanje dolikuje u prestonici i
koji je bio proteran u provinciju
zbog dvoboja iz ljubavi, trebalo je
da ima u najmanju ruku jedno
dvadeset ljubavnica. Rumata je
inio odista herojske napore da

odri svoj renome. Polovina

njegove agenture, umesto da se bavi
pravim poslom, irila je o i njemu
odvratne
glasine,
koje
su
pobuivale zavisti i oduevljenje
kod arkaranske gardijske omladine.
Desetine razoaranih dama, kod
kojih se Rumata specijalno
zadravao itajui im stihove do
duboko u no (trea straa, bratski
poljubac u obraz i skok sa balkona
u zagrljaj komandira none patrole,
poznatog oficira), prekidajui jedna
drugu priale su o pravom

prestonikom stilu kavaljera iz

metropole. Rumata se drao samo
zahvaljujui astoljubivosti tih
glupavih i do odvratnosti razvratnih
ena, ali problem donjeg vea je
ostajao otvoren. Neto malo
jednostavnije
je
bilo
sa
maramicama! Na prvom balu
Rumata je izvukao iz manete
raskonu maramicu od ipke i njom
obrisao usne. Na sledeem balu
ponosni gardisti su ve brisali
oznojena lica velikim i malim
raznobojnim komadima platna sa

vezom i monogramima. A kroz

mesec dana su se ve pojavili
kicoi, koji su na savijenim rukama
nosili itave arave, iji su se
krajevi elegantno vukli po podu.
Rumata je navukao zelene
pantalone i belu koulju od batista
sa ispranim okovratnikom.
"eka li me neko?" upitao je.
"Berberin eka", odgovorio je
deak. "I jo dva dona u salonu
sede, don Tameo sa donom Sera.
Naredili su da im donesu vino i
sada igraju domine. ekaju vas na

doruak."
"Idi, pozovi brijaa.
Blagorodnim donovima reci da u
uskoro stii. I ne budi grub,
razgovaraj uljudno..."
Doruak nije bio preobilan i
posle njega je ostajalo dosta mesta
za skori ruak. Poslueno je peeno
meso, pripremljeno sa raznim
travama, i ukiseljene psee ui. Pili
su penuavo irukansko, gusto crno
estorsko, belo soansko vino. Veto
tranirajui sa dva noa oviju

nogu, don Tameo se alio na drskost

najniih klasa. "Imam nameru da
podnesem zvaninu beleku na
najvie ime", izjavio je. "Plemstvo
zahteva da seljacima i bitangama
zanatlijama bude zabranjeno da se
pojavljuju na javnim mestima i
ulicama. Neka prolaze kroz dvorita
i iza kua. A u sluajevima, kada je
pojava seljaka na ulici neizbena,
na primer kada donese hleb, meso i
vino u blagorodne domove, neka za
to dobiju specijalnu dozvolu
ministarstva odbrane krune."

"Blistava glava!" ushieno je

rekao don Sera, pljuckajui na sve
strane sok od mesa. "A jue, na
dvoru..." I ispriao je poslednju
novost.
Pasija
dona
Rebe,
gospoica Okana, neoprezno je
stala kralju na bolesnu nogu.
Njegovo velianstvo se raestilo i,
obrativi se donu Rebi, naredi mu
da primerno kazni prestupnicu. Na
to je don Reba, i ne trepnuvi,
odgovorio: "Bie izvreno, vae
velianstvo. Jo ove noi!" "Tako
sam se kikotao", rekao je don Sera,

odmahujui glavom, "da su mi na

prsluku odskoile dve kope..."
Protoplazma, pomislio je
Rumata.
Obina
prodrljiva
protoplazma koja se mnoi.
"Da, blagorodni donovi", rekao
je. "Don Reba je - pametan
ovek..."
"Oho-ho", rekao je don Sera. "I
te kako! Blistava odista glava!"
"Istaknuti politiar", rekao je
don Tameo znaajno, "i sa
oseanjem u glavi."
"Sada mi je ak udno da se

setim", nastavio je Rumata,

smekajui se prijateljski, "ta se
sve govorilo o njemu pre nepunih
godinu dana. Seate li se, don
Tameo, kako ste se otroumno
podsmevali
njegovim
krivim
nogama?"
Don Tameo se zagrcnuo i iskapio
punu au irukanskog vina.
"Ne seam se", promrmljao je.
"Pa i kakav od mene moe da bude
podsmeljivac..."
"Moe, moe", rekao je don
Sera, prekorno odmahujui glavom:

"I odista!" uzviknuo je Rumata.

"Pa vi ste prisustvovali tom
razgovoru, don Sera! Seam se da
ste se tako kikotali otroumnim
poreenjima don Tamea, da vam je
u toaletu ak neto i otpalo."
Don Sera je pocrveneo i poeo
dugo i zamuckujui da se
opravdava, pri emu je stalno
lagao. Natuteni don Tameo je
navalio na jako estorsko vino, i
poto on, po njegovim sopstvenim
reima 'kako je poeo od prekjue
izjutra, tako do dana dananjeg ne

moe da se zaustavi', njega su, kada

su izali iz kue, morali da
pridravaju sa obe strane.
Dan je bio sunan, jasan. Obian
narod se muvao meu kuama,
traei ta bi mogao da posmatra,
pitala su i larmala deca, bacala
blato, kroz prozore su gledale
lepukaste graanke u nonim
kapicama, brze sluavke su
snebivljivo
treptale
vlanim
oicama i raspoloenje je lagano
poelo da se popravlja. Don Sera je
veto oborio sa nogu nekog seljaka

i samo to nije umro od smeha,

posmatrajui kako se seljak batrga u
bari. Don Tameo je najednom
konstatovao da je naopako stavio
maeve, povikao je: "Stanite!" i
poeo je da se vrti na mestu,
pokuavajui da se okrene unutar
kaieva. Don Seri je ponovo neto
otpalo sa prsluka. Rumata je
uhvatio za ruiasto uvo neku
sluavku koja je tuda trala i
zamolio je da pomogne don Tameu
da se barem malo sredi. Oko
blagorodnih donova se odmah

okupila masa badavadija, koji su

sluavci poeli da daju savete, od
kojih je ova pocrvenela kao bulka,
a sa prsluka don Sere poele su da
otpadaju kope, dugmad i preice.
Kada su na kraju krenuli dalje, don
Tameo je poeo na sav glas da
sastavlja dopunu svojoj beleci, u
kojoj je ukazivao na neophodnost
'nesvrstavanja lepukastih osoba
enskog pola u seljake i obian
narod'. Don Sera je obnaio oba
maa i izjavio da blagorodnim
donovima ne prilii da obilaze

razne upove, i da e on sebi

probiti put kroz ove koije. Ali, dok
je on nianio, pokuavajui da
shvati gde se zavrava zid kue i
poinju upovi i lonci, Rumata je
uhvatio tokove i okrenuo koije,
oslobodivi na taj nain put.
Badavadije, koje su oduevljeno
posmatrale ta se deava, povikali
su
Rumati
trostruko
'ura'.
Blagorodni donovi su ve krenuli
dalje, ali se tada na prozoru treeg
sprata pojavio debeli sivi trgovac i
poeo da toroe neto o nemoralu

dvorana, sa kojima e se 'orao na

don Reba uskoro obraunati'.
Morali su da se zaustave i upute u
taj prozor ceo teret nonih posuda
iz taljiga. U poslednji nokir
Rumata je ubacio dva zlatnika sa
profilom Pica estog i uruio ga
zapanjenom vlasniku taljiga.
"Koliko ste mu dali?" upitao ga
je don Tameo, kada su krenuli dalje.
"Sitnicu", nemarno je odgovorio
Rumata. "Dva zlatnika."
"Tako mi leda svetog Mike!"
uzviknuo je don Tameo. "Bogati ste!

Hoete li da vam prodam svog

hamaharskog drepca?"
"Dobiu ga od vas na kocki",
rekao je Rumata.
"Pa dabome!" povikao je don
Sera i zaustavio se. "Zato ne bismo
odigrali partiju barbuta?"
"Sada, ovde?" upitao je Rumata.
"A zato da ne?" upitao je don
Sera. "Ne vidim zato blagorodni
donovi ne bi mogli da se kockaju
tamo gde im to padne na pamet!"
Tada je don Tameo najednom
pao. Don Sera se spopleo o njegove

noge i takoe pao.

"Sasvim sam zaboravio", rekao
je. "Vreme je da poemo na strau."
Rumata ih je digao i poveo,
drei ih za laktove. Zaustavio se
pred ogromnom, mranom zgradom
dona Satarine.
"A kako bi bilo da navratimo
kod starog dona?" upitao je.
"Ne vidim razloga zato tri
blagorodna dona ne bi navratila kod
starog don Satarine", rekao je don
Sera.
Don Tameo je otvorio oi.

"Poto smo u slubi kralja",

izjavio je, "mi smo duni da stalno
gledamo u budunost. Don Satarina
- to je ve preena etapa. Napred,
blagorodni donovi. Moram da
stignem na svoje straarsko
mesto..."
"Napred", sloio se Rumata.
Don Tameo je ponovo spustio
glavu na grudi i vie se nije budio.
Don Sera je, savijajui prste,
priao
o
svojim ljubavnim
pobedama. Tako su stigli i do

dvora. U straari je Rumata sa

olakanjem poloio don Tamea na
klupu, a don Sera je seo za sto,
nemarno odmakao od sebe gomilu
naloga, koje je potpisao kralj i
izjavio da je konano dolo vreme
da popiju malo hladnog irukanskog
vina. Neka domain dokotrlja bure,
naredio je, a devojke (pri tome je
pokazao na gardiste-straare, koji
su se kartali za drugim stolom),
neka dou ovamo. Doao je
komandant strae, porunik ete
gardista. Dugo je razgledao don

Tamea i bacao pogled na don Seru;

kada je don Sera upitao: "Zato su
uvenuti svi cvetovi u tajanstvenom
vrtu ljubavi?" zakljuio je da nema
svrhe da ih alje na strau. Neka za
sada ostanu tu gde su.
Rumata je izgubio jedan zlatnik
kartajui se sa porunikom, i
porazgovarao sa njim malo o novim
povezima i o nainima otrenja
maeva. Primetio je, kao uzgred, da
ima nameru da ode kod don
Satarine, koji ima oruje stare
proizvodnje, i bio je jako ogoren,

kada je saznao da je potovanja

dostojan velmoa konano sasvim
poludeo: jo pre mesec dana je
pustio
na
slobodu
svoje
zarobljenike,
raspustio
svoju
druinu, a bogatu zbirku sredstava
za muenje poklonio je dravnoj
blagajni. Starac od sto i dve godine
izjavio je da ima nameru da ostatak
ivota posveti dobrim delima, i
sada sigurno vie nee dugo iveti.
Oprostivi se od porunika,
Rumata je izaao iz dvora i krenuo
u luku. Iao je, zaobilazei bare i

preskaui rupage, pune prljave

vode, bezobzirno gurajui obine
ljude koji su buljili u njega,
namigujui devojkama, na koje je
njegova spoljanost prema svemu
ostavljala jak utisak, klanjao se
damama, koje su promicale u
nosiljkama, prijateljski se zdravio
sa poznatim dvoranima i namerno
nije zapaao sive jurinike.
Usput je navratio u Patriotsku
kolu. Ta kola je bila osnovana na
insistiranje dona Rebe pre dve
godine, a za pripremanje vojnih i

administrativnih kadrova od sinova

sitnih posednika i trgovaca. Kua je
bila od kamena, savremeno
graena, bez stubova i bareljefa,
debelih zidova, sa uskim, nalik na
pukarnice
prozorima,
i
poluovalnim kulama po strani od
glavnog ulaza. U sluaju potrebe, u
kui je mogla da se organizuje
odbrana.
Uskim stepenicama Rumata se
popeo na drugi sprat i, zveckajui
mamuzama po kamenom podu,
krenuo pored uionica u kabinet

prokuratora kole. Iz uionica se

ulo brundanje glasova, povici u
horu. "Ko je kralj? Svetlo
velianstvo. Ko su ministri? Verni
ljudi, koji ne izazivaju nikakve
sumnje..." "I bog na tvorac, rekao
je: 'Prokleu!' I prokleo je..." "A
ako se truba tri puta zauje, rasuti
se po dvoje u lanac, spustivi pri
tome koplja..." "...Kada optueni
padne u nesvest, sasluanje treba
odmah, ne padajui u vatru,
prekinuti..."
kola, pomislio je Rumata.

Gnezdo mudrosti. Oslonac kulture...

On je, pokucavi, gurnuo niska,
zasvoena vrata i uao u kabinet,
mraan i leden kao podrum. U
susret mu je iza ogromnog stola,
pretrpanog papirima i prutevima za
kanjavanje, skoio dugajlija, sav
nekako uglast, elav, sa oima koje
su upale duboko u duplje, utegnut u
uzan sivi mundir sa naivcima
ministarstva odbrane krune. To je i
bio prokuror Patriotske kole,
visokoueni otac Kin - sadista ubica, koji je otiao u monahe, autor

'Traktata o dostavama', koji je

privukao panju don Rebe.
Nemarno klimnuvi glavom u
odgovor na uvijeni pozdrav, Rumata
je seo u fotelju i prebacio nogu
preko noge. Otac Kin je ostao da
stoji, povijen u stavu uitive panje.
"No, kako stoje stvari!" upitao je
Rumata blagonaklono.
"Jedne uene unitavamo, a
druge obuavamo?" Otac Kin se
iskezio.
"Ueni nisu neprijatelji kralja",
rekao je. "Neprijatelj kralja je

ueni matalac, ueni ovek koji je

poeo da sumnja, ueni ovek koji
ne veruje! A mi ovde..."
"Dobro, dobro", rekao je
Rumata. "Verujem ti. ta to pie?
itao sam tvoj traktat - korisna je to
knjiga, ali glupa. Kako si to mogao?
Nije to dobro. Prokurator!..."
"Nisam se trudio da zapanjim
umom",
dostojanstveno
je
odgovorio otac Kin. "Jedino, to
sam hteo da postignem, to je da
budem dravi koristan. Pametni nam
nisu potrebni. Potrebni su nam

verni. I mi..."
"Dobro, dobro", rekao je
Rumata. "Verujem ti. No pie li
neto novo ili ne?"
"Spremam se da podnesem na
razmatranje ministru traktat o novoj
dravi, primer za koju treba da bude
Oblast Svetog Ordena."
"ta ti je?" zaudi se Rumata.
"Sve hoe u kaluere da nas
strpa?..."
Otac Kin je stegao ruke i nagao
se napred.
"Dozvolite da vam objasnim,

blagorodni done", vatreno je poeo,

olizavi usne. "Sutina je u neem
sasvim drugom. Sutina se sastoji u
osnovnim postavkama nove drave.
Te postavke su jednostavne, i ima ih
samo tri: slepo verovanje u
nepogreivost zakona, bezuslovno
povinovanje tim zakonima a takoe
stalna prismotra nad svima."
"Hm", rekao je Rumata. "A
zato?"
"ta to 'zato'?"
"Ipak si glup", rekao je Rumata.
"No dobro, neka bude, verujem ti.

ta sam ono hteo?.. Ah, da! Sutra

e primiti dva nova nastavnika.
Zovu se: otac Tara, potovanja
dostojan starac, bavi se onom...
kosmografijom, i brat Nanin, takoe
veran ovek, jak je u istoriji. To su
moji ljudi, i primi ih sa dostojnim
potovanjem. Evo ti predujam."
Bacio je na sto vreicu koja je
zazveala. "Tvoj deo je - pet
zlatnika... Jesi li shvatio?"
"Da, blagorodni done", rekao je
otac Kin. Rumata je zevnuo i
osvrnuo se oko sebe.

"I odlino je to si shvatio",

rekao je. "Moj otac je zbog neega
jako voleo te ljude i zavetao mi je
da sredim njihov ivot. No, objasni
mi, ueni ovee, odakle u
blagorodnom donu moe da postoji
takva privrenost uenim ljudima?"
"Moda su u pitanju nekakve
posebne zasluge?" poeo je da
pretpostavlja otac Kin.
"O emu ti to?" sumnjiavo je
upitao Rumata. "Uostalom zato da
ne? Da... erka tamo neka zgodna
ili sestra... Vina kod tebe, razume

se, nema?"
Otac Kin je sa izrazom krivca
rairio ruke. Rumata je uzeo sa
stola jedan od listia papira i jedno
vreme ga drao pred oima.
"'Prounapreivanje'..." proitao
je. "Mudraci!" Ispustio je list na
pod i ustao. "Pazi, da ih ovde neka
tvoja uena banda ne vrea. Ja u ih
jedared posetiti, i ako sluajno
saznam..." Prineo je pod nos ocu
Kinu pesnicu. "No, dobro, dobro,
ne boj se, neu..."
Otac Kin se zakikotao sa

potovanjem, Rumata mu je klimnuo

glavom i krenuo prema vratima,
parajui pod mamuzama.
Na ulici Premnogoblagodarnosti
navratio je u radnju sa orujem,
kupio nove obrue za kanije,
isprobao par noeva (bacao ih je u
zid, odmerio na dlanu - nisu mu se
dopali) a onda je sevi na tezgu,
porazgovarao malo sa vlasnikom,
ocem Gaukom. Otac Gauk je imao
tune dobre oi i male, blede ruke
prekrivene
neopranim
crnim
mrljama.
Rumata
je
malo

porazgovarao
sa
njim
o
vrednostima
stihova
Gurena,
sasluao interesantan komentar uz
stihove 'Kako list uvenu i pada na
duu...' zamolio ga da mu proita
neto novo i, poalivi malo
zajedno sa autorom zbog izrazito
tunih strofa, izdeklamovao pred
odlazak 'Biti ili ne biti?' - u svom
prevodu na irukanski jezik.
"Sveti Kika!" povikao je
zapanjeni otac Gauk, "iji su to
stihovi?"
"Moji", rekao je Rumata i

izaao.
Navratio je u 'Sivu radost',
popio au arkanarske kiselice,
potapao vlasnicu po obrazu,
prevrnuo veto maem stoi
dravnog dounika, koji je buljio u
njega, posle toga otiao u udaljeni
ugao i pronaao tamo bradatog
oveka sa mastionicom oko vrata i
u ritama.
"Zdravo brate Nanine", rekao je.
"Koliko si molbi danas napisao?"
Brat Nanin se zbunjeno

osmehnuo, pokazavi pri tome sitne,

pokvarene zube.
"Sada se molbe malo piu,
blagorodni done", rekao je. "Jedni
smatraju da nema svrhe moliti, a
drugi smatraju da e u najblie
vreme moi da uzmu i sami bez
ikakve molbe."
Rumata se nagao uz njegovo uvo
i ispriao da je stvar sa Patriotskom
kolom sreena: "Evo ti dva
zlatnika", rekao je na kraju. "Obuci
se, upristoji se. I budi oprezniji...
barem prvih dana. Otac Kin je

opasan ovek."
"Proitau mu svoj 'Traktat o
glasinama'", veselo je rekao brat
Nanin. "Hvala, blagorodni done."
"ta sve ovek nee uraditi u
znak seanja na svog oca!" rekao je
Rumata. "A sada mi kai, gde bih
mogao da pronaem oca Tara?"
Brat Nanin je prestao da se
smeka i zbunjeno je poeo da
trepe.
"Jue je ovde dolo do
tunjave", rekao je. "A otac Tara je
malo vie popio. I, uz sve to, on je

ri... Slomili su mu rebro."

Rumata je podrignuo od besa.
"To je nesrea!" rekao je. "I
zato tako mnogo pijete?"
"Ponekad je teko uzdrati se",
tuno je rekao brat Nanin.
"To je tano", rekao je Rumata.
"No pa ta, evo ti jo dva zlatnika,
uvaj ga."
Brat Nanin se sagao, lovei mu
ruku. Rumata se povukao za jedan
korak.
"No, no", rekao je. "To nije
najbolja od tvojih ala, brate

Nanine. Da si mi zdravo."
U luci je zaudaralo kao nigde u
Arkanaru. Zaudaralo je na slanu
vodu, slatkie, smolu, dim, ueglu
slaninu, iz taverni je dopirao miris
ai, peene ribe, kiselog vina. U
zaguljivom vazduhu ule su se
psovke. Na molu, u tesnim
prolazima izmeu magacina, oko
taverni muvale su se hiljade ljudi
najudnovatijeg izgleda: nemarni
mornari, naduveni trgovci, tuni
ribar, trgovci robovima, trgovci

enama, nafrakane devojke, pijani

vojnici, nekakve nejasne naoruane
linosti, fantastini odrpanci sa
zlatnim brazletama na prljavim
apama. Svi su bili uzbueni i
ljutiti. Po nareenju don Rebe, ve
trei dan nijedan brod, nijedan
amac nije mogao da napusti luku.
Kraj dokova su se poigravali
zaralim mesarskim satarama sivi
jurinici - pljuckali su, bezobrazno i
zlurado posmatrajui gomilu ljudi.
Na blokiranim brodovima, u
grupama po pet-est, uali su

razvijeni, bakarne boje koe ljudi u

krznu i sa bakarnim kalpacima na
glavi - to su bili najamnici-varvari,
koji nisu umeli da se bore izbliza,
ali koji su bili strani ovako,
posmatrani iz daljine, sa svojim
dugakim cevima, iz kojih su
izduvavali otrovne trnove. A iza
prave ume jarbola, na otvorenom
moru, crnele su se zamrle borbene
galere kraljevske flote. One su
povremeno isputale ognjene struje
dima, koje su ozarivale more palili su naftu da bi preplaili

najamnike.
Rumata je proao pored carinske
kancelarije, gde su se pred
zatvorenim
vratima
okupili
natuteni morski vukovi, koji su
uzaludno oekivali dozvolu da
krenu, probio se kroz gomilu koja je
urlala, koja je trgovala ime god je
stigla (od robinja i crnog bisera, pa
sve do narkotika i dresiranih
pauka), stigao do dokova, bacio
pogled na poreane u nizu da bi ih
svi videli, natekle na suncu leeve u
mornarskim jaknama, i napravivi

dobar krug po ubretom prekrivenoj

ledini, uao u smrdljive ulice luke
periferije. Tu je ve bilo mnogo
tie. U vratima siromanih uderica
dremale su polunage devojke, na
raskrsnici je leao razbijene njuke
pijani
vojnik
sa
izvrnutim
depovima, pored zidova su
promicale sumnjive figure bledih,
nonih fizionomija.
Danju je ovde Rumata bio po
prvi put i u prvi mah se zaudio to
ne privlai niiju panju: prolaznici
su pijanim oima gledali ili negde

pored njega, ili kao kroz njega, iako

su se pomerali u stranu, pravei mu
put. Ali, kada je skretao iza ugla,
sasvim se sluajno okrenuo i uspeo
da primeti kako se petnaestak
raznokalibarskih glava, mukih i
enskih, kudravih i elavih,
momentalno uvuklo u vrata,
prozore, prolaze. Tada je osetio
udnovatu
atmosferu
ovog
odvratnog mesta, atmosferu moda
ne ba neprijateljstva ili opasnosti,
ve nekakvog loeg, koristoljubivog
interesovanja.

Gurnuvi ramenom vrata, uao je

u jednu jazbinu, u kojoj je u
polumranoj sali dremao za ankom
dugonosi starac sa licem mumije.
Stolovi su bili pusti. Rumata je
neujno priao anku i ve hteo da
starcu opali vrgu, u ogroman nos,
kada je najednom zapazio da
zaspali starac uopte ne spava, ve
da ga kroz poluotvorene kapke
paljivo posmatra. Rumata je bacio
na ank srebrni novi, i oi starca
su se tog istog asa irom otvorile.
"ta eli blagorodni don?"

poslovno je poeo da se raspituje.

"Travu? Praak za mrkanje?
Devojku?"
"Ne pretvaraj se", rekao je
Rumata. "Dobro zna zato sam
doao ovamo."
"Ehe, pa to je, prema svemu, don
Rumata", sa neobinim uenjem
povikao je starac. "A ja gledam,
neto mi je poznato..."
Rekavi to, ponovo je spustio
kapke. Sve je bilo jasno. Rumata je
obiao ank i provukao se kroz uska
vrata u susednu sobicu. Tamo je

bilo tesno, mrano i zaudaralo je na

neto zaguljivo i kiselkasto. Na
sredini, za visokim pultom stajao je,
sagavi se nad papirima, zbrkani
stariji ovek sa pljosnatom crnom
kapicom na glavi. Na pultu je aio
iak, i u polumraku su se videla
samo lica ljudi, koji su nepokretno
stajali kraj zidova. Rumata je,
pridravajui maeve, napipao
stoliicu kraj zida i seo. Ovde su
vladali posebni zakoni i posebna
etikecija. Na pridolicu niko nije
obratio ni najmanju panju: kada je

doao ovek, znai da tako treba da

bude, a ako ne treba, onda e biti
dovoljan jedan mig i ovek e
nestati. Trai ga posle uzalud po
celom svetu... Zbrkani starac je
priljeno kriputao perom; ljudi
kraj zidova su bili nepomini.
Povremeno je as jedan, as drugi
od njih otegnuto uzdisao. Po
zidovima, su, lupkajui nevidljivo
jurcali guteri - muholovci.
Nepokretni ljudi kraj zidova bile
su voe bandi - neke od njih je
Rumata ve odavno lino poznavao.

Same po sebi, te tupe ivotinje nisu

mnogo vredele. Njihova psihologija
nije bila nita sloenija od
psihologije srednjeg trgovca. To su
bile neznalice, nepoteni ljudi koji
su dobro vladali noevima i kratkim
maljevima. A ovek za pultom...
Zvao se Vaga Toak, i on je bio
svemogu, poglavar koji nije znao
za konkurenciju meu svim
zloinakim snagama Moreuza - od
Pitanskih blatita na zapadu Irukana,
do pomorskih granica trgovake
republike Soan. Njega su proklele

sve tri zvanine crkve Imperije

zbog neumerenog ponosa, jer je
sebe nazivao mlaim bratom
vladara. On je bio komandant none
armije od deset hiljada ljudi,
posedovao je bogatstvo od nekoliko
stotina hiljada zlatnika, a njegova
agentura je znala i najbriljivije
uvane tajne dravnog aparata.
Poslednjih dvadeset godina etiri
puta je pogubljivan, svaki put pred
velikim brojem prisutnih; po
zvaninoj verziji, on se u tom
trenutku nalazio istovremeno u tri

najmranije tamnice Imperije, a don

Reba je ne jednom izdavao
nareenja 'koja su se odnosila na to
da dravni zloinci i drugi
zlomiljenici ire legende o
takozvanom Vagi Toku, koji u
stvari ne postoji, a to znai da je
legendaran'. Taj isti don Reba je
pozivao kod sebe, po glasinama
koje su se irile, nekoliko barona,
koji su imali jake druine i
predlagao im nagradu: pet stotina
zlatnika za mrtvog i sedam hiljada
zlatnika za ivog Vagu. Sam Rumata

je svojevremeno morao da utroi

dosta snage i zlata, da bi uspostavio
kontakte sa tim ovekom. Vaga je
izazivao u njemu najvee mogue
gaenje, ali ponekad je bio i jako
koristan, bukvalno nezamenljiv.
Osim toga, Vaga je jako interesovao
Rumatu kao naunika. To je bio
odista interesantan primerak u
njegovoj kolekciji srednjovekovnih
monstruma, linost koja je prema
svemu, bila bez apsolutno ikakve
prolosti...
Vaga je ostavio pero, ispravio se

i rekao promuklo:
"Eto tako, deco moja. Dve i po
hiljade zlatnika za tri dana. A
rashodi su bili hiljadu devet stotina
devedeset i est. Pet stotina etiri
mala, okrugla zlatnika za tri dana.
Nije loe, deco moja, nije loe..."
Niko se nije ni pomerio. Vaga se
udaljio od pulta, seo u ugao i poeo
da trlja suve dlanove.
"Imam ime da vas obradujem,
deco moja", rekao je. "Vremena
nastupaju dobra, bogata... . Ali,
moraemo da zapnemo. I to kako

samo! Moj stariji brat, kralj

Arkanarski, odluio je da uniti sve
uene ljude u njegovoj i mojoj
kraljevini. No pa ta, on bolje zna
ta radi. Pa i ko smo mi, da bismo
diskutovali o njegovim visokim
odlukama? Ali, korist od te njegove
odluke moemo i moramo da
izvuemo. I, poto smo mi njegovi
verni noni podanici, mi svoj mali
udeo neemo ispustiti. On to nee
primetiti, i nee se ljutiti na nas.
ta?"
Niko se nije ni pomerio.

"Uinilo mi se da je Piga
uzdahnuo. Da li je to tano Piga,
sine moj?"
U pomrini su ljudi poeli da se
mekolje i kaljucaju.
"Nisam uzdisao, Vaga", rekao je
grubi glas. "Kako bih i mogao..."
"Ne sme, Piga, ne sme?
Pravilno! Svi sada treba da me
sluate, pa ak i da prestanete i da
diete. Svi ete se vi razii odavde
i prihvatiti se tekog posla, i nee
biti nikog ko bi mogao da vas
posavetuje. Moj stariji brat,

njegovo
velianstvo,
ustima
ministra svoga dona Rebe obeao je
za glave nekih uenih ljudi koji su
izbegli i sada se skrivaju, veliki
novac. Mi moramo da mu
dostavimo te glave i da ga, starca,
obradujemo. A sa druge strane, neki
ueni ljudi ele da se sakriju od
gnjeva mog starijeg brata i nee
poaliti za to novaca. U ime
milosra i da bih olakao duu mog
starijeg
brata
od
bremena
nepotrebnih zloina, mi emo
pomoi tim ljudima. Uostalom,

kasnije, ako njegovom velianstvu

budu potrebne i te glave, on e ih
dobiti. Jeftino, jako jeftino..."
Vaga je uutao i opusiio glavu.
Niz njegove obraze su najednom
potekle starake spore suze.
"A ja starim, deco moja", rekao
je, zajecavi. "Ruke mi drhte, noge
mi klecaju, a pamenje poinje da
me izdaje. Zaboravio sam, sasvim
sam zaboravio, da se meu nama u
ovoj zaguljivoj, tesnoj gajbi mui
blagorodni don, koga se uopte ne
tiu nai rauni. Otii u ja. Otii u

pokoj. A sada, deco moja, da se

izvinimo blagorodnom donu..."
Ustao je i, teko diui se
poklonio. Ostali su takoe ustali i
poklonili se, ali sa oiglednom
neodlunou pa ak i strahom.
Rumata je bukvalno uo kako
pucketaju njihovi tupi, primitivni
mozgovi u uzaludnom naporu da
shvate smisao rei i postupaka tog
zgrbljenog starca.
Stvar je, razume se, bila jasna:
razbojnik je iskoristio jo jednu
ansu, da obavesti don Rebu da e

nona armija u predstojeem

programu raditi zajedno sa svima. A
sada, kada je nastupilo vreme da se
daju konkretni zadaci, da se navode
imena i rokovi operacija; prisustvo
blagorodnog dona postajalo je,
blago reeno, neprijatno, i njemu,
blagorodnom donu, predlagano je
da brzo izloi svoje poslove i gubi
se napolje. Mraan starac. Straan.
I zato li je samo u gradu? Jer, Vaga
nikako ne podnosi gradove.
"U pravu si, potovani Vago",
rekao je Rumata. "Nemam vremena.

Ali, ja sam taj koji mora da se

izvini, jer ja tebe uznemiravam zbog
jedne sitnice." Nastavio je da sedi,
a svi su ga sluali stojei. "Desilo
se, eto, da mi je potreban tvoj
savet... Moe da sedne."
Vaga se jo jednom poklonio i
seo.
"Evo u emu je stvar", nastavio
je Rumata. "Pre tri dana je trebalo
da se u Kanjonu Tekih Maeva
sastanem sa svojim prijateljem,
blagorodnim donom iz Irukana. Ali,
sastanak nije odran. On je nestao.

Znam sigurno da je irukansku

granicu preao sreno. Da li moda
zna neto o njegovoj daljnjoj
sudbini?"
Vaga dugo nije odgovarao.
Banditi su aptali i uzdisali. Posle
se Vaga nakaljao.
"Ne, blagorodni done", rekao je.
"Mi nita ne znamo o svemu tom."
Rumata je odmah ustao.
"Zahvaljujem ti se, potovani",
rekao je. Iskoraio je na sredinu
prostorije i stavio na pult vreicu sa
deset zlatnika. "Ostavljam ti ovo sa

molbom: ako kojim sluajem sazna

neto, obavesti me." Dodirnuo je
kapu. "Da si mi zdravo."
Kraj samih vrata se zaustavio i
nemarno dobacio preko ramena:
"Govorio si maloas neto o
uenim ljudima. Pala mi je na pamet
jedna misao. Oseam, da naporom
kralja u Arkanaru kroz mesec dana
nee moi ni sveom da se pronae
ni jedan jedini iole pismeniji ovek.
A ja u metropoli moram da osnujem
univerzitet, jer sam dao takav zavet,
ako se izleim od crne kuge. Budi

dobar, kada ulovi te knjigoatce,

obavesti prvo mene, a tek posle
toga don Rebu. Moe se desiti da u
odabrati par od njih za univerzitet."
"To nee biti jeftino", upozorio
ga je sladunjavim glasom Vaga.
"Roba je retka, ne ostaje dugo u
rafovima."
"A ast je jo skuplja",
visokomerno je rekao Rumata i
izaao.

3.
Tog Vagu bi bilo, mislio je
Rumata, jako interesantno uloviti i
odvesti na Zemlju. Tehniki to ne bi
bilo komplikovano izvesti. To bi
moglo da se uradi i sada, ovog
asa. ta bi on radio na Zemlji?
Rumata je pokuao da zamisli, ta
bi Vaga radio na Zemlji. U svetlu
sobu sa zidovima od ogledala i erkondinom, u kojoj se osea miris
etinara ili mora, ubaen je

ogroman, maljavi pauk. Pauk se

skupio uz svetao pod, grevito
poeo da baca poglede oko sebe i ta drugo da radi? - postrance je
krenuo u najtamniji kut, skupio se,
pretei iskezivi otrovne eljusti.
Razume se, Vaga bi pre svega
poeo da trai uvreene. I, razume
se, najgluplji uvreeni ovek bi mu
se uinio suvie ist i nekoristan.
Ojadio bi se starac. Pa bi ak
moda i umro. A uostalom, ko to
zna! U tome i jeste stvar, to je
psihologija tih monstruma - potpuno

nepoznata uma. Sveti Mika! Pa

snai se u njoj je mnogo tee, nego
u
psihologiji
nehumanoidnih
civilizacija. Svi njihovi postupci
mogu se objasniti, ali je vraki
teko te postupke predvideti. Da,
moda bi i umro od tuge. A moda
bi se snaao, prilagodio, shvatio ta
je ta, i poeo da radi kao umar na
nekom umskom gazdinstvu. Jer,
nemogue je da on nema neku sitnu,
neupadljivu strast, koja mu ovde
samo smeta, a koja bi tamo mogla
da postane sutina njegovog ivota.

ini se da voli make. U njegovom

brlogu, pria se, ima ih itav opor,
i specijalni ovek se brine za njih. I
on tom oveku za to ak i plaa,
iako je velika cicija i mada bi
mogao jednostavno da ga natera da
to radi. Ali, ta bi on na Zemlji
radio sa svojim udovinim
astoljubljem - sam bog to moe da
zna!
Rumata se zaustavio pred
tavernom i hteo da ue, ali je
konstatovao da mu je nestao emer.
Stajao je pred ulazom potpuno

zbunjen (nikako nije mogao da se

navikne na takve stvari, iako mu se
to nije jedared desilo) i dugo je
preturao depove. Imao je ukupno
tri vreice sa novcem, po deset
zlatnika u svakoj. Jednu je dobio
prokuror, otac Kin, drugu je dao
Vagi. Trea je nestala. Depovi su
mu bili prazni, sa leve nogavice su
pedantno bile odrezane sve zlatne
alke, a sa opasaa mu je nestao no.
Tada je zapazio da su se u blizini
zaustavila dva jurinika, da bulje u
njega i keze zube. Saradnik instituta

bi trebalo da pljucka na tako neto

ali blagorodni don Rumata Estorski
se raestio. Za sekundu je izgubio
kontrolu nad samim sobom.
Zakoraio je prema jurinicima,
ruka mu se i nehotice digla, steui
se u pesnicu. Prema svemu, lice mu
se jezivo izmenilo, jer su se
podsmeljivci odmah trgli i sa
skamenjenim, kao u paralitiara
osmesima na licima, uleteli u
tavernu.
Tada se preplaio. Osetio je
takav uasan strah, kakav je do tada

osetio samo jedan jedini put u

ivotu, kada je - u to doba jo uvek
pilot svemirske letilice - osetio prvi
napad malarije. Ne zna se odakle je
dola ta bolest, ali kroz dva sata su
ga, alei se i smejui se izleili,
ali je on zauvek zapamtio potres
koji je doiveo, potpuno zdrav, on
koji nikada nije bio bolestan pri
samoj pomisli da se u njemu neto
pokvarilo, da je postao ranjiv i da
je izgubio vlast nad sopstvenim
telom.
Pa ja to nisam hteo pomislio je.

U mojim mislima nije bilo nieg

nalik na to. Oni nisu nita posebno
radili - no, stajali su, kezili se...
Veoma su se glupavo kezili, ali sam
sigurno uasno glupavo izgledao,
kada sam preturao sopstvene
depove. Jer, umalo ih nisam ubio,
shvatio je najednom. Da nisu
umakli, ubio bih ih. Setio se kako je
sasvim nedavno, za opkladu, jednim
udarcem maa rasekao odozgo do
dole lutku, obuenu u dvostruki
soanski oklop, i osetio kako mu po
leima prelaze marci... Sada bi oni

leali ovde, kao svinjska trupla, a ja

bih stajao sa maem u ruci i ne bih
znao ta da radim... Eto ti i boga!
Razbesneo se potpuno...
Najednom je osetio da ga bole
svi miii, kao posle nekog tekog
rada. No-no, tiho je rekao samome
sebi. Nije to nita strano. Sve je
prolo. Jednostavno - razbesneo si
se. Momentalna eksplozija besa, i
sada je ve sve prolo. Ja sam ipak
ovek, i nita ivotinjsko nije mi
tue... To su jednostavno ivci.
ivci i napetost poslednjih dana... A

najvanije - to je oseanje senke

koja se nadnosi nad tebe. Ne zna se
ija je, ne zna se odakle dolazi, ali
ona se primie i nemilosrdno
nadnosi nad tebe...
Ta neminovnost se oseala u
svemu. I u tome, to su se sada
jurinici, koji su se do nedavno
skupljali uz kasarne, nosei sekire
slobodno epurili sredinom ulica,
gde su ranije smeli da se kreu
samo blagorodni donovi. I u tome,
to su iz grada nestali ulini pevai,
pripovedai, igrai, akrobate. I u

tome, to su graani prestali da

pevaju pesme politike sadrine,
to su se jako uozbiljili i to su
potpuno tano znali, ta je
neophodno initi za korist drave. I
u tome, to je iznenada potpuno
neoekivano bila zatvorena luka. I u
tome to je 'pobunjeni narod' unitio
i spalio sve radnjice, koje su
prodavale raritete - a to su bila
jedina mesta u kraljevini, gde su
mogle da se kupe ili pozajme knjige
i rukopisi na svim jezicima Imperije
pa ak i na drevnim, sada mrtvim,

jezicima starosedelaca Moreuza. I u

tome to je ukras grada, svetlucava
kula astroloke opservatorije sada
trala u plavo nebo kao crni,
istruleli zub, spaljena 'sluajnim
poarom'. I u tome, to se potronja
alkohola za dve poslednje godine
poveala etiri puta - u Arkanaru,
koji je od vajkada bio poznat po
nezadrivom pijanstvu! I u tome to
su se ve naviknuto zaboravljeni,
potlaeni seljaci konano zakopali
pod zemlju u svojim Blagodarnim,
Rajskim vrtovima i Vazdunim

Poljupcima, ne usuujui se da
izau iz zemunica ak ni da bi
obavili najneophodnije poljske
radove: I, na kraju, i u tome, to se
stari strvoder Vaga Toak preselio u
grad, oseajui da moe da se
obogati... Negde u nedrima dvora, u
raskonim odajama, gde se kralj
koji je patio od podagre, koji
dvadeset godina nije video sunce
bojei se svega na ovome svetu, sin
sopstvenog pradede, slaboumno
kikotao, potpisujui jednu za
drugom surove naredbe, koje su

osuivale na munu smrt i

najestitije i najnekoristoljubivije
ljude, negde tamo je sazrevao
udovini ir koji e ako ne danas,
a ono sutra sigurno pui...
Rumata se okliznuo na koru od
dinje i digao glavu. Nalazio se u
ulici Premnogo blagodarnosti; u
carstvu
solidnih
trgovaca,
menjanica i majstora-juvelira. Po
stranama su se nalazile solidne i
starinske zgrade sa trgovinama i
magazama, trotoari su ovde bili
iroki,
a
kolovoz poploan

granitnim ploama. Obino su ovde

mogli da se susretnu blagorodni i
oni bogatiji, ali se sada u susret
Rumati kretala samo gusta gomila
uzbuenog obinog naroda. Rumatu
su oprezno zaobilazili, ulagivaki
ga posmatrajui, mnogi su mu se za
svaki sluaj i sklanjali. U
prozorima
gornjih
spratova
promicala su debela lica, radoznalo
uzbuena. Negde napred se ulo
zapovedniki: "No, prolazi bre!..
Razii se!.. No, bre!.." A u gomili
su razgovarali:

"U njima i jeste najvee zlo, njih

se najvie i boj. Na prvi pogled su
mirni, dobroudni, potovani, a ako
malo bolje pogleda - trgovac,
trgovac, a u njemu - otrov gorki!"
"Kako su ga samo, avola... Ja
sam se na to barem ve navikao, ali,
veruj mi, i meni se smuilo kada
sam video..."
"A ta je njima... To su momci!
Srce oveku da zaigra! Takvi nee
izdati."
"A moda ne bi trebalo ba tako?
Ipak je ovek, ivo bie... No, ako

je grean - kazni ga, poui, a zato

sve ovo?"
"Okani se ti toga! . . Ti bi mogao
i malo tie: kao prvo, ljudi su oko
nas..."
"Domaine, domaine! Sukno
nije loe, dae ga, nee se cenkati,
ako pritisnete... Samo bre treba,
jer e inae ponovo Pakinove
poslovoe sve dograbiti..."
"A ti sine, to je najvanije, ne
sumnjaj. Poveruj, to je ono
najvanije.
Ako
vlasti
tako
postupaju - onda znai da znaju ta

rade..."
Ponovo su nekog ubili, pomislio
je Rumata. Poeleo je da skrene i
obie mesto, odakle je dolazila
gomila, i odakle su dopirali povici
da ljudi prolaze i raziu se. Ali,
nije skrenuo. Samo je preao akom
po kosi, da pramen, koji mu je pao
na elo, ne prekrije kamen na
zlatnom obruu. Kamen u stvari nije
bio kamen, ve objektiv predajnika,
a obru nije bio obru, ve radiostanica. Istoriari na zemlji su
videli i uli, sve, to je videlo i

ulo dve stotine i pedeset izviaa

na devet kontinenata planete. I zato
su izviai bili obavezni da gledaju
i sluaju.
Podigavi glavu i rairivi u
stranu maeve, da bi kaio to vie
ljudi, krenuo je pravo na ljude
sredinom kolovoza, i ljudi koji su
mu dolazili u susret brzo su se
sklanjali, pravei mu prolaz. etiri
nabijena nosaa sa nafrakanim
licima prenela su kroz ulicu
srebrnastu nosiljku. Iza zavese se
promolilo lepo, ledeno lice sa

iscrtanim trepavicama. Rumata je

skinuo kapu, poklonio se. To je bila
dona Okana, sadanja ljubavnica
orla naega, dona Rebe. Ugledavi
zgodno kavaljera, ona mu se
matalaki i znaajno osmehnula.
ovek bi mogao, ne razmiljajui
se mnogo, da navede imena
najmanje dvadesetak blagorodnih
donova, koji bi, doivevi takav
osmejak, potrali kod ena i
ljubavnica sa radosnom veu:
"Sada neka me se svi uvaju, sve u
sada kupiti i prodati, na sve u ih

podsetiti! Takvi osmejci su - stvar

retka i pokatkad neprocenjivo
vredna. Rumata se zaustavio,
pratei pogledom nosiljku. Treba se
odluiti, pomislio je. Treba se
konano odluiti... Najeio se pri
pomisli na to koliko e ga to stajati.
Ali, potrebno je! Potrebno...
Odlueno je, pomislio je, svejedno
drugog puta nema. Veeras. Doao
je do radnje sa orujem, u koju je
navraao tog jutra da bi pogledao
noeve i sasluao stihove, i ponovo
se zaustavio. Znai u tome je...

Znai, ti si doao na red, dobri oe

Gaue..."
Gomila se ve bila razila. Vrata
radnje bila su odvaljena sa arki,
prozori razbijeni. U vratima je
stajao, oslonivi se nogom o
ragastov, ogroman jurinik u sivoj
koulji. Drugi jurinik, neto nii
rastom, uao je kraj zida. Vetar je
valjao po ulici izguvane, ispisane
listove papira.
Ogroman jurinik strpao je prst u
usta, olizao ga, posle ga izvukao i
paljivo pogledao. Prst je bio

krvav. Jurinik je ulovio Rumatin

pogled i dobroudno prodahtao:
"Ujeda, strvina, kao hrak..."
Drugi jurinik se brzo nasmejao.
To je bio nekako bezbojan, bled
momak, nesiguran, bubuljiavog
lica, odmah se videlo: novajlija,
gad, tene...
"ta se ovde desilo?" upitao je
Rumata.
"Skrivenog knjigoatca smo
ukebali", nervozno je progovorilo
tene.
Ljudeskara je ponovo poeo da

sisa prst, ne menjajui pozu.

"Mirno!" tiho je naredio Rumata.
tene je brzo skoilo i dograbilo
sekiru. Ljudeskara se prvo zamislio,
ali je konano ipak spustio nogu i
uspravio se.
"Kakvog to knjigoatca?" upitao
je Rumata.
"Ne znam", reklo je tene. "Po
nareenju oca Cupika..."
"No, i ta? Jeste li ga uhvatili?"
"Upravo tako! Jesmo!"
"To je dobro", rekao je Rumata.
To odista uopte nije bilo loe.

Vremena je jo imao. Nema nieg

vrednijeg od vremena, pomislio je.
Jedan sat vredi ivota, a itav dan
je neprocenjiv.
"I gde ste ga strpali? U kulu?"
"A?" zbunjeno je upitalo tene.
"Pitam, je li sada u Kuli?"
Na bubuljiavom licu se razlio
nesiguran osmejak. Ljudeskara je
poeo da re. Rumata se brzo
okrenuo. Tamo, na drugoj strani
ulice, kao vrea od krpa, na preki
je visio le oca Gauka. Nekoliko
klinaca u ritama ga je, rairenih

ustiju posmatralo iz dvorita.

"Sada ne stie ba svako u
Kulu", dobroudno je prosiktao iza
lea ljudeskara. "Sada se kod nas to
radi brzo. Dograbi ga za uvo i povede u etnju..."
tene je ponovo poelo da re.
Rumata ga je slepo pogledao i
lagano preao preko ulice. Lice
tunog pesnika bilo je crno i
nepoznato. Rumata je spustio
pogled. Samo su mu ruke bile
poznate, dugakih, tankih prstiju,

izbrljanih mastilom...
Sada ne odlaze iz ivota,
Sada iz ivota odvode,
I ak ako i neko
Zaeli, da drugaije bude,
Nemoan i nevet,
Opustie slabe ruke,
Ne znajui gde je srce
hobotnice,
I ima li hobotnica srce...
Rumata se okrenuo i krenuo

dalje.
Dobar,
slabi
Gauk...
Hobotnica ima srce. I mi znamo gde
se ono nalazi. I to je najstranije od
svega, moj mirni, bespomoni
drue. Mi znamo gde se ono nalazi,
ali mi ne moemo da ga raseemo,
ne prolivi pri tome krv hiljade
preplaenih,
omamljenih,
zaslepljenih ljudi, koji ne znaju ta
je to sumnja. A njih je tako mnogo,
jako
mnogo,
neupuenih,
razjedinjenih,
razbesnelih
od
veitog,
nezahvalnog
rada,
ponienih, nesposobnih da se

uzdignu iznad pomisli na jedan gro

vie u depu... I njih je jo
nemogue
nauiti,
ujediniti,
usmeriti, spasti od samih sebe.
Rano se, prerano, na itava stolea
prerano digla u Arkanaru siva
gomila, ona nee naii na otpor, i
preostaje samo jedno jedino: spasti
one malobrojne, koje mogu da se
spasu. Budaha, Taru, Nanina, no,
jo jedno desetak, pa moda i
dvadesetak...
Ali ve i sama pomisao na to, da
je na hiljade drugih, moda i manje

talentovanih, ali isto tako potenih,

odista blagorodnih ljudi osueno na
pogibiju izazivala je u grudima
ledenu hladnou i oseanje
sopstvene podlosti. Povremeno je
to oseanje postajalo tako otro, da
se svest mutila, i Rumata je kao na
javi video lea sive stoke, ozarene
Ijubiastim odsjajima pucnjeva, i
unakaenu ivotinjskim uasom
neprimetnu, bledu fizionomiju don
Rebe i Veselu Kulu, koja se ruila u
samu sebe... Da, to bi bilo odista
divno. To bi bio pravi posao. Pravo

makroskopsko
delovanje.
Ali
posle... Da, oni u Institutu su u
pravu. Posle bi nastupilo ono
neizbeno. Krvavi haos u zemlji.
Nona armija Gave, koja izlazi na
povrinu, deset hiljada glavosea
nasilnika, ubica, razvratnika koje su
odbacile sve crkve; horde varvara
bakarne boje koe, koje se sputaju
sa planina i unitavaju sve ivo, od
beba do staraca: ogromne mase
oslepelih od uasa seljaka i
graana, koje jure u ume, u
planine, u pustinje; i tvoje pristalice

- veseli ljudi, smeli ljudi! - koji

paraju jedan drugom stomake u
surovoj borbi za vlast i za pravo da
vladaju mitraljezom posle tvoje,
neizbeno nasilne, smrti... I ta
odvratna smrt dolazi - iz ae vina,
koju ti daje najbolji prijatelj, ili od
strele iz samostrela, koja je
zazvidala iza tvojih lea, iza neke
teke zavese. I skamenjeno lice
onoga, ko e biti poslat sa Zemlje
da te zameni i koji e zatei ovu
zemlju,
obezljuenu,
zalivenu
krvlju, kako dogoreva u poarima, u

kojoj e sve, sve morati iznova da

se stvara...
Kada je Rumata gurnuo nogom
vrata svoje kue i uao u velelepan,
zaputeni hol, bio je mraan kao
oblak. Muga, zgrbljeni sluga sa
etrdesetogodinjim
lakejskim
staom, sedi, najeio se kada ga je
ugledao i samo je posmatrao,
uvukavi glavu u ramena, kako
mladi gazda skida sa sebe kapu,
kabanicu i rukavice, baca na klupu
opasae sa maevima i penje se u
svoje odaje. U salonu je Rumatu

ekao deak Uno.

"Naredi da donesu ruak",
zareao je Rumata. "U kabinet."
Deak se nije ni pomerio sa
mesta.
"Tamo vas ekaju", turobno ga je
izvestio.
"Ko to?"
"Nekakva devojka. A moda je i
dona. Po ponaanju kao da je
devojka - ljubazna je, a odevena je
blagorodno... Lepa je."
Kira, pomislio je Rumata neno i
sa olakanjem. Oh, kako je to

divno! Kako je samo osetila, draga

moja... Postojao je malo zatvorenih
oiju, usredsredujui misli.
"Da je oteram, ta li?" poslovno
je upitao deak.
"Budala si", rekao je Rumata.
"Dau ti ja - 'oterati'. Gde je?"
"Pa u kabinetu", rekao je deak,
neveto se osmehujui.
Rumata je brzim korakom krenuo
u kabinet.
"Naredi da donesu ruak za
dvoje", naredio je usput. "I pazi, ne
putaj nikoga! Neka doe i sam

kralj, ili avo, pa makar to bio i

sam don Reba..."
Bila je u kabinetu, sedela je sa
nogama podvijenim pod sebe u
fotelji, oslonjena o pesnicu, i
rasejano prelistavala 'Traktat o
glasinama'. Kada je uao, trgla se,
ali joj nije dao da ustane, pritrao
je, zagrlio i zabio nos u njenu
raskonu,
miriljavu
kosu,
mrmljajui: "Na vreme si dola,
Kira... Na vreme!"
U njoj nije bilo nieg posebnog.
Devojka kao sve devojke osamnaest

godina stara, prastog nosa; otac pomonik pisara u sudu, brat narednik kod jurinika. A niko nije
hteo da se oeni njome, jer je bila
riokosa, a riokose u Arkanaru
niko nije voleo. Zato je bila
zauujue tiha i stidljiva, nieg u
njoj nije bilo od linih, raskonih
malograanki, koje su bile na ceni u
svim klasama. Nije liila ni na
dvorske lepotice, koje su suvie
rano i za ceo ivot saznavale u
emu je smisao enske sudbine. Ali,
umela je da voli, kao to sada vole

na Zemlji - mirno i ne obazirui se

ni na ta...
"Zato si plakala?"
"A zato si ti tako ljut?"
"Ne, reci ti meni, zato si
plakala?"
"Posle u ti ve ispriati. A
tvoje oi su sasvim premorene... ta
se to desilo?"
"Posle. Ko te je uvredio?"
"Niko me nije uvredio. Odvedi
me odavde."
"Svakako."
"Kada emo otii?"

"Ne znam, draga moja. Ali,

obavezno emo otii."
"Daleko?"
"Daleko, jako daleko."
"U metropolu?"
"Da... u metropolu. Kod mene."
"Je li tamo lepo?"
"Fantastino lepo. Tamo niko i
nikada ne plae."
"To se ne deava."
"Da, razume se. To se ne deava.
Ali ti tamo nikada nee plakati."
"A kakvi su tamo ljudi?"
"Kao ja."

"Svi su takvi?"
"Nisu svi. Ima i boljih."
"To se ne deava."
"Upravo se to i deava!"
"Zato mi je tako lako da ti
verujem? Otac nikome ne veruje.
Brat govori da su svi svinje, samo
su jedni prljavi, a drugi nisu. Ali, ja
im ne verujem, a tebi uvek
verujem..."
"Volim te..."
"Priekaj... Rumata... Skini
obru... Govorio si mi da je to
greno..."

Rumata se zbunjeno nasmejao,

smakao sa glave obru, stavio ga na
sto i prekrio knjigom.
"To je boje oko", rekao je.
"Neka se zatvori..." Podigao ju je u
naruje. "To je jako greno, ali kada
sam sa tobom, nije mi potreban bog.
Zar ne?"
"Istina je", rekla je tiho.
Kada su seli za sto, peenje se
ve bilo ohladilo, a vino se, koje je
bilo doneto sa leda, ugrejalo.
Doao je deak Uno, i neujno

koraajui, kako ga je uio stari

Muga, krenuo pored zidova, palei
svenjake, iako je jo bilo svetlo.
"To je tvoj rob?" upitala je Kira.
"Ne; on je slobodan deak. On je
divan deak, samo je velika cicija."
"Novac treba brojati", primetio
je Uno, ne okreui se.
"Tako i nisi kupio nove
arave?" upitao ga je Rumata.
"A ta e", rekao je deak. "I
stari su jo dobri..."
"Sluaj, Uno", rekao je Rumata.
"Ne mogu itavih mesec dana da

spavam na istim aravima."

"He", rekao je deak. "Njegovo
velianstvo po pola godine spava, i
ne ali se..."
"A ulje", rekao je Rumata,
namigujui Kiri, "ulje u lampama?
Zar je ono besplatno, ta li?"
Uno se za tren zaustavio.
"Pa goste imate", rekao je na
kraju odlunim glasom.
"Vidi kakav je!" rekao je
Rumata.
"Dobar je", ozbiljno je rekla
Kira. "Voli te. Daj da ga povedemo

sa sobom."
"Videemo", rekao je Rumata.
Deak ga je sumnjiavo upitao:
"A gde to? Nikuda ja neu
krenuti."
"Otii emo tamo", rekla je
Kira, "gde su svi ljudi kao don
Rumata."
Deak se zamislio i prezrivo
rekao: "U raj, ta li, za
blagorodne?"
...
Posle
se
podsmeljivo nasmejao i izaao iz
kabineta, vukui po podu iscepane
papue. Kira ga je posmatrala.

"Divan deak", rekla je.

"Mrgodan je kao neko mee.
Dobrog ima prijatelja."
"Svi moji drugovi su dobri."
"A baron Pampa?"
"Odakle ga zna?" zaudio se
Rumata.
"A ti ni o kome drugome nita i
ne pria. Od tebe stalno ujem
jedno te isto - baron Pampa pa
baron Pampa."
"Baron Pampa je odlian drug."
"Kako to: baron a drug?"
"Hou da kaem da je dobar

ovek. Jako dobar i veseo. I mnogo

voli svoju enu."
"Hou da se upoznam sa njim...
Ili me se stidi?"
"Ne, ne stidim se. Samo, iako je
dobar ovek, ipak je baron."
"A..." rekla je.
Ramata je odmakao tanjir.
"A ti mi ipak reci zato si
plakala. I zato si dotrala sama.
Zar je to pametno trati sama po
ulicama?"
"Nisam vie mogla da ostanem
kod kue. Vie se tamo nikada neu

vratiti. Mogu li da budem sluavka

kod tebe? Badava."
Rumata se nasmejao kroz knedlu
koja mu se stegla u grlu.
"Otac svaki dan prepisuje
dostave", nastavila je sa mirnim
oajem u glasu. "A papiri, sa kojih
ih prepisuje, svi su krvavi. Dobija
ih u Veseloj Kuli. I zato si me
samo nauio da itam? Svako vee,
svako vee... prepie jedan zapisnik
sa muenja - i pije... Kako je to
samo strano, strano!... 'Evo', kae,
'Kira - na sused-kaligraf je uio

ljude da piu. ta misli, ko je on?

Pod muenjem je priznao da je
vetac i irukanski pijun. I kome
sada ovek', kae on, 'moe da
veruje? Ja sam', kae, 'i sam od
njega pismenost uio.' A kada brat
doe iz patrole - pijan kao tresak,
ruke mu sve u sasuenoj krvi... 'Sve
emo', kae 'poklati do dvanaestog
pretka unazad...' Oca sasluava,
zato si, kae, pismen... Danas je sa
prijateljima dovukao u kuu nekog
oveka... Tukli su ga, sve su krvlju
isprljali. A on je ve prestao i da

kuka. Ne mogu vie tako, neu da se

vratim bolje me ubij!..."
Rumata je stajao kraj nje,
milujui je po kosi. Gledala je u
jednu taku blistavim, suvim oima.
ta je mogao da joj kae? Uzeo ju
je u naruje, odneo na otoman, seo
pored nje i poeo da joj pria o
kristalnim hramovima, o veselim
vrtovima koji se prostiru na mnogo
milja bez trulei, komaraca i
ubreta, o aravu-oruju, o leteim
tepisima-avionima, o arobnom
gradu Lenjingradu, o svojim

prijateljima - ljudima ponositim,

veselim i dobrim, o divnoj zemlji
za sedam mora, iza sedam gora,
koja se udnovato zove - Zemlja...
Sluala ga je tiho i paljivo i samo
se sve vre pribijala uz njega,
kada je pod prozorima na ulici grrum, grrrum, grrum - odjekivao
bat vojnikih izama.
Imala je ona udesnu osobinu:
sveto je i nekoristoljubivo verovala
u dobro. Ispriaj takvu bajku
seljaku-robu - on e se sumnjiavo
nasmejati, obrisae rukavom usta i

otii bez i jedne jedine rei,

bacajui samo povremeno poglede
na dobrog, treznog, ali - eh, kakve li
nesree! - bleskastog blagorodnog
dona. Ako bi poeo da pria tako
neto don Tameu ili don Seriju - ne
bi ga ni sasluali do kraja: jedan bi
zaspao, a drugi bi, podrignuvi,
rekao: "To je", rei e, "jako blago-rodno, a kako je tamo to se tie
ena?..." A don Reba bi ga sasluao
do kraja paljivo, a kada bi ga
sasluao, dao bi mig jurinicima,
koji bi brzo dograbili blagorodnog

dona za laktove i izvrnuvi ih na

lea, saznali bi tano, od koga se to
blagorodni don takvih bajki
nasluao i kome je ve uspeo da ih
sve ispria...
Kada je zaspala, smirivi se,
poljubio ju je u mirno, usnulo lice,
prekrio zimskim kaputom sa
krznenim okovratnikom i na prstima
izaao, pritvorivi za sobom vrata
koja su odvratno zakripala.
Proavi kroz mraan dom, siao je
u sobu za poslugu i rekao, gledajui
nekuda povrh glava koje su se

povile pred njim:

"Uzeo sam upraviteljicu. Zove
se Kira. ivee gore, kod mene.
Sobu, koja se nalazi do kabineta,
sutra paljivo srediti. I upraviteljicu
sluati kao mene." Preao je
pogledom po slugama: da se moda
neko ne ceri. Niko se nije cerio,
sluali
su
ga
sa
dunim
potovanjem. "A ako neko pone da
brblja na ulici, jezik u mu
iupati!"
Zavrivi svoj govor, postojao
je jo neko vreme da bi bio

uverljiviji, a onda se okrenuo i

ponovo popeo u svoje odaje. U
salonu, po ijim je zidovima visilo
zaralo oruje, u kome se nalazio
udnovat, izgrien crvima nametaj,
stao je kraj prozora i, gledajui
napolje, naslonio se elom na
hladno, mrano staklo. Zauli su se
udarci prve strae. U prozorima
preko puta palili su svetiljke i
zatvarali kapke, da ne bi privlaili
panju bandita i zlih duhova. Bilo je
tiho, samo je jednom, negde tamo
dole, uasnim glasom zaurlao

pijanac - ili su ga svlaili, ili je

pokuavao da provali u tua vrata.
Najstranije od svega su bile te
veeri, mune, jednoline, bez i
jednog zraka svetlosti. Mislili smo
da e to biti veita borba; jeziva i
pobedonosna. Smatrali smo da
emo uvek moi da sauvamo jasne
predstave o dobru i zlu, o
neprijatelju i prijatelju. I mislili
smo sve u svemu pravilno, samo
mnoge stvari ipak nismo uzeli u
ozbir. Na primer, ovakve veeri
nismo mogli ni da zamislimo, iako

smo tano znali da e postojati...

Negde dole zauo se zveket
metala - poele su da se pokreu
reze, pripremajui se za no.
Kuvarica se molila svetom Miki, da
joj poalje bilo kakvog mua, samo
da bude ovek samostalan i sa
razumevanjem. Stari Muga je zevao,
maui oko sebe palcem. Sluge u
kuhinji su ispijale veernje pivo i
ogovarale, a Uno im je, dok su mu
se presijavale oi, pune jeda,
govorio kao odrastao: "Dokle ete
jezike da eete, pastuvi jedni..."

Rumata se udaljio od prozora i

poeo da se etka po salonu. To je
beznadeno, pomislio je. Nema
takve snage, koja bi mogla da ih
istrgne iz uobiajenog kruga briga i
predstava. Moe im se dati sve.
ovek bi mogao da ih preseli u
najsavremenije zgrade od stakla i
obui ih jonskim procedurama, i
ipak e se oni uvee okupljati u
kuhinji, igrati karte i podsmevati se
susedu, koga tue ena. I za njih
nee postojati bolji provod. to se
toga tie don Kondor je u pravu:

Reba je - glupost, sitnica u

poreenju sa ogromnim tradicijama,
pravilima postojanja koja ozaruju
stolea, koja su dostupna i
najglupljem meu najglupljima, a
koja oslobaaju od potrebe da
ovek misli i interesuje se za bilo
ta. A dona Rebe nee biti, sigurno,
ak ni u kolskom programu. 'Sitan
avanturista
u
doba
jaanja
apsolutizma'.
Don Reba, don Reba! Nije
visok, ali nije ba ni mali rastom,
nije debeo, a nije ni suvie mrav.

Kosa mu nije ni suvie gusta, a nije

ni elav. I pokreti mu nisu nagli, ali
nije ni spor, lice mu je neupadljivo,
lii na hiljade lica istovremeno.
Utiv je, galantan prema damama,
paljiv sagovornik, a uz sve to i ne
blista nekim posebnim mislima...
Pre tri godine izronio je iz
nekakvih ubualih podruma dvorske
kancelarije,
sitan,
neprimetan
inovnii, koji je eleo svakome
da ugodi, bled, ak nekako sivkast.
Posle je tadanji prvi ministar
najednom bio uhapen i pogubljen,

pod muenjem je podleglo nekoliko

poludelih od uasa stanovnika koji
nita nisu shvatali, i kao da je na
njihovim leevima izrastao kao
ogromna bleda peurka taj vrst,
nepotedan genije osrednjosti. On
nije niko. On je bez porekla. To nije
snaan um pri slabom gospodaru,
koji daje ceo svoj ivot ideji borbe
za ujedinjenje zemlje a u ime
autokratije. To nije srebroljubacprivremeni ovek, koji misli samo
na zlato i ene, koji ubija i desno i
levo od sebe vlasti radi i koji vlada

da bi ubijao. apue se takoe da

on i nije nikakav don Reba, da je
don Reba - sasvim drugi ovek, a
da je ovaj bog zna ko, vukodlak,
dvojnik, podmetnuta linost...
Ma ta preduzimao, sve je
propadalo. Napujdao je jedan na
drugi dva uticajna roda u
kraljevstvu, da bi ih oslabio i da bi
otpoeo iroki napad na plemstvo.
Ali, rodovi su se pomirili, uz
zveckanje aa proglaen je veiti
savez i od kralja je otet ogroman
komad zemlje, koji je oduvek

pripadao Tocovima Arkanarskim.

Objavio je rat Irukanu, sam je
poveo armiju prema granici, utopio
je u movarama i izgubio po
umama, prepustio je sve sudbini i
pobegao
nazad,
u Arkanar.
Zahvaljujui naporima don Huga, za
ije postojanje nije ni znao, uspeo
je da izvojuje od vojvode
Irukanskog mir - po ceni dva
granina grada, a posle je kralj
morao da isprazni do dna ve
ionako praznu blagajnu, da bi se
borio protiv seljakih ustanaka koji

su obuzeli celu zemlju. Za takve

neuspehe bi bilo koji drugi ministar
bio obeen za noge na vrhu Vesele
Kule, ali je don Reba na neki nain
ostao na vlasti. Ukinuo je
ministarstva
obrazovanja
i
blagostanja, uveo ministarstvo
odbrane krune, uklonio je sa
vladajuih poloaja plemstvo i
malobrojne naunike, konano
unitio privredu, napisao traktat 'O
ivotinjskoj sutini seljaka', i, na
kraju, pre godinu dana organizovao
'odbrambenu gardu' - 'Sive ete'. Iza

Hitlera su se nalazili monopoli. Iza

dona Rebe nije stajao niko, i bilo je
oigledno da e ga jurinici na
kraju krajeva pojesti kao muvu. Ali,
on je nastavio da okree i vrti, da
ini jednu glupost za drugom,
izvlaio se kao da se trudio da
prevari samoga sebe kao da nije
znao ni za ta drugo do za
paranoini Zadatak - da uniti
kulturu. Kao i Vaga Toak, on je bio
bez ikakve prolosti. Pre dve
godine je svaki plemi sa prezirom
govorio o 'nitavnom gradu, koji je

prevario gospodara', ali zato sada,

ma kog aristokratu upitao, svako e
se proglasiti roakom ministra
odbrane krune po majinoj liniji.
A sada mu je zbog neega bio
potreban Budah. Ponovo glupost.
Ponovo nekakva podvala. Budah je
- knjigoatac. Knjigoatce na kolac.
Buno, sa pompom, da svi znaju.
Ali, nema ni buke ni pompe. Znai,
potreban mu je ivi Budah. A zato?
Nije Reba valjda ba toliko glup,
da bi se nadao da e uspeti da
natera Budaha da radi za njega? A

moda je ipak i glup? A moda je

don Reba jednostavno glupav i
srean intrigant, koji u stvari ni sam
ne zna ta hoe, i koji lukavog
izraza lica ini glupost za glupou
na oigled svih? Smeno, tri godine
ga posmatram i do sada jo nisam
uspeo da shvatim ta je on u sutini.
Uostalom, ako bi on posmatrao
mene, on takoe nita ne bi shvatio.
Jer sve moe da bude posredi, to je
ono najinteresantnije! Bazna teorija
konkretizuje samo osnovne oblike
psiholoke usmerenosti, a u samoj

stvari tih oblika ima isto koliko i

ljudi, na vlasti se moe nai bilo
ko! Na primer, oveuljak, koji se
celog ivota bavio time kako da
ponizi i povredi svoje susede.
Pljuvao je u tue lonce sa orbom,
podmetao sru u tue seno. Njega
e, razume se, smai, ali e on
uspeti da se dovoljno napljuje,
napakosti, naraduje... A njega se ne
tie, to u istoriji o njemu nee
ostati ni traga, i to e njegovi
daljnji potomci lupati glavom,
pokuavajui da uvrste njegovo

ponaanje pod razvijenu teoriju i

istorijske doslednosti.
Sada mi nije do teorije, pomislio
je Rumata. Znam samo jedno: ovek
je objektivni nosilac razuma; sve,
to smeta oveku da razvija razum
je - zlo, i to zlo se mora ukloniti u
najkraem moguem roku i na bilo
koji nain. Bilo koji? Da li ba na
bilo koji?... Ne, sigurno ipak ne ba
na bilo koji. Ili ipak na bilo koji?
utokljunac! - pomislio je o sebi. Treba se odluiti. Ranije ili kasnije
morae da se odlui.

Najednom se setio done Okane.

Eto i odlui se, sada, pomislio je.
Poni upravo od toga. Ako se bog
prihvata toga da isti nunik neka
onda ne misli da e mu prsti ostati
isti... Osetio je gaenje pri pomisli
na ono to ga oekuje. Ali, to je
ipak bolje nego ubijati. ubre je
bolje od krvi. Na prstima je, da ne
probudi Kiru, uao u kabinet i tamo
se presvukao. Poeo je da vrti u
rukama obru sa otpremnikom, i
odluno ga strpao u fioku svoga
stola. Posle je zatakao u kosu iza

desnog uveta belo pero - simbol

strastvene ljubavi, opasao maeve i
prebacio preko ramena najbolju
kabanicu. Ve dole, pomerajui
reze, pomislio je: a ako sazna don
Reba, bie to kraj done Okane. Ali,
bilo je ve kasno da se vrati.

4.
Gosti su se ve bili skupili, ali
dona Okana se jo nije pojavljivala.
Kraj pozlaenog stoia sa
zakuskama su pijuckali, savijajui
lea i istiui svoje debele
stranjice,
kraljevski
gardisti,
proslavljeni
dvobojima
i
seksualnim uspesima. Kraj kamina
su se kikotale mrave damice u
godinama, koje su bile neupadljive
i koje je upravo zbog toga uzela

dona Okana za svoje dounice. One

su sedele u blizini, na niskim
stoicama, a pred njima su se
muvala tri starca na tankim nogama
koje su se neprekidno pokretale - to
su bili uveni kicoi iz doba
prolog regenstva, poslednji znalci
ve odavno zaboravljenih anegdota.
Svi su znali da bez tih staraca
nijedan salon nije u stvari salon. Na
sredini sale stajao je, rairivi noge
u dubokim cipelama na niranje don
Ripat, veran i dosta pametan
Rumatin agent, porunik sive ete

trgovaca, sa ogromnim brcima i bez

bilo kakvih principa. Zabivi
ogromne crvene ruke za opasa,
sluao je don Tamea, koji je nejasno
izlagao novi projekat umirenja
seljaka u korist trgovake kaste, i
povremeno pokretao brk u stranu
dona Sere, koji je lutao od zida do
zida oigledno traei vrata. U uglu,
bacajui
oko
sebe
poglede
upozorenja, dva uvena slikaraportretista jela su usoljenog
krokodila, a pored njih je u
prozorskoj nii sedela starija ena u

crnini - to je bila dadilja, koju je

don Reba postavio uz dona Okanu.
Ona je gledala pravo ispred sebe
strogim pogledom, povremeno se
naginjui celim telom napred. Po
strani od ostalih kockali su se jedna
linost kraljevske krvi i sekretar
soanskog
poslanstva.
Linost
kraljevske krvi je preterivala,
sekretar se strpljivo smekao. To je
u salonu bio jedini ovek koji se
bavio nekakvim poslom: prikupljao
je materijal za sledei izvetaj
poslanstva.

Gardisti kraj stoia pozdravili

su Rumatu bodrim povicima.
Rumata im je prijateljski namignuo
i obiao goste. Poklonio se
starcima-kicoima,
podelio
nekoliko komplimenata dounicama
koje su se odmah zagledale u belo
pero za njegovim uvetom, potapao
linost kraljevske krvi po debelim
leima i krenuo prema don Ripatu i
don Tameu. Kada je prolazio pored
prozorske nie, dadilja je ponovo
nainila pokret kao da e da padne,
i zapahnuo ga je miris vina.

Kada je ugledao Rumatu, don

Ripat je izvukao ruke iza opasaa,
lupio potpeticama, a don Tameo je
povikao poluglasno:
"Jeste li to vi, dragi moj
prijatelju? Kako je to divno to ste
doli jer sam ve izgubio svaku
nadu..." Kao labud sa prostreljanim
krilom to tuno die glavu prema
zvezdi... "Koliko sam se samo
dosaivao... Da nije bilo dragog
don Ripata, umro bih od dosade!"
Osealo se da se don Tameo
otreznio za ruak, ali ipak nije

uspeo da se zaustavi.
"Tako znai?" zaudio se
Rumata,
"citiramo
buntovnika
Curena?"
Don Ripat se odmah skupio i
besno pogledao don Tamea.
"Ehe..." izgovorio je don Tameo,
zbunivi se. "Curena? A zato, u
stvari?... Pa da, ja to u ironinom
smislu, uveravam vas, blagorodni
donovi! Jer, ko je to Curen? Nizak,
nezahvalni demagog. I hteo sam
samo da podvuem..."
"Da ovde nema, done Okane",

prihvatio je Rumata, "i da vam je

dosadno bez nje."
"Upravo sam to i hteo da
podvuem."
"Uzgred budi reeno, gde je
ona?"
"ekamo je svakog asa", rekao
je don Ripat, i udaljio se,
poklonivi se.
Dounice su, na isti nain
otvorivi usta, ne odvajajui
pogleda posmatrale belo pero.
Starci-kicoi su se tiho cerekali.
Don Tameo je na kraju takoe

primetio pero i poeo da trepe.

"Moj prijatelju!" zaaptao je.
"ta e vam to? Jer, svakog asa
moe da doe don Reba... Istina,
danas ga ovde ne oekuju, ali
ipak..."
"Neemo o tome", rekao je
Rumata, nestrpljivo se osvrui.
Hteo je da se sve to to pre zavri.
Gardisti su se ve pribliili sa
aama.
"Tako ste bledi..." aptao je don
Tameo. "Shvatam vas, ljubav,
strast... Ali, sveti Mika! Drava

iznad svega... I to je opasno, na

kraju... Uvreda oseanja..."
Na njegovom licu se neto
promenilo, i on je poeo da se
povlai, udaljava, neprekidno se
klanjajui. Rumatu su opkolili
gardisti. Neko mu je pruio punu
au.
"Za ast i kralja!" rekao je jedan
gardista.
"I za ljubav", dodao je drugi.
"Pokaite joj ta je to garda,
blagorodni Rumata", rekao je trei.
Rumata je uzeo au i najednom

je ugledao dona Okanu. Stajala je u

vratima, hladei se lepezom, i
neno njiui ramenima. Da, bila je
odista privlana! Sa razdaljine
gledana bila je ak i lepukasta.
Uopte nije bila Rumatin tip, ali je
ona, u to nije bilo sumnje, bila jako
zgodna, ta glupa, pohotljiva
kokoka. Ogromne plave oi bez i
trunke misli i topline, nene, vie
nego iskusne usne, raskono, veto i
paljivo obnaeno telo... Gardista
za Rumatinim leima, oigledno ne
mogavi da se uzdri, glasno je

cmoknuo ustima. Rumata mu je, ne

gledajui ga, strpao u ruke au i
dugakim koracima krenuo prema
dona Okani. U salonu su prestali da
ih posmatraju i poeli su da govore
o sitnicama.
"Oaravajui ste", promrmljao
je Rumata, duboko se klanjajui i
zveckajui maevima. "Dozvolite
mi da budem kraj vaih nogu... Da
kao lovaki pas legnem kraj nogu
nage i ravnodune lepotice..."
Dona Okana je prekrila lice
lepezom i lukavo poela da kilji

oima.
"Vi ste odista jako smeli,
blagorodni done", progovorila je.
"Mi, bedne provincijalke, nismo u
stanju da se usprotivimo takvom
pritisku..." Imala je dubok, malo
promukao glas. "Na alost,
preostaje mi samo da otvorim vrata
tvrave i pustim pobednika..."
Rumata se, zakrgutavi zubima
od stida i besa, poklonio jo dublje.
Dona Okana je spustila lepezu i
povikala:
"Blagorodni donovi, zabavljajte

se! Don Rumata i ja emo se odmah

vratiti! Obeala sam da u mu
pokazati svoje nove irukanske
tepihe..."
"Na naputajte nas na dugo,
arobnice!" problejao je jedan od
staraca.
"Lepotice!" sladunjavim glasom
je progovorio drugi starac. "Vilo!"
Gardisti su poeli da zveckaju
maevima. "Odista, usta mu nisu
glupa..." razumljivo je progovorila
kraljevska linost. Dona Okana je
uzela Rumatu za rukav i povukla ga

za sobom. Ve u hodniku, Rumata je

uo kako je don Sera uvreenim
glasom rekao: "Ne vidim zato
blagorodni don ne bi pogledao
irukanske tepihe..."
Na kraju hodnika dona Okana se
iznenada
zaustavila,
zagrlila
Rumatu oko vrata i promuklo
stenjui, to je trebalo da oznaava
nezadrivu strast, upila mu se u
usne. Rumata je prestao da die.
Vila je otro mirisala pomeanim
mirisima neopranog tela i estorskih
parfema. Usne su joj bile vrele,

mokre i lepljive od slatkia. Sa

velikim naporom je pokuao da joj
odgovori na poljubac, i to mu je
prema svemu i uspelo da uini,
poto je dona Okana ponovo poela
da stenje i obisnula mu se na
rukama zatvorenih oiju. To je
trajalo itavu venost. No, sada u
ti pokazati, uliarko, pomislio je
Rumata i stegao je u zagrljaj. Neto
je puklo, ili korset ili rebra,
lepotica je alostivo zapitala,
zapanjeno otvorila oi i poela da
se otima, trudei se da se oslobodi.

Rumata je brzo pustio ruke.

"Gade..." teko daui, rekla je
oduevljeno. "Samo to me nisi
polomio..."
"Gorim od ljubavi", rekao je sa
izrazom krivca.
"I ja koliko sam te samo ekala!
Hajdemo to pre." Povukla ga je za
sobom kroz nekakve ledene, mrane
prostorije. Rumata je izvukao
maramicu i kriom izbrisao usta.
Sada mu je sve ovo izgledalo
glupavo. Potrebno je, pomislio je.
A zar je malo toga potrebno?.. Ovde

se nee izvui samo razgovorima.

Sveti Mika, zato se oni na dvoru
nikada ne kupaju? No, to je odista
temperament. Kada bi barem don
Reba banuo... Vukla ga je utke, u
jednom dahu, kao to mrav vue za
sobom mrtvu gusenicu. Oseajui se
kao poslednji idiot, Rumata je
poeo da lupeta neto o brzim
noicama i purpurnim usnama dona Okana se samo cerila. Ugurala
ga je u jako zagrejani budoar, koji
je odista ceo bio prekriven
tepisima, bacila se na ogroman

krevet i, zabacivi se na jastucima,

poela da ga posmatra vlanim,
hiperasteninim oima. Rumata je
stajao kao stub. Budoar je smrdeo
na stenice.
"Predivan si", proaptala je.
"Doi ovamo. Kako sam te samo
dugo akala!"
Rumata je zatvorio oi, osetio
muninu. Po licu su mu, golicajui,
ga, tekle kapljice znoja. Ne mogu,
pomislio je. U vraju mater sva ta
informacija... Lisica... Majmune...
To je protivprirodno, prljavo...

ubre je bolje od krvi, ali ovo je

gore od ubreta!
"Zato gnjavite, blagorodni
done?" piskavim glasom povikala
je dona Okana. "Doite ovamo,
ekam vas!"
"Do a-vo-la..." promuklo je
rekao Rumata. Skoila je i pritrala
mu.
"ta je sa tobom? Pijan si?"
"Ne znam", uspeo je da iscedi iz
sebe. "Zaguljivo mi je."
"Da naredim da donesu
lavore?"

"Kakvo lavore?"
"No, nita, nita... Proi e sve
to..." Prstima koji su se tresli,
poela je da raskopava prsluk.
"Predivan si..." mrmljala je ubrzano
diui. "Ali, neodluan si kao neki
novajlija. Nikada ne bih ni
pomislila... To je predivno: kunem
se svetom Barom!"
Morao je da je dograbi za ruke.
Posmatrao je odozgo na dole i
video njenu neurednu kosu koja se
presijavala od laka, ovalna gola
napuderisana
ramena
malene,

ljubiaste ui. Loe je, pomislio je.

Nita nee ispasti od svega ovoga.
A teta, ona bi morala neto da
zna... don Reba govori u snu... On je
vodi na sasluanja, ona mnogo voli
sasluanja... Ne mogu...
"No?" rekla je Ijutito.
"Vai tepisi su predivni", rekao
je glasno. "Ali, vreme je da
krenem."
U prvi mah ga nije shvatila, a
posle joj se lice iskrivilo od besa.
"Kako se samo usuuje",
prosiktala je, ali je on ve leima

napipao vrata, iskoio u hodnik i

brzo poeo da se udaljava. Od sutra
prestajem da se umivam, pomislio
je. Ovde ovek mora da bude brav,
a ne bog!
"Merin!" vikala je za njim.
"ena! Na kolac te treba..."
Rumata je otvorio neki prozor i
iskoio u vrt. Jedno vreme je stajao
pod drvetom, udiui hladan
vazduh. Posle se setio blesavog
belog pera, istrgao ga, besno
zguvao i bacio. Paki takoe nita
ne bi polo za rukom, pomislio je.

Nikome ne bi nita uspelo. "Da li si

siguran?" ... "Da, siguran sam." ...
"Onda ne vredite ni prebijene
pare!" ... "ali, muka mi je od svega
toga!" ... "Eksperimenta se ne tiu
tvoja preivljavanja. Ako ne moe
- ne prihvataj se toga." ... "Ja nisam
ivotinja!" ... "ako Eksperiment
zahteva, onda treba postati i
ivotinja." ... "Eksperiment to ne
moe da zahteva." ... "Kao to vidi,
moe." ... "A onda!" ... "ta onda?"
...
"Onda...
Onda...
Dobro,
smatraemo da sam lo istoriar."

Slegao je ramenima. "Potrudiemo

se da postanemo bolji. Nauiemo
da se pretvaramo u svinje..."
Bila je skoro pono, kada se
vratio kui. Ne skidajui se, samo
opustivi preice, sruio se na
otoman u salonu i zaspao kao mrtav.
Probudili su ga negodujui
povici Una i dobroudno urlanje u
basu:
"Gubi se, gubi vuiu, jer u ti
inae uvo otkinuti!"
"Pa spavaju, kada vam kaem!"
"ic odavde, ne motaj mi se pod

nogama!"
"Zabranjeno je kada vam se
kae!"
Vrata su se otvorila, i u salon je
uleteo ogroman, kao ivotinja Peh,
baron Pampa don Bau, crvenih
obraza, belih zuba, sa briima
ufitiljenim napred, u plianoj
beretki naherenoj na stranu i
raskonoj ljubiastoj kabanici,
ispod koje se nejasno svetlucao
oklop. Za njim se vukao Uno, koji
se uhvatio baronu za desnu
nogavicu.

"Barone!" povikao je Rumata,

sputajui noge sa otomana.
"Odakle vi u gradu, prijatelju stari?
Uno, ostavi barona na miru!"
"Odista, retko dosadan deak",
gunao je baron, pribliavajui se
rairenih ruku. "Bie neto od
njega. Koliko traite za njega?
Uostalom, otom potom... Dajte da
vas prvo zagrlim!"
Zagrlili su se. Baron je ukusno
mirisao na pranjavi put, konjski
znoj i smeni miris raznih vina.
"Vidim da ste takorei potpuno

trezni, dragi moj prijatelju",

ogoreno je rekao. "Pa uostalom, vi
ste uvek trezni. Srenik!"
"Sedite, dragi moj", rekao je
Rumata, "Uno! donesi nam malo
vie estorskog vina!"
Baron je digao ogroman dlan.
"Ni jednu jedinu kap!"
"Ni kapljice estorskog? Uno, ne
treba estorsko, donosi irukansko!"
"Ne treba uopte vino!" turobno
je rekao baron. "Ne pijem."
Rumata je seo.
"ta se to desilo?" uznemireno je

upitao. "Da se niste kojim sluajem

razboleli?"
"Zdrav sam kao bik. Ali te
proklete porodine scene... Krae
reeno, posvaao sam se sa
baronesom - i tako sam sada ovde."
"Posvaali sa baronesom! Vi!
Dosta, barone, kakve su to sada
ale?"
"Zamislite samo! I sam kao da
sam u nekoj magli. Sto dvadeset
milja sam preao na konju kao u
magli!"
"Moj dragi", rekao je Rumata,

"odmah emo uzjahati konje i

krenuti u Bau."
"Ali moj konj se jo nije
odmorio!" usprotivio se baron. "I,
uz sve to, hou da je kaznim!"
"Koga to?"
"Baronesu, avo je odneo!
Jesam li ja ili nisam, konano,
mukarac? Ona je, vidite li,
nezadovoljna pijanim Pampom,
neka onda vidi kakav je on kada je
trezan! Pre u ovde da istrulim od
vode, nego to u se vratiti u
zamak..."

Uno je natmureno rekao:

"Recite mu da mi ne upa ui..."
"Gu-bi se, vuiu!" dobroudno
je zagrmeo baron. "I donesi pivo!
Oznojio sam se i moram da
nadoknadim gubitak tenosti."
Baron je nadoknaivao gubitak
tenosti itavih sat i po, i malo se
nacvrckao. U pauzama izmeu
gutljaja, pripovedao je Rumati
svoje neprijatnosti. Nekoliko puta
je proklinjao te pijanice susede,
koji su se navadili da dolaze u
zamak. Dolaze od ranog jutra,

navodno u lov, a posle ne uspe ni

da jekne - a ve su svi pijani i
unitavaju nametaj. Ponu da se
muvaju po celom zamku, sve
prljaju, vreaju poslugu, ubijaju pse
i pruaju lo primer mladom
baronetu. Posle odlaze svojim
kuama, a ti, pijan kao trupac,
ostaje nasamo sa baronesom...
Na kraju svog pripovedanja
baron se potpuno iznervirao i ak je
zatraio da mu donesu estorsko
vino, ali se trgao i rekao:
"Rumata, prijatelju moj, idemo

odavde. lmate suvie bogate

podrume!.. Hajdemote!"
"Ali gde?"
"Zar to nije svejedno - gde? No,
ako nita drugo, a ono u 'Sivu
Radost'..."
"Hm..." rekao je Rumata. "A ta
emo da radimo u 'Sivoj Radosti'?"
Jedno vreme je baron utao,
besno upkajui brk. "No, kako to ta?" rekao je konano. "ak je i
udnovato... Jednostavno emo
posedeti, porazgovarati..."
"U 'Sivoj Radosti'?" upitao je

Rumata sa sumnjom u glasu.

"Da. Shvatam vas", rekao je
baron. "To je uasno... Ali ipak,
hajdemo. Ovde stalno oseam elju
da pijem estorsko vino!"
"Dajte mi konja", naredio je
Rumata i otiao u kabinet da uzme
predajnik.
Kroz nekoliko minuta su rame uz
rame
jahali
uskom ulicom,
pogruenom u najguu tminu.
Baron je, ivnuvi malo, naglas
priao kako su prekjue ubili vepra,
govorio o zadivljujuim osobinama

mladog baroneta, o udu u

manastiru svetog Tike gde je otac
iguman rodio iz bedra deaka est
palaca velikog... Pri tome nije
zaboravljao da se zabavlja.
Povremeno je urlao kao vuk,
kokodakao i lupao kamdijom u
zatvorene kapke.
Kad su stigli do 'Sive Radosti',
baron je zaustavio konja i duboko
se zamislio. Rumata je ekao. Jarko
su bili obasjani prljavi prozori
krme, toptali su nogama privezani
konji, lenjo su se meusobno

psovale nafrakane devojke, koje su

sedele na klupi pod prozorima,
dvojica slugu su jedva dokotrljale
kroz vrata ogromno bure, pokriveno
mrljama alitre. Baron je turobno
rekao:
"Sam... Strano je i da pomislim
da se cela no nalazi preda mnom i
da sam - sam!.. I ona je tamo
sama..."
"Ne budite ogoreni moj
prijatelju", rekao je Rumata. "Jer,
sa njom je baronet, a sa vama sam
ja."

"To je neto sasvim drugo",

rekao je baron. "Vi nita ne
shvatate, dragi moj. Suvie ste
mladi i lakomisleni... Za vas je
sigurno zadovoljstvo da posmatrate
ove uliarke..."
"A zato i ne bi?" usprotivio se
Rumata, radoznalo posmatrajui
barona. "Po mome miljenju,
prijatne devojke."
Baron je odmahnuo glavom i
sarkastino se osmehnuo.
"Eno, onoj to stoji", rekao je
glasno, "stranjica visi. A ona to se

sada elja, uopte i nema

stranjicu... to su krave, u najboljem
sluaju krave. Setite se samo
baronese! Kakve ruke, kakva
gracija! Kakav hod, dragi moj!"
"Da", sloio se Rumata.
"Baronesa je odista predivna.
Hajdemo odavde."
"A gde?" tuno je rekao baron. "I
zato?" Na licu mu se odjedared
pojavila odlunost. "Ne, dragi moj,
nikuda neu krenuti odavde. A vi
kako hoete." Poeo je da silazi sa
konja. "Iako bi mi bilo krivo, ako

biste me ovde ostavili samoga."

"Razume se da u ostati sa
vama", rekao je Rumata. "Ali..."
"Nikakvih 'ali'", prekinuo ga je
baron.
Dobacili su povodce slugi koji
im je pritrao gordo, proli pored
devojaka i uli u salu. Ovde ovek
nije mogao ni da die. Plamici
svetiljki su se jedva probijali kroz
maglu isparenja, kao u ogromnom i
jako prljavom amamu. Na klupama
za dugakim stolovima su pili, jeli,
zaklinjali se, smejali, plakali,

ljubili se, pevali nepristojne pesme

oznojeni vojnici u raskopanim
mundirima, pomorske skitinice u
arenim prslucima na golom telu,
ene sa jedva pokrivenim grudima,
sivi jurinici sa sekirama meu
nogama, zanatlije u nagorelim
ritama. Sa leve strane se u magli
nazirao ank, gde je vlasnik, sedei
na posebnom uzvienju meu
ogromnim buradima, upravljao
itavim rojem vetih slugu lopova,
a sa desne strane se kao jarki
pravougaonik svetleo ulaz u istu

polovinu - za blagorodne donove,

potovane trgovce i sive oficire.
"Na kraju krajeva, zato ne
bismo neto i popili?" ljutito je
upitao baron Pampa, dograbio
Rumatu za rukav i krenuo prema
anku, u uzan prolaz meu
stolovima, udarajui posetioce
iljcima na svom oklopu. Kraj
anka je dograbio iz ruku vlasnika
ogroman bokal, kojim je ovaj
razlivao vino u krigle, utke ga
osuio do dna i izjavio da je sada
sve propalo, da mu preostaje samo

jedna jedina stvar - da se proveseli

kako treba. Posle se okrenuo prema
gazdi i glasno ga upitao da li u toj
njegovoj ustanovi postoji mesto gde
bi blagorodni ljudi mogli pristojno i
skromno da provedu vreme. Vlasnik
je poeo da ga uverava da upravo u
njegovoj ustanovi takvo mesto
postoji.
"Odlino!" velianstveno je
rekao baron i dobacio gazdi
nekoliko zlatnika. "Donesite za
mene i ovog dona ovde sve najbolje
to imate, i neka nas slui ne

nekakva balava vrtirepka, ve

potovanja dostojna ena u
godinama!"
Gazda je sam ispratio
blagorodne
donove
u
istu
polovinu. Tu je Ijudi bilo malo. U
uglu se mrano veselilo drutvo
sivih oficira - etiri porunika u
tesnim mundirima i dva kapetana u
kratkim kabanicama sa naivcima
ministarstva odbrane krune. Kraj
prozora se za uskogrlim bokalom
dosaivalo nekoliko aristokrata sa
licima kiselim od razoarenja. U

njihovoj blizini se smestilo

drutvance
osiromaenih
u
iskrzanim odelima i zakrpljenim
kabanicama.
Oni
su
malim
gutljajima pili pivo i svaki as se
osvrtali oko sebe.
Baron se sruio za slobodni sto,
bacio pogled na sive oficire i
progunao: "Ah, ni ovde ovek da
se otarasi gadova..." Ali, tada je
jedna ena u godinama i sa
keceljom donela prvo jelo. Baron je
podrignuo, izvukao iza pojasa no i
poeo da se veseli. utke je

prodirao ogromne komade peene

srnetine, gomile mariniranih koljki,
brda morskih rakova, itave zdele
salata i majoneza, zalivajui sve to
itavim jezerima vina, piva, rakije i
vina pomeanog sa pivom i rakijom.
Siromani donovi su po jedan i po
dvojica poeli da se sele za njegov
sto, i baron ih je doekivao
junakim pozdravom ruke i
brundanjem odnekud iz eluca.
Najednom je prestao da jede,
zablenuo se u Rumatu izbuljenih
oiju i zagrmeo umskim glasom:

"Odavno nisam bio u Arkanaru,

blagorodni prijatelji! I, moram vam
poteno rei, ovde mi se neto ne
dopada."
"A ta to, barone?" sa
interesovanjem je upitao Rumata,
gloui pilee krilo.
Na licima osiromaenih donova
bez novca videla se panja puna
potovanja.
"Recite mi, prijatelji!"
progovorio je baron, briui
zamaene ruke o krajeve kabanice.
"Recite mi, blagorodni donovi! Od

kada je to u prestonici njegovog

velianstva kralja takav poredak, da
potomci
najdrevnijih
rodova
Imperije ne mogu ni korak da
naine, a da ne nalete na razne tamo
trgovce i mesare?"
Donovi bez novca su se
zagledali i poeli da se odmiu.
Rumata je bacio pogled u ugao, gde
su sedeli sivi. Tamo su svi prestali
da piju i poeli da posmatraju
barona.
"Moram vam rei u emu je
stvar, blagorodni donovi", nastavio

je baron Pampa. "To je sve zbog

toga, to ste se vi ovde preplaili.
Vi ih podnosite zbog toga, to ih se
bojite. Eto, ti se na primer, boji!"
zaurlao je, zagledavi se u najblieg
siromanog dona bez novca. Ovaj
se udaljio bledog i kiselkastog
izraza lica. "Kukavice!" dreknuo je
baron. Brkovi su mu se nakostreili.
Ali, od siromanih donova
koristi nije bilo nikakve. Oni
oigledno nisu hteli da se tuku, oni
su jednostavno hteli da se napiju i
najedu.

Tada je baron prebacio nogu

preko klupe, stegao pesnicom desni
brk i, uperivi pogled u ugao, gde
su sedeli sivi oficiri izjavio:
"A ja se, eto ni avola ne bojim!
Ja tuem sivi olo gde god naletim
na njega!"
"ta to tamo lupeta ona pivska
bava?" glasno je upitao sivi
kapetan izduenog lica.
Baron se zadovoljno osmehnuo.
Buno je ustao od stola i popeo se
na klupu. Rumata je digavi vee,
uzeo drugo krilo i poeo da ga

gloe.
"Ehej, vi tamo, sivi podlaci!"
zaurlao je baron. derui se, kao da
su oficiri bili udaljeni od njega
itavu vrstu. "Znajte da sam pre tri
dana ja, baron Pampa don Bau,
zadao vaima mnogo prpe! Shvatate
li, dragi moj", obratio se Rumati
odnekud ispod tavanice, "pili smo
otac Kabani i ja jedne veeri u mom
zamku. Najednom je dotrao moj
konjuar i izvestio me da je banda
sivih poela da demolira krmu
'Zlatna Potkovica'. Moju krmu, na

mojoj rodnoj zemlji! Naredio sam:

'Na konje!' i pravac tamo. Kunem se
mamuzama, bila ih je tamo itava
banda, jedno dvadesetak! Uhvatili
su neku trojicu, napili se kao
svinje... A ti trgovii ne umeju ni
da piju... i poeli su sve da
razbijaju i lome. Uhvatio sam
jednog od njih za noge i poelo je!
Terao sam ih sve do Tekih
Maeva... Krvi je bilo, neete
poverovati dragi moj do kolena, a
koliko je sekira ostalo..."
Na tome je pria barona bila

prekinuta. Kapetan izduenog lica je

zamahnuo rukom, i teak no za
bacanje je lupio o baronov oklop.
"Odavno je trebalo tako!" rekao
je baron i izvukao iz kanija
ogroman ma dvoruka.
Sa neoekivanom za njega
lakoom skoio je na pod, ma je
kao svetla traka zafijukao kroz
vazduh i presekao krovnu gredu.
Baron je opsovao. Tavanica se
naherila, na glave je poela da se
osipa praina.
Sada su svi bili na nogama.

Siromani donovi bez novca

zalepili su se uz zidove. Mladi
aristokrati su se popeli na stolove,
da bi bolje videli. A sivi su se,
isturivi ispred sebe koplja,
postrojili u polukrug i malim, sitnim
koracima krenuli na barona. Samo
je Rumata ostao da sedi,
razmiljajui sa koje bi strane
baronove mogao da stane, a da ne
dospe pod udarac njegovog maa.
iroko seivo je zloslutno
fijuknulo, opisujui svetlucave
krugove nad baronovom glavom. On

je neim podseao na teretni

helikopter sa rotorom koji se
okretao na zemlji.
Opkolivi ga sa tri strane, svi su
bili prinueni da se zaustave. Jedan
od njih je ne razmiljajui stao
leima okrenut Rumati i Rumata ga
je, sagavi se preko stola, dohvatio
za okovratnik, bacio na lea u
tanjire sa ogriscima i lupio ivicom
dlana ispod uveta. Ovaj je samo
zatvorio oi i smirio se. Baron je
povikao.
"Prekoljite ga, blagorodni

Rumata, a ja u dokrajiti ostale."

Sve e ih poubijati,
nezadovoljno je pomislio Rumata.
"Sluajte", obratio se svima.
"Neemo da kvarimo jedni drugima
veselu no. Neete moi da se
odrite protiv nas. Bacite oruje i
gubite se odavde."
"Eto ti na", ljutito se usprotivio
baron "A ja elim da se tuem!
Neka se tuku i oni! Tucite se, avo
vas odneo!"
Sa tim reima krenuo je na sive,
ubrzavajui stalno okretanje maa.

Sivi su se povlaili, sve bleih i

bleih lica. Oni oigledno nikada u
ivotu nisu videli teretni helikopter.
Rumata je preskoio sto.
"Priekajte, prijatelju", rekao je.
"Nemamo zato da se svaamo sa
tim Ijudima. Ne dopada vam se to
su oni ovde?"
"Bez oruja neemo otii",
natmureno je progovorio jedan od
porunika. "Dobiemo preko nosa.
Ja sam u patroli."
"avo vas odneo, gubite se onda
sa orujem", dozvolio je Rumata.

"Seiva u kanije, ruke na glave,

prolaziti jedan po jedan! I nikakvih podlosti! jer u vam inae
kosti polomiti!"
"A kako da odemo?" besno je
upitao kapetan izduenog lica.
"Ovaj don nam prepreuje put!"
"I nadalje u to initi!" uporno je
rekao baron. Mladi aristokrati su se
uvredljivo nasmejali.
"No, dobro", rekao je Rumata.
"Ja u drati barona, a vi protrite,
ali to bre - dugo neu moi da ga
zadrim! Ehej, tamo, na vratima,

oslobodite prolaz! Barone", rekao

je grlei Pampu za iroki struk.
"ini mi se, dragi moj, da ste
zaboravili na jednu veoma vanu
okolnost. Jer, taj va slavan ma su
upotrebljavali vai preci samo za
blagorodnu borbu, jer, reeno je:
'Ne potri ga po tavernama.'"
Na licu barona, koji je nastavio
da vrti maem, pojavio se izraz
zabrinutosti.
"Ali ja nemam drugi ma", rekao
je neodluno.
"Tim pre!" znaajno je rekao

Rumata.
"Mislite?" Baron se jo kolebao.
"Pa vi to znate bolje od mene."
"Da", rekao je baron. "U pravu
ste." Pogledao je uvis, na svoju
aku, koja se vrtela kao poludela.
"Neete mi verovati, dragi moj
Rumata, ali ja mogu ovako i po trietiri sata bez prekida - i uopte se
neu zamoriti... Ah, zato me ona ne
vidi sada!?"
"Ispriau joj", obeao je
Rumata.
Baron je uzdahnuo i spustio ma.

Sivi su, sagavi se, projurili pored

njega. Baron ih je ispratio
pogledom.
"Ne znam, ne znam..." neodluno
je rekao. "ta mislite, da li sam
pravilno uradio, to ih nisam
ispratio
udarcima
noge
u
stranjicu?"
"Potpuno pravilno", poeo je da
ga uverava Rumata.
"No, pa ta onda", rekao je
baron, uvlaei ma u kanije. "Kada
nam nije polo za rukom da se
potuemo, onda sada imamo prava

da malo popijemo i zaloimo se."

Svukao je sa stola, za noge,
sivog porunika, koji je jo leao u
nesvesti, a zatim je dosta prodornim
glasom dreknuo:
"Ehej, domaice! Vina i hrane!"
Prili su nam mladi aristokrati i
uljudno mu estitali na pobedi.
"Sitnice, sitnice", dobroudno je
rekao baron. "est arenih junaina,
plaljivih kao i svi trgovci. U
'Zlatnoj
Potkovici'
sam
ih
porasturao dvadesetak... Kako je to
dobro", obratio se Rumati, "to tada

sa sobom nisam imao svoj borbeni

ma! Koliko sam zaboravan, mogao
sam i da ga izvuem. I, mada 'Zlatna
Potkovica' nije taverna, ve obina
krma..."
"Neki govore i tako", rekao je
Rumata. "Ne potri ga po
krmama."
Domaica je donela nove tanjire
sa mesom i nove bokale sa vinom.
Baron je zasukao rukave i prionuo
na posao.
"Uzgred budi reeno", rekao je
Rumata. "Ko su bila ona tri

zarobljenika, koje ste oslobodili u

'Zlatnoj Potkovici'?"
"Oslobodio?" Baron je prestao
da vae i zablenuo se u Rumatu.
"Ali, blagorodni moj prijatelju, ja
se verovatno nisam dovoljno
precizno izrazio! Nikoga nisam
oslobaao. Jer, oni su bili uhapeni,
to je ve dravni posao... I zato bi
ih oslobaao? Nekakav don, prema
svemu velika kukavica, starac
knjigoatac i sluga..." slegao je
ramenima.
"Da, razume se", tuno je rekao

Rumata.
Baronovo lice se najednom
nalilo krvlju i on je jezivo iskolaio
oi.
"ta? Ponovo?!" zaurlao je.
Rumata se osvrnuo. U vratima je
stajao don Ripat. Baron je poeo da
se okree, obarajui klupe i tanjire.
Don Ripat je znaajno pogledao
Rumatu u oi i izaao.
"Izvinite molim vas, barone",
rekao
je
Rumata,
ustajui.
"Kraljeva sluba..."
"A..." razoarano je progovorio

baron. "Sauee... Ni za ta na
svetu ne bih sada poao na slubu!"
Don Ripat ga je ekao ispred
vrata.
"ta je?" upitao je Rumata.
"Pre dva sata", poslovno ga je
izvestio don Ripat, "po nareenju
ministra odbrane krune don Rebe
uhapsio sam i odveo u Veselu Kulu
dona Okanu."
"Tako", rekao je Rumata.
"Pre jedan sat dona Okana je
umrla, ne izdravi munje vatrom."
"Tako", rekao je Rumata.

"Zvanino je optuena za
pijunau. Ali..." Don Ripat se
zbunio i spustio pogled. "Mislim...
ini mi se..."
"Shvatam", rekao je Rumata.
Don Ripat je digao na njega oi
krivca.
"To nas se ne tie", promuklo je
rekao Rumata.
Oi don Ripata ponovo su
postale kao nalivene olovom.
Rumata mu je klimnuo glavom i
vratio se za sto. Baron je upravo
zavravao peene prepelice.

"Estorsko vino!" naredio je

Rumata. "I neka donesu jo!"
Zakaljao se. "Veseliemo se. Sada
emo se, avo ga odneo, veseliti..."
...Kada je Rumata doao k sebi,
konstatovao je da se nalazi nasred
ogromne ledine. Otpoinjalo je sivo
svitanje, u daljini su prozuklim
glasovima
kukurikali
petlovi.
Graktale su vrane, koje su u gustim
jatima letele nad nekakvom
nejasnom gomilom u blizini,
oseala se vlaga i miris trulei.

Magla u glavi poela je brzo da se

razilazi, pojavljivalo se dobro
poznato stanje izuzetne jasnoe i
preciznosti opaanja, jezik je palio
mentol. Prsti desne ake bili su mu
utrnuli. Rumata je prineo oima
stegnutu
pesnicu.
Koa
na
zglobovima mu je bila odrana, a u
pesnici mu je bila stegnuta ampula
od kasparamida, jakog sredstva
protiv trovanja alkoholom, kojim je
Zemlja redovno snabdevala svoje
izviae na ostalim planetama.
Prema svemu je on ve ovde, na

ledini, pre nego to e se konano

pretvoriti u svinju, nesvesno,
takorei instinktivno sasuo u usta
sadraj ampule.
Ovo mesto je dobro poznavao tano ispred njega crnela se kula
spaljene opservatorije, a neto malo
ulevo nazirale su se u sumraku
tanke,
kao
minareti,
kule
kraljevskog dvora. Rumata je
duboko udahnuo ledeni vazduh i
krenuo kui.
Baron Pampa se te noi dobro
veselio.
U
pratnji
gomile

siromanih donova, koji su brzo

gubili ljudski lik, nainio je
gigantsku turneju po arkanarskim
krmama, propivi pri tome sve, pa
ak i raskoni opasa, unitivi
neverovatnu koliinu alkohola i
jela, potukavi se usput najmanje
osam puta. U svakom sluaju,
Rumata se jasno seao osam tua, u
koje se nije meao, trudei se da
razdvoji borce i ne dozvoli da doe
do ubistva. Dalje njegove uspomene
su se gubile u magli. Iz te magle su
se pojavljivale as grabljive njuke

sa noevima u zubima, as
besmisleno gorko lice poslednjeg
siromanog dona bez novca, koga je
baron Pampa pokuao da proda kao
roba u luci, as opet pobesneli,
nosati Irukanac, koji je zlobno
zahtevao da mu blagorodni donovi
predaju njegove konje...
U prvo vreme je jo bio izvia.
Pio je barabar sa baronom:
irukansko,
estorsko,
soansko,
arkanarsko, ali je pred svaku
promenu vina kriom stavljao pod
jezik tabletu kasparamida. Uspevao

je da sauva loginost i jasno je

zapaao gomile sivih patrola na
raskrsnicama i kraj mostova, zasedu
varvara - konjanika na soanskom
putu, gde bi barona sigurno ubili, da
Rumata nije znao dijalekt varvara.
Jasno se seao kako ga je zapanjila
pomisao na to, da su nepokretni
nizovi
neobinih vojnika
u
dugakim crnim kabanicama sa
kapuljaama koji su bili postrojeni
pred Patriotskom kolom - u stvari
manastirska druina. Kakve veze sa
svim tim ima crkva? - pomislio je

tada. Od kada se to crkva u

Arkanaru mea u svetovne stvari?
U pijanstvo je padao lagano, ali
se ipak na kraju napio, nekako
najednom, kao da je u to uskoio; i
kada je u trenutku kada mu se
razbistrila svest ugledao pred
sobom raseeni hrastov sto u
potpuno mu nepoznatoj prostoriji,
obnaeni ma u svojoj ruci i
siromane donove koji su mu
aplaudirali, onda je pomislio da je
vreme da krene kui. Ali, bilo je
ve kasno. Talas besa i odvratne,

nedoline radosti oslobaanja od

svega ljudskog ve ga je bio
oduzeo. On je jo bio Zemljanin,
izvia, naslednik ljudi ognja i
gvoa, koji se nisu tedeli i koji
nikoga nisu tedeli u ime velikog
cilja. On nije mogao da postane
Rumata Estorski, put puti dvanaest
pokoljenja
ratnikih
predaka,
proslavljenih
pljakama
i
pijanstvom. Ali, on vie nije bio ni
komunar. On vie nije imao obaveza
pred Eksperimentom. Njega su sada
brinule samo obaveze pred samim

sobom. On vie nije sumnjao nita.

Bilo mu je jasno sve, apsolutno sve.
Tano je znao ko je kriv za sve, i
tano je znao ta hoe: da see
maem, predaje vatri, baca sa
dvorskog stepenita na koplja i vile
gomile koja urla...
Rumata se trgao i izvukao iz
kanija maeve. Seivo je bilo
izubljeno, ali isto. Seao se da se
tukao sa nekim, ali sa kim to? I kako
se sve to zavrilo?...
...Konje su propili. Siromani
donovi su nekuda nestali. Rumata je

- toga se takoe seao, odvukao

barona kod sebe kui. Pampa don
Bau je bio dobar, potpuno trezan i
spreman da nastavi da se veseli - on
jednostavno vie nije mogao da
stoji na nogama. Pored toga, on je
zbog neega smatrao da se upravo
maloas oprostio od divne baronese
i da se sada nalazi na borbenom
pohodu protiv svog iskonskog
neprijatelja, barona Kaskua, koji se
jako izbezobrazio. ("Pomislite i
sami, dragi moj, to nitavilo je
rodilo iz bedra deka dugog est

palaca i dalo mu ime Pampa...")

"Sunce
zalazi",
izjavio
je,
posmatrajui goblen, koji je
prikazivao izlazak sunca. "Mogli
bismo da se proveselimo ove noi,
blagorodni donovi, ali ratni podvizi
zahtevaju i trae san. Ni kapi vina u
pohodu. A i baronesa je bila
nezadovoljna."
ta? Krevet? Kakvi kreveti u
istom polju? Na krevet to je
konjska haa! Sa tim reima je
smakao sa zida nesreni goblen,
umotao se u njega preko glave i

sruio u ugao sa svetiljkom. Rumata

je naredio deaku Unu da pored
barona postavi kofu rasola i iniju
sa marinadom. Deak je imao
ljutito, sanjivo lice. "Ala ste se
udesili", gunao je. "Oi vam u
raznim pravcima gledaju...".. "uti,
budalo", rekao je tada Rumata i...
Neto se posle toga desilo. Neto
jako loe, to ga je poteralo preko
celog grada na ledinu. Neto jako,
jako loe, neoprostivo, sramno...
Setio se toga kada je ve
prilazio kui, i, setivi se, zaustavio

se.
...Odgurnuvi Una, popeo se uz
stepenice na sprat, otvorio vrata i
upao kod nje kao gazda, i pri
svetlosti none lampe ugledao belo
lice, ogromne oi ispunjene uasom
i gaenjem, i u tim oima - samoga
sebe, kako se zanosi oputene donje
usne sa koje se slivala pljuvaka,
oguljenih pesnica, u isprljanoj
odei, odvratnog i podlog gada
plave krvi, i taj pogled ga je
odbacio nazad, na stepenite,
nadole, kroz vrata, na mranu ulicu

i jo dalje, dalje, dalje to je

mogue dalje...
Stegavi zube i oseajui da mu
se unutar njega sve smrzlo i sledilo,
tiho je otvorio vrata i na prstima
uao u hol. U uglu, kao gigantsko
morsko udovite sisar, soptao je u
mirnom snu baron. "Ko je to?"
povikao je Uno, koji je dremao na
klupi sa samostrelom na kolenima.
"Tiho", proaptao je Rumata.
"Hajdemo u kuhinju. Kofu vode,
sireta, novo odelo, bre ovamo!"
Dugo se, besno, sa uivanjem

polivao vodom i brisao siretom,

skidajui sa sebe nonu prljavtinu.
Uno, suprotno svom obiaju utljiv,
muvao se oko njega. I tek posle,
pomaui donu da zakopa idiotske
ljubiaste pantalone sa preicama
pozadi, obavestio ga je natmureno:
"Noas, kada su odjurili, Kira je
sila dole i pitala da li se don
vraao ili nije; zakljuila je, prema
svemu da je neto prisnila. Rekao
sam joj, da se niste vraali od kako
ste jue otili na strau..."
Rumata je duboko uzdahnuo,

okrenuvi se na drugu stranu. Ali,

od toga mu nije bilo nita lake.
Bilo mu je samo gore.
"...A ja sam probdeo celu no sa
samostrelom nad baronom. Bojao
sam se da e onako pijan krenuti
gore."
"Hvala ti, mali", jedva je uspeo
da iscedi iz sebe Rumata.
Navukao je cipele, uao u hol,
postojao malo pred tamnim,
metalnim ogledalom. Kaspiramid je
delovao besprekorno. Iz ogledala
ga je posmatrao kicoki obuen,

blagorodni don sa licem istina malo

izmorenim posle tekog nonog
deurstva ali pristojnim u najveoj
moguoj meri. Vlana kosa,
obuhvaena zlatnim obruem, meko
je i lepravo padala po licu.
Rumata je mahinalno popravio
objektiv nad prekonosnicom. Dobre
su scene mogli da posmatraju danas
na Zemlji, pomislio je mrano.
U meuvremenu je svanulo. U
pranjave prozore je poelo da
zaviruje sunce. Kapci su poeli da
lupaju. Na ulici su se dovikivali

zaspali glasovi. "Kako ste spavali,

brate Kirisu?" ... "Neka je hvala
gospodu, mirno, brate Tiko. No je
prola, i neka je hvala bogu." ... "A
kod nas je neko pokuavao da kroz
prozor upadne. Blagorodni don
Rumata
je,
priaju,
noas
lumpovao." ... "Pria se da ima
gosta." ... "Pa zar se sada lumpuje?
Pri mladom kralju, seam se,
lumpovali su - nisu ni zapaali,
kako su pri tome pola grada
spalili." "ta da vam kaem, brate
Tiko. Neka je hvala bogu, to za

suseda imamo takvog dona. Jedared

godinje lumpuje, pa i to je
mnogo..."
Rumata se popeo gore, i
zakucavi na vrata, uao u kabinet.
Kira je sedela u fotelji, kao i jue.
Digla je oi i sa zebnjom i
uznemirenou mu se zagledala u
lice.
"Dobro jutro, mala moja", rekao
je i priao, poljubio joj ruke i seo u
fotelju preko puta.
Stalno ga je ispitivaki
posmatrala, a onda ga je upitala.

"Jesi li umoran?"
"Da, malo. I moram opet da
idem."
"Da ti pripremim neto?"
"Ne treba, hvala. Uno e mi sve
pripremiti. Jedino moda ako bi mi
okovratnik namirisala..."
Rumata je osetio kako se meu
njima pojavljuje zid lai. Isprva
tanak, a posle sve deblji i vri.
Za ceo ivot, gorko je pomislio.
Sedeo je, pritvorivi oi, dok je ona
oprezno mirisala raznim parfemima
njegov raskoni okovratnik, obraze

elo, kosu. Posle toga je rekla:

"ak me i ne pita kako sam
spavala."
"Kako, mila?"
"Usnila sam san. Shvata li,
straan, jeziv san."
Zid je postao debeo, kao bedemi
tvrave.
"Na novom mestu je uvek tako",
rekao je Rumata lanim glasom. "A
i baron je, sigurno, dole bio jako
buan."
"Da naredim da donesu
doruak?" upitala ga je.

"Naredi."
"A kako vino voli izjutra?"
Rumata je otvorio oi.
"Naredi da donesu vode", rekao
je. "Izjutra ne pijem nita drugo."
Izila je i uo je kako je mirnim i
zvonkim glasom razgovarala sa
Unom. Posle se vratila, sela na
naslon njegove fotelje i poela da
mu pria svoj san, a on je sluao,
diui vee i oseajui kako zid sa
svakim trenutkom postaje sve deblji
i vri i kako ga on zauvek odvaja
od jedinog odista bliskog oveka u

ovom odvratnom svetu. I tada je iz

zaleta udario po zidu celim telom.
"Kira", rekao je. "To nije bio
san."
I nita se naroito nije desilo.
"Jadni moj", rekla je Kira.
"Priekaj, sada u da ti donesem
rasola..."

5.
Do nedavno je dvor arkanarskih
kraljeva
bio
jedan
od
najprosveenijih u Imperiji. Na
dvoru je bilo naunika; u velikoj
veini su to, (razume se) bili
arlatani, ali je meu njima bilo i
takvih, kao to su Bagir Kisenski,
koji je otkrio sferinost planete;
glavni lekar Tata, koji je iskazao
genijalnu misao
o
nastanku
epidemija od malih, neprimetnih

obinom oku, crvia koje raznose

vetar i voda; alhemiar Sinda, koji
je, kao i svi alhemiari, traio nain
za pretvaranje gline u zlato, a koji
je pronaao zakon ouvanja
materije. Na arkanarskom dvoru
bilo je i pesnika, uglavnom
nitavila i laskavaca, ali su se meu
njima nalazili i takvi, kao to je bio
Pepin Slavnik, autor istorijske
tragedije 'Pohod na sever'; Curen
Pravedni, koji je napisao preko pet
stotina balada i soneta, koji su
posluili u narodu kao osnova za

narodne pesme; tu je bio i Gur

Literata, koji je stvorio prvi u
istoriji Imperije svetski roman tunu istoriju princa, koji se
zaljubio u predivnu varvarku. Na
dvoru je bilo i odlinih glumaca,
igraa, pevaa. Odlini slikari su
pokrivali zidove freskama koje nisu
gubile sveinu svojih boja. uveni
vajari ukraavali su svojim delima
dvorske parkove. Ne moe se rei
da su arkanarski kraljevi bili
mecene
prosveivanja
ili
poznavaoci umetnosti. Jednostavno

se to smatralo za neto normalno,

kao to su to bili ceremonija
jutarnjeg oblaenja, ili raskoni
gardisti kraj glavnog ulaza.
Aristokratska trpeljivost je ponekad
dolazila i do toga, da su neki
naunici i pesnici postajali zapaeni
rafii dravnog aparata. Tako je
pre samo pola stolea, visokoueni
alhemiar Botsa, koji je zauzimao
sada ukinut kao nepotreban poloaj
ministra ruda, osnovao nekoliko
rudnika i proslavio Arkanar
zadivljujuim legurama, ija je

tajna bila izgubljena posle njegove

smrti. A Pepin Slavni je sve do
nedavno
rukovodio
dravnom
prosvetom, sve dok ministarstvo
istorije i pismenosti, na ijem se
elu nalazio, nije bilo proglaeno za
tetno jer je navodno razvraalo
umove obinih ljudi.
Deavalo se, razume se i ranije,
da su umetnika ili naunika, koji
nije
odgovarao
kraljevskoj
ljubavnici, tupoj i sladostrasnoj
osobi, prodavali u inostranstvo ili
trovali arsenikom, ali se tek don

Reba prihvatio ozbiljno tog posla.

Za vreme svog boravka na poloaju
svemonog ministra odbrane krune,
on je u svetu arkanarske kulture
izvrio takva pustoenja, da je
izazvao nezadovoljstvo ak i nekih
blagorodnih velmoa, koji su
izjavili da je dvor postao dosadan i
da se za vreme balova ne moe uti
nita drugo, do glupe spletke.
Bagir Kisenski optuen za ludilo
koje se navodno graniilo sa
dravnim zloinom, bio je baen u
tamnicu i Rumata ga je na jedvite

jade uspeo da oslobodi i prebaci u

metropolu. Njegova opservatorija
je izgorela, a uenici, koji su ostali
meu ivima razbeali su se.
Neoekivano se ispostavilo da je
glavni dvorski lekar Tata, zajedno
sa jo pet drugih dvorskih lekara
bio trova, koji je po nalogu
vojvode irukanskog radio protiv
linosti kralja - za vreme muenja
sve je priznao i bio obeen na
Kraljevskom trgu. Pokuavajui da
ga spase, Rumata je razdelio
trideset kilograma zlata, izgubio

etiri agenta (blagorodne donove,

koji nisu znali ta u stvari rade),
umalo i sam nije bio uhvaen, bio je
ranjen za vreme pokuaja otmice,
ali mu svejedno nita nije polo za
rukom. To je bio njegov prvi poraz,
posle koga je konano shvatio da
don Reba nije sluajna figura.
Saznavi nedelju dana kasnije da e
alhemiar Sinda biti optuen za
prikrivanje
tajne
filosofskog
kamena od dravne blagajne,
Rumata je, besan zbog poraza,
priredio kod kue alhemiara

zasedu, i sam je, obavivi lice

crnom
maramom,
razoruao
jurinike, koji su doli po
alhemiara, pobacao ih, uvezane, u
podrum i te iste noi ispratio Sindu,
koji nita nije ni shvatio, u Soan,
gde je ovaj slegavi ramenima
nastavio da traga za filosofskim
kamenom, pod prismotrom dona
Kondora. Pesnik, Pepin Slavni se
najednom postrigao i otiao u
monahe, u usamljeni manastir.
Curen Pravednik, raskrinkan zbog
svoje zloinake dvosmislenosti i

aminovanja
ukusima
najniih
slojeva, bio je lien asti i imanja pokuao je da se buni, i sada je u
krmama
itao
otvoreno
neprijateljske balade, dva puta su
ga do smrti pretukle patriotske
linosti i tek je tada prihvatio
predloge svog velikog prijatelja i
potovaoca don Rumate i otputovao
u metropolu. Rumata ga je zauvek
zapamtio, plaviasto-bledog od
pijanstva, kako stoji, uhvativi se
tankim rukama za konopce, na
palubi broda koji se udaljavao i

kako svojim zvonkim, mladim

glasom ita svoj oprotajni sonet
'Kako list uvenuli pada na duu'. to
se tie Gura Literate, on je posle
razgovora u kabinetu don Rebe
shvatio da arkanarski princ nije
mogao da zavoli neprijateljske
izrode,
sam je
bacio
na
Kraljevskom trgu svoje knjige na
lomau i sada je, povijen,
mrtvakog lica, stajao za vreme
kraljevskih izlazaka u gomili
dvorana i po jedva primetnom
pokretu ruke don Rebe istupao

napred i itao stihove ultra

patriotskog sadraja, koji su
izazivali tugu i zevanje. Glumci su
sada prikazivali stalno jedan te isti
komad: 'Pogibija varvara, ili maral
Toc, kralj Pic Prvi Arkanarski'. A
pevai su najvie od svega voleli
uglavnom koncerte za glas sa
orkestrom. Oni slikari, koji su ostali
ivi, sada su crtali firme. Uostalom,
dva ili tri slikara uspela su da
ostanu pri dvoru i sada su crtali
portrete kralja sa don Rebom, koji
ga je sa potovanjem pridravao za

lakat (raznovrsnost nije prihvatana:

kralj
je
prikazivan
kao
dvadesetogodinji
lepotan
u
ratnikom odelu, a don Reba - kao
zreo ovek sa znaajnim izrazom
lica).
Da, arkanarski dvor je bio
dosadan. Ali i pored svega toga su
velmoe, besposleni blagorodni
donovi,
gardijski
oficiri
i
lakomislene lepotice done - jedni iz
astoljublja, drugi iz navike, trei iz
straha - i nadalje svako jutro
ispunjavali dvorske sale. Govorei

poteno, mnogi od njih nisu ni

zapazili nikakve promene. U
koncertima i takmienjima pesnika
prolosti oni su najvie od svega
cenili pauze, za vreme kojih su
blagorodni donovi diskutovali o
osobinama svojih pasa, priali
viceve. Oni su jo bili sposobni da
izdre krau diskusiju o svojstvima
sutina sveta sa one strane pakla, ali
su smatrali pitanja o formi planete i
o uzronicima epidemija za
jednostavno nepristojna. Izvesnu
nelagodnost je kod gardijskih

oficira izazvao nestanak nekih

slikara, meu kojima su bili i
majstori za prikazivanje obnaenih
lepotica...
Rumata je stigao u dvorac sa
malim zakanjenjem. Jutarnji prijem
je ve bio otpoeo. Po salama su se
muvali ljudi, uo se ljutiti glas
kralja i melodine komande
ministra ceremonija, koji je
rukovodio oblaenjem njegovog
velianstva. Dvorani su uglavnom
diskutovali o noanjem dogaaju.
Neki zloinac sa licem Irukanca

prodro je te noi u dvorac, naoruan

tiletom, ubio straara i upao u
spavaonicu njegovog velianstva,
gde ga je navodno uhvatio i
razoruao lino don Reba, a na putu
u Veselu Kulu ga je gomila odanih
patriota rastrgla na komade. To je
bio ve esti atentat tog meseca i
zato sama injenica atentata nije
izazvala
tako
rei
nikakvo
interesovanje. Diskutovalo se samo
o detaljima. Rumata je saznao da se
njegovo velianstvo, kada je
ugledalo ubicu, pridiglo na krevetu,

zaklonivi svojim telom donu

Midaru i izgovorilo istorijske rei:
"Gub' se napolje, stoko!" Veina je
verovala
u
istorijske
rei,
smatrajui da je kralj u ubici video
lakeja. I, svi su se slagali u
miljenju da je don Reba, kao i
uvek, bio spreman i neuporediv ni
sa kim u borbi iz blizine. Rumata se
u prijatnim izrazima sloio sa tim
miljenjem i kao odgovor ispriao
istoriju koju je izmislio tog asa o
tome, kako je don Rebu napalo
dvanaest razbojnika, od kojih je on

trojicu ubio na mestu, dok je ostale

naterao u bekstvo. Ta pria je bila
sasluana sa velikim intesovanjem i
odobravanjem, posle ega je
Rumata kao sluajno primetio da
mu je tu priu ispriao don Sera.
Interesovanje je odmah nestalo sa
lica prisutnih, jer je svako znao da
je don Sera - uvena budala i
laljivac. Dona Okanu niko nije ni
spominjao. O tome ili jo niko nita
nije znao, ili su se svi pravili da
nita ne znaju.
Delei komplimente i steui

ruke damama, Rumata se lagano

kretao napred u prve redove
doterane, namirisane gomile koja se
obilato
znojila.
Blagorodno
plemstvo
je
poluglasno
razgovaralo. "Da, da, upravo ta
kobila. Posekla se, ali neka budem
proklet, ako je nisam izgubio na
kocki te iste veeri don Keu." ... "A
to se tie bedara, blagorodni done,
ona su odista neobinog oblika.
Kako je to rekao Curen... Hm-mm... Brda prohladne pene... hm-mm... ne, breuljci prohladne pene...

Sve u svemu, fantastina bedra." ...

"A tada ja lagano otvaram prozor,
uzimam kamu u zube i, zamislite
samo, oseam, dragi moj, kako se
reetka poda mnom ugiba." ...
"Lupio sam ga po zubima drkom
maa, tako da se to sivo pseto dva
puta preturilo preko glave. Moete
da ga pogledate, eno ga, stoji tamo
sa takvim izrazom lica kao da na to
ima pravo." ... "...A don Tameo se
ispovraao na pod, okliznuo i
uleteo glavom pravo u kamin." ...
"A tada joj monah kae: 'Ispriaj

mi, lepotice, tvoj san'... Ha-ha-ha!"

Uasno uvredljivo, pomislio je
Rumata. Ako me sada ubiju, ova
gomila prostaina e biti poslednje
to u videti u svom ivotu. Samo
iznenadnost.
Spae
me
iznenadnost. Mene i Budaha.
Uloviti trenutak i iznenada napasti.
Iznenaditi, ne dati mu da otvori usta,
ne dati mu da me ubije, jer ja odista
nemam za ta da umrem.
Probio se do vrata spavaonice i,
pridravajui
obema
rukama
maeve, lako savivi po etikeciji

noge u kolenima, pribliio se

kraljevoj postelji. Kralj je navlaio
arape. Ministar ceremonijala je,
pritajivi disanje, paljivo pratio
pokrete vetih ruku dva sobara. Sa
desne strane od razbacane postelje
don Reba je neujno razgovarao sa
visokim, koatim ovekom u
vojnoj uniformi od sivog somota.
To je bio otac Cupik, jedan od voa
arkanarskih jurinika, pukovnik
dvorske strae. Don Reba je bio
iskusan dvoranin. Sudei po
njegovom licu, razgovarali su o

nekakvim
kobilama
ili
o
dobroinstvima kraljeve roake. A
otac Cupik, kao vojnik i bivi
bakalin, nije umeo da vlada svojim
licem. Bio je natuten, grickao je
usne, njegovi prsti na drci maa su
se skupljali i irili. Na kraju je
najednom trgao obrazom, naglo se
okrenuo i, krei sva pravila
etikecije, krenuo iz spavaonice
pravo na gomilu zapanjenih, od
takvog nevaspitanja, dvorana. Don
Reba je, smekajui se sa izrazom
izvinjavanja, bacio pogled na

ovoga, a Rumata je, isprativi

pogledom sivu figuru, pomislio:
"Evo jo jednog pokojnika." Znao
je za trvenja izmeu don Rebe i
sivog rukovodstva. Istorija mrkog
kapetana Ernesta Rema mogla je
uskoro da se ponovi.
arape su bile navuene. Sobari
su se, povinujui se melodinim
nareenjima ministra ceremonija, sa
strahopotovanjem, na vrhovima
prstiju, prihvatali kraljevih cipela.
Tada se kralj, odgurnuvi sobare
nogama, tako naglo okrenuo prema

don Rebi, da mu se stomak, nalik na

dobro nabijenu vreu, premestio sa
jednog na drugo koleno.
"Dojadili su mi ve vai
atentati!" histerino je poeo da
vie. "Atentati! Atentati! Atentati!..
Nou hou da spavam, a ne da se
borim protiv ubica! Zato ne moete
da uradite da atentate pokuavaju
danju? Lo ste vi ministar, Reba!
Jo samo jedna takva no, i
narediu da vas zadave! (Don Reba
se poklonio spustivi aku na srce).
Posle atentata me boli glava!"

Iznenada je zautao i tupo se

zagledao u svoj stomak. Momenat je
bio odgovarajui. Sobari su se
zbunili. Trebalo je pre svega
obratiti panju na sebe. Rumata je
oteo sobaru iz ruke desnu cipelu,
spustio se pred kraljem na koleno i
poeo sa potovanjem da navlai
cipelu na debelu, svilom obavijenu
nogu. To je bila jedna od
najdrevnijih privilegija Rumate - da
sopstvenim rukama obuva desnu
nogu krunisanih linosti Imperije.
Kralj ga je posmatrao znaajnim

pogledom. U oima mu se pojavila

iskra interesovanja.
"A, Rumata!" rekao je. "Jo ste
ivi? A Reba mi je obeao da e
vas zadaviti!" Poeo je da se
kikoe. "On je lo ministar, taj
Reba. Jedino to radi, to je da
obeava. Obeao mi je da e
unititi otpor, a otpora je sve vie.
Nekakve sive idiote je dovukao u
dvorac... Bolestan sam, a on je sve
glavne lekare poveao."
Rumata je zavrio sa
navlaenjem cipele i, poklonivi se,

povukao se dva koraka unazad.

Uhvatio je na sebi paljivi pogled
don Rebe i pohitao je da licu da
visokomeran izraz.
"Jako sam bolestan", nastavio je
kralj, "sve me boli. Hou da se
povuem. Odavno bih se ve
povukao, ali biste svi vi propali bez
mene, ovnovi..."
Navukli su mu i drugu cipelu.
Ustao je i odmah jeknuo, iskrivivi
se i uhvativi se za koleno.
"Gde su lekari?" poeo je tuno
da cmizdri. "Gde je moj dobri Tata!

Obesili ste ga, budalo! A meni je od

samog njegovog glasa bilo lake!
utite, i sam znam da je bio trova!
I pljuckao sam na to! ta sa tim, ako
je trova? On je bio le-kar!
Shvatate li to, ubico? Lekar jednoga
otruje, a drugoga izlei! A vi samo
trujete! Najbolje bi bilo kada biste
se i sami obesili! (Don Reba se
poklonio, poloivi aku na srce i
ostao u tom poloaju.) Jer, sve ste
poveali! Ostali su samo vai
arlatani! I popovi, koji me
napajaju svetom vodicom umesto

lekovima... Ko e biti taj koji e mi

napraviti miksturu? Ko e meni
istrljati nogu mau?"
"Gospodaru!" glasno je
progovorio Rumata, i uinilo mu se
da je u dvorcu sve zanemelo.
"Dovoljno je da naredite, i najbolji
lekar Imperije e biti u dvoru za
pola sata!"
Kralj je zapanjeno poeo da ga
posmatra. To je bio uasan rizik.
Bilo bi dovoljno da don Reba da
jedan mig... Rumata je fiziki
osetio, koliko ga pari oiju

posmatra preko vrhova svojih strela

- znao je on, zato se pod tavanicom
spavaonice nalaze nizovi okruglih
otvora. Don Reba ga je takoe
posmatrao sa izrazom utive, ali
isto tako i dobroudne radoznalosti.
"ta to znai?" gadljivo je upitao
kralj. "No nareujem, no, gde je taj
va lekar?"
Rumata se sav napeo. Uinilo
mu se da mu vrhovi strela ve
probijaju lopatice.
"Gospodaru", brzo je rekao,
"naredite don Rebi da vam

predstavi uvenog lekara Budaha!"

Prema svemu, don Reba se ipak
zbunio. Glavno je bilo reeno, a
Rumata je ostao iv. Kralj je
prebacio pogled mutnih oiju na
ministra odbrane krune.
"Gospodaru", nastavio je
Rumata, sada se vie nikuda ne
urei i ponaajui se na
odgovarajui nain. "Znajui za
vae odista nepodnoljive patnje i
seajui se duga moga roda pred
vladarima, pozvao sam iz Irukana
uvenog, visokouenog lekara

doktora Budaha. Na alost, put

doktora Budaha je bio prekinut.
Sivi vojnici potovanog don Rebe
su ga uhvatili prole nedelje i za
njegovu daljnju sudbinu zna samo
don Reba. Smatram da se lekar
nalazi
negde
u
blizini,
najverovatnije u Veseloj Kuli, i
nadam se da se udnovata mrnja
don Rebe prema lekarima jo nije
na najsudbonosniji nain odrazila
na sudbinu doktora Budaha."
Rumata je uutao, prestavi da
die. ini se da se sve sreno

zavrilo. Dri se, don Reba!

Pogledao je ministra - i sledio se.
Ministar odbrane krune uopte nije
bio zbunjen. On je klimnuo Rumati
glavom sa lakim, roditeljskim
prekorom. To Rumata nikako nije
oekivao. Pa on je oduevljen,
zapanjeno je pomislio Rumata. Zato
se kralj ponaao upravo onako,
kako je on i oekivao.
"Varalico!" zaurlao je.
"Zadaviu te! Gde je doktor? Gde
je doktor, pitam vas! utati! Pitam
vas, gde je doktor?"

Don Reba je iskoraio napred,

ljubazno se smekajui.
"Vae velianstvo", rekao je, "vi
ste odista srean vladar, jer imate
tako mnogo vernih podanika, da oni
ak ponekad smetaju jedan drugome
u tenji da vam budu na usluzi.
(Kralj ga je tupo posmatrao). Neu
da sakrijem; kao i sve, to se
deava u vaoj zemlji, znao sam i za
blagorodnu zamisao ustroga don
Rumate. Neu da krijem da sam
poslao u susret doktoru Budahu
nae sive vojnike - jedino zbog

toga, da bih sauvao potovanja

dostojnog oveka u godinama od
sluajnosti dalekoga puta. Neu da
krijem ni to, da nisam hitao da
predstavim Budaha irukanskog,
vaem velianstvu..."
"Kako ste se usudili?" prekorno
ga je upitao kralj.
"Vae velianstvo, don Rumata
je mlad i isto tako neiskusan u
politici, koliko je iskusan u
blagorodnim porivima. On i ne zna
na kakve je sve niskosti sposoban
vojvoda irukanski u svojoj besnoj

zlobi protiv vaeg velianstva. Ali,

vi i ja to znamo, gospodaru, zar ne?
(Kralj je klimao glavom.) I zbog
toga sam smatrao za neophodno da
prvo izvrim kratku istragu. Ja ne
bih nikuda urio, ali ako vi, vae
velianstvo (nizak poklon kralju), i
don Rumata (pokret glavom prema
Rumati) insistirate, onda e se jo
danas posle ruka doktor Budah,
vae velianstvo pojaviti pred
vama, da otpone sa leenjem.
"A vi niste glupi, don Reba",
rekao je kralj, porazmislivi malo.

"Istraga - to nije loa stvar. To

nikada ne moe da smeta. Prokleti
Irukanac..." Zastenjao je i ponovo
se uhvatio za koleno. "Prokleta
noga! No, znai posle ruka?
ekaemo, ekaemo."
I kralj je, oslanjajui se na rame
ministra ceremonija lagano krenuo u
prestonu dvoranu pored zapanjenog
Rumate. Kada je nestao u gomili
dorana koji su se sklanjali pred
njim, don Reba se prijateljski
osmehnuo Rumati i upitao ga:
"Vi, ako ne greim, noas

deurate kod spavae sobe princa?"

Rumata se utke poklonio.
Rumata je bez ikakvog cilja
lutao po beskonanim hodnicima i
prelazima dvora, mranim, vlanim,
koji su zaudarali na vlagu i
amonijak, pored raskonih, tepisima
ukraenih soba, pored pranjavih
kabineta sa uskim prozorima na
kojima su se nalazile reetke, pored
magacina
prepunih
raznih
nepotrebnih stvari sa pozlatom koja
je otpadala. Ovde ljudi gotovo da

nije ni bilo. Retko je koji dvoranin

rizikovao da poseti ovaj lavirint u
zadnjem delu dvora, gde su
kraljevski apartmani neprimetno
prelazili u kancelarije ministarstva
odbrane krune. Ovde je bilo lako
zalutati. Svi su se seali sluaja,
kada je patrola garde, obilazei
dvorac, bila preplaena sumanutim
povicima oveka, koji je kroz
reetke pruao ispruene ruke.
"Spasite me!" vikao je ovek. "Ja
sam dobar! Ne znam kako da se
odavde izvuem! Dva dana nita

nisam jeo! Oslobodite me odavde!"

(Deset dana je izmeu ministra
finansija i ministra dvora voena
iva prepiska, posle ega je doneta
odluka da se reetka isee, i tokom
tih deset dana nesreni sobar je
hranjen mesom i hlebom, koji su mu
doturani na vrhu koplja.) Osim toga,
ovde je bilo dosta opasno. U tesnim
hodnicima sudarali su se pripiti
gardisti koji su uvali kralja i
podnapiti jurinici, koji su uvali
ministarstvo. Tukli su se oajniki,
a kada bi tua bila zavrena,

razilazili su se, odnosei ranjenike.

Konano, ovde je bilo i puno
leeva. Za dva stolea, ovde ih se
nakupilo poprilino.
Iz duboke nie u zidu pojavio se
jurinik-straar sa halebardom na
gotovs.
"Zabranjeno je", mrano je
rekao.
"ta se ti u to razume, budalo!"
nemarno
je
rekao
Rumata,
uklanjajui ga rukom.
uo je kako jurinik neodluno
trupka nogama iza njega, i najednom

je uhvatio samoga sebe u tome kako

uvredljive rei i nemarni pokreti
ispadaju
kod
njega
nekako
refleksno, da se on ak i ne trudi da
glumi nadmenog gospodina, ve da
je to u velikoj meri odista i postao.
Zamislio je sebe takvoga na Zemlji,
i najednom je osetio gaenje i stid.
Zato ? ta se to desilo sa mnom?
Gde je nestalo vaspitano i gajeno
od
detinjstva
potovanje
i
poverenje prema sebi slinima,
prema oveku, prema divnom biu,
koje se zove 'ovek'? A meni vie

nita ne moe da pomogne, pomislio

je sa uasavanjem. Jer, ja ih odista
mrzim i prezirem... Ne saaljevam
ih, ne - mrzim ih i prezirem. Mogu
koliko hou da pravdam tupost i
zverstvo ovoga momka, pored koga
sam upravo proao, socijalne
uslove, strogo vaspitanje, sve ta
hou, ali ja sada jasno vidim da je
to moj neprijatelj, neprijatelj svega
to volim, neprijatelj mojih
prijatelja, neprijatelj onoga to ja
smatram za najsvetije. I ne mrzim ga
teoretski, ne mrzim ga kao, kao

'tipinog predstavnika', ve ga
mrzim lino, kao linost. Mrzim
njegovo balavo lice, smrad
njegovog neopranog tela, njegovu
slepu vezu, njegovu zlobu prema
svemu to prelazi granice polnih
odnosa i pijanenja. Evo, on sada
trupka, ta stoka, koju je jo pre
samo pola godine njegov debeli
otac tukao, pokuavajui da ga
privoli da trguje ubualim branom
i ueerenim demom, sope,
bukovo drvo; pokuavajui da se
priseti paragrafa loe nabubanih

pravila i nikako ne moe da se

snae da li treba da napadne
blagorodnog dona halebardom,
povie 'straa!' ili jednostavno da
odmahne rukom - jer, svejedno niko
nikada nee saznati da je on ovuda
proao. I on e mahnuti na sve
rukom, vratie se u svoju niu,
gurnue u usta komad kore za
vakanje i mljackae, putajui
pljuvaku i cmokui. I on ne eli
da zna nita na svetu, i ne eli ni o
emu da misli. Misliti! A ime je pa
bolji orao na, don Reba? Da,

razume se, njegova psihologija je

komplikovanija i refleksi su mu
sloeniji, ali misli su mu nalik na
ove pune amonijaka i zloina
hodnike dvora, i on je isto tako
nezadrivo odvratan - jezivi
zloinac i pauk bez srama i stida.
Doao sam ovamo da volim ljude,
da im pomognem da se isprave, da
vide nebo. Ne, lo sam ja izvia,
pomislio je kajui se. Ja sam
istoriar koji ni za ta nije. I kada
sam to samo uspeo da upadnem u
movaru, o kojoj je govorio don

Kondor? Zar bog ima pravo na neko

drugo oseanje, osim na saaljenje?
Iza njega se zaulo uurbano
trupkanje izama po hodniku.
Rumata se okrenuo i spustio ruke na
drke maeva. Ka njemu je trao
don Ripat, drei u ruci komad
papira.
"Don Rumata!... Don Rumata!..."
poeo je da vie jo iz daljine
promuklim apatom.
Rumata je ostavio maeve.
Pritravi mu, don Ripat se osvrnuo
i proaptao mu jedva ujno na uvo:

"Traim vas ve itav jedan sat.

U dvoru je Vaga Toak! Razgovara
sa don Rebom u ljubiastim
odajama."
Rumata je ak za tren i zamurio.
Posle je, udaljivi se malo, rekao sa
utivim uenjem:
"Mislite na uvenog razbojnika?
Ali, on je ili pogubljen, ili je ak i
sasvim izmiljen."
Porunik je olizao suve usne.
"On postoji. U dvoru je... Mislio
sam da e vas to interesovati."
"Najdrai moj don Ripate",

podvlaei rei, rekao je Rumata,

"mene interesuju glasine. Spletke,
Vicevi... ivot je tako dosadan... Vi
me, oigledno, pogreno shvatate...
(Porunik
ga
je
pogledao
izbezumljenim oima). Razmislite i
sami - ta se mene tiu prljave veze
don Rebe, koga ja, uostalom, i
suvie potujem, da bih ga
osuivao? I onda, izvinite me, ali u
urbi sam... eka me jedna dama."
Don Ripat je ponovo olizao
usne, neveto se poklonio i
postrance poeo da se udaljava.

Rumati je najednom pala na pamet

srena misao.
"Uzgred budi reeno, dragi moj",
pozvao ga je, "kako vam se dopala
sitna intriga, koju smo izveli jutros
sa don Rebom?"
Don Ripat se spremno zaustavio.
"Jako smo zadovoljni", rekao je.
"Zar ne, bilo je to divno?"
"To je bilo fantastino! Sivi
oficiri su obradovani, to ste
konano otvoreno preli na nau
stranu. Tako pametan ovek kao to
ste vi, don Rumata, a muva se sa

baronima,
izrodima..."

sa

blagorodnim

"Dragi moj Ripate!"

visokoparno je rekao Rumata,
okreui se da krene. "Vi
zaboravljate, da sa visine mog
porekla nema razlike ak ni izmeu
kralja i vas. Do vienja."
Krenuo je irokim korakom po
hodnicima, samouvereno skreui u
poprene prolaze i utke uklanjajui
sa puta straare. On jo nije shvatao
ta e da uradi, ali je shvatao da je
to odista zauujui, redak sluaj.

On mora da uje razgovor izmeu

dva pauka. Nije tek onako don Reba
obeavao za ivog Vagu etrdeset
puta vie, nego za mrtvoga...
Iza ljubiastih zavesa u susret su
mu krenula dva porunika sa
isukanim maevima u rukama.
"Dobar dan, prijatelji", rekao je
don Rumata, zaustavivi se meu
njima. "Ministar je u svom
kabinetu?"
"Ministar je zauzet, don
Rumata", rekao je jedan od
porunika.

"Saekau", rekao je Rumata i

proao kroz zavesu.
Ovde je vladala uasna
pomrina. Rumata se pipajui oko
sebe probijao izmeu fotelja,
stolova i metalnih svetiljki.
Nekoliko puta je jasno uo neije
soptanje nad uvetom, i tada je
oseao kako ga je zapahnuo miris
belog luka i piva. Posle je ugledao
slabu traku svetlosti, zauo poznati,
unjkavi tenor potovanog Vage i
zaustavio se. Tog istog sekunda
otrica koplja mu se oprezno zabila

izmeu lopatica. "Tie, budalo",

rekao je besno, ali tiho. "To sam ja,
don Rumata." Koplje se udaljilo.
Rumata je privukao fotelju traci
svetlosti, seo, ispruivi noge i
zevnuo tako, da se to dobro uje. A
onda je poeo da posmatra.
Pauci su se susreli, Don Reba je
sedeo napeto, nalaktivi se na sto
isprepletenih prstiju. Sa desne
strane mu je na gomili papira leao
teak no za bacanje sa drvenom
drkom. Lice ministra je bilo
ozareno prijatnim, mada i malo

sleenim osmejkom. Dostojan

potovanja Vaga je sedeo na sofi,
leima okrenut Rumati. Liio je na
nekog starog udaka-velmou, koji
je poslednjih trideset godina proveo
u svom dvoru van grada, a da
nijednom nije izaao iz njega.
"Moramo se ofrkestiti", govorio
je, "i peglom im laarno raskantati
fajercage. Za to tumamo dvadeset
dobrih fergajna. Bilo bi gotivno
zigaraknuti baljuke. Ali, fergajni
ukar dikljaju. Na tome i da
tomujemo atroviranje. To je nae

komisovanje."
Don Reba je protrljao neobrijani
podbradak.
"Puki", rekao je zamiljeno.
Vaga je slegao ramenima.
"To mi dikljamo. Ne tomujemo
vam da se egebedeite sa nama.
Knjii li?"
"Knjii", odluno je rekao
ministar odbrane krune.
"Gilta", rekao je Vaga, diui se.
Sluajui zapanjeno taj
galimatijas, Rumata je otkrio na licu
Vage raskone brkove i picastu

sedu bradicu. Pravi plemi iz doba

prethodne vladavine.
"Bilo mi je neobino prijatno to
smo ovako lepo porazgovarali",
rekao je Vaga.
Don Reba je takoe ustao.
"Razgovor sa vama je bio odista
izuzetno prijatan", rekao je. "Po
prvi put vidim tako smelog oveka,
kao to ste vi, potovani..."
"I ja", glasom u kome se oseala
dosada, rekao je Vaga. "Takoe sam
zapanjen i ponosim se smelou
prvog ministra nae kraljevine."

Okrenuo je don Rebi lea i

krenuo prema izlazu, oslanjajui se
na svoj tap - ezlo. Don Reba je,
ne sputajui sa njega zamiljeni
pogled, rasejano stavio prste na
drku noa. Tog istog asa iza lea
Rumate je neko poeo ubrzano da
die, i dugaka mrka cev za
izduvavanje strelica pojavila se
pored njegovog uveta, uperena
prema prorezu izmeu zavesa.
Jedan tren je don Reba stajao, kao
da je neto oslukivao, a onda je
seo, izvukao iz fijoke svog pisaeg

stola gomilu raznih papira i udubio

se u itanje. Iza Rumatinih lea
neko je pljunuo, cev je nestala. Sve
je bilo jasno. Pauci su se
dogovorili. Rumata je ustao i,
gazei neije noge, poeo da se
probija ka izlazu iz ljubiastih
odaja.
Kralj je ruao u ogromnoj sali iz
dva dela. Sto, trideset metara
dugaak, bio je postavljen za sto
osoba; tu su bili sam kralj, don
Reba, osobe kraljevske krvi

(dvadesetak punokrvnih linosti,

prodrljivaca i pijanaca), ministri
dvora
i
ceremonija,
grupa
aristokrata koji su po tradiciji
pozivani (izmeu ostalih tu je bio i
Rumata), tuce barona sa blesavim
baronetima, i na samom kraju stola
- razna aristokratska sitnurija, koja
je na razne mogue naine dola do
pozivnica za kraljevski ruak. Ti
poslednji su, kada su im uruivane
pozivnice i brojevi za fotelje,
upozoravani: "Sedite nepokretno,
kralj ne voli kada se gosti mnogo

vrpolje. Ruke drite na stolu, on ne

voli kada se ruke kriju ispod stola.
Ne osvrite se jer kralj ne voli kada
mu se zvanice osvru." Za svaki
takav obed prodirana je ogromna
koliina prefinjene hrane, ispijana
su itava jezera starih vina,
razbijana i unitavana gomila
posua od uvenog estorskog
porculana. Ministar finansija se u
jednom svom izvetaju kralju hvalio
da jedan jedini obed njegovog
velianstva staje isto koliko i
polugodinje izdravanje Soanske

Akademije nauka.
Oekujui kada e ministar
ceremonija pod zvuke truba tri puta
izgovoriti: "Za sto!" Rumata je
stajao u gomili dvorana i po deseti
put sluao priu don Tamea o
kraljevskom ruku, kome je on, don
Tameo, imao tu ast da prisustvuje
prvih pola godine. "...Nalazim
svoju fotelju, stojimo, ulazi kralj,
seda, sedamo i mi. Ruak tee
svojim tokom. I najednom, zamislite
samo dragi moji donovi, oseam da

je poda mnom mokro... Mokro! Niti

da se okrenem, niti da se
promekoljim, niti rukom da
opipam ispod sebe - ne usuujem
se. Ali, ipak sam iskoristio jedan
trenutak, spustio sam ruku pod sebe
i - ta mislite? Odista - mokro!
Omirisao sam prste - ne, ne mirie
ni na ta posebno. ta je sada to? U
meuvremenu je ruak bio zavren,
svi ustaju, a ja se, zamislite samo,
dragi moji blagorodni donovi, ne
usuujem da ustanem... Vidim da ka
meni ide kralj - kralj! - ali

nastavljam i dalje da sedim na

mestu, kao neki tamo barontupoglavac, koji ne zna za etikeciju.
Njegovo velianstvo mi prilazi,
milostivo se smeka i stavlja mi
ruku na rame. 'Dragi moj don
Tameo', govori mi, 'mi smo ve
ustali i idemo da gledamo balet, a
vi jo sedite. ta vam je, da vam
nije kojim sluajem pozlilo?'...
'Vae velianstvo', govorim ja,
'odsecite mi glavu, ali poda mnom
je mokro...' Njegovo velianstvo se
izvolelo nasmejati i naredilo mi je

da ustanem. Ustao sam i - ta

mislite? Unaokolo su svi poeli da
se kikou. Blagorodni donovi, ja
sam ceo ruak presedeo na torti od
ruma! Njegovo velianstvo se
izvolelo smejati. 'Reba, Reba',
rekao je na kraju, 'to su sve vae
ale! Izvolite oistiti blagorodnog
dona, isprljali ste mu pevalo!' Don
Reba je, pukajui od smeha,
izvukao kamu i poeo da isti tortu
sa mojih pantalona. Moete li da
zamislite kako sam se oseao, dragi
blagorodni donovi? Neu da krijem,

tresao sam se od straha pri pomisli

da e mi se don Reba, ponien pred
svima, ipak osvetiti. Na sreu, sve
se dobro zavrilo. Uveravam vas,
blagorodni donovi, to je bio
najsreniji trenutak u mom ivotu!
Kako se samo smejao kralj! Kako je
bilo
zadovoljno
njegovo
velianstvo!"
Dvorani su se kikotali.
Uostalom, takve ale su bile
normalne za kraljevim stolom.
Zvanice su putane da sednu u
patete, na fotelje sa podrezanim

noicama, na guija jaja. Sedali su

ponekad i na otrovane igle. Kralj je
voleo da se zabavlja. Rumata je
najednom pomislio: zanimljivo, a
kako bih se ja ponaao na mestu tog
idiota? Bojim se da bi kralj onda
morao da trai drugog ministra
odbrane, a Institut bi u tom sluaju
morao da poalje u Arkanar drugog
oveka. I, sve u svemu, treba biti na
oprezi. Kada na orao, don Reba...
Zagrmele su trube, melodino je
zapevao ministar ceremonijala,
uao je ramljui kralj, i svi su

poeli da sedaju. Po uglovima sale,

oslonivi se na maeve dvorukae,
nepokretno su stajali gardisti na
strai. Rumata je imao utljive
susede. Sa desne strane je fotelju
ispunjavala meina natmurenog
prodrljivca don Pife, supruga
uvene lepotice, a sa leve strane je
besmisleno u prazan tanjir zurio
Gur Literata. Gosti su zamrli,
posmatrajui kralja. Kralj je gurnuo
za okovratnik sivu salvetu, bacio
pogled na jela i dohvatio kokoju
nogu. Samo to ju je zagrizao

zubima, a stotinak noeva se

zvekeui spustilo u tanjire i
stotinak ruku se isrpuilo prema
tanjirima.
Sala
se
ispunila
mljackanjem i zvucima sisanja,
poelo je da klokoe vino.
Gardistima, koji su nepomino
stajali oslonjeni na maeve
dvorukae, poeli su halapljivo da
se pomiu brci. Svojevremeno je
Rumata na tim rukovima oseao
muninu. Sada se ve bio navikao.
Seui kamom ovnujsku
lopaticu, bacio je pogled udesno i

odmah se okrenuo: don Pifa se bio

nadneo nad ispeenog jarca i radio
kao neki automat za kopanje zemlje.
Na tanjiru nisu ostajale ak ni kosti.
Rumata je zaustavio dah i na duak
iskapio au irukanskog vina. Posle
je bacio pogled ulevo. Gur Literata
je neto muvao viljukom u tanjiriu
sa salatom.
"ta novo piete, oe Gur?"
upitao je Rumata poluglasno.
Gur se trgao.
"Piem?... Ja?... Ne znam...
Mnogo toga."

"Stihovi?"
"Da... stihovi..."
"Stihovi su vam odvratni, oe
Gur. (Gur ga je udnovato
pogledao). Da, da, vi niste pesnik."
"Nisam pesnik... Ponekad mislim
- ko sam ja? I ega se bojim? Ne
znam."
"Gledajte u tanjir i nastavite da
jedete. Rei u vam ko ste vi. Vi ste
genijalni prozaik, osniva novog i
najplodotvornijeg puta u literaturi
(Na Gurovim obrazima se pojavilo
rumenilo). Kroz jedno stotinak,

godina, a moda i pre, vaim

stopama e krenuti desetine
literata."
"Neka im je bog u pomoi!"
otelo se Guru.
"A sada u vam rei ega se
bojite."
"Bojim se tame."
"Neznanja?"
"Neznanja takoe. U neznanju
smo u vlasti aveti. Ali, najvie od
svega se bojim tame, jer je u tami
sve podjednako sivo."
"Odlino reeno, oe Gur.

Uzgred budi reeno, da li jo moe

da se dobije vae poslednje delo?"
"Ne znam... A neu ni da znam."
"Za svaki sluaj da znate; jedan
primerak se nalazi u metropoli, u
biblioteci imperatora. Drugi se
uva u Muzeju rariteta u Soani. A
trei je kod mene."
Gur je drhtavom rukom sipao u
svoj tanjir kaiku elea.
"Ja... ne znam..." tuno je
pogledao
Rumatu,
ogromnim,
upalim oima. "Hteo bih da itam...
proitam..."

"Sa zadovoljstvom u vam

pozajmiti..."
"I onda?..."
"I onda ete mi vratiti."
"I posle u vam vratiti!" resko je
rekao Gur.
Rumata je odmahnuo glavom.
"Don Reba vas je jako naplaio,
oe Gur."
"Preplaio... Da li ste ikada
morali da spaljujete sopstvenu
decu? ta vi znate o strahu,
blagorodni done?..."
"Savijam glavu pred onim to ste

morali da preivite, oe Gur. Ali

vas iz dubine due osuujem zbog
toga to ste se predali."
Gur Literata je najednom poeo
da apue tako tiho, da ga je
Rumata jedva uo kroz mljackanje i
buku glasova:
"A emu sve to?... ta je to
istina?... Princ Haar je odista voleo
prelepu Jainevnioru bakarne boje
koe... Imali su i decu... Znam
njihovog unuka... Ona je odista
otrovana... Ali, objasnili su mi da je
sve to la... Objasnili su mi da je

istina - ono, to je u korist kralja...

Sve ostalo je la i zloin. Celog
ivota sam pisao samo lai... I tek
sada piem istinu..."
Najednom je ustao i glasno,
zapevajui, povikao:
Velik je i slavan, kao venost
Kralj sa imenom - Blagorodstvo!
I povukla se sada beskonanost.
Ustupivi svoje prvo mesto!
Kralj je prestao da vae i tupo
se zagledao u njega. Gosti su uvukli
glave u ramena. Samo se don Reba
smekao i nekoliko puta je neujno

lupio dlanom o dlan. Kralj je

ispljunuo kosti iz usta na arav i
rekao:
"Beskonanost!... Tano je. I
odista,
ustupila
je
mesto...
Pohvalno. Moe da jede."
Mljackanje i razgovori su se
nastavili. Gur je seo.
"Lako je i slatko govoriti istinu u
lice kralju", rekao je sipljivim
glasom.
Rumata je outao.
"Dau vam primerak vae
knjige, oe Gur", rekao je. "Ali,

pod jednim uslovom. Odmah ete

poeti da piete sledeu knjigu."
"Ne", rekao je Gur. "Kasno je.
Neka Kiun pie. Otrovan sam. I, sve
u svemu, mene to vie ne interesuje.
Sada hou samo jedno - da nauim
da pijem. A ne mogu... eludac me
boli..."
Jo jedan poraz, pomislio je
Rumata. Zakasnio je.
"Sluajte, Reba", najednom je
progovorio kralj. "A gde je lekar?
Obeali ste mi posle ruka lekara."
"Ovde, je, vae velianstvo",

rekao je don Reba. "Nareujete li

da ga dovedu?"
"Nareujem li? Nego ta! Kada
bi vas toliko bolelo koleno, urlali
biste kao svinja!... Dajte ga ovamo
to pre!"
Rumata se zavalio na naslon
fotelje i pripremio se da gleda. Don
Reba je digao ruke iznad glave i
lupio prstom o prst. Vrata su se
otvorila, i u salu je, neprekidno se
klanjajui, uao pogureni ovek u
godinama, dugoj mantiji, ukraenoj
slikama srebrnih pauka, zvezda i

zmija. Pod rukom je nosio

pljosnatu, izduenu torbu. Rumata je
bio zapanjen: zamiljao je Budaha
sasvim drugaije. Nije mogao
mudrac
i
humanista,
autor
sveobuhvatnog 'Traktata o otrovima'
da ima tako nemirne, izbledele
oice, usne koje su drhtale od
straha, jedan, moleivi osmejak na
licu. Ali, setio se Gura Literate.
Verovatno
je
istraga
nad
osumnjienim irukanskim pijunom
voena u duhu literarnog razgovora
u kabinetu don Rebe. Uzeti i povui

Rebu za uvo, pomislio je slatko.

Dovui ga u muilite. Rei
delatima: "Evo, ovo je irukanski
pijun, koji se preobukao u naeg
slavnog ministra, a kralj je naredio
da se od njega izvue gde se nalazi
pravi ministar. Otponite svoj
posao, i teko vama, ako izdahne
ranije nego za nedelju dana..." ak
se prikrio rukom, da mu niko ne
vidi lice. Odista, udovina je stvar
mrnja...
"No, no, prii ovamo, doktore",
rekao je kralj. "Ala si mi ti

glavonja. No, no, uni, uni, kada

ti se kae!"
Nesreni Budah je poeo da se
sputa. Lice mu se iskrivilo od
uasa.
"Jo, jo", podsmevao se kralj.
"Jo jedared! Jo! Kolena te ne
bole, izleio si svoja kolena. A
zube, pokai mi zube! Eh, kada bih
ja takve imao... I ruke su ti jake,
vrste. Zdrav si, zdrav, iako si
glavonja... No, hajde, golupiu,
lei, zato stoji..."
"Va-vae velianstvo... iz-

izvolite mi pokazati nogu. Nogu..."

zauo je Rumata. Digao je oi.
Lekar je uao pred kraljem i
oprezno mu stezao nogu.
"Ehe... Ehe!" rekao je kralj. "ta
ti je sada? Ne hvataj je! Ako si se
prihvatio da je lei, onda je i
lei!"
"Sve mi je jasno, vae
velianstvo", promrmljao je lekar i
poeo brzo da pretura po svojoj
torbi.
Gosti su prestali da vau.
Aristokraii na drugom kraju stola

su se ak pridigli i ispruili
vratove, gorei od radoznalosti.
Budah je izvukao iz torbe
nekoliko kamenih flaica, otvorio ih
i prinosei nosu jednu po jednu,
poreao ih u nizu po stolu. Posle je
uzeo kraljev pehar i nalio ga do
polovine vinom. Pravei pokrete
obema rukama nad peharom i
proaptavi nekakve kletve, brzo je
sasuo u vino sadrinu svih svojih
flaica. Po sali je poeo da se iri
miris amonijaka. Kralj je stegao
usne, zavirio u pehar i iskrivivi

nos, pogledao don Rebu. Ministar

se osmehnuo. Dvorani su prestali da
diu.
ta on to radi, zaueno je
pomislio Rumata, pa starac pati od
podagre! ta je on to tamo izmeao?
U traktatu je jasno reeno: trljati
otekle zglobove travaricom sa
trodnevnim otrovom bele zmije Ku.
Moda je to za trljanje?
"Je li ovo za trljanje?" upitao je
kralj, sa strahom posmatrajui
pehar.
"Ne, vae velianstvo", rekao je

Budah, koji je ve malo doao k

sebi. "To je lek koji treba popiti."
"Po-piti?" kralj se naduo i
zabacio u fotelju. "Ne elim da
pijem. Trljaj."
"Kako hoete, vae velianstvo",
pokorno je rekao Budah. "Ali,
usuujem se da vam kaem, da od
trljanja nee biti nikakve koristi."
"Zbog neega svi trljaju", sa
gaenjem je rekao kralj. "A ti hoe
da u mene sipa ovu gadost."
"Vae velianstvo", rekao je
Budah, gordo se uspravivi. "Ovaj

lek znam samo ja! Izleio sam njim

strica vojvode Irukanskog. to se
tie trljanja, lekari koji su vas tako
leili nisu vas izleili..."
Kralj je pogledao don Rebu.
Reba se smekao.
"Ti si bitanga", rekao je kralj
lekaru
neprijatnim
glasom.
"Seljaina. Glavonja odvratni."
Uzeo je pehar... "Kada te odalamim
ovim peharom po zubima..." Zavirio
je u pehar. "A ako mi bude muka?"
"Morae da se ponovi, vae
velianstvo", tuno je rekao Budah.

"No, dobro, bog neka je sa

nama", rekao je kralj i ve prineo
pehar ustima, kada ga je najednom
odmakao, tako da se malo tenosti
prosulo na arav na stolu. "No,
popij prvo sam! Znam ja vas,
Irukance, vi ste i svetog Miku
Varvarima predali! Pij, kada ti se
kae!"
Budah je sa uvreenim izrazom
lica uzeo pehar i otpio nekoliko
gutljaja.
"No, kako je?" upitao je kralj.
"Gorko, vae velianstvo",

priguenim glasom je izgovorio

Budah. "Ali moraete da popijete."
"Mora-ti, mo-ra-ti..." poeo je
da guna kralj. "I sam znam ta
moram da radim. Daj to ovamo. No,
eto, pola pehara je popio dograbio
je..."
U jednom dahu je ispraznio
pehar. Du stola su se zauli povici
sauea - i najednom se sve
smirilo. Kralj kao da se skamenio
otvorenih ustiju. Iz oiju su poele
da mu liju suze. Pocrveneo je, a
zatim poplaveo. Ispruio je nad

stolom ruku, grozniavo neto

hvatajui prstima. Don Reba mu je
brzo strpao u ruku kiseli krastavac.
Kralj je utke bacio krastavac u lice
don Rebi i ponovo ispruio ruku.
"Vina..." prodahtao je.
Neko je pojurio, dodao bokal.
Kralj je, besno okreui oi, glasno
klokotao. Crvene struje su mu se
slivale na belu koulju. Kada je
bokal bio prazan, kralj ga je bacio u
Budaha, ali ga je promaio.
"Strvino!" rekao je
neoekivanim basom. "Zato si me

ubio? Malo su vas veali! Crkao, da

bog da!"
Zautao je i poeo da pipa
koleno.
"Boli!" poeo je da cmizdri
preanjim glasom. "I ipak boli!"
"Vae velianstvo", rekao je
Budah. "Da bi se bolest izleila,
potrebno je piti ovu miksturu
svakodnevno najmanje nedelju
dana..."
U kraljevom grlu je neto
zapitalo.
"Napolje!" zaurlao je. "Svi

napolje!"
Dvorani su, obarajui fotelje, u
gomili potrali ka vratima.
"Na-po-lje!..." urlao je besno
kralj. Obarajui posue sa stola.
Istravi iz sale, Rumata je
uleteo iza neke teke draperije da se
kliberi. Iza susedne draperije
takoe se uo kikot - neko se
smejao tucajui, gubei dah,
pitei.

6.
Deurstvo kraj spavaonice
princa otpoinjalo je u pono, i
Rumata je odluio da ode kui, da
vidi da li je tamo sve u redu i da se
presvue. Ulice su bile pogruene u
arobnu tiinu, krme su bile
zatvorene. Na raskrsnicama su
stajale, zveckajui gvoem, grupe
jurinika sa fenjerima u rukama.
Jurinici su utali i kao da su neto
oekivali. Nekoliko puta su prilazili

Rumati, zagledali se u njega i,

prepoznavi ga, isto ga tako utke
proputali. Kada je do kue
preostajalo jo jedno pedesetak
koraaji, za njim je krenula grupa
nekakvih sumnjivih linosti. Rumata
se zaustavio, poeo da larma
kanijama i maevima, i ovi su
zaostali, ali se tog istog asa u
pomrini zaulo kako je zakripala
tetiva samostrela. Rumata je brzo
krenuo dalje, drei se zidova,
okrenuo klju u bravi, stalno
oseajui da su mu lea nezatiena

i sa olakanjem uleteo u hol.

U holu su se okupile sve sluge,
naoruane ime je ko mogao.
Ispostavilo se da je neko ve u vie
mahova pokuavao da prodre kroz
vrata. Rumati se to nije dopalo. "A
kako bi bilo da ne idem?" pomislio
je. "avo neka ga nosi, tog princa."
"Gde je baron Pampa?" upitao
je.
Uno, uzbuen do krajnosti, sa
samostrelom o ramenu, odgovorio
mu je da se baron probudio jo u
podne, popio sav raso koji je bio u

kui i ponovo otiao da se veseli.

Posle je, snizivi glas, izvestio da
je Kira jako uznemirena i da je ne
jednom pitala za gazdu.
"Dobro", rekao je Rumata i
naredio slugama da se postroje.
Slugu je bilo est, ne raunajui
kuvaricu - to su sve bili ljudi koji
su proli kroz sito i reeto, koji su
umeli da se tuku po ulicama. Sa
sivima se oni, razume se, nee
sukobljavati, preplaie se gneva
svemonog ministra, ali protiv
odrpanaca none armije mogu da se

izbore, tim pre to e razbojnici te

noi traiti lak plen. Dva
samostrela, etiri halebarde, teki
mesarski noevi, metalne kape,
vrata
po
obiaju
okovana
gvoem... Ili da moda ipak ne
ide?
Rumata se popeo gore i na
prstima uao u Kirinu sobu. Kira je
spavala obuena, skupivi se kao
mae na neraspremljenom krevetu.
Rumata je postojao nad njom sa
svetiljkom u ruci. Da ide ili ne?
Uasno bi eleo da ode. Pokrio je

pledom, poljubio u obraz i vratio se

u kabinet. Mora da ide. Ma ta se
deavalo, izvia mora da bude u
centru dogaaja. I istoriari e od
toga imati koristi. Osmehnuo se,
skinuo sa glave obru, paljivo
izbrisao
jelenskom
koicom
objektiv i ponovo ga stavio na
glavu. Posle je pozvao Una i
naredio mu da mu donese vojnu
uniformu i oieni metalni lem.
Ispod koulje, direktno na majicu
navukao je, jeei se od hladnoe,
metalnoplastinu
koulju,

napravljenu u obliku metalne

oklopne koulje (ovdanje metalne
koulje su dobro branile od maa i
od noa, ali ih je strela samostrela
probijala kao od ale). Zateui
opasa sa metalnim ukrasima, rekao
je Unu:
"Sluaj me, mali. Tebi verujem
vie nego svima ostalima. Ma ta se
ovde desilo, Kira mora ostati iva i
neozleena. Neka izgori kua, neka
sav novac opljakaju, ali Kiru mi
uvaj. Odvedi je ako treba po
krovovima, po podrumima, kako

god hoe, ali je sauvaj. Jesi li me

shvatio?"
"Shvatio sam", rekao je Uno.
"Ne bi trebalo danas da idete..."
"Sluaj me. Ako se ne vratim
kroz tri dana, povedi Kiru i odvedi
je u sajvu, u tucavu umu. Zna li
gde je to? No, eto, u tucavoj umi
e pronai Pijani Brlog, ta koliba
se nalazi u blizini samoga puta.
Koga god upita - pokazae ti.
Samo pazi koga pita. Tamo e
nai jednog oveka, zove se otac
Kabani. Ispriae mu sve. Jasno?"

"Jasno. Samo, bilo bi bolje da

nikuda ne idete..."
"I ja bi to najvie voleo. Ali ne
mogu: sluba... No, pazi."
Lupio je deaku vrgu u nos i
osmehnuo se na njegov neveti
osmejak. Dole je odrao govor
slugama, izaao kroz vrata i ponovo
se naao u pomrini. Iza njegovih
lea zagrmele su reze.
Prineve odaje su se u sva doba
loe uvale. Lako je mogue da
upravo zbog toga nikada niko nije ni
pokuavao da napadne arkanarske

prineve. A posebno se niko nije

interesovao za sadanjeg princa.
Nikome na svetu nije bio potreban
ovaj jedan plavooki deak, koji je
liio na bilo koga, samo ne na
svoga oca. Deak se dopao Rumati.
Vaspitavan je jako loe, i zbog toga
je bio snalaljiv, nije bio surov, nije
podnosio
prema
svemu
instinktivno - don Rebu, voleo je
naglas da peva raznovrsne pesmice
na rei Gurena i da se igra
brodovima. Rumata je poruivao za
njega iz metropole knjige sa

slikama, priao mu o zvezdanom

nebu i jednom za svagda osvojio
deaka
priom
o
leteim
brodovima. Za Rumatu, koji je retko
kada imao veze sa decom,
desetogodinji princ je predstavljao
suprotnost svim slojevima ove
divlje zemlje. Upravo iz takvih
obinih,
plavookih
deaia,
jednakih u svim slojevima, izrastali
su kasnije i zverstva, i neznanje, i
pokornost, a u njima, u toj deci, nije
bilo nikakvih ni tragova, ni zaetaka
svih tih gadosti. Ponekad je mislio

kako bi to bilo divno, kada bi sa

planete nestali svi ljudi stariji od
deset godina.
Princ je ve spavao. Rumata je
primio deurstvo - postojao je malo
sa gardistom koga je smenjivao kraj
deaka koji je spavao, izvravajui
sloene pokrete obnaenim maem
koje je zahtevala etikecija, po
tradiciji proverio da li su svi
prozori zatvoreni, da li su dadilje
na svojim mestima, da li u svim
odajama gore svetiljke, vratio se u
predsoblje, odigrao sa gardistom

partiju domina i zainteresovao se

ta misli blagorodni don o onome
to se odigrava u gradu. Blagorodni
don, veoma pametan ovek, duboko
se zamislio i rekao da mu se ini da
se obian narod priprema za
praznovanje dana svetog Mike.
Kada je ostao sam, Rumata je
primakao fotelju prozoru, smestio
se udobnije i poeo da posmatra
grad. Prineve odaje su se nalazile
na bregu, i danju se odavde grad
video kao na dlanu sve do samoga
mora. Ali, sada je sve nestajalo u

pomrini, samo su se videle

ratrkane svetlosti - tamo gde su na
raskrsnicama stajali i ekali signal
jurinici sa buktinjama. Grad je
spavao, ili se pretvarao da spava.
Bilo bi interesantno saznati da li su
stanovnici grada oseali da im se
primie neto odista uasno? Ili su,
kao blagorodni, pametni don,
smatrali da se neko priprema za
praznovanje dana svetog Mike?
Dve stotine hiljada mukaraca i
ena. Dve stotine hiljada kovaa,
majstora za izradu oruja, mesara,

bakalina,
juvelira,
domaica,
prostitutki,
monaha,
menjaa,
vojnika,
skitnica,
preivelih
knjigoataca se sada vrtelo u
zaguljivim, smrdljivim od stenica
posteljama: spavali su, ljubili se,
prebrojavali u glavama dobitke,
plakali, kripali zubima od besa ili
uvrede... Dve stotine hiljada ljudi!
bilo je u njima neto zajedniko za
doljaka sa Zemlje. Sigurno je to
bilo to, to svi oni jo nisu bili u
pravom smislu te rei ljudi, ve
zameci, komadi iz kojih e tek

krvava stolea istorije isklesati

jedared pravog, ponositog i
slobodnog oveka. Oni su bili
pasivni, nezasiti i neverovatno,
fantastino egoistini. Psiholoki su
svi bili jo robovi - robovi vere,
robovi sebi slinima, robovi strasti,
robovi koristoljublja. I, ako se
voljom sudbine neko od njih raao
ili postajao gospodin, on nije znao
ta da radi sa svojom slobodom. On
je ponovo hitao da to pre postane
rob - rob bogatstva, rob neprirodnih
vikova, rob raspusnih prijatelja,

rob svojih robova. Ogromna veina

njih nije bila ni za ta kriva. Oni su
bili suvie pasivni a istovremeno i
suvie velike neznalice. Njihovo
ropstvo zasnivalo se na pasivnosti i
neznanju, a pasivnost i neznanje su
ponovo i ponovo raali ropstvo.
Kada bi svi bili jednaki, ruke bi se
oveku opustile i on ne bi imao
emu da se nada. Ali, oni su ipak
bili ljudi, nosioci iskre razuma. I
stalno su se as ovde, as tamo
pojavljivale i raspaljivale u njima
vatrice uasno daleke i neizbene

budunosti. Palile su se, bez obzira

na sve. Bez obzira na njihovo
navodno nitavilo. Bez obzira na
ugnjetavanje. Bez obzira na to, to
su gaeni izmama. Bez obzira na
to, to nisu bili potrebni nikome na
svetu i to su svi na svetu bili protiv
njih. Bez obzira na to, to su u
najboljem sluaju mogli da raunaju
na
prezrivo,
nerazumljivo
saaljenje...
Oni nisu znali da budunost radi
za njih, da je budunost bez njih
nemogua. Oni nisu znali da u ovom

stranom svetu jezivih aveti

prolosti oni predstavljaju jedinu
realnost budunosti, da su oni ferment, vitamin u organizmu
drutva. Ako se uniti taj vitamin,
drutvo e poeti da truli, otpoee
socijalni skorbut, miii e oslabiti,
oi e prestati jasno da vide, zubi
e poeti da ispadaju. Nijedna
drava ne moe da se razvija bez
nauke - unitie je susedi. Bez
umetnosti i opte kulture drava
gubi sposobnost za samokritinost,
poinje da pomae pogrene

tendencije, poinje svakog asa da

raa licemere i podlace, razvija u
graanima potroaki duh i
samouverenost i na kraju krajeva
ipak postaje rtva pametnijih
suseda. Mogu se koliko god ovek
hoe
proganjati
knjigoatci,
zabranjivati
nauke,
unitavati
umetnosti, ali ranije ili kasnije ljudi
se moraju trgnuti i uz kripu zuba
otvarati put svemu, to je tako
omrznuto vlastoljubivim glupacima
i neznalicama. I, ma koliko da
prezirali znanje ti sivi ljudi, to se

nalaze na vlasti, oni nita ne mogu

da
urade
protiv
istorijske
objektivnosti, oni mogu samo da je
koe, ali ne i da je zaustave.
Prezirui i bojei se znanja, oni
ipak
neizbeno
poinju
da
potpomau to znanje da bi ostali na
vlasti. Ranije ili kasnije oni moraju
da dozvole otvaranje univerziteta,
naunih udruenja, moraju da
stvaraju
istraivake
centre,
opservatorije, laboratorije, moraju
da stvaraju kadrove ljudi misli i
znanja, ljudi koje oni vie nisu u

stanju da kontroliu, ljudi potpuno

drugaije psihologije, potpuno
drugaijih potreba, a ti ljudi ne
mogu da postoje i tim pre da
funkcioniu u preanjoj atmosferi
niskog koristoljublja, iardijskih
sitnih
interesa,
tupog
samozadovoljstva i isto telesnih
potreba. Njima je potrebna nova
atmosfera - atmosfera sveopteg i
sveobuhvatnog znanja, koja e biti
ispunjena stvaralakom napetou;
njima su potrebni pisci, umetnici,
kompozitori, i sivi ljudi, koji se

nalaze na vlasti, prinueni su da

ine i takve ustupke. Oni, koji se
protive, bie uniteni od strane
lukavijih i vetijih suparnika u
borbi za vlast, ali onaj, ko ini te
ustupke, neizbeno i paradoksalno,
protiv svoje volje rije na taj nain
sam sebi grob. Jer pogibeljan je za
neprosveene egoiste i fanatike
porast kulture naroda u celom
dijapazonu - od prirodno naunih
istraivanja do sposobnosti oveka
da se divi muzici... A posle toga
dolazi epoha gigantskih socijalnih

potresa, praenih nevienim dotle

razvojem nauke i povezanim sa tim
najirim
procesom
intelektualizacije drutva; epoha
kada sivilo bije poslednju bitku,
koja
po
surovosti
vraa
oveanstvo u srednji vek, i sivilo
gubi tu bitku i u drutvu, slobodnom
od klasnog ugnjetavanja, nestaje
kao realna snaga, zauvek.
Rumata je posmatrao zamrli u
pomrini grad. Negde tamo, u
smrdljivom sobiku, skupivi se na
jednom leaju, goreo je u groznici

unakaeni otac Tara, a brat Nanin je

sedeo kraj njega za naherenim
stoiem, pijan, veseo i besan, i
zavravao
svoj
'Traktat
o
glasinama',
sa
uivanjem
maskirajui birokratskim pasusima
svoj podsmeh nad sivim ivotom.
Negde tamo je slepo lutao u pustim
raskonim odajama Gur Literata, sa
uasom oseajui kako bez obzira
na sve, iz dubine njegove rastrzane,
izgaene due nastaju pod pritiskom
neeg nepoznatog i probijaju se u
svest jarki svetovi, puni predivnih

ljudi i potresnih oseanja. I negde

tamo je bog zna kako prekraivao
no potuen, oboren na kolena
doktor Budah, proganjan, ali ipak
iv... Brao moja, pomislio je
Rumata. Va sam, mi smo put vae
puti! Najednom je snano osetio, da
on nije nikakav bog, to u
dlanovima uva iskrice razuma, ve
brat, koji pomae bratu, sin koji
spasava oca. "Ubiu don Rebu." ...
"Zato?" ... "On ubija moju brau."
... "On ne zna ta radi." ... "On ubija
budunost." ... "On nije kriv, on je

dete svoga doba." ... "To jest, hoe

da kae da ne zna da je kriv? Ali
zar je malo stvari koje on ne zna? Ja
znam da je on kriv." ... "A ta e
uraditi sa ocem Cupikom? Otac
Cupik bi dao mnogo to ta, kada bi
neko ubio don Rebu. uti? Mnoge
bi tada morao da ubije, zar ne?" ...
"Ne znam, moda i mnoge. Jednog
za drugim. Sve one, koji dignu ruku
na budunost." ... "To se ve
deavalo. Trovali su otrovom,
bacali bombe koje su sami pravili. I
nita se nije menjalo." ... "Ne, ipak

se menjalo. Na taj nain je stvarana

strategija revolucije." ... "Ti ne
mora
da
stvara
strategiju
revolucije. Ti jednostavno hoe da
ubije." ... "Da, hou." ... "A ume li
to?" ... "Jue sam ubio dona Okanu.
Znao sam da je ubijam jo onda,
kada sam krenuo kod nje sa perom
za uvetom. I alim samo to sam je
ubio a da od toga nema nikakve
koristi. Tako da su me takorei ve
nauili da ubijam." ... "A to je loe.
To je opasno. Sea li se Sergeja
Koina? A Dorda Lenija? A

Sabine Kriger?" Rumata je preao

dlanom po oznojenom elu. Eto
tako, misli, misli, razmilja - i na
kraju izmisli barut...
Skoio je i irom otvorio prozor.
Skupine plamiaka u mranom
gradu poele su da se pokreu,
rasule se i krenule u lancu,
pojavljujui se i nestajui meu
nevidljivim zgradama. Nekakav
zvuk se pojavio nad gradom udaljeno, vie glasno urlanje.
Planula su dva poara i ozarila
susedne krovove. Neto je poelo

da plamti u luci. Dogaaji su poeli

da se odvijaju. Kroz nekoliko
asova bie jasno ta oznaava
savez sivih i nonih armija,
neprirodan savez trgovaca i bandita
sa velikog puta, bie jasno ta to
eli don Reba i kakvu je novu
provokaciju smislio. Ili, govorei
jednostavnije: saznae se koga to
danas kolju. Najverovatnije je da je
otpoela no dugih noeva, pokolj
sivog rukovodstva ko je je suvie
diglo nos, barona koji se nalaze u
gradu a takoe i najnezgodnijih

aristokrata. ta li sada radi Pampa,

pomislio je. Samo da ne spava odbranie se ve, on nekako...
Nije uspeo da dovri misao. O
vrata su sa pomamnim povicima:
"Otvorite!
Deurni,
otvorite!"
poeli da lupaju pesnicama. Rumata
je otvorio rezu. U prostoriju je
uleteo poluobueni, modar od
straha ovek, uhvatio Rumatu za
okovratnik koulje i poeo da vue,
drhtei:
"Gde je princ? Budah je otrovao
kralja! Irukanski pijuni su digli

ustanak u gradu! Spasavajte

princa!"
To je bio ministar dvora, ovek
glup i krajnje odan. Odgurnuvi
Rumatu, on je pojurio u prinevu
spavau sobu. Poele su da cie
ene. A kroz vrata su ve nadirali,
isturivi napred zarale halabarde,
jurinici u sivim kouljama,
oznojenih njuki. Rumata je izvukao
maeve.
"Nazad!" rekao je hladno.
Iza njegovih lea, iz spavae
sobe zauo se kratak, prigueni

vapaj. Loe stoje stvari, pomislio je

Rumata.
Nita
ne
shvatam.
Odskoio je u ugao i zagradio se
stolom. Jurinici su, teko daui,
ispunili sobu. Nakupilo ih se jedno
petnaestak. Napred se progurao
porunik u sivoj, tesnoj uniformi, sa
maem u ruci.
"Don Rumata?" upitao je, gubei
dah. "Uhapeni ste. Predajte mi
svoje maeve."
Rumata se uvreeno nasmejao.
"Uzmite ih", rekao je, bacajui
pogled na prozor.

"Uhvatiti ga!" dreknuo je oficir.

Petnaest uhranjenih trutova sa
sekirama - to i nije ba previe za
oveka koji vlada vetinama borbe,
pogotovu jo ako se uzme u obzir da
e se za njih ovde znati tek za tri
stolea. Gomila je naletela i odbila
se nazad. Na podu je ostalo
nekoliko sekira, dva jurinika su se
zgrila i, oprezno pritiskajui na
eluce uganute ruke, povukli se u
zadnje redove. Rumata je u
potpunosti
vladao
krunom
odbranom,
kada
se
pred

napadaima kao svetlucava zavesa

poeo da vrti elik i kada se inilo
da je nemogue probiti se kroz tu
zavesu. Jurinici su se, teko
daui,
neodluno
zgledali.
Zaudarali su na pivo i beli luk.
Rumata je odmakao sto i
oprezno priao prozoru. Neko iz
zadnjih redova je bacio no, ali je
promaio. Rumata se ponovo
nasmejao, stavio nogu na ragastov i
rekao:
"Ako pokuate jo jednom - ruke
u poeti da vam seem. Poznajete

me dobro."
Poznavali su ga. Jako su ga
dobro poznavali, i nijedan od njih
se nije ni pomerio sa mesta, bez
obzira na psovke i naredbe oficira,
koji se, uzgred budi reeno, takoe
drao jako oprezno. Rumata je stao
na ragastov, nastavljajui i dalje da
preti maevima, i tog istog asa ga
je iz pomrine, iz dvorita, udarilo
u lea teko kolje. Udarac je bio
straan.
On
nije
probio
metalnoplastinu koulju, ali je
oborio Rumatu sa ragastova i bacio

ga na pod. Maeve Rumata nije

ispustio, ali koristi od njih vie nije
bilo. Gomila se odmah sruila na
njega. Svi zajedno su bili teki
sigurno vie od jedne tone, ali su
smetali jedan drugome i njemu je
ipak polo za rukom da stane na
noge. Udario je pesnicom neije
mokre usne, neko je kao zec poeo
da mu piti pod rukom, a on je
udarao i
udarao laktovima,
pesnicama, ramenima (odavno se
nije oseao tako slobodno), ali nije
mogao da ih smakne sa sebe. Na

jedvite je jade, vukui za sobom

gomilu tela, priao vratima, usput se
saginjui i odbacujui jurinike koji
su se hvatali za njega. Posle je
osetio jak udarac u rame i pao je na
lea, dok su se pod njim koprcali
prignjeeni, ponovo je ustao,
nanosei kratke, ali jake udarce, od
kojih su jurinici, razmahujui
rukama i nogama, teko udarali o
zidove, ve se videlo pred njim
unakaeno od straha lice porunika,
koji je ispred sebe ispruio
ispranjeni samostrel, ali su se

upravo tog asa vrata otvorila, i u

susret su mu krenule nove oznojene
njuke. Nabacili su mreu na njega,
stegli konopce na nogama i oborili
ga na pod.
Odmah je prestao da se brani,
uvajui snagu. Jedno vreme su ga
udarali izmama - usredsreeno,
utke, uivajui pri tome. Posle su
ga dograbili za noge i povukli. Dok
su ga vukli pored otvorenih vrata
spavae sobe, uspeo je da vidi
ministra dvora, prikovanog za zid
kopljem, i gomilu okrvavljenih

arava na postelji. "Pa ovo je

prevrat!" pomislio je. "Jadno
dete..." Povukli su ga niz stepenice,
i tada je izgubio svest.

7.
Leao je na breuljku
prekrivenim travom i posmatrao
oblake, koji su plovili po dubokom,
plavom nebu. Oseao se divno i
mirno, ali na susednom breuljku se
nalazio jezivi bol. On je bio van
njega a istovremeno i u njemu,
naroito u desnom boku i potiljku.
Neko je dreknuo: "Je li crkao, ta
li? Glave u vam poskidati!" I tada
se sa neba sruila masa ledene

vode. Odista je leao na leima i

gledao u nebo, samo ne na breuljku
ve u bari i nebo nije bilo sivo, ve
olovno crno, obasjano neim
crvenim. "Nita", rekao je drugi
glas. "iv je, oima koluta." To sam
ja iv pomislio je. To oni o meni.
To ja kolutam oima. Ali, zato se
to podsmevaju? Jesu li to moda
odluili da govore ljudski? Pored
njega je neko poeo da se mekolji
teko poeo da ljapka po vodi. Na
nebu se pojavila silueta glave u
picastoj kapi.

"No, blagorodni done, hoete li

sami krenuti, ili da vas vuemo?"
"Odveite mi noge", ljutito je
rekao Rumata, oseajui otar bol u
razbijenim usnama. Preao je
jezikom po njima. No, i to su mi
usne. Valjuke, a ne usne.
Neko je poeo da se muva oko
njegovih nogu, bezobzirno ih vukui
i cimajui. Oko njega su poluglasno
voeni razgovori.
"Dobro ste ga udesili..."
"Nego ta, samo to nije
kidnuo... Zaaran je, strele se od

njega odbijaju..."
"Znao sam jednog takvog, moe
i sekirom da ga tue, nita mu
nije."
"To je sigurno bila nekakva
seljaina..."
"No, seljaina..."
"U tome i jeste stvar. A ovaj je
blagorodne krvi."
"Majka te ubila!... Ala ste
vorove zavezali, ne moe da se
snae... Dajte svetlost ovamo."
"A ti to noem."
"Joj, brao, ne odvezujte ga.

Ako ponovo pone da zamahuje na

nas... Umalo mi glavu nije
razmrskao."
"Dobro, nee valjda poeti..."
"Vi, brao, kako hoete, a ja sam
ga kopljem tukao odista. Pa tako
sam i oklope probijao."
Zapovedniki glas iz pomrine
je dreknuo:
"Hoete li ve jednom?"
Rumata je osetio da su mu noge
slobodne, napeo se i seo. Nekoliko
nabijenih, niskog rasta jurinika ga
je utke posmatralo kako se pretura

po bari. Rumata je stegao vilice od

stida i ponienja. Poeo je da
pomera lopaticama. Ruke su mu
bile vezane za leima, i to tako, da
ak nije shvatao gde su mu laktovi,
a gde ake. Sakupio je svu snagu,
trzajem ustao na noge i takorei
odmah izgubio svest od jezivog
bola u boku. Jurinici su poeli da
se smeju.
"Ovaj sigurno nee pobei",
rekao je jedan.
"Da, nee, majka ga ubila..."
"ta je done, nije slatko? a?"

"Dosta lupetanja", progovorio je

iz pomrine zapovedniki glas.
"Doite ovamo, don Rumata."
Rumata je krenuo prema glasu,
oseajui kako se zanosi. Odnekud
se pojavio ovek sa bakljom,
krenuo ispred njega. Rumata je
prepoznao mesto: to je bilo jedno
od
mnogobrojnih
dvorita
ministarstva odbrane krune, negde
kraj kraljevskih konjunica. Brzo je
shvatio - ako ga povedu nadesno,
onda ga znai vode u Kulu, u
muilite. Ako ga povedu nalevo -

onda ga znai vode u kancelariju.

Protresao je glavom. Nita,
pomislio je. Kada sam iv, onda
emo se jo znai boriti. Skrenuli su
ulevo. Nee znai odmah, pomislio
je Rumata. Bie prvo istraga. Jeziva
stvar. Ako je ve stvar stigla i do
istrage, za ta onda mogu da me
optue? ini mi se da je jasno.
Pozivanje trovaa Budaha, trovanje
kralja, zavera protiv krune... Lako
je mogue ak i ubistvo princa. I,
razume se, pijunaa u korist
Irukana, Soana, varvara, barona,

Svetog Ordena i tako dalje i tako

dalje... Odista je udno kako sam
uopte i iv. Znai, jo je neto
smislila ona bela gljiva.
"Ovamo", rekao je ovek
zapovednikim glasom.
Otvorio je niska vrata, i Rumata
je, povivi se, uao u ogromnu
prostoriju osvetljenu tucetom baklji.
Na sredini, na izlizanom tepihu
sedeli su i leali uvezani
okrvavljeni ljudi. Neki od njih bili
su ve ili mrtvi, ili bez svesti.
Gotovo svi su bili bosi, u iscepanim

spavaicama. Du zidova, nemarno

se oslanjajui na sekire i halebarde,
stajali su jurinici crvenih lica,
svirepi
i
samozadovoljni
pobednici. Pred njima se etkao - sa
rukama na leima - oficir sa
maem, u sivoj uniformi jako
umaenog okovratnika. Rumatin
saputnik, ovek u crnoj kabanici,
priao je oficiru i neto mu apnuo
na uvo. Oficir je klimnuo glavom,
sa interesovanjem pogledao Rumatu
i nestao iza cvetnih zavesa na
suprotnom kraju prostorije.

Jurinici su takoe sa
interesovanjem posmatrali Rumatu.
Jedan od njih, zrikav je rekao:
"A ovaj don ima dobar
kamiak."
"Odlian kamen, nema ta",
sloio se drugi. "Za kralja bi mogao
da bude. I obru je od eenog
zlata."
"Sada smo mi sami kraljevi."
"Da mu ga smaknemo?"
"Pre-ki-nuti!" tiho je rekao
ovek u crnoj kabanici. Jurinici su
ga, nita ne shvatajui, pogledali:

"Ko nam se to jo sada sruio na

glavu?" rekao je zrikavi jurinik.
ovek sa kabanicom mu je, ne
odgovarajui, okrenuo lea, priao
Rumati i stao pored njega. Jurinici
su ga neprijateljski odmeravali od
glave do nogu.
"Pa da to nije kojim sluajem
pop?" rekao je jurinik sa okom.
"Ehej, pope, hoe li u elo?"
Jurinici su poeli da se klibere.
Zrikavi jurinik je pljunuo na dlan,
prebacujui sekiru iz ruke u ruku i
krenuo prema Rumati. Oh, ala u mu

dati sada, pomislio je Rumata,

lagano povlaei unazad desnu
nogu.
"Koga sam uvek mlatio",
nastavio je jurinik, zaustavljajui
se pred njim i razgledajui oveka u
crnom, "to su bili neki popovi, razni
tamo knjigoatci i majstori.
Deavalo se recimo..."
ovek u kabanici je digao ruku
dlanom nagore. Neto je zazvidalo
pod tavanicom. --! Zrikavi
jurinik je ispustio sekiru i preturio
se na lea. Iz sredine ela mu je

virila kratka strela sa gustim perima

iz samostrela. Zavladala je tiina.
Jurinici su se povukli, bacajui
poglede prema tavanici. ovek u
kabanici je spustio ruku i naredio:
" Skloniti crkotinu, brzo!"
Nekoliko jurinika je potralo,
dograbilo ubijenog za noge i
povuklo ga odatle. Iza zavese se
pojavio oficir mahnuo im rukom da
priu.
"Hajdemo, don Rumata", rekao
je ovek u kabanici.
Rumata je krenuo prema zavesi,

zaobilazei gomilu zarobljenika.

Nita ne shvatam, razmiljao je. Iza
zavese, u pomrini neko ga je
dohvatio, pretresao, smakao sa
opasaa prazne kanije i gurnuo na
svetlost.
Rumata je odmah shvatio gde se
naao. To je bio dobro mu poznati
kabinet don Rebe u ljubiatim
odajama, Don Reba je sedeo na
istom mestu i u istovetnoj pozi,
napeto se ispravivi, stavivi
laktove na sto sa prepletenim
prstima. A starac pati od uljeva,

najednom je sa saaljenjem
pomislio Rumata. Sa desne strane
od don Rebe sedeo je otac Cupik,
vaan, usredsreen, stegnutih usana,
a sa leve - dobroudno nasmejan
debeljko sa naivcima kapetana na
sivom mundiru. U kabinetu nije bilo
vie nikoga. Kada je Rumata uao,
don Reba je tiho i neno rekao:
"A evo, prijatelji, i blagorodnog
don Rumate."
Otac Cupik se sa potcenjivanjem
iscerio, a debeljko je dobroudno
klimnuo glavom.

"Na stari, i veoma principijelan

neprijatelj", rekao je don Reba.
"Kada je neprijatelj - obesite
ga", promuklo je rekao otac Cupik.
"A kakvo je vae miljenje,
brate Aba?" upitao je don Reba,
blagonaklono
se
okrenuvi
debeljku.
"Znate li... Ja ak nekako..." Brat
Aba se zbunjeno nekako deaki
osmehnuo, rairivi kratke ruice.
"Nekako mi je, znate li, svejedno.
Ali, moda ga ipak ne treba
veati?.. Moda ga treba spaliti, ta

mislite don Reba?"

"Da, u pravu ste", zamiljeno je
rekao don Reba.
"Shvatate li", nastavio je brat
Aba, ljubazno se smekajui
Rumati, "vea se ljam, sitna riba...
A mi kod naroda moramo da
sauvamo
potovanje
prema
klasama. Ipak ste vi potomak
drevnog roda, istaknuti irukanski
pijun... Irukanski, ini mi se, i ne
greim valjda?" Uzeo je sa stola list
papira i blizoruko se zagledao u
njega. "Ah, uz to jo i soanski... Tim

pre!"
"Ako treba da se spali, onda
neka se spali", sloio se otac Cupik.
"Dobro", rekao je don Reba.
"Dogovorili smo se. Spaliti."
"Uostalom, ini mi se da bi don
Rumata mogao da olaka svoju
sudbinu. Da li me shvatate, don
Reba?"
"Ne ba sasvim moram da
priznam..."
"Imovina! Moj blagorodni done,
imovina! Rumata - to je fantastino
bogat rod!"

"U pravu ste, kao i uvek", rekao

je don Reba. Otac Cupik je zevnuo,
prikrivi usta rukom, i bacio kriom
pogled na teke draperije sa desne
strane od stola.
"Pa ta, da ponemo onda po
svim propisima", sa uzdahom je
rekao don Reba.
Otac Cupik je jo gledao prema
draperijama. Bilo je oigledno da
je neto ekao i videlo se da se
uopte
nije
interesovao
za
sasluanje. U emu li je sutina ove
komedije? - razmiljao je Rumata.

ta sve ovo znai?

"No, dragi moj blagorodni
done", rekao je don Reba,
obraajui se Rumati, "bilo bi
odista jako interesantno uti vae
odgovore na neka pitanja koja nas
jako interesuju."
"Odveite mi ruke", rekao je
Rumata.
Otac Cupik se trgao i
sumnjiavo poeo da vae neto
praznim ustima. Brat Aba je brzo
odmahnuo glavom.
"A?" rekao je don Reba i

pogledao prvo brata Abu, a posle

oca Cupika. "Shvatam vas, dragi
moji. Ali, uzimajui u obzir
odreene okolnosti, koje don
Rumata verovatno shvata..." Bacio
je pogled na itav niz otvora pod
tavanicom. "Odveite mu ruke",
rekao je, ne diui glas.
Neko je neujno priao sa lea.
Rumata je osetio kako su mu neiji,
udnovati meki, veti prsti dotakli
ruke, zaula se kripa presecanih
konopaca. Brat Aba je sa
neoekivanom,
za
njegovu

korpulenciju, spretnou izvukao

ispod stola ogroman borbeni
samostrel i stavio ga ispred sebe na
papire. Ruke Rumate su se, kao
bievi, sruile kraj tela. Gotovo da
ih nije ni oseao.
"No, da ponemo", bodro je
rekao don Reba. "Vae ime, rod,
zvanje?"
"Rumata, iz roda Rumata
Estorskih. Blagorodni plemi od
dvadeset i drugog kolena unazad."
Rumata se osvrnuo, seo na sofu i
poeo da masira zglavke aka. Brat

Aba ga je, uzbueno sopui, uzeo

na nian svojim samostrelom.
"Va otac?"
"Moj blagorodni otac bio je
imperatorski savetnik, odani sluga i
lini prijatelj imperatora."
"Da li je iv?"
"Umro je."
"Odavno?"
"Pre jedanaest godina."
"Koliko vam je godina?"
Rumata nije uspeo da odgovori.
Iza ljubiaste draperije zauo je
nekakav um, brat Aba se

nezadovoljno osvrnuo. Otac Cupik,

je, zloslutno se smekajui, lagano
ustao.
"No, to je sve, dragi moji!"
rekao je veselo i zlurado
istovremeno.
Iza draperija su iskoila tri
oveka, koje Rumata nikako nije
oekivao ovde da vidi. Otac Cupik
prema svemu, takoe. To su bili
grdosije-monasi u crnim mantijama
sa kapuljaama navuenim na oi.
Oni su brzo i neujno pritrali ocu
Cupiku i uzeli ga za laktove.

"A... na..." promrmljao je otac

Cupik. Lice mu je namah prekrilo
samrtno bledilo. Nema sumnje,
oekivao je neto sasvim drugo.
"ta vi mislite, brate Aba?"
mirno je upitao don Reba, naginjui
se prema debeljku.
"No, razume se!" odluno je
odgovorio ovaj. "Razume se!"
Don Reba je nainio slab pokret
rukom. Monasi su digli oca Cupika
i isto tako neujno koraajui,
odneli ga kroz draperije. Rumata se
gadljivo namrtio. Brat Aba je

protrljao meke ake i bodro rekao:

"Sve se odlino zavrilo, ta vi
mislite, don Reba?"
"Da, nije loe", sloio se don
Reba. "Ali, da nastavimo. No,
koliko vam je godina, don Rumata?"
"Trideset i pet."
"Kada ste stigli u Arkanar?"
"Pre pet godina."
"Odakle?"
"Pre toga sam iveo u Estoru, u
svom zamku."
"A kakav je bio cilj tog vaeg
dolaska?"

"Okolnosti su me naterale da
napustim Estor. Traio sam
prestonicu, koja bi po svom sjaju
mogla da se uporedi sa prestonicom
metropole."
Osetio je kako su ruke konano
poele da mu gore. Rumata je
strpljivo i uporno nastavio da
masira otekle zglavke.
"A, kakve su to bile okolnosti?"
upitao je don Reba.
"Ubio sam u dvoboju lana
carske porodice."
"Tako znai? A koga to?"

"Mladog vojvodu Ekinu."

"Zato ste se tukli?"
"ena", kratko je odgovorio
Rumata.
Stekao je utisak da sva ta pitanja
apsolutno nita ne znae. Da je to
ista takva igra, kao i diskusija o
nainu pogubljenja. Sva trojica
neto oekuju. Ja ekam da mi se
ruke povrate. Brat Aba - budala eka kada e mu se na kolena sruiti
zlato iz blagajne dona Rumate. Don
Reba takoe neto eka... Ali
monasi, monasi! Odakle u dvoru

manasi? Pa uz sve to jo tako veti,

borbeni momci?
"Ime ene?"
No, i to su mi pitanja, pomislio
je Rumata. Gluplja je odista
nemogue i smisliti. Pokuau da ih
malo razdrmam...
"Dona Rita", odgovorio je.
"Nisam oekivao da ete
odgovoriti. Zahvaljujem vam se."
"Na usluzi."
Don Reba se poklonio.
"Da li ste imali prilike da budete
u Irukanu?"

"Ne."
"Jeste li sigurni u to?"
"Vi takoe."
"Mi hoemo istinu!" pouno je
rekao don Reba.
Brat Aba je klimnuo glavom.
"Istinu i samo istinu!"
"Aha", rekao je Rumata. "A meni
se uinilo..." Zautao je.
"ta vam se to uinilo?"
"Uinilo mi se da hoete da
prigrabite moju naslednu imovinu.
Odista, ne mogu da zamislim, don
Reba, na koji to nain imate nameru

da doete do nje?"
"A poklon? A poklon?" povikao
je brat Aba.
Rumata se nasmejao to je
mogao drskije.
"Ti si budala, brate Aba, ili kako
se ve ono zvae... Odmah se vidi
da si trgovac. Zar ne zna da
majorat ne moe biti predat u tue
ruke?"
Videlo se da se brat Aba uasno
razbesneo, ali se ipak uzdravao.
"Ne biste smeli da razgovarate
takvim tonom", meko je rekao don

Reba.
"Hoete istinu?" pobunio se
Rumata. "Evo vam istine, najistije
istine i samo istine: brat Aba je budala i trgovac."
Ali, brat Aba je uspeo da se
savlada.
"ini mi se da smo se udaljili od
predmeta naeg razgovora", rekao
je smekajui se. "ta vi mislite,
don Reba?"
"U pravu ste, kao i uvek", rekao
je don Reba. "Blagorodni done, a
da li ste ikada bili u Soanu?"

"Bio sam u Soanu."

"Zato?"
"Da posetim Akademiju nauka."
"udnovati cilj za mladog
oveka vaeg poloaja."
"To je moj kapric."
"A da li poznajete generalnog
sudiju Soana, don Kondora?"
Rumata je postao oprezan.
"To je stari prijatelj nae
porodice."
"Blagorodan ovek, zar ne?"
"Linost dostojna potovanja."
"A da li znate da je don Kondor

uesnik zavere protiv njegovog

velianstva?"
Rumata je digao glavu.
"Zapamtite jednom za uvek, don
Reba", rekao je visokomerno. "Za
nas, staro plemstvo metropole, svi
ti Soani i Irukani, pa i Arkanar, bili
su, a uvek e i ostati vazali
imperatorske krune." Prebacio je
nogu preko noge i okrenuo se.
Don Reba ga je zamiljeno
posmatrao.
"Bogati ste?"
"Mogao bi da kupim ceo

Arkanar, ali me pomijare ne

interesuju..."
Don Reba je uzdahnuo.
"Srce e mi prepui od tuge",
rekao je. "Presei tako slavno
stablo tako uvenoga roda! Bio bi
to pravi zloin da ga ne diktiraju
dravne potrebe."
"Manje mislite na dravu", rekao
je Rumata, "a vie na sopstvenu
kou."
"U pravu ste", rekao je don Reba
i lupio prstom o prst.
Rumata je brzo napeo i ponovo

opustio miie. Prema svemu, telo

mu je poelo da radi. Iza draperija
su ponovo iskoila tri monaha. Sa
istom neulovljivom brzinom i
vetinom, koji su svedoili o
ogromnom iskustvu, oni su opkolili
brata Abu, koji se jo umilno
smekao, dograbili ga i zavrnuli mu
ruke za lea.
"Joj-jej-jej-jej!..." poeo je da
urla brat Aba. Debelo lice mu se
iskrivilo od bola.
"Bre, bre, ne gnjavite!" sa
gaenjem je rekao don Reba.

Debeljko se besno opirao, dok

su ga vukli iza draperija. ulo se
kako urla i piti, a posle je
najednom zaurlao jezivim glasom
koji je bilo nemogue prepoznati, i
odmah se smirio. Don Reba je ustao
i oprezno ispraznio samostrel.
Rumata ga je zapanjeno posmatrao.
Don Reba se etkao po
prostoriji, zamiljeno ekajui
lea strelom iz samostrela. "Dobro,
dobro", mrmljao je gotovo neno.
"Odlino!..." Kao da je bio
zaboravio na Rumatu. Koraci su mu

postajali sve bri, usput je mahao

strelom, kao dirigentskom palicom.
Posle se najednom naglo zaustavio
ispred stola, odbacio strelu,
oprezno seo i rekao, smekajui se
itavim licem:
"Kako sam ih samo, a?... Niko
nije ni 'a' rekao!... Kod vas, ini mi
se, ne bi mogli ba tako..."
Rumata je utao.
"Da-a..." otegao je don Reba
oduevljeno. "Odlino! No pa ta,
sada
bismo
mogli
da
porazgovaramo, don Rumata... A

moda vi i niste don Rumata? A

moda ak niste ni don? A?..."
Rumata je outao, posmatrajui
ga sa interesovanjem. Bled, sa
crvenim ilicama na nosu, drhti od
uzbuenja, eli, i to uasno eli da
povie, lupkajui dlanom o dlan: "A
ja znam! A ja znam!" A nita ti u
stvari ne zna, kukin sine. A ako
jednom i sazna, jednostavno nee
poverovati. No, govori, govori,
sluam te.
"Sluam vas", rekao je.
"Vi niste don Rumata", rekao je

don Reba. "Vi ste samozvanac."

Strogo je posmatrao Rumatu.
"Rumata Estorski je umro pre pet
godina i sahranjen je u porodinoj
grobnici svoga roda. I sveci su ve
odavno smirili njegovu buntovnu, i
da budemo otvoreni, ne ba previe
istu duu. No, kako emo, hoete li
sami da priznate, ili da vam
pomognem?"
"Sam u priznati", rekao je
Rumata. "Zovem se Rumata
Estorski i nisam navikao da se
sumnja u moje rei."

Da pokuam da te malo
razljutim, pomislio je. Bok me boli,
a inae bih te dobro povukao za
nos.
"Vidim da emo morati da
nastavimo razgovor na drugom
mestu", zloslutno je rekao don
Reba.
Sa licem su mu se deavale
najudnovatije promene. Nestao je
prijatan osmejak, usne su mu se
stegle u pravu liniju. udnovato i
jezivo je poela da mu se pomera
koa na elu. Da, pomislio je

Rumata, takvog oveka odista

moe i da se preplai.
"Vi odista patite od uljeva?"
upitao ga je sa saueem u glasu.
U oima don Rebe je promaklo
neto, ali izraz lica mu se nije
promenio. Napravio se kao da
pitanje nije uo.
"Loe ste iskoristili Budaha",
rekao je Rumata. "On je odlian
strunjak. Bio je..." dodao je
znaajno.
U bezbrojnim oima je ponovo
neto promaklo. Aha, pomislio je

Rumata, Budah je znai jo iv...

Smestio se udobnije i obuhvatio
rukama koleno.
"Znai, odbijate da priznate?"
rekao je don Reba.
"A ta to?"
"To da ste samozvanac."
"Potovani Reba", rekao je
Rumata pouno, "takve se stvari
dokazuju. Jer, vi me vreate!"
Lice don Rebe postalo je
sladunjavo.
"Dragi moj don Rumata", rekao
je. "Izvinite, za sada u jo da vas

nazivam tim imenom. No, eto, ja

obino nikada i nita ne dokazujem.
Dokazuju tamo, u Veseloj Kuli. I za
to imam iskusne, dobro plaene
strunjake, koji pomou vodenice
za meso svetoga Mike, cipela
gospoda
boga,
rukavica
velikomuenice Pate ili recimo
stolice... ehe, izvinite, fotelje TocaOsvajaa, mogu da dokau ta god
ele. Da bog postoji, i da boga
nema. Da ljudi koraaju rukama i da
ljudi stoje na boku. Da li me
shvatate? Vi to moda i ne znate, ali

postoji itava nauka o dobijanju

dokaza. Prosudite i sami: zato da
vam dokazujem ono, to i sam
znam? I, uz sve to, nita vam se
nee desiti ako priznate..."
"Meni ne", rekao je Rumata.
"Ali vama moe da se desi."
Don Reba je jedno vreme
razmiljao.
"Dobro", rekao je. "Oigledno je
da u ipak morati da otponem ja.
Dajte da pogledamo gde je sve i u
emu je bio zapaen don Rumata
Astorski za pet godina svog

zagrobnog ivota u Arkanarskoj

kraljevini. A posle ete mi objasniti
smisao svega toga. Slaete li se?"
"Ne bih eleo da dajem obeanja
koja ne mogu da ispunim", rekao je
Rumata, "ali vas sluam sa
interesovanjem."
Don Reba je, poevi da pretura
po svom pisaem stolu, izvukao
odatle list punijeg papira i,
podigavi vee, bacio pogled na
njega.
"Neka vam je znano", poeo je
on, prijateljski se ekajui, "neka

vam je znano, da sam ja, ministar

odbrane arkanarske krune, preduzeo
akcije
protiv
takozvanih
knjigoataca, uenih i drugih
nekorisnih i tetnih po dravu ljudi.
Te moje akcije naile su na
udnovatu kontraakciju. Dok mi je
sav narod koji je listom, jednim
porivom,
kralju,
a
takoe
arkanarskim tradicijama odan,
pomogao: predavao one koji su se
prikrili, sam presuivao, ukazivao
na sumnjive, koji su umakli mojoj
panji - u to isto doba je neko

nepoznati, ali veoma energian pri

tome, krao ispred naeg nosa i
prebacivao van granica nae
kraljevine, najtee, najopasnije i
najodvratnije zloince. Tako su nam
umakli: bezboni astrolog Bagir
Kisenski; zloinac-alhemiar Sinda,
koji je povezan, kako je to
dokazano, sa neistom silom i
irukanskim vlastima; odvratan
pamfletista Curen koji remeti mir,
kao i niz drugih, niih rangom od
njega, zloinaca. Negde je nestao
poludeli arobnjak i mehaniar

Kabani. Neko je utroio itavu

gomilu zlata, da bi onemoguio
gnev narodni u odnosu na
bogomrske pijune i trovae, bive
glavne lekare njegovog velianstva.
Neko je, pri odista fantastinim
okolnostima, koje nas teraju da se
ponovo prisetimo neprijatelja roda
ljudskog, oslobodio iz zatvora
udovinog razvratnika i trovaa
narodnih dua, atamana seljake
pobune Aratu Grbatog..." Don Reba
se zaustavio i, pokreui kou na
elu, znaajno pogledao Rumatu.

Rumata se, podigavi glavu prema

tavanici, matalaki osmehnuo.
Aratu Grbatog je oteo on, doletevi
po njega helikopterom. Na uvare
je to ostavilo fantastian utisak. Na
Aratu, uzgred budi reeno takoe. A
ipak sam junaina, pomislio je.
Dobro sam radio.
"Da znate i to", nastavio je don
Reba, "da se spomenuti ataman
Arata sada nalazi na elu
pobunjenika u istonim oblastima
metropole, obilno pri
tome
prolivajui blagorodnu krv i ne

oseajui nestaicu ni u novcu, ni u

oruju."
"Verujem", rekao je Rumata.
"Odmah mi se uinilo da je odluan
ovek."
"Znai, priznajete?" istog asa
ga je upitao don Reba.
"ta to?" zaudio se Rumata.
Jedno vreme su gledali jedan
drugome u oi.
"Nastavljam", rekao je don
Reba.
"Za
spasavanje
tih
razvratnika vi ste, don Rumata, po
mojim skromnim i nepotpunim

proraunima, potroili najmanje tri

puda zlata. Ne govorim o tome, da
ste se pri tome zanavek oskrnavili
druei se sa neistom silom. Ne
govorim takoe ni o tome, da za sve
vreme vaeg boravka u granicama
Arkanarske drave niste dobili iz
svojih estorskih poseda nijednu
bakaruu, a i zato bi? Zato
snabdevati novcem pokojnika, pa
makar i najroenijeg? Ali, to vae
zlato!"
Otvorio je kutiju, koja se
nalazila pod papirima na stolu i

izvukao iz nje pregrt zlatnika koji

su bili sa profilom Paca estog.
"Ve bi i samo ovo zlato bilo
dovoljno da vas spalimo na
lomai!" zavapio je. "To je
avolsko zlato! Ljudske ruke nisu u
stanju da proizvedu metal takve
istoe!"
Buio je Rumatu pogledom. Da,
velikoduno je pomislio Rumata, tu
je on odista jak. Na to odista nismo
ni mislili. I, mora se priznati, to je
on prvi primetio. To treba uzeti u
obzir... Reba se najednom ponovo

pokunjio. U njegovom glasu su se

ule oinske note pune sauea:
"I sve u svemu, vi se ponaate
dosta neoprezno, don Rumata.
Stalno sam se brinuo za vas...
Kakav ste samo duelant, kakav
kavgadija! Sto dvadeset i est
dvoboja za pet godina! I nijedan
mrtav... Na kraju krajeva, iz toga su
mogli da se izvuku barem neki
zakljuci. Ja sam ih, barem izvukao.
I ne samo ja. Ove noi na primer,
brat Aba - o pokojnicima ne valja
govoriti loe, ali to je bio odista

jako surov ovek, jedva sam ga

podnosio, moram to da priznam...
No, eto, brat Aba je izdvojio za
vae hapenje ne najvetije borce,
ve one najdeblje i najjae. I bio je
u pravu. Nekoliko iaenih ruku,
nekoliko prignjeenih vratova,
izbijene zube, da ne raunamo... i vi
ste ovde! A niste mogli da ne znate
da se borite za svoj ivot. Vi ste
majstor. Vi ste, vie nego sigurno
najbolji ma imperije. Vi ste, u to
nema sumnje, prodali duu avolu,
jer ovek samo u paklu moe da

naui te neverovatne, kao iz bajke,

naine borbe. Ja sam ak spreman
da dozvolim, da vam je ta vetina
bila data sa tim, da ne ubijate
nikoga. Iako je teko pretpostaviti
zato bi avolu bio potreban takav
uslov. Ali, neka se u tome snalaze
nai skolastici..."
Prekinulo ga je skianje praseta.
Nezadovoljno je bacio pogled
prema ljubiastim draperijama. Iza
draperija su se tukli. uli su se tupi
udarci, pitanje: "Pustite! Pustite!" i
jo nekakvi promukli glasovi,

psovke, povici na nepoznatom

nareju. Posle se draperija sa
treskom prekinula i pala. U kabinet
je uleteo i pao na kolena nekakav
ovek, elav, okrvavljene brade,
divlje iskolaenih oiju. Iza
draperije su se pojavile ogromne
ape, dograbile oveka za noge i
povukle ga nazad. Rumata ga je
prepoznao: to je bio Raduh. Divlje
je urlao:
"Prevarili su me!... Prevarili su
me!... Pa to je bio otrov! I zato
samo?..."

Odvukli su ga u pomrinu. Neko

u crnom je brzo prihvatio i nanovo
zakaio draperiju. U tiini koja je
zavladala iza draperije zauli su se
odvratni zvuci - neko je povraao.
Rumata je shvatio.
"Gde je Budah?" upitao je resko.
"Kao to vidite, desila mu se
nezgoda", odgovorio je don Reba,
ali se videlo da je zbunjen.
"Ne varajte me", rekao je
Rumata. "Gde je Budah!"
"Ah, don Rumata", rekao je don
Reba, odmahujui glavom. Odmah

se oporavio. "ta e vam Budah?

Da nije kojim sluajem va roak?
Jer, vi ga nikada niste ak ni
videli!"
"Sluajte me Reba", rekao je
Rumata besno. "Ne alim se! Ako
se Budahu bilo ta desi, criete
kao pas. Zadaviu vas."
"Neete uspeti", brzo je rekao
don Reba. Bio je bled.
"Budala ste, Reba. Vet ste
intrigant, ali jo nita ne shvatate.
Nikada u ivotu se jo niste
prihvatili tako opasne igre kao to

je ova. ak i ne znate koliko je

opasna."
Don Reba se skupio za stolom,
oi su mu gorele kao ugljevlje.
Karte su otvarane. Sada je
odluivano ko e biti gazda u igri.
Rumata se napeo, spreman na skok.
Nikakvo oruje - ni koplje, ni strela
- ne ubija momentalno. Ta misao se
jasno videla na fizionomiji don
Rebe. Starac koji je patio od
uljeva hteo je da ivi.
"No, ta vam je, odista", rekao
je plaljivim glasom. "Posedeli

smo, porazgovarali... Pa iv je va
Budah, smirite se, iv je i zdrav. On
e jo i da me lei. Ne treba padati
u vatru."
"Gde je Budah?"
"U Veseloj Kuli."
"Potreban mi je."
"Meni je takoe potreban, don
Rumata."
"Sluajte Reba", rekao je
Rumata, "ne ljutite me. I prestanite
da se pretvarate. Vi me se bojite. I
pravilno radite. Budah pripada
meni, da li vam je jasno? Meni!"#

Sada su obojica stajali. Reba je

bio straan. Posiveo je usne su mu
se grevito tresle, neto je mrmljao
pljujui oko sebe.
"Balave!" prosiktao je. "Ja se
nikoga ne bojim! Ja sam taj, koji
moe da te zgazi kao pijavicu!"
Najednom se okrenuo i trgao
goblen, koji mu je visio iza lea.
Pojavio se iroki prozor.
"Gledaj!"
Rumata je priao prozoru. On je
gledao na trg pred dvorom. Ve je
poinjalo da svie. U sivo nebo se

dizao dim poara. Na trgu su leali

leevi. A u centru trga se crneo
nepokretan kvadrat. Rumata se
zagledao. To su bili konjanici, koji
su stajali u nestvarno preciznom
poretku,
u
dugakim crnim
kabanicama, u crnim kapuljaama,
koje su im skrivale oi, sa crnim
trouglastim titovima na levoj ruci i
sa dugakim kopljima u desnicama.
"Mo-lim!" rekao je don Reba
glasom koji je od zvanjao. Tresao
se. "Smirena deca gospoda naega,
konjica Svetog Ordena. Iskrcala se

noas u arkanarskoj luci da bi

uguila varvarsku pobunu nonih
bandita Vage Toka koji su se
udruili sa trgovcima, koji su
zaboravili ta su! Ustanak je uguen.
Sveti Orden vlada gradom i
zemljom, od sada Arkanarskom
oblau Ordena..."
Rumata se nervozno poeao po
potiljku. To je ve neto pomislio
je. Eto za koga su, znai,
poploavali put nesreni trgovci. To
je odista prava provokacija! Don
Reba je sveano iskezio zube.

"Mi se jo ne poznajemo",
nastavio je tim istim ulagivakim
glasom. "Dozvolite da vam se
predstavim;
namesnik
Svetog
Ordena u arkanarskoj oblasti,
episkop i borbeni magistar rab
boji Reba!"
A mogao sam da se setim,
pomislio je Rumata. Tamo, gde
vlada sivilo, na vlast uvek dolaze
crni. Eh, istoriari, repom vas treba
po glavi... Stavio je ruke na lea i
poeo da se njie sa prstiju na petu.
"Sada sam premoren", rekao je

gadljivo. "Hou da spavam. Da se

okupam u vreloj vodi i sperem sa
sebe krv i bale vaih glavosea.
Sutra... ili tanije, danas... recimo
jedan sat posle izlaska sunca, doi
u u vau kancelariju. Nareenje za
osloboenje Budaha mora da me
ve eka."
"Ima ih dvadeset hiljada!"
povikao je don Reba, pokazujui
prstom kroz prozor.
Rumata se namrgodio.
"Malo tie, molim vas", rekao
je. "I zapamtite, Reba: odlino znam

da vi niste nikakav episkop. Vidim

vas skroz. Obian ste izdajnik i
neveti, jeftini intrigant..." Don
Reba je olizao usne, oi su mu
postale nekako staklaste. Rumata je
nastavio: "Nemilosrdan sam. Za
svaku podlost uinjenu mene ili
mojim prijateljima odgovaraete mi
lino. Uzmite u obzir da vas mrzim.
Podnosiu vas, ali ete morati da
nauite da mi se na vreme sklanjate
sa puta. Jeste li me shvatili?"
Don Reba je rekao brzo, sa
osmehom i izrazom krivca:

"elim samo jedno. elim da

budete uz mene, don Rumata. Ne
mogu da vas ubijem. Ne znam zato,
ali ne mogu."
"Bojite me se", rekao je Rumata.
"Da, bojim vas se", sloio se
don Reba. "Moda ste ak i satana.
Moda ste i sin boga. Ko to zna? A
moda ste ovek iz monih
prekomorskih zemalja: pria se da
takve postoje... ak i ne pokuavam
da bacim pogled u bezdan, koji vas
je izbacio na povrinu. Vrti mi se u
glavi, i oseam da padam u jeres.

Ali, i ja mogu vas da ubijem. U bilo

kom trenutku. Sada. Sutra. Jue
Shvatate li to?"
"To me ne interesuje", rekao je
Rumata.
"A ta onda? ta vas interesuje?"
"Nita me ne interesuje", rekao
je Rumata. "Jednostavno se
zabavljam. Nisam ni avo, a nisam
ni bog, ja sam kavaljer Rumata
Estorski,
koji
je
optereen
kapricima i predrasudama i koji je
naviknut na slobodu u svakom
smislu. Da li ste zapamtili?"

Don Reba se ve bio osvestio.

Obrisao je znoj maramicom i
prijatno se osmehnuo.
"Cenim vau upornost", rekao je.
"Na kraju krajeva, vi takoe teite
nekim idealima. I ja potujem te
ideale, iako ih ne shvatam. Drago
mi je to smo se objasnili. Lako je
mogue da ete mi jednom izloiti
svoje poglede, i nije iskljueno da
ete me naterati da revidiram svoje
stavove. Ljudi su skloni da prave
greke. Moda greim i teim
pogrenom cilju, radi koga ne bi

vredelo raditi tako usrdno i

nekoristoljubivo, kao to to ja
radim. Ja sam ovek irokih
pogleda, i lako mogu da zamislim,
da u jednom raditi rame uz rame sa
vama..."
"Videemo", rekao je Rumata i
krenuo ka vratima. No, pravi
gmizavac! - pomislio je. I to mi je
neki saradnik. Rame uz rame...
Grad je obuzeo neopisivi uas.
Crvenkasto
jutarnje
sunce
osvetljavalo je puste ulice, ruevine

koje su se jo dimile, odvaljene

kapke, provaljena vrata. U praini
su se krvavo presijavali komadii
stakla. Nebrojena jata vrana
spustila su se na grad, kao na isto
polje. Na trgovima i raskrsnicama
po dvojica i trojica stajali su
konjanici u crnom i lagano su
okretali u sedlima tela, gledajui
kroz proreze u nabijenim na elo
kapuljaama. Sa stubova zabijenih u
zemlju na brzu ruku, visila su na
lancima ugljenisana tela nad
ugaenim lomaama. inilo se da u

gradu nije ostalo nita itavo - samo

vrane koje su graktale i zaposlene
ubice u crnom.
Pola puta je Rumata preao
zatvorenih oiju. Gubio je dah,
muno ga je bolelo pretueno telo.
Jesu li to ili to nisu ljudi? ta je u
njima uopte ljudsko? Jedne kolju
direktno na ulicama, drugi sede po
svojim domovima i pokorno ekaju
da i oni dou na red. I svaki misli:
bilo koga drugoga, samo ne mene.
Hladnokrvno zverstvo onih koji
kolju, i hladnokrvna pokornost onih

koji su klani. Hladnokrvnost - to je

ono najstranije. Deset ljudi stoji,
premrevi od uasa, i pokorno eka,
a jedan prilazi, odabira rtvu i
hladnokrvno je kolje. Due tih ljudi
pune su podlosti, i svaki as
pokornog iekivanja ih zagauje
sve vie i vie. Evo, sada se u tim
pritajenim domovima nevidljivo
raaju podlaci, dounici, ubice,
hiljade ljudi, obuzetih strahom za
ceo ivot, nepotedno e uiti strahu
svoju decu i decu svoje dece. Ne
mogu vie, ponavljao je Rumata

samome sebi. Jo malo, pa u

poludeti i postati isti takav, jo
malo, i prestau sasvim da shvatam
zato sam uopte i doao ovamo...
Potrebno je odleati, okrenuti se od
svega toga, smiriti se...
"...Krajem godine vode - ta i ta
godina po novom kalendaru centrifugalni procesi u drevnoj
Imperiji su postali jai. Iskoristivi
to, Sveti Orden, koji je u sutini
predstavljao
interese
najreakcionarnijih grupa feudalnog
drutva, koje su ne birajui sredstva

teile da zaustave disipaciju..." A

kako su zaudarali leevi koji su
goreli na stubovima, znate li to? A
da li ste ikada videli golu enu sa
rasparanim elucem, kako lei u
ulinoj praini? A da li ste videli
gradove, u kojima ljudi ute i u
kojima graku samo vrane? Vi,
deaci i devojice, koji se jo niste
ni
rodili,
pred
kolskim
sterovizorom u kolama Arkanarske
Komunistike Republike?
Udario je grudima u neto tvrdo
i otro. Pred njim se nalazio crni

konjanik. Dugako koplje sa

irokim, pedantno zaotrenim vrhom
upereno u Rumatine grudi. Konjanik
ga je utke gledao crnim prorezima
u kapuljai. Ispod kapuljae su se
videla samo usta sa tankim
usnicama i malim podbradkom.
Neto treba uraditi, pomislio je
Rumata. Samo, ta? Oboriti ga sa
konja? Ne, konjanik je u
meuvremenu lagano poeo da
zamahuje kopljem da bi naneo
udarac. Ah, da!. .. Rumata je
mlitavo digao levu ruku i zavrnuo

na njoj rukav, pokazujui gvozdenu

brazletu, koju je dobio kada je
izlazio iz dvora. Konjanik se
zagledao, digao koplje i odjahao.
"U ime gospoda", rekao je muklo,
sa stranim akcentom. "U ime
njegovo", promrmljao je Rumata i
krenuo
dalje
pored
drugog
konjanika, koji je pokuavao da
dohvati kopljem veto izrezbarenu
drvenu figuru veselog avolia,
koja se videla pod samim krovom
zgrade. Iza poluodvaljenih kapaka
na drugom spratu pomolilo se

polumrtvo od uasa debelo lice prema svemu, jednog od trgovaca,

koji su pre samo tri dana za kriglon
piva oduevljeno urlali: "Ura don
Reba!" sa uivanjem sluajui bat
potkovanih izama po ulicama. Eh,
sivilo, sivilo... Rumata se okrenuo
na drugu stranu.
A kako li je kod mene kui? setio se najednom i ubrzao korak.
Poslednji blok zgrada pred kuom
je pretrao. Kua je bila itava. Na
stepenicama su sedela dva monaha,
sa smaknutim kapuljaama izloivi

suncu svoje loe izbrijane glave.

Ugledavi ga, ustali su. "U ime
gospoda", rekli su u horu. "U ime
njegovo", odazvao se Rumata. "ta
vam je potrebno?" Monasi su se
poklonili, sklopivi ruke na
grudima. "Doli ste, i mi sada
odlazimo", rekao je jedan od njih.
Sili su sa stepenica i lagano
krenuli odatle, pogurivi se i
zabivi ruke u rukave. Rumata je
gledao za njima i setio se da je
hiljadama puta video na ulicama te
smirene figure u dugakim crnim

mantijama. Samo se ranije za njima

po praini nisu vukle kanije tekih
maeva. Propustili su ih, ah, kako
su ih samo propustili! - pomislio je.
Kakva je to odista bila zabava za
blagorodne donove - prikaiti se za
nekog usamljenog monaha i priati
jedan drugome, preko njegove glave
pikantne priice. A ja sam, budala,
pretvarajui se da sam pijan, iao
za njima, smejao se to sam jae
mogao i tako se radovao to
Imperija nije obuzeta ako niim
drugim,
a
ono
religioznim

fanatizmom... A ta je tu moglo da
se uradi? Da, ta je tu odista moglo
da se uradi?
"Ko je to?" upitao je drhtavi
glas.
"Otvori Muga, ja sam", rekao je
Rumata tiho.
Zagrmele su reze, vrata su se
odkrinula, i Rumata se provukao u
hol. Ovde je sve bilo kao i obino, i
Rumata je odahnuo sa olakanjem.
Stari, sedi Muga je, odmahujui
glavom,
sa
uobiajenim
potovanjem pruio ruke da prihvati

lem i maeve.
"Kako je Kira?" upitao je
Rumata.
"Kira je gore."
"Odlino", rekao je Rumata,
oslobadajui se opasaa sa
maevima. "A gde je Uno? Zato me
nije doekao?"
Mugo je prihvatio ma.
"Uno je ubijen", rekao je mirno.
"Lei u sobi za poslugu."
Rumata je zatvorio oi...
"Uno je ubijen..." ponovio je.
"Ko ga je ubio?"

Ne saekavi odgovor, otiao je

u prostoriju za poslugu. Uno je
leao na stolu, pokriven do pojasa
aravom, ruke su mu bile sloene
na grudima, oi irom otvorene,
usta zgrena. Potitene sluge su
stajale oko stola i sluale kako
monah u uglu neto mrmlja.
Kuvarica je jecala. Rumata je, ne
sputajui pogleda sa lica deaka,
poeo neposlunim prstima da
smie prsluk.
"Gadovi..." rekao je. "Kakvi su
to samo gadovi!"

Zanjihao se, priao stolu,

zagledao u mrtve oi, digao arav i
odmah ga ponovo spustio.
"Da, prekasno je", rekao je.
"Prekasno... Beznadeno... Ah,
gadovi! Ko ga je ubio? Monasi?"
Okrenuo se prema monahu,
jednim trzajem ga digao i nadneo
mu se nad lice.
"Ko ga je ubio?" rekao je.
"Vai? Govori!"
"Nisu monasi", tiho je za
njegovim leima progovorio Muga.
"Sivi vojnici..."

Rumata je jo neko vreme

gledao u mravo lice monaha, u
njegove zenice, koje su se lagano
irile. "U ime gospoda..." prodahtao
je monah. Rumata ga je pustio, seo
na klupu kraj Unovih nogu i
zaplakao. Plakao je, prekrivi lice
dlanovima i sluao monotoni glas
Muge. Muga je priao kako su posle
druge strae poeli da lupaju na
vrata u ime kralja i kako je Uno
vikao da ih niko ne otvara, ali su
ipak morali da ih otvore, jer su sivi
pretili da e potpaliti kuu. Upali su

u hol, pretukli i vezali sluge, a

posle su poeli da se penju gore.
Uno, koji je stajao kraj vrata koja
su vodila u odaje, poeo je da puca
iz samostrela. Imao ih je dva, i
uspeo je da opali dva puta, ali je
jednom promaio. Sivi su poeli da
bacaju noeve, i Uno je pao.
Povukli su ga nadole i poeli da
gaze nogama i tuku sekirama, ali su
tada u kuu uli crni monasi. Ubili
su dva siva, a ostale su razoruali,
stavili im ome oko vrata i odvukli
ih na ulicu.

Glas Muge je umukao, ali je

Rumata jo dugo sedeo, oslonivi
se laktovima na sto kraj Unovih
nogu. Posle je teko ustao, obrisao
rukavom suze koje su mu se
zadrale u bradi koja je narasla za
dva dana, poljubio deaka u ledeno
elo, i, jedva pokreui noge,
poeo da se penje uz stepenice.
Bio je polumrtav od umora i
potresa. Na jedvite jade savladavi
stepenice, proao je kroz salon,
stigao do postelje i stenjui sruio
se na jastuke. Dotrala je Kira. Bio

je tako izmuen, da nije mogao ak

ni da joj pomogne da ga svue.
Svukla mu je sa nogu visoke cipele,
a onda je, plaui nad njegovim
oteklim licem, smakla sa njega
pocepani mundir, metaloplastinu
koulju i jo malo poplakala nad
njegovim pretuenim telom. Tek
tada je osetio da je premoren. Kira
ga je brisala sunerom zamoenim u
sire, a on je, ne otvarajui oi,
itao kroz stegnute usne i mrmljao:
"A mogao sam da ga smaknem...
Pored njega sam stajao. Sa dva

prsta sam mogao da ga prignjeim...

zar je to ivot, Kira? Da otputujemo
odavde... To je Eksperiment nada
mnom, a ne nad njima." Nije ak ni
zapaao da govori ruski. Kira ga je
preplaeno posmatrala staklastim
od suza oima i samo ga je utke
ljubila u obraze. Posle ga je pokrila
pohabanim ebiima - Uno tako nije
ni uspeo da kupi nova - i potrala
dole, da pripremi kuvano vino, a on
je skliznuo sa kreveta i stenjui od
bola koji ga je lomio, krenuo bosim
nogama u kabinet, otvorio u stolu

tajnu fijoku, poeo da pretura po

apoteci, pronaao nekoliko tableta
sporamina. Kada se Kira vratila sa
posudom koja se dimila na tekom
srebrnom posluavniku, leao je na
leima i oseao kako bol prolazi,
kako se buka u glavi smiruje i kako
mu se telo ispunjava novom snagom
i bodrou, Ispraznivi kotli,
poeo je da se osea dobro, pozvao
je Mugu i naredio mu da mu
pripremi odelo.
"Ne idi, Rumata", rekla je Kira.
"Ne idi. Ostani kod kue."

"Moram, mala moja."

"Bojim se, ostani... Ubie te."
"ta ti je? I zato bi me ubili?
Oni me se boje." Ponovo je poela
da plae. Plakala je tiho,
bojaljivo, kao da se bojala da e
se naljutiti. Rumata ju je posadio
sebi na kolena i poeo da joj miluje
kosu.
"Najstranije je ve prolo",
rekao je. "A uz sve to, spremali smo
se da odemo odavde..."
Smirila se, priljubivi se uz
njega. Muga je, odmahujui glavom

ravnoduno stajao kraj njih, drei

spremne gazdine pantalone sa
zlatnim praporcima.
"Ali, prethodno ovde treba
uraditi jo mnogo stvari", nastavio
je Rumata. "Noas su mnogi
ubeeni. Potrebno je saznati ko je
ostao iv, a ko je ubijen. I moram
pomoi da se spasu oni, koje se oni
spremaju da ubiju."
"A ko e tebi pomoi?"
"Srean je onaj, ko misli na
druge... A uz sve to, tebi i meni
pomau moni ljudi."

"Ne mogu da mislim na druge",

rekla je. "Vratio si se jedva iv.
Vidim: tukli su te. Una su ubili. ta
su radili tvoji moni prijatelji?
Zato ih nisu omeli da ubijaju? Ne
verujem... Ne verujem..."
Pokuala je da se oslobodi, ali
ju je on vrsto drao.
"ta da se radi", rekao je.
"Ovoga puta su malo zakasnili. Ali,
sada nas oni ponovo posmatraju i
bde nad nama. Zato mi danas ne
veruje? Jer, uvek si mi verovala. I
sama si videla: vratio sam se jedva

iv, a pogledaj me samo sada!..."

"Neu da te gledam", rekla je,
krijui lice. "Ne elim ponovo da
plaem."
"Ipak, pogledaj me! Nekoliko
ogrebotina! Sitnice... Najstranije je
za nama. Barem za tebe i mene. Ali,
postoje divni, dobri ljudi, za koje
ovaj uas jo nije zavren. I ja
moram da im pomognem."
Duboko je uzdahnula, poljubila
ga u vrat i tiho se oslobodila iz
njegovog zagrljaja.
"Doi veeras", zamolila je.

"Hoe li doi?"
"Svakako!" vrelo je obeao.
"Doi u rano i sigurno neu biti
sam. ekaj me na ruak."
Udaljila se, sela u fotelju i
stavivi ruke na kolena, posmatrala
kako se oblai. Rumata je,
mrmljajui ruske rei navukao
pantalone sa praporcima (Mugo je
odmah unuo pokraj njega i poeo
da kopa mnogobrojne preice i
dugmad), ponovo je preko iste
majice
navukao
blagoslovenu
oklopnu koulju i, na kraju rekao sa

vidnim oajanjem u glasu:

"Mala, shvati ve jednom, shvati
molim te, da moram da idem - ta
da radim? Ne mogu da ne idem!"
Najednom je rekla zamiljeno:
"Ponekad ne mogu da shvatim
zato me ne tue."
Rumata, koji je upravo
zakopavao koulju sa raskonom
ipkom, najednom kao da se
skamenio.
"To jest, kako to - zato te ne
tuem?" zbunjeno je upitao. "Zar
tebe ovek moe da tue?"

"Ti nisi jednostavno dobar,

divan ovek", nastavila je ne
sluajui ga. "Ti si uz sve to jo i
udnovat. Kao da si pravi
arhanel... Kada si sa mnom,
postajem hrabra. Sada sam, eto
smela... Jednom u te obavezno
upitati za jednu stvar. Hoe li mi,
ne sada, ve kasnije, kada sve
proe - da li e mi ispriati sve o
sebi?"
Rumata je dugo utao. Muga mu
je pruio narandasti dugaki
prsluk, sa crvenim trakama. Rumata

ga je sa gaenjem navukao i vrsto

se opojasao.
"Da" rekao je konano. "Jednom
u ti ispriati sve o sebi, mala
moja."
"ekau te", rekla je ozbiljno.
"A sada idi, ne obraaj vie na
mene panju."
Rumata joj je priao, vrsto
poljubio u usta svojim ispucanim
nateklim usnama, a posle je smakao
sa ruke gvozdenu brazletu i pruio
joj je.
"Stavi je na levu ruku", rekao je.

"Danas u nau kuu vie ne bi

trebalo da dolaze, ali ako dou pokai im ovo."
Gledala je za njim dok je
odlazio i tano je znao ta misli:
"Znam, moda si avo, a moda sin
boga, ili ovek iz prekomorskih
zemalja iz bajki, ali bio ko bio ako se ne vrati, umreu." I zbog
toga to je utala, bio joj je
beskrajno zahvalan poto mu je bilo
jako teko da ode, inilo mu se kao da se sa smaragdne sunane
obale bacao glavom u smrdljivu,

ustajalu baru.

8.
Do kancelarije episkopa
arkanarskog Rumata je krenuo kroz
dvorita. Prolazio je prikradajui se
kroz tesne avlije probijajui se kroz
ve koji se suio, provlaio se kroz
rupe u tarabama, ostavljajui na
zaralim ekserima raskone trake i
komade dragocenih soanskih ipki,
etvoronoke je prelazio preko
krompirita. Ipak mu nije uspelo da
umakne budnom oku crne vojske.

Kada je promakao u krivu uliicu,

koja je vodila ka gradskom
ubritu, sudario se sa dva mrana,
podnapita monaha.
Rumata je pokuao da ih zaobie
- monasi su izvukli maeve i
prepreili mu put. Rumata se
prihvatio drki maeva - monasi su
zazvidali u prste, pozivajui
pomo. Rumata je poeo da se
povlai prema prolazu, iz koga se
maloas izvukao, ali mu je u susret
najednom iskoio maleni, hitar
oveuljak
neupadljivog
lica.

Zadevi Rumatu ramenom, pritrao

je monasima i neto im rekao, posle
ega su monasi, podvivi mantije
nad debelim nogama u ljubiastim
arapama poeli da bee i nestali su
iza kua. Mali oveuljak je, ne
osvrui se, krenuo za njima.
Jasno, pomislio je Rumata.
Agent telohranitelj. ak se i ne
krije. Episkop arkanarski misli na
sve. Interesantno, ega se on vie
boji - mene, ili se vie boji za
mene? Isprativi pogledom agenta
krenuo je prema ubritu. ubrite

je izlazilo na dvorite kancelarije

biveg ministarstva odbrane krune, i
kako se on nadao, tu kontrole nije
bilo:
Uliica je bila pusta. Ali, ve su
tiho kriputali kapci, lupkala vrata,
uo se pla bebe, neko se
doaptavao. Iza naherene tarabe
oprezno se pomolilo izmueno,
mravo, pocrnelo od gari lice.
Rumatu su posmatrale preplaene,
upale u duplje oi.
"Oprostite blagorodni done, i
izvinite to vas uznemiravam. Da li

bi blagorodni don mogao da mi

kae ta se deava u gradu? Ja sam
kova Kiku, po nadimku Hromi,
trebalo bi da odem u kovanicu, ali
se bojim..."
"Ne idi", posavetovao ga je
Rumata. "Monasi se ne ale. Kralja
vie nema, vlada don Reba, episkop
Svetog Ordena. Tako da e ti biti
bolje da sedi sa mirom."
Posle svake njegove rei kova
je brzo klimao glavom, oi su mu se
punile tugom i oajanjem.
"Orden, znai..." mrmljao je.

"Ah, avo ga odneo... Izvinite,

blagorodni done. Orden, znai...
Jesu li to sivi, ta li?"
"Ne", rekao je Rumata,
posmatrajui ga sa interesovanjem.
"Sivi su potueni. To su monasi."
"Gle, molim te!" rekao je kova.
"Sive su, znai takoe... Alal vera
neka je Ordenu! Sive su pobili - to
je ve samo po sebi dobro. Ali, eto,
to se tie nas, blagorodni done, ta
e sa nama biti, ta mislite?
Hoemo li se snai? Pod
Ordenom?"

"A zato da ne?" rekao je

Rumata. "Orden takoe mora da
jede i pije. Snai ete se ve
nekako."
Kova je ivnuo.
"I ja smatram da emo se snai.
Sada je najvanije - barem ja tako
mislim - ne diraj, pa niko nee ni
tebe dira ti, zar ne?"
Rumata je odmahnuo glavom.
"Ne", rekao je. "One koji su
mirni, njih najpre i kolju."
"I to je takoe tano", uzdahnuo
je kova. "Ali, gde ovek da se

dene... Sam sam kao prst, i osam

balavaca mi se za akire dri. Eh,
majko moja mila, kada bi barem
mog majstora preklali! On je sivi,
bio je njihov oficir. ta mislite,
blagorodni done, da li su mogli da
ga prekolju? Duan sam mu pet
zlatnika."
"Ne znam", rekao je don Rumata.
"Lako je mogue da su ga i preklali.
Bolje e biti, kovau, da razmisli o
neem drugom. Sam si kao prst, a
takvih usamljenih prstiju kao to si
ti u gradu ima jedno desetak

hiljada."
"Pa?" upitao je kova.
"No, razmiljaj", ljutito je rekao
Rumata i krenuo dalje.
avola e on bilo ta smisliti.
Rano je za njega jo da misli. A na
prvi pogled bi se oveku uinilo da
nema nieg jednostavnijeg od toga:
deset hiljada takvih kovaa, a uz to
jo i razjarenih, mogli bi koga
hoe da smlave. Ali, stvar je
upravo u tome to nisu razjareni.
Samo su prestraeni. Svako je za
sebe, samo je bog za sve.

bunje na ivici poljane je

najednom poelo da se pomera, u
uliici se stvorio don Tameo.
Ugledavi Rumatu, radosno je
povikao, poskoio i zanosei se
krenuo mu u susret, pruajui ruke
izmazane blatom.
"Moj blagorodni done!" povikao
je. "Kako se samo radujem! Vidim,
i vi ste takoe krenuli u
kancelariju?"
"Razume se, moj blagorodni
done", odgovorio je Rumata veto
izbegavi zagrljaj.

"Smem li da vam se pridruim,

blagorodni done?"
"Smatrau za posebnu ast,
blagorodni done."
Poklonili su se jedan drugome.
Bilo je vie nego oigledno da don
Tameo nije bio u stanju da se
zaustavi, kako je poeo da pije od
jueranjeg dana. Izvukao je iz
irokih utih akira predivnu
staklenu uturicu.
"Hoete li, blagorodni done?"
ljubazno je ponudio.
"Zahvaljujem vam se", rekao je

Rumata.
"Rum!" izjavio je don Tameo.
"Pravi rum iz metropole. Dao sam
za njega itav zlatnik."
Spustili su se do ubrita, i
stegavi prstima noseve, poeli da
zaobilaze gomile ubreta, leeve
pasa i smrdljive bare, po kojima su
gamizali ogromni beli crvi. U
jutarnjem vazduhu jasno se ulo
neprekidno
brujanje
milijardi
smaragdnih zunzara.
"udnovato", rekao je don
Tameo,
zatvarajui
uturicu.

"Nikada ranije nisam bio ovde."

Rumata je outao.
"Don Reba me je uvek
oduevljavao", rekao je don Tameo.
"Bio sam ubeen da e na kraju
uspeti da svrgne bednog monarha,
pokazati nam nove puteve i otvoriti
pred nama blistave perspektive." Sa
tim reima je, isprskavi se jako,
uleteo nogom u uto-zelenu baru i
uhvatio se za Rumatu da ne bi pao.
"Da!" nastavio je, kada su obojica
stigli na vrsto tlo. "Mi, mlada
aristokratija, uvek emo biti sa don

Rebom! Dolo je, konano, do

poputanja. Razmislite i sami, don
Rumata, ve itav jedan sat hodam
po uliicama i vrtovima, a da nisam
sreo jo ni jednog jedinog sivog.
Zbrisali smo sivo ubre sa lica
zemlje, kako se samo sada slatko i
slobodno die, u preporoenom
Arakanaru! Umesto grubih trgovaca,
tih odvratnih gadova i seljaina,
ulice
su ispunjene
slugama
gospodnjim. Video sam: neki
plemii se ve otvoreno etaju pred
svojim kuama. Sada ne moraju da

se boje, da e ih nekakva tamo

protuva u kecelji isprljati ubretom
koje prenosi svojim taljigama. I
vie neemo morati da pravimo
sebi put izmeu jueranjih mesara
i bakalina. Ozareni blagoslovom
velikog Svetog Ordena, prema
kome sam uvek gajio najvee
potovanje, i to neu da krijem, koji
me je oduvek oduevljavao, postii
emo nevieni napredak, kada se
nijedan seljak nee usuditi da digne
pogled na plemia bez dozvole koju
e mu potpisati okruni inspektor

Ordena. Upravo zbog toga nosim

slubenu beleku."
"Odvratni zadah", rekao je
Rumata.
"Da, uasan", sloio se don
Tameo, zatvarajui uturicu. "Ali
zato, kako se sada slobodno die u
preporoenom Arkanaru! I cene
vina su pale..."
Na kraju je don Tameo osuio
uturicu do dna, bacio je, i postao
jako uzbuen. Dva puta je pao, a
drugi put je odbio da se isti,
izjavivi da je grean, prljav od

prirode i da eli da se upravo takav

pojavi u kancelariji. Svaki as je
otpoinjao da na sav glas citira
svoju slubenu beleku. "Jako
reeno!" uzvikivao je. "Uzmite, na
primer, ovo mesto, blagorodni
donovi: da smrdljive seljaine...
Kako je, a? Kakva misao!" Kada su
stigli
do
stranjeg dvorita
kancelarije, bacio se na prvog
monaha i, obliven suzama, poeo da
ga moli da mu oprosti grehe.
Poluzadavljeni monah se besno
branio, pokuavao da zove u

pomo, ali ga je don Tameo uhvatio

za mantiju, i obojica su se sruili u
gomilu otpadaka. Rumata ih je
ostavio i udaljavajui se, jo je
dugo uo isprekidano zvidanje i
povike: "Da smrdljive seljaine...
Blagoslov!...
Svim
srcem!...
Nenost sam oseao, shvata li ti to,
seljaka njuko?"
Na trgu pred ulazom, u senci
kvadratne Vesele Kule, nalazio se
odred monaha-peaka, naoruanih
zastraujuim
vornovatim
mougama. Leevi su bili uklonjeni.

Jutarnji vetar na trgu je dizao ute

stubove praine. Pod irokim
kupastim krovom kule, graktale su i
svaale se kao i uvek vrane - tamo
su sa balvana visili leevi glavama
okrenutim nadole. Kulu je pre dve
stotine godina sagradio predak
pokojnog kralja iskljuivo u vojne
svrhe. Kula je bila sagraena na
vrstom trospratnom temelju, gde su
se za sluaj opsade uvale zalihe
hrane. Kasnije je kula bila
pretvorena
u
tamnicu.
Ali,
zemljotres je poruio sve unutranje

prolaze, i tamnica je morala da

bude premetena u podzemlje.
Svojevremeno se jedna arkanarska
kraljica potuila svom gospodaru,
da ne moe da se veseli zbog
kuknjave zatvorenika koji su tamo
mueni. Njen suprug je tada naredio
da u kuli od jutra do veeri svira
vojni orkestar. Tako je kula i dobila
svoje ime. Odavno je ve liila na
pust i prazan kameni skelet, odavno
su ve elije za sasluanje bile
preseljene u nanovo otvorene,
najdonje spratove temelja, odavno

ve nije svirao nikakav orkestar, a

graani su je jo zvali Veselom
kulom.
Obino je oko Vesele Kule bilo
pusto. Ali, danas je ovde sve
ivnulo. U kulu su vodili, vukli po
zemlji jurinike u iscepanim sivim
uniformama, valjive skitnice u
ritama, poluobuene, prestraene
graane, devojure koje su jezivo
pitale, u grupama su terali u kulu
natmurene protuve iz none armije,
koji su se stalno osvrtali oko sebe. I
istovremeno su iz nekih skrivenih

otvora izvlaili leeve, trpali ih na

taljige i odvozili negde van grada.
Red plemia i bogatih graana, koji
je otpoinjao kraj vrata kancelarije,
posmatrao je sa strahom i zebnjom
tu jezivu gungulu.
U kancelariju su putani svi, a
neki su ak i straarno privoeni.
Rumata je uspeo da se ugura unutra.
Zaudaralo je kao na smetlitu. Za
irokim stolom, opkoljen raznim
spiskovima, sedeo je inovnik utobelog lica, sa velikim guijim
perom zadenutim za klempavo uvo.

Sledei po redu, blagorodni don

Keu,
naduveno
se
epurei
brkovima, rekao je svoje ime.
"Skinite kapu", bezbojnim
glasom je rekao inovnik, ne diui
pogled sa papira.
"Rod Keu ima privilegiju da
nosi eir ak i u prisustvu samoga
kralja", naduveno je izjavio don
Keu.
"Pred Ordenom niko nema
nikakve
privilegije",
istim
bezbojnim glasom rekao je
inovnik.

Lice don Kea se nalilo krvlju,

ali je kapu ipak skinuo. inovnik je
prevlaio po spisku dugakim utim
noktom.
"Don Keu... don Keu...",
mrmljao je. "Don Keu... Kraljevska
ulica, zgrada dvanaest?"
"Da", dubokim i ljutim glasom
rekao je don Keu. "Broj etiri
stotine osamdeset i pet, brate
Tibak."
Brat Tibak, koji je sedeo za
susednim stolom debeo, sav modar
u licu, potraio je neto u papirima,

obrisao sa ela znoj i monotonim

glasom proitao, pridigavi se
malo:
"Broj etiri stotine osamdeset i
pet, don Keu, Kraljevska ulica,
zgrada dvanaest, jer se podsmevao
imenu njegovog preosvetenstva,
episkopa arkanarskog don Rebe, na
dvorskom balu pretprole godine,
treba da dobije tri tuceta batina po
golim stranjim delovima tela sa
ljubljenjem
cipele
njegovog
preosvetenstva."
Brat Tibar je seo.

"Idite onim hodnikom", rekao je

inovnik bezbojnim glasom, "batine
su desno, cipela levo. Sledei..."
Na najvee Rumatino uenje,
don Keu nije protestvovao. Prema
svemu, on se ve nagledao svega
dok je ekao u redu. Samo je
podrignuo, dostojanstveno ufitiljio
brkove i otiao u hodnik. Sledei,
gigantski don Pifa, koji se tresao od
sala, ve je stajao bez kape na
glavi.
"Don Pifa..." poeo je da
ponavlja
inovnik,
prevlaei

prstom po spisku. "Mlena ulica,

zgrada dva?" Don Pifa je ispustio iz
sebe nekakav grleni zvuk.
"Broj pet stotina i etiri, brate
Tibak."
Brat Tibak je ponovo obrisao
znoj i ponovo se pridigao.
"Broj pet stotina i etiri, don
Pifa, Mlena, dva nita nije skrivio
pred njegovim preosvetenstvom - a
to znai da je ist."
"Don Pifa", rekao je inovnik,
"primite znak ienja." Sagao se,
izvukao iz sanduka koji se nalazio

kraj njegove fotelje gvozdenu

brazletu i pruio je blagorodnom
Pifi. "Nositi na levoj ruci, pokazati
na prvi zahtev vojnika Ordena.
Sledei..."
Don Pifa je ispustio grleni zvuk i
udaljio se, razgledajui brazletu.
inovnik je ve ponavljao sledee
ime. Rumata je bacio pogled na red.
Tu je bilo mnogo poznatih lica.
Neki su bili odeveni uobiajeno
kicoki, drugi su se namerno obukli
to su mogli skromnije, ali su svi do
jednoga bili izmazani blatom.

Negde u sredini reda je glasno, tako

da ga svi uju, don Sera ve trei
put za poslednjih pet minuta
proglaavao: "Ne vidim, zato ak i
blagorodni don ne bi primio par
batina
od
njegovog
preosvetenstva!"
Rumata je saekao da sledeeg
upute u hodnik (to je bio poznati
trgovac ribom, on je dobio pet
batina bez ljubljenja cipele zbog
ravnodunosti), a onda se probio do
stola i bezobzirno stavio dlan na
papire pred inovnika.

"Izvinite, molim vas", rekao je.

"Potrebno mi je nareenje za
osloboenje doktora Budaha. Ja
sam don Rumata."
"Don Rumata... don Rumata..."
poeo je da mrmlja ovaj i,
odgurnuvi Rumatinu aku, poeo je
da prevlai noktom po spisku.
"ta to radi, stara mastiljaro!"
podviknuo
je
don
Rumata.
"Potrebno mi je nareenje za
osloboenje!"
"Don Rumata... don Rumata..."
Izgledalo je da je bilo nemogue

zaustaviti taj automat. "Ulica

Kotlova, zgrada osam. Broj
esnaest, brate Tibak."
Rumata je osetio da su za
njegovim leima svi pritajili
disanje. Pa i on se sam, iskreno
reeno,
nije
oseao
ba
najlagodnije. Oznojen i ljubiastog
lica, brat Tibak je ustao.
"Broj esnaest, don Rumata,
ulica Kotlova osam za specijalne
zasluge pred Ordenom dobija
posebnu blagodarnost njegovog
preosvetenstva i izvoljeva dobiti

nareenje o oslobaanju doktora

Budaha, sa kojim Budahom moe da
radi ta hoe - veza akt est sedamnaest - jedanaest."
inovnik je odmah izvukao taj
list ispred spiskova i pruio ga
Rumati.
"Kroz uta vrata, drugi sprat,
soba est, pravo hodnikom desno pa
levo", rekao je. "Sledei..."
Rumata je bacio pogled na list.
To nije bilo nareenje za
oslobaanje doktora Budaha. To je
bila
dozvola
za
dobijanje

propusnice za peto specijalno

odeljenje kancelarije, gde je trebalo
da podigne nareenje za sekretarijat
tajnih poslova.
"ta si mi to dao, bukvo jedna?"
upitao je Rumata. "Gde je
nareenje?"
"Kroz uta vrata, drugi sprat,
soba est, pravo hodnikom, desno
pa onda levo", ponovio je inovnik.
"Pitam, gde je naredenje?"
zaurlao je Rumata.
"Ne znam... ne znam... Sledei!"
Nad samim uvetom Rumata je

zauo nekakvo soptanje, i neto

meko i vrelo mu se navalilo na
lea. Sklonio se malo u stranu. Ka
stolu se ponovo probijao don Pifa.
"Ne ide", rekao je plaljivim
glasom.
inovnik ga je pogledao mutnim
pogledom.
"Ime? Zvanje?" upitao je.
"Ne ide", ponovio je don Pifa,
cimajui brazletu, koja jedva da je
mogla da mu stane na tri debela
prsta.
"Ne ide... ne ide..." promrmljao

je inovnik i najednom je privukao

debelu knjigu, koja je leala na
desnom kraju stola. Knjiga je
delovala zloslutno u crnom
zamaenom povezu. Nekoliko
sekundi je don Pifa zapanjeno
posmatrao knjigu, a posle se
najednom trgao i, ne progovorivi
ni jednu jedinu re, pojurio ka
izlazu. U redu su poeli da galame:
"Ne zadravajte se, bre!" Rumata
se takoe udaljio od stola. Ovo je
odista uas, pomislio je. No, ja u
vam... inovnik je poeo da ita u

prostranstvo: "Ako navedeni znak

ienja ne moe da stane na levi
zglavak ruke oienog, ili ako
oieni nema levi zglavak kao
takav..." Rumata je obiao sto,
spustio obe ruke u sanduk sa
brazlatama, zagrabio koliko je
mogao i krenuo napolje.
"Ehej, ehej", bezizraajno mu se
obratio inovnik. "A na osnovu
ega?"
"U ime gospoda!" znaajno je
rekao Rumata, bacivi pogled preko
ramena. inovnik i brat Tibak su u

isti mah ustali i u jedan glas

odgovorili: "U ime njegovo." Ljudi
u redu gledali su za Rumatom sa
zaviu i divljenjem.
Izaavi iz kancelarije, Rumata
je lagano krenuo prema Veseloj
Kuli, stavljajui usput brazlete na
levu ruku. Imao ih je ukupno devet,
a na levu ruku je mogao da ih stavi
samo pet. Ostale etiri Rumata je
stavio na desnu ruku. Na prepad je
hteo da me uhvati episkop
arkanarski, mislio je. Nee od
svega toga nita ispasti. Brazlete su

zveckale na svakom koraku, Rumata

je u ruci drao na prvi pogled
veoma vaan papir - akt estsedamnaest-jedanaest,
ukraen
raznobojnim peatima. Monasi, na
koje je usput nailazio, bilo da su
ili peice ili jahali - brzo su mu
ustupali put. U gomili se na
pristojnoj
razdaljini
as
pojavljivao, as opet nestajao
neprimetni agent - telohranitelj.
Rumata je nemilosrdno mlatarajui
kanijama maeva, uspeo da se na
kraju probije do vrata, besno se

izdrao na straara koji je krenuo na

njega, i, proavi kroz dvorite,
poeo da se sputa niz stepemce,
izlizane i okrunjene, u tminu
ozarenu bakljama koje su se dimile.
Ovde su se nalazile najuvenije
tajne biveg ministarstva odbrane
krune - kraljevska tamnica i istrane
elije.
U zasvoenim hodnicima, na
svakih deset koraaja, iz zaralog
metalnog prstena u zidu virila je
smrdljiva baklja. Pod svakom
bakljom su se u nii, nalik na

peinu, crnela vrata, sa reetkama

na prozoretu. To su bili ulazi u
tamnike prostorije, koji su spolja
bili zatvoreni tekim metalnim
rezama. Hodnici su bili puni. Gurali
su se, trali, vikali, nareivali...
Zveketale su reze, lupala vrata,
nekoga su tukli i taj neko je urlao,
nekoga su vukli i taj se otimao,
nekoga su gurali u eliju koja je i
bez toga bila prepunjena, nekoga su
opet pokuavali da izvuku iz elije i
nisu mogli, a on je uralo: "Nisam ja,
nisam ja!" i hvatao se za susede.

Lica monaha na koje je nailazio bila

su do krajnosti poslovna. Svi su
nekuda hitali, svako je obavljao
posao od izuzetnog znaaja. Rumata
je, pokuavajui da se snae gde se
ta nalazi, lagano prolazio hodnik
za hodnikom, sputajui se sve nie
i nie; na donjim spratovima bilo je
ve mirnije. Ovde su, sudei po
razgovorima,
polagali
ispite
apsolventi.
Patriotske
kole.
Polugoli
momci
u
konim
pregaama u gomilama su stajali
pred vratima elija za muenje,

prelistavali umaena uputstva i

povremeno odlazili da piju vodu iz
velike bave sa lonetom na lancu.
Iz elija su dopirali uasni jauci,
zvuci udaraca, zaudaralo je na
pale. I razgovori, razgovori!...
"Kostolom ima jedan veliki raf
gore, i on se eto slomio. A zar sam
ja kriv? Pretukao me je. 'Bukovo
drvo', kae mi, 'evo ti', kae, 'pet po
stranjici i doi ponovo!'..."
"A ne bi bilo loe saznati ko
tue, moda na brat student i tue. I
dogovoriti se unapred, skupiti pet

groa po glavi i strpati mu u dep..."

"Kada je masti mnogo, zubac ne
vredi usijavati, on e se svejedno u
salu ohladiti. Ti maice uzmi i salo
malo ukloni..."
"Pa izme gospoda boga su za
noge, one su iroke i na klinovima
su, a rukavice velikomuenici su na rafovima, to je specijalno za
ruke, da li si me shvatio?"
"Da precrkne od smeha, brao!
Ulazim, gledam - i ta mislite, ko je
u lancima? Fika Ridi, mesar iz nae
ulice, za ui me je stalno, kada je

bio pijan, vukao. No, dri se,

mislim, sada u se ja malo
zabaviti..."
"A Pekora Guba, kako su ga
monasi jutros odvukli, jo se nije
vratio. Nije ak ni na ispit doao."
"Eh, trebalo je vodenicu za meso
da primenim, a ja, blesan, udario ga
ipkom po boku i rebro mu slomio.
Tada me je otac Kin dograbio za
slepoonicu, izmom me dokaio
pod rebra, i to tako tano, brao, da
vam moram rei - svetlost vie
nisam video, i sada me jo boli. 'ta

mi', kae, 'materijal kvari?'"

Pazite, pazite, prijatelji moji,
mislio je Rumata, lagano okreui
glavu na sve strane. To nije teorija.
To jo niko od ljudi nije video.
Pazite, sluajte, snimajte... i cenite,
i volite, avo vas sve odneo, svoje
doba i klanjajte se senima onih, koji
su proli kroz sve to! Gledajte
paljivo te njuke, mlade tupe,
ravnodune, koje su se navikle na
sva mogua sredstva, i ne okreite
nos, vai sopstveni preci nisu bili
nita bolji...

Zapazili su ga. Desetak pari

oiju koje su odista svata videle,
poele su da zure u njega.
"Eno ga, don stoji. U licu je
ubledeo."
"He... Pa zna se, blagorodni nisu
na to navikli..."
"Vodu, kau, treba u takvom
sluaju dati, ali je lanac kratak, ne
moe da stigne..."
"Nita, nita, doi e ve k
sebi..."
"Meni bi takvoga... Takvog ma
ta da pita, odmah sve odgovara..."

"Vi brao tie, jer ako nas

grune... Koliko samo brazleta ima...
I papir uz to jo."
"Kako nas samo posmatra... Da
se udaljimo brao, to dalje od
greha..."
U grupi su krenuli sa mesta,
otili u senku i odatle poeli da
blete opreznim oima pauka. No,
dosta je od mene, pomislio je
Rumata. Ve je hteo da uhvati za
mantiju monaha koji je tada
prolazio, ali je odmah primetio
trojicu, koji nisu nikuda jurili, koji

su radili stojei na mestu. Oni su

palicama tukli delata: prema
svemu zato to je loe radio.
"U ime gospoda", tiho je rekao,
zveknuvi svojim brazletama.
Monasi su spustili palice,
pogledali ga.
"U ime njegovo", rekao je
najvii.
"No, oevi", rekao je Rumata,
"odvedite me do nadzornika
hodnika."
Monasi su se zgledali. Delat je
brzo otpuzao i sakrio se iza bave

sa vodom.
"A ta e ti on?" upitao je najvii
monah.
Rumata mu je utke prineo papir
licu, podrao ga malo i spustio.
"Aha", rekao je monah. "No,
danas sam ja nadzornik hodnika."
"Odlino", rekao je Rumata i
savio papir u trubu. "Ja sam don
Rumata. Njegovo preosvetenstvo
mi je poklonilo doktora Budaha. Idi
i dovedi mi ga."
Monah je strpao ruku pod
kapuljau i poeo da se ee.

"Budah?" rekao je razmiljajui.

"Koji je taj Budah? Razvratnik, ta
li?"
"Ne", rekao je drugi monah.
"Razvratnik je - Rudah. Njega su
noas oslobodili. Sam otac Kin ga
je otkovao i napolje izveo. A ja..."
"Gluposti, gluposti!" nestrpljivo
je rekao Rumata, lupkajui se
papirom
po
kuku.
"Budah.
Kraljevski trova..."
"A-a..." rekao je nadzornik.
"Znam. On je ve sigurno na kolcu...
Brate Paka, otii-der do dvanaeste,

po gledaj. A ti, hoe li da ga

izvede?" obratio se on Rumati.
"Razume se", rekao je Rumata.
"Moj je."
"Onda papir izvoli dati ovamo.
Papir e u predmet da ide", Rumata
mu je dao papir.
Nadzornik je poeo da vrti papir
u rukama, razgledajui peate, a
onda je rekao oduevljeno:
"No, i piu ljudi! Ti, don, stani
malo u stranu, priekaj, sada smo
zauzeti... Ehej, a gde li je onaj
nestao?"

Monasi su poeli da se osvru,

traei delata koji je pogreio.
Rumata se udaljio. Delata su
izvukli iza bave, ponovo poloili
na pod i poeli poslovno, bez
suvie surovosti da tuku. Kroz pet
minuta se iza zaokreta pojavio
monah, vukui za sobom na konopcu
mravog, potpuno sedog starca u
tamnoj odei.
"Evo ga, to je Budah!" radosno
je povikao monah jo iz daljine. "I
uopte nije na kolcu, iv je Budah,
zdrav! Malo je, istina, onemoao,

odavno ve, prema svemu, gladan

sedi..."
Rumata im je krenuo u susret,
oteo konopac iz ruku monaha i
smakao omu sa starevog vrata.
"Vi ste Budah Irukanski?" upitao
je.
"Da", rekao je starac, gledajui
ga iskosa.
"Ja sam Rumata, poite za mnom
i ne zaostajte." Rumata se okrenuo
prema monasima. "U ime gospoda",
rekao je.
Nadzornik je ispravio lea i,

spustivi
motku,
odgovorio
izgubivi dah: "U ime njegovo."
Rumata je pogledao Budaha i
konstatovao je da se starac dri za
zid i da jedva stoji na nogama.
"Loe mi je", rekao je,
boleljivo se smekajui. "Izvinite,
blagorodni done."
Rumata ga je uzeo pod ruku i
poveo. Kada su monasi nestali sa
vidika, zaustavio se, izvukao iz
fiole tabletu sporamina i pruio je
Budahu. Budah ga je upitno
pogledao.

"Progutajte ovo", rekao mu je

Rumata. "Odmah e vam biti lake."
Budah je, oslanjajui se i dalje o
zid uzeo tabletu, pogledao je,
pomirisao, digao kosmate vee,
posle je oprezno stavio na jezik, i
poeo da cmoke usnama.
"Gutajte, gutajte", sa osmejkom
na licu rekao je Rumata.
Budah je progutao.
"Hm-m-m", progovorio je.
"Smatrao sam da znam sve o
lekovima." Zautao je, oslukujui
samoga sebe. "Hm-m-m-m!" rekao

je. "Interesantno! Suena slezina

vepra 'Y'? Iako nije, ukus nije na
trule."
"Hajdemo", rekao je Rumata.
Krenuli su hodnikom, popeli se
stepenicama, proli jo jedan
hodnik i popeli se uz jedno
stepenite. I tada se Rumata
zaustavio kao ukopan. Najednom je
dobro mu poznat urlik odjeknuo pod
tamnikim svodovima. Negde u
nedrima ove tamnice urlao je svom
snagom, prosipajui oko sebe
najudovinije psovke i prokletstva,

psujui boga, svece, pakao, Sveti

Orden, don Rebu i jo mnogo tota drugo, najblii mu prijatelj,
baron Pampa don Bau-no Surugano-Gata-no-Arkanarski. Ipak je
uleteo baron, pomislio je Rumata,
kajui se. Sasvim sam zaboravio na
njega. A on na mene ne bi
zaboravio... Rumata je brzo smakao
sa ruke dve brazlete, nabacio ih na
mrave ruke doktora Budaha i
rekao:
"Penjite se gore, ali napolje ne
izlazite. ekajte me negde po strani.

Ako ponu da vam dosauju,

pokaite brazlete i ponaajte se to
drskije moete."
Baron Pampa je urlao, kao
atomski ledolomac u polarnoj
magli. Eho je odjekivao pod
svodovima. Ljudi u hodnicima su se
smirili, prislukujui otvorenih
ustiju. Mnogi su odmahivali od sebe
palcem,
terajui
od
sebe
neastivog. Rumata se skotrljao niz
dva stepenita, obarajui sa nogu
monahe na koje je nailazio, pravei
sebi put kanijama maeva kroz

gomilu apsolvenata i jednim

udarcem noge otvorio vrata elije,
iz koje se ulo urlanje. U svetlosti
baklje, ugledao je svog prijatelja
Pampu: moan baron bio je potpuno
nag razapet na zidu glavom
okrenutom nadole. Lice mu je bilo
pocrnelo od krvi koja je navrla u
njega. Za malenim stoiem je
sedeo, zaepivi prstima ui,
pogureni inovnik, a sav oznojeni
delat, nalik na zubara, premetao je
po metalnom lavoru nekakve
instrumente koji su zveckali.

Rumata je paljivo zatvorio

vrata za sobom, priao delatu sa
lea i lupio ga drkom maa po
potiljku. Delat se trgao, uhvatio za
glavu i seo u lavor. Rumata je
izvukao iz kanije ma i presekao sto
sa papirima, za kojim je sedeo
inovnik. Sve je bilo u najboljem
moguem redu. Delat je sedeo u
lavoru, jeei, a inovnik je brzo
etvoronoke pobegao u ugao i
tamo legao. Rumata je priao
baronu, koji ga je radoznaloradosno posmatrao odozdo nagore,

uhvatio lanac, koji je drao

baronove noge, i sa dva poteza
rukama ga iupao iz zida. Posle je
oprezno postavio barona na noge.
Baron je utao, skamenivi se u
udnovatoj pozi, a onda se trgao i
oslobodio ruke.
"Mogu li da poverujem", ponovo
je poeo da grmi, kolutajui svojim
zakrvavljenim oima, "da ste to vi,
moj blagorodni prijatelju? Konano
sam vas naao!"
"Da, to sam ja", rekao je
Rumata. "Hajdemo to pre odavde,

dragi moj, ovde vam nije mesto."

"Piva!" rekao je baron. "Ovde
negde je bilo pivo." Proetao se po
eliji, vukui za sobom ostatke
lanca i ne prestajui da larma.
"Pola noi sam jurcao po gradu!
avo ga odneo, rekli su mi da ste
uhapeni, i pobio sam gomilu ljudi!
Bio sam vie nego siguran da u vas
nai u ovoj tamnici! A, evo ga!"
Priao je delatu i odgurnuo ga,
kao prainu, zajedno sa lavorom.
Pod lavorom se nalazilo burence.
Baron je pesnicom izbio dance,

digao bure i prevrnuvi ga nad

sobom, digao glavu. Struja piva je
poela da mu se sliva u usta. Kakva
je ovo lepota, razmiljao je Rumata,
neno posmatrajui barona. ovek
bi jo mogao da pomisli da je to
bik, glupavi bik bez mozga, ali on
me je traio, hteo je da me spase, i
doao je, sigurno ovamo, u tamnicu
sam po mene... Ne, ima ljudi i u
ovom svetu, neka je proklet... Kako
je sve dobro ispalo!
Baron je ispraznio bure i bacio
ga u ugao, gde je od straha drhtao

inovnik. U uglu je neto zapitalo.

"No, eto", rekao je baron,
briui bradu nadlanicom. "Sada
mogu da krenem sa vama. ini mi
se da nije vano to sam go?"
Rumata se osvrnuo, priao
delatu i smakao sa njega pregau.
"Za sada uzmite ovo", rekao je.
"U pravu ste", rekao je baron,
vezujui pregau oko pasa. "Bilo bi
odista nezgodno da doem kod
baronese potpuno go..."
Izali su iz elije. Niko se nije
usuivao da ih zaustavi, hodnik je

postajao pust na dvadeset koraaja

ispred njih.
"Sve u ih razneti u komade",
urlao je baron. "Zaposeli su moj
zamak! I posadili tamo nekakvog
oca Arimu! Ne znam kakav je on
otac, ali njegova deca e, kunem se
gospodom, uskoro postati siroii.
avo ga odneo, dragi moj, zar ne
nalazite da je ovde tavanica
zauujue niska? Svu sam glavu
izubijao..."
Izali su iz kule. Promakao im je
ispred oiju i nestao u gomili agent-

telohranitelj. Rumata je dao znak

Budahu da krene za njim. Gomila
kraj vrata se razmakla, kao da ju je
neko presekao maem. ulo se kako
jedni viu da je pobegao vaan
dravni zloinac, a drugi, da: "Eto
ide Goli avo, uveni estorski
delat-ubica."
Baron je izaao na sred trga i
tamo se zaustavio, mrtei se od
jake suneve svetlosti. Trebalo je
pouriti. Rumata se brzo osvrnuo.
"Negde ovde je bio moj konj",
rekao je baron. "Ehej, konja

ovamo!"
Kraj stuba za vezivanje konja,
gde su trupkali konji Ordena, svi su
se uzmuvali.
"Ne toga!" dreknuo je baron.
"Eno onoga tamo - arca!"
"U ime gospoda!" sa
zakanjenjem je povikao Rumata i
povukao preko glave opasa sa
desnim maem.
Preplaeni monah u izmaenoj
rizi priveo je baronu konja.
"Dajte mu neto, don Rumata",
rekao je baron, teko uskaui u

sedlo.
"Stoj, stoj!" povikali su kod
kule.
Preko trga, zamahujui
mougama, trali su monasi.
Rumata je gurnuo baronu u ruke
ma.
"Pohitajte, barone", rekao je.
"Da", rekao je Pampa. "Treba
pohitati. Onaj Arima e mi
isprazniti podrum. ekam vas kod
sebe sutra ili prekosutra, dragi moj.
ta da prenesem baronesi?"
"Poljubite joj ruku", rekao je

Rumata. Monasi su bili ve sasvim

blizu. "Bre, bre, barone!..."
"Ali, da li ste vi barem
bezbedni?" uznemireno ga je upitao
baron.
"Jesam, avo ga odneo, jesam!
Napred!"
Baron je poterao konja galopom,
pravo na gomilu monaha. Neko je
pao na zemlju, neko je poeo da
urla, digla se praina, poela su da
topu kopita po kamenim ploama i
- baron je nestao. Rumata je gledao
u uliicu, gde su sedeli, nita ne

shvatajui, monasi oboreni sa nogu,

kada mu je jedan ulagivaki glas
proaptao nad samim uvetom:
"Dragi, moj blagorodni done, zar
vam se ne ini, da ste sebi dozvolili
malo previe?"
Rumata se osvrnuo. U lice mu je
sa napetim osmejkom u oima
gledao don Reba.
"Previe?" ponovio je Rumata.
"Ja ne znam tu re - 'previe'."
Najednom se setio don Sere. "I sve
u svemu ne vidim zato jedan
blagorodni don ne bi pomogao

drugome, koji se naao u nezgodi."

Pored njih su, podigavi koplja,
teko prokaskali konjanici - krenuli
su u poteru. Lice don Rebe se
najednom nekako promenilo.
"No, dobro", rekao je. "Neemo
vie o tom... Oh, vidim ovde
visokouenog doktora Budaha...
Odlino izgledate, doktore. Morau
da napravim reviziju u svojoj
tamnici. Dravni zloinci, ak i
kada su puteni na slobodu, ne
smeju da izlaze iz tamnice - njih
moraju da iznose iz nje."

Doktor Budah je, kao slep,

krenuo pravo na njega. Rumata je
brzo stao izmeu njih.
"Uzgred budi reeno, don Reba",
rekao je, "kakav je va odnos prema
ocu Arimi?"
"Prema ocu Arimi?" Don Reba
je visoko digao vee. "Odlini
oficir. Zauzima istaknuti poloaj u
mojoj episkopiji. A u emu je
stvar?"
"Kao verni sluga veeg
preosvetenstva", klanjajui se
zlurado je rekao Rumata, "hitam da

vas obavestim da moete smatrati

da je taj istaknuti poloaj sada
upranjen."
"Ali, zato?"
Rumata je bacio pogled prema
uliici, gde se jo nije smirila
ukasta praina. Don Reba je
takoe bacio pogled u tom pravcu.
Lice mu je postalo zabrinuto.
Bilo je ve prolo podne, kada
je Kira pozvala blagorodnog
gospodina i njegovog visokouenog
prijatelja za sto. Doktor Budah je,

umivi se, presvukavi se u isto,

pedantno izbrijan, ostavljao odista
izvanredan utisak. Pokreti su mu
bili spori i dostojanstveni, umne
sive oi gledale su oko sebe
blagonaklono, pa ak i nekako
snishodljivo. On se pre svega
izvinuo Rumati za svoju naglost na
trgu. "Ali, morate me shvatiti",
rekao je. "To je straan ovek. To je
pravi vukodlak, koji je doao na
svet samo zahvaljujui boijoj
greci. Lekar sam, ali me nije stid
da priznam da bih ga, kada bi mi se

za
to
pruila
prilika,
sa
zadovoljstvom ubio. uo sam da je
kralj otrovan. I sada mi je jasno
ime je otrovan (Rumata se trgao).
Taj Reba je doao kod mene u
eliju i zatraio da mu nainim
otrov, koji bi delovao kroz nekoliko
asova. Razume se, odbio sam da to
uinim. On mi je onda pripretio
muenjima - a ja sam mu se
nasmejao u lice. Tada je to nitavilo
pozvalo delate, i oni su mu doveli
sa ulice desetak deaka i devojica
starih oko deset godina. Postavio ih

je ispred mene, otvorio moju torbu

sa travama i objavio da e na toj
deci isprobati jedan po jedan moje
lekove, sve dok ne pronae ono to
mu je potrebno. Eto, tako je bio
otrovan kralj, don Rumata..."
Budahove usne poele su da se
tresu, ali je uspeo da se smiri.
Rumata je, delikatno se okrenuvi
na drugu stranu, klimnuo glavom.
Jasno, razmiljao je. Sve je jasno.
Iz ruku svog ministra kralj ne bi
uzeo ak ni krastavac. I nitavilo je
podmetnulo
kralju
nekakvog

arlatana, kome je obeana titula

glavnog lekara ako izlei kralja. I
jasno je, zato je don Reba poeo
da likuje, kada sam ga raskrinkao u
kraljevskoj spavaonici: teko je
odista bilo smisliti zgodniji nain
da se kralju podmetne lani Budah.
Sva odgovornost padala je na
Rumatu Estorskog, irukanskog
pijuna i zaverenika. Mi smo obina
tenad, pomislio je. U Institutu treba
uvesti specijalan kurs feudalnog
spletkarenja. I uspeh treba meriti u
rebama. ak moda najbolje u

decirebama. Uostalom, to i nije

vano...
Prema svemu, doktor Budah je
bio jako gladan. Ali, on je odluno
odbio hranu ivotinjskog porekla i
svoju panju je usredsredio na
salate i piroke sa slatkim. Ispio je
au estorskog vina, oi su mu se
zacaklile, na obrazima mu se javilo
zdravo rumenilo. Rumata nije
mogao da jede. Pred oima su mu
pucketale i aile se purpurne
baklje, odasvud je zaudaralo na
spaljeno meso, a u grlu mu je

stajala knedla veliine pesnice. I

zato, ekajui da se gost najede, on
je stajao kraj prozora, vodei utivi
razgovor, lagan i miran, da ne smeta
gostu dok jede.
Grad je lagano poinjao da
dolazi k sebi. Na ulici su se
pojavili ljudi, glasovi su postajali
sve glasniji, ulo se lupkanje ekia
i zvuk drveta koje se cepa - sa
krovova i zidova smicane su
mnogoboake
figure.
Debeli,
elavi trgovac proao je sa buretom
piva - da ga prodaje po dva groa

za kriglu na trgu. Graani su se

snalazili. U kapiji preko puta,
eprkajui prstom po nosu, brbljao
je sa debelom gazdaricom mali
agent - telohranitelj. Pod prozorom
su neto kasnije prole taljige,
natovarene ak do prvog sprata.
Rumata u prvi mah nije shvatio
kakve su to taljige, a posle je
ugledao sive i crne ruke i noge koje
su virile ispod asura, i brzo je
priao stolu.
"Sutina oveka", lagano vaui
govorio je Budah, "sastoji se u

njegovoj zadivljujuoj sposobnosti

da se privikne na sve. Nema u
prirodi niega, na ta ovek ne bi
mogao da se privikne. Ni konj, ni
pas, ni mi ne poseduju tu osobinu.
Verovatno je bog, stvarajui
oveka, bio svestan toga na kakve
ga muke osuuje i upravo mu je zato
dao tako ogromnu snagu i strpljenje.
Teko je rei da li je to dobro ili
loe. Ali, kada ovek ne bi
posedovao takvo strpljenje i
izdrljivost, svi dobri ljudi bi ve
odavno poginuli i na svetu bi ostali

samo zli i bezduni. Sa druge

strane, navika da trpi i da se snalazi
pretvara ljude u beslovesne
ivotinje, koje se niim, osim
anatomijom, ne razlikuju od
ivotinja, pa ih ak i prevazilaze u
svojoj nezatienosti. I svaki novi
dan raa novi uas zla i nasilja..."
Rumata je bacio pogled na Kiru.
Sedela je preko puta Budaha i
sluala ga netremice, poduprevi
obraz pesnicom. Oi su joj bile
tune: prema svemu, saaljevala je
ljude.

"Verovatno ste u pravu,

potovani Budahu", rekao je
Rumata. "Ali uzmite na primer
mene. Evo, ja sam - obian
blagorodni don (Budahu je visoko
elo poelo da se mrti, oi su mu
zapanjeno i veselo poele da
postaju okrugle), i jako volim uene
ljude, to je plemstvo duha. I nikako
ne mogu da shvatim zato vi, uvari
i jedini posednici najvieg znanja,
zato ste vi tako beznadeno
pasivni? Zato bez ikakvog roptanja
dozvoljavate da vas preziru, bacaju

u tamnice, spaljuju na lomaama?

Zato odvajate smisao svog ivota sticanje znanja - od praktinih
potreba ivota - borbe protiv zla?"
Budah je odmakao od sebe
prazan
tanjir
od
piroaka.
"Postavljate mi udnovata pitanja,
don
Rumata",
rekao
je.
"Interesantno je da mi je ta ista
pitanja postavljao i blagorodni don
Hugo, uvar kreveta naeg vojvode.
Poznajete li ga? Tako sam i mislio...
Borba protiv zla! No, ta je to zlo?
Svako moe da ga poima na svoj

nain. Za nas, uene ljude, zlo se

sastoji u neznanju, ali crkva ui da
je neznanje bogatstvo, a da sve zlo
dolazi od znanja. Za seljaka je zlo porez i sua, za trgovca hlebom je
sua odlina stvar. Za robove je zlo
- pijan i surovi gazda, za zanatliju zelena. Pa ta je onda zlo, protiv
koga se treba boriti, don Rumata?"
tuno je bacio pogled na sluaoce.
"Zlo je nemogue unititi. Nijedan
ovek nije u stanju da smanji
njegovu koliinu u svetu. On moe
malo da pobolja svoju sopstvenu

sudbinu, ali uvek na raun

pogoranja sudbine drugih. I uvek
e postojati kraljevi, manje ili vie
surovi, baroni, manje ili vie divlji,
i uvek e postojati neprosveeni
narod, koji se divi svojim
ugnjetaima
i
mrzi
svoje
oslobodioce. I sve to samo zbog
toga, to rob mnogo bolje shvata
svog gospodara, pa makar on bio i
najsuroviji, nego svog oslobodioca,
jer svaki rob moe odlino da
zamisli samoga sebe na mestu svog
gospodara, ali malo ko moe da

zamisli samoga sebe na mestu

nekoristoljubivog
oslobodioca.
Takvi su ljudi, don Rumata, i takav
je na svet."
"Svet se stalno menja, doktore
Budah", rekao je Rumata. "Mi
znamo za doba, kada kraljevi nisu
ni postojali..."
"Svet ne moe veito da se
menja", usprotivio se Budah, "jer
nita nije veito, pa ak ni
promene... Mi ne znamo zakone
savrenstva, ali se savrenstvo
ranije ili kasnije ipak postie.

Pogledajte, na primer, kako je

ureeno nae drutvo. Kako raduje
oko taj jasan, geometrijski pravilan
sistem! Dole se nalaze seljaci i
zanatlije, nad njima je plemstvo,
posle svetenstvo, i - na kraju
dolazi kralj. Kako je sve to samo
smiljeno, kakva je to stabilnost
kakav harmonijski poredak! ta
treba jo da se menja u tom
lifovanom kristalu, koji je izaao
iz ruku nebeskog juvelira? Ne
postoje zgrade stabilnije i jae od
piramidalnih, to e vam rei svaki

arhitekta." Digao je pouno prst.

"ito, koje se prosipa iz vree, ne
pada na zemlju u ravnom sloju, ve
stvara takozvanu konusnu piramidu.
Svako zrno se hvata za drugo,
trudei se da se ne otkotrlja dole.
Isto tako i oveanstvo. Ako ono
hoe da bude celina, ljudi moraju
da se hvataju jedni za druge,
neizbeno stvarajui pri tome
piramidu."
"Zar vi odista smatrate da je
ovaj svet savren?" zaudio se
Rumata. "Posle susreta sa don

Rebom, posle tamnice..."

"Razume se moj mladi prijatelju.
Mnoge stvari mi se ne dopadaju u
ovom svetu, mnoge stvari bih hteo
da vidim promenjene... Ali, ta da
radim? U oima viih sila
savrenstvo
izgleda
sasvim
drugaije nego u mojim. Kakvog
smisla ima da se drvo ali to ne
moe da se kree, pa makar ono i
elelo da pobegne od sekire
drvosee?"
"A ta ako bismo mogli da
promenimo najvie zamisli?"

"Za to su sposobne samo najvie

sile..."
"Ali ipak, zamislite da ste
bog..."
Budah se nasmejao.
"Kada bih mogao da zamislim da
sam bog, onda bih to i bio!"
"No, a kada bi ste imali
mogunost da posavetujete boga?"
"Imate bogatu matu", sa
zadovoljstvom je rekao Budah. "To
je dobro. Pismeni ste? Odlino! Sa
zadovoljstvom bih vas obuavao..."
"Laskate mi... No, ta biste mi

odista posavetovali? ta bi, prema

vama, trebalo da uradi svemogui,
da biste vi rekli: sada je svet dobar
i nita ne treba menjati?"
Budah se sa odobravanjem
smekajui, zavalio na naslon
fotelje i skrstio ruke na stomaku.
Kira ga je posmatrala sa
nestrpljenjem.
"Pa ta", rekao je, "izvolite.
Rekao bih svemoguem: 'Stvaraoe,
ne znam tvoje planove, ali ti moda
i ne eli da ljudi budu dobri i
sreni. Zaeli to onda! To je tako

jednostavno postii. Daj ljudima

dovoljno hleba, mesa i vina, daj im
krovove nad glavom i odeu. Neka
nestanu glad i nematina, a
istovremeno i sve to razjedinjuje
ljude."
"I to bi bilo sve?" upitao je
Rumata.
"ini vam se da je to malo?"
Rumata je odmahnuo glavom.
"Bog bi vam odgovorio: 'Nee
to biti u korist ljudi. Jer, najjai iz
sveta vaeg oteli bi slabima ono to
sam im ja dao, i slabi bi i nadalje

ostali siromasi.'"
"Zamolio bih boga da zatiti
slabe: 'Urazumi surove vladare',
rekao bih."
"Surovost je sila. Izgubivi
surovost, vladari bi jednostavno
izgubili silu, i tako bi ih zamenili
drugi surovi ljudi."
Budah je prestao da se smeka.
"Kazni surove", rekao je vrstim
glasom, "da jaki ne mogu da budu
surovi prema slabima."
"ovek se raa slab. Jak postaje
onda, kada oko njega nema nikog ko

bi bio jai od njega. Kada budu

kanjeni svi surovi meu jakima,
njihovo mesto e zauzeti najjai
meu slabima. Takoe surovi. Tako
e morati da se kanjavaju svi, a ja
to ne elim."
"Ti bolje zna od mene,
svemogui. Uini onda, da ljudi
dobiju sve i ne otimaju jedan
drugome ono to si im ti dao."
"Ni to nee biti dobro za ljude",
uzdahnuo je Rumata, "kada dobiju
sve zabadava, bez napora, iz ruku
mojih, onda e zaboraviti rad,

prestae da shvataju ivot i

pretvorie se u moje domae
ivotinje, koje u morati da hranim i
veito odevam."
"Ne daj im sve najednom",
ustro je rekao Budah. "Daj im
pomalo, postepeno!"
"Postepeno e ljudi i sami uzeti
sve to im je potrebno."
Budah se nasmejao.
"Da, vidim da to nije ba tako
jednostavno", rekao je. "Nikako
nisam ranije mislio na sve to..."
Nagao se napred. "Uostalom,

postoji jo jedna mogunost. 'Uini

da ljudi najvie od svega vole rad i
znanje, da rad i znanje postanu
jedini smisao njihovog ivota!'"
Da, i to smo imali nameru da
pokuamo, pomislio je Rumata.
Masovna hipnoindukcija, pozitivna
remoralizacija. Hipnoaparati na tri
ekvatorijalna sputnjika...
"Mogao bih da uradim i to",
rekao je. "Ali, zar treba liavati
oveanstvo njegove istorije? Zar
treba
jedno
oveanstvo
zamenjivati drugim? Nee li to biti

isto, to i unititi oveanstvo,

zbrisati ga sa lica zemlje i stvoriti
na njegovom mestu novo?"
Budah je, namrtivi elo,
razmiljajui utao. Rumata je
ekao. Ispred prozora su ponovo
poele da kripe taljige. Budah je
tiho progovorio;
"Onda nas, gospode, zbrii sa
lica zemlje i stvori nanovo,
savrenije... ili jo bolje, ostavi
nas, i pusti nas da idemo svojim
putem."
"Moje srce je puno saaljenja",

lagano je rekao Rumata. "To ne

mogu da uinim."
Tada je ugledao Kirine oi. Kira
ga je posmatrala sa uasom i nadom
u oima.

9.
Pustivi Budaha da se odmori
pred daleki put, Rumata je otiao u
svoj kabinet. Delovanje sporamina
se zavravalo, ponovo je poeo da
osea umor, pretuenost, ponovo su
poele da ga bole modrice i poeli
su da mu otiu unakaeni konopcima
zglobovi. Treba se ispavati,
pomislio je, treba se obavezno
ispavati, i treba se povezati sa don
Kondorom. Treba se povezati sa

don Kondorom. Treba se povezati

sa patrolnim diriablom, neka
izveste o svemu Bazu. I treba
smisliti ta sada da radimo, i
moemo li uopte neto da uradimo,
i ta da radimo, ako vie nita ne
moemo da uradimo.
U kabinetu je za njegovim
stolom sedeo, zgrbivi se u fotelji,
stavivi ruke na visoke naslone za
ruke, crni monah kapuljaom
navuenom na oi. Veto, pomislio
je Rumata.
"Ko si ti?" umorno ga je upitao.

"Ko te je pustio?"
"Dobar dan, blagorodni don
Rumata", progovorio je monah
smiui kapuljau.
Rumata je odmahnuo glavom.
"Veto, odista!" rekao je. "Dobar
dan, slavni Arata. Zato ste doli?
ta se desilo?"
"Sve je kao i obino", rekao je
Arata. "Armija se ratrkala, svi
dele zemlju, niko nee da ide na
jug. Vojvoda skuplja nedotuene i
uskoro e obesiti moje ljude
nogama uvis du estorskog druma.

Sve je kao i obino", ponovio je.

"Jasno", rekao je Rumata.
Sruio se na otoman, stavio ruke
iznad glave i poeo da posmatra
Aratu. Pre dvadeset godina, kada je
Anton pravio modele i igrao se
Viljema Tela, tog oveka su zvali
Arata Lepi, i on je, najverovatnije,
bio drugaiji nego sada.
Nije tada Arata Lepi imao na
svom divnom elu ovaj nakazni
ljubiasti ig - on se pojavio na
njegovom elu posle pobune
soanskih mornara, kada je tri

hiljade golih robova-zanatlija,

silom
doteranih
u
soanska
brodogradilita iz svih krajeva
imperije i izmuenih do te mere, da
su izgubili
ak i
instinkt
samoodranja, jedne burne noi
izletelo iz luke, kao talas prelo
preko Soana, ostavljajui za sobom
leeve i poare, i kada ih je na
granici doekala okovana u oklope
carska peadija...
I tada je, razume se, Arata Lepi
imao itava oba oka. Desno oko
izletelo je iz svoje duplje posle

udarca topuza jednoga barona, kada

je seljaka armija od dvadeset
hiljada, proganjajui po metropoli
baronske druine, sukobivi se na
otvorenom polju sa pet hiljada
carskih gardista, bila momentalno
rascepkana, opkoljena i izgaena
iljastim potkovicama borbenih
kamila...
I bio je, sigurno, Arata Lepi prav
kao topola. Grbu i novi nadimak
dobio je posle vilanskog rata u
vojvodstvu Ubanskom koje se
nalazi na dva mora odavde, kada je

posle sedam godina pomora i sua

etiri stotine hiljada ivih skeleta
vilama i batinama pobilo dvorane i
opkolilo vojvodu Ubanskog u
njegovoj rezidenciji, i kada je
vojvoda, ije se slaboumlje
najednom izotrilo od uasa,
proglasio da podanicima daje
oprotaj, snizivi cene piu i
obeavi razne slobode; i Arata je,
videi da je sve gotovo, molio,
zahtevao, preklinjao svoje ljude da
se ne varaju - tada su ga uhvatili
atamani, koji su smatrali da se

preko hleba pogaa ne trai,

pretukli ga metalnim ipkama i
bacili u jamu da tamo izdahne...
A ovaj masivan metalni prsten
na desnom zglavku je, prema
svemu, imao jo onda, kada se zvao
Lepi. Prsten je bio prikovan lancem
za veslo piratske galije, i Arata je
prekinuo lanac, udario tim prstenom
u elo kapetana Egu Ljubaznog,
zaposeo brod a posle i itavu
piratsku armadu i pokuao da stvori
slobodnu republiku na vodi... A
zavrilo se sve to pijanim

svinjarijama, jer je Arata tada jo

bio mlad, nije umeo da mrzi i
smatrao je da je sloboda dovoljna,
da bi se rob izjednaio sa bogom...
To je bio profesionalni
pobunjenik,
osvetnik
boijom
milou, u srednjem veku figura
vie nego retka. Takve tuke
ponekad raa istorijska evolucija i
puta ih u socijalne virove, da ne bi
dremali debeli karai, to prodiru
plankton na dnu... Arata je ovde bio
jedini ovek, koga Rumata nije ni
mrzeo niti saaljevao, i u svojim

snovima Zemljanina, koji je

proiveo pet godina u krvi i smradu,
esto je video sebe kao Aratu, koji
je proao kroz sve krugove pakla
vasione i koji je za to dobio visoko
pravo da ubija ubice, mui delate i
izdaje izdajnike...
"Ponekad mi se ini", rekao je
Arata, "da smo nemoni. Veiti sam
poglavar svih pobunjenih, i znam da
se moja snaga nalazi u izuzetnoj
mojoj ilavosti. Ali, ta snaga ne
pomae mojoj nemoi. Moje
pobede se kao nekom arolijom

pretvaraju u poraze. Borbeni

drugovi mi postaju neprijatelji,
najhrabriji bee, najverniji izdaju
ili umiru. I nemam nita, osim golih
ruku, a golim rukama ne moe da
dohvati pozlaene idole, koji su se
sakrili iza bedema tvrava..."
"Kako ste doli u Arkanar?"
upitao je Rumata.
"Brodom, sa monasima."
"Poludeli ste. Mogli su lako da
vas prepoznaju..."
"Ali ne i u gomili monaha.
Polovina oficira Ordena su jurodivi

i nakaze, kao i ja. Nakaze su ugodne

bogu." Osmehnuo se, gledajui
Rumatu pravo u oi.
"I kakve su vam sada namere?"
upitao je Rumata sputajui pogled.
"Iste kakve i do sada. Znam ta
je Sveti Orden: nee proi ni
godinu dana, a arkanarski narod e
krenuti iz svojih jazbina sa
sekirama - da se tue na ulicama. I
poveu ih, da tuku one koje treba
tui, da se ne tuku meusobno ili da
tuku koga stignu."
"Da li vam je potreban novac?"

upitao je Rumata.
"Da, kao i obino. I oruje..."
Zautao je, a onda je dodao u
poverenju: "Don Rumata, da li se
seate kako sam bio ogoren, kada
sam saznao ko ste? Mrzim popove, i
teko mi pada to su njihove
laljive bajke bile istina. Ali, bedni
pobunjenik mora da izvlai korist iz
svega. Popovi govore da bogovi
vladaju munjama... Don Rumata,
potrebne su mi, jako su mi potrebne
munje, da unitavam bedeme
tvrava."

Rumata je duboko uzdahnuo.

Posle
udesnog
spasenja
helikopterom - Arata je traio
objanjenje. Rumata je pokuao da
mu ispria neto o sebi, ak mu je
pokazao u nonom nebu Sunce siunu, jedva vidljivu zvezdicu.
Ali, pobunjenik je shvatio samo
jedno: prokleti popovi govorili su
istinu, iza nebeske vrste ploe
odista ive bogovi, svemogui i
svemoni. I od tada se svaki
razgovor sa Rumatom svodio na
jedno: boe, ako ve postoji, daj

mi onda svoju snagu, jer je to

najbolje to bi mogao da uradi.
I svaki put je Rumata prelazio
utke preko toga ili skretao
razgovor na neto drugo.
"Don Rumata", rekao je
pobunjenik, "zato ne elite da nam
pomognete?"
"Samo trenutak", rekao je
Rumata. "Izvinite, ali hteo bih da
znam, kako ste uli u kuu?"
"To nije vano. Niko, osim
mene, ne zna taj put. Ne skreite
razgovor, don Rumata. Zato ne

elite da nam date vau mo?"

"Neemo da govorimo o tome."
"Ne, govoriemo o tome. Ja vas
nisam zvao. Nikada se nikome
nisam molio. Sami ste doli. Ili ste
moda hteli da se malo zabavite?"
Teko je biti bog, pomislio je
Rumata. Rekao je strpljivo:
"Ne shvatate me. Dvadeset puta
sam pokuavao da vam objasnim da
nisam bog a vi nikako da mi
verujete. I vi neete shvatiti zato
ne mogu da vam pomognem
orujem..."

"Imate li munje?"
"Ne mogu da vam dam munje."
"uo sam to dvadesetak puta",
rekao je Arata. "Sada hou da znam;
a zato?"
"Ponavljam vam, niste u stanju
da to shvatite."
"A vi pokuajte."
"ta ete da radite sa munjama?"
"Zapaliu pozlaene bitange kao
stenice, sve do poslednjeg, ceo
njihov prokleti rod do dvanaestog
kolena unazad. Zbrisau sa lica
zemlje njihove tvrave. Spaliu

njihove armije i sve one koji ih

budu titili i pomagali. Budite bez
brige - vae munje e sluiti samo
dobru, i kada na zemlji ostanu samo
osloboeni robovi i kada zavlada
mir, vratiu vam vae munje i
nikada ih vie neu zatraiti od
vas."
Arata je zautao, ubrzano diui.
Lice mu je potamnelo od krvi koja
je navrla u njega. Sigurno je ve
video
obuhvaena
plamenom
vojvodstva i kraljevine, i gomilu
spaljenih leeva meu ruevinama i

ogromne armije pobedilaca, koje

oduevljeno urlaju: "Sloboda!
Sloboda!"
"Ne", rekao je Rumata. "Neu
vam dati munje. To bi bila uasna
greka. Potrudite se da mi
poverujete, jer ja vidim dalje od
vas..." (Arata je sluao, spustivi
glavu na grudi.) Rumata je stegao
prste. "Naveu vam samo jedan
jedini razlog. On je nitavan u
poreenju sa glavnim, ali ete me
zato shvatiti. ilavi ste dragi moj
Arata, ali ste takoe smrtni: i ako vi

poginete, ako munje dospeju u tue

ruke, koje nee biti tako iste kao
vae, tada se ak bojim i da
pomislim, ime bi sve to moglo da
se zavri..."
Dugo su utali. Posle je Rumata
izvukao iz ormana bokal estorskog
vina i jelo i stavio to sve pred
gosta. Arata je, ne diui pogled,
poeo da lomi hleb i zaliva ga
vinom. Rumata je osetio udnovato
oseanje bolesne razdvojenosti.
Znao je da je u pravu, i ipak, to ga
je na udnovati nain poniavalo

pred Aratom. Arata ga je oigledno

prevazilazio u neemu, i ne samo
njega ve - i sve, koji su nezvani
doli na ovu planetu, i pun tog
nemonog saaljenja, posmatrao je
kako kipti ivot na toj planeti sa
razreene visine nepristrasnih
hipoteza potpuno stranog morala. I
po prvi put je Rumata pomislio:
nita se ne moe dobiti, niti postii,
ako se neto ne izgubi - jai smo od
Arate u naem carstvu dobra, i
beskonano slabiji od Arate u
njegovom carstvu zla...

"Nije trebalo da se sputate sa

neba", rekao je najednom Arata.
"Vratite se u svoje krajeve. Vi nam
samo na nosite tetu."
"To nije tako", meko se
usprotivio Rumata. "U svakom
sluaju, mi barem nikome ne
tetimo."
"Ne, vi tetite. Vi pruate
nerealne nade..."
"Kome?"
"Meni. Oslabili ste mi volju, don
Rumata. Ranije sam se uzdao samo
u sebe, a sada ste uinili da oseam

snagu iza svojih lea. Ranije sam se

borio tako, kao da je to moja
poslednja bitka. A sada sam
primetio da uvam samoga sebe za
druge bitke, koje e biti odlune, jer
ete vi uestvovati u njima...
Odlazite odavde, don Rumata,
vratite se na svoje nebo i ne
vraajte se vie nikada. Ili nam
dajte vae munje, ili barem vau
metalnu pticu, ili ako nita drugo, a
ono obnaite svoje maeve i stanite
na nae elo."
Arata je zautao i pruio ruku da

uzme hleb. Rumata je posmatrao

njegove prste bez noktiju. Nokte mu
je specijalnim alatom pre dve
godine iupao lino don Reba. Ti
jo i ne zna sve, pomislio je
Rumata. Ti tei sebe milju da si
na poraz osuen samo ti. Ti jo i ne
zna kako je beznadean sam tvoj
poduhvat. Ti jo ne zna, da se
neprijatelj nalazi ne toliko van
tvojih boraca, koliko u njima. Ti e
moda i uspeti da potue Orden, i
talas seljakih nemira e te baciti
na arkanarski presto, ti e sravniti

sa zemljom plemike zamkove,

podavie barone u Moreuzu, i
narod koji se digao na ustanak
pruie ti sve poasti kao velikom
osloboditelju, i ti e biti dobar i
mudar - jedini dobar i mudar ovek
u tvojoj kraljevini. I po dobroti
svojoj, ti e poeti da deli zemlju
svojim saborcima, a ta saborci da
rade sa zemljom bez robova? I
poee da se okree toak u
suprotnom pravcu. I bie jo dobro,
ako uspe da umre mirnom smru, i
ne vidi pojavu novih grofova i

barona koji e nastati od tvojih

dojueranjih najvernijih saboraca.
To se ve deavalo, dragi moj
Arata, i na Zemlji, i na ovoj tvojoj
planeti.
"utite?" rekao je Arata.
Odmakao je od sebe tanjir i smakao
rukavom mantije trunice sa stola.
"Nekada
davno
imao
sam
prijatelja", rekao je. "Sigurno ste
uli za njega - Vaga Toak. Poeli
smo zajedno. Posle je on postao
bandit, kralj tmine. Nisam mu
oprostio izdaju, i on je to znao. On

mi je mnogo pomogao - iz straha i

iz koristoljublja - ali tako nikada
nije ni poeleo da mi se vrati. On je
imao svoje ciljeve. Pre dve godine
njegovi ljudi su me izdali don
Rebi..." pogledao je svoje prste i
stegao ih u pesnicu. "A jutros sam
ga sustigao u Arkanarskoj luci... U
naoj stvari ne mogu postojati
polovini prijatelji. Polovini
prijatelji - to su uvek i polovini
neprijatelji." Ustao je i namakao
kapuljau na glavu. "Zlato je na
starom mestu don Rumata?"

"Da", rekao je Rumata lagano,

"na starom."
"Onda idem. Zahvaljujem vam
se, don Rumata."
Neujno je krenuo preko
kabineta i nestao iza vrata. Dole, u
holu slabo je zveknula reza.

10.
U 'Pijanom Brlogu' bilo je
relativno isto, pod je bio paljivo
pometen, sto do utila izriban, u
uglovima su, da bi lepe mirisalo,
leali svenjevi umskih trava i
paprati. Otac Kaba je samosvesno
sedeo u uglu na klupi, trezan i
miran, sloivi oribane ruke na
kolenima. ekajui da Budah zaspi,
razgovarali su o nevanim stvarima.
Budah, koji je sedeo za stolom

pored Rumate, blagonaklono je

sluao
lakomisleno
brbljanje
blagorodnih donova i povremeno se
trzao, padajui u dreme. Njegovi
upali obrazi goreli su od konjske
doze tetraluminala, koji su mu
neprimetno ubacili u pie. Starac je
bio jako uzbuen i teko je padao u
san. Nestrpljivi don Hugo savijao
je i ispravljao pod stolom kamilju
potkovicu, sauvavi pri tome na
licu izraz veselosti. Rumata je
mrvio hleb i sa zamorom na licu
posmatrao kako don Kondor lagano

poinje da besni. uvar velikih

peata bio je nervozan, poto je
kasnio na vanredno nono zasedanje
Konferencije dvanaest negocijanata,
koja je bila posveena prevratu u
Arkanaru, a toj konferenciji je on
trebalo da predsedava.
"Blagorodni moji prijatelji!"
zvuno je rekao konano doktor
Budah, ustao i sruio se na Rumatu.
Rumata ga je paljivo zagrlio.
"Je li gotov?" upitao je don
Kondor.
"Do jutra se nee probuditi",

rekao je Rumata, digao Budaha i

odneo ga na leaj oca Kabanija.
Otac Kabani je sa zaviu
govorio:
"Doktor, znai, sme da pije, a
otac Kabani, ispada da ne sme, teti
mu. Nije to na svom mestu."
"Imam etvrt asa", rekao je don
Kondor na ruskom.
"Dosta mi je i pet minuta",
odgovorio je Rumata, jedva se
uzdravajui da ne plane. "Ionako
sam vam mnogo govorio o svemu
tome ranije, tako da je sada

dovoljna i jedna jedina minuta. U

potpunoj saglasnosti sa baznom
teorijom feudalizma", besno je
pogledao pravo u oi don Kondoru,
"to je najobiniji ustanak graana
protiv barona", preneo je pogled na
don Huga, "koji se pretvorio u
provokacionu intrigu Svetog Ordena
i doveo do pretvaranja Arkanara u
bazu feudalno-faistike agresije.
Mi ovde lupamo glave, uzaludno
pokuavajui da ubacimo sloenu,
protivurenu, zagonetnu figuru orla
naeg, don Rebe u isti niz sa

Rieljeom, Nekerom, Tokugavom

Iejasu, Monkom, a on je - obian
bandit i budala! Prodao je i izdao
sve to je mogao, zapetljao se u
sopstvenim idejama, preplaio i
pohitao da trai spas u Svetom
Ordenu. Kroz pola godine e ga
preklati, a Orden e ostati. Kakve
e posledice svega toga biti za ovu
oblast oko Moreuza, a isto tako i za
celu Imperiju - bojim se ak i da
zamislim. U svakom sluaju, ceo
dvadesetogodinji rad u granicama
Imperije bio je uzaludan. Pod

Svetim Ordenom nemogue je

proiriti delatnost. Verovatno je
Budah poslednji ovek, koga
spasavam. Vie neemo imati koga
da spasavamo. Zavrio sam."
Don Hugo je konano slomio
potkovicu i bacio obe polovine u
ugao.
"Da, nismo bili dovoljno budni",
rekao je. "A moda to, Antone, i
nije ipak ba tako strano?"
Rumata ga je samo pogledao.
"Trebalo je da makne don
Rebu", rekao je najednom don

Kondor.
"To jest, kako to da ga maknem?"
Na licu don Kondora pojavile su
se crvene mrlje.
"Fiziki!" resko je rekao.
Rumata je seo.
"Drugim reima - da ga ubijem?"
"Da, Da! Da! Ubiti! Oteti!
Smeniti! Zatvoriti! Trebalo je
delati. Ne savetovati se sa dve
budale, koje pojma o pojmu nisu
imale o onome ta se deavalo."
"Ni ja takoe nita nisam
shvatao."

"Ti si barem oseao."

Svi su uutali.
"Neto kao Barkanski pokolj?"
poluglasno je upitao don Kondor,
gledajui negde u stranu.
"Da, tako neto. Ali, mnogo
organizovanije."
Don Kondor je poeo da gricka
usnu.
"Sada je kasno da ga
smaknemo?" upitao je.
"Besmisleno je", rekao je
Rumata. "Kao prvo, smai e ga i
bez nas, a kao drugo, to uopte nije

ni potrebno. On je u mojim
rukama."
"Na koji to nain?"
"Boji me se. On nagaa da se iza
mojih lea nalazi sila. ak mi je
nudio i saradnju."
"Odista?" progunao je don
Kondor. "Onda nema smisla." Don
Hugo je progovorio, jedva malo
mucajui:
"Drugovi, ta je to, da li je sve
to uopte ozbiljno?"
"ta to?" upitao je don Kondor.
"No, sve to?... Ubiti, fiziki

ukloniti... ta vam je, jeste li

poludeli, ta li?"
Don Kondor je lagano
odgovorio:
"Kad su u pitanju izuzetne
okolnosti, onda su adekvatne samo
izuzetne mere."
Don Hugo je, pomiui
bezvuno usne, prenosio pogled sa
jednoga na drugoga.
"V-vi... Znate li do ega ete
tako stii?" progovorio je. "D-da li
sh-shvatate, dokle ete tako stii?"
"Smiri se, molim te", rekao je

don Kondor. "Nita se nee desiti. I

sada dosta o tome. ta emo da
radimo sa Ordenom? Predlaem
blokadu arkanarske oblasti. Kakvo
je vae miljenje, drugovi? I
pourite malo, urim se."
"Ja jo nemam nikakvo odreeno
miljenje", usprotivio se Rumata.
"A Paka tim pre. Treba se
posavetovati sa Bazom. Treba
porazmisliti. A kroz nedelju dana
emo se sastati i odluiti."
"Slaem se", rekao je don
Kondor i ustao. "Hajdemo." Rumata

je prebacio Budaha preko ramena i

izaao iz izbe. Don Kondor mu je
osvetljavao
put
baterijskom
lampom. Prili su helikopteru i
Rumata je strpao Budaha na zadnje
sedite. Don Kondor se, zveckajui
maevima i zapliui se o kabanicu,
smestio na seditu vozaa.
"Hoete li me prebaciti do
kue?" upitao je Rumata. "elim da
se konano ve jednom ispavam."
"Prebaciu vas", brecnuo se don
Kondor. "Samo pourite, molim
vas."

"Odmah u se vratiti", rekao je

Rumata i potrao u kolibu.
Don Hugo je jo sedeo za stolom
i, zagledavi se negde ispred sebe,
trljao bradu. Otac Kabani je stajao
pored njega i govorio:
"Tako to uvek i ispada,
drugarino moja. Mui se da
ispadne to bolje, a ispada sve gore
i gore..."
Rumata je dograbio maeve i
opasae.
"Sreno, Paka", rekao je. "Ne
oajavaj, jednostavno smo svi

premoreni i razdraeni."
Don Hugo je odmahnuo glavom.
"Pazi, Antone", progovorio je.
"Oh, pazi samo!... O ika Sai i ne
govorim, on je ovde ve odavno,
neemo valjda mi da ga uimo. A ti,
eto..."
"Hou da spavam, eto u emu je
stvar", rekao je Rumata. "Oe
Kabani, budite tako dobri, uzmite
moje konje i odvedite ih baronu
Pampi. Navratiu do njega ovih
dana."
Napolju su meko poele da hue

elise. Rumata je mahnuo rukom i

istrao iz kolibe. U jakoj svetlosti
farova helikoptera, bunje gigantske
paprati i bela stabla drvea
izgledala su sablasno i strano.
Rumata se uspentrao u kabinu i
zalupio vrata za sobom.
U kabini je mirisalo na ozon,
organski tapet i kolonjsku vodu.
Don Kondor je digao helikopter
uvis i samouvereno ga poveo nad
arkanarskim putem. Ja sada ne bih
mogao tako, sa lakom zaviu je
pomislio Rumata. Iza njega je

Budah u snu mirno coktao ustima.

"Antone", rekao je don Kondor,
"ja bih... e -he... ne bih hteo da
budem netaktian, i nemoj da misli
da ja... e-he... da se meam u tvoje
line stvari."
"Sluam vas", rekao je Rumata.
Odmah je shvatio o emu e biti
rei.
"Svi smo mi izviai", rekao je
don Kondor. "I sve to nam je drago
mora biti daleko odavde, na Zemlji,
ili negde u nama duboko. Da ne
moe nita da nam se oduzme i

zarobi kao talac."

"Govorite o Kiri?" upitao je
Rumata.
"Da, deae moj. Ako je sve, to
znam o don Reb istina, onda uopte
nije laka, niti bezopasna stvar drati
ga u rukama. Shvata ta hou da
kaem..."
"Da, shvatam", rekao je Rumata.
"Potrudiu se da neto smislim."
Leali su u pomrini, drei se
za ruke. U gradu je vladala tiina, i
samo su ponekad negde u blizini

zlobno njitali i ritali se konji.

Rumata je povremeno padao u san i
odmah se budio, jer je Kira
prestajala da die - u snu joj je jako
stezao ruku.
"Ti sigurno hoe da spava",
rekla je Kira apatom. "Spavaj."
"Ne-ne, priaj, sluam te."
"Ti stalno pada u san."
"I ipak te sluam. Istina, jako
sam umoran, ali sam te se jako
ueleo. ao mi je da spavam. Priaj
mi, to me interesuje."
Zahvalno je protrljala nos o

njegovo rame, poljubila ga u obraz,

i ponovo poela da pria, kako je te
veeri doao jedan susedov deak,
koga je poslao njen otac. Otac lei u
postelji. Najurili su ga iz
kancelarije a uz sve to jo i pretukli
motkama. U poslednje vreme nita
ne jede, samo pije - sav je
pomodreo, drhti. Deak je jo rekao
da joj je doao i brat - ranjen je, ali
veseo i pijan, u novoj uniformi. Dao
je ocu novac, popio malo sa njim i
ponovo poeo da preti, da e oni
sve izgaziti. On je sada porunik u

nekakvom posebnom odredu, zakleo

se na vernost Ordenu i sprema se da
se zamonai. Otac je molio Kiru da
za sada ni u kom sluaju ne dolazi
kui. Brat je pretio da e se
obraunati sa njom, jer se spetljala
sa blagorodnim, ria strvina...
Da, pomislio je Rumata, kui
svakako ne. I ovde takoe ni u kom
sluaju ne sme da je ostavi. Ako joj
se neto desi... Zamislio je da joj se
desilo neto loe, od te misli se
skamenio.
"Spava?" upitala ga je Kira.

Osvestio se i opustio dlan.

"Ne-ne... A ta si jo radila?"
"Jo sam sredila tvoje odaje.
Kod tebe je uasan nered. Nala
sam jednu knjigu, delo oca Gura. O
tome, kako je blagorodni princ
zavoleo predivnu, ali divlju
devojku iz planina. Bila je sasvim
divlja i mislila je da je on bog, i
ipak ga je jako zavolela. Posle su ih
razdvojili, i ona je umrla od tuge."
"To je divna knjiga", rekao je
Rumata.
"ak sam i plakala. Stalno mi se

inilo da je to o nama."
"Da, to je o nama. I sve u svemu,
o svim ljudima koji se vole. Samo,
nas nee razdvojiti."
Najbezbednije bi bilo na Zemlji,
pomislio je. Ali, kako e ti tamo
bez mene? I kako u ja ovde da
budem sam? Mogao bih da zamolim
Anku da se sprijatelji sa tobom.
Ali, kako u ja ovde bez tebe? Ne,
na Zemlju emo ipak poleteti
zajedno. Sam u upravljati brodom,
a ti e sedeti pored mene, i ja u ti
sve objanjavati. Da se niega ne

boji. Da odmah zavoli Zemlju. Da

nikada ne zaali za svojom
jezivom domovinom. Jer to i nije
tvoja domovina. Jer, ta tvoja
domovina te je odbacila. Zato to si
se rodila hiljadu godina pre svog
vremena.
Dobra,
verna,
samoportvovana,
nekoristoljubiva... Takve, kao to si
ti, raale su se u svim epohama
krvave istorije naih planeta. Jasne,
iste due, koje ne znaju ta je to
mrnja, koje ne prihvataju surovost.
rtve. Nepotrebne rtve. Mnogo

nepotrebnije od Gura Literate ili

Galileja. Jer takve, kao to si ti,
nisu ak ni borci. Da bi ovek bio
borac, on mora da ume da mrzi, a vi
upravo to ne umete. Isto kao ni mi
sada...
...Rumata je ponovo zadremao i
tada je ugledao Kiru, kako stoji na
ivici pljosnatog krova Saveta sa
degravitatorom na pojasu, i vesela,
podsmeljiva Anka nestrpljivo je
gurka
ka
provaliji
dubokoj
kilometar i po.
"Rumata", progovorila je Kira.

"Bojim se."
"ega to, mala moja?"
"Stalno uti i samo uti. Bojim
se..."
Rumata ju je privukao sebi.
"Dobro", rekao je. "Sada u da
govorim, a ti me paljivo sluaj.
Daleko - daleko iza sajve nalazi se
jeziv, nepristupaan zamak. U njemu
ivi veseli, dobar i smean baron
Pampa, najbolji baron u Arkanaru.
On ima enu, lepu, nenu enu, koja
ga mnogo voli kada je trezan, i ne
moe da ga vidi oima, kada je

pijan..."
Zautao je, oslukujui. Zauo je
toptanje kopita, mnotva kopita na
ulici i umno disanje mnogih ljudi i
konja. "Ovde, ta li?" upitao je
grubi glas pod prozorom. "Kao da
je ovde..." "Sto-oj!" Po stepenitu
su se zauli koraci, i tog istog asa
se nekoliko pesnica sruilo na
vrata.
Kira
se,
ustreptavi,
priljubila uz Rumatu.
"Priekaj, mala" rekao je,
smiui ebe.
"To su doli po mene", rekla je

Kira apatom. "Znala sam!"

Rumata se jedva oslobodio iz
Kirinih ruku i pritrao prozoru. "U
ime gospoda!" urlali su dole.
"Otvaraj! Ako provalimo - bie
mnogo gore!" Rumata je digao
zavesu, i u sobu se probila poznata,
drhtava svetlost baklji. Dole se
muvalo mnotvo konjanika mranih, crnih ljudi u iljastim
kapuljaama. Rumata je nekoliko
sekundi gledao dole, a onda je
pogledao prozorski ram. Po
obiaju, ram je bio vrsto

zaglavljen u zid. U vrata su udarali

neim tekim. Rumata je napipao u
pomrini ma i udario drkom po
staklu. Sa zveketom su poleteli
komadi stakla.
"Ehej, vi!" dreknuo je. "ta je,
ne ivi vam se, ta li?"
Udarci o vrata su se smirili.
"I uvek neto zabrljaju", tiho je
rekao neko dole. "Domain je kod
kue..."
"A ta nas se to tie?"
"A stvar je u tome, to je on prvi
maevalac sveta."

"A jo su govorili da je otiao, i

da se nee vratiti do jutra."
"Preplaili ste se?"
"Nismo se mi preplaili, samo
nam nita nije nareeno to se njega
tie. Da se ne desi da moramo da ga
ubijemo..."
"Svezaemo ga! Unakaziemo ga
i svezati! Ehej, ko je to tamo sa
samostrelima?"
"Samo da ne unakazi on nas..."
"Nita, nee. Svi znaju: dao je
takav zavet - da nee ubijati."
"Pobiu vas kao pse", rekao je

Rumata stranim glasom.

Kira mu se priljubila uz lea.
Oseao je kako joj jako lupa srce.
Dole
su
izdali
nareenje
kriputavim glasom: "Provaljuj,
brao! U ime gospoda!" Rumata se
okrenuo i pogledao Kiru u lice.
Posmatrala ga je kao maloas, sa
uasom i nadom. U njenim suvim
oima video se odblesak baklji.
"No, ta ti je, mala moja", rekao
je neno. "Jesi li se preplaila? Idi,
obuci se. Ovde nemamo ta vie da
radimo..." Brzo je navukao svoju

metalnoplastinu oklopnu koulju.

"Sada u ih oterati i otii emo.
Idemo kod Pampe."
Stajala je kraj prozora, gledajui
nadole. Crveni odsjaj joj se video
na licu. Dole je sve pucketalo i
tretalo. Rumatino srce se steglo od
saaljenja i nenosti. Poterau ih
kao pse, pomislio je. Nagao se,
traei drugi ma, a kada se ponovo
ispravio Kira vie nije stajala kraj
prozora. Lagano je padala na pod,
hvatajui se za zavesu.
"Kira!" povikao je.

Jedna strela joj je probila grlo,

druga joj je virila iz grudi. Uzeo ju
je na ruke i preneo na postelju.
"Kira..." pozvao ju je. Zajeala je i
ispravila se "Kira..." rekao je. Nije
mu odgovorila. Postajao je malo
nad njom, a onda dograbio maeve,
lagano se spustio niz stepenice u hol
i poeo da eka da padnu vrata...

EPILOG
"A posle?" upitala je Anka.
Paka je skrenuo pogled,
nekoliko puta se lupio dlanom po
kolenu, nagao i ispruio ruku da
dohvati jagodu pod nogama. Anka
je ekala.
"Posle..." promrmljao je. "I, sve
u svemu niko ne zna ta je bilo
posle, Anka. Predajnik je ostavio
kod kue, i kada se kua zapalila,
na patrolnom diriablu su shvatili

da stvari stoje loe, i odmah su

krenuli u Arkanar. Za svaki sluaj
su na grad bacili bombe sa gasom
za uspavljivanje. Kua je ve
dogorevala. Prvo su se zbunili, jer
nisu znali gde da ga trae, ali su ga
posle ugledali..." Zbunio se.
"Jednom reju, videlo se gde je
iao."
Paka uuta i poe da ubacuje
jagode jednu po jednu u usta.
"No?" tiho je rekla Anka.
"Doli su u dvor... Tamo su ga i
pronali."

"Kako?"
"No, spavao je. I svi oko njega...
takoe... leali su. Neki su spavali,
a neki... tako... Don Rebu su takoe
tamo pronali..." Paka je bacio
brzi pogled na Anku i ponovo
skrenuo pogled. "Uhvatili su ga, to
jest Antona i prebacili na Bazu...
Shvata li Anka, on nita ne pria. I,
sve u svemu, on sada jako malo
govori."
Anka je sedela bleda i
uspravljena i gledala preko Pakine
glave prema livadi ispred kuice.

utale su, lagano se naginjui jele,

po plavom nebu su lagano plovili
punaki oblaci.
"A ta je bilo sa devojkom?"
upitala je.
"Ne znam", surovo je odgovorio
Paka.
"Sluaj, Paa", rekla je Anka.
"Moda nije trebalo da dolazim
ovamo?"
"Ne, ta ti je! Mislim da e ti se
obradovati..."
"A meni se ini da se on krije
negde u bunju i eka da ja odem."

Paka se osmehnuo.
"Ne", rekao je. "Anton nee
sedeti u bunju. Jednostavno on i ne
zna da si ti ovde. Peca negde, kao i
obino, ribu."
"A kako se ponaa prema tebi?"
"Nikako. Podnosi me. Ali, ti si
ipak neto drugo..." Zautali su.
"Anka", rekao je Paka. "Da li
se sea anizotropnog druma?"
Anka je namrtila elo.
"Kakvog to druma?"
"Anizotropnog. Tamo je visila
'cigla'. Sea li se kako smo utroje

bili tamo?..."
"Seam se. To je Anton rekao da
je taj put anizotropan."
"Anton se tada podvukao ispod
cigle; a kada se vratio, rekao je da
je tamo navodno pronaao most
dignut u vazduh i skelet faiste,
prikovan za mitraljez."
"Ne seam se", rekla je Anka. "I
ta onda?"
"Sada se esto seam tog puta",
rekao je Paka. "Kao da postoji
nekakva veza... Put je bio
anizotropan, kao i istorija. Nazad se

ne moe ii. A on je krenuo. I

naleteo je na prikovani skelet."
"Ne shvatam te. Kakve veze sa
svim ovim ima prikovani skelet?"
"Ne znam", priznao je Paka.
"Samo mi se ini."
Anka je rekla:
"Ne doputaj mu da mnogo
razmilja. Priaj sa njim stalno o
neemu. Gluposti nekakve. Da ne
moe da diskutuje."
Paka je uzdahnuo.
"To znam i ja. Samo, ta e mu
moje gluposti?... Slua me, slua,

osmehne se i kae: Ti, Paa, posedi

ovde malo, a ja odoh da se malo
proetam. I ode. A ja sedim... U
prvo vreme sam, kao budala,
neprimetno iao za njim, a sada
jednostavno sedim i ekam. Eh, kad
bi..."
Anka je najednom ustala. Paka
se osvrnuo i takoe ustao. Anka je,
prestavi da die posmatrala, kako
preko poljane prema njima koraa
Anton - ogroman, irokih ramena,
svetlog, nepreplanulog lica. Nita
se u njemu nije promenilo, uvek je

bio malo natmuren.

Krenula mu je u susret.
"Anka", rekao je neno. "Anka,
stari drue..."
Pruio je prema njoj ogromne
ruke. Oklevajui se pruila ka
njemu i odmah odskoila. Na
njegovim prstima... Ali, to nije bila
krv - to je jednostavno, bio samo
sok od jagoda.

Sadraj
PROLOG
1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.

EPILOG