Nikola Makjaveli velianstvenom Lorencu dei Medii

Obino, veoma esto, oni to ele da zadobiju naklonost nekog Vladara, pred njega izlaze sa onim to im je
najdragocenije, u emu misle da najvie uiva; pa se esto vidi kako im poklanjaju konje, oruje, tkanine protkane
zlatom, drago kamenje i sline ukrase, dostojne njihove veliine. Poto elim dakle, da vaoj Svetlosti ponudim
neki dokaz moje uslunosti prema vama, nisam naao meu mojim pokustvom nita to bi mi bilo drae i to bih
vie cenio od poznavanja postupaka velikih ljudi koje sam izuio kroz dugo iskustvo savremenih dogaaja i
neprestano izuavanje prethodnih: a poto sam ih s velikim trudom dugo proveravao i ispitivao, pa sada u mali
svezak sabrao, aljem ih Vaoj Svetlosti.
I mada ja smatram da to delo nije dostojno da vam ga poklonim, ipak gajim prilinu nadu da ete je zbog vae
dobrostivosti primiti, s obzirom na to to vam ja ne mogu dati vei poklon, nego da vam pruim mogunost da za
kratko vreme saznate sve ono to sam ja tokom mnogo godina i kroz velike neprilike i opasnosti spoznao. A to delo
nisam ukrasio ni pretrpao opirnim reenicama ili suvoparnim i sjajnim reima, ili bilo kakvom stilskom vetinom,
ili spoljanjim ukrasom kojima mnogi obino svoja dela uzdiu i kite; jer sam eleo, ili da ga niim ne ulepavam,
ili da samo razlikost i ozbiljnost sadraja privue panju, ne elim da mi se prebaci za drskost to se ja kao ovek iz
niskog i najnieg stalea usuujem da raspravljam i da odreujem upravljanje vladara; jer, kao to oni koji prave
plan zemljita silaze u nizinu kako bi osmotrili prirodu bregova i visija, a kako bi osmotrili prirodu nizija, penju se
na vrh planina, slino, da bi se upoznala priroda naroda, treba biti vladar; a da bi se dobro osmotrila priroda
vladara, treba biti ovek iz naroda.
Neka Vaa Svetlost primi ovaj skromni dar u onom duhu u kom ga aljem; ako ga budete ozbiljno razmotrili i
proitali, spoznaete u njemu moju arku elju da dostignete onu veliinu koja vam sudba i ostale vae odlike
predskazuju. I ako Vaa Svetlost sa vrha svojih visina ponekad baci pogled na ovu nizinu, spoznae kako ja
nezaslueno podnosim velike i neprestane udarce sudbine.

Prvo poglavlje
Koliko ima kneevina/vrsta vladavina i kako se zadobijaju
Sve drave, sve vladavine koje su postojale i koje imaju vlast nad ljudima, bile su ili su ili republike ili monarhije.
Monarhije su ili nasledne, koda je dinastija njihovog vladara dugo vremena vladala, ili su nove. Nove monarhije, ili
su sasvim nove, kao to je to Milano za Franeska Srorcu, ili su kao lanovi pridodati naslednoj dravi vladara koji
ih osvaja, kao to je to Napuljsko kraljevstvo za panskog kralja. Takve vladavine ili su tako zadobijene ili su pod
vladarom, ili su navikle da budu slobodne, a osvajaju se, ili tuim orujem ili sopstvenim, ili uz naklonost sudbine
ili sopstvenom sposobnou.

Drugo poglavlje
O naslednim monarhijama
Ostaviu za sobom raspravu o republikama, jer sam o tome dugo raspravljao na drugom mestu. Pozabaviu se
samo monarhijama, i postepeno u sastaviti gorenavedenu osnovu, i izloiu kako se ovim monarhijama moe
vladati i drati vlast.
Velim, dakle, da je u naslednim dravama koje su navikle da ive pod istom dinastijom mnogo lake ouvati vlast
nego u novim; jer je dovoljno samo ne menjati poredak predaka, a zatim se prilagoavati prilikama vremena, tako
da, ako je vladar osrednjih sposobnosti, drae se uvek u svojoj dravi, osim ako ga neka izuzetna i preterana sila
ne lii vlasti, a i ako ga lii, im se okupator nae u tekoama, ponovo e je osvojiti.
Mi u Italiji imamo, na primer, vojvodu od Ferare, koji nije izdrao pred napadom Mleana 84, ni napadima pape
Julija 1510, ne zato to je dugo vladao u tom vojvodstvu. Jer nasledni vladar ima manje prilika i manju potrebu da
ugnjetava; ____ da su mu blagonakloniji; i ako zbog nekih izuzetnih poroka ne bude omraen, prirodno je da su mu
njegovi podanici blagonakloni. I u dugovenosti i stalnosti vladavine briu se seanja na uzroke promena: jer svaka
promena uvek ostavlja uporite za stvaranje nove.

Tree poglavlje
O meovitim monarhijama
Ali u novoj vladavini javljaju se tekoe. I najpre, ako nije sasvim nova, ve je pridruen lan, pa se moe sve
zajedno nazvati skoro meovitom vladavinom, do promena dolazi najpre zbog jedne prirodne tekoe, do koje
dolazi u svim novim vladavinama: a to je da ljudi rado menjaju gospodare, verujui u boljitak; i to uverenje ih tera
da potegnu oruje na vladara; u emu gree, jer zatim iz iskustva vide da im je gore. to zavisi od druge prirodne i
redovne nunosti, koja ____ da uvek treba ugroziti one iji se novi vladar postaje, ili vojskom, ili bezbrojnim
drugim ugroavanjima koje sa sobom nosi nova vladavina; tako da su ti neprijatelji svi oni koje si ugrozio
zauzimajui tu zemlju, a ne moe da zadri za prijatelje one koji su te tu doveli, jer ih ne moe zadovoljiti onako
kako su zamislili i poto ne moe protiv njih da koristi snane mere, jer si njihov dunik; jer uvek, ma koliko da
je neko vojniki jak, potrebna mu je naklonost naroda da bi uao u neku oblast. Iz tih razloga Luj XII, francuski
kralj, na preac je osvojio Milano, i na preac ga izgubio; a prvi put su mu bile potrebne da ga izgubi Ludovikove
sopstvene snage, jer oni narodi koji su najpre otvorili vrata, poto su se osetili prevarenim i poto su se izjalovile
nade koje su gajili, nisu mogli da trpe teret novog vladara.
Cela je istina da, kad se po drugi put osvajaju pobunjene zemlje, tee se gube; jer gospodar, koristei se iskustvima
pobune, ne ustee se da se obezbedi kanjavanjem ustanika, otkrivanjem sumnjivih, tako to se obezbedi gde je
najslabiji. Tako da, ako je Francuskoj da izgubi Milano, prvi put, bio dovoljan vojvoda Ludoviko da napravi malo

buke na granicama, da bi ga izgubio drugi put bilo mu je potrebno da, protiv sebe, ima itav svet, i da njegova
vojska bude unitena i proterana iz Italije: do ega dolazi iz gorenavedenih razloga. Pa ipak, i prvi i drugi put, je
proteran.
O sveoptim razlozima prvog bilo je rei: ostaje da vam kaem o drugom, i da razmotrimo koje mere je imao, i
koje mere moe imati neko ko se nalazi u njegovim prilikama, kako bi bolje odrao osvojeno nego to je to inila
Francuska.
Velim, stoga da te drave, koje se osvajanjem dodaju staroj dravi osvajaa, ili su iz iste oblasti i govore istim
jezikom, ili nisu. Kada to jesu, vrlo ih je lako odrati, naroito kada nisu navikli da ive slobodno; za bezbedno
odravanje vlasti dovoljno je istrebiti rod vladara koji njima upravlja, jer uostalom, ako se zadre stari uslovi a
poto su obiaji isti, ljudi mirno ive; kao to se videlo da su inile Burgundija, Bretanja, Gaskonja i Normandija,
koje su uvek bile sa Francuskom; mada meu njima ima nekih razlika u jeziku, ipak su obiaji slini, i meusobno
se lako mogu odravati. A osvaja, ako eli da je zadri, mora imati dva obzira: prvo, da se dinastija prethodnog
vladara ugasi; drugo, da ne menja zakone niti namete; tako da za vrlo kratko vreme postane celina sa starom
oblau.
Ali, kada se osvajaju drave sa razlikama u jeziku, obiajima i ureenjem, tu nastaju tekoe; i tu treba imati veliku
sreu i veliku vetinu da se zadre; jedna od najcelishodnijih mera i najboljih bila bi da se osvaja tu nastani. To bi
uinilo sigurnijim i trajnijim to osvajanje: kao to je Turin uinio, sa Grkom; koji, iako se drao svih moguih
sredstava da bi zadrao tu dravu, da se nije tamo nastanio, ne bi bilo mogue da je zadri. Jer, kad se nastani,
odmah se vide pobune, i moe odmah da ih ugui; kad se ne boravi, za njih se uje kad su prevelike i kad vie
nema leka. Osim toga, oblast ne pljakaju namesnici; podanici su zadovoljni zato to imaju mogunost da se hitno
poale vladaru; zbog ega imaju vie razloga da ga vole, ako su pokorni, a, ako nisu, da ga se plae. Ko bi od
spoljanjih neprijatelja eleo da napadne tu dravu, vie se ustee/plai; tako da, kada se nastani, veoma je teko da
izgubi vlast.
Druga dobra mera jeste osnivanje kolonija na jednom ili dva mesta koja su skoro drava u malom te drave; zato
to je neophodno ili to uiniti ili drati mnogo vojske i peaka. U kolonijama se ne troi mnogo; i s malim trokom,
osniva ih i odrava; a zamera se samo onima kojima oduzima zemlju i kue, da bi ih dao novim stanovnicima, a
oni su veoma mali deo te drave; a oni koje ugroava, ostajui rastureni i siromani, ne mogu mu nikad nakoditi; a
svi drugi ostaju s jedne strane neugroeni, i zbog toga bi trebalo da se umire, s druge strane uplaeni da ne pogree,
iz straha da ne doive sudbinu onih koji su opljakani. Zakljuujem da te kolonije ne kotaju, vernije su, i liene
potekoa; a ugnjeteni ne mogu da nakode poto su siromani i ratrkani, kao to je reeno. Zbog ega valja
primetiti da ljude treba ili pridobiti ili ubiti; jer se svete za lake uvrede, a za teke ne mogu: tako da oveka treba
uvrediti/ugroziti tako da se ne moe osvetiti. Ali ako se umesto kolonija dri vojska mnogo vie se troi, poto se
na garnizone troe svi prihodi te drave; tako da zaposednuta oblast donosi gubitak, i mnogo vie ugroava, jer teti

celoj dravi, neprekidnim pokretom trupa; zbog ega se svaka osea ugroenom, i postaje neprijatelj; a to su
neprijatelji koji kode poto su poraeni na sopstvenom tlu. U svakom pogledu stalne trupe su beskorisne, kao to
su kolonije korisne.
Jo valja onaj koji se nalazi u oblasti sa razliitim obiajima kao to je reeno, da se stavi na elo i u odbranu
slabijih suseda, i da se potrudi da oslabi one jae, i da se uva da nekim nesrenim sluajem ne ue neki moni
tiranin poput njega. I uvek e se dogoditi da e ga dovesti oni koji su u toj oblasti nezadovoljni ili zbog preteranog
astoljublja ili straha: kao to se ve dogodilo da su Etolci doveli Rimljane u Grku; i u svakoj drugoj oblasti u
koju su uli, dovelo ih je lokalno stanovnitvo. Redovna je pojava da, im jedan monik ue u neku oblast, svi oni
koji u njoj imaju manje vlasti, pridrue se voeni zaviu protiv onog koji je nad njima vladao; tako da, to se tie
ovih slabijih, on ne treba da ima nikakvih potekoa da ih pridobije, jer se svi zajedno dodvoravaju njegovoj dravi
koju je tu osvojio. Treba samo da se pobrine da se previe ne osile i da im ne poraste uticaj; lako moe, svojom
snagom i uz naklonost njihovu da srui one koji su jaki, kako bi ostao u svemu vladar te oblasti. A ko ne
odigra/savlada dobro ovu ulogu, ubrzo e izgubiti ono to je osvojio; a, i dok to dri, bie izloen bezbrojnim
tekoama i neprilikama.
Rimljani, u oblastima koje su osvojili, pridravali su se u svemu ovih pravila; i osnivali su kolonije, podravali
slabije, ne poveavajui njihovu mo, svrgavali monike, nisu dozvoljavali da moni tuin stekne ugled. I dovoljno
mi je da navedem samo primer grke oblasti. Podravali su Ahajce i Etolce; uniteno je makedonsko kraljevstvo,
oteran je Antioh; a nikada zasluge Ahajaca i Etolaca nisu bile razlog da im uvea zemlju; niti je Antiohova mo
mogla dopustiti da zasnuje u toj oblasti bilo kakvu dravu. Zato to su Rimljani uinili, u ovim sluajevima, sve to
mudri vladar treba da uini: a oni, ne samo da treba da vode rauna o sadanjim neprilikama, ve i o buduim, i da
ih velikom umenou otklone; jer, ako se predvidi ono to je udaljeno, lako se moe izleiti; ali, ekajui da se
prilike priblie, lek ne stie na vreme, jer je bolest postala neizleiva.
I tu se dogaa ono to lekari govore o suici/jektici, koju je u poetku bolesti lako leiti, a teko prepoznati, ali,
kako vreme prolazi, ako nije na poetku prepoznata ni leena, lako ju je prepoznati, a teko leiti. Tako se deava i
sa dravnim poslovima/pitanjima; jer prepoznajui ono to je udaljeno, to mogu samo mudri, nevolje koje mogu
da nastanu brzo se lee; ali kada, poto nisu prepoznate narastu toliko da ih svi prepoznaju, leka vie nema.
Zato su Rimljani, unapred predviajui nepogode, stajali im uvek na put; i nikad ih nisu ostavljali po strani kako bi
izbegli rat, jer se rat ne otklanja ve se odlae, dajui prednost neprijatelju; zato su hteli da vode rat protiv Filipa i
Antioha u Grkoj, kako ga s njima ne bi vodili u Italiji; a tada su mogli da izbegnu i jedan i drugi; to nisu hteli.
Nikada nisu bili pristalice onoga to danas vazda zbore mudraci naih dana, uiniti/saekati da vreme uini svoje,
jer su se uzdali u svoju sposobost i opreznost; poto vreme sa sobom donosi svata, i moe doneti i dobro i zlo, i
zlo i dobro.

Ali, vratimo se Francuskoj, i ispitajmo da li je od reenog ita uinjeno; i govoriu o Luju XII, a ne o arlu VIII
kao onom kod koga se, poto se due zadrao u Italiji, mogu bolje videti njegovi potezi: videete kako je on uinio
suprotno od onog to valja initi kako bi se zadrala drava razliitog ureenja.
Kralja Luja u Italiju je dovelo astoljublje/ambicija Mleana, koji su hteli da zadobiju polovinu Lombardije tim
dolaskom. Ne elim da kudim ovaj postupak kralja; poto, elei da stupi na tle Italije, a nemajui u toj oblasti
prijatelje, tavie poto su mu, zbog ponaanja kralja arla, zatvorena sva vrata, bio je prisiljen da se sprijatelji s
onim s kim je mogao: i taj bi mu potez uspeo, da u drugim postupcima nije greio. Poto je, dakle, kralj osvojio
Lombardiju, odmah je ponovo stekao ugled koji mu je oduzeo arl: predala se enova; pridobio je Firentince;
Markiz od Mantove, Vojvoda od Ferare, Bentivoljo, Grofica od Forlija, Gospodar od Faence, Pesara, Riminija,
Kamerina, Pjombina, Lukanci, Pisanci, Seneani, pohrlili su mu u susret. I tad su mogli da uvide Mleani
nepromiljenost svog postupka; da su, kako bi osvojili dva grada u Lombardiji, uinili da kralj postane gospodar
dve treine Italije.
A sada pogledajmo kako je kralj mogao kao od ale da zadri/sauva svoj ugled u Italiji, da se drao gorenavedenih
pravila, i da je pruio sigurnost i zatitu svim onim svojim prijateljima, koji, poto su bili brojni, slabi i u strahu, ko
od crkve ko od Mleana, pa su oni bili prinueni da ostanu sa njim; i pomou njih je lako mogao da se obezbedi od
onih koji su ostali moni. Ali on im je kroio u Milano, uinio je suprotno, pomogavi papi Alesandru da zauzme
Romanju. Nit je primetio da je, tom odlukom, oslabio sebe, gubei prijatelje i one koji su mu pohrlili, a ojaao
Crkvu, kojoj je pored duhovne dao i politiku vlast. I, poto je nainio prvu greku, bio je prinuen da nastavi; tako
da je, da bi zaustavio Aleksandrovo astoljublje i spreio da postane gospodar Toskane, bio prinuen da ue u
Italiju. I nije mu bilo dovoljno to je ojaao Crkvu i to se liio prijatelja, ve je, da bi se domogao Napuljskog
kraljevstva, podelio ga sa panskim kraljem; i, dok je mogao da bude glavni vladar u Italiji uzeo je ortaka, tako da
bi svi oni koji su udeli za vlau u toj oblasti nezadovoljni imali kome da se obrate; i dok je mogao da u tom
kraljevstvu ostavi sebi potinjena kralja, on ga je isterao, da bi ovaj mogao njega da istera.
Sasvim je prirodna i uobiajena elja za osvajanjem; i uvek, kada to ljudi ine kada mogu, valja ih pohvaliti, ili ne
kuditi; ali, kada ne mogu, a ele da to na svaki nain urade, to je pogreno i zasluuje pokudu. Ako je dakle
Francuska mogla svojim snagama da napadne Napulj, morala je to da uradi; ako nije mogla, nije trebalo da ga
podeli. Ako je podela Lombardije s Mleanima mogla da se opravda, jer je tako kroio na tle Italije, ova podela
zasluuje pokudu, jer se ne moe opravdati tom potrebom.
Luj je, dakle, napravio ovih pet greaka: svrgnuo je manje monike, uveao mo jednom moniku u Italiji, tu
postavio vrlo monog tuina, nije se nastanio, nije osnovao kolonije. A tih pet greaka, za njegova ivota, jo je
moglo i da ga ne ugrozi, da nije napravio estu, da oduzme dravu Mleanima: jer da nije uveliao mo Crkve ni
doveo panskog kralja u Italiju, bilo je logino i nuno da ih sasee u korenu; ali poto je uinio to to je uinio,
nije smeo da dopusti da propadnu: jer, da su bili moni, stalno bi drali daleko ostale da priu Lombardiji, bilo zato

to bi Mleani sami eleli da njome zagospodare, bilo zato to se drugi ne bi usudili da je oduzmu Francuskoj da bi
je dali njima, a da napadnu oboje, ne bi imali hrabrosti. A kad/ako bi neko rekao: kralj Luj je ustupio Aleksandru
Romanju a paniji Napuljsko kraljevstvo da bi izbegao rat; odgovaram, kao to sam gore obrazloio, da nikada ne
treba dozvoliti da zavlada nered kako bi se izbegao rat, jer se rat tako ne izbegava, ve se odlae na sopstvenu
tetu. Ako bi se neki drugi pozvali na obeanje koje je kralj dao papi, da za njega obavi taj poduhvat, da bi dobio
razvod svog braka i zbog Ruanskog eira, odgovaram malo kasnije u poglavlju u kojem zborim o zadatoj rei
vladaoca i kako je treba potovati.
Izgubio je, dakle, kralj Luj Lombardiju jer nije potovao nijedno pravilo koje su potovali drugi koji su osvajali
zemlje i eleli da ih zadre. Tu nema nieg udnog, ve je to veoma obina i logina injenica. I o tome sam
govorio u Nantu sa ruanskim kardinalom, kad je Valentin, kako je u narodu prozvan ezare Borda, sin pape
Aleksandra, zaposeo Romanju; jer, poto mi je ruanski kardinal rekao da se Italijani ne razumeju u ratove, ja sam
odgovorio da se Francuzi ne razumeju u politiku, jer da se razumeju, ne bi tako ojaali Crkvu. Iz iskustva se videlo
da je snagu Crkve i panije izazvala Francuska, a da su njenu propast izazvali oni. Na osnovu toga dolazimo do
opteg pravila, koje je skoro nepogreivo: da onaj ko pomogne drugome da doe do moi, sam propada; jer je on tu
mo dao ili vetinom ili silom; a i jedno i drugo izaziva podozrenje/sumnju kod onog ko je postao moan.