OSOBINE MATERIJALA

1.

KLASIFIKACIJA OSOBINA

Da bi se neki konstrukcioni ili pogonski materijal mogao pravilno upotrebiti potrebno je to potpunije
poznavati njegove osobine. Postoji veliki broj razliitih osobina materijala, ali sve se ove mogu svrstati u tri
glavne grupe: fiziko-mehanike, hemijske i tehnoloke.
Neke od ovih osobina su opteg karaktera, zajednike kod veine materijala, npr. gustina, tvrdoa,
vrstoa itd, a neke specifinog karaktera, svojstvene nekom materijalu ili grupi materijala, npr. plastinost,
livkost, kovnost, magnetne osobine itd.
U tabeli 1. date su vanije fiziko-mehanike, hemijske i tehnoloke osobine materijala (uglavnom
konstrukcionih materijala).
Tab. 1. Vanije fiziko-mehanike, hemijske i tehnoloke osobine materijala
Fiziko-mehanike osobine
1. Fizika graa (sklop)
2. Gustina
3. Termo-fizikle osobine
4. Elektromagnetne osobine
5. Tvrdoa
6. vrstoa
7. Elastinost
8. ilavost
9. Plastinost

Hemijske osobine
1. Atomska teina
2. Afinitet
3. Bazini karakter
4. Kiselinski karakter
5. Otpornost
prema
koroziji

Tehnoloke osobine
1. Obradivost (livenjem,
presovanjem, rezanjem
itd.)
2. Specifine
osobine
pogonskih
materijala
(radna sposobnost, brizantnost eksploziva i
dr.)
3. Trajnost (postojanost)

Karakteristine osobine pogonskih materijala su jo mnogobrojnije, naroito specifine tehnoloke

osobine, kao npr. brzina detonacije eksploziva, toplotna mo goriva, viskozitet ulja, temperatura kapanja masti,
tvrdoa vode itd.
2.

FIZIKO-MEHANIKE OSOBINE

2.1. STRUKTURA
Struktura ili unutranja graa materijala podrazumeva oblik, veliinu i raspored pojedinih delia od kojih
je sagraen neki materijal. Sa upoznavanjem strukture materijala nastala je prava mala revolucija u proizvodnji
novih materijala, poboljanju njegovog kvaliteta i racionalnijem korienju u praktine svrhe. Upoznavanje
unutranje grae vrstog tela naroito je doprineo razvoj optike, u prvom redu optikih mikroskopa sa
poveanjem do 1.500 puta i savremenih elektronskih mikroskopa sa poveanjem do 150.000 puta i vie.
Nauna oblast koja se bavi ispitivanjem unutranje strukture materijala poznata je pod imenom
metalografija. Postoje dve osnovne metode metalografskog ispitivanja i to: makrografska i i mikrografska
metoda.
Makrografska ispitivanja sastoje se u vizuelnom pregledu uzorka golim okom ili pomou lupe sa
manjim poveanjem do 20 puta. Ova ispitivanja najee prethode mikrografskim ispitivanjima.
Daleko potpunija slika o unutranjoj grai materijala dobija se mikrografskim ispitivanjima, korienjem
metalografskih mikroskopa. Elementi grae koji se vide pod mikroskopom obuhvataju kristale materijala. Pri
tome kristali kao normalan oblik ovrslog stanja najee se vide pod mikroskopom kao kristaliti, tj. tela
nepravilvog oblika sa pravilnom atomskom graom. Ovo potie od toga to kristalizacija pri prelazu materije iz
tenog ili gasovitog stanja u vrsto stanje zapoinje istovremeno iz vie centara, tako da usled uzajamne
smetnje u masi materijala retko moe doi do razvoja tela pravilnog geometrijskog oblika (kristala). Kod
amorfnih materijala, npr. staklo, smola itd., kod kojih ne postoji pravilan, sistematski raspored atoma
materijala, pod mikroskopom se vidi samo jednolina, bezoblina masa. Meutim, amorfne materije su
nestabilne i mogu katkad prei u kristalno stanje same od sebe.
Ako se iz rastopljenog metala vri postepeno odvoenje toplote u rastopu nastaje smirivanje
oscilovanja atoma, sve dok se ne postigne temperatura ovravanja, kada se obavlja sreivanje atoma na
tano odreena meusobna rastojanja. Sreivanje atoma u kristalne reetke odvija se uz odavanje latentne
toplote, koja se odvija u odreenom vremenu na raun unutranje energije, a pri tom zastoju dolazi do
formiranja kristalnih zrna.
Kada se atomi nalaze na tano odreenoj udaljenosti, onda su sile uravnoteene, a unutranja energija
je najmanja. Udaljenost meu atomima, koja odgovara najmanjoj unutranjoj energiji, je karakteristina za
svaki hemijski element, a naziva se parametar reetke i oznaava sa a0.

2
Na sl. 1. prikazana je graa kristalisane i amorfne materije, a na sl. 2. najee atomske
reetke metala. Metali najee kristaliu po teseralnom (kubnom), heksagonalnom i tetragonalnom sistemu.
Sl. 1. Graa kristalne i amorfne materije:
a) kristalisana materija, b) amorfna materija
Sl. 2. Najee atomske reetke metala: a) povrinski centrisana
kubna, b) prostorno centrisana kubna, c) heksagonalna
2.2. GUSTINA
Gustina materijala definisana je odnosom jedinice mase prema jedinici zapremine materijala. Zavisi od
vrste materijala i stanja u kome se materijal nalazi.
Razlikuju se dve fizike veliine vezane za gustinu materijala i to: gustina (apsolutna) i zapreminska
(volumenska) gustina d.
Gustina (apsolutna) odreuje se iz odnosa mase matereijala (bez pora i upljina) prema jedinici
njegove zapremine:

m
;
V

[kg / m ]
3

gde je: m - masa u kg;

V - zapremina bez pora i upljina u m3.
Zapreminska (volumenska) gustina izraava se odnosom mase materijala prema jedinici zapremine
materijala zajedno sa porama i upljinama:

d=

ms
;
V

[ kg / m ] ,
3

gde je: ms- stalna masa epruvete u kg;

V- zapremina sa porama i upljinama u m3.
S obzirom na stanje u kome se materijal nalazi razlikuju se: zapreminska gustina pri odreenoj
vlanosti dw, zapreminska gustina u rastresitom stanju dr, zapreminska gustina u zbijenom stanju dz i dr.
Gustina i zapreminska gustina odreuju se laboratorijski pomou odgovarajue opreme. Na sl. 3.
prikazani su volumenometar i areometar za neposredno odreivanje gustine.
Sl. 3. Laboratorijska oprema za odreivanje gustine:
a) volumenometar za spraen uzorak; b) sifonski volumenometar
za krupan zrnasti uzorak; c) areometar za tean uzorak
Poroznost materijala predstavlja stepen ispunjenja zapremine porama i upljinama i odreuje se na
osnovu poznate gustine i zapreminske gustine:

p=

d
100%

gde je: - gustina, kg/m3;

d- zapreminska gustina, kg/m3.
Zapremina koju zauzimaju pore i upljine u poroznom materijalu dobija se kao razlika izmeu ukupne
zapremine i zapremine bez pora i upljina (apsolutne zapremine) materijala.
Od poroznosti zavisi vie vanih osobina materijala, kao to su vrstoa, upijanje vode itd.
2.3. TVRDOA
Tvrdoa predstavlja otpor materijala prema prodiranju drugog (tvreg) materijala u njega. Tvrdoa se
odreuje na razliite naine u zavisnosti od materijala koji se ispituje i samog naina ispitivanja.
Za ispitivanje tvrdoe plastinih materijala (metali, legure i dr.) koriste se postupci na principu
utiskivanja utiskivaa odreenog oblika i veliine (kuglica, konus, piramida i dr.) od tvreg materijala, pri emu
se tvrdoa izraunava iz odnosa sile utiskivanja i povrine otiska koga utiskiva napravi u materijalu. Postoji
veliki broj metoda za odreivanje tvrdoe, tako da se tvrdoa minerala odreuje po Mosovoj skali, tvrdoa
stena pomou skleroskopa (orova tvrdoa), tvrdoa drveta utiskivanjem eline kuglice itd. Da bi se rezultati
ispitivanja mogli meusobno uporeivati potrebno je da oblik i veliina utiskivaa, zatim sila utiskivanja, kao i
svi ostali uslovi ispitivanja budu tano definisani.
2.4. VRSTOA
vrstoa (jaina materijala) je svojstvo materijala da se odupre razaranju pod dejstvom spoljanje sile.
Prema nainu dejstva spoljne sile, zatezanje, pritisak, savijanje, smicanje i uvijanje, razlikuju se zatezna
vrstoa Rm , pritisna vrstoa Rc , savojna vrstoa Rf, , vrstoa na uvijanje m , vrstoa na smicanje ms i dr.

3
Na sl. 4. ematski su prikazane vrste naprezanja pri ispitivanju vrstoa materijala.
Sl. 4. Vrste naprezanja pri ispitivanju materijala:
1) zatezanje; 2) pritisak; 3) savijanje; 4) smicanje;
5) izvijanje; 6) uvijanje
vrstoe na zatezanje, pritisak i smicanje dobijaju se se iz odnosa maksimalne sile Fm koja je proizvela
razaranje epruvete i prvobitnog preseka epruvete SO:

Rm =

Fm
;
So

[ MPa ]

Savojna vrstoa izraunava se iz odnosa maksimalnog momenta savijanja Mf i otpornog momenta

preseka uzorka W:

f =

Mf
;
W

[ MPa ]

Veliki uticaja na vrstou materijala ima homogenost i poroznost materijala, tj. zapreminska gustina
materijala. Sa smanjenjem poroznosti vrstoa materijala se znatno poveava. Na primer, smanjenjem
poroznosti proizvoda od betona od 50% na 25%, podruje vrstoa na pritisak poveava se od 10MPa na
80MPa.
Materijali mineralnog porekla (kamen, beton, opeka itd.) i liveno gvoe dobro izdravaju naprezanje
na pritisak, ali znatno slabije na zatezanje (5-10 puta manje). Metali i drvo dobro izdravaju naprezanje kako
na pritisak tako i pri zatezanju.
Dinamika vrstoa materijala izraava se udarnom ilavou, odnosno krtou i odreuje se
izlaganjem uzorka materijala dinamikom (udarnom) naprezanju.
2.5. ELASTINOST
Elastinost je osobina materijala da povrati prvobitni oblik posle prestanka dejstva spoljanje sile koja
je izazvala deformaciju. Ovo je mogue samo onda ako naprezanjem kojim je izazvana promena oblika nije
prekoraena granica elastinosti.
Granica elastinosti (RE) je granini napon do kojeg ne nastaju nikakve trajne deformacije u materijalu.
Nisku vrednost granice elastinosti ima sivi liv, dok je kod elika granica elastinosti sasvim blizu granice
razvlaenja.
Na sl. 5. dat je dijagram istezanja mekog nisko ugljeninog konstrukcionog elika.
Sl. 5. Dijagram istezanja mekog elika
Sa dijagrama se vidi da u poetku postoji linearna zavisnost izmeu sile i trenutnog izduenja sve do
take P, koja predstavlja granicu proporcionalnosti. Zatim izduenje raste neto bre do take E, koja
oznaava granicu elastinosti. Do take E u materijalu se javljaju samo elastine deformacije, koje nestaju po
rastereenju epruvete i materijal se vraa u prvobitno stanje. Pri daljem poveanju sile epruveta se naglo
izduuje, tako da za male priraste sile nastaju velika izduenja. Take R i R1 predstavljaju gornju i donju
granicu razvlaenja, kada u materijalu nastaju trajne-plastine deformacije. U taki M sila dostie maksimalnu
vrednost, pa taka M predstavlja granicu maksimuma, kojoj odgovara maksimalna zatezna vrstoa. Zatim se
sila naglo smanjuje do take K u kojoj dolazi do prekida epruvete. Taka K predstavlja granicu kidanja i njoj
odgovara sila kidanja FK.
Modul elastinosti (E) predstavlja odnos izmeu naprezanja u elastinom podruju i jedininog
izduenja. Odreuje se preko izraza:

E=

R
F
=
;
SO

[ MPa]

gde je: R - naprezanje na zatezanje, MPa;

SO- povrina poprenog preseka epruvete, mm2;
- jedinino izduenje, %.
Modul elastinosti definie otpornost materijala prema deformisanju. Ukoliko je njegova vrednost vea
utoliko je za isti presek epruvete potrebna vea sila da bi nastala odreena deformacija.
Vrednosti modula elastinosti za neke materijale dati su u tabeli. 2.
Tab. 2. Modul elastinosti nekih materijala
Materijal

Modul elastinosti
[MPa]

Materijal

Aluminijum
Bakar

70.300
112.500

Beton
Krenjaci

Modul elastinosti
[MPa]
240
11.400

4
Sivi liv
elik

100.000
210.000

Laporci
kriljci

4.000
900

2.6. ILAVOST
Veliki broj delova maina i konstrukcija izloen je u toku rada udarnim-dinamikim optereenjima.
Takva optereenja materijali daleko tee podnose od mirnih-statikih optereenja. Karakteristike materijala pri
udarnim-dinamikim optereenjima znatno se razlikuju od odgovarajuih karakteristika dobijenih pri statikom
dejstvu sile.
ilavost je osobina materijala da moe podneti razaranje tek posle vee plastine deformacije. Ova
osobina materijala dolazi do izraaja kad je materijal izloen naglom i uestalom dejstvu spoljanje sile.
ilavost je naroito vana osobina konstrukcionih materijala. Materijali sa veom ilavou pokazuju
veu otpornost prema razaranju-lomu u sluaju dinamikih optereenja.
Materijal se moe lomiti krto ili ilavo, to zavisi od niza faktora: karaktera naponskog stanja, brzine
nanoenja optereenja, temperature ispitivanja, uticaja okolne sredine i dr. Pod krtim lomom podrazumeva se
lom bez prisutnih plastinih deformacija, a pod ilavim lom sa prisutnim veim plastinim deformacijama.
Znaajan napredak u prouavanju problema krtog loma predstavlja odreivanje kritinog koeficijenta
inteziteta napona Kic, poznatog u praksi kao ilavost loma.
ilavost loma predstavlja meru otpora nekog materijala prema razvijanju krte prskotine u uslovima
ravanske deformacije. Odreuje se na epruvetama sa inicijalnom, tzv. zamornom prslinom, koje se ispituju
zatezanjem ili savijanjem na univerzalnim mainama za ispitivanje materijala.
2.7. PLASTINOST
Plastinost je osobina materijala da se moe deformisati pod dejstvom spoljanje sile u toplom ili
hladnom stanju, a da pri tome zadri oblik posle prestanka dejstva sile. Deformacije su rezultat delovanja
unutranjeg napona u materijalu elementa, koji dovodi do trajne izmene oblika i dimenzija.
Plastine deformacije javljaju se kod elemenata izraenih od plastinih-rastegljivih materijala (meki
elici, aluminijumove i bakarne legure itd.), dok se kod krtih materijala (kaljeni elici, liveno gvoe, staklo)
praktino ne javljaju. Neki materijali postaju plastini tek posle zagrevanja na odgovarajuu temperaturu
(metali i legure, neke plastmase itd.), dok drugi u prisustvu vode (glina, cement i dr.).
Kod rudarskih maina u praksi su registrovane plastine deformacije u mnogim sluajevima, kao to
su: krivljenje vratila i osovina, produenje i skraenje zavojnih opruga, pojava udubljenja na stazama i kuglama
kotrljajuih leita, krivljenje tapova nosee eline konstrukcije bagera i odlagaa, proirenje ljeba za klin i
deformacija u pravcu smicanja klina, produenje galovih lanaca itd.
2.8. ZAMOR MATERIJALA
Usled dugotrajnog dejstva periodino promenljivih optereenja nastaje postepeno razaranje materijala.
Ta pojava naziva se zamor materijala, a tako izazvan prelom - prelom usled zamora.
Za pojavu loma nije od odluujueg znaaja samo visina optereenja, ve i uestalost njegovog
ponavljanja. Pri uestalom ponavljanju nekog optereenja mnogi mainski delovi se lome, iako je to
optereenje znatno manje od statikog optereenja potrebnog za lom.
Kao osnovu za racionalno dimenzionisanje delova izloenih promenljivim optereenjima, potrebno je
odrediti dinamiku vrstou, tj. najvei napon koji materijal moe izdrati bez loma pri neogranienom broju
promena optereenja. Ispitivanja zamaranjem pruaju mogunost za odreivanje dinamike vrstoe.
Ponaanje materijala pri promenljivim optereenjima nije lako odrediti. Pokazalo se da vrstoa pri
promenljivom optereenju zavisi od itavog niza uticajnih veliina: kvaliteta i stanja povrine, eventualnih
korozionih oteenja, frekfencije optereenja, temperature, dimenzija, oblika itd. Uprkos dugogodinjem
istraivakom radu saznanja iz ove oblasti su nedovoljna. U mnogim sluajevima laboratorijska ispitivanja i
inenjerski prorauni su nedovoljni za konanu odluku o upotrebljivosti neke konstrukcije izloene
promenljivom optereenju, ve se na samoj konstrukciji moraju izvesti ispitivanja pod uslovima koji su to je
mogue sliniji uslovima eksploatacije.
3. HEMIJSKE OSOBINE
Hemijske osobine materijala zavise od njihovog hemijskog sastava, odnosno od osobina hemijskih
elemenata i naina njihove pojave u vidu smea i spojeva od kojih se materijali sastoje.
Periodini sistem elemenata D.I.Mendeljeva pokazuje da postoji vrlo tesna veza meu svim hemijskim
elementima i da se osobina nekog elementa moe u potpunosti shvatiti jedino u vezi sa osobinama svih
ostalih elemenata.
Svaka perioda (osim prve) poinje sa aktivnim metalom i zavrava se sa inertnim gasom. U granicama
svake periode hemijske osobine elementa se postepeno menjaju sa poveanjem mase atoma (s leva u
desno), tako da metalni karakter opada a nemetalna svojstva rastu. Sa porastom atomske mase periodino se

5
menjaju na samo hemijski sastav elementa, ve i atomski radijus, kao i fizike osobine elementa, npr.
gustina, temperatura topljenja, kljuanja itd.
Prema tome, metalne odnosno nemetalne osobine, kiselinski odnosno bazni karakter, razliiti afinitet
meu elementima, egzotermni odnosno endotermni karakter reakcije, katalizatorske osobine, stepen
polimerizacije, razliiti otpor prema koroziji, biohemijski procesi itd.,rezultat su karakteristinih osobina
hemijskih elemenata i njihovih jedinjenja koja ulaze u sastav nekog materijala.
4. TEHNOLOKE OSOBINE
Tehnoloke osobine materijala se
osobinama materijala. One se odnose na
razliitim tehnolokim postupcima, kao i da
uslovima. U tehnoloke osobine spadaju:
pogonskih materijala i dr.

zasnivaju kako na fiziko-mehanikim, tako i na hemijskim

karakteristine sposobnosti materijala da se moe obraivati
se moe suprostaviti tetnim uticajima pod specijalnim radnim
obradivost, trajnost materijala, specifine tehnoloke osobine

4.1. OBRADIVOST
Obradivost materijala je sposobnost konstrukcionih materijala da se mogu obraivati raznim procesima
obrade u preraivakoj industriji.
Pod oradivou podrazumeva se vie tehnikih karakteristika materijala koje se uglavnom svode na
sledee osobine:
Plastinost je sposobnost pojedinih materijala da se trajno deformiu pod uticajem spoljanjih sila.
Kovnost je sposobnost iskljuivo metala i legura da se mogu plastino oblikovati u hladnom i
zagrejanom stanju, pod dinamikim dejstvom sile ili pritiskom. Plastini materijali su obino i kovni.
Livkost je osobina pojedinih materijala da u tenom stanju mogu ispuniti livarski kalup i ovrsnuti u
njemu (rastopljen metal, svea betonska masa itd.).
Rezivost je osobina veine materijala da se mogu obraditi rezanjem pomou odgovarajuih alatnih
maina: struganjem, glodanjem, rendisanjem, bruenjem itd.
Zavarljivost je osobina metala i pojedinih nemetala da se mogu spojiti na odgovarajuoj temperaturi
korienjem metalnih ipki-elektroda. Elektrode su od istog ili priblinog materijala kao i predmeti koji se
zavaruju.
4.2. TRAJNOST
Trajnost ili postojanost je jedna od vanijih osobina kako konstrukcionih tako i pogonskih materijala,
kojom se oznaava otpor materijala prema raznim uticajima, koji utiu na skraenje veka trajanja materijala, a
samim tim i konstrukcije.
Trajnost materijala je u funkciji fiziko-mehanikih, hemijskih i drugih tetnih uticaja. Razaranje
materijala pod hemijskim i elektrohemijskim uticajima poznato je pod optim nazivom korozija, dok se
razaranje pod isto mehanikim uticajima naziva habanje-abrazija.
Otpornost na habanje je sposobnost materijala da se opiru habanju, oteenju povrine ili promeni
dimenzija pod dejstvom sila trenja.
Usled ovih tetnih uticaja konstrukcioni materijali izloeni su intezivnom propadanju zbog njihove loe
ili nikakve zatite. Ovo je naroito karakteristino za rudarstvo zbog kompleksnosti ove industrijske grane,
velike raznolikosti upotrebljenih materijala, izuzetno nepovoljnih radnih uslova u rudnicima sa podzemnom i
povrinskom eksploatacijom i dr.
4.3. SPECIFINE OSOBINE POGONSKIH MATERIJALA
Pogonski materijali odlikuju se specifinim tehnolokim osobinama koje su karakteristine samo za
odgovarajue materijale, kao npr. brzina detonacije, brizantnost radna sposobnost i dr. kod eksploziva, zatim
toplotna mo, paljivost i dr. kod goriva, ili pH vrednost, tvrdoa kod rudnikih voda itd.
Specifine osobine pogonskih materijala koji se koriste u rudarstvu, detaljno su obraene u udbeniku
Tehnologija materijala u rudarstvu-Metode ispitivanja.
5. STANDARDI ZA MATERIJALE
Za upoznavanje osobina materijala i njihovu primenu od velike vanosti je uvoenje standarda za
materijale. Standardizacijom je postignuta unifikacija u oblasti ispitivanja i kontrole karakteristika materijala.
Standardima se definiu:
a) karakteristike materijala;
b) metode, maine i aparati za ispitivanje osobina materijala;
c) oblik, veliine, stanje isporuke, oblast primene i druge karakteristike gotovih proizvoda.
U naoj zemlji koriste se Jugoslovenski standardi ili skraeno JUS, koji su usaglaeni sa maunardnim
ISO standardima.

6
Poslednjih godina se susreemo sa velikom akcijom uvoenja novih internacionalnih
standarda ISO 9000-9004, evropskih standarda EURONORM EN 29000-29004, kao i jugoslovenskih
standarda JUS ISO 9000-9004. Uvoenjem ovih standarda bitno e se izmeniti uslovi izrade i kvalitet
pojedinih proizvoda na tritu, to e nau industrijsku proizvodnju prilagoditi novim evropskim i svetskim
normama.

METALI I LEGURE

1.

OPTE KARAKTERISTIKE METALA

Metali i legure su materijali koji se odlikuju nizom karakteristinih osobina, zbog kojih su postali osnova
savremene tehnike.
Metali se sastoje od istog hemijskog elementa sa neznatnom koliinom primesa drugih elemenata.
Odlikuju se karakteristinim metalnim sjajem, poveanom elektro i toplotnom provodljivou, dobrim
mehanikim osobinama, otpornou prema elektrohemijskim uticajima i povienoj temperaturi, mogunou
obrade na razliite naine u hladnom i zagrejanom stanju. Sve nabrojane osobine uslovljene su osobinama
unutranje grae atoma i njihovim meusobnim vezama. Gustina metala se kree izmeu 0,59g/cm3 (litijum) i
22,4g/cm3 (osmijum). Metal sa najviom temperaturom topljenja je volfram (34000C), a sa najniom iva (390C).
Legure su sloeni materijali koji predstavljaju smeu nekog osnovnog elementa sa drugim metalima i
nemetalima. Elementi koji ine legure nazivaju se komponente legure, od ijeg broja zavisi sloenost legure i
njene karakteristike. U sastav legura ulazi najmanje jedan metal (npr. bronza: legura bakra i kalaja, elik:
legura gvoa i ugljenika, itd.). Legure dobijaju sasvim nove osobine, koje se razlikuju od osobina sastavnih
komponenti: povoljnije mehanike osobine, poveana otpornost prema koroziji, promena boje, poveana
mogunost obrade, itd. Najvei broj legura se dobija topljenjem komponenti, ali postoje i drugi naini dobijanja
legura, npr. metalokeramike legure dobijaju se putem sinterovanja. Za potrebe rudarstva najvanije legure iz
ove grupe su tvrde volfram karbidske pseudo legure, koje se odlikuju velikom tvrdoom i otpornou prema
habanju.
1.1. PODELA METALA I LEGURA
Jedna od osnovnih podela metala je na crne i obojene metale, pri emu se pod crnim metalima ne
podrazumeva samo gvoe, ve grupa metala prema slici 6.
Sl. 6. Podela metala prema periodnom sistemu elemenata
Crni metali imaju tamno sivu boju, visoku temperaturu topljenja, relativno visoku tvrdou.
U grupu crnih metala spadaju: fero metali, teko topljivi metali uranovi metali, retki (zemni) metali.
Fero metali su: gvoe, kobalt, nikal i mangan. Kobalt, nikl i mangan su esto dodatni elementi
legurama gvoa, ili su ak i osnovni element kod visoko legiranih elika.
Teko topljivi metali imaju temperaturu topljenja veu od temperature topljenja gvoa (15390C). Ovi
metali se upotrebljavaju kao legirajui elementi elika ili kao osnovni elementi kod nekih elika.
Uranovi metali (tzv. aktinidi) upotrebljavaju se uglavnom za legure namenjene za atomska postrojenja.
Retki (zemni) metali kao to su: lantanijum, neodijum, prazeodijum i dr., nazvani su zajednikim
imenom lantanidi. Ovi metali imaju vrlo slina hemijska svojstva, ali prilino razliita fizika svojstva, recimo
temperature topljenja. U prirodi se nalaze zajedno, teko ih je razdvojiti, te se legurama dodaju kao smea
metala.
Obojeni metali imaju karakteristinu crvenu, utu ili belu boju, odlikuju se malom tvrdoom, visokom
plastinou, niskom temperaturom topljenja.
Obojeni metali se mogu podeliti na: lake metale, plemenite metale i lako topljive metale.
Laki metali su: aluminijum, magnezijum i berilijum. Odlikuju se malom gustinom, to ih sa drugim
dobrim svojstvima ini najperspektivnijim metalima.
Plemeniti metali su: srebro, zlato i metali platinske grupe. Odlikuju se visokom postojanou prema
koroziji. U ovu grupu svrstan je i poluplemeniti metal bakar.
Lako topljivi metali su: cink, olovo, bizmut i drugi. Predstavljaju veoma znaajne metale s obzirom na
njihovu veoma dobru otpornost prema koroziji.

7
2. GRAA METALA
Metali spadaju u grupu kristalnih materija kod kojih se pri prelazu iz tenog u vrsto stanje atomi
rasporeuju u prostoru po jednom odreenom pravilu, stvarajuu pri tome kristalne reetke.
Rastojanja izmeu atoma u kristalnoj reetci mogu biti razliita u raznim smerovima, te su i svojstva
kristalnih tela u raznim pravcima takoe razliita. Ova pojava se naziva anizotropija.
Od naina rasporeivanja atoma u prostoru zavise svojstva metala, dok nain meusobnog
povezivanja atoma u prostoru zavisi od prirode hemijskih elemenata i nije uvek isti.
Kod metala atomi se u prostoru grupiu po zakonima simetrije u reetke koje imaju karakteristian oblik
i dimenzije. Najei kristalni sistemi kod metala su: kubna povrinski centrisana reetka, kubna zapreminski
centrisana reetka i heksagonalna reetka.
Pod kristalizacijom se podrazumeva prelaz rastopljenog metala ili legire u vrsto stanje.
Ako se odreena koliina metala ili legure rastopi, a zatim postepeno hladi, zapoee ovravanje
rastopa na odreenoj temperaturi, i to najpre na pojedinim mestima, dok na kraju celokupni rastop ne ovrsne
u obliku meusobno ukljetenih "kristala".
Pojedinana mesta u kojima pri odreenoj temperaturi hlaenja zapoinje kristalizacija nazivaju se
centri kristalizacije, s obzirom da se u njima javljaju jezgra (nukleusi) prvih kristala. Nastali kristalii
produavaju da se razvijaju kao tela pravilne grae i pravilnog oblika sve dok se ne ponu doticati i zalaziti
jedni u druge u ogranienom prostoru rastopa. Usled toga na kraju se razvijaju samo zrna nepravilnog
spoljanjeg oblika mada pravilne unutranje grae, pa zato nose naziv kristaliti za razliku od pravilno razvijenih
kristala.
Prema tome, kristalizacija je prirodni proces preobraaja meterije iz energetski bogatijeg tenog stanja
u energetski siromanije vrsto ali stabilno stanje. Usled toga pri kristalizaciji oslobaa se izvesna koliina
toplotne energije, tzv. latentna toplota kristalizacije.
2.1. KRIVE HLAENJA METALA I LEGURA
Promene pri hlaenju istog metala ili legure se prate termijskom analizom, koja se zasniva na merenju
temperature u toku vremena. Rezultati ispitivanja se unose u dijagram temperatura -vreme.
Krive hlaenja metala i legura dobijaju se tako to se mala koliina metala ili legure rastopi i pusti da se
postepeno hladi, pri emu se temperatura hlaenja meri u odreenim vremenskim razmacima. Na sl. 8.
uporedo su prikazane krive hlaenja istog metala, deformisana kriva hlaenja metala usled "podhlaivanja",
kao i kriva hlaenja legure.
Sl. 8. Krive hljaenja
a) ist metal; b) podhlaen ist metal; c)legura
Kod istog metala kriva hlaenja najpre srazmerno brzo pada bez ikakve kvalitetne promene stanja
sve do temperature kristalizacije. Pri temperaturi kristalizacije dolazi do zastoja u hlaenju, predstavljenim
horizontalnim delom krive (v. sl. 8a). to znai da se proces kristalizacije istog metala obavlja pri konstantnoj
temperaturi, jer se koliina odvedene toplote nadoknauje toplotom izdvojenom procesom kristalizacije, tzv.
latentnom toplotom kristalizacije. Temperatura (tk) na kojoj poinje i zavrava se proces kristalizacije naziva
se stvarnom-kritinom temperaturom kristalizacije.
Stvarna temperatura kristalizacije (tk) je neto nia od temperature topljenja (tt) to ukazuje na pojavu
podhlaivanja metala. Razlika ovih dveju temperatura (tt-tk) naziva se stepen podhlaivanja. Praktino to znai
da se rastopljeni metal obino podhladi ispod svoje teorijske temperature topljenja, pre nego to zapone
kristalizacija. to se vie primie taka kristalizacije pojedine grupe atoma tee da trenutno iskristaliu, ali dok
se metal dovoljno ne podhladi grupe nisu stalne i rastop ostaje u tzv. metastabilnom stanju. Kad glavni proces
kristalizacije zapone, latentna toplota kristalizacije je dovoljna da temperaturu rastopa podigne do idealne
temperture ovravanja, pa se dalji proces kristalizacije nastavlja pri konstantnoj temperaturi.
Kod nekih metala uoava se jako izraena temperatura podhlaivanja (v. sl.8b), koja ukazuje na
obrazovanje velikog broja centara za kristalizaciju i nagli rast kristala. Pri tome, latentna toplota kristalizacije
izdvaja se tako burno da se u prvom momentu kristalizacije, temperatura naglo podie do blizu teoretske
temperature (tt), to je sluaj kod antimona. Meutim, kod veine metala stepen podhlaenja je neznatan, te
se moe zanemariti pri eksperimentisanju.
Kod veine legura (osim eutektikih legura) proces ovravanja nije izoterman, tj. na krivoj
ovravanja nema horizontalnog dela, ve je proces ovravanja kriva linija. Za razliku od istih metala
prelazak iz tenog stanja u vrsto stanje ne odvija se na konstantnoj temperaturi (zastojnoj taki), ve u
jednom temperaturnom intervalu t'-t'' (v.sl. 8c.). U temperaturnom podruju izmeu t'-t'' nalazi se deo vrstog i
deo tenog stanja legure. Ovaj temperaturni interval moe biti vei ili manji, to zavisi od koliine pojedinih
komponenata i moe se videti iz dijagrama stanja dotine legure.

8
2.2. DIJAGRAMI STANJA DVOJNIH LEGURA
Dijagrami stanja se konstruiu pomou krivih hlaenja, pri emu se koristi niz krivih hlaenja iste legure
sa razliitim odnosima komponenti. Na poetku i na kraju dijagrama nalaze se krive hlaenja istih metala koji
ulaze u sastav legure. Na apcisnoj osi dijagrama nanosi se koncentracija osnovnog i legirajueg elementa u
%, a na ordinatnoj osi temperatura u oC.
Dijagrami stanja prema broju komponenata mogu biti: dvojni, trojni i etvorni. Za praksu su od najveeg
znaaja dijagrami stanja dvojnih legura.
Razlikuju se tri tipa dijagrama stanja dvojnih legura i to:
a) Dijagram stanja dvojnih legura sa potpunom nerastvorljivou komponenata u vrstom stanju (npr.
Pb - Sb; Sn - Zn; Ag - Pb i dr.).
b) Dijagrami stanja dvojnih legura sa potpunom rastvorljivou komponenata u vrstom stanju (npr. Cu
- Ni; Co - Ni; Fe - Ni i dr.).
c) Dijagrami stanja dvojnih legura sa deliminom rastvorljivou komponenata u vrstom stanju (npr.
Pb - Sn; Al - Si; Cu - Cd i dr.).
- Dijagrami stanja dvojnih legura sa potpunom nerastvorljivou komponenata u vrstom stanju
obuhvataju legure kod kojih su legirajui elementi potpuno rastvorljivi u tenom stanju, dok su u vrstom stanju
potpuno nerastvorljivi. Ove legure poznate su u praksi kao eutektike legure. Prilikom ovravanja grade
eutektikum koji je jasno uoljiv na dijagramu stanja. Na sl. 9. prikazan je dijagram stanja eutektike legure tipa
Pb-Sb.
Sl. 9. Dijagram stanja legure Pb-Sb
Na levoj strani slike date su krive hlaenja istih metala A i B i njihovih legura, dok su na desnoj strani
slike projektovane temperature poetka zastoja pojedinih krivi hlaenja, na osnovu ega je konstruisan
dijagram stanja.
Taka A oznaava temperaturu topljenja istog olova 3270C, a taka B temperaturu topljenja istog
antimona 6310C.
Linija ACB prestavlja poetak ovravanja legure Pb-Sb i naziva se likvidus linija (lat. liquidus=tean).
Iznad likvidus linije ACB nema vrstog stanja, tj. legure svih sastava nalaze se u tenom stanju (rastop R).
Linija DCE predstavlja kraj ovravanja legure Pb-Sb i naziva se solidus linija (lat. solidus=vrst).
Solidus linija DCE oznaava kraj ovravanja i ispod nje legure svih sastava nalazi se u vrstom stanju.
Izmeu likvidus i solidus linije legura se sastoji od meavine vrstog i tenog stanja, tzv. testastog
stanja.
Na liniji AC, za legura sa manje od 13% Sb, iz rastopa poinju se izdvajati kristali istog olova, tako da
ispod ove linije imano kristale Pb plus zaostali deo rastopa.
Na liniji CB, za legure sa vie od 13% Sb, iz rastopa poinju se izdvajati kristali istog antimona, tako
da ispod ove linije imano kristale Sb plus zaostali deo rastopa.
U taki C (legura sastava 13% Sb i 87% Pb) na temperaturi 2450C iz rastopa se istovremeno izdvajaju
kristali obe komponente, pa tako nastaje fina mehanika meavina kristala olova i antimona, koja se naziva
eutektika (eutektika=Pb+Sb).
Legura Pb-Sb koja odgovara sastavu u taki C naziva se eutektika legura. Odlikuje se potpunom
homogenou, najniom temperaturom topljenja, pri ovravanju ponaa se kao ist metal.
Legure levo od take C sa ispod 13%Sb nazivaju se podeutektike legure, a desno od take C sa
iznad 13%Sb nazivaju se nadeutektike legure.
Hlaenjem podeutektikih legura kristali istog Pb se izdvajaju iz rastopa sve dok se ne postigne
temperatura 2450C, tj. do solidus linije DC, tako da ispod solidus linije imamo kristale istog Pb u vrstom
eutektikumu.
Hlaenjem nadeutektikih legura kristali istog Sb se izdvajaju iz rastopa sve do solidus liniji CE, tako
da ispod solidus linije imamo kristale istog Sb u vrstom eutektikumu.
- Dijagrami stanja dvojnih legura sa potpunom rastvorljivou komponenata u vrstom stanju
obuhvataju legure kod kojih su legirajui elementi potpuno rastvaraju kako u tenom tako i u vrstom stanju,
gradei jedinstvene kristale. vrsti rasvori ovih legura poznati kao meani kristali.
Legure ovog sistema nastaju dvojako i to:
a) zamenom (supstitucijom) atoma jednog legirajueg elementa atomima drugog legirajueg elementa,
pri emu zamena moe biti bez reda i sa odreenim redom,
b) meuprostornim ubacivanjem (intersticijom) atoma jednog legirajueg elementa, najee nemetala,
u meuprostore kristalne reetke drugog legirajueg elementa, metala.
Na sl. 10. ematski je prikazan nastanak vrstih rasvora (meanih kristala) procesom zamene i
procesom meuprostornog ubacivanja.
Sl. 10. Nastanak vrstih rasvora (meanih kristala)

9
a) supstitucijom atoma bez reda; b) supstitucijom atoma
odreenim redom; c) intersticijom atoma
Na sl. 11. prikazan je dijagram meanih kristala legure Cu-Ni sa zamenom atoma bakra atomima nikla,
pri emu se zamena vri bez reda.
Sl. 11. Dijagram meanih kristala legure Cu-Ni
Na dijagramu stanja jasno se razdvaja teno stanje linijom likvidus i vrsto stanje linijom solidus.
Kod ovih legura iz rastopa se istovremeno izdvajaju meani kristali bakra i nikla gradei vrst rastvor,
tako da izmeu likvidus i solidus linije jedan deo mase je u rastopljenom stanju, a drugi deo mase je ovrsnuo.
Ispod solidus linije imamo vrst rastvor, tj. meane kristale bakra i nikla (Cu, Ni).
Legure koje grade vrst rasvor (meane kristale) putem zamene (supstitucije) su ilave i rastegljive ako
je zamena bez reda, i obratno tvrde i krte ako je zamena odreenim redom.
Postanak vrstih rastvora meuprostornim ubacivanjem (intersticijom) atoma jednog elementa u
meuprostore drugog osnovnog elementa, deava se samo kad su atomi elementa koji se ubacuje vrlo mali u
poreenju sa atomima osnovnog elementa. Intersticija se ne deava samo za vreme prelaza iz tenog u vrsto
stanje, nego esto i kad je osnovni metal ve ovrsnuo. Atomi koji se tako ubacuju u prostornu mreu obino
su iz grupe nemetala, npr. ugljenik C se ubacuje u meuprostore -Fe.
- Dijagrami stanja dvojnih legura sa deliminom rastvorljivou komponenata u vrstom stanju
su od manje vanosti za rudarske inenjere, pa ih u ovom udbeniku neemo obraivati.

1. GVOE

1.1. Opte karakteristike i podela

Gvoe se ne nalazi u prirodi kao hemijski ist element, ve se dobija raznim postupcima iz ruda
gvoa. U praksi se uglavnom koristi tehniko gvoe koje u sebi ima odreen procenat primesa. Hemijsko
isto gvoe (Fe) nema vanosti u tehnici zbog svoje male tvrdoe i vrstoe.
Tehniko gvoe je legura gvoa sa ugljenikom, manganom, silicujumom, fosforom i sumporom, a
takoe moe sadrati i dodatne sastojke (hrom, nikl, molibden, volfram i dr.) u naroite svrhe. Ovi sastojci, koji
su delom poeljni a delom nepoeljni, imaju vrlo veliki uticaj na osobine tehnikog gvoa.
Ugljenik je najvaniji legirajui element gvoa koji i u vrlo malim koliinama znatno utie na svojstva
legure. Sa poveanjem procenta ugljenika u gvou opada temperatura topljenja i gustina. Do 0,1%C zatezna
vrstoa se poveava, a zatim opada. Poveanjem procenta ugljenika poveava se i tvrdoa, ali opada
sposobnost zavarivanja. Ugljenik utie i na druge tehnike osobine: poveava granicu razvlaenja, otpornost
na habanje, krtost, a smanjuje istezanje, kontrakciju, sposobnost izvlaenja, sposobnost deformisanja u
toplom i hjadnom stanju, hemijsku otpornost itd.
Na osnovu sadraja ugljenika i drugih dodatnih elemenata tehniko gvoe obuhvata:
a) elik, sa sadrajem ugljenika praktino do 1,78%C, a teorijski do 2,14%C.
b) Sivi liv, sa sadrajem ugljenika preko 2,6%C.
c) Temperovani liv.
U legurama gvoa ugljenik se pojavljuje u obliku vrstih rastvora (zavisno od mogue rastvorljivosti), u
obliku hemijskog jedinjenja Fe3C i u elementarnom stanju u obliku grafita.
U elicima ugljenik se pojavljuje u najveem broju sluajeva u obliku cementita Fe3C, s obzirom na
malu rastvorljivost ugljenika u vrstom rastvoru na normalnim temperaturama.
1.2. Struktura tehnikog gvoa i dijagram stanja legure Fe-C
Tehniko gvoe je dvojna legura Fe-C sa dva legirajua sastojka potpuno rastvorljiva u tenom
stanju, ali samo delimino u vrstom stanju.
Sposobnost alotropskog modifikovanja gvoa omoguuje pri kristalizaciji stvaranje hemijskih
jedinjenja ili vrstih rastvora (meanih kristala). Pojavljivanje pojedinih faznih sastojaka je zavisno od sadraja
ugljenika i temperature kristalizacije.
Strukturni sastojci tehnikog gvoa grade: ferit, cementit, austenit, perlit, ledeburit i grafit. Svaka faza
odlikuju se odreenim fiziko-mehanikim osobinama, koje su date u tabeli 5.
Tab. 5. Strukturni sastojci tehnikog gvoa Fe-C

10
treba ukucati tabelu -------------------------Od tehnikog znaaja je (alfa) modifikacija pri temperaturi od 7700C sa prostorno centrisanom
kubnom reetkom i (gama) modifikacija pri temperaturi preko 9060C sa povrinski centrisanom kubnom
reetkom.
Strukturni sastojci tehnikog gvoa najbolje se mogu objasniti preko dijagrama stalja legure Fe-C.
Dijagram stanja gvoe-ugljenik konstruie se na osnovu krivih hlaenja za niz sastava legure gvoeugljenik. Zavisno od toga da li se ugljenik javlja u obliku hemijskog jedinjenja ili u elementarnom obliku
razlikuju se metastabilan i stabilan dijagram stanja.
Metastabilan dijagram stanja je dijagram Fe-Fe3C (gvoe-cementit) kod koga je ugljenik u potpunosti
vezan u hemijsko jedinjenje Fe3C, koje je nestabilno i tei da se raspadne tokom vremena, to pospeuje
visoka temperatura.
Stabilan dijagram stanja je dijagram Fe-CGR (gvoe-ugljenik) u kome se ugljenik nalazi izdvojen u
elementarnom stanju.
Metastabilni dijagram stanja je tehniki mnogo vaniji, jer obuhvata sve vrste ugljeninih elika, dok
stabilni sistem obuhvata samo livena gvoa.
Metastabilni dijagram stanja legure Fe-Fe3C dat je na sl.14.
Sl. 14. Dijagram stanja metastabilnog sistema Fe-Fe3C
Na dijagramu stanja se vrlo jasno mogu uoite strukture elika i livenih gvoa, pri emu je:
elik legura gvoa i ugljenika sa procentom ugljenika teorijski od 0,008-2,14%C.
Liveno gvoe je legura gvoa i ugljenika sa procentom ugljenika teorijski od 2,14-6,67%C.
Likvidus linija ABCD je viestruko izlomljena linija koja razdvaja teno stanje od poetka ovravanja.
Iznad likvidus linije legura je u tenom stanju - rastop.
Solidus linijaAHJECF je viestruko izlomljena linija koja razdvaja vrsto stanje od testastog stanja i
predstavlja kraj ovravanja legure. Izmeu likvidus i solidus linije legura je u testastom stanju, tj. heterogena
smea tenog stanja i kristala -Fe, -Fe ili Fe3C (zavisno od procenta ugljenika).
Kod legure gvoe-ugljenik odigravaju se u procesu ovravanja tri izotermalne transformacije i to:
peritektika, eutektoidna i eutektika.
Peritektika transformacijha nastupa u taki J na temperaturi 14930C, pri sadraju od najmanje
0,16%C. U taki J vri se transformacija -ferita u MEANE KRISTALE.
Jednaina peritektike transformacije je:
KRISTALI + R = MEANI KRISTALI
Struktura - ferit je alotropska modifikacija gvoa postojana na temperaturama iznad 14010C i bitno
se ne razlikuje od -ferita. Javlja se kod elika legiranih hromom i niklom.
Po delu likvidus linije AC iz rastopa se poinju izdvajati prvi kristali vrstog rastvora ugljenika u gvou, koje nazivamo MEANI KRISTALI ili austenit. Tako e mo u podruju ispod linije AC imati meavinu dveju
faza, tj. rastopa i MEANIH KRISTALA (R + MK).
Po delu likvidus linije CD iz rastopa poinju se izdvajati kristali karbida gvoa, tzv. primarnog
cementita (Fe3C '), te emo u podruju ispod linije CD imati meavinu dveju faza: rastopa i primarnog
cementita (R + Fe3C ').
U taki C (eutektika taka) pri sadraju od 4,3%C i temperaturi 11450C iz rastopa se direktno izdvajaju
istovremeno austenit () i primarni cementit (Fe3C '), tj. nastaje eutektikum koji predstavlja finu mehaniku
meavinu austenita i primarnog cementita i naziva se ledeburit.
Eutektika transformacija prestavljena je jednainom:
R MK + Fe3C ' = Ledeburit (L)
Iz dijagrama stanja Fe-Fe3C se vidi da najnia temperatura na kojoj se javlja rastop je eutektika taka
C (11450 i 4,3%C). Ova legura se ponaa kao ist metal, s obzirom da se temperatura u toku ovravanja ne
menja.
Ledeburit se odlikuje veoma visokom tvrdoom i krtou i to je karakteristina struktura svih livenih
gvoa sa sadrajem ugljenika od 2,1 do 6,67%.
Na osnovu eutektike take C, liveno gvoe se deli na:
- eutektiko liveno gvoe sa 4,3%C,
- podeutektiko liveno gvoe sa 2,1 - 4,3%C, i
- nadeutektiko liveno gvoe sa 4,3 - 6,67%C.
Ispod granine solidus linije AHJECF sve promene u strukturi su u vrstom stanju. Preobraaji vrstog
stanja proistiu usled prelaza gvoa iz jedne modifikacije u drugu, to je u vezi sa promenom rastvorljivosti
ugljenika u gvou.

11
U podruju JESG imamo ist austenit - MEANE KRISTALE. Strukturna faza -austenit javlje se sve
do temperature 7210C, sa maksimalnim sadrajem ugljenika od 2,1%C u taki E.
Pri daljem hlaenju austenit se poine raspadati i po liniji GOS izluuje se ferit, a po liniji SE
sekundarni cementit Fe3C ''. Tako sada u podruju GOSP imamo meavinu dveju vrstih faza ferita i
raspadajueg austenita (MK+ MK), a u podruju SEE1 smeu sekundarnog cementita i raspadajueg austenita
(Fe3C '' + MK).
Ferit je vrst rastvor ugljenika u -gvou i predstavlja najloiju struktura nisko ugljeninih elika.
Sekundarni cementit se izluuje iz vrstog rastvora za razliku od primarnog cementita koji se izluuje iz
rastopa. Istih su fiziko-mehanikih karakteristika.
U taki S (eutektoidna taka) pri sadraju ugljenika od 0,8% i na temperaturi od 7210C kristali austenita
se razlau na kristale ferita - MK i sekundarnog cementita Fe3C '', formirajui eutektoid koji nazivamo perlit.
Eutektoidna transformacija data je jednainom:
MK MK + Fe3C ''= perlit
Perlit je eutektoidna smea MK-ferita i sekundarnog cementita, koja u sebi sadri 85,5% ferita i 13,5%
cementita.
elik sa sadrajem ugljenjika od 0,8%C naziva se eutektoidni elik, elici sa manje od 0,8%C nazivaju
se podeutektoidni elici, a elici sa vie od 0,8-2,1%C nazivaju se nadeutektoidni elici.
Linija PSK je granina linija po kojoj dolazi do potpunog raspadanja zaostalog austenita iz gvoa i
obrazovanja perlita.
Hlaenjem podeutektoidnih elika (do 0,8%C) ispod linije PSK izluuju se kristali ferita i perlita, a kod
nadeutektoidnih elika (0,8 do 2,1%C) izluuju se kristali perlita i sekundarnog cementita.
Hlaenjem podeutektikih legura (2,1 do 4,3%C) ispod linije PSK izluuje se Fe3C ''+ ferit + ledeburit, a
kod nadeutektikih legura (4,3 do 6,67%C) izluuje se ledeburit i primarni cementit.
1.3. Dobijanje gvoa
Gvoe se dobija iz svojih ruda: magnetit (Fe3O4), hematit (Fe2O3), limonit (2Fe2O3 . 3H2O) i siderit
(FeCO3). Ruda siderit se mora prethodno ari da bi se preveo u oksid. Najee se razliite rude meaju da bi
se dobilo gvoe odgovarajueg sastava. Sitna ruda se prethodno presuje (briketira) ili spee (aglomerira) u
krupnije komade, koji su podesnija za preradu. Za dobijanje gvoa mogu se koristi i oksidni ostaci prenog
pirita pri dobijanju sumporne kiseline.
1.3.1. Dobijanje sirovog gvoa u visokim peima
Sirovo gvoe se dobija u visokim peima u kojima se oksidna gvozdena ruda prerauje redukcijom.
Redukcija se moe obaviti direktno pomou ugljenika iz koksa upotrebljenog kao gorivo ili indirektno pomou
ugljen monoksida nastalog sagorevanjem koksa.
Na sl. 15. dato je postrojenje visoke pei.
Sl. 15. Postrojenje visoke pei
Postrojenje visoke pei obuhvata: visoku pe, predgrevae vazduha, ureaj za dizanje are i
punjenje pei, preista gasova, turboduvaljke za vazduh i dr.
Visoka pe se sastoji od dve zarubljene kupe spojene osnovicama i donjeg cilindrinog dela. Pe je
ozidana vatrostalnim opekama. Oko najireg dela pei nalaze se cevi za dovod zagrejanog vazduha, koji se
kroz duvaljke puta u pe. Zavisno od konstrukcije visoka pe je ojaana elinim skeletom ili omotaem od
elinih ploa. Zbog visoke temperature donji kraj pei spolja se stalno hladi vodom kroz ugraene kanale.
drelo pei zatvara se dvostrukim zvonastim zatvaraem i na njega se sa strane nadovezuje ureaj za
odvod dimnih gasova. Otvori za isputanje zgure i sirovog gvoa, smeteni u cilindrinom delu pei, zatvaraju
se privremenim epovima od vatrostalnog materijala.
Prethodno zagrevanje vazduha za visoku pe vri se u tzv. zagrevaima (Kauper aparatima), po
najmanje dva uz svaku pe, koji se naizmenino upotrebljavaju. Dok se jedan aparat zagreva sagorevanjem
gasa visoke pei, kroz drugi ve zagrejani aparat (700-10000C) proputa se hladan vazduh, koji se uteruje
posebnim kompresorima.
ara za visoku pe sastoji se iz meavine rude, topitelja i koksa. Odnos ovih komponenata u ari
zavisi od sastava rude i to prvenstveno od sadraja gvoa u njoj.
Ruda izmeana sa topiteljem dostavlja se u visoku pe u naizmeninim naslagama sa koksom kao
gorivom, a za sagorevanje koksa uduvava se zagrejani vazduh pod slabim pritiskom.
Kao gorivo u visokoj pei koristi se metalurki koks dobre vrstoe sa to manje sumpora max. do
1,25%S i pepela max. 10%.

12
Rudi se dodaju topitelji, ija je dunost da teko topljive i tetne sastojke rude kao i pepeo
pretvore u lako topljive. Topitelji mogu biti kiseli i bazini. Kiseli topitelji (glinasti kriljci itd.) dodaju se onim
rudama koje imaju bazine primese, a bazini topitelji (kre, dolomit itd.) dodaju se rudama koje sadre kisele
primese (SiO2-kvarc, Al2O3-glina).
U cilju poveanja kapaciteta visoke pei i smanjenje potronje koksa kod savremenih pei vri se
predgrejavanje vazduha do 12000C i poveava njegov pritisak tako da na drelu iznosi do 2 bara. U istom
smislu deluje obogaenje vazduha kiseonikom, kao i dodavanje vazduhu ugljene praine, mazuta, gasnog
goriva i vodene pare.
U visokoj pei imamo tri osnovna hemijska procesa:
a) redukcija;
b) ugljenisanje;
c) hemijske reakcije u vezi sa topiteljem.
Redukcija je proces oduzimanja kiseonika, koja moe biti u visokoj pei dvojaka:
- Indirektna redukcija oksidne rude pomou ugljen monoksida nastalog sagorevanjem koksa, i
- Direktna redukcija ugljenikom pri dodiru sa uarenim metalurkim koksom.
Kiseonik iz vazduha koji se uduvava u visoku pe u dodiru sa uarenim koksom temperature oko
18000C sagoreva u CO2:
C + O2 = CO2
Pri svom kretanju na vie CO2 se u dodiru sa uarenim koksom razlae na CO:
CO2 + C = 2CO
Ovako dobijeni ugljen monoksid penje se na vie nailazei na slojeve rude gvoa, redukujui je u
metalno gvoe (zona redukcije, 700-10000C). Npr. u sluaju hematita hemijska reakcija je prestavljena
jednainom:
Fe2O3 + 3CO = 2Fe + 3CO2
Ova reakcija se ne obavlja odjednom ve postepeno kako se ara sputa nanie prolazei kroz sve
toplije zone visoke pei.
U niim zonama visoke pei, tj. u toplijim zonama, redukcija se obavlja direktno istim ugljenikom iz
koksa, po sledeoj hemijskoj reakciji:
2Fe2O3 + 3C = 4Fe + 3CO2
Ovako rastopljeno gvoe, osloboeno kiseonika, u donjim delovima pei sliva se niz uareni koks pri
emu apsorbuje iz koksa jedan deo ugljenika stvarajui leguru gvoe-ugljenik (zona ugljenisanja, 100012000C) i prelazi u karbid gvoa:
3Fe + 2CO = Fe3C + CO2
Na jo vioj temperaturi (zona topljenja, 1200-18000C) gvoe se topi i istovremeno dolazi do
delovanja topitelja. Najpre kre, koji je nastao od krenjakog topitelja, spaja se sa kvarcnim primesama iz
rude i obrazuje zguru (trosku), a zatim deo silicijuma, mangana, fosfora i sumpora iz rude i koksa pree u
gvoe. Ovde se jo neredukovani oksidi gvoa redukuju direktno ugljenikom.
Na taj nain na dnu visoke pei skuplja se teno sirovo gvoe i nad njim specifino laka zgura.
Gvoe i zgura se povremeno isputaju kroz odgovarajue otvore, dok preostali proizvodi sagorevanja koksa
(CO, CO2, N2 itd.), tzv. gasovi visoke pei stalno izlaze na gornjem delu pei.
U zavinosti od rude i samog voenja procesa sirovo gvoe e sadrati u veoj ili manjoj meri pratee
elemente kao to su: Si. Mn, P, S.
Kao nuzprodukti procesa u visokoj pei mogu se dobiti u manjim koliinama: Zn, Ag, Pb .
Gasovi visoke pei osloboeni praine koriste se za predgrevanje vazduha za uduvavanje u Kauper
aparatima, kao i za druge energetske svrhe na licu mesta, dok se zgura koristiti za izradu ljako blokova, za
dobijanje cementa i dr.
Materijalni bilans procesa topljenja u visokoj pei po 1t proizvedenog sirovog gvoa za rudu sa
sadrajem 50-55% gvoa dat je u tabeli 5.
Tab. 5. Materijalni bilans procesa u visokoj pei po 1t sirovog gvoa
Ulaz u pe
Izlaz iz pei
ruda
2,0 t
sirovo gvoe
1,0 t
krenjak
0,4 t
troska-zgura
0,6 t
koks
0,9 t
praina iz gasa
0,1 t
vazduh
3,5 t=2700 m3 gas
5,1 t=4000 m3
1.3.2. Elektrine pei za dobijanje sirovog gvoa
Topljenje gvozdene rude u peima sa elektrinim zagrevanjem nalo je primenu u zemljama koje
nemaju koksujui ugalj, a raspolau sa velikim hidroenergetskim izvorima jeftine elektrine energije.

13
Dobijanje sirovog gvoa u elektrinoj pei vri se korienjem elektrine energije za
topljenje oksidne gvozdene rude uz dodatak koksa, koji se samo koristi kao redukujue sredstvo i za
naugljenisanje gvoa (oko 1/3 koliine potrebne u visokoj pei). Kako je za dobijanje 1t sirovog gvoa
potrebno oko 2500-3000kWh elektrine enrgije, to je upotreba elektrinih pei ograniena.
Na sl. 17. shematski je data elektrina pe za sirovo gvoe.
Sl. 17. Shema elektrina pe za dobijanje sirovog gvoa:
1) ognjite; 2) jama; 3) elektrode
S obzirom da se u elektrinu pe ne uduvava vazduh, nastrali gas u pei sastoji se uglavnom od ugljen
monoksida, koji se po preiavanju od praine uduvava natrag u donji deo pei. Regulisanjem napona
elektrine struje mogue je dobiti odgovarajuu vrstu sirovog gvoa vrlo dobrog kvaliteta.
1.3.4. Vrste sirovog gvoa
Zavisno od sastava sirovine, temperature u pei i brzine hlaenja isputenog sirovog gvoa iz visoke
pei moe se dobiti belo sirovo gvoe i sivo sirovo gvoe.
Za dobijanje belog sirovog gvoa potrebno je da sirovina sadri dovoljno mangana, koji utie da se
ugljenik zadri u obliku karbida gvoa.
Za dobijanje sivog sirovog gvoa potrebno je da sirovina sadri dovoljno silicijuma (2-3%Si) i da u
pei vlada poviena temperatura, da bi se ugljenik izdvojio u obliku grafita, to se olakava sporim hlaenjem
isputenog sirovog gvoa u peanim kalupima.
Posebne vrste sirovog gvoa su ferosilicijum sa poveanim sadrajem silicijuma (8-10%Si), sjajno
sirovo gvoe sa poveanim sadrajem mangana (6-22%Mn) i feromangan sa znatnim sadrajem mangana
(60-80%Mn).
Sivo sirovo gvoe dobijeno u visokoj pei koristi se za dalju preradu u liveno gvoe, dok se belo
sirovo gvoe (oko 7/8 ukupne proizvodnje visokih pei) uglavnom koristi za dalju preradu u elik.
Postrojenje za dobijanje sirovog gvoa u naoj zemlji nalaze se u elezari Smederevo.
1.4. Livena gvoa
Osobine i primena livenih gvoa zavise od oblika ugljenika koji se nalazi u strukturi gvoa.Ugljenik u
livenom gvou moe se nalaziti u dva oblika i to: kao slobodan ugljenikgrafit i kao karbid gvoa Fe3C.
U vezi sa nainom dobijanja i oblikom pojavljivanja ugljenika u gvou razlikujemo vie vrsta livenih
gvoa i to:
Bela livena gvoa,
Siva livena gvoa,
Legirana livena gvoa,
Modificirana siva livena gvoa,
Temper livena gvoa.
Kod belih livenih gvoa ugljenik se veinom nalazi u vezanom obliku kao karbid gvoa Fe3C
(cementit) ili karbid ugljenika sa drugim elementima(Cr, Mo, W, V itd).
Bela livena gvoa su vrlo tvrda (HB=30006000MPa), otporna na habanje, visoke temperature i
koroziju. Zbog velike tvrdoe se ne mogu obraivati rezanjem i plastinom deformacijom, radi ega se
najee obrauju bruenjem. Koriste se u livenom stanju.
Bela livena gvoa mogu biti legirana i ne legirana. Legirana bela livena gvoa odlikuju se izuzetno
velikom tvrdoom (HB=8000MPa), otpornou na koroziju, toplotu i kiseline.
Bela livena gvoa manje se koriste od sivih livenih gvoa. Najee se upotrebljavaju kao materijal
za preradu u elik i temper livena gvoa.
U rudarstvu se belo liveno gvoe koristi za izradu: kugli za mlinove, eljusti drobilica i dr.
Sivo liveno gvoe je pretopljeno sivo sirovo gvoe uz dodatak starog liva. Odlikuje se
karakteristinom sivom bojom, znatnom vrstoom pri pritisku i srazmerno malom zateznom vrstoom, kao i
umerenom tvrdoom. Nije kovno, ali se odlikuje vrlo dobrom livkou. Topi se na 1200-13000C, gustina mu je
oko 7,25g/cm3. Veliki nedostatak sivog livenog gvoa je vrlo niska udarna ilavost oko 1J/cm2, to znai da je
vrlo krt materijal.
Ugljenik je u sivim livenim gvoima izdvojen u vidu tri alotropske modifikacije: u obliku lamela, rozeta i
kuglica (nodula).
Razlikuje se vie vrasta sivog livenog gvoa: obini sivi liv, sivi liv srednje vrstoe i sivi liv velike
vrstoe.
Sivo liveno gvoe ima vrlo iroku primenu u praksi usled jednostavnog naina livenja, dobre
obradivisti rezanjem, visoke otpornosti na habanje i koroziju itd. Koristi se za izradu: postolja, blokova motora,

14
cilindara lokomotiva i dizel motora, menjakih kutija, kuita pumpi, doboa konica, kanalizacionih
cevi, slivnika, grejnih tela itd.
Nodularni sivi liv (Sfero liv) je vrsta sivog liva velike vrstoe, kod koga se ugljenik ne nalazi o obliku
ljuspica, ve u obliku nodula (loptica). Noduliranjem se poveava zatezna vrstoa za oko 4 puta (do
600MPa), liv dobija znatnu ilavost i postaje kovan.
Legirana livena gvoa u svom sastavu imaju i manju koliinu legirajui elementi: Cr, Ni, Ni-Cr, Ti,
Mo, Cu i Al. Legirajui elementi omoguuju stvaranje sitnozrnastijeg i ravnomernije rasporeenog grafita.
Prema sadraju legirajuih elemenata livena gvoa delimo na: nisko legirana sa sadrajem legirajuih
elemenata do 5%, srednje legirana sa sadrajem legirajuih elemenata od 5 do10% i visoko legirana sa
sadrajem legirajuih elemenata preko 10%.
Modificirana siva livena gvoa dobijaju se dodavanjem specijalnih materija-modifikatora livenom
gvou pred izlivanje. Kao modifikator najee se koristi Si koji se dodaje rastopljenom sivom livenom
gvou u obliku ferosilicijuma ili silikokalcijuma. Koliina modifikatora iznosi 0,2 do 0,3% mase rastopljenog
gvoa za izlivanje. Od modificiranih livova izrauju se odgovorni mainski delovi kao to su: kolenasta vratila,
valjaonika vratila i dr.
Temper liveno gvoe spada u kvalitetna livena gvoa. Dobija se od belog sirovog gvoa
dugotrajnim arenjem (60-100 asova) na povienim temperaturama (900-10000C) radi razlaganja cementita.
Prema hemijskom sastavu, nainu dobijanja, strukturi i osobinama razlikujemo: beli (evropski) temper
liv i crni (ameriki) temper liv.
Kod belog temper liva procesom temperovanja ugljenik je najveim delom ostranjen iz perifernog dela
odlivka do izvesne dubine. Zato izgled preseka belog temper liva perlitne osnove i oksidiranog ugljenika ima
svetliju boju usled manje koliine grafita.
Kod crnog temper liva viak ugljenika, nastao raspadanjem cementita, ostaje u perifernoj zoni u obliku
zrnaca amorfnog ugljenika. Presek odlivka crnog temper liva ima tamnu boju, jer na feritnoj osnovi imamo
veliku koliinu ukljuaka temper ugljenika.
Na sl. 19. shematski je data mikrostruktura belog i sivog temper liva.
Sl. 19. Shematski prikaz strukture temperovanog liva:
a) crni temer liv; b) beli temper liv; f-ferit; C-ugljenik; p-perlit
Po JUS-u razlikuju se vie vrsta temper livova. Koriste se za izradu: delove maina za domainstvo,
doboe konica, lanaca, malih tokova, kljueva, raznih okvira u graevinarstvu itd.
1.1. DOBIJANJE ELIKA
elik se dobija iz belog sirovog gvoa oksidacijom suvinih primesa: C, Si, Mn, P, S, koje se izdvajaju
u obliku zgure i gasova.
Oksidacija primesa pri dobijanju elika iz belog sirovog gvoa nastaje indirektno preko oksidula
gvoa FeO, koji se najpre obrazuje, i posreduje oksidaciji prvo Si, a zatim Mn, C, P i S, kako je to dato
jednainama:
C + FeO = CO + Fe
Si + 2FeO = SiO + 2Fe
Mn + FeO = MnO + Fe
2P + 5FeO = P2O5 + 5Fe
S + 2FeO = SO2 + 2Fe (delimino), i
FeS + Mn = MnS + Fe (veinom).
Pri procesu oksidacije primesa jedan deo FeO zaostane u dobijenom eliku, pa se kao tetna primesa
mora naknadno ostraniti dodavanjem feromangana u odreenim koliinama. Ukoliko za vreme oksidacije
primesa sagori skoro sav ugljenik, odgovarajua koliina ugljenika dodaje se zajedno sa feromanganom, ili u
obliku spraenog koksa neposredno po isputanju elika iz pei.
U savremenoj metalurgiji najraireniji postupci dobijanja elika su:
Konvertorski (Besemerov i Tomasov) postupak;
Simens-Martenov postupak; i
Dobijanje elika u elektropeima.
1.1.1. Konvertorski postupak
Konvertorski postupak dobijanja elika sastoji se u tome da se kroz rastopljeno belo sirovo gvoe
uduvava vazduh ili ist kiseonik, pod nad pritiskom od 1,5 do 2,5bara. Kiseonik slui za oksidaciju, tj.
sagorevanje primesa Si, P, Mn i C usled ega se razvija odreena toplota, potrebna za obavljanje procesa
konvertovanja.
Konvertori za elik su ureaji u obliku velikog vertikalnog suda sa vatrostalnom oblogom
odgovarajueg sastava. Na sl. 21. shematski su prikazane konstrukcije konvertora sa reetkastim dnom za
uduvavanje vazduha i konvertora bez reetkastog dna za uduvavanje kiseonika kroz duvaljku odozgo.

15
Sl. 21. Konvertori za elik: a) normalna konstrukcija,
1) vatrostalna obloga; 2) reetkasto dno; 3) dovod vazduha za
produvavanje; 4) hidraulini mehanizam za naginjanje suda;
b) konstrukcija sa duvaljkom; 1) obloga; 2) duvaljka za kiseonik
sa vodenim hlaenjem; 3) voda; 4) kiseonik; 5) kanal za gasove
U zavisnosti od sastava belog sirovog gvoa koje se prerauje, razlikujku se dva osnovna
konvertorska postupka:
Besemerov (Besemer) postupak za belo sirovo gvoe sa velikim sadrajem silicijuma (do 2,4% Si) i
malim sadrajem fosfora (ispod 1%P). Konvertor Besemera je obloen vatrostalnom kiselom oblogom kvarcne opeke.
Tomasov (Thomas) postupak za belo sirovo gvoe sa velikim sadrajem fosfora (do 2,5%) i malim
sadrajem silicijuma (ispod 0,5%). Obloga Tomasovog konvertora je bazina (dolomit).
Proces oksidacije, tj. sagorevanja Si, Mn, P i C tee vrlo burno i ne traje vie od 20 minuta. Na kraju
procesa konvertovanja rastopljenom eliku dodaje se feromangan, ferosilicijum ili aluminijum u cilju
dezoksidacije, degazifikacije i regulisanja sadraja ugljenika u eliku. Kvalitet elika dobijen ovim postupcima
zaostaje za kvalitetom elika dobijenog u Simens-Martenovoj pei.
1.1.2. Simens - Martenov postupak
Simens-Martenov postupak proizvodnje elika ima naroitog znaaja, jer se njime mogu preraditi
znatne koliine starog gvoa, tj. elinog otpada i do 80%.
Simens-Martenova (Siemens-Martin) pe je vrsta plamene pei, koja se sastoji od zasvoenog
koritastog ognjita za topljenje sirovine i komora (rekuperatora) za prethodno predgrevanje generatorskog
gasa i vazduha za loenje pei.
Korienjem otpadne toplote gasova sagorevanja mogue je postii predgrevanje generatorskog gasa i
vazduha na 1000 do 12000C. Time se omoguava poveanje temperature u prostoru za topljenje na oko
17000C, koja je potrebnu za postupak u ovoj pei.
Na sl. 22. shematski je data Simens-Martenova pe normalne konstrukcije.
Sl. 22. Simens-Martenova pe: 1) ognjite; 2) rekuperatori;
3) vrata za sirovinu; 4) ureaj za dostavljanje
sirovine; 5) otvor za isputanje elika; 6) predgrejani
generatorski gas; 7) predgrejani vazduh
Proces preiavanja u Simens-Martenovim peima sastoji se u sagorevanju: P, Mn, C i Si kiseonikom
iz plamena generatorskog gasa koji lie preko rastopine.
Kod Simens-Martenovog postupka u zavisnosti od sadraja sirovine koja se preiava razlikuje se
kiseli i bazni postupak.
Kod baznog (Simensovog) postupka obloga pei je magnezitska i slui za preiavanje belog sirovog
gvoa, uklanjanjem uglavnom fosfora (P). Za bazni proces kao sirovina pored sirovog gvoa dodaje se 10
do 15% elinog otpada uz dodatak hematita 20 do 30%.
Kod kiselog (Martenovog) postupka obloga je od kvarcnih opeka radi sigurnijeg uklanjanja silicujuma
(Si) iz sirovine. Sirovina za kiseli postupak je pored belog sirovog gvoa (20-40%) i staro gvoe (elini i
gvozdeni lom) 60 do 80%.
Bazinim postupkom dobijaju se uglavnom meki elici, pogodni za temiku obradu i duboko izvlaenje.
Imaju veu ilavost. Upotrebljavaju se za dinamiki optereene delove i bolji su od konvertorskih elika.
Kiselim postupkom proizvode se tvri elici i elici za livenje. Bolji su od elika bazinog postupka, ali
je proces neto skupli.
Proces dobijanja elika, zajedno sa sagorevanjem primesa u sirovom gvou, dezoksidacijom
proizvoda pomou feromangana i regulisanjem sadraja ugljenika u zavisnosti od vrste elika traje 4 do 6 sati.
U Simens-Martenovim peima mogu se proizvoditi i legirani elici, tako to se u rastop dodaju legirajui
elementi Cr, Mo, V, Ni i dr.
1.1.3. Postupak dobijanja elika u elektropeima
Postupak dobijanja elika u elektrinim peima je mnogo savreniji nego konvertorski i SimensMartenog postupak, ali je ovaj postupak mnogo skuplji zbog velikog utroka elektrine energije za topljenje
sirovine 400 do 500kWh/Mp. Ovaj postupak primenjuje se kod elika namenjenih izradi alata i drugih
proizvoda sa veim zahtevom u pogledu istoe.
Za proizvodnju elika imamo dve vrste elektrinih pei i to:
- elektro lune pei, i
- indukcione pei.
Elektro lune pei se rade u dve varijante i to:
Elektrini luk se stvara izmeu dveju elektroda i metalne mase;
Elektrini luk se stvara izmeu jedne elektrode, a kao druga elektroda slui metalno dno pei.

16
Najpoznatija elektro luna pe je Erulova (Heroult) pe kod koje se toplota za pretapanje
elika (25000C) proizvodi elektrinim lukom izmeu dve elektrode nad ognjitem pei, kako je to dato na sl. 23.
Sl. 23. Elektro luna pe za elik: 1) obloga; 2) krov;
3)elektrode; 4) hidraulini cilindar; 5) dovod struje;
6)ema rada pei
U zavisnosti od karaktera sirovina proces u elektro peima moe biti kiseli ili bazni.
Pri pretapanju elika dodaju se razni dodaci (kre, fluor, kvarcni pesak) u cilju odstranjivanja primesa u
eliku, a dezoksidacija se vri dodatkom feromangana.
Trajanje procesa topljenja zavisi od kapaciteta pei i elektro opreme i traje u proseku izmeu 3 - 4 sata.
Indukcione pei rade na principu obrazovanja indukovane elektrine struje pri prolazu kroz elik, usled
ega se on zagreva i topi. Indukcione pei mogu biti nisko frekfentne i visoko frekfentne sa uestalou od 500
do 10000Hz.
Na sl. 24. data je shema indukcione elektrine pei za elik.
Sl. 24. Indukciona elektrina pe za elik: 1) lonac;
2) namotaji; 3) rukavac; 4) kanal za izlivanje; 5) dovod struje
Ove pei su podesne za preradu ve rastopljenog elika.
U opte uzevi elik dobijen u elektro peima istie se boljim osobinama, postojanim hemijskim
sastavom, veom istoom, manjim sadrajem sumpora, vodonika i azota (N2).
U tabeli 7. date su uporedne karakteristike elika dobijenog razliitim postupcima proizvodnje.
Tab. 7. Uporeenje elika po nainu proizvodnje
Nain
proizvodnje
S.Martenov baz.
S.Matrenov kis.

Besemerov
Elektropeima

Sadraj u %,
(ne vie)
S
P
0,06
0,05
0,07
0,05
0,09
0,09
0,03
0,03

Odstranjuje se u toku
procesa
S
P
O
delimino
da
ne
ne
ne
da
ne
ne
ne
da
da
ne

Poredak
Po kval- Po
itetu
ceni
3
2
2
3
4
1
1
4

1.2. UMIRENI I NEUMIRENI ELICI

Gasovi koji zaostanu u eliku (O2, N2, H i dr.) vode svoje poreklo iz sirovine ili vazduha koji se uduvava
u pe. Ukoliko se ti gasovi ne rastvaraju u metalu oni u njemu stvaraju mehure te postaje porozan, ili grade sa
njim jedinjenja kao to su: nitridi, oksidi i dr.
Smanjenje sadraja gasova u metalu postie se ubacivanje dezoksidatora u rastop pre izlivanja, a sam
proces naziva se dezoksidacija. Kao dezoksidatori kod elika upotrebljavaju se Mn, Si i Al. Drugi postupci
oslobaanja elika od gasova su: potresanje i meanje rastopa, livenje u vakumu i dr.
Prema koliini i rasporedu gasnih mehurova elike delimo na: neumirene, poluumirene i umirene
elike.
Neumireni elici (v. sl. 27a) sadri u sebi uglavnom H i CO, gasove koji su vrlo ekspanzivni te izazivaju
nadimanje elika, a s tim i unutranja naprezanja. Gasni mehurovi se stvaraju uglavnom u srednjem delu
odlivka, to omoguava njihovo zatvaranje pri obradi deformisanjem na toplo (valjanjem, kovanjem i dr.).
Poluumireni elici (v. sl. 27b.) sadre u sebi veliki broj ravnomerno rasutih gasnih mehurova po itavoj
masi, koji su mnogo manji nego kod neumirenog elika.
Umireni elici su elici kod kojih je procesom dezoksidacije smanjena koliina gasnih mehurova na
najmanju moguu meru (v. sl. 27c).
Sl. 27. Raspored gasnih mehura u elinom livu:
a) neumireni elik; b) poluumireni elik; c) umireni elik
1.3. PODELA ELIKA
Prema hemijskom sastavu elike delimo na:
1) Ugljenine elike; i
2) Legirane elike.
Ugljenini elici sadre 0,06 do 1,8%C, kao i primese drugih elemenata u dozvoljenim granicama.
Primese u ugljeninim elicima nalaze se u sledeim koliinama: Si do 0,5%; Mn do 0,7%; S do 0,05%; P do
0,05%. Ovi elici mogu sadrati i neznatne koliine legirajuih elemenata (mikrolegirani ugljenini elici).
Legirani elici u svom sastavu osim gvoa i ugljenika imaju i specijalno dodate legirajue elemente
(Cr, Ni, Mn, Si, V, Mo, W, Co, Ti, Al, Cu i dr.), koji im daju poboljana mehanika, fizika i hemijska svojstva.
Podela elika prema hemijskom sastavu i nameni data je u tabeli 9.

17
Tabela 9. Podela elika prema hemijskom sastavu i nameni
Podela elika prema sposobnostima za deformaciju (u toplom i hladnom stanju), mogunostima
termike obrade, prema istoi i kvalitetu povrine, vri se na:
- obine ili trgovake elike;
- kvalitetne elike; i
- plemenite elike.
1.3.1. Ugljenini elici
Ugljenini elici su najmasovnije primenjeni materijali u metalopreraivakoj industriji i primenjuju se
skoro kod svih konstrukcija: za mostovske konstrukcije, rudarske podgrade, razne mainske i graevinske
elemente, profile itd.
Prema nameni ugljenini elici se dele na: konstrukcione i alatne elike.
Ugljenini konstrukcioni elici se dele na:
1. Obine i kvalitetne;
2. Niskougljenine i visokougljenine;
3. Meke elike (sa 0,15-0,25%C); polumeke (sa 0,25-0,4%C); polutvrde (sa 0,4-0,6%C); i tvrde elike
(sa preko 0,6-1,7%C);
Obini konstrukcioni ugljenini elici dobijaju se Besemerovim, Tomasovim ili Simens-Martenovim
postupkom i koriste se za izradu: debelih i srednjih limova, klinova, zakivaka, cevi, toplo valjanih profila, ipki
itd.
Kvalitetni ugljenini elici dobijaju se iz Simens-Martenovih pei ili elektrinih pei. Ovi elici mogu imati
od 0,5-0,8%C, kao i manjui sadraj legirajuih elemenata do 0,3%, pa se mogu smatrati niskolegiranim
elicima. Po kvalitetu prevazilaze obine elike, a sadre i manje tetnih primesa kao to su S i P. U rudarstu
se koriste za izradu elinih podgrada, rudarskih ina, kao i za druge namene.
Konstrukcioni elici za izradu rudarskih podgrada detaljno su obraeni u Praktikumu-Metode ispitivanja
(vidi Poglavlje VIII).
Ugljenini alatni elici koriste se za izradu alata, kojima se mogu obraivati drugi elici ili drugi metali.
U svom sastavu ovi elici sadre od 0,6-1,7%C, uz dodatak do 0,35%Mn. Sadraj silicijuma se kree do
0,35%Si. Kaljenjem ovih elika moe se postii velika tvrdoa, ali uz znatno smanjenje ilavosti. Ugljenini
alatni elici su proizvod Simens-Martenovih ili elektrinih pei.
Meke vrste ugljeninih alatnih elika slue za izradu kovakih kalupa, ekia, dleta, probojnika itd.,
dok tvre vrste koriste se za izradu matrica i patrica, rezaa navoja, noeva alatnih maina, turpija itd.
1.3.2. Legirani elici
Legirani elici u svom sastavu imaju specijalno dodate legirajue elemente (Cr, Ni, Mn, Si, V, Mo, W,
Co, Ti, Al, Cu i dr.), koji im daju poboljana mehanika, fizika i hemijska svojstva.
Prema procentu legirajuih elemenata legirane elike delimo na: niskolegirane elike (do 5% legirajuih
elemenata), srednjelegirane elike (sa 5-10% legirajuih elemenata) i visokolegirane elike (sa preko 10%
legirajuih elemenata).
Prema nameni legirani elici se dele na: konstrukcione legirane i alatne legirane elike.
Konstrukcioni legirani elici nose naziv prema legirajuem elementu ili grupi legirajuih elemenata
(npr. Crelik, Cr-Ni elici i dr.).
Hrom (Cr) kao legirajui element ima najiru primenu, jer poveava vrstou i tvrdou, daje eliku
visoku otpornost na habanje, a srazmerno mu je niska cena. Cr-elici koriste se za izradu: osovina,
zupanika, kuglinih leaja, alata, lopatica parnih turbina, cilindara visokog pritiska itd.
Nikl (Ni) je savren legirajui element, ali s obzirom da je vrlo skup, esto se zamenjuje hromom.
Kombinuje se sa manganom, hromom i drugim legirajuim elementima. Najpoznatije vrste Ni-elika su invar i
platinit.
Cr-Ni elici po svom kvalitetu prevazilaze i Cr elike i Ni elike. Upotrebljavaju se za jako optereene
konstrukcione delove, naroito u avio industriji, za izradu aparata za rafinerije nafte, hemijsku i prehrambenu
industriji.
Molibdenski elici koriste se za izradu konstrukcija parnih kotlova, turbina, kotlovskih cevi, cevnih
grejaa i dr. U praksi se najee sreu Ni-Mo, Cr-Mo i Cr-Ni-Mo elici.
Manganski elici upotrebljavaju se za konstrukcione delove od kojih se zahteva velika tvrdoa i visoka
otpornost na habanje. Koriste se za zupanike, osovine, inske skretnice, obloge eljusti drobilica i dr.
Silicijum elici se upotrebljavaju za izradu opruga i gibnjeva. Koristite se i za mostovske konstrukcije.
Vanadijum elici upotrebljavaju se za izradu opruga, za rad na visokim temperaturama, za izradu alata
i dr. Vrlo su skupi, te se ree koriste u praksi.
Volframovi elici se koriste za izradu metalnih testera, alata za obradu deformacijom na toplo, glodala,
alata za rezanje itd. Vrlo su skupi.

18
Legirane elike pre upotrebe treba obavezno termiki obraditi.
Legirani alatni elici imaju veu tvrdou, vrstou, prokaljivost, radnu temperaturu, ilavost i otpornost
na habanje u odnosu na ugljenine alatne elike. Dele se na:
alatne elike za kovanje, presovanje i merne alate;
niskolegirane alatne elike za rezanje; i
brzorezne elike.
Specijalni elici obuhvataju uglavnom veoma legirane vrste koje se odlikuju specifinim fizikim i
hemijskim osobinama, podeenim u naroite svrhe. Od specijalnih elika u praksi se koriste: nerajui i
kiselootporni elici, elici sa posebnim magnetskim osobinama i elici otporni na visoke temperature
(vatrootporni elici). Ovi elici u rudarstvu imaju neznatnu primenu.
U savremenoj tehnici od svih metala gvoe i elik imaju najveu primenu. Vrlo iroku primenu u
industriji, pa samim tim i u rudarstvu, imaju proizvodi elezara dobijeni plastinim deformisanjem, kao to su:
razni profili, ice, tanki limovi, trake, cevi i dr.
Na sl. 30. prikazan je pogon za hladno valjanje elinih profila.
Sl. 30. Pogon eliane za hladno valjanje elika
2. TEKI METALI
Od tekih metala najveu primenu u tehnici imaju bakar, olovo, cink i kalaj, zatim hrom, nikl, mangan,
kobalt, iva, vanadijum, volfram, molibden i antimon.
U ovom udbeniku obradiemo samo one teke metale koji se proizvode u naoj zemlji.
2.1. BAKAR
Pored gvoa bakar je jedan od najvanijih metala. Spada u grupu obojenih metala. Odlikuje se
karakteristinom crvenom bojom.
Bakar se dobija iz sulfidnih ruda halkopirita CuFeS2 i halkozina Cu2S.
Proces proizvodnje bakra odvija se u nekoliko faza.
Prva faza sastoji se u deliminom prenju rude uz dodatak topitelja (kvarcni pesak) da bi se dobio
poluproizvod bakremac sa 30-45%Cu u obliku Cu2S. Druga faza obuhvata preradu bakrenca u plamenoj pei
oksidaciono-redukcionim postupkom da bi se dobio crni bakar sa 90%Cu, ili preradu bakrenca u konvertoru za
bakar gde se oksidaciono-reakcionim postupkom dobija sirovi (bubuljiasti) bakar sa 96%Cu. Poslednja faza
je rafinacija sirovog bakra u plamenoj pei, ili elektrolitikim postupkom.
Prema JUS-u razlikuju se dve vrste bakra u zavisnosti od naina rafinacije:
Topioniki bakar (99,0-99,75%Cu); i
Elektrolitiki bakar (99,9%Cu).
Pri elektrolitikoj rafinaciji bakra kao anode slue ploe od sirovog bakra, a kao katode ploe od istog
elektrolitikog bakra. Elektrolit je kiseli rastvor bakra sulfata (5-10% slobodne H2SO4). Pri prolazu elektrine
struje rastvara se anodni bakar i zajedno sa primesama prelazi u rastvor. Iz rastvora se izdvaja potpuno ist
bakar koji se taloi na katodama, dok se primese taloe na dnu suda za elektrolizu u obliku mulja (Au, Ag, Se i
dr.).
Na sl. 31. shematski je prikazana elektrolitika rafinacija bakra sa detaljem anode.
Sl. 31. Elektroliza bakra: 1) katoda; 2) anoda od sirovog bakra;
3) elektrolit; desno: detalj anode
Radi spreavanja oksidacije bakru se dodaju dezoksidatori kao to su: P, Al, Si i dr. Najee se
upotrebljava fosfor (P) koji se dodaje rastopljenom bakru u vidu fosfornog bakra koji ima 8-12%P.
Tehniki ist ili crveni bakar ima gustinu 8,9g/cm3, temperaturu topljenja 10830C, vrstou u arenom
stanju 200-220MPa, izduenje do 50%, vrstou nakon obrade deformacijom 300-500MPa, modul elastinosti
115.000MPa, ilavost 160-180J/cm2. Vrlo je dobar provodnik toplote i elektriciteta. Dobro se obrauje
valjanjem, izvlaenjem i presovanjem u hladnom i zagrejanom stanju. Teko se zavaruje i lije. Prema
hemijskim uticajima dosta je postojan. Kiseline i kisele soli ga napadaju gradei s njim otrovna jedinjenja,
mahom zelene boje.
Bakar se zbog svoje velike provodljivosti toplote teko zavaruje elektrootpornim postupcima, ve se
zavaruje elektrolunim ili gasnim postupcima. Dobro se lemi.
U savremenoj tehnici bakar se najvie upotrebljava u elektrotehnici zbog svoje dobre provodljivosti
elektrine struje. Veliki deo proizvodnje bakra (oko 40%) koristi se za izradu raznih legura (mesinga, bronze,
duraluminijuma i dr.). U rudarstvu primenjuje se izmeu ostalog i za izradu aura za rudarske kapisle,
elektrine upaljae itd.
Proizvoai bakra u naoj zemlji su Bor i Majdanpek.

19
2.2. OLOVO
Olovo se dobija iz njegove najvanije rude galenita PbS oksidaciono-redukcionim ili oksidacionoreakcionim postupkom, nakon ega se proizvod uvek rafinie. Ruda cerusit PbCO3 je od manje vanosti za
dobijanje olova.
Po oksidaciono-redukcionom postupku, podesnom za bogate rude i koncentrate, galenit se prvo
prenjem prevede u oksid. Nastali oksid olova uz dodatak koksa i topitelja (krenjak, pesak, gvozdena ruda)
prerauje se indirektnom i direktnom redukcijom u metalno olovo u jamastim peima.
U novije vreme uvedene su jamaste pei za zajedniko dobijanje olova i cinka (ISC postupak).
Postupak se zasniva na redukciji sinterovanih kompleksnih koncentrata rude, pri emu se u donjem delu pei
izdvaja olovo, dok se cink sa delom olova izdvaja u kondenzacionoj komori.
Na sl. 33. prikazana je jamasta pe sa kondenzatorom za zajedniko dobijanje olova i cinka.
Sl. 33. Jamasta pe za zajedniko dobijanje olova i cinka
(ISC postupak): 1)pe; 2)sirovina i koks; 3)kondenzator
za cink; 4)separator olova i cinka; 5)zagrejani vazduh;
6)troska; 7)crpka za teno olovo; 8)kanal za gasove
(na preiavanje)
Sirovo olovo rafinie se pretapanjem ili elektrolizom. Po Harris postupku primese se odstranjuju
zagrevanjem sirovog olova u plitkim kotlovima uz naroite dodatke. Najpre se na povrini rashlaenog olova
izdvoji Cu, pa pri ponovnom zagrevanju i hlaenju As i Sb, i na kraju Ag.
Elektroliza se naroito primenjuje u cilju odstranjivanja bizmuta (Betts postupak). Rafinisano olovo
sadri 99,9-99,99%Pb.
Olovo se odlikuje plavkastosivom bojom, malom tvrdoom (40HB) i znatnom gustinom 11,34g/cm3.
Zatezna vrstoa olova je samo 17MPa. Topi se na 3270C. Slab je provodnik toplote i elektrine struje. Na
suvom vazduhu se ne menja, ali u vlazi se prevlai najpre oksidom, a zatim hidroksidnom skramom Pb(OH)2
koja ga titi od dalje oksidacije.
Rafinisano olovo (istoe 99,73-99,99%Pb) slui za izradu akumulatorskih ploa, kablovskih omotaa,
izradu boja (minijum, olovno belo), raznih legura (za leita i dr.), olovnih cevi, rudarskih eksploziva (olovo
azid, olovo tetraetil i dr.) itd.
Proizvoa olova u naoj zemlji je Trepa.
2.3. CINK
Najvanija ruda cinka je sfalerit ZnS. Smitsonit ZnCO3 je od mnogo manjeg znaaja.
Iz ovih ruda cink se dobija pirometalalurkim i hidrometalurkim postupkom. Ovako dobijeni sirovi cink
se rafinie.
Pri pirometalurkom dobijanju cinka najpre se sulfidna ruda oksidacionim prenjem prevede u ZnO, koji
se zatim redukuje ugljenikom u zatvorenim sudovima. S obzirom da je taka kljuanja cinka oko 9000 a
redukcija cink oksida nastupa preko 10000C, cink se dobija u obliku pare. Zbog toga se proces mora obavljati
u keramiki zatvorenim sudovima bez prisustva vazduha, tzv. retortama, u kojma se pare ohlade (kondezuju)
u rastopljeni cink, a delom pretvore u cinkov prah. Dobijeni sirovi cink se rafinie pretapanjem. Iskorienje
cinka u odnosu na sadraj u rudi je samo oko 90%, usled gubitaka pri kondezaciji u retortama i gubitaka kroz
dimne gasove.
Kod hidrometalurkog nain dobijanja cinka, sulfidna ruda se oksidacionim prenjem najpre prevede u
oksid cinka, koji se zatim dejstvom sumporne kiseline prevede u sulfat cinka (ZnSO4). Ovako dobijeni i
preieni sulfat cinka ZnSO4, podvrgava se elektrolizi (rafinacija cinka) u koritima sa anodama od olovnog
lima i katodama od aluminijuma. Istaloeni isti cink (99,95% Zn) se na kraju pretopi u plamenoj pei u
redukcionoj atmosferi, da bi se spreila oksidacija, a zatim izlije u kalupe.
Cink je metal plavkaste boje. Gustine 6,9-7,2g/cm3 (liven) do 7,25 g/cm3(valjan cink), temperatura
topljenja 4200C, temperatura kljuanja 9200. Zatezna vrstoa valjanog cinka obine istoe (99%Zn) je
160MPa. Dobro se lije. Na suvom vazduhu se ne menja, ali u prisustvu vlanog vazduha se prevlai tankom
oksidnom skramom, koja ga titi od dalje oksidacije (pocinkovanje).
Na tritu se cink pojavljuje kao: sirovi cink, rafinisani cink i kao cinkov prah.
Najvanija upotreba cinka je za prevlake gvozdenog lima u svrhu zatite od korozije (oko 50% svetske
proizvodnje), zatim za izradu legura (mesing, beo metal i dr.), raznih limova, boja (bela cinkova boja i dr.),
lakova, elektrinih baterija i dr.
Najvei proizvoa cinka u naoj zemlji je Trepa.
U tabeli 8. date su vanije fiziko-mehanike karakteristike obojenih metala.
Tab. 8. Vanije fiziko-mehanike osobine obojenih metala
Metal

Gustina
g/cm3

Temp.
topljenja
0
C

Zatezna
vrstoa
MPa

Ukupno
izduenje
A, %

HB tvrdoa
MPa

20
Bakar
Cink
Olovo
Kalaj
Aluminijum

8,9
7,1
11,3
7,28
2,7

1083
419
327
232
659

Magnezijum

1,7

650

1)

tvrdo aren,

2)

1)

210 ,
4502)
150
14
27,5
(70-110)1)
(150-230)2)
200

1)

2)

50 , 2
35
60
40
45-30
8-2
10

1)

350 ,
9502)
35
4
5
15-25
35-40
25

meko aren

3. LAKI METALI
Laki metali obuhvataju uglavnom aluminijum, magnezijum i berilijum. Odlikuju se gustinom manjom od
2,7g/cm3.
3.1. ALUMINIJUM
Najvanija sirovina za dobijanje aluminijuma je boksit, koji se sastoji od meavine hidroksida
aluminijuma (Al2O3 . H2O ili Al2O3 .3H2O) sa primesama silicijum dioksida, gvoe oksida, titan oksida itd. U
tehnikoj praksi obino se razlikuje crveni boksit sa malo silicijum dioksida (1-5%SiO2 i 20-25%Fe2O3) i beli
boksit sa mnogo silicijum dioksida (do 25%SiO2 i 5%Fe2O3). Tehnika vrednost boksita je tim vea to sadri
manje silicijim oksida i titan oksida.
Aluminijum se najvie dobija iz crvenih boksita koji su podesni za preradu po baznom (alkalnom)
postupku po Bajeru (Bayer).
Dobijanje aluminijuma po Bajerovom postupku izvodi se u dve faze:
1. Izolovanje istog, suvog aluminijum oksida, tzv. glinice, i
2. Elektrolitika redukcija glinice u metalni aluminijum.
Izolovanje iste suve glinice postie se zagrevanjem boksita u obrtnoj sunici, da bi se oslobodio vode i
organskih primesa, a zatim se izmleven kuva sa natrijum hidroksidom u zatvorenim sudovima (autoklavama)
da bi se dobio natrijum aluminat:
Al2O3 . H2O + 2NaOH = Na2O . Al2O3 + 2H2O
Filtriranjem se iz rastvora izdvoje nerastvorljive primese u obliku crvenog mulja (oksid i hidroksid
gvoa, silicijum dioksid, titan oksid). Preienom rastvoru natrijum aluminata dodaje se ist Al2O3, da bi se
meanjem ponovo razloio na hidroksid aluminijuma i natrijum hidroksid. Ovako dobijen hidroksid aluminijuma
se opere, a zatim ari u obrtnoj pei da bi se dobio ist aluminijum oksid Al2O3, tzv. glinica.
Elektrolitika redukcija glinice vri se u elektrolitikim elijama, tzv. peima za aluminijum. Pe ima dno
od ugljenih blokova koji slue kao katoda, a anoda je od petrol koksa. elije rade s niskim naponom
jednosmerne struje od 5-6V i jainom od 30.000-40.000A. U elijama se stalno nalazi rastopljen mineral kriolit,
kome se dodaje samo do 20% glinice, s obzirom da se meavina glinice i kriolita topi na 900-9500C, a ista
glinica tek na 20500C. Proces elektrolitike redukcije moe se prikazati jednainom:
Al2O3 + 3C = 2Al + 3CO
Za dobijanje 1t aluminijuma potrebno je 2t glinice, odnosno 5t boksita pri potronji struje 15.00020.000kWh, to jako poskupljuje proces dobijanja aluminijuma.
Na sl. 34. data je elektrina pe za aluminijum.
Sl. 34. Elektrino-redukciona pe za aluminijum:
1)metalni plat; 2)ugljena obloga; 3)anoda; 4)katoda;
5)topioniki lonac
Rafinacija aluminijuma vri se ponovnom elektrolizom u posebnim elektrinim peima. Nepreieni
aluminijum dolazi na trite u tri vrste: sa 99,7; 99,5 i 99%Al, a rafinisani aluminijum sa 99,99%Al.
Aluminijum je srebrnastobele boje sa gustinom 2,7g/cm3 i temperaturom topljenja 6580C. Zatezna
vrstoa livenog aluminijuma je 90-120MPa, istezanje 30-40%, tvrdoa oko 300HB. Dobar je provodnik
elektrine struje.
Aluminijum je vrlo mek i plastian, dobro se kuje i valja u hladnom stanju. Svojstvo livkosti je
nedovoljno. Zavarivanje i lemljenje je oteano usled stvaranja oksidne skrame.
Na vazduhu aluminijum se brzo zatiuje od korozije oksidnom skramom Al2O3. Vrlo je otporan na
dejstvo kiselina (osim sone), ali je slabo otporan na dejstvo baza. U morskoj vodi aluminijum se vrlo brzo
razara.
Aluminijum se najvie upotrebljava za proizvodnju legura (oko 63%), srazmerno malo u istom stanju u
elektrotehnici za vodove visokog napona i dr. (oko 12%), u metalurgiji (za dezoksidaciju i dr.), za termitske
meavine, zatitne premaze, anbalau, posue itd.
Postrojenje za dobijanje aluminijuma u naoj zemlji nalaze se u Podgorici.

21
3.2. MAGNEZIJUM
Magnezijum se dobija iz ruda karnalit MgCl, magnezit MgCO3, dolomit CaCO3 . MgCO3; kao i iz morske
vode (MgCl2 . KCl . 6H2O). Pri dobijanju iz hloridnih sirovina, ist MgCl2 se podvrgava elektrolitikom topljenju.
U sluaju karbonatne sirovine prethodi peenje, da bi se dobio magnezijum oksid, koji se prevodi u hlorid
magnezijuma zagrevanjem u struji hlora i u prisustvu ugljenika. Ovako dobijen MgCl2 dalje se podvrgava
elektrolitikom topljenju.
Magnezijum je najlaki tehniki metal sa gustinom 1,74g/cm3, takom topljenja 6500C, zateznom
vrstoom 120-220MPa. Na vazduhu je nepostojan usled oksidacije, stvarajui oksidnu skramu koja je
porozna, te ne prestavlja zatitu magnezijuma od dalje oksidacije.
Magnezijum je prema delovanju baza dosta otporan, ali ga zato kiseline i soli lako razaraju uz
razvijanje vodonika.
Gori pri povienoj temperaturi (pali se na oko 7000C) oslobaajui veliku koliinu toplote.
Tehniki ist magnezijum ne upotrebljava se kao konstrukcioni materijal, jer su mu mehanika svojstva
vrlo mala, dok obraen deformacijom ima neto bolja mehanika svojstva.
Znatnu primenu magnezijum ima u vazduhoplovstvu, metalurgiji (za dezoksidaciju, kao vatrostalni
materijal itd.), za izradu legura i dr.
4. LEGURE OBOJENIH METALA
Legure obojenih metala obuhvataju legure tekih i legure lakih obojenih metala. U pogledu tekih
metala najee su u upotrebi legure bakra i kalaja (Cu-Sn), bakra i cinka (Cu-Zn), bakra i nikla (Cu-Ni) i dr.,
dok kod lakih metala to su legure: aluminijuma, bakra i magnezijuma (Al-Cu-Mg), aluminijuma, magnezijuma i
silicijuma (Al-Mg-Si) i dr.
Najpoznatije legure bakra su mesing i bronza.
Mesing (CuZn) je legura bakra (najmanje 50%Cu) i cinka (od 40-50%Zn). Najbolja mehanika svojstva
ima mesing pri sadraju cinka oko 40% (vrstoa Rm=330MPa pri A=35%). Poveanje sadraja cinka preko
50% nema nikakvog korisnog dejstva, jer vrstoa i plastinost naglo opadaju.
Mesing je zlatnoute do crvenkaste boje zavisno od sadraja bakra. Vrste sa manje od 20%Zn su
crvenkaste boje i poznate su kao tombak.
Prema vrsti i nainu obrade mesinge delimo na: mesing za gnjeenje i mesing za livenje. Kovne vrste
mesinga odlikuju se veom vrstoom, tvrdoom i otpornou prema hemijskim uticajima.
Upotrebljava se za: armature, mainske delove, lim, icu, trake, za leajeve, elemente otporne na
morsku vodu, u metalurgiji praha za razne presovane i sinterovane proizvode i dr.
Bronza je legura bakra sa kalajem (5-20%Sn) i drugim metalima. Prema vrsti metala koji ulazi u ovu
leguru imamo: kalajne, aluminijeve, olovne, silicijumove i manganske bronze.
Bronze se odlikuju znatnom vrstoom, otpornou prema koroziji, dobrom livkou i znatnom
tvrdoom.
Upotrebljavaju se za livenje armatura, leinih posteljica, cevi, ice itd.
U tabeli 9. date su najbitnije karakteristike legura bakra.
Tab. 9. Fiziko-mehanike karakteristike legura bakra
Vrsta
legure
Bronza,kalajna
Bronza,alumin.
Bronza,
crvena
Mesing, liven
Mesing,t.valjan

Zatezna
vrstoa
MPa
150-200
160-200
300-400
150-180
230-360

Gustina
g/cm3

Istezanje
A, %

7,5-8,6
8,6
8,5

do 15
30-50
6-25
10-20
15-36

HB
tvrdoa
MPa
600-1800
600-900
500-700
400
150

Zn
%

Sn
%

3-7
35
40

10-20
4-10
-

Legure aluminijuma obuhvataju vrste sa najmanje 87% aluminijuma i dodatkom lakih i tekih metala.
Odlikuju se malom masom, znatnom vrstoom i tvrdoom, a pojedine vrste znatnom otpornou prema
koroziji. U pogledu mogunosti obrade legure aluminijuma dele se na: legure za livenje i legure za gnjeenje.
Najpoznatije legure aluminijuma su duraluminijum, silumin i hidronalijum.
Duraluminijum je najpoznatija kovna legura aluminijuma iz grupe Al-Cu-Mg. Osim ovih elemenata
duraluminijum sadri jo i Si i Fe (0,2-0,6%). Duraluminijum se moe termniki poboljati kaljenjem na
temperaturi do 5000C uz sporo hlaenje u vodi sobne temperature. Ovaj proces postepenog ovravanja
nakon kaljenja (u roku 5-6 dana) naziva se starenjem. Ne moe zavarivati. Od korozije se titi prevlaenjem
tankim slojem aluminijuma.
Superduraluminijum je duraluminijum poveane vrstoe.
Duraluminijum se upotrebljava za izradu raznih mainskih delova, delove rudnikih izvoznih koeva i
vagoneta, podgradnih stubaca itd.

22
Silumin je karakteristina livna legura aluminijuma iz grupe Al-Si sa 5-13%Si. Silumin ima
odlino svojstvo livkosti. On je najotpornija Al-legura na koroziju. Nedostatak siluminovih odlivaka jeste
poroznost, jer silumin u rastopljenom stanju lako upija gasove.
Hidronalijum je poznata kovna i livna legura aluminijuma iz grupe Al-Mg sa 2,5-4%Mg (kod kovnih
vrsta) i 4-12%Mg (kod livnih vrsta). Otporan je prema koroziji. Upotrebljava se za jae optereene
konstrukcione delove, naroito izloene koroziji slane vode.
Legure magnezijuma obuhvataju legure sa najmanje 89%Mg i dodatkom aluminijuma, cinka,
mangana i drugih elemenata, koje se jednim imenom nazivaju elektroni. Elektroni se ne mogu upotrebiti u
konstrukcione svrhe, zbog svoje male vrstoe. Veliki nedostatak elektrona je mala otpornost na koroziju.
Dobro se obrauju rezanjem. Dele se na: elektrone za livenje i elektrone za gnjeenje. U rudarstvu se koriste
za livenje kuita runih rotacionih builica i dr.
U tabeli 11. date su uporedne mehanike osobine elika i nekih lakih legura.
Tab. 11. Uporedne mehanike osobine elika i nekih lakih legura
Materijal
elik
Duralumin
(kaljen)
Duralumin
(nekaljen)
Elektron
(livni)

Granica
elastinost
i
RE [MPa]
180-220
80-240

Izduenje
A, %

Zatezna
vrstoa
Rm [MPa]

Tvrdoa
HB [MPa]

Modul
elastinosti
E [MPa]

27
32-36

500-600
260-520

1400-1700
600-1400

210.000
70000-75000

150-370

110-220

300-600

70000-75000

60-180

26-30

240-370

550-800

46.000

5. SPECIJALNE LEGURE
Specijalne legure obuhvataju: legure za leita, tvrde legure, legure za lemljenje, lako topljive legure i
legure za otpornike.
Legure za leita ili antifrikcione legure se odlikuju specifinim osobinama potrebnim za leita, kao
to su: mali koeficijent trenja, dovoljna pritisna vrstoa, manja tvrdoa od osovine koja se okree u leitu,
dobra provodljivost toplote i malo irenje pri zagrevanju. Najpoznatije leine legure su: beli metali,
aluminijumske legure i bronze.
Beli metal je legura kalaja i olova sa dodatkom antimona i bakra u cilju poveanja tvrdoe i nosivosti.
Plaviastobele boje. Lako se topi na 230-4000C. Razlikuju se dve vrste ovih legura i to: kalajni beli metal i
olovni beli metal. U tabeli 12. dat je sastav belih metala.
Tab. 12. Sastav belih metala za leita
Hemijski sastav, %
Beli metal
Sb
Cu
Pb
Sn
Kalajni
10-12
5,5-6,5
ostalo
Olovni
15-17
1,5-2,0
ostalo
15-17
Aluminijumske legure za leita (sastava Al-Cu-Si) odlikuju se manjom teinom, veom vrstoom i
jeftinije su od belih metala.
Kalajna bronza sa 90%Cu i 8%Sn je savrena antifrikciona legura. Upotrebljava se za najodgovornije
leajeve, jer podnosi vrlo velike specifine pritiske.
Olovna bronza sa 70-75%Cu i 25-30%Pb upotrebljava se za nalivanje kliznih leaja motora sa
unutranjim sagorevanje.
Tvrde legure sastavljene su od karbida teko topljivih metala. Odlikuju se velikom tvrdoom (oko 7090HRC) koju zadravaju i pri povienoj temperaturi (do oko 10000C).
Prema nainu proizvodnje i nameni tvrde legure se dele na:
1. Sinterovane (metalokeramike);
2. Livene tvrde legure - steliti; i
3. Prakaste tvrde legure.
Sinterovane tvrde legure sastavljene su od jedinjenja karbida (WC, TiC, TaC i dr.) i kobalta (Co) kao
vezivnog sredstva. Kobalt se ne legira sa navedenim karbidima, nego samo povezuje estice karbida u tenoj
fazi, zbog ega se ove legure nazivaju tvrde pseudo legure.
U rudarstvu najveu primenu nalaze volfram karbidske pseudo legure tipa WC-Co. Ove legure sastoje
se od zrnaca volfram karbida (WC) povezanih stopljenim prahom kobalta Co (6-15%Co) kao vezivnog
sredstva. Pri tome volfram karbid (tvrdoa po Mosu H=9) daje leguri veliku tvrdou i otpornost prema habanju,
a kobalt vrstou i ilavost.
U pogledu krupnoe karbidne komponente razlikujemo: sitnozrne, srednjezrne i krupnozrne vrste.

23
Variranje sadraja kobalta u tvrdoj leguri znatnije utie na promenu tvrdoe nego na promenu
vrstoe, dok variranje prosene veliine estica karbidne komponente znatnije utie na promenu vrstoe
(ilavosti).
Tvrdoa legure raste sa padom sadraj kobalta i poveanjem sadraja WC, kao i s opadanjem
krupnoe zrnaca WC kako je to vidljivo na dijagramima sl. 37. i 38.
vrstoa na savijanje raste sa porastom sadraja kobalta u leguri i sa porastom veliine estica
karbidne faze, kao to se vidi na dijagramima sl. 37. i 39. ilavost ovih legura je srazmerno niska i iznosi 36J/cm2.
Sl. 37. Zavisnost savojne vrstoe i tvrdoe
od sadraja kobalta
Sl. 38. Zavisnost HV tvrdoe od srednje vrednosti prenika zrna WC
Sl. 39. Zavisnost savojne vrstoe od srednje vrednosti prenika zrna WC
Sinterovane volfram karbidske pseudo legure proizvode se postupcima metalurgije praha
(metalokeramike). Najpre se meavina usitnjenog volfram karbida i spraenog kobalta ispresuje u kalupima
pod pritiskom 100-420MPa, a zatim pee (sinteruje) u elektropeima na temperaturi od 1400-15000C. Pri
peenju dolazi do topljenja kobalta (Co) koji obavija karbidna zrna i tako ih povezuje.
Ploice ovih legura privruju se za telo alata indukcionim lemljenjem ili mehanikim putem
(presovanjem).
Ove legure poznate su pod raznim trgovakim nazivima, kao to su: vidia (Nemaka), koromant
(vedska), karboloj (SAD), pobedit (Rusija) itd. U naoj zemlji ih proizvodi "Prvi partizan"-Uice po licenci
vedske firme Sandvik Coromant.
U rudarstvu se upotrebljavaju za izradu seiva: buaih dleta, kruna, svrdala, reznih elemenata
kombinovanih tunelskih i drugih maina.
Na sl.40. dati su neki primeri primene tvrdih sinterovanih volfram karbidskih legura za izradu seiva
reznih elemenata buae opreme u rudarstvu.
Sl. 40. Rezni elementi buae opreme za rudarstvo
Livene tvrde legure (steliti) su legure na bazi kobalta (Co) sa volframom (W), hromom (Cr) i ugljenikom.
Odlikuju se vrlo visokom antikorozivnou i visokom vatrostalnou do 8000C. Krte su. Proizvode se livenjem
u obliku ipki prenika 5-7mm. Ne mogu se kovati, niti kaliti, ve se odlivci doteruju bruenjem na tane
dimenzije. Tvrdoa stelita iznosi 45-55HRC. Nanose se navarivanjem (acetilenskim gasnim plamenikom) na
elik i liveno gvoe radi stvaranja tvrdih i otpornih povrina na habanje (matrice, ventili, kalibri za izvlaenje
ice itd).
Prakaste tvrde legure proizvode se u obliku praha sastava: W-C-Si-Fe ili Cr-C-Mn-Si-Fe. Koriste se za
navarivanje u cilju stvaranja tvrdih i otpornih povrina na habanje (eljusti drobilica, zubi bagera itd.).
Navarivanje tvrdih prakastih legura vri se elektrolunim postupkom, tako to se na navarivanu povrinu prvo
nanese tanak sloj 0,2-0,3mm dezoksidatora, a zatim sloj od 3-5mm praha tvrde legure koji se stopi
elektrodom.
Legure za otpornike imaju visoku elektrootpornost, a malu elektroprovodljivost. Upotrebljavaju se za
izradu otpornika i grejnih tela elektrinih pei i drugih aparata.
Za elektrootpornike temperature do 5000C koriste se legure bakra sa Ni, Mn i Zn, od kojih su
najpoznatije: nikelin, manganin i konstantan. Primenjuju se za otpornike mernih instrumenata, merne trake,
mostie elektrinih upaljaa itd.
Za otpornike temperature preko 5000 koriste se legure na bazi nikla, hroma, gvoa i drugih dodataka,
od kojih su najpoznatije: nihron (cekas) i fehral (kantal). Primenjuju se za otpornike termikih aparata.
Legure za lemljenje koriste se za spajanje (lemljenje) delova metala i legura meu sobom. Delimo ih
na meke lemove i tvrde lemove.
Meki lem ima malu vrstou Rm=50-70MPa i temperaturu topljenja ispod 3000C. Od mekih lemova
najvie su u primeni lemovi od kalaja (Sn) i olova (Pb). Upotrebljavaju se spojeve bez velikih naprezanja u
eksploataciji.
Tvrdi lem ima visoku vrstou Rm=500MPa i temperaturu topljenja preko 5500C. Pri lemljenju daje vrlo
vrste spojeve. Kao tvrdi lem upotrebljava se: elektrolitiki i fosforni bakar (za lemljenje elinih delova); razni
bakarno-cinkovi, srebreni, aluminijumski i drugi lemovi (za lemljenje crnih i obojenih metala). Tvrdi lemovi na
bazi bakra i cinka (temperatura topljenja 820-9150C) upotrebljava se za lemljenje mesinga, bronze, bakra i
gvoa. Bakarni lemovi nali su veliku primenu za indukciono lemljene ploica tvrdih legura kod buaih alata
za rudarstvo.
Lako topljive legure imaju nisku taku topljenja (ispod 1000C). Najpoznatije lako topljive legure su:
Rozova (Rose) legura (Pb-Sn-Bi) temperature topljenja 93,750C i Vudova (Wood) legura (Bi-Pb-Sn-Cd)

temperature topljenja 600C. Upotrebljavaju se za: osigurae parnih kotlova i elektrinih vodova, kao
prenosnici toplote u metalnim kupatilima itd.

24

6. OBRADA METALA I LEGURA

U savremenoj praksi postoji veliki broj postupaka obrade metala i legura kojima se dobijaju gotovi
proizvodi za upotrebu u tehnici.
Najee korieni postupci obrade metala i legura su:
1. Obrada livenjem;
2. Obrada plastinom deformacijom;
3. Obrada rezanjem (skidanjem strugotine);
4. Termika obrada;
5. Metalokeramika obrada; i
6. Lemljenje i zavarivanje.
U ovom udbeniku postupci obrade materijala bie obraeni u skraenom obimu, s obzirom da se
rudarski inenjeri u praksi nee detaljno baviti ovom problematikom.
6.1. LIVENJE
Livenje je postupak koji se sastoji u tome da se metal ili legura u tenom stanju uliju u kalup, u kome
hlaenjem ovrsnu dobijajui oblik kalupa.
Najvanije osobine metala i legura koje dolaze do izraaja pri livenju jesu stepen livkosti i skupljanje pri
hlaenju. Naroito dobru livkost ima sivo liveno gvoe, cink, kalaj i olovo, kao i veina legura obojnih metala.
Slabije se lije elik, aluminijum i bakar. Skupljanje rastopljenog materijala pri hlaenju znatno je kod mnogih
metala i legura. Zato su kalupi za livenje uvek za onoliko vei za koliko se dotini materijal skuplja pri hlaenju:
za sivo livniko gvoe 1%, belo livniko gvoe do 2,5%, elik 2%, bronza i mesing 1,5%, legure lakih metala
1,25% itd.
Pri livenju mogu nastati greke koje obuhvataju deformisanje odlivka, pukotine i upljine, rastresitost i
poroznost odlivka, slojevitost i dr. Greke se mogu preduprediti odgovarajuim merama, kao to su: dobrom
izradom kalupa, optimalnim nainom hlaenja odlivka itd. U cilju izbegavanja pojave upljina usled mehuria
u odlivku, naroito pri livenju elika, livenje se izvodi u tzv. produenim kalupima, da bi se upljine zadrale u
ovom delu kalupa, koji se nakon hlaenja odlivka odree.
Prema nainu livenja razlikuju se: obini postupci livenja i specijalni postupci livenja (kokile,
centrifugalno livenje, livenje pod pritiskom itd.).
6.2. OBRADA PLASTINOM DEFORMACIJOM
Obrada plastinom deformacijom metala i legura vri se preko granice elastinosti materijala, da bi
predmet trajno zadrao promenjeni oblik. Najee korieni postupci plastinog deformisanja materijala su:
kovanje, presovanje, valjanje, izvlaenje i istiskivanje.
Plastinost mnogih metala i legura na obinim temperaturama je mala, zbog ega je potrebno da se
pre plastinog deformisanja prethodno zagreju do odreene temperature, da bi im se poveala plastinost i
smanjio otpor deformisanja.
Kod nekih obojnih metala i njihovih legura, kao i kod tankih profila, promena oblika pod pritiskom moe
se vriti i u hladnom stanju.
Obrada elika obino se izvodi pri temperaturi preko 9000C, jer se elik najbolje obrauje u oblasti tzv.
vrstog rastvora. Pravilno zagrevanje ima vrlo vanu ulogu i ono je najpovoljnije izmeu 9000 i 12000C,
zavisno od sastava elika. to elik sadri vie ugljenika, to je temperatura obrade nia i obratno. Tako, meki
ugljenini elici zagrevaju se na 12000C, a tvrdi na 10000C i manje.
Kod ostalih metala i njihovih legura, kao to je aluminijum, bakar, mesing, legure magnezijuma itd.
topla obrada se obino izvodi pri slabom crvenom usijanju na temperaturi od 500-7500C.
Na sl. 1. data je zavisnost izmeu zatezne vrstoe i temperature zagrevanja elika.
Sl. 1. Zavisnost zatezne vrstoe elika
od temperature zagrevanja
Kovanje je postupak oblikovanja zagrejanih komada metala i legura nanoenjem estih i kratkih
udaraca, ogranienih na manju povrinu komada. Radna brzina pri kovanju iznosi 3-10m/sec. Zagrevanje
komada namenjenih kovanju vri se u kovakoj vatri ili u specijalnim peima kod kovanja velikih komada. U
praksi se koristi: runo i mainsko kovanje. Runo kovanje se vri pomou runog ekia i nakovnja na koji se
stavlja materijal pri kovanju. Mainsko kovanje se vri pomou mainskih ekia, uz primenu kovakih kalupa,
to se naroito koristi kod serijske izrade velikog broja istih komada.
Presovanje je postupak obrade slian kovanju, s tom razlikom to je radna brzina presovanja znatno
manja i iznosi 0,01-0,1m/sec. Manjom brzinom rada kod presovanja se postie sabijanje metala i u
unutranjosti komada, dok udarci ekia deluju uglavnom na povrinu komada. Pri tome, kod presovanja

25
izostaje jak potres koji se javlja kod teih mainskih ekia. Presovanje se obavlja pomou brzohodih
presa (ekscentar presa, frikcionih presa) ili pomou sporohodih hidraulinih presa. Presovanje se najee vri
u kalupima (matricama).
Kovanje i presovanje u kalupima ima vrlo iroku primenu u metalnoj industriji za proizvodnju
najrazliitijih mainskih delova, alata, armatura, okova itd. U rudarstvu mainsko kovanje u kalupima pomou
pneumatskih ekia ima naroito primenu kod kovanja buaih dleta. Kalupi se sastoje iz dva dela, donjeg
izdubljenog dela kalupa (matrice) i gornjeg ispupenog dela kalupa (patrice). Na sl. 2. prikazan je rasklopni
kalup za kovanje glave buaeg dleta.
Sl. 2. Rasklopni kalup za kovanje glave buaeg dleta
1) matrica; 2) ipka dleta; 3) patrica
Valjanje se sastoji u tome to se zagrejani elini blok (ingot) proputa izmeu dva valjka, koji se
obru u suprotnom smeru jedan prema drugom, to se vidi na sl. 3.
Sl. 3. Princip valjanja metala
Kako je rastojanje izmeu valjaka manje nego debljina sirovog bloka, to valjci prihvataju blok i snanim
pritiskom mu smanjuju presek uz znatno izduenje i neznatno irenje. Valjaoniki valjci mogu biti: za grubo
valjanje i za zavrno valjanje.
Postupcima valjanja prerauje se najvei deo savremene proizvodnje elika (nosai, eleznike i
rudarske ine, ipke, debela ica, ploe, razliiti limovi, cevi i drugi specijalni proizvodi).
U narednom tekstu dae se postupci valjanja nekih proizvoda koji imaju iroku primenu u rudarstvu.
Beavne cevi proizvode se valjanjem na ureaju sa kosim valjcima (postupak Manesmann). Ureaj se
sastoji od dva valjka koji su postavljeni koso jedan iznad drugog i treeg malog pomonog valjka, kako je to
dato na sl. 4.
Sl. 4. Valjanje beavnih cevi: a) kosi Manesman valjci; 1) kosi valjci;
2) elini blok; 3) konusni umetak: 4) debela beavna cev;
b) bregasti valjci; 1) valjak; 2) umetak; 3) debela beavna cev;
4) stanjena beavna cev
Proputanjem usijanog cilindrinog bloka izmeu valjaka dolazi do veeg razvlaenja perifernih delova
nego unutranjih, tako da se u sredini pojavi rascep koji se pretvori u upljinu. U tu upljinu umee se konini
umetak, koji slui za izjednaavanje debljine zidova i izravnanje unutranje povrine cevi. Ovako dobijena cev
debelih zidova svodi se na tanju cev (zavrno valjanje) pomou bregastih valjaka uz korienje cilindrinog
umetka, i to valjanjem napred - nazad zajedno sa umetkom.
ipke buaih dleta proizvode se valjanjem elinih cilindara, pri emu razlikujemo postupak sa
metalnim jezgrom i postupkom sa peanim jezgrom.
Kod prvog postupka najpre se kroz elini blok izbui aksijalno buotina i u nju uvue metalno jezgro,
koje se prethodno premae mazivom. Cilindar se zatim zagreje na odgovarajuu temperaturu i podvrgne
valjanju pomou kalibrisanih valjaka za estougaoni presek. Metalno jezgro se po valjanju izvadi u zagrejanom
ili ohlaenom stanju.
Kod drugog postupka najpre se izbui sredinja buotina kroz elini blok, koja se napuni kvarcnim
peskom i s obe strane zaepi. Zatim se blok izvalja u zagrejanom stanju, epovi izvuku i pesak izduva. U oba
sluaja se na kraju iskiva usadnik i glava dleta.
Na sl. 5. pokazano je valjanje upljih ipki za buaa dleta.
Sl. 5. Valjanje upljih ipki za buaa dleta
a) puni blok; b) izbueni blok ispunjen peskom; c) kalibrisani valjci
Specijalni profili za rudarske podgrade (vidi deo 8.1.1. Praktikuma-Metode ispitivanja) izrauju se
postupkom toplog valjanja, provlaenjem zagrejanog elinog bloka kroz niz kalibrisanih valjaka, koji
postepeno smanjuju presek do zavrnog oblika (I ili U profil). Kalibri mogu biti otvoreni ili zatvoreni. Otvoreni
kalibri koriste se za grubo valjanje, dok se zatvoreni kalibri koriste za zavrno valjanje. Na sl. 5a. prikazani su
kalibrisani valjci za valjanje I profila, kao i redosled deformacija bloka pri njegovom valjanju.
Sl. 5a. Kalibrisani valjci za profilisane proizvode
a) redosled deformacija pri valjanju I profila
Izvlaenje je postupak kod koga se materijal u hladnom stanju provlai kroz otvor manjeg prenika,
tako da dolazi do smanjenja preseka i izduenja materijala. Ovim postupkom prerauje se debela valjana ica,
ipke itd.
Izvlaenje ice vri se na mainama koje se sastoje od bubnjeva za vuu i otvora za provlaenje, tzv.
kalibara. Otvori kalibara su obloeni izmenljivim okcima od tvrde legure ili industrijskih dijamanata za najtanju

26
icu. Kako prilikom izvlaenja ica otvrdne, to se posle provlaenja kroz vie kalibara (sve manjeg
prenika) mora ariti da bi omekala. Na sl. 6. shematski je dat postupak izvlaenja ice.
Sl. 6. Ureaj za izvlaenje ice: 1) pomoni bubanj;
2) tabla sa kalibrima za izvlaenje; 3 ) vuni bubanj;
desno:detalj table sa kalibrima
ica se upotrebljava za izradu: elektrinih provodnika, elinih uadi, eksera (tvrda nearena ica) itd.
elina uad izrauju se od ice prenika 0,8 - 3,8mm, zatezne vrstoe 1200-1770MPa. ica za uad
radi se od visoko ugljeninog konstrukcionog elika i naziva se "patentirana" ica za uad. elina uad za
potrebe rudarstva detaljno su obraena u Praktikuma-Metode ispitivanja (vidi Poglavlje IX).
iana uad se pletu pomou naroitih maina, pri emu se najpre ispletu strukovi od ica (19-37 ica),
a zatim strukovi (najee 6) upletu oko sredinjeg umetka (jezgra) ueta.
Maina za pletenje strukova i uadi sastoji se od obrtnog bubnja sa kalemovima za icu, odnosno
strukove, i centrino postavljenog grla u kome dolazi do uplitanja, kako je to prikazano na sl. 2.
Sl. 2. Ureaj za pletenje ueta: a)pletenje strukova: 1) centralna ica;
2) bubanj za struk; 3) kotur sa kalemovima ice;
b) pletenje ueta: 1) jezgro od kudelje; 2) kalemovi za strukove; 3) obrtna "koara"; 4) iano ue
Pri pletenju ueta ice se moraju podmazivati mazivim mastima za uad, kako bi svaka pojedinana
ica bila pokrivena tankim slojem maziva. Time se ice tite od korozije i smanjuje unutranje trenje izmeu
ica u uetu.
avne cevi izrauju se od elinih traka koje se savijaju provlaenjem ugrejane trake kroz levkasti
otvor odgovarajueg prenika. Na kraju se ivice savijene trake zavare autogenim ili elektrinim putem. Kod
cevi veeg prenika (40-300mm) zavarivanje se vri preklopom ivinih povrina. Na sl. 6a. dato je izvlaenje
elinih cevi sa avom.
Sl. 6a. Izvlaenje elinih cevi sa avom: a) presek izvuene cevi; b) pripremljena traka; c) izvlaenje
zagrejane trake
Istiskivanje je postupak koji se koristi za izradu upljih delova tankih zidova. Istiskivanje se najee
vri u hladnom stanju. Istiskivanje izrezanog komada lima vri se na presama uz korienje matrice
(izdubljenog dela) i patrice (ispupenog dela). Ovaj postupak koristi se za izradu delova za automobilsku
industriju, posua, aura za detonatorske kapisle itd.
6.3. OBRADA REZANJEM
Obrada rezanjem (skidanjem strugotine) metala i legura vri se na alatnim mainama. Zavisno od
naina obrade razlikuju se: struganje, glodanje, rendisanje, buenje, bruenje i seenje. Alati sa kojima se vri
obrada mogu biti sa: jednim seivom (noevi), sa dva i vie seiva (glodala, svrdla itd.) i alati sa velikim
brojem nepravilnih otrih povrina (tocila, brusevi i dr.).
Pogon savremenih alatnih maina je preko elektro motora. Za pomeranje alata strugova i glodalica za
finu obradu primenjuju se hidraulini sistemi.
Prema broju operacija koje se mogu izvesti na jednoj alatnoj maini, kao i njenoj nameni razlikuju se:
proste, univerzalne, specijalne i automatske alatne maine.
Na sl. 7. shematski su prikazani postupci obrade metala skidanjem strugotine, s glavnim kretanjem
oznaenim punom linijom i pomonim kretanjem oznaenim isprekidanom linijom.
Sl. 7. Shematski prikaz postupaka za obradu metala
skidanjem strugotine: a) struganje; b) glodanje
(frezovanje); c) rendisanje; d) buenje; e) bruenje
Struganje je postupak obrade cilindrinih povrina na strugu pomou strugarskih noeva. Pri struganju
se obre komad metala koji se obrauje, a no se pomera paralelno osi komada.
Strugarski noevi su razliitih konstrukcija u zavisnosti od njihove namene, i to za grubu i finu obradu,
za navoje, za bonu obradu itd. Seivo noa je od brzoreznog elika ili od navarene ploice tvrde legure u
sluaju obrade izrazito tvrdih materijala. Na sl. 8. pokazani su karakteristini strugarski noevi za razne vrste
obrade na strugu.
Sl. 8. Vrste strugarskih noeva
Na strugu se mogu obavljati mnogobrojne operacije, kao to su: uzduna i poprena obrada,
zasecanje, odsecanje, buenje, rezanje navoja itd.
Glodanje (frezovanje) je postupak obrade na maini glodalici, korienjem obrtnog alata sa zubimaglodala. Glodanjem se mogu obraivati ravne, cilindrine i profilisane povrine u zavisnosti od oblika i vrste

27
glodala. Prema obliku glodala se dele na: valjkasta glodala sa ravnim ili spiralnim zubima, glodala za
kanale sa pravim ili kosim zubima i profilisana glodala sa zubima razliitog profila u zavisnosti od namene
(v.sl. 9).
Sl. 9. Vrste glodala: 1) valjkasto; 2-3) za kanale;
4-6) profilisano u odreene svrhe
Rendisanje je postupak obrade na maini rendisaljci (eping maina), korienjem noa koji se kree
pravolinijski. No aktivno skida strugotinu samo u jednom pravcu, dok pri povratnom hodu klizi po komadu. Po
obliku noevi za rendisanje su slini strugarskim noevima, ali su vei i tei. Maine rendisaljke, zbog sporijeg
rada-hoda, upotrebljavaju se uglavnom za obradu dugakih komada koji se ne mogu obraditi glodanjem.
Bruenje i glaanje su najfiniji i najtaniji postupci obrade skidanjem strugotine, koji se obavljaju na
brusilicama. Bruenjem se mogu obraivati cilindrine i ravne povrine, kako spolja tako i iznutra. Pored toga
brusilice slue i za otrenje alata.
Na sl. 10. pikazan je nain otrenje seiva od tvrde legure monoblok dleta, sa kontrolom geometrije
seiva.
Sl. 10. Otrenje monoblok dleta;
b) kontrolni ablon
Buenje se izvodi na mainama builicama, pri emu se burgija okree i pomera u pravcu ose, a
komad koji se bui stoji. Buenjem mogu se otvarati nove rupe, kao i proirivati izbuene ili izlivene rupe. Na
builicama mogue je i narezivati navoje u izbuenim rupama, pomou tzv. nareznih burgija. Na sl. 11. dati su
neki alati za buenje.
Sl. 11. Alati za buenje: a) burgija;
b) razvrta cilindrini i konusni; c) gloda-razvrta
Seenje se vri pomou testere ili makaza, koje mogu imati runi ili mainski pogon. esto se
primenjuje i autogeno seenje, korienjem gorionika neto izmenjene konstrukcije, date na sl. 11a.
Sl. 11a. Plamenik za autogeno seenje (detalj):
1) kiseonik; 2) acetilen+kiseonik
Autogeno seenje se primenjuje uglavnom za seenje elika i elinih limova.
6.4. TERMIKA OBRADA
Pod termikom obradom podrazumevaju se postupci kod kojih se dejstvom temperaturnih promena
postie promena strukture i odreenih mehanikih osobina metala i legura. Postupcima termike obrade
uglavnom se podvrgavaju: elici i legure lakih metala. Najee primenjivani postupci termike obrade su:
arenje, normalizacija, kaljenje, otputanje i poboljanje, obrada niskim temperaturama, patentiranje eline
ice, povrinsko otvrdnjavanje, temperovanje, termika obrada lakih legura i dr.
S obzirom da se rudarski inenjeri u praksi nee esto sretati sa postupcima termike obrade, to e mo
u ovom udbeniku obraditi samo postupak kaljenja koji se najee koristi u rudarstvu.
6.4.1.
Kaljenje
Kaljenje je postupak kojim se postie poboljanje mehanikih svojstava elika. Operaciji kaljenja
podvrgavaju svi alatni elici posle tehnolokog procesa proizvodnje.
Kaljenje je zasnovano na zagrevanju elika do iznad kritine temperature, dranju izvesno vreme na toj
temperaturi, a zatim brzom hlaenju. Brzo hlaenja elika pri kaljenju je neophodno, da bi se to pre prelo
temperaturno podruje oko 7000C da ne doe do preobraaja austenita u perlit, ve da bi se dobila jedna od
eljenih struktura: sorbit, trustit ili martenzit.
Na sl. 13. dat je dijagram zagrevanja elika pri raznim postupcima termike obrade.
Sl. 13. Dijagram zagrevanja elika u svrhu termike obrade:
1) kovanje; 2) kaljenje; 3) normalizacija;
4) potpuno arenje; 5) otputanje (nisko, srednje, visoko) i rekristalizaciono arenje; 6) arenjehomogenizacija
Temperatura kaljenja zavisi od sadraja ugljenika u eliku i iznosi (v.sl. 13):
za podeutektoidni elik temperatura zagrevanja pri kaljenju je 30-500C iznad linije GOS;
za nadeutektoidne elike temperatura zagrevanja pri kaljenju je 30-500C iznad linije SK.
Kao to se sa dijagrama vidi, elici sa manjim sadrajem ugljenika greju se na viu temperaturu i
obratno. Na primer, obini elik za buaa dleta sa 0,7-0,9%C zahteva temperaturu zagrevanja od 780-8000C.
Legirani elici greju se na temperaturu zavisno od njihove vrste.

28
Zagrevanje elika vri se u peima razliitih konstrukcija: elektrine, plamene, mufl pei, sone
i olovne kade itd.
Za hlaenje pri kaljenu biraju se razliite tenosti u zavisnosti od: potrebne kritine brzine hlaenja,
dimenzija i oblika predmeta i zahtevane dubine prokaljivosti.
Najire primenljivani nain hlaenja je potapanje zagrejanog predmeta u tenosti. Rashladne tenosti
su: voda, rasvori baza ili kiselina, ulja, rastopljeno olovo itd.
Jednim od boljih rashladnih sredstava smatra se 10%-ni rastvor NaOH u vodi, a kao umerena
rashladna sredstva primenjuju se mineralna ulja.
Ugljenini (nelegirani) elici hlade se skoro uvek u dovoljno hladnoj vodi (15-250C). elici slabo legirani
sa W, Ni ili Si hlade se kao nelegirani elici u vodi, dok oni sa Cr ili Mn hlade se u ulju. Jako legirani brzorezni
elici hlade se samo u ulju ili u jo blaim sredstvima, kao to su loj, petroleum ili vazduh.
Zavisno od brzine hlaenja zagrejanog elika sa austenitnom strukturom, nastaju sledee strukture
kaljenog elika:
1. Martenzit - zasien vrst rasvor ugljenika u gvou, igliast, vrlo tvrd i nemagnetian. Nastaje pri
brzini hlaenja 180-2000C u sekundi u vodi temperature 200C. Tvrdoa HB 6000-7000MPa
podesna je za seiva dleta.
2. Trustit - vrlo sitnozrna smea ferita u cementitu, nastaje raspadanjem austenita pri brzini hlaenja
650C u sekundi. Tvrdoa HB 3500-5000MPa podesna je za mainske delove od kojih se trai pored
znatne tvrdoe i dovoljna vrstoa pri udaru.
3. Sorbit - sitnozrna smea ferita u cementitu, nasataje raspadanjem austenita pri brzini hlaenja
ispod 300C u sekundi u zagrejanoj vodi. Tvrdoa HB 2500-3500MPa podesna je za mainske
delove od kojih se pored povrinske tvrdoe trai i ilavost.
Nakon kaljenja elik se podvrgava otputanju na temperaturama 500-7000C radi usitnjavanja strukture,
to ima za posledicu smanjenje HB tvrdoe, poveanje ilavosti i plastinosti materijala.
U praksi se esto primenjuje povrinsko kaljenje kod koga se samo tanak povrinski sloj predmeta
zagreva iznad kritine temperature, dok se unutranjost predmeta ne zagreva i ne kali. Na taj nain dobije se
predmet sa tvrdim povrinskim slojem i mekim jezgrom.
6.5. METALOKERAMIKA OBRADA
Metalurgija praha (ili "metalokeramika") odlikuje se time to se oblikovanje predmeta obavlja
presovanjem spraenih metala i legura, uz naknadno peenje presovanih proizvoda ispod take topljenja
(sinterovanja). Krupnoa zrnaca metalnog praha kree se u granicama 0,05-0,15mm.
Metalurgija praha je u mnogim podrujima mainstva zamenila postupke livenja, presovanja i obrade
skidanjem strugotine. U rudarstvu ima iroku primenu za izradu ploica tvrdih legura za seiva buaih dleta,
dijamanskih kruna za dubinsko buenje itd.
Proizvodnja predmeta od metalnih prahova odvija se u nekoliko faza: meanje metalnih prahova,
presovanje, sinterovanje i zavrna obrada odpresaka.
Sinterovanje ipresovanih predmeta obavlja se u granicama 2/3 do 4/5 temperature topljenja dotinih
metala ili legura. Ona iznosi kod bronze i slinih legura oko 600-8000C, gvoa i nikla oko 1000-13000C, kod
volframa oko 2000-33000C.
Redosled operacija pri proizvodnji ploica od tvrdih volfram karbidskih legura moe se prikazati na
sledei nain:
MEANJE W + C KARBURISANJE WC
USITNJAVANJE WC + Co PRESOVANJE
PRETHODNO SINTEROVANJE (500-6000C)
DOTERIVANJE ZAVRNO SINTEROVANJE (10500C)

6.6.

LEMLJENJE I ZAVARIVANJE

6.6.1.
Lemljenje
Lemljenje je postupak za spajanje dva metala pomou odgovarajue legure s niom takom topljenja,
koju nazivamo lem. Lem mora da ima mo legiranja sa dotinim metalom. Pri lemljenju osnovni materijal je u
vrstom stanju, a lem u rastopljenom.
S obzirom na karakteristike lema razlikuje se dve vrste lemljenja:
1. Lemljenje mekim lemom;
2. Lemljenje tvrdim lemom.
Meki lem ima malu vrstou Rm=50-70MPa i temperaturu topljenja ispod 3000C. Od mekih lemova
najvie su u primeni lemovi od kalaja (Sn) i olova (Pb).
Tvrdi lem ima visoku vrstou Rm=500MPa i temperaturu topljenja preko 5500C. Od tvrdih lemova
najvie su u primeni elektrolitiki bakar i fosforni bakar, koji daju vrlo vrste spojeve, zatim bakarno-cinkovi,
srebrni, aluminijevi i drugi lemovi (za lemljenje crnih i obojenih metala i legura).

29
Meko lemljenje vri se lako topljivim kalajnim lemovima. Koristi se uglavnom za spojeve bez
velikih naprezanja u eksploataciji.
Pri lemljenju gvoa mekim lemom upotrebljavaju se dezoksidatori - cink hlorid ZnCl2 i amonijum hlorid
NH2Cl (niador) ili njihove smee. Dezoksidatori jako nagrizaju metal pa ih treba udaljiti sa povrina odmah
nakon zavretka lemljenja. Za lemljenje bakra i mesinga kao dezoksidator upotrebljava se kalafonijum, a za
lemljenje olova i lakotopljivih legura - stearin.
Zagrevanje spajanih delova i topljenje lema vri se: bakarnom lemilicom, gasnim lampama, elektrinim
peima, plamenim peima, gasnim peima, sonim kadama itd.
Tvrdo lemljenje vri se bakarnim lemovima, pri emu se dobijaju vrlo vrsti spojevi koji mogu izdrati
vea naprezanja. Spojevi mogu biti: na preklop, eoni spojevi i spojevi sa zakoenjem, to se vidi na sl. 15.
Sl. 15. Vrste spojeva pri lemljenju: a)na preklop;
b) eoni spojevi; c) sa zakoenjem
Za ienje povrina i spreavanje oksidacije kod tvrdog lemljenja upotrebljavaju se: boraks, kiseli
natrijum fosfat, stakleni prah, vodeno staklo itd.
U zavisnosti od naina zagrevanja postoji nekoliko vrsta lemljenja i to: gasno lemljenje, lemljenje
potapanjem, elektrino lemljenje, indukciono lemljenje, lemljenje u zatitnoj atmosferi.
Indukciono lemljenje nalo je iroku primenu u rudarstvu za lemljenje ploica tvrdih volframkarbidskih
legura monoblok i krstastih dleta. Sastoji se u brzom zagrevanju mesta spoja induktorom. Induktor je bakarna
cev sa jednim ili vie namotaja hlaena vodom. Na sl. 16. prikazan je postupak indukcionog lemljenja ploice
tvrde legure noa za obradu metala. Bakarni lem se stavlja u vidu lista izmeu ploice tvrde legure i noa.
Radi spreavanja oksidacije glava noa se posipa boraksom. Ovako pripremljeno mesto spoja zagreva se
induktorom. Nakon lemljenja no se zatrpava u pesak radi laganog hlaenja.
Sl. 16. Indukciono lemljenje ploice tvrde legure; 1) elini no;
2) ploica tvrde legure; 3) folija-list tvrdog lema
Osnovni defekti kod zalemljenog spoja su: slabo priljubljivanje, praznine i pore. Praznine u spoju
smanjuju vrstou zalemljenog spoja (npr. zbog loeg lemljenja i praznina u spoju dolazi do brzog ispadanja
ploice tvrde legure iz glave monoblok dleta). Zavisno od uslova lemljenja praznine u spoju mogu iznositi 565% cele povrine spoja, pri emu je poeljno da se praznine i pore ne sjedinjavaju, ve da su rasejane po
celom spoju.
6.6.2.
Zavarivanje
Zavarivanje je postupak spajanja dva ili vie metala sline ili iste vrste, na raun vezivanja njihovih
atoma.
Danas je mogue, osim metala, zavarivanje i nemetala kao to su: staklo, plastine mase, smole itd.
Isti tako, mogue je spajanje metala sa nemetalom, na primer stakla sa metalom.
Prema postupku razlikuju se sledee vrste zavarivanja:
1. Zavarivanje pritiskom (kovako, elektrootporno, hladno zavarivanje i dr.);
2. Zavarivanje u stopljenom stanju (gasno-autogeno, elektroluno);
3. Termitno zavarivanje.
4. Specijalni postupci zavarivanja.
U ovom udbeniku obradiemo najee koriene postupke zavarivanja u rudarstvu.
6.6.2.1.
Zavarivanje pritiskom
Zavarivanje pritiskom izvodi se tako to se predmeti najpre zagreju, a zatim pritiskom spoje. Postoji
nekoliko postupaka zavarivanja pritiskom i to: kovako zavarivanje, zavarivanje vodenim gasom, hladno
zavarivanje pritiskom, elektrootporno zavarivanje i dr.
Elektrootporno zavarivanje je najee korien postupak zavarivanja pritiskom. Zagrevanje delova
postie se usled otpora prolazu indukovane struje, na dodirnim mestima zavarivanih predmeta.
Postoje tri vrste elektrootpornog zavarivanja:
1. dodirno - eono;
2. takasto;
3. avno.
Na sl. 20. ematski su prikazani postupci elektrootpornog zavarivanja.
Sl. 20 Elektrootporno zavarivanje: a) eono-dodirno;
b) takasto; c) avno; 1) predmeti koji se zavaruju;
2) kleme; 3) transformator; 4) elektrode;
Dodirno ili eono zavarivanje primenjuje se za spajanje krajeva dva metalna predmeta, na primer ice,
cevi itd. Predmeti koji se zavaruju (1) spojeni su klemama (2) i dodiruju se eono (v. sl. 20a). Indukciona struja

30
velike jaine, dobijena transformatorom (3), prolazi kroz dodirna mesta predmeta, pri emu se usled
nastalog otpora razvija velika toplota, kojom se predmeti na mestu spoja stope i pod dejstvom sile F spoje.
Takasto zavarivanje sastoji se u tome da se spajani predmeti (1) stavljaju izmeu elektroda (4), kroz
koje se puta indukovana struja (v.sl. 20b). Usled velikog otpora na mestima dodira spajani predmeti se
zagreju do usijanja, pa pod pritiskom elektroda (F) dolazi do difuzije i takastog zavarivanja. Elektrode su
uplje radi vodenog hlaenja, da se ne bi suvie zagrejale i spojile sa predmetom.
Takasto zavarivanje se primenjuje u proizvodnji mreaste armature, karoserija automobila, rudarskih
vagoneta itd.
avno zavarivanje se upotrebljava za spajanje limova, pri emu se pripremljeni delovi (1) proputaju
izmeu rotirajuih elektroda-tokia (4) zavarivakog aparata. Kroz elektrode prolazi indukovana struja koja ne
mestima spoja, usled velikog otpora, zagreje predmete do usijanja, koji se zatim pod pritiskom avno spoje
(v.sl.20c). Elektrode-tokii se izrauju od legura bakra. Zbog intezivnog zagrevanja elektrode se moraju
neprestano hladiti.
avno zavarivanje se primenjuje za proizvodnju rezervoara, cevi, sudova pod pritiskom itd.
6.6.2.2.
Zavarivanje u stopljenom stanju
Zavarivanje u stopljenom stanju izvodi se tako to se predmeti koji se spajaju i dodatni materijal za
zavarivanje (ice, elektrode i dr.) zagreju na visoku temperaturu, na kojoj dolazi do topljenja materijala i
zavarivanja predmeta. Razlikuje se vie postupaka zavarivanja u stopljenom stanju od kojih su najee u
primeni: autogeno (gasno) zavarivanje i elektroluno zavarivanje.
6.6.2.2.1.
Autogeno (gasno) zavarivanje
Autogeno (gasno) zavarivanje vri se pomou toplote koja nastaje sagorevanjem nekog gasa:
vodonika, acetilena i dr. Zavarivanje vodonikom danas se vrlo retko koristi, zbog velikih gubitaka toplote usled
sporog zagrevanja vodonikom.
Zavarivanje acetilenom ostvarauje se sagorevanjem smee acetilena i kiseonika, pri emu se razvija
toplota potrebna za zavarivanje.
Ureaj za autogeno zavarivanje obuhvata: bocu za acetilen (disu gas), bocu za kiseonik, plamenik i
gumena creva za dovod kiseonika i acetilena do plamenika. Na sl. 21. data je oprema za autogeno
zavarivanje.
Sl. 21. Oprema za autogeno zavarivanje: a) opta ema: 1) boca za acetilen; 2) boca za kiseonik; 3) osigura;
4) gumeno crevo; 5) plamenik; 6) metalna ipka za zavarivanje; 7) var; b) plamenik: 1) dovod acetilena; 2)
dovod kiseonika;3) ventil za acetilen; 4) ventil za kiseonik; 5) mlaznica
Disu-gas predstavlja acetilen upijen u aceton i sabijenim do 15bara. Poznato je da 1l acetona pod
normalnim pritiskom moe upiti 24l acetilena, a pod pritiskom od 15bara oko 380l acetilena. U eline boce
ispunjene poroznom masom (smea drvenog uglja i dijatomejske zemlje) i acetonom, uvodi se acetilen, nakon
ega se aceton sa upijenim acetilenom sabija na 15bara. Pri otvaranju ventila usled smanjenja pritiska u boci
izdvaja se acetilen iz acetona.
eline boce za acetilen su zapremine 40l i primaju 16l acetona, tj. boca pod nad pritiskom od 15bara
sadri 6000l acetilena.
eline boce za kiseonik su zapremine 40l i pri nad pritisku od 150bara sadre 6m3 O2.
Radi raspoznavanja boce su razliito obojene i to:
boce kiseonika plavom bojom, a
boce acetilena belom bojom.
Plamenik slui za meanje acetilena sa kiseonikom, koji pomeani izgore (obino 3 dela acetilena : 4
dela kiseonika) vrlo vrelim plamenom temperature oko 32000C. Prema boji plamena varioc moe regulisati
koliinu gasova, da bi se dobila najpovoljnija meavina za zavarivanje.
Za autogeno zavarivanje potrebna je metalna ipka (ica) od istog ili materijala priblinog sastava kao
i predmeti koji se zavaruju. ica (ipka) se pod dejstvom plamena stopi i gradi av-var. Prenik ice za
zavarivanje je 1-8mm. Pored ica za zavarivanje postoje i ice za navarivanje.
Za ienje povrina predmeta koje se vare koriste se razliite vrste prakova za zavarivanje (boraks
za elik, soda za liveno gvoe, smee fluorida i hlorida alkalija za lake legure itd.).
Tehnologija autogenog zavarivanja sastoji se u tome da se plamenik kree uzdu kratera ava pod
odreenim uglom, zavisno od debljine predmeta. Pri tome razlikujemo "levi" i "desni" nain zavarivanja (sl. 22).
"Levi" nain zavarivanja (v.sl.22a) karakteristian je po tome to se ipka pomera ispred plamenika.
Plamen lie preko vara i topi ipku za zavarivanje, te se izbegava da se ivice tankog lima suvie zagreju i
stope. Koristi se za zavarivanje tanjih limova (ispod 5mm).
Kod "desnog" naina zavarivanja (v.sl.22b) ipka ide iza plamenika. Plamen je upravljen u av,
zagreva ivice debelog lima, a ipka za zavarivanje se unosi u plamen i topi se. Koristi se za zavarivanje debljih
limova.

31
Sl. 22. Naini autogenog zavarivanja
a) zavarivanje "ulevo"; b) zavarivanje "udesno"
Pri autogenom zavarivanju metalni predmeti se zbog visoke temperature strukturno menjaju u samom
avu i delovima u neposrednoj okolini, uz pojavu grube kristalne strukture. Da bi se uklonila krupnozrna
struktura, zavareni predmeti se normalizuju arenjem. Na zavarenim komadima dolazi i do manjih ili veih
deformacija (vitoperenja, skupljanja itd.).
Gasno runo zavarivanje koristi se uglavnom za sitnije predmete male duine. Za masovnu i serijsku
proizvodnju zavarenih predmeta, srazmerno dugih avova, danas se iskljuivo koristi automatsko gasno
zavarivanje (npr. u proizvodnji "avnih" cevi).
Gasnim postupkom mogu se sei metali i legure.
Gasno seenje je postupak kod koga metal sagoreva u struji istog kiseonika. Gorionik se pokree
odreenom brzinom i sagorevanjem kiseonika pod pritiskom see usijani metal. Pri seenju ne dolazi do
strukturnih promena u materijalu, sem na ivicama reza.
Gorionici za seenje su neto drugaiji od gorionika za zavarivanje i mogu biti: sa dva odvojena voda,
sa oba voda zajedno i prstenasti gorionik (sl. 27).
Sl. 27. Gorionici za seenje metala: a) sa dva odvojena voda;
b) sa oba voda zajedno; c) prstenasti gorionik
Gasno se ne mogu sei: Cu, Al, Ni i mesing. Vrlo teko i pod specijalnim uslovima seku se: liveno
gvoe do 3,4%C, hrom, olovo, nerajui hrom i hrom-nikl elici, plakirani limovi. Ostali metali i legure mogu
se lako sei.
Gasno seenje ima iroku primenu u rudarstvu za seenje elinih podgrada, ina, cevi, profila itd.
6.6.2.2.2.
Elektroluno zavarivanje
Elektroluno zavarivanje zasniva se na toploti koju stvara elektrini luk izmeu dve elektrode. Koristi se
za zavarivanje: elika, sivih livenih gvoa, tvrdih legura, bakra, aluminijuma, nikla, njihovih legura i dr.
Elektroluno zavarivanje deli se na:
1. Runo elektroluno zavarivanje.
2. Automatsko elektroluno zavarivanje.
3. Elektroluno zavarivanje u atmosferi zatitnog gasa.
Najpoznatiji postupak runog elektrolunog zavarivanja je postupak Slavjanov-a, kod koga se kao
negativna elektroda koristi metalna ipka, koja je u isto vreme i dodatni materijal (v. sl. 23). Luk koji nastaje
izmeu elektrode (1) i predmeta (2), topi predmet i elektrodu koja popunjava krater ava.
Sl. 23. Elektroluno zavarivanje: 1) metalna elektroda; 2) predmet;
Elektroluno zavarivanje u atmosferi zatitnog gasa sastoji se u tome da se u zonu elektroluka dovodi
zatitni gas (vodonik ili argon), koji tite rastopljeni metal od oksidacije i uticaja azota iz vazduha. Najpoznatiji
postupci ovog naina zavarivanja su: zavarivanje u zatitnoj atmosferi vodonika - arkatom postupak i
zavarivanje u zatitnoj zoni argona.
Ova vrsta zavarivanja upotrebljava se za zavarivanje aluminijevih i magnezijevih legura, nerajuih
elika, bakra i drugih metala i legura.
Automatsko elektroluno zavarivanje je najsavremeniji tehnoloki proces zavarivanja metala. Kod
automatskog elektrolunog zavarivanja elektroda je dugaka ica, namotana na valjak sa kojeg se pri radu
odmotava, ispravlja i topi radi nanoenja na metal. Savremeni automati osiguravaju stalni napon struje, to
omoguava odravanje duine luka sa tanou +0,2-0,3mm.
Pri elektrolunom zavarivanju javljaju se velika termika naprezanja na mestu vara, a nakon potpunog
hlaenja zaostala naprezanja. Usled termikih naprezanja predmet se deformie, prska, menja mu se
struktura itd.
Radi smanjenja naprezanja predmeti se pre zavarivanja predgrevaju, a nakon zavarivanja podvrgavaju
termikoj obradi i to: za ugljenine elike - normalizaciji, a za legirane elike - kaljenju sa otputanjem.
Elektrode su dodatni materijal, kojim se pri zavarivanju popunjava pripremljeni avni kanal. Izrauju se
od materijala po sastavu slinom materijalu koji se zavaruje (od elika, legiranih elika, tvrdih metala, livenog
gvoa, Al i Al legure, Cu, bronze, monel metala i dr.). Prenik elektrode je obino 1-10mm.
Prema spoljanjem izgledu elektrode mogu biti: gole, obloene i sa jezgrom.
Na sl. 25. ematski su prikazane vanije vrste elektroda za elektroluno zavarivanje.

32
Sl. 25. Elektrode za elektroluno zavarivanje: 1) gole; 2-3) obloene;
4) sa jezgrom; a) deo za dranje; b) obloga; c) jezgro; d) prenik
Prema upotrebi elektrode mogu biti za: zavarivanje elika, elektrode za lake metale, elektrode za teke
metale, elektrode za navarivanje, za glatke avove, elektrode za seenje metala i dr.
Elektroluno seenje je postupak seenja metala pod dejstvom elektrinog luka. Na mestu seenja
metal sagoreva usled visoke temperature koju stvara elektrini luk. Elektrode za seenje mogu biti ugljene ili
eline. Seenje ugljenim elektrodama je mnogo bre s obzirom da se moe upotrebiti jaa struja.
Seenje metala ima iroku primenu u mainstvu za seenje limova, profila, ina itd., u brodogradnji za
seelje elinih konstrukcija brodova i dr.
Elektroluno navarivanje je postupak za dodavanje mekog ili tvrdog metalnog sloja na povrine
pojedinih delova, u cilju poboljanja mehanikih svojstava i otpornosti na habanje.
Pod mekim navarenim slojem podrazumeva se sloj koji se posle navarivanja moe relativno lako
obraditi, npr. navareni slojevi reznih delova buldozera, utovarivaa, kod klipova maina itd. Takav sloj navaruje
se obinim elektrodama.
Tvrdi navareni sloj odlikuje se poveanom tvrdoom i otpornou prema habanju, to je naroito
interesantno za rudarstvo. Takav sloj moe se navarivati:
ugljenom elektrodom uz upotrebu tvrde legure u zrnastom stanju (kao dodatni materijal), ili
elektrodom od same tvrde legure.
Tvrdo navarene slojeve koristimo za ojaanje zuba bagera, reznih elemenata builica, podsekaica i
drugih kombinovanih rudarskih maina.
6.6.2.3.
Specijalni postupci zavarivanja
U novije vreme sve vie u upotrebi su specijalni postupci zavarivanja, kao to su: zavarivanje trenjem,
indukcijom, ultrazvukom, difuzijom, laserom, elektronsko zavarivanje, zavarivanje gasnom plazmom itd.
Ove postupke neemo obraivati u ovom udbeniku, ve se mogu nai u strunoj literturi iz ove oblasti.

KOROZIJA I ZATITNE MERE

1. KOROZIJA METALA I LEGURA

Pod korozijom (lat. corrado-nagrizati) metala i legura podrazumeva se njihovo razaranje pod uticajem
okolne sredine, koje obino poinje sa povrine usled hemijskog i elektrohemijskog dejstva. Kao primeri
korozije mogu se navesti: ranje gvoa i elika, razaranje podzemnih cevovoda, rezervoara, delova maina i
druge opreme usled delovanja kiselina, baza i soli.
Prirodna tenja metala je da se jedine sa drugim supstancama i da se odgovarajuim oslobaanjem
energije preobraaju u stanje nie energije. Ovo smanjivanje slobodne energije je pokretaka sila korozionih
reakcija. Korozione reakcije javljaju se izmeu graninih povrina, koje mogu biti izmeu vrste i gasovite ili
izmeu vrste i tene faze.
2. OBLICI KOROZIJE
Prema nainu i uzroku oteenja razlikuju se: povrinska-ravnomerna korozija i lokalna korozija.
Korozija moe da bude praena i drugim oblicima napada, kao to su erozija ili zamor materijala, to moe da
izazove naroito teka oteenja. U praksi se najee istovremeno javlja nekoliko oblika korozije, pri emu je
jedan oblik obino dominantan.
Povrinska korozija se odlikuje ravnomernim napadom koji se razvija paralelno s povrinom
predmeta. Ovo je najrasprostranjenija vrsta korozije. Povrinska korozija nastaje uglavnom pod uticajem vode,
agresivnih gasova, soli i praine. Debele, ravnomerne naslage proizvoda korozije i re, obino ukazuju na
ravnomernu koroziju. Gvoe i elik mogu izgledati kao da korodiraju ravnomerno, ali uklanjanjem re
najee se mogu otkriti mesta ili take relativno dubokog napada.
Ravnomeran napad korozije moe se lako konstatovati, merenjem gubitaka mase ili smanjenjem
debljine predmeta u odreenim vremenskim razmacima.
Lokalna korozija izaziva lokalno korodivno razaranje, tj. razaranje na jednom mestu pa ak i u jednoj
taki. U lokalnu koroziju spadaju: mestimina-takasta korozija, selektivna korozija, interkristalna korozija,
korozija pod naprezanjem, korozija praena erozijom i dr.

33
Takasta korozija javlja se na veoma uoljivim mestima. Takva mesta su relativno mala u
odnosu na celokupnu povrinu i definiemo ih kao takice. Ove takice su u stvari upljine relativno otrih i
uoljivih ivica, koje se mogu razviti u dubinu do te mere da izazovu probijanje ak i elinih ploa. Na sl. 1 dat
je tipian primer takaste korozije.
Sl. 1. Neravnomerni raspored rupica kod takaste korozije
Selektivna korozija javlja se kod metala i legura koji u grai imaju dve ili vie strukturnih faza razliitog
sastava. Pri tome jedna faza moe biti podlona selektivnoj koroziji, a da ostale budu otporne na koroziju.
Naveemo primer elika feritno-cementitne strukture: Pri potapanju takvog elika u elektrolit, nejednorodni
kristali e imati razliite potencijale, a poto su ti kristali elektrino spojeni jedni s drugima preko mase metala,
dobie se veliki broj galvanskih elemenata, to se vidi na sl. 2. Tamno je oznaen cementit (faza sa veim
potencijalom) kao katoda (+), a svetlim ferit kao anoda (-). Strelicama je pokazan prelaz estica anode (ferita)
u rastvor.
Sl. 2. Selektivna korozija elika feritno-cementitne strukture:
tamno: cementit-katoda; belo: ferit-anoda
Iz svega ovoga moe se zakljuiti da isti metali i jednofazne legure imaju veu otpornost prema
koroziji nego viefazne legure.
Interkristalna korozija je vrsta selektivne korozije kod koje su napadnute ivice zrna ili okolnog
materijala, bez posebnog napada na sama zrna ili kristale, to dovodi do slabljenja meukristalnih veza i
mehanikih osobina materijala.
Metali sa izraenom interkristalnom korozijom gube svoj metalni zvuk prilikom snanog udarca. Ako se
metal savije na napadnutom mestu pojavie se prskotine. Na sl. 5. dat je primer interkristalne korozije.
Sl. 5. Interkristalna korozija
Korozija pod naprezanjem javlja se kod optereenih delova i moe biti uzrok njihovog prskanja.
Naprezanje moe biti: statiko i dinamiko. Koroziju pod naprezanjem delimo na: naponsku koroziju i korozioni
zamor.
Naponska korozija se javlja kao posledica kombinovanog dejstva statikog naprezanja i korozije, koje
dovodi do razaranja usled nastalih prslina u materijalu. Prsline obino teku upravno na pravac naprezanja,
izazivajui interkristalno prskanje. Na sl. 6. dat je interkristalni napad izazvan naponskom korozijom, koji se
razvio u lokalne prskotine.
Sl. 6. Interkristalni napad usled naponske korozije
Kada prsline teku kroz same kristale tada je prskanje transkristalno. Na sl. 7. prikazane su razgranate
transkristalne pukotine nastale usled naponske korozije, koje su tipine za razaranje austenitnih nerajuih
elika.
Sl. 7. Transkristalno prskanje austenitnog nerajueg
elika usled naponske korozije
Korozioni zamor se javlja kao posledica kombinovanog dejstva dinamikog naprezanja i korozije.
Razaranje metala zbog zamora nastaje nakon velikog broja ciklusa pri dovoljno velikom optereenju. Efekat
ciklinih naprezanja intezivira koroziju i izaziva stvaranje dubokoh zareza, koji poveavaju oteenja nastala
zamorom. Procesi korozije i zamora se uzajamno ubrzavaju i nastavljaju sve dok ne doe do loma usled
korozionog zamora.
Sl. 8. i sl. 9. prikazuju tipina razaranja usled korozionog zamora. U oba sluaja postoje mnogobrojne
duboke upljine i veoma vidljive pukotive koje prolaze preko njih. Pukotine su normalne na pravac naprezanja.
Prisustvo velikog broja pukotina je karakteristino za ovu vrstu korozije, zbog ega prelomna povrina ima
reckav izgled.
Sl. 8. Korozioni zamor (prirodna veliina)
Sl. 9. Korozioni zamor
Korozija praena erozijom izaziva izuzetno teka oteenja, esto lokalne prirode. Mnogi metali su
otporni na koroziju zahvaljujui zatitnim slojevima oksida ili naslagama produkata korozije. Uklanjanjem ovih
zatitnih slojeva erozijom, metali korodiraju mnogo bre. Postoji vie vrsta korozije izazvane erozijom, kao to
su: eroziona korozija, udarni napad mlazom tenosti, kavitaciona erozija i nagrizajua korozija.
U rudarstvu korozija izazvana erozijom javlja se kod: pumpi, ventilatora, cevovoda za hidraulini
transport rude i jalovine, kao i u mnogim drugim sluajevima.
Na sl. 10, 11, 12 i 13. dati su neki primeri erozione korozije.

34
Sl. 10. Eroziona korozija livenog gvoa
Sl. 11. Eroziona korozija izazvana udarnim
napadom na disk od mesinga
Sl. 12. Kavitaciona erozija
Sl. 13. Nagrizajua korozija
Korozija na visokim temperaturama ima sline oblike kao i korozija na niskim temperaturama. Moe da
bude u obliku takica, povrinske-ravnomerene korozije, selektivnog napada, prskanja ili erozije.
Najeu vrstu korozije na visokim temperaturama predstavlja suva oksidacija. Produkti korozije ostaju
na povrini i njihova priroda u velikoj meri odreuje dalji tok napada. Ako su porozni i ne prijanjaju korozija
moe da se nastavi i ubrza. Ako su neporozni i dobro prijanjaju mogu da prue visok stepen zatite. Na sl. 15.
dat je presek korodiranog metala na visokim temperaturama.
Sl. 15. Korozija oksidacijom na visokim temperaturama
3. VRSTE KOROZIJE
Zavisno od sredine u kojoj tee proces korozije, razlikuju se dve vrste korozije: hemijska korozija i
elektrohemijska korozija.
3.1. HEMIJSKA KOROZIJA
Hemijska korozija nastaje u prisustvu agresivnih supstanci koje nisu elektroliti, kao to su: suvi gasovi i
tenosti neelektroliti (benzin, nafta, ulje, smola i dr.). Agresivno dejstvo gasova (kiseonika, njegovih jedinjenja
sa ugljenikom, sumpora i dr.) dovodi do stvaranja hemijskih jedinjenja, najee oksida u vidu tanke
povrinske skrame, kojom se prevlae metali (sa izuzetkom plemenitih metala Au, Ag, Pt). vrstoa oksidne
skrame je razliita kod razliitih metala. Tako na primer, vrstoa oksidne skrame gvoa je neznatna,
porozna je i sipka, lako se razara, zbog ega korozija gvoa napreduje do potpunog unitenja. Meutim, kod
aluminijuma, bakra, hroma i dr. oksidna skrama je dovoljno vrsta i gusta te prestavlja zatitu od dalje korozije.
vrste oksidne skrame prestavljaju zatitu i od elektrohemijske korozije, jer izoluju od dejstva elektrolita.
ista hemijska korozija vrlo retko se javlja, jedino u sluajevima pojave oksidacije pri obradi metala na
toplo.
Atmosferska korozija prestavlja kombinovanu hemijsku i elektrohemijsku koroziju.
3.2. ELEKTROHEMIJSKA KOROZIJA
Elektrohemijska korozija se javlja u prisustvu nekog elektrolita i uvek je praena elektrinom strujom,
zbog ega je poznata i kao elektrolitika korozija. Kao elektroliti mogu posluiti: kiseline, baze, nihovi rastvori,
soli rastvorene u vodi, gasovi rastvoreni u vodi itd.
Kod elektrohemijske korozije hemijska energija se pretvara u elektrinu energiju usled mnotva mikro
galvanskih elemenata, koji se stvaraju na povrini metala u prisustvu elektrolita.
Ako se dva razliita metala dovedu u kontakt, struja e tei kroz rastvor sa manje plemenitog (hemijski
aktivnijeg) ka plemenitijem (hemijski manje aktivnom) metalu. Ova struja poveava koroziju anodnog lana
sprega i prua neto zatite katodi. Koliina korozije anode naziva se galvanskom korozijom. Na sl. 99. dat je
galvanski Cu-Zn element.
Sl. 99. Galvanski Cu-Zn element
Na sl. 16. shematski je prikazan proces elektrohemijske korozije usled stvaranja mikrogalvanskih
elementa, u kojima isto gvoe predstavlja anodu, a elektrolit (npr. kapljica vode) katodu.
Sl. 16. Shema elektrohemijske korozije metala:
1)anodna zona; 2)katodna zona; 3)elektrolit (kapljica vode);
4)proizvod korozije (ra)
Pri rastvaranju metala u elektrolit prelaze samo pozitivno naelektrisani joni, usled ega se sloj
elektrolita uz metal pozitivno naelektrizira, a sam metal negativno na raun zaostalih elektrona.
Metali imaju razliite sposobnosti rastvaranja, pa njihovim uranjanjem u elektrolit imaju i razliite
elektrodne potencijale. Najvii elektrodni potencijal imaju plemeniti metali Au, Ag, Pt, zbog ega su otporni na
koroziju.
U tabeli 1. dati su potencijali pojedinih elemenata u poreenju sa vodonikom, iji potencijal je uzet za 0.
Tabela 1. Pregled potencijala nekih metala
Metal
Potencijal
Metal
Potencijal
Magnezijum
-1,55
Olovo
-0,127
Aluminijum
-1,28
Vodonik
0,00
Mangan
-1,10
Bakar
+0,344
Cink
-0,762
Srebro
+0,80

35
Gvoe
-0,439
iva
+0,86
Nikal
-0,23
Zlato
+1,50
Kalaj
-0,136
Platina
+1,80
to neki metal ima niu vrednost elektrodnog potencijala, to je hemijski aktivniji i vie izloen gubljenu
elektrona koji prelaze u rastvor, pa je tim vie sklon koroziji. Zato lan galvanskog sprega sa viim
potencijalom ini katodu, a sa niim potencijalom anodu.
Pri nastanku mikro galvanskih elemenata rastvara se materijal anode. Viak elektrona kree se prema
komponentama metala i spaja se sa kiseonikom rastvorenim u elektrolitu, gradei jone hidroksida OH -:
O2 + 4e + 2H2O 4OHKao sekundarna reakcija, posebno pri koroziji gvoa, je reakcija katjona Fe2+ sa jonima OH- uz
stvaranje hidroksida nerastvorljivog u vodi:
Fe2+ + 2OH- = Fe(OH)2
4Fe(OH)2 + O2 + 2H2O = 4Fe(OH)3
Vremenom hidroksid gvoa pree u jedinjenje tipa:
n Fe2O3 . n H2O - u praksi poznato kao "ra".
Na brzinu korozije utie sastav metala, primese i dodaci za legiranje, strukturne faze, mehanika i
termika obrada, radna sredina (vazduh, voda, kiseline, baze, soli) i dr.
4. ZATITNE MERE OD KOROZIJE
Veliki gubici i teta koja nastaje zbog korozije mogu se smanjiti ili spreiti primenom raznih sredstava i
postupaka zatite.
Metali i legure mogu se tititi od korozije na nekoliko naina:
nanoenjem metalnih prevlaka;
nanoenjem nemetalnih prevlaka;
hemijska zatita;
elektrohemijska zatita.
4.1. METALNE PREVLAKE
Zatita metala prevlaenjem drugim metalom daje vrlo dobre rezultate i vrlo je rasprostranjena.
Metalne prevlake za zatitu gvoa i elika mogu biti od: cinka, kalaja, hroma, bakra, aluminijuma,
olova itd. Nanose se na prethodno dobro oiene povrine nekim od postojeih postupaka: potapanjem u
rastopljen metal, galvanskim, difuzionim i termomehanikim postupkom, raspraivanjem metala
(metalizacijom), eloksiranjem itd.
Potapanje u rastopljeni metal je najjednostavniji postupak zatite i sastoji se u nanoenju tankog
sloja lako topljivih metala: kalaja (kalaisanje), cinka (cinkovanje), olova itd. U tu svrhu oieni i osueni
predmeti urone se u kotao sa rastopljenim metalom, koji prione na povrine predmeta formirajui tanak zatitni
sloj. Na ovaj nain se proizvode pocinkovani i kalaisani limovi, elina ica, cevi, zavrtnjevi i dr.
Galvanski-elektrolitiki postupak sastoji se u nanoenju cinka, kalaja, olova, bakra, nikla, hroma i
drugih metala galvanskim putem. Postoji anodna i katodna zatita.
Anodna zatita izvodi se metalima iji je potencijal u datom elektrolitu nii od potencijala osnovnog
metala. Cink i aluminijum ophode se prema gvou kao anode, pa pri rastvaranju oni e otii u rastvor. Zbog
toga cink nalazi veliku primenu za zatitne prevlake gvozdenih predmeta, a aluminijum u prahu se koristi kao
zatitni premaz. Na sl. 18. pokazano je zatitno dejstvo prevlake od cinka u sluaju gvozdenog lima.
Sl. 18. Zatitno dejstvo prevlake od cinka na gvozdenom limu:
1)gvozdeni lim; 2)zatitna prevlaka od Zn; 3) elektrolit-vlaga
Katodna zatita izvodi se metalima iji je potencijal u datom elektrolitu vei od potencijala osovnog
metala. Bakar, nikal i kalaj ophode se prema gvou kao katode, pa ga mogu tititi samo u dovoljno debelim,
kvalitetnim prevlakama. Naruavanje zatite mehanikim povredama prevlake ima za posledicu intezivnu
elektrohemijsku koroziju osnovnog metala (gvoa), koji ima nii elektrodni potencijal (sl. 19).
Sl. 19. Elektrohemijska korozija izazvana mehanikim
povredama zatitne prevlake
Galvanski postupak izvodi se tako to se predmet koji se prevlai (npr. gvoe) obesi kao katoda u
vodeni rastvor metala, kojim se eli prevui (npr. cinka). Proputanjem struje kroz rastvor cink se istaloi na
gvozdenom predmetu u debljini zavisno od trajanja postupka. Koristi se za presvlaenje elinih limova,
zavrtnjeva i dr.
Difuzni nain zatite sastoji se u difuznom obogaenju povrinskog sloja zatitnim metalom, pri
visokim temperaturama (proces termohemijske obrade). U ovaj nain zatite spadaju: alatiranje, hromiranje,
siliciranje itd.

36
Termomehaniki nain zatite (plakiranje) sastoji se u dobijanju bimetala (dvojnih metala),
putem zajednikog valjanja na toplo osnovnog i zatitnog metala. Na primer, elik se moe zatititi sa bakrom,
tompakom, aluminijumom itd.
Metalizovanje je postupak za nanoenje zatitne metalne prevlake prskanjem rastopljenog, lako
topljivog metala (olova, kalaja, cinka itd.) pomou pitolja za metalizovanje. Lako topljivi metal u obliku ice
prolazi kroz pitolj, topi se i kao sitne kapljice izbacuje na povrinu koja se zatiuje. Prednost ovog postupka
je to se moe upotrebiti kod krupnih i tekih predmeta, koji se ne mogu zatititi potapanjem, kao i za ve
montirane konstrukcije. Na sl. 20. dat je postupak izrade metalne prevlake metalizovanjem.
Sl. 20. Metalizovanje: 1)pitolj; 2)metalni predmet; 3)kabal za
elektrinu struju; 4) ica od lako topljivog materijala za raspraivanje
Eloksiranje (eloksal postupak) se odnosi na zatitu aluminijuma i njegovih legura. Zatitna prevlaka
je od oksida aluminijuma i nanosi se galvanskim putem. Tako dobijena zatitna prevlaka je vrlo otporna prema
koroziji, a uz to je i dobro elektro izolaciono sredstvo.
4.2. NEMETALNE PREVLAKE I OBLOGE
Zatita nemetalnim prevlakama sastoji se u premazivanju povrina: bojama, mastima i uljima,
lakovima, sintetikim smolama, katranom, bitumenom, kao i emajlima.
Ulja i masti slue kao privremena zatita gvozdenih i drugih delova za vreme transporta i na stovaritu.
U ovu svrhu slue samo mineralna ulja i masti (vazelini), jer biljna ulja i ivotinjske masti oksidacijom delimino
se razlau u masne kiseline, koje nagrizaju metalne delove.
Uljane boje slue kao stalne zatitne prevlake, koje se nanose etkom ili prskanjem. Osnovna prevlaka
sastoji se od firnisa (prekuvanog lanenog ulja) i materijala koji dobro pokriva (minijum, gvozdeni minijum,
grafit). Po suenju osnovne prevlake dolazi zavrna prevlaka od firnisa i boje otporne prema vremenskim
uticajima (cinkova siva, cinkova bela i dr.).
Sintetike smole nale su u novije vreme primenu kao zatitne prevlake, npr. melamino-formaldehidske
smole i dr.
Katran (ter) i bitumen pogodni su za zatitu gvozdenih predmeta u stalnoj vlazi (rezervoari, cevi i dr.).
Obino se nanose rastvoreni u benzinu ili benzolu, tako da po isparavanju rastvaraa ostavljaju zatitnu
prevlaku.
Lakiranje proizvoda se vrlo esto koristi kao mera zatite od korozije. Nedostatak zatite lakiranjem je
krtost laka i njegovo razaranje na viim temperaturama.
4.3. HEMIJSKA ZATITA
Hemijska zatita metala od korozije sastoji se u tome, to se na povrini metala vetaki (procesima
oksidacije) stvaraju zatitne oksidne skrame (npr. Al2O3).
Najrasprostranjeniji nain oksidiranja je potapanje metala u rastvor azotnih soli. Nakon oksidiranja, radi
poveanja antikorozivnosti, zatieni delovi se premazuju mastima ili uljima koja popunjavaju pore u oksidnoj
skrami i spreavaju prodiranje vlage u metal.
4.4. ELEKTROHEMIJSKA ZATITA
Elektrohemijska zatita deli se na: protektornu i katodnu zatitu.
Protektorna zatita sastoji se u privrenju protektora na zatitnoj povrini (sl. 21). Protektori su od
metala koji ima nii potencijal od osnovnog metala. Pri ovoj zatiti stvara se galvanski par, tj. protektor je
anoda (-), a zatieni materijal katoda (+). U takvim uslovima protektor e postepeno da se razara, titei time
osnovni metal. Nakon razaranja protektor se zamenjuje. Npr. cinkovim protektorom zatiuju se podvodni
delovi brodova, bojleri itd. Veliina protektora je oko 5% od povrine koja se zatiuje.
Sl. 21. Protektorna zatita cinkovim protektorom
Katodna zatita primenjuje se kod podzemne elektrohemijske korozije zakopanih gvozdenih (elinih)
cevi, rezervoara itd. U tu svrhu gvozdeni predmet koristi se kao katoda, a manje plemenit predmet, npr. cink,
kao anoda. Ovo se izvodi tako to se podzemni gvozdeni predmet (objekt) spoji sa trakom od cinka, ime se
postie da se pri elektrohemijskom korozivnom procesu troi cink umesto gvoa, zbog ega se cink mora
povremeno obnavljati.