Religija i mitologija Starih Slovena

(Odrednice preuzete iz Leksikona religija i mitova drevne Evrope, sastavili Aleksandrina CermanoviKuzmanovi i Dragoslav Srejovi, Savremena administracija, Beograd, 1992)
Sadraj
Slovenska religija

Baba Jaga

Banik

Belobog

Dabog

Domovoj

Hors

Jarila (Jarilo)

Jarovit, (Gerovit, Gerovitus)

Kikimora

Kupala

Leij, Lesovik, Lesovoj, Leak, Lesnik

Marena, Marana, Morena, Marana, Marena

Moko

Mora, Mara, Maruha

Nav, navi

Perun

Poludnica

Porenucije (Porenutius)

Porevit (Porevit)

Proricanje

Rujevit (Rugievithus)

Rusalke

Simargl

Stribog

Svarog, Svaroi

Svetovid

Triglav (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglaw)

Trojan

Vampir

Veles

Vile

Voanoj

Slovenska religija
Podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale najmnogoljudnijeg ogranka indoevropske
populacije koja je ve u prvoj polovini I milenijuma pre n. e. naseljavala teritoriju izmeu Dona i
Karpata. U poslednjim stoleima pre n. e. Sloveni su se ukljuili u migracije podstaknute
kretanjima raznih azijskih plemena i brzo zaposeli prostrane teritorije istone, srednje i jugoistone
Evrope. Izmeu 6. i 10. veka diferenciraju se u jezikim i kulturnom smislu i razvrstavaju u tri velike

grupe plemena, iz kojih su se razvili dananji Istoni Sloveni (Rusi, Ukrajinci, Belorusi), Zapadni
Sloveni (Poljaci, esi, Slovaci, Luiki Srbi, Baltiki Sloveni) i Juni Sloveni (Srbi, Hrvati, Slovenci,
Makedonci, Bugari).
Izvori za slovensku religiju su veoma oskudni i fragmentarni. Plinije Stariji i Tacit prvi pominju Slovene
pod imenom Venedi, i to kao susede Germana, ali oni ne govore i o njihovoj religiji. Podatke o
religiji Slovena najpre daje Prokopije, vizantijski istoriar iz 6. veka, koji saoptava da su slovenska
plemena Anta i Sklavena "verovala da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta,
kome su rtvovali goveda i ostale ivotinje da oboavaju i reke i druga neka nia boanstva i
svima njima prinose rtve i po njima vraaju". Kasniji pisani izvori odnose se uglavnom na
verovanja Baltikih Slovena i Rusa, dok se o religiji ostalih Slovena - eha, Poljaka i Junih Slovena
- moe suditi jedino na osnovu lingvistikih ostataka i folklorne grae.
Religija Baltikih Slovena rekonstruie se na osnovu istorijskih spisa i hronika 11. i 12. veka, i to hronika
Titmara od Merseburga (oko 1012-1018. g.), u Gesta Hammburgensis Ecclesiae Adama iz Bremena (oko
1074-1076. g.) i Chronika Slavarum, spisa koji je izmeu 1167. i 1186. godine napisao nemaki
istoriar Helmhold. Jo su pouzdaniji podaci o religiji Zapadnih Slovena koji se nalaze u
biografijama bamberkog biskupa Otona, a koje su u 12. veku napisali Monachus Prifligensis,
Ebbo i Herbord. U njima su podrobno opisani pohodi bamberkog biskupa protiv Slovena na Baltiku,
a posebno njihovi hramovi. Pouzdani su i podaci sadrani i u nordijskoj Knytlingsaga, koja je pisana
izmeu 950. i 1190. godine, kao i u delu Saxa Grammaticusa, u kome su opisani pohodi
danskog kralja Valdemara protiv Slovena.
Za religiju Istonih Slovena najznaajniji i najstariji izvor jeste takozvana Nestorova hronika, nastala u
prvoj polovini 12. veka, u kojoj se navode imena bogova potovanih u Kijevu. Manje su pouzdani podaci
sadrani u spevu Slovo o polku Igorovu (kraj 12. veka), kao i u homelijama i polemikim spisima
nastalim izmeu 11. i 17. veka. Podaci arapskih putopisaca ne samo da su odve fantastini
ve je neizvesno da li se odnose na Slovene ili Normane. Isto vredi i za poljske istoriare i
putopisce iz 16 - 17. veka, ije su konstrukcije o slovenskom panteonu bez ikakve stvarne osnove.
Za rekonstrukciju slovenske religije arheoloka graa se moe koristiti samo u ogranienoj meri.
Kako jo nije pouzdano utvreno poreklo Slovena, odnosno vreme njihovog formiranja, to se
arheoloka graa ne moe smatrati pouzdanim dokumentom sve do vremena kad Slovene
sagledavamo u istorijskim uslovima, tj. do 6. veka. Najdragoceniji su podaci do kojih se dolo
arheolokim istraivanjima svetilita Baltikih Slovena, a u kojima su naeni i kipovi pojedinih
boanstava.
U svim oblastima naseljenim Slovenima folklorna graa je izuzetno bogata. Iako je hristijanizacija
Slovena obavljena izmeu sredine 9. i kraja 10. veka (osim Polapskih Slovena, koji su hrianstvo
primili tek u 12. veku), pitanje je da li su njome bili zahvaeni svi drutveni slojevi, jer podaci iz
kasnijeg vremena pokazuju da je svetenstvo moralo da uloi mnogo napora kako bi iskorenilo
paganska verovanja, posebno na selu. Ta paganska verovanja due su se odrala u istonim
nego u zapadnim slovenskim oblastima, gde je delovanje katolike crkve bilo veoma uspeno.
Zbog toga su u folklornoj grai i narodnim umotvorinama Junih i Istonih Slovena sadrani mnogi
elementi stare slovenske religije. U ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim
usmenim narodnim umotvorinama, sauvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje,
a verovatno i neto od prvobitne slovenske mitologije. Elementi stare religije odrali su se i u
likovima i kultovima pojedinih hrianskih svetaca, na primer, sv. ora, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod
Srba - i sv. Save.
O religiji Slovena pre njihovog razdvajanja na Istone, Zapadne i June Slovene ne moe se nita
odreeno rei. Postavlja se pitanje da li je ikada i postojala religija zajednika svim Slovenima, jer
Titmar iz Merseburga u 11. veku saoptava da svako slovensko pleme ima svoje hramove,
odnosno posebna boanstva. Panteon Istonih Slovena moe se rekonstruisati na osnovu
podataka koji su sadrani u ugovorima izmeu Vizantije i Rusije iz 945. i 971. godine, odnosno u
takozvanoj Prvobitnoj hronici, kompiliranoj oko 1111. godine. Najpre se pominju bogovi Perun i
Volos. Knez Vladimir je 980. godine obeleio poetak svoje vladavine u Kijevu na taj nain to je

na jednom breuljku postavio drveni idol Peruna sa srebrnom glavom, a uz njega i idole Horsa, Daboga,
Striboga, Simargla i Moko, da bi ispred njih sa svojim narodom prinosio rtve. Istovremeno je i Vladimirov
ujak u Novgorodu postavio Perunov idol. Iz navedenih podataka je izvesno da je vrhovni bog ruskog
panteona bio Perun. Ostala boanstva, posebno Hors i Simargl, verovatno ne pripadaju
slovenskom panteonu. Jedino je autentina boginja Moko, jer se pominje i u kasnijim
homelijama.
Perun je potovan ne samo kao bog gromovnik ve i kao veliki zatitnik ruskih vladara. Ruski kneevi
normanskog porekla poistoveivali su ga sa Torom, a posle prihvatanja hrianstva njegove
osobine prele su na sv. Iliju. Volos je verovatno boanstvo izobilja i stada, koji je posle prihvatanja
hrianstva preobraen u avola. S druge strane, neke njegove odlike prenesene su na sv. Vlaha i
sv. Nikolu. Kult Peruna i Volosa bio je rasprostranjen i kod Junih Slovena, na ta ukazuju nazivi
pojedinih mesta. Dabog je zagonetno boanstvo koje je u jednoj Malalinoj glosi povezano sa
Suncem, a koje se na osnovu imena moe objasniti kao bog koji daruje, odnosno bog izobilja i
plodnosti. Njemu je vrlo blizak Svarog, koji se ne pominje meu bogovima kojima je Vladimir
postavio idole, ali koga su svakako istoni Sloveni potovali zajedno sa njegovim sinom
Svaroiem, i to kao boga svetlosti, odnosno nebeske i zemaljske vatre.
U pisanim izvorima nije pomenuto nijedno svetilite kod Istonih Slovena. Arheolokim
istraivanjima otkriveni su, meutim, na lokalitetu Perin u blizini Novgoroda, ostaci drvene
konstrukcije sa osnovom u obliku oktogonalne rozete, koja je protumaena kao Perunov hram. U
sreditu konstrukcije naeno je ugljenisano drvo, koje ukazuje da se tu nalazio idol i mesto na
kome je gorela vatra, dok je jedan ravan kamen u blizini protumaen kao rtvenik. U staroj Ladogi
otkriven je fragmentovan drveni idol bradatog boanstva iz 9. ili 10. veka, sa koninim lemom na
glavi.
Istonoslovenski panteon nije zasnovan ni na hijerarhijskim niti na rodbinskim odnosima. Idoli
najznaajnijih boanstava postavljeni su na vrhovima breuljaka, pod vedrim nebom. Neizvesno
je kako su izgledala mesta rtvovanja, kao i mesta rtvi. Svetenstvo nije pomenuto ni u jednom
istorijskom izvoru, a nema ni podataka o proricanju i vraanju.
Religija Zapadnih Slovena poznata je samo fragmentarno jer se raspolae uglavnom podacima
koji se odnose na svetilita i boanstva Baltikih Slovena. Izvesno je samo da nije postojao
panteon zajedniki svim Zapadnim Slovenima, jer se u istorijskim izvorima uvek istiu boanstva
pojedinih oblasti za koja se vezuju lokalni kultovi. Vrhovni bog baltikih Slovena bio je verovatno
Svantovid, opisan kao bog bogova, kao boanstvo koje obezbeuje pobede u ratu. Kao najvii
bogovi oznaavaju se i Triglav i Svaroi. Sva ta boanstva povezana su sa ratnim funkcijama i sa
magijom, a ratniki karakter imala su i ostala boanstva Baltikih Slovena, kao to su Rujevit ili
Jarovit, koji je izjednaavan sa Marsom. Karakteristina je veza pomenutih boanstava sa
pojedinim vrstama oruja (tit, koplje) i sa konjima, kao i njihova polikefalija. Tako Svantovid ima
etiri glave, rasporeene prema glavnim pravcima sveta, Triglav je troglav, a Rujevit je
predstavljan sa sedam glava. Polikefalija karakterie i Porevita i Porenuta. Tom polikefalijom
verovatno su izraene mnoge funkcije boanstava. Ostala boanstva poznata su uglavnom samo
po imenu. Za Provena se moe pretpostaviti da je bio povezan sa hrastovima jer je njemu bio
posveen sveti gaj izmeu Oldenburga i Libeka. Za Podaga, kome je bio posveen hram sa
idolom u Pluni, pretpostavlja se da je bio povezan sa godinjim dobima i vatrom. Bog Pripegala,
kome je posebno godila hrianska krv, verovatno je bio itifalino boanstvo, nalik na Prijapa. O
ivi, verovatno glavnom enskom boanstvu, nita se odreeno ne zna. Sloveni koji su iveli
izmeu Labe i Odre potovali su jednu bezimenu boginju, iju su sliku nosili na svojoj zastavi.
Polapski Sloveni su na svojim gozbama nazdravljali dobrom bogu i zlom bogu, izjavljujui da
svaka srea dolazi od dobrog boga, a nesrea od zlog. Tog zlog boga, koji je nazivan Crnobog,
hrianski misionari su poistovetili sa avolom, iako je on verovatno bio bog podzemlja.
U Istoriji Poljske Jana Dlugoa (oko 1460. g.) nabrojana su imena boanstva starog poljskog panteona,
a uz njih i odgovarajua boanstva iz rimske mitologije: Yesza - Jupiter, Lyada - Mars, Dzydzilelya Venera, Nya - Pluton, Dzewana - Dijana, Marzyaba - Cerera, Pogoda - Vreme, Zywie - ivot. Poljski

pisci iz 16. veka dodali su tom spisku jo nekoliko imena, na primer Lel, Polel, Pogwizd, Pohvist. Taj
poljski panteon je, meutim, vetaka tvorevina, koju u celini treba odbaciti.
Kod ekih autora iz 16. veka takoe su pomenuta imena nekih prehrianskih boanstava, na
primer Zelu, Klimba, Krosina, Krasatina, Morena, Lada i dr., ali su i ona proizvoljne tvorevine.
Hramovi Baltikih Slovena opirno su opisani u istorijskim izvorima, a dokumentovani su i
arheolokim iskopavanjima. Hram vrhovnog boga Svantovida u Arkoni na ostrvu Rigen, razruen
1168. godine opisao je Saks Gramatik, a arheoloki je istraivan u dva maha, 1921. i 1969-70. godine. Taj
hram je moda podignut jo krajem 9. veka. Opisana je njegova sjajno ukraena drvena ograda i
Svantovidov idol u natprirodnoj veliini u unutranjosti hrama. Na Rigenu su se u Garcu (Karenthia)
nalazila jo tri hrama, od kojih je onaj u sreditu bio posveen Rujevitu, dok su u ostala dva
potovani Porevit i Porenut. U Ridgostu (Retra) nalazio se hram u kome je potovan vei broj
lokalnih bogova, od kojih je najvei ugled uivao Svaroi. Spoljanjost hrama bila je ukraena
predstavama bogova i boginja, a u unutranjosti su se nalazili idoli naoruanih bogova, kao i veliki
broj zavetnih darova. U izvorima se pominje nekoliko hramova u einu, od kojih je najznaajniji
bio hram posveen Triglavu, takoe bogato ukraen. U Volinu se nalazio hram sa svetim kopljem,
a u Volgastu je postojalo svetilite u kome se umesto idola nalazio dinovski tit, prekriven zlatnim
listiima.
U Gros Radenu, kod verina, arheoloki je istraeno jedno veliko svetilite, etvorougaono u osnovi,
oko koga su otkrivene hrastove daske duge 1,50 do 2 m, koje su u gornjem delu tako obraene
da u celini nalikuju na ljudsku figuru. Na osnovu keramikih nalaza, to svetilite je datovano u 9-10.
vek.
Baltiki Sloveni potovali su odreena boanstva u svetilitima pod vedrim nebom. U blizini
Oldenburga nalazio se gaj Prova, kome su bili posveeni stari sveti hrastovi. Svetilite je bilo
ograeno drvenom ogradom, sa dva bogato ukraena ulaza. Pristup je bi dozvoljen samo
onima koji su nameravali da prinesu rtvu, ali je svetilite bilo i utoite svim progonjenim. Hramovi
baltikih Slovena najee su sluili i kao svojevrsne riznice. Postojao je obiaj da se deseti deo
dobijenog ratnog plena daruje svetilitu, a u riznicama svetilita nalazili su se zlatni i srebrni pehari,
koji su korieni samo u praznine dane. ini se da su sva svetilita bila ograena plitkim
rovovima ili drvenom ogradom. Samo je sveteniku bio dozvoljen ulaz u hram, a i on bi pri tom
morao da zadrava dah kako ne bi uprljao najveu svetinju.
Istorijski izvori pouzdano dokumentuju postojanje kultnih statua i kod Istonih i kod Zapadnih
Slovena. To su preteno bili drveni idoli koji su mogli imati oplatu od plemenitog metala. Neki od
njih su bili natprirodne veliine, na primer drevni idol Svantovida u Arkoni. Arheoloka istraivanja
takoe dokumentuju postojanje drvenih idola kod Zapadnih Slovena. Pri iskopavanju jednog
utvrenog naselja kod Neubrandenburga pronaen je u sloju iz 11. - 12. veka, i to u sreditu
naselja, jedan dvoglavi idol od hrastovine, visok 1,70 m. Obe glave predstavljaju lik mukarca sa
dugim brkovima. Na periferiji istog naselja otkrivena je jo jedna figura od hrastovine, visoka 1,60
m, koja predstavlja enu sa naglaenim grudima i stidnim trouglom, za koju se pretpostavlja da je
neko domae boanstvo, i to zatitnica porodice. Da su mnoga mesta i utvrenja imala svoje
bogove zatitnike pokazuju idoli od hrastovine, koji su otkriveni na nekoliko mesta. U Altfrizaku, kod
Neurupina, neposredno ispred naselja naena je hrastova figura koja prikazuje nagog mukarca.
Taj idol, datovan metodom radioaktivnog ugljenika u drugu polovinu 6. veka, verovatno je imao
odreenu ulogu u kultu plodnosti. Bogovi Zapadnih Slovena predstavljani su i na kamenim
reljefima. Iz vremena neposredno pred primanje hrianstva potiu i reljefi iz Altenkirchena i
Bergena na kojima je predstavljen mukarac sa velikim rogom izobilja u rukama, verovatno
Svantovid, jer je sa rogom izobilja predstavljan i u svom hramu u Arkoni. Na kamenoj ploi iz
Volgasta shematizovano je prikazana ljudska figura, a kraj nje veliko koplje, koje je atribut Gerovita,
zatitnika Volgasta.
O svetilitima i kultnim obredima koji su u njima obavljani staralo se svetenstvo. Manja svetilita,
posebno ona pod vedrim nebom, opsluivao je samo jedan svetenik, ali za velike hramove
vezivao se vei broj svetenika. Osnovna dunost svetenika sastojala se u staranju o dobru

plemena, i to na taj nain to su oni, tumaei volju plemenskog boanstva, odluivali o ratu i
miru ili delili pravdu i vodili diplomatske pregovore. Oni su brinuli i o riznicama svetilita. Kako su
sve vane odluke zavisile od svetenstva, ono je esto bilo monije od plemenskih vladara.
Veoma vano mesto u drutvenom ivotu dato je proricanju. Svetenici su proricali pomou
pepela, vode, kolaa, ukusa krvi rtve ili mokrae. Najuticajnija proricanja obavljana su u Arkoni,
Retri i verinu, gde je odluka o ratu i miru donoena na osnovu ponaanja konja (v. Svantovid). Pri kraju
etve obavljan je u Arkoni posebni ritual po kome je svetenik uzimao posudu iz ruku
Svantovidovog kipa i, na osnovu koliine tenosti sadrane u njoj, nagovetavao rodnu ili nerodnu
godinu. Zatim je svetenik stavljao ispred idola kola od meda, velik koliko i ovek, sklanjao se iza
njega i pitao narod da li ga vidi. Ako bi dobio potvrdan odgovor, molio je da idue godine kola
bude vei, odnosno da letina bude dobra.
U pisanim izvorima pominju se rtve koje su Zapadni Sloveni prinosili svojim bogovima, ali ne i
njihove vrste niti nain rtvovanja. Hroniari insistiraju na ljudskim rtvama, ali taj podatak treba
primiti sa najveom rezervom.
Panteon Junih Slovena najtee je rekonstruisati, jer su oni rano potpali pod neposredni uticaj
vizantijske civilizacije i hrianske religije. Ve je napomenuto da su Sloveni u vreme naseljavanja
Balkanskog poluostrva verovali, prema Prokopijevom svedoenju, u jednog vrhovnog boga, i to
boga munje, kome su bila podreena boanstva nieg reda. Kako su u toponomastici juno od
Dunava mnogi tragovi imena Peruna, sa dosta verovatnoe moe se pretpostaviti da je kod
Junih, kao i kod Istonih Slovena, Perun bio vrhovni bog. U toponimima ima tragova i o Velesu, o
ijem se liku i funkcijama kod Junih Slovena moe indirektno suditi po opisima sv. Save, koji je, po
srpskom narodnom predanju, prvenstveno pokrovitelj i zatitnik stoke. Njemu bi bio blizak i Dabog
iz srpskih pria, crno i hromo boanstvo donjeg sveta, gospodar mrtvih, zatitnik stada, ali i
vukova, koji je nazivan i Daba, Dabo ili Hromi Daba. Dabog je istovremeno i bog plemenitih
metala, zlata i srebra, pronalaza i zatitnik kovake vetine. Posle prihvatanja hrianstva,
funkcije Daboga prenesene su na velike hrianske svece (sv. Jovana, sv. Savu, sv. Arhanela, sv.
ora, sv. Nikolu, sv. Mratu), a njegov lik je preobraen u sotonu i Hromog Dabu. Jedna od
hipostaza Dabogovih je verovatno i Vid, boanski vidar ije je ime sauvano u velikom srpskom
prazniku Vidovdanu. Car Trojan sa tri glave, koji se pominje u jednoj skaski, verovatno je boanstvo
blisko Triglavu jer je opisan kao noni konjanik. Kako se u jednoj slovenakoj bajci pominje
arobnica Mokoi, moguno je da je boginja Moko nekada bila poznata Junim Slovenima.
Kod Junih Slovena dosada nisu arheoloki posvedoena svetilita niti idoli, a u istorijskim izvorima
ne pominje se svetenstvo niti ima podataka o kultovima i ritualima. rtve su prinosili bogovima
jedino kao molitvu za svoj spas.
Izvesno je da su svi Sloveni potovali i mnogo nia boanstva, kao i razliite demone, jer to
potvruju i pisani izvori i folklorna graa. Za kuu i domainstvo vezana su razliita natprirodna
bia. Kod Rusa je to ded, deduka, ukrajinski did, didko i domovnik, ili domovoj, kod eha dedek,
a kod Bugara - stopan. Pod tim imenima zamiljan je starac sa krznenim ogrtaem koji ivi iza ili
ispod ognjita i brine se o kui i stoci. Nekada se zamilja i u vidu psa, medveda ili zmije. Ako se
tom kunom zatitniku ne poklanja odreena panja, on naputa kuu i prouzrokuje bolesti stoke
ili smrt domaina. U odajama koje su sluile kupanju prebivao je banik, kome su kupai ostavljali
u abru vodu za kupanje i rtvovali mu crnu kokoku. U uglu ambara iveo je ovinik, zamiljan u
vidu crne make ognjenih oiju, koji, ako ga neko naljuti, moe da zapali ambar. Za
domainstvo je vezana i Kikimora, mala ena koja je lenjim domaicama mrsila preu i nou
uznemiravala decu.
Kako su Sloveni bili okrueni gustim umama, u koje su esto zalazili radi lova ili koje su krili, to su
za njih vezivali i razliite umske duhove, od kojih je kod Istonih Slovena najpoznatiji bio leij, a
kod Junih - lesnik (v. ta imena). Poljima je, meutim, gospodario polevoj ili polevik, koji je
zamiljan as kao kepec, a as kao ljudsko bie crnog tela i zelene kose. Za polja su jo ee
vezivani enski demoni, poludnice (kod Rusa), koje su zamiljane kao devojke dugih kosa,
zaogrnute belim platnom, a koje se najee pojavljuju u rai, i to u podne kada je sunce

najjae.
Za vode su Sloveni vezivali razna demonska bia, zla i opaka. Vodanoj je boravio pokraj
vodenica, gde je prolaznike stropotavao u vodu da bi ih uinio svojim slugama. I ostali vodeni
duhovi nisu bili blagonakloni ljudima, a svi su zamiljani kao zastraujua bia, esto sa
kandama, rogovima, repom i uarenim oima. Njima se pridruuju i rusalke, u stvari utopljenice ili
nekrtena deca, preobraena u devojke sa dugom rasputenom zelenom kosom (v. to ime). Dok
su kod severnih Rusa rune i nage, spremne da odvuku pod vodu svakog ko im se priblii, rusalke
koje nastanjuju Dnjepar i Dunav imaju zanosan izgled i svojom pesmom zaaravaju prolaznike.
Posebno su opasne u nedelji rusalki (nedelja koja sledi posle Trojica), jer one tada izlaze iz vode,
jure po poljima, penju se na drvee i igraju na proplancima. Njima su kod Junih Slovena sline
vile, zanosne devojke sa rasputenom kosom i krilima, koje najee obitavaju pokraj kladenaca,
jezera, ili po gorama i planinama (v. to ime).
U ritualima za plodnost kod Istonih, a delom i Junih Slovena, znaajno mesto zauzimaju praznici
za koje se vezuju boanstva nazvana Kostroma i Jarilo, odnosno lutke od slame, koje se na
odreen nain sahranjuju, spaljuju, rasturaju na delove ili potapaju u vodu, uz obredno
oplakivanje ili povike i smeh, sa ciljem da ponovo oive. U tom ritualu, obavljenom u prolee, iji
je cilj bio da se obezbedi plodnost, Kostroma se pojavljuje kao mlada ena umotana u bele
arafe, sa hrastovom granicom u rukama, a Jarilo kao prekrasni mladi na belom konju. U
vreme letnje dugodnevnice proslavljan je praznik na koji su lutke zvane kupala potapane u vodu i
paljene velike vatre. Na taj dan tragalo se za maginim i lekovitim biljkama. Rasprostranjeno je
predanje o cvetu paprati koji se rascvetava uoi tog dana, a ija magina svojstva omoguuju
da se otkrije zakopano blago. U svim ritualima koji se na taj praznik obavljaju jasno su istaknuti
vatra i voda kao suprotni elementi, a na osnovu pesama i ostalih folklornih tekstova vezanih za
kupala, moguno je rekonstruisati mit o rodoskrvnom odnosu brata i sestre, olienim dvobojnim
cvetom dan i no.
Za rituale plodnosti u junoslovenskom folkloru vezani su likovi Germana i dodola. Pri obredu izazivanja
kie pravljena je glinena lutka mukarca, nazvana German, koju su ene sahranjivale u suvu zemlju sa
uverenjem da e na taj nain izazvati plodonosnu kiu. U vreme sue, povorka devojica,
najee od pete do desete godine, koje su nazivane dodole, ila je od kue do kue pevajui
pesme kojima je prizivana kia. Dodole su bile bose, odevene u iznoenu odeu, sa vencem od
trava, itarica i vinove loze na glavi. Izmeu sebe su birale predvodnicu, zvanu dodola ili
dodolka. Prolazei kroz polja, dodolke su ih prskale vodom, dok ih je ispred seoskih kua
domaica posipala vodom po glavi i nogama, a zatim darivala branom, vunom ili novcem.
Inae i kod Junih i kod Istonih Slovena kia je izazivana na taj nain to je preko mrtvaca,
najee utopljenika, koga bi za taj obred iskopali, izlivana voda.
U religiji svih slovenskih naroda, kult mrtvih zauzima znaajno mesto, posebno u religiji Junih
Slovena. Sve do 9-10. veka Sloveni su spaljivali mrtve, a njihove ostatke sahranjivali u urnama ili su
preko lomae nasipali humke, U tom ranom razdoblju grobni prilozi su izuzetno retki. U urne su
katkad stavljani ra ili spaljene kosti konja. Ugledne linosti su sahranjivane sa pompom, a u smrti
ih je pratila supruga ili robinja. Prema svedoenju arapskih pisaca iz 10. veka, koje treba primiti sa
najveom rezervom, kad umre neki plemi, njegovo telo se privremeno sahranjuje, a kada se
njegovo imanje podeli, obavljana je prava sahrana, i to na taj nain to se naoruan, u bogatoj
odei, smeta u lau sa hranom, piem i suprugom, a zatim je laa predavana vatri i otiskivana
od obale. Izvesno je, meutim, da su Sloveni koji su iveli pokraj mora u 8-9. veku imali predstave
o lai mrtvih, jer su u tom razdoblju arheoloki posvedoene nadgrobne ploe ili grobovi u vidu
laa.
Poev od 10. - 11. veka, pod uticajem hrianstva, Sloveni prihvataju obiaj inhumiranja
pokojnika. Bez obzira na to da li se pokojnici spaljuju ili inhumiraju, vrsto se verovalo da
nastavljaju ivot posle smrti, to se ogleda u pogrebnim ritualima kao to su dae ili pogrebne
igre, esto sa maskiranim uesnicima. Treeg, sedmog, dvanaestog i etrdesetog dana posle
smrti pokojnicima su na grob donoeni hrana i pie, kao i posle 6 i 12 meseci. Posebni praznici

mrtvih - zadunice - proslavljani su i na grobovima i po kuama, u rano prolee i u kasnu jesen.

Kult predaka bio je posebno razvijen kod Junih Slovena, pre svega kod Srba. Gotovo svi srpski
obiaji u vreme Boia i takozvanih nekrtenih dana vezani su za kult predaka, a i krsno ime slava - kod Srba jeste veliki praznik porodinog pretka, uvara i zatitnika kue i porodice.
Kod Junih Slovena posebno je dobro ouvano verovanje da se due umrlih grenika pretvaraju u
vampire (v. to ime). To je svakako prastaro verovanje jer su na nekropolama posvedoeni grobovi
koji su ukopani dublje od ostalih, ili grobovi u koje je pokojnik stavljan u neuobiajenom poloaju
(potrbuke, licem prema zemlji), ili je, pak, zatrpan kamenjem.
Neizvesno je kakve su predstave Sloveni imali o svetu mrtvih, kao i o boanstvima koja njime gospodare.
Na osnovu uzgrednih ili dvosmislenih podataka u istorijskim izvorima, pretpostavlja se da je svet
mrtvih mraan, a da je boanstvo koje njime vlada crno (v. Crnobog). Dok se analizom folklorne
grae iz oblasti naseljene Junim Slovenima moe zakljuiti da svetom mrtvih gospodari muko
boanstvo, dotle folklorna graa iz istonoslovenskih oblasti ukazuje na to da ensko boanstvo
vlada Podzemljem i mrtvima. Tako se pretpostavlja da je u liku Baba Jage inkorporirana stara
evropska boginja smrti (v. Baba Jaga) i da je Vedma (vetica) u stvari demonizirana boginja
Podzemlja. Za Baba-Jagu se vezuju i likovi demonizovanih mukih boanstava smrti, kao to su
Kaej Besmrtni ili Morozko.
BIBLIOGRAFIJA
Iako postoji obimna literatura o pojedinim aspektima slovenske religije, celovitih objektivnih prikaza
gotovo da i nema, jer veina autora ili odve kritiki pristupa raspoloivoj grai, ili je odve
slobodno interpretira. Kritiki se treba odnositi ak i prema kapitalnim delima kao to su A.
Brckner, Mythologia slowianska i polska (1918, reprint Warsawa 1980) i M. Gimbutas, Slavic Religion u
The Encyclopedia of Religion, ed. by M. Eliade (New York, 1987). Od optih dela treba istai B. O.
Unbegaun, La religion des anciens Slaves (Paris, 1948), F. Vyncke, De godsdienst der Slaven (Roermond,
1969).
O religiji i mitologiji Istonih Slovena V. J. Mansikka, Die Religion der Ostslawen (Helsinki, 1922); S. A.
Tokarev, Religioznye verovania vostochnoslavianskih narodov XIX - nachala XX veka (Moskva, 1957); D.
Zelenin, Russische (ostslavische) Volkskunde (Berlin und Leipzig, 1927).
O Zapadnim, odnosno Baltikim Slovenima treba konsultovati T. Palm, Wendische Kultsttten:
Quellenkritische Untersuchungen zu den letzten Jahrhunderten slavischen Heidentums (Lund, 1937); E.
Wienecke, Untersuchungen zur Religion der Westlawen u Forschungen zur Vor-und Frgeschichte, 1 Heft
(Leipzig, 1941); E. Schuldt, Der altslawische Tempel von Grosssraden (Schwerin, 1976) i L. Niederle,
Manuel de l'antiquite slave (Paris, 1926).
O Junim Slovenima v. P. S: Krauss, Volkslaube und religioser Brauch der Sdslawen ' (Mnster, 1890);
kao i brojne lanke N. Nodila o religiji Srba i Hrvata koji su objedinjeni u knjizi Stara vjera Srba i
Hrvata (Split, 1981) i V. ajkanovia, objedinjenih u knjizi Mit o religiji Srba (Beograd, 1973). Veliki broj
pojmova iz srpske religije i mitologije obradili su . Kulii, P. . Petrovi i N. Panteli u knjizi Srpski
mitoloki renik (Beograd, 1970). Uopteno o slovenskoj mitologiji L. Leger, La mythologie slave (Paris,
1901).
Baba Jaga
U slovenskoj mitologiji baba arobnica koja ivi u umi, u izbi postavljenoj na kokoije noge. Oko
njenog stanita je ograda od ljudskih kostiju i lobanja. Umesto brave postavljene su vilice otrih
zuba, umesto reze koristi se ljudskom nogom, a kao klju slui ljudska ruka. Baba Jaga grabi
junake i prodire ljude, a u pei pee ukradenu decu. Najee je zamiljana kao runa starica
ogromnih grudi, slepa ili bolesnih oiju.
Banik
U istonoslovenskoj mitologiji duh koji boravi u prostorijama namenjenim kupanju. Verovalo se da
posle svake tri grupe kupaa i sam Banik pristupa kupanju i da ga u tome niko ne sme

uznemiravati. Zbog toga su kupai uvek ostavljali malo vode Baniku. Mogao je kupaima da
predskae budunost. esto su ga poseivali demoni uma i avoli.
Belobog
U mitologiji Zapadnih i Baltikih Slovena bog svetlosti, uspeha i sree. U usmenom predanju se
pominje pod imenom Bjelun. Zamiljan je kao starac sede brade obuen u belo, a pojavljuje se
samo danju da bi ljudima inio dobroinstva i pomagao im u svakoj nevolji. Belobogu, kao
kreativnoj pozitivnoj snazi, suprotstavljen je ernobog, kao destruktivna sila.
Dabog
u slovenskoj mitologiji Svarogov sin, bog Sunca, koji daruje blagostanje i sreu. Drevni idol ovog
boanstva stajao je na brdu u Kijevu, zajedno sa idolima Peruna, Horsa, Striboga, Semorgla i
Mokoi. Verovalo se da je Dabog rodonaelnik ruskog naroda. U srpskom predanju pominje se
pod imenom Dabog ili Dajbog, kao gospodar zemlje, kao protivnik boji, kao "car na zemlji", bog
zlata i srebra i zatitnik kovake vetine. Pod uticajem hrianstva, Dabog je poistoveen sa
satanom, odnosno Dabog postaje avo i naziva se Daba, Dabo ili Hromi Daba.
Domovoj
U mitologiji Istonih Slovena kuni duh, esto nazivan ded ili gospodar kue. Zamiljan je u
ljudskom liku, najee kao omalen dlakavi starac, katkad s rogovima i repom. Mogao je da se
preobraava u razliite ivotinje, pre svega u maku, psa i kravu, a ree u zmiju i abu. Najee
boravi u kui, u uglu iza pei, na tavanu ili u dvoritu. Brine se o blagodeti kue, posebno o stoci,
zbog ega je povezan sa bogom Velesom. Njegova supruga, koja se zove Domovika, boravi u
podrumu. Glas Domovoja se u kui esto uje, ali je opasno da ga ukuani vide. Raznim
znacima nagovetava nedae ili smrt.
Hors
Istonoslovensko boanstvo nejasnih funkcija, verovatno bog Sunca. Njegov drveni idol nalazio se na brdu
u Kijevu, pokraj idola Peruna, Daboga, Striboga, Semorgla i Mokoi. Pretpostavlja se da je lik tog
boanstva formiran pod uticajima sa juga.
Jarila (Jarilo)
U slovenskoj mitologiji boanstvo prolene vegetacije i plodnosti. Zamiljan je kao mladi izuzetne
lepote, na belom konju, okien poljskim cveem, bosonog i u beloj odei, sa svenjem klasja u
rukama. Uspomena na to boanstvo sauvana je u razliitim prolenim obredima, u kojima je
glavna linost, devojka odevena u belo i ovenana cveem, jahala na belom konju. Pravljene
su i lutke od slame, koje su nazivane Jarilo.
Jarovit, (Gerovit, Gerovitus)
U slovenskoj mitologiji boanstvo nejasnih funkcija, koje su potovali Pomeranci, moda istovetno sa
Svantovidom. Posebno je potovan u Havelbergu i Volgastu, gde se u hramu nalazio njegov
ogromni tit. Kasniji hroniari poistoveivali su ga sa rimskim Marsom.
Kikimora
U istonoslovenskoj mitologiji zao kuni duh zamiljan u liku malene ene. Stara se o domaim
ivotinjama, prvenstveno o ivini. Verovalo se da vrednim domaicama pomae u poslu, dok
lenjivim zagorava ivot na razliite naine. Neprijateljski je raspoloena prema mukarcima, a
nou esto uznemirava i decu.
Kupala
U slovenskoj mitologiji bie povezano s praznovanjem letnjih solsticija, u noi izmeu 23. i 24.
juna. to je boanstvo letine, obilja i veselja, a tako je nazivana i lutka od slame ili drveta, odevena
u ensku odeu, koja je u sveanoj povorci donoena do reke i bacana uvodu ili u vatru. U
ritualnu znaajnu ulogu ima kupanje, skakanje preko vatre, pletenje venaca od ivanjskog cvea i
bacanje cvea u vodu. Verovalo se da to noi jedini put u godini paprat cveta i da taj cvet ima
maginu mo. On tada moe da savlada demone, otkrije mesto na kome je zakopano blago i da podari

uspeh ili veliko bogatstvo.

Leij, Lesovik, Lesovoj, Leak, Lesnik
U slovenskoj mitologiji duh koji gospodari umama i zverima. Zamiljan je u ljudskom liku kao pastir
ije stado ine jeleni, koute i zeevi, koje uvaju vukovi ili risovi. Njegovi obrazi su plavi, oi zelene
i buljave, obrve upave, a brada duga i zelena. Moe biti i zaogrnut zverinjim krznom, a katkad je
zamiljan i sa rogovima i kopitama. Neobino je odeven i uvek nosi levu cipelu na desnoj nozi, a
kouh zakopava na pogrenoj strani. Verovalo se da nema senke i da mu je krv plava. Kad
hoda kroz duboku umu, glavom dotie kronje najvieg drvea, a kad se kree po ivici ume ili
bunju, postaje patuljak, esto tako malen da se moe sakriti i pod jednim listom. Boji se pitomih
predela, ali je suvereni gospodar u umi, gde je uvek spreman da putnike zavede na pogrean put ili da uplai
lovca. On gospodari vukovima koje jednom godinje okuplja u umi da bi odredio plen za narednu
godinu. Da bi se ovek zatitio od njegovih arolija, najbolje je da odeu obue naopake, ali i
da ne zaboravi da levu cipelu obuje na desnu nogu.
U Srbiji, u okolini Leskovca, umski demon naziva se lesnik.
Marena, Marana, Morena, Marana, Marena
U slovenskoj mitologiji boginja zime i smrti. Tim imenom se naziva i lutka od slame koja je
koriena u ritualima vezanim za umiranje i vaskrsenje u prirodi ili u inima za kiu.
Moko
U mitologiji Istonih Slovena boginja plodnosti, zatitnica ena i enskih poslova, posebno
predenja. Njen drevni idol postavi je knez Vladimir na brdu u Kijevu, i to pored idola Peruna i
ostalih bogova. Seanja na tu boginju sauvana su u Ukrajini sve do sredine 19. veka. Na severu
Rusije nazivaju je Mokua i zamiljaju je kao enu velike glave i dugih ruku koja obilazi kue i
nadgleda prelje. Njen kult je, sudei po toponimima, bio rasprostranjen i kod Zapadnih Slovena.
Mora, Mara, Maruha
U slovenskoj mitologiji zli duh koji luta nou, sedi na grudima zaspalih i sie im krv. To moe biti sen
umrlog ili dua ivog, koja u vidu leptira ili neke druge ivotinje naputa telo da bi muila ljude.
Verovalo se da postaje od enskog deteta roenog u krvavoj kouljici ili od devojke koja se
povezala s avolom. Pojavljuje se i u vidu razliitih predmeta, na primer dlake i slamke, a moe
se provui kroz kljuaonicu.
Nav, navi
U slovenskoj mitologiji olienje smrti, Carstva mrtvih i gospodara Podzemlja, odnosno demona koji
su nastali od dua mrtvoroene i nekrtene dece. U bugarskim predanjima zamiljani su u vidu
ptica koje, uz zastraujue krike, u tamnim noima obleu oko kua i napadaju trudnice, dojilje i
decu. Kod Srba i Hrvata nazivaju se nekrtenci ili nevidinii, a zamiljani su kao velike ptice sa
dejim glavama. To su zli demoni koji napadaju nekrtenu decu i dojilje. Stoari posebno strahuju
od nekrtenaca, koji kravama, ovcama i kozama oduzimaju mleko. U Ukrajini i Poljskoj zamiljani
su u ljudskom ili ivotinjskom vidu, a nazivaju se poteruk, odnosno latawiec.
Perun
Bog gromovnik, potovan kod svih slovenskih naroda. Posveeni su mu planinski vrhovi i izvori, a
na rtvu mu je prinoen bik. Glava njegovog drvenog idola u Kijevu bila je od srebra, a usta od
zlata. Zamiljan je kao zreo ovek sa ognjenim kamenom, batinom ili strelama u rukama. Prizivan
je prilikom sklapanja ugovora i polaganja zakletvi, odnosno kanjavao je svakog verolomnika.
Ispred njegovog kipa u Novgorodu i danju i nou gorela je vatra od hrastovih drva. Ako bi se
nepanjom slugu ta vatra ugasila, svi bi bili kanjeni smru. Od drvea posveen mu je hrast, a
od biljaka - perunika (bogia), za koju se verovalo da uva kuu od groma, poara i svake
nesree. O irokoj rasprostranjenosti Perunovog kulta svedoe nazivi mesta, izvora i planina u svim
oblastima slovenskog sveta. Posle pokrtavanja, Sloveni su Perunov lik i funkcije preneli na svetog Iliju.
Poludnica

U slovenskoj mitologiji poljski duh zamiljen kao lepa visoka devojka, obuena u bele haljine.
Pojavljuje se redovno leti u vreme etve. Tad hoda po poljima i kad u podne naie na oveka ili
enu u poslu, hvata ih za kosu i obara na zemlju bez milosti.
Porenucije (Porenutius)
Slovensko boanstvo potovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva, u Korenici, nalazio se
hram tog boanstva sa udnim kultnim idolom, s etiri lica na glavi i jednim licem na prsima.
Porevit (Porevit)
Slovensko boanstvo potovano na ostrvu Rujnu (Rigen). Na jugu ostrva u Korenici, nalazio se hram tog
boanstva sa kultnom statuom koja je prikazivala Porevita sa pet glava.
Proricanje
Vetina upoznavanja volje bogova na osnovu razliitih vrsta, znakova. Namere bogova mogu
ljudima biti nagovetene ili spoljanjim znacima ili neposredno, preko snova ili nadahnua. U prvu
grupu proricanja svrstava se predskazivanje volje bogova na osnovu leta ili glasova ptica
(ornitomantija), instinktivnih postupaka (npr. nehotino izgovorene rei), bacanja kocki ili drugih
vrsta objekata (kleromantika, astragalomantika), a posebno na osnovu posmatranja utrobe
rtvovanih ivotinja, vatre na oltaru (epiromantika), nebeskih tela (astrologija) ili vode
(hidromantika). Drugu grupu proricanja ini otkrivanje boanske volje preko snova (oniromantika),
najee onih koji trae ozdravljenje u Asklepijevim svetilitima (inkubacija, ijatromantika),
prikazivanjem seni pokojnika (nekromatika) i otkrovenjima dobijenim preko nadahnua
(enthousiasmos).
U najranijim istorijskim epohama, prorokovanja su obavljali nadahnuti pojedinci koji su oglaavali volju ili
elje bogova. Kasnije ta vrsta proricanja nije imala znaajniju ulogu jer je slobodno prorokovanje
nadahnutih pojedinaca bilo zamenjeno prorotvima dobijenim od razliitih svetenikih redova ili
zvaninih proroita, naroito delfskog (v. Proroita). Tek posle smrti Aleksandra Velikog, kad je
grko-rimski svet stupio u neposredni kontakt s Orijentom, naglo su postale omiljene sve vrste
proricanja, pre svega astrologija. U Rimu su zvanino priznavana jedino prorokovanja koja su
obavljali dravni magistrati ili svetenstvo, ali mere koje su preduzimane radi spreavanja
proricanja nezvaninih lica pokazuju da su sve vrste proricanja bile omiljene. Ve od vremena
Tiberija nezvanina prorokovanja smatrana su zloinom i kanjavana su proterivanjem i
oduzimanjem imovine. Uprkos toj zabrani, a i kasnijim zabranama, u Rimu su postojali i
profesionalci, najee stranci s Orijenta, koji su se bavili iskljuivo astrologijom. Dioklecijan je
najstroe zabranjivao ars matematica, tj. astrologiju, ali su tek dolaskom na vlast hrianskih
imperatora konano uguene sve vrste prorokovanja.
Rujevit (Rugievithus)
U baltiko-slovenskoj mitologiji bog rata, poistoveen sa rimskim Marsom. Posebno je potovan
na ostrvu Rujnu (Rugen), gde se u Korenici nalazilo njegovo veliko svetilite. Tu je bio postavljen
njegov kultni kip natprirodne veliine, istesan od hrastovine. Kip je prikazivao Rujevita sa sedam
glava kako u desnoj ruci dri ma dok su mu sedam drugih maeva visili o pojasu.
Rusalke
U mitologiji Istonih Slovena demonska bia zamiljana u liku dugokosih lepih mladih devojaka,
koje u noima mladog Meseca igraju na proplancima, ovenane zelenim vencima. Neprijateljski
su raspoloene prema ljudima. esto mame prolaznike, zadaju im razliite zagonetke ili ih ubijaju
glasnim smehom. To su, u stvari, due umrlih devojaka, prvenstveno utopljenica ili onih koje su
umrle nasilnom smru. U nedelju posle Duhova one izlaze iz vode, hodaju po polju ili se penju na
drvee. Opasno je da se te nedelje bilo ko kupa u reci ili jezeru, jer ga rusalke mogu odvui u
dubinu. Razni obiaji pokazuju da su rusalke tesno povezane sa vodom i rastinjem, ali i sa svetom
mrtvih.
Simargl
Boanstvo Istonih Slovena, nejasnih funkcija. Nije utvreno da li je u pitanju jedno (Simargl) ili dva

boanstva (Sim, Regl).

Stribog
U istonoslovenskoj mitologiji bog zime i mraza. Svi vetrovi smatrani su njegovim unucima.
Njegova kultna drvena statua pominje se meu kipovima koji su stajali na bregu u Kijevu.
Svarog, Svaroi
U slovenskoj mitologiji bog neba, Dabogov otac, Sunca i vatre. Pod imenom Svaroi potovan
je prvenstveno kao bog vatre i zatitnik domaeg ognjita. Kod Baltikih Slovena, u hramu boga
Radgosta u Retri, nalazio se kip Zuarasicija, Svaroia, i to u oklopu i sa lemom na glavi. Moe se
pretpostaviti da su tog Zuarasicija Sloveni oko Labe potovali kao boga rata.
Svetovid
Veliko slovensko boanstvo na ostrvu Rujnu (Rigen), bog rata i zatitnik plodnih njiva. Sredite
njegovog kulta bilo je Arkona. U centru grada nalazio se drveni hram posveen tom boanstvu,
ukraen obojenim drvorezom, sa dvostrukom ogradom. Spoljna ograda bila je pokrivena crvenim
krovom, dok se unutranja sastojala iz zastora i etiri stoera. U hramu je bio postavljen idol
natprirodne veliine sa etiri vrata i etiri glave. U desnoj ruci drao je rog izraen od raznih vrsta
metala, koji je svake godine svetenik punio piem i na osnovu isparenja predskazivao rodnu ili
nerodnu godinu. U levoj ruci, sputenoj niz telo, nalazio se luk. Pokraj idola postavljena je uzda,
sedlo i drugi atributi, posebno dinovski ma, sa kanijom i balakom od srebra.
Jedanput godinje, u vreme etve, prinoene su rtve ispred hrama i svetkovan je veliki praznik, koji se
zavravao velikom gozbom. Svetenik je tada pred narodom proricao obilje ili oskudicu u narednoj godini i
prizivao Svetovida da otadbini podari slavu, a podanicima bogatstvo. Zatim je ispred idola stavljan
visok kola premazan medom, iza koga je stajao svetenik i pitao narod da li ga vidi. Prisutni su
odgovarali da ga vide, a on je tada izraavao elju da ga dogodine ne vide, kako bi naredne
godine etva bila obilnija. Svi su bili obavezni da daruju svetilite, koje je bilo uveno proroite.
Sve to se dobije kradom ili orujem pripadalo je svetilitu, kao i darovi koji su stizali iz celog
slovenskog sveta i iz susednih krajeva.
U svetilitu je uvan beli konj, za koga se verovalo da pripada Svetovidu. Niko nije smeo da ga
dodirne, a jedino je svetenik mogao da ga napasa i oprema. Verovalo se da sam bog, jaui
na njemu, predvodi svoj narod u borbama sa neprijateljima. Taj konj je korien i za gatanje: pred
polazak u rat, svetenici su ispred hrama postavljali koplja, a zatim je izvoen osedlan konj da
preko njih pree. Ako bi pri preskakanju poao desnom nogom, smatralo se da e ishod biti
povoljan, a ako bi krenuo levom, to je znailo d se rat mora odloiti. Svetovidovo svetilite u Arkoni
razoreno je 1168. godine. Arheoloki je istraeno 1921. godine. Posle pokrtenja Baltikih Slovena,
funkcije Svetovidove prenesene su na svetog Vida.
Triglav (Triglaus, Trigelawus, Triglous, Tryglaw)
U mitologiji Baltikih Slovena troglavo boanstvo, verovatno bog rata ili vegetacije. Sredite
njegovog kulta nalazilo se u tetinu i Brandenburgu. U tetinu, koji je bio okruen trima brdima, na
sredinjem i najveem nalazio se hram posveen Triglavu. U njemu je bila postavljena kultna
statua boga sa tri glave i zlatnim povezom preko oiju i usta. Verovalo se da tri glave simboliu
vlast boga nad tri posebna carstva: nebom, zemljom i paklom, a da zlatni povez preko oiju
pokazuje da bog ne eli da vidi grehe smrtnika ili sazna za njih. Pri hramu je uvan konj vranac, sa
sedlom od zlata i srebra, koji je korien za gatanje pred ratne pohode. Na zemlju je tada
polagano devet novih kopalja, na razmaku od jednog lakta, a zatim je zauzdani i osedlani konj tri
puta prelazio u oba smera. Ratni pohod bi bio preduziman samo ako Troglavov konj pri prelaenju ne bi
dotakao ni jedno koplje.
Oton Bamberki poruio je svetilite u tetinu i tri glave odseene sa Triglavove kultne statue
poslao papi u Rim. Kultne statue Triglava koje su se nalazile u ostalim mestima bile su posrebrene
ili pozlaene.
Trojan

U ruskim i junoslovenskim predanjima demon ili boanstvo povezano sa rimskim imperatorom

Trajanom. U narodnim priama opisan je kao bie sa tri glave, sa kozjim ili magareim uima,
koje se plai sunca i kree se samo nou. Verovalo se da dan provodi u svom zamku na planini,
a da nou jae do svojih dragana. Rusija je smatrana Trajanovom zemljom. Kad ga je jednom
prilikom Sunce stiglo na putu, pokuao je da se sakrije ispod plasta sena, ali su volovi prevrnuli
plast, tako da su ga Sunevi zraci dohvatili i sprili.
vampir
U slovenskim predanjima, posebno na Balkanu i u Ukrajini, duh umrlog ili le koji je zao duh ili avo
oiveo. U gluvo doba noi vampir izlazi iz groba da bi ljudima i ivotinjama isisao krv.
Junoslovenski narodi su verovali da je dlakav kao pas, da ima krvave oi i zube i da iz usta bljuje
vatru, ili da je bez kostiju, samo meina ispunjena krvlju. Zloinci i grenici posle smrti postaju
vampiri, a pravednici - jedino ako preko njihovih leeva pree neka od neistih ivotinja (maka,
pas, mi, kokoka). Najee su vampiri starije osobe, i to mukarci. Vampir se moe
preobraavati u razliite ivotinje ili biti nevidljiv. Njegovo pribliavanje najpre oseaju psi, konji i
volovi. Najee se javljaju na grobljima, raskrima, po vodenicama ili u kuama svojih najbliih.
Protiv vampira nema sigurnog sredstva. Smatra se da ih odbija krst naslikan katranom na vratima
kue i staje, gvoe, beli luk, zvuk zvona ili iljati predmeti stavljeni pod jastuk. Najvanije je
preduzeti mere da se pokojnik ne povampiri. Radi toga se mrtvacu zaseca koa, presecaju mu
se tetive ispod kolena ili zabada glogovo trnje pod nokte kako mu avo ne bi mogao odrati kou
i naduti je, to jest preobraziti ga u vampira. U meso ispod jezika takoe se zabada trn da bi
vampiru onemoguio sisanje krvi, ili se telo sahranjuje licem prema zemlji ili se pokojniku oko vrata
stavlja srp. Vampir se pronalazi i unitava na razliite naine. Najee se na groblje odvodi crni
drebac bez belege i, im se primeti da zazire od nekog groba, smatra se da u njemu poiva
vampir. Grob se zatim raskopava, a le se probada glogovim kocem, spaljuje ili baca u vodu ili u
kre. Katkad se oko grobova posipao pepeo da bi se otkrile stope vampira. I dete roeno od
vampira ima sposobnosti da ga pronae i ubije. Najljuim neprijateljem vampira neki smatraju
etvorookog, tj. psa koji iznad svakog oka ima po jedan uvojak. U raznim delovima slovenskog
sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a
najee - upir.
Veles
U slovenskoj mitologiji boanstvo nejasnih funkcija, moda bog obilja i zatitnik domaih ivotinja.
Tragovi Volosovog kulta sauvani su kod Istonih i Severnih Slovena. U vreme irenja hrianstva
asimilovan je i zamenjen hrianskim zatitnikom stada, svetim Vlasijem. U Novgorodu je hram sv.
Vlasija podignut na mestu na kome se ranije nalazio Volosov idol. Obiaj kod Istonih Slovena da
pregrt neponjevenog klasja koje se ostavlja kao dar boanstvu nazivaju Volosovom bradom
pokazuje da je Volos potovan u svojstvu boga vegetacije. U poznim tekstovima oznaen je kao
zli duh i demon, odnosno povezivan je sa Podzemljem i avolom.
Vile
U junoslovenskoj mitologiji enska natprirodna bia, naklonjena ljudima. Zamiljane su kao
izuzetno lepe devojke zlatnih kosa i sa krilima, odevene u duge, prozrane haljine i naoruane
strelama. One ive daleko od ljudi, po planinama (planinkinje, zagorkinje), pokraj voda
(vodarkinje, brodarkinje) ili u oblacima (oblakinje). Verovalo se da se raaju iz rose, nekog cvea,
kad pada kia i greje sunce i kad se na nebu pojavljuje duga. Svoje dvorce, izuzetne lepote i
raskoi, grade na oblacima.
Mogu se preobraavati u razliite ivotinje, prvenstveno u labuda, sokola, konja ili vuka. esto jau
na konju ili jelenu, odlaze u lov, a jo ee igraju u kolu. Zaljubljuju se u junake, koje pomau i
savetima i delima, a katkad su njihove posestrime. Naklonjene su i devojkama, koje od njih
mnogu izmoliti lepotu ili zatitu. Vile osobito veto vidaju rane zadobijene u bojevima, i to razliitim
biljem. Raspolau i sposobnou proricanja.
Vile teko prataju uvrede i svojim strelama ili pogledom usmruju one koji ih povrede.

Potinjavaju se samo onima kojima poe za rukom da im otmu odeu, a ako im neko oduzme
krila, preobraavaju se u obine ene.
Mogu imati kozje, konjske ili magaree noge.
Voanoj
U slovenskoj mitologiji zao vodeni duh, koji ivi u jezerima, barama i virovitim rekama, i to
najee pokraj vodenica. Pojavljuje se u razliitim vidovima: kao ovek sa kandama i dugim
repom, pokriven travom i mahovinom, kao starac zelene kose i brade ili kao riba pokrivena
muljem. Danju se odmara u raskonoj palati ispod vode, a sveeri izlazi i napada kupae koji se
zateknu na reci posle zalaska sunca. Neprijateljski je raspoloen prema ljudima, posebno
mukarcima, koje odvlai u vodu da bi ih oenio svojim kerima ili da bi ih uinio svojim slugama.
esto oteuje vodenice, ribarske mree i mostove. Da bi ga umilostivili, vodeniari i ribari prinose
mu razliite rtve - petla, kokoku ili ovcu. rtvovan mu je i uhranjeni konj, koji je s kamenom oko
vrata bacan u vodu.