Ivan Anti

SNKHYA
Beograd, 2012
Izdava:
Samostalno izdanje
Copyright: 2012 by Ivan Anti
Knjiga je besplatna samo za srpsko jeziko podruje,
moe se neogranieno umnoavati samo za linu upotrebu, i bez ikakvih izmena.
Registrovano u Autorskoj agenciji za Srbiju A.D. kao autorsko delo.
Svaka povreda autorskog prava u celini ili u delovima bie sudski gonjena.

Kompjuterska priprema:
Vladimir Ribar
Ivan Anti
Korektura:
Dojna Lapadat
Idejno reenje korica:
Ivan Anti
Naslovna strana:
Sri Kapila Yantra
tampa:
Agencija Jovan, Beograd
Tira: 500.
www.ivantic.net
ISBN 978-86-902035-2-9
CIP -
,
233-852.5C
,
Snkhya / Ivan Anti. - Beograd : I.
Anti, 2008 (Beograd : Jovan). 400 str. :
ilustr. ; 26 cm
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
- Bibliografija: str. 400.
ISBN 978-86-902035-2-9
a)
COBISS.SR-ID 149541900

Posveeno mojoj majci Aneliji,

mom najveem uitelju
i najveoj dui koju sam upoznao

SADRAJ
PREDGOVOR . 5
SHEMA KATEGORIJA PRAKRTI . 8
UVOD U SNKHYU . 10
Razlikovanje prirodnog i duhovnog . 10
Arhajski model razlikovanja bia i Duha . 12
Religioznost i sistem snkhye . 23
Alhemija prirode i savremenost snkhye . 33
IME I POREKLO . 39
PURUA . 44
PRAKRTI . 58
Uzronost . 63
Emanacija . 68
Gune . 71
Prna . 76
DIMENZIJE PRIRODE . 84
Oblikovanje prostorvremena . 84
Oblikovanje dimenzija . 94
Oblikovanje tela . 99
TANMTR . 111
Neorganska bia . 118
Prirodna neorganska bia . 124
Vetaki stvorena bia . 125
Boanska bia . 125
Vanzemaljska bia . 130
Hibridi ljudi i neljudi . 131
Demonizam i doktrina probuenja . 135
Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu . 144
Tanmtr i maha-bhtni u savremenom dobu .. 145
INDRIYNI . 151
SEDAM STANJA . 166
Sedam stanja svesti . 168
Sedam nivoa religioznosti . 171
Sydvda . 173
Ji ing . 174
3

AHAM-KRA . 178
Princip individuacije ili uobliavanja . 178
Linost . 179
Volja ili namera . 184
iva individualna dua . 189
Energija (prana) i dua . 201
Sedam faza buenja celovite linosti - aham-kre . 208
MAHAT-BUDDHI . 224
Probuenje kao inverzija spoljanjeg i unutarnjeg .233
KAIVALYA . 239
1.
Osveenje tela . 245
Sabranost panje na dah . 245
Osnovni poloaji tela . 246
Svi pokreti . 246
Odvraanje od tela . 248
Osnovni elementi tela . 248
Osveenje oseanja . 250
2.
3.
Osveenje optih stanja uma . 251
Osveenje uzroka nastajanja svakog pojedinog
4.
sadraja (svake misli) . 252
Pet prepreka . 253
Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela . 254
est unutarnjih i est spoljanjih osnova ula . 255
Sedam inilaca probuenja . 255
etiri osnovne istine o bivstvovanju . 256
Rpa-dhynam . 259
Plodovi . 269
Arpa-dhynam . 272
PRILOG - Tekstovi klasine snkhye . 282
Ivarakrna: Snkhya-krik . 282
Kapila: Snkhya-str . 289
BIBLIOGRAFIJA . 304

PREDGOVOR

Duan sam da na poetku dam neka objanjenja o tome kako je nastao ovaj prikaz snkhye, te gotovo zaboravljene, a zasigurno malo poznate teorije prirode iz klasine Indije.
Da bih doao do toga kako je moj individualni razvoj sazrevao uvidom u
snkhyu, morau da zaponem sa malom digresijom o razvoju naunog saznanja.
Rezultati istraivanja u eksperimentalnoj fizici doveli su jo u prvoj polovini dvadesetog veka do temeljnih preokreta u pogledu na prirodu stvarnosti, a u novije vreme,
sabiranjem slinih iskustava iz drugih nauka, do holistikog pogleda na svet i 'sistemskog miljenja'. Osnovna odlika 'sistemskog miljenja' jeste uvid da je iva celina neto vie od skupa njenih inilaca, zatim da sutinska svojstva ivog sistema potiu iz
interakcija i odnosa izmeu inilaca, i da se ti odnosi ponavljaju u izvesnim konfiguracijama ili shemama. Radi se, dakle, o dinamikom procesu odnosa koji izraava odreeni kvalitet, i on se ne moe izraziti kvantitativno, merenjem veliina i teina. Tu je
pre potrebno mapiranje shemama, kao to su to ve davno uinjeno u Ji ingu, i u
snkhyi sa kategorijama prirode (slika 1). Najzad, upoznavanje odnosa izraenih kroz
shemu ne moe se ograniiti samo na komponente jednog sistema, ve se mora proiriti i na njegovu okolinu, na kontekst sistema to upuuje i na prirodu subjekta koji ga
doivljava. Sve to zapravo upuuje na sutinski znaaj subjekta.
Opisani proces razvoja naunog pogleda na svet prisutan je na slian nain i u
procesu individuacije svakog pojedinca, ukoliko se on valjano odvija usaglaavanjem
individualnih iskustava sa univerzalnim. Mene su na taj razvoj naterale same egzistencijalne injenice koje nisam mogao da ne vidim, a one koje nisam eleo da vidim udarale su me same - ne samo uobiajenim ivotnim iskuenjima koja trpe svi ljudi, ve i
mistinim doivljajima koje imaju malobrojni. Oni su mi otvorili vrata percepcije tako
da sam umesto poznatog sveta video udesni beskraj koji je neto mnogo vie od individualnog ivota. Kako sam u svojoj sedamnaestoj godini ve jednom prekoraio granicu koja deli ivot od smrti, stari ivot me vie nije drao jer mi je izgledao apsurdan,
a beskraj tako privlaio da bi me sigurno i progutao da nije bilo jednog dogaaja. Krajem 1981. godine, 3. decembra, u snu me je probudio savreno jasan glas. Pozvao me
po imenu i rekao da je sve u redu i da ne brinem za sebe, da mi se javlja na ovaj nain
kako bi mi stavio do znanja da je u meni i da e me voditi; da je sve to se dogaa u
mom ivotu u savrenom skladu s razvojem i da tako treba sve da prihvatam i paljivo
posmatram; da ne traim izvan sebe jer u meni je sve; da ono najbitnije nosim u sebi i
da u ga ispoljiti jedino svojom zrelou u skladu sa vremenom. Na moje spontano
uoblieno pitanje u mislima: Ko je on i kako izgleda? - odgovorio je samo da izgleda
kao svaki ovek, i da nadgleda (karmiki) razvoj ljudi. Za to vreme, oko jednog minuta, dok je ovaj udan susret trajao ni na javi ni u snu, bio sam potpuno paralisan od
5

strane vrlo mone sile. Zatim sam se naao u svojoj sobi i, kada sam ustao da zapiem
razgovor, osetio sam neije prisustvo koje je tako snano zrailo energijom da mi se
telo koilo od njenog uticaja. Iako usled jutarnje polutame nisam nikoga jasno video,
po snanom energetskom prisustvu znao sam tano gde se nalazi, da je neka nevidljiva
ili providna osoba bila na dohvat ruke predamnom, ali po jo snanijem blaenstvu i
strahopotovanju, koje je pratilo ceo dogaaj, znao sam da mi se dogaa neto dobro. 1
Mesec dana kasnije, kada je ovaj dogaaj ve poeo da bledi iz seanja jer se moj svakodnevni ivot nastavio normalnim tokom, u budnom snu doao mi je starac sa blaenim, detinjim osmehom u oima, i tokom tri susreta uputio me u praksu meditacije, za
koju sam kasnije saznao da je veoma nalik zazen i vipassana metodi samospoznaje. Od
tada sam poeo svakodnevno da je praktikujem, i nisam se previe iznenadio kada sam
posle nekoliko meseci sluajno naiao na fotografiju svog uitelja iz sna i tako se
uverio da je on iveo i u ljudskom obliju. Ispod nje je stajalo ime koje dotle nisam
uo: Bhagavan Sri Ramana Maharshi. 2
Ove dogaaje navodim (bez komentara o njihovoj prirodi) kako bih na poetku
skrenuo panju itaocu da je knjiga koja sledi plod mojih transcendentalnih iskustava i
pokuaja da ih ustanovim i razumem, a ne potrebe za filosofiranjem. ak je i pisanje
bilo samo nain na koji sam konkretno ustanovljavao svoja iskustva. Da ne bih zalutao
u subjektivnost, razumevanje svojih iskustava stavio sam u teorijski okvir koji je dovoljno star, proveren i objektivan, a stariji i objektivniji od snkhye nije mi poznat. Pokazalo se da je i snkhya postala mnogo jasnija zahvaljujui mojim iskustvima; ona su
bila neophodna za bolji uvid u sistem, tako da ovo nije ispao subjektivan prikaz
snkhye, ve samo originalniji i radikalniji od dosadanjih.
Sa praksom samoistraivanja kristalisala se sama od sebe shema kategorija prakrti (prirode) iz teorije snkhye (slika 1 i 2), kao univerzalna mapa bivstvovanja. Ne
samo da sam na njoj prepoznao ontoloki status sopstvenih izmenjenih stanja svesti
kroz sve dimenzije astrala, ve i ontologiju religijskih, filosofskih, mistikih, naunih,
umetnikih i psiholokih iskustava, onako kako se prenose kroz istoriju i literaturu, i
kako se manifestuju u ivotnoj stvarnosti, ovde i sada, svakome od nas. Godine nepristrasnog opaanja i uenja uverile su me da je shema kategorija prirode, koja se ovde
opisuje kroz celu knjigu, univerzalna mapa na kojoj se nepogreivo moe ustanoviti
ontoloki status svakog oblika bivstvovanja, i da se s njom niko ne moe izgubiti na
putu spoznaje onoga to jeste.
Sav moj napor ovde svodi se na razjanjavanje svih detalja ove ontoloke mape
u kontekstu holistikog pogleda na svet i 'sistemskog miljenja'. Tekst je nastajao
spontano tokom vie godina (krajem 1994. god. dobio je sadanji izgled; od tada je,
povremeno doterivan, ekao izdavaa), vie kao putopisni esej nego filosofska studija,
i sam se od sebe manje-vie uspeno uobliio u celinu ponajvie zahvaljujui podrci i
podsticaju koje sam imao u prijateljstvu sa Dojnom Lapadat i Vladimirom Ribarom.
Shemu sam razjanjavao u svetlosti religijskih, mistikih, filosofskih i naunih iskustava koja su do sada opte poznata, ili su bar dospela do mene preko literature i zapaanja. U tom smislu su ona ograniena i ovaj prikaz je samo pokuaj da se podstakne
dalje istraivanje u tom pravcu. Asocijacije sa shemom su zaista bogate i neiscrpne.
1

Mnogo godina kasnije saznao sam da je to bio moj duhovni vodi, dua koja po dogovoru pomae inkraniranoj
dui.
2
Iako je njegov metod samoistraivanja drugaije izraen, on u praksi dovodi do istog cilja kao budistika meditacija vipassana. O njoj videti u knjizi William Hart: Umetnost ivljenja, vipassana meditacija po uenju S. N.
Goenke, Loznica: B. Milisavljevi, 1994. Takoe i Njanaponika Tera: Budistika meditacija, Novi Sad, 1988. i
P. D. Uspenski: etvrti put, Beograd: Esotheria, 1994.

Tako, izmeu ostalog, ova shema snkhye pokazuje da su sve onostrane dimenzije,
astralni svetovi i njihovi stanovnici (elementali, aneli, avoli, bogovi...) takoe deo
prirode, njenog finijeg, energetskog i natulnog podruja. Deluju kao numinozne i
natprirodne sile samo onima koji nisu upoznati sa celinom prirodnog zbivanja, koji
su ogranieni na njeno usko ulno i trodimenzionalno podruje. Iz toga je ovde spontano izbila snana kritika religijskih uenja koja natulne entitete prirode proglaavaju
za transcendentne, boanske i spasonosne (uenja koja sam svrstao u demonizam), i
afirmacija doktrine probuenja (zastupljena u snkhyi, jogi i budizmu) koja za cilj ima
diferencijaciju svesti i slobode spram bia uopte, a ne samo njegovog uskog empirijskog dela.
U tome je okosnica cele snkhye, da se diferencijacija svesti i sloboda ovekova
ostvari u odnosu na celu prirodu kakva jeste, u odnosu na celokupno postojanje, kao
odgovor ili ishod samog postojanja, u Duhu neuslovljenosti (purua) ili slobode koja
omoguava da bivstva prirode uopte bude. To je, prema snkhyi, jedina ovekova
autentinost, jer ona sam Duh neuslovljenosti imenuje kao purua, tj. ovek. Ona,
dakle, autentinu duhovnost smeta na najvii ontoloki nivo, dok svi drugi religijski i
filosofski sistemi ne nadilaze pojedine kategorije unutar prirode i ostaju opinjeni njenom astralnom imaginacijom, koju odreuju kao boansku (i delimino demonsku)
samo zato to ona nadilazi prostu ulnost. Pored toga to duhovnoj autentinosti daje
najvii ontoloki status, snkhya neuslovljenost, koja omoguava smo postojanje kao
takvo, prepoznaje kao bit ovekovu. Nije mi poznato da je pored snkhye iko drugi to
prepoznavanje uinio tako jasnim, kao to su to uinili Buda i Ramana svojim osmehom.
Autor

SLIKA 1

SLIKA 2

UVOD U SNKHYU

1. Razlikovanje prirodnog i duhovnog

Od poetka svog opstajanja na ovom svetu ovek je nastojao da na neki nain
razlikuje ono to je prirodno dato, od onog to je sveto i nadilazi prirodnu uslovljenost
i obnavljanje, da razlikuje veno od prolaznog, besmrtno od smrtnog, dobro od zla.
Drugim reima, iskonska je tenja ovekova da se po svom duhu razlikuje od prirode,
da bude svestan, jer sutina svesti je razlikovanje, a sutina prirode je u uzronoj povezanosti svih njenih pojava, odnosno uslovljenosti zbivanja. Objektivno osveenje prirode jedini je nain za nadilaenje uslovljenosti.
Ovakvo sutinsko razlikovanje izrazilo se u arhainim vremenima kao naglaavanje religijskog iskustva svetog naspram profanog. Od iskona ovek je nastojao da
razlikuje svesno od nesvesnog, da utvruje i proiruje znanje kao uslov za svoj opstanak, da razlikuje duhovno od telesnog jednako jasno kao to se razlikuje nebo od zemlje ili ivot od smrti. Sve duhovno prepoznavao je kao svoju autentinost i slobodu,
kao ono to je nebeskog ili boanskog karaktera, to daje jedinstven smisao svakoj
pojavi u optem jedinstvu prirode. Bez ovakve slobode ivot nema smisla i postaje
podruje borbe otuenih delova i besmislena prolaznost.
U svim starim kulturama uoava se nezadovoljstvo s ovekom kakav je prirodno dat, i najdublja tenja za drugim roenjem, u svesnom i duhovnom nainu postojanja. Svi mitovi, obredi i legende od poetka istorije pokazuju enju da se ljudsko
telo oslobodi nesvesne prirodne stihije i preobrazi u olienje Duha, odnosno slobode
bivstvovanja, stvaranja, odgovornosti i kulture. Neko postaje pravi ovek u onoj
meri u kojoj prestaje da bude prirodan ovek. Ovaj preobraaj nije rezultat prirodnog procesa, kao to je sluaj sa svim ostalim psihofizikim aktivnostima, ve iskljuivo kulturni i duhovni in preuzimanja potpune odgovornosti za veni smisao bivstvovanja, to je podvig svojstven samo retkim, duhovno zrelim ljudima to je in slobodne volje celovite linosti. To je sasvim nov dogaaj u kosmosu. Pored svekolike
prirodne povezanosti svega, novo je jedino svesna linost i njena slobodna volja. Taj
preobraaj nastaje iskustvom transcendencije prirodnog uslovljavanja. To je neto to
tek treba da se dogodi i dogaa se jedino u ovekovoj linosti kada postane svesna i
celovita. Bez ovakvog drugog roenja u slobodnoj volji i svesti smatralo se, s pravom, da ovek uopte i ne postoji kao pravi ovek, jer se roenje njegovog fizikog
tela ni po emu ne razlikuje od ostalih procesa reprodukcije u prirodi - koje karakterie
prolaznost, propadljivost, umiranje svega to se raa (Jovan, 3:3-7).
10

Iz ovakvog fundamentalnog razlikovanja, odnosno iskustva transcendencije,

nikle su sve velike religije i etike. Zbog neophodnosti drugog roenja postoji religioznost i duhovnost, ta je nunost rodila svu ovekovu kulturu, iji je opti smisao nadilaenje nesvesne prirodne uslovljenosti i vremena. Dakle, nadilaenje smrti. Ceo ivot
religioznog oveka je proces raanja u Duhu. Ovakvo razlikovanje oduvek je ukazivalo da je ovek autentian samo u duhovnoj slobodi koja nadilazi prolaznost bia i vremena, samo tako on uistinu postoji. Jedino kada je nesvestan ovakve svoje duhovne
autentinosti ovek trpi smrt, prolaznost i patnju. Samospoznajom to se nadilazi. Odlika svake religioznosti jeste enja za venou i to dokazuje da sadanje stanje prirodnog roenja nije autentino i otuda je bolno i nepodnoljivo. Nepodnoljivo je zato to
ovek s fizikim roenjem jo nije poeo da postoji u svom autentinom stanju; to je
jo uvek spontani tok prirodnog deavanja koji ukljuuje sve fiziko kretanje, emocionalne i mentalne aktivnosti. ovek tek treba da se rodi. Fizikim nastankom on je
samo dobio pravu ansu da to svesno uini. Fizikim roenjem on je stvoreno bie.
Sva bia u prirodi tako nastaju i u tome je njihov opstanak. Raaju se od drugoga i
drugim su uslovljena. ovek se od svih bia razlikuje po tome to tek treba da nastane
iz sebe samoga, iz svoje slobodne volje i svesti o Duhu u sebi. Drugo, pravo roenje je
njegov stvaralaki in, koji je mogu samo onda kada sebe prepozna kao olienje
Tvorca, tj. Duha koji sve omoguava.
Fundamentalni znaaj 'drugog roenja' najbolje je izraen gnostikom vizijom
ptice koja se probija iz jajeta koje predstavlja kosmos. Da bi se ovek istinski rodio i
postao mora da probije ljusku prirodno datog sveta kao to ptica probija jaje, polee
svojom voljom i tek tada uistinu poinje da postoji. ovekovo prirodno, bioloko
roenje je slino nastanku jajeta, on jeste 'roen' ali to nije zavrni in, njegovo bioloko roenje samo je mogunost za drugo, istinsko duhovno roenje, kao to ptica, simbol duha, tek treba da izae iz jajeta sopstvenim naporom.
Drugo prigodno poreenje moe biti sa semenom i drvetom. ovek je biolokim roenjem kao seme koje u sebi sadri drvo. Ono mora da se raspadne da bi iz njega izniklo drvo koje puno roda raa. Ako se ne promeni, istrunue smo. Ako hoe
sebe da sauva, izgubie se. Ako se preda, dobie pravi ivot. Tako i prirodno nastao
ovek, zatvoren u svojoj subjektivnosti, mora da nestane u transformaciji duhovnog
rasta da bi iz njega izbio njegov pravi potencijal, da bi se iz njega ispoljilo ono to
objektivno jeste. U tome je sva ideja vaskrsenja.
Da je proces nastajanja dovren, da mi uistinu postojimo prirodnim nastankom,
tada nikada ne bismo mogli da postanemo svesni sebe niti bi postojanje postalo lino
iskustvo kroz probuenje. Nita se novo ne bi dogodilo. Linost tada ne bi bila mogua. Sve bi to i dalje bio proces prirodne determinacije i ne bismo se razlikovali od
ivotinja.
Mi smo svesni sebe u ovoj sadanjoj, skromnoj svesnosti, samo zato to jo
nismo poeli da postojimo, a predvieni smo za postojanje. Svest nam je data da bismo
poeli da postojimo.
Ono sutinsko ljudsko nastaje tek s transcendencijom prirodnog uslovljavanja.
Iskustvo svetog naspram profanog ne samo to predstavlja sutinu religioznosti,
ve i same svesti, ija je osnova u razlikovanju subjekta od objekta, ili poznatog sveta
od nepoznatog.
Najpre se to ispoljavalo kao razlikovanje svetog prostora (hram, kua ili kakav
simbol centra sveta oko koga su se podizala naselja) ili prostor poznatog kosmosa,
naspram nepoznatog i profanog prostora koji je smatran za nediferencirani haos, nes11

tvoreni svet, ne-bie. Takoe i razlikovanje svetog vremena, u kome se obrednim ritualom periodino obnavljalo seanje na vreme boanskog dela stvaranja ili oduhovljavanja oveka, naspram profanog vremena svakodnevnog zbivanja u radu i dokolici. Uz
to je praksa mnogih plemena bila (a negde se i do danas zadrala) da samo sebe smatraju ljudskim biima koja potiu od Boga, tvorca sveta, dok su sve ostale ljude smatrali demonima, neljudskim biima ili ak neprijateljima koje treba pobediti i 'civilizovati'. Na ovaj nain, putem ovekove osnovne orijentacije u prostoru i vremenu, poeci
religijskog iskustva jesu ujedno poeci osveenja kroz razlikovanje subjekta od
objekta, poznatog od nepoznatog, osveenja kao ustanovljenja onoga to jeste.
Pored religije i najranija filosofska misao izraava isto razlikovanje kao osnovu
same svesti o biu kroz pitanje: Zato je uopte ovo to biva, a ne tek nita? To je
prvo pitanje oveka koji je spreman za duhovno probuenje. Prvo je zato to je najire
i sveobuhvatno, ono se ne bavi nikakvim posebnim zbivanjem ve zahvata sve to biva
u prostoru i vremenu; ono je, zatim, i najdublje, jer ispituje osnovu ili razlog svega, i
bia i miljenja, ide do dna svega i ne zaustavlja se ni na emu to privremeno biva;
kao takvo, ovo je pitanje na kraju i najizvornije, jer samim svojim nezaustavljivim
zahvatanjem svega, kristalie duh onoga koji pita. 3
Ovakvo ispitivanje - zajedno sa prastarom temom celokupnog religijskog iskustva, a to je vaskrsenje kao nadilaenje (transcendencija) ovekovog prirodnog bia u
boansko bivstvovanje, ili bar povezivanje s njim - ukazuje da bez toga ovek ne postoji u istinskom smislu. On e ui u autentino postojanje tek s drugim roenjem koje
nee biti rezultat prirodnog procesa, nego duhovni in slobodne volje, iste savesti i
svesti o bivstvovanju, o tome da i smo bie prirode kroz njegovo vaskrsenje zadobija
svoj ishod i smisao. Priroda postoji sa svrhom da dobije puni smisao svoga postojanja,
svoj ishod ili sutinu, tek naspram slobodnog ovekovog Duha. Sve dotle ona izgleda
neostvarena, besmislena i destruktivna. Zato tek duhovno preporoen ovek (iz iskustva transcendencije) vidi svet kakav jeste u sutini: kao svetost boanske tvorevine. U
takvom istinskom vienju stvari kakve jesu, sastoji se njegova duhovna autentinost i
sloboda. Ona je imanentna biu. Koliko je Duh u oveku nesvestan sebe, toliko priroda
izgleda destruktivna i uslovljavajua. Duh i priroda su uzajamni i polarizovani, a ne
dualistiki i iskljuivi. Bez prirode Duh bi bio puka apstrakcija i nita, a bez Duha priroda ne bi imala mogunosti za svrhovito stvaranje i, stoga, za sam opstanak. Ne bi
imala razlog postojanja. Bila bi tamnica bia bez izlaza u slobodu, i zato ne bi bilo
ivota u njoj. Priroda je sama tenja bia ka osveenju svoga smisla; njena raznolikost
odraava svu dijalektiku i dramu ove tenje. Priroda je nain ispoljavanja Duha koji, s
druge strane posmatrano, predstavlja smisao i ideal ka kome se usavrava prirodno
zbivanje.
Tako dolazimo do odgovora na pitanje u kom su kontekstu uopte mogui drugo roenje i transcendencija prirodne uslovljenosti. To je mogue jer postoji polarizacija Duha i prirode - o emu govori snkhya.
2. Arhajski model razlikovanja bia i Duha
Ako bi se istota i veliina vizije oveka merila jedino oslobaanjem njegove
duhovne autentinosti od svake prirodne uslovljenosti bivstvovanja, a drugaijeg i potenijeg merila ne vidimo, tada bi se s pravom moglo rei da snkhya nastoji da bude
3

Detaljnije o ovom pitanju videti kod Martina Hajdegera: Uvod u metafiziku (Einfuhrung in die Metaphysik
von Martin Heidegger, Max Niemeyer Verlag, Tubingen, 1966.) Vuk Karadi, Beograd 1976.

12

najistija vizija oveka - osloboena svake mitologije. Dolazei do nas iza horizonta
sagledivog vremena, ali postajui poznatija kao jedan od est srednjovekovnih filosofskih sistema u Indiji, snkhya predstavlja najstariji i najneposredniji pokuaj oveka da
izrazi sutinu svoje duhovnosti, poreklo i svrhu svoje svesnosti s kojom postoji u prirodi kao jedinstveno i stvaralako bie. Ono to drevno uenje snkhye sutinski izdvaja od svih drugih pojava u duhovnoj kulturi koje su imale sline namere, jeste njena
jasnoa i celovitost. Ona zahvata celokupno bivstvovanje bez izuzetaka, sistematski
razotkriva poreklo, svrhu i svu uslovljenost ne samo objektivnog, fizikog sveta, ve i
subjektivnog psiholokog iskustva, i to na potpuno neposredan nain, ralanjujui sve
sainitelje iskustva i postojanja, bez primese fantazije, simbolike i mita. Jedino putem
svesnog uvida i praktinog razlikovanja svega bivstvujueg u vremenu (iskazanog u
pojmu prakrti) od Duha neuslovljenosti (oznaenog kao purua), ija sloboda omoguava biu da uopte bude, odnosno, da bude svesno sebe (to je oznaeno kategorijom
buddhi).
Jedinstvena jasnoa snkhye zasniva se na njenoj polarizaciji bivstvujueg (kao
prakrti) i slobode koja ga omoguava (purue). Po tome snkhya predstavlja najvii
ideal objektivnosti. Ovakva polarizacija ini vienje stvari jasnijim, kristalie svest o
bivstvujuem, njegovu diferencijaciju, i tako nas navodi da u snkhyi prepoznamo
arhajski prototip fundamentalne ontologije, a ne samo puki dualizam, kao dosadanji
tumai ovog sistema. Nastavljajui klasino metafiziko stanovite oni su puruu projektovali kao duhovnu monadu otuenu od prirode. Zahvaljujui postmodernistikom
obrtu, mi emo danas lake sagledati puruu kao istu neuslovljenost koja omoguava
bivstvovanje, a najpre svest o njemu (buddhi).
Oslobaanje ovekove duhovne sutine od prirodne uslovljenosti, od smrti i
prolaznosti, temeljni je poriv svih religijskih tradicija i sistema samorazvoja. To je
poriv za transcendencijom uslovljenog bia u Duhu slobode. Ova tenja se svuda kristalisala kao razlikovanje duhovnog od prirodnog, stvarnog od lanog, boanskog od
svetovnog, spasenje due u hrianstvu ili nadilaenje patnje u budizmu. Svoj najistiji domet ova tenja dostigla je u budizmu, naroito kod Nagarune gde se razlikuju
dve vrste stvarnosti: samvrti ili relativna istina, koja je proizvod razuma i koja kao zastor zaklanja apsolutnu istinu, paramarthu koja je krajnja svrha ili transcendencija uopte. Dok se iskonska tenja za ljudskom autentinou u drugim sistemima i religijama
manifestovala na manje ili vie zaobilazan nain, kroz mit, ideju Boga i vaskrsenja,
dotle se ona u snkhyi, jogi i budizmu jasno izrazila kao nunost transcendencije. To
je bilo mogue zato to je budizam sav izaao iz (Patanjalijeve) joge, a joga je praktino iskustvo transcendiranja. Ovakva praksa joge postoji zahvaljujui njenoj teorijskoj
osnovi: snkhyi. Dok se u drugim religijama bogovi i njihovi vernici ubijaju i tuku oko
teritorije i prevlasti uz pretnju ognjem i sumporom, dotle snkhya objektivno, nepristrasno i jasno pokazuje: (1) ta se nadilazi ili transcendira (ovde je to prakrti kao osnova bia); (2) zahvaljujui emu je to nadilaenje uopte mogue (zahvaljujui purui,
Duhu koji nadilazi i omoguava bie); (3) kakav je smisao celog tog procesa (da ovek
prepozna svoju autentinost u purui) i (4) kakav je ovekov poloaj u njemu (da bude
mesto u kome se postojanje - prakrti - i njegov smisao - purua - proimaju i razluuju).
Najkrae reeno postoji samo Apsolutno Jedno koje ima dva aspekta: aktivan i
pasivan. U aktivnom aspektu je prakrti ili priroda, a u pasivnom ili statikom purua
ili Duh. Aktivni aspekt aktuelizuje statiki ili potencijalni. Priroda aktuelizuje Duh koji
sam po sebi ne bi bio nita bez aktuelizacije u svim oblicima bivstvovanja. Ova aktue13

lizacija ima svoj ishod i svretak u samosvesnoj linosti gde se Duh iznova prepoznaje,
ali u svom aktuelnom i ivotodavnom obliku.
Uenjem o purui i prakrti snkhya daje kontekst za razumevanje smisla transcendencije. Transcendencija je probuenje. Probuenje podrazumeva dve injenice:
da je bivanje nesvesno i da moe da postane svesno. Te dve injenice su: prakrti kao
nesvesno bivanje, i purua koji mora da nadilazi (transcendira) bie ako omoguava
svest o njemu.
Recimo ovo isto na jednostavniji nain.
Cela priroda, ili kosmos, nastaje ispoljavanjem ili emanacijom iz nediferencirane pratvari, prakrti. Emanacija je izazvana od strane Duha, on je vrhunski izvor i privlaitelj sveg oblikovanja. Emanacija ili ispoljeni kosmos je imaginacija Duha, imaginacija s kojom on sebi predstavlja sve aspekte svih svojih mogunosti. Bez toga on
sam bi ostao puka apstrakcija i ne bi bio svestan sebe. Njegov potencijal ne bi bio
aktuelizovan i ostalo bi samo nitavilo. Imaginacija Duha nije ista kao kada mi neto
zamiljamo, kod nas je to beznaajna fantazija, kod Duha je to sva realnost fizikog
kosmosa. Tako je kosmos misao ili san Duha. Otuda ideja u advaita vedanti da je
kosmos iluzija ili san. To je tano, ali budui da smo i mi sastavni deo tog sna ili iluzije, za nas je ona krajnje realna i sukob sa drugim objektima tog sna u kome uestvujemo esto je bolan.
Celokupna emanacija prirode kroz sva ivotna oblija, koja se odvija pod privlanim, ili podsticajnim dejstvom Duha, ima svoj tok i ishod. Na najviem planu purua kao svesni subjekt izaziva pojavu samog kosmosa. Na niem planu on u kosmosu
izaziva pojavu zvezda. I zvezde su svesni subjekti. U Vedama se kae da purua boravi u zvezdama, i da je to onaj isti purua koji je u ovekovom srcu. Na jo nioj razmeri zvezde izazivaju pojavu planeta kao svesnih subjekata a one izazivaju pojavu
organskog ivota. U povoljnim uslovima organskog ivota inkarniraju se individualne
due, ljudi, olienja purue, i one su kao svesni subjekti privlaitelji sveg zbivanja koje
vidimo kao ljudsko drutvo, civilizaciju i psihodinamiku ivota, kulturu i tehniku.
Dakle, samo prisustvo ljudskih dua, purua, izaziva prirodu u transformaciju ka
Duhu, evoluciju, on sirove nesvesnosti do drutvene, tehnoloke i kulturne svesti.
Krajnji ishod celog tog procesa je namera Duha da osvesti i aktuelizuje sebe u najfinijem aspektu bivstvovanja, na najintimniji nain, u ovekovoj samosvesti. Na ovaj
nain purua privlai i izaziva svu pojavnost prirode, od kosmosa do svih pojava koje
ljudi privlae oko sebe zbog purue u sebi.
U eksperimentima sa subatomskim esticama dolo se do otkria da se one
ponaaju paradoksalno i dvostruko, i kao estice i kao talas iste energije. Ako su ljudi
kao posmatrai prisutni u eksperimentu, ponaaju se kao estice, ako ljudi nema, onda
kao energija. Kao da priroda zna da je posmatrana od ljudi i samo pred njima glumi
materijalni oblik u vidu estica. O istoj pojavi se govori u klasinim tekstovima
snkhye (Snkhya karika 59 i Snkhya sutra III.69) gde se kae da priroda kao plesaica prikazuje svoj ples pred posmatraem i povlai se kada biva spoznata. Ali uenje
Snkhye o purui govori nam da se to ne deava samo na subatomskom nivou u eksperimentima, nego uvek i svuda. Purua je vrhunski privlaitelj na makrokosmikom
planu kada izaziva ispoljavanje samog kosmosa, kao i u mikrokosmikom kada kroz
oveka deluje kao privlaitelj svih dogaaja i pojava.
Najvee hoe u najmanjem da se ogleda, i prepozna. Dakle, u svemu. Takoe i
da to najfinije prepozna najvee kao sebe samoga. Apstraktno hoe da bude konkretno.
Taj proces sve vee konkretizacije apstraktnog, koji ide od najoptijeg do najintimni14

jeg, tj. najfinijeg, moemo videti ako pogledamo najpre zvezde, njihov hladni beskraj,
a zatim deiji osmeh koji odgovara na majinu ljubav, ili tiho razumevanje pogledom
dvoje koji se vole. Najfiniji modus bivstvovanja je ovekova linost koja zrai ljubavlju. Priroda dostie vrhunac svog oblikovanja u ovekovoj linosti, u njegovom Ja.
Duh se prepoznaje onda kada Ja postane svesno ljubavi koja sve omoguava kao svoju
sutinu. Ceo kosmos postoji sa svrhom formiranja svesnog subjekta. Tu uvire smisao
sveg ispoljenog ivota, tu se stie i prepoznaje sve to postoji. Ja u oveku je ogledalce
u kome Duh po prvi put vidi sebe. Naravno, ono je u poetku svog formiranja i glaanja mutno i iskrivljeno tako da ne daje jednu, ve vie iskrivljenih slika. Prividno
mnotvo stvari i pojava nezrelom subjektu deluje kao realno mnotvo. Nezreo subjekt
ima iluziju da postoji sam za sebe i zbog sebe, a svest koju dobija jedino od Duha koristi za line svrhe. Njegova svest je subjektivna. Sva patnja koju ovek doivljava, i
koju ini drugima, nastaje iz ovog nezrelog utiska subjekta da je izdvojen sam za sebe.
U tome je svo njegovo neznanje. Svo blaenstvo koje moe da doivi nastaje iz iskustva nadilaenja ove subjektivnosti. U tome je sva njegova spoznaja - da je on kao subjekt samo pogodno mesto u kome se celina prepoznaje, a ne izdvojena jedinka.
Da bi sebe iskusio u najmanjem, najfinijem i najlinijem vidu, Duh sebe odailje ili emanira u vidu individualnih dua (iva). To su sutine ljudskih bia. Kroz njihova individualna iskustva Duh sebe osveava u svim aspektima i mogunostima.
Individualna dua sazreva procesom individuacije i dolaenjem do istog Ja ili
svesti o sebi. Tada spoznaje da je olienje duha. Dolaenjem do sutine svoje subjektivnosti, ona postaje objektivna. To je paradoks: do objektivne svesti se stie preko
svesti o sebi, kroz individuaciju. Sebe nadilazimo postajui apsolutno svoji.
Subjekt dobija svest od Duha, jer priroda je sama po sebi nesvesna, a svest je
mogua samo od onoga to je ve svesno. Da bi subjekt postao potpuno svestan on
mora da spozna svoju izvornost u Duhu i da nadie, transcendira prirodni aspekt svog
postojanja. To doivljava kao buenje i kao transcendenciju bia. Buenje otuda to se
Duh tada kroz njega potpuno osveava, njegova imaginacija prestaje i ostaje on sam
potpuno aktuelizovan kao individualna linost, a transcendencija otuda to se nadilazi
prirodno oblikovanje i uslovljavanje. Za probuenoga priroda nestaje jer je ispunila
smisao svoga postojanja, dola je do svoga ishoda. Tada je svesnost u subjektu objektivna.
Buenje je pored emanacije sledei kljuni pojam u snkhyi. Sutina buenja
lei u linosti i principu individuacije. Moe se rei da je princip individuacije zavrni
proces emanacije, a buenje njegovo konano razreenje. Ono se dogaa linim inom
slobodne volje i svesti koja je u individui dozrela do objektivne spoznaje: da je ona
samo olienje Duha u malome, a ne individua za sebe. Presudno je razumeti da to
mora da bude in line zrelosti, pokret koji ini sama individua, a ne da bude podstaknuta od strane Duha, jer u tom sluaju ceo proces emanacije bio bi in Duha i nita
novo ne bi nastalo. Buenje ne bi bilo in line zrelosti, a to znai da ne bi ni bilo
nikakvog buenja. Sve bi bilo samo slepa i bezlina emanacija bia bez odgovora o
smislu postojanja, o ishodu i refleksiji ka samom Duhu, refleksiji koja bi poticala od
najfinijeg oblika prirodnog oblikovanja, od svesnog subjekta, kao njegov lini in, ili
odraz njegove celovite linosti. Takva je sva priroda izvan ovekovog Ja: bezlina
emanacija. Zato sva priroda gleda u ovekovo Ja i eka njegov adekvatan odgovor:
pokret i delo koje e biti usaglaeno s voljom Duha, delanje koje e biti volja Duha u
individualnom obliku. Moglo bi se rei da celokupno postojanje iekuje personaliza15

ciju Duha, da se ovek uskladi sa Duhom prepoznavanjem svog jedinstva sa njim.

Otuda izvire sva religioznost ovekova.
Sva patnja ovekova potie otuda to trai odgovor i utoite u drugome, u raznim objektima, umesto da sam bude odgovor na dar postojanja. Sve ide ka njemu i
uvire u njegovu samosvest. ovek ne moe nai ni jedno utoite izvan sebe, jer je on
ishod svega.
Duh moe jedino na indirektan nain da natera individuu da postigne objektivnu
svesnost. Ne moe sve sam da odradi jer tada, kao to smo rekli, nita se novo ne bi
dogodilo, to ne bi bio objektivan in, odgovor i rezultat, ve uvek jedan isti proces slepog odvijanja emanacije. Da bi se svestan subjekt naveo da postane objektivno svestan, tj. da se probudi iz samoga sebe, mora da bude izloen pritisku i prinudi spolja.
Taj blagorodan pritisak individua doivljava kao patnju, a osobe i okolnosti koje praktino sprovode taj pritisak i razne vrste prinude, kao neprijateljske - sve dok naivno
misli da njena individualnost postoji sama po sebi i za sebe.
oveku ne moe biti data svest spolja jer celokupno postojanje je izraz svesti.
Sve je svest. Pitanje je samo ta ovek svesno ini. To je pitanje karmana. Ono je
sutinski vezano za buenje. Delanje je opet vezano za etiku i estetiku. Otuda se sva
sutinska uenja o probuenju (Patanjalijeve Izreke o jogi i uenje Buddhe) zasnivaju na etici i disciplini.
Uenje o probuenju je najznaajnija tekovina dvadesetog veka, zahvaljujui
radu G. I. Gurijeva i P. D. Uspenskog. Njime se prelamaju svi prethodni i svi naredni
vekovi ljudskog razvoja. Ono ne bi zaivelo na Zapadu da ve eonima nije uvano na
Istoku kao temeljno znanje, u snkhyi kao izvornoj koli toga znanja, jogi i u budizmu.
Iako je probuenje nagovetavano i na Zapadu, najjasnije uvenom porukom sa krsta
da ljudi 'ne znaju ta ine', tj. da nisu svesni (Luka, 23:34), amilo je neprepoznato.
Ljudima su te poruke servirane kao mit, dogma i religija, tj. jo jedan sadraj njihovih
snova. Za probuenje je potreban lian rad po koli za to namenjenoj. Tek je radom
Gurijeva i Uspenskog, i irenjem budizma, ta kola postala dostupna. Nadam se da e
i ovo podseanje na snkhyu biti jedan mali doprinos radu te kole, makar i kao zvono
koje poziva na poetak asa - ako uopte moe da se uje od buke bombi koju proizvode oni koji misle da su dovoljno svesni. (Simptomatino je da tu buku najvie prave
oni koji misle da su najsvesniji!)
***
Sagledali smo i povezali emanaciju kao buenje, a sada emo i jedno i drugo
sagledati kao prizemljenje individualnog aspekta Duha, individualne due, u ovde i
sada bivstva samog, u nadilaenje prostora i vremena, u ono tu bivstvovanja, prisutnost u onome to jeste. Buenje kao dovrenje emanacije Duha kroz oblikovanje prirode jeste proces prizemljenja individualne svesti iz nediferenciranog i imaginativnog
lutanja u prostoru i vremenu koje se manifestuje kao neznanje, nesvesnost, polusan,
podlonost iluzijama i grekama - u ovde i sada iste bezvremene prisutnosti u onome
to jeste. Kada nije prisutan ovde i sada, ovek sanja ili zamilja da je prisutan i da
dela - on tada luta u mislima i u bivstvovanju. U tu svrhu obilno koristi um i mo imaginacije s kojima predoava sebi kako bi trebao da deluje i da postoji - i to uvek u
nekoj budunosti projektovanoj na osnovu neke prolosti. Um je mehanizam koji projektuje vreme. Onaj ko uistinu postoji ne koristi um jer mu nije potrebno osmiljavanje
postojanja i delanja, on nije u vremenu ve uvek ovde i sada, u stvarnosti, on dela
neposredno i savreno jer je realan i savren kao i sama realnost u kojoj postoji. Realan
16

ovek nije razliit od realnosti. Da jeste, ne bi bio realan, odnosno budan. Probuen je
onaj koji jeste ovde i sada, koji postoji. Smo postojanje je budnost. Budui da sve
ve inae postoji, postojanje probuenoga se svodi na njegovo svesno uee i usaglaenost s postojanjem, s biem. Kaemo prizemljen jer se misli na pristizanje u ishodite, sputanje na tlo realnosti bivstvovanja. Stvarnost nije nita drugo do ista svest
ili budnost. Prizemljen ovek je probuen u tu bitka samog bia, u njegovom ovde i
sada, a to znai njegovoj aktuelizaciji. ovek je tu-bitak, odnosno prisutnost bitka. 4
Svekolika iskuenja ovekova i sve odiseje ljudskih dua svode se na to da li je
projektovan od sebe ka objektima, a to znai u prostor i vreme, ili je sabran u svoj
ishod, tu, u biu, ovde i sada. Sutinsko je pitanje ovekovo da li je on prisutan ili nije,
ili samo zamilja i sanja da je prisutan; da li postoji ili tek (veito) osmiljava postojanje. Videemo kasnije (u poglavlju o neorganskim biima) kakve su sve sile umeane
u to da obezbede ova iskuenja oveku, da ga odvrate od sebe, od bivstvovanja ovde i
sada, od budnosti, i navedu da bude rob snolike objektivizacije i projekcije - da zaboravi sebe. ovek sebe i svoju sutinsku prisutnost u Duhu naputa i zaboravlja dok
sanja, lae, fantazira, i od svega toga pravi neku metafiziku ili veru. Ta iskuenja su
nuna zato to je zaborav bitka uslov za spoznaju bitka.
***
U svim ostalim sistemima, religijama i filosofijama ovekova sutina i smisao
traili su se u nekim modifikacijama smog bia, u prakrti, u njegovim ulnim ili natulnim oblicima postojanja (koji su se u tu svrhu proglaavali boanskim), u zaboravu bitka, dok se jedino u snkhyi ovekova sutina smelo prepoznavala u Duhu koji
omoguava smo postojanje kao takvo u celini, u Duhu iz koga izvire i kome tei cela
priroda, u purui. Sve religije (osim budizma), filosofije i verovanja su mehanizmi
zaborava bitka ili Sopstva, projekcije u vreme i prostor, gubitka prisutnosti. Jedino se u
snkhyi ovekova autentinost diferencira spram bivstvovanja uopte, kakvo ono smo
jeste, kroz osveenje, a ne ideoloko ubeenje, dok se u svim ostalim pseudoduhovnim tradicijama ona traila unutar uslovljenog bivstvovanja (prakrti). Zato se za
snkhyu moe s pravom rei da predstavlja prvu i pravu fundamentalnu ontologiju,
odnosno osnovu za spoznaju sveta. Naime, kakav emo svet opaati zavisi s koje ga
osnove posmatramo, i zato je savremena filosofija dola do pitanja o temeljnoj, tj. fundamentalnoj osnovi spoznaje onoga to jeste. Temeljniji stav od ovoga, koji zastupa
snkhya, jednostavno nije mogue nai, jer ona subjekta koji spoznaje ono to jeste,
izjednaava sa neuslovljenou ili transcendentalnim Duhom koji omoguava sve to
jeste.
ta praktino znai ova injenica, da je Duh koji sve omoguava ovekova sutina? To znai da sve dok ovek ne postigne svesnu diferencijaciju sebe spram cele
prirode, kakva jeste, a ne kakvu je zamilja - a to znai dok ne prevazie projektovanje
bivstvovanja u prostor i vreme i dok ne spozna da je on kao svesni subjekt ishod sveg
bivstvovanja - on nije ni poeo da postoji u autentinom smislu, sve dotle postoji samo
priroda i ona spontano deluje 'njegovim telom, oseanjima i mislima. Ovakvo stanje
podrazumeva bar dve stvari: Prvo, da ni sama priroda, dok ovako deluje u oveku, nije
ostvarena u svome smislu i zato je neuravnoteena i destruktivna; i to je, kao drugo,
4

Detaljno udrobljenu i utemeljenu filozofsku razradu ove ideje videti u Hajdegerovom delu Bitak i vrijeme
(Martin Heidegger: Bitak i vrijeme, Sein und Zeit; Naprijed, Zagreb, 1985). Popularnu i laku za itanje raspravu
o istoj temi videti u Ekart Tol: Mo sadanjeg trenutka; arobna knjiga, 2004, Beograd (Echart Tolle: The Power
of Now).

17

razlog zato ovek u takvom stanju, dok je identifikovan sa prirodnim zbivanjem,

nema spokoja u sopstvenom ostvarenju i pati. Razlikovanjem svoga Duha od prirodne
stihije on u sebi dovodi do autentinosti i prirodu i Duh koji je omoguava. U ovome
je smisao transcendencije.
Stoga je reeno da je Duh koji sve omoguava ovekova sutina u smislu da je
ishod zbivanja prirode njeno saimanje u svesnog subjekta i, da bi on ostvario taj svoj
ishod i smisao postojanja, treba da se okrene k sebi, a ne da se projektuje van sebe u
prostor i vreme, to praktino predstavlja zaborav sebe, ali i zaborav bia - nesvesno
postojanje koje je osnova sve patnje.
Ovde moramo da spojimo prethodno reeno - da prizemljenje u stvarnost bia
ovde i sada jeste buenje - sa sledeim: to je ujedno i poetak autentinog postojanja
ovekovog. Sve dotle on ne postoji, dotle se sama priroda saobraava i sazreva za postojanje kroz oblije ovekovog tela; ovek ja nesvestan, destruktivan i potpuno uslovljen spoljanjim uticajima. Tek kada se probudi i nadie iluziju vremena i odsustvovanja u biu, kada prestane da projektuje sebe u predstavu o sebi i bude on sam, ovek se
istinski raa i poinje da postoji. Videemo kasnije da je to povezano sa stvaranjem
energetskog tela (tela vaskrsenja) kroz sedam faza.
Razlikovanje o kome je re ne podrazumeva dualizam niti odricanje od bilo
ega, ve samo probuenje. Naime, svaki ovek je svestan sebe i sveta. Odakle oveku
svest? Svest u oveku omoguava ono to omoguava smo postojanje, i subjekta i
sveta - ono je oduvek tu, u oveku, kao njegova sutina. Naa svest je samo iskrica one
iste svetlosti Duha koji izaziva sveopte postojanje. Stoga se nita ne podvaja i predajom Duhu ovek nita ne naputa, ve samo postaje ono to jeste.
***
Cela snkhya bi se mogla svesti na sledee: na bie i na Duh koji bie izaziva u
postojanje. Bie je sve to postoji na bilo koji nain. Sve postoji tako to biva izazvano
u postojanje od neke vie ili ire celine, svaki postojei oblik u prirodi je (fiziki) izraz
tenje ka nekom smislu koji je izvan njega. U svim verskim tradicijama ovaj duhovni
privlaitelj zbivanja nasluivan je idejom Boga. Samo je u snkhyi on ustanovljen bez
ikakvih psihomentalnih iskrivljavanja kao purua. Jedino Duh koji sve omoguava
moe da omoguava i svest o svemu. Zato je Duh prisutan u najsvesnijem biu - oveku - kao njegova sutina. Stoga, da bi ovek ostvario svoju sutinu treba samo da svoju
panju i svu ivotnu energiju odvrati od vezanosti za objektivno bivstvovanje i okrene
je (praksom meditacije) ka sebi, svojoj Sopstvenosti ili izvoru svoje svesti. Taj okret
ka sebi je ujedno i transcendencija jer se njime nadilazi manifestovano bie, i postaje
ono to sve izaziva u postojanje. Zapravo, transcendencija i okret postoje samo za um
koji je vezan za svoje objekte; samo zbog identifikacije oveku izgleda da mora da se
odvrati od ovog sveta da bi 'ostvario' besmrtnu duhovnu sutinu, 'neto' da napusti da
bi 'neto' opet dobio. Sve je to samo igra uma. Jedino je uslovljenom umu purua transcendentan; za bie je on imanentan.
Tajna transcendencije i okretanja ka sebi je u sledeem paradoksu: kada subjekt
postane potpuno svestan sebe bez ikakve objektivizacije, kao isto Ja jesam, tada
prestaje da postoji kao subjekt, kao Ja, i postaje ista objektivnost, Duh koji sve omoguava. Subjekt (Ja) izgleda kao odvojen i poseban entitet, kao neto subjektivno
samo onda dok na njega gledamo kroz objektivizaciju, kao jedan od objekata. Greka
je u tome to merila spoljnih objekata primenjujemo i na prirodu subjekta, na Ja koje
projektuje sve objekte. Kada se okrenemo k sebi i vidimo sebe, Ja kakvo jeste, vidimo
18

da je to zapravo Duh koji sve omoguava, da je nae pravo Ja njegov individualni

izraz.
Svoju duhovnost snkhya postie na osnovu razlikovanja bia uopte (prakrti) i
onoga ko ga je svestan (purua). Priroda je u sutini ovekov odnos prema samome
sebi, njeno bivstvovanje zavisi od stanja svesti oveka. Ona nije objektivistika, neto
predmetno i spolja, ve je objektivna mera ovekove budnosti i odgovornosti prema
sopstvenoj duhovnoj sutini. U tom smislu je ona iva, sav njen ivot je usmeren ka
tom smislu. Iluzija da je priroda objektivan spoljanji svet postoji zbog iluzije subjektivnosti. Koliko smo ubeeni da smo samostalan subjekt, toliko vidimo svet kao
objekt. Objektivni svet je samo refleksija subjektivnosti. Zato su prostor i vreme u prirodi relativno zbivanje koje zavisi od zbivanja ovekovog. To je uzajamni proces:
kada Duh ovekov nije svestan sebe automatski se kao posledica toga stvara svet
objekata, kao materijalizacija njegove nesvesnosti. To je jedini nain da postane svestan sebe, kroz rad i karmu. Stoga put ka duhovnoj sutini ne vodi spolja, ve unutra,
a to znai u transcendenciju. Pored meditacije, uslov za transcendenciju je individuacija. To znai da nema kolektivnog spasenja. Ostvarenje duhovne autentinosti je individualan in postizanja line zrelosti. Duhovnost poinje tamo gde poinje linost.
Duhovnost je unutarnji proces. Svi vanjski oblici duhovnosti, svi rituali, dogme i institucionalne religije su lana imitacija duhovnosti.
***
Cela shematska konstrukcija kategorija snkhye predstavlja doslednost u omoguavanju neposrednog i jasnog razotkrivanja bia kakvo ono smo jeste. Pri tome se
jedino koristi, neguje i osnauje prisutnost one osnovne sposobnosti svesnog razlikovanja i stvaralakog izbora koja kao mogunost postoji u svakom zrelom oveku - sve
do njegove potpune prevage i pobede nad svim prirodnim i nesvesnim uslovljavanjima. Ova se mogunost u spontanom ivotu obinog oveka gotovo nikada ne usavrava i ne osnauje do kraja. Najee se koristi u vrlo maloj meri ili pasivno, tek koliko
je potrebno za bioloko preivljavanje, i uvek unutar granica ega. Samo se meditativnom praksom ona u potpunosti ostvaruje. Kategorije snkhye su putokaz za kulturu
objektivnog osmiljavanja bia, osveenja i afirmacije Duha u nama.
Jedino zahvaljujui ovakvim pretpostavkama mogla je snkhya da ivi i razvija
se kao stablo bogatih plodova indijske duhovnosti. Na njenom su stablu u razliitim
pravcima razgranavanja nikli mnogi plodovi u vidu raznih filosofskih kola i religijskih pravaca, meu kojima su budizam i praksa joge svakako najsoniji. Omamljeni
njihovim ukusom nismo do sada obratili dovoljno panje na smo stablo, odnosno sistem, njegovu prvobitnost, jednostavnost i ukorenjenost u samoj biti bivstvovanja. U
ovom prikazu snkhye mi emo upoznati ovo stablo, videemo gde su mu koreni, kakva mu je graa, gde mu se grane ravaju i kako odravaju teite cele strukture rasta.
Pojmovi koji ulaze u uenje snkhye javljaju se vrlo rano u samim poecima
indijske duhovnosti i na razliite naine su izneti u mnogim delima. Jo u najstarijoj
Rig-vedi kae se da je sunce vidljivo oko univerzuma u kome boravi ovek, purua, i
da je to onaj isti ovek u fizikom oveku, njegova unutarnja sutina, Duh po kome je
on svestan svoga bia i cele prirode kao svedok (sakin). Tu, takoe, nalazimo neke
nejasne i poetne nagovetaje teorije snkhye o Duhu i prirodi (purua i prakrti). Upaniade obiluju glavnim shvatanjima koje se nalaze u teoriji snkhye, ali ih iznose na
sebi svojstven, raznovrstan nain sa izrazitim teistikim sklonostima. Njima je sa
snkhyom zajedniko nezadovoljstvo neautentinim bivstvovanjem oveka u svetu,
osnovno naelo da je ispravna spoznaja jedino sredstvo spasenja i da odluujuu ulogu
19

u tome ima subjekt. Veliki ep Mahabharata (nastao od 4 veka pre n. e. do 4 veka n. e.)
sadri na sebi svojstven nain gotovo sve pojmove iz teorije snkhye i iscrpno se bavi
njima, uglavnom u svojim delovima Anugita, Bhagavadgita, i Mokadharma. Ovde se
govori o snkhyi koja je monistika i teistika, purua se izjednaava sa atmanom
(Sopstvom) iz Upaniada. U priblino isto doba nastao Manuov zakonik takoe na slian nain zasniva svoje kosmoloke rasprave na osnovnim pojmovima koji ulaze u
Snkhyu. Dovde se razvijala epska snkhya u vie razliitih varijanti.
Tokom skolastikog razdoblja indijske filosofije javlja se hrabar ali neuspeo
pokuaj da se zasnuje i izdvoji samostalan filosofski sistem snkhye. Najstarije klasino delo ovog pokuaja koje je dospelo do nas jeste Snkhya-krik od Ivarakrne,
nastalo u treem veku n. e. Ovo delo sa svojih 69 strofa ulazi u red najlepih bisera
stare indijske knjievnosti. To je najznaajnija redukcija sistema ka istoj duhovnosti
koja je nadahnula mnoge komentatore. Drugo po znaaju je Snkhya-pravaana-str
ili Snkhya-str, koje se pripisuje osnivau sistema, Kapili. Nastalo je kasnije, u etrnaestom veku, iako su mnogi njegovi delovi znatno stariji. Njegovo najznaajnije
komentatorsko delo, Snkhyapravaanabhaya od Vinanabhikua, nastalo u esnaestom veku, Snkhyu jo vie povezuje sa osnovama vedante, iji je uticaj u to vreme
postao poguban za dalji razvoj snkhye kao autentinog sistema. Jo je vredno pomena
i delo iz devetog veka, Snkhyatattvakaumudi, od Vaaspatija.
Zahvaljujui ovakvim delima, klasian sistem pod imenom snkhya, postao je
priznat kao jedan od est ortodoksnih skolastikih sistema (darana, ostali su: nyaya,
vaieika, yoga, purva-mimamsa i vedanta) u indijskoj filosofiji, koji su tradicionalno
priznate tekovine brahmanske nauke i sainjavaju grupu uenja koja potvruju autoritet Veda (astika). Iako je ovakvo priznanje nesumnjivo koristilo snkhyi da preivi u
mnotvu kola ondanje Indije, jasno je da ona nema nieg zajednikog sa sistemima
koji potvruju autoritet Veda, jer je starija od njih, budui da se same Vede pozivaju
na pojmove snkhye i njenog osnivaa Kapilu.
U savremenim prikazima indijske filosofije snkhya se redovno predstavlja kao
dualistika kola koja se bavi odnosom Duha ili oveka (purua) s jedne strane, i
samostalno delatne prirode (prakrti) s druge, koja se sastoji iz 23 kategorije. Tvrdi se
da ona na paradoksalan nain vezuje i obmanjuje Duh od njegove autentinosti, slobode, neuslovljenosti i savrenstva. Svi oni se uglavnom zavravaju zakljukom da sistem istie nepremostivi esencijalizam i paradoks da savreni i bezvremeni Duh, koji je
ovekova bit, ipak nekako biva uhvaen i zanet vremenskim tvorevinama i aktivnostima prirode, da se neobjanjivo poistoveuje sa njenom uslovljenou, zbog ega ovek
doivljava svu ivotnu dramu nametnutog mu i neautentinog bivstvovanja u svetu
(samsara) kao da je to njegova sudbina, doivljava patnju i ugroenost, pa zato i borbu
za osloboenje od patnje. Ovde emo pokazati da ovakvo ve klasino nerazumevanje
snkhye proizlazi iz nerazumevanja samih kategorija prakrti. One, naime, premouju
jaz izmeu bitka (purua) i iskustvenog sveta (prakrti) time to pokazuju svu relativnost njegovog prostornovremenskog ispoljavanja, tako da snkhya ne spada u naivna
esencijalistika uenja niti u dualistike sisteme. Nerazumevanje kategorija bilo je
neminovno, jer osnovni uslov za njihovo razumevanje nije samo lina, ve i kulturna
zrelost drutva u celini. Dve najvie kategorije su linost i svest, i one predstavljaju
dozrevanje ili saimanje vremena. Sistem koji razotkriva pravu prirodu bia nije
mogue razumeti drugaije nego u dozrelosti vremena koje omoguava autentinost
samog bivstvovanja.
20

Klasino nerazumevanje snkhye nastaje i zbog nedostatka meditativne prakse

kao uslova duhovnog razumevanja kod njenih tumaa. Naime, osnovni paradoks, kako
neuslovljeni purua ipak biva uslovljen od strane prakrti, pogreno je vienje stvari, tj.
neuvianje prirode onoga ko posmatra taj problem. Individualna dua, iva, je ta koja
poistoveuje puruu sa prakrti, a ne sam purua. ovek je taj koji treba u svom individualnom iskustvu da aktuelizuje neuslovljenost purue, a ne sam purua.
Snkhya se izraava u terminima dualizma upravo zbog toga, zbog same prirode
neostvarene individualne due kojoj je i namenjeno uenje, individua je ta koja stvari
vidi subjektivno i u dualizmu. Zato snkhya koristi termine dualizma moda najbolje
kazuje Lao Ce na poetku svoga Tao Te inga: 'Bezimeno, ishodite je Neba i Zemlje;
imenovano, majka je svih stvari... Ovo dvoje izviru iz istog, ali su razliitog imena.
Njihovo jedinstvo je duboko i skriveno.' Naime, o istom bivstvu kao Jednome ne
moe se nita rei, ak ni to da ono jeste. Ako nameravamo da o tome ipak prozborimo
i uopte razmiljamo na najneposredniji nain, moramo to uiniti tako to emo Jedno
razluiti na ono postojee, to biva na bilo koji nain, i na ono to postojee omoguava, to bie izaziva u postojanje; na tvarnu osnovu i na ideju koja tvar izaziva u oblikovanje. Samo zato snkhya govori o prakrti kao biu, i o purui kao onome to bie
izaziva u postojanje. Ona je namerila da uobiajeno ljudsko razumevanje dovede do
prosvetljenja ili samospoznaje, a uobiajeno ljudsko razumevanje se kree u relativnim
dimenzijama subjekta i objekta; dakle - dualizma. Dualistika konceptualizacija je
nunost razmiljanja, a ne stanje sme stvarnosti. Snkhya je prosenom oveku dualizmom pribliila razumevanje jedinstva, jer on zbog subjektivnosti dualistiki doivljava svet, a nije dualizam predstavila kao najviu realnost. Osim toga, dualistika konceptualizacija je najneposrednija i najistija. Bez nje miljenje propada u mit i simboliku. Kao to je ilustrovano u Tao Te ingu (42): 'Iz Taoa raa se Jedan; iz Jednog
dva; iz dva nastaje tri. Iz tri nastaju sve stvari.' Ovde je 'dva' tj. dualizam, odmah do
Jednoga. Od 'tri' ve nastaje mnotvo koncepcija i mitova.
Purua izaziva prisustvo svesti u prakrti, kroz oveka. Svest organizuje prakrti
u vii, svrhovit poredak, u red, tehniku, civilizaciju i kulturu.
Svest u prakrti, u oveku, razvija svoje prisustvo samom dinamikom guna, nestabilnou i promenom. Izazovima suprotnosti. Samo takvi izazovi nestabilnosti i suprotnosti mogu da nateraju oveka da stalno bira i da ui i tako da se kristalie, da postane svesniji, budniji i osetljiviji.
Zato Snkhya govori o dualizmu purue i prakrti a prakrti prikazuje kao trojedinstvo guna. Njihova dinamika ne prisiljava svest na kristalizaciju, nego samo prisustvo svesti izaziva dinamiku guna i dijalektiku suprotnosti prakrti koja, povratnim dejstvom, kristalizuje svest.
Snkhyu ini jedinstvenom to to prikazuje prirodu u svim njenim kategorijama:
od najvie intuitivne i svesne spoznaje (buddhi), njene primene i refleksije u linosti
(aham-kra), do svih ulnih i organskih sposobnosti (indriyni) u svim dimenzijama,
od fizike do nadfizike (tanmtr i maha-bhtni). 5 Tu spadaju sva mogua iskustva:
ulno, psiholoko, nauno, umetniko, religijsko i mistiko. U snkhyi svoje mesto
nalaze svi prirodni zakoni, od evolucije i mehanike do kvantne fizike, i to bez protivrenosti, jer govore o njenim razliitim dimenzijama i razmerama. Ona jedina od svih
5

Videti shemu kategorija prakrti. Ovde izneta podela na organski i neorganski svet ne odgovara naunoj podeli.
Ovde se ona odnosi samo na simbolino odreenje modusa bivstvovanja. Ova shema kao da predstavlja daleki
prototip savremene podele realnosti na psihiku (res cogitans) - indriyni; fiziku (res extensa) - tanmtr i
maha-bhtni, i kulturnu - aham-kra i mahat-buddhi.

21

sistema uspeno sjedinjuje filosofiju s prirodom zato to ih nije ni razdvajala, jer nije
jednostrana. Jednako su joj bliska najvia mistika stanja kao i najgrublja stvarnost, jer
se bavi odnosom Duha i prirode iz njihovog iskustva, a ne njihovom deobom ili naglaavanjem jednog od njih - to je uvek rezultat kada se tumaenje istie na raun iskustva. Ona ne tumai ve ustanovljava kako jeste.
Zato to prikazuje celu prirodu, u svim njenim dimenzijama, kao jedno veliko
polje uzronosti, snkhya predstavlja vrhunski princip tolerancije. Ona opravdava postojanje svega: sve to postoji na bilo koji nain, ima svoj uzrok i razlog postojanja.
Ona je, tako, iznad dobra i zla. Za nju nita nije neprirodno, jer prakrti je sveobuhvatna.
Pored celog tog podruja uzronog ali svrsishodnog vremenskog zbivanja (prakrti), snkhya ukazuje na Duh neuslovljenosti ni od ega (purua) kao osnovni uslov
bivstvovanja svega, a najpre svesti o zbivanju (buddhi). Stoga on nije izdvojen od prirode, niti je u dualizmu s njom, iako je nezavisan od njenih aktivnosti. On se u prirodi
neposredno ispoljava jedino kroz ovekovu samospoznaju; to je jedini otvor prirode
kroz koji neposredno prosijava Duh apsolutne slobode i celu je osvetljava. Kroz ovekovo oblije priroda se otvara i razotkriva svome ishodu. U ostalim oblicima Duh neuslovljenosti se ispoljava na posredan nain, kao privlaitelj evolucije prirode u nadilaenju uslovnosti radi opstanka, to je smisao oblikovanja svih ivih bia. Prostije reeno, ispoljava se kao sm ivot.
Duhovnost snkhye nam tako razotkriva kljuni problem svake kulture i civilizacije, a to je odnos izmeu prirodne nunosti (gde spadaju i drutvena ogranienja) i
slobode. Ona ukazuje kako se sloboda javlja u prirodi: iako je imanentna samom biu,
jer ga bez nje ne bi ni bilo, ne ispoljava se svuda jednako i difuzno, jer bi tada bila
dezintegrisana, nego se potpuno ispoljava jedino kroz olienje ovekovog autentinog
Duha. Dakle, kao vrhunac ovekove kulture.
Postavljanjem purue kao iskonske slobode koja je imanentna postojanju, ovekovoj sutini (Duhu) odrie se realnost i autentinost patnje, bilo kakve uslovljenosti,
jer ono to je uslovljeno vremenom ne moe da omogui venu slobodu. Za tako neto neophodno je da Duh bude izvorno slobodan. Ono to je po svojoj prirodi sputano,
nikada ne moe biti slobodno, a iskustvo prosvetljenih ljudi nam dokazuje da ovekov
Duh moe biti slobodan. On to moe jer mu je sloboda imanentna. Neto ne moe da
nastane iz niega. Ako iskustvo patnje i neautentinosti ipak postoji, to je samo znak
da ovek nije integrisan sa sobom, da nije budan jer zaboravlja sebe, da je izbaen iz
rajskog stanja svoje Sopstvenosti, iz stvarnosti u kojoj se samo budan prebiva i da
deluje na niim kategorijama vee uslovljenosti bivstvovanja kao kroz san, koristei
minimalne mogunosti svoga razuma (manas) i tela (indriyni). Budui da ovek ne
moe da postoji bez svoje Sopstvenosti (buddhi), njeno naputanje, zaboravljanje ili
negiranje radi neega (ideje, autoriteta) ili nekoga drugog mora da uzrokuje bol. Bolno
je sve to nije autentino i sebi svojstveno.
Tako jednostavno reenje najveeg problema ljudske egzistencije (patnje) nije
moglo da bude prihvatljivo akademskim tumaima snkhye koji su svoja saznanja o
njoj zasnivali iskljuivo na klasinim tekstovima. Ovi su zbog arhainih okolnosti u
kojima su nastali nuno morali da budu savreno precizni i zato za savremenog oveka
oskudni, nedoreeni i neubedljivi. Precizni su u svojim informacijama za onoga ko
radi na sebi i ne trai objanjenja spolja, u gotovim tumaenjima. Veina starih tekstova su informativni kodovi koji svoj smisao ostvaruju samo prilikom prave upotrebe,
odnosno pri radu na sopstvenom buenju. Zato su nerazumljivi svakom ko ih tako ne
22

upotrebljava. Najbolji primer je nerazumevanje purue. On je po definiciji iznad tela i

uma, iznad svega to postoji, i zato se ne moe razumeti relativnim umom koji je
vezan za telo i misaone sadraje. ta je purua moe se uvideti samo transcendentalnom sveu, koja je slobodna od tela i uma. Snkhyu su do sada tumaili uglavnom oni
koji nisu imali to iskustvo. Pored toga, tumai su snkhyi prilazili uglavnom sa vedantinskog ili judeo-hrianskog stanovita koje se zasniva na metafizikim spekulacijama
o podvojenosti bia i sutine. (Kao izuzetak treba ovde svakako spomenuti jednog od
prvih prireivaa snkhye na zapadne jezike, Riarda Garbea koji u svojoj studiji
Philosophy of Ancient India smelo kae da se u uenju Kapile po prvi put u istoriji
sveta izlae potpuna nezavisnost i sloboda ljudskog duha, njegovo puno poverenje u
sopstvene snage kao i da je snkhya najznaajniji sistem koji je stvorila Indija. Ali,
ove rei su ostale samo kao jedno smelo lino vienje. Ova knjiga e pokuati da ih
dokae.) Akademska tumaenja uvek tite kolektivne interese, a oni su protiv individualnosti i line slobode. Sve institucionalne religije i politika naela zasnivaju se na
kolektivnim interesima i eksploataciji. Otuda je za njih neprihvatljivo uenje snkhye
po kome je ovekova sutina ona ista sloboda koja omoguava svet.
Snana vezanost uma za problematina iskustva u egzistenciji, i pasivno uee
svesti u njoj, navodi na zakljuak da je vizija klasine snkhye o iskonskoj predodreenosti oveka za apsolutnu slobodu, samo jedna velika racionalizacija, a ne reenje
problema. Zaista, problem ljudske slobode nee nikada biti reen prihvatanjem bilo
kakvog shvatanja, ve kada ovek preobraava sebe sve dok u njegovom srcu iskonska
sloboda ne pobedi sva gledita i shvatanja. Kada iskustvo transcendentalne svesti prome ceo njegov ivot. To je put srca kojim se najree ide jer se njime nadilaze sva iluzorna utoita, naroito ona kolektivnog tipa. Iskonska sloboda je mogua jedino kao
individualno i lino iskustvo, sve kolektivno je uslovljavajue.
ovekova spoznaja sopstvene biti, kao iskonske slobode koja ne nastaje raanjem niti biva ugroena umiranjem tela, postie se razlikovanjem (viveka) i razumevanjem (nana) svih pojava prirode (prakrti) kakve one same jesu, prema njenim kategorijama i dimenzijama. Razumevanje predstavlja svest kao princip iskonske slobode
zbivanja. Stoga osnaenje prisustva svesti predstavlja osnaenje slobode. Koliko svesti, toliko slobode. Koliko smo prisutni ovde i sada, toliko smo svesni i slobodni. Ne
postoji drugaija sloboda do sloboda prisustva svesti o bivstvu, sloboda od zaborava
bia. Kako je svest (buddhi) sabranost iskustva svih ispoljavanja zbivanja prirode u
vremenu i prostoru, njeno prisustvo ujedno predstavlja kristalisanje i stvaralaku afirmaciju svih oblika ivota, svih kategorija i dimenzija prirode. Svest je uvek plod stvaralatva i afirmacije celog ivotnog iskustva, a ne podela i negacije bilo ega. Jedino
ovakva afirmacija moe da kroz stvaralatvo dovede do uravnoteenja svih energetskih
tokova zbivanja, kako bi na taj nain opinjavajua vezanost uma za obnavljanje
iskustva (samsara) nestala kao san nakon buenja. Vreme osloboenja od ove poistoveenosti zavisi jedino od jasnoe ustanovljenja i razlikovanja kategorija bivstvovanja
(prema shemi) i primene te jasnoe u ivom iskustvu. Kategorije prikazuju svu raznolikost ispoljenog sveta isto koliko i sve dimenzije zapadanja u vreme i prostor zaborava sutine (purue).
Snkhya svoju duhovnost ne izgrauje na nivou subjektivnog miljenja koje,
kada postigne odreenu kritinu masu u kolektivu, sebe smatra objektivnim, nego na
osnovu ontolokog razlikovanja cele prakrti iz perspektive purue. Zato je s pravom
moemo smatrati za najvii i nepogreivi model razlikovanja, jer nita u prirodi ne deli
i ne odbacuje, ve afirmie; ona diferencijaciju duhovnog ishoda ne postie unutar pri23

rode, s jednim njenim oblikom na raun drugog, nego spram (njenog) bivstvovanja
uopte, kakvo ono smo jeste.
3. Religioznost i sistem snkhye
Neophodno je razjasniti razliku izmeu sistema, u koje spada snkhya, i religijskih praksi. Kada se ta razlika shvati, postae jasno da je pitanje teizma i ateizma
pogreno i postavljati pred Snkhyu, jer se njime bave religije i, delimino, filosofije, a
ne sistemi. 6
Pre svega ovde treba da bude reeno da je snkhya sutina prave religioznosti i
da meu njima nema razlike, ali prave religioznosti kao takve u svom izvornom i
autentinom obliku, a to je transcendencija prividne individualnosti ili vaskrsenje
ovekovo u Duhu koji sve omoguava. Religije i religioznosti koje su nam danas poznate nemaju tu sutinu. Danas su religije i religioznosti svedene na mitove i rituale i
predstavljaju samo sredstva za masovnu kontrolu uma od strane onih koji vladaju ljudima.
Sistem je kola osveenja uma i celog bivstvovanja koja kroz praksu vodi
direktnom probuenju oveka ili, kako se to religijskim renikom izraava, njegovom
osloboenju ili spasenju. Sistem ne trai nikakvo unapred ustanovljeno verovanje,
nekritiko prihvatanje ili kolektivno oboavanje bilo ega, ve samo lini napor u
osveenju slobode kroz razotkrivanje bia kakvo jeste. Jedini autoritet na koji se sistem oslanja jeste iskustvo onih koji su tuda proli (tathagata). Mogu se uglavnom
razlikovati dve vrste puta ka duhovnom ostvarenju. Jedan je put kolektivnog oboavanja i predaje religijskom idealu i on je karakteristian za religije koje preovlauju u
svetu. Drugi je put istraivanja i direktne, line spoznaje bivstvovanja. On je karakteristian za sisteme individualnog razvoja u koje spada snkhya. Prvi put trai podrku
spolja u vidu religijskog autoriteta i zato je pogodan za veinu ljudi kojima je um prirodno usmeren prema van i nije kontrolisan iznutra. Drugi put zahteva jedino naporan
rad na sebi i objektivan stav budnog ispitivanja celog bia i uma, to je odlika malog
broja ljudi. Ono to prvi, kolektivni put, projektuje kroz ideju Boga, to isto drugi, individualni put, identifikuje kao duhovnu samospoznaju ili stvarnost bia. Dakle, i religija
i sistem kakav je snkhya tretiraju isti problem, ali na razliitom ontolokom nivou.
Treba stoga razlikovati etiri vrste svesnosti ili miljenja. To su: religijsko, filosofsko, teorijsko i praktino. Sva se ona mogu odnositi i najee se odnose na praksu
osloboenja ili spasenja ovekovog, ali sa manje ili vie odstupanja koja su neophodna
zbog razliite prirode ljudskog karaktera i moi shvatanja. Najvie odstupanja ima u
religijskom miljenju (otuda toliko sukoba oko njega), ono je najoptije i stoga najprihvatljivije najveem broju ljudi. Ono se kao gotovo dobija spolja i nikada se ne menja,
pa zato uliva sigurnost onima koji ne mogu da se menjaju, a takva je veina ljudi. U
filosofskom miljenju je ideja slobode bia i sutine dostupna neto manjem broju ljudi, uglavnom onima koji su sposobni da dosledno i kritiki razmiljaju bar izvesno
vreme i koji su skloniji da koriste inteligenciju nego oseanja. Svoju filosofiju ivota
sposobno je da ima neto manji broj ljudi od veine koja se zadovoljava time da ve
samim roenjem pripada nekoj religiji. Teorijsko miljenje je mnogo blie sutinskoj
ideji osveenja, jer se zasniva na neposrednom opaanju i uvidu. Iako je teorija neka6

Problem teizma ili ateizma postoji samo na prva tri od ukupno sedam nivoa religioznosti. O tome videti u
poglavlju Sedam stanja.

24

da bila poistoveena sa filosofijom, ona se danas od nje razlikuje po svojoj povezanosti sa praktinom primenom. Teorijsko miljenje daje pouzdan okvir i sistem s kojim se
moe raditi. Teorija je sistem po kome se primenjuje praksa. Snkhya je primer takve
teorije. Na kraju, praksa je najkonkretniji napor linosti u borbi za svest. Jedan od najboljih primera je praksa joge. Teorijsko i praktino miljenje jesu najue i najree
korieno podruje, jer su najtee za prihvatanje i ostvarenje. Lake je ostati u religijskim i filosofskim sferama koje se bave optim pitanjima i problemima, nego kroz praksu sagledati ta pitanja u sebi i ceo ivot posvetiti napornom preobraaju. Praktino se
moe odnositi samo na individualno iskustvo u skladu sa datim okolnostima, a filosofsko i religijsko na opte. 7
Sva etiri naina miljenja imaju svoju vrednost i stvarnost u sopstvenom poretku, imaju svoju dimenziju i srazmeru, svoj razlog postojanja i velika je greka kada se
meaju ili jedno drugom nameu. Svaki pojedini nain miljenja u sebi sadri, bar u
elementarnom obliku, i ostale. Teko je biti praktiar bez filosofske ili religiozne vizije, niti bi religija mogla opstati ako ne bi nudila neki vid prakse. Vano je primetiti da
jedino praksa ini religijsko miljenje ispravnim i zdravim. Praksom i filosofija dobija
svoje izvorno znaenje koje je zbliava sa teorijom.
Sutinsko razlikovanje snkhye i religije jeste u tome to je snkhya sistem po
kome ovek menja i budi samoga sebe i tako dolazi do autentinosti. Religija isti proces pretvara u mit i projektuje ga van radi kolektivnog i simbolikog obraivanja.
Snkhya je proces individuacije koja oslobaa - religija je uvek proces kolektivizacije koji uslovljava.
Autentina duhovnost poinje jedino u linosti procesom njene individuacije,
kako bi apstraktni Duh dobio svoje konkretno olienje. Sve to je izvan toga nije
duhovnost.
Snkhya je sistem koji govori o neophodnosti usavravanja svesti o iskonskoj
slobodi, jer svest koja je oveku prirodno data za opstanak samo je minimum mogunosti njene prave upotrebe, esto se gubi i deformie zbog raznih uticaja i nije glavni
temelj u ovekovom iskustvu bivstvovanja. Da bi to postala, mora se osnaivati praktinim radom na sebi. Snkhya prua neophodnu teoriju i plan (shema kategorija) kao
pomo u takvoj praksi. Upravo zbog svoje praktine svrhe ona u sebi sadri sutinu
filosofije i religije, iako se njome ne bavi na svetovan nain kao to to ine svetenici i
filosofi, da bi ih mase prihvatile. Neosveeni ljudi se tom sutinom mogu baviti samo
kroz projekciju u prostor (hram, idol, simbol) i vreme (kosmogonija, mit, eshatologija). Praksa je in osveenja i tu se prostor i vreme svih projekcija saimaju u ovekovu linost i neposrednu odgovornost za duhovnu slobodu.
Kao to emo videti, snkhya, iako je sistem, pogaa sutinu prave religioznosti, jer nastoji da uzme u obzir celo bivstvovanje paljivim ispitivanjem svih njegovih
kategorija, ne zadravajui se nigde sve dok se kroz ovekovu linost ne aktuelizuje
autentinost Duha koji omoguava bivstvovanje. Osveavajui svo iskustvo postojanja ona afirmie ivot, jer nije mogua drugaija svesnost niti religioznost nego afirmativna. Ona se razlikuje od svetovnih religijskih praksi kao sistem po tome to norme
za ovakvu autentinu duhovnost postavlja na vii nivo od masovno prihvaenih religijskih tradicija (ne ezoterinih), naroito judeo-hrianske, iznad poistoveenja sa psihomentalnim iskustvom linosti. Osnovna odlika masovno prihvaenih religijskih pra7

Zato se o njemu moe uopteno i govoriti na javnim skupovima, dok se o praksi moe razgovarati samo oi u
oi s uiteljem koji je taj put savladao, i zato moe pomoi praktiaru da ga sam proe, u skladu s vremenom i
okolnostima.

25

ksi jeste podlonost psihomentalnim uslovljavanjima i postizanje raznih kompromisa

sa njima, najee u vidu simbola i vrste vere u mit. Nema sumnje da je i to veliki
uspeh za uslovljenog oveka, ali na putu ka apsolutnoj slobodi ovekovog Duha sve to
mora biti prevazieno. U tom cilju snkhya osmiljava osnovne injenice egzistencije
na viem nivou. Ona ih razotkriva onakve kakve sme jesu, izvorno i neposredno.
U snkhyi postoje samo dve injenice:
1. Sve to postoji i sainjava univerzum, u svim dimenzijama. To se naziva prakrti.
2. Ono to bie izaziva u postojanje, transcendentalni Duh koji privlai svaki
oblik postojanja svome ishodu kroz ispoljavanje. Naziva se purua.
Na neto niem nivou razumevanja, koji je primeren veini ljudi usled vee
uslovljenosti njihove svesnosti, iste injenice prirode i objave Duha bivaju modifikovane psihomentalnim uslovljavanjima. 8 Zato se projektuju kao mitovi o stvaranju sveta (sama njihova raznolikost i brojnost dokazuje dejstvo psiholokog uslovljavanja pri
njihovom nastajanju), dramama boanskih bia i spasilaca i brojnim bajkovitim odisejama, koje kroz imaginaciju prikazuju procese u prirodi i ovekovoj psihi kao njenom
sastavnom delu. Razlikovanje bia i Duha je intuitivno, ali i nejasno, postojalo u svim
religijskim idejama, kroz razlikovanje nebeskog i zemaljskog, Tvorca i stvorenog,
vene due i smrtnog tela. Najblie istom Duhu bilo je iskustvo Duha Svetoga u
Mazdaizmu. Ali, jedino se u snkhyi Duh i bie ustanovljavaju kakvi jesu, bez mitotvorake funkcije uma, psihomentalnih iskrivljavanja i tradicijskih uslovljavanja.
Osnovno znaenje ideje Boga (Tvorca) u istoriji jeste da se nesvesnim ljudima
ukae na znaaj same egzistencije, da se na posredan nain - u skladu sa psiholokim
funkcijama predstavljanja ideja na kolektivnom planu, a to je njihova projekcija u mit ljudi navedu da budu svesni samog postojanja kao takvog, i na taj nain odgovorni
prema njemu, kako bi postali kulturna bia. Bez pomoi ideje Boga ljudi uopte ne bi
bili svesni da postoje, niti sutinske vrednosti postojanja. Ukazivanjem na to bave se
svi bogovi u svim mitovima. U onoj meri u kojoj su ljudi svesni postojanja, Bog se
pokazuje kao onaj koji jeste. Tanije: onaj koji biva kao samo bivanje. Dakle, u
toj poznatoj biblijskoj izjavi Bog je sebe identifikovao kao smo postojanje, odnosno,
postojanje se ljudima prikazalo kao Bog, tj. ono najbitnije. Otuda je i smisao objave
bojih zapovesti (zakona) taj da ljudi nisu svesni ta (da) rade. Najvanija zapovest
odnosi se na zabranu politeizma kao izraza dezintegracije svesti i psiholokih sadraja.
Naglaavanje vanosti monoteizma ima ulogu spasonosnog principa psihike integracije, odnosno kulture bivstvovanja kroz spoznaju jedinstva bia kao jedinstva Boga.
Identifikacija Boga kao onoga koji jeste ukazuje na identifikaciju stvarnosti, odnosno na svest. To znai da je najvii princip i smisao (Bog), svest o onome to jeste.
Kako biti svestan onoga to jeste nije mogue na bezlian nain, ve jedino kroz identifikaciju u linom iskustvu, kae se onaj koji jeste a ne ono to jeste. Ono se
uvek spoznaje kroz onoga koji spoznaje, kroz linost. Time se naglaava znaaj
samospoznaje. Boga nikako nije mogue spoznati objektivistiki (spolja) iz istog razloga to ni ovek sebe ne moe spoznati drugaije nego da bude 'onaj koji jeste'. Ono
8

Ovaj problem, koji snkhya reava, prikazan je u Platonovoj alegoriji peine (Drava, VII, 514a2 - 517a7).
On je ostao nerazjanjen sve do Hajdegera koji se, u spisu Platonov nauk o istini, potrudio da razlui neskrivenost bivstvovanja (koju u snkhyi omoguava neuslovljenost purue) od ideje koja se namee neskrivenosti u
tenji da je dobro osvetli (odgovara joj kategorija buddhi), i tumaenja stvarnosti kao tanosti iskaza (lat.
adaequatio), kojoj u snkhyi odgovara kategorija manas. Takoe o ovome treba videti njegova predavanja ta je
metafizika? i O biti istine (Vom Wesen der Wahrheit, Vittorio Klostermann, 1967) u kojoj se bit istine razotkriva kao sloboda (purua) onoga to biva (prakrti).

26

to jeste jedina je stvarnost i ona se spoznaje samo autentinim bivstvovanjem, a ne

objektivistikim odnosom subjekta prema objektu saznanja uz posredovanje mitotvorake funkcije uma. U onoj meri u kojoj je ovek odgovoran za autentinost svoga
bivanja, u toj meri spoznaje sebe. Odgovornost za bivstvovanje jedina je spoznaja
Boga, jer odgovornost je samo drugi izraz za svest o bivstvovanju. Biti odgovoran,
znai biti svestan odgovor na udesan dar postojanja. Takoe, svest o Bogu znai
odgovarati, biti podoban bivstvovanju. Bog je uvek Tvorac, to znai da svesti moe
biti jedino u stvaralakom odnosu prema ivotu, da se samo svesnim izgraivanjem
ivota, radom i stvaralatvom, postie bogospoznaja i spasenje. Tako opet stiemo do
starog pravila da ovek jedino spoznajom sebe spoznaje Boga. Samo tako Bog vie
nee biti ideja, ve iva stvarnost. Veliina i znaaj ideje Boga u istoriji ne pokazuje
nita drugo do veliinu neophodnosti da ovek sebe spozna. Spoznajui sebe i slobodu
u kojoj sve uopte biva kao takvo, ovek spoznaje Tvorca u ijoj slobodnoj volji bie
uopte moe da postoji. U tako osveenom oveku Bog je svest o slobodi svega da
bude ono to jeste, svest da je ta sloboda jedini Tvorac svega to postoji na bilo koji
nain, a najpre svesti o samom postojanju.
Snkhya ovu slobodu, zahvaljujui kojoj sve uopte i moe da bude, naziva
purua, a svest o njoj buddhi, koja je najvia kategorija prirode (prakrti). Snkhya
nam, pored toga, ukazuje da su ovek i priroda sainjeni od vie dimenzija, pa se otuda
i spoznaja njihovog smisla, tj. religioznost, izraava na raznolik nain. Zato postoji
mnotvo religijskih iskustava. Ovo mnotvo religioznosti je odraz prirodnog uslovljavanja - nijedno nije 'najvia istina' samo po sebi - pa otuda i sukobi meu njima. Predoavanjem ovakvog prirodnog stanja snkhya nas navodi na toleranciju prema svim
verskim razlikama i okretanje prema autentinoj duhovnosti.
Religije imaju dve funkcije: obrazovanje i prinudu. Obrazovna strana svakog
religijskog sistema ui nesvesne ljude ta je ispravno initi. Prinudna funkcija je kontrola ljudi putem nametanja mentalnog obrasca (rtve i straha). Ona se postie tako to
se edukativna proiruje i pojaava do nepotrebnih detalja i pokriva svaki aspekt ljudskog ivota, od jelovnika i garderobe do kosmogonije. Oni koji stvaraju religije su esto zloupotrebljavali edukativnu funkciju i pretvarali je u funkciju kontrole uma. To je
odlika judeo-hrianstva (u koji spada i islam) i svih paganskih kultova i tradicija.
Rani budizam je nastao na sasvim drugoj osnovi i ne spada u ovaj obrazac, ve predstavlja poriv za osloboenjem od svake kontrole uma. Kao takav on spada u jedinu
autentinu religiju koja ima samo obrazovnu funkciju. Takva je bila izvorna funkcija
religije. Njena upotreba za kontrolu uma nametnuta je kasnije (videemo ko i kako je
to nametnuo u poglavlju Neorganska bia).
***
Moramo ovde naglasiti da je i prinudna funkcija religije potrebna isto kao i
obrazovna, jer ljudi su u toj meri nesvesni da samo obrazovanje nije dovoljno, potrebna je i prinuda da bi se naterali da se osveste. U ovome je jedna on kljunih injenica
ljudskog razvoja: svest je kvalitet linosti, njene celovitosti i volje, tj. moi delanja.
Svest ne moe biti spolja data kao poklon jer ona je ve prisutna kao izvor bia, ovek
je proistekao iz svesti i njeno je olienje, zato je ovek mora sam kristalisati u celovitoj
linosti. Na tu kristalizaciju ljudsko bie mora biti spolja naterano putem raznih pritisaka i prinuda. ovek mora biti nateran da se sm oslobodi jer e samo tako biti
istinski slobodan, ako ga neko drugi oslobodi nee moi objektivno da prepozna svoje
stanje i da razlikuje svesnost od nesvesnog ropstva, ostae nesvestan i bez moi da
27

dela svojom voljom. Zato se takvo spoljanje osloboenje ne moe odrati. Jedino ga
ovek moe odrati u imaginaciji, tako to e od svega toga napraviti mit ili kakav
religijski ritual.
***
U skladu sa istorijskom mladou ondanjeg oveanstva, 'vie sile' koje su
stvarale religije (u poglavlju o Neorganskim biima videemo koje su to sile) ideju
Boga nisu mogle izraziti drugaije nego mitotvorakim renikom arhainog uma koji
naglaava roditeljski autoritet Boga kao oca na nebu i neophodnost kolektivnog kultivisanja. (Iz psiholokih istraivanja je poznato da deca Boga zamiljaju iskljuivo u
antropomorfnom obliku.) U ranijim vremenima individualnost se surovije kanjavala
nego sada. Osnovna odlika svake nesvesnosti, pa tako i one arhainog oveanstva,
jeste projektovanje sadraja izvan. Tako je, usled nesvesnosti samog bia (egzistencije) smisao njegovog bivstvovanja radi ouvanja snano projektovan van, u autoritet
vrhovnog bia, Boga, u sveti prostor (hram) i sveto vreme (boje stvaranje sveta). U
skladu s tim i kontaktiranje s boanskim moralo je biti vanjskog karaktera, kroz liturgijsko ili ritualno-magijsko ponaanje. U skladu sa svojim vremenom, takav nain
kontaktiranja bio je ispravan i svakako delotvoran. On je nesvesnim ljudima i danas od
koristi, bar kao uteha. Ali, povezivanje sa ishodom bivstvovanja, sa smislom, mora
vremenom sazrevati, ne sme se mehaniki ponavljati, jer se time unitava, i u tom dozrevanju svest i samospoznaja moraju imati sve veu i veu ulogu, bez posredovanja
mita i simbola. tavie, uloga mita bi trebalo vremenom da opada ustupajui mesto
linoj zrelosti i neposrednoj spoznaji. Ta se zrelost ogleda u spoznaji da je sopstvenost
bia jednaka po vanosti sa spoljanjim manifestacijama i da meu njima nema bitnih
razlika, da su smisao i pojava kao dve strane istog novia, da nikakva spoljanja
manifestacija (ritual, Bog) ne mogu nadoknaditi sopstvenost ovekovog bivstvovanja.
Boanski izvor bia ne moe biti spoznat izvan njega samog, to je mogue samo u biu
koje je postalo svesno sebe kao linosti. Svrha mita i ritualno-magijske prakse jeste
jedino da ouva odreene ideje kroz vreme, za budue generacije, a ne da budu istine
sami po sebi. Zato, da bi ovek spoznao bezvremeno ili veno u sebi, a nita se ne
moe spoznati izvan sebe, mora da napusti mitotvoraku funkciju uma koja ga porobljava u vremenu.
Snkhya ukazuje na injenicu da bivstvovanja (sveta) ne bi ni bilo bez slobode
(Boga) koja ga omoguava u svakom trenutku, i da se ova sloboda najkonkretnije ispoljava kroz kristalizovanu ovekovu samosvest (buddhi) i slobodnu linost (ahamkra). Snkhya, dakle, nudi najistije prefinjenje smisla ili ishoda bivstvovanja, kojeg
uzalud imenujemo bojim ako ga sami ne spoznajemo, i koga jo uzaludnije smetamo
na poetak i iekujemo na kraju vremena ako nismo svesni da sada sve uopte i
postoji zahvaljujui njegovoj imanentnoj sveprisutnosti.
Sutina svake religioznosti je svest o uslovljenosti vidljivog bia i ivota nevidljivom viom silom. Nigde drugde ova sutina nije tako jasno izraena kao u snkhyi
kroz razlikovanje prakrti - kao totaliteta svega bivstvujueg, vidljivog i nevidljivog od purue, Duha neuslovljenosti koji omoguava svemu da uopte bude.
Do smisla religioznosti, odnosno samog postojanja, dolazi se na dva naina:
predajom (najviem smislu koji je projektovan spolja, kao Bog), i samospoznajom
(istog smisla postojanja u sebi, u samom bivstvovanju). Ova dva naina zavise od
injenice da li je ovekov um usred nezrelosti spontano okrenut van, ili je kultivisanjem okrenut ka sebi, ka neposrednom ivotu kakav jeste ovde i sada. Prvi nain, koji
uglavnom zastupa judeo-hrianska tradicija, ali i nii, svetovni oblici drugih religija
28

(u svoja prva tri nivoa - videti o tome u poglavlju Sedam stanja), moe biti samo uvod
u odluujui drugi nain, koji jedini moe da razotkrije smisao bivstvovanja uopte, u
ovekovoj linosti. Kako postojanje jedino kroz linost moe doi svome autentinom
ishodu, i nigde drugde, drugi put, put samospoznaje, predstavlja jedinu autentinu religioznost, jer samo on dovodi do osveenja bivstvovanja. Prvi ga prihvata onakvog
kakvo je dato od strane nekog verskog autoriteta, a ne kakvo ono smo jeste.
Kako sutina bia ne moe biti izvan njega samog, jer je samo vetakim stvarima potreban Tvorac izvan, i zato to je bie jedno u svemu, put samospoznaje jedini
je put ka ivoj stvarnosti. Svako njeno projektovanje van, u vidu Boga, u najboljem
sluaju samo je priprema za samospoznaju, priprema kroz objektivaciju koja je karakteristina za neosveeni um prosenih ljudi. Otuda je za njih takva projekcija krajnjeg
ishoda postojanja u Boga opravdana i prirodna potreba, pa je tako treba i razumeti kao jednu od prirodnih potreba, odnosno prirodnih funkcija, a ne kao tenju ka transcendenciji, tj. autentinoj duhovnosti. Ona daje neophodnu ravnoteu psiholokoj
potrebi ljudi za smislom - ali, da bi se smisao i spoznao, ovek se mora okrenuti ka
svojoj Sopstvenosti.
Putevi predaje (bhakti marga) i samospoznaje (nana marga) nastaju iz injenice da se univerzum moe doiveti na dva naina: kao apstraktan zakon (dharma,
logos) i kao ivo, jedinstveno i svesno bie (Bog). Oba su istinita. Ovaj drugi nain je
uzrok da se Bog vidi u svemu, i sve kao izraz njegove svesti. Logika predaje zasniva
se na sledeoj injenici: ako je univerzum (celina, Bog) mogao da stvori nas kao svesna bia, tada mora da je on daleko svesniji od nas, i stoga se treba bezrezervno i s
poverenjem predati njegovoj volji. Takoe on iz istog razloga moe, ak i lake nego
to je nas stvorio, da se inkarnira ili otelotvori kao individua (avatar, Rama, Krina,
Babai) ili Boiji Sin (Isus), to treba takoe iz istog razloga bezrezervno prihvatiti.
Takve individue dokazuju da su zaista boanske time to ljude ue samospoznaji ili
osnovnim principima ispravnog ponaanja, kojih ovek sam nije svestan.
Verska predaja boanskom svojstvena je veini ljudi, jer je laka i ne zahteva
vei napor duhovne prakse. Njima je um spontano okrenut van, jer oni jo uvek zavise
od ulnih iskustava, nemaju svoje Ja u potpunosti i nisu dovoljno zreli da svesno kontroliu svoj um, otkriju njegov izvor i nadiu njegov uticaj. Nije im poznato da je to
uopte mogue. Okrenutost uma van je prirodna injenica i nunost zbog potrebe reakcije na opasnost i obezbeivanja opstanka. S tim se prosean ovek raa i umire. To
smo nasledili od niih oblika ivota. Ona je izraz nesvesnosti i prirodne uslovljenosti,
ma kako nam davala privid superiornosti i svesti. Sa takvim intelektom na poloaj u
bivstvovanju nije nita bolji, ak nam pomae da budemo destruktivniji. Jedino je
okretanje uma ka sopstvenom izvoru, zajedno sa nadilaenjem spontane reakcije u
mislima, reima i delima, istinski duhovan in. Na tome poiva logika puta samospoznaje.
Prema tome, sutina religijskih sistema, jeste, ili bi bar trebalo da bude, ovekovo vaspitanje - koje u svom krajnjem i najviem vidu dovodi do suoavanja oveka sa
smislom samog bivstvovanja, sa samim biem, kako bi mu ivot bio autentian. Dakle,
da uini oveka svesnim samog postojanja. U kojoj meri je on toga nesvestan, pokazuje nain njegovog ivljenja od kojeg stradaju i on i sama priroda, a takoe i njegovo
suludo ubeenje da je ve svestan. To suoavanje najradikalnije sprovodi snkhya. Za
razliku od religijskih sistema, ona to ini neposredno, bez mitotvorakih kompromisa.
Pretvaranje religijskog iskustva u (nacionalnu) tradiciju je najnii oblik ivljenja tog iskustva. To je onda folklor, a ne duhovnost. Mnogi 'religiozni' ljudi danas poi29

stoveuju nacionalnu mitologiju, magijski ritualizam i folklor s religijom kojoj po

roenju pripadaju. Tradicija je uvek imitacija i kao takva predstavlja najnii nivo iskustva bivstvovanja. Ona je prirodan nain regulisanja ponaanja nesvesnog oveka, stavlja mu do znanja da je odreeno ponaanje, verovanje pa i oblaenje, provereno
vekovnim iskustvom i stoga osigurano od greaka. Stalno ponavljanje takvog modela
stvara naviku i obrazac po kome ovek dolazi do svog identiteta u svetu i drutvu. Sve
tradicije (verske i drutvene) postoje u onoj meri u kojoj ovek nema identitet o sebi
u samom sebi, svome Sopstvu, u istom bivstvu koje jeste. ovek sebe ne zna kao
jedinstvenu linost u univerzumu sve dok mu je um spontano okrenut van i opinjen
objektima. Zato do nejasne svesti o svom postojanju dolazi posredstvom vanjskih
kalupa stvorenih tradicijom, a to su pre svega jezik i verovanja, zatim teritorija, pleme,
nacija, sve do tradicionalne odee. Koliko su ljudi manje integrisani kao individue i
celovite linosti, toliko su vie identifikovani sa nacijom, plemenom i tradicijom.
Koliko manje imaju sebe, toliko im je vie potrebna spoljanja identifikacija po nekom
tradicijskom obrascu. Koliko manje vide sebe kao ljudska bia, podobna Duhu koji sve
daje, toliko se vie meusobno tuku zbog razlika u veri i tradiciji. Duhovna evolucija
se kree ka ovekovoj sve neposrednijoj samospoznaji, ka oslobaanju od kalupa tradicijskog uslovljavanja.
Sve ovo moemo razumeti u skladu sa uenjem snkhye. Prakrti je osnova za
evoluciju svih oblika, pa i ljudskog drutva. Ono se kretalo od opora i plemena do
naroda i nacija. Da bi sve ove grupacije bile kultivisane i kontrolisane bila je neophodna neka ideologija, odnosno bilo je neophodno da im se nametne neki mentalni obrazac po kome e iveti i verovati. Tome su sluile religije, kultovi i sva verovanja. Time
je ovek bio uslovljavan spoljanjim uticajima. Time je i danas u potpunosti uslovljen.
Da bi se probudio i doao do svoje autentinosti potrebno je sticanje nezavisnosti od
svih spoljanjih uticaja, a to znai okretanje ka sebi. U tome je znaaj purue kao Duha
koji sve omoguava i ujedno ovekove sutine. To je ono to tek treba da se dogodi: da
ovek svoju autentinost i svoj identitet nae u sebi i u Duhu koji sve omoguava i da
po njemu bude svestan i ispravan u svakom pogledu, a ne u folkloru svoga opora,
plemena, nacije, niti po autoritetu i komandama nekih mentalnih obrazaca koji su mu
nametnuti preko neke religije ili propagande. Stoga, sve religije pripadaju prakrti (zato
su one nasledne), a sva autentina duhovnost nastaje u ovekovoj linosti kao olienju
purue (zato je ona individualna i in svesne volje).
Na osnovu svega reenog razlikujemo dva oblika religioznosti. Prvi predstavlja
nain s kojim superiorna bia iz viih dimenzija prirode kultiviu nesvesne ljude.
Putem zapovesti, zakona i tabua, obeavajui nagrade i pretei kaznama ona nesvesne
ljude ue da ispravno ive. Drugi oblik se samo uslovno moe nazvati 'religioznost' i
on je tenja duhovno zrelih i u dovoljnoj meri svesnih ljudi za transcendencijom, za
predanou Duhu koji sve omoguava (boanskom). Prvi oblik je masovno prisutan
kroz svetovne religijske institucije (crkve), dok je drugi znatno rei i zastupljen je kod
nekih nezavisnih linosti, i u ezoterinim krugovima, tajnog ili polutajnog karaktera.
Kada se bivstvovanje osvesti kakvo jeste, nestaje objektivistiki i otueni svet
vrstih, materijalnih objekata kakav je poznat nesvesnim ljudima, i pokazuje se kao
beskrajna, u svemu jedinstvena energija koja je svesna sebe kroz oblikovanje, i koja je
blaenstvo sama po sebi. Tada se smisao svakog bia vidi kao svetlosna energija koja
ga proima i obasjava u blaenstvu i slobodi od smrtnog vremena i prostora. Kada se
bie osvesti postaje blaeno i ostvareno u smislu. Nesvesno bivstvovanje uvek je destruktivno, isprazno i bolno. Ono je takvo u iskustvu veine prosenih ljudi. Otuda toli30

ko sukoba meu razliitim religijama i kulturama koje zastupaju gore spomenuti prvi
vid religioznosti, kroz projekciju u ovog ili onog Boga, iako bi trebalo da je Bog, ako
je zaista tvorac svega, stvorio smo bie (ovekovo), a ne vernika ove ili one religije.
Te podele su delo mnogo niih sila prirodnog uslovljavanja.
Ishod svekolike energije postojanja je u istoj svesti koja se kristalie jedino kao
ovekova sutina ili Sopstvenost. Nikako drugaije. Stoga je ovekova sutina ujedno i
sutina kosmosa, ije ispoljavanje zato zavisi od zrelosti ovekove svesti i njegovog
odnosa prema samome sebi.
Odgovor snkhye svakoj religiji jeste da nikakav Bog, koji je personifikacija
najvie stvarnosti, ne moe dati zrelost i svest o stvarnosti oveku dok je on sam u sebi
ne spozna svojom zrelou i linim uestvovanjem u njoj. Stvarnost mu ne moe biti
spolja nametnuta nikakvim boijim zapovestima, jer ona nije razliita od ovekove
line zrelosti. Objektivizacija stvarnosti u Boga ponitava smisao ovekove linosti.
ovek ne moe da primi stvarnost, ma kako ona bila boanstvena, moe samo lino da
bude to to ona jeste. Dok se to ne dogodi Bog, ili najvia stvarnost, ostae bezlini.
Ako bi duhovnost snkhye iskazali religijskim renikom, onda bismo morali
rei da Bog nikada nije stvorio svet nego je ostao Onaj koji jeste, da je On jedina
stvarnost i da niega nema osim Njega. Da mi uopte ne postojimo, da samo Bog postoji kao sve to biva. Predstava o naoj individualnosti, o stvaranju sveta, tj. objektivizacija prostora i vremena, samo su na san. Zapravo sam Bog sanja da je ovek. Zato
buenjem spoznajemo da smo sm Bog. (Jovan, 10: 30, 34)
Razlika izmeu snkhye i svake institucionalne religije je takoe i u sledeem:
religije se bave samo svesnim delom ovekovog bia, njegovim egom, a snkhya
celim biem u svim dimenzijama. Institucionalne religije se obraaju samo svesnom
delu linosti, javnom mnjenju, ovekovom egu, raznim moralnim poukama, zapovestima i strahom od kazni. One se zasnivaju na verovanju, na intelektualnom znanju koje
se stie sakupljanjem informacija i razmiljanjem. Kao to znamo, verovanje je psiholoka funkcija koja je izuzetno podlona manipulacijama i zloupotrebama, tako da su
vrlo esti i patoloki oblici verovanja koji vode destrukciji. Svaka vera se zasniva na
egu, i otuda je subjektivna. Zato su oduvek postojali sukobi izmeu raznih vera. Svesni, egoiki deo linosti je najmanji deo ovekovog bia, kao vrh ledenog brega; mnogo
vei deo ovekovog bivstvovanja ostaje nesvestan, ispunjen svakojakim sadrajima
(vasana, samskara) i njihova energija je mnogo jaa od volje povrnog i nepostojanog
ega. Zato on nije sposoban da savlada podsvesne sadraje i proisti bie od njihovog
vezujueg uticaja. To se ne moe izvesti nikakvim verovanjem, moralom, nagovaranjem, obeanjima, dogmama ni zapovestima. Svi takvi pokuaji svode se na potiskivanja koja samo jo vie dele um na sve vee izoidne podele. Za istinsko proienje
celog bia potrebna je disciplina i praksa koja je najdetaljnije opisana u Patanjalijevim Yoga-strma, a kojoj je snkhya teorijska podloga (knjiga se moe nai na
www.ivantic.net). Snkhya se zasniva na drugoj vrsti znanja, na onom koje se stie
disciplinom, praksom osveenja i transformacijom celog bia - fizikog, emocionalnog i mentalnog, svesnog i podsvesnog. Jedino se disciplinom i praksom meditacije
dolazi do iste ili transcendentalne svesti, a to znai do izvora (svesnog i nesvesnog)
uma. Jedino tada ovek deluje ispravno (bez ikakvih moralnih zapovesti) i jedino tada
moe da deluje svojim umom. Uvek je dotle um delovao ovekom. Filosofi, vernici,
umetnici, kao i svi proseni ljudi, bave se uvek sadrajima uma i uslovljeni su podsvesnim tendencijama - tanije, sadraji uma bave se njima. Jedino se meditant bavi
smim umom kao takvim i slobodan je od njegovog (svesnog i podsvesnog) uticaja.
31

Neki vidovi prakse za proienje bia i iskustvo transcendencije nalaze se u ezoterinim oblastima svih religija (o tome videti u poglavlju Sedam nivoa religioznosti), u
monakim redovima, ali oni nigde nisu tako proieni od uslovljenosti intelektualnog
znanja, od svetovnog, egoikog iskustva, od simbola, mitologije i javnog mnjenja, kao
u snkhyi, jogi i budizmu. Samo u njima praksa osveenja zahvata celo bie u svim
dimenzijama. Videemo da pored toga snkhya ui toleranciji, jer u prakrti sve ima
svoje mesto, poredak i razlog postojanja, od najgrubljeg svetovnog stanja, do najfinijeg duhovnog iskustva.
Stoga se snkhya razlikuje od institucionalnih religija po tome to ne namee
spolja etike, moralne i dogmatske obrasce ispravnog postupanja koje treba imitirati neuspenost takvih pokuaja oigledna je tokom cele istorije - nego ukazuje da kada
ovek svesno doe do svoje sutine, do Duha koji sve omoguava, onda je usklaen sa
njim i sam od sebe dela uvek ispravno.
Dakle, razlika izmeu snkhye i institucionalnih religija i svih (njihovih) sekti je
u tome to snkhya upuuje na samospoznaju i transcendenciju svakog psihomentalnog uslovljavanja, dok religijske institucije i sekte upravo postoje zahvaljujui psiholokim uslovljavanjima koja se nazivaju odreenom verom. Meutim, iz ovoga ne treba izvesti zakljuak da su verske institucije neto negativno; one su bile, pre pojave
opteg obrazovanja i (post)modernog doba, jedini nain da se nesvesni ljudi kolektivno
kultiviu, i kao takve su neophodne. Sa boljim obrazovanjem i veom svesnou individua kao linosti, one e biti sve manje potrebne u starom obliku.
Prirodno determinisan nain postojanja, sa umom okrenutim van, od sebe ka
objektima (svetovnim i religijskim), dozvoljava prisustvo svesti samo u elementarnom
obliku, koliko je dovoljno za rad, reprodukciju i odranje vrste. S time je interes prirode zadovoljen. Da bi ovek doao do duhovne sutine, mora da nadie (transcendira)
ovaj interes i obezbedi potpuno prisustvo svesti u bivstvovanju. To se postie jedino
gvozdenom disciplinom, naporom i praksom koja se zasniva na transcendenciji samog
uma, kao najfinijeg aspekta prirodnog zbivanja.
Ostalo to treba znati o institucionalnoj religioznosti je sledee.
Pored fiziolokih potreba ljudi poseduju jednako snanu potrebu i za duhovnim
smislom. Tu potrebu na kolektivnom planu ispunjavaju institucionalne religije, crkve.
Kljuni elementi ivota, kao to su roenje, venanje, smrt, datumi od istorijskog znaaja za naciju (verski praznici) moraju da se poveu sa viim, kosmikim aspektom, da
im se d duhovni smisao. Taj posao obavljaju verske institucije kroz simboline obrede i rituale, jer simbolina i ritualna imitacija su jedini nain da se na kolektivnom
planu zadovolji privid duhovnog ispunjenja. U piramidalnoj strukturi drutva, njenu
donju, najiru osnovu, tj. najvei procenat ljudi ine oni koji ne mogu neposredno i
lino da spoznaju duhovne istine, ve njihove duhovne potrebe mogu biti zadovoljene
samo na simbolian nain obredom i kolektivnom imitacijom. Crkve zadovoljavaju te
potrebe, one se u potpunosti sastoje od simbola i rituala. Stoga su crkve institucije
drutveno-politikog karaktera, a ne duhovnog. Crkva je servis za usluge graanima i
za njihovu manipulaciju, a ne duhovna institucija. Kao takav servis ona je vrlo znaajna i potrebna; ogroman broj ljudi ima koristi od nje, ako ni za ta drugo, ono bar zbog
inspiracije ka duhovnosti, odravanje vere i podseanja na etiku. Istinsko duhovno
ostvarenje mogue je samo kao lino iskustvo, nikada kolektivno. Otuda proistiu sve
zablude oko tumaenja duhovnih istina, jer su se one povezivale sa crkvom koja sa
njima nema nita. Crkva samo koristi pojmove koji se odnose na duhovnost, koristi ih
iskljuivo na ritualno-simbolian nain (egzoterian), a nikada sutinski (ezoterian), i
32

otuda zabluda da se ona bavi samom duhovnou. Dokaz tome su svi verski ratovi iza
kojih su uvek stajale institucionalne crkve, ako ne reima, onda uvek delima. Snane
individue, koje su dolazile do linog duhovnog iskustva, uvek su bivale u sukobu sa
crkvom. Crkve su oduvek proganjale one koji su se povezivali sa istinskom duhovnou (gnostici, Majstor Ekhart, Jakob Beme...). S druge strane, one su oduvek bile
povezane sa vladarima i kolektivnim interesima. Iako u okviru crkve postoji pored
egzoterinog i ezoterian aspekt izraavanja duhovnosti (monatvo), ono je kontrolisano i dozvoljava se samo kao privid i imitacija. Ni tu nije dozvoljena nezavisnost duhovne spoznaje i njeno lino ispoljavanje - a ona se uvek lino ispoljava, tj. samo kroz
nezavisnu linost.
Institucionalne religije (crkve) postoje u onoj meri u kojoj su ljudi nesvesni, i u
toj meri su one potrebne za kultivisanje ljudi ouvanjem tradicije, ali ne tako to e ih
uiniti svesnijim, ve dovoljno obuzdanim i kontrolisanim. Zato se religije i sastoje
uglavnom od zakona i zabrana. Tradicija ne menja ljude, ve ih odrava ukalupljenim.
Institucionalna crkva kao tradicija je protivmera nesvesnoj razuzdanosti ovekovoj, i
samo zato je dobra. Ona uvek postaje zlo onda kada se prikazuje kao 'duhovnost' - jer
se onda kolektivnim i nacionalnim interesima, koji sainjavaju crkvu, pridaje duhovni
znaaj, to je apsurd koji uvek vodi u nasilje i genocid.
Sve religije (osim ranog budizma), a posebno judeo-hrianske, slue vladarima
za kontrolu i manipulaciju ljudima. Ali od tog zla jedino je vee zlo da ovek koji je
nesvestan bude puten da radi ta hoe. Na taj nain, indirektno, vladari pomau
nesvesnom oveku - ne toliko da postane svestan, koliko da ne ide u tetu.
Duhovnost poinje tamo gde poinje linost. Ispravnost i spoznaja smisla postojanja nikada ne moe biti oveku spolja data, ak ni od Boga. ovek ih postie sam u
sebi tek kada duhovnom praksom nadie (transcendira) prirodnu uslovljenost (prakrti).
Tek tada on vidi ono to jeste, i po prvi put poinje zaista da postoji kao ovek. Dotle
je postojao kao i ostala prirodno uslovljena i, stoga, nesvesna bia i pojave. Stoga je
dotle i morao da bude objekat prirodne razmene energije, da bude iskoriavan zbog
energije od strane 'viih sila'. Tek kada pone da postoji on moe da dela ispravno i da
razlikuje dobro od zla neposredno, sam od sebe, a ne slepim sluanjem autoriteta ('boijih zapovesti'), traenjem zasluga ili strahom od kazne. Bez iskustva transcendencije
ovek je uvek ili destruktivan, ili je rob verskog i drutvenog autoriteta koji mu zapovestima i zakonima nameu moral i kakvu-takvu kontrolu u ponaanju.
Samo kada dopre do svog sredita i uskladi se sa Duhom u sebi, onim koji sve
omoguava, ovek je sam od sebe ispravan i dobar uvek i u svemu, jer tada dela iz ljubavi koja sve daje i to je jedino merilo da je zaista autentian. Nema drugog merila
ovekove autentinosti do ljubavi koja sve omoguava, jer ona je jedini izraz Duha
koji sve omoguava. Nikakva spoljanja prinuda, moralna ni etika imitacija ne mogu
oveka uiniti dobrim i ispravnim. Mogu ga samo uiniti licemernim i programiranim
- a to je odlika veine pripadnika institucionalnih religija.
4. Alhemija prirode i savremenost snkhye
Snkhya svoju duhovnu univerzalnost i temeljnost potvruje na dvojak nain:
polarizacijom purue i prakrti, i u isticanju teleologije prakrti, njenom preobraavanju
i usavravanju, kako bi oslobodila prisustvo Duha.
Prvu injenicu smo sagledali kao ontoloku diferenciju i uslov za svest, kao razlog zbog kojeg se ovekova duhovnost zasniva na inicijaciji u kojoj se bivstvovanje
33

odreeno prirodom i vremenom nadilazi iskustvom smrti njenog uobiajenog zbivanja, i u duhovnom vaskrsenju zapoinje nov ontoloki status koji odgovara ovekovoj
autentinosti. Ovakva drama mistikih inicijacija prisutna je kod svih starih naroda u
veoma slinom obliku, kao osnovna poluga njihove kulturne evolucije, ali je kod njih
smisao vaskrsenja ponavljan mehaniki i nesvesno. Rituali inicijacije kod 'primitivnih'
plemena takoe su esto sluili kao tortura s kojom se um programira prema obrascu
plemena. Inicijacija u novi ivot je redukovana na jedan univerzalno vaei model
pojavom Isusa Hrista i njegovim vaskrsenjem. Hrist je duhovni ishod bivstvovanja
uinio svesnim i time dostupnim. Smisao inicijacije u kojoj ovekov Duh svesno nadilazi uslovljavajuu nesvesnost prirode je, meutim, najistije i najkulturnije (bez prolivanja krvi i semitske agresivnosti) predstavljen u snkhyi razlikovanjem purue (Duha
u oveku) i prakrti (prirode).
Ono to je savremena filosofija na Zapadu prepoznala kao ontoloku diferenciju
isto je ono to je religioznost prepoznala kao smisao mistike smrti i vaskrsenja. Na
Istoku je ista sutina ovekovog bia prepoznavana kroz arhajske tehnike asketskog
proienja (tapas), iji smisao je svoju kristalizaciju pripremao u ainskom razlikovanju due (ive) od materije i karme, da bi je u punom sjaju dobio kao probuenje
(buddhi) u budizmu ili razlikovanju purue i prakrti u snkhyi i jogi. Neto kasnije i
umerenije razlikovanje, sa vie kompromisnih reenja, javlja se u advaita vedanti koja
prirodno proglaava iluzijom (maya) a ovekovu duhovnu sutinu (atman) za ono najvie i boansko (brahman). Dodajmo jo i to da je na Zapadu o umiranju i duhovnom
roenju nadahnuto govorio Sokrat. Gotovo cela Platonova filosofija sastoji se upravo
iz dokazivanja ove nunosti i rasvetljavanja svih njenih aspekata.
Sve pomenute tradicije zasnivaju se na istom razlikovanju svetog (duhovnog) i
profanog (prirodnog), odnosno na ideji transcendencije. Sva razlika meu njima je u
razmeri i radikalnosti s kojom naglaavaju duhovno na razliitim dimenzijama - od
kojih se i sastoji ljudska priroda.
Dodajmo ovde uzgred jo i to da su Buda i Hrist obavili isti in, ali na razliitim
dimenzijama i razmerama: Buda je transcendenciju, odnosno probuenje inicirao kao
lino iskustvo, dok je Isusovo delovanje bilo magijski in inicijacije kojim je istorijski
razvoj celog oveanstva iniciran ka Duhu. Zato on nije ostavio sistematski razraeno
uenje, ve svoj lik kao primer, tj. kao magnetski centar ili taku privlaenja. On je
taka u kojoj se vreme nesvesnog prirodnog obnavljanja prelama u razvoj i evoluciju
ka Duhu. Budina razmera je unutarnji put duhovnog proienja, za koju je inae
zaduena duhovnost Istoka, a Isusova je put vanjske transformacije prirode (prakrti)
ka Duhu putem tehnike, ekonomije i razvoja materijalne kulture ivljenja celog ljudskog drutva, zata je zaduen Zapad preko judeo-hrianstva. Tehnika je zapravo profinjenje prakrti s kojom ona kroz ljudsku delatnost postaje kompletno saobrazna
nameri Duha.
***
Govorei o saimanju prirode u svom ishodu pribliili smo se drugoj osnovi
koja Snkhyu ini univerzalnim modelom duhovnosti, a to je teleologija prirode.
Pored razlikovanja purue i prakrti, osnovna pretpostavka snkhye jeste da priroda nije
besmislena, ve da se evolutivno preobraava u svrhu omoguavanja duhovnosti na
pojedinim pogodnim mestima, a to je dovoljno integrisana ovekova linost. Priroda
je sazdana tako da od najvieg uma pa do poslednje estice poslui osloboenju Duha.
Poduhvat je prirode zbog tue svrhe kao da je njena vlastita. Nesvesno, kao to nas34

taje mleko za ishranu teleta, preobraava se i priroda u svrhu slobode oveka.

(Snkhya-krik, 56, 57) Prema tome, priroda je u sutini afirmativna, jer sva slui
osloboenju, ali se to najvie ispoljava u njenim najviim kategorijama, u svesti (buddhi) i linosti ovekovoj (aham-kra). Samo se tu dogaa preobraaj prirodnog u
duhovno. Na taj nain polarizacija purue i prakrti ukazuje na odgovornost Duha
(oveka) prema bivstvovanju (prirodi), da je duhovnost izraz pune afirmacije prirode,
ostvarenje njenog ishoda, a ne njeno negiranje i odbacivanje. Kada se govori o duhovnoj pobedi nad prirodom misli se na afirmativno ubrzavanje njenog zbivanja ka ishodu, i na suavanje podruja obnavljanja njenog uslovljavanja. Priroda se tako, kroz
ovekovo osloboenje, spasava od sopstvene muke.
Vano je, meutim, uoiti da nije cela priroda u svim svojim prostornovremenskim oblicima ispoljavanja podjednako evolutivna i afirmativna. Njena struktura je piramidalna. U svom najveem delu ona je evolutivna samo u meri neophodnoj
za bioloki opstanak i na tom se nivou uspeno odrava (kroz ravnoteu grabljivaca i
rtvi). Podruje njenog sluenja Duhu je sueno samo na individualnu linost (ahamkra) i svest (buddhi). Tu funkciju prirode, da poslui osloboenju Duha, moe, prema
tome, ostvariti samo svestan ovek u svojoj linosti - i to uz teku borbu sa mnogo
veim delom (svoje) prirode koja nema takvih interesa. Takva je borba za duhovni rast
proces individuacije jer, shodno prirodi kojoj slue, veina ljudi nema duhovnih sklonosti, njihov kolektivizam uvek je usmeren protiv individuacije i svesti. Ljudi iz mase
ne mogu biti osloboeni robovanju interesima prirodnog opstanka, jer mu slue kao
ostala iva bia, kao biljke i ivotinje. Organski ivot prirode bi propao kada bi sva
iva bia postala svesna, jer prosvetljeno bie je nezavisno od organskog ivota. Ali u
ekonomiji prirodnog opstanka svejedno je da li je u mnotvu ivotnih oblika prisutna
jedna individua vie ili manje (zato bia tako lako ginu u prirodnim stihijama kao to
su politiki i verski ratovi, lini sukobi, zemljotresi i dr.) odnosno, da li je neko postao
svestan ili nije. Priroda ima obezbeenu veinu koja joj slui i u tome je ansa oveka
da individualnim radom na sebi umakne ropstvu prirodnog uslovljavanja koje se sprovodi kroz kolektivizam. 9
Alhemijsku transformaciju prirode izaziva samo prisustvo Duha, purue, u najpogodnijem organskom sklopu za to prisustvo, u ovekovom telu. Prisustvo purue se
9

Posluiemo se ovde reima Osha iz knjige Psihologija ezoterinog (The psychology of the esoteric):
Automatski proces evolucije prirode zavrava se sa ovekom. On je poslednji proizvod nesvesne evolucije. Sa
ovekom zapoinje svesna evolucija... Nesvesna evolucija je mehanika i prirodna... zahvaljujui njoj razvija se
svesnost (prema shemi kategorija to je evolucija do manasa - nap. prir.). Meutim, u trenutku kada se svesnost
pojavi, zaustavlja se nesvesna evolucija, jer je ispunila svoju svrhu. ovek je postao potencijalno svestan. Sada
priroda vie ne moe da uini nita... na oveku je da se odlui slobodno hoe li da se razvija dalje ili nee.
Nesvesna evolucija prirode (do manasa) je kolektivna pojava, ali u trenutku kada evolucija postane svesna ona
postaje individualna. Nikakva kolektivna, automatska evolucija ne ide dalje od stvaranja ljudske vrste (ljudskog
tela indriyni). Od tog trenutka evolucija postaje individualni proces. Svesnost (manas) vodi u individualnost
(aham-kra). Nema individualnosti dok se ne razvije svesnost.
Kolektivna evolucija, koja se zasniva na ovekovom radu i biolokom opstanku, determinisana je prirodnim zakonima, politikim i verskim institucijama. Zato ona izaziva oseaj sigurnosti i ispunjenja kod neprosveenih ljudi, nagoni ih na masovne pokrete i delovanja u okvirima raznih zajednica. U prirodi je apsolutno sve
predvieno i spontano, to nesvesnim biima daje bezazlenost. Lina evolucija je neizvesna, uvek nova i neposredna, najdublje se tie svakog oveka posebno. Zato je njen poetak uvek propraen dubokom krizom. Svaka
individua mora da nadie kolektivizam da bi postala linost (aham-kra), da bi razvila puni potencijal svesti u
sebi i postala slobodna da bude olienje ishoda prirode (buddhi), ili smisla bivstvovanja uopte. Ostajanjem u
kolektiv ovek uvek ostaje nesvestan. A to je upravo ono to i trae sve institucionalne religije (izuzev budizma)
od svojih podanika, u saglasnosti sa vladarima. Rasvetljavanje ovog problema jedna je od osnovnih tema Oshovih govora. Zato ga s istim laima i podmetanjima zajedniki napadaju i predstavnici institucionalnih religija i
politiari.

35

ispoljava kao prisustvo ljudske due u telu. Purua je izvor svesti u prirodi, jer sama
po sebi priroda je nesvesna. On je i izvor svesti u oveku. To znai da Duh pomou
oveka transformie prirodu na svim nivoima, od najfinijih do najgrubljih.
Misli su samo najsuptilnije vibracije prirode, prakrti. Priroda u tim viim, suptilnim vibracijama prelazi u samu informaciju o sebi. Na niim nivoima priroda se
ispoljava kao grubi oblik, na viim i finijim oblicima kao energija i zbivanje, a na najfinijim oblicima kao sama informacija o sebi i svom zbivanju. 10 To su misli. Smo
prisustvo transcendentalne svesti, purue, u ovekovom biu, ili sma njegova dua,
kao magnet privlai misli, osmiljavanje prirode o sebi, da se najaktivnije i najsvrsishodnije zbiva u oveku. Ukrtanje transcendentalne svesti i tela u ovekovom biu
daje um (manas) i oseaj individualnosti, ega (aham-kra). Dakle, smo prisustvo
ljudskih dua privlai misli i osmiljavanje. Zato se ono zbiva u umu, u najfinijem
fizikom organu, mozgu. Sama svest ili dua nije vezana niti dotaknuta mislima, iako
misli bacaju svoju senku na svest tako da izgleda kao da su svesne, ili da sama svest
misli (kao to kristal postavljen na crveno platno izgleda crven), misli koriste svest ali
nisu sama svest niti proizilaze iz svesti. 11 Dakle, misli uopte nisu nae, one se samo
zbivaju u nama i u neznanju se poistoveujemo sa njima i ponavljamo ih onoliko
koliko smo mehanini. 12 Otuda samo kroz smirenje uma dolazimo do nae autentinosti. Priroda sama sebe osmiljava kroz nas. Na taj nain mi joj pomaemo da se
razvija. 13 Taj razvoj prirode kroz oveka se vidi po razvoju tehnike, civilizacije i kulture. Tako se zbiva teleologija prakrti.
***
Naglaavanjem teleologije snkhya manifestuje drevno iskustvo metalurga da
supstancije prirode, njeni minerali i metali, u utrobi Zemlje-Majke rastu kao embrioni i
preobraavaju se ka sve veem savrenstvu tokom vremena. Njihovo savreno stanje
predstavljalo je zlato. Ovo iskustvo opteg dozrevanja prirodnog rasta posluilo je
alhemiarima Istoka i Zapada da razviju sistem duhovnog dozrevanja s kojim ubrzavaju takav proces prirode u ovekovom biu. Ono za ta je njoj potrebno dugo vremena,
ovek svojom duhovnom evolucijom moe ubrzati za samo jedan ivot. Dok se na
Zapadu sa ovim tajno manipulisalo, uglavnom preko simbolike vanjskih postupaka
(laboratorija), usled ega se razvila tehnika i nauka, na Istoku se isti proces otvoreno
primenjivao introvertno. Tako je nastala praksa joge i tantrizma u kojoj su bie i stanja
svesti oveka ono od prirode to mora biti proieno i preobraeno u meditativnoj
kristalizaciji. 14
Teleologija prirode nam osvetljava problem zato je prakrti ujedno uslovljavajua i oslobaajua sila. Ona mora u svojim niim i elementarnim oblicima sama da
10

Nama-rupa, ime-oblik, imenovanje oblika je sutina rada uma kao ishoda prirodnog zbivanja. Kada vidimo
neki grubi objekat, u nama se automatski raa suptilna vibracija, misao, informacija o tom objektu. Tako priroda
ustanovljava sebe samu.
11
Moda je najbolje poreenje da je svest kao univerzalna elektrina energija, a um kao sijalica koja koristi
elektrinu energiju za svoj individualan rad. Na taj nain su um i svest razliiti iako deluju zajedno u osvetljavanju sveta i zbivanja.
12
Duhovna zrelost zapoinje tek sa aham-krom - to znai da samo onaj ko deluje iz aham-kre moe da ima
svoje misli i one su uvek stvaralake. Svako ko deluje do manasa nema svoje misli, one su mu nametnute. Zato
su mu i rei dela u neskladu sa mislima. Samo jedinstvena i svesna linost koja deluje iz aham-kre moe da ima
svoje misli i one tada deluju po zakonu privlaenja i stvaralatva. One su uvek u skladu sa reima i delima zato
to je aham-kra nadreena celoj indriyni, svim delatnim organima, kao i umu, manas.
13
To je bilo i uenje Gnostika, da Bog kroz oveka stvara i usavrava prirodu.
14
C. G. Jung je u delu Psihologija i alhemija jasno ukazao na paralelu koja postoji izmeu kamena mudraca
zapadnih alhemiara i iskustva Jastva koje odgovara stanju samadhi kod jogina. Takoe o jogi i alhemiji videti u
knjizi Joga - besmrtnost i sloboda, Mira Elijade, BIGZ, 1984.

36

dela. Bia ne bi mogla da opstanu ako bi morala sama i svojom voljom da pokreu
ivotne procese. Zato majka priroda mora da odrava ivot svojih bia. Njena struktura
je piramidalna. Nia priroda, to je blie kvadratnoj osnovi piramide, vie je uslovljena
spontanim procesima. to je priroda via, blie vrhu piramide, njena uslovljenost se
smanjuje. Na samom vrhu, koji prema shemi kategorija prakrti odgovara buddhi, tj.
neuslovljenoj svesti, ona nestaje. Poto je u prirodi sve povezano, lako nastaje problem
kada se pomeaju razliite funkcije, kada se nain bivanja koji mora da bude mehanian i preputen prirodi primenjuje na funkcije koje treba da budu slobodne i kreativne,
in line volje i svesti. Usled toga ljudi ne koriste mogunosti svoje volje (aham-kra)
i neuslovljene svesti (buddhi) ve se ponaaju mehaniki, uslovljeno i razmiljaju formativno umesto kreativno. Drugim reima, preputaju se prirodnim nagonima i kada
razmiljaju, odnosno osmiljavaju i racionalizuju nagonsko iivljavanje. Uslovljeno
funkcionisanje, koje je prirodna nunost na niim nivoima, uvuklo se i u rad uma, koji
spada u vii nivo.
Njena piramidalna struktura nije samo kosmika, ve i mikrokosmika, ona je i
u samom oveku. Najvei deo njegovog bia, njegovo telo, mora da bude voeno prirodom, ali um treba da bude slobodan. Prirodna uslovljenost ima kolektivni i individualni aspekt. Kolektivni aspekt prirodnog uslovljavanja ogleda se u kolektivizmu, drutvenim zakonima, tradicijama, simbolima i ritualima, mitovima, dogmi, moralu i institucionalnim religijama. Uz pomo njih priroda brine o ljudima, kao majka o svojoj
deci. Budui da pripada niim dimenzijama piramidalne strukture prirode, kolektivni
aspekt je i najbrojniji, dok su svesne individue malobrojne. Jer, njena cela struktura je
kao to rekosmo, piramidalna, to znai da se u svojim viim oblicima suava. Ona,
tako, samom svojom strukturom oslobaa. Stoga, da bi ovek i ljudsko drutvo bili
celoviti, moraju biti u skladu s celom prirodom, i s njenim viim oblicima gde se ona
sve vie individualizuje, suava i nestaje oslobaajui prostor neuslovljenoj svesti o
Duhu.
Alhemiju prirodnog usavravanja snkhya ispoljava ve samom polarizacijom
purue i prakrti gde jedno moe biti usavreno samo usavravanjem onog drugog,
dakle, samo oplemenjivanjem i isceljenjem, a ne podelom i odbacivanjem. Budui da
ovako celovito zahvata bie i vreme, snkhya nije istorijski dovren sistem, jer predstavlja nastojanje da se ukae da stvarnost bia nije supstancijalna i objektivistiki
otuena od ovekove sutine, ve je ishod bia upravo u slobodi ovekove sutine da
uvek i u svemu bude ono to jeste. Zato takav sistem mora biti otvoren u sadanjem
trenutku kako bi omoguio lian i neposredan uvid. U tome je etika svrha i sva verodostojnost ovog sistema. On postaje celovit tek onda kada omogui direktnu spoznaju
o sutastvenosti i nezavisnosti ovekovog Duha. Snkhya je nedovrena zato to se ne
zavrava u sebi, kao sistemu, ve u samoj ovekovoj autentinosti. Ona je egzistencijalna i zato moe jedino da se usavrava. Da je dovrena, davno bi ve bila mrtva. Svojom nedovrenou ona jami autentinost i neiscrpnost svoje duhovnosti, koja zapoinje jedino neposrednim ispitivanjem bia. U skladu s istinom da ne postoji neko znanje koje se moe jednom nauiti i prihvatiti (otuda porobljavajua bezuspenost svih
tradicija), ve samo uenje kao proces stalnog obelodanjivanja onoga to biva, duhovnost snkhye svoju vrednost ne nalazi u gotovom tumaenju ve samo u nagovoru na
jasnom sagledavanju i delotvornom predoavanju prirodnog rasta i sazrevanja bivstvovanja u linost - jer, linost samom svojom dozrelou nadilazi prirodna uslovljavanja. Smo ispitivanje bia razluuje i utvruje slobodu duhovnosti koju predstavlja
snkhya. Ispitujui bivstvovanje kakvo jeste, razluujemo one injenice i univerzalne
37

zakonitosti koje se same od sebe, nezavisno od iije namere, slau u mozaik snkhye i
njenih kategorija. Stvarnost o kojoj ona govori postaje ivi dogaaj samo kada slobodno, odnosno svesno uestvujemo u njegovom zbivanju i ne ograniavamo ga na neko
uenje, stanje svesti ili proces koji u budunosti treba da se ostvari, koji zavisi od
nekog drugog ili je zadat u prolosti.
Svaka epoha doprinosi razumevanju stvarnosti prirode i duhovne slobode prema
univerzalnom modelu snkhye. Sva je prilika da e sazrevati sve vreme zajedno sa
oveanstvom. Ali, ve smo iznoenje njenog uenja i prihvatanje njene vizije oveka, alhemijski saima vreme sazrevanja i ubrzava ga. Jedan doprinos tome bie i ovaj
prikaz snkhye usklaen sa savremenom holistikom interpretacijom postmoderne slike sveta. Moda e ona biti utoliko izraajnija to se javlja u trenutku kada je judeohrianstvo dovelo do ostvarenja svoju svrhu da konkretizuje vreme. Naime, osnovna
uloga judeo-hrianstva je da nadie ciklino obnavljanje uloge vremena i postavi ga u
istorijsku linearnost ka cilju, a to znai da ga uini svesnim. Samo zahvaljujui
hrianskom Zapadu ustanovljeno je jedinstveno merenje vremena svuda u svetu.
Vreme je, kao to emo videti, osnovni modus bivstvovanja i zato svest o vremenu
predstavlja osveenje bia. Ako se vremenski proces periodino mehaniki obnavlja,
ostaje nesvestan i nije mogue dovrenje prirodnog dozrevanja bivstvovanja kroz
svest, niti sama duhovnost koja je uvek rezultat ovakve zrelosti, odnosno nadilaenja i
okonanja vremena. Uostalom, nita se ne moe proizvesti ako se uvek ponavlja neki
segment procesa proizvodnje, niti ikakav proces ima smisla (duha) ako ne daje rezultat. Iako ciklinost vremena pretpostavlja kosmoloku celovitost bivstvovanja i uestvovanje u njegovom savrenstvu, ono se mora ostvariti u svim dimenzijama i celo
bie mora biti dozrelo u autentinosti Duha. Za razliku od istonjakog shvatanja
ciklinosti vremena (bivstvovanja), Zapad je pod uticajem judeo-hrianstva bio izloen linearnom, istorijskom vremenu. On, se, zapravo, kree po istom krugu bezvremene celine bia kao istonjak (kuda bi inae?), ali s tom razlikom to to ini konkretno i
objektivno kao po pravoj liniji, stopu po stopu. On iskuava svaki korak svoga hoda po
liniji prirodnog dozrevanja ka Duhu, zato je i mogao ta iskuenja objektivno da izrazi
kroz umetnost i nauku. Ovaj hod je postao sutinsko obeleje Zapada jo u staroegipatskoj civilizaciji iz koje je, uostalom, i proizalo ono sutinsko i najvrednije u judeohrianstvu.
Zapadnjak zaokruivanje vremenskog dozrevanja bia sprovodi u delo na najkonkretniji nain, kroz alhemiju sopstvenog iskustva koje neminovno vodi kroz smrt i
vaskrsenje. Doivljavajui svoj hod kao pravolinijsko ostvarenje tokom vremena, on je
izgubio iz vida iskonsku celinu bivstvovanja, kakvu je sauvao istonjak u svojoj viziji, i postao je jednostran. Linearno postavljanje vremena je, meutim, omoguilo da
Zapad postane produktivan na fizikom planu razvojem tehnike. Usavravanje tehnike
na Zapadu treba razumeti u skladu sa alhemijskom koncepcijom snkhye o dozrevanju
bia ka svesti. Ona je, uostalom, u skladu s izvornim znaenjem starogrke rei tehnos,
koja govori o nainu na koji se doputa neemu da se ispolji i postane, da iz skrivenosti pree u neskriveno. Tek e dovoljno kristalisanje bivstvovanja prirode s ovekom u
vidu tehnike, ali i drutvenih odnosa (prava oveka kao linosti i graanske slobode),
omoguiti sve ire globalno osloboenje autentinog Duha sveta, koji je individualno
bio dostupan kroz praksu joge i alhemije. Takvo osveenje bivstvovanja nee naruavati prirodnu ravnoteu, jer e biti zastupljeno u idealnoj srazmeri. Osim toga, istinska
duhovnost ne odbacuje prirodu, ve je uticajem svesti alhemijski usavrava i tek u
38

savrenstvu nadilazi. Tada je savrenstvo prirode, kao u ogledalu, jednako savrenstvu

slobodnog Duha.
Dananje tehnoloko i kulturoloko susretanje Istoka i Zapada, pokazuje nam da
se veliko delo (opus magnum) dozrevanja bivstvovanja pribliava svom globalnom
ishodu u novom oveku. To nam daje nadu da ovo novo osmiljavanje snkhye stie u
pravi as.

IME I POREKLO
Ime osnivaa snkhye, crvenog arobnjaka Kapile, bilo je legendarno jo u
doba Rig-vedskih himni, poetkom prvog milenijuma pre n. e., a u Mahabharati se
pominju i nastavljai njegovog dela. Kae se da je spoznaja Kapile nepomuena. I Svetasvatara Upaniada (V, 2) pominje Kapilu: Brahma svojim znanjem podrava prvoroenog mudraca Kapilu i motri ga od roenja. Bilo je pokuaja da se izvori snkhye
trae u Vedama i Upaniadama ali, sudei po ugledu njenog legendarnog osnivaa i
tada ve uvaavane starosti uenja, jasno je da to nema mnogo smisla. ainizam,
budizam i snkhya pripadaju starosedelakom kultu heroja ili pobednika (Duha nad
prirodom), kultu duhovnog probuenja, dok su Vede plod kulta bogova koji su doneli
Arijevci. Ova dva kulta treba jasno razlikovati. Izmeu ostalog i injenica da su Arijevci esto starosedeoce nazivali arobnjacima, zbog njihove snane amanske tradicije,
govori da je Kapila moda bio starosedelac, ali svakako nije bio od onih arijevaca koji
su se drali Veda. Iako vreme njegovog ivota nije mogue ni priblino utvrditi, sigurno je iveo znatno pre estoga veka pre n. e. Njegovo ime znai ri ili crvenkast i
zato je otvoreno pitanje otkuda jedan riokosi meu tamnoputim Azijatima, i to kao
prvoroeni mudrac (ri). 15 S druge strane, moda su u pravu oni vedantinski filosofi
koji ime Kapila tumae kao epitet zlatne klice (hiranyagarbhah) iz koje se razvio
univerzum.
No, svejedno da li je Kapila bio riokosi stranac ili sam apsolut, sistem je dobio
svoje ime po tome to nabraja i razabira sve kategorije koje sainjavaju bie (prakrti),
kako bi se razotkrio Duh neuslovljenosti koji daje smisao celini zbivanja prirode, i koji
je jedini pravi identitet ovekov (purua). Re sankhy (s naglaskom na poslednje 'a')
znai broj ili nabrajanje, dok snkhya (sa naglaenim prvim 'a') gubi smisao numerikog raunanja i odnosi se na razabiranje, razvrstavanje, ono odmeravanje i objektivno
ustanovljavanje koje se vri kada se neto reava. Po glagolskom korenu khya-, izricati, snkhya dobija terminoloko znaenje kategorizacije. Moemo je, dakle, razumeti kao logiko razabiranje radi razlikovanja i ustanovljavanja onog bitnog, kao uenje ili osveenje. 16
15

Isto pitanje vai za Isusa koji je, prema opisu Lentule, rimskog protokonzula u Maloj Aziji, bio krupnih plavih
oiju, duge kose preko ramena, i brade boje zrelog ita - koja je zlatno-ria. Otkuda takav stranac meu tamnoputim Jevrejima?
16
Ovde treba naglasiti da slovo m nije labijalni nazal nego znak za nazalizaciju prethodnog vokala, slino slovu
'n' u imenu Ana. To je u sanskritu anusvara koja se naglaava takom iznad vokala. U meunarodno ustanov-

39

Nije mogue ustanoviti tano poreklo i vreme nastanka snkhye, ali to nije
mnogo ni vano zato to ona opstaje jedino zahvaljujui sopstvenoj vrednosti. Pravo
poreklo snkhye jeste u iskonskoj i fundamentalnoj tenji ovekovoj da u sebi razlikuje svesni Duh od nesvesnog i spontanog prirodnog zbivanja. Ipak, zalazei u korene
duhovnosti koju oliava snkhya, nije mogue prevideti uticaj protokulture starosedelaca koja se razvijala u dolini reke Sindhu (Ind) u izvanredno ureenim gradskim
dravama, od kojih se veliinom izdvajaju Moheno-daro, Harapa i Kalibangan. Iako
ne postoje pouzdani materijalni dokazi da se prvobitni izvori sistema snkhye nalaze
ovde, tri velika razloga navode nas da ih tu pretpostavimo. 17
Prvi je taj to duh snkhye svojim, za to doba u svetu jedinstvenim ateizmom i
egzistencijalizmom, svetovnou i racionalnou u materijalnoj kulturi jasno odudara
od vedskih metafizikih i religijskih predstava koje su sa sobom donela indoiranska
plemena. Ona su se nazivala Aryah, Arijevskim ili plemenitim, bila su, za razliku od
starosedelaca, izrazito patrijarhalnog drutvenog ureenja i na prelazu iz treeg u drugi
milenijum pre n. e. zapoela su s Iranske visoravni invaziju indijskog tla podrujem
reke Sindhu (Ind) prema istoku i tokom reke Gang.
Drugi razlog je uoljiva promena koju je pretrpela duhovna kultura pridolih
Indoevropljana nakon prelaska doline Inda, a koja se ne uoava kod onih koji su ostali
na Iranskoj visoravni. Arijevci su doneli svoja verska predanja, mitologiju i kosmogoniju koja je u osnovi bila zajednika i ostalim Indoevropljanima na zapadu sve do Sredozemnog mora, ije ostatke nalazimo u biblijskom predanju. (Arheologija u poslednjih pedesetak godina nailazi na sve vie dokaza o jedinstvenom kontinuitetu osnovnih
struktura na kojima se poeci zapadne helenske kulture ispoljavaju tek kao kasni degenerisani ogranak velikog indo-iranskog stabla, sa korenima u dolini Inda, a koji je irio
svoje ogranke preko Sumera sve do Egipta.) Za razliku od svojih zapadnih srodnika,
ovaj deo arijevaca pretrpeo je duboke i jedinstvene promene. Naiavi na stariju i
bogatiju civilizaciju starosedelaca, koja se dotle nesmetano razvijala najmanje jedan
milenijum, oni su je razorili ali su i preuzeli jedan deo kulturnog naslea. Osnovni
temelj indoevropske kulture arijevaca na indijskom tlu su Vede, drevna predanja koja
su se od 1500. god. pre n. e. prenosila usmenim putem, sve do 600. god. pre n. e. kada
su tek zapisana kao vrhovni autoritet brahmanskog svetenstva, koje se njima izdvajalo
od raznovrsnog starosedelakog stanovnitva, takoe i razvojem kastinskog sistema.
Njih je etiri: Rig-veda, Yaur-veda, Sama-veda i Atharva-veda. Iako su srodne svojim
zapadnim izvorima, one su poprimile tokom svog kasnijeg nastanka i bitne razlike od
teoloke tradicije onog dela arijevaca koji su ostali na zapadu i koji su pod uticajem
centralizovanog asirskog carstva primili monoteizam, neophodan svakoj centralizovanoj vlasti. Najstarija je Rig-veda nastala dolaskom arijevaca i ona najotvorenije pokazuje njihovu izvornu kulturnu tradiciju, to dokazuju i neke njene izrazite slinosti sa
staropersijskom Avestom. Najmlaa je Atharva-veda, nastala kasnijim meanjem uticaja sa starosedelakom kulturom i ona novonastale uticaje iskazuje u najveoj meri.
Zbog toga joj je najkasnije priznata legitimnost od strane brahmanskog svetenstva.
Jasno je uoljiva velika promena u sadraju religije i filosofije do koje je dovela
seoba sa zapada u Indiju. Vodei inilac ovih promena je sve prisutnije izraavanje
ljenoj latininoj transkripciji koju ovde primenjujemo, to je crtica iznad prvog 'a' u rei. Otuda se skhya transkribuje i izgovara kao snkhya.
17
U devetnaestom veku se nasluivalo da je indijska logika prenesena u Grku. W. Jones je smatrao da je Kalisten, koji je bio pratilac Aleksandra Velikog u pohodu na Indiju, naao kod Indusa gotovu logiku i doneo je svom
stricu Aristotelu. C. B. Schluter objavio je knjigu Aristotelova metafizika - ki Kapiline nauke snkhya. Ovim
nepotvrenim asocijacijama moemo jedino dodati da se Aristotelova metafizika pokazala kao bludna ki.

40

apstraktnog pojma kosmike zakonitosti, oznaen Rig-vedskim izrazom ritam (rta),

koji se suprotstavlja mitskoj samovolji bogova njihovom depersonalizacijom. Ovakvo
prenoenje teita sa bogova na zakonitosti prirodnog uslovljavanja od sudbinskog je
znaaja za razvoj miljenja u Indiji. Filosofija Upaniada, koja vremenski sledi Vede,
jo vie naputa teoloku i mitoloku iskljuivost i zaokupljenost, znaajno unapreujui istraivanje fenomenolokog iskustva razliitih stanja svesti, stavljajui naglasak
na kontemplaciju i prastaru (nearijsku) tradiciju asketskog proienja. Neki od glavnih mudraca Upaniada bili su askete, zatim pripadnici ratnike kaste, katrije, pa ak
i oni sa nepoznatim poreklom, to je sve bilo daleko od ortodoksnog brahmanskog,
odnosno kastinskog elitizma koji krasi arijevski duh.
Gotovo sva indijska mitologija i filosofija predstavlja meavinu uticaja starosedelaca i novopridolih, pri emu protokultura ima mnogo vei znaaj nego to su brahmani ikada bili voljni da priznaju. U predvedskom i nepatrijarhalnom tlu korene ima
u svetu najstarija ainska religija koja se, pored toga to ima nekih osnovnih slinosti
sa snkhyom (oslobaanje due od sputavajue materije), izrazito izdvaja od brahmanske prakse prinoenja rtava pri vedskom obredu. Zatim, sva jogika i asketska praksa
duhovnog proienja iz koje je ponikao osniva budizma Siddhattho Gotamo (5. vek
pre n.e.); bog Vinu, centralna figura indijske epske mitologije, koji je prvobitno predstavljao starosedelako solarno boanstvo; zatim iva, ruitelj i ujedno graditelj sveta
kao i njegov u Indiji svuda prisutni falusni simbol, lingam - simbol stvaralake moi; i
prastari kult zmije. Naklonost starosedelaca kultovima prirode, koju dokazuju brojne
figurine boginja plodnosti, presudno je uticala na razmekavanje apstraktnog stava
arijevaca prema duhovnosti. Ne samo u filosofiji ve i u umetnosti. Uvaavanje kretanja prirodne energije najduhovnije se izrazilo u tantrizmu. Sve to zajedno ini danas
prepoznatljivo i jedinstveno bie indijske kulture na koje vreme kao da ne uspeva da
utie, osim to ostavlja otvorene rane posle takvih pokuaja.
Trei i najvaniji razlog koji ovde elimo da istaknemo, jeste srodnost i zajednitvo izmeu snkhye i joge. Oni poivaju na potpuno istim pretpostavkama i razlikuju se samo kao teorija i praksa. Snkhya kao svoju najznaajniju odliku istie ustanovljenje i razlikovanje strukture kategorija bia (viveka-marga) sa takvom preciznou
koja se ni sa im ne moe uporediti, razlikovanje koje daje neophodnu jasnou i orijentaciju za osloboenje oveka od neznanja i uslovljenosti. Joga je pored ovoga
posveena i psihofizikim vebama ovladavanja i podjarmljivanja (osnova yuj znai
sprezanje, sabiranje) strastima razuzdanog i obesveenog bia u korist slobode i
autentinosti ovekovog Duha, jer, najee, jasan uvid u problem ljudima nije dovoljan za njegovo egzistencijalno razreenje. Odreena disciplina je neophodna da bi se
Duh izbavio. Patanjalijeve Yoga-stre (Yogastrni, zapisane oko 2. veka n.e.) mogu
se smatrati najboljim prikazom snkhye u praksi. Jasno je da neki elementi joge potiu
iz drevne amanske tradicije koja je u osnovi zajednika gotovo svim narodima sveta.
Meutim, samo je u dolini Inda ova iskonska tenja oveka za prevladavanjem prirodnih uslovljenosti dobila kristalnu jasnou u jedinstvenoj i nenadmanoj duhovnoj kulturi zvanoj joga. U drugim je krajevima ona ili ostala arhajska tehnika ekstaze, ili se
izgubila u folkloru i religijskoj mitologiji.
U to doba na celom Srednjem istoku nije bilo tako visoko razvijene kulture kao
u dolini Inda. Prema nekim istraivanjima ona je izvornija i starija od sumerske i staroegipatske i predstavlja pravo arite kulturnih uticaja velike kosmopolitske celine
Staroga sveta, od Indije do Egipta. Ako uzore za jedinstvenu duhovnost snkhye nisu
sa sobom doneli Indoevropljani - a jasno je da nisu nego su je samo na svoj nain kori41

stili na osnovu sebi ve poznatih uzora dualizma dobra i zla, svetlosti i tame, koje su
nasledili od zapadnih kulturnih uticaja - njeni se izvori nemaju gde traiti nego ovde.
Ostaci tih gradova, poznati kao Harapska kultura, pokazuju izuzetno visok stepen
drutvenog ureenja i naina ivota koji su te drevne zajednice vodile vie od jednog
milenijuma, ometane jedino od estih poplava reke Ind. Ti gradovi su savreno isplanirane urbane celine nepastirskog naroda sa oko 30.000 stanovnika, sa ulicama koje se
seku pod pravim uglovima u pravcu istok-zapad i sever-jug, kuama na sprat sa ravnim krovovima i planski graenim od peene cigle jednake veliine - to se ovde javlja
prvi put u istoriji. Veina kua je imala svoja kupatila i kanalizaciju glinenim cevima
povezanu sa paljivo izraenim ulinim kanalima. Glavni prostor u kuama bilo je
unutranje dvorite, a oigledno je velika vanost posveivana i kupatilima (kao da
obredno kupanje u Indiji odavde potie). Nisu naeni nikakvi tragovi oruja niti bornih
kola, ak ni u figurinama i peatima kojih ima veliki broj. Ima ponajvie paljivo napravljenih igraaka koje bi i danas bile praktine za decu, zaprege sa pokretnim tokovima i sl. Naen je takoe vrlo precizan sistem mernih jedinica, zatim kocka za igru sa
stranama obeleenim takama od jedne do est, koja se danas uveliko zloupotrebljava.
Takoe nije pronaena nijedna zgrada koja bi odgovarala svetilitu ili hramu. Centralna graevina bila je veliko kupatilo, pored spremita za uvanje itarica sa detaljno
uraenim sistemom ventilacije. S obzirom na to da je u naseljima ovakvog znaaja
svuda u svetu tog doba, a i znatno kasnije, presudnu ulogu u arhitekturi imala kosmoloka i religijska simbolika, sve ovo daje Harapskoj kulturi jedinstvenu svetovnost u
istoriji koja ni danas nije dosegnuta. Njihovo neprotumaeno pismo e nam moda tek
u budunosti rei svoje tajne.
Ova civilizacija, koja se vrlo konzervativno odravala na istim temeljima, nestala je sa ovog prostora pod uticajem velikih poplava i klimatskih promena koje su postepeno opustoile predele dotle bogate umom i obradivim zemljitem. Drugi razlog
bio je najezda ratniko-stoarskih plemena arijevaca sa Iranske visoravni u priblino
isto vreme, 2000. god. pre n. e. Oni su neke gradove na jugu reke Ind zatekli naputene. One na severu osvojili su borbom. Na koliko su nadmoniju kulturu starosedelaca
naili, pokazuje i to to su neka arijevska plemena prelazila na njihovu stranu i tako se
meusobno borila. O tome se govori u Rig-vedi, a i tematika velikog epa Mahabharata
zasniva se na bratoubilakim ratovima razdeljenih arijevskih plemena. Jedan uveni
deo tog epa, Bhagavad-gita, jasno pokazuje kakvu su filosofiju primali od starosedelaca. 18
Harapska kultura se vie puta obnavljala tokom milenijuma nadgradnjom na
uvek istim temeljima. Takva konzervativnost je zbunjivala istraivae, pa je neke ova
injenica navela na brzoplet zakljuak da se radilo o civilizaciji nesposobnoj da se
menja i razvija. Navodi se tome u prilog i relativno mali broj pronaenih umetnikih
dela, nakon svih pustoenja i osvajanja. Paljivije razmiljanje o ovoj pojavi ukazuje
nam, naprotiv, da su oni uporno obnavljali dotle ve visoko usavreno drutveno ure-

18

I epski opisi i arheoloki materijalni dokazi ukazuju da je Harapska civilizacija unitena u nuklearnom napadu.
Pronaena radijacija, kalcinisane kosti rtava (koje su se zatekle u domovima i na ulicama to pokazuje da im se
smrt iznenada dogodila), i ostaci stakla na tlu i rastopljenim glinenim ciglama (kakvi se javljaju na poligonima
za testiranja nuklearnih eksplozija) moguni su samo usled iznenadnog izlaganja vrlo visokoj temperaturi kakva
se razvija samo kod nuklearne eksplozije.
Otkuda nuklearno oruje u tom drevnom vremenu videti detaljnije u mojoj drugoj krizi "Istorija galaksije, zemlje i oveka". Inae u celom svetu postoje ogromni dokazi visoke tehnologije u obliku megalita i graevina koje ljudska ruka ni danas sa svom tehnologijom nije u stanju da napravi. Zvanina istorija je lana.

42

enje i gradsku kulturu iz jednostavnog razloga to u tom dobu nije ni moglo biti savrenijeg modela.
Svetovnost Harapske civilizacije i danas bi svojim jedinstvenim spojem materijalne i duhovne kulture mogla biti uzor oveanstvu preko duhovnosti snkhye koja
pretpostavlja da je sloboda osnova svakog postojanja i da se ona ispoljava jedino kao
ovekova autentinost, kao vrhunac ovekove kulture bivstvovanja. U tome je njen
doprinos principu tolerancije i slobode linosti na kojima tei da se zasniva graansko,
tj. gradsko drutvo. 19
Gradovi su vorovi u kojima se ukrtaju i prepliu tokovi svih iskustava bivstvovanja, u njima se oni akumuliraju, dozrevaju i kristaliu. Zato je graanska civilizacija takav sistem ivljenja koji svojim ureenjem spolja navodi oveka da bude kulturan, odnosno svestan. Na taj nain ona tei istom cilju kao i religije, samo bez ideolokih i mitolokih uslovljavanja. I svetovna i religijska kultura (prva vie materijalno, a
druga vie psiholoki) svojim spoljanjim ureenjem kultivie ljude. Snkhya predstavlja unutarnje ostvarenje ideala kulture bivstvovanja, koje se, zbog same prirode
duhovnosti, moe do kraja ispoljiti samo kroz individualnost i linost. Savrenstvo
graanske kulture (inae nikada ostvareno) predstavlja samo slabi spoljni odsjaj savrenstva Duha koje se, po snkhyi, ispoljava u oveku. Graanska civilizacija je u svom
najboljem vidu neophodna spoljanja podrka izgradnji unutarnje duhovne kulture, jer
za razliku od religijske, ona ne manipulie psiholokim uslovljavanjem, niti je jednostrana, ve daje optu kulturu, i zato priprema oveka za istinsku duhovnu slobodu i
zrelost postojanja. Otuda se s pravom moe smatrati da je sistem snkhye mogao nastati samo u idealno ureenom graanskom drutvu zbog svoje interakcije s njim, drutvu kakvo je Harapska civilizacija pokuala da ostvari. I samo na takvom tlu moe
ubudue opstati.

19

Svojim radikalnim uenjem o individuaciji i slobodi ljudskog Duha, snkhya se suprotstavlja

(malo)graanskom kolektivizmu, po mnogo emu bliskom tiraniji, i vie nalikuje slobodnom personalizmu kakvog je pokuao da osmisli N. Berajev u svome delu O ovekovom ropstvu i slobodi (Novi Sad: Knjievna
zajednica Novog Sada, 1990). Pod graanskim drutvom ovde se misli na ono najbolje to proizlazi iz gradske
civilizacije.

43

PURUA
Re purua oznaava oveka, doslovno mukarca. U sistemu snkhye ova re se
ne odnosi na ovekovo telesno bie ili pol, ve na ovekovu duhovnu sutinu, a to je
potpuna neuslovljenost koja nadilazi svu uslovljenost bia (prakrti). On predstavlja
ishod ili sutinu bivstvovanja cele prirode. ovekovo telo je samo odgovarajui prirodni oblik za ispoljavanje ove sutine, za osloboenje od uslovljenosti bivstovanja i
snkhya s puruom imenuje oveka kao jedino pogodnog i u celoj prirodi jedinog
mogueg mesta za takvo ispoljavanje.
Prema Brhadaranyaka upaniadi (1.4.1) etimoloko poreklo pojma purua znai "onaj koji je pre poetka sveta (prva) sagoreo sva zla (u)" - dakle: isto, iskonsko
i apsolutno dobro.
Kao kada za neto kaemo da je sutina ili duh nekog doba ili neke pojave, tako
za puruu kaemo da je Duh ovekov. Ne radi se o uobiajenom shvatanju duha kao
aktivnosti psihe ili uma, kao inteligenciji ili dui. Videemo da svi ti pojmovi spadaju
u podruje prirodne uslovljenosti (prakrti), iako granino podruje. Purua se ne moe
svesti ni na Sopstvenost ovekovu, jer ona u ovom sistemu pripada najvioj kategoriji
prirode, buddhi. Purua je Duh neuslovljenosti koji omoguava i prirodu i ovekovu
Sopstvenost. Purua nema nikakvih osobina. Ovde emo ga odreivati i kao 'Duh' i
kao 'ovek', a ponekad zajedno izrazom 'Duh-ovek(ov)'.
Ve smo rekli da je snkhya najizvornija duhovnost jer je osloboena svih naslaga mitolokog i simbolinog. Ona direktno govori o stvari. Stoga u njoj imamo samo
dva temeljna pojma: puruu i prakrti. Prakrti je sve to postoji a purua je ono to sve
omoguava; u oveku se manifestuje kao svest o svemu to postoji. Prakrti je objekt, a
purua omoguava svesnog subjekta, ali subjekta koji nije ogranien na svoju psihofiziku individualnost, odnosno ego, ve je subjekt u apsolutnom smislu, kao mesto gde
objektivno postojanje prepoznaje sebe, gde nalazi svoj ishod ili smisao; gde je objektivno postojanje uopte mogue.
Purua je drugi temeljni pojam u snkhyi, pored prakrti. Celokupno postojanje
univerzuma je prakrti, u njemu je sve to se na bilo koji nain zbiva. I sve to uopte
moe da postoji to oduvek ve postoji u latentnom obliku u prakrti. Nita tu nije statino niti supstancijalno, sve je kretanje od uzroka prema svrsi ili smislu. Otuda se u
svim tvorevinama prirode moe prepoznati smisao, ma kako skriven u prostoru i vremenu. Sve to pojedinano postoji, bilo predmet, stvar, neko ivo bie, energetski ili
psiholoki proces, ima svoje uzroke na kojima se temelji njegova bit, a najoptiji uzrok
svega je smo postojanje kao takvo, prakrti. Ona je praosnova (pradhana) svega, ali
nam ostaje skrivena ili neobjavljena (avyakta), jer mi uvek ustanovljavamo samo ono
bivstvujue koje prepoznajemo imenom i oblikom, a nikada bivstvovanje uopte, samo
po sebi, kakvo jeste u celosti. Sve to uopte moe da postoji to ve postoji u prakrti,
44

ali mi vidimo samo ono to nam je odstupno u iskustvu bivstvovanja, to nam je ispoljeno. Takoe, sve to postoji u prirodi ima i neku svrhu, kao to ima i tano odreene
uzroke koji su ga stvorili u tom obliku. Uzronost i svrhovitost osnovni su zakon svega. Taj dvostruki zakon snkhya koristi za predstavljanje ontoloke diferencijacije
purue i prakrti. Ona kae da priroda u celosti ima svrhu, kao to je ima sve pojedinano stvoreno u njoj. Dakle, prauzrok ili tvarna osnova svega to pojedinano biva je
prakrti ili samo bivstvovanje, dok je konana svrha, ishod, sutina ili Duh zbivanja
celokupnog bivstovanja nazvan purua, i oznaava oveka kome je sudbina da taj smisao ostvari, da bude jedino pogodno mesto tog ostvarenja.
Purua, kao sutina bivstvovanja uopte, jeste neuslovljenost ni od ega koja
omoguava zbivanje svega, a najpre svest o zbivanju (buddhi). Ta sutina se razreava
i obelodanjuje jedino u bivstvujuem zvanom ovek, pa je ovekova bit stoga identifikovana kao purua. U tome je sutina svih drevnih predanja o boanskom poreklu
oveka, njegovoj slinosti s Bogom i nunosti samospoznaje kao spoznaje Boga. To
sudbinsko razreenje se ne stvara tokom vremena, ve se dogaa jedino kao identifikacija slobode po kojoj sve jeste i biva, dakle, svesnim prisustvom u njoj ili prepoznavanjem. To konkretno znai: ovekovim probuenjem za ono to jeste, za smo postojanje i za neuslovljenost koja ga omoguava. Ono se dogaa povlaenjem vremena, njegovim saimanjem (u sada) na pravom mestu (ovde), u sebi, u ovekovoj Sopstvenosti. Prakrti je vreme, purua je bezvremenost koja se doivljava kao vena sadanjost.
Tako je izrazom purua identifikovana i neuslovljenost koja omoguava prirodu i ono
mesto u njoj iz koga izvire svest o neuslovljenosti. Duh ovekovog opstanka je u tome
da omoguava izviranje sutine i to postie sopstvenim probuenjem, odnosno
osveenjem onoga to jeste. I zato to bit ovekova nije u prirodi ve u Duhu koji je
nadilazi (nakon ostvarenja njenog smisla), ovek nikada nije mogao nai utoite u
njoj, niti e ga ikada nai - dok u sebi ne same i ne izrazi nadvremensku sutinu prirode. Dokle god to bude pokuavao kroz vreme i vanjske objekte, patie.
Relativnost prostornovremenskog zbivanja prirode proizvodi svu raznolikost
koju opaamo kao svet. Nju saeto i konstruktivno prikazuju kategorije na shemi.
ovekovo je telo jedino bivstvujue podruje u celoj prirodi koje ima sve organske
sposobnosti, i stoga je jedino pogodno mesto (i nain) da se u biu delotvorno ispolji
njegova bezvremena bit, a to je sloboda zahvaljujui kojoj sve biva kako jeste. Ona se,
svakako, ispoljava i kao samo bie, ali tek kroz oveka ona ispoljava svoj smisao.
Svaki oblik postojanja u prirodi je nepotpun, uzaludan i bolan bez onoga koji mu daje
smisao, kao to je i smisao besmislen bez pogodnog oblika (ovejeg) koji ga ispoljava. ovekovo bivstvovanje je zato samo posledica svrsishodnog saimanja vremena
prirodnog zbivanja u prostoru; prostornog saimanja u odgovarajui psihofiziki
oblik tela kao mikrokosmosa, i vremenskog saimanja u um i linost koja je olienje
svesti o smislu, autentinosti i neuslovljenosti bia. Dakle, ovek je rezultat svrsishodnog saimanja prostora i vremena; ishodite sveg prostornog zbivanja je telo ovekovo
kao mikrokosmos, a ishodite vremenskog zbivanja je linost ovekova, njegova svest
'Ja jesam' koja postoji kao autentina i budna jedino u bezvremenom saimanju vremena u ovde i sada. Stoga smisao ovekovog opstanka nije u telu i vremenu njegovog
trajanja, nego u bezvremenom ishodu bivstvovanja uopte, u Duhu neuslovljenosti koji
uvek nadilazi iskustvo pojedinanog bivanja. Sabranost prostorvremena bivstvovanja
uopte, u ovde i sada radi njegove aktuelizacije, dogaa se kao ista svest koja je bit
svakog individualnog oveka, njegova Sopstvenost (buddhi). Bivajui autentian u
45

svojoj Sopstvenosti, ovek nadilazi svu uslovljenost bia. Takvo nadilaenje njegova
je bit, sloboda mu je najsopstvenija, sloboda koja omoguava svemu da bude.
Bie se ne zbiva u vremenu i prostoru, nego nain zbivanja bia, njegovi prostorni oblici, sami po sebi stvaraju privid vremena. Zato su vreme i bivstvovanje uzajamni i relativni, zavise od datog naina, odnosno kategorije po kojoj se stvar zbiva.
Posmatrano sa stanovita prosenog ega, vidi se objektivni svet i ego postoji utoliko
koliko se razlikuje od njega kao izdvojeni subjekt. S njegove take gledita neto je
'ovde' a neto 'tamo', blie ili dalje, zajedno s tim za njega se neto zbiva 'pre' a neto
'posle'. Izvan ega, meutim, ne postoji nita izdvojeno i posebno pa otuda ni 'pre' niti
'posle'; sve je samo jedna celina. Relativnost prostora i vremena jeste nain ispoljavanja bia, i to ispoljavanje zavisi od statusa opaanja svesnog subjekta prema kategorijama na shemi. Prakrti nije uvek jednaka u vremensko-prostornom ispoljavanju svojih
kategorija: gruba trodimenzionalnost sveta prisutna je na najniim nivoima (indriyni,
element zemlja), dok je najvia kategorija, buddhi, izraz sjedinjenja prostornosti vremena prirode u celosti - sjedinjenja kao saimanja i nadilaenja. Idui navie, od grubog i sporog ka finom i brem oblikovanju, u prirodi postoji princip nadilazeeg saimanja prostorvremena s kojim ona uslovljava zbivanje, saimajue nadilaenje s kojim
se usavrava opstanak. Sve kategorije prirode predstavljaju principe saimajueg nadilaenja uslovljenosti, efikasnijeg saimanja prostorvremena zbivanja. Priroda je tako
sazdana, kao piramidalni getalt, upravo zbog privlanog dejstva iste neuslovljenosti
(purua). Samo ista neuslovljenost moe omoguiti princip saimajueg nadilaenja
uslovljenosti, a to je svrha ivota prirode. Slikovito reeno, prakrti je nalik na piramidu koja se, idui prema vrhu ka najvioj kategoriji (buddhi), sve vie saima i suava,
zbog prevage okolnog, slobodnog prostora (purua). Prema tome, nije bivstvovanje
(prakrti) jedno, a neuslovljenost koja ga omoguava (purua) drugo, nego je neuslovljenost izraz sabranosti i ostvarenja potrebne brzine vremena za smisaono oblikovanje
bivstvovanja. Neuslovljenost je, stoga, uvek tu zato to je i bie tu, ali iza vremena
njegovog relativnog zbivanja. Purua je bit bia u celosti, i oni su jedno. Razlikuje ih
samo prisustvo ili odsustvo vremena. Svo bie je u purui kao bezvremeno jedno. Sloboda je jedini ishod svega. O tome svedoi ovek (purua) svojom samosvesnou i
duhovnou.
Purua ak nije ni ono to se smatra za apsolut, nego je sloboda koja apsolut
omoguava, to je praznina liena bilo kakvih negativnih odreenja. On je prvi uslov
bivanja svega, uslov bez koga se ne moe. Otuda ova praznina ima najveu tvoraku
mo, iako sama nije delatna.
Purua je sloboda koja omoguava uvid u bivstvovanje kakvo jeste, jednako
kao to i samom bivstvovanju (prakrti) omoguava da bude to to jeste. Zato je uvid ili
ista svest (buddhi) prva kategorija bivstvovanja i ujedno njegov ishod. Neuslovljenost
purue je isto nita ili, tanije reeno, nita koje svojom istinom onemoguava svaku
prepreku da bivstvovanja uopte bude, kao i prepreke za njegovu spoznaju. Zato bezvremenost i nezavisnost Duha-oveka (purue) naspram zbivanja prirode jeste jedino
jemstvo ovekovoj slobodi, svesti i stvaralakom preobraaju. Jer bitna odlika svega
stvorenog u prirodi (prakrti) je nesvesna uslovljenost uzronosti i sputanost obnavljanjem (samsara). Za bie koje je po svojoj biti sputano ne postoji put niti nain da se
oslobodi. Svedoanstva osloboenih kazuju nam, meutim, od starine, da patnja prirodnog uslovljavanja i psihomentalna vezanost za telesno oblije i psihiko iskustvo u
vremenu, nisu bitna svojstva ljudskog Duha. Da jesu, niko nikada ne bi bio osloboen
neznanja i probuen iz nesvesnosti. Da je Duh ovekov od iste prirode kao ono to je
46

podlono i uslovljeno vremenom svoga sleda i zbivanja, ne bi bilo svesnog subjekta u

objektivnoj prirodi, ovek ne bi mogao biti ono to jeste, ne bi imao u sebi svoje Ja, u
koje uvire tok iskustva zbivanja. Da nije tog saimajueg uviranja u Ja, sled iskustva
zbivanja ne bi doao k sebi kao svest o zbivanju, nastavio bi se u nedogled slepo
uslovljen vremenom svoga trajanja.
Sva ostala bia ive u jedinstvu s prirodom i ne oseaju patnju zbog toga. Jedino je ovek u sukobu s njom jer je po svom ishodu razliit, u sukobu sve dok ne osvesti njen ishod i svoju nezavisnost (kaivalya). Tada postaje gospodar prirode, jer je otvoren za ispoljavanje Duha koji je omoguava.
Da Duh nije razliit od svih kategorija uslovljavanja prirode, ovek ne bi mogao
da razlikuje injenice njenog zbivanja i odluuje u svoju korist. Ne bi bilo pamenja ni
svesti u prirodi da sloboda nije njen jedini ishod uoblien u ovekovu sudbinu. Zbog
svoje slobodne biti ovek moe da bira izmeu dobra i zla, odnosno slobode i ropstva.
Koliko je slobodniji za prisustvo u svojoj biti, toliko mu je izbor bolji. Dakle, ovek
uopte i moe da bira izmeu slobode i ropstva jedino zato to je u sutini ve slobodan. Da nije, ne bi se o tome nikada ni pitao, ne bi imao svest da je sloboda uopte
mogua. Iskonska sloboda purue omoguava prirodi da bude u svemu uvek drugaija,
nova i ni u emu ista, da bude smrtonosna, odvratna i ujedno udesno lepa u svojoj
ivotnosti, da bude i paradoksalna i logina.
Zahvaljujui neuslovljenom purui cela priroda poiva na principu slobode,
slobodna volja omoguava prirodu i sav ivot. Ali sloboda je ma sa dve otrice, to
podrazumeva i slobodu da se padne u ropstvo i zaborav same slobode. Sve je mogue
u podruju slobodne volje koja je priroda.
Dalje, princip slobode je uvek individualan, on se nikada ne ispoljava istovetno
i ne ponavlja. Taj se princip vidi u celoj prirodi po tome to nita u njoj nije isto niti se
ponavlja, apsolutno sve je u njoj razliito, a to znai da je sve individualno. To opet
znai da se i svesno ostvarenje slobodne volje u linosti ovekovoj, tom ishoditu cele
prirode, ostvaruje na individualan i uvek jedinstven nain; kroz samospoznaju.
Zbog ontoloke razlike izmeu vremena i bezvremenosti, ili prakrti i purue,
bia i sutine, nastaje svest i njen predmetni svet. Ona stoji na ovom razmeu bez
mea kao svetlost budnosti s kojom se uoava da svet uopte postoji kao takav, a nije
tek nita. Ako je sutina svesti razlikovanje i nadilaenje, to je onda uvek razlikovanje
neega od niega i nadilaenje svega. Pri tome tek nita omoguava uvid u neto. Da
nije niega, koje sve nadmauje, ne bi bio mogu objektivan uvid u neto. Posmatra
mora u svojoj sutini biti iznad posmatranog. Ako je u nioj ravni od posmatranog,
tada ga je potpuno nesvestan. Zato je sam in nadilaenja posmatranog, svest o posmatranom. Psihika objektivnost nastaje nadilaenjem objekata i sadraja. Svest nije nita
supstancijalno ili kakva druga aktivnost ili stanje, ve je sam in nadilaenja predmeta
ili sadraja. ista svest ili budnost (buddhi) je nadilaenje bivstvovanja uopte, potpuna objektivnost prema njemu, i direktno je omoguava neuslovljenost niega koja sve
nadilazi (purua). Razlikovanje od celog bia i njegovo nadilaenje omoguava pojavu
svesti o biu (buddhi) i ovo totalno razlikovanje, koje je ovekova samospoznaja i
osloboenje, mogue je zato to ga sutina nadmauje i stoga nije nita od sveg bia.
Da je ovekova sutina (purua) od bia, ne bi mogla sebe da bude svesna, jer bie je
po svojoj prirodi nesvesno. Bie je sve to postoji kao priroda i naspram njega stoji
neuslovljenost ni od ega. Zato svesna odluka i ustanovljenje da bie uopte postoji
pristie od onoga to ga ve nadmauje, od neuslovljene praznine niega koja daje sutinu biu, omoguavajui mu da bude, ovde i sada.
47

Purua je, dakle, neuslovljenost bivstvovanja ni od ega, praznina (sunyam)

koja kao takva omoguava celovitost prirode. Zato ne moe biti u bilo kakvom odnosu
i vezi sa njenim uzrono uslovljenim zbivanjem kroz vreme. On je Duh neuslovljenosti u ijoj slobodi lebdi sva priroda, sve postojee njemu duguje svoj opstanak iako se
on sam ne primeuje. S tom neprimetnou uvek je izdvojen iz prirode i logiki nesvodljiv na nju, jer je nezavisan od vremenosti svakog procesa. Nije ova nepojmljiva praznina niega rezultat odbacivanja bia ili procesa negiranja. Naprotiv, sama sposobnost razluujueg negiranja radi ustanovljenja, odabiranja i svesnog odvajanja (bia od
ne-bia ili sebe od svega to nije naa sutina) mogua je upravo zahvaljujui neuslovljenosti koja sve nadmauje, a naa je sutina. Zato je ona potpuna afirmacija bia, ali
ne na kraju vremenskog procesa afirmisanja, nego pre ili izvan njega, kao ono to
omoguava i bie i njegovu afirmaciju. Nadmaujui vreme bivstvovanja, ona omoguava objektivnost o biu kao takvom, bezvremenost niega privlai vremenost neega
ka smislu svoga bivstvovanja. Ona kao vakuum izaziva eksplozivno irenje i ispoljavanje sveta, inei ga tako dostupnim jasnom uvidu. 20 Svest je najvea brzina bivstvovanja i nju privlaenjem omoguava ono to nadmauje svaku brzinu vremena zbivanja sveta - sama bezvremenost. Tako neuslovljenost bezvremenosti direktno omoguava objektivnost koja je sutina svesti.
Praznina neuslovljenosti je, dakle, izvornija i temeljnija i od bia i od njegovog
negiranja, od razabiranja i same svesnosti. Ona je bitan uslov svega iako ne spada u
podruje bia. Upravo zbog nadilaenja svega, pojmovno se mora odrediti jedino kao
nita, iako to nije puko nita ve sabiranje smisla svega i njegovo nadilaenje u slobodi koja sve omoguava, a koja je primerena jedino oveku kao njegova bit. Tako je
praznina i sve to postoji i vie od svega. Ta praznina je upravo punoa svega to jeste.
Purua je sloboda koja nije ugroena nastajanjem bia niti e biti osloboena
njegovim nestajanjem, jer je izvorno nezavisna od svega postojeeg, kao sloboda koja
ga omoguava zajedno sa svim promenama. Ona prosijava jedino postojanim osveenjem (satipatthna) smisla bivstvovanja, njegovom afirmacijom. Svest kristalie bie
tako da ono postaje prozirno za prisustvo Duha neuslovljenosti koji ga omoguava.
Tada postaje jasno da je bie smo uopte mogue zato to praznina neuslovljenosti
nije razliita od njega, da bie na njoj poiva, da je zahvaljujui dodiru bia s njom
mogua svest o bivstvovanju. Svest je manifestacija slobode u dodiru s biem, slobode
u bivstvovanju.
Praznina ne moe postojati sama po sebi jer bi tada bila puko nitavilo, a ono je
nemogue. Ona se mora izraziti kao neto i to izraavanje jeste ono jedino to uopte
postoji kao univerzum prirode (prakrti). On je po svom kategorijalnom ustrojstvu
takav da se sav saima i usmerava ka manifestovanju slobode koja ga omoguava.
Evolucija svih oblika ivota pokazuje ovo usmerenje, a ono je takoe i jedina sudbina
svih svesnih bia.
Zbog jedinstva praznine i stvorenog oblika, pojam stvaranje se mora razumeti
samo uslovno ili se zameniti izrazom nitvovanje, koje ne znai ponitavanje neeg
stvorenog, ve ispoljavanje slobode nieg da se zbiva kroz oblik, pri emu tvrdoa
ili dramatinost uoblienog zbivanja ne sputavaju prisustvo slobode, nego je sa svojom
raznovrsnou i ivotnou upravo potvruju i svedoe o njoj. Tako se pojmovi 'nita' i
'praznina' u vezi stvaranja ne odnose na neko objektivno 'nita', ve na ponitavanje
20

Zahvaljujui ovakvom poloaju purue u snkhyi, moe nam postati jasnija tajna nastanka materije u kosmosu: nju izaziva u postojanje sm vakuum kosmikog prostora. Praznina stvara oblik koji manifestuje kreativnost
praznine. Ovo je jedna od kosmolokih teorija savremene fizike.

48

nae projekcije neega, koje je uvek iluzorno jer ono to jeste nikada se ne projektuje;
ono uvek biva, a najpotpunije biva kao ovekova Sopstvenost i autentinost.
Stvaranje sveta iz niega ili praznine (gr. haos), osnovna je tema svih velikih
kosmogonija. Taj sutinski princip se u njima esto gubi, iako je jasno izraen na poetku, kao, na primer, u Starom zavetu izrazom slobodne odluke neka bude. Odmah se
zatim stvoreno tako uvruje da slobodu (boju), iz koje bie u svakom trenutku
moe da bude ono koje jeste, potpuno potiskuje autoritetom koji pokorava i koji materijalizuje interese bia vulgarnim zakonom semena, plemena, krvi i tla. U Mazdaizmu
je princip slobode daleko vie izraen. Ali tek se u budizmu, naroito u njegovoj sutinskoj interpretaciji kod Nagarune, i u taoizmu kod Lao Cea, jasno naglaava jedinstvo praznine i oblika u vremenu, niega i neega, apsolutnog i relativnog (Tao-a i Tea), kao i naelo trenutnog stvaranja u nelinearnom vremenu. U njihovim delima ovo
jedinstvo je najdirektnije pogoeno kao ishod bivstvovanja koji se kroz oveka prolama. Nigde tako jasno nije reeno da sam ivot prirode jednostavno poiva na slobodi
da ga bude, i da ona jedina ima stvaralaku mo, a ne na neemu apstraktnom ili fiktivnom, i da sloboda zato nije odvojena, razliita od ivota, jer ga tada ne bi ni bilo.
Naa je namera da ovde i uenje snkhye prikaemo ne samo u svetlu tog fundamentalnog jedinstva, svetlu koje nesvesnim i uspavanim ljudima moe biti zaslepljujue
kao pogled u sunce, ili nedostino kao jasno svetlo Tibetanske knjige mrtvih (Bardo
Thdol), nego i u celom spektru boja svih bivstvujuih oblika s kojima se neuslovljenost ispoljava kroz ivot prirode (prakrti). Taj spektar je shema njene kategorijalne
strukture koji predstavlja sutinski model razlikovanja ove sadrajnosti praznine.
Ovako predoena, kao sutina drevne batine i religioznosti, praznina purue
predstavlja uslov za budnost (buddhi). Zato je ne mogu spoznati neprobueni ljudi ije
su spoznajne sposobnosti uslovljene razumom (manas) koji je od prakrti. Njima se
moe jedino skrenuti panja da se mogu razlikovati etiri vrste praznine. Prva je statina i ona se postie u jogistikoj kontemplaciji (samadhi). Druga je dinamina i o njoj
govore taoizam, mahayana budizam i zen. Trea je praznina iz koje istie izvor bia, to
je purua, i on omoguava iskustvo prve dve praznine kao i bivstvovanje uopte. etvrta praznina je prosta negacija bia, puko nitavilo, i nesvestan, neprobuen ovek
prazninu uvek tako i zamilja. Nitavilo je zapravo njegova projekcija, jer svojom
nesvesnou preteno i ivi u njemu, negirajui bie i njegov ishod. Purua nema nita
s tim. To je nitavilo koje samo nesvestan ovek moe da zamisli, i ono spada u gunu,
ili modalitet bivstvovanja nazvan tamas. To je tama mrtvila i negacije aktivnog ivota
(raas) koju nasluujemo u iskustvu teskobe. To je nihilizam u koji nuno upada svako miljenje i ivljenje koje za svoje uporite nema proienje bia (sattva), tj. iskustvo transcendencije. Smo miljenje uvek vodi u nihilizam, zato to je od bia. Purua
je izdvojen (kaivalya) od svih iskustava i stanja bia (guna).
Koliko se smisao bivstvovanja saima u ovekovoj svesti o sebi (buddhi), toliko
se praznina neuslovljenosti vie otvara i pokazuje kao vrhunski privlaitelj ovog saimanja koje oveka isceljuje. Tek iz praznine koja ga nadmauje, bie biva ono to u
svojoj celosti jeste, jer tada ne preostaje nita to bi celost uskraivalo. Samo kada subjekat ovog saimanja, ovek, svoje uporite za osveenje ne vezuje ni za koji oblik
bivstvovanja, ve ga nalazi u slobodi neuslovljenosti, u kojoj izvorno ve stoji jer ga je
ona iznedrila, moe postati potpuno budan. I jedino kroz blaenstvo budnosti moe
videti da bie uvek jeste celovito, potpuno i slobodno, da nita pojedinano u njemu
nema svrhu po sebi i za sebe i da zato nikada nita nije ugroeno. Kao kada se Zemlja
posmatra iz kosmosa i vidi cela i okrugla, kao jedno bie.
49

Zahvaljujui purui koji nadmauje prakrti, mogui su oprotaj i milosre prema svemu to biva. Jedino zahvaljujui tome to je ljudski Duh neuslovljen (apsolutan) i transcendentalan, mogui su tolerancija, milost i ljubav; jer purua nadilazi svaku upletenost u suprotnosti lokalnih (relativnih) zbivanja prirode. Iz perspektive transcendentalnog Duha vidimo da je sve zbivanje jedno, da je cela prakrti jedno bie, da
su stoga sva individualna bia samo prividno individualna, i da su sva nesvesna dok se
ne probude u Duhu. Otuda ljubav i nesposobnost da se zameri bilo ta ak i najgorem
ponaanju bilo kog bia. Zato to Duh ovekov nadilazi svet i vreme, u oveku postoje
milost, prostoduna dobrota i ljubav; oni su utoliko jai ukoliko je transcendentalni
Duh u njemu svesniji sebe. Zahvaljujui purui, ljubav je jedini mogui opstanak.
Neuslovljenost ni od ega jeste upravo bezuslovna ljubav i oprotaj. Sloboda koja
omoguava svet jeste ljubav koja ga stvara, jer nita se ne stvara bez ljubavi, kao to
nieg ne moe da bude bez slobode da ga bude. 21 Svako zlo nastaje iz identifikacije sa
biem, iz neznanja o transcendentalnoj prirodi ljudskog Duha.
Ako je ovekova sutina ono to omoguava smo postojanje i ivot, tada se
ona ne moe nikako drugaije ispoljiti nego kao bezuslovna ljubav koja omoguava
ivot.
Nemajui uporite u praznini niega, u bitku, ovek ga uvek nalazi u neemu, i
to uvek najpre u svom biu, u identifikaciji s telom i interesima njegovog opstanka.
Tako biva uslovljen svojim umom i individualnou koja se zasniva na podeli i jednostranoj subjektivnosti, nikada ne uvia svet kakav jeste, u celosti, kao jedinstvo koje
oslobaa svake brige za bilo ta. Ne vidi bie kao istu slobodu bivanja, ve opredmeene i materijalizovane projekcije svoga uma kojem robuje. Vezujui svoju svesnost
za pojedinana bivanja, fizika ili mentalna, ovek luta u vremenskom sledu tih dogaanja kao u snu opinjen njihovim trenutnim sadrajima. Zato ne vidi da nema nieg
osim celine, i da je sloboda, koja celinu omoguava i daje joj ivot, uvek prisutna, i da
nikada nije niim ugroena niti sputana.
Samo na osnovu svoje izvornosti u slobodi niega, koja sve nadmauje jer sve
omoguava, ovek se moe suoiti s prirodom i biti svestan njenog smisla. Smo
odnoenje subjekta prema svetu omogueno je time to njegovu Sopstvenost (buddhi)
omoguava ista neuslovljenost praznine. Sopstvenost je sabranost smisla sveg prostornovremenskog bivstvovanja u srcu ovekovom, a to sabiranje izazvano je blizinom
same bezvremene neuslovljenosti ija sloboda omoguava smislenost svega. Jedino s
uporitem u slobodi niega, ovek moe da vidi smisao sveg prirodnog zbivanja i da se
oslobodi vremenskog uslovljavanja pojedinanih sadraja. Bez uvida u ispraznost svoga opstanka u vremenu, ovek se nikada ne moe svesno odnositi prema prirodi, niti
prema sebi samome u celosti.
Neuslovljenost bezvremene praznine omoguava ovekovu Sopstvenost i jedino
ga ona budi iz nesvesnosti. Buenje je nadilaenje bia, koje je po svojoj prirodi
nesvesno. Zato je budnost oivljavanje praznine koja nadilazi bie, to je in kada sloboda koja stvara svet zaivi kroz oveka, kroz njegovu linost i njegova dela. Praznina
je budnost, jer nita je sve kako jeste. Kada praznina zaivi kroz oveka, kada se on
probudi, tada sve stvari ostaju kakve jesu: slobodne i prazne od bilo kakve supstanci21

Ortodoksna (pravoslavna) teologija ranog (nepodeljenog) hrianstva sauvala je predstavu o Bogu Tvorcu
kao neuslovljenosti (slobodi) koja omoguava bivstvovanju da uopte bude. Zato se tu naglaava da je Bog ljubav, iznad dobra i zla, da On kao sunce daje ivot pravednom i grenom pa zato ne treba osuivati grenika nego
samo greh i, to je najvanije, da je ovek po svojoj slobodnoj volji slian Bogu. Zapadna teologija, poevi od
Avgustina, izgubila je ovakvu viziju i za nju je Bog ostao starozavetni demon koji deli ljude na dobre i zle (a to
znai: njemu podobne i nepodobne), koji sudi i kanjava.

50

jalnosti. Za onoga ko tako vidi stvari, kakve one jesu, kao istu slobodu koja biva,
kae se da je probuen. Takav ovek je autentian u svojoj Sopstvenosti, on je onaj
koji jeste zato to vidi stvari kakve jesu usled svoje budnosti. Da njegova Sopstvenost
nije izraz iste slobode koja ispoljava bie, njeno ostvarenje se ne bi poklapalo sa prepoznavanjem bia kakvo jeste, niti bi se to poklapanje dogodilo kao probuenje.
Zbog neuslovljenosti ovekove sutine jedino se njemu, oveku, objavljuje bie
u svojoj celosti i boanstvenosti. Zato je samo njemu mogue smirenje i utihnue u
oslobaajuem prepoznavanju smisla svega to biva. ovek (purua) moe biti autentian samo kada je uznesen u prazninu, kada je ispranjen i osloboen od tela nastalog
u vremenu i sve svoje line i psihike uslovljenosti (kad nadie indriyni, tanmtr i
aham-kra). Kada je tako osloboen prirodnih uticaja, ali zadravi punu budnost
(buddhi), 22 ovek vie ne vidi materijalni svet posebnih tvorevina, ve jedino slobodu
da bude sve to biva. Tada, kada je u sebi ostvario tu slobodu, ona postaje ono jedino,
najvanije i primarno to se vidi i doivljava u svemu, dok je bivanje koje ona omoguava ono sekundarno i nevano ali, usled neminovnog paradoksa, i jednako vano kao
sma sloboda. Tada je, naime, smo bivanje sloboda. Nema jednog bez drugog. Kada
je ovek sebe predano otvorio za sve to objektivno biva, tada ono (bivstvujue) svoj
ishod prepoznaje kroz prisustvo ovekove budnosti koja je osloboena svake subjektivnosti. Nigde drugde, jer budnost je svetlost prepoznavanja. Zato to tek u ovekovoj
budnosti bivstvovanje prepoznaje svoju slobodu i autentinost, cela objektivna priroda
stvara svesnog subjekta, to je njen temeljni poriv i uslov opstanka.
Dakle, praznina purue u snkhyi nije puko nita kao negacija bia ili ispranjenost od neega, ve istina koja omoguava neskriveno prisustvo bia, koja otkriva
njegovu punou i stvarnost. Bez praznine i ovekove budnosti, bie bi samo po sebi
bilo nepostojee, skriveno ili neobjavljeno (avyakta). Nita se, tako, odnosi jedino na
nita izmeu oveka i potpunosti bivstovanja, njegove stvarnosti. Biti u stvarnosti bia
znai biti potpuno budan. Ljudi su, meutim, preteno nesvesni i otuda nisu u stvarnosti bia, ono im je skriveno. Zato pate i ine zlo. Ne vide da je praznina jedini uslov za
bie, a jo slabije vide da je bie u sutini prazno (sunyam) i da ba zato uopte moe
da biva. Da nije prazno, ne bi ga ni bilo.
Zbog punoe i vrstine sadraja svojih snova, ovek ne vidi izvornu prazninu
koja sve omoguava. Za probuenog svet nestaje i on tek tada moe istinski da ivi s
punim smislom, jer nestanak sveta jeste ostvarenje njegove sutine ili smisla, to je
oslobaanje praznine koja ga u svakom trenutku stvara. Tako je za probuenog nestanak sveta isto to i nastanak njegove sutine. Iskustvo buenja je takvo da ovek jasno
vidi da sledeeg trenutka zbivanja sveta ne bi ni bilo bez vene slobode da ga bude, i
da je ta sloboda njegovo jedino uporite i sudbina, da nema nieg osim (ili bez) te slobode i da zato ona nije razliita od svega to biva. Sloboda je uobliena zbivanjem,
svaki oblik je aktuelizuje, jer bi bez oblika bila neostvarena. Bez nje je bivstvovanje
nitavno i nemogue jednako kao to je i ona nemogua bez bivstvovanja. Iz ovoga
sledi da predmetni svet nije nestvaran, ve tano onoliko stvaran i uslovljavajui,
koliko je ovek nesvestan, odnosno identifikovan sa njim. Zato se ljudi teko bude jer
im se ini da e izgubiti ono to je stvarno (samo za njih), ono to poseduju, bie s
kojim su poistoveeni i da ih bez njega eka samo 'mrano nitavilo'. Ono je, meutim,
posledica poistoveenja s biem, a ne njegovog gubljenja, koje se zaista dogaa samo
22

Ovo je kljuni momenat, jer materijalni svet nestaje za oveka i spontano, u dubokom snu i u komi, dakle, bez
prisustva svesti.

51

nakon probuenja. 23 Tako nesvesni ljudi brkaju uzrok i posledicu. Svako zlo proistie
jedino iz neznanja o pravoj prirodi ivota i slepe identifikacije s njim. Pakao je opisan
kao mesto gde se ljudi oslobaaju iluzija i poistoveenja, pa je ono zato ispunjeno
bolom. Jer, jedino iluzije izazivaju patnju. Ko nije za ivota iskoristio priliku da se
oslobodi poistoveenja s biem, u paklu ga sama priroda mora toga osloboditi na drastian nain, jer, ona ne prihvata Duh ovekov koji je identifikovan sa njom. Stvar stoji
obratno: ona mora nai svoju sutinu u Duhu ovekovom (purua). Otuda sve to je
pakleno, avolsko i zlo, predstavlja naopako stanje gde je Duh ovekov identifikovan
sa prirodom. Svako zlo poiva na ovoj identifikaciji.
Neuslovljenost purue je otvorenost koja biu i svesti jemi prisutnost i sapripadnost. Tiina praznine u srcu ovekovom jedino je mesto koje prua mogunost sapripadanja bia i svesti, njihovog jedinstva koje omoguava prisutnost i razabiranje sveta. Pitanje svesti ili nesvesti jeste jedino pitanje neskrivenosti prisustva u zbivanju ili
njegovog odsustva. Biti prisutan u zbivanju znai biti svestan. Da ovekova Sopstvenost nije prazna, da u njoj ima neega, tada ne bi u njoj bilo mesta za bie, ne bi mogla
da obuhvati svet kakav jeste. Da ona nije tiha i bez misli, ne bi bila mogua svest, jer
budnost se raa jedino u tiini uma. Nikako drugaije.
Neuslovljenost purue nije istina ve otvorenost koja omoguava svaku istinitost, i subjekta spoznaje i spoznavanog. Istine kao takve moe biti samo u elementu
otvorenosti iz koje sve proizlazi.
Iako je purua izdvojen i nezavisan od svega to postoji, od naeg tela i od sveg
pojavnog sveta, on je oveku blii od svega, od svake misli i dela, od samog bia. Blii
je zato to je uslov njegove Sopstvenosti i budnosti. Zato nesvesnim ljudima, a to znai
pasivnim, neaktivnim i neodgovornim, ono to je najblie izgleda najdalje. Oni to najee projektuju daleko izvan, u ideju Boga. Bez potpune svesne sabranosti (samadhi),
ovek nikada ne dolazi do onoga to mu je najsopstvenije, uvek se hvata za ono to mu
nije primereno i to mu je tue, uvek biva kao neto drugo, a ne on sm, lutajui kao
beskunik u sopstvenom svetu. U tome ga podrava kolektivno uverenje da je to drugo
on sm. To uverenje je kolektivno nesvesno.
Neprobuen ovek trai utoite u svemu to njegovoj Sopstvenosti nije primereno, a nije joj primereno nita do nje same. Sve to je od nje razliito prolazno je, iluzorno i bolno. oveku nanosi patnju i bol samo ono to mu nije autentino. Neprobuen ovek trai utoite u stvarima. Kada uvidi njihovu ispraznost, on se budi. Tako
praznina omoguava buenje ovekovo - jednako kao to ga budi njegovo puno prisustvo u biu.
Duh neuslovljenosti u nama uvek je prisutan kao uslov nae Sopstvenosti, kao
tvorac nae due, i on je bitniji od svih prolaznih prirodnih tvorevina. Zato tako lako
umire sve to se raa, ono je zbog prolaznosti ve mrtvo, ali zbog biti svega u besmrtnoj neuslovljenosti nikada nita to je ivelo ni na koji nain nije bilo ugroeno niti
uzaludno. Snkhya-krik u strofi 62. kae: Zaista (u prirodi) Duh ovekov ne biva
sputan (ugroen) niti se oslobaa, niti prolazi nizom ivota (reinkarnira). Sma se priroda, prolazei kroz razne faze, vezuje i oslobaa. Purua je uvek slobodan i ostvaren, jedino priroda deluje i trpi posledice svojih dela (karma). Sa stanovita snkhye,
dakle, ovekova sutina se ne raa, ne dela i ne umire. Sve su to delatnosti prirode koje
23

Fiziko iskustvo pojavnog sveta (indriyani) nestaje za oveka na dva naina: spontanim prelaskom njegove
individualnosti u neorgansko podruje (san ili smrt), i uzdizanjem u kategorije aham-kra i buddhi - pri emu je
ovek budan, dok je istovremeno osloboen sveta pojavnosti. Zbog takve osloboenosti je i probuen. O tome
vie u poslednja dva poglavlja.

52

ovek moe da sanja i da uestvuje u njima kao u snu, a i ne mora. Moe slobodno da
bira. U dostupnosti slobode izbora lei sva tajna osloboenja. Da bi ovek izabrao svoju slobodu, nuno je jedino da je svesno prisutan na njenom izvoritu, u sebi samom.
Nije slobodan samo onaj koji ne zna da to moe da bude, i kako, koji slua druge
robove i porobljivae i zaboravlja sebe i svoju iskonsku volju da bude onaj koji jeste.
Znanje o slobodi i njenom uvek dostupnom izboru ne moe se stei sleenjem prirodnog uslovljavanja, nego njegovim nadilaenjem.
Sutina razlikovanja purue i prakrti, a s time i sutina prakse osloboenja
oveka iz nesvesnosti, po snkhyi, jeste u tome da se spozna purua kao nepokretno i
bezvremeno sredite u oveku, a prakrti kao uvek spontano delatno i uslovljavajue
ivljenje koje oko tog sredita, kao osovine, oblikuje svet, ovekovo psihofiziko bie
i sudbinu (karma). Oni su kao takvi neophodni kako bi pruili iskustvo za nalaenje
ravnotee i za centriranje nedelatnog sredita (purue). Kada je to postignuto, ono se
otkriva kao bitno za sve oblikovanje oko njega. Nesvesnost i patnja nastaju ovekovim
hvatanjem za svekoliko bivstvovanje prakrti ime zaboravlja njenu sutinu kao i sopstvenu bit: da ona nije nita od stvorenog i pojavnog ve je sm princip usredsreenosti
koji omoguava ravnoteu za kretanje i oblikovanje svega postojeeg. Hvatanje za
bie stvara neravnoteu u spontanom oblikovanju ivota ka svom ishodu i sputava
ispoljavanje njegovog neuslovljenog sredita tako to ovek gubi prisustvo u njemu, u
sebi. Gubljenjem prisustva i ravnotee u sreditu, remeti se i oblikovanje. Kao kod
obrtanja lonarevog toka, samo to se umesto gline i upa ovde oblikuje priroda i
sudbina svih individua u njoj.
ovek treba da bude onaj koji oblikuje, pokretaka snaga i ravnotea za oblikovanje, a ne oblikovano. To je sva poruka snkhye oveku: da bude onaj koji jeste, koji
biva, stvaralac, a ne predmet ili rob bivanja. Dakle, sutinsko razlikovanje purue od
prakrti moemo oznaiti tako da je purua onaj koji odluuje o bivanju, to podrazumeva autentinu svest o sebi i o biu, a prakrti ono to biva, to pretpostavlja uslovljenost i nesvesnost. Po ovakvom razlikovanju snkhya predstavlja najjasniju doktrinu
probuenja.
Kao praznina (sunyam) u dijalektici Nagarune ili Tao kod Lao Cea, i purua je
nevidljivi i nespoznatljivi princip sveg vidljivog i spoznatljivog zbivanja. On je veno
bez delanja, ne zato to za njega nije sposoban, ve, naprotiv, zato to je temeljni uslov
koji prethodi svakom delanju. Iako je izvor svega, nije svodljiv ni na ta. Ono to je od
sutinske vrednosti ne treba ni da bude dostupno ugroavanju i prolaznosti. Svest o
tom sutinskom kristalie se jedino razlikovanjem i uvanjem prisustva nedelatnog
Duha u sebi, naspram delatne i uslovljavajue prirode spolja. oveka uslovljava i
uspavljuje naputanje i zaborav sebe kroz poistoveenje sa spoljanjim, a ono to ga
oslobaa i budi jeste prisustvo u njegovoj Sopstvenosti, bez odbacivanja ikakvog zbivanja, ni spoljanjeg ni unutarnjeg.
Zbog takvog stanja stvari o purui vie ne moe biti rei, jer on predstavlja on
to nadilazi svako racionalno iskustvo. Ovde dat opis ne prua nita od onog opisivanog. Jedino se filosofskom terminologijom moe rei ono to je do sada reeno, da je
on sloboda neuslovljenosti koja daje ivot svemu, da je izvor stvaranja koji uvek ostaje
nezavisan, ali i u jedinstvu sa svim stvorenim, jer inae nieg ne bi ni bilo. Tajna ovog
jedinstva ini svet arobnim, privlanim i u sutini slobodnim; zbog njega se ivot
uvek prihvata u celosti, s nadom i ljubavlju, kao put za osloboenje Duha; niko nikada
ne bi ni prihvatio ivot da nema intuitivnu svest o iskonskoj slobodi svoga Duha; zato
je privlana ona linost koja je kreativnija, svesnija i slobodnija - kroz koju se Duh
53

jae promalja; zbog tog jedinstva sva bia ele da ive. Bez svesnog uestvovanja u
tom jedinstvu s Duhom, bivstvovanje ostaje tek surova borba u kojoj je nitavilo smrti uvek pobednik, ivot je negativna apstrakcija, pusti san, iluzija (maya) u kojoj
neprobuen ovek pokuava da zaista postoji i ivi, i u tome nikada ne uspeva.
Nezavisnost neuslovljenog purue, sa svoje strane, obezbeuje osloboenje i buenje
iz ovog sna, ona daje smisao i konstruktivnost ivotu, bez nje ivot je uvek destruktivan. Bez purue priroda bi bila potpuno uslovljena i beivotna, bila bi tamnica svih
bia, bez ikakvog izlaza u smisao postojanja, odnosno bez svrsishodnog saimanja u
svest i slobodu. Njeno postojanje bilo bi, zapravo, apsurdno i nemogue. Zahvaljujui
purui, izlaz iz vrtloga uzronosti bivstvovanja postoji, oputenost i smirenje u smislu
su mogui, raanje i umiranje nisu sve to se dogaa, jer naa bit ih nadilazi.
Zato to je purua naa bit, mi uvek postojimo (bez ega), izvan vremena i svih
promena: na ovom i na onom svetu; u budnosti, sanjanju i dubokom snu, kada nema
nijednog sveta; iznad ivota i smrti.
Telo je samo mesto u kome na veni Duh pri-vremeno boravi. Psihodinamika
prirode ima privlanu mo, zavodi nas da zaboravimo svoje veno prisustvo i da se
poistovetimo sa prolaznou telesnog zbivanja. Tako patimo kao u snu zbog neega
to nam se ne dogaa i to nas se ne tie. Naalost, ovu istinu uviamo tek kada se
probudimo.
Sva fizika tela imaju svoju gravitaciju, pa je tako i nae telo jedan magnet koji
hoda po svetu i dela skupljajui pri tom utiske (vasane) od svega onoga to mu se
deava. Skup svih takvih utisaka sainjava nau sliku sveta i linu prolost. Tako oblepljeno s utiscima telo postaje jo snaniji magnet. Moda je ovo jedan od odgovora
zato puruu poistoveujemo s prolaznim zbivanjem.
Pored ovoga, vano je razumeti da purua ne stvara prakrti (posebno ne u vulgarnom smislu stvaranja kakvo je poznato u judeo-hrianstvu), nego je ista neuslovljenost koja omoguava njeno bivstvo. in stvaranja mora da se dogodi u vremenu, a
vreme ne moe da postoji pre stvaranja, ono nastaje tek kao modifikacija prakrti. Klasini tekstovi kau da purua izaziva prakrti na stvaranje sveta samom svojom blizinom, odnosno prisustvom. Kao to magnet privlai opiljke gvoa. Odnos izmeu
prakrti i purue je isti kao izmeu pojave i njenog smisla. Tekstovi se slau da purua
nema osobina i da nije delatan. Time se htelo rei da je njegova priroda transcendentalna, iznad posedovanja ili neposedovanja osobina, iznad bia i nebia. Za puruu je
svejedno da li osobine postoje ili ne postoje, da li on biva kao trenscendentalan Duh
koji nije nita od bia, ili se manifestuje kao smo bie, kao svet. Za njega tu nema
nikakvih razlika. Sve razlike postoje samo u neprobuenom umu, kome je relativni
svet dualistikih odnosa jedina stvarnost. Zato sve to je reeno o purui odnosi se
na neprobueni um, a ne na samog puruu. Bivajui upravo takav, transcendentalan,
purua je vrhunski privlaitelj - ono to sve izaziva u postojanje. Na putu razumevanja
purue i prakrti pojmovi 'sve' i 'nita' gube svoje granice i svaki smisao. Postaju jedno.
Ali, to 'jedno' opet nije 'neto', tako da se ne moe rei ni da su purua i prakrti jedno.
Duh 'stvara' bie nedelanjem; bie dela jer ga na to privlai nedelatni Duh. Otuda potie iskonska tenja bia za osloboenjem.
Najtanije to bi se moglo rei za odnos purue i prakrti je da se prakrti preobraava u korist nepokretnog i nedelatnog purue tako da to izgleda kao da se sam
purua ispoljava kroz prakrti, da je on tvorac svega. Dakle, ovde imamo efekat ogledala (prakrti) koje se kree dok lik koji se ogleda (purua) stoji, ali izgleda kao da se i
on kree.
54

***
Najtanije i najjednostavnije to bi se moglo rei za odnos purue i prakrti jeste
da sav pojavni i materijalni svet prirode ili prakrti nastaje automatski kao odgovor
na nesvesnost Duha ovekovog ili purue o sebi samom dok je inkarniran u oveku.
Van inkarnacije u oveku, bez modifikacija uma, purua ne moe biti nesvestan, niti
poistoveen sa prakrti. Prakrti je materijalizacija ovekove nesvesnosti, njegovog sna
(ili karme, kako tvrde aini). inei njegovu nesvesnost konkretnom i materijalnom,
ona mu pomae da je spozna i da se probudi. Ona je karma s kojom se ovek suoava
sa svojom nesvesnou, odnosno s kojom radi na svom osveenju. U tom smislu se
kae da prakrti radi u korist purue. Takoe zato se kae da su tvorevine prakrti samo
prividne jer Duh ne moe biti nesvestan sebe samoga. On je takav samo u ovekovom
individualnom iskustvu i zato radom - karmom - postaje svestan sebe. ovek je oduvek purua, izvor svesti. Samo je pitanje ta radi s njome, kako je aktuelizuje ili ispoljava. To ispoljavanje i rad su prakrti. Zato je reeno da se prakrti povlai i nestaje u
onoj meri u kojoj je spoznata (kao plesaica koja je pokazala svoj ples). To znai da
postoji samo u onoj meri u kojoj ovek nije spoznao prirodu zbivanja i sebe samoga.
***
Nezavisnost purue je kljuna za razumevanje ovekovog opstanka, a to je da
ostvarenje svoje sutine moe nai jedino u slobodi od nesvesnog prianjanja za bie u
vremenu i njegovim nadilaenjem - koje postie potpunim osveenjem i afirmacijom
samog ivota, a ne njegovim negiranjem. Traei utoite u nesvesnom bivstvovanju
moe nai jedino patnju, jer ovekova bit (purua) je iskonski nezavisna od bia i njegove nesvesne stihije. S druge strane i smo bivstvovanje tei da nae svoj ishod i utoite u savrenom, nezavisnom oveku (purui), u duhovnom oveku, da se prosvetli
kroz njega. ovek svojim nadilaenjem uslovljenosti bia postie svoju, kao i svrhu
same prirode. Zato izaziva patnju sebi i prirodi ako se ropski vezuje za nju. Bez sopstvenog savrenstva, probuenja i nezavisnosti, ovek nije dostojan ivota u prirodi, on
je remeti i skrnavi. On tu doivljava samo patnju jer se ponaa protivprirodno dok
nesvestan trai utoite u biu ne uviajui da je situacija suprotna: da ga je cela priroda stvorila kako bi kroz njega dosegla slobodu, da je on sm oblikovan kao olienje
celine bivstvovanja prirode (pa zato nieg drugog i novog u njoj ne moe nai na
objektivistiki nain, tj. spolja). Priroda kroz njegov oblik tei svom ishodu, ka slobodi
probuenog ovekovog Duha. Zato ovek remeti ovu tenju ako se ropski vezuje za
prirodu. On mora utoite i smisao nai u sebi jer u njemu je cilj svega. To praktino
znai da sve ono to vidimo spolja, sve greke i nesavrenosti, ne treba da projektujemo van u stanje sveta ili druge ljude, i da od toga stvaramo religiju i moral kojim na
silu menjamo svet i ljude, ve da sve to prepoznamo i ispravimo u sebi onog trena
kada se javi, da sebe kristaliemo sveu o sebi.
ovekovo bivstvovanje je otvaranje prirode ka slobodi koja omoguava svemu
da bude i koja sve nadilazi. Zatvaranje tog procesa jedini je uzrok bola (dukham) kojeg
je priroda ak vie svesna nego ovek. Jer, on spava ak i kada pati, u svome snu poistoveuje se sa svim, pa ak i sa zlom koje ini. Zato ga i ponavlja. Da bi se poistoveenje odagnalo, valja upoznati prakrti i saraivati sa njom. A tada e i ona saraivati
sa nama. To je jedini nain, jer nezavisnost Duha je u interesu prirode kao i oveka.
Iz nerazumevanja svega ovoga to je reeno nastao je stari problem oko prave
prirode purue: da li je on jedan i apsolutan, kao atman u advaita vedanti, ili postoji
mnotvo purua, kao monada, za svakog oveka po jedan. Komentatori Snkhya-stri
55

su se trudili da dokau da ima mnogo purua, koliko i ljudi, da bi se po tome razlikovali od advaita vedante koja je u to vreme (oko etrnaestog veka) postajala dominantna i teila da potisne snkhyu. Jer, ako bi priznali da je purua samo jedan i apsolutan,
tada se ni po emu ne bi razlikovali od ankarine advaita vedante. Njihov glavni argument bila je tvrdnja da ukoliko je purua samo jedan, tada bi prvi ovek koji je spoznao slobodu svoga Duha od prakrti automatski oslobodio sve ljude. Takoe, ako je
ljudski Duh univerzalan, ne bi postojale razlike u sudbinama ljudi. Do ove zablude
dolazi zbog nerazlikovanja relativne i apsolutne stvarnosti. Relativna je ona stvarnost
koju projektuje um (manas) iz iskustva prakrti, dok je apsolutna stvarnost ona koja
nadilazi relativnu, koja je transcendira. Samo relativni um je sposoban da projektuje
puruu kao kolektivno svojstvo ljudi, ili da ga zamilja kao otuenu monadu zarobljenu u individui. Purua nije ni individualan ni kolektivan, nego je transcendentalan.
Iskustvo transcendentalne svesti jedini je uslov za razumevanje purue, a to je svest
koja je nadila telo i um, sve sadraje koji sainjavaju svet i svemu daju osobine.
Purua nema osobina. Sve su one odraz prakrti. Moe se slikovito rei da kao to se u
svakom od upova ispunjenih vodom vidi odraz po jednog meseca, tako kada posmatramo kroz refleksiju prakrti izgleda kao da ima mnotvo purua, u svakoj individui.
Transcendentalna priroda purue kazuje nam jedino to da njega nikako ne moemo
sebi predstaviti upravo zato to to jedino moemo biti, jer to u sutini oduvek i jesmo.
Ono to jeste, ne moe se objektivno predstaviti.
Pored dileme o mnotvu ili jedinstvu purue, postoji i pitanje o odnosu purue i
prakrti. Ako je purua veno slobodan i nezavisan, kako prakrti deluje na njega, i zato on uopte ima njeno iskustvo? Odnos purue i prakrti u sistemu snkhye ne moe se
posmatrati metafiziki, ve praktino i ontoloki. Iako purua nije uslovljen, on individualnoj dui (iva) izgleda kao da je uslovljen, ona tako vidi stvarnost jer je sama
uslovljena. Ona projektuje svoju uslovljenu realnost. Dakle, samo za nesvesnog oveka postoji problem u kakvom je odnosu purua prema prakrti. Pojavnost prakrti je
relativna, iako Duh ovekov realno iskuava uslovljenost prirode, snkhya stavlja do
znanja da je apsolutna sloboda mogua i dostupna, i to jedino kao ovekova autentinost. Nikako drugaije. Tada se prakrti povlai i nestaju njena uslovljavanja. Problem
razumevanja odnosa purue i prakrti svodi se na problem samospoznaje onoga ko taj
problem treba da shvati. Purua je njegova sutina i ona se ne moe razumeti pomou
spolja primljenog znanja ili obrasca koji vai za sve ljude, nego samo kao individualna
i lina spoznaja. Drugim reima, snkhya nije metafizika. Egzistencija je sled dogaaja
koji odreuju vreme kao takvo, a nije neto to postoji u vremenu. Zato sloboda ljudskog Duha mora da se dogodi u linom iskustvu da bi bila egzistencijalna, a svako
iskustvo mora imati svoju suprotnost da bi bilo iskuano. Stoga se govori o purui i
prakrti u dualistikim terminima. To se ini zbog pribliavanja ljudskom iskustvu. Ne
moe se poi od transcendentalnog i apsolutnog, ve od relativnog i iskustvenog. Iskustvo svakog oveka je uslovljenost i patnja; snkhya ukazuje na ceo kontekst postojanja, na to da se podruje patnje uvek moe prevladati transcendencijom prakrti, i da je
transcendencija patnje mogua upravo zato to je ovekova sutina - purua - transcendentalna u odnosu na prakrti. Da nije ve takva, nikada ne bi mogla to da postane.
Priom o purui i prakrti, snkhya razotkriva ovekovu komunikaciju sa samim
sobom, sa svojom pravom prirodom, i tim razotkrivanjem je omoguava. Jer, iako je
ovek uvek onaj koji jeste, on nije toga svestan dok to ne iskusi u nekom odnosu, dok
ne proe fazu objektivizacije. Svet (prakrti) je za oveka ogledalo bez kojeg ne bi
mogao da prepozna sebe, jer purua je u toj meri potpun i apsolutan da nema potrebe
56

ni za tim. Zato moemo videti da ovek celog ivota ne radi nita drugo nego komunicira: sam sa sobom, sa drugim ljudima i sa svetom uopte. Kada onaj koji komunicira,
a to je misao-ego, prestane sebe da projektuje van, na objekte, i ostane sam sa sobom,
u tiini, onda nestaje i (radi konteksta se moe rei da) samo purua ostaje. Kada u
ovekovom odnoenju prema drugima, prema svim biima i svetu uopte preovladaju
beeljnost, nesebinost, milost i ljubav, tada je on blizu Duhu koji ne trai nita, a sve
omoguava, svojoj transcendentalnoj sutini, purui.
Stoga, uvek kada se govori o osloboenju Duha od prakrti, o postizanju duhovne nezavisnosti, misli se na ovekovu mentalnu zrelost, na objektivnu svesnost, a ne na
promenu stanja samog Duha.
Govorei o praktinom iskustvu o purui moramo ovde jo jednom naglasiti da
on kao princip svesti izaziva u postojanje prakrti. Materija postoji zbog svesnog subjekta, a ne obratno. Sav materijalni svet koji vidimo oko sebe (prakrti), i sve dogaaje u
nama i oko nas, izazvale su u postojanje nae due (purue). Univerzum je hologram,
a mi smo njegov svestan subjekt, njegov projektor. U tom smislu svi prosvetljeni
otkrivaju da nita nije izvan nas, da je nae Sopstvo sam apsolut koji je svestan sebe
("ovaj atman je brahman" kau Upaniade). Ali ovakav uvid dolazi tek na kraju objektivnog ispitivanja bia (prakrti). Zato sada izgleda neverovatan. Od njega se ne moe
poi, do njega tek treba doi upoznavanjem prakrti.
O purui se vie nita ne moe rei. Samo je o biu predmetnog sveta (prakrti)
mogue ispitivanje i miljenje koje emo pokuati da iznesemo u narednim poglavljima.

57

PRAKRTI

U svom izvornom ili autentinom stanju prakrti je nemanifestovana osnova

svega to postoji kao priroda, univerzalno polje bia. Iz nje sve nastaje, a sama se
nikada ne ispoljava u iskustvu prosenog razumevanja bivstvovanja. Doivljavamo
samo njene uinke i proizvode, ono to biva kao neto posebno, dok o njoj zakljuujemo po tome da sve postojee ima neki uzrok, a prauzrok ili pra-datost svega mora
biti neispoljena (avyaktam) apsolutna osnova celog univerzuma. Prakrti je skriveni ili
implicitni poredak, sveobuhvatno jedinstvo bia izvan vremena i prostora. Snkhya je
teorija emanacije zato to govori da se iz jedne vene, neprouzrokovane i neunitive
osnove ispoljava sve postojee u nedeljivoj meupovezanosti i uzronosti.
Re prakrti sastavljena je iz dva dela. Koren kr- (raditi, initi, delati) izraava
stalno delatnu snagu koja svojim vibracijama oblikuje svet. Prefiks pra- odgovara
naem pro- u rei proizvoditi i grkoj proto-, posebno u rei prototip. Prema tome,
svet proishodi, neprestano se delatno ispoljava iz prakrti koja je jedinstvena kauzalna
osnova (pradhana) svega to biva kroz stalni preobraaj (parinama). Pra- takoe znai
pre-(stvaranja) (krti), tako da je smisao rei prakrti u tome da predstavlja onu univerzalnu i praiskonsku osnovu po kojoj je mogue svako zbivanje. Ona je neispoljena
(avyaktam) iz istog razloga zbog kojeg postoji princip neodreenosti u kvantnoj fizici.
Sve zbivanje univerzuma je u prakrti savijeno (a-vikrti) u jedno, dok je svet
predmetnog iskustva poznat kao razvijanje (vikrti) ili emanacija tog jednog u mnotvo
koje omoguava iskustvo bivstvovanja u svesnom subjektu. To je osnovni poriv cele
prirode. Ovo praktino znai da je prakrti implicitno polje u kome se bezvremeno
nalazi apsolutno sve to moe da postoji na bilo koji nain. Sve to je bilo u univerzumu, sve to jeste i sve to e ikada biti ve se nalazi u prakrti. Nikada ne nastaje nita
novo. Sve to uopte moe da postoji i da se dogodi, negde postoji i dogaa se. Svakog
trena. Sve to moe da bude, ve jeste, ali neispoljeno. Mi opaamo kao aktuelni
dogaaj i svet samo ono to je trenutno ispoljeno u iluziji linearnog vremena u podruju nae percepcije. (Mi samo opaamo dok smo pasivni i uslovljeni. Kada doemo do
jedne i celovite linosti, aham-kra, do Sopstva, buddhi, i tako steknemo mo delanja,
onda mi odluujemo o pojavama i kreiramo dogaaje, odnosno ta e se ispoljiti u
prakrti.)
Klasini tekstovi naglaavaju da je prakrti nesvesna, ali ipak delatna zbog blizine purue. Purua privlai nesvesnu prakrti u dejstvo kao to magnet privlai opiljke
gvoa. Kae se takoe da ona spontano dela u tuu korist (purue), kao to krava
spontano lui mleko za tele. Tekstovi ne idu dalje od ovakvih opisa, ali nesvesnu delatnost prakrti moemo videti u celoj prirodi: u metabolizmu elija, u svim fiziolokim
funkcijama, pa i radu naeg mozga (on radi i kada spavamo), sve se to zbiva spontano,
ali svrsishodno; u somnambulnom stanju, kada telo izvodi sloene fizike pokrete,
iako bez prisustva svesti; u nagonskom ponaanju ivotinja i ljudi. Za razliku od ivotinja koje nemaju individualnost, ve se razlikuju prema vrsti, kod oveka je ovo
nesvesno ponaanje modifikovano individualnou, tako da ovek za svoje (nesvesno)
58

ponaanje misli 'ja inim', i samo zato, jer je individualizovano, to mu izgleda kao svesno injenje, razliito od ostalog nesvesnog zbivanja prirode. Ono jeste razliito od
ivotinjskog, po tome to je individualizovano, ali (jo) nije svesno. To je samo iluzija
ega. Oseaj individualnosti, Ja ili ego, takoe su manifestacije nesvesne prirode - iako
su kljune za omoguavanje prisustva svesti, koja jedino pristie od purue.
Nesvesne ili mehanike funkcije prirode, koje su neophodne za ivot, postaju
prepreka u funkcionisanju uma i svesti. Naime, nezreo ovek je sklon da svesno imitira prirodnu determinaciju u kojoj je sve predvieno zbog opstanka vrste. To mu daje
privid zbrinutosti, ak i numinoznosti. Tada je njegov svesni ivot formativan, on ivi
mehaniki, po obrascima (prirodnih nagona ili religijskih dogmi), a ne slobodno i kreativno. Stoga treba imati u vidu da je prirodna determinacija u niim dimenzijama prakrti neophodna (u indriyni, maha-bhtni i tanmtr), a da se u viim (aham-kra i
buddhi) pokazuje kao glavna prepreka svesti o neuslovljenom Duhu, kao ono to treba
pobediti. U manasu ili misaonom umu odvija se razgraniavanje i razdvajanje niih od
viih dimenzija. Zato je na um esto kontradiktoran, moe da bude i uslovljen i kreativan.
Pre nego to ponemo sa upoznavanjem prakrti i svih njenih kategorija, bie
nam od velike koristi da celu tu strukturu u svojoj imaginaciji predstavimo na dvojak
nain, u skladu sa tradicionalnim nainom predstavljanja sveta kao jedinstvo makro i
mikrokosmosa, odnosno kosmosa i oveka. Prvi nain objektivnog ili kosmikog prikaza prakrti bie da celu njenu strukturu, prema prikazanoj shemi, sebi predstavimo u
obliku jednakostranine etvorougaone piramide. Drugi nain, koji odgovara prikazu
subjekta ili mikrokosmosa, jeste u vidu zrakastog krsta.
To e nam biti od koristi iz dva razloga. Najpre zato to se radi o putu kojim
nae razumevanje jo nikada nije ozbiljno i sistematski bilo usmeravano, pa e nam
ovakva imaginacija biti neophodna u orijentaciji na njemu. Tim pre to se ovde neemo baviti nikakvim idejama (sve one spadaju samo u jednu od 23. kategorija, u
manas), ve onim prirodnim uslovima i zakonitostima po kojima nastaje sve, pa i same
ideje. To je put koji nadilazi sve racionalne i pojmovne granice zato to je jedini koji
vraa do stvarnosti samog bia, koji vodi ka celini. Takvo direktno usmerenje ka celovitosti bivstvovanja i suoavanja sa njegovim zbivanjem - a naom sudbinom - zahteva
onu vrstu spremnosti i odlunosti koju samo jasna vizija moe dati. Jasnoa ovakve
vizije jeste ono to otvara dveri naeg zatvorenog miljenja i saznanju oslobaa jasan
pogled na stvarnost. Do nas je jedino da te dveri ne drimo zatvorene.
Drugi razlog je u tome to oblik piramide savreno odgovara strukturi ispoljavanja prirode (prakrti). Kvadrat u osnovi univerzalni je simbol fizikog ostvarenja.
Kao i krst, on simbolie ostvarenje uticaja sva etiri elementa, odnosno dimenzija:
zemlje, vode, vatre i vazduha. Nematerijalni princip prostornosti u kojem se sve zbiva
je akaa i on dobija svoj vid u skupnoj taki na vrhu piramide, ili sreditu krsta, s
kojom se dvodimenzioni kvadrat projektuje i ostvaruje u trodimenzionalnom prostoru.
Na taj nain se piramida moe smatrati za trodimenzionalni krst kojem je taka ukrtanja njen vrh. Dinamiki princip prakrti izraavaju trouglovi ije trojstvo sainjavaju
gune (sattva, raas i tamas), trostruki princip zbivanja svega to postoji. Smisao cele
strukture saima se sintezom i svrsishodnim nadilaenjem u taki na vrhu, u mahat,
stvaralakoj kosmikoj inteligenciji koja se u ovekovom biu (mikrokosmosu) dogaa kao ista svest ili budnost (buddhi). Taka na vrhu piramide je jedinstvo bia iz
kojeg proizlazi sve pojavno zbivanje. Ista taka je na mikrokosmikom planu sredite
krsta koje predstavlja ovekovu Sopstvenost.
59

Ovo saimanje od osnove prema vrhu, i nestanak piramide, odnosno prakrti u

svesno postignutom jedinstvu bia (samadhi), sa ime se ostvaruje njegova svrha,
kljuno je za razumevanje prakrti i celog sistema snkhye. Purua je ovde Duh neuslovljenosti koji omoguava zbivanje prirode uopte. On se toliko oslobaa vela prakrti
i dolazi do izraaja kao ono bitno, koliko se piramida, ili podruje uslovljenosti prirode, suava do svog potpunog nestanka ili utrnua u bezdimenzionalnoj taki na vrhu, u
svesti o neuslovljenosti kao ishodu zbivanja prirode.
Struktura piramide jasno nam ukazuje na osnovnu zakonitost prirode da svaki
nivo, koji progresivno predstavlja gustinu njenih vibracija i ujedno brzinu vremena
njenog zbivanja, nadilazi kvalitativnim saimanjem onaj nii. Osnova piramide pokazuje da su tu njene vibracije najsporije, to znai da je uslovljenost prostorvremenskog
zbivanja najvea. Ona je ispoljena onim to nazivamo materija. Priroda je utoliko
inertnija ukoliko su vibracije njenog ispoljavanja sporije i tako se konkretno ureuju
kao prostor i vreme. Na tu konkretizaciju ukazuje simbolika kvadrata i krsta. Kako
idemo ka vrhu, telo piramide sve se vie saima i postaje finije, vibracije zbivanja su
bre, to znai da je materijalna uslovljenost slabija i sposobnost opstanka, preobraaja
i odluivanja u zbivanju vea. Drugaije reeno, vreme njenog zbivanja gore je saetije. Pitanje vremena i prostora zapravo je samo pitanje brzine zbivanja i nivoa piramide. Najvea brzina zbivanja bia ka svom ishodu ili smislu je svetlost, ona osvetljava
sve ostalo, sporije i uslovljenije zbivanje, ona otkriva da bie uopte jeste, a da nije tek
nita. Svetlost moe da svetli zato to predstavlja ostvarenje smisla, i sav ostali ivot
tei ka svetlosti jer tei ka smislu. Vrh piramide je svetlost pomou koje se vidi samo
bivstvovanje kao takvo u celosti. Ono to tako osvetljenom biu otkriva smisao je
svest (buddhi). Zato su svetlost i svest uzajamni kao to su to pojava i njen smisao.
Jedno bez drugog nisu mogui. Zvezda ne bi bilo bez oveka (purue), a bez zvezda ni
samog kosmosa. 24 Prema piramidalnom modelu cela raznovrsnost oblika i naina bivstvovanja u prirodi, od neorganske materije preko svih vidova organskog ivota, do
pojave misaonog ustanovljavanja i pamenja u ljudskom umu (manas), moe se posmatrati kao ispoljavanje jedinstvenog spektra razliitih brzina zbivanja prirode. Materija je, tako, usporeno i uslovljeno, a misao slobodnije i ubrzanije zbivanje jedne iste
prirode, njena vea diferencijacija. Materija je oblik, a misao informacija o obliku. Pri
tome se ovi vii, bri i saetiji nivoi (manas, aham-kra i buddhi) samom svojom saetou kristaliu i odraavaju nie i grublje nivoe; njihova finoa i brzina deluju kao
ogledalo u kome se odraavaju grublji i uslovljeniji oblici. Ovo odraavanje je poznato
kao osveenje. Um je esto uporeivan sa ogledalom. Na taj nain misao nije izvan
prirode, ve samo nadilazi vreme njenih niih ispoljavanja. Kao to ogledalo odraava
lik, dok zid, na kome je ono okaeno, to ne ini jer nije dovoljno fin i uglaan, tako i
unutranji organi (antahkarana) buddhi, aham-kra i manas mogu da odraavaju smisao (ime) pojavnih oblika nie, grublje prirode, jer su brih frekvencija i finiji od njih.
Vii nivoi prirode su blii neuslovljenosti (purua) koja joj omoguava svest o
sebi. U njima je priroda inteligentnija, ali ti nivoi su sve ui i rei jer je za vee prisustvo svesti potrebno srazmerno vee ulaganje energije. Za to su sposobne samo one retke jedinke koje imaju sve organske sposobnosti i iskustva (kulture) u bivstvovanju.
24

Na prigovor da je zvezda bilo i pre ljudi na Zemlji, odgovor glasi da ima svesnih subjekata na drugim planetama. Na primedbu da je zvezda bilo i pre njih, u ranom stadijumu razvoja kosmosa, odgovor daje Rig-veda, gde
se kae da u zvezdama borave purue. Bilo ih je, dakle, samo zato da bi stvorile oveka, odnosno, svesnog subjekta. Svejedno je da li je purua u zvezdi ili u oveku. Probueni tu ne vidi nikakve razlike, za njega je to jedno
isto. Ceo univerzum je projektovan iz svesnog subjekta, purue, oveka.

60

Tako vidimo da su u prirodi najprisutniji nesvesni oblici ivota, neorganska priroda sa

svojim elementima i mineralima. I ona je jednako iva, ali je karakterie manje prisustvo svesnosti, ona se tu manifestuje kao sm oblik, tu je svest identina sa samim oblikovanjem i potpuno je uslovljena njime. Znatno je manji broj ivih bia koja u veoj
meri koriste potencijal svesti. To su biljke i ivotinje koje, pored oblikovanja, svest
koriste za opaanje i kretanje. Potpuna samosvest najree je prisutna u prirodi. Tek u
ponekom oveku - koji smisleno i kreativno uestvuje u zbivanju bia, a ne samo u
pkom postojanju i opaanju.
Na niim podrujima piramidalne strukture prakrti vidimo da prevladavaju grubi i inertni oblici, mineralni, biljni i ivotinjski svet. Oni ne uestvuju u stvaranju i
oblikovanju prirode ve su uslovljeni prirodom. Na viim dimenzijama iste piramide
su svesniji subjekti, ljudska bia, koja koriste finije oblike bivstvovanja iste prirode, u
obliku informacija, mentalnih aktivnosti, i donekle uestvuju u stvaranju i preoblikovanju prirode sa te osnove, a donekle su uslovljeni prirodom. Kada se ljudske due
razviju i steknu dovoljno svesti o sebi (purua) one imaju veu mo stvaranja i slobode
koju najvie pokazuju u periodima izmeu inkarnacija. U tim periodima due se uvebavaju u stvaranju na viim dimenzijama prirode. Veina mineralnih, biljnih i ivotinjskih vrsta nastale su kao rezultat planiranog dizajna neke due.
Piramidalna struktura prirode pokazuje hijerarhiju svih oblika ivota, pa i u
ljudskom drutvu, u kome postoje uzvieni, svesni i produhovljeni ljudi, kao i oni
nesvesni, vie uslovljeni prirodnim nagonima. iroka osnova piramide odgovara irokoj ljudskoj masi, ona je inertna i podlona (psiholokom) uslovljavanju i (medijskim)
manipulacijama. Kako se ide ka vrhu, broj ljudi koji je svesniji sve je manji, jer telo
piramide se sve vie suava. Na samom vrhu su potpuno probueni i oni su uvek individualni, nezavisne su linosti; svaki prosvetljen ovek je originalan i jedinstven. Individuacija je jedini put do probuenja, jer vrh piramide prakrti ini antahkarana, 'unutarnji organ' - on se zato ne realizuje spolja, ve jedino kao ovekova samosvest ili
probuenje. Vrh prakrti je unutar oveka, a ne izvan. Samo ljudi iz nesvesne mase
imaju zajednika verovanja i kolektivne obrasce ponaanja. Ljudi sa vrha piramidalne
hijerahije neposredno vide stvari kakve jesu. Koliko je ovek nie na piramidalnoontolokom nivou, toliko su mu potrebniji posrednici za spoznaju onoga to jeste, razni koncepti, mitovi i simboli, a oni sa samog dna piramide u postojanju uestvuju
iskljuivo imitacijom tradicijskih obrazaca koje daju drutvene i verske institucije;
njihova percepcija postojanja ograniena je na ulno dostupne fizike objekte (sakralni
objekti i predmeti). Oni su u potpunosti uslovljeni vanjskim uticajima. to je nivo
piramide prakrti nii, to je mehaninost prirodnog zbivanja jaa, a takoe i objektivizacija, tj. znaaj objekata.
Ovakav pogled na ljudsko drutvo jeste elitizam, ali nije diskriminativan, jer
vrha nikad ne bi bilo bez iroke osnove piramide. Osnova daje vrh. (Osim toga, svako
moe uvek da promeni svoj status u ovoj strukturi promenom stanja svoje svesti.) Zato
niko ne moe doi do prosvetljenja ako to ne uvidi, i ne potuje svakog ispod sebe kao
onoga ko ga je svojom ivotnom energijom uzdigao do prosvetljenog stanja. Otuda
milosre i bezgranina ljubav prate svako istinsko prosvetljenje. Naalost, nii slojevi
nisu svesni takve svoje uloge - jer prakrti nesvesno radi u interesu Duha - oni samo
jae oseaju teret cele piramidalne strukture ivljenja. Snkhya nas, predoavanjem
ovakve strukture prirode spreava da ljude delimo i upuuje na toleranciju prema svakom obliku ivota, i na prihvatanje apsolutno svega to ivi i postoji - jer piramida
nema nikakvog suvinog oblika, ona je cela to to jeste na svakom svom nivou. Sve
61

to postoji, svako bie ili pojava, jeste jedan oblik saobraavanja prakrti prema purui.
U tom smislu sve je jednako iako postoji hijerarhija u prirodi. Prosvetljeni nikada ne
dele ljude, jer vide celu strukturu ali vide i njihovo funkcionisanje u strukturi sveta
prema stanju svesti. Podele meu ljudima nastaju jedino od strane nesvesnih, onih sa
dna drutvene piramide, jer oni na sve gledaju kroz optiku svoje tradicije i vere. Diskriminacije, sukobi i ratovi su mogui jedino meu nesvesnim ljudima.
Piramidalna struktura prirode nam pokazuje da iako postoji kao celina ona ima i
jasnu hijerarhiju u kome svako bivstvovanje odgovara svom ontolokom statusu.
Evolutivno nadilaenje uslovnosti prirode i saimanje piramide ka vrhu poznato
je takoe kao uzdizanje ka ideji dobra, lepote, istine i spasenja, dok je poveanje uslovljavanja i dezintegracije, irenje piramide ka osnovi, opte poznato u iskustvu kao
propadanje u zlo, u nesvesnost i patnju, kao gubitak sebe i autentinosti bia. Purua
je izvan dobra i zla, on je neuslovljenost u ijoj slobodi postojanje uopte i moe da se
dogodi sa svim svojim suprotnostima.
Piramidalna struktura prakrti nam moe jednostavno objasniti smisao dobra i
zla. U njenoj strukturi svaki nivo ima svoju ontologiju i modus bivstvovanja koji su na
svom nivou ispravni i dobri. Meutim, nema vrstih granica izmeu nivoa, izmeu
razliitih oblika bivstvovanja, tako da se oni prelivaju na susedne. Kada se jedan
modus bivstvovanja iz nieg nivoa preliva na vii, to se, u tom viem nivou, doivljava
kao zlo. Kada se sliva iz vieg na nii nivo, takvo se bivstvo doivljava kao ljubav,
milost i dobro.
Piramidalna struktura prakrti, u kojoj vrh i osnova postoje istovremeno, pokazuje relativnost bivstvovanja prirode: dok se njeno prostorvreme saima na pojedinim
mestima, u buddhi, u samosvesti ovekove Sopstvenosti, dotle se ona istovremeno rasprostire u predmetni svet mnotva bia i pojava. Otuda su integracija i dezintegracija
interaktivni. Zato u prirodi uporedo postoje samosvest i zaborav, ime i oblik, ljubav i
mrnja, dobro i zlo. Sve se to u vrhu piramide sjedinjuje i nadilazi u jedinstvu svih
razlika. One sve nestaju u istoj budnosti. Takoe, da bi se do budnosti dolo, sve se
one moraju proiveti.
Prolost i budunost svega, vreme i bie postoje na nain piramidalnog sabiranja i dovrenja smisla u sadanjosti, uvek iznova i potpuno. Iako se proces sabiranja
upravo dogaa u svemu pojedinanom, sve je veno zato to pripada celini piramidalnog vremenskog sklopa. Svaka pojava u prirodi predstavlja holistiko saimanje svega
prolog i uslov je svega budueg.
Drugi vid nae imaginacije u prikazivanju prakrti jeste vizija krsta. Sredite
krsta ima istu ulogu kao vrh piramide. Horizontalna linija predstavlja horizont bia i
vremena. To je sav iskustveni svet prakrti. Vertikalna je venost koja je prelama u
sadanjem trenutku - koji je taka ukrtanja. Sredite krsta je ovekova Sopstvenost: tu
se dogaa ukrtanje bia i Duha venosti, tu se uslovnosti vremena i bia nadilaze jer
se suoavaju sa venim duhovnim smislom. Zato je to ujedno i ovekovo sredite s
kojim je on povezan s univerzumom. Kada se ovekovo bivstvovanje zasniva na svom
pravom sreditu, tada je univerzum njegov dom, cela je priroda tada samo ira celina
njegovog bia. Sredite krsta je svesni subjekt; kraci su prostor i vreme kosmosa. Oni
se saimaju u svom sreditu. Ovo nam, kao i kosmoloka teorija Jaeg antropikog
principa (SAP), kazuje da kosmos postoji sa jedinim ciljem formiranja svesnog subjekta. To znai da je kosmos naa sopstvena unutranjost, ili nae Sopstvo. U takvom
jedinstvu oputenost i blaenstvo u harmoniji jedini je nain ivljenja. Za oveka koji
nije u sopstvenom sreditu univerzum je neprijatelj, on se sukobljava sa prirodom i
62

zato pati. Patnja se javlja uvek kada neko odbija svoje bie jer ne uvia njegovu stvarnost. Ako je sve spolja naa unutranjost, tada je sve ono to nam smeta spolja, i osobine drugih ljudi, zapravo ono to u nama nismo osvestili i prevazili, a nesvesno projektujemo van. To je sutina ovekove (po)grenosti. Neuvianje i neprihvatanje smisla egzistencije kakva jeste, kao nae Sopstvenosti, izaziva oseaj izgubljenosti i neautentinosti, to prirodno donosi patnju.
Priroda nije slepo linearno odvijanje niotkuda u nedogled. Ona ima svoj ishod i
on se dogaa uobliavanjem bivstvovanja u jedan pogodan oblik gde e se taj ishod
reiti, gde e se vreme odvijanja prevazii. Taj pogodan oblik prirode je ovekovo
bie, njegova Sopstvenost je taka preseka vertikale i horizontale i zato je njegova
sudbina nadilaenje prirodne uslovnosti i prolaznosti. To je krst koji on mora da ponese: da identifikaciju sa biem presee venim duhovnim smislom u svom srcu. Na taj
nain, spasavajui sebe, on spasava i celu prirodu. Ona se nigde drugde ne moe dovesti do oslobaajueg savrenstva, nego jedino u osloboenom oveku.
Prema shemi, sredite krsta je aham-kra, dok je buddhi kao lotosov cvet koji iz
takvog sredita nie i otvara se neuslovljenosti Duha (purua).
Piramidalni getalt je objektivan nain prikazivanja procesa prirodnog zbivanja
(prakrti), a krst subjektivan. On ukazuje na ukrtanje vremena i venosti, odnosno na
neophodnost prekidanja, unitenja ili nadilaenja vremena kao jedinog naina da se
nadie uslovnost bivstvovanja. Jer, uslovljenost nije nita drugo do neuvianje da
vreme u apsolutnom smislu ne postoji. Zato to je ta taka ukrtanja ovekova Sopstvenost, ovo predstavlja subjektivan nain prikazivanja prakrti i on nije nita drugo do
egzistencijalno ostvarenje objektivnog procesa. Piramidalni prikaz je kategorijalan, a
krstoliki egzistencijalan, i oba se moraju razumeti.
1. Uzronost
Priroda je podruje uzronog nastajanja. Nita u njoj nije stvoreno kao novo i
posebno, nego je proizvedeno ili ispoljeno iz jedinstvene i univerzalne osnove, prakrti.
Stvaranje univerzuma je samo ispoljavanje ili razvijanje svih mogunosti koje su sadrane u prakrti. Sve to je ispoljeno, kao nuna posledica dejstva odgovarajueg uzroka, ve je postojalo u svome uzroku i pre svog ispoljavanja u ulnom iskustvu, u
implicitnom ili skrivenom ali jednako realnom stanju. Uzrok je, dakle, ono stanje u
kome posledica postoji u skrivenom obliku na finijim nivoima stvaranja, ali izvan prostorvremena subjektivnog iskustva o njoj. Nakon sticanja odgovarajuih okolnosti ona
se moe ispoljiti u prostorvremenu psihofizikog doivljaja nekog subjekta. Dakle,
pojam stvaranja aktuelan je samo u subjektivnom iskustvu (indriyni i manas) koje je
podlono linearnom sledu zbivanja u trodimenzionalnom prostoru.
Svoj realizam snkhya pokazuje time to tvrdi da ono to ne postoji ne moe
nikada i ni na koji nain da bude predmet neke aktivnosti ili iskustva. Zatim, da svaki
proizvod sadri u sebi supstanciju svoga tvarnoga uzroka i realno je postojao u njemu
kao mogunost. Da nije tako, sve bi moglo da nastaje iz svaega, to bi protivreilo
uzronosti koja postoji u prirodi. Dalje se kae da uzrono dejstvo pripada samo onome to ima neophodnu mogunost za izazivanje odgovarajue posledice, inae bi sve
moglo da izaziva svata. Razvoj svega na svetu samo je ispoljavanje onoga to je skriveno kao prisutna mogunost na viim, finijim nivoima stvarnosti od one koja je kroz
fizika ula poznata razumu. Dakle, uzrok i posledica predstavljaju nerazvijeno i raz63

vijeno stanje jednog istog bia. Ono smo je bezvremeno i apsolutno. Na taj nain,
iako se sve kree i preobraava u svakom trenutku, iako je prolazno sve to je nastalo
u vremenu, ne postoji ni u emu potpuno unitenje, bit svakog bia niim ne moe biti
ugroena. Sva mogua stanja bia koja se ispoljavaju u vremenu, prisutna su u svom
bezvremenom ishodu, u mahat-buddhi, daleko iznad fizikog nivoa stvarnosti koju
odlikuje supstancijalnost i deterministika inertnost, na kojoj se uz pomo ogranienog
uma (manas) vidi jedino prolaznost svega stvorenog. Ovde su bezvremeno prisutne i
sabrane apsolutno sve mogunosti bia koje se ispoljavaju u vremenu, prolom, sadanjem, ili buduem. Tu nita nije izgubljeno niti ugroeno, niti se ta raa niti umire. Tu
su sauvani svaka misao, svaka re i svako delo. Usled jedinstva prirode, koju oliava
mahat-buddhi, nemaju se gde izgubiti. Suoavanje sa njima oekuje svakoga ko postaje svestan da su to tvorevine prakrti, a da je purua nezavisan. Zato, probuen ne moe
biti niko bez iste savesti.
Ve nam i sama logika s kojom ustanovljavamo prirodu kazuje da, ako su sve
posledice ve sadrane u svojim uzrocima u latentnom stanju, da bi se izbegao regres u
beskonanost, mora postojati jedan neprouzrokovani uzrok, univerzalno polje bia u
kome su sjedinjeni svi fiziki zakoni. To je prakrti. Ovo se moe dokazati i na sledee
naine. Najpre, sve individue i pojedinane stvari su ograniene i uslovljene neim
izvan sebe, irom celinom ili viom silom. Stoga nita pojedinano ne moe biti uzrok
kosmosa ili celine. Zatim, sve stvari proimaju izvesne zajednike osobine, kao to je
atomska struktura, koje upuuju na zajedniki izvor iz koga su potekle. Postoji aktivni
princip koji se ogleda u razvoju svake stvari, a koji se ne moe poistovetiti ni sa jednim stepenom toga razvoja. To je neto ire od svojih proizvoda, iako je u njima imanentno. Uvek vie uzroka uestvuje u izazivanju jedne posledice i zbog ovakve sloenosti sve tvorevine u prirodi su razliite. Sve su one, meutim, uslovljene, i zato ne
mogu biti sebi uzrok. Jedinstvo koje opaamo u kosmosu ukazuje na jedinstveni uzrok
svega i on ne moe biti izvan prakrti, kao njen tvorac, jer nikakav uzrok ne moe da
stvori od sebe potpuno razliitu i nezavisnu posledicu. Uzrok mora da sadri vie realnosti nego posledica ili bar najmanje isto koliko i ona. Iz niega ne moe nita nastati.
Prakrti je stoga neispoljena kao osnova, ali nije ni razliita od svega to postoji. Razlika izmeu ova dva stanja, izmeu neispoljenosti i ispoljenosti, direktno je zavisna od
stalnosti prisustva, odnosno, neobmanutosti svesti koja ustanovljava prirodu kao takvu.
Prisustvo tako iste svesti, pak, zavisi od otvorenosti za neuslovljenost koja omoguava i prirodu i svest o njoj.
Holizam piramidalne strukture prirode i njena uzronost kazuju nam da ona
postoji tako to se u njoj ispoljavaju svi mogui oblici. Priroda je polje potpune slobode ispoljavanja apsolutno svega to moe da se ispolji, to je velika svatara. Apsolutno
sve to uopte moe da postoji i da se dogodi na bilo koji nain - to negde u prirodi
postoji i dogaa se. Ova definicija nam najbolje moe dati toleranciju i razumevanje
neugodnih pojava.
Polje ispoljavanja svih mogunosti moe postojati jedino u slobodnoj volji. To
je drugi nain da se kae da je sve slobodna volja, iako je uslovljena. Eto jednog objanjenja paradoksa: sve u prirodi jeste uzrono nastalo, ali istovremeno je nastalo
zahvaljujui slobodnoj volji da se ispolji sve to uopte moe da bude ispoljeno, i zato
ima slobodnu volju u sebi. Slobodnu volju omoguava neuslovljenost na kojoj poiva
cela prakrti. Ovo podrazumeva da i slobodna bia mogu da budu neslobodna, kao to i
neslobodna mogu da se oslobode. Ovu dvostruku prirodu principa slobode treba uvek
imati u vidu.
64

Zbog jedinstvenog uzroka cela priroda je jedinstvena i nepodeljena, apsolutno

nita u njoj ne moe se izdvojiti po sebi i za sebe. To jedinstvo prirode je, meutim,
slobodno jer poiva na neuslovljenosti i njoj slui u celosti kao svom krajnjem ishodu.
Zato je sve bivstvovanje u njoj uslovljeno i neautentino sve dok ovek ne dozri do
celovitosti bivstva i tako ga dovede do ishoda u svom ivotnom iskustvu. To je individuacioni proces, a ne kolektivni. Samo ista neuslovljenost moe omoguiti neto tako
jedinstveno i celovito, u sebi potpuno, a raznoliko, savreno i udesno kao to je ivot
prirode. Zato to poiva na neuslovljenosti, priroda se moe potpuno slobodno manifestovati na razliite naine, prostor i vreme prirodnog zbivanja mogu se trodimenzionalno saeti u konkretan oblik ili pri-vremeni entitet, u neki predmet, bie ili proces, a
najpotpunije u svesnog subjekta - isto kao to se moe rasprostreti u objektivnu i neorgansku prirodu. Jedna mogunost jami drugu.
Sloboda direktno podrazumeva individuaciju. Naime, ona je razlog to je sve
jedinstveno u prirodi, to nita nije isto. To je tako stoga to sve tei svesnom subjektu
a osnovno svojstvo svesnog subjekta je samostalnost i originalnost u delanju. U gruboj
spoljanjoj formi princip slobode se ispoljava u raznolikosti svih oblika - formativno, a
na najfinijem planu kao in slobodne volje u delanju svesnog subjekta - egzistencijalno. Kada subjekt uini neto novo i originalno to je dokaz da je on svestan ta radi, da
moe to da uradi i da je uradio neto novo po svojoj slobodnoj volji. (U skladu sa ovim
treba rei da postoje subjekti koji ne delaju originalno jer nemaju svoju slobodnu
volju, uslovljeni su spoljanjim uticajima, pa stoga i nisu svesni. Svesni su onoliko
koliko su nezavisni od spoljanjih uticaja i delaju sami.) Oblik i delanje su grublji i
finiji vid ispoljavanja slobode na kojoj se priroda zasniva.
Da ne bismo doli u paradoks da Duh neuslovljenosti (purua) omoguava
uslovljenu prirodu, moramo istai da uslovljenost, tj. uzronost prirode postoji samo za
neprobuenog oveka. Koliko je ovek svesniji toliko je priroda (samo) za njega slobodnija i manje uslovljena. Osim toga ona nije jednolina i uvek linearna; ona je relativna, sloena i esto za posmatraa koji se rukovodi zdravim razumom (manas)
protivrena, pa i nevidljiva. To je usled toga to se uzronost protee preko razliitih
dimenzija prirode (na tanmtr i maha-bhtni) koje izazivaju relativnost vremena
njenih zbivanja i tako nadilaze ulno iskustvo (indriyni). Proces uzronosti je prisutan, dakle, u celoj prirodi, ali mi vidimo samo one njegove delove koji prolaze kroz
trodimenzioni fiziki svet naeg ulnog opaanja, dok ostale delove istog procesa, koji
se proteu kroz natulne dimenzije, ne vidimo. Ovakva fleksibilnost uzronosti prirode
i neopaanje celog procesa daje racionalnom posmatrau iluziju da nije uslovljen i da
su ivot i dogaanja u njemu slobodni, proizvod sluajnosti ili tek donekle uslovljeni,
da nepravda preovlauje i da se deavaju uda. Ono to nam izgleda kao nepravedna
sudbina, bezrazlono zlo ili udo, sastavni su delovi opte uzronosti koja postoji u
celoj prirodi, ali koje mi ne opaamo fizikim ulima jer dolaze iz drugih dimenzija
prirode. Stvari nam izgledaju udesne, nerazumljive i nelogine, nepravedne ili zle
samo zato to ne vidimo ceo proces uzronog nastajanja u prirodi, ve samo onaj njegov deo koji nam je ulno dostupan. Probueni vidi da u prirodi kao celini ne postoji
zlo, sve u njoj slui u korist Duha ovekovog. (Otvoreno je pitanje da li savremeni
ovek razume ta je njegov pravi interes.) Takoe, zbog transcendentne i nelinearne
prirode neorganskog podruja uzronosti, mnogima moe izgledati da je ivot uslovljen udljivim hirovima nekog Boga. Radi se samo o drugim dimenzijama uzronog
zbivanja jedne iste prirode.
65

Da bismo je bolje razumeli izneemo ukratko nekoliko modifikacija uzronosti

koje su dostupne iskustvu razuma.
1. Direktna uzronost (kao drvo koje poiva na svome korenu i opstaje onoliko
koliko i koren koji ga omoguava).
2. Uzronost po istovremenosti (kada se pojavom jednog fenomena nuno javlja
i drugi).
3. Uzronost po uzajamnosti ili kompenzaciji (kada se neto dogaa zbog ravnotee suprotnosti).
4. Uslovljenost objektom (kada je neto izazvano u postojanje zahvaljujui
objektivnim uticajima: svetlost za stvaranje vidne svesti i ulo vida, zvuni talasi za
slunu svest i ulo sluha, objekti u umu za umnu svest i misli; poloaji planeta na
karakter i mentalitet oveka, fiziko prisustvo i kretanje nekog objekta itd.).
5. Uzronost podravanjem (kada jedan fenomen uvek prethodi nekom drugom
i njegova je osnova).
6. Uzronost sadrajem (postoje sadraji koji podstiu zlo i oni koji podstiu
milosre i duhovnost, loa hrana i klima negativno utiu na zdravlje, ulnost i loe
drutvo vode u lo ivot, a dobri prijatelji u dobar, bilo ta moe postati sadraj stanja
svesti i svaki sadraj podstie sebi sline sadraje, dobre ili zle).
7. Uzronost iz prethodnog roenja.
8. Uzronost preko akcije (karma - posledice koje se manifestuju samo s odreenim akcijama tj. delima).
9. Uzronost koja se ispoljava samo kao rezultat meditativnog zadubljenja,
samadhi (sabranost, uvid, spokoj, siddhi...) i koja se bez meditacije ne moe javiti.
10. Uzronost koja nastaje samo kada su odreeni inioci spojeni.
11. Uzronost koja nastaje samo kada su odreeni inioci razdvojeni.
12. Uslovljenost imitacijom i ponavljanjem obiaja, tradicijom, ubeenjima ili
sugestijom (implantacija odreenih sadraja u podsvest ljudi da bi se kontrolisali).
Zbog jedinstvenog uzroka sveg zbivanja nita u prirodi niti nastaje kao novo niti
nestaje, jer sve je energija pa zato oblici nisu nita po sebi niti za sebe. Samo se energija preobraava u kretanju (ivotu) usled delotvorne neuravnoteenosti prirodne konstitucije (gune). Da se ne kree, ne bi bila energija. Njena neravnotea pokree sopstvenu
ivotnu energiju (prna). Takoe, usled postojanja neravnotee u samoj konstituciji
prirode, njena uzronost je takva da se nijedan uzroni proces nikada ne ponavlja na
istovetan nain. Zato je u njoj sve razliito iako postoji red. Dakle, uzronost postoji
zbog jedinstvene osnove ukupne pojavnosti sveta, a stalna raznolikost svih uzronih
procesa zbog neuslovljenosti na kojoj ta jedinstvena osnova poiva i kojoj kao celina
slui. Istovetno ponavljanje nekih uzronih procesa dogaa se jedino oveku, u njegovim neurozama, filosofiji, nauci i tehnologiji. Otuda je ona tako opasna za prirodu koja
vie voli da se slobodno preobraava i da svoju uzronost posveuje svrsi, celovitosti
bivstvovanja koje poiva na Duhu neuslovljenosti. Za razliku od ovekove logine i
tehnoloke uzronosti koja deli i porobljava, prirodna uzronost je u celosti posveena
celovitosti i jedinstvu.
Opta uzronost prirode na niim i grubljim dimenzijama ispoljava se u fizikim i biolokim zakonima, dok u svom najviem nivou, u umu (manas), dobija oblik
skrivenih predispozicija (samskara) koje uslovljavaju ali i ureuju psihomentalne aktivnosti subjekta. Upravo zahvaljujui toj ureenosti, on moe da prepozna fizike
zakone.
66

Uzronost prirode je nuna da bi se odralo jedinstvo i celovitost, jer samo kao

celovita, priroda slui interesu Duha (neuslovljenosti). Zato svako bie, koje nije celovito, pati u uslovljenosti.
Uzronost je nuna samo do manasa, u aham-kri ona poinje da se nadilazi
otkrivanjem jedinstva prirode, koja je analogna jedinstvenoj linosti, to rezultira
ovekovim probuenjem (buddhi). ovekova linost nadilazi uzronost, u njoj se razreava uslovljenost. Reke, drvee i ivotinje nemaju linost, a imaju jedino uzronost.
Zato je opta uslovljenost uzronou najprisutnija u prirodi. Malo je ljudi koji su sposobni da budu celovite linosti, da budu olienje smisla bivstvovanja u celosti i tako ga
uine duhovno prisutnim, bar na podruju svoga iskustva. Uzronost pretee u egzistenciji, i tu teinu osea u svom srcu svako ko se bori za linu svesnost, za slobodu od
ropstva u prirodnoj nunosti. Ona je takva da mnotvo bia mora da joj pripada kako
bi se odravao proces organskog ivota koji poiva na uzronosti. Veina ljudi mora
da slui ovom procesu, oni su u najboljem sluaju proseni ljudi iji su ivoti posveeni zasnivanju porodice, radu i zabavi u dokolici, a u najgorem propadaju u zlo koje
predstavlja samo jau stegu uzronosti. (Zato rezultira smru ili uskraivanjem slobode.) Oni nikada ne postaju celovite linosti (aham-kra) usled neprepoznavanja jedinstva prirode. To je podvig koji samo poneki individualci ostvaruju tekom borbom protiv gravitacije veeg dela prirode koji slui uzronosti, a koji se manifestuje u njima
samima koliko i u drutvu oko njih. Ako odole stihiji prirodne uzronosti, koja je privlana zato to je u njoj sve predvieno i prirodno, i ostvare proces individuacije, oni
spoznaju jedinstvo sveg bivstvovanja i tako postaju celovita bia, probuena i nezavisna. Oni su umakli prirodnoj nunosti i patnji koju njena nepostojanost uvek izaziva.
Umaknuvi uzronosti postigli su svrhu prirode kojoj ona slui u svojoj celosti jer,
postajui celovita priroda u malom, mikrokosmos, oni u svom iskustvu ostvaruju ishod
prakrti uopte, da slui osloboenju Duha. Oslobaajui Duh neuslovljenosti u sebi,
Duh na kome poiva cela priroda, oni postaju nezainteresovani za njenu uzronost,
mogu biti samo posmatrai, a ne i uesnici koji se vezuju lancima njenih uzronih zbivanja. Oni su svedoci (sakin) ili posmatrai zato to vide smisao celog bivstvovanja i
ostvaruju ga kroz sebe. Uinili su ono to je trebalo uiniti, tako da vie nita nije preostalo, postigli su jasnou vienja svih zbivanja kao zbivanja prirode, a ne svoja, jasnou koja omoguava Duh neuslovljenosti u njima.
Priroda uvek ima obezbeenu veinu koja joj slui u odranju organskog ivota
(naroito meu enama), 25 pa zato moe dozvoliti pojedincima da se oslobode. U tome
je njihova ansa, oni su njeni najzreliji plodovi koji u sebi nose seme celog njenog postojanja, koji su olienje njenog smisla. Prirodno je da takva akumulacija smisla moe
da se dogodi samo u manjem broju ljudi jer to je, zapravo, koncentracija energije bivstvovanja uopte. Malo je njih sposobno da u sebi prihvati svu snagu ivota uopte,
sudbinu svih bia i odgovornost za njihovo spasenje. Kultivisanju ljudi koji ine veinu slue sve velike religije zasnovane na judeo-hrianstvu, hinduizam i konfuijanstvo. 26 Ideal njihovog ivota je da slue interesima organskog opstanka (indriyni), a da
bi se to sluenje podstaklo, oduvek su pomagali bogovi i druga nebeska bia iz neor25

Ba zato to su olienje prakrti, neke ene, dovoljno zrele, na najlepi nain mogu sluiti interesima Duha
(purue), svedoiti o njemu, oseati njegovo delo i sprovoditi njegovu nameru, ili biti posveene istinski duhovnim ljudima - bolje od mnogih mukaraca. S druge strane, mukarci, iako su u veoj meri olienje purue, upravo zato manje su svesni njegove prirode od ena, u praksi su vrlo esto vie udaljeni od Duha nego ene. S ovim
e se teko sloiti i mukarci i ene jer ovek je najmanje svestan onoga to mu je najblie i uroeno. Na ovaj
paradoksalan nain mukarci i ene su u istom poloaju prema Duhu.
26
Iskljuivo na prva tri nivoa svoga delovanja. O tome videti u poglavlju Sedam stanja.

67

ganskog podruja (tanmtr). Zato je, uostalom, osnovni motiv odlaska vernika tih
religija u hramove, i obraanja Bogu kroz molitve, ouvanje organskog opstanka,
zdravlja i porodice. Tu je takoe i briga za duu iji se zagrobni opstanak zamilja
kao produetak fizikog ivota lienog svih briga. Takve molitve se esto ispunjavaju,
ponekad i udesnim izleenjima, jer priroda pomae svojoj vernoj deci koja rade u
njenom interesu. Majke najbolje poznaju i sprovode njen blagoslov.
Agresivnost, koja se u obezbeivanju biolokog opstanka esto ispoljavala
meu religijama (na svetoj zemlji), ima slinosti sa agresivnou koju pokazuju
ivotinje u borbi za teritoriju, hranu i pojila, ali su, za razliku od ivotinja, religije
nasilne. ivotinje nisu nasilne u agresiji, prirodne su i nisu zle, dok ovek gotovo uvek
jeste nasilan, jer ga na to navode metafizika ubeenja i njegovi bogovi koji su mu
takva ubeenja implantirali. Nagrada za one koji ipak ne preteraju u zlu je lep odmor u
raju gde se zadovoljavaju sve infantilne elje upadljivo organskog karaktera - naroito
one koje nisu mogle biti zadovoljene za fizikog ivota. Ali, nakon toga nastupa, kako
se tvrdi na Istoku, ponovno roenje i novi rad - sve dok se ovek kroz ivotno iskustvo
ne navede na razlikovanje purue od prakrti.
Mora se naglasiti da je rad osnovni modus uzronosti prirode. Ona ima teleoloku funkciju, u celosti je posveena oslobaanju prisustva Duha koji je omoguava
kao takvu. Ta njena funkcija se ostvaruje radom koji se moe odvijati jedino kroz
uzronost. Kroz rad se cela priroda transformie ka Duhu i tu transformaciju sprovode
sva njena bia, od bakterija do ljudi i bogova. Jedino s takvim radnim uestvovanjem u
ivotu prirode ovek kristalie svest o Duhu koji ivot omoguava. Zato priroda prisiljava oveka da kroz rad doe do spoznaje i slobode.
Na niim nivoima piramide prakrti, rad se manifestuje kao fizika aktivnost. Na
viim, a to znai unutarnjim nivoima (manas, aham-kra i buddhi), to postaje psiholoki rad i karman. Otuda je karman sveobuhvatan termin koji oznaava sam rad kao
takav, delo koje nosi svoj rezultat, i same posledice rada odnosno dela.
Karma je sutina oko koje se vrti smisao ovekovog postojanja.
U podruju ispod aham-kre vlada uslovljenost uzronou prirodnog zbivanja
i tu je sudbina svakog bia odreena. Ali, samo je oveku koji je postao olienje jedinstva i smisla bivstvovanja (aham-kra i buddhi), a to je sloboda od uslovljenosti, samo
je njemu mogue da sudbinu prevazie, da se oslobodi zakona uzronog delanja (karma). Dakle, sudbina postoji i ona se zbiva ispod aham-kre, dok ovek nije svoj, dok
nema jedno i celovito svoje Ja. Osvajanjem aham-kre ona se prevazilazi i pobeuje.
Sudbina se ne moe promeniti po elji, jedino se moe nadii podruje njenog zbivanja
u slobodi linosti ija je svest uvek ista i neuslovljeno prisutna po svojoj volji.
Kao i piramidalna struktura prakrti, i njena uzronost nas upuuje na prihvatanje i toleranciju prema svakom obliku postojanja. Ako je sve podlono uzronosti, tada
sve ima razlog svoga postojanja u optem poretku stvari.
2. Emanacija
Ispoljavanje prakrti iz neispoljenosti (avyaktam) moe se posmatrati dvojako:
makro i mikrokosmiki. Ve smo ustanovili da bi makrokosmiki vid bio imaginacija
piramide. Mikrokosmiki vid bio bi subjektivni okret ka onome ko svet ustanovljava,
ka Jastvu (aham-kra) i istoj svesti (buddhi).
68

Svet ne postoji bez subjekta koji ga doivljava. Ovo ne znai da je svet iluzija,
nego nam ukazuje na smisao i egzistencijalan znaaj koji subjekat ima za svet. Naime,
svet postoji da bi formirao svesnog subjekta. Subjekat u apsolutnom smislu je purua.
U podruju relativnog zbivanja prirode on je posmatra koji kroz ovekove otvorene
oi svetu daje svedoanstvo o postojanju. Ukoliko su one budnije i otvorenije, utoliko
je purua prisutniji. Cela priroda postoji zbog posmatraa. Posmatra postoji zbog cele
prirode. Zato nema sutinskih razlika izmeu makro i mikrokosmikog ispoljavanja.
To je jedan isti dogaaj. Zbog njihovog jedinstva, subjekat i svet u kome on biva su
interaktivni.
Danas je na Zapadu, s primerenim zakanjenjem, otkrivena u mnogobrojnim
rezultatima iz oblasti kosmologije, astrofizike i kvantne teorije, itava serija zapanjujuih koincidencija izmeu numerikih vrednosti nekih fundamentalnih konstanti prirode (prirodne konstante) kao to je, na primer, odnos izmeu mase protona i mase
elektrona. Uoeno je da sama mogunost postojanja ivota zavisi od ovih podudarnosti. Tako je ustanovljeno da odreena sutinska svojstva univerzuma moraju da budu
upravo onakva kakva jesu da bi se javila evolucija ivota zasnovanog na ugljeniku (po
mnogima jedina osnova za spontani nastanak ivota) i u krajnjem vidu oveka kao
svesnog posmatraa. Jasno nametanje ove injenice dovelo je do nastanka kosmoloke
teorije Jaeg antropikog principa (Strong Anthropic Principle ili SAP) po kojoj vidljive osobine svemira, ovakve kakve su u svemu, nisu proizvod sluajnosti ili prirodne
selekcije izmeu vie mogunosti, ve su posledica sasvim odreene svrhe: stvaranje
uslova za nastanak svesnog subjekta. Taj princip kae: Vasiona mora imati takva
svojstva koja dozvoljavaju razvoj ivota u nekom stadijumu njenog postojanja. Iz
ovoga se dalje izvodi da je vasiona stvorena sa ciljem nastanka i opstanka posmatraa,
i ti posmatrai su nuni za postojanje vasione.
Dok Jai antropiki princip kae da priroda postoji ba ovakva kakva je, a drugaija ne moe postojati, zato da bi stvorila svesnog subjekta, snkhya ide korak dalje i
tvrdi da prirode ne moe ni biti bez svesnog subjekta. On je primaran. On projektuje
celu prirodu. Puruu moemo razumeti kao apsolutnog ili transcendentalnog subjekta.
U klasinim delima o snkhyi kae se da je prakrti objekat, a purua subjekat. Ovo ne
treba razumeti na uobiajen nain, jer je za puruu objekat i sam um. Stoga se kae da
je on transcendentalan (nadilazi um).
Smisao subjekta, i njegov fundamentalan znaaj za postojanje objekata, moe
nam postati jasniji ako uvidimo da svetlost jedne zvezde, na primer, nikada ne bi bila
opaena da nije pala na mrenjau oka posmatraa, subjekta. irila bi se u nedogled u
prazninu i ne bi bilo smisla njenog postojanja. A bez smisla nita u prirodi ne moe da
postoji. Zato, bez subjekta koji je svestan njihovog postojanja, zvezde bukvalno ne bi
ni postojale. Kada subjekt opazi njenu svetlost i postane je svestan, irenje njene svetlosti je postiglo svrhu, dobilo je adekvatan odraz u oku posmatraa i aktuelizaciju smisla svoga postojanja u njegovoj svesti. Svi objekti trae i nalaze smisao postojanja u
svesnom subjektu. Stoga je reeno da prakrti slui purui.
Sama re emanacija kazuje o pojavi objektivnog sveta kao gubitku autentinosti
bia (prakrti). To je isti dogaaj. Stoga je osnovna odlika bivstvovanja-u-svetu zaborav autentinosti, neuvianje (avidya) i nesvesnost jedinstva bia koje je uvek prisutno
kao ishod svega. Taj ishod iz kojeg sve proishodi je mahat-buddhi. To je vrhovno
poelo, velika budnost, to je sutina bivstvovanja uopte pa zato i ovekova sutina.
On je nje u prosenom ivotu nesvestan. Samo je povremeno svestan svoje individualnosti i volje (aham-kra), dok je za vreme svakodnevnog budnog stanja svestan povr69

ine i nekih funkcija svoga tela (indriyni). I to je jedino podruje koje ovek opaa
kao ispoljeni svet: organski svet i ona podruja neorganskog zbivanja koja su ulima
dostupna ili mu se sama javljaju natulnim putem. Za prosenog oveka priroda se
ispoljava jedino u trodimenzionalnom obliku usled empirijske uslovljenosti njegovog
opaanja. Organski ivot ne moe postojati bez trodimenzionalne uzronosti. Zato je
ona iskoriena za objanjenje osnovne zakonitosti prakrti jednom prosenom razumevanju. Emanacija kazuje o smislu same uzronosti. Ono bitno, naime smisao ili
ishod zbivanja ispoljenog sveta kakav se ulima pokazuje, nalazi se na viim dimenzijama prirode, a one nisu spolja nego unutar subjekta. Zato njegovo opaanje zavisi
od zrelosti subjekta, od neobmanutog prisustva svesti u njemu. Vie kategorije, buddhi, aham-kra i manas sainjavaju unutranji organ (antahkarana) - dok istovremeno predstavljaju vie, suptilne nivoe odakle emanira sva vidljiva priroda. Otuda su te
vie dimenzije prirode unutar oveka. One su aktivne u sva tri vremena (prolost,
sadanjost i budunost), dok ulni i delatni organi (indriyni) postoje samo u sadanjem trenutku linearnog vremena. Zato je za razumevanje emanacije iz najvie kategorije nuno nadilaenje vremena. To je mogue samo u potpuno probuenoj (buddhi)
linosti (aham-kra). Stvarnost kao jedinstvo svega ovek ne moe doiveti dok sam
ne postane njeno olienje kao stvarna ili jedinstvena linost (aham-kra), niti e stvarnost ili sutinu svega doiveti drugaije nego kao probueni (buddhi) koji uvek biva
kao onaj koji jeste u apsolutnom smislu, koji je stvaran. Jer, najvia dimenzija bia
(mahat-buddhi) isto je to i ovekova Sopstvenost. Zato spoznajui sebe ovek spoznaje svet oko sebe, i obrnuto. To je uzajamni odnos. Priroda pomae oveku da se spozna jer kroz njega postie svoj krajnji smisao. ovekov ivot je stalna obuka i proces
uenja. to je svesniji sebe, to je budniji za stvarnost i utoliko je njegov odnos prema
prirodi humaniji, a takoe i manje pati zbog prirodnog deavanja. ivot je bolan i destruktivan samo u onoj meri u kojoj mu nedostaje smisao. Stoga emanacija u snkhyi
nije objektivistika ve personalistika. Ona pokazuje kako smisao bivstvovanja univerzuma zadobija svoje olienje jedino u ovekovoj linosti, i nigde vie. Priroda se
ispoljava samo zato da bi kroz oveka dola do svoga smisla, i da svoj smisao kroz
njegovu linost i kreativnost uini aktuelnim. 27
Prakrti se ispoljava dejstvom guna. Kada je buddhi pod uticajem gune sattva,
tada je ovek budan u svojoj autentinosti i objektivni svet nestaje kao san. Kada je na
delu guna raas, tada se ispoljava individualnost svega i svaega - i linosti i svih
oblika ivota organskog sveta. Pod tim uticajem nastaje sva dinamika ivog sveta, njegova borba za opstanak i stalni preobraaj. Prevaga gune tamas dovodi do ispoljavanja
neorganskog podruja bivstva.
Personalizam emanacije u snkhyi ogleda se u njenom poreenju s ovekom
koji se budi.
U svom autentinom stanju priroda je potpuno jedinstvo bez ikakvih suprotnosti, bezvremena nenaruiva bit. To je mahat-buddhi. Kako je ovek u prosenom ivotu
nije svestan kao takve, ona se u njegovom iskustvu dogaa kao stanje dubokog sna bez
snova (suupta-sthana). To je jedina faza bivanja u kojoj je ovek potpuno nesvestan
sebe i postojanja, iako oputen poiva u sebi, u samom biu koje ga sainjava i regenerie. Njegova svest je tu uspavana jer nije nauila da bude jedno sa samim biem, ue27

Ovo svakako ne znai da snkhya zagovara antropocentrizam jer je on projekcija prosenog, empirijski ogranienog i neprobuenog oveka. Prakrti se oblikuje prema purui koji se moe aktuelizovati samo kroz probuenog oveka. A to je vrlo retka pojava koju veina ljudi i ne sluti. Personalizam emanacije se teko prepoznaje
zato to se najdublje tie samog oveka.

70

na je da se projektuje van, da se poistoveuje sa svojim sadrajima, individualnim

oblicima zbivanja, mislima i delima, a oni su svi poniteni u jedinstvu bia. Kada se
umoran od lutanja u dogaajima izvan sebe, ovek potpuno opusti od misli i dela, on
padne u jedinstvo sa sobom. Ali, tada padne i u potpuni zaborav i nesvesnost jer je
nauio da bude svestan uvek neeg drugog, a ne sebe samog, bivstvovanja samog.
Probuenog oveka odlikuje stalna budnost koja traje i za vreme tog jedinstva sa stvarnou bia koje se spontano dogaa kao dubok san. Nejasna svest o tom jedinstvu, kod
prosenih ljudi, nastaje u trenutku pri samom buenju iz sna. Tada se za kratko dogaa
ista i bezlina svesnost pre javljanja svesti o sebi i linoj posebnosti (aham-kra).
Ona nastaje usled oputene prisutnosti u blizini samog bia. Ve s prvim pokretom tela
i uma ova oputenost nestaje.
Aham-kra je princip individualnog uobliavanja. To je sledea pojava u emanaciji. Nakon buenja i pojave prvobitne i iste svesnosti (buddhi), ovek postaje svestan sebe (aham) i pokree (-krah) svoje telo (indriyni). Tada tek ustanovljava objekte (tanmtr i maha-bhtni), jer oseanje sebe nije mogue bez odnosa sa objektima.
Kosmiki posmatrano, aham-kra je princip po kome se individualno oblikuje svaka
tvorevina i pojava u prirodi. Sve je individualno odreeno, inae u bezoblinosti ne bi
moglo biti nikakve aktivnosti, a prakrti je uvek aktivna. Materija i energija sveta imaju
zrnastu strukturu, odnosno, sve moe postojati samo kada je uoblieno na neki nain.
Sa pojavom aham-kre dogaa se razvoj objektivnog sveta. Na shemi vidimo
da se od ove kategorije emanacija deli na dva dela. S jedne strane imamo indriyni,
koje oznaava fiziko telo ivih bia koja su nosioci svesti, a s druge tanmtr i mahabhtni, koji sainjavaju fina i gruba poela objektivnog, neorganskog sveta prirode.
Osnovna osobina svega ovoga jeste postojanje u vie dimenzija, ili stepena vibracija,
finijih ili grubljih, kao to pokazuje model piramide gde je svaki vii nivo suptilniji od
nieg. Poznavanje dimenzija prirode od osnovne je vanosti za njeno razumevanje. Da
bismo se pribliili tom razumevanju, moramo prvo sagledati osnovnu dinamiku prirode kroz gune i energiju (prna) koju ta dinamika stvara za njen opstanak.
3. Gune
Jedno od najbitnijih obeleja snkhye jeste njeno uenje o gunama. Tripartitnost
us-trojstva prirode najbolje je sauvana u arhajskoj fizici ainizma i snkhye. Sa
manjim ili veim izmenama ono je kasnije korieno u mnogim filosofskim i religijskim pravcima.
U svom izvornom stanju, u potpunoj uravnoteenosti i holistikom jedinstvu
svih suprotnosti i inilaca, prakrti postoji kao bezvremena i neispoljena bit, kao jedini
uzrok svega stvorenog (pradhana). Njen preobraaj (parinama) u iskustveni svet predmetne stvarnosti mnotva entiteta nastaje usled poremeaja idealne ravnotee njenih
konstitutivnih stanja, guna, i nestanka jedinstva svih suprotnosti. Za taj poremeaj i
nastanak sveta nije potreban nikakav spoljanji uzrok u vidu tvorca, jer niega ne moe
biti izvan samobitne prirode. On spontano nastaje dejstvom igre samih osobina triju
konstitutivnih stanja prakrti u svakom trenutku. Drugaije reeno, da bi uopte bilo
prirodne aktivnosti neophodna je izvesna neravnotea i nepostojanost u samoj njenoj
osnovi koja e je pokretati. Zato su sve prirodne tvorevine i pojave prolazne, nepostojane i stoga e svako vezivanje za njih u svom krajnjem ishodu izazvati jedino gubitak
i bol. Kako se priroda ne zbiva u vremenu, ni poremeaj njene ravnotee, odnosno
71

nastanak sveta, nije se zbio jednom u prolom vremenu, ve se spontano zbiva svakog trena kao imanentna zakonitost svakog oblika ivota.
Tri kvalitativna svojstva, pod ijim uzajamnim dejstvom nastaju sve pojave u
vremenu kosmikog zbivanja, nazivaju se gune, to doslovno znai 'strune': sattva,
raas i tamas. Kae se da one pletu ue kojim se vezuje Duh ovekov za objektivni,
predmetni svet, i tako gubi stanje nezavisnog svedoka. Oslobaanjem od tih veza,
drama ivotnog iskustva i prirodne uslovljenosti nestaju, i purua ostaje autentian.
Zapravo, s gunama priroda sama sebe vezuje u razliite oblike obnavljajueg zbivanja
koje, zbog neophodne dinamike, nikada nije uravnoteeno i zato je nemogue nai
utoite u njoj. Umesto da kristalisanom svesnou (buddhi) i uravnoteenou svojih
stanja direktno omogui ispoljavanje Duha neuslovljenosti po kome i postoji, ona sputava svoju propusnost za Duh, a ne njega samog. Svakako, ne sputava u potpunosti jer
je tada ne bi ni bilo. U niim oblicima ivota, kao to su mineralni i biljni svet, neuslovljenost je ispoljena u manjoj meri, dok je u viim jasnije prisutna, pri emu je svest
najslobodniji oblik prirodnog zbivanja. Spektar svih oblika ivota predstavlja razliitu
meru uslovljenosti bivstvovanja, ali nikada potpunu slobodu.
Sattva doslovno znai sutina. Etimoloki re dolazi od korena sat, to znai
bit. Sattva izraava sve uravnoteeno, uzvieno, nezavisno i isto, to je posledica
pobede nad svakim nesavrenstvom i njena je priroda dobra i svetlosna. Ona je stoga
najprisutnija u svesnosti kao sposobnost razlikovanja. Raas je strast za ueem u
aktivnostima i u borbi nastaloj usled vezanosti za prethodna dela. Poistoveenje je njegova glavna odlika. Tamas je tama, ona se suprotstavlja aktivnosti i odrava inerciju
postojeeg, to je mrak nastao usled nesposobnosti razlikovanja i aktivnog uestvovanja
u promeni.
U svetlosti ispoljenog sveta gunu tamas moemo videti kao grubu materiju,
mineralni svet, raas kao podruje grevitih napora ivih bia u borbi za opstanak, a
sattvu kao 'nebeski svet', tj. kosmiku jasnou svesnog uvida u stvarnost prirode, pamenje i inteligenciju. Govorei jezikom savremene fizike, guna tamas je arhajsko olienje konstante gravitacije (G), guna raas oliava kvant dejstva Plankove konstante (h), dok je sattva jasna analogija brzini svetlosti (C).
I ovde nam moe pomoi imaginacija piramide. Kvadrat u osnovi je simbol
materijalnosti i inertnosti tamasa, trouglovi su simboli stvaralake dinamike raasa,
dok je vrh individualna samosvest kao atribut sattve. Materijalna osnova svima je data,
slobodno kretanje i razvoj samo manjem broju bia, a samosvest najmanjem. Trojstvo
guna koje proima celu strukturu prakrti takoe je jasno predoeno trouglovima piramide. (Vidi sliku 2.)
Gune nikada nisu odvojene, one su uvek i u svemu prisutne, uzajamno se podravaju i prepliu. Sama pojava sveta i svega u njemu posledica je zajednikog dejstva
guna, dok raznovrsnost pojava u svetu nastaje naglaskom energija jedne od njih. To
jednako vai u razlici izmeu kamena i ptice, kao i uspenosti ili neuspenosti ostvarenja neke ideje. Mogu se posmatrati, kao i sve ostalo u prakrti, na dvojak nain: kao
objektivna kosmika ispoljavanja i kao ovekova individualna stanja. Kosmiki vid
guna, njihova neravnotea koja sve stvara, oigledno je prisutan u svemu. U prirodi,
naime, nita nije isto niti je u potpunosti determinisano. Priroda je savreni haos, ali
nije i potpuno nestabilna. To je ureeni haos, savrenstvo vieg reda koje se ne moe
racionalno predstaviti. Haos prirode nastaje otuda to poetni uslovi bilo kog njenog
procesa nisu odreeni u linearnom vremenskom sledu. Poetni uslovi svega su u prakrti, odnosno u poremeaju idealne ravnotee njenih guna, a prakrti nije u vremenu.
72

Dakle, ne postoji vreme ili trenutak (ksana) u kome su poetni uslovi bilo kog procesa,
pa i samog sveta u celini, bili odreeni i nakon ega je proces zapoeo. 28 Zbog nesposobnosti miljenja da izrazi relativnost vremena, moemo samo rei da su idealni
poetni uslovi svega prisutni u svakom trenutku, kao to moemo rei i da poetni
uslovi nisu u vremenu naeg iskustva ve u prakrti kao bezvremenoj autentinosti prirode. Iako su, stoga, uvek tu, oni su neuhvatljivi kao i samo vreme. Ustanovljeno je da
ni u jednom procesu u prirodi ne postoji ureenost koja bi se mogla predvideti; sve se
menja. Naa sposobnost predvianja nekog deterministikog procesa zavisi od tanosti
merenja poetnih uslova. Ova tanost nikada nije potpuna. Zbog malih razlika u poetku, sistem e vremenom svoga ponavljanja i razvijanja postati nepredvidljiv, neprimetno male razlike u poetku, postajae vremenom sve vee i vee. Ma koliko mogli da
ga predviamo u poetku on e jednom sigurno postati haotian i nepredvidljiv. Ove
raznovrsnosti i neodreenosti uslovi su za sav ivot i svu lepotu prirode koju vidimo,
za aru na kamenu, obalu reke, koru drveta, kretanje oblaka i let ptice. Sve je slobodno
da postoji na svoj jedinstveni nain, ali ovakva haotina stvarnost prirode nije izraz
njene nestabilnosti, ve posveenosti istoj neuslovljenosti, purui. Priroda je uvek
potinjena purui koji je uvek prisutan i stoga smisao njenog bivanja nije vremenski
uslovljen. Ono to nam izgleda haotino na lokalnom nivou, na globalnom planu
pokazuje osobine poretka i svrsishodne ureenosti. Drugim reima, stalna dinamika
prirode koju stvaraju gune tamas i raas, kao suprotni polovi, ima svoju svrhu u guni
sattva. Ona je privlaitelj svih niih zbivanja prirode. Nepostojanost u prirodi je, dakle,
prisutna samo na lokalnom nivou, kada se posmatra jedan deli njenog zbivanja iz
individualne take posmatranja (indriyni), to daje privid linearnog vremenskog sleda. Na globalnom planu univerzum kao celina je izvan vremena, tu je priroda uvek
prisutna u svom apsolutnom ishodu, neuslovljenosti koja je omoguava.
Zahvaljujui gunama delovanje prirode ne moe se razumeti pomou nekog
sistema ili koncepta, umom koji je od vremena, koji deli i sintetizuje. Moe se samo
doiveti u svim suprotnostima i jedinstvu, kroz blaenstvo njenih slepih strasti i patnje
saznanja.
Pored ovoga to smo rekli o kosmikom vidu guna, moemo dodati da sattva
obeleava sutinu ili ideju oblika koji treba ostvariti, raas snagu i rad na ostvarenju
oblika, a tamas prepreke ili materiju koja se obrauje. Svaka pojava u kosmosu ima
svoju svrhu koju ostvaruje (sattva) i rad na njenom ostvarivanju (raas) neposredno
postoji u odnosu na ono to daje otpor toj aktivnosti i to treba nadii (tamas). Svrha
guna je da pokrenu (raas) ka cilju (sattva) i uvrste ostvareno (tamas). Sattva odgovara afirmaciji, a tamas negaciji, raas je borba izmeu njih. Da ne postoje tri osobine
ve samo dve, raas bi prevladao tamas, ili obrnuto, i oigledna svrsishodnost (sattva)
u prirodi ne bi postojala. Zapravo, bez svrhovitog nadilaenja (sattva) ne moe biti
nikakve aktivnosti u kosmosu, odnosno samog kosmosa. Stoga je trojstvo guna neophodno za postojanje bilo ega. Raas i tamas ovde predstavljaju borbu suprotnih principa, dok se sattva javlja kao nuno nadilaenje prethodnog stanja, inae dinamika
prirode ne bi bila stvaralaka, bila bi apsurdna. Stoga je sattva osobina stvaralakog
nadilaenja suprotnosti i protivrenosti koje blokiraju razvoj, mogunost novog izbora,
pa je zato i odlika svesnosti.
28

Zato Yoga-stre (III, 52) kau da Duh (purua) stie slobodu kada se uvidi relativnost vremena. Iluziju kontinuiteta vremena pletu gune u vidu naizmeninih i vezujuih stanja. Uvidom u stvarnost sadanjeg trenutka (ksana), da je upravo tu, u njemu, venost, tvoraka aktivnost prakrti nestaje i vraa se u prvobitno stanje u kome je
purua uvek slobodan.

73

Prema tome, svesnost je, kao izraz autentinosti bivstvovanja, rezultat iskuenja
svih suprotnosti koje stvaraju raas i tamas, ona je s one strane dobra i zla. Svesnost
se raa tek na osnovu uzajamnog dejstva oba ova principa koji izazivaju suprotnosti, a
ne naglaavanjem samo jednog od njih. Istinska svesnost uvek poiva na spoznaji uzajamnosti i jedinstva svih suprotnosti.
Tradicija slikovito predstavlja gune kao svetiljku. Tamas je gorivo koje sagoreva, raas je ivi plamen, a sattva svetlost.
Psiholoka stanja guna predmet su detaljnog opisa u Bhagavad-giti. Tamas je
osobina koja prevladava u svemu to je nesvesno, neaktivno, ropski potinjeno nagonima i navikama, dominaciji bilo ega bez poriva za promenom. To je nesposobnost
razlikovanja i preobraavanja, neaktivnost koja oveka vodi u svakojaku podlonost,
tupost i lenjost. To je neosetljivost na bol i jednostavnu radost drugih, neuvianje pravog poloaja koji treba zauzeti, odnosno neobjektivnost. Raas dominira u svim aktivnostima koje vode ka uspehu preko pada i ponovnog podizanja. To je tenja za zadovoljstvom i ispunjenjem, prevashodno fizikih potreba. On je uzrok nemirnog naprezanja i troenja energije, veitog traenja i veitog nenalaenja nieg stalnog u svetu
venog preobraaja. Sattva je uvid u svrhu aktivnosti i mirovanje nakon ostvarenja.
Njene osobine su saznanje, finoa i proienost od svih taloga koji zagauju istotu
ovekove samosvesti. Ovo su osobine osloboenih od neznanja i strasti (tamas i
raas), to je smirenje koje oslobaa autentinost ovekovog Duha (purua). Sattva je
svesnost, raas je subjekat, a tamas objekat.
Jedna od najvanijih odlika guna jeste univerzalni model duhovnog sazrevanja
koje one prikazuju. Prema njemu, guna tamas predstavlja mrak neznanja, potpune zatvorenosti u ego i ropstvo uslovljenosti prirode, zbog ega se ona doivljava kao neprijatelj. Guna raas je dualizam dobra i zla, ropstva i slobode, borba jednog protiv drugog na iskljuiv nain. Raas je bunt protiv ropstva svake vrste, ali spontan bunt koji
je samo reakcija na ogranienja i stoga donosi samo razuzdanost i jednostranost (to je
iskustvo oveanstva u dosadanjoj istoriji, to je tzv. 'demokratija' Zapada), a ne pravu
slobodu. Ona pripada podruju sattve, u ovoj guni sloboda se ne ispoljava kao pobeda
nad neim, ve kao oputenost za prisustvo onoga to kao bivstvujue jeste u apsolutnom smislu. U sattvi su sve suprotnosti izmirene, ali ne i ponitene treim stavom, u
toj slobodi sve aktivnosti tela i uma postoje, ali vie ne kao problem, ve kao ista mo
ispoljavanja jedinstva koje daje ivot svim stvarima. Sattva je sloboda koja omoguava
svest o ropstvu (tamas) i njegovom nadilaenju (raas), to je svest o uvek prisutnom
ishodu svih suprotnosti, njihovom jedinstvu u sadanjosti koja je venost, kao i neophodnosti suprotnosti, da bi se iznedrila i kristalisala svest o sutini sadanjeg trenutka.
U vezi sa duhovnim proienjem, gune moemo najbolje razumeti na sledei
nain: tamas je grubi telesni oblik ija su stanja objektivno merljiva i ustanovljiva
(podruje nauke); raas je podruje subjektivnog iskustva interakcije linosti sa okolinom kroz njenu psihodinamiku, to su subjektivna oseanja i misli izloene promeni i
nepostojanosti usled delovanja suprotnosti (podruje umetnosti i filosofije); sattva je
stanje neuslovljenog i uvek budnog svedoka (sakin), iste svesti u ijoj svetlosti je
mogue iskustvo tela i uma, ali ije svakodnevne aktivnosti i promene stanja ne deluju
na svedoka i njegovu nezavisnost (podruje religije kao ovekove autentine duhovnosti).
Takoe i razne duhovne prakse podleu gunama. U tamas spadaju sve one prakse koje se zasnivaju na ritualima, imitaciji i gruboj kontroli fizikog tela (ekstremni
dogmatizam i asketizam nekih monakih redova, fakirizam, amanizam). Pod raas
74

spadaju sve one tehnike koje se zasnivaju na pukoj reakciji i doivljavanju efekata, kao
i na posredovanju nekih astralnih sila, prirodno ili vetaki stvorenih. Ove tehnike su
naroito popularne danas, kao 'spiritualne tehnologije Novog doba'. Dobar primer je
'intenziv prosvetljenja' arlsa Bernera (Charles Berner) gde se intenzivnim naporom
um dovodi u pasivno stanje kada je mogue za kratko uvideti nezavisnost od uma i
svih njegovih sadraja. Ovakvi trik-metodi nude lako dostizanje transcendentalnih
iskustava koja, meutim, nisu trajna, nego postoje samo kao reakcije na neki napor ili
izazov. Problem nastaje kada ovek na osnovu tih kratkih iskustava, koja ostavljaju
upeatljiv utisak, stvori fikciju da ih je zaista doiveo na pravi nain i da ih ima kao
trajno svojstvo. Zato u ovu oblast spadaju i upotrebe droga. I one donose neka transcendentalna iskustva, ali zbog hemijske reakcije, ne zbog istinskog postignua, i ostavljaju iluziju da je doivljaj realan. Ni potreba da se ovakva iskustva na osnovu vetakih reakcija ponavljaju nije dovoljna da razbije tu iluziju. Posredovanje astralnih sila
odnosi se na upotrebu magije. U gunu sattva, meutim, spadaju prakse koje trajno preobraavaju celo bie, koje vode u duhovni rast (bhavana) i sazrevanje kome je posveen ceo ivot. Toj tradiciji pripadaju prakse joge i budizma. One sadre ne samo metode za postizanje transcendentalnih stanja svesti, nego i njihovo trajno ostvarenje kroz
etiku i razumevanje njihove prave prirode.
Gune nam takoe osvetljavaju sloeni problem sudbine i slobodne volje. Prema
njima, tamas odlikuje najvei procenat ljudi na svetu, one koji su potpuno uslovljeni
zakonom sudbine koju nije mogue menjati, i kod kojih takvi pokuaji proizvode samo
patnju; raas pripada neto manjem broju ljudi koji uspevaju delimino da utiu na
svoju sudbinu i trae slobodu, dok kvalitet sattva pripada onim malobrojnim pojedincima koji mogu da budu potpuno slobodni od sudbine koju namee prirodno uslovljavanje.
Sattva je olienje nesebine milosti, raas strasti koja bie doivljava kroz korisnost, a tamas inertne pasivnosti koja odbija doivljaj bia. Raas i tamas preovlauju
u svetu, dok se sattva javlja kao dar s neba, kao osobina prosvetljenih koji su nadili
uobiajenu ljudsku egzistenciju kojom dominiraju dva naela: pasivna ravnodunost
prirodnog odabiranja (tamas) i aktivna surovost odnosa u drutvu (raas). Njihova
nenost se ne obazire na suprotnosti kojima su izloene sve pojedinane stvari ovoga
sveta, jer ih sve vidi u svetlosti celine. Otuda potiu njihova milost i oprotaj. Sattva se
izraava prostodunom dobrotom i ljubavlju.
S uenjem o gunama snkhya je presudno obeleila indijsku duhovnost, pruajui tako na uvid najoptije razlikovanje ustrojstva bivstvovanja, to je od osnovne
vanosti za orijentaciju na putu razreenja njegovog smisla, za razumevanje tkanja
iskustvenog sveta koji nam se dogaa i koji stvaramo. Njihova koincidencija sa stanjima svesti pokazuje da svet nije podeljen, ve jednako bivstvujui u kosmosu i u
oveku. Njegova sutina jeste smo njegovo zbivanje koje se dogaa dejstvom tri imanentna konstitutivna svojstva, koja smo ovde prikazali u najoptijim crtama, a ne podsticajem izvan sebe. U snkhyi, priroda je holistiko jedinstvo, to je velika mrea uzajamnih odnosa gde svaki oblik bivstvovanja u sebi podrazumeva sve ostale. Nita u
prirodi ne postoji kao izdvojeno (po mehanistiko-atomistikom modelu), ve u organskom jedinstvu sa svim. Ovo jedinstvo i jeste ono to se naziva ivot i po emu se bie
razlikuje od maine. U svim stvarima postoji uroena ivotna sila (prna) koja im daje
ivotnost. Uenjem o gunama sagledali smo kako osnovna konstitutivna svojstva bia
sama pokreu ivotnu energiju bez poriva izvan sebe. Samotvornost daje biu ivotnost, jer samo vetake tvorevine zahtevaju tvorca izvan sebe. Tajna samokretanja
75

univerzuma i njegove ivotnosti lei u relativnosti vremena stvaranja koje je omogueno holistikim proimanjem izmeu apsolutnog (venog) i relativnog (lokalnog, vremenskog). Apsolutno i pojedinano, veno i prolazno proimaju se i podravaju kao
kod disanja, ovde i sada. Tako se pokree sve u prirodi.
4. Prna
Ova re oznaava dah. To je ivotna sila koju Aristotelov termin energeia u
svom doslovnom prevodu oznaava kao bivstvo-u-delu, ivotodavna delatnost bivstva
ili njegova aktuelnost. Prna u snkhyi nema nezavisno mesto kao u sistemu vedante
zato to, kao bie u kretanju, ne moe da postoji nezavisno od bilo ega to svojim
kretanjem stvara. Kao i gune, ni prna nije predmetna niti supstancijalna, zato o njoj
zakljuujemo samo na osnovu posledica.
Ova energija, koja pokree autonomni nervni sistem, obuhvata celo telo i sve
njegove finije nivoe. Ona stalno cirkulie kroz njega delujui kao snaga koja oblikuje
organe prema potrebnim funkcijama. Prema najprimetnijoj cirkulaciji, disanju, deli se
na pet dahova: prna je udisanje; vyna je raz-disanje, odnosno raspodela udahnute
energije po telu u trenutku zastoja nakon udisaja; apna je izdisanje; samna je asimilacija energije pri zastoju nakon izdisaja; udna je istiskivanje, energija koja deluje
nezavisno i suprotno od ostalih, kao kod izluivanja. Postoje i druge podele prne u
indijskoj filosofskoj i jogikoj tradiciji, ali sve se one zasnivaju na injenici da se
prna ispoljava preko neke funkcije, nikako sama po sebi.
Prna se najbolje moe razumeti kao Bergsonov ivotni zamah (elan vital).
Ovaj zamah (pokret) je svrsishodno preobraavanje oblika u vremenu, koje vidimo u
celoj prirodi, i ustanovljavamo ga kao stvaranje ivota. Osnovna konstitutivna svojstva
prirode razluili smo na tri osnovna nivoa vibracija, na gune. Neravnotea vibracija,
koja na ovaj nain postoji u samoj osnovi prirode, uzrokuje sve kretanje u njoj, kretanje koje se ispoljava kao ivotna energija, prna.
Zamah ivotne energije izvire iz slobode koja omoguava da bia uopte bude,
pokret prne je pokret manifestacije bia, njegovo opiranje nemanifestovanom jedinstvu, ba kao to se udisanje opire izdisanju. U sutini, ivotnu energiju prakrti pokree
potreba za dozrevanjem iskustva o mogunostima i svrsi bivstvovanja, odnosno za
dozrevanjem svesti. Svrha svakog ivog bia jeste njegovo sazrevanje u nezavisnosti
od vremenskog trajanja i oblikovanja u prostoru. Vrhunac ovakvog sazrevanja nalazi
se u svesti o nezavisnosti i samobitnosti probuenog oveka (buddhi). To je ina taka ili osovina koja upravlja kretanjem prne, to je uvir zbivanja cele prirode koja tome
slui kao podloga za iskustvo. Otuda svest upravlja kretanjima prane.
Videli smo da se sve zbivanje prirode svrsishodno saima u vremenu i prostoru
do sadanjosti u kojoj prepoznaje svoju bezvremenu celovitost i autentinost. Vrhunac
svrsishodnog saimanja prirode dogaa se u ovekovoj svesnoj celovitosti. Na taj
nain svest je bivstvujui izraz holistike celovitosti prirode koja, kao bit svega, nikada
ne moe biti naruena i predstavlja osovinu koja upravlja kretanjem prne. Svest je
uvir zbivanja cele prirode, i bez procesa uviranja ili saimanja ne bi bilo svesti. Saimanje prirode je suavanje i zaustavljanje iluzije o njenom vremenskom zbivanju.
Tako se svest budi za prepoznavanje njenog konanog ishoda u sadanjosti, jer on je,
kao bit, uvek imanentno prisutan. U svesnom subjektu priroda dolazi do svesti o sebi i
tu, u sadanjosti, nestaje njeno projektovanje kroz vreme. Svest (buddhi) je utoliko
76

prisutnija u subjektu (aham-kra) ukoliko je mentalno projektovanje vremena (manas)

suzdranije i manje. Otuda je upravo sadanjost mesto kristalisanja ovekove Sopstvenosti. Neuslovljena svest o sopstvenoj celovitosti (buddhi) u najveoj meri je osloboena vremena i utapa se u holizam nikada naruenog jedinstva prirode. Tako pokret
celog postojeeg ivota u energiju nastaje zahvaljujui tome to vreme u biti prirode
ne postoji. To je pokret ka nadilaenju vremena, ka probuenju. Preobraavanje svih
oblika bivstvovanja koje subjektivno opaamo u vremenskom sledu zbivanja oko sebe
i u sebi, kree se prema bezvremenoj svrsi kao svom ishodu, a to je postojana svest o
neuslovljenosti bivstvovanja. Moemo rei da vena neuslovljenost usisava vremensko
i prostorno ispoljavanje bia ka sebi, ka svesti o sebi, i u tom procesu sve zadobija
ivotni oblik kretanjem energije. Svi ivotni oblici su taj pokret ka svesti, ka ishodu. 29
Jedino takvo usmerenje kretanja daje ivotnu energiju svemu.
Dogaanje ovog vremenskog zamaha bia ka svojoj bezvremenoj svrsi, ka
ishodu u svesti, zapaa se mentalnim iskustvom kao ivotna sila koja sve oblikuje i
stvara. Stara indijska tradicija nazvala ju je prna. Zvezde su fiziki izvori prne,
odnosno prirode, izvori svega to postoji, i odatle se ona kree ka neuslovljenom
ovekovom Duhu (purua), ka smislu svega to biva. U tom kretanju, od fizikog
izvora ka smislu, ona oblikuje sav ivi i predmetni svet. Svetlost zvezda ne bi bila nita da nije Duha neuslovljenosti u oveku koji joj daje smisao i cilj u samospoznaji da
jeste svetlost. Duh je postojao i pre nastanka ovekovog tela u drugim pogodnim mestima kosmosa, i bie ga do kraja sveta i posle toga, jer on je sloboda koja omoguava
da zvezda uopte bude, iz te slobode one zrae. Otuda su one ljudima bliske. Ljudi i
zvezde su jedno kao to su jedno reka, izvor i ue, razdvaja ih samo nesvesnost subjekta da Duh neuslovljenosti u njemu prebiva, iluzija da se on otvara tokom vremena i
uz odreene uslove. Dokaz da je on tu i od iskona otvoren, a da je njegovo traenje i
otvaranje puka iluzija i izraz nesvesnosti, jeste prisustvo samog sunca na nebu i svekolike prirode, prisustvo samog subjekta i njegova svest o suncu.
Prna je energija kojom se prakrti ispoljava u sve postojee, konstantna je i
neunitiva, samo se preobraava iz jednog oblika u drugi, tako da je svaka pojava koja
postoji u univerzumu proizvod odreenog rada ove energije pod uticajem guna.
Uenje o prni ispravlja nau naivnu predstavu o svetu kao tvorevini materije u
sadejstvu sa energijom. Ono to nazivamo materijom sainjeno je od onoga to nazivamo atomima, a oni od jo manjih estica. Ali, iako su njihove dimenzije tako male,
izmeu njih postoji ogroman prostor. Razdaljina izmeu jezgra atoma i elektrona je
oko sto hiljada puta vea od njihove veliine. estice su tako male, a prostor ispunjen
dejstvom njihove sile tako veliki da su neki fiziari ustanovili da, ako bi se sva materija univerzuma saela tako da izmeu estica ne ostane nikakvog prostora, dobio bi se
objekat veliine jabuke. Ali, ako estice nemaju prenik, a ustanovljeno je da ne moraju da ga imaju jer se ponaaju i kao talas, ne bi se dobilo nita osim sile - prne.
Ovo energetsko polje zahvata, pored ulnog ili fizikog nivoa stvarnosti, i druge, finije nivoe, koje poznaje i eksperimentalna fizika pod drugim imenima i pretpostavkama. Oni su u hermetikoj tradiciji na Zapadu poznati kao astralni nivoi. (O ovome e biti vie rei u poglavlju Dimenzije prirode.)
Zato to je energija sveprisutna i postoji u vanvremenskom holistikom jedinstvu svega pojedinanog sa celinom, nju svaki oblik zrai i prelama oko sebe. Vidljivi
oblici su posledice kretanja prne. Oni su jedno, kretanje prne oblikuje sve u prirodi,
29

U poglavlju Tanmtr videemo kako je svaki oblik bivstvovanja zapravo informacija koja izgrauje svest.

77

dok oblik povratno deluje kao informacija koja usmerava kretanje prne. Oblici i boje
koje vidimo u prirodi spontani su izraz njenog autentinog preobraaja ili kretanja, pa
nas oni stoga najbolje i regeneriu, ispunjavaju nas ushienjem i blaenstvom, a prirodni lekovi najbolje lee. Zadovoljstvo i zdravlje izraz su dobre cirkulacije prne. Vetaki oblici koje susreemo u urbanim sredinama, neprirodno ravne povrine i otri
uglovi, negativno deluju na nas jer neprirodno usmeravaju tokove prne. Stari arhitekti
su to oseali bolje od dananjih kada su gradili sa puno oblina i detalja privlanih oku i
duhu. Sa druge strane, kao suprotnost prirodnoj razuzdanosti, prefinjeni i pravilni oblici koje sreemo u urbanim sredinama pomau u kanalisanju i ureenju ivotne energije, to se ispoljava kao kultivisanje naina ivota. Iako pomau, sami nisu dovoljni.
Kineska tradicija Feng ui je otila najdalje u iskustvu energetskog ureenja prostora.
Najvei dokaz da oblik oblikuje i usmerava ivotnu energiju, i obrnuto, jesu
piramide. One su jedini oblik sa ravnim povrinama i otrim uglovima koji pozitivno
centrira tokove prne, u sebi i oko sebe. (Gr. piros - vatra i amid - u sreditu.)
Ukoliko je neki materijal sloeniji po obliku i sastavu, utoliko je njegovo zraenje sloenije. Stepen sloenosti ivih bia odaje sloenost i jainu cirkulacije prne.
ovek je najsloeniji i prna kroz njega najsnanije cirkulie, to se i vidi po posledicama njegovog delovanja na Zemlji. Spektar toga zraenja se deli prema delovima tela
i pojedinim organima. Stanje i vitalnost tela i organa iskazuje se u zraenju. Pored
disanja, najvaniji pokreta cirkulacije prne kroz telo je hrana. Biljke samo jedanput
prerauju sunevu energiju, prnu, pa je zato biljna hrana, kao i med, najkorisnija za
ishranu. ivotinje koje se hrane biljkama dvaput je prerauju i stoga njihovo meso ve
ima manju vrednost, dok meso mesodera uopte nije korisno za ishranu. Oi su jedan
od najznaajnih otvora kroz koje struji ivotna energija. Zato se u njima vidi zdravlje i
zraenje karaktera celog bia. Brzinu cirkulacije prne pokazuje irina zenica i pokretljivost oiju, radi kontakta sa zbivanjem i upijanja iskustva, odnosno energije. Priroda
svakog zbivanja jeste informacija za cirkulaciju energije i te informacije ovek najdirektnije prima kroz oi, kao i ostala ula. Dalje, prna snano cirkulie kroz nervne
zavretke ili erogene zone, i ekstremitete na telu. Glava svojim okruglim oblikom konzervira u sebi dosta energije zbog odravanja centralnog nervnog sistema. Meutim,
prirodno sedite prne u telu nije u glavi ve u centru tela (pleksus solaris). Uravnoteena linost, svesna celog svog bia, svojim izgledom i dranjem pri kretanju odaje
ravnoteu koja gravitira u stomaku. Njeni su pokreti celoviti i skladni, sigurnost i uravnoteenost kretanja i dranja celog tela prvi je pokazatelj dobre cirkulacije prne.
Ljudi koji nemaju ovu ravnoteu i nekontrolisano gube energiju, kao duevni bolesnici, narkomani ili oni koji ceo vek provode u jednom ekstremnom stavu, svojim dranjem i kretanjem odaju svoju psihiku neravnoteu i nestabilnost prisustva svesti. Svako zrai svojom energijom na okolinu pri emu je fiziko kretanje samo povran vid
tog zraenja. Tako, na primer, ako pogledamo zdravog, produhovljenog i zrelog oveka, osetiemo zadovoljstvo i privlanost, dok emo pri pogledu na duevnog bolesnika
osetiti spontanu odbojnost i teskobu. Svesnija i zrelija osoba ima snaniju i bolju auru
prne. Njeno zraenje nije nevidljivo i ne odvija se samo na nekim viim nivoima, ve
na svim. Njeno dejstvo, pored samog prisustva bia koje zrai, prenosi se i putem fizikog dodira, telesnim tenostima, dahom i naroito glasom, odnosno zvukom. Dejstvo
muzike na raspoloenje svakome je dobro poznato, kao i to kakve sve uticaje na okolinu moe ovek postii svojim ponaanjem i govorom. Ukratko reeno, kretanje prne
pri stvaranju spoljanjih situacija i okolnosti u direktnoj je vezi sa stanjem svesti.
Usled jedinstva energije u prirodi, i dejstva zakona rezonancije, psihoenergetska stanja
78

kod drugih moemo doiveti u sebi. Jedino promenom stanja svoje svesti moemo
promeniti spoljanju situaciju i okolnosti.
Iz tog razloga se u indijskoj duhovnoj tradiciji nalaze primeri da uitelj (guru)
samim svojim prisustvom u tiini (satsang) dovodi uenika do prosvetljenja. Savreno
uravnoteena prna uitelja dejstvom rezonancije uravnoteuje prnu bia u svojoj
blizini. Savreno uravnoteenje prne nije nita drugo do postojano prisustvo svesti u
bivstvovanju. Jedinstvo svesti sa autentinou bia pretvara tokove prne u potpuno
celovit sklad koji se ispoljava kao svetlost. Pribliavanje ovom idealnom skladu primeujemo kod duhovnih ljudi kao svetost. Svest deluje na fiziko telo usmeravanjem
prne i to je delovanje kod prosenih ljudi neuravnoteeno i nikada celovito, uvek je
na neki nain podeljeno. U trenutku smrti, kada duh naputa fiziko telo, spontano
dolazi do integracije svih tokova prne, i to se doivljava kao udesna svetlost. Ona
uliva neshvatljivo blaenstvo zato to predstavlja isijavanje ishoda univerzuma. Za
obinog smrtnika ono je neprihvatljivo jer zamilja da je ishod postojanja neto drugo,
a ne ista svest koja je njegova bit, i stoga biva odbijen natrag u iskustvo ponovnog
ivljenja, radi uvrenja svesti kao njegove Sopstvenosti. Istu svetlost mogu da isijavaju prosvetljeni ljudi za ivota u fizikom telu jer su postali otvoreni za ishod. Njihov
Duh je potpuno nezavisan od tela, od bivanja pojedinanog bia u vremenu, i ta nezavisnost ini njihovo bivstvovanje celovitim i autentinim. Zato prosijavaju kao putokaz drugima na putu do sebe, do slobode.
Ne manifestuje se samo potpuno sjedinjenje tokova bivstvovanja (prne) sa
sveu kao svetlost. I razliiti oblici pojedinanog bivanja mogu se istom integrisanom sveu doiveti kao svetlost, ali to vie nee biti neopisivi sjaj nesvodljiv na boje,
ve raznolika svetlost, ije boje zavise od prirode ili nivoa vibracija bivanja koja ih
ispoljavaju. To je poznato kao vienje aure. Svaka boja tu predstavlja odreen
unutarnji doivljaj na odreenu frekvenciju zbivanja, a ne fiziku manifestaciju boja.
Iako je prna jedina energija koja stvara sve u kosmosu, odnosno sam kosmos,
ona je na razliitim mestima razliito rasporeena. Da nije ovih razlika, njihovih prelamanja, kretanja i preobraaja, ne bi bilo niega u kosmosu. Zahvaljujui dejstvu
guna, ovaj zamah prirode ka svojoj svrsi, izraen kao ivotna energija, dogaa se na
raznolik nain pa tako nastaje mnotvo oblika u kosmosu, zbog ega nita nije isto u
dva trenutka. Zato je vreme relativno, i ova relativnost proizvodi raznolikost svega to
je i uslov opstanka ivota kakav jeste.
Prnu u svom najistijem vidu moemo prepoznati u svemu to je tek roeno,
mlado, toplo i neno. ovek, kao mesto najveeg prisustva svesti u prirodi, najsnaniji
je korisnik prne. U svom novoroenom stanju, kao dete, ovekovo telo je najsnanije
zrai. Otuda svetost koju spontano oseamo prema svakom detetu, smo prisustvo njegovog bia nas podmlauje i isceljuje, ono oplemenjuje i najgoreg oveka. Takoe nas
njegova istota navodi na odgovornost i ispravnost u sopstvenim postupcima, na uravnoteenje izliva energije zbog uzrone veze prne sa stanjem svesti (iako esto projektujemo to navoenje pa vaspitavamo dete, umesto sebe njegovim energetskim savrenstvom). Dete poseduje ogromnu vitalnost, sposobnost rasta i opte regeneracije,
fizike i duevne. Njegov jedinstveni i neodoljivi miris odaje istotu prne, a njeno
snano prisustvo se vidi u ivahnoj i stalnoj pokretljivosti kao i bezrazlonom blaenstvu deteta. Ono to lii na deji nemir i razigranost, zapravo je ples prne u stalnom
kretanju i razmeni sa irom celinom, to prepoznajemo kao sticanje iskustva.
U kretanju prne moemo lako prepoznati dejstvo guna. Ona je u stanju tamasa
tamo gde otie, gde ivot nestaje hlaenjem, suenjem i raspadom. Gubitak prne,
79

odnosno nedostatak njene cirkulacije, moemo videti kod svakog oveka koji na bilo
kakav nain ivi negativno. Njena razmena sa irom celinom je nain spoznaje te celine i ostvarenja bilo kog cilja, njeno potpuno otvaranje i oslobaanje protoka doivljava
se kao blaenstvo najvie spoznaje. Raas je stanje dinamine izmene i cirkulacije u
cilju izleenja ili uobiajenog ritma odranja postojeeg stanja i spreavanja raspadanja. Gunu sattva ovek neposredno doivljava u blistavom sjaju osmeha zdravog deteta koji ispunjava blaenstvom sve oko sebe. Satviko stanje prne dolazi do izraaja
takoe u svakom pozitivnom i optimistikom ulaganju energije prema nekom cilju ili
drugom oveku, bez ikakvih sumnji i zadrki, dakle, s ljubavlju. Jedino takve akcije su
uvek uspene, to nam pokazuju mnogi primeri isceljujueg dejstva snane vere. Ovakvo delovanje nam pokazuje da ne postoje objektivne prepreke za ostvarivanje realnih
ciljeva, ve samo subjektivne. Kristalizaciju satvikog ulaganja energije nalazimo u
mekoj koli kineske umetnosti (kung fu) za aktiviranje i-a ili prne: i kung i Tai i
uan. Kineska filosofska tradicija, inae, iscrpno pokazuje kako se prna, ili i, kree i
deluje putem podele na polaritete, na jin i jang.
Svi meuljudski odnosi i celokupno ovekovo ponaanje moe se razumeti u
svetlosti cirkulacije prne, njenog kretanja i razmene. Pri tome je odluujui zakon
kompenzacije i ravnotee suprotnih stanja ili polova (jin i jang) koji deluje zajedno sa
zakonom rezonancije. Tako, delovanje prne oseamo u emocionalnoj i psihikoj
vezanosti za neku osobu, naroito suprotnog pola, koja je potpuna izmeu roditelja i
dece zbog zajednikog fizikog porekla. Kada se taj odnos jednostrano narui, makar
samo zbog lai koja ljude razdvaja vie od fizikog udaljavanja, ili se prekine iz bilo
kog razloga, bolno stezanje u grudima, gde je arite prne, redovna je posledica. Zato
bol u srcu nije samo poetska metafora. Raspoloenja drugih ljudi deluju na nas preko zakona rezonancije, jer predstavljaju specifine vibracije prne. Njih svesniji ljudi
jasnije primaju, pa zato mogu neposrednije doiveti u sebi (u srcu) tua stanja i oseanja. Zato i mogu svoju energiju darovati ugroenima. Za bezoseajne se kae da
nemaju srca. S druge strane, u retkim trenucima otkrovenja istine o sebi, svom ivotu i svetu, ili u trenucima istinske sree, preplavi nas blaenstvo u grudima i odatle
snano zrai celim telom, inei ga potpuno laganim kao da lebdi. Ovo je est dogaaj
za vreme meditativne sabranosti.
Delovanje prne u svom najoptijem vidu predstavlja nain bivanja bia u svetu. Ono se uvek zbiva kao neko odnoenje, kao razmena energije i utisaka izmeu suprotnih stanja ili polova. Zato sva bia tako neminovno i sudbonosno deluju jedna na
druge, privlae se u ljubavi ili satiru u mrnji. Kretanje i razmena ivotne energije ima
svoju gradaciju. U niim dimenzijama (vee) piramidalne uslovljenosti prirode, jedinstvo fizikog oblika i kretanja prne kao prenoenja informacije oigledno je u izgledu
i celokupnom ponaanju biljaka i ivotinja, gde je ono gotovo u potpunosti na delu.
Raspoloenja ivotinja direktno se ispoljavaju kroz njihov izgled i ponaanje koje
uvek ima informativnu funkciju za okolinu. Sa viim mogunostima ulnih organa,
informacije se prenose artikulisanije i nezavisno od fizikog oblika, sadraj im postaje
apstraktan. Vrhunac apstraktne komunikacije ivotne energije odigrava se u razumu
(manas), kao misao. Miljenje je imenovanje oblika bivstvovanja (nama-rpa). Ono je
omogueno dovoljnom koncentracijom iskustva ovakvog imenovanja ili ustanovljavanja na jednom mestu, u subjektu, i njegovom stavu Ja sam inilac (aham-kra).
Energija ne moe ostati na istom nivou zato to nije supstancijalna ve bivstvujua. Ako se kreativno ne kree navie ona e se prepustiti spontanom propadanju,
odnosno irenju ka onim biima gde e moi da se preobrazi do svesnog ishoda. ire80

nje ivotne energije od mesta gde se ne moe vie odravati ka mestu gde je potrebna,
dogaa se svuda, ono je poznato i kao entropija. To je umiranje koje oslobaa prostor
za nov ivot. U kosmikim razmerama to se dogaa pri eksploziji zvezda, od ijih
rasutih elemenata nastaju nova nebeska tela, druge zvezde i iva bia. U mikrokosmikom iskustvu, greke i stradanja drugih slue nam kao iskustvo i opomena za sopstvenu ispravnost, ili, drugaije reeno, deo njihove rasute ivotne energije preao je na
nas. Ona se prenosi na sve mogue naine, od apstraktnih simbola i pisanih poruka do
vrlo konkretnih i sudbonosnih dogaaja. Svako ko je dospeo do duhovnog probuenja
zna da je iza sebe imao bar jednog davaoca energije, neku osobu ija je sudbina bila da
slui kao prenosilac energije, makar i kroz informacije, ili pak celokupnim delovanjem. Pravilo je da se, kada doe do dovoljne koncentracije energije, odnosno ivotnog iskustva pred probuenje, davalac povlai, esto i umire. Kako je ta osoba najee oveku bila najblia i najdraa, tada nastupa tamna no due, najtamniji as
pred svitanje novog sunca duhovnog probuenja. Ova zakonitost je u klasinim tekstovima snkhye opisana kao opta tenja prirode da poslui osloboenju Duhaoveka, a ona to ini najuspenije kroz pojedine ljude, nakon ega se povlai.
Najveu mo usmeravanja i prenoenja energije ima ono bie u kome je ona
maksimalnom koncentracijom dola do svog ishoda u istoj svesti, a to je ovek roen
u Duhu. Njegova svest je sutina energije ili kristalizacije samog bivstovanja. Prenoenje ili darovanje ivotne energije, radi sazrevanja onog sutinskog u oveku, jeste
ljubav. Ljubav, dakle, nije nita drugo do nekonceptualno i direktno iskustvo opteg
jedinstva ivotne energije na viim planovima bia, gde se ono osveava. Zato se
kae da je izvor bia, Bog, ljubav. Svest je plod ljubavi i ljubav je jedini dar autentine
svesti. 30 Osveenje jedinstvene ivotne energije deluje snagom simpatije prema svemu to po njenoj moi i postoji. Na viim nivoima bia, gde je svest prisutnija, i jedinstvo svega je jasnije. Svestan izraz ovog jedinstva jeste ljubav. Isto kao to se svest
izraava kao postojana prisutnost u biu, nezavisno od njegovog raznolikog zbivanja,
tako se i ljubav pokazuje kao nesebina prisutnost svesnog sauestvovanja i naklonosti, nezavisno od svih uslovljenih promena koja bia trpe i u svom ponaanju pokazuju.
Mrnja je, nasuprot tome, neuvianje prave prirode bia, njegove nevinosti, i odvajanje od njega zbog nekih pojedinanih manifestacija. Mrnja je, tako, samo negativni
izraz iste nesvesne naklonosti i strasne vezanosti za pojedinana ispoljavanja nekih
osobina bia. Mrnja i strast su dva pola iste uslovljenosti i neznanja o stvarnosti
samog bia. Ljubav roena iz svesti oba ova pola nadilazi, i naklonost i odbojnost
prema biu, ona je iznad svetlosti i tame njegovih preobraaja. Ona je njegovo najistije iskustvo.
Ljubav je, tako, uvek pratilac ispravnog uvida i sazrevanja, i nije razliita od
njih. Samo ih pojmovna upotreba imenuje i razlikuje. Vizija piramide nam pokazuje
zato je svesna prisutnost u ishodu bia isto to i ljubav koja daje ivotnu energiju
zbliavanjem svega u jedno. Sve je to vremenski i prostorno sabrano i sjedinjeno u
vrhu piramide, u ovekovoj Sopstvenosti, gde bie stoji kao jedna jedina stvarnost, bez
mnotva i polarizacije.
Jedinstvo ljubavi i svesti u slobodnoj volji jedino je merilo ovekove duhovne
zrelosti i stvaralake slobode u delovanju. Samo s takvom zrelou moe se jasno
videti delovanje prne.

30

Najpoznatiji izraz ovog iskustva dao je apostol Pavle u svojoj Himni ljubavi (1 kor. 13).

81

Sve nas ovo vodi ka jedinom zakljuku da energija (prna) i svest nisu razliiti,
da je energija (bivanje) samo grublji izraz svesti koja bivanju osvetljava smisao. Kada
energetsko zbivanje ne bi bilo svesno, bilo bi nemono, besmisleno i apsurdno. A to
nije sluaj. Svuda u prirodi zapaamo svrsishodnost, a to nam ukazuje da je svaki oblik
prirodnog zbivanja, od elijskog do kosmikog, svestan sebe kao takvog, bar na elementarnom ili neophodnom nivou. Sve stvari su svesne sebe kao takve, znaju da postoje. Zato i mogu da slue interesima Duha-oveka, u ijem se bivstvovanju dogaa
najvee saimanje energije svesti.
Nai preci su dobro oseali da su stvari svesne svoga postojanja. Jo su srednjovekovni majstori pozdravljali i ljubili svoj alat kada su poinjali da rade, kao i seljak
svoga vola ukraenog vencima pred oranje. Nae dananje sukobljavanje sa prirodom,
i ekoloka kriza, pokazuju da jo uvek nismo svesni postojanja u onoj meri u kojoj je
ono samog sebe svesno.
Svest - energija - oblik (grube materije) tri su vida prakrti koja se mogu
razumeti kao gune i nerazdvojni su u svakom delovanju. To je trojstvo po kome priroda postoji, a koje je nasluivano u religijskim iskustvima. Razlikuju se samo po brzini
vibracija svoga zbivanja. Zato to su manifestacije istog bia, svest moe usmeravati
energiju i biti svesna oblika, kao to i energija moe delovati na oblik i stanje svesti, a
takoe i oblik moe odreivati sadraj svesti i upotrebu energije. Da su razdvojeni,
nita od toga ne bi bilo mogue. Dakle, bie, energija i svest su jedno isto, ali u razliitim vibracijama i razmerama. Bie je najgrublje, a svest najfinije zbivanje tog jednog.
Bie je ist oblik, svest njegov smisao, a energija neophodni posrednik izmeu njih,
izraz njihove interakcije. Doiveti bie kao istu energiju znai biti svestan i doiveti
ga neposredno kakvo jeste - a to znai doiveti ga s ljubavlju. Ljubav je najneposredniji doivljaj bia i otuda je osnova za svest. Bez nje nema svesti (budnosti), a bez svesti
ni samog bia. Sam doivljaj je energetski proces, pa su zato bie-energija-svest tri
rei koje oznaavaju samo jedno: ljubav.
***
Na kraju poglavlja o prakrti (mada je njenom razumevanju posveena cela
knjiga), mora se naglasiti da ona niti je svesna niti uopte postoji po sebi i za sebe, ve
jedino kao piramidalna celina (getalt) koja diferencira prisustvo Duha neuslovljenosti
- koji je omoguava, a ne stvara. Njena pojavnost je spektar razotkrivanja Duha i,
koliko je ova razotkrivenost vea, toliko je i njena pojava jasnija. Purua omoguava
iskustvo prakrti, i koliko je priroda blia principu neuslovljenosti, toliko dobija svest o
sebi - kao to Zemlja izgleda svetla, iako je samo obasjana sunevom svetlou. Ona
ima svetlosti i ivota na sebi, ali je dobija od Sunca. Priroda je najblia Duhu u svom
piramidalnom vrhu, u aham-kri i buddhi, tu ona uvire u neuslovljenost (u puruu) i
zato tu izgleda i ponaa se kao svesna iako zapravo to nije po sebi, ve zbog blizine
slobode koja je omoguava, zbog blizine purue. Ono to omoguava postojanje,
omoguava i svest o postojanju, jer nema postojanja bez svesti. Stoga nije pogreno
rei da je buddhi ista svest ako se zna da nju omoguava blizina Duha neuslovljenosti. O svesti u prirodi se zato moe samo uslovno govoriti iz praktinih razloga za objanjenje njene teleologije i kretanja energije. Jedina prava svest ili budnost je apsolutna
sloboda od sveta pojavnosti, od objektivacije. Da bi se dolo do takve slobode od,
nuno je najpre stei slobodu za svet pojavnosti, prihvatiti ga u potpunosti. Otuda
puno razumevanje i smo iskustvo bivstvovanja vodi u njegovu transcendenciju. U
tome je smisao osveenja prakrti. Svi njeni oblici su informacije (vest) za svest oveka (purua). U prirodi, dakle, nema svesti u supstancijalnom smislu, niti je ona negde
82

smetena, nego je svest smo razotkrivanje bivstvovanja, njegovo obelodanjivanje

nezavisnom Duhu. I samo njemu. Stepen razotkrivenosti postojanja jeste stepen svesnosti.
Sve je u prakrti informacija koja se pretvara u materiju. To se dogaa pod
privlanim dejstvom svesti u svesnom subjektu koja dolazi kao odraz Duha. Svesni
subjekt je onaj inilac zbog kojeg se informacija pretvara u materiju. Zapravo ne
'pretvara', ve prikazuje samom subjektu kao materija. 31
Zato kad god svesni subjekt pogleda izvan sebe vidi materijalnu prirodu. Kada
pogleda u Sebe, svoju sutinu koja je odraz Duha, za njega materijalna priroda nestaje.
Priroda glumi materijalnost samo pred svesnim subjektom. Zato kada subjekt izgubi
svesno prisustvo iz nekog razloga (san, koma) fiziki svet za njega nestaje.
Pre ljudi, svesni subjekti su bile zvezde. One su na kosmikom planu uticale
da se stvori materija u obliku planeta. Planete su zatim kao svesni subjekti uticale da
se materija jo finije oblikuje u ivotnu energiju, u sav ivi svet na njima, zavisno od
svog poloaja i odnosa sa drugim planetama. Povezanost tog mikro i makrokosmikog uticaja pokazuje nauka astrologije. Na kraju ljudi kao individualne due su najfiniji privlaitelji koji izazivaju sve dogaaje koje vidimo kao svet ljudskih iskustava,
tehniku, civilizaciju i kulturu.
Pre zvezda, sama boanska energija je bila svestan subjekt kao purua. Ona je
to i sada, samo to je preuzela najfinije individualno olienje kao ovekovo Sopstvo,
iskustvo 'Ja jesam'. Zato se energija samo u prisustvu uma, pod njegovim uticajem,
ponaa kao materija i poseban oblik. I pod tim uticajem postoji sve to vidimo. Zato
um moe da deluje na materiju. Zato deluje Zakon privlaenja. Zato svi prosvetljeni
govore da je kosmos u nama i da nismo razliiti od Boga. Prosvetljen ovek je sm
Bog kao linost.
Svrsishodno razotkrivanje bia, teleologiju prakrti, nita ne pokree, nego privlai sama neuslovljenost ni od ega, kao vakuum koji u univerzumu izaziva materiju u
postojanje i ivot. A ni vakuuma ne bi bilo da nije onoga to on izaziva da bude.
Dovde dosee prikaz prakrti. Ostalo je lini doivljaj koji e biti inspirisan prikazom njenih kategorija, uz podseanje da opis nikada nije ono opisivano.

31

Ovo je dokazano u eksperimentima sa subatomskim esticama. One se ponaaju dvojako: i kao estice i kao
talas energije, materijalno i nematerijalno. Kako e se ponaati, da li kao materijalne estice ili kao talas, zavisi
od prisustva posmatraa, od svesnog subjekta, od oveka. Kada je ovek prisutan u eksperimentu onda se ponaaju kao materijalne estice. Kada ovek nije prisutan, ostaju kao talasi energije.

83

DIMENZIJE PRIRODE
MAHA - BHTNI
1. Oblikovanje prostorvremena
Sve su dimenzije zajedno prisutne u prirodi, one nisu transcendentne ili onostrane, niti su apstraktne injenice. Prisustvo drugaijih dimenzija u naem fizikom
okruenju nije niim skriveno i moemo ih prepoznati u svemu, jer sve i postoji, takvo
kakvo je, upravo zahvaljujui proimanju svih dimenzija prirode i prelamanju njihovih
zakonitosti.
Sve dimenzije, ili svi modusi prostorvremena u kojima se priroda zbiva, predstavljeni su na shemi (slika 1) pod objektivnim, neorganskim podrujem kao tanmtr
i maha-bhtni. Njihovom progresivnom kondenzacijom oblikuje se trodimenzioni
organski svet, indriyni, koji izraava spoljanje i (ili) grublje manifestacije prelamanja njihovih finijih vibracija.
Aktivnou tela i ulnim iskustvom (indriyni) uoavamo samo jedan uzak nivo
vibracija prirode koji nam je poznat kao trodimenzioni fiziki svet. Njemu pripadaju
samo deset ulnih i delatnih organa (buddhindriye i karmendriye) koji se zato nazivaju
grubim ili vanjskim organima. Manas, aham-kra i buddhi spadaju u finotvarne entitete koji nadilaze trodimenzionu i vremensku uslovljenost fizikog tela i sainjavaju
unutranji organ (antahkarana) koji stvara duevni ivot (iva).
Ve i u tom uskom ali najbitnijem podruju, u fizikom svetu, prostorvremenost
sveg zbivanja vrlo je relativna pojava. Najpre treba da nauimo da razlikujemo dimenzije od razmera. Neorganski svet ima svoje razmere postojanja, a organski svoje. Svaka ivotinjska vrsta ivi u svojim razmerama: svet gliste drugaiji je od sveta u kome
leti albatros; grabljivice drugaije gledaju na svet od svojih pitomih rtava. Obrazovan
i zadovoljan ovek vidi znatno drugaiji svet od maloumnog nesrenika, a starac, opet,
drugaiji od mladia, dok onaj koji spava ivi u sasvim drugaijem svetu od probuenog. Ali, svi zajedno ga vide iz trena u tren uvek malo drugaijeg, i iz svog ugla. Telo
ima svoje zakonitosti postojanja, oseanja, opet, svoje, dok misli imaju sasvim drugaije i ire razmere u kojima postoje i deluju. Zapravo, svako stanje svesti u ovekovom
umu proputa spoznaju sveta samo u odreenim razmerama i razliito kod svakog
oveka, iako postoji izvesna mera opte saglasnosti. Ne mnogo vea od broja rei i
pojmova sa kojima se ljudi slue pri opisu sveta. Umetniko stvaralatvo i simboli slue za dopunu ove saglasnosti.
Razmere nisu dimenzije, iako ih mnogi poistoveuju. Dimenzije su razliiti
naini postojanja univerzuma u kojima se javlja skup odreenih razliitih razmera.
Mnoge greke nastaju kada se brkaju razmere, kada iz jedne razmere sudimo o drugoj
(na primer, kada nezreo ovek sudi o postupcima zrelog i mudrog). To nije mogue sa
razliitim dimenzijama, jer sa nie dimenzije nikada se ne moe videti via. Bie mora
prei u viu dimenziju da bi je spoznalo.
84

Dimenzije su u snkhyi predstavljene sa tanmtr i maha-bhtni.

Prostor i vreme su relativni. Njihova relativnost se ogleda u tome to postoje
ujedno na razliit nain: kada se projektuju i ispoljavaju to je onda objektivni svet, a
kada su saeti u svoj ishod i smisao, tada su svesni subjekt. Dakle, svesni subjekt nije
nita drugo do saetost vremena i prostora u jedno mesto, u Ja. Objektivni svet nije
nita drugo do projekcija istoga u mnotvo, naputanje Ja jesam, gubitak sebe. Otuda
kada je subjekt potpuno svestan, budan, vreme i prostor za njega nestaju.
Svaka misao je najsuptilniji izraz jedne dimenzije u kojoj se manifestuje svet ka
svome ishodu. Svesnost (subjekta, Ja jesam) je sam vrh stremljenja prirode ka svrsi,
vrh njene piramidalne celosti. Njena se celovitost ne ostvaruje u objektivno datim
kategorijama vremena i prostora, nego njihovim saimajuim oblikovanjem ka svrsi
koje se progresivno dogaa u sve viim dimenzijama, u aham-kra i buddhi - a to znai ka Sopstvu subjekta. U najvioj se javlja ista svest (buddhi) kao izraz maksimalne
integracije ili saetosti zbivanja i njegove najvee brzine u otkrivanju smisla, koji se
manifestuje kao svetlost. Ovo saimanje i oblikovanje moemo videti na primeru Zemlje. Njen oblik i putanja iz viih dimenzija izgledaju drugaije nego u trodimenzionalnoj stvarnosti gde vidimo loptasto nebesko telo koje se kruno kree u prostoru oko
Sunca tokom odreenog vremena. Njeno kretanje zapravo stvara vreme, a takoe i sam
njen oblik - ona ne bi bila niti okrugla niti ba te veliine i mase da se ne kree ba tom
brzinom. I obratno, da je manja ili vea, i brzina bi bila srazmerno drugaija. Njen
oblik, masa i brzina (vremenost) su uzajamni i ine jednu celinu koja se, meutim,
zbiva u vie dimenzija, pa se zato ustanovljavaju kao razliiti inioci. Takoe, i sve to
postoji na njoj potpuno je odreeno njenom putanjom i oblikom. Kao to su njen oblik
i kretanje jedno zbivanje, ali na razliitim dimenzijama, i ivot na njoj takoe je deo
tog istog zbivanja, opet na jednoj drugoj dimenziji; ceo sunev sistem je to isto zbivanje (isto kao ivot jednog oveka) ali na sledeoj, vioj dimenziji, i tako dalje. Moe se
rei da su njen oblik i putanja, zajedno sa organskim i neorganskim ivotom na njoj,
zapravo savijenost i oblikovanje prostora ka viim dimenzijama bivstvovanja u kojima
se kristalie svrha svega. Saimanje se odigrava kretanjem, jer kretanje je uvek zbivanje oblika ka smislu. Najfiniji oblik kretanja je miljenje. Otuda se u mislima zainje
vreme. Dakle, kretanje je odvijanje vremena u kome dozreva smisao oblika (tj. bivstvovanja) koji je modifikacija prostora. Zato su prostor i vreme neodvojivi. Iz najvie
dimenzije posmatrano, sa vrha piramide ili mahat-buddhi, celokupno postojanje Zemlje, sav ivot na njoj od nastanka do nestanka i cela putanja koju e prei, oduvek se
ve dogodilo i u celosti se uvek dogaa u svakom trenutku - jer, dogaa se zbog svesti
(buddhi) o sadanjem trenutku, o onome to upravo jeste. Svest, koja je ishod bia,
opstaje samo u sadanjem trenutku, a on je jedini realan. Nita ne postoji izvan njega.
Drugaije reeno, ne zbiva se u vremenu. Na taj nain sadanji trenutak razvoja sveta,
ili jednog pojedinca, nije razliit niti odvojen od njihove konane svrhe ili samog bitka.
Zato svi aspekti bivstvovanja, iako razliiti do apsurda i meusobno paradoksalni, realno postoje u prirodi, slobodno i ravnopravno, tako da obrazuju jednu ipak
skladnu celinu. Celina se, meutim, ne moe razumeti samo posmatranjem iz fizikog
iskustva. Ono je proizvod elementa zemlje, poslednjeg u nizu maha-bhtni, i zato je
samo posledica dejstva viih dimenzija olienih prototipskim poelima (tanmtr)
koja se kondenzuju u razliite vibracije i, zavisno od meusobne kombinacije, obrazuju velika poela (maha-bhtni).
85

Ta progresivna kondenzacija se odigrava na sledei nain: prototipsko poelo

zvuka proizvodi element etera (akaa); tanmtr dodira i zvuka zajedno proizvode
element vazduha (koji zato ima ova dva svojstva); tanmtr dodira i zvuka sa bojom
proizvode element vatre; kada se njima pridrui ukus, nastaje element vode (koji za
ulno iskustvo ima ova svojstva); i kada se svim tim poelima pridrui miris, nastaje
zemlja, koja je zbir svih ostalih poela i elemenata; ona je proizvod svih dimenzija i
uticaja, pa se otuda na njoj manifestuje sva realnost bivstvovanja. Fizika realnost
poseduje najviu ontoloku vrednost. Elementi koji je tvore takoe predstavljaju
dimenzije njenog zbivanja. Tanmtr znai prototip ili tome primereno. Maha znai
veliki, kosmiki ili univerzalni, a bhuta dolazi od korena bhu (rasti, bujati, bivati, nastajati) i moe oznaavati dimenziju zbivanja, nain na koji neto biva, a takoe i element o kome je re. Srodna je sa grkim physis koje oznaava proces rastenja, tvarnu
osnovu i poelo, ali i unutarnji princip, strukturu zbivanja ili bia.
Kompletno dejstvo tanmtr i maha-bhtni proizvodi indriyni, jer je poznato
da organski ivot proizlazi iz neorganskog. Ali, on proizlazi tako to postaje olienje
dimenzija i principa neorganskog, njihovo egzistencijalno olienje. Neorgansko je
esencijalno, a organsko egzistencijalno podruje jednog istog bivstvovanja. Broj i
kombinacija prototipova i elemenata odreuje broj ulnih i delatnih organa u indriyni,
a njihov broj, s druge strane, odreuje u kakvim e razmerama takvo bie iveti. Najkompletnije olienje organskog bivstvovanja je ovek, on je mikrokosmos u kome se
saima sav neorganski i organski kosmos. Njegova percepcija (ulni organi) proizvod
je kompletnog uticaja tanmtr, a ovladanost delatnim organima proistie iz njegove
predisponiranosti za uee u svim dimenzijama prirode. Na shemi vidimo vertikalnu
podelu kategorija na levu, neorgansku, i desnu, organsku stranu. Leva, neorganska je
makrokosmos, a desna, organska je mikrokosmos. Jedna odraava drugu kao u ogledalu. Kada ovek prepozna ovo odraavanje kosmosa (leve strane) u mikrokosmosu
(desne), on prepoznaje sebe kao jedinstvenu linost, a to je aham-kra koja nadilazi
ovu podelu.
Tanmtre su objektivne ali i delimino subjektivne, jer proizvode ulne organe
u subjektu, dok su veliki elementi isto objektivni, jer omoguavaju sve zbivanje u
prostoru. Leva strana sheme je vibratorne ili talasne prirode, sve dok se ne kondenzuje
kao zemlja, a tada vibracije zadobijaju supstancijalni karakter. Nisu, dakle, supstancija, ve se samo tako ponaaju zbog trodimenzionalnih uslova u kojima se nalaze. Tada
postaje mogua desna, organska strana empirijskog sveta kojeg tumaimo na osnovu
pojma supstancijalnosti, to je nuno zbog koherentnosti spoznaje bivstvovanja.
Sa paradoksom razliitih dimenzija suoavaju se i rezultati eksperimentalne
fizike. to se ide dublje u manje dimenzije, dolazi se do veih brzina i neodreenosti
svih parametara. Na atomskom nivou dolazi se do granice kada jo moemo razlikovati neto kao to je struktura atoma. Ispod njega vladaju sile iste energije koje se, zavisno od naina posmatranja u eksperimentu, manifestuju i kao subatomske estice. One
se ponaaju paradoksalno jer za njih ne vae zakoni prostora i vremena naeg grubog ili materijalnog sveta. Iako se u odreenim okolnostima ponaaju kao estice, u
nekim drugim one prelaze u svoju fizikalnu suprotnost, postajui talas energije. Kada
je u eksperimentu prisutan posmatra, ovek, ponaaju se kao estice, a kada je posmatra odsutan, kao talas. Izgleda da priroda glumi materijalnost samo u prisustvu oveka. (Zato kada posmatra, ovek. padne u san, fiziki svet za njega nestaje.) One mogu
nelokalno da komuniciraju, odnosno da se ponaaju kao da su zajedno, iako su u
eksperimentu odvojene hiljadama kilometara. Preskau i vreme, tj. nain svog posto86

janja u vremenu. One to mogu zato to kao talas energije pripadaju univerzalnom polju
svih fizikih zakona koje nije uslovljeno vremenom i prostorom, nego je implicitno, i
slui kao osnova emanacije svih entiteta u vremenu i prostoru.
Shematska podela kategorija na levu i desnu stranu daje nam uvid zato se prirodno zbivanje dogaa i kao talas (vibracija) i kao supstancijalnost (estica), to zbunjuje fiziare. Tanmtre i maha-bhtni su samo otvorenije ispoljavanje vibratornog
zbivanja energije u viim (implicitnim) dimenzijama, dok je supstancijalnost indriyni
podruje gde se stiu iskustva tamo pripremljenih oblika na najkonkretniji nain. Tu se
akumulira svest o zbivanju i zato je nuno da se bivstvovanje tu koherentno oblikuje
na dovoljno grub ili konkretan nain koji se moe definisati kao supstancijalnost.
Tvrdoa oblika nuna je da poslui kao podloga, kao suprotnost u odnosu na koju e
postati prepoznatljivo vibratorno ili talasno svojstvo objektivne prirode. Oblik je vest
za svest. Nema svesti bez oitavanja (cittam) oblika, tj. zbivanja. Stoga je kruna
indriyni manas ili um; razumevanje je vrh njenog organskog oblikovanja koje je u
celosti posveeno percepciji i iskuavajuem delanju, obuavanju da postane linost.
Zato e i naunicima sve tajne prirode postati dostupne i jasne tek kada njihovo nauavanje bude u skladu sa ovom posveenou organskog ivota. Priroda postaje jasnija u
onoj meri u kojoj se njen ivot afirmie. Um je, meutim, vrhunac razumevanja sa
subjektivnog stanovita. Vrhunac objektivne spoznaje bivstvovanja u celosti je budnost (buddhi). Zato je buddhi od svih kategorija najblie povezano sa vrhuncem svih
dimenzija u kojima se priroda nalazi, a to je eter ili akaa. Te dve kategorije su najfiniji modaliteti prakrti, toliko su bliski i identini da se mogu razlikovati jedino po tome
to je akaa ishod samog oblika, a buddhi smisla oblikovanja bia. Jedno bez drugog
nisu mogui, oni su kao dve strane istog novia. Kada ovek postane probuen (buddhi) ovladae akaom i beskrajnom energijom koju ona daje.
ovekov um je naviknut da se dobro snalazi samo u vrsto ustanovljenim koordinatama koje tumai kao svet. To je, prema shemi, uglavnom samo organsko podruje kome prirodno i pripada, indriyni, i element zemlja. On teko prepoznaje drugaiji svet od onog kojeg je ustanovio uenjem i tumaenjem. I samo zato to je talasna priroda neorganskog podruja finija od organskog, ono sa empirijskog i umnog stanovita predstavlja drugi svet, nepoznato, onostrano podruje. I zaista, neorgansko je
podruje svojim najveim delom (iznad elementa zemlje) u tradiciji poznato kao drugi svet, astral, natprirodni svet (astral je na shemi predstavljen elementima vode,
vatre i vazduha). To je takoe ono podruje prirode gde se odigravaju posmrtna iskustva, kao i snovi. ovekova se individualnost (aham-kra) - koja okuplja buddhi i
manas, pa tako te tri kategorije skupa sainjavaju njegov duevni ivot (iva) - sa
smenom dana i noi premeta iz subjektivnog u objektivno podruje, prema shemi, s
desne na levu stranu. Tada ovek pada u san. Kada se izjutra njegova individualnost
vrati u fiziko telo (indriyni), ovek se budi. Isto se dogodi kada se istroi ivotni vek
fizikog tela: njegova dua (iva) odlazi na drugi svet (tanmtr) i, nakon dozrevanja uslova za odgovarajue novo telo, vraa se u podruje indriyni. Ukoliko, naravno,
nije otila navie, u probuenje (buddhi) i neuslovljenost (purua), ka svome izvoru.
Samo u podruju indriyni zbivanje ima vrst karakter usled toga to je za
akumulaciju energije svesti nuna trodimenzionalna kohezija svakog zbivanja kao
informacije. Tu su zbivanja samo onoliko trajna i vrsta koliko su potrebna kao informacije subjektu, i ponavljaju se na razliite naine dok njihov smisao ne bude usvojen
kroz iskustvo. Na neorganskom podruju je zbivanje (prostorno oblikovanje) mnogo
fluidnije, bre i neposrednije, a ni vreme tu nije linearno. Usled nedostatka koherent87

nosti pojava, na koju je manas naviknut da mu bude servirana u trodimenzionalnom

iskustvu kao prirodno stanje, ovek je tu nesvestan, tanije, jo pasivniji nego inae.
Da bi bio svestan i na neorganskom podruju, u svim dimenzijama, njegova linost
mora da postane koherentna nezavisno od zbivanja i organskog i neorganskog podruja. Njegovo Ja(stvo) mora biti nezavisno i od spoljanjih i od unutarnjih uticaja, i kao
takvo uvek prisutno. On mora biti inilac, a ne pasivan predmet svakojakih injenja.
Ukratko reeno, mora biti neposredni uesnik u zbivanju.
Dok je identifikovan s podrujem indriyni, svog fizikog tela, ovek nema
jedno Ja u sebi, jednu linost. To je zbog uticaja tanmtr koje daju prototipove svih
zbivanja, pa tako i mentalnim aktivnostima i formiranju identiteta. Svaka ponavljana
aktivnost moe stei identitet i opstati kao entitet (kompleks emocija, mentalni obrazac, alter ego). Zato je ovek viestruka linost. Postaje celovit tek na podruju ahamkra. Tek tada postaje i aktivan inilac sa svojom voljom. Sve dotle je noen spoljnim
uticajima tanmtr i maha-bhtni dok je njegov um uglavnom sluio da laira celu
situaciju i stvara privid da sam ovek neto ini svojom voljom.
Na podruju indriyni vlada subjektivnost, tu ovek stvara svoju realnost i dela
samo u podruju svog rukohvata, koliko dopiru njegovi ulni i delatni organi i njegova
orua. To podruje je vrlo ogranieno i zato u svemu subjektivno. Otuda i toliko nerazumevanja i sukoba meu ljudima.
Objektivno podruje tanmtr i maha-bhtni je zajedniko podruje svim
organskim biima, ono je opte i obezbeuje zajednike uslove za sve individue, tako
da sve imaju percepciju priblino istog sveta u kome ive. To je zemlja na kojoj svi
stojimo, voda koju svi pijemo, vazduh koji svi udiemo itd. Tako snkhya objanjava
dve protivrene injenice: da ovek sam stvara realnost i da moe da deluje na
objektivni svet, i kako je objektivni svet nadmoniji od subjektivnih pokuaja
delanja. Subjekt i objektivni svet su interaktivni. Takoe shema kategorija nam
pokazuje gde se ta situacija nadilazi: u podruju aham-kra. Tek odatle, kada
ovek postane jedna linost sa svojom voljom, moe da deluje na objektivno podruje
tanmtr i maha-bhtni. To moe zato jer deluje iz iste svesti (buddhi), a ne subjektivnog uma (manas) kojeg je nadiao.
Zajedno sa prostornim delovanjem, nadiena je i iluzija vremena. Ona postoji
samo na subjektivnom podruju indriyni i u elementu zemlje. Govorei praktino
kako vreme ne postoji, moemo uslovno rei da u trenutku stvaranja stvoreno je apsolutno sve to moe da postoji. Sve to je bilo, jeste i bie svuda u univerzumu, stvoreno je u trenutku stvaranja univerzuma. Taj totalitet svega uvek bezvremeno postoji na nivou akaa i buddhi, i on se postepeno ispoljava iskustvu svakog subjekta
posebno. Subjektivni um, manas, samo aktivira pojedine mogunosti koje su dostupne
u njegovom delokrugu i one se aktuelizuju. Tako nastaje iluzija linearnog vremena.
Izvan uma i na viim dimenzijama potencijali svih zbivanja bezvremeno postoje kao
pra-datost ili pra-krti. Reeno je da sve to postoji se ispoljava iz prakrti (emanacija)
jer je u njoj ve postojalo kao mogunost (pra-datost = pra-krti). Stoga sve to uopte
moe da se dogodi, potencijal svega, ve postoji u jedinstvu prakrti. Um se samo
fokusira na pojedine mogunosti i one se aktuelizuju. Ta suma svih mogunosti i pojava nalazi se u najvioj dimenziji, u akai. Pristup njoj je mogu samo iz buddhi, iste
svesti. Tu je prolost i budunost svega postojeeg. Na nioj, materijalnoj, trodimenzionalnoj ravni, um samo sukcesivno aktuelizuje mogunosti, ono to ve postoji, a
nama, iz nae subjektivne take gledanja, izgleda da se neto novo zbiva. Zbog svoje
88

bezvremenosti i pra-datosti svih potencijala, prakrti ima vibratorno ili talasno svojstvo,
odnosno trenutanost.
Vibratorno ili talasno ustrojstvo prakrti pokazano je na svih pet odeljaka sheme
kao najvie i najfinije stanje tih odeljaka. To su zvuk i eter u neorganskom i um, sluh i
jezik u organskom delu, i buddhi, kao najfiniju tvorevina prakrti. Uoimo pre svega,
tanmtru zvuka, kao primarno ispoljavanje vibracija. Ono je mogue jedino kroz prostor (akaa) zato to zvuk nije mogu bez prostiranja. Vibracije prostora oblikuju sve
ostale elemente i sva ostala zbivanja. Objektivno posmatrano postoji samo prostor
(akaa) u kome su sve dimenzije i sva zbivanja uopte mogui. On je partikularizovan
pojedinim oblicima na kojima se ograniava nae ulno opaanje i delanje. Samo
ogranienom subjektu, zatvorenom u ego, koji posmatra iz jedne referentne take, a
drugaije ulno posmatranje i nije mogue, oblici izgledaju kao da su u prostoru i
meusobno nezavisni. Oni su zapravo sm modifikovan prostor (akaa). On ih sve
povezuje u jedno, u sopstvenost svesnog subjekta, i na osnovu toga su mogua sva
mistina iskustva jedinstva univerzuma, a takoe i materijalizacija, dematerijalizacija,
teleportacija, telekineza, levitacija, astralna projekcija i telepatija. Na primer, vreme se
saima u subjektu, u njegovo Ja ovde i sada, i zato on moe da zna prole i da vidi
budue dogaaje (vidovitost); isto je sa prostorom, on se saima u njegovo telo pa otuda subjekt moe i s objektima u prostoru da manipulie (telekineza) kao sa sopstvenim
telom. Zato je reeno da nita ne postoji po sebi i za sebe, izdvojeno iz celine i jedinstva. Zato za probuenog nestaje predmetni svet, on vidi samo akau, jedinu stvarnost
svake pojave. Iz tog jedinstva proizlazi zlatno pravilo koje kae: ini drugima onako
kako eli da drugi ine tebi; i etiki put koji nalae da volimo sve to postoji, pa i svoje neprijatelje. Usled opteg jedinstva koje sve povezuje uvek e nam, hteli mi to ili
(radije) ne, biti onako kako inimo drugima. Kakvom merom sudimo, tako e nam biti
sueno. Ako oprostimo drugome i nama e biti oproteno. 'Ko drugome jamu kopa,
sam e u nju upasti' - to je neminovno jer nema drugoga. Bie je jedno.
Buddhi i akaa su sinonimi: akaa sa kategorijalne a buddhi sa egzistencijalne
strane bivstvovanja. Sa njima je prakrti najblia neuslovljenosti (purua). 32 Iako je
najblia, priroda i u njima deluje svojom gravitacijom kod neprobuenih ljudi: u buddhi je to sklonost da se budnost doivljava kao lina svest (aham-kra) i osmiljava
(manas), jer bezlina budnost se kod nezrelog oveka ne moe odrati i biva porobljena mentalnim procesima; dok akaa tei da se partikularno oblikuje, jer iz istog razloga za neosloboenog oveka postaje puko nitavilo.
Da su buddhi i akaa sinonimi najdirektnije doivljavamo u meditaciji. Postizanjem iste svesti ili budnosti (buddhi) u meditativnoj disciplini ostvarujemo uvid da
nismo ni telo ni um ve sam prostor (akaa) u kome se telo i um nalaze i zbivaju. Prava meditacija se i svodi na ovakvo osveenje prostora kao izvora bia i svesti. 33
Prostor (akaa) je svestan (buddhi) - ne sam po sebi ve zbog blizine purue.
Prostor je sam oblik zbivanja, dok je vreme subjektivno iskustvo kretanja ili
zbivanja tog oblika ka smislu, odnosno svesti. Zato je svest maksimalna saetost vremena, ona je ista sadanjost, samo prisustvo. Koliko je vremensko kretanje prevazieno, toliko je svest prisutnija. Vreme je nain na koji neto oblikovano postoji u iskustvu. Vreme ne postoji po sebi, ve samo kao oblik zbivanja. Postoji, dakle, samo bie,
32

Akaa u fizikom svetu stvara svetlost, svetlost zvezda. Ako je ona povezana sa buddhi kako smo opisali, onda
postaje jasnije delovanje Solarne joge (sungazing) u kojoj se gledanjem u sunce proiava telo i pobuuje objektivna svest u oveku.
33
O tome videti u zadnjem poglavlju, Kaivalya, o Arupa-dhyanam.

89

a ne i vreme. Bie je bezvremeno jer nije ni supstancijalno. Ali, zbog neuvianja njegove bezvremene sutine, zato to ga doivljavamo kao neto supstancijalno, mi njegovo zbivanje projektujemo kroz vreme. Tako vreme postaje zaborav bivstvovanja,
ono postaje nain da se izbegne odgovornost za preuzimanje smisla postojanja ovde i
sada. Vreme je najee samo zamena za svesno prisustvo u bivstvu, ono je razmak
izmeu znati i biti. Kako je do tog smisla teko doi jer zahteva potpunu akumulaciju
energije, vreme je nuno zlo preko kojeg postupno i na zaobilazan nain ('u znoju lica
svog') dolazimo do bivstva. Ako ne bismo postupno dozrevali za bivstvo, njegova silna energija bi nas unitila, kao to bi teko breme koje odrastao i snaan ovek moe
da ponese, nejako dete slomilo. Takoe ne bismo ga ni bili svesni, jer naa svesnost
sazreva vremenom. Samo dozrevajui tokom vremena mi spoznajemo bivstvo, iako je
njegova bit uvek prisutna ovde i sada. Bivstvovanje doivljavamo samo kroz vreme
isto kao to smo zbog empirijske subjektivnosti prinueni da ga doivljavamo kao supstancijalno kroz partikularizovan prostor, i zato nam je bie vazda skriveno.
Vreme je proizvod subjektivnog iskustva u prostoru. Kada se prostor posmatra
iz jedne referentne take (tela, indriyni), to je nuno u trodimenzionalnosti koja jedino moe da proizvede koherenciju percepcije, neto se doivljava kao blie, a neto
kao dalje. Taj doivljaj se u psihi (manas) tumai kao da je neto pre (stiglo do nas),
a neto posle. Tako vreme postaje samo psihiko tumaenje prostornog zbivanja.
Psiha se spontano usklauje sa fizikom realnou prostora koji je okruuje stvaranjem
perspektive vremena. U psihi se trodimenziona perspektiva zbivanja subjekta-uprostoru, kao u ogledalu, pretvara u iluziju vremena. To znai, ako postoji samo veno
bie, i ako je vreme samo projekcija uma, onda je kretanje vremena samo iluzija - to se
um kree, a ne vreme. Um mora da se kree kako bi prikupljao informacije radi akumulacije svesti u indriyni, ali ne mora da robuje ovoj iluziji, kao to obino ini.
Vreme je nain na koji um funkcionie. Bie se ne kree kroz vreme ka svome
smislu; ono u njemu oduvek ve stoji, inae ga ne bi ni bilo, njegovo postojanje bilo bi
besmisleno, a to znai nemogue. Samo se um kree ka osmiljavanju, ceo pojavni
svet postoji zbog njega. Jedino um dolazi do smisla i njegovo subjektivno iskustvo
(indriyni) biva prosvetljeno objektivnom spoznajom kad prevazie vreme, a to znai
kad prestane da zamilja svet kao neto drugo nego to jeste. Samo kada zaustavi svoje
lutajue misli, oveku se razotkriva svet kakav jeste. I tada vidi da nieg nema po sebi
i za sebe, u akai je sve jedno, dok je mnotvo samostalnih pojava i bia samo prividno
za subjekta koji opaa iz jedne referentne take. Vidi da je iluzija subjektivnosti jedini
uzrok iluzije objektivnog mnotva. Bia nisu oblikovana u prostoru niti se kreu kroz
njega, nego se sm prostor oblikuje od jedne take do druge, stvarajui iluziju bia
koje se kree. Kao talas koji izgleda kao da se kree povrinom, dok se zapravo sma
voda naizmenino podie i sputa u jednom talasu. Ili kao kod svetleih reklama gde
se sijalice naizmenino kontrolisano pale i gase, tako da izgleda kao da se svetlosni
oblik kree, stvara i rastvara, raa i umire, iako se ne dogaa nita drugo do sloena
iluzija svetlosti. 34 Ceo taj svetlosni cirkus oblikovanja prostora dogaa se, naravno,
samo za nezrelog posmatraa, i zbog njega. On je jedini koji projektuje zbivanja u prostoru kao supstancijalna. U stvarnosti celine, akae, sve je jedno i bezoblino, nema
nieg po sebi i za sebe - ali to ne znai da je sve poniteno, nego je upravo otkriveno u
svojoj jedinoj sutini, akai - nakon probuenja (buddhi).
34

Upravo je ovaj princip naizmeninosti, prepoznat od strane Nikole Tesle, proizveo tehnoloko vaskrsenje
oveanstva iz zemnog mraka. Ovaj princip nam takoe osvetljava i svu iluzornost uinka tehnologije za smisao
ovekovog opstanka.

90

Ovde je, dakle, re o trenutanom stvaranju pojavnog sveta. Otuda nita u njemu nije isto u dva trenutka, ve u sledeem stvoreno je kao novo i malo drugaije
usled igre guna. Na taj nain sve se kree. Trenutanost stvaranja omoguava svekret
(agrat) univerzuma. Ne postoji drugaije kretanje. Taj zakon oblikovanja prostora
mogli bismo nazvati Talasni model kvantne fluktuacije.
[Ideja o trenutanosti zbivanja osnova je budistikog pogleda na svet. Iz nje
proizlazi uenje da stvari i bia nemaju realnost po sebi (anata), da nisu roeni, tj. da
ne nastaju. Ovu ideju je naroito precizno pojasnio najvaniji obnovitelj izvornog
Budinog uenja, Nagaruna, a razjanjavao ju je i Gaudapada, jedan od sledbenika
Nagarune navodei klasian primer baklje. U svom delu Karika (na Mandukja upaniadu) Gaudapada objanjava kako je sve neroeno. U kariki (stihu) IV 47-50. on kae
da kao to baklja, kada se brzo okree, izgleda kao vatreni krug, tako i svest kada se
kree izgleda kao da je podeljena na subjekat i objekat, saznavaoca i znano, i tako
stvara privid kontinuiteta i objektivnog sveta. Kada svest (baklja) miruje, tada nema
privida sveta (vatrenog kruga). Kada je baklja u pokretu, njen izgled kruga nije joj spolja nametnut, niti je otiao od nje kada miruje, kao to ni vatreni krug nije ni razliit
niti je isti plamen. U IV 91. on kae da su sve tvorevine samo uoblienje prostora,
akae (etra), i da meu njima nema nikakvih raznovrsnosti. Ne postoje individualne
tvorevine (bia) koje se kreu kroz prostor, nego se sam prostor, na svom najsuptilnijem, subatomskom nivou, sukcesivno uobliava u sve to postoji iz trena u tren. Na taj
nain nita se ne raa ili nastaje, jer sve ve jeste kao modifikacija celine, a ta celina
nije nita sama po sebi. Jer, da jeste neto, protivreila bi svojoj prirodi, sve ostalo to
je reeno palo bi u vodu. Da celina jeste neto sama po sebi, tada bi i bia unutar nje
morala da budu 'neto' sama po sebi, i tada im celina ne bi mogla dati ivot. Sve bi bilo
odeljeno. Bia mogu da postoje samo zato to nisu nita sama po sebi, i zato to je
celina ista takva. Drugim reima, individualna bia i celina nisu razliiti.
Najoptije ubeenje ljudi da su posebne, odvojene individue je ujedno i najvei
apsurd potpuno oigledan. Nijedno bie ne bi moglo da postoji da je izdvojeno od
celine na bilo koji nain; svi diemo, kreemo se i ivimo zahvaljujui ivotnoj sredini
koja nam to omoguava. tavie, nijedno bie ne bi moglo ni da nastane kao izdvojeno.
Nae bie ne postoji kao individualno bie, kao to ni kap nije nita drugo do
voda okeana. Mi ne diemo, priroda die kroz nas; mi ne delamo, celina dela kroz nas;
mi ne mislimo, celina samu sebe osmiljava kroz nas. Mi smo u celini prirode kao
fetus u majinoj utrobi. Mi tek treba da se rodimo. To roenje je probuenje (buddhi)
koje nastaje spoznajom ovakvog stanja, da nita nije roeno u optoj prirodnoj uzronosti, da se to sve sama priroda uobliava i dela. Jedino ovekov probueni duh transcendira prirodu.
Sva patnja nastaje iz neuvianja ove istine, iz ubeenja da smo neto po sebi i
za sebe, nastaje iz neosetljivosti da je naa sutina ona istota (sunyam) koja svojom
nenou omoguava svemu da postoji. Iz ovakvog pogrenog uverenja nastale su sve
iluzije o potrebi 'osloboenja'. Zapravo, jedino pravo osloboenje je spoznaja o izvornoj neuslovljenosti, tj. neroenosti individualnog bia. Da ono ve nije takvo u svojoj
biti, nikada ne bi ni moglo biti 'osloboeno'. 'Osloboenje' je ostvarenje svoje prave
prirode. Naa prava priroda je neroena i neuslovljena. Jedino zahvaljujui ovoj injenici, da je naa prava priroda sloboda koja sve omoguava (sunyam), oveku su mogui davanje ivota, oprotaj, milost, ljubav, svest i smirenje (utrnue).]
91

Toliko o zvuku i akai. Talasno ustrojstvo prakrti se u indriyni ispoljava najpre u umu (manas), kao misao. Misli nastaju kao najfinije vibracije organskog podruja i rezonantnom interakcijom deluju na vibracije najfinijeg dela nervnog sistema mikrotubule. One primaju utiske, vibracije spoljanjeg sveta, a najpre iz tanmtr jer,
iako su organske tvorevine, jednako su fine kao i neorganske, i rezonuju ih kao svoje.
Zato moemo da mislimo i na javi i u snu. To se ne dogaa samo kao prosta rezonancija spoljanjeg i unutarnjeg, ve i kao proces uenja. Uenje je omogueno preko najviih dometa ulnih i delatnih organa koji se takoe zasnivaju na vibracijama, a to su
sluh i jezik (govor, re, pismo). Na kraju, najvii ishod vibracija zbivanja prosijava kao
ista svest (buddhi) o svemu, o samom biu kakvo jeste.
Buddhi, tanmtr zvuka, eter i manas sa sposobnostima sluha i govora, najvia
su i najfinija svojstva pet grupa kategorija prakrti. Njihovu povezanost lako je prepoznati u svim mistikim i religijskim tradicijama gde se stvaranje sveta dogaa zvukom,
odnosno reju (logos, aum), to je prvobitna vibracija koja stvara sm prostor sveta
(akaa, njeno svojstvo je takoe i svetlost). Re kao modifikacija zvuka igra odluujuu ulogu u modifikaciji zbivanja. Taj zakon se pokazuje na delu u hinduistikoj mantra-yogi kao vibratorna formula koja samim vibracijama proizvodi odreene efekte, u
jevrejskom tetragramatonu, devocionalnom budizmu, filokaliji u pravoslavlju i dhikru
u sufizmu. Istu ulogu imaju i razna imena boja, ije vibracije odraavaju proces
stvaranja. Otuda je ime, kao vibratorna formula, klju za identitet bia. 35 Jo je u staroegipatskim misterijama poznavanje imena bojih omoguavalo prolaz kroz sve
dimenzije i raanje u svetlost iste budnosti, oliene u Ozirisu kao suncu. I u drugim
kulturama poznavanje imena omoguavalo je uvid pa i kontrolu sutine imenovanog zato se ono skrivalo. Re izgovorena u viim dimenzijama, u astralu, ima direktno
izvrno dejstvo, odmah se ostvaruje. Otuda potie efikasnost svih magijskih rituala
koji obavezno sadre vibratorno izgovaranje rei kao svoj glavni postupak, od liturgija
i molitvi, do vradbina i kletvi. Svuda su u sprezi pomenute kategorije: svest (buddhi)
o aktivnosti i njeno mentalno planiranje (manas), zatim govor, koji u sprezi sa sluhom
iz podruja indriyni koristi tanmtru zvuka za vibratorno oblikovanje zbivanja preko
akae na sve nie dimenzije, jer proces oblikovanja ide iz viih ka niim elementima,
sve do ostvarenja na nivou zemlje.
Sve to je ovde reeno ostalo bi nepotpuno bez razumevanja principa subordinacije. On vlada meu svim modusima bivstvovanja koji svojim zbivanjem proizvode
prostorvreme. Nadreeno prostorvreme vlada podreenim. Nadreeni oblik prostorvremena moe biti, ali ne mora uvek, onaj stariji i vei, zatim onaj sloeniji po ustrojstvu i aktivniji. Kao to roditelj raa i oblikuje prostorvreme svoga deteta, tako i Zemlja
odrava ljudske ivote i nosi na sebi njihovu kolektivnu istoriju kroz vreme, dok sunev sistem, kao jo ira celina, uslovljava i Zemlju i sva zbivanja na njoj. Na kretanju
Zemlje oko Sunca zasniva se hronoloko vreme ljudske povesti (mereno asovnicima i
kalendarima). Mlada individua zavisi u velikoj meri od svoje porodice, a porodica od
drutva i nacionalne kulture, koja opet biva uslovljena istorijskim trenutkom opteg
razvoja kome je sve to podreeno. Nadreeno prostorvreme moe, pored ve spomenutih prirodnih entiteta, postati i energetski sadraj (elemental) koji je vetaki obrazovan na viim (astralnim) dimenzijama ulaganjem neije energije putem volje, imaginacije i govornih vibracija, i otuda delovati na zbivanja niih dimenzija, na fizikom
planu. To moe biti i obian kompleks koji upravlja ponaanjem jednog oveka, ali i
35

Kako je vibratorna formula zvuka povezana sa svetlou pokazao je Spasoje Vlaji u delu "Svetlosna formula"
("Jugoart", Beograd, 1984)

92

vei sadraj koji izaziva velike ratove izmeu nacija. Stoga, iako je vreme relativno,
subordinacija omoguava red u njegovom zbivanju.
Sve se uobliavanje odvija pod uticajem kategorije aham-kra. Zbog nje se prostornost savija u oblik svega to postoji, ona masu i energiju centripetalno saima na
pojedine oblike. Najkrupniji oblici saimanja mase i energije u prostorvreme nekog
zbivanja su nebeska tela, galaksije, zvezde i planete. Njihovo kretanje nije mehanistiko, Zemlja se ne kree zakrivljenom orbitom oko Sunca pod dejstvom sile tee, ve
pravom putanjom, ali u prostoru koji je zakrivljen gravitacijom Sunca. Sve se kree
pravo ka svom ishodu. Ali prostor se zbog subordinacije uticaja savija kroz razliite
modifikacije, tako da e njegova savijenost kroz organski ivot na Zemlji dovesti do
maksimalnog saimanja i usavravanja sveg oblikovanja u liku oveka, do ovekove
linosti. Nadreeno prostorvreme uvek privlai i oblikuje podreeno: to je sila poznata
kao gravitacija. Ona ne deluje samo meu telima nego i na mikroplanu, kao sudbina
svih ivih bia. Tako nam, na primer, neki dogaaj, osoba ili informacija, kao nadreeno prostorvreme, moe privui panju i svojom gravitacijom preusmeriti ivot na
nov nain. Svoju gravitaciju imaju emocije i podsvesni utisci (vasana). Gravitacija
svih ovih zbivanja koja deluju na smer naeg ivota i oblikovanje karaktera, nije razliita od gravitacije Zemlje, Sunca, Meseca i ostalih nebeskih tela. Njihova kretanja i
odnosi oblikuju gravitaciju na mikroplanu. 36 To je sve jedna ista gravitacija koja se
progresivno sputa i deli kroz princip subordinacije.
Gravitacija deluje ak i na najveu brzinu zbivanja, na svetlost. Skup svih
dogaaja u prirodi nalazi se ispod brzine svetlosti. Kako je ona najbri modus bivstvovanja, svi ostali oblici prirodnog zbivanja samo su izraz njenog srazmerno sporijeg
kretanja, koliko je ono sporije toliko je njegovo bivstvovanje grublje i materijalnije. Iskazuju se najpre kao radio-talas, zatim zvuk, a u najsporijem vidu kao vrst
oblik - koji se dalje kree do linosti, do posmatraa kome je svetlost namenjena. Kada
se neka zvezda rodi, njena svetlosti se iri sferno i svuda ravnomerno, nosei sa sobom
dogaaj njenog nastanka. to udaljenije zvezde u kosmosu posmatramo, vidimo sve
stariji kosmos, ono to se dogodilo pre vie milijardi godina. Gledamo svetlost davno
ugaenih zvezda, dok svetlost novonastalih jo zadugo nee stii do nas. Ogranieni
svojim trodimenzionalnim telom i ulima koja nam nameu subjektivno, linearno
vreme, mi vidimo samo nepokretno zvezdano nebo dok ostajemo slepi za zvezdani
vatromet prostorvremena koji se stalno odigrava u celom univerzumu pred naim oima. Zvezde su samo iskrice svetlosti koje ive krae nego to je potrebno da njihova
svetlost dopre do drugog kraja univerzuma, do neke druge zvezde ili posmatraa. Bezbrojni rojevi galaksija vrve od plamena tih iskrica, ceo univerzum bleti od tog vatrometa preobraaja upravo u sadanjem trenutku, dok nam izgleda da je sve mirno na
zvezdanom nebu. I jeste naizgled mirno, jer je smisao sveg tog difuznog prosvetljenja
univerzuma zadobio svoje konkretno olienje u trodimenzionom telu oveka koji ga
posmatra. Kada svetlost zvezda ue u njegove oi, postigla je svoj cilj, dola je do
ishoda svog putovanja, tu se njeno kretanje kroz prostornost vremena zaustavlja i pretvara u smisao, u spoznaju koja prepoznaje osvetljeni univerzum. Akaa, koja je svetlost, postaje buddhi, koja je ista svest. Odiseja se zavrava u ovekovoj Sopstvenosti,
samo tu se dogaa oputenost i smirenje. A tada, kada takav ovek prepozna svetlosni
ples kosmosa u svom biu, zaplesae i sam u jedinstvu s njim. Postae svetlost.
36

O oblikovanju mikrokosmosa (oveka) od strane kosmosa detaljno ui nauka astrologije. Inae sama gravitacija je elektrostatiki fenomen. Kosmos je ispunjen elektricitetom. Sve pojave u kosmosu su elektrine pojave.
Elektrina energija je vid ispoljavanja prane.

93

Ali, malo koji ovek osea radost koju svetlost sunca zrai kada padne na njegovo lice i ulazi u oi. To deca mnogo bolje oseaju, pa se zato i sunevi zraci na njima lepe presijavaju i pretvaraju u njihovu razdraganost. Odrastao ovek optereen
mrakom svojih umiljenih iluzija i briga koje sam sebi stvara, ne vidi da se ta svetlost
saela i sainila ga kao svoje dete i dala mu oi i svest da kroz njih prepozna sebe kao
svetlost.
2. Oblikovanje dimenzija
Pet velikih ili grubih elemenata, maha-bhtni, proishode iz suptilnih uzroka,
tanmtr, i njihovih kombinacija. Tanmtre su informativna polja za uobliavanje
pojavnog sveta. Tanmtre su nadprostor, hipersvemir ili hyperspace, ono to je iznad
ulnog i astralnog prostora a to su maha-bhtni. Unutar opaajnog prostora, elementi voda, vatra i vazduh na shemi obuhvataju astralna podruja, s tim to element
vode predstavlja najpoznatije iskustvo astrala veini ljudi, jer je najblie zemlji, to je
onaj astral u kome boravimo u snu i pri astralnoj projekciji, dok su vatra i vazduh via
i suptilnija podruja astrala. Tanmtre su daleko suptilnije podruje prototipova svega
oblikovanog, ili arhetipova. Kada se ovek tamo projektuje onda se nae u blaenoj
svetlosti prepunoj neopisivih boja uoblienih u svim moguim geometrijskim i apstraktnim oblicima koji se brzo kreu u nezamislivim kombinacijama svuda oko njega.
Zapravo, ne oko njega jer tu nema jedne referentne take, nego ih on vidi sa svih aspekata odjednom. 37 Astral jo uvek izgleda kao fiziki svet ili svet snova, tu su zgrade,
ljudi, drvee, pejza... ali kad odemo iznad astrala u hiperprostor, prostim uzletanjem
navie dok svesno boravimo u astralu, to sve nestaje, poinju da se javljaju samo neverovatne geometrijske i druge figure u izuzetno jasnim bojama koje se brzo kreu na
sve mogue i nemogue naine oko nas, na tamnoj pozadini. Sa izvesnim iskustvom
moemo da primetimo da se kreu onako brzo kako se kreu nae misli. To su zapravo
arhetipski obrasci naih misli koje tu vidimo kao da su spolja. To traje kratko jer je
potrebna visoka svesnost da bi se ovek tu odrao. Ako jo zna kakve arhetipske obrasce moe tu da stvori svesno, onda moe u potpunosti da kontrolie deavanja na fizikom planu.
Zato to su tanmtre istovremeno i prototipovi za ula (indriyni), percepcija
sveta je uopte mogua. Tanmtre su unutranja ula koja omoguavaju spoljanja,
fizika. Zato se s njima spoznaje ono to se fizikim ulima ne primeuje, energetska i
astralna realnost. Tanmtre su prototipovi fizike stvarnosti, ono podruje prirode
gde se formiraju arhetipovi i odigravaju mitovi. Njihova povezanost sa indriyni ukazuje na mitotvoraku funkciju u ovekovoj percepciji sveta, a veza sa velikim elementima, preko kojih tanmtre materijalizuju ili izgrauju svet kroz sve dimenzije, razjanjava nam funkciju mita u arhitekturi i umetnosti svih drevnih naroda. Prisustvo te
funkcionalne povezanosti lako je uoiti i danas u svim aspektima ivota, naroito u
politikoj manipulaciji javnog mnjenja, iako ona vremenom menja svoj izraz.
Pet velikih poela nam pokazuju kakva je zapravo struktura sveopteg zbivanja.
Ona se moe razumeti na spoljni, empirijski nain, i na unutarnji, egzistencijalan, koji
otkriva smisao zbivanja spoljnjeg grubog sveta. Zato bhutani imaju dvojako znae-

37

O prirodi hipersvemira videti u delima Stjuarta Sverdlova (Stewart Swerdlow).

94

nje: i kao elementi grubog iskustvenog sveta i kao dimenzije kroz koje se svet ispoljava i njegov smisao spoznaje u bivstvovanju. 38
Spoljni nain nam kazuje da je struktura sveopteg zbivanja u potpunosti sainjena iz pomenutih elemenata u kombinaciji sa njihovim psiho-energetskim prototipovima (tanmtr). Njihovi meusobni odnosi proizvode sve razlike u opaanju sveta,
istovremeno proizvodei svu raznolikost u samom svetu, sva svojstva koja bia i zbivanja mogu imati. Jer, vano je opet naglasiti, tanmtre omoguavaju sve dimenzije
pojavnog sveta (maha-bhtni) i istovremeno njegovu percepciju (pet ula u
indriyni). Tanmtre su veza subjekta sa objektivnim svetom. Zbog te dvostruke
uloge tanmtr, postoji subjekat koji doivljava svet, i njegova percepcija je analogna
dimenzijama u kojima se manifestuje svet. Zato ona nee biti potpuna dok subjekat ne
upozna podruje tanmtr - ovek e spoznavati objektivni svet u onoj meri u kojoj u
samome sebi spoznaje sve dimenzije bivstvovanja (o tome u poglavlju Aham-kra).
Akaa predstavlja i prostornost i finotvarnu (eterinu) komponentu zbivanja, pa joj je
zato svojstvena propustljivost koja sve omoguava, vazduh sveopte kretanje i podsticaj, vatra toplotu i svetlost, voda privlaenje i prianjanje, a zemlja koheziju svega to
biva kao takvo. Elementi koji su nam poznati u zajednikom iskustvu kao fizika
stvarnost, dele se na vrsto, teno, gasovito stanje i elektromagnetna zraenja u prostoru. Ove razlike su preuzete iz poznatog iskustva da simbolino poslue u predstavljanju razliitih dimenzija ispoljenog sveta. Svako bie i pojava mogu se sagledati kao
neka kombinacija ovih elemenata koji su na okupu (skandha). Takvo sagledavanje
oveka budi i oslobaa od svih iluzija.
Snkhya govori o pet velikih elemenata (maha-bhtni) iz istog razloga iz kojeg
govori o pet tanmtr. Re je o svoenju opteg ispoljavanja prirode na deset osnovnih
principa njenog zbivanja koja mogu da obrazuju one pogodne okolnosti koje omoguavaju stvaranje svesnog posmatraa (indriyni). Otuda njihova paralela sa ulnim i
delatnim organima. Ona je neophodna za objektivnu spoznaju sveta od strane subjekta
isto koliko je potrebna da objektivni svet proizvede subjekta. Stvaranje sveta i njegova
percepcija su isti, tanije, uzajamni proces.
Budui da je delovanje tanmtr isto vibratorne ili talasne prirode, one su
sama energija, ne postoje odreene granice izmeu razliitih dimenzija, odnosno elemenata koje kombinacije tanmtr stvaraju. Iako se mogu najoptije svesti na pet
pomenutih principa, izmeu njih se stvara mnogo nijansi. Svi elementi se razlikuju po
broju atoma, a ovi po broju elektrona i subatomskih estica koje su talasne (vibratorne)
a ne supstancijalne prirode. Dakle, kakav e atom biti zavisi od brzine vibracija, a ona
nema odeljaka i pregrada. Kao to ni u duginom spektru nema jasnih granica meu
bojama, niti meu zvucima razliitih tonova, tako i dejstvo tanmtr stvara simfoniju
ivota prirode koja se sastoji iz mnotva elemenata. Njihova priroda je talasna, ali
samo na nivou zemlje oni postoje na nain koji se tumai kao supstancijalan. To je
zbog nunosti trodimenzione koherencije iskutva bia. Na viim nivoima progresivno
38

etiri elementa, koji su ujedno i etiri dimenzije sveopteg stvaranja (bez akae, koja je nemanifestovani ishod
svega), predstavljeni su u Kabali imenom bojim, Jehova ili Jahve, koje se sastoji od etiri slova (tetragramaton)
hebrejskog pisma: Jod, He, Vau, He. Na taj nain je u smom imenu sadran princip bojeg stvaranja. On se kao
tajna prenosio samo posveenim Jevrejima (kabalistima), pa otuda njihova vetina u procesu materijalizacije
stvari i njihovoj kontroli sa najvieg nivoa stvaranja (informacije, mediji, novac, pa i psiholoko uslovljavanje
javnosti), dok je neprosveenim Gojima (svim nejevrejima, goji znai ovca) ostalo samo udo stvaranja iz
niega i ime boije za ropsko oboavanje, ali ne i za spoznaju da je Bog zapravo sm proces stvaranja u kome i
ovek moe da uestvuje ako prepozna date dimenzije u sebi. Zahvaljujui jevrejskim osnivaima Hrianske
crkve, takva spoznaja proglaena je za jeres, a najvea vrlina hrianstva postala je ropsko sluenje Boga, bez
mogunosti njegove line spoznaje - Gnoze.

95

nestaje njihova supstancijalnost. Zavisno od razmere u kojoj biva, svaki elemenat u

prirodi moe promeniti svoju strukturu i postati neki drugi samo ako se uklone prepreke za to. Svest u aham-kri je inilac koji uklanja i postavlja prepreke, ona sve uobliava. Kao to batovan, kada navodnjava svoje leje, ne mora da tera vodu u kanale,
ve samo svesnom odlukom uklanja branu i ona sama tee. Nikakvih sutinskih prepreka nema u samom biu, sveopti preobraaj elemenata sainjava vidljivi svet i ivot
u svakom trenutku. ovekov uticaj na svet pomou nauke i tehnike samo je deli neogranienih mogunosti koji istinski celovita i probuena linost moe da ostvari bez
tehnolokih pomagala, jer buddhi je u jedinstvu sa akaom iz koje proizlazi svaki
oblik. Sreom, ova mo moe da se koristi samo za afirmaciju linosti i probuenje
ovekovo, naspram ega je predmetni svet samo senka.
Jedna od klasinih zabluda nauke je teza da je za preobraaj jednog elementa u
drugi potrebna ogromna energija i najvia tehnologija. Biljke neprestano preobraavaju sve elemente u prirodi. U odrasloj biljci ima neobjanjivo vie elemenata nego to ih
je bilo u semenu i tlu iz koga je iznikla, iako je zalivana samo destilisanom vodom. To
je u suprotnosti sa mehanistikim zakonom o ouvanju materije prema kome bi odrasle
biljke morale da imaju isti mineralni sastav kao i njihovo semenje. Biljke preobraavaju fosfor u sumpor, kalcijum u fosfor, magnezijum u kalcijum, kiseonik u kalijum i
tako dalje, zavisno od okolnosti i potreba. Ako u zemljitu nema nekog elementa koji
je potreban, one ga stvore. Zato je suvina sva tehnologija i hemija koju ovek stvara u
tu svrhu, ona samo ometa prirodni proces obnove koji treba znalaki iskoristiti. Zbog
ovog udesnog svojstva, u biljkama se nalazi lek svakoj bolesti, a takoe su idealna
hrana. U preobraaj elemenata kroz biljke uestvuju sve okolnosti ire celine: mesto i
vreme klijanja, temperatura, tip svetlosti, meseeve faze i drugo.
Takoe i telo ovekovo stvara i preobraava elemente prema potrebi. Iz kiseonika stvara belanevine, i druge potrebne elemente. Hemoglobin u ovekovoj krvi
veoma je slian hlorofilu u biljkama. Zato kada se ovekova krv izloi sunevim zracima kroz oi, gledanjem u sunce (sungazing ili solarna joga), jer oi su jedino mesto u
telu gde krv direktno dolazi u kontakt sa suncem, tada stvara sve potrebne elemente za
ivot tela i tako ovek moe da ivi bez unoenja grube hrane, bez jela. Za to je potrebna praksa i visoka svest, jer navika jedenja grube hrane je veoma duboka. Um o tome
odluuje, kao i o svemu ostalom u telu. ovekovo telo je most od animalnog ka duhovnom. Sve zavisi od toga gde se nalazimo na tom mostu, na kojoj polovini. Ako smo
blie animalnom, tada emo morati da jedemo grubu hranu kao ivotinje i da umremo
od gladi ako ne jedemo. Ali ako smo blie Duhu koji sve omoguava, tada svu potrebnu energiju moemo dobijati od suneve svetlosti i kiseonika (pranayama). Sva energija ve postoji u holistikoj celini prirode, svuda je prisutna. Zato je nije potrebno
uzimati na neki poseban nain. Treba je samo biti svestan. Svest je najmoniji privlaitelj i usmeriva energije.
Vibracije prakrti prisutne su na svim nivoima bia, a razlikuje se samo njihova
finoa. Ona odreuje prirodu aktivnosti pojedinih nivoa ili dimenzija, tj. elemenata.
Oni nisu podeljeni u slojeve, ve se meusobno proimaju. Finiji nivoi prodiru u grublje i menjaju ih, dok grublji reguliu finije. Zemlja, kao najgrublji element, predstavlja
samo najvii izraz koherencije smisla bivanja viih nivoa. Svi su prisutni u svemu istovremeno po modelu holograma i tako sainjavaju sve to postoji.
To to smo u neorgansko podruje stavili i grube elemente fizikog sveta i nadfizike prototipove, tj. vie dimenzije bia zajedno, nije nita neobino onome ko vidi
materiju kakva jeste; fiziari su tek poeli da otkrivaju neka finija svojstva i vie
96

dimenzije u njoj, dok su probueni ljudi od starine videli zemlju koju stalno gazimo
(pa je valjda zato i ne opaamo esto) kao savreno svesnu energetsku osnovu svega,
svesnu ne samo naeg bia kojeg ni mi sami nismo, i cele ljudske istorije i budunosti,
nego i celog univerzuma.
Ovakav opis spoljanje strukture sveopteg zbivanja moe nam pomoi da
putem analogije razumemo oblikovanje unutarnjih dimenzija. Vibracije prakrti se iz
aham-kre na objektivnoj strani sheme oblikuju u vidu razliitih svetova (dimenzija),
dok se na subjektivnoj strani analogno ispoljavaju kao razliita stanja svesti. Zato od
stanja svesti zavisi koji (i kakav) svet opaamo. Vazduh, vatra, voda i zemlja simbolino predstavljaju univerzalne principe procesa emanacije. Akaa je nematerijalni i
nesvodljivi princip protenosti njihovog deavanja. Prema elementima, razliite
dimenzije svesti se dele na sledei nain: isto prisustvo i budnost pripadaju elementu
akaa. Element vazduha oznaava inspiraciju idejama, svesnost koja moe da ustanovi
ideje. Element vatre je podruje mentalne aktivnosti, razmene ideja i pripremanja energije za njihovo ostvarenje. Voda simbolie podruje gde se ideja izabira i emocionalnim uivljavanjem odrava u stalnom obliku za usmerenje energije, koja se na kraju
realizuje na planu zemlje ili fizikog iskustva.
Tako je, na primer, nabavka novog automobila u elementu vazduha prisutna tek
kao ista ideja efikasnijeg kretanja; na nivou vatre su svi mogui modeli prevoznih
sredstava ikada napravljeni; na planu vode izabran je i isplaniran jedan odreeni oblik
(model), i on se konkretnim i stalnim ulaganjem energije na tim viim dimenzijama
realizuje na zemaljskom planu. Sve to postoji u fizikom svetu zbiva se ovim procesom i njegovo bolje poznavanje omoguava oveku veu kreativnost. Sve to stvorimo
imaginacijom (vatra) i uivljavanjem emocija u astralu (voda) materijalizuje se na
zemlji.
Priroda je hologram u kome svaki deo odraava celinu. Otuda analogija izmeu
objektivnog i subjektivnog aspekta bivstvovanja. Oni su interaktivni i rezonantni. U
prirodi su na delu sve njene dimenzije, a ino mesto njihovog prelamanja je ovekovo
bivstvovanje. Zato priroda (prakrti) nije nita drugo do odnos oveka-Duha (purue)
prema samome sebi, svome bivstvu. Samo u svojim partikularnim aspektima ona biva
kao neto drugo (sve osim oveka) i otuda je sve drugo osim ovekove Sopstvenosti
polovino i nepotpuno. ovek u svom bivstvovanju moe spoznati sve dimenzije prirode jer su one sve zajedno njega i stvorile. Ne mora ih traiti spolja niti promenama
stanja svesti jer je njihovo prisustvo uslov i za njega samoga i svih moguih stanja
svesti. Nita nije izvan njega i duhovna zrelost se ogleda u prepoznavanju svih sposobnosti koje su u njemu. ovek samo treba da bude onaj koji jeste, a ne da postane neto drugo, prema nekom idealu. Zato je to i najtee, a imitacija ideala je oduvek bila
laka zamena. Stvarnost u kojoj sve postoji jedini je ideal koji mu je potreban, a koji
nikada nije bio opte prihvaen zbog nedostatka odgovornosti za nju.
Sutina svih obmana kojima se ovek porobljava je u tome da bude nesvestan
injenice da su sve dimenzije prirode u njemu a ne izvan njega, da je u njemu mera
svega spoljanjeg, da se zato u njemu sve reava, a ne izvan njega.
Projekcija smisla bivstvovanja izvan sebe osnovni je uzrok sve patnje ovekove, i u nalaenju ishoda bivstvovanja u sebi sadran je sav proces ovekove evolucije
i saznanja.
Svako bie u prirodi mora proi kroz ceo spektar njenih stanja. To to opaamo
neku pojavu ili predmet, znai da smo samo locirali u trodimenzionom prostorvremenu
jedan detalj iz opteg preobraaja. Kamen (mineral) e postati biljka, a jednoga dana
97

e kroz oveka postati misao. Iako sa stanovita indriyni i njegovog razuma (manas)
izgleda kao da se ovaj proces odvija linearnim zakonom uzronosti tokom vremena,
inei tako horizont ispoljenog sveta, stvarnost sveg zbivanja prirode je simultana i
vreme je relativno; ovaj proces se odmah saima i ostvaruje kroz prisustvo svesnog
subjekta. Kada on opazi kamen, kamen je u njemu ve postao misao.
Do sada smo razmatrali odnos neorganskog i organskog u oblikovanju prostorvremena i subjekta. Sada moemo videti kako se to odvija iz druge perspektive, kroz
takozvani zrak stvaranja o kome je uio G. I. Gurijev.
Ceo univerzum se saima u svesnog subjekta. To se odvija od najoptijeg do
najfinijeg procesa koji se moe predoiti kroz sedam faza. U svakoj vlada odreeni
broj zakona ili sila koje predstavljaju broj ili meru uslovljenosti, i taj broj se udvostruuje na svakom niem nivou. Posmatraemo kako se taj zrak stvaranja savija i saima s nae take gledita, jer se na nas i odnosi.
1. Apsolut. Neuslovljeno. U njemu vlada samo jedan zakon i jedna sila: slobodna volja Duha.
2. Sve galaksije. Ovde vlada zakon trojstva ili tri sile. To su gune.
3. Sve zvezde. Na ovom nivou vlada est sila ili zakona.
4. Nae sunce. Ovde vlada dvanaest zakona. O njima govori nauka astrologije.
5. Sve planete. Dvadeset etiri zakona.
6. Zemlja. etrdeset osam zakona po kojima je uslovljen na ivot.
7. Mesec. Devedeset est zakona.
to je vei broj zakona, ivot je vie mehanizovan i uslovljen. Volja Duha u
svom izvornom stanju postoji samo na poetku, u sebi. Na niem nivou deluje kroz
trojstvo i odatle na sve ostalo sa sve veim brojem zakona. Vano je razumeti gde se
nalazimo, na kom nivou uslovljenosti, kako ne bismo bili u zabludi u pogledu svoga
stanja. Na Zemlji smo na pretposlednjem nivou gustine i mehaninosti. Samo je Mesec
vie uslovljen. Iza njega nema vie saimanja. Ako sve posmatramo kao spiralno obrtanje i saimanje, s nae take gledita Mesec je poslednji, oko njega se nita ne okree. Celokupno ovo saimanje od Apsoluta je spirala i rotacija. Nebeska tela su magneti. Rotacija magneta stvara tj. indukuje energiju. To je na kosmikom planu sva bioenergija ili prana. Tako smo kretanje planeta indukuje ivot. On se oblikuje na sve
finiji nain, od Apsoluta do Zemlje, do ivota na Zemlji, sve do najfinijeg oblikovanja:
do svesnog subjekta - oveka. Upravo zato to kosmos ovako oblikuje svesnog subjekta, ceo ovaj zrak stvaranja smeten je u svesnom subjektu, du njegove kime. Subjekt - ovek - je mikrokosmos, ili olienje kosmosa u malom. Zato je razumljivo da svi
sutinski zakoni kosmosa, sav proces njegovog manifestovanja mora biti smeten u
njemu. Smeten je sa energetskim centrima koji odreuju nivo i nain bivstvovanja
oveka, a nazivaju se akre.
Upravo zato to je sve smeteno u nama, sav proces stvaranja i uslovljavanja,
mi se moemo osloboditi svih zakona uslovljenosti. Da nije tako, da je svet samo izvan
nas, ne bismo mogli nikako da budemo slobodni. Taj proces oslobaanja ide istim
redom kojim je prolo stvaranje: aktiviranjem i osveenjem akri, svesnom akumulacijom energije u njima kako bi se afirmisala na viim nivoima, od najnie u osnovi
kime, ka viim akrama, sve do najvie, iznad temena glave, koja u naem biu
odgovara Apsolutu.

98

3. Oblikovanje tela
Iako organsko i neorgansko podruje zajedno proizlaze iz opteg principa uobliavanja (aham-kra), i oba su energetski talasi, ipak je u neorganskom lake raspoznati vibratorna svojstva njegovih zbivanja nego u organskom, tj. u subjektu. oveku je
mnogo tee da sebe prepozna kao energetski proces, za razliku od objektivnog sveta
u kome energetske procese lako ustanovljava. Vibratorna svojstva neorganskog podruja lake su raspoznatljiva jer ona kao takva sainjavaju objektivni svet, kosmos. Na
organskoj strani te vibracije energije se saimaju i kristaliu u koherenciju vieg reda,
u psihike procese, pa je zato subjektu potrebna potpuna zrelost sopstvenog bivstvovanja da bi se i ova strana prepoznala kao ista energija. Veina ljudi, usled svoje nezrelosti, organsko bie doivljava kao supstancijalno, kao to sam ja i to je moje. To je
izvor svih iluzija i problema. 39
Poznato je da organski svet proizlazi iz neorganskog i da izmeu njih nema jasnih granica, ali je malo poznato kako se najvie olienje organskog sveta, ovek, oblikuje od strane neorganskog, kako kosmos oblikuje subjekta i njegovu svest o sebi,
odnosno o kosmosu. To se oblikovanje odvija u skladu sa dimenzijama prirode (mahabhtni) koje proizvode tanmtre. One svaka na svoj nain oblikuju po jedan aspekt
tela ovekovog. ovek je mikrokosmos. Zato to ima vie dimenzija u prirodi, i ovek
analogno tome ima vie tela koja tim dimenzijama odgovaraju. Zato moe da se fiziki kree (zemlja), da osea svoje kretanje (voda), da bude ispunjen arom volje i
strasti za kretanjem (vatra), da misli kuda ide (vazduh) i da bude vazda budan i svestan
svega toga u sebi (akaa). Da ih nema nikada ne bi mogao spoznati sve dimenzije prirode, nju samu kakva jeste, niti bi uopte bio ovek. Zato se i ne ponaa kao ovek sve
dok je nesvestan prirode kakva jeste, dok ne upozna via tela i vie svetove. U njihovo
postojanje oduvek su ga uveravale religije, ali verovanje je slaba zamena za direktno
iskustvo. Iako ih po prirodi ima (esencijalno), on mora da ih u iskustvu afirmie kako
bi ih uinio svesnim (egzistencijalnim).
Via tela su matrice za formiranje fizikog tela i zajedno se nazivaju lingaarira. To je astralno telo ili telo zvezda, kosmosa. Ono je sainjeno od suptilnih principa koji formiraju objektivni svet. Od tih istih principa oblikovano je i fiziko telo
(indriyni) pa se zato, kad ovek izae iz njega, svojom sveu nae u njegovoj kopiji,
astralnom telu, i moe s njim da se kree po svim dimenzijama (maha-bhtni) objektivnog sveta. Kada osvesti svoja via tela, odnosno uini ih aktuelnim, ovek moe da
upoznaje vie dimenzije prirode, da je vidi kakva jeste u celosti, da se priblii njenom
ishodu i tako postigne psihiku objektivnost i zrelost. Nikako drugaije.
Sve dok je zatvoren u indriyni ovek objektivnu prirodu (tanmtr i mahabhtni) doivljava posredno, kroz psihike projekcije i mit, kroz znanje i verska ubeenja. Tek kada izae iz organskog u neorgansko podruje i doivi ga neposredno
(licem u lice) svojim astralnim telom, mitotvoraka funkcija nestaje u celovitoj spoznaji. Samo tako ovek postaje realan i objektivan. Bez tog iskustva uvek je subjekti-

39

Pored ostalog, nezrelost takvih ljudi onemoguava da se ivotna energija mnogo bolje koristi. Nikola Tesla je
govorio i svojim delom dokazivao da oveanstvu nisu potrebni generatori energije ve samo prijemnici. Cela
zemlja je sa jonosferom velika indukciona maina (zemlja je nula, a jonosfera faza, i na svaki metar od tla napon
je vei za 100V, njihovom indukcijom nastaju gromovi i munje) a to su i sva nebeska tela koja rotiraju. Ljudi se
meusobno satiru i eksploatiu zbog izvora energije umesto da je uzimaju slobodno iz prirode (iz vode, vakuuma...). Videemo kasnije da ljudi imaju kontrolore na vlasti koji im ne dozvoljavaju da budu svesni prave prirode energetskog aspekta bivstovanja i suptilnih dimenzija, va samo grube fizike egzistencije.

99

van i uslovljen svakojakim znanjima i ubeenjima, a u najgorem sluaju psihozama i

izoidnom podelom nastalom usled zatvaranja u svoju subjektivnost.
Najneposrednije ovek iskuava vie neorganske dimenzije u svom suptilnom
telu kada se nalazi izmeu dve fizike inkarnacije, ili za vreme takozvane "smrti".
Tada ljudska dua uestvuje u stvaranju organskog ivota iz neorganskog putem inteligentnog dizajna. Ui se stvaralakom delanju putem oblikovanja mineralnog, biljnog
i ivotinjskog sveta. Mnoge biljne i ivotinjske vrste su tako nastale, dizajnirane su i
projektovane od strane neke due ili vie njih. To su uglavnom one sa izuzetno lepim
oblicima i bojama, koje samoj prirodi radi opstanka nisu potrebne, tako da je oigledno da ih je "neko stvorio". Oblici mnogih biljaka su inteligentnim dizajnom dua
usklaeni sa njihovom korisnom i zdravstvenom funkcijom. Svojim oblikom neke
hranljive i lekovite biljke pokazuju za ta su korisne (celer za kosti, argarepa za oi
jer preseena izgleda kao zenica oka, orah za mozak, groe za srce, itd.)
Neorgansko podruje sadri prototipove (tanmtr) za formiranje organskog
(indriyni) kao i sve dimenzije (maha-bhtni). Stoga neorgansko stoji kao unutarnji i
za fizika ula nevidljivi princip po kome se obrazuje organsko kao spoljni, ulno
vidljivi fiziki svet. (Ono to mislimo da vidimo spolja kao neorganski svet samo je
senka nevidljivih sila.) Kako je potpuno olienje organskog sveta ovek, tanmtre i
maha-bhtni su njegove unutarnje dimenzije koje mu daju sav duevni ivot, sve
snove, mitove i arhetipove. Zbog ove analogije drevna batina je videla kosmos u ljudskom obliku.
Telo nije nita supstancijalno, nita po sebi i za sebe, ono je samo trodimenziono koherentan nain bivstvovanja. Telo je delo (karma) a to je i celokupni fiziki univerzum. Nita drugo. Telo je nain na koji se svest oblikuje i dozreva, iri i raste ka
potpunoj neuslovljenosti. Svest, kao prisustvo smisla, ne moe biti difuzna i bezlina,
mora zadobiti konkretan izraz i olienje kako bi njeno prisustvo postalo aktuelno. Najlepe, najkonkretnije i najpotpunije olienje mesta u prirodi na kome svest moe postii aktuelizaciju smisla bivstvovanja jeste ovekovo telo. Kako nain na koji priroda
postoji nije jednolian ve viedimenzionalan, i ovek je sainjen od vie tela, tj. naina na koje moe da biva. Nain bivstvovanja odreuje i oblikuje svest o biu, i obratno. Tako su bivstvovanje i svest uzajamni. Upoznavanje svih naina bivanja, dakle i
onih u astralnom telu, izvan indriyni, kljuni su za proirenje svesti. Nain bivstvovanja jeste nain usmeravanja energije, a toga nema bez svesti. Ve je reeno da su
bie, energija i svest jedno isto, samo to je bie najgrublje, a svest najfinije ispoljavanje. Bie je ist oblik, svest njegov smisao, a energija njihov neophodni posrednik.
Ovo treba imati u vidu pri kratkom opisu viih dimenzija objektivnog bivstvovanja
koji sledi, jer e nam to pojasniti kako to podruje uestvuje u proimanju i oblikovanju bia, energije i svesti u telo subjekta, oveka.
O viim, implicitnim dimenzijama prirode na razliite naine uveravaju i govore sve religijske i mistike tradicije Istoka i Zapada, sva mitologija sveta upuuje na
njih. U ezoterikoj tradiciji Zapada finije vibracije i dimenzije od fizike nazivaju se
planom astralne svetlosti, ili astral, takoe i Veliki magijski agens, Magnetni fluid,
Dua Zemlje, Tetragram, Inri, Azot, Eter, Od, itd. Ovde emo koristiti izraz astral kad
god budemo mislili na finije ili nematerijalne vibracije prirode koje su na shemi predstavljene kao elementi voda, vatra i vazduh. Astralni svet je, dakle, podruje koje obavija zemlju do izvesne visine i pomae u formiranju fizikih oblika i procesa, ono je
imaginacija s kojom priroda oblikuje fiziki svet i njegovu percepciju. To je svet u
kome se odigravaju snovi, javljaju slike nae vizuelizacije i podruje u kome se odi100

gravaju vantelesna iskustva. Taj svet jednako je realan kao i fiziki jer, da je nestvaran,
kao to nezreli ljudi misle, ne bi bilo ni snova ni imaginacije - a oni postoje. Mi svoje
snove lako i brzo zaboravljamo zato to se oni odigravaju u drugaijim, finijim vibracijama od fizike. Naa panja nije uvebana da bude postojana u svim vibracijama,
ve samo u fizikoj, zato to tu moe da bude inertna, pa i tu ne u potpunosti. U viim
dimenzijama mora da bude svesni uesnik u zbivanju, a to je neto to tek treba da
postigne. U smeni dana i noi dogaa se prirodno premetanje prisustva individualnosti sa organskog (indriyni) na neorgansko (maha-bhtni) podruje, i obratno. Astral
je sam po sebi objektivno podruje pa je individualnost u njemu pasivna jer je potinjena objektivnim zakonima prirode. Ovu pasivnost psihologija pogreno tumai kao
nesvesnost. ovek je i u snu svestan, ali samo na nivou percepcije, ne i kao delatni
inilac. To postaje tek kao celovita linost (aham-kra), samo tada on moe u snu i da
dela po svojoj volji, a ne samo da opaa. To se postie praksom (opisanom u poglavlju
Aham-kra). Via podruja astrala, vatra i vazduh, u sebi sadri obrasce iz viih kategorija, tanmtr, koji su plod kolektivnog ili objektivnog iskustva, arhetipove, ali je
takoe i podruje u koje se unose subjektivna iskustva iz indriyni, kao to su snovi
bez arhetipskih sadraja. Slino se dogaa i nakon smrti fizikog tela, samo to tada
objektivnost ovog podruja potpuno nadvladava subjektivnost koja vie nema fiziku
podrku.
Za vreme spavanja, dakle, uvek dolazi do spontanog odvajanja astralnog tela od
fizikog i ono boravi u astralnom svetu. Tu intenzivno proivljava steena iskustva i
obuava se za nova. Pranjenje nakupljene energije utisaka najei je sadraj snova.
U astralu, stoga, ovek moe boraviti na dva naina: pasivno (nesvesno) kroz san ili
smrt, ili aktivno i svesno, kroz vantelesno iskustvo astralne projekcije. Svestan boravak se moe postii namernim obuavanjem, praksom meditacije, ili do njega moe
doi spontano, iznenadnim poremeajem funkcije velikog mozga usled udarca, snanog oka, ili korienja nekih droga. Meditativna praksa obezbeuje stalnu budnost
kroz negu (bhavana) i ouvanje energije, ona je plod duhovne kulture i donosi znanje
o objektivnom svetu. Spontana iskustva, u koja spada i povremeni lucidni san, samo
su interesantni izleti koji mogu da budu podsticaj za uvod u duhovnu kulturu, to su
esto dogaaji koji oveku menjaju ceo ivot jer mu, bar za kratko, otvaraju pogled u
vie svetove i uvid da je nezavisan od fizikog tela. Bez takvog iskustva nema duhovnosti i nikakva verovanja niti znanja ne mogu ga zameniti.
Aham-kra je princip individualnosti koji panju svesti prosenog oveka
usmerava as na fiziko (indriyni) as na astralno podruje zato to kod njega individualnost nije ono to treba da bude: jedinstvo, jedno Ja, izraz celine bia, nego je podeljeno i stoga promenljivo. Umesto da osvetljava celo bie svetlou svesti, ono je kod
prosenog oveka sueno na jedan zrak panje koji se naizmenino kree od subjekta
ka objektu, iz organskog u neorgansko polje kroz razliite dimenzije. Kada se smesti u
indriyni tada smo u fizikoj stvarnosti i ne seamo se snova, a kada se smesti u astral
mi sanjamo i ne seamo se fizike realnosti. Ovo kretanje je edukativnog karaktera,
tako da ovek kroz snove u interakciji sa fizikim iskustvom ui o svim aspektima bivstvovanja sve dok, malo po malo, ne osvetli celo bie u svim dimenzijama i vidi da je
sve jedno, da je sve energija koja je svesna i da to nije razliito od njegovog bia.
I na javi i u snu moemo da mislimo; na javi aktivno, a u snu pasivno. To je
stoga jer manas skuplja utiske iz organskog i neorganskog podruja. I dok sanjamo i
dok mislimo mi inimo isto: preispitujemo mogunosti radi kasnijeg delovanja. Dok u
101

mislima preispitujemo sve mogunosti na apstraktan nain, to isto u snovima inimo

konkretnije, kao u drami.
Nii plan astrala, predstavljen elementom vode, blizak je fizikom svetu i njegove neutralne vibracije manje ili vie verno odraavaju njegove oblike. On je neka
vrsta ogledala fizikog zbivanja. Tako je nii astral ogledalo najniih fizikih poriva,
strasti i nagona. Oni se tu manifestuju bez ikakvih ogranienja koja imaju u fizikom
svetu. Otuda su entiteti nieg astrala najnegativniji demoni koji postoje. Oni ne mogu
da proizvode ivotnu energiju i zato se hrane energijom organskih bia koja je proizvode. Njihova hrana je suptilna, to su same energetske vibracije. Frekvencija straha i
patnje je najgua i zato ima najveu energetsku vrednost za ova bia koja se njome
hrane. Stoga demoni deluju tako da proizvode ta stanja, strah i patnju kod organskih
bia da bi im posluila kao izvor hrane. Svaki oblik na fizikom planu ima svoj energetski izraz koji se vidi na astralnom, koji je podruje iste energije. Pored spomenutih
niskih poriva, postoje i uzviene tenje koje odraavaju vii nivoi astrala, elementa
vatre i vazduha. U astralnom se stvaraju uzroci za izazivanje posledica na fizikom.
Budui finije, ovo podruje vieg astrala ima veu stvaralaku energiju koja se jasno
osea pri boravku u njemu, toliko jau da ovek ne eli da se vrati u fiziko telo. Usled
energetske prirode astrala u njemu nema statikih, inertnih stanja, ve sve postoji kao
aktivnost. Ovde se sve objektivno dogaa bez ikakvih zadrki. Zato, da bi se prilikom
projekcije odrao u astralu, ovek mora da uestvuje u njegovoj aktivnosti, inae e se
vratiti u telo. Usled tolike objektivnosti, odnosno veeg stepena realnosti, ovek je u
njemu nesvestan jer je nauen da bude samo subjektivno svestan (u indriyni). On to
ostaje i kada tumai snove, projektuje na njih svoju subjektivnost i nesvesnost. Snove tumai kao nesvesne procese jer je i sam za vreme dnevne budnosti u sutini nesvestan. Snovi su potpuno objektivni i neskriveni dogaaji pa su jedino zato prosenom
oveku nejasni i izgledaju mu nesvesni.
Ontoloki status prosenog oveka je isti u indriyni kao i u viim dimenzijama,
na javi kao i u snu. Razlikuju se samo vibracije koje daju privid drugaijeg statusa.
Java zbivanju daje javan karakter, zbog prirode fizike trodimenzionalnosti ona omoguava optu saglasnost vie individua oko pitanja realnosti, dok se u snovima boravi
samo individualno, tu se svako za sebe suoava sa bivstvom, neposredno i lino. Jedini
razlog nesvesnosti snova je, dakle, to nisu u saglasnosti sa javnim mnjenjem. Iz
istog razloga je ovek nesvestan i opte stvarnosti bia jer je spoznaja stvarnosti uvek
neposredna, a to znai individualna ili lina. Sve dok ne postane linost, ovek ne opaa stvarnost, ve samo ono to mu drugi kau da je stvarnost. Samo celovita linost
(aham-kra) ima vii ontoloki status u spoznaji sveta.
Prosean ovek je podeljena linost i njegovo stanje budnosti ili jave je samo
neto koherentnije stanje nesvesnosti od one koju ima za vreme sna. Njegova 'budnost
je, dakle, san u snu, 'lucidan san. On nikada nije istinski budan jer, da jeste, nikada ne
bi imao snove. Snovi su uopte mogui samo za vreme spavanja, tj. nesvesnosti, svejedno da li dnevne ili none.
Ono to se u fizikom ili subjektivnom iskustvu doivljava kao unutarnji sadraj, stanje i raspoloenje, to se na objektivnom podruju, za vreme sna u astralu, dogaa kao spoljanji in, tu naa duevna stanja stvaraju sebi odgovarajuu atmosferu,
okolnosti ili radnju u drami sna, sadraji naeg uma koji su trenutno nesvesni tu dobijaju vid drugih osoba (persona, senka, anima, animus), dok ulni nagoni mogu uzeti
oblija ivotinja ili se nesputano iivljavati. Treba znati da je izraajna mogunost
astrala neiscrpna, kao i imaginacija (astral to i jeste: imaginacija prirode), i da nikakva
102

konana tumaenja njegove simbolike i naina delovanja nisu mogua - iako postoje
neki obrasci za njegovo razumevanje, kao to su ovde dat opis delovanja kroz dimenzije (elemente), i arhetipovi. Energija astrala je sama po sebi neutralna, ona kao voda
verno uzima onakav oblik kakav joj bivstvovanje i svest nametnu.
Zakon uzronosti u astralu ne deluje na isti nain kao u organskom, trodimenzionom podruju. U njemu je sve mogue (kao na filmu zato je filmska industrija
jedan od onih mehanizama koji nas dre nesvesnim i na javi). Fluidnost i vea sloboda
ovog plana oslobaaju stege individualnosti i ona ovde puta na volju svim svojim
emocijama, seanjima i nekontrolisanim eljama. Ovde sloboda donosi i veu mo, pa
zato pribavlja inspiraciju i kreativnost za delovanje u fizikom stanju. Bez imaginacije
ovek je nesposoban za delovanje. Astral je podruje koje omoguava slobodno preispitivanje prolih zbivanja u odnosu na sadanje i budue aktivnosti. Na taj nain se
pripremamo za budue delovanje. Pri tome je najee na snazi kompenzacija, pa se
nadoknauje sve to je nedostajalo i smanjuje suvino.
Tu nema jednog izvora svetlosti, ve je sve difuzno osvetljeno sopstvenom svetlou u skladu sa svojim oblikom, jer je sve energija. Ona neposredno daje svetlost
svakom obliku, zato su i boje mnogo jasnije nego u fizikom svetu. Sva ulna iskustva
su jasnija jer su finija od materijalnih; zvuk se tu jasno iri. Nema sile gravitacije, hoda
se kao na zemlji, ali se moe i leteti. O tome, kao i o svemu ostalom u astralu, odluuju
steene navike na fizikom planu. Na primer, nauili smo da ne moemo rukom proi
kroz zid, ali u astralu moemo, i kada to pokuamo, osetiemo tano onoliki otpor zida
na svojoj ruci kolika je naa neverica da je to mogue, i tada e zid postati elastian ili
plazmatian. Isto je i sa letenjem ili bilo kojim drugim sposobnostima koje se smatraju
natprirodnim moima (siddhi). Onaj koji poseduje na fizikom planu izuzetne sposobnosti, kao to je levitacija ili telekineza, u tome se prethodno uvebao, odnosno
uverio na astralnom. Svako moe da ini samo ono to zna i zato se jedino proirenjem
svesti proiruju stvaralake sposobnosti.
Dok je nii sloj astrala blizak fizikom svetu i odraava njegove niske strasti u
najveoj meri svojim oblikovanjem, srednji je ispunjen svakojakim aktivnostima, gornji odraava najvie tenje koje su mogue na fizikom planu pa se zato odlikuje nadzemaljskom lepotom prirode udesnih boja i boanskim mirom. To je podruje poznato u religijama kao raj. Za neprosvetljene smrtnike ovo je najvii domet koji mogu
dosei pre sledee inkarnacije. Kako je delatna snaga u astralu emocija, njihova koncentracija u vidu snane vere omoguava doslednim vernicima neke od religija da ga
dosegnu. Najznaajniji sadraji religija jesu razna uverenja o viim dimenzijama i
mogunostima njihovog dostizanja.
Dok je ezoteriki simbol elementa zemlje kvadrat, elementa vode ili astrala je
polumesec.
Sledea via dimenzija astrala je mentalni nivo, on pripada elementu vatre i
njegov simbol je trougao. Zato to su na ovom nivou vibracije jo finije nego na
niem, emocionalnom nivou astrala, on se odlikuje time to u njemu ima jo manje
stabilnih oblika. Oni su ovde onoliko trajni i postojani, koliko i misao koja ih izaziva u
umu onoga ko ovde boravi. Kao to se u niem astralu moe nai svestan samo onaj
koji svoja oseanja moe objektivno doiveti kakva uistinu jesu i distancirati se od
elja, tako i ovde moe boraviti samo onaj ko je objektivno svestan svojih misli, tj.
onaj ko razlikuje sebe, svoju sutinu, od svojih misli. Kad smo ih objektivno svesni,
one se javljaju pred nama na sasvim nov, objektivan nain tako da odmah vidimo i
uzrok svake misli. Ovde su esta iskustva arhetipskog karaktera ili uvenje boan103

skog glasa. Boravak ovde je izuzetno znaajan i pouan dogaaj za oveka, najee
presudan za dalji tok ivota, jer su na ovako visokom nivou objektivnog podruja subjektivna iskustva ostavljena daleko ispod, i ovek je blii uvidu u kolektivno iskustvo
celog ljudskog roda.
Sledei vii nivo pripada elementu vazduha i simbol mu je krug. Ovo je podruje u kome nema oblija ve samog prisustva u blaenstvu koje traje onoliko koliko
ovek moe izdrati da bude budan i svestan bez misli. Tu nema nieg subjektivnog
zbog celovitosti bia koje svojom potpunou izvan prostorvremena onemoguava
podele i pojavu bilo kakvog posebnog objekta. Sama svest je postala objektivni inilac, i jedino to se ovde moe doiveti je ista svetlost koja je ishod bia, energije i
svesti.
Kada se u astralu ovek uzdigne do ovakve budnosti, do dimenzije predstavljene vazduhom, on odmah biva vraen u svoje fiziko telo. Zato to je ista budnost
smo bie, ona se ne razlikuje od ovekovog bivstva, od svakog postojeeg oblika koji
se zbiva iz trena u tren. Ovo iskustvo takoe izraavaju mahayana budisti izjavom da
oblik je praznina i praznina je oblik, odnosno da su samsara i nirvana isto.
Akaa omoguava sve dimenzije bia kao takve i zato je nesvodljiva na njegove
pojavne oblike. Sve dimenzije su njene modifikacije. Njen simbol je izduen krug,
elipsa, klica ili jaje (iz koga po mnogim kosmogonijama nastaje univerzum). Akaa je
ista budnost koja ne zavisi od stanja svesti (vazduh) ili misli (vatra) i oseanja (voda),
nego je prisutna kao jedini ishod sveg zbivanja i oblikovanja sveta. Za nju se bie ne
razlikuje od energije i svesti, ovde i sada. Zato se u akai ne moe boraviti, jer ona ve
jeste sve to biva, i prethodi svemu. Za razliku od individualne, psihike budnosti elementa vazduha, budnost akae je objektivno, iskonsko prisustvo kao samo bie, pa i
vie od toga: to je budnost koju je ovek imao pre svog roenja, pre nastanka sveta.
Podruje tanmtr je iznad svih dimenzija astrala, koji je nii i gui. To podruje iznad astrala je poznato kao 'vii prostor' (hyperspace). Nii astral obavija planetu
Zemlju do izvesne visine. Iznad toga je vii prostor (hyperspace), tanmtr. On je doslovno iznad zemaljskog tla, u kosmikom prostoru. ovek moe da se pri svesnoj
astralnoj projekciji uzdigne astralnim telom uvis i da dospe do ovog podruja. Kada se
boravi u njemu vide se apstraktne geometrijske figure nezamislivo ivih boja na tamnoj pozadini koje se pokazuju iz svih moguih uglova, pa ak i na nain koji je na trodimenzionom planu nemogu i nezamisliv. Ovo je podruje gde boravi ovekova
izvorna dua (oversoul), ona koja se ne inkarnira u fiziko telo ve ostaje gore i poznata je kao ovekov Aneo uvar. Za kontakt i rad sa energijom vieg prostora
(hyperspace) koriste se posebni simboli, boje (kraljevsko plava) i imaginacija (simbol
izvorne due je matematiki simbol za beskonanost , srebrne boje na plavoj pozadini). Smiljenim degenerisanjem imaginacije, deformisanjem ovih simbola i lairanjem
boja nastala je magija kakva je poznata najveim okultistima.
Vrlo je vano znati da za oveka nije dobro da boravi na astralu due vremena
jer je to podruje manipulacija energijama u negativne svrhe i demonskih bia. oveku je mesto na viim dimenzijama, u tanmtr, gde je podruje arhetipskih prapoela i
istinskih uzroka i astrala i fizikog sveta, to je aneoska dimenzija nae izvorne due.
Biti celovit znai imati savreno telo, a ono je savreno kada je aktuelno i bivstvujue u svim dimenzijama. Sve dimenzije se, meutim, aktuelizuju jedino u sadanjem trenutku. Nita ne postoji izvan njega. Bezuslovnim prisustvom Duha ovekovog
104

ovde i sada, njegova celovitost je otelotvorena. Kada je um aktivan tako da projektuje

vreme, tada su ove dimenzije razdvojene i transcendentne i njihovo iskuavanje podrazumeva izlaenje iz tela i objektivistiko upoznavanje. Um je uzrok svake objektivizacije, on razdvaja sve dimenzije, od njegovog stanja zavisi koju emo dimenziju opaati i kako. Kada se um transcendira, sve je ovde i sada jer sve je jedno.
Prisustvo Duha jeste ovekovo otelotvorenje ili osposobljavanje njegovog tela
da bude aktuelno u svim dimenzijama bia. Kada je u prolosti ili u budunosti, on luta
u snovima, njegovo postojanje je neutemeljeno i apsurdno, izaziva jedino muninu.
Samo je u probuenoj linosti ovekovoj pogoena sadanjost, samo se u njoj ukrtaju
purua i prakrti. Nigde vie taj krst nije tako pravilan. U svim ostalim oblicima bivstvovanja prirode to se ukrtanje dogaa nepravilno i nepotpuno, sve su to neki krivi
uglovi, pa zato oni ne proputaju u potpunosti svest o bivstvovanju, ona tu nije kristalno jasna. Odstupanja od pravilnog ukrtanja proizvode sav spektar sveta, sav elementarni, mineralni, biljni i ivotinjski svet. Meutim, ovo ukrtanje bia i Duha ni u svakom oveku se ne dogaa savreno pravilno, kod veine ljudi vertikala venog ne
pogaa prav ugao na horizontali iskustva bia i odlazi u vreme, prolo ili budue. Ovo
odstupanje od prisustva u sadanjosti, od potpune kristalizacije svesti o stvarnosti,
izraava se kao mentalno projektovanje vremena. Postoje manja ili vea odstupanja od
pravog ugla posmatranja, od kristalno jasne venosti koja prosijava kroz prozirno bie.
Najvee odstupanje sasvim muti bie i ini ga neprozirnim, tada ono izgleda kao grubo
fiziko telo. To je sasvim krivi ugao posmatranja koji nije daleko od ivotinjskog.
Kada se zapone kristalizacija, osveenje, ugao se pomera ka vertikali i tada tek bie
postaje fluidnije i sadrajnije, upoznaje se njegova via, astralna dimenzija. Kada se u
tome uznapreduje i doe do mentalnog sveta, ugao je gotovo sasvim prav, a potpunu
pravilnost postie sa akaom, gde bie postaje sasvim prozirno i nestaje, da bi propustilo istu neuslovljenost koja sve omoguava. Imaginacijom moemo etiri kraka ovako nastalog krsta uporediti sa etiri elementa, a sredite sa petim, akaom.
Ispravljanje ugla je nadilaenje vremena i jaanje prisustva linosti u sadanjosti, tj. olienje sadanjosti u oveku. Kako ni prolo ni budue vreme ne postoje, i sadanjost je bezvremena. Samo u takvoj spoznaji dozreva ovekova linost. Svest o onome to jeste, o stvarnosti, ne moe biti bezlina, ona mora imati svoje olienje, a to je
telo. Zato jasnije prisustvo svesti izaziva srazmerno jasniju kristalizaciju viih tela
ovekovih, njegovih viih i bogatijih modusa bivstvovanja. Diferencijacija njegove
svesti o bivstvu automatski diferencira njegovo telo i linost iz bezlinosti bia.
U kojoj god da se dimenziji nalazi, ovek mora biti individualno postojan i
samovoljan, mora biti linost. Takva individualnost mu obrazuje telo od vibracija
dimenzije bivstvovanja u kojoj se nalazi. To se automatski dogaa pod dejstvom
aham-kre koja je princip individualnog oblikovanja svega. Zato, koliko postaje individualan i svestan inilac na viim nivoima bia, u oseanjima (astralu) i mislima, toliko razvija telo tih nivoa. To znai da postaje svesno prisutan i nezavisan na tim nivoima, da su za njega oseanja i misli isto tako objektivno prisutni i spoznati kao i njegovo telo. ovek je otelotvoreno prisutan u onoj meri u kojoj je objektivan prema datim
zbivanjima i budan. Bez ovakve svesne prisutnosti, bez tela, ovek se u tim modusima
bivstvovanja ponaa bezlino, pasivno, on je nesvestan prave prirode njihovog zbivanja i podloan je njihovim spontanim uticajima. Kad god se nae izvan ljuture fizikog tela, on pada u besvest. Zbog slepe vezanosti za tu ljuturu i njene ograniene sposobnosti koje dobija od elementarne prirode za bioloki opstanak, ovek deli jedinstvo
bia na poznato i nepoznato, moje i tue, svesno i nesvesno, na ivot i smrt, dobro
105

i zlo, jer vidi samo fiziku pojavu koja niotkuda nastaje i odlazi u nita. Ne vidi vie
dimenzije, skrivene ulima, koje su uzroci vidljivog zbivanja, jer kada bi ih video znao
bi da smrti i propadanja nema, kao ni raanja, ve samo preobraaja besmrtne energije
koja svemu daje ivot i smisao - ako se u njenom preobraaju svesno uestvuje.
Nesvesnost je jedina smrt, a budnost jedino roenje i vaskrsenje koje ovek moe imati.
Osveenjem viih dimenzija ovek kristalie via tela i s njima nadivljava
raspad fizikog tela. U ovome je osnovni smisao religijskog i mistikog iskustva inicijatike smrti i vaskrsenja, koje je prisutno irom sveta od najranijih vremena, a najlepe i najpotpunije olieno u delu Isusa Hrista. Cilj ovog iskustva je nadilaenje smrti,
raspada i nesvesnosti.
Svako vie telo ili stanje svesti gospodari niim jer su mu i sposobnosti po svojoj prirodi vee. Svako vie telo je finije, manje inertno, ogranieno, uslovljeno i neugodno od nieg. I ovde prepoznajemo formu piramide, gde je svaki nivo ui i finiji od
nieg. Kristalizacija vieg dogaa se svesnim i voljnim ovladavanjem uslovljavajue
prirode nieg, kroz razoblienje iluzije o njegovoj supstancijalnosti.
Takoe, sve vie je zapravo unutarnje, pa ovo podrazumeva da ovladavanje
viim telima znai naputanje vezanosti za objekte, nalaenje utoita okretanjem unutra, ka Sebi, to je ovladavanje Sopstvom kroz prepoznavanje da je sve spoljanje zapravo unutarnje. to smo vie u Sebi na ovaj nain, to vie aktuelizujemo svoja via
tela.
Svesno ovladavanje astralnim telom kljuni je momenat u ovekovom ivotu,
njime spoznajemo da fiziko telo nije jedino koje imamo. Ono se postie osveenjem i
ovladavanjem fizikog tela, paljivim suprotstavljanjem njegovoj nagonskoj impulsivnosti i samovolji. Njime se ovladava spoznajom da ono nije supstancijalno niti ita po
sebi i za sebe, da je ista energija koja se zbiva na uslovljavaju i grub nain. Ovo se
ostvaruje jaanjem osnovnog svojstva astrala, a to je oseanje. Sutina oseanja je nadracionalni doivljaj, predanost i vera. Svaka vera je zapravo stalna koncentracija oseanja i predanost neemu ili nekome. Pri tome nije bitan oblik vere ve njena snaga i
izdrljivost. Zbog neracionalnog karaktera oseanja, postoje mnoge zloupotrebe verskih oseanja ljudi. Ona mogu biti isto onoliko iskrena koliko i meusobno suprotstavljena, to esto vodi do verskih sukoba. Veina verskih pokreta u svetu i nije nita drugo do sredstvo manipulacije masama. Da bi se oseanja oblikovala, postoje razliite
religijske i meditativne prakse koje dovode do astralnih iskustava. Najee su to
astralne pojave boanstava u koja se veruje. Iskustva fakira, monaha i drugih koji svoju koncentraciju iskljuivo zasnivaju na obuzdavanju stihije fizikog tela, i tako ovladavaju astralnom energijom, ispunjena su raznim fenomenima dejstva astralne energije
na fizika stanja, kao to su razne moi, mo udesnih isceljenja bolesti, ouvanje njihovog fizikog tela i nakon smrti, a naroito neobian miris njihovih kostiju. To se
tumai kao svetost. Pokazivanje ovakvih i slinih moi glavni su inilac ovladanosti
astralnom energijom, a njihovo nepokazivanje je svedoanstvo o nadilaenju svih
astralnih uticaja i vioj zrelosti Duha. Disciplina i strogi post glavni su metodi u ovladavanju fizikim telom. Sa tako osvojenim astralnim telom oseanja nisu vie direktno
zavisna od ulnih iskustava, nego su nezavisna od njih i okreu se iroj celini, samoj
egzistenciji. ovek tada objektivno i interaktivno osea drugoga i svet oko sebe. Ljudi
na ovom nivou obino imaju snana uverenja u nekom obliku, a najee religioznom.
Zato je kod njih esto prisutna emocionalna iskljuivost i ostraenost u odbrani svojih
verskih ubeenja. Nedostaje im via umna spoznaja i kritinost koja nije podreena
106

emocionalnim ubeenjima. Snagu njihovoj veri daje im jasan oseaj da materijalna

egzistencija ulnog podruja nije sve to postoji, ve da ima neeg vieg. Naalost,
to vie oni teko razlikuju od verskog autoriteta kome bespogovorno robuju.
Bez ovladavanja fizikim telom nema svesnog buenja u viim astralnim
dimenzijama predstavljenim elementima vatre i vazduha, koje po svemu predstavlja
pravo spasonosno roenje u Duhu u carstvu nebeskom ili drugo roenje. Ovakva kristalizacija je kljuni momenat ne samo u ovekovom individualnom ivotu,
nakon ega on postaje daleko zreliji za duhovne istine i slobodnji, nego i za dozrevanje
oveanstva u celini. Isusovo uenje i delo posveeno je u potpunosti takvom dozrevanju, on je u njega inicirao celo oveanstvo.
Vano je napomenuti da ukoliko ne ovladamo fizikim telom i ukoliko smo
identifikovani sa njim i zavisni od njegovih uticaja, onda ostajemo rtve uticaja nieg
astrala i njegovih entiteta. Stoga je ovladavanje telom nuno za nadilaenje nieg
astrala.
Kristalisanje vieg, mentalnog tela, dogaa se kada oseanja i na njima zasnovana uverenja postanu objektivno sagledana kao isto energetski proces, tako da i najsnanija oseanja i ubeenja nemaju realnost po sebi i za sebe, ve su samo modifikacija odreene energije koja pripada celini. Tako se svim emocionalnim nabojima
sagledava uslovljenost, uzrok i ogranienost. Uslovljeni su zakonitou astrala, uzrok
im je subjektivnost (indriyni), a ogranieni su subjektivnom interakcijom sa astralom.
Emocijama se oduzima samovolja da svest bezuslovno vezuju za svoje objekte i dodaje im se kritinost - jer astralno telo moe biti oblikovano (osvojeno, aktuelizovano) i
po naopakoj veri, u zle svrhe, kao u crnoj magiji, na primer. Takoe i u intenzivnim
patolokim doivljajima emocionalnih utisaka i sadraja. Astralna iskustva su esta
pojava kod duevnh bolesnika, bilo kao vantelesna, bilo u formi sluanja ili vienja
duhova, ili tako snanih vizija da se ne razlikuju od fizikih pojava. Razliiti nivoi
astrala se mogu proimati meusobno, pa i sa fizikim planom, tako da se jedan fiziki
oblik moe videti, tj. doiveti kao neto sasvim drugo. Osveenje ili ostvarenje linog
integriteta nije nita drugo do kristalisanje svake dimenzije u njenoj ravni i razlikovanje od drugih. Samo tako se one objektivno spoznaju. Bez objektivnog razlikovanja i
upoznavanja, njihov doivljaj je konfuzan, subjektivan i najee opasan po duevno
zdravlje. Usled nepostojanja integriteta linosti (aham-kra), kao odluujueg inioca
u indriyni i maha-bhtni, spontano se proimaju svi nivoi bia pa se astralne tvorevine mogu videti i na fizikom planu. Njihov uticaj se moe preliti na indriyni i tada
ovek moe postati opsednut nekim religijskim ili psihotinim sadrajima, zavisno od
toga da li su vie objektivnog ili subjektivnog karaktera. Isto tako i snaga indriyni
moe prevagnuti nad tanmtrma i oveka uiniti ubeenim materijalistom i ateistom
koji se ne sea ak ni svojih snova.
Kritikim distanciranjem od svake jednostranosti, i razlikovanjem sebe od emocionalnih identifikacija, osvaja se mentalno telo. Tek s njim um dobija punu slobodu u
dostizanju svojih pravih dometa. Dotle je bio pod uticajem astralnog tela, to znai da
su misli bile usmeravane emocionalnim sadrajima i nisu mogle biti okrenute ka
samim stvarima.
Iznad mentalnog tela elementa vatre nalazi se duhovni svet elementa vazduha.
Tu nema telesnog oblija nego se prisutnost manifestuje kao ista integracija linosti u
jedinstvenom Ja. Ona se ostvaruje nadilaenjem samih misli koje pripadaju mentalnom
telu uvidom da nisu nita po sebi i za sebe, da nisu nae nego su tek najfiniji proces
oblikovanja energije koja pripada celini prirodnog sklopa, a ne ovekovoj sutini
107

(purua). Ma koliko misli bile slobodne i kreativne, njih nema bez oseaja individualnosti ili Ja. On prethodi mislima i zato ne moe da se spozna dok postoje misli, jer se
one uvek bave predmetnim svetom pojavnosti (astralnim i fizikim). Misli izviru iz
oseaja individualnosti, a on izvire iz iste neuslovljenosti (purua) koja je nezavisna
od svih tih prirodnih tvorevina, i od individue i od njenih misli. Tek se tako ovek smiruje u svojoj autentinosti, tek tada je svoj i slobodan od stranih uticaja i vezivanja
karakteristinih za nia tela (stanja).
Drugi nain da se opiu uticaji niih stanja je rei da su ona plod delovanja
mnotva Ja. ovek je nesvestan i uslovljen niim stanjima samo zato to je dezintegrisan na mnotvo Ja-stanja koja se sukcesivno i neprimetno smenjuju. Stoga dolaenje
do istog subjekta ili Ja odgovara elementu vazduha.
Ceo proces formiranja i ovladavanja viih tela je zapravo dolaenje do svoje
volje (aham-kra), do jedinstvenog Ja, nadilaenjem zavisnosti od uticaja vanjskih
okolnosti koje dominiraju ivotima nesvesnih ljudi. Kod njih uslovi fizikog tela ve
predstavljaju doivotna i nepremostiva ogranienja, ne znajui za vie mogunosti
zavisni su od fizikih uticaja okoline. Zbog pasivne upotrebe svesnosti i neulaganja
napora da se ona postojano odri uprkos svemu i proiri njena prisutnost i delotvornost
na sva mogua stanja bia, na vie dimenzije prirode, oni su noeni okolnostima i aktivnosti su im odreene uticajima oseanja, ubeenja i mentalnih obrazaca koji im
izgledaju kao njihovi, a koje upravo te okolnosti obrazuju i sprovode kroz njih. Nesvestan ovek nikako ne uvia da je gotovo sve to nosi u sebi i doivljava kao svoje i
bori se za to - zapravo tua tvorevina, da nita nije njegovo. Zbog ovog neuvianja
zatvoren je krug samsare, ponovnih roenja u najogranienijem telu.
U opisanom procesu moemo prepoznati uobiajeni sled ovekovog oseajnog,
uvstvenog i mentalnog sazrevanja i postizanja psihike objektivnosti o kojoj govori
analitika psihologija. Ono, meutim, nikada ne moe postati potpuno i stvaralaki
delatno, ukoliko nije propraeno konkretnim iskustvom razlikovanja odvajanjem tri
opisana tela, tj. naina bivstvovanja, i doivljavanjem svakog podruja njihovog psihomentalnog zbivanja isto onako objektivno kao to se doivljava kretanje fizikog
tela. Ovde vai izreka da se plivanje ui plivajui. Ko objektivno ne ue u svet svojih
oseanja i misli, nee ih nikada spoznati kakvi jesu i zato e ga oni uslovljavati. Bez
vantelesnih iskustava nema psihike objektivnosti niti celovite linosti. Sutina ovekove slobode i autentinosti je u to potpunijoj objektivnosti prema prirodi, a ona se
postie temeljnim izdvajanjem (kaivalya) i razlikovanjem bitnog od nebitnog, onoga
to je oveku svojstveno od svega to nije.
Ukratko reeno, opisano aktuelizovanje viih tela nije nita drugo do njihovo
razluivanje, jer ona ve postoje ali konfuzno i nesvesno, i zato ne mogu biti aktuelna.
Njihovo razluivanje opet nije nita drugo do osveenje onih funkcija koje ih sainjavaju, a to znai osveenje tela, oseaja, optih stanja uma i samog miljenja. Kako i
ove funkcije ve postoje, ali konfuzno i nesvesno, njihovo osveenje znai razluivanje i ustanovljavanje kakvi jesu sami po sebi. To je praksa budistike meditacije zvana
vipassana i ona je detaljno opisana u poslednjem poglavlju (Kaivalya).
Kao to smo ve rekli o razlici purue i prakrti, ni ovde se ne radi o objektivnom izdvajanju jednog iz neeg drugog, to je privid koji namee ulno iskustvo u fizikom svetu, ve o izlasku iz vremena u kome nismo ono to zaista jesmo. To je ono
to se ovde objektivno iskuava kao izlazak iz fizikog tela i odlazak u vie dimenzije.
Subjektivno robovanje vremenu i supstancijalnosti je u toj meri objektivan problem,
da spoznaja svoje bezvremene autentinosti i duhovne realnosti izgleda kao objekti108

vno oslobaanje od tela koje biva samo u vremenu. To tako izgleda samo sa empirijskog stanovita, ali ne i sa duhovnog, u kome je cela priroda u istom jedinstvu pa zato
nema ta od ega da se izdvaja. Nemajui duhovno ve samo empirijsko stanovite,
ovek ivi u iluziji. Zbog snage iluzije i ropstva u vremenu, ovekovo osloboenje se
nuno doivljava kao nadilaenje fizikog tela kristalisanjem viih i trajnijih oblika.
Snaga iluzije daje objektivnost tom doivljaju.
S ovim smo doli do uvida da je sutina oblikovanja ovekovog tela via kulturna funkcija od oblikovanja prostora i vremena. To je proces ovekovog probuenja,
a ne stvaranja nekih novih mistikih stanja. Iako ivi u fizikom telu, ovek jo nije
roen, to se priroda reprodukovala, on tek treba da se duhovno rodi i aktuelizuje. Zato
je smrt fizikog tela tako laka i esta pojava, s nastankom i nestankom tela nita se
bitno ne dogaa, rauna se samo ono to je ovek namerno i svesno uinio u radu na
sopstvenoj integraciji i probuenju. Fiziko telo koje ima samo je prirodno data osnova za rad. Prostorvreme objektivnog sveta spontano oblikuje organsko telo ovekovo i
nita bitno nije uinjeno ako on lino ne upozna objektivno podruje sveta u kome
biva. To nee moi da postigne fizikim kretanjem okolo, kao to ine i ivotinje, nego
kretanjem po viim, a za njega unutarnjim dimenzijama astralnog i mentalnog sveta,
koja su ulima nedostupna. Njegov put je vertikalan. Horizontalno se kreu samo bia
koja nemaju potpune ulne i delatne sposobnosti, a to su sva bia osim oveka - pa i
mnogi ljudi koji ih ne koriste u potpunosti. Kada se te sposobnosti upotpune u ovekovo bie, i afirmiu u stvaralakoj interakciji sa tanmtr i maha-bhtni, to se dogaa
samo kod pojedinih, naroito hrabrih ljudi, preostaje samo kretanje navie, ka ahamkri i buddhi. To je jedina sudbina zrelog oveka i on ne moe postati zreo i psihiki
objektivan bez neposrednog upoznavanja objektivnog podruja. Aham-kra se integrie tek sa integracijom subjektivnog i objektivnog podruja bivstvovanja (to se moe
videti na shemi br. 1.).
Cela priroda je sazdana tako da preobraava grublje vibracije bia u finije. Ne
samo putem ishrane, nego asimilacijom i profinjenjem svih iskustava bivstvovanja.
Ona u celosti dozreva i biemo autentini i blaeni samo ukoliko uestvujemo u njenom dozrevanju na ovde opisani nain, oblikujui telo, odnosno, nain bivanja. Nae
fiziko telo je samo seme koje kultivisanjem treba da se razvija rastui navie, ka
duhovnom svetu, i u njemu rascveta i d zreo plod znanja razlike izmeu dobra i zla,
istine i lai, oveka i neoveka, bia i nebia. Jedini cilj ovakvog dozrevanja i rasta,
ubiranja ovakvih plodova, jeste da se Duh neuslovljenosti u ovekovom iskustvu bivstvovanja izdvoji (kaivalya) od svega to ga sputava da sve omogui: i dobro i zlo, istinu i la, oveka i neoveka, bie i nebie. Dozrevanje u smislu bivstvovanja jeste proces proiavajueg izdvajanja - jer purua je izdvojen i nezavisan od svih suprotnosti
i osobina.
Kao to zreo plod, koji je nosilac novog ivota, otpada sa drveta na kome je
dozreo, i samo tim izdvajanjem njegov opstanak ima smisla, jer, ako ne padne istrunue jalov na grani, tako nema ni dozrelosti ovekovog bivstvovanja bez izdvajanja i
nezavisnosti. ovek je u onoj meri svestan svojih viih dimenzija u kojoj je nezavisan
od niih, a nezavisan od njih ne moe biti izbegavanjem, ve jedino njihovom zrelom,
objektivnom i neposrednom spoznajom. Kao to je plod zreo tek kada je spreman da
otpadne, da se izdvoji od bia koje ga je proizvelo, tako je i ovek zreo tek kada, spoznajui sve dimenzije prirode, prepozna svoju nezavisnost od nje. Izdvojenost i nezavisnost su mogui samo s meditativnim iskustvom iste ili transcendentalne svesti.
109

Za ovo e biti spreman tek kada u svojoj linosti (aham-kra) potpuno integrie
i do kraja afirmie subjektivno (indriyni) i objektivno (tanmtr i maha-bhtni)
iskustvo bivstvovanja, kada mu nijedna od svih dimenzija i mogunosti ivota ne bude
strana, kada postane olienje ivota jer ga je celog prihvatio s ljubavlju.
Duh ovekov je ve od iskona nezavisan od prirode, i stoga ne treba svoju
nezavisnost da osvaja. Da bi se takva njegova autentinost aktuelizovala i potvrdila,
oveku je jedino potrebno da pomae i afirmie ivot prirode u svim njenim oblicima.
Jedino takvom apsolutnom i delotvornom ljubavlju prema svemu to postoji on potvruje svoje iskonsko stanje, nadmo, nezavisnost i neuslovljenost Duha koji (na taj
nain kroz njega) omoguava sve to postoji. Nikako drugaije.

110

TANMTR
Pod dejstvom principa individuacije i formiranja (aham-kra) - koji na razliitim nivoima i vibracijama prirode uobliava razliita dejstva i pojave - na viim nivoima se oblikuju polja uzronog dejstva, tanmtre, za oblikovanje niih nivoa. To su
matrice koje proizvode oblike na niim, grubljim podrujima. Doslovno znaenje
tanmtr jeste tome primereno ili prototip. Dakle, tanmtr je ono prema emu je
primereno ispoljavanje oblika svih entiteta ili jedinki koje postoje u prostorima prirode. Ona je prema shemi iznad maha-bhtni, prostornog oblikovanja dimenzija, i zato
je poznata i kao hiperprostor ili hyperspace, i zato su tu arhetipovi za oblikovanje svega u prostoru na svim dimenzijama.
Klasina snkhya ustanovljava samo pet tanmtr. To su prototipska poela
zvuka, dodira, boje, ukusa i mirisa. Razlog zato se navode samo pet lei u tome to su
oni nuni i dovoljni za oblikovanje ulnih organa (sluh, vid, dodir, okus i njuh) koji su,
kao takvi, neophodni organski uslovi za nastanak ili pojavu subjekta opaanja u trodimenzionoj prirodi. Ovo je dosledno osnovnom i najvanijem teleolokom stavu
snkhye da cela priroda postoji ovakva kakva je jedino sa svrhom stvaranja svih potrebnih uslova za pojavu svesnog subjekta, koji je jedino pogodno mesto u njoj gde se
dogaa svest o prisustvu apsolutnog Duha (purua).
Prema prikazanoj shemi (slika br. 1), na makrokosmikom planu iz aham-kre
nastaju tanmtre kao polja uzronog dejstva za oblikovanje svega postojeeg na niim
ili grubljim planovima pomou principa koje smo upoznali simbolikom maha-bhtni.
To je objektivno podruje neive prirode kojom dominiraju stvaralaki principi zvuka i prostora (akaa). Na mikrokosmikoj ili subjektivnoj strani, tanmtre kao matrice
oblikuju ulne organe, iz njih posledino i delatne, kao organski uslov stvaranja subjekta u prirodi. Iako se iz praktinih i soteriolokih razloga moemo zadovoljiti sa ovih
pet tanmtr, moramo, radi potpunije objektivnosti, ipak upoznati nain na koji je tih
pet izvedeno iz toliko mnogo polja uzronog, informativnog dejstva, koliko ima i stvorenih oblika u kosmosu.
To mnotvo polja svodi se, kao to je reeno, na pet prototipskih poela ulnog
opaanja usled teleoloke svrhe prirode da u-oblii (in-formatio) neophodne ulne i
organske sklopove (indriyni), kao primaoce informacija o sopstvenom zbivanju, primaoce vesti koje kristaliu s-vest subjekta. Videli smo da se u prirodi svekoliko zbivanje odigrava zbog neega ili nekoga. Usled ovakvog saimajueg uviranja u subjekta,
zbivanja-informacije se kreu ka purui, Duhu sveopteg zbivanja. Samo tu kretanje
prirode dolazi do svog ishoda. Inae, svako njeno zbivanje jeste informacija koja ima
saobraavajuu funkciju u-obliavanja primaoca, odnosno njegovih ulnih organa
(buddhindriye), radi centriranja i osnaenja (s)vesti sabiranjem na jednom mestu, u
subjektu, a njegov je nosilac ovekovo telo. Dok se u svesnom subjektu (buddhi i
aham-kra) priroda saima i kristalie ka svom ishodu, dotle se u ostalom podruju
objektivno ispoljava u vidu grubih i finih oblika i procesa (tanmtr i maha-bhtni)
koje opaamo ulima (indriyni). Zato se, dakle, zbog temeljnog znaaja subjekta, sve
tanmtre svode na pet prototipskih poela ulnog opaanja.
111

Sam je oblik u prirodi jedna aktivna informacija, vest za svest; cela je priroda,
sve stvoreno i oblikovano u njoj, jedan veliki holistiki informativni sistem koji oblikovanjem organskih sklopova (indriyni) omoguava prisustvo autentinosti sopstvenog Duha na jednom mestu, u svesnoj, integrisanoj linosti. Koliko je, s jedne strane,
prisutnost Duha pokretaka snaga za smo oblikovanje prirode, toliko, s druge, sma
njena svrsishodna aktivnost u razvoju organskog ivota omoguava svesno prisustvo
Duha. Tako se privlae i podstiu dva temeljna principa: sutastvenost Duha i oblikovanje prirode. Svestan subjekat je korisnik svih informacija o prirodi koje same po sebi
nisu nita drugo do vremenski i prostorno saeto ispoljavanje svih mogunosti njenog
zbivanja. Zato subjektovim okretanjem panje ka svojoj Sopstvenosti, a to znai paljivim primanjem i proienjem s-vesti od svih uplitanja i nepotrebnih ponavljanja
zbivanja u mislima (cittavrtti), prostorvreme ispoljavanja prirode sabire se (samadhi)
sve do potpune iskonske neuznemirenosti (nirodha) Duha-oveka (purua) u svojoj
autentinosti (svarpa).
Stoga, svrha razvoja organskog ivota jeste stvaranje mogunosti za primanje
informacija (vesti) o zbivanju. Kao vrhunac ovog razvoja u prirodi se javlja ovekovo
bie, ono je mesto gde se objektivno sabiru informacije zbivanja i odakle, usled njihove dovoljne saetosti ili postizanja odreene kritine mase (koncentracije), prosijavaju kao s-vest o njenom smislu. Na taj nain je svekoliko stvaranje prirode zapravo
njeno osveenje prisustva neuslovljenog Duha-oveka.
Ne postoji mrtva priroda. Ono to smatramo materijom je u ogromnoj meri prazan prostor ispunjen silom dejstva estica. Kvantna mehanika je ustanovila da ni one
nisu materijalne ve talasne prirode. Kako e se one ponaati, direktno zavisi od
informacija koju oblikuje sama njihova talasna funkcija, odnosno nain postojanja. A
od ovog ponaanja (informacije) zavisi kakav e fiziki element nastati, da li papir ili
elije koe na naem prstu. Materija je ista energija koja se sastoji od praznog prostora, uopte nema nieg "materijalnog", samo je naa percepcija takva da kretanje te
energije umom tumaimo pa zato i vidimo kao "vrstu materiju". Tako mi samo
zahvaljujui tumaenju znamo da postojimo kao fiziko telo. Kako je sve Jedno, i nae
tumaenje ima povratno dejstvo kao informacija za oblikovanje energije, pa njeno stanje kao materije zavisi od prisustva posmatraa-tumaa: kada je posmatra prisutan,
ona se pokazuje kao "materija", talas postaje estica, bez njega energija ostaje ista
energija.
Zato ista svest (buddhi), kao ishod svih informacija, ima najviu tvoraku mo.
Prema tome, nita ne postoji u prirodi kao zaseban materijalni entitet po sebi i za sebe,
ve je svaka oblikovana pojava upravo smo znaenje ili onaj smisao koji informie
energiju za stvaranje odreenih ulno opaajnih struktura i oblika. Sutina svakog fizikog bivstvovanja jeste neko znaenje. Bivstvovanje je znaenje, jedno postaje drugo,
i obratno. Kako se menja znaenje (informacija) menja se i sutina (oblik). Uzajamnost
dejstva svesti i oblika pokazuje se kao ivotna energija ili prna. Njome se obavlja i
prenoenje informacija izmeu elija. Sam njihov oblik i funkcija jeste informacija,
odnosno oblik svesti koji se holistiki prima i prepoznaje u celom organizmu. Kao
medijum za prenoenje ovih informacija slue tela suptilnija od fizikog oblija, etersko i astralno. Ona informaciju prenose samom svojom pripadnou viim dimenzijama u kojima je vreme bre i saetije od onog na fizikom nivou. Tako smo proimanje tih razliitih dimenzija automatski sprovodi vest od grubog oblika zbivanja ka svesti. To sprovoenje je nalik usisavanju, gde saetost viih dimenzija sama po sebi, svojim brim frekvencijama, privlai i bre sprovodi informacije niih, sporijih i grubljih
112

oblika zbivanja. Takoe se moe rei da vie dimenzije ve sadre plan za sva nia
ispoljavanja, i stoga se informacije ne prenose ve samo prepoznaju. Svaka informacija mora da se prenosi putem nekog oblika (od energetskog, kao to su elektromagnetni
talasi, do materijalnih kao, na primer, tampana slova), tako da informisanje znai uobliavanje (in-formatio). Svaki oblik je konkretno ispoljavanje informacije u ulnom
iskustvu. Ne postoji nikakva sutinska razlika izmeu energetske aktivnosti oblikovanja fizikog entiteta, i sadraja informacije za to oblikovanje. Sva je razlika u nivou
dimenzija putem kojih se jedan isti proces ispoljava i brzini frekvencija sprovoenja.
Preobraavanje svih materijalnih oblika koje vidimo u prirodi nastaje jedino usled prenoenja informacija kroz razliite vibracije iz viih, suptilnijih dimenzija na nie, i
obratno. Sama razliitost njihovih vibracija (brzina zbivanja), kroz koje prolaze informacije (s-vest), izaziva mnotvo svekolikog oblikovanja u prirodi. 40
Na ovaj nain se prevladava dualizam tela i psihe, fizikih i mentalnih dogaaja
i objanjava ispoljavanje svih potencijala viih planova na zemaljskom. Jedino neosveenost i neuvianje prirode u svim njenim dimenzijama izaziva iluzoran utisak o
njoj kao mnotvu izdvojenih, nepovezanih i otuenih jedinki koje svojom haotinou
ugroavaju subjekta, utisak da je objektivno postojea priroda sputala slobodu Duhaoveka, da ga ugroava nesrenim sluajevima ili zlom sudbinom.
Znaenje i bivstvovanje uzajamno odravaju jedno drugo prema zakonu uzroka
i posledice, ali esto u razliitim vremenima i dimenzijama, tako da nisu uvek oigledni subjektu s njegove trodimenzione take posmatranja. Oni tako ine sutinu procesa
ispoljavanja objektivnog sveta i, u holistikom jedinstvu cele prirode, izmeu njih
nema nikakvih razlika i razdvajanja. To, uostalom, svaki umetnik zna iz sopstvenog
iskustva. Ovo jedinstvo je sutina svakog pravog religijskog doivljaja.
U Upaniadama je zabeleeno da se astralno ili suptilno (sukma) telo, koje
nadivljava izvesno vreme fiziko oblije (rpa) i nosi latentne informacije za buduu
inkarnaciju, zove nama, to znai: ime. Takoe se ono naziva i lingadeha, pri emu je
linga znak, odnosno oznaitelj. Opaanje iskustvenog sveta odnosi se, prema tome,
iskljuivo na ime-i-oblik, nama-rpa, odnosno na znaenje (informacija) oblika zbivanja ili na osmiljavanje oblika.
Sagledajmo sada ukratko na koji nain znaenje i bivstvovanje odraavaju jedno drugo ili, drugaije reeno, kako polja uzronog ili informativnog dejstva
(tanmtr) pomou principa individualnosti (aham-kra) oblikuju entitete fizikog
sveta preko astrala, bez ograniavanja na ulne organe, ija je veza sa oblikovanjem
subjekta oigledna. Danas o ovome moemo slobodnije i jasnije da govorimo zahvaljujui nedavnom otkriu biologa Ruperta eldrejka (Sheldrake) o morfogenetskim
poljima (gr. morphe-oblik i lat. genesis-nastajanje). Koristei se donekle ovim otkriem za prikaz dejstva tanmtr u mnogo starijem sistemu snkhye, nazvaemo ova
polja, iz potovanja prema tradiciji, T-poljima, pri emu je T skraenica za tanmtr.
Univerzum je u celosti proet razliitim poljima. Njihova priroda je ponekad
tako sloena da se ne moe objasniti renikom fizikalnih zakona zato to se proteu
izvan dimenzija materijalnog univerzuma. Ovde su vidljive samo njihove posledice.
Moe se jedino rei da su polja manifestacije matematikih veliina u regionima prostora. U sluaju gravitacionog polja to je geometrijsko svojstvo ili savijenost prostora.
40

Da je sve holistiki povezano i da se prenoenje informacija zato dogaa trenutno, dokazali su eksperimenti u
kojima je elijski i genetski materijal nekog oveka odnesen na veliku udaljenost. Onog trenutka kada je na tog
oveka izvren uticaj na njegovo telo, njegove elije su istovremeno reagovale u skladu s tim uticajem kao da su
bile i dalje u njegovom telu, iako su bile stotinama kilometara udaljene. Sve je povezano. Samo na um razdvaja.

113

Polje je uvek nain proizvoenja samog prostora, imanentna sklonost ka celovitosti i

uobliavanju. Na primer, magnetna ipka ispod lista papira posutog opiljcima gvoa
elektromagnetskim poljem stvara linije sila koje krue s jednog do drugog kraja magnetnog polja. Ali, ako se magnet podeli na pola, opiljci gvoa se nee podeliti, nego
e formirati dva nova kompletna polja. Na slian nain, dejstvo ovakvih polja, kao
realne ali nevidljive sile uobliavanja, jedino je objanjenje problema sa kojima se biologija suoavala do eldrejkovog oivljavanja teorije o morfogenetskim poljima, koja
se prvi put marginalno javila poetkom dvadesetog veka. Problem morfogeneze je: na
koji nain iva bia dobijaju svoj odreeni oblik? Genima se ne prenosi ova informacija, u DNK se nalazi samo sloeni spisak svih materijala koji ulaze u grau elija,
informacije za stvaranje proteina. On je istovetan po svom osnovnom sadraju (97%)
kod svih ivih bia. Otvoreno je pitanje kako i po kom modelu se proteini spajaju u
telu? Osnovne elije su neizdiferencirane i, kako elijska masa raste deobom, nastaje
embrion. Neke elije postaju elije mozga, a neke srca. Staro mehanistiko shvatanje
nije moglo da odgovori na pitanje kako elija zna u ta treba da se razvije i gde je
model po kome bie dobija svoj jedinstveni fiziki oblik. U DNK takvih informacija
nema, kao ni u RNK. 41
Drugi problem morfogeneze je regulacija, ili sposobnost organizma da zameni i
prilagodi svoj plan, ako se neto neoekivano dogodi u njegovom razvoju. Tako, kada
se jaje vodenog konjica, dok je masa neizdiferencirane elije, podeli na dva dela, to
nee prepoloviti budui embrion, nego e se preostala masa razviti u manjeg ali celog
vodenog konjica. Isto se deava kod oveka kada se elijska masa embriona podeli u
nekom stadijumu razvoja. Rodie se identini blizanci. Ovakva osobina elija slina je
osobini holograma, gde svaki deo slike sadri celu verziju slike. Svaka polovina razvijajueg sastava elija sadri kompletnu verziju celog organizma. Mehanistiki pristup
ne objanjava ni ovaj fenomen.
Trei problem je regeneracija ili zauujua sposobnost nekih organizama da
obnove izgubljene delove svoga tela. etvrti je simbioza, neobjanjiva pojava da se
mikroorganizmi udruuju u zajednicu koja se zatim, kada dostigne odreenu kritinu
masu, ponaa kao kompletan novi organizam. Ne postoje nikakve objektivne prepreke
pretpostavci da je nae fiziko telo rezultat velike simbiotske kolonije bakterija, a na
nervni sistem izraz najvie bakterijske evolucije u simbiozi. Sa razumevanjem dejstva
T-polja ovakva pretpostavka ne samo da vie nije smela nego je i logian odgovor na
41

Tek su najnovija istraivanja kvantne genetike otkrila prave mogunosti i dimenzije informativnih sadraja
DNK. No i pored toga ne objanjavaju morfogenezu. Zapravo, kvantna genetika potvruje postojanje T-polja i
na genetskom nivou, jer je utvrdila da informacije molekula DNK mogu postojati i kao biopolja, dakle, nefizikalno, i prenositi se akauzalno, kao T-polje, da za njih vie vae zakoni kvantne fizike nego biologije. Uzorak
DNK trenutno reaguje na emocionalna stanja svoga vlasnika ma koliko bio udaljen od njega. DNK se zasniva na
istim principima kao gramatika, sintaksa i semantika, kao jezik, odnosno razmena informacija ili nain na koji
funkcionie svest. Zapravo, na jezik je takav zbog takvog DNK. Ako se informacija pretvori u frekvenciju i kao
takva putem lasera ili radio talasa usmeri na DNK, ta informacija e delovati na DNK tako da se promeni u skladu sa njom. Ruski naunici su na taj nain uspeli da embrion abe pretvore u embrion salamandera, jednostavnim prenoenjem informacijskog obrasca s jednog DNK na drugi putem lasera. U ovome lei objanjenje snanog sugestivnog dejstva rei i misli na telo ovekovo.
Problem razumevanja DNK je lei najvie u injenici da je sva nauka teko krivotvorena od sila koje
vladaju ljudima, mnoga sutinska nauna saznanja se skrivaju ili falsifikuju. Tako se i znanje o DNK veoma
skriva, javno su otkrivena samo manja istraivanja i saznanja o DNK, dok je sve ono to je od sutinske vanosti
proglaeno za "smee DNK" (junk DNA). Naime, pored dve spirale DNK postoji jo puno DNK sekvenci koje
nisu povezane u spirale i za koje se zvanino tvrdi da se ne zna emu slue ili da ne slue niemu. Ipak su neka
nezavisna istraivanja u Rusiji utvrdila da upravo ova razbacana DNK ima najveu vrednost za oveka i sve
njegove vie sposobnosti i prave potencijale, dok dve poznate spirale koje se zvanino vode kao DNK predstavljaju samo informacije za delovanje proteina, odnosno materjala za grau elija.

114

ove i mnoge druge fenomene sa kojima klasian mehanistiki pristup svetu ne izlazi na
kraj, kao to i teologija u nastojanju da dokae stvaranje odozgo a ne iz evolucije
materije, isti problem nepotrebno mitologizuje i mistifikuje.
Delujui preko viih, astralnih podruja kao prototipovi, T-polja oblikuju, kao
nevidljive protene strukture, svaki organizam privlaei ga njegovom posebnom
obliku ili svrsi u prostoru i vremenu. Dakle, svaki ivi oblik se oblikuje pod uticajima
koji pristiu spolja. U njegovoj genetskoj strukturi su samo informacije o materijalu za
izgradnju tela; njegov oblik i kretanje (sudbina) nastaju pod uticajem spoljanjih obrazaca, odnosno polja uticaja. Vano je primetiti srodnost polja sa dimenzijama prirode,
odnosno njihovu subordinaciju. Vee polje (telo) uvek deluje kao princip usaglaavanja i sinteze manjih polja (elije). To se moe videti u odnosu drutva i pojedinca, ekoloke ravnotee u prirodi i biolokih jedinki, kao i viih stanja svesti u odnosu na pojedinana iskustva. Kako se svi planovi meusobno proimaju, i kako informacija i oblik
nisu sutinski odvojeni, podruje dejstva T-polja preko viih astralnih nivoa nije odvojeno od fizikog oblika i taj uticaj se ne odvija samo u jednom smeru. Svaki pojedinani organizam je povezan sa svojim T-poljem i njegovo ponaanje povratno deluje na
strukturu T-polja. Takoe i svaka bioloka vrsta ima svoje kolektivno T-polje. Tako je
u Japanu pedesetih godina otkriven efekat stotinu majmuna. Ako pripadnik jedne
vrste, kao to je majmun, otkrije nov nain ishrane i pokae ga grupi sa kojom ivi,
kada se dostigne izvesna kritina masa jedinki koje su nauile novu vetinu, ta sposobnost se najednom automatski nevidljivim dejstvom iri na sve ostale pripadnike iste
vrste svuda u svetu. Ista pojava je dvadesetih godina ustanovljena na Harvardu, u
eksperimentima sa pacovima. Sa eljom da se dokae Lamarkova teza da se nasledne
osobine prenose genetskim putem, grupa pacova obuavana je da pronae izlaz iz lavirinta. Tek je deseta generacija nauila da odmah pronae izlaz, dok je prvoj bilo potrebno i stotinu pokuaja. Meutim, i kontrolna grupa, koja nije genetski sparivana niti
uvebavana, pokazala je istu vetinu da odmah pronae izlaz. Nekoliko godina posle
toga, zbog neverice u dobijene rezultate, isti eksperiment je sproveden u Australiji.
Tamonji pacovi su ve u prvom pokuaju nali izlaz zahvaljujui T-polju koje su
prethodni eksperimenti napravili.
Nezavisnost delovanja informativnih polja od prostora i vremena mogua je
zbog toga to je podruje T-polja suptilnije ili vie od fizikog. Ova suptilnost je izraz
saimanja prostorvremena u viim dimenzijama. eldrejk je ovu interakciju nazvao
morfika rezonanca. Iz ovoga je zakljueno da je memorija inherentna prirodi. Svi
stvoreni prirodni sistemi na fizikom planu nasleuju kolektivna iskustva iz ranijih
sistema iste vrste, bez obzira na prostornu i vremensku udaljenost. Ovako se moe
objasniti ponaanje mikroorganizama, kolonije mrava, biljaka, ivotinja, pa ak i formiranje novih kristalnih formi. I ovek je, svakako, ukljuen u kolektivnu memoriju
svoje vrste. Prema istraivanjima neurologa Karla Pribrama, koji je zajedno sa Dejvidom Bomom doprineo uobliavanju holistike ontoloke interpretacije savremenih
naunih rezultata u okvir holografske paradigme, naa memorija nije smetena negde u
mozgu, ve je mozak samo savreni instrument za holistiku komunikaciju sa celinom,
odnosno holografskim univerzumom.
T-polja postoje uvek i svuda, na svim nivoima: od elementarnih estica, molekula, kristala, hemijskih reakcija, vremenskih prilika, kretanja planeta i galaksija.
Upadljivo je njihovo dejstvo u ovekovoj psihi, stvaranju kompleksa i neurotinih
obrazaca koji se uporno ponavljaju (oni deluju nesvesno jer je astral podruje nesvesnog). Takoe su delotvorna i u stvaranju obrazaca svakodnevnog fizikog ponaanja.
115

Ogromnu veinu pokreta inimo spontano, po steenom modelu. Svest je tu prisutna

vie kao ukras, kao lampa koja osvetljava poneto u vrlo uskom krugu, dok samosvest
gotovo da i ne odluuje.
Na shemi (slika 2.) je prepoznatljivo kako se linost (aham-kra) izoidno deli
na svakodnevno svesno podruje telesnog iskustva (indriyni) i nesvesne prototipove
ponaanja (tanmtr) u razliitim dimenzijama bivstvovanja (maha-bhtni).
Pored obrazaca nesvesnog ponaanja tela i uma, delovanje T-polja moemo
prepoznati i u kolektivnim razmerama kao odreene dominante ili arhetipove kolektivno nesvesnog, pa ak i u metafizikim obrascima vrednovanja stvarnosti. Ona takoe
deluju u drutvu i kulturi kao T-polja rasa, nacija, drutvenih grupacija i kulturnih
obrazaca.
Zahvaljujui morfikoj rezonanci, tj. povratnom dejstvu izmeu fizikog zbivanja i T-polja, iskustvo bivstvovanja se ubrzava, uenje i nain ivota postaju vremenom efikasniji, danas se mnogi procesi mogu obaviti neuporedivo bre i bolje nego
ranije.
T-polja svojim suptilnim informativnim uticajem privlae ili usmeravaju kretanje ivotne energije (prna), oblikujui tako svu stvorenu harmoniju i svrhovitost koju
vidimo u prirodi. Sve to postoji na bilo koji nain, dejstvom T-polja zadobija tano
onakav oblik kakav je potreban svrsi. To se ne odnosi samo na unutranje organe jednog organizma, ve i na sva bia u organizmu sveta.
Kao to smo ranije izloili, potencijali sa viih planova (voda, vatra i vazduh)
nuno se manifestuju na zemaljskom kao konkretan oblik ili proces, ali nama ti potencijali nisu vidljivi pre takvog ispoljavanja, zato to smo nauili da prepoznajemo samo
ono to ulima opaamo i to moemo da osmislimo dok nae oi gledaju. Mi ne vidimo bie kakvo jeste, ve samo ono to smo nauili da tumaimo o njemu. Um je taj
koji vidi kroz oi i sam odreuje percepciju prema uslovljenim, najee socijalnim
parametrima. Ostala podruja zbivanja bia, koja su izvan dometa ula i vrste navike
mentalnog interpretiranja, nisu osveena, pa zato deluju nesvesno, kao onostrana ili
transcendentna. Potinjeni ovoj navici racionalnog ustanovljavanja koja nas zatvara
u jednu usku ravan postojanja (na nivou manasa), mi vidimo fiziki oblik kako pokretan udesnim ali nevidljivim zakonitostima nastaje, raste i kree se svojom sudbinom, i
zatim kako nestaje i raspada se na sainjavajue elemente, koji opet slue za neko
novo oblikovanje. Vidimo samo posledice i stalnu promenu mnotva dogaaja tumaimo kao sluajnosti, ne uviajui vie izvore njihovih uzroka i svrsishodnu povezanost. Zato to ne vidimo (ne doivljavamo) vie dimenzije i njihov jedinstveni izvor,
ini nam se kao da je jedina stvarnost ova u kojoj bia izgledaju odvojena jedna od
drugih, u sukobu, i satrta zakonom stalne promene. U sluajevima onih ljudi kod kojih
je ova mentalna granica pomerena iz bilo kojih razloga - bilo vetaki, narkotikim
sredstvima, bilo psihotikim poremeajem svih vrednosti i granica, umetnikom inspiracijom, prostom mladalakom nezrelou linosti da prihvati nametnute norme vienja realnosti, ili, to je ree, meditativnom sabranou svesti (panje) nezavisno od
misaonog uslovljavanja - dejstva ovih polja se mogu jasno videti kako proimaju fiziko oblije. To su sluajevi vienja aure neijih psihomentalnih stanja i njihovu realizaciju u sadanjosti ili budunosti. Redovni pratilac ovakvih iskustava je stanje vanvremenskog prisustva (kao da 'svet staje') kao i pojaan priliv energije koja je jaa na
viim planovima, a moe se ispoljavati kao oseaj blaenstva i veliine koja sputava
mo govora i bilo kakvog objanjavanja. Zbog toga mnogi ute o ovakvim iskustvima
ili vide mnogo vie nego to mogu da kau. esto priliv energije izaziva trans koji
116

obuzima celo telo i menja mu postupke. U svakom sluaju raniji mentalni sklop vie
nije prisutan, bar privremeno, dok traje vienje. U nekim sluajevima moe biti prisutan, ali je i tada ponaanje malo izmenjeno, moda samo kroz ubrzani govor.
Sve postojee na materijalnom planu ima svoj suptilniji vid zbivanja na viem
ili astralnom planu. Sve ima svoje tragove kroz vreme, zraenje kroz prostor ije oblikovanje je ujedno i znaenje. Ne samo iva bia, ve i mesta. Ona koja su vekovima
ispunjavana odreenim uzvienim religijskim vrednostima i aktivnostima, sama zrae
njima na svakoga ko ih poseti, i to upadljivo razliito od drugih mesta koja su ispunjena drugaijim aktivnostima. Senzitivni ljudi mogu videti dogaaj koji se ranije zbio
na nekom mestu, ili e se tek zbiti. Ali i bez posebne senzitivnosti, svakome je dobro
poznato da, kada se nae na nekom mestu na kome mu se neto dogodilo, ak pre vie
decenija, taj e se dogaaj odmah oiveti u seanju, ma kako bezazlen bio. Tragove i
znaenja upeatljivih dogaaja ve nosimo sa sobom. Ovaj mehanizam se uvek odvija.
Dok etamo ulicom i nismo niim zaokupljeni, na um deluje kao rezonantna kutija u
kojoj se ponavljaju i prepliu vibracije raznih T-polja koja je stvorila okolina ili mi
sami.
Svi parapsiholoki fenomeni nalaze svoje objanjenje u dejstvu T-polja,
odnosno proimanju viih dimenzija sa niim. Takve pojave, kao i udesna harmonija i
svrhovitost u prirodi, navode ljude na veru u njihovo boansko ili natprirodno dejstvo. Ogranienost njihovog vida samo na materijalne posledice uticaja sa viih nematerijalnih planova jedne iste (boanske) prirode, glavni je razlog za ovakvu pojavu. Njihov vid je ogranien ulnim i mentalnim uslovljavanjima.
Ne moemo ustanoviti neko vrhunsko T-polje koje bi igralo ulogu Boga, jer
ideja Boga u svom najinteligentnijem izrazu, a to je apofatika teologija, odgovara
neuslovljenosti purue. Ali zato moemo, i to je uvek sluaj, da uspostavimo kontakt
sa ve oformljenim T-poljem religijskim ritualom - koji je oduvek bio samo metod za
stupanje u kontakt sa odreenim T-poljem, ili meditativnom imaginacijom i vizualizacijom ustanovljenog boanstva, kao u tantrizmu. Ovo nam pokazuje da sve ritualnodogmatske religijske prakse koje se zasnivaju na tradiciji pripadaju dejstvu T-polja, a
ne istinskoj religioznosti koja vodi ka neuslovljenosti Duha. To je i razlog zato u svetu postoje razliite religijske prakse. Da postoji jedno vrhunsko ili 'boansko T-polje,
komunikacija sa njim (ritualna praksa) bila bi svuda istovetno ustanovljena. Na kraju,
ono bi nadvladalo sva druga polja i ne bi postojala raznovrsnost religijskih pravaca
koji se meusobno esto krvavo sukobljavaju. Ne bi, zapravo, bilo ni raznovrsnosti
prirodnih oblika, ni same prirode kakva jeste.
(O ritualima ovde govorimo na ovakav nain, u funkciji kontaktiranja tj. sluenja neorganskim biima u astralu i T-poljima, jedino zato to je prava priroda rituala
davno zaboravljena i danas u crkvama uveliko pervertovana mehanikim ponavljanjem. Naime, sutina rituala je nekada bila da se neosveenim ljudima pomogne da
ojaaju 'magnetski centar', odnosno da odre u svesnosti cilj svoga rada na duhovnom
probuenju. Takoe i da se odreenom simbolikom sauvaju neke informacije koje
putem ritualnog izvoenja deluju na nesvesno. Ovo je sve bilo potrebno zato to ovek
nije dovoljno svestan, nema jedno postojano Ja u sebi, i njegovi se ciljevi i namere
smenjuju sa smenjivanjem raznih vanjskih uticaja i smenom Ja - to on nikada ne vidi
kao takvo, ve uvek pogreno tumai kao plod svoje volje. Stoga je takvom oveku bio
potreban jedan zajedniki mehanizam koji e drati na okupu njegovu nameru da radi
na sebi, jer bi bez takve zajednike podrke brzo zalutao i skrenuo sa puta.)
117

Hvatanje dejstava raznih T-polja najei je uzrok ponaanja ljudi, posebno

grupnog i ritualnog ponaanja. Znanje o ovom dejstvu oduvek je bilo poznato manjem
broju ljudi koji su ga veto koristili za manipulaciju masama. To su bili lanovi tajnih
drutava, svetenici i politiari. 42 Vrlo je redak sluaj da je neko slobodan od takvih
uticaja. Nae misli su najveim delom izraz dejstva raznih polja uticaja, bilo individualnog seanja bilo kolektivnog naslea, ili onoga to se deava oko nas. Pojmovi su
najfiniji oblici T-polja.
Sve zbivanje se moe sagledati u svetlosti delovanja T-polja. Dublje ulaenje u
ovu analizu odvuklo bi nas od osnovne teme snkhye, da bezvremena autentinost
Duha kosmikog zbivanja uvek postoji kao naa bit, i kao svrha postojanja samog
bia. Recimo o ovome jo samo to da u makrokosmosu T-polja obrazuju prirodne
zakone kao to i kolektivna iskustva ljudi obrazuju T-polja arhetipova, dok u subjektivnom ili mikrokosmikom svetu bivaju uzor formiranja misli i oseanja koja izgrauju
nau linost, navike, karakter i sudbinu.
Kristalisanje svesnog prisustva na suptilnijim nivoima zbivanja, prisustva koje
je olieno izrazom Ja sam inilac (aham-kra), jeste odluujue za ovekovu ovladanost svim nivoima bia koja su dotle delovala dezintegrisano, autonomno i uslovljavajue. Pod uticajem uobliavanja (aham-kra), svako zbivanje se oblikuje kao samostalan entitet, pa tako i energetska aktivnost svesti. U svom delovanju ona nije jednolina i stalna ve oscilira, pa ovek doivljava razliita stanja svesti. Te oscilacije su takve da izazivaju izdvajanje nekih delova (stanja) iz glavnog toka, delova koji od tada
postoje kao relativno samostalni entiteti koji se ponaaju kao svesna bia, iako nisu
organskog porekla.
Neorganska bia
Vano je razumeti dve injenice u vezi delovanja T-polja. Prvo: to je podruje
odreenog modela vibratornog delovanja na ivotnu energiju da oblikuje zbivanje,
koje e se ponaati kao integralni ivi entitet koji svesno tei za opstankom. I drugo: s
tim poljem se uvek stupa u kontakt odreenim ponaanjem, kao to je ritual, mada je
svaki vid naviknutog psihofizikog ponavljanja odraz robovanja ovim entitetima.
Sve u prakrti, usled relativnosti prostorvremena, moe biti i subjektivno i
objektivno jer se prava objektivnost postie tek sa stanovita purue i tada se odnosi
na celu prakrti, a ne na njene pojedine pojave. Zato su psihike tvorevine jednako
objektivne prirodne pojave koliko su i subjektivne: one mogu ponavljanjem subjektivnih stanja i unoenjem energije obrazovati T-polje koje e zatim, kao objektivna
sila, povratno delovati na oveka, da on mehanikim ponavljanjem tog stanja unosi
energiju stvorenom polju.
Aham-kra je princip uobliavanja svega to biva, i organskog i neorganskog, i
onoga to predstavlja objektivni svet (tanmtr i maha-bhtni) i nosioce subjektivnosti (indriyni). Budui iz istog izvora (iz aham-kra), svako uoblieno bivstvovanje
moe biti ili organsko ili neorgansko, subjektivno ili objektivno, naizmenino jedno
i drugo, ili oba odjednom. Svako ivo bie je, zapravo, rezultat proimanja organskog i
neorganskog podruja. ulno bivstvovanje je tako obogaeno imaginarnim, a imaginarno ostvareno kroz ulno. Kako su u svom ishoditu jedno, oba imaju podjednaku
vrednost i stvarnost. Zato je iz perspektive probuene linosti (aham-kra i buddhi),
42

Tanije: Iluminati. Njihovo poznavanje moi dejstva informativnih polja u kontroli ljudi, ogleda se u njihovoj
prastaroj tenji da poseduju i kontroliu sve informativne medije.

118

ulna stvarnost (indriyni) u istoj ravni s imaginacijom i snom (tanmtr), a sposobnosti imaginacije jesu ula vieg reda za neposredniju spoznaju, to su ula viih tela.
Da nije ovakve interakcije organska bia bila bi obine bioloke maine bez inspiracije
i razvoja, to je u suprotnosti sa teleologijom prakrti ka purui. Ovakva dijalektika
(indriyni sa tanmtr i maha-bhtni) predstavlja psihiki ivot linosti (aham-kra)
kao i jemstvo za spoznaju udesnog jedinstva svih suprotnosti i svega posebno oblikovanog, kada se u celovitoj linosti sjedine subjekat i objekat. Ovo jedinstvo je kao
imanentno ve prisutno, pa je tako i mogua njegova spoznaja. Iz ovekove linosti
svet se projektuje i deli na subjektivan i objektivan, na imaginarni i ulno bivstvujui
svet. Zato se, povratno, ove raznolikosti susreu u ovekovom Ja kako bi bile spoznate, kako bi objektivna priroda bila subjektivno, odnosno lino doivljena i kako bi subjekat, s druge strane, bio iskuan u neorganskom podruju i tako objektivno spoznao
sopstveno stanje i bie.
Na ovaj nain se mogu razumeti sva zbivanja, od najintimnijeg psiholokog,
preko svih oblika drutvenog do najuzvienijeg, koje pripada religijskoj praksi. Svaka re ili misao jeste najsuptilniji vid delovanja T-polja, dok su politiki i verski ratovi
i diktature njihov najgrublji vid koji je glavni inilac dosadanje istorije. Stoga svaki
oblik religioznosti koji se zasniva na bilo kakvoj spoljanjoj zavisnosti i ritualu, bilo da
se izvodi izvana, u hramovima, bilo unutarnjem, u vidu ponavljanja nekih (kvazi
meditativnih) tehnika ili rei radi ostvarenja nekog uzvienog cilja, jeste vid robovanja T-poljima. Istinska duhovnost, purua, daleko je iznad toga.
Na shemi vidimo da se priroda ispod aham-kre deli na organski i neorganski
svet. To znai, da bi ovekova linost bila celovita i slobodna, prisustvo svesti se mora
integrisati ne samo na celom podruju organskog iskustva, ve i na svim nivoima
neorganskog sveta (tanmtr), u svim njegovim dimenzijama (maha-bhtni). Ta
integracija je poznata kao projekcija astralnog tela ili umetnost sanjanja, stvaranje
energetskog tela ili 'tela spasenja' koje vaskrsava nad smrtnim fizikim telom.
Pod dejstvom principa individuacije u prirodi se ne oblikuju samo ivi entiteti u
organskom, trodimenzionom svetu, ve i u neorganskom. U procesu stvaranja prvo su
stvorena neorganska bia, pa posle njih organska. T-polja formiraju neorganske entitete koji postoje u astralu paralelno sa organskim i, kako su u viim dimenzijama od
fizike, u astralu, koriste energiju organskih kao svoju hranu. Sve to je u prirodi na
vioj dimenziji hrani se i koristi onim to je na nioj. 43 Lanac ishrane ne postoji, dakle,
samo u organskom podruju, ve u celoj prirodi.
Takoe su ta polja oni inioci koji utiu i omoguavaju da se organska bia (a
naroito ovek) ponaaju na nain koji se ne tie samo njihovog biolokog opstanka. U
tim poljima se odigrava sav psihiki ivot (ali ne i duhovni - to je vano razlikovati).
Ta su polja prototipovi za oblikovanje svih iluzija, slika, imaginacija, elja, ideala i
inspiracija. Tanmtre su zaslune za psiholoki ivot, a naroito psihopatoloki, one
oblikuju deavanja snova u astralu, one su medijum za uestvovanje u svim dimenzijama ivota (maha-bhtni). U njima se odigrava sve ono to obini, smrtni ljudi
mogu da doive kao privid duhovnog ivota, usled nemogunosti da vaskrsnu u
istinsku duhovnost koja nadilazi celu prakrti. Moe se rei da tanmtre stoje kao psi43

Kada jedan ivi entitet apsorbuje nii kao svoju hranu, on ga tada alhemijskim procesom transformie u sopstveno vie stanje. Sva iva bia su instrumenti za transformaciju prakrti, od nieg i grubljeg, ka viem i finijem
nivou, do najvieg ishoda u svesti. Jedan od najgrubljih vidova takve transformacije je ishrana. Kako je ovek
vrhunac transformacije prakrti, njegova ishrana je i najraznovrsnija. On jede sve to se moe jesti, pa i ono to
nije za jelo!

119

holoka alternativa, odnosno prepreka pred linou (aham-kra) u njenom spoznavanju smisla organskog bivstvovanja (indriyni) u svim dimenzijama (maha-bhtni),
kao podruje iluzija koje se mora prevazii zrelou postojane svesti. Sa druge strane,
T-polja su neophodna jer pod uticajem aham-kre, koji je tvorac oblika, daju koheziju
i smisao svakom bivstvovanju. Bez njih energija organski oblikovanih bia bila bi
bezoblino i besmisleno proticanje u kome ni svest ne bi imala koheziju. T-polja su
medijum preko koga upoznajemo sve tajne prirode. 44 Bez viih sila (nebeskih)
ovek bi ostao puka bioloka individua, nesposobna za razvoj. T-polja izazivaju svu
onu dramatinost, protivrenost, opasnost i mogunost spasenja koji su nuni pratioci
svakog razvoja. To je podruje svih onih izazova koje ovek mora da prevazie nakon
detaljnog upoznavanja, kako bi postao celovita linost (aham-kra) i uvek svestan,
budan (buddhi).
Pored svega to je reeno o T-poljima, najvanije to treba znati je to da se pod
njihovim dejstvom mogu oblikovati i neorganska ali inteligentna bia, prirodno ili vetaki stvorena, koja imaju svoj ivot, dui ili krai, i na svojim dimenzijama su na svoj
nain jednako stvarna kao i organski oblici ivota na fizikom planu. Ovo je mogue
zato to princip svesti (koji pristie od Duha) proima celu prirodu, na razliite naine,
ne samo na strani njenog organskog oblikovanja ve i u neorganskim tvorevinama.
Sve su to energetska zbivanja, a energija je samo grublji vid svesti. Zato energija (kao
smo bie) ne bi ni bila to to jeste da nije svesna sebe, bar u najosnovnijem vidu, kroz
uobliavanje. (Ve je reeno da svest u prirodi nije njeno svojstvo, ve je dobija od
neuslovljenosti - purue - koja je nadmauje, ali i proima. Otuda vidimo kao da je
priroda svesna.) Tako je svaka elija svesna sebe, svaki kamen na izvestan nain, kao
oblik energije, zna da je kamen. Sm oblik je najprostiji vid svesnosti. Energetska uobliavanja prirode moraju da budu svesna sebe jer, u protivnom, ne bi moglo biti nikakvog koherentnog zbivanja. Postojanje i svest su u tolikoj meri uzrok jedno drugom, da
su nerazdvojivi. Svest (buddhi) je sutina prirode (samo zato to je priroda sa buddhi
najblia Duhu, purui), ali od individualnog injenja (aham-kra) zavisi u kojoj e
meri biti prisutna i u kakvom obliku bivanja. Kako bi se inae elije hranile, delile i
spajale u ivotnom procesu, ako ne bi znale ta treba da rade? Papir zna da je papir i
informacija u vidu slova zna da je informacija, pa zato esto moemo videti kako neka
knjiga dolazi tano onome kome i kada treba. Cela priroda je (od strane purue)
osveeno ivo bie koje svoje delovanje ispoljava na razliite naine (prema kategorijama) upravo da bi bila funkcionalna i aktuelna. U jednolinosti nema aktuelizacije ni
ivota. I to je jo vanije, nikakve aktuelizacije nema bez svesti o njoj, inae bi svako
ispoljavanje bilo besmisleno, a besmislenost je suprotnost ivotu. Zato bi trebalo da
prihvatimo kao smislenu injenicu da u prirodi postoje svesna neorganska bia u podruju astrala, isto kao to postoje elementi grubog sveta (maha-bhtni) i svesna bia u
organskom podruju (indriyni), kao to su biljke, ivotinje i veina ljudi.
Dok su na fizikom planu sve stvari svesne sebe kao takve, i svest im je uslovljena konkretnim oblikom postojanja, na viim dimenzijama neorganski entiteti sves44

Stvaralake sposobnosti ovekove direktno zavise od njegove otvorenosti za kontakte sa T-poljima, jer prakrti
preko njih oblikuje fiziki svet. Najbolji primer za to je jedan od najveih stvaralaca oveanstva, Nikola Tesla,
sa svojim sposobnostima imaginacije, vantelesnim iskustvima, divnim prijateljstvima koja je imao sa biima iz
drugih svetova, pa i mistinim odnosom sa svojom belom golubicom (svetlost, koja je jednom prilikom iz njenog
oka obasjala Teslu, bila je 'nestvorena svetlost' Duha Svetoga koju su viali mistiari). Iz neorganskog podruja,
tj. 'nebeskih svetova stie nam najuzvienija muzika ('muzika sfera). Zato je Pol Makartni (Mc Cartney) melodiju svoje 'Yesterday uo u snu, a J. S. Bah (Bach), po kazivanju njegove ene Ane Magdalene, ponekad ustajao
usred noi i na embalu tiho svirao nebesku muziku.

120

nog bivanja ponaaju se mnogo fluidnije; njihova svest je u jedinstvu sa celim neorganskim podrujem. Iako mogu imati svoj stalni oblik, mogu ga i po volji menjati i
koristiti sm astral za svoj oblik bivanja. Tako esto nalikuju na duhovne tvorevine
ili vie sile koje su u narodnim tradicijama poznate kao bogovi, duhovi, demoni, vile
i vilenjaci, ale i bauci, kao razni elementali prirode koji po svom ustrojstvu i karakteru
mogu pripadati razliitim dimenzijama, odnosno elementima: zemlji, vodi, vatri, vazduhu i etru. Oni oblikovani T-poljima preko kojih se odreuje oblik fizikog zbivanja i
usmerava energija u njega. Kada ta polja uspostave neposredan kontakt sa ovekom,
ona se personifikuju kao pomenuta natprirodna bia. U tenji za opstankom ona
moraju da uzimaju energiju, kao i svi drugi entiteti u prirodi. Uzimaju je od organskih
bia koja je, zbog vee koherencije, proizvode u dovoljnoj koliini da mogu i nepotrebno da je troe, a naroito od oveka koji ima dugu tradiciju i kulturu nepotrebnog troenja energije. To je jedna od glavnih osobina ovekovih, da nepotrebno i neuravnoteeno troi svoju energiju, da sputava prirodan rast u sebi. Kada to ne bi inio, priroda
bi kroz njega nesmetano, lako i brzo dola do svog duhovnog ishoda.
Budui da postoje na viim dimenzijama, njihova mo delovanja je superiornija
od one na trodimenzionalnoj fizikoj ravni, uslovljenoj vremenom i prostorom. Zato
im je najei mamac za privlaenje ljudi onaj koji je upoznao Faust: mo natprirodnog delovanja, mistikih iskustava i natulne spoznaje. T-polja su matrice svih natprirodnih dogaaja. ovek sa sposobnou telekineze, na primer, svojom voljom i
sveu oformio je T-polje koje deluje na predmet tako da se on kree. Zato ovakva
dejstva mogu biti oformljena i sa druge strane, od strane ve postojeih neorganskih
bia. Ali, tada je njihovo dejstvo slabije i svodi se na vizije, glasove i prikazanja koja,
poput trodimenzionalnog filma, treba da zavedu oveka da slui njihovim ciljevima.
Znaajnije moi (siddhi) postie ovek koji je svest i volju udruio s neorganskim biima. Budistika meditativna praksa i snkhya, preko Patanjalijevih Yoga-stri, detaljno ukazuju na sve opasnosti ovakvog zastranjivanja od jedinog cilja, a to je neuslovljenost Duha.
Vrlo je vano, pored svega ovoga, razlikovati prirodu delovanja neorganskih
polja uticaja (bia) prema dimenziji kojoj pripadaju (maha-bhtni). Ona koja pripadaju elementu zemlje utiu na instinktivno i fiziko kretanje i stvaranje navika u njima.
Ona iz elementa vode utiu kroz emocionalne vezanosti svake vrste. Delujui iz viih
dimenzija, natprirodne pojave daju utisak numinoznosti ili boanskog delovanja to
izaziva emocije i pojaava veru ovekovu da se jo jae identifikuje s ovim poljima.
Uticaji elementa vatre iskazuju se kroz podsticaje za aktivnostima i delima, potrebom
za promenom, kao i za agresivnou. Delovanje neorganskih bia iz elementa vazduha
odlikuju se intelektualnim tumaenjem svega i svaega, mogu biti vrlo korisni ako se
previe ne upotrebljavaju. Bia iz etra su najistija i najvia, njihov uticaj je najplemenitiji i najkorisniji za oveka, zato je najrei i najtee ga je zadobiti. Ona prenose istu
inspiraciju za duhovni rast.
Dok se dejstva neorganskih bia elementa zemlje direktno manifestuju kroz
fiziko ponaanje i navike, najee onih u vezi skupljanja materijalnih predmeta,
striktno pridravanje verskih dogmi, kao i onih koje se tiu ishrane i reprodukcije
ovekovog tela, kao i zabave u dokolici, bia elementa vode koriste viu dimenziju za
svoj uticaj, a to je astral. Kako je on nalik vodi koja prima oblik svakog suda koji je
sadri, mogue je projektovati u astralu svaku sliku. One su uvek nabijene emocijama
koje su takoe glavni inilac elementa vode, odnosno ove dimenzije, tako da astralne
vizije ovek ne doivljava kao prosta vienja fizikih stvari, nego ih doivljava celim
121

biem i potpunom opsednutou oseanjem koje se tie vienog. Zato ova bia najlake deluju kroz snove, upadaju u njih stvarajui paradoksalne i neverovatne situacije i
pojave. Po tome ih moemo prepoznati u snu: po apsurdnosti kojom hoe da privuku
ovekovu panju. oveka je oduvek vie privlailo apsurdno nego realno. Takoe su
bia ovog elementa zasluna za sve halucinogene vizije u budnom stanju svesti. Ona
moraju da koriste astralnu supstanciju kao projektor za svoje filmove s kojima privlae
panju ljudi jer su, u sutini, nemona kao biljke. Ona sama ne deluju toliko koliko
posredno utiu na delovanje, esto u sprezi sa nagonima. Neorganska bia nemaju
sama po sebi nikakvu mo, ona uvek deluju posredno, preko svog elementa (astrala)
kao medijuma. Ona ne mogu da zarobe oveka, ve jedino da ga zavedu da se sam
zarobi njihovim uticajem. Nikako drugaije. Ovo je vrlo vano razumeti.
Bia iz astrala su negativna, opsedaju i porobljavaju oveka preko emocionalnog uslovljavanja i manipulacijom panje. To ide dotle da mogu da izazovu buenje
kundalini energije u neiskusnom oveku. To rade zato da bi takav ovek postao dobar
izvor hrane za njih; on je pun energije a nita ne zna o prirodi svoga stanja, ve je
opsednut nekim "religijskim" ili mistinim sadrajima koja su mu upravo neorganska
bia izazvala. U tom smislu se moe rei da je njihova uloga zapravo pozitivna, jer na
delu pokazuju ovekove slabosti.
Tako i bia elementa vatre mogu koristiti nia dejstva zemlje i vode, fizikog
kretanja i emocija, da bi uticala kao volja za delovanjem i odreenim stvaranjem.
Taj uticaj prepoznajemo u oveku koji ima cilj koji, objektivno posmatrano, nije u
njegovom interesu i fanatino, pa ak i agresivno radi na njemu. Rezultati ovekovih
delanja prisutni su svuda oko nas, ima ih konstruktivnih i destruktivnih, zavisno od
uticaja vieg elementa, vazduha, odnosno kreativnog miljenja. Za razliku od niih
neorganskih bia koja deluju kroz telesne navike, oseanjima, astralnim vizijama i
voljom, ova iz elementa vazduha manifestuju se kao misli. ovek najee ne razlikuje
kada ima svoje misli, koje sam stvara, a kada su misli u njegovoj glavi manifestacija
neorganskog polja uticaja elementa vazduha. To su sve one misli koje donose nove i
nepredviene sadraje u ivot, esto neprihvatljive. Zbog njihovog delovanja kroz um
najtee je postaviti se objektivno prema njima. 45 Kada ovek, usled duhovne zrelosti,
naui da razlikuje sebe, kao istu bezmisaonu svest, od misaonih sadraja i aktivnosti
bivstvovanja tela i uma, odnosno kada spozna da sve te dimenzije oliene pomenutim
elementima su deo prakrti i da nisu njegove, tada se neorganska bia elementa vazduha, pa i etra, pretvaraju u saveznike (izaslanike), koji mogu biti od koristi svojim prianjem. ovek ih tada moe uti kao fini glas kraj levog ili, to je jo bolje, kraj desnog uha, u astralu i u fizikom telu. Mogue je svojim mislima voditi dijalog sa njima i
saznavati mnoge skrivene stvari iz sadanjosti, prolosti i budunosti.
Eterski izaslanici deluju kao ista intuicija i spoznaja koja nadilazi umne sposobnosti. Uz njihovu pomo ovek doivljava iznenadne i nezaboravne bljeskove prosvetljenja koji menjaju tok ivota. Njihovom milou ovek povremeno spoznaje najvie istine dok sm duhovno ne ojaa i sazri, tako da moe da ih bude dostojan, da ih
prepozna u sopstvenom iskustvu i trajno uestvuje u njima. Milost ovakvih spoznaja
45

Celo neorgansko podruje je ivo i inteligentno. Zato njegovi entiteti nemaju stalan oblik ve koriste astralnu
energiju za sva svoja raznovrsna delovanja i manifestacije. Neka neorganska bia imaju stalan oblik, iako mogu
da ga menjaju, dok je oblik ostalih entiteta utvren obrascem i uestalou njegovog delovanja kao arhetip.
U literaturi rane hrianske crkve nalaze se detaljni opisi ovakvih uticaja neorganskih bia svih dimenzija i metodi odbrane od njih. Svakako, ova iskustva sadrana su i u drugim duhovnim tradicijama koje neguju
kontemplativnu praksu. Naroito joga i budistika meditacija najradikalnije i najefikasnije oslobaaju oveka od
svih prirodnih uticaja koji ometaju autentinost i neuslovljenost Duha.

122

ovek dobija kao inspiraciju i poziv za duhovni rast. U ovom najviem elementu, eterskom, priroda je najistija i najblia svome ishodu, mahat-buddhi, pa otuda ovakvi
uticaji.
Naglasimo jo jednom jednakost makro i mikrokosmosa: spomenute dimenzije
makrokosmosa oliene elementima (zemlja, voda, vatra, vazduh i eter) sainjavaju
ujedno i mikrokosmos ovekovog bia i zato ovek ima telo (zemlja), osea (voda),
eli (vatra), misli (vazduh) i dobija inspiraciju (eter-akaa) sve su to njegovi omotai
i sposobnosti prirode koje on koristi, ali nisu njegovo sutinsko svojstvo. On se s njima
identifikuje; koliko se poistoveuje toliko se porobljava; koliko ih osvesti kroz upoznavanje, toliko se razlikuje od njih i oslobaa.
Raznovrsnost uticaja nebeskih bia poznata je u religijskim i narodnim tradicijama gde se razlikuju zle i demonske sile, koje oveka vezuju i obmanjuju, od pozitivnih sila koje inspiriu na uzdizanje, kao to su aneli i arhaneli. Moe se s pravom
rei da je ovako visoko podruje prirode svakom smrtniku najvea uteha, to je za njega
raj. Ali, kako je to jo uvek unutar prakrti, to je i najvea klopka za Duh (oveka), jer
od rajskog samozadovoljstva niko ne eli da se oslobodi kao od paklenih muka.
Entiteti iz vazdunih i eterskih ravni najpozitivnije deluju kao ist glas koji obelodanjuje istinu o svemu. Pomou tog glasa iz tiine u sebi ovek moe da vidi energetsku sutinu i smisao svakog zbivanja ili bia, odnosno da vidi svako bivstvovanje
kao kretanje i oblikovanje jedinstvene energije kao svetlosti; za njega su tada oblik,
energija, svetlost i svest jedno isto, i vidi ih celim svojim biem kao doivljaj jedinstva
sa celinom prirode.
Svi ovi elementi se proimaju i prepliu, tako da je redak uticaj samo jednog.
esto jedni, koji su ojaali, kradu energiju i mo uticaja od drugih. Meu njima se esto vodi borba oko uticaja na oveka, njegova konfuzija ovu borbu jo vie rasplamsava, tako da se moe dobiti haotian rezultat: ovek sa istom intuicijom i vidovitim
mislima, ali sa poremeenim ponaanjem (tzv. ludija, boanski ludak ili jurodivi);
ili, obrnuto, uzornog ponaanja, ali bez imalo duha i kreativnih misli (politiar).
Borbu za presti meu neorganskim uticajima viih i niih dimenzija najee
prepoznajemo kao iskuenje. Kada vie dimenzije izvre uticaj i privuku oveka navie, nia bia odmah stupaju u protivnapad pojaavajui svoje dejstvo ne bi li vratila
oveka dole pod svoj stari uticaj, koji je esto za tu priliku jo i pojaan, za svaki sluaj, da bekstvo bude tee. Zato tamo gde je opasnost najvea, raa se ono spasonosno, i jedino tako, lutajui izmeu uspona i pada, dobra i zla, ovek pronalazi pravi
put. Nikako drugaije. Samo takav pritisak moe da ojaa i kristalie ovekovu linost
i svest. Ovakva dijalektika je zakon rasta i to je neophodno da zna svako ko misli da
napreduje sam. Da ti uticaji nisu samo subjektivne prirode i bezazleni, pokazuje i
injenica da neorganska bia mogu da utiu na situacije, pojave i radnje svakodnevnog
ivota, ona deluju na oveka preko celog njegovog okruenja, i preko drugih ljudi.
Mogu izazvati teke nesree kao i zavodljive srene dogaaje. Neorganska bia se javljaju i na fizikom planu, vrlo esto kao ivotinje ili neki drugi oblik koji je prepoznatljiv oveku. Ali, ovakva deavanja su retka u urbanim sredinama savremene civilizacije u kojima je ovekov um toliko blokiran i mehanizovan, da mu ni najvie sile ne
mogu pridobiti panju. Mnogo su ee u prirodnim uslovima, na selu. Njihovo najsnanije dejstvo se ispoljava kada nastupaju u astralu ili fizikom planu u ljudskom
obliju, pogotovu u liku nama bliskih osoba, roditelja ili roaka, voljene osobe i slino. Jedna od njihovih najmonijih delatnosti jeste sposobnost materijalizacije i dematerijalizacije, odnosno mogu uiniti da stvari ili bia preu iz jedne dimenzije u drugu,
123

da nestanu iz fizike i nau se u astralnoj, i obratno. Zapravo, ovaj proces se u blaem

obliku stalno i deava: iz viih dimenzija dobijamo misli, vizije i oseanja koja proizvode fizike posledice na na ivot. Sve ovo nije toliko plod njihove moi koliko njihove sposobnosti da kao inteligentna bia utiu na procese niih zbivanja prirode koji
se inae sami dogaaju. To su sve sposobnosti i moi prirode uopte, a ne specifino
neorganskih bia. Ona kao inteligentna bia samo mogu da preusmeravaju neke tokove
dogaaja i koriste nae neznanje i ogranienu percepciju.
Od presudne je vanosti za oveka da kontemplativnim osnaenjem svesti
(buddhi) naui da prepozna razliku izmeu ovakvih uticaja neorganskih bia, ili Tpolja, na zbivanja unutar i oko sebe, od delovanja samog Duha (purue), to je najpre u
Mazdaizmu (kod Zaratustre), a zatim i u Isusovom uenju i Pravoslavlju, sauvano kao
objava Duha Svetoga. Purua, naime, nije samo apstraktan i bezlian princip, ve i
najvea mo po kojoj sve (prakrti) i postoji. Zato se on prirodno manifestuje po svojoj
volji ili kroz svest, odnosno samosvest (buddhi), to je najee, ili kao odreena linost (aham-kra), ili se zajedno sa ovim otelotvorava u fizikom telu (indriyni), ne
samo na fizikoj ve i na ostalim dimenzijama (tanmtr i maha-bhtni), kao avatar.
Purua je vrhunski privlaitelj sveg zbivanja, ali veina dogaaja pripada prirodnoj
uzronosti, dok su samo neki, posebno vani, kreirani od samog Duha. Njih mogu prepoznati jedino duhovni ljudi po znamenjima, ili neposredno.
Pored ovog, veoma je vano raspoznati uticaje vremenskog zbivanja prirode na
na karakter, sudbinu i na sadraje astralnih iskustava, to zavisi od poloaja i kretanja
Zemlje u odnosu na Sunce i planete Sunevog sistema. I ovakve astroloke uticaje treba razlikovati od delovanja neorganskih bia, mada su ona esto sa njima usaglaena,
naroito s poloajima i kretanjima Meseca, Neptuna i Lilit (mitoloke majke svih
demona). Astroloki uticaji odreuju celinu organskog zbivanja, dok su uticaji neorganskih bia povremeni i delimini; oni ne moraju da odluuju o sudbini.
***
Ovo bi bio uopten prikaz neorganskih bia i njihovih dejstava prema viim ili
niim dimenzijama. Sada moemo ui u njihovu glavnu klasifikaciju.
Postoje etiri vrste neorganskih bia:
1. Prirodna.
2. Vetaki stvorena, elementali.
3. Boanska bia.
4. Vanzemaljska bia.
Takoe postoje i hibridi ljudskih i nekih od ovih neljudskih bia.
1. Prirodna neorganska bia
Prirodna neorganska bia postoje i ive na viim dimenzijama prirode, u astralu.
Po karmikoj evoluciji ona su iza oveka, to znai da je ovek blii Duhu od njih, jer
je uao u proces karme, sazrevanja kroz rad, stvaranje i svestan preobraaj. Prirodna
neorganska bia jo nisu ula u taj proces. Zato mogu da slue oveku, magiaru, koji
zna da ih koristi, ali takoe i uzimaju ivotnu energiju onim ljudima koji ne napreduju
u karmikoj evoluciji, nego ive pasivno ili negativno. Mogu se posmatrati kao astralne ivotinje. Ima ih malih i velikih, pitomih i korisnih, kao i divljih i opasnih. Njihov
124

je uticaj neutralan, od oveka zavisi da li e biti od pomoi, ili ne. Njihovo dejstvo je
prisutno u nekim sluajevima opsednutosti i psihoza.
Posebna vrsta prirodnih neorganskih bia su demoni. Njihov uticaj je izrazito
negativan, ali sa svrhom. Oni postoje zbog ljudi, da ljude dovode u iskuenja i na taj
nain im kristaliu svest.
2. Vetaki stvorena bia
Vetaki stvorena neorganska bia su razni elementali. Ona su nastala ljudskim
aktivnostima, svesnim ili nesvesnim, namernim ili spontanim, individualnim ili kolektivnim (arhetipovi). Naime, svaka aktivnost na fizikom planu, koja se ponavlja, formira na viim dimenzijama svoje polje dejstva koje se kristalie kao elemental. To
polje ponavljanjem dobija sve vie energije dok ne postane samostalno i pone povratno da deluje na fiziki plan. Njihova dejstva na fiziki svet, tj. oveka su iskljuivo
negativna, jer u sutini ne rade nita drugo nego trae jo ivotne energije. Njihovo
dejstvo je takoe prisutno u nekim sluajevima opsednutosti i psihoza.

3. Boanska bia
Boanska bia su ona koja su prola kroz karmiku evoluciju na fizikom planu, nadila fiziki oblik postojanja i svesno deluju na najviim dimenzijama prirode.
Ima ih viih i niih. Nia su duhovi umrlih ljudi sa planete Zemlje koji su u toj meri
prosvetljeni da i nakon smrti deluju za dobrobit oveanstva (kao npr. bodhisattve).
Via boanska bia su ona koja mnogo monije deluju, stvaranjem itavih planetarnih
sistema, i koja su takoe prola karmiku evoluciju, ali mnogo ranije od zemaljskih
individua, pa su zato daleko monija od njih, jer su starija. A starija su zato to ne
potiu sa Zemlje, nego sa drugih planeta, koje su postojale dok Zemlje nije ni bilo.
Ona se manifestuju ljudima kao Bog(ovi), Arhaneli i Aneli. Njihov uticaj je uglavnom pozitivan, ali u najveoj meri je neutralan tako to stavljaju oveka pred iskuenje
da sam izabere pravi put.
Dok na makro planu vetake neorganske tvorevine (elementali) mogu, zahvaljujui ovekovoj obmani, da uzmu oblik boanskih uticaja i drugih veih sila, kako bi
delovala na itava plemena, narode, drutvena i istorijska razdoblja, ona na mikro planu, u ovekovom intimnom svetu, uzimaju oblike njegovih podsvesnih sadraja i tako
uestvuju u njegovom psiholokom iskustvu preko snova i svakodnevne psihodinamike. Zato, prigovor da su likovi i pojave u snu iskljuivo vlasnitvo i projekcije snevaa
otpada, jer prirodna i vetaka neorganska bia deluju iskljuivo psiholoki i koriste
astral (koji je podruje ovekovog nesvesnog) za oblikovanje svojih aktivnosti. Ona
gospodare astralnim svetom vetije nego ljudi fizikim. Zapravo, ona i postiu sve
svoje psiholoke uticaje samo zato to ih ovek nije svestan kao stranih, objektivnih i
svesnih neorganskih entiteta u njegovim snovima, i ostaloj psihodinamici, nego je uveren, ili da je to 'nestvarno', ili da je to sve njegovo mislei da je jedino svesno bie u
univerzumu. Ba je zato on jedini nesvestan u kosmosu. Ceo kosmos eka da se ovek
probudi, kao to budua majka iekuje roenje svoga deteta.

125

Dejstva T-polja mogu biti pozitivna i negativna, to zavisi od stanja ovekove

svesti i od dimenzije iz koje dolaze. Veoma je vano razlikovati ih, jer nas jedna mogu
spasti, a druga porobiti.
Pozitivna i negativna svojstva viih sila samo zrela linost moe razlikovati, ali
ovde moemo dati jedan opti savet za njihovo poetno ali nepogreivo razlikovanje.
Dobri i oveku korisni uticaji viih bia stiu vrlo retko u ivotu, moda samo jednom,
putem vizije, glasa ili dogaaja, i to vrlo upeatljivo i jasno. Njihova poruka je uvek
inspiracija da ovek radi na sebi. Loi uticaji se, meutim, esto ponavljaju, deluju kao
paraziti, primamljivi su, lie na nagovaranje ili zavoenje, pa zato mogu da slude
oveka. Njihova poruka je uvek u funkciji spreavanja rada na sebi davanjem instant
ili gotovih reenja, makar i davanjem gotovih odgovora na sva mogua pitanja tako da
ovek ima iluziju da je neto sam postigao i saznao, dok u stvarnosti ostaje isti, on
dobija odgovor do kojeg zapravo treba sam da doe radei na sebi.
Mnoge poznate istorijske linosti bile su marionete neorganskih entiteta.
Uticaje T-polja i neorganskih bia moemo videti u svemu, a najvie u ritualnom ponaanju. Svaki ritual slui jedino kao nain za uspostavljanje kontakta sa Tpoljima ili neorganskim biima. Ritualno ponaanje nije samo odlika prosenog, navikama uslovljenog i nesvesnog oveka, ve je i jedna od glavnih odlika tzv. religijske
prakse (prva dva nivoa religioznosti), ne samo kod primitivnih naroda ve i u
velikim religijama. Budui da je priroda relativna pojava, sve je u njoj mogue i sve
mogunosti su otvorene. Zato kontaktiranje sa T-poljima, odnosno neorganskim uticajima, moe biti veoma raznovrsno po svom karakteru i uinku. Od najcrnje magije
(vudu) sa najgorim posledicama, preko mnogobrojnih zaluivanja, do iskrenih namera
u prizivanju najviih sila kao, na primer, u hrianskoj liturgiji. Meutim, kako je
ogromna veina ljudi uslovljena prirodom i bez dovoljnog duhovnog interesa, veina
ritualnog ponaanja, a naroito ono koje se smatra religijskim, ne slui niemu drugom do obnavljanju ropstva koje je odavno postalo nacionalna tradicija.
Organski svet nastaje iz neorganskog. Priroda oblikuje organski ivot pomou
T-polja. To znai da je neorgansko podruje medijum preko kojeg priroda poduava
oveka i rukovodi njegovom sudbinom dok je nesvestan. Prirodna i boanska bia iz
viih dimenzija znaju sve o objektivnom svetu i zato su nezaobilazni uitelji svakom
oveku. Ne smemo se s njima sukobljavati ni na koji nain. Njima su bili nadahnuti svi
mistici i sveci, niko nije prevaziao subjektivnost (indriyni) bez njihove pomoi. Ali,
i oni samo slue Tvorca sveg uoblienog (aham-kra), kako je aneo priznao Jovanu
Bogoslovu. Kroz najvie entitete neorganskog podruja priroda manifestuje svoju najviu mudrost i vrednost. Tanije reeno, tu je priroda najblia Duhu od kojeg prima
sve najvie vrednosti. Nie dimenzije prirode imaju elementale koji oblikuju minerale,
biljke i ivotinje i prosleuju energiju za njihov opstanak. Sve iz neorganskog sveta
moe biti personifikovano subjektu na odreeni nain. Ovi prirodni elementali se,
tako, ponekad pokazuju ljudima kao patuljci, vile i vilenjaci. 46 Oni upravljaju mineralnim, biljnim i ivotinjskim svetom. Njima zajedno upravlja elemental koji je u grkoj
mitologiji poznat kao bog Pan. On je zaduen za ivot uma u kojima se pomenuti svetovi najvie proimaju. ovekov razvoj je sloeniji i usmeren je na viu prirodu
(aham-kra i buddhi). Zato u svrhu njegovog odgoja postoje boanska bia. Svi entiteti imaju svoj piramidalni getalt, minerali, biljke, ivotinje i ljudi. Sve ima svoj ishodini princip uobliavanja.
46

U medicinskoj literaturi ovakva iskustva su zabeleena kao arl Boneov sindrom.

126

T-polja su, dakle, imaginacija koja je neophodna ovekovom organskom ili

fizikom sklopu (indriyni), kao inspiracija s kojom se jedino moe spoznati objektivni svet u celosti, i tako objektivnije ustanoviti sopstveni poloaj u svetu. S tom imaginacijom su se preteno bavile religije, ali pod njihovu aktivnost spadaju i sve druge
kreativne aktivnosti.
Sve manifestacije bivstvovanja, ukljuujui i ona najvia i najlepa iskustva u
drugim svetovima, jo uvek su unutar prakrti i plod su njene uzronosti. (Dobra dela
vode u raj, loa u pakao - sve je to mehanizam prirode.) To sve jo nije izraz potpune
slobode Duha koja pripada samo malom broju ljudi koji naporno rade na sopstvenom
osveenju nadilazei struju prirodnog uslovljavanja (etvrti nivo religioznosti). Preputanje toj struji oduvek je bilo lake, tu je sve predvieno i ovek moe tu opstati
izvesno vreme, ali to je pogubno za smisao ovekovog opstanka, smisao koji zahteva
nov, vii kvalitet bivstvovanja od onog koji je dat biem i vremenom, smisao koji je
duhovan i vean, a taj smisao vue k sebi jednako jako kao i prirodna uslovljenost, ak
i jae. oveku ne treba zameriti previe to se, tako bolno razapet izmeu venog
Duha u sebi i horizontale bia u vremenu, lake preputa snovima svog organskog
(indriyni) i neorganskog (tanmtr) bivstvovanja u vremenu, nego linoj nezavisnosti
(aham-kra i buddhi).
Zbog interakcije organskog i neorganskog bivanja vano je naglasiti da prirodno i vetaki stvorena neorganska bia nisu toliko objektivne prirodne tvorevine koje
same po sebi deluju na oveka kao njemu strane sile, koliko su plod nesposobnosti ili
propusta organskog sklopa, tj. ovekovog tela i uma, da bude nosilac i uvar subjektivnosti, odnosno svesti. Iz principa uobliavanja priroda se slobodno deli na levu i desnu stranu, na organska i neorganska oblija bivstvovanja, ak se u mnogo veoj meri
oblikuje u neorganskom vidu nego u organskom, jer da bi se oblikovala u organskom
sklopu mora sprovesti napor svesnog zadravanja energije u njemu kao subjektu. Tu se
energija zadrava da bi se transformisala u vii nivo postojanja, tj. pretvorila u svest.
Zadatak tog sklopa jeste da je sakuplja to vie, dok ne prosija u punom sjaju svesti,
odnosno dok se celo bie svesno ne prepozna kao energija - koja je, opet, svesna sebe.
Drugim reima, zadatak mu je samospoznaja.
Sam po sebi Duh je apstraktno i bezlino prisutan, zato se organski ivot oblikuje s ciljem da omogui konkretno prisustvo Duha u biu, da njegova stvarnost postane koherentno i lino, najintimnije iskustvo aktuelizovano kroz celovitu linost.
Akumulacija i preobraaj energije u svest zahteva napor za kultivisanjem, svakojakim
iskuenjem i rtvovanjem subjektovih ubeenja o supstancijalnosti bia (njegovoj
materijalnosti), ubeenja koja su tako vrsta da se oveku ini da s njima rtvuje
samoga sebe. Sama inertnost i trodimenzionalnost fizikog sklopa, i kratkoa njegovog
ivota, razlog je to se energija u njemu skuplja i zadrava u mnogo veoj meri nego
kod astralnih tvorevina koje su fluidne i dugovene. Znanje i kultura su takoe oblici
akumulacije energije organskih bia, oveka pre svega. S druge strane, energija se u
neorganskom obliku bivstvovanja ne akumulira i ne sabira kao u organskom subjektu,
nego se odraava kao ist oblik i fenomen. Celo objektivno podruje jeste fenomenoloko energetsko zbivanje, dok je u subjektivnom energija vre uobliena u organske
sposobnosti. Zato neorganskih oblika ima vie od organskih, oni se lake stvaraju, odravaju i due traju, nije za to potrebna nikakva kultura niti odgovornost. Ali ovo svojstvo omoguava neorganskim biima da neposredno prenose iskonsku inteligenciju prirode (buddhi) koju ova ima od Duha (purua). Zato je 'sirova priroda' ujedno i surova i
127

boanstvena. Zbog ovakvog stanja stvari prirodna, vetaka i vanzemaljska neorganska bia uzimaju energiju svesti od organskih, jer je ova imaju vie usled akumulacije.
Ovde ak i nije toliko na delu uzimanje energije koliko njena prirodna preraspodela,
zbog potrebe za ravnoteom. ovek svesno akumulira energiju u indriyni da bi se
iskristalisala u linosti (aham-kra) i potpunoj budnosti (buddhi). Da bi u tome uspeo
mora prestati da je nepotrebno troi i presipa u neorgansko podruje, u mitove, snove i
fantazije. (Konkretno reeno, akumulacija energije u oveku vri se njenom transformacijom kroz energetske centre ili akre. Njen najgrublji vid u seksualnoj energiji
sadranoj u semenu, transformie se u suptilniji, u energiju koja se osveenjem podie
i iri po celom telu i svim njegovim aktivnostima, a zatim u najsuptilniji, u samu svesnost.) Od neorganskih bia i celog objektivnog podruja prirode ovek se moe nauiti
neposrednosti u prihvatanju iskonske inteligencije prirode, on se tu obuava da se
oslobodi psiholokih komplikacija, koje karakteriu subjektivnost, objektivno ih iskuavajui. Oi cele prirode i svih njenih bia uprte su u oveka koji raste u svesnosti, jer
se u njegovom biu vri veliko delo prosvetljenja njenog ishoda.
Prirodna i vetaka neorganska bia su, dakle, problem u onoj meri u kojoj
ovek proputa svoju svrhu, zaboravlja sebe i svoju samosvest. Koliko je izvan sebe i
smisla svoga opstanka, toliko luta u psihodelinim projekcijama neorganskih tvorevina, i sanja zaboravljajui sebe, svoje mesto i ulogu u bivstvovanju, svoje telo u kome
se kroz vaskrsenje reava smisao kosmosa.
Prosean ovek nema svesnog kontakta (iskustva) s neorganskim biima (izuzev u snu). Ona ga najee putaju da obavi svoju prirodnu funkciju: rad i razmnoavanje. U tome e mu i pomoi ako potuje etiku vladajue religije. Neorganska bia
preteno deluju na ljude koji ne spadaju u prosene, a njih je dve vrste. Prvi su psihiki
labilne osobe sa percepcijom irom od uobiajene i koji stoga nisu korisni za obavljanje prirodnih funkcija, za rad, reprodukciju i opstanak vrste (oni su, tehniki govorei,
kart prirode). Neorganska bia ih s lakoom napadaju, uzimaju im energiju, i takvi
esto zavravaju kao duevni bolesnici ili umiru pre vremena. Isti zakon opstanka, prirodne selekcije i ekoloke ravnotee deava se svuda u prirodi. Tako, na primer, lovci
u savani (lavovi i gepardi) nepogreivo napadaju onaj plen kod koga izdaleka uoe
fiziki nedostatak. Druga vrsta su takoe ljudi sa proirenom percepcijom, ali koji su
psihiki stabilniji od prosenih ljudi. (Percepcija moe biti otvorenija i zbog labilnosti
i zbog vee stabilnosti. Samo je prosenim ljudima ona vrsto ukalupljena u jednu istu
sliku sveta.) Oni su svesni natprirodnih sila i ova ih dovode u razna iskuenja koja su
tako mona da samo pojedini uspevaju da ih prebrode snagom svoje linosti i volje ukoliko ne postanu ukalupljeni nekim religijskim tumaenjima tih sila. Sutina ispravnog odnosa sa neorganskim biima je u pokazivanju linog integriteta i volje. Samo
tada se ona od napadaa i obmanjivaa pretvaraju u bia koja slue oveku u daljoj
integraciji svesti, prenosei mu sve potrebne informacije. Jer, oslobaajui sebe on
doprinosi oslobaanju same prirode i svih njenih bia. Priroda svojom imaginacijom,
kroz neorganska bia, izaziva oveka da pokae svoju snagu, volju i celovitu linost.
Ba kao to to ini svaka ena svome mukarcu, samo mnogo lukavije.
Uticaj neorganskih bia prestaje kada ovek postane celovita linost u toj meri
da moe prepoznati sopstvenu nezavisnost od neorganskog podruja, kao i od organskog. Vantelesnim iskustvima on stie nezavisnost od indriyni i tako upoznajui pravu prirodu tanmtr i astralnog sveta u svim dimenzijama, prepoznaje sopstvenu
nezavisnost i od ovog podruja. Jer aham-kra je, prema shemi, iznad oba. Ona se
afirmie svesnom integracijom oba ova podruja, kroz neposredno iskustvo. Budui da
128

su neorganska bia tu postigla svrhu da kroz iskuenja obuavaju indriyni, svesnog

subjekta, kroz sve izazove da ga navedu da bude svestan svog bia kao energije, da je
sauva i prosvetli, njihova uloga i mo prestaju. Kao i sve druge prirodne tvorevine, i
ove slue interesima Duha-oveka. ovek s tako integrisanom linou opti neposredno s Duhom. Nije mu vie potrebna imaginacija prirode kao pomo u tome. U njegovom bivstvovanju je duhovni ishod prirode ostvaren.
Ovde je dat samo opti uvid u neorgansko podruje bivstvovanja kao takvo.
Njegovo prepoznavanje u ivotu prosenog oveka podlono je tekim zabludama jer
je to isto podruje u kome se odigravaju snovi i sadraji kolektivno nesvesnog. Zato je
ovo samo pokuaj da se na njega objektivno ukae. Budui da je ovo podruje izuzetno bogato i sloeno, bogatije i sloenije od organskog, pa se jo i proima s njim,
nemogue je predstaviti ga u celosti i sa svim detaljima. O njegovom bogatstvu svedoi sva raznolikost i dramatinost ovekovog ivotnog iskustva. Zaista je teko opisati
sve naine na koje neka neorganska bia pokuavaju da privuku panju ljudi i deluju
na njih, sve njihove taktike sposobnosti, pa i humor koji pri tome pokazuju. Njihovo
pojavljivanje i uticaj zavise od nesvesnosti ovekove. Zato su najsnaniji kod psihotinih bolesnika s kojima se nesmetano poigravaju u snu i na javi. Oni ne izmiljaju kada
tvrde da vide i uju ono to se fizikim ulima ne vidi i ne uje. Oni su bolesni samo
zato to nemaju kritian odnos prema drugaijoj vrsti realnosti koju doivljavaju svojom otvorenom percepcijom. Sutinski razlog veine psihoza je percepcija koja nadilazi fiziko opaanje i neznanje o tako opaenoj realnosti, usled ega se postaje rtva
njenih sila, i disharmonija koja tako nastaje izmeu ove i one realnosti. Preterano
se utapajui u astral ovek gubi svoju linost (aham-kra) kao i oseaj za fiziku realnost (indriyni). Takoe uticaj neorganskih bia je izraen i kod male dece, zbog velike koncentracije vitalne energije u njima koja ih snano privlai, i zbog otvorene percepcije dece koja ih lako opaaju (a roditelji im nikada ne veruju to opisuju). Isto se
deava i sa ovekom koji u svom duhovnom uzdizanju akumulira svu energiju u svesnost: postaje meta napada neorganskih bia kako bi ona proverila njegovu stabilnost,
zrelost i snagu prisustva svesti. Tako su nastala avolova iskuenja Isusa i Buddhe.
Najveu tekou za razumevanje neorganskih bia stvara injenica da ona ne
razlikuju istinu od lai. Boravei na viim dimenzijama prirode, znaju i vide vie od
prosenog oveka i to mu znanje mogu preneti (takav ovek esto postaje prorok),
ali ipak mogu da zavedu i obmanu. Ona iz niih dimenzija zavode jae i na prostiji
nain, a ona iz viih zavode manje ali mnogo finije, pomou istina i poluistina. Ona ne
znaju za razlike istine od lai prosto zato to se u viim dimenzijama prirode sve suprotnosti sjedinjuju u paradoksalno jedinstvo. Cela priroda deluje iz takvog jedinstva
koje je iznad dobra i zla, pa se njeno majstorstvo ne moe opisati. To samo ivot moe
pokazati na svoj uvek jedinstveni nain. Dobro i zlo su u njemu potpuno pomeani i
promenljivi, ovek pod uticajem boanske inspiracije ini izuzetne podvige i dela
vene vrednosti, ali i teka nedela. Ovo zavoenje ima, dakle, edukativni karakter, cela
priroda dozreva i slui Duhu. Kao to se bajkama na divan nain vaspitavaju deca o
univerzalnim i venim vrednostima, tako i prakrti obrazuje oveanstvo pomou imaginacije svoga neorganskog bivstva.
Ovde moramo jo jednom naglasiti da treba praviti razliku izmeu neorganskih
bia kao takvih, malih i velikih, bliskih i onih koji potiu iz dalekih krajeva univerzuma a ive na astralu, od raznih T-polja koja postoje privremeno ili trajno, a ponaaju se
slino kao neorganska bia, tako da ih je ponekad teko razlikovati. Naime, kao to u
129

organskom podruju postoje razliita bia, od najmanjih mikroorganizama sa vrlo kratkim ivotom, do velikih i dugovenih (slonovi, kitovi, sekvoje..), tako i u neorganskom, u astralu, postoje razliiti entiteti: od malih i kratkotrajnih T-polja u vidu psihikih utisaka (vasana) i kompleksa 47 , do velikih i dugovenih neorganskih bia koja
deluju u velikoj meri (ali nikada potpuno) samostalno. Takoe treba razlikovati mogue astralne uticaje od strane ivih ili umrlih ljudi. Jedno od najvanijih uticaja koji se
mora prepoznati i od neorganskih bia razlikovati, jeste uticaj Svetog Anela uvara
(egl. Oversoul). Njegova priroda je veoma razliita od prirode neorganskih bia, i ko
bude imao sree i blagoslova da se s njim susretne (pre smrti), nee moi da ga ne prepozna. On je iskonsko i bezvremeno olienje purue, imanentno svakom oveku, koje
oveka nadgleda i prati kroz vreme, inspirie ga i privlai ka duhovnom uzdizanju i
nadilaenju prakrti.
4. Vanzemaljska bia
Moramo ovde istai razliku uticaja prirodnih neorganskih bia od uticaja vanzemaljskih inteligencija, tj. boanskih bia. Delovanja vanzemaljaca znatno su rea od
delovanja prirodnih neorganskih bia, ali po svom sadraju daleko ih nadilaze. Njihovi
uticaji bili su presudni za formiranje ljudskih rasa i razvoj kulture. Mnoga drevna predanja sadre puno tanih informacija o tome kako su oni uticali na ivot ove planete,
ali te informacije su danas namerno deformisane i prikazuju se kao mitovi - i pored
bezbrojnih vienih i snimljenih NLO-a.
Oni su ti 'bogovi' iz svih drevnih predanja koja sva do jednog svedoe da su 'sili s neba' i ije je 'carstvo nebesko', graditelji hramova i megalita koji ni ljuskom
rukom ni dananjom tehnologijom nisu mogli biti obraivani, premetani na vee razdaljine i podignuti (800 do 1.200 tona) - ali njihova realnost je skrivena u mit, i pored
svih materijalnih dokaza, i pored injenice da su drevni narodi imali znanja o kretanju
nebeskih tela, kao to je precesija od 25.800 g. i dr. koja nije mogue imati posmatranjem sa zemlje i tehnologijom tapa i kanapa, kako nam zvanina nauka tvrdi da su je
imali. Pored toga nijedna od tih civilizacija nije trajala toliko dugo da bi mogla taj proces da izmeri. Za takva znanja neophodna je kosmika tehnologija. Ljudi su tako nauno programirani da veruju u realnost mitova da im je teko da prihvate jednostavnu
realnost koja stoji iza mita. Koliko je za ljude stvarnost pretvorena u mit, toliko mit i
sve fikcije doivljavaju kao stvarnost. Simulakrumi i simulacije.
Vanzemaljska bia deluju ree na fizikom planu, a mnogo ee preko viih
dimenzija prirode (njihovo kretanje opisano je kao esta faza u poglavlju Aham-kra).
Vrlo esto se deava da prirodna neorganska bia imitiraju vanzemaljska, tj. boanska,
i to vrlo ubedljivo jer mogu ponekad i da se materijalizuju. Jo ee se, meutim,
deavalo da su ljudi uticaje vanzemaljskih bia, koja su pristizala iz viih dimenzija,
tumaili kao objave i manifestacije bogova, ne razlikujui ih mnogo od ostalih
astralnih tvorevina, svojih projekcija, elementala, arhetipova i T-polja.
47

Ezoterina tradicija govori o astralnim larvama. To su psihoenergetski entiteti odreenog sadraja koji su
prikaeni na ovekovu auru i prisiljavaju ga na izvesna ponaanja. Ponekad su to bezazlene navike, ali esto
ovek ponavljanjem proizvede, ili se, ve proizvedene, same nakae i jae larve koje izazivaju vee poremeaje
u ponaanju, razne poroke, opsesije i perverzije, koje mogu negovanjem i ponavljanjem prerasti i u tee psihopatoloke poremeaje. Larve mogu postojati i slobodno, a bivaju privuene onom oveku ije im ponaanje odgovara. Tada se hrane njegovom energijom terajui ga da ponavlja postupke koje im donose energiju. Larve treba
takoe razlikovati od neorganskih bia, mada je to ponekad teko. One spadaju u elementale. U hrianskoj
tradiciji one su se najee poistoveivale sa uticajima demona i avola, ali to je samo donekle tano.

130

Sutinsko razlikovanje neorganskih uticaja od vanzemaljskih jeste u tome to su

neorganske tvorevine prirodne tvorevine (od prakrti). Zato je njihovo delovanje u
saglasnosti sa prirodnom uzronou i uslovljavanjem. Iako je teleoloka funkcija prirode da u celosti slui Duhu, ne treba smetnuti s uma da je ona nesvesna i uslovljavajua sila, pa su takve i njene tvorevine, a neorganska bia su njene najeminentnije tvorevine. Moe se rei da se njihova edukativna funkcija sastoji u stvaranju najveih i
najperverznijih izazova za samosvest i integritet ovekov, pri emu pakao i avo imaju
sporedne uloge - izazova bez kojih ne bi ni bilo svesti u oveku.
Za razliku od svih ovih prirodnih uticaja, vanzemaljski su duhovnog porekla
(iako ne svi). Pravi izvor svesti u subjektu je purua. Postoje planete sa organskim
ivotom koje su mnogo starije od Zemlje, koje su do sada i nestale. Na njima su se
svesni subjekti davno ostvarili kao purue (mi smo tek u poetnoj fazi). Kapila nam je
ostavio do znanja da one osveene linosti koje su dole do granice prakrti, koje su je
sasvim spoznale, postaju najuzvienija bia u prakrti, i stoga sadre sve mogunosti
postojanja kao mogunosti svoje volje. Na sanskritu (devanagariju, 'jeziku bogova)
ovakvo se uzvieno bie naziva Ivara, a prevodi kao Bog. Njihov jedini nain postojanja jeste irenje duhovnog ivota na planetama gde postoje organske mogunosti
za oblikovanje svesnog subjekta, jer se jedino kroz njega moe ispoljiti iskonska neuslovljenost koja omoguava smo postojanje - purua. Iako je reeno da je teleoloka
funkcija prakrti da stvara svesnog subjekta, interes prirode zadovoljen je ve time da
svesni subjekt bude na nivou primata koji lovi i skuplja plodove. Kulturna i duhovna
funkcija u svesnom subjektu mora biti inicirana odozgo, od strane bia u kojima je
Duh ve prisutan. Nesvesna prakrti ne moe sama da stvori svesno bie. Dakle, Ivara
je personifikovani purua. On ima ljudski oblik, ne zato to mi imamo sklonosti ka
antropomorfizmu, ve zato to je on nas stvorio po svom liku. A taj lik je takav jednostavno zato jer je organski najpogodniji za osveenje Duha u prirodi i delanje u tom
cilju, a ne zato to neki Bog hoe da ba tako izgleda.
Hibridi ljudi i neljudi
Jedna od najvanijih stvari koju treba znati u razmatranju odnosa neorganskog i
organskog podruja prakrti (vidi shemu na slici 1), jeste da na ovom svetu, na organskom podruju, indriyni, na fizikom planu, ne ive samo ljudi u ljudskom obliku,
odnosno, da nisu svi koji izgledaju kao ljudi zaista ljudi sa ljudskom duom. I na neorganskom podruju postoje svesni i delatni entiteti, ne samo na podruju indriyni. Njih
smo uopteno nazvali neorganskim biima. Takoe postoje bia koja su njihova meavina, mutanti, organski portali ili hibridi ljudi i neljudi: nekih vanzemaljskih bia,
neorganskih bia, i demona. Oni fiziki izgledaju kao ljudi, ali razlikuju se po delima.
Ti hibridi su vladari na ovoj planeti, to je sva aristokratija koja je vlasnik svih dobara i
resursa, oni su vladari ekonomija, finansija, drava, svih diktatura i ratova na svetu
koji su se ikada vodili.
Oni obavljaju na fizikom planu isti posao kao neorganska bia i demoni na
astralnom: materijalizuju ovekovu nesvesnost kako bi na taj nain bio suoen sa
neophodnou buenja. Zato to celo neorgansko podruje na shemi emanacije prakrti
(shema na slici 1) deluje kao ogledalo organskom (indriyni). Oni su uzrok svih destrukcija i sveg zla koje se deava ljudima kada nisu integrisani kao celovite linosti
(aham-kra). Ljudi sa ljudskom duom, koji su svesni sebe, nikada nisu destruktivni,
131

ne ine nasilje ili zlo. ine ga samo ako su nesvesni, opsednuti ili na drugi nain prisiljeni da ga poine.
Kosmos opstoji na dijalektici suprotnosti, stvaralakih i destruktivnih sila, i te
sile imaju svoje konkretno olienje u odreenim biima (sinovi svetlosti i sinovi
tame). 48 Tako je sila stvaranja ivota oliena u aneoskim i svim ljudskim biima.
Njihova sutina je da budu olienje Duha, purue, da daju i omoguavaju ivot i spoznaju iz svoje punoe, iz Duha ije su olienje. Sila razaranja je oliena u demonskim i
biima koja nemaju ljudski oblik (osim kao imitaciju) ni duu koja moe biti olienje
Duha. Ona su iskljuivo tvorevine prirode ili prakrti sa sutinskim svojstvom nagonske
borbe za odranje sebe, jer su svesna samo svog oblika, ne i Duha koji sve omoguava. Na fizikom planu to su ivotinje, njih poznajemo jer ih vidimo, ali na neorganskom podruju to su demoni, neorganska i neka vanzemaljska bia, i njih ne vidimo
uvek jer borave na viim dimenzijama.
Istovremeno kada su stvorena ljudska bia u ovom univerzumu, stvorena su i
neljudska da budu suprotnost ljudima. Fiziki svemir se zasniva na dijalektici suprotnosti i zato se svest u fizikom svemiru kristalie kroz iskuenja suprotnosti. Takav je
zakon. Zato postoje bia koja taj zakon sprovode u delo.
Sve o poreklu ljudi, nastanku hibrida i njihovoj vladavini moe se nai u mojoj
drugoj knjizi: "Istorija galaksije, zemlje i oveka", Drugo dopunjeno izdanje, 2010.
godine.
(http://www.ivantic.net/moje_knjige.htm )
Takoe i u knjigama Stewart Swerdlow: "Blue blood, true blood, conflict &
creation" i David Icke: "Najvea tajna" (Consiglieri, Beograd, 2006).
Budui da je ovo rasprava o snkhyi kao izvornoj, autentinoj i kompletnoj
nauci o oveku, moramo se upoznati i sa svim detaljima u kakvim okolnostima ovek
danas postoji, kako je uslovljen i kako su nastale te okolnosti.
Navedene knjige mogu pruiti sve potrebne informacije o tome, a mi emo se
vratiti naoj temi o samoj snkhyi i ispitivanju drugih aspekata tanmtr.
***
Svaka zavisnost i opsednutost, od onih malih iz svakodnevnog ivota, pa do
mnogo veih opsednutosti natprirodnim moima i znanjem, jeste prepreka izmeu
oveka i iste neuslovljenosti Duha, prepreka koju tvore neorganski oblici bivstvovanja, najee niih dimenzija, i elementali. ovek je najsnanije opsednut mislima koje
su najfinija i zato najuticajnija T-polja. ovekov kljuni problem je mentalna uslovljenost. To ne znai da treba da bude bez misli, ve samo slobodan od njih. Tada e i
misli delovati slobodno od ovekovog subjektivnog nametanja, bie istije i ispravnije
kao poruke prirodne celine svom subjektu. Kada je ovek mentalno uslovljen, on oajniki trai utehu i utoite u vezivanju za neki oblik bivstvovanja; dok je neiskusan i
mlad, pokuava da je nae u organskim oblicima, kroz telesno iskustvo, a kada ga takvo iskustvo poui da su ti oblici promenljivi i propadljivi, on postaje ozbiljan i duhovan, pa svoje utoite zduno nalazi u neorganskim idolima i demonima ili u inflatornoj funkciji manasa, u konceptima i ubeenjima od kojih stvara tradiciju, moral i religiju. Unutarnja se uslovljenost uvek, kao lik u ogledalu, izraava spolja kroz ovekovo
kultivisanje raznih oblika zavisnosti. Cela je istorija sainjena od takvog kultivisanja
48

O tome videti u kjigama: Barbara Marchiniak: Bringers of the Dawn ("Donosioci novog svitanja") i The Emerald Tablets of Thoth by Thoth the Atlantean; by Translation and Interpretation by Dr. Maurice Doreal [Claude
Doggins] ("Samragdne tablice Tota Atlantianina")

132

iji su predvodnici oduvek bili politiari i svetenici (sa prva tri nivoa religioznosti).
Ovakvu kulturu uslovljavanja moemo prepoznati po tome to se ona sama nudi sa
svih strana kao gotov proizvod i prava tradicija, kao neto to ne zahteva od oveka
nikakav napor da se uzdigne i postane jedinstvena linost ve, naprotiv, da napusti
individualnu slobodu i osvajanje nezavisnosti, da se prepusti datom sadraju prihvaenog koncepta i da jedini napor ulae u njegovo obnavljanje i uvrivanje. Takva pseudoreligija se nikada ne zadovoljava tihim i jednostavnim linim ostvarenjem, koje
oveka ispunjava iznutra. Ona uvek trai svedoke radi privlaenja novih rtava i najbolje uspeva u ivom blatu kolektivizma i nacionalizma.
Neprobuen ovek ivi po impulsima prirode i zato ima organsku potrebu da
robuje neorganskim tvorevinama iz dva osnovna razloga: zato to su mu strane vie
kategorije, jedinstvena linost i stalna budnost, i zato to su organsko i neorgansko
uvek u rezonantnoj interakciji. Za razumevanje ovekovog poloaja u toj interakciji
presudno je shvatiti da prosean, neprobuen ovek nema svojih misli, rei niti dela sve su to izrazi uticaja raznih T-polja na manas, bilo unutarnjih, psiholokih, bilo spoljnih. Misli su posrednici za doivljavanje sveta i, kao takve, nastaju u indriyni
(manas) pod uticajem objektivnog podruja. Sve misli pripadaju svetu, a ne ovekovoj
sutini. Ti mentalni uticaji se ire prostorom kao talasi zraenja i nalaze svoje utoite
u umu koji ih prihvata - kao svoje. Samo zato to se misli ukrtaju u manasu, koji je
njihov prijemnik i regulator, i nalazi se unutar ovekovog tela, u njegovoj glavi, iza
oiju, on je pogreno ubeen da je to njegova misao, da ga se njen sadraj bitno tie i
da mora da je poslua - u toj meri da je sposoban da na podsticaj neke zamisli, rei ili
informacije poini najdrastinija nedela.
Upravo zato to misli nisu nae ve delo prirode, stanje slobode od misli, koje
postiemo meditativnom praksom, doivljavamo kao samospoznaju, nalaenje sebe,
svoje autentinosti.
Takoe, uticaji T-polja nisu strani oveku samo u prostornom odreenju, kao
spoljanji, ve i u vremenskom, kao proli, kao seanje i teret line prolosti ili projektovane budunosti. To su unutarnji ili psiholoki uticaji i zahvaljujui njihovom radu
vreme uopte i postoji. Zato ovek, da bi se oslobodio misli i ostao svestan kao isto
bivstvo, mora da se oslobodi svoje vezanosti za linu prolost, ali ne i da je zaboravi,
jer u svesti nema zaborava ve samo slobode i nevezanosti. Kada vidi i dela direktno,
bez posredovanja osmiljavanjem, on je u potpunosti efikasan - jer priroda je u svim
svojim mogunostima efikasna kada je ne ometaju pogreni stavovi. U njemu su se
subjektivnost i objektivnost, spoljanjost i unutranjost, stvaralaki sjedinile kao jedno
bie i jedna linost.
S prirodno uslovljenim mislima, reima i delima, ovek nikada ne postie smisao svoga ivota. On moe svoj vek proiveti podnoljivo pa ak i zadovoljno po merilima prosene veine, ali na kraju e se oseati kao da nije ni iveo, da je propustio
neto bitno. Takvom oveku ono bitno mogu nagovestiti samo vie sile neorganskog
podruja. Njihovo ime, Aneli, (na grkom: angelos) znai glasnici ili vesnici. Oni su
iskuivai i uitelji ovekovi koji slue Bogu. Svako ko se uzdigao u duhovnosti, svoje
uzdizanje zapoeo je tako to je uo poziv iz vieg sveta, poziv kao viziju ili glas.
Duhovna zrelost zapoinje tek sa aham-krom. Ona je veini ljudi nedostupna
jer ive opinjeni uslovljenostima niih kategorija i to ih porobljava. Na slici br. 1. se
moe videti da onaj ko ne dopre do aham-kre, zapada u neorgansko podruje
tanmtr. Zato su im potrebni bogovi i nebeska bia kao instrumenti pomou kojih
priroda kultivie oveka - iako na isti nain pokazuje kako ga porobljava. Zato priro133

da, preko T-polja i inae, porobljava, kada joj je teleoloka funkcija da oslobaa reeno je u poglavlju o prakrti. Njen poredak je takav da samo mali broj ljudi moe da
se uzdigne iz sfere njene uslovljenosti u duhovnu slobodu. To mogu samo celovite
linosti, jer one, usled sopstvene celosti, vide i prakrti kao celovitu. Ona veinu dri
porobljenu nagonima biolokog opstanka, kako bi odravali i reprodukovali organski
ivot. Priroda koja nije celovita i savrena, a takva je kod veine ljudi, porobljava. Priroda koja je spoznata kao jedinstvena celina, i kao takva razliita od Duha-oveka,
oslobaa. Ona ne moe zadrati onoga ko spozna svoju razliitost od nje.
Duhovna zrelost zapoinje tek sa aham-krom - to znai da samo onaj ko deluje
iz aham-kre moe da ima svoje misli i one su uvek stvaralake. Svako ko deluje do
manasa nema svoje misli, one su mu nametnute. Zato su mu i rei dela u neskladu sa
mislima. Samo jedinstvena i svesna linost koja deluje iz aham-kre moe da ima svoje misli i one tada deluju po zakonu privlaenja i stvaralatva. One su uvek u skladu sa
reima i delima. Zato to je aham-kra nadreena celoj indriyni, svim delatnim organima, kao i umu, manas.
Veliki deo neorganskih uticaja iz viih dimenzija prirode moe neprobuenom
oveku biti od koristi. Kroz njih Majka-priroda brine o svojoj deci. Ali, mnogo je
nepovoljnih uticaja iz nieg astrala. Pravi odnos prema porobljavajuim uticajima
neorganskih bia sastoji se iz znanja da je on etvorostruk. Prvi je poziv u kome se ti
uticaji objavljuju oveku, preko nekih znakova prisustva, verbalno preko glasa, a esto
i vizuelno. Drugi je pristanak na poziv, kada ovek obraa neumerenu panju tim uticajima i uspostavlja dijalog sa neorganskim biima, najee zahvaljujui emocijama
koje njihova neobinost izaziva, ili zbog obeanja nekih spoznaja i moi. Trei je
povremeno prihvatanje tih uticaja celim biem, kada ovek svojim ponaanjem sledi
njihove podsticaje. etvrti vid uticaja je potpuna i trajna opsednutost njima. Tada
ovek gubi i ono malo svoje linosti i volje koje je imao (da je imao u potpunosti svoju
linost i volju ne bi mogao da potpadne ni pod iji uticaj), u njemu su se nastanili
neorganski entiteti i razna polja tuih uticaja, potpuno su ga opseli, tako da sve radi po
njihovom diktatu. Ove uticaje ovek mora odbiti na samom poetku. Treba ih, nakon
prepoznavanja, hladno odbaciti s uverenjem da nita osim bia nije stvarno i da je ista
svest o iskonskoj slobodi koja sve omoguava sutina naeg bia - nita drugo. Sve
ostalo su senke koje se uvek stvaraju tamo gde nedostaje svetlosti svesti. 49

49

Ovde je, dakle, samo ukratko i na najoptiji nain iznet uvid u osnovne zakonitosti neorganskih oblika bivstvovanja u prirodi. Detaljnije o ovoj problematici bave se sve drevne duhovne tradicije i religije. Najbogatija
riznica svih zgoda i nezgoda s neorganskim biima svakako su bajke, a ne zaostaju ni prie Hiljadu i jedne
noi. Treba spomenuti i dela svetog Dionizija Areopagita O nebeskoj jerarhiji i Emanuela Svedenborga
Nebo i pakao, koja mogu pruiti mnogo znaajnih uvida. Geteov Faust, naroito drugi deo, neophodan je
prirunik za razumevanje svega ovoga. Opus Karlosa Kastanede mnogo govori o neorganskim biima, i to iz
linog iskustva, bez judeo-hrianskog tumaenja. Samo su tu ona prikazana kakva jesu, u svom prirodnom
obliku i uticaju, bez iskrivljavanja nekim lokalnim pseudoreligioznim stereotipima. Nezaobilazan je i Franc
Bardon sa delom Praksa magijske evokacije. Ali, Tibetanska knjiga mrtvih je svakako najvanija i najkorisnija, u njoj je izneta sutina neorganskog podruja i ovekovog ispravnog odnosa prema njemu.
Psihologija i psihoterapija se takoe bave pojavama neorganskog sveta, ali te naune oblasti su pod
najteom kontrolom i zloupotrebom Iluminata (hibrida) i zato ih tumae subjektivistiki i lano kao nekakve
psihike projekcije koje, usled ovekove nesvesnosti, izgledaju kao objektivne pojave. Ovo je i tano i netano.
U astralu postoji i ono to je projekcija naih subjektivnih sadraja, i ono to uopte nije nae, nego manipulie i
nama i naim sadrajima; podsvesni sadraji jesu, dakle, nai, ali neorganska bia, koja ih jasno vide, od tih
sadraja prave komare. Iako to sve ima svoju edukativnu funkciju u poretku prirode, mudrost je razlikovati to
dvoje.

134

Demonizam i doktrina probuenja

Nakon poglavlja o T-poljima i neorganskim biima, u kome je postalo jasno
kakve sve religijske oblike ona mogu dobiti, moramo izriito podvui razliku izmeu autoritarnog ali i edukativnog demonizma - koji proima nie oblike judeohrianske tradicije i sve njene sekte, kao i sve mnogoboake paganske religije - od
doktrine probuenja u koju, pored ranog budizma, spadaju snkhya, (Patanjalijeva)
joga, (filosofski) taoizam i ezoterine tradicije sufizma.
U edukativni demonizam spadaju sve religijske tradicije koje se zasnivaju na
ritualnom, institucionalnom i dogmatskom pervertovanju otkrovenja dobijenih spolja,
od viih, boanskih sila ili prorokovanjem, koje su autoritarne i dogmatske i koje
sadre bilo kakav oblik rtvovanja, bilo prinoenja rtava, pravog ili simbolinog, bilo
nametanja mentaliteta rtve oveku. Sav taj demonizam je potekao od demonskih bia
i do danas ga odravaju njihovi hibridi, Iluminati.
Doktrini probuenja pripadaju sve prakse koje oveka navode da se sam probudi iz nesvesne prirodnosti i oslobaaju od neznanja i robovanja ak i najviim silama
prirode, prakse koje se prenose neposredno i lino, jer ga osposobljavaju da sam iskusi
neuslovljenost Duha. Doktrina probuenja se, dakle, zasniva na duhovnosti koja je
iskljuivo rezultat ovekove line zrelosti. Takva se duhovnost, koja proizlazi samo iz
zrele linosti, s pravom moe smatrati autentinom i jedinom koja je primerena oveku, koja je humana. Demonizam se, nasuprot tome, zasniva na uticajima koji su oveku stigli spolja, koji su mu nametnuti od strane neke vie sile i koje mora da prihvati
imitacijom, dresurom ili silom. Takva duhovnost je pseudoduhovnost i sve religije
zasnovane na njoj su pseudoreligije. Istorija, koja je puna ratova izmeu takvih religija, najbolji je pokazatelj nehumanog karaktera takve duhovnosti.
Doktrini probuenja pripadaju one istine koje se otkrivaju linom zrelou i
radom na sebi, uvek na jedinstven nain. U demonizam spadaju sve 'istine' koje su pristigle spolja kao gotove i nepromenljive, kao zakon koji se namee svima (takve 'istine' najee diktira neki drakonski Bog).
Doktrina probuenja (budizam) poziva oveka da sam bude svestan najvie
stvarnosti, jer smatra da on to moe da bude. Ona oveka ini aktivnim uesnikom u
ostvarenju svoga smisla. Demonizam oveka ini pasivnim i negativnim kroz oseanje
krivice i greha, ui da je ovek iskonski grean i stoga nesposoban da bude svestan
najvie stvarnosti, ve samo njen sluga. Za stvarnost se tu smatra samo ono to neki
vii entiteti i autoriteti prikazuju kao stvarnost, to uvek pristie kao gotovo spolja, i
to se zatim zapisuje i ui napamet kao tradicija, dogma ili zakon. U tome je, dakle,
osnovna razlika izmeu demonizma i ovekove autentine duhovnosti. Demonizam se
uvek ropski prima spolja i prenosi tradicijom i institucijom (crkvom), dok se autentina, ovekova duhovnost ispoljava samo individualno, ona se stvara procesom individuacije, kao lina zrelost (tj. kao zrela linost), neposredan doivljaj i celovito uestvovanje takve linosti u najvioj stvarnosti postojanja i smisla. Demonistika vera je
uvek determinisana nacijom (plemenom) i teritorijom, njena se tradicija ne razlikuje
od nacionalizma. Zato je demonistika duhovnost uvek nasilna i iskljuiva, dok je
duhovnost probuenog univerzalna i kosmika, uvek je nena i prihvata s ljubavlju
svakoga, bez obzira na verska (i ostala psihomentalna) ubeenja, ona gleda i voli
samog oveka, a ne njegove metafizike iluzije. Stvarnost se ispoljava kroz probuenog oveka, on zrai njenom duhovnou kao zvezda svetlou, ispoljava je humorom
135

i slobodom, dok demonistiki vernik uvek izgleda kao sluga ili rob, u najboljem sluaju kao advokat "boije istine" ili politiar. On 'stvarnost' prihvata samo umom, ui
napamet ono to misli da je stvarnost, dok je probueni postao stvarnost koja je ishod
samog bia, svakog oveka i sveg ivota (Luka, 17:20-21).
Isusovo uenje spada u doktrinu probuenja, ali je naknadno, zasnivanjem crkve pretvoreno u demonizam. Ovde je vano znati da prva tri nivoa svih velikih religija
(judaizam, hrianstvo, islam i mahajana budizam) pripadaju demonizmu, dok njihovi
vii, ezoterini nivoi, upuuju na probuenje (mistino nadilaenje svega).
Ove dve sfere treba jasno predstaviti i razlikovati: demonizam kao niu, a probuenje kao viu. Jasno je na shemi (slika br. 1) da demonizam spada pod dejstvo
tanmtr ili neorganskog podruja (astral) s kojim se nastavlja ropstvo u prirodi, ali sa
kamuflaom nebeske harizme, samo zato to je to podruje razliito od prepoznatljivog ulnog sveta indriyni. Doktrina probuenja, meutim, nadilazi sve uticaje i celu
prakrti afirmacijom linosti (aham-kra) i stalne budnosti (buddhi). Zato je ona jedina
autentina duhovnost. Ove dve sfere takoe treba razumeti kao nunost prirodnog razvoja koja se vidi u individualnom ivotu, kao i u istorijskom, kolektivnom razvoju
oveanstva. Nia, demonistika sfera je, tako, nuna faza razvoja nezrelih individua
koje nisu sposobne za drugu praksu nego jedino za imitaciju, koje moraju biti podvrgnute prinudi i prisili, i koje moraju primati pouke spolja, kroz autoritet (ne samo u religijskoj formi ve i kroz totalitarna drutvena ureenja, od kojih su neka savremena bila
i ateistika - edukativni demonizam moe jednako uspeno biti uoblien u komunistikog velikog vou kao i u kapitalistiku demokratiju, tehnokratiju, reklamokratiju,
potroaki mentalitet, medijsku manipulaciju javnou...), dok je via faza probuenje,
kad ovek sam po sopstvenoj zrelosti spoznaje stvarnost i postaje sama stvarnost.
Iskustva mistika svih kultura pripadaju neorganskom podruju, mada se neki, u
svom najboljem vidu, trude da ga nadiu i ponekad dopiru do spoznaje neuslovljenosti, ali im ona ipak nije stalno uporite. Da jeste, doli bi do snkhye ili bi postali budisti. Magijske prakse se bave neorganskim svetom, ali ga ne nadilaze. One pokuavaju
njime da ovladaju i kontroliu ga, ali u tome ne uspevaju jer nemaju inspiraciju vieg, i
magiar postaje rob neorganskih bia ili njihov saveznik, ma koliko se pozivao na
Boga. Da on ima inspiraciju Duha neuslovljenosti ni od ega, koji je jedini Tvorac, ne
bi se ni bavio magijom.
Uslovljenost civilizacija neorganskim podrujem izraena je u razliitoj meri,
zavisno od razliitih ideja Boga koje se u njima javljaju.
Ideja Boga se u judeo-hrianstvu javljala na razliite naine. Oni su poznati
svakome ko poznaje istoriju religija i zato emo ih ovde prikazati samo ukratko, u
skladu sa shemom prakrti na slici br. 1.
Najstarija ideja Boga u judaizmu je bila elementarna, pripadala je podruju
velikih elemenata, maha-bhtni. To je bila ideja Boga kao tetragramatona, etvoroslovne rei sainjene od hebrejskih slova Jod, He, Vau, He. Ova formula, JHVH, predstavlja etvoropolni princip univerzalnog stvaranja sveta kroz etiri elementa: zemlje,
vode, vatre i vazduha. Ona ujedno predstavlja sve dimenzije postojanja i moe se rei
da je takva ideja Boga bila usklaena sa stvaralakim principom koji je zaista na delu
u univerzumu. On je izraen u Mojsijevom Postanju ali samo na poetku, u prvom
poglavlju. Ve od drugog poglavlja nestaje istinski princip stvaranja, ija je dinamika
izraena kroz simboliku broja sedam, i Bog se prikazuje kao tipini demon, dakle, prelazi u podruje astrala. On u antropomorfnom obliju eta rajskom hladovinom i postavlja pitanja na koja ne zna odgovore (Post. 3. 8-9). To je toliko tipian opis neorgan136

skog bivstvovanja da ga samo nezreli um moe prihvatiti kao opis Tvorca. Njegov
dalji prikaz kroz celo Mojsijevo Petoknjije je ist demonizam. On ubija prvoroenu
decu u Egiptu da pokae svoju silu, i u to ime trai ljudske i ivotinjske rtve - to je
najvei dokaz njegove astralne, demonske prirode. On stalno sam tvrdi za sebe da je
Bog, to pravom Bogu uopte nije potrebno. Ovde se radi o sugestivnom ubeivanju.
On preti smru onima koji ne poveruju, i ne postoji objektivan kriterijum po kojem bi
mu trebalo verovati. Jezik kojim je pisan gotovo celi Stari zavet je trgovaki jezik, to
je karakteristino za komunikaciju s neorganskim biima.
Starozavetni Jehova je najznaajniji izraz edukativnog demonizma u istoriji
oveanstva. Tada nije bilo drugog naina da se kultivie primitivna svest ljudi. U tom
smislu, njegova uloga je bila pozitivna. Takoe i uloga hrianske crkve tokom ranog i
srednjeg veka; pored svih loih osobina ona je bila jedini nain da se ljudi kultiviu i
da se stvori jedinstvena graanska (evropska) kultura - koja je osnova za aktualizaciju
Duha na ovoj planeti.
Sledea via faza ideje Boga nastaje pojavom Isusa Hrista. On je tu ideju otelotvorio u ivu stvarnost sopstvenim biem i tako ju je afirmisao na nivou aham-kre. Sa
Isusom Bog dobija svoje najhumanije olienje, postaje ovek. Ovo je hriansko stanovite koje zastupa i dananja crkva, ali ranohriansko i gnostiko stanovite jasnije
je ukazivalo na injenicu da je u Isusu Hristu Bog spasen od svoje demonske prirode
(astralne tvorevine pod uticajem tanmtr) i uzdignut na vii ontoloki nivo (ahamkra). U Isusu Bog od bezline i nehumane sile postaje linost, a njegova stvaralaka
mo ustanovljena kao ljubav - koja se prepoznaje jedino kada energija stvaranja postane svesna, a to postaje jedino u linosti. Zato se sa Isusom pravi razlika izmeu Starog
i Novog zaveta. Sutina njegovog pojavljivanja i delovanja je da se kroz pruanje idealne vizije savrenog, autentinog oveka zane fundamentalna razlika izmeu prirodno-demonskog (prakrti) i duhovnog u oveku (purua). Stoga je uporno izgonio
demone iz obuzetih ljudi i sebe nazivao Sinom ovejim, da bi naglasio svoju razliitost od tvorevina (sinova) demonskih, tj. neorganskih (ili je to njegova aluzija na puruu) i od demonskih hibrida (levitskih svetenika). Mnoge njegove izjave sauvane u
Gnostikim jevaneljima (Jevanelje po Tomi, Knjiga Tomina) ne samo da savreno
ukazuju na jedinstvo ovekove linosti sa sveoptim principom stvaranja (aham-kra),
nego i na viu kategoriju, na buddhi, po emu se izjednaava sa budistikim i taoistikim iskustvom. Isus je zato u potpunosti pripadao doktrini probuenja i to je sutina
svega to je govorio i inio. On nije pripadao demonizmu. Protiv njega se borio i tu
bitku izgubio, izgonio je demone iz pojedinaca, ali nije mogao iz itavog naroda. O
Bogu je svedoio linim primerom, govorio je o Njemu kao o Duhu i istini koja se ne
nalazi u ovim ili onim hramovima. Zato je doao u sukob sa svetenicima i hibridnim
vladarima kojima je Bog bio i ostao nacionalni feti s kojim oni ve tri hiljade godina
uspeno stvaraju monopol i trguju ljudskim duama.
Istona crkva je pokuala da bude doslednija u diferencijaciji Duha od Zapadne.
Zato je i dolo do odvajanja Rima od Vizantije (1054 god.). Istona, Pravoslavna crkva
je sauvala predanje pravih Isusovih uenika o znaaju unutarnje molitve koja vodi
monaha ka vienju nestvorene svetlosti, u mistikoj teologiji je sauvala razumevanje
Isusovih rei da je Bog sloboda koja omoguava bivstvovanje u celosti i da je zato on
ljubav koja svojom energijom spasava sve tvorevine, svakog oveka i celu prirodu;
koja osuuje greh, a ne grenika. To je znaenje jevrejske rei cedaka. Njen prevod na
grki bio je ispravan u pojmu dikeosini koji oznaava raspodelu dobara svima jednako,
bez ikakvih razlika (Matej 20:1-16, Beseda na gori i dr.). Njenim lanim prevoenjem
137

na latinski pojam justicia divina daje se volji bojoj uski juridiki smisao prizemne
pravinosti koja proizvodi sukob dobra i zla. Zahvaljujui njoj, pravednost boja svodi
se na nasilje koje proizlazi iz politikantske i izoidne predstave o dobru i zlu koja u
prirodi ne postoji. Ali i to ima svoj razlog postojanja, naime, juridikom osudom grenika jaa se prinuda na oveka i otuda je katolika, a jo vie protestantska kultura
materijalnog i drutvenog ureenja postala daleko naprednija od pravoslavne, koja
oveku sve prata po ugledu na dobrotu boiju. Iako je zaostala u materijalnom, pravoslavna je kultura ouvala duevni razvoj. Sutina pravoslavlja je u saobraenju i
ouvanju ovekove due u izrazu neuslovljene ljubavi i dobrote kojom Bog sve omoguava, izrazu s kojim je ovek najblii Bogu.
Videli smo kako se ideja Boga u judeo-hrianskoj tradiciji razvijala od elementarnog principa stvaranja, preko demonizma, do njegovog nadilaenja u linosti Isusa
Hrista.
Moglo bi se rei da od judeo-hrianskog demonizma odstupa mistika tradicija
sufizma koja je vrlo uspena u nadilaenju demonizma, i u svojim najviim iskustvima
svedoi samo o probuenju. Sufizam je stariji od islama i u islamu je postao deformisan. Islam su Iluminati iz Rima stvorili kao program kontrole uma namenjen ljudima
sa koji su osnovali Sumersku i Mesopotamsku civilizaciju. Oni su naseljavali ceo Bliski i Srednji Istok, mnogi od njih su postali Arapi, i sauvali su mnoga drevna znanja i
nesebino ih irili drugim narodima. Da bi to spreili Iluminati su stvorili Islam kao
potpunu diktaturu nad umom i sa ciljem unitenja sveg drevnog znanja o oveku,
ukljuujui i gnostika uenja koja su bila veliki neprijatelj Rimskoj crkvi. Narodi
Severne Afrike i Bliskog istoka uopte nisu prihvatali autokratsku Rimsku crkvu zasnovanu na falsifikovanju Hristovog uenja. Oni su daleko vee potovanje ukazivali
gnostiarima, jer su uvali autentino uenje Hristovo, danas delimino poznato i kao
ezoterino hrianstvo, i bili su podvinici, svojim primerom su svedoili o Hristovoj
nauci. Svetenstvo Rimske crkve koje je vladalo diktaturom i licemerjem narod je
otvoreno mrzeo. Kao i gnostike, Rimska crkva iz istog razloga morala da uniti i katare i bogumile u srednjem veku.
Rim je najpre pokuavao da preko sv. Avgustina Arape obrati u hrianstvo, a
kada u tome nije uspeo, pokrenuo je indirektnu metodu, stvaranja druge vere koja e
raditi u njihovom interesu. Prvo su pustili glas u Severnoj Africi meu Arapima da
oekuju njima sasvim nepoznatog judeo-hrianskog "proroka" ili "poslanika". Tu glasinu su negovali vekovima dok nisu otkrili pogodnog za tu ulogu, Muhameda. Prva
ena Muhamedova je bila hrianka, udovica koja je izvedena iz manastira sa zadatkom da postane ena Muhamedova. 50 Njegov stalni pratilac, zapisniar i tuma
Kur'ana, Vorakva, igrao je ulogu njegovog programera, bio je hrianin i radio je po
zadatku Rimske crkve. On je pisao (ili je dobio ve spremljene tekstove) i korigovao
ceo Kur'an. Postoje delovi Kur'ana koji nisu objavljeni, a zapisao ih je sam Muhamed.
Te delove vrhovni poglavari islama skrivaju od naroda jer u njima je Muhamed jasno
napisao da su rimokatolici stvorili Islam.
Meutim, vrlo brzo se islam proirio i ojaao toliko da je postao nezavisan od
Rimokatolike crkve. Postoje dokumenta da je rimski papa u poetku direktno nareivao muslimanskim voama i finansirao ih u osvajanju Severne Afrike. Kada su muslimani za raun rimokatolika pobili sve gnostike, izvorne hriane i prave uenike Isusovog uenja koji su za rimokatolike bili neprijatelji, i sufije, uvare drevnog znanja o
50

Kada neko ode u manastir ide za ceo ivot, naroito udovice, i stoga je upadljivo da je izvedena iz manastira,
nije ga sama napustila.

138

oveku i njegovoj duhovnoj autentinosti, spalili sva drevna znanja i univerzitetske

centre, okrenuli su se ka Jerusalimu kao svom "svetom gradu". Problem je to je njegova "svetost" ve bila zauzeta. Po planu trebalo je da osvoje Jerusalim, uklone uticaj
Jevreja i ranih hriana kojih je u Jerusalimu bilo najvie, i predaju ga Rimskoj crkvi.
Ali oni su ga zadrali za sebe. Od tada traju njihove meusobne ucene jer niko od njih
ne eli da se ova istina objavi. Da bi je zatakali, povremeno su glumili "krstake"
ratove.
Ovu istinu znaju vrhovni poglavari islama i danas, naroito u Saudijskoj Arabiji
i Iranu, i skrivaju je od javnosti. Istu istinu skriva i Vatikan. Ni jednima ni drugima ne
odgovara da se istina sazna. Zato se meusobno povremeno ucenjuju i sarauju. Tako
je, na primer, Vatikan pozvao muslimane da osvoje njima neprijatnu Vizantiju, i tako
je nastalo Osmansko ili Otomansko (Tursko) carstvo. Kasnije su ih pozvali da osvoje
Balkan, ali samo pravoslavni deo Balkana, sa ciljem da se uniti pravoslavna crkva na
tim prostorima. Za uzvrat, muslimani su dozvolili Vatikanu vlast u Libanu, povukli su
se iz panije (uz malo ratova kao predstave za narod), a kada je Vatikan pokrenuo graanski rat u paniji, general Franko je imao uglavnom muslimane u svojoj vojsci. 51
Islam sadri samo jednu jedinu istinu, a to je da je Bog jedan i svemogu. Zato
je on privlaan ljudima jer je sutina ovekova boanskog porekla. Takvo uenje deluje kao magnet za ljudsku duu (otuda tolika predanost, portvovanost i sranost u veri
kod Arapa i svih muslimana). Sve ostalo je program za kontrolu uma kojim su propisani svi aspekti ivota muslimana. I taj jedini Bog u islamu je spoljni diktator, uopte
nije unutarnja sloboda i ljubav. Sufizam je mistika tradicija praktinog rada na
osveenju oveka i stara je vie desetina hiljada godina. Kada je stvoren islam, koji
nije imao nieg duhovnog u sebi, pobio je skoro sve sufi uitelje, ali i preuzeo neke
ostatke sufijske tradicije i oni danas islamu daju jedini duhovni sadraj. Sva poezija i
lepota mistike islama potie od sufizma koji nije potekao od islama. Dok je hrianstvo stvoreno kao program s kojim se ljudima namee mentalitet rtve, islam je program za nametanje mentaliteta roba (islam na arapskom izvorno znai potinjavanje,
pokoravanje Bogu).
Takoe se stie utisak da i pravoslavlje pokuava da nadie tradicionalni judeohrianski demonizam, koji je Katolika crkva inae pretvorila u vrlo efikasnu politiko-ekonomsku instituciju za osvajanje i odravanje vlasti putem kontrole uma. Pravoslavlje to nije uinilo jer se dobrim delom oslanja na uenja Svetih Otaca ranog hrianstva i tako je sauvalo neka seanja na pravu linost Isusovu, na smisao i znaaj vaskrsenja, ali je ipak propustilo saznanje da je vaskrsenje najkonkretniji in probuenja
celog bia, a ne samo uma, potpuni preobraaj iz nesvesnosti i nepostojanja, u svest i
postojanje. Iako su neke mistike struje u pravoslavlju (apofatika teologija sv. Dionizija Areopagita i isihazam sv. Grigorija Palame) obeavale uspeh u pomenutom nadilaenju i bez sumnje ga postizale, probuenje koje se tako ostvarivalo nije zaivelo niti
je preraslo u doktrinu jer bi ugrozilo izrazito konzervativne temelje Pravoslavne crkve.
Pravoslavlje, koje je i nastalo s ciljem da se sauva sutina Hristove objave i istinsko
spasenje ovekovo od demonizma, zbog svoje nefleksibilnosti nespretno je stalo i ukoilo se negde na pola puta od autoritarnog demonizma katolika, do probuenja ili vaskrsenja, koje je sutina Isusovih rei i dela. Upravo zato to je sutina pravoslavlja
ouvanje ljudske due kroz dobrotu i ljubav boju, to je naslee izvornog Hristovog
uenja i gnostiara, ono nije imalo dovoljno lukavstva da izgradi autoritet u prenoenju
51

Detaljnije o pravoj istoriji Vatikana videti u knjizi biveg Jezuite, dr Alberto Romero Rivere: Vatikanske ubice.

139

te sutine jer je slepo nasledilo rimokatolike lane doktrine i negiranje gnostikog

uenja. Sutina ljudske due se na ovom svetu ispoljava kao bezazlena prostoduna
dobrota i detinja iskrenost. Ona nikada ne moe postati dogmatska institucija, jer je u
suprotnosti sa njom. Ona se moe ostvariti samo u oboenoj linosti ponekog monaha
podvinika. Kontradikcija pravoslavlja je u tome to pokuava da spoji nespojivo:
transcendentalnu boansku duu ovekovu sa politikim manipulacijama ovoga sveta.
Zato sva politika pravoslavlja izgleda neuspena, naivna i nespretna u odnosu na zmijsku lukavost rimokatolika. Ali, nezavisno od crkve, monaka tradicija i, jo vie, ezoterino hrianstvo imaju u pravoslavlju dovoljno slobodnog prostora za individualno
probuenje. I to je ono to je daleko vanije od trenutnih vanjskih uspeha i svih lukavstava ovoga sveta, to e odneti konanu pobedu.
Bogospoznaja se, dakle, prema shemi, kretala od JHVH (maha-bhtani), preko
demonizma (astrala pod uticajem tanmtr), do linosti (aham-kra) Isusove. Posle
Isusa javila su se u hrianstvu bar etiri mistika koji su o njoj progovorili na drugaiji
nain, pokuavajui da je uzdignu na vii nivo, do buddhi i purue. Tako je razvijana
dvojna koncepcija Boga: skrivenog i oitovanog. Ona je pokuavana u gnosticizmu i u
delu Majstor Ekharta kroz razlikovanje Boga (aham-kra) i Boanskog (buddhi).
Zatim, u delima sv. Dionizija Areopagita, Jakoba Bemea i Nikole Kuzanskog moemo
zapaziti slutnje da je Bog nalik na neuslovljenost purue. Ali, ovo su jedini uzleti u
vie shvatanje smisla bivanja uopte. Njihova apofatika teologija je primer najvie
spoznaje koja se moe izrei, ali se ipak ne moe uvrstiti u doktrinu probuenja jer je i
dalje bila teologija, uenje o Bogu, dok govori o neuslovljenosti ni od ega. Tako svi
zavravaju u protivrenosti 'nespoznatljivog saznanja' ili 'uenog neznanja' (docta
ignorantia) o 'jedinstvu suprotnosti' (coincidentia oppositorum) 'Jednoga koji je sve i
nita od svega'. Nema ideje Boga iznad aham-kre, iako se to iznad opravdano moe
smatrati boanskim jedino u smislu najvie vrednosti.
To je dobro poznato na Istoku, naroito u budizmu, koji ne govori o Bogu i o
linosti. Ne zato to ih ne poznaje ili negira, ve to ih savreno poznaje, i zato nadilazi u onome to je vie od svega, u neuslovljenosti koja i Bogu i linosti omoguava da
uopte budu, i ujedno oslobaa od svega - u nirvani. Za razliku od hrianstva, dakle,
budizam zna za ono to je iznad principa sveopteg stvaranja (aham-kra) i njemu tei.
Neupueni tvrde da budizam negira linost i duu, iako su Budini govori puni detaljnih
uputstava kako postati potpuno svesna i integrisana linost, opisa ta dua ovekova
doivljava posle smrti, ali ne zbog volje nekog Boga, ve kao posledicu sopstvenih
dela (karma). Sav budizam je u strogoj meditativnoj praksi, u stalnoj sabranosti panje
ili osveenju, i svako ko to zna, potvrdie da ovek ne moe ni minuta sedeti miran,
oputen i paljiv (buddhi), ako nije celovita linost (aham-kra), i bez duevne zrelosti. Koliko je kao linost celovit i zreo, toliko je i sabran u budistikoj panji. Celovitost
linosti je u direktnoj uzronoj vezi sa meditativnom sabranou i sa nadlinom neuslovljenou. Ovu celovitost budizam podrazumeva i ne govori protiv nje, ve o njenom
iskustvu i nadilaenju, jer linost, kao centar kruga, ima vrlo snano privlano dejstvo
i kada bi se o njoj govorilo kao o cilju, to je sluaj u vedanti i hrianstvu, tada bi ona
umesto da bude poetak slobode, postala njen kraj. 52 Buda nije govorio protiv due i
Boga, ve samo da je svaka koncepcija due i Boga dok smo ispod aham-kre pogrena, da sve to moemo da zamislimo o bilo emu nije ono smo, da se ni na koji nain
ne moe zamisliti ono to jeste - a pogotovo ne naa sutina - jer to ve jesmo. Svakim
52

O kraju metafizike linosti govori sam pojam vedante koji znai kraj znanja, a takoe i hrianstvo, koje s
vaskrsenjem upuuje jedino na transcendenciju.

140

zamiljanjem (manas) samo projektujemo, odvajamo se i gubimo to to jesmo - zamiljanjem da smo ono to nismo. Zato je jedino upuivao na smirenje i utrnue, na transcendenciju funkcija uma, manasa. Svaka predstava je prepreka za transcendenciju.
Ne moe se govoriti ni o emu to je iznad manasa jer se tako postie kontraefekat.
Sve iznad njega plod je iskustva transcendencije. Uostalom, sam pojam linosti na to
upuuje: samo se lino moe dosegnuti. Takoe i o budnosti: ne moe je nauiti onaj
ko nije budan, ve se jedino moe biti budan, ovde i sada. Sve to je Buda govorio o
sopstvu (pali: atta, sskt: atman) odnosi se na egoizam, na refleksiju aham-kre u
indriyni i u tanmtr, a ne toliko na samu aham-kru. 53 Kao probuen, on je vrlo
dobro znao da svi odgovori koji oveku pristiu gotovi spolja postiu kontraefekat, da
ovek mora sam da d odgovor iz svoje spoznaje; da nita tako lako ne prelazi u svoju
suprotnost kao linost, naroito kada se sudi o njoj bez iskustva; da je veina ljudi zapravo nema i zato informaciju o njoj spontano smeta na nii nivo koji je njima dostupan, u indriyni, pretvaraju je u ego; da se linost moe samo neposredno postati i to
samo nakratko, faza aham-kre je kratka, odmah zatim se nadilazi u nadlinu budnost,
u predaju onome to sve (pa i linost) omoguava. Ako se ne nadie postaje egoiki
princip i preokree se iz principa individuacije u princip inflacije mnotva oblija. Isti
je princip koji integrie i dezintegrie, jer on daje oblik svemu, i pojedinanom i samoj
celini. Razlikuje ga jedino ovekova delatnost: aham - ja sam, kra - delanje. Budin
cilj je bio ono najvie, i zato je odbacivao sve nie. Njegova apofaza je najdoslednija
jer i ne pominje Boga, ili samo u negativnom kontekstu, iako mu je Brahma, vrhovni
Bog, poznat ne samo iz predanja ve i linog iskustva: on je i zamolio Budu da objavi
istinu svetu, kada je ovaj hteo da zauti nakon probuenja. Ovde, dakle, imamo duhovit obrt: dok zapadni mistik moli Boga da mu se objavi, kao istina, Budu je sam Bog
zamolio da objavi istinu. To je i slika pravog stanja stvari, prema shemi: Buda (tano
se pie i izgovara kao Buddha) je buddhi, iznad aham-kre - tvorca svih oblika.
Neorgansko podruje prima sve koncepcije i mentalne projekcije i daje im ivi
oblik. Kao veliko ogledalo prirode neorganski svet odraava sva oekivanja i stanja.
Zato se predanom verniku svake religije 'javljaju' samo ona boanstva kojima on pripada - nikada tua. Znaaj apofatike teologije i budizma je u tome to imaju u vidu
ovu injenicu i svu panju ne stavljaju na spoznavanje onoga to jeste, ve na uklanjanje svih takvih pokuaja. Samo tada, u tiini smirenog uma preostaje ono to jeste.
Kada veina hrianskih mistika i uenjaka govore o Bogu i linosti, zduno
brkaju sve kategorije neorganskog sveta, aham-kru i buddhi, pa i manas, jedan pojam
rasteu na ono to snkhya razlikuje kao nekoliko kategorija. Uglavnom su porobljeni
neorganskim podrujem. Prezirui svet, ula i telo (indriyni), svoju energiju u potpunosti predaju neorganskim biima koja im se za tu priliku prikazuju kao Isus i aneli, i
daju im za uzvrat, kao bednu nadoknadu, neke moi, ili sladunjavi miris ouvanog
lea, to, mora se priznati, odaje njihov smisao za crni humor.
Zaratustra preko neorganskog podruja dolazi do spoznaje kategorije buddhi,
jer samo ime Boga, Ahura Mazda, moe se prevesti ne samo kao Vrhovna Mudrost,
ve i kao Najvia Budnost. Mazdaizam je model religije koji tei istinskoj duhovnosti
jer poznaje gotovo sve kategorije o kojima i snkhya ui, a takoe mu je jasan i dualizam Duha i prirode. Iz mazdaizma potie ideja jednog vrhovnog Boga Tvorca, ideja
53

Okosnica Budinog uenja o srednjem putu zasniva se na pobijanju i nadilaenju dva zastranjenja: materijalistikog opstanka (uccheda-vado) koje se svrava materijalnim unitenjem i koje ovde predstavlja empirijsko
podruje indriyni; i idealistikog uverenja u venost nematerijalnog (nebeskog) opstanka (sassata-vado)
kojem ovde odgovara neorgansko podruje. Prema shemi, srednji put vodi ka aham-kri i buddhi.

141

vaskrsenja, eshatologija koja obeava sveopte spasenje, mit o Spasiocu i objava Duha
Svetoga. Tu su takoe razjanjeni uticaji anela, koje je kasnije preuzela judeohrianska tradicija, naroito crkva (zajedno sa ovim ostalim elementima), ne menjajui im ak ni neka imena, ali je degenerisala ovekovu slobodu izbora u nainu bivstvovanja, koja je postojala u mazdaizmu, na ropsko sluenje autoritetu. Mazdaizam je
pravi izvor judeo-hrianstva koje nema nieg originalnog u sebi.
Svu raznolikost koncepcija Boga koja postoji u istoriji moemo prepoznati u
kategorijama prakrti. One nam pokazuju zato je Bog negde skriven (purua) i zato
se ponekad manifestuje na tako razliite astralne naine (tanmtr) sve do otelovljenja
kao avatar (indriyni). Ne postoje vrste granice izmeu kategorija prakrti, pa tako ni
izmeu razliitih boanskih manifestacija. Istorije religija su dobra beletristika za
snkhyu.
Pored judeo-hrianstva na zapadu, Indija je na istoku jo bolji primer demonistikih prevrata i uticaja. Tu su se svi ljudi koji se nisu priklanjali vladajuem sistemu
religijskog ubeenja proglaavali demonima (asure). Pokuaj da se nadie demonizam
predstavlja ankarina advaita vedanta i ona dopire do principa aham-kra. Nigde kao
u Indiji razni filosofski i religijski pravci tako jasno ne izraavaju iskustva svih kategorija na shemi prakrti, od krajnjeg materijalizma do najvieg idealizma. U indijskoj
mitologiji neorgansko podruje pokazuje svoju najviu i najlepu edukativnu funkciju.
Naspram svega ovoga, budizam je u potpunosti posveen probuenju od svih
zbivanja prakrti. On je potpuno ostvarenje doktrine probuenja pa se zato i naziva po
njoj. Praznina (sunyam) i utrnue (nirvana) jesu afirmacija iste neuslovljenosti koju
purua predstavlja u snkhyi. Buda je istu neuslovljenost (sunyam) oznaio kao jedino ishodite svega postojeeg. Slino kao nakon Isusove pojave, i nakon pojave
Nagarune, koji je u budistikoj misli svoga doba (2 vek n.e.) najradikalnije afirmisao
ontoloku diferenciju sa stanovita iste neuslovljenosti, neorgansko podruje reaguje
tako to u njegovu istu duhovnost smeta itave svetove nastanjene buda-demonima,
zvanim bodhisattvama, uprkos tome to je Nagaruna rekao da je samo onaj kome je
ista neuslovljenost (sunyam) jasna, spoznao pravu prirodu svega (prakrti). Neorganski svet se nikada ne predaje i na sve projektuje svoju imaginaciju. On se nadilazi
samo u linom iskustvu probuenja. Uvek kada se doktrina probuenja kolektivizuje,
neorgansko podruje je prisvaja i laira. To se jasno vidi po razlici izmeu izvornog
uenja Bude i Isusa, i onog koje se tokom vremena i omasovljenja pretvorilo u tradiciju i verski folklor.
Pre pojave budizma teorija snkhye je pripremila njegovo ostvarenje. 54 Ona
pokazuje kako je budizam mogu i zato je, zapravo neophodan oveanstvu. 55 Dok se
sve ostale religije mogu opravdano smatrati za programe kontrole uma, budizam je
54

Indikativno je da je Buda roen u gradu Kapilavatthu, ije ime jasno upuuje na osnivaa snkhye Kapilu. S
ovim ne elimo da izvlaimo zakljuak da je Buda bio sledbenik snkhye, ve da ukaemo da je njegovo probuenje iva, individualna i originalna manifestacija svega onoga to snkhya kao teorija ui. Svako ko se probudi
sve doivljava onako kako snkhya kazuje, bez obzira da li je ranije uopte i znao za uenje Buddhe ili snkhye.
55
Sa budistikog stanovita, postojanje sainjavaju: minerali, biljke, ivotinje, ljudi, bogovi, pa i judeohrianski jedini Bog. To je sfera celokupnog postojanja, sve bivstvujue. Ono podlee zakonu uzronosti i,
stoga, patnje. Ali, izvan ove sfere postojanja je neuslovljenost ni od ega, sloboda koja omoguava postojanje
svega. Buda ju je nazvao sunyam, praznina koja preostaje utrnuem strasti za uslovljenim postojanjem (nirvana).
Ona daje svetlost svesti o svemu to biva, i nezavisna je od svesti. Bogovi su joj blii jer su u viim dimenzijama, ljudi neto dalje, ivotinje jo dalje. Budizam stoga ne porie postojanje bogova (Buddha se naziva uiteljem bogova i ljudi), nego ukazuje na ono vie od najvieg Boga, ono to i njemu daje svest i postojanje, kao i
svemu ostalom. Ono najvie je neuslovljenost, ona je sutina budnosti kojoj budisti tee. To je purua u snkhyi.

142

zbog svojih razlika od ostalih religija praksa deprogramiranja ili mentalna higijena.
Zato budizam nije religija.
***
Nezavisno od religijskog iskustva, i u filosofiji Zapada moemo takoe prepoznati shematsku podelu kategorija snkhye. Tako, ispod aham-kre prepoznajemo razlikovanje ontikog podruja ulnog sveta (indriyni) od ontolokog podruja svih njegovih unutarnjih dimenzija (tanmtr i maha-bhtni). Dugo se ontoloka diferencija
u filosofiji Zapada bazirala samo na ovom nivou, sve dok Martin Hajdeger (Heidegger) nije nainio kvalitativni pomak navie, traei bitak (Sein) u tu-bitku (Dasein),
koji na shemi snkhye po svemu odgovara aham-kri. Tako je ontoloko razlikovanje
bia i sutine on uzdigao sa razlikovanja indriyni od tanmtr na ono koje stoji izmeu aham-kra i svega ispod. Ovo pomeranje je mogue zato to sve u prakrti ima i
ontiki i ontoloki status, a kakav e se trenutno pojaviti zavisi od statusnog poloaja
posmatraa, da li se on nalazi u indriyni (telu) ili tanmtr (snu, astralu), da li u
aham-kri ili u krajnjem vidu izvan svega, gde cela prakrti ima ontiki status, a purua
ontoloki. Ili obrnuto, ako se stvar posmatra sa stanovita purue kao oveka kome
cela prakrti slui za sopstvenu diferencijaciju, za spoznaju svog pravog bivstva. S tim
pomakom je zapadnu filosofiju pribliio ontolokoj diferenciji Istoka, koja ju je, jo
fundamentalnije od Hajdegera i od bilo koga na Zapadu, oduvek ispravno videla tek u
razlikovanju purue od prakrti. 56
***
Bilo je neophodno naglasiti fundamentalnu razliku izmeu demonizma i njegove pseudoreligioznosti, s opisima delovanja T-polja i neorganskih bia, i doktrine probuenja koja je sutinska vrednost celokupne batine. Upoznavanje odnosa izmeu
organskog i neorganskog bivstvovanja uslov je za razumevanje prakrti, naroito za
razluivanje njenih kljunih kategorija: aham-kra i buddhi. Jedino njihova aktuelizacija pripada doktrini probuenja, dok cela dijalektika subjektivnog i objektivnog bivstvovanja (ispod aham-kre) spada u podruje organske i neorganske uslovljenosti i
demonizma. Tom podruju pripadaju svi bogovi, aneli i avoli, kao i svi oblici religioznosti koji se pod njihovim uticajima javljaju, a takoe i sav okultizam poznat na
Zapadu, kao i sve sekte. Ali, ovom nivou pripada i svakodnevna egzistencija veine
ljudi (na prva tri nivoa svesti), pa se zato njihov demonizam mora razumeti kao prirodna potreba, kao prirodan nain regulacije njihovih ivota u nedostatku linog prosvetljenja. Prava je religija samo ona koja oveka vodi ka duhovnom probuenju. Sve drugo je pseudoreligija, mitologija i demonizam.
Osnovni kriterijum za razlikovanje religioznosti koja slui demonima od one
koja podstie istinsku duhovnost i probuenje ovekovo, jeste prisustvo nasilja. Svaki
oblik nasilnosti, od sputavanja slobode od strane verskog autoriteta do ubistva, jeste
vid uzimanja energije od rtve. Celokupna tradicija prinoenja rtvi, koja oduvek postoji svuda u svetu, jeste ishrana elementala ili bia sa astrala. (Jedan od detaljnih opisa
prinoenja rtvi nalazi se u Mojsijevoj drugoj knjizi, 29, zatim u treoj gl. 1-7). U
svom krajnjem ishodu energiju od rtava verskog rata, pored samih poinilaca, uzimaju neorganska bia. Zato je princip nenasilja (ahimsa), koji odlikuje jedino ainizam,
56

Kada se upoznao sa zen-budistikom filosofijom, Hajdeger je rekao: Ako pravilno shvatam, ovo je isto to i
ja pokuavam da kaem u svojim spisima. U svom poznom delu Zur Sashe des Denkens (O stvari miljenja Beograd: Plato, 1998) on se jo vie pribliava purui kao Duhu koji omoguava bie kada, raspravljajui o
vremenu i bivstvovanju, u osnovu stavlja 'Ono (koje) daje (omoguava) bivstvovanje i vreme' (Es gibt Sein, Es
gibt Zeit).

143

snkhya-yogu i budizam, nenasilja prema svim ivim biima, najvii i nepogreivi kriterijum za istinsku duhovnost ili religioznost. Prolivanje krvi i sputavanje slobode iz
bilo kojih verskih pobuda je ista negacija religioznosti.
to se ostalih tradicija tie, ne treba mnogo dokazivati njihovu pseudoreligioznost. Dovoljno je primetiti njihovu geografsku i nacionalnu podelu. Prilikom kontaktiranja sa ljudima neorganska T-polja, odnosno elementali primaju specifina oblija i
simboliku, zavisno od lokacije i okolnosti u kojima se javljaju. Ona se uvek prilagoavaju lokalnoj tradiciji psihomentalnog uslovljavanja kako bi bila delotvorna, i imaju
teritorijalnu podelu interesnih sfera (zato je pametnije potovati lokalne demone, tj.
religiju i kultove). Vrlo dobro znaju da moraju delovati samo s odgovarajuim religijskim iskustvima i pravom scenografijom, da nee privui jednog katolikog vernika
vizijom Krine ili Ganee, ve samo javljanjem Device Marije, da bi jednog Hindusa
slabo zainteresovala vizija razapetog Isusa koju on esto via uivo na svojim ulicama,
dok bi ona na taoistikog Kineza delovala morbidno. Znaju takoe da se na sve te iluzorne projekcije jedan budista uvren u postojanoj panji (zazen ili satipatthna) ne
bi ni osvrnuo, pa zato teravadinskim budistima alju muslimanske i etnike fundamentaliste, katolike misionare, vojne diktature, Coca-colu i CNN.
Neorganska bia se prilagoavaju duhu vremena. Ranije su se arhainom oveku manifestovala u vidu bogova i anela, a danas to ine u skladu sa tehnolokom
revolucijom Novog doba. Prikazanja Device Marije ili pojava suza na freskama i
kipovima Isusovim, nastaju vanzemaljskom tehnologijom s kojom su ljudi oduvek bili
manipulisani u svojim verovanjima. Ponekad se te suze javljaju od silnog smeha neorganskih bia ljudskoj gluposti.
Rezime i ukratko o demonizmu i Novom dobu
Sve to se zbiva sa ovekom i oko njega ima za cilj njegovo osveenje.
Osveenje ovekovo poinje sveu o sebi, okretanjem svesti ka sebi, ka sopstvenom
sreditu u kome je Duh. Taj cilj sprovode bia koja su stvorila oveka. Ljudska ga
inspiriu u sticanju znanja, a neljudska ga dovode u iskuenje i tekoe koje treba da
ga navedu da se okrene unutra, ka sebi, kroz iskuenje neznanja. Svi oblici manipulacije ljudi svode se na to da se ovek dovede u iskuenje da se okrene od sebe, da se identifikuje sa neim izvan sebe, i da izgubi sebe - a to znai da slui drugome, da njegovu
energiju koristi neko drugi. Na taj nain se oveku praktino pokazuju posledice
nesvesnosti.
Osveenje ovekovo je takvo da mu svest ne moe biti spolja data, kao to mu
je dat ivot - zato to je svest ve u osnovi svega. Ona je ve sve i zato ne moe biti
ponovo data. U pogledu svoje sutine pitanje je samo ta ovek ini (karman). ovek
jedino moe biti nateran da je aktuelizuje. Svest je takva da, iako je svepostojea
osnova svega, aktuelizuje se samo iz ovekove line volje. Kao lini odgovor i razumevanje emanacije prirode i autentinosti Duha. To je ono zatvaranje kruga aktuelizacije Duha na najsuptilniji nain, o kome smo govorili na poetku, koje se dogaa kroz
oveka, u njegovoj linosti. Zato to mu svest ne moe biti spolja data, ovek se mora
spolja raznim prinudama naterati da i funkcionalno bude svestan, da svest koja on
sm jeste aktuelizuje na kreativan nain. To radi cela prakrti kroz sva svoja bia.
Na koji nain neljudska bia kontroliu oveka time to ga navode u iskuenje
da zaboravi sebe i identifikuje se sa vanjskim uticajima?
144

To su demonska bia i njihovi hibridi, Iluminati, vladarske familije koje vladaju

ovim svetom jo od Vavilona. Iste te krvne linije postoje i danas.
Da bi oni kao manjina vladali veinom moraju najpre da uspostave odreene
norme i vrednosti ta je stvarno a ta nije, ta je prihvatljivo a ta ne. To postiu religijskim uenjima. Moraju da uspostave granice percepcije sveta i drutvene norme i
kodekse, etiku i moral. To postiu naukom. Granice percepcije su suzili na vrlo ogranieno podruje ulnog opaanja. To je zato to kontrolori ljudi preteno borave na
viim i suptilnijim dimenzijama, u astralu, i potrebno je da ih ljudi ne vide, da ih ne bi
bili svesni. Ova ogranienja percepcije su postigli i genetskom manipulacijom. oveku
je genetski skraen ivotni vek kao i percepcija, a posledica toga je bilo i gubitak celovitosti, ovek vie nije bio jedno bie ve je postao izoidno mnotvo razliitih Ja koji
se neprimetno smenjuju i tako razbijaju volju i mo delanja.
Ovo to je uinjeno na genetskom planu uinjeno je na slian nain i na kolektivnom planu gde je odreena percepcija svih prihvatljivih vrednosti kroz nametanje
mentalnog obrasca krivice i rtve putem religijskih uenja, drutvo je razbijeno kroz
razliita uenja i religije i time su nastali svi sukobi meu ljudima. Tako je ljudsko
drutvo izgubilo jedinstvo i postalo je izoidno mnotvo u stalnom sukobu. To mnotvo je naterano da se samo odrava, da samo osuuje pojedince koji pokuavaju da
izmaknu kontroli, da ih osuuje kao jeretike i grenike, kao neprijatelje.
Sledea stvar je da se svest odrava u suenom stanju putem stalnog straha.
Tome slue sukobi meu frakcijama i pojedinih grupa ljudi. Strah je stanje jake koncentracije energije u vrlo niskoj frekvenciji koja je omiljena hrana demonskih bia iz
astrala. Na taj nain zlo svake vrste, od ratova do linih sukoba unutar porodice, ujedno proizvodi hranu astralnim silama i dri u pokornosti ljude. Strah paralie i ljude ini
pokornim.
Oni takoe sprovode obrazovanje svake vrste, odnosno nain na koji se prepoznaje svet, nameu i kontroliu akademsko znanje i nauku, a preko njih i mentalne
obrasce ljudi. Okosnica ovog obrasca je da su ljudi greni, bia nieg reda, nemoni i
da je samo Bog svemoan. Naravno, zna se ko su bogovi i njihovi predstavnici:
demonska bia i njihovi hibridi, svetenici i politiari. Mentalne obrasce oni su hiljadama godina nametali i kontrolisali preko tajnih organizacija, pre svega masona.
Budui da se sve odvija po planu, treba razumeti da ovakve religije koje do sada
imamo jesu odraz onoga to je ovek zasluio svojom zrelou. One su s jedne strane
nain da se ovek manipulie ali su s druge i jedini metod njegovog obrazovanja i kontrole koja mu je potrebna. Veliki procenat ljudi je jo uvek toliko nesvestan i na niskom stupnju razvoja da se moe rei da je sve to mu se dogaa u pogledu kontrole i
manipulacije odraz njegove nezrelosti. To su sve oblici prinude da se natera da sam
postane svestan jer ne moe vie nita dobiti spolja.
Jedino zlo koje bi bilo vee od sve ove kontrole jeste da nesvestan ovek bude
preputen sam sebi da radi ta hoe.
Tanmtr i maha-bhtni u savremenom dobu
Imaginacija prirode (tanmtr), izraena kroz mitove i religije, nesumnjivo je
bila potrebna i delotvorna u ranim fazama arhainog oveanstva, na isti nain kao to
je maloj deci neophodna mata za spoznaju sveta. U savremenim uslovima ona je svakako i dalje potrebna, jer je ovek jo uvek nesvestan, ali nametljivo odravanje njenih
arhainih oblika izraavanja izaziva pervertovanje, deformacije i inflaciju - to se jas145

no vidi u modernoj verskoj propagandi. Imaginacija prirode se uspeno osavremenjuje

kroz filmsku umetnost, masovne medije i tzv. virtuelnu stvarnost raunara. Preko
njih ona uspeno globalno povezuje kulture i uzdie ih iznad arhainih podela, plemenske, nacionalne i verske iskljuivosti. Ali, bez istovremene demitologizacije ivljenja, i osnaenja psihike objektivnosti i individuacije, o emu je ovde bilo rei,
kompjuterizovana globalna imaginacija se moe izroditi u dosad najveeg demona. To
je ono na emu rade Iluminati: da celokupnu realnost ljudi svedu na simulaciju i simulakrum, na imaginaciju, koja bi, naravno bila pod njihovom kontrolom. Savremena
tehnologija ivljenja iziskuje od oveka budnost vie nego ikada ranije, u njoj jednostavno nema mesta preputanju arhainim mitolokim i verskim obrascima. Njihova se
projekcija mora povui jer e se njihov porobljivaki uticaj jo jae ostvarivati uz
pomo preciznih kodova na ekranu kompjutera. Zbog povezanosti svega, zbog blizine
i neposrednosti iskustva sveta i ljudskog opstanka u globalnom selu, u kojem se ve
nalazimo, naprosto nee biti prostora za objektivaciju smisla bivstvovanja u simboliko, dogmatsko i mitoloko tumaenje sveta. Bivstvo se ne moe drugaije spoznati do
lino i neposredno. Samo kroz demitologizaciju i neposrednost iskustva i linu zrelost
ljudi e moi da ive u jednom globalnom i realnom svetu i opstanu zajedno, a ne po
uputstvima proroka i plemenskih bogova od kojih je svaki stvorio svet.
Evolucija drutvene svesti se kretala od opora (praistorija), plemena (od biblijskog doba do renesanse), do nacionalnih pokreta (XVIII - XIX vek) i svesti o meunarodnim odnosima i pravima oveka (sredina XX veka) u globalnom svetu (poetak
XXI veka). U budunosti bi svest trebala da evoluira do ovekove samospoznaje kao
autentine linosti, da ovek spozna sebe kao ljudsko bie i u sebi Duha koji ga
omoguava, i da u tome bude njegov jedini identitet - a ne vie u mitolokim obrascima opora, plemena ili nacije, ove ili one vere. Istorija se dovrava u svesnom subjektu, u celovitoj linosti. Najvei izazov je da se ne dozvoli da se mentalitetu opora
pridrui mo interneta, da se plemenskoj svesti ne da mo savremene tehnologije u
globalnoj svetskoj zajednici - jer to bi zaista bio 'kraj sveta'. U sve veoj koherenciji
ivljenja svih naroda i njegovom sve prisutnijem jedinstvu, stare plemenske, nacionalne i verske razlike, koje su do izoidnih razmera naglaene u judeo-hrianstvu, mogu
svet sukobiti jae nego ikada.
Ovu opasnost je uvidelo i samo judeo-hrianstvo pa pokuava da prevazie
svoju iskljuivost i produi svoj vek ekumenizmom i lukavim podmetanjem ideje o
jednom svetu - jednom Bogu. Ali, to se sve ini na prva tri nivoa svesti koji se zadravaju samo na spoljnim oblicima, ne i na sutini. Ispoljavanja religioznosti, meutim,
ne mogu i ne treba da se meaju na prva tri nivoa (videti o tome u poglavlju Sedam
stanja). Reenje je jedino u individualnom uzdizanju oveka na vie nivoe svesti, u
autentinu linost, a ne u vanjskim promenama.
Imaginacija postaje kreativna samo kod zrelog oveka koji lino i neposredno
doivljava svet odgovorno uestvujui u njemu. Svako drugaije delanje e se u ogledalu prirode (ili na monitoru) neminovno (ili numinozno) pokazati kao ropstvo, kao
demon koji mu krade ivotnu energiju. U tom ogledalu ovek treba da prepozna sebe,
a ne da se zanosi svojim odrazom u njemu, kao da je on stvarniji od njega samoga.
Jasnije reeno, ako ovek ostane nesvestan i uslovljen kao do sada (svejedno da
li po obrascima Starog ili Novog svetskog poretka), sile koje su ga drale nesvesnim
izai e iz njegove podsvesti i snova i dobie svu tehnoloku mo za ostvarenje svojih
uticaja.
146

Arhaini mitoloki i verski obrasci uslovljavanja oveka obrazuju kroz objektivaciju, u njima su spolja dati modeli ponaanja i spoznavanja, tu neki Bog oveku daje
zapovesti i tabue, a ovaj ga pasivno slua. Ako se zadri takav stav, koji zastupa crkva,
da ono boansko, odnosno bitno ovek zadobija spolja, i to samo ako je dovoljno
pokoran, nastaje istinska opasnost da uticaje koje doivljava kao sutinske ovek nastavi da prima spolja preko medija i imaginacije koju stvara moderna tehnologija svojom virtuelnom realnou, a koja ve sada nadmauje moi imaginacije prosenog
oveka. I to se upravo i dogaa. Ali sadraji takvih uticaja nisu nimalo boanskog
karaktera, ve samo dobro programirani da slue interesima onih koji kontroliu tehnologiju i javnost koja je konzumira. Da bi se ova opasnost izbegla nuno je da ovek
ono bitno ne trai i ne iekuje spolja, kroz razna verovanja, ve da nae u sebi, u sopstvenoj linosti, da sopstvenom zrelou ostvari ono bitno. Jer, ono to se od iskona
trailo spolja kroz razna verovanja u Boga jeste zapravo Duh koji sve omoguava, pa i
samog oveka, a on mora biti ovde i sada, jer bez njega nieg nema. Stoga, on je ve
tu, u svemu i u oveku, kao njegova sutina.
Ako je Bog u koga se veruje neto drugo, a ne Duh koji sve omoguava, onda je
to demonizam.
Kljuni preokret u celokupnom duhovnom sazrevanju je u tome da ovek po
sopstvenoj zrelosti i svesnosti bude ispravan, human i usaglaen sa stvarnou, a ne po
nareenju nekog drugog ili vieg entiteta. Takva nareenja nije ni mogao da poslua
jer ih je doivljavao kao nametnuta spolja, kao tue interese. Zato je i odbijao odgovornost za svoje postupke inei sva zla u ime Boga - a ne svoje. Zato i sada ne osea odgovornost za ono to ini po diktatu medija. Ispravnost je izraz line zrelosti, a
ona ne moe nikako biti nametnuta spolja. Ovaj preokret je zapoeo u dvadesetom
veku. Zato je i bio tako buran.
Da bi ovek po sopstvenoj zrelosti sam od sebe bio ispravan treba da doe do
svog sredita koje je sam Duh koji sve omoguava. ovek je neispravan onoliko
koliko je izvan svoga sredita, toliko je ujedno pod uticajem spoljanjih sila. Sutina
svih manipulacija i obmana kojima se ovek porobljava je u tome da se on navodi da
se projektuje izvan sebe, da zaboravi sebe i identifikuje se s neim.
Priroda fizike stvarnosti je takva da joj je neophodna imaginacija u ijem se
odrazu moe spoznati. Danas se ona opredmetila na monitoru kompjutera, pa je zato
saznanje fizike stvarnosti bre nego ikada. S tom brzinom raste i izazov ovekovoj
budnosti. Cela prakrti postoji da bi ovek sebe spoznao, a ne da bi se u njoj izgubio iako se to, naalost, esto dogaa u nekim fazama sazrevanja. Sadanja faza je presudna i zato je treba dobro razumeti. U svim proteklim vekovima oveanstvo je bilo
uslovljavano i kultivisano spolja, od strane objektivnog ili neorganskog podruja prirode, uglavnom kroz verovanja, mitove, tabue i religije. Takva se kultivisanost svesti
zasnivala na plemenskom, nacionalnom, jezikom, teritorijalnom i verskom identitetu.
S pojavom industrije, tampe i globalnog informisanja uslovljavanje se premeta s verskog i nacionalnog na svoj finiji oblik, na kontrolu informacija i novca - od epohe prosvetiteljstva, sa svim revolucijama do danas, kada je promovisan Novi svetski poredak
i Novo doba od strane ekonomskih monika. Ekonomska mo zahteva globalizaciju i
oni koji je imaju sprovode razbijanje starog modela uslovljavanja, koji se zasnivao na
verskoj, nacionalnoj i teritorijalnoj iskljuivosti. Vreme globalizacije trai i jednu religiju, ne mnotvo razliitih kao ranije. Srednjovekovnu ideologiju crkve razbijaju izmiljanjem novih sekti i zamenjuju je virtuelnom realnou globalnog sela sa diktaturom
propagande. Jedna od glavnih odlika Novog doba, i degradacije savremene zapadne
147

civilizacije uopte, jeste u tome da upotrebu imaginacije suava na parametre tehnike

i ekonomske eksploatacije, na stanovite korisnosti, da je povlai od bavljenja velikim priama iz prolosti, metafizikim idealima i konanim pitanjima, kako je to
bivalo uobiajeno sve do poetka dvadesetog veka - a to je crkva uveliko koristila za
svoje interese - i svodi imaginaciju na tehniku korist i pragmatizam. Pozitivna strana
toga jeste da je koncentracija imaginacije na fiziku realnost dovela do naglog bujanja
tehnologije. Negativna je u tome to je nesumnjivi uspeh usavravanja fizikog okruenja povukao imaginaciju iz njenog prirodnog podruja, tanmtr, unutarnjeg sveta,
ostavio ga praznog i, to je jo gore, u tu prazninu smestio logiku uspeha na fizikom
planu. Tako je savremeni ovek postao psihiki mehanizovan, otuen od objektivne
prirode i partikularizovan (emu pomae i takav sistem obrazovanja).
Drugaije reeno, u starom poretku uslovljavanja i kultivisanja naglasak je bio
na objektivnom podruju neorganske prirode, otuda je imaginacija imala metafizike,
apsolutistike i kosmogonijske karakteristike. Novi poredak je, naglaavajui tehnoloku efikasnost, imaginaciju naglo prebacio u drugu krajnost, na subjektivno podruje
ulnog iskustva, indriyni, tako da je ovek postao materijalistiki uslovljen, ali i
uspeniji u fizikoj realnosti, jer je objektivnim procesima stvaranja tu dao trodimenzionu koherenciju u prostorvremenu i izvesnu kontrolu razuma (manas). Razvoj tehnike se moe videti kao plodno dejstvo imaginacije neorganskog podruja na usavravanje organskog (indriyni), kao njihovo proimanje. Ta promena teita je, meutim,
bila tako nagla da je izazvala puno lomova starih vrednosti (to se ispoljilo kroz Prvi i
Drugi svetski rat i jo mnogo drugih civilizacijskih sukoba). Cilj sveg ovog deavanja
jeste da se oba podruja integriu kroz iskustvo i proizvedu celovitu linost, ahamkra (ovaj proces je na individualnom planu opisan u istoimenom poglavlju). Budunost sveta je, dakle, u procesu individuacije, u linosti, a ne u bilo kakvom uslovljavanju, subjektivnom ili objektivnom, po nekom starom ili novom, savrenijem modelu.
Od renesanse do danas moemo uoiti da nain na koji objektivno podruje kultivie ljude postaje sve finiji i konkretniji. Ranije je uglavnom koristilo imaginaciju
kroz verska ubeenja. Religije i zakoni koje je davao Bog bile su jedina sredstva
vaspitanja. U novijem dobu se javljaju obrazovne institucije, tehnika, ekonomija i graanska drutva kao savremeni i daleko napredniji modeli kultivisanja oveka. Graanska civilizacija razvijena na Zapadu je verovatno najsavreniji nain na koji se nesvestan ovek moe spolja kultivisati. Nakon nje mogua je jedino unutarnja kultura,
samospoznaja kroz meditativnu praksu. Zapadna kultura moe nastaviti svoju evoluciju samo u tom pravcu. U tome joj moe pomoi drevno iskustvo Istoka. Propadanje
Zapada koje se danas dogaa, najbre u Americi, pokazuje da je spoljanje kultivisanje
ve davno dolo do kraja svojih mogunosti i da se pretvara u svoju suprotnost i perverziju. ovekov um se ne moe kontrolisati, a jo manje kultivisati, medijskom diktaturom i laima.
ovek je od iskona do danas bio uslovljavan spolja, objektivacijom, jedino zato
to mu je um bio nesvesno okrenut van, ka objektima, a takav je zato to nije osveen
iznutra, od strane Duha koji ga omoguava. Sutinska promena koju donosi Novo doba
je u promeni takvog stanja, u sintezi duhovne autentinosti, koja je bila rasuta po mnogim religijskim tradicijama, i njihovo ienje od etnike i tradicionalistike iskljuivosti, mitologije i simbolizma, tj. od objektivacije (to su Gurijev i Osho ve uspeno
uinili), i na jaanje svesti o uslovljavajuoj strukturi samog uma i njegovom nadilaenju kroz praksu meditacije. irenje meditacije kao elementarne ovekove kulture
jedini je nain na koji se moe spreiti da ovekova nesvesnost dobije tehnoloku mo
148

i tako postane destruktivnija nego ikada. Sva dosadanja 'kultura' svodila se na modifikacije ovekovog vanjskog ponaanja i delovanja uz pomo zakona i prinuda, i zato je
njen efekat bio slab, ljudi su danas jednako destruktivni (zbog nesvesnosti) kao i ranije. Kultura budunosti bie u osveenju strukture samoga uma, onoga koji dela, u
samospoznaji onoga ko je svestan. Tek tada e se ovekovo delanje proiriti na vie
dimenzije i postae istinski humano.
Sve to je ovde reeno moe se svesti i na sledee: Pre razvoja tehnike i Novog
doba oveku je prirodno bilo dostupno iskustvo o pravoj prirodi duhovnog cilja, i njegovo razlikovanje od materijalnog. Materijalni cilj je neto to se spolja zadobija, dok
je duhovni cilj ono to se ne moe spolja dobiti, ve samo iznutra ostvariti sopstvenim
preobraajem. Naime, tehnika olakava dosezanje materijalnih ciljeva, olakava rad, i
tako degenerie zdravo iskustvo o sopstvenom preobraaju pri radu na duhovnom
cilju. Preobraaj je sutina svakog rada - rad je alhemija s kojom se priroda preobraava u korist Duha. Za razliku od materijalnih ciljeva sa ijim ostvarenjem mi ostajemo
isti, a tehnika nam u tome jo i pomae, rad na ostvarenju duhovnih ciljeva ili ideala je
zapravo na preobraaj u skladu s idealom, mi tim radom postajemo usklaeni s
ciljem, postajemo sm ideal. Zapravo, cilj je onoliko duhovan koliko nas navodi da se
preobrazimo i sazrimo. Tehnologija Novog doba nam, dostupnou vanjskih ciljeva,
uskrauje neophodno iskustvo sopstvenog preobraaja u radu koji vodi pravom ljudskom cilju - zrelosti za prisustvo Duha. Time nas obmanjuje da ne vidimo svoj pravi
cilj. Maine su postale kreativne kao i mi, one nam pribavljaju sve to nam treba da
ostanemo isti tako da smo zaboravili ta je pravi cilj naeg rada. One su na proizvod,
proizvod naeg ega, i zato ne slue niemu drugom do odravanju ega. One ne vode u
progres, nego usavravaju postojee stanje. Jedini progres je afirmacija ljudske sutine,
Duha koji se jedino kroz oveka aktuelizuje u postojanju. Stoga je izazov Novog, tehnolokog doba, u tome da ne poverujemo da duhovni ideal, ono bitno, moemo dobiti
spolja, kao gotov proizvod pomou pragmatizma, kao to smo ranije isto oekivali do
religija, a bez sopstvenog rasta i preobraaja, da ne brkamo duhovne ciljeve sa materijalnim. A na zameni tih ciljeva danas se zasniva ne samo ekonomska i politika eksploatacija (Novi poredak), nego i religijska (Stari poredak).
Jedna od najsuptilnijih zamena ovih ciljeva na delu je kod raznih 'gurua' Novog
doba koji prodaju nove metode meditacija (Transcendentalna meditacija je stvorena da
se uniti pravi pojam o meditaciji) i 'spiritualne tehnologije' za instant prosvetljenje,
koje su navodno bre i bolje od starih metoda iz drevne batine. Njihov argument se
zasniva na tvrdnji da se vremenom stvari usavravaju i ubrzavaju, da danas nije potrebno isto vreme i isti napor za postizanje duhovnih ciljeva kao nekada. Pri tome se
oslanjaju na teoriju stotinu majmuna i na povratno dejstvo morfike rezonancije R.
eldrejka. Zaista, stvari se vremenom usavravaju, ali to se odnosi na zbivanja u relativnom, materijalnom svetu, na brzinu kretanja stvari i informacija. Za razliku od toga,
put od ega do Sopstva, od individue do boanskog ostao je isti. Zapravo, postao je tei
upravo iz razloga koji smo ovde spomenuli, zbog iluzije koju tehnika prua da su svi
ciljevi, pa i duhovni, dostupni kao stvari i informacije, zbog zaborava sopstvenog preobraaja, i zato to nam tehnika svodi smo bivstvovanje na jednu informaciju, i time
ga baca u zaborav, a nas ini neodgovornim prema ivotu. Olakavajui nam egzistenciju, tehnika otupljuje na oseaj za stvarnost, za pravo odmeravanje egzistencije i
doivljaj njenog smisla. Drevni metodi duhovnog razvoja zahtevali su linu transformaciju i posveenost celog ivota, sveobuhvatnu etiku (yama i niyama u jogi, vinaya
pitaka i sila u budizmu), dok savremeni metodi prosvetljenja predstavljaju samo
149

infantilnu imitaciju principa tehnoloke korisnosti i trine eksploatacije u sferi duha.

To se vidi po njihovim ciljevima: svrha meditacije kod starih bila je nadilaenje smrti i
vremena, tela i uma radi predaje Duhu koji sve omoguava, dok kod savremenih 'tehnika' od toga nema ni traga, one se reklamiraju kao sredstva za uspenije iivljavanje
svojih elja i strasti.
Sutina prave duhovnosti i religioznosti jeste razlikovanje iskonske neuslovljenosti koja sve omoguava, koja je naa sutina - od svega stvorenog, od svih prirodnih
uticaja koji uslovljavaju; svejedno da li su oni fiziki ili astralni, razni bogovi i demoni, ili slike na kompjuterskom monitoru. Ovo fundamentalno razlikovanje nije nigde
do kraja sprovedeno - da jeste, dolo bi se do snkhye - i ovde iznete kritike odnose se
na taj nedostatak, koji se sve vie pokazuje kao tragian po opstanak savremenog
oveanstva. Zbog vee brzine i koherentnosti njegovog bivstvovanja, manje je prostora za ispravljanje greaka, naroito fundamentalnih.
Zato se s ovog opirnog objanjenja delovanja tanmtr i maha-bhtni vratimo naoj pravoj temi: snkhyi.

150

INDRIYNI
Organske sposobnosti u prirodi (indriyni) sainjavaju podruje ulno iskustvenog, fizikog sveta. To je jedino podruje prirode u kome se energija njenog bivstvovanja, usled potpunosti organskih sposobnosti, tako saima da se kristalie i prosijava
kao svestan subjekt. Ovo saimanje prepoznajemo kao svekoliko ivotno iskustvo i
sposobnost uenja. Indriyni je, u svom kompletnom sastavu, u ovekovom telu, jedino mesto gde se priroda saima u lik i linost oveka kako bi, kroz sopstveno odreenje i ustanovljenje, u linosti dobila olienje svoga smisla. U svim ostalim oblicima
priroda prosto postoji i obnavlja se, ostvaruje svoju egzistenciju. Samo u oveku ona
ek-sistira, ekstatiki se otvara ka duhovnoj sutini nakon osveenja. 57 Tu, u oveku,
ne samo da se saima energija da bi proizvela svesnog subjekta, nego se, nakon toga,
kao rezultat dozrevanja individue (indriyni), raa nezavisna i celovita linost (ahamkra). Linost je takva samo kada je svesna (buddhi) Duha neuslovljenosti (purua)
koji nadilazi prirodu (prakrti). ovekovo telo je, dakle, jedino odgovarajue mesto u
prirodi gde ona nadilazi i razreava samu sebe pod privlanim uticajem purue, koji
joj je na tom mestu najblii. ovekova sudbina stoga nije vezana za bie-i-vreme
nego za njegovo duhovno nadilaenje. Njegovo telo je most ka venosti, ono je olienje venog ili boanskog. Ako se, meutim, upotrebljava kao dom prirodnih uslovljavanja, tada je leglo patnje i teskobe.
Sva se iva bia u prastarom sistemu snkhye jednostavno dele prema broju
ulnih i delatnih organa koja poseduju. Od najprostijih mikroorganizama sa jednim
ulom, preko mnotva bia sa razliitim kombinacijama, do jedinog bia sa svih jedanaest organa, a to je ovek. (Vidi sliku 1.) Ve je po rodoslovu organizama na zemlji
oigledna veza izmeu sposobnosti kretanja i ulnog opaanja, i inteligencije. Od jednoelijskih organizama, biljaka i ivotinja, preko podele ivotinjskog sveta na zglavkare, mekuce, bodljokoce i kimenjake, sve do sisara, moemo jasno uoiti da broj
ulnih i delatnih organa, koji omoguuju bolje kretanje i opaanje, i samim tim vee
uee u zbivanju, omoguava srazmerno veu inteligenciju.
Nijedan od ulnih i delatnih organa ne postoji zasebno nego je direktno uslovljen funkcijom koju vri, odnosno, s onim emu je primeren (tanmtr). Aktivnosti,
inteligencija i sposobnosti bia razlikuju se prema broju i razvijenosti organa kojima ih
priroda osposobljava da kreativno proputaju svetlost Duha u sebi. Broj organa je mera
sposobnosti organizma da ispolji ovakvu svrhu prirode. Razvoj tehnike takoe, kao
produetak organskih sposobnosti, omoguava osposobljavanje bia da ispolji svoju
svrhu. Duh neuslovljenosti podjednako je prisutan svuda u prirodi, kao vrhunski privlaitelj sveg njenog zbivanja, ali mu je ona manje pristupana na niim nivoima vee
uslovljenosti grube materije, i u jednostavnijim oblicima ivota, a vie na finijim nivoima razvijenijih organskih sposobnosti. Dakle, nije u pitanju prisustvo purue, nego
samozaborav prakrti koji je vei u njenoj grubljoj inertnosti i dezintegraciji svesti, u
organskoj nerazvijenosti. Ova zakonitost lii na otvor koji moe da proputa manje ili
vie svetlosti, ali nikada ne moe biti potpuno zatvoren, jer bi se time izgubila svrha
57

Uporedi Hajdeger: Pismo u humanizmu (Martin Heidegger: Uber den Humanismus, Frankfurt/Main, 1949)

151

njegovog postojanja kao otvora, a to je upravo jedina svrha prirode, naroito u njenom
ljudskom obliju: da otvara prisustvo Duha neuslovljenosti koji je njena sutina. Prema
tome, svaki oblik postojanja i ivljenja u prirodi jeste odreeni nain ispoljavanja svesnosti i inteligencije. Cela priroda je iva i preobraava se u korist Duha-oveka sve
kreativnije kako je nivo njene piramide vii. Tako su biljke svesnije od minerala, ivotinje od biljaka, dok je ovek delotvorno najsposobniji i zato najsvesniji u prirodi
(barem na Zemlji).
Postoji piramidalna srazmera izmeu broja ulnih i delatnih organa i broja bia
koja ih poseduju. Tako je najmanji broj bia koja poseduju sve organske sposobnosti, a
to su ljudi, dok je daleko vei broj jednoelijskih organizama sa minimalnim brojem
organskih sposobnosti. Ova srazmera odgovara veoj prisutnosti svesti u veim mogunostima sticanja iskustva, pri emu je kod oveka najprisutnija. Na svakom nivou
usklaenosti iskustava bivstvovanja javljaju se nova svojstva, dok se na najviem
nivou organskih sposobnosti za sticanje i razmenu iskustava, suma svih svojstava jednovremeno (simultano) ogleda u razumu (manas).
Organ miljenja, um ili razum - manas - jeste mozak. Njegova uloga je da regulie i sintetizuje ulna iskustva i rukovodi delanjem tako to sprovodi odluke i volju
viih kategorija (aham-kra i buddhi) i tokove prne usmerava kroz aktivnosti delatnih organa. Kako ni um, kao ni ostali organi, ne postoji nezavisno i ne odluuje o sebi,
nego postoji samo kroz funkciju koju obavlja, on je samo medijum koji povezuje opaanje zbivanja i delanje bia u njemu. On poprima razliite oblike kada je u vezi sa
razliitim ulima i njihovim objektima, i aktivnostima delatnih organa. On ih na fini
nain samo odraava, ali nema svoju volju. Um ili razum je taj koji koristi ulne i delatne organe, on kroz njih sazreva iako, s druge strane, predstavlja sintezu svih njihovih
moi. Um odreuje ta emo videti kroz oi i uti kroz ui. Zato, kada je panja uma
usmerena na neto drugo, mi ne vidimo ono to je pred nama niti ujemo zvuk koji
postoji. Stanje uma odreuje nau percepciju, a ne ula. Um je saobraen s funkcijama koje obavlja. Najsuptilniji vid saobraavanja ulnog i delatnog iskustva je misao
ili pojam. Stoga sve kategorije s kojima se razum slui za dedukciju empirijskog sveta
- a to su misli i pojmovi, imena oblija (nama-rpa) - jesu ulnog porekla. Misao ili
ime jeste sinteza raznih oblika neposrednih ulnih utisaka na fizikom planu, ili onih
koji su ranije oblikovani informativnim dejstvom starijeg T-polja. Nijedna misao nije
nova, ona je samo suptilnije ogledanje fizikog iskustva na viim planovima sa kojima
je kao medijum povezan manas. Dakle, ime i oblik, predmet i subjekt koji ga ustanovljava nisu razliiti, oni su vidovi jedne iste prakrti, ali na razliitim dimenzijama.
Oblik je grublji ili materijalniji, a ime ili misao vii, finiji vid istog zbivanja. Svesnost
uma nije razliita od svojih sadraja, od misli nastalih na osnovu iskustva.
U svojim niim dimenzijama priroda se ispoljava kao grub oblik, u neto viim
kao energija, a u najviim i najsuptilnijim dimenzijama priroda je samo vibracija ili
informacija. Skup tih informacija o zbivanju prirode sainjava um u oveku. Kada
vidimo neki grubi objekt, automatski se u nama javlja suptilna vibracija, misao o tom
objektu. Sve je to ista priroda: objekti u grubom obliku i misli o njima u finom informativnom obliku. Skupljanje tih najfinijih vibracija se dogaa pod privlanim dejstvom purue u oveku, njegove due. Smo prisustvo ljudske due u telu navodi prirodu da se informie tj. osmiljava i ustanovljava u tom telu i kroz njega.
Privlanost purue nije samo prosta privlanost, ve ima i regulativno svojstvo.
Pod njegovim uticajem priroda se kristalie u savrenstvo odraza Duha i svesti. U
spoljnjem vidu ta kristalizacija se vidi kao nadilaenje razuzdanosti i nagonske stihije,
152

svekolika civilizacija, kultura i tehnika, a u unutarnjem i sutinskom to je samospoznaja apsolutnog Duha. Svest je pre svega svest o sebi. Tako u telu nastaje svest o sebi
kao 'Ja jesam'. Ukrtanjem transcendentalne svesti o sebi i fizikog tela nastaje utisak
Ja ili ego. To je logino jer kako bi drugaije svest mogla da doivi svoje prisustvo u
individualnom, trodimenzionalnom fizikom telu nego kao 'to sam ja' i 'to je moje'.
Misli uopte nisu nae, one su najsuptilnije vibracije prirode koje privlaimo
svojom duom i sveu, zato se one roje u naoj glavi, tu priroda najjasnije ustanovljava sebe pomou svetlosti nae svesti. Ali nae je njihovo stalno ponavljanje i kombinovanje sadraja. To je mehanika ili formativna funkcija uma. 58 Mi smo identifikovani sa mislima i zato ih ponavljamo i kombinujemo. Misli su deo prirode; priroda
samu sebe osmiljava pomou svojih najfinijih vibracija, a to su informacije, koje se u
mozgu, manasu, aktuelizuju kao misli. Zbivanje bia, prakrti, nije nikada besmisleno,
ve uvek svrsishodno. Krajnja svrha zbivanja cele prakrti je purua. Purua kao izvor
svesti i vrhunski privlaitelj daje svrsishodnost zbivanju prirode, nije ona svrsishodna
sama od sebe. Krajnji oblik svrsishodnosti pojedinanog zbivanja bia u okvirima prakrti je osmiljavanje zbivanja koje se dogaa u manasu ili umu. Ako je zbivanje svrsishodno, tada nije dovoljno samo zbivanje, potrebno je njegovo ustanovljavanje, identifikacija, pamenje i osmiljavanje u odnosu na druga zbivanja. To je funkcija manasa
ili uma. On funkcionie pomou blizine principa individuacije, aham-kre, i u njegovom interesu. Blizina aham-kre stvara iskustvo ega u umu. Zato je um na vrhu materije, na njenoj granici. Veza sa nematerijalnim daje mu irinu i fleksibilnost Duha, a
veza sa materijom daje mu koherentnost i pamenje.
Ve smo rekli da je prakrti u sutini informaciono polje koje se zbog prisustva
svesnog subjekta pretvara u fizike pojave. Na je mozak samo najfiniji organ koji
moe da reflektuje te vibracije. One se reflektuju u naoj glavi i samo zato nam izgleda
kao da su nae. Priroda se aktuelizuje tako to se oblikuje (rpa) u svom zbivanju, a
krajnji ishod njenog zbivanja je stvaranje uslova za pojavu svesnog subjekta kao ishoda sveg zbivanja. U svesnom subjektu ishod sveg oblikovanja se odraava tako to se
daju imena (nama) oblicima, ustanovljavaju se (nama-rpa). Tako mozak ne proizvodi
misli nego ih samo odraava, upija kao utiske (samskara i vasana) i ponavlja usled
nesvesne navike. Samo zbog tog ponavljanja misli koje nisu nae izgledaju kao nae.
Zbog toga se identifikujemo sa umom. Tek kada se u meditaciji potpuno smirimo i
prestanemo da ponavljamo misli, vidimo da one nisu nae jer nestaju, a mi ostajemo,
slobodniji i svesniji nego ikada. Koliko smo slobodniji toliko moemo osmiljavanje
prirode da izrazimo na najbolji nain, bez iskrivljavanja. Tako nastaju najvea i najbolja dela pisanih rei trajne vrednosti i objektivnog znanja.
Duhovna zrelost zapoinje tek sa aham-krom - to znai da samo onaj ko deluje
iz aham-kre moe da ima svoje misli i one su uvek stvaralake. Svako ko deluje do
manasa nema svoje misli, one su mu nametnute. Zato su mu i rei dela u neskladu sa
mislima. Samo jedinstvena i svesna linost koja deluje iz aham-kre moe da ima svoje misli i one tada deluju po zakonu privlaenja i stvaralatva. One su uvek u skladu sa
reima i delima, zato to je aham-kra nadreena celoj indriyni, svim delatnim organima, kao i umu, manas.
Zbog saobraavajue funkcije uma nastaje identifikacija, kao najvea prepreka
duhovnom probuenju.
58

O ovoj i mnogim drugim uslovljavajuim funkcijama uma videti u knjizi "etvrti put" (P.D. Uspenski: U
potrazi za udesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous, Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

153

Teko je nai rei kojima bi se dovoljno naglasilo koliko je um saobraen s funkcijama koje obavlja, s telom. Bilo bi dovoljno rei da um toliko vlada naim telom, da
toga uopte nismo ni svesni. Ali nije dovoljno, jer nismo toga svesni. Na shemi vidimo
da manas dominira nad indriyni, kao to i mozak dominira nad fizikim telom. To
nije sluajno tako. Um u potpunosti odreuje stanje tela, ne samo njegove pokrete, ve
i vitalne funkcije, ivot svake elije i sav fiziki izgled. Zbog negativne upotrebe uma
mi ivimo mnogo krae i tee nego to bi trebali. elije se stalno obnavljaju, sav bioloki ivot je u slobodnom kretanju, on ve ima sve to mu treba da ispuni sav svoj
potencijal. Organizam spontano obnavlja svoje elije kada je slobodan od prepreka.
Deca su vitalna i rastu jer nemaju um optereen prolou koji bi ih u tome spreavao.
Meutim, um odraslog oveka je ta sila koja koi slobodno kretanje i obnavljanje elija iz trenutka u trenutak, um je sputan prolou i steenim utiscima koje ne puta. to
je um vie optereen prolou i utiscima, to je ovek manje vitalan i bre stari. Takav
um, koji ivi u fikcijama, ubeenjima i svakojakim sadrajima, nije usklaen sa biem
koje se uvek slobodno kree ka novom obliku ivota, i koje nema nikakvih psiholokih
ni religijskih problema, koje nema tradiciju ni prolost koja ga optereuje. Moemo
daleko due i bolje da ivimo samo sa umom koji je ist, slobodan od svih uticaja iz
prolosti, i otvoren za bivstvovanje ovde i sada - koji ne robuje vremenu.
Um je mesto gde je neuslovljena svest purue identifikovana sa mislima. Usled
viedimenzionalnog holizma prirode, njena svesnost se u jednoj dimenziji (manas)
pokazuje kao misao, a u drugoj kao fizika aktivnost, stvar ili objektivna pojava u prirodi. Um je mesto gde se to prelamanje jedinstva dogaa; sam um deli jedinstvo prirode na suptilno i grubo, na misao i fiziki objekat, na spoljnje i unutarnje.
Ovde je na delu pragmatizam. Razum deluje kao sinteza i regulacija ulnih i
delatnih iskustava subjekta u okruenju objektivne prirode, njenih prototipova i elemenata na taj nain to biva taka preseka njihove interakcije i prijemnik njihove
rezonancije. Priroda u svojoj slobodi postoji viedimenzionalno i, prema shemi, dvojako: kao fiziki predmeti (prostorija u kojoj se nalazimo i sve stvari u njoj) i istovremeno, u suptilnijim dimenzijama, kao subjekat u kome se saima svesno iskustvo tih predmeta. Dok predmeti podleu svojim fizikim zakonima, njihovo svesno ustanovljenje
u subjektu podlee psihikim zakonima, u njima predmeti mogu biti izmenjeni na sve
zamislive naine. U sobi u kojoj se nalazimo moemo da zamiljamo svakojake dogaaje i promene bez ikakvog uticaja na nju i da obuzeti takvim zamislima ne primetimo
sve predmete koji se tu objektivno nalaze. I fiziki predmeti i subjekat koji ih doivljava ista su priroda, samo predstavljaju njene razliite aspekte i dimenzije.
Svaki ulni i delatni organ predstavlja jedan odraz svesnosti ili iskustva onih
objektivno datih prototipova i elemenata (tanmtr i maha-bhtni) koji su ga oblikovali. Ta dva vida bivstvovanja, subjektivni i objektivni, nuno su uvek u interakciji.
Taka preseka tih interakcija je mesto sinteze datog iskustva, za svaki ulni i delatni
organ posebno. Zbir svih ovih preseka je manas, ali zato funkcija racionalnosti deluje
u slabijem ili jaem vidu kod svih bia, ma koliko ulnih i delatnih organa imali. Nae
telo (zajedno sa umom) i bez nae budne prisutnosti svrsishodno obavlja ono to je
nauilo da radi. Zato celu stvorenu prirodu krasi racionalna svrsishodnost i regulacija u
cilju opstanka, i zato se ceo kosmiki poredak organskog bivstvovanja stie i ogleda u
linosti kroz mentalne koncepte (manas). Dakle, zbirno mesto svih preseka subjektivnog iskuavanja objektivne prirode jeste manas ili um, i on nije nita vie od toga.
Regulativna sinteza uma ne bi bila to to jeste da je samo jednostrana, ona deluje i
povratno pa zato uoavamo harmoniju i poredak u celom ispoljenom kosmosu. Od
154

stanja uma zavisi kakav emo svet opaati. U onoj meri u kojoj je na um harmonian
u svojoj funkciji sinteze i regulacije svih iskustava, u toj meri smo svesni harmonije
samog kosmosa. Manas je logos kojim se spoznaje predmetni svet i s kojim se sav
ispoljeni svet svrsishodno regulie na jednom mestu, u linosti (aham-kra). 59
Kada je u satvikom stanju um je u slubi integracije linosti i volje (ahamkra), tada osmiljava jedino sopstveni ishod i ne bavi se obnavljanjem sadraja i
vezivanjem za prolost. U aspektu raas on je vezan za ulna iskustva i zato grevito
uestvuje u borbi za opstanak, to vidimo i kod ivotinja i kod ljudi, dok se u stanju
tamasa izraava samo kao elementarna sposobnost sinteze ulnog opaanja, raspoloivog kretanja i delanja, to zapaamo kod ivotinja, biljaka, insekata i mikroorganizama. U satvikom vidu najree je prisutan, samo kod zrelih i samosvesnih individua. U
tom stanju manas je smiren od misli, odnosno od podela mnotva Ja, i sprovodi volju
jednog, pravog Ja, i iste svesti koja takvom voljom rukovodi. U stanju raas um je
izloen podeli i sukobu mnotva Ja, uestvuje u stalnoj borbi njihovih razliitih interesa, usmeren je ka ciljevima ili idealima koje nikako ne dosee jer su mu oni samo
povod za ostvarenje sopstvenog kretanja od jednog utiska do drugog, i odravanja
podele. U stanju tamas um je obuzet identifikacijom sa spoljnim i unutarnjim utiscima,
misli stihijski naviru same od sebe, a ista stihija obuzima i telesno kretanje. Ovakav
manas najvie upravlja snovima, i dnevnim i nonim, a u ekstremnom vidu i psihozama. Ovakvo stanje preovlauje u ivotu prosenog oveka. San je stanje u kome je
ovek snanije obuzet mentalnom uslovljenou, jae identifikovan sa misaonim sadrajima, ako ni zbog ega drugog, onda zato to su delatni organi pri leanju oputeni
pa se njihova neiskoriena energija preliva u manas, i tada njegove aktivnosti i sadraji (misli) postaju toliko intenzivni da nas potpuno obuzimaju zbog identifikacije s
njima. Tako padamo u san. Kada se u astralu aktiviraju delatni organi i razvije dvojnik
(energetsko telo), energija se rasporeuje na celo bie i zato su misli slabije a svesnost
istija kao volja ili namera (aham-kra), pa je i ovek budan u snu. Svi ovi procesi su
uzajamni.
Sve misli u umu (manas) nastaju usled interakcije indriyni sa tanmtrma i
maha-bhtni, interakcije koja je rezultat podele subjekta sa celinom i unutar njega
samoga. Misli su uvek direktan izraz neznanja i neuvianja stvari kakve jesu, one su
uvari sna, ali su upravo zato i tenja za znanjem. Da su one smo znanje ili stvarnost,
ne bi se ponavljale. Postojanje misli je dokaz da ovek uopte ne vidi stvar kakva jeste,
i zato mora da je osmiljava - zaboravljajui da nikada nije ni postojala prepreka da se
stvari vide kakve jesu. Sutina sveta nikada nije bila skrivena; ovek je taj koji je ne
vidi jer mu svest nije dovoljno ista za neposredno opaanje. Misli i pojmovi slue da
nam prenesu informacije o onome to nije u naem lokalnom okruenju i iskustvu. Ali
te informacije mi upotrebljavamo i kada moemo neposredno da uviamo. Na taj
nain misli vezuju ovekovu linost u vrtlog zbivanja niih kategorija. Uspostavljanjem jedne volje i jednog Ja (aham-kra) u psihofizikom delanju otkriva se sopstvena
nezavisnost od misli kao takvih, od svih imena i oblija, otkriva se da se tek u tiini
uma raa potpuna jasnoa sopstvenog bia i prava budnost (buddhi) koja se nikada ne
prekida, da je svest bez misli pravi ishod naeg bia koji ne moe biti izgubljen, jer
ishod uvek bivstvuje kroz samo bie, a ne kroz misao o biu. Zato se ova svesnost postie jedino osveenjem bivstvovanja i nikako drugaije. Usled ranije identifikacije
svesti sa misaonim sadrajima ona je bivala pomraena zajedno sa pomraenjem misli,
59

Stoga se u Jogaari, koli mahayana budizma, smatra da je izvan podruja umnog predstavljanja svet bez
uporita ili prazan, neuslovljen.

155

odnosno, stanja uma su odreivala stanja svesti (snovi, dubok san, koma i uobiajena
dnevna budnost sa mnogim oscilacijama, od kojih se neka smatraju mistinim).
Sama svest nema stanja, ona je ishod ili smisao bivstvovanja uopte, jedno je s biem.
Budui da misao takav smisao nikako ne dosee, ona je svest odvlaila od svog pravog
ishoda, od jedinstva s biem u svim oblicima i dimenzijama postojanja. Zbog temeljnog poriva organske prirode da se obnavlja i odrava svoj opstanak, misli, kao njen
najfiniji proizvod, esto deluju kao preterano ponavljajue preispitivanje.
Zato to nii oblici ivota (od ljudskog) imaju funkciju razuma samo u elementarnom obliku, pamenje je kod njih relativno slabo, svedeno je na prilagoavanje okolini, kretanje i obavljanje fiziolokih procesa. ovek ima sposobnost relativno dobrog
pamenja usled toga to se u njemu ukrtaju sva suptilna podruja zbivanja prirode, i
ono je utoliko jasnije ukoliko je svesnost postojanije prisutna u svim tim podrujima
kao volja celovite linosti. Koliko je svesnost prisutnija na viem i suptilnijem podruju, blie vrhu nae piramide, toliko su vreme i prostor zbivanja bia saetiji u svojoj
svrsi. Pamenje i postoji na osnovu piramidalnog principa sabiranja vremena i prostora
sveg zbivanja u s-misao ili um (manas), odnosno veoj prisutnosti svesti (buddhi) u
linosti (aham-kra). Ukoliko je ova sabranost (samadhi) svesti vea u samom sreditu
linosti, nezavisno od vremena, utoliko je i neuslovljenost Duha prisutnija, pa je stoga
i opaanje smisla bivstvovanja jasnije. Otuda su u sanskritu rei za postojanu prisutnost svesnosti (satti) i pamenje (smrti) od istog korena. Savreno budan ovek sea se
svega, ne samo sadanjeg ivota ve svih ivota od iskona, kao da su jedan ivot.
Usled relativnosti vremena sveg zbivanja, njegove sposobnosti simultanog
saimanja u vidu misaone svesti subjekta i rasprostiranja u vidu horizonta objektivnog
predmetnog sveta, moemo ovde da primetimo kako misao nije toliko objektivno razliito zbivanje jedne dimenzije u drugoj, koliko je fenomen poigravanja vremena usled
njegove elastinosti. Tako je misao navraanje ili ogledanje budueg ishoda u sadanjem uzronom stanju, ili prologa u buduem kroz sadanje ili se, pak, budue ogleda
u prolom kroz prizmu sadanjeg. 60 Saimanje niih dimenzija bivstvovanja u vie
jeste zapravo saimanje vremena, njegovo ubrzavanje ili drugaije kretanje, jer bivstvovanje nije razliito od njega. Zato ideje slue kao projekcije ili planovi sadanjeg
delanja za ostvarenje u budunosti. Prave ideje uvek povezuju ostvarenja iz budunosti
sa sadanjou, i tako menjaju prolost. Reenje tajne bivstvovanja i vremena lei u
injenici da oni nisu razliiti. Holistiko jedinstvo prirode podrazumeva, pored jedinstva svega u prostoru, i jedinstvo prolosti i budunosti u sadanjem trenutku, koji je
dovoljno elastian da omoguava stalno kretanje izmeu njih. Elementarni vid ovog
saimanja u sadanjem trenutku je manas, vii oblik je aham-kra, a najvii buddhi.
Psiholoka injenica je da se misao uglavnom bavi iskustvima iz prolosti, da
sve svoje predstave i ideje imamo zahvaljujui steenim ili tuim iskustvima iz prolosti - koja vie ne postoji. Na taj nain miljenje je zid koji nas odvaja od stvarnosti koja
uvek postoji kao sadanjost. Budui da priroda postoji kroz paradoks, miljenje je ujedno i uvebavanje budueg zbivanja na osnovu iskustava iz prolosti. Kao najvii i

60

Zato, za vreme sna, kada je fiziko telo oputeno a njegov astralni prototip aktivan, manas putem slika sna
moe mnogo slobodnije i tanije doivljavati ne samo dogaaje iz prolosti, nego i budunosti. Ista elastinost
prirode koja se dogaa u umu po pitanju vremena, na delu je i kada je prostor u pitanju. Misao je, tako, profinjenje spoljnog predmeta, dok su predmeti projektovane i ovrsle misli. Njihovo pojmovno ustanovljavanje je zapravo navraanje predmeta sebi samima kroz um. Moe se isto tako rei da um, koji sadri sve oblike organskog i
neorganskog bivstvovanja u latentnom obliku, ustanovljava sebe navraanjem kroz predmete. Ovo je mogue
zato to su organsko i neorgansko podruje na shemi (slika 1.) interaktivni.

156

najfiniji vid indriyni miljenje je sposobnost preispitivanja zbivanja sa vie aspekata.

Na taj nain zbivanje nam postaje jasnije na suptilniji nain.
Manas je nalik ogledalu u kome se odraavaju imena i likovi prolog i budueg,
spoljnjeg i unutarnjeg sveta u kome se telo kree ulno ga opaajui i delatno iskuavajui. Usled kretanja samog ogledala (uma) ini se da se likovi u njemu kreu i stvaraju sreu ili nesreu. Njegova podela i razbijenost stvaraju jo veu iluziju mnotva i
sukoba. Sutina bia je, meutim, samo jedna, a privid mnotva odraz podele uma i
linosti. oveka ivot mui, ne zato to je takva priroda predmetnog sveta, nego to ga
razdeljeni um zavarava. Patnja je proizvod subjektivnosti i zato se ona tako snano
subjektivno doivljava. Uvek patimo samo zbog sebe, tanije, zbog iluzije o sebi.
U umu je, dakle, usled vie suptilnosti i uzvienosti nego u niim kategorijama,
mogue znatno objektivnije uoavanje nekog fenomena nego na niem, ulnom nivou,
mogue je njegovo osmiljavanje, promiljanje ili raz-miljanje, odnosno, uoavanje iz
vie aspekata, ili preispitivanje. Na niim nivoima vee fizike odreenosti ovakvo
preispitivanje nije mogue, nego se opaanje ograniava samo na ulne utiske neposredno po njihovom javljanju u vremenu i dostupnom prostoru. Zato je pamenje ovde
kratko i svodi se na ulna iskustva bez mogunosti stvaranja apstraktnih ideja. Miljenje je samo sloenije i finije opaanje od ulnog, zato to je na viim dimenzijama od
ulnog i ne zavisi od ogranienja vremena i prostora kao opaanje na niim dimenzijama. Stoga se misli, informacije i ideje mogu prenositi u velikoj meri nezavisno od
vremena i prostora u pisanoj ili nekoj drugoj formi, ak i telepatski jer se u viim
dimenzijama saima i sjedinjuje prostor i vreme sveg zbivanja. Zbog poloaja manasa
na shemi, i njegove blizine ovom jedinstvu sveg bivstvovanja, prethodna misao ili utisak ne ostaju zamraeni i potisnuti sadanjim, kao na niim planovima ulne odreenosti, ve identifikovani ostaju ravnopravno sa sadanjim i buduim pa je zato i mogue raz-miljanje, odnosno, osmiljavanje nekog iskustva, predmeta ili stvari na razliite naine. Iako su viih dimenzija od fizike, misli su inertne i ograniene ukoliko nisu
inspirisane viim kategorijama, aham-krom i buddhi (linost, volja i svest koja je
izraz jedinstva bia). Bez takve inspiracije one su samo reakcije, suptilni odrazi tragova formiranih zbivanjem na niim dimenzijama i ne predstavljaju niti omoguavaju
nita novo.
Drugim reima, sve dok egzistira do nivoa manasa ovek nema svojih misli
jer ima vie linosti i uslovljen je spoljanjim uticajima i reakcijama na njih. Tek sa
nivoa aham-kre kada ima jedno Ja i stalnu svest o sebi i svoju volju, on ima i svoje
misli. One su tada retke i odmerene, uvek ispravne i kreativne. Misli do nivoa manasa su uvek reaktivne jer su plod uticaja organskog i neorganskog podruja.
U svemu se zbiva ista priroda, vanjski objekti ulnog posmatranja su ispoljavanja nieg ili grubljeg nivoa, dok je misao o tom objektu vii i finiji vid istog procesa.
Kao i kvant u fizici, misao je samo najfiniji entitet delovanja u prirodi, i on nije realan
u supstancijalnom smislu. Zbog ovakve svoje materijalne i prirodne osnove, misli imaju to udno svojstvo, koje zavodi mnoge ljude, da nam omoguavaju detaljno upoznavanje sa (skoro) svim pojavama u prirodi, ali nas ne oslobaaju njenog uslovljavanja,
ne dovode nas do spokojstva u sopstvenoj autentinosti (purua). Naprotiv, zbog svoje
finoe misli postaju najfiniji vid prirodnog uslovljavanja i stoga najtei za ustanovljenje i prevazilaenje. Mnogo je lake boriti se protiv tela i njegovih strasti. Zapravo, na
takvu zaludnu borbu oveka i nagone same misli (ubeenja), da bi opstale. Ovo je
nalik pojavi da kada stisnemo jednu stranu dejeg balona, druga se naduva. Isto tako,
kada potisnemo prirodne funkcije tela, manas se prenadima u inflaciji metafizikih,
157

pseudointelektualnih i pseudoreligioznih ubeenja. Neorganska bia posebno vole da

primenjuju ovu taktiku nad asketama i ostalim misliocima, jer tako uspeno uzimaju
oveku energiju i odravaju ga u iluzijama stalnim obrtanjem umnih aktivnosti (molitve, mantre, ideje).
Nita to je od prirode i vremena ne moe ovekov Duh osloboditi, ve ga samo
zavesti u promenljivost i propadljivost. Jer, Duh je vean, a sve to u vremenu nastaje
mora tokom vremena i nestati. Misli u najboljem sluaju slue utvrivanju i konkretizaciji proivljenog iskustva kako se ne bi u nedogled ponavljalo, to pomae u procesu
diferencijacije svesti. Tu funkciju imaju itanje i kreativno pisanje. Osloboenje je
delo celovite linosti i volje, koja je izraz iste svesti jedinstva bia (buddhi), i da bi
ona bila to to jeste, mora biti osloboena od misli. To je delo utrnua neautentinog i
nesvesnog pripadanja vremenu kao horizontali uslovljenog bivstvovanja. Mnogo vea
sloboda delovanja koju ima miljenje u odnosu na nie, ulno iskustvo, zavodi svakog
oveka, manje ili vie, u kobnu iluziju o njegovoj ve ostvarenoj i potpunoj slobodi.
Misao omoguava njeno predoavanje, ali ne i ostvarenje, jer bie se ne preobraava
niti dozreva promenom miljenja. Bie kroz misao sanja o slobodi i savrenstvu sopstvenog ishoda. Ono dospeva do pune zrelosti tek nadilaenjem svoje opsednutosti mislima, koje nisu najvia kategorija u strukturi bia. Prema mestu koje na shemi zauzima
manas, jasno je da misao treba da slua volju linosti koja je iznad, a ne obrnuto. Tako
se raa istinska volja u oveku, i mo injenja (Ja sam inilac), nikako drugaije.
Znanje moe oveka dovesti do vrhunca ispoljenog sveta (organskog i neorganskog),
ali ga ne moe uiniti olienjem (aham-kra) iste svesti (buddhi) koja odraava Duh
neuslovljenosti (purua). Um koji nije prosvetljen viim kategorijama, ne oslobaa
oveka od uslovljenosti bia.
Bie ovekovo e dozreti do ostvarenja tek kada razdeljeni i nesvesni um bude
prevazien isceljenjem linosti i volje, kada mnotvo Ja u oveku, koje izaziva mnotvo razliitih misli i raspoloenja, ustupi mesto jednom, stalnom Ja, Jastvu, koje je
uvek budno (buddhi). Prevazilaenje manasa ne znai njegovo umrtvljenje ili odbacivanje. Funkcija ovog organa je regulacija ulne percepcije i celokupnog delovanja tela,
on je najsavreniji i najvaniji organ i bez njega ovek ne bi ni bio ovek. Nadilaenje
manasa znai spreavanje njegovog nepravilnog rada. Posao mu je da prima informacije, regulie i uravnoteuje delanje, a ne da planira i sudi o svemu i svaemu - a upravo to um neprosveenog oveka jedino i ini zaboravljajui svoju pravu funkciju, pa
mu je zato bie tako neuravnoteeno da ometa stalni opstanak svesti. Ta neravnotea
izaziva promene stanja svesti u oveku. Zato to manas predstavlja sredite regulativnih funkcija celog tela, moe se dovesti u red jedino osveenjem celog bia. Misli se
smiruju jedino osveenjem tela. (O tome u poslednjem poglavlju.)
Nesvesno miljenje uvek vodi horizontalnim putevima kroz bespue bia i vremena. Samo oveku koji spava ti putevi mogu biti zanimljivi i privlani, isto onako
kao to usnulog vrsto opinjavaju zbivanja sna. Najkorisnija je ona misao, izreena
od strane probuenog Uitelja, koja oveka smiruje i zaustavlja u lutanju kroz vreme,
ka budunosti koja ne dolazi: Ne brinite se za sutra, jer sutra brinue se za se. Dosta
je svakom danu zla svoga (Mat. 6:24). Takva misao ga kontemplativnom sabranou
stavlja u sopstveni ishod vertikalnog uzdizanja. Blaeni su smernoga uma, jer je njihovo Carstvo nebesko (Mat. 5:3). Smernost znai sa merom, to je smirenje koje omoguava sameravanje prave mere i pomirenje s njom. Takva je samospoznaja.
Najvii se ishod, meutim, ne sme imenovati ni na koji nain, ak ni Bogom, jer
je svako imenovanje proizvod uma koji se mora nadii. Otuda su pravi Uitelji veliali
158

tihovanje kao jedini put prema blagodeti Duha. To je posebno bilo izraeno u ranom
hrianskom uenju (Isak Sirin, Ava Dorotej, Jovan Lestvinik, Jovan Zlatousti i dr.)
ali je jo radikalnije pogoeno u ranom budizmu, gde je Buda krajnji ishod odredio
kao sunyam. Buddhina nirvana je najistije tihovanje. Kada je um smiren, pogrena
gledita nestaju sama od sebe.
Zbog svoje funkcije da centripetalno saima sva opaanja, manas je centar subjektivnosti dok je ovek u telu i identifikovan sa njim. Stoga se oveku ini da ima
mo delanja, da je bog umesto Boga, da je centar sveta i da mu je nemogue da ivi
oputen od nepotrebnih misli. U toj meri je identifikovan sa sadrajima svoga uma (tj.
sa linom prolou, ubeenjima i oekivanjima iz budunosti) da mu oslobaanje od
te identifikacije izgleda kao smrt. Zato ini sve da bi je odrao: poistoveuje se sa mislima tako to pokuava da ih uniti ili, pak, jednostavno sledi sve to mu padne na
pamet. Ta bi situacija bila smena da nije alosno koliko ljudi strada zbog ove banalne
iluzije. Svoj lik u ogledalu uma, koji slui samo za refleksiju ili ogledanje postojanja,
ovek dri za sebe - zaboravljajui sebe samoga. Za njega je opis ono opisivano.
ovek je oduvek stradao samo zato to je vie verovao onome to ogranienim ulima
spoznaje i mislima izmilja, nego stvarnosti sopstvenog bia koja nadmauje sve to se
moe zamisliti, koja je isto dobro. Problem koji um stvara je taj to sve mora da doivi, da regulie, ogleda i osmisli kroz svoje malo Ja, koje se menja zajedno sa miljenjem, pa menja ak i ono to jeste, samu stvarnost. Meutim, ono to jeste, stvarnost,
prethodi samom umu i daleko ga nadilazi, bezvremeno je i ne moe ga ustanoviti nita
to je od vremena - a takav je um. Tako on postaje mehanizam zamene stvarnosti. Kao
to je nemogue iveti bez uma, jo je tee iveti sa mislima koje nisu smerne, koje
nemaju pravu meru prirodom odreenu.
A koja bi to prava mera bila prema snkhyi i njenoj shemi kategorija? Um izvre osnovnu injenicu realnosti u kojoj ovek prirodno postoji, a to je da on nema svoju
volju. Nju stie tek radom na sebi, osveenjem. Tek u aham-kri ovek stie jedno Ja
i mo ispoljavanja svoje volje u nekim okolnostima. Sve ispod toga, manas i ostale
kategorije prakrti, uslovljene su vanjskim uticajima. Odlika manasa je da na shemi
zauzima najvie mesto u organskom podruju, da je najblii aham-kri, pa otuda ima
mogunosti uenja i promene u pravcu osloboenja od uslovljenosti. Ima mogunosti, ali ako one nisu i ostvarene radom, sama blizina aham-kre dae umu iluziju da on
ve ima svoju slobodnu volju, da on neto ini. Takoe blizina aham-kre umu daje
iluziju da ve ima svoje Ja, da je individua i tako nastaje iluzija Ega. Blizina neega
monog uvek deluje, stvara utisak. Tako se gotovo sva funkcija uma kod neprosveenog oveka svodi na generalno izvrtanje stvarnosti: on je u potpunosti uslovljen i
voen uticajima iz okoline i svoje podsvesti, a tako poinjena delanja tumai kao ispoljavanja svoje volje. Njegov Ego je kao list noen maticom potoka, a koji umilja da
on zapravo pokree potok. Problem Ega u duhovnom razvoju nije nita drugo do kompletno izvrtanje realnosti: mislimo da vodimo a ne da smo voeni; zaboravljamo da
smo stvoreni a mislimo da stvaramo; mislimo da imamo svoju volju dok zapravo samo
reagujemo i sprovodimo razne podsticaje; umiljamo da imamo jedno Ja u sebi, dok se
mnotvo Ja smenjuje u nama; mislimo da smo svesni dok inimo sve gluposti i nedela.
Stoga za um, manas, postoji i negativan ishod blizine aham-kre, principa individuacije i injenja: ta blizina daje mo umu i da nas zarobi iluzijama i nedelima - ne
samo da nas usavrava znanjem i delima. ovek ima slobodu da sam sebe zarobi u
iluzijama, jednako kao i da se oslobodi. Sve je to njegovo injenje: aham-kra.
159

Iz ovoga moemo izvesti moda najbolju sliku dvostruke prirode uma kao ogledala. Ogledalo nam omoguava da vidimo sebe i svet, ali ono daje obrnutu sliku stvari.
Tako nam i um omoguava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku stvarnosti: ono to je
naa Sopstvenost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tu svet; umesto svog
jedinstva s celinom, vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne individue koje neto
ine svojom voljom. To je Luciferska priroda uma. On je jedina boija tvorevina koja
misli da je izdvojena iz boanske celine. 61
Upravo zato to jedino s umom spoznajemo sebe i svet, jedino je um razlog
pogrene spoznaje sebe i sveta.
Najbitnija uloga uma ili manasa, njegova Luciferska priroda, da izvre stvarnost iako je osvetljava i omoguava njeno ogledanje, proishodi iz njegovog poloaja
na shemi. On proizvodi razliku izmeu spoljnjeg i unutarnjeg univerzuma. Spoljni je
organski i neorganski svet ispod manasa: indriyni, tanmtr i maha-bhtni. Unutarnji univerzum je aham-kra i buddhi, svest o sebi i budnost koja nadilazi svet. Manas,
kao najfiniji izraz ispoljene prirode, deluje kao glatka povrina u kojoj se ogleda spoljnje i unutarnje. Kao to ogledalo daje iluziju da je lik u njemu stvaran, a radi se samo o
dovoljno finoj i uglaanoj povrini, tako i um kao najfiniji organ organskog dela prakrti daje iluziju da je neto zaista spolja, a neto unutra. Usled toga, u umu, svest o sebi
gubi budnost i biva zaarana svojim likom kao da je on poseban, identifikovan sa
telom i upleten u zbivanja ispoljenog sveta.
U skladu s naom piramidalnom vizijom prakrti, moemo uoiti dvojaku prirodu manasa. Sa stanovita uea u vremenskom saimanju, idui od osnove prema
vrhu, um se pokazuje kao najvea prepreka jer, svojom daleko veom slobodom delovanja u odnosu na ograniena fizika i ulna iskustva, daje iluziju da je potpuna sloboda (purua) ve zadobijena samo zato to je dostupna ideja o njoj. Tako se um pretvara
u najfiniji oblik ovekovog porobljavanja. Ali, sa stanovita bezvremenog ishoda ili
same slobode iz koje se sve ispoljava, posmatrajui s vrha piramide, um predstavlja
stvaralako osmiljavanje i krunu organskog ivota, logos koji postaje telo (indriyni),
tvoraku misao koja izgrauje predmetni svet.
Manas predstavlja vrhunac prirodnog naina opaanja. Zbog toga ga u prostijem obliku imaju i ivotinje, a kod oveka racionalizuje nagonsko i bestijalno ponaanje - on promiljeno ini i najgora dela. Manas je vrhunska regulacija svih ulnih opaaja, iskustva sveta, koja se dogaa spontano, tj, prirodno je uslovljena. Zato miljenje
(mnjenje) spada u prvu vrstu znanja, a to je sve ono to se moe intelektualno saznati i
zakljuiti. Aham-kra i buddhi predstavljaju drugu vrstu znanja, koja nadilazi prirodnu
spontanost i mora se dosegnuti kulturnom funkcijom, disciplinom i praksom osveenja (sakupljanjem energije i pokretanjem skupne take).
Budui da je um (manas) na vrhu organskih sposobnosti (indriyni), on je i presudan za mo opaanja. Mi ne opaamo ulima ve umom kome ula slue kao sredstva opaanja. U kojoj meri um odluuje o opaanju pokazuju poznati eksperimenti sa
hipnozom u kojima je subjektu hipnotikom sugestijom naloeno da veruje da odreena osoba nije vie prisutna pored njim; nakon buenja iz hipnoze ispitanik tu osobu ne
bi fiziki video iako bi ona bila prisutna kraj njega. Ako bi ta osoba pomerala neki
predmet, hipnotisani subjekt video bi samo predmet koji se kree kroz vazduh, ne i
61

Mit o Luciferu predstavlja istinu o ovekovom umu, manasu. Ta istina je ouvana u ezoterinim krugovima, u
masoneriji. Zato masoni slave Lucifera. Ali kod njih postoji i negativan aspekt toga znanja u tom smislu to oni
naglaavaju i podravaju negativnu funkciju uma, Lucifera, vie nego pozitivnu. Ako su u poetku i imali nameru da odravaju ravnoteu luciferske funkcije uma, davno su je izgubili.

160

osobu koja ga pokree jer je njegovom umu data sugestija da ta osoba vie nije prisutna. Takoe bi video i kroz tu osobu iako je ona fiziki pred njim. Ovo nam pokazuje u
kojoj meri nas um obmanjuje - u istoj meri u kojoj nam i omoguava opaanje.
Zato to su misli najfinije vibracije prirode s kojima se ona ustanovljava (dok su
puki oblici najgrublje), misli nisu nae. Priroda samu sebe osmiljava, i samo zato to
se to osmiljavanje dogaa u nama, tj. u telu koje koristimo, u iluziji nae individualnosti, imamo utisak da su misli nae tvorevine. To priroda samo koristi na oseaj
individualnosti (Ja) da kroz njega ustanovi sve aspekte svoga bivstvovanja - jer to ne
moe da ini u bezlinosti. Zato nam izgleda da mi mislimo o svemu i svaemu. Kako
su uopte nastale misli, ako ve nisu nae? Nastale su iz iskustva bivstvovanja svih
ivih bia iz celog univerzuma. Iz tih iskustava nainjen je jezik. Ta iskustva su ostala
kao fini energetski entiteti u neorganskom podruju prirode, na njenim finijim dimenzijama, tanmtrma, gde se nita ne gubi. Misli ima onoliko koliko ima i rei u jeziku
na kome se misli. Zato se to uopte dogaa u nama? Fiziko telo je, kao i sva tela,
magnet, i ono privlai fine vibracije prirode, misli (kao kada magnetom skupljamo
metalne opiljke). Telo-magnet ima svoju inu taku, to je Ja, i kada telo kretanjem
kroz ivot upija vibracije i informacije, one se saimaju u Ja. Od tako nakupljenog
materijala (utisaka), koje uva u pamenju, ovek i sam kombinuje i mehaniki ponavlja mnoge misli kao svoje u unutarnjem dijalogu, jer Ja ne bi bilo Ja kada to ne bi inilo. Kombinacija linih misli uvek je jedinstvena, a kakva e biti po svom osnovnom
karakteru i temperamentu, opet odreuje ira celina prirodnog uslovljavanja koju detaljno razotkriva astrologija.
Sve to istinski znamo mi znamo neposredno, to oseamo i vidimo celim biem.
ak ne moemo ili teko moemo da objasnimo bilo ta to znamo. Ali uvek vodimo
unutarnji dijalog kojim sami sebi govorimo ono to ve znamo. To je izofrena situacija. Te misli unutarnjeg dijaloga nisu nae, one su odrazi kolektivnog sna svih ljudi koji
su ikada iveli takvim istim ivotom, i te vibracije su pohranjene u suptilnim dimenzijama neorganskog podruja prirode. Mozak samo hvata misli (frekvencije) i rezonuje
ih (rezonanca - razumevanje) kao svoje. Kao to rezonantna kutija hvata vibracije iz
okoline i proizvodi zvuk.
Treba znati da manas nije smeten samo u glavi. ovek ima sedam centara koji
deluju kao mozak (akre), ali su kod prosenih ljudi samo prva tri centra izraena.
Da bi se um (manas) ispravno razumeo treba znati da ga formira sve ispod
aham-kre, a ne samo ulno iskustvo indriyni. Um je uveliko sainjen i od imaginacije razliitih dimenzija neorganskog podruja prirode. Odatle mu pristiu mnogi konstitutivni inioci, i subjektivni (kompleksi, ubeenja, bazini stavovi...) i oni objektivnog
karaktera, a to su sluajevi kada neorganski entiteti (bia ili T-polja kao arhetipovi)
formiraju misli u umu. Njih ovek prihvata kao svoje, a ponekad ih uje kao tue (glasove) ili ih samo prima kao neverbalno nadahnue od strane vie sile ili Boga - to
moe imati razliite posledice. U svakom sluaju smatra ih za autentine i ulae dosta
energije u njihovo ostvarenje. Um je, dakle, smeten u mozgu (tanije: telu) i ulna
iskustva sa mozgom u velikoj meri sainjavaju um. Taj fiziki deo uma sainjava ego i
veinu svesnog iskustva. Ali, um nije samo mozak. I objektivno podruje prirode formira um i manipulie njime na konstruktivan i destruktivan nain, i taj deo uma je
uglavnom nesvestan. Da nema dejstva objektivnog podruja, ne bi bilo ni umnog saznanja objektivne prirode - koje se svodi na osveenje nesvesnih sadraja i uticaja, na
samospoznaju.
161

Ono to je savremena psihologija otkrila kao 'nesvesno' jeste neorgansko podruje na shemi prakrti. Svesno podruje je organsko podruje ili indriyni. Prakrti u
indriyni izraava svoju tvorbenu mo ulnosti.
O psihofizikim sklopu, indriyni, moe se na kraju zakljuiti da je ono samo
odgovarajue mesto u kome se ivotna energija saima u svest, da se tu priprema olienje Duha. Prakrti se kroz nae bie, kao organski najpogodnije, osmiljava u svim
svojim aspektima, pozitivnim i negativnim, upoznaje sve svoje mogunosti. Ako se to
pogodno mesto valjano iskoristi za ta je predvieno, donee blaenstvo. Telo je izvor
patnje samo kada se ne upotrebljava shodno svojoj nameni: kao odgovarajui prostor u
kome ovek raste ka Duhu. Zduno i svesno uee u ovom rastu i otvaranju donosi
telu neopisivo zadovoljstvo (ananda). To se cela priroda kroz svoje najsavrenije oblije raduje blizini krajnjeg ishoda. Zato to je celo psihofiziko bie ovekovo posveeno onome to je iznad njega, ono se afirmie, potpuno sazreva i ostvaruje upravo
time to ovek kao celovita linost nadilazi sva psihofizika uslovljavanja. Kada iskustvo bivstvovanja sazri onda moemo da prepoznamo sebe kao istu svest Duha koji
omoguava prirodu i nadilazi je. Nadilaenjem uma dovodimo do ishoda samu prirodu, sjedinjavajui um s Duhom mi spasavamo i isceljujemo prirodu i sva bia. Zato
nas sve tera da transcendiramo um i sjedinimo se s Duhom. Okosnica svih duhovnih
tradicija zasniva se na pobednikom nadilaenju fizikog i mentalnog uslovljavanja
(indriyni), i poklanjanju veeg poverenja onome to je oveku sopstvenije i blie od
miljenja koje svi mogu da dele - a to je potpuna budnost (buddhi) i njena volja (ahamkra), koja ne zavisi od sklonosti tela, od okolnosti i raznih uticaja iz vremena i prostora (tanmtr i maha-bhtni) na um, nego je svest o Duhu koji sve omoguava.
Misao je, zahvaljujui telesnosti, uvek subjektivno iskustvo, jer pripada linearnom vremenskom sledu. Zato je jednostrana i nedovoljna da izrazi istinu koja je viedimenzionalna jer je takva i celina bia kojeg istina izraava. Uostalom, i sama injenica da je um sposoban da osmiljava zlo i da s najveom strau uestvuje u najgorim
delima, dovoljno kazuje da mu ne treba slepo verovati ni kada se pokazuje kao dobar.
Um je neutralan, on radi sve s ime je uposlen i pri tome nema mogunost izbora. Sav
kvalitet njegovog rada zavisi od integriteta linosti i njene volje, a ne od izmene miljenja i zakljuivanja.
Nepovoljne uticaje neosveenog uma nadilazimo tako to umu nikada ne treba
da verujemo, ali da budemo svesni cele njegove aktivnosti. Takoe ne treba da verujemo ni drugim ljudima koji nesvesno koriste um. Um je povoljan i izvor je kreativnosti kada je podoban uticajima viih kategorija, aham-kra i buddhi. Stvaralaku volju
ovekov um zadobija u aham-kri ili celovitoj linosti, i samo tako biva podoban za
istu svest (buddhi), od koje prima najviu intuiciju i spoznaju. Kada vie kategorije
odluuju i deluju na nie, dogaa se stvaralatvo i dobrobit za oveka. A kada odluuju
nie, uvek nastaje razaranje i zlo. Jer, ukoliko su kategorije vie, utoliko su celovitije,
dok su nie razjedinjene i, stoga, uslovljene.
Um (manas) je razmak izmeu onoga koji jeste (aham-kra) i njegove aktuelizacije u fizikom bivanju (indriyni). Taj razmak je neophodan za njegovu refleksiju u
bivanju, refleksiju s kojom se aktuelizuje, ba kao to je za ogledanje neophodan razmak od ogledala. Bez razmaka, u identifikaciji, nije mogua objektivna svest o sebi i
svom postojanju. Ono je ispravnije ako je um tii i bistriji, jer tada u tom razmaku ne
nastaju lani sadraji koji bi remetili tano i jasno ogledanje onoga koji jeste (ahamkra) u postojanju (a to je indriyni i objektivno podruje neorganskog sveta). Koliko
je ovek nezavisniji od uma, toliko celovitije i objektivnije moe da sagleda i sebe, i
162

sm um. Priroda zna svoju svrhu i nee je promaiti, jer je ta svrha njen ishod i vrhunski privlaitelj njenog zbivanja. Samo kada je um smiren radi prisustva iste svesti o
onome to jeste - a to znai da u svakoj organskoj sposobnosti i aktivnosti uestvuje
nezavisno od drugih i samo onako kako ona biva u datom trenutku, nezavisno od
vremena, ovde i sada - iz svekolikog prirodnog toka uzdii e se linost ovekova,
aham-kra, da bude olienje Duha u biu.
Smirenje uma je in estetskog doivljaja sveta. Svet se moe doivljavati na dva
naina. Prvi je zasnovan na funkciji indriyni, i to je empirijski i egoiki nain kojim
se opaa samo oblik. Taj nain je prikladan za fiziki opstanak, za traenje hrane i
izbegavanje opasnosti. On je svojstven svim ljudima u fizikom svetu i kao takav se
prenosi nasleem, on je drutveno uslovljen (egzoterian). Zato s ovakvim opaanjem
u drutvenim zajednicama pretee surovost borbe za opstanak. Ovakva slika sveta
zavisi od saglasnosti javnog mnjenja i nieg drugog. Svako drutvo stvara svoj obrazac
percepcije sveta, on se prenosi mentalnim uslovljavanjem, preko jezika i kulture. Razlikuje se u zavisnosti od vremena u kome taj obrazac deluje, i podneblja, tj. nacije. Ali,
svima im je zajedniki jedan osnovni obrazac, a to je da svet sainjavaju vrsti predmeti i konkretni objekti.
Drugi nain opaanja pripada neorganskom podruju i s njime se jasnije vidi da
je sve energija koja je svesna sebe. Budui da ivimo u fizikom telu (indriyni), um
(manas) percepciju sveta, kao beskrajnog mora energije, redukuje na odreene obrasce
koji su drutveno ustanovljeni i prihvatljivi. Drugi nain opaanja je ezoterian, to je
neposredan doivljaj bia kao ive i svesne energije. On je nezavisan od javnog mnjenja jer je iskljuivo lian doivljaj, i stoga je esto u sukobu s drutvenim normativima
zato to drutvo ne prihvata vrednost linog iskustva, ve ga osuuje kao bezvredan
subjektivizam. Neposredan doivljaj je estetski doivljaj i zato estetika povezuje lina
iskustva i daje im univerzalan znaaj i karakter, ona spaja ljude mnogo intimnije nego
drutvene norme i jezik, a takoe je i trajnija od njih.
Opaanje u astralu uvek je estetski doivljavaj. Samo u fizikom svetu moemo
neki predmet opaziti nezainteresovano i objektivistiki (pa zato ga i ne opaziti kakav
jeste). Sve to opaamo u astralu ujedno i snano psihoenergetski doivljavamo, svaki
detalj, oblik i boja zrae smislom. To se ne odnosi samo na vizuelna ve i na sva druga
opaanja, a naroito zvuna. Ono to ujemo u astralu (snu) deluje direktno na naa
oseanja. Ukratko, sam doivljaj je nain na koji se dogaa opaanje u objektivnom
podruju. To i prilii objektivnom opaanju sveta.
I jedan i drugi nain sami za sebe su nepotpuni. Subjektivni (indriyni) je ogranien na domet ula i konkretne oblike, dok je objektivni (tanmtr) sklon dezintegraciji u bezlinoj energiji univerzuma. Oba se moraju razumeti i paralelno iskusiti. Bivstvovanje je najpre energetski fenomen koji zatim, u fizikom iskustvu, postaje vrst
predmet. Ako se drimo samo ulnog iskustva, da svet sainjavaju samo vrsti predmeti, nikada nam nee biti dostupno neposredno opaanje sutine prirode kao energije.
Drutvena osnova ulnog opaanja treba da postane izvesnost da je ceo univerzum
svesna energija ije se opaanje moe uobliiti samo kroz estetski doivljaj. Um moe
doiveti objektivno podruje prirodne stvarnosti jedino kroz umetniki doivljaj, a to
je samo onaj doivljaj kojim ovek nadilazi sve dotadanje predstave o svetu i sebi koje su obrazovane drutvenim uslovljavanjem - i u tiini se otvori za svet kakav jeste.
Priroda indriyni, u odnosu na svojstva neorganskog podruja, pokazuje nam da
izmeu ova dva vida bivstvovanja postoji zid percepcije. On je izgraen od strane
indriyni, tanije, njegovim ishodom, razumom (manas). Taj zid je unutarnji dijalog
163

koji stalno vodimo sami sa sobom. Razliku izmeu organskog i neorganskog bivstvovanja ini gustina vibracija njihovog energetskog zbivanja. Ta razlika u vibracijama je
za nas zid percepcije. Neorgansko se neskriveno zbiva kao ista energija. Zato je
dinaminije i nema trajnih oblika, oni su u funkciji trenutne potrebe izraavanja i delovanja. Na organskom podruju oblici su trajniji i postojaniji i oni zato energiju u veoj
meri akumuliraju nego to je prosleuju. Najfinija akumulacija energije jeste njeno
pretvaranje u informaciju. To se dogaa u najviem modusu indriyni, u razumu. Tako
celo bivstvovanje organskog sveta, nae empirijsko iskustvo o svetu, moe da se svede
na informacije, odnosno jezik, na misli i pojmove, za koje je zaduen manas. Za oveka uslovljenog fizikim iskustvom, misli i rei stvaraju mreu ili prepreku opaanju
zbog koje ne vidi objektivni svet neposredno kakav jeste, ne vidi energetsku i nadvremenu sutinu svega to biva, jednog drveta ili oveka, na primer, nego informaciju
(misao) o drvetu ili oveku. On vidi tumaenje bivstvujueg, a ne i bie smo. On
objektivistiki gleda kroz prizmu uma, kroz optiku pojmova i jezika. Posredstvom
informacije (jezika, misli), on doivljava drvo koje gleda. Kada ne bi bilo tog posredovanja, i video ga neposredno, bez uma, to bi bilo estetsko doivljavanje, celim
biem, bezvremeno i beskrajno. Energetska sutina bia se vidi tako to se doivljava
bez misli, celim telom, ali to doivljavanje je precizno kao ulo vida. Tada ne bi video
drvo ve svesnu, svetlosnu i beskrajnu energiju koja se tu, pred njim, u svom krajnjem vidu oblikovala kao bivstvujue zvano drvo. Dok su jezike informacije (misli)
iste i stare, nesvesno nasleene kulturnim uslovljavanjem, direktan doivljaj energetske sutine objektivnog sveta je neizrecivo ali ivo iskustvo, uvek novo, ali ne i haotino.
Energetsku sutinu objektivnog sveta moemo direktno doiveti samo ako
razum (manas) nadiemo tako to emo ga razumeti i afirmisati. Bez toga e nas istina
objektivnog sveta razbiti i progutati. Kroz razum, bezlian svet postaje poredak po
meri ovekovoj, i ovek se usklauje s merom sveta. Samo kroz um ovek prima u
sebe svet po svojoj pravoj meri. Bez prave mere odnoenja prema svetu postaemo
dezintegrisani u njemu. Kljuna je stvar da nam pri tome merilo ne bude um i njegovo
uslovljeno naslee, ve nae sopstveno bie i objektivni svet kakav jeste. Um treba da
ih uskladi, a ne da im sudi. Jedino s razumevanjem moemo nadii ogranienja empirijskog iskustva vezana za fiziki oblik (indriyni) i postati celovita linost (ahamkra), koja fiziku subjektivnost nadilazi, a ne ponitava za raun objektivnog sveta.
Indriyni se smisaono nadilazi u aham-kri, dok se u tanmtr i maha-bhtni gubi i
dezintegrie. S druge strane, tanmtr i maha-bhtni nalaze svoju integraciju i osmiljavanje u indriyni. Samo tu, kroz ovekovo empirijsko iskustvo, objektivni svet ulazi
u vremensko postojanje i osveenje svoga smisla, u logos. Pravo ishodite oba podruja, prema shemi, olieno je u aham-kri. Da bi se to olienje ispravno uobliilo, potrebna je naizmenina afirmacija oba podruja u iskustvu. To praktino znai da ovek
savreno koristi razum za ono to je namenjen, za komunikaciju i razumevanje, a kada
doivljava objektivni svet da to ini neposredno, bez mentalnog uslovljavanja, ali svesno. Kao to noge koristimo pri hodanju, a ne i dok sedimo, tako i misli treba da koristimo samo kao informacije, a ne i za direktan doivljaj. To se spontano dogaa izmeu
ljubavnika ili roditelja i dece. Kad se um smiri, svet se doivljava neposredno kao jedna celina, i taj doivljaj je ista ljubav. Nita drugo. Samo tako se moe uvideti da je
sutinski znaaj indriyni i posebno manas-a u sledeem: Ceo univerzum je stvoren
kroz um svesnog subjekta. Kosmos je hologram. Izvan uma Duh koje sve omoguava
je sam Apsolut kao Jedno u kome ne postoji nita po sebi i za sebe (izdvojeno). Izvan
164

uma kosmos je ono "nita" o kome govori apofatika teologija, ili unjata u budizmu.
Svaki oblik, vreme i prostor, postoje iskljuivo kroz um svesnog subjekta. Ne samo
kao njegovo tumaenje, ne samo na subatomskom nivou u eksperimentima, u kojima
je primeeno da smo prisustvo posmatraa, ljudi, izaziva pojavu estica, koje su inae
bez njihovog prisustva talasi energije, nego i kao boanska mo stvaranja uvek i svuda oko nas. Sve materijalne i stvorene stvari koje vidimo oko nas postoje zbog nas,
zbog svesnog subjekta, kako to tvrdi Jai antropiki princip (SAP). Pre ljudi, svesni
subjekti su bile zvezde. One su na kosmikom planu uticale da se stvori materija u
obliku planeta. Na planetama su svesni subjekti, individualne due kao mnogo finiji
privlaitelji, uticali da se materija jo finije oblikuje u ivotnu energiju i sve dogaaje
koji sainjavaju ivot. Pre zvezda, sama boanska energija je bila svestan subjekt kao
purua. Ona je to i sada, samo to je preuzela najfinije individualno olienje kao ovekovo Sopstvo, iskustvo 'Ja jesam'. Zato se energija samo u prisustvu uma, pod njegovim uticajem, ponaa kao materija i poseban oblik.
Kada to bude doiveo, ovek e celu svoju prolost, svoje telo i um (a sve to
zajedno ini indriyni), videti kao svoje senke, kao neto to ne pripada njegovoj sutini, kao ljuturu (koa) koju mora pri-vremeno da koristi jer je jedino odgovarajue
mesto za delovanje u prirodi, za delovanje iz milosra prema nesvesnim biima koja
ne razlikuju svetlost od senke, odnosno, sopstvenu stvarnost od svega to ona nije.

165

SEDAM STANJA

Nemogu je jasan uvid u stvarnost bilo kog oblika bivstvovanja, i organskog i

neorganskog, bez poznavanja njegova dva osnovna zakona. Prvi je zakon trojstva i
upoznali smo ga kroz gune. On pokazuje kako se odrava svaki oblik postojanja i
smo postojanje uopte. Drugi je zakon broja sedam koji nam pokazuje univerzalni
proces stvaranja svakog oblika, proces kroz koji prolazi sve to biva od zaetka do
svog ostvarenja. 62
Cela se prakrti sastoji iz vibracija. One se kreu iz razliitih pravaca, proimaju
se, udruuju, potiskuju i u toj dijalektici oblikuju sav ivot prirode u svim njenim
dimenzijama. Ali, njene vibracije nisu kontinualne i ne prostiru se ravnomerno iz svog
izvora pod silom poetnog impulsa. One se razvijaju ujednaeno samo izvesno vreme,
i ubrzo, kad napuste svoj izvorni impuls, dolazi do promene kada usporavaju i menjaju
pravac i prirodu delovanja. Ako za primer uzmemo vibracije od hiljadu u sekundi, dok
se ne udvostrue na dve hiljade u sekundi javie se dva glavna mesta na kojima se
dogaa usporavanje i promena, i pet sporednih, odnosno slabijih. Tako nastaje linija
razvoja koja je podeljena sa sedam intervala, od poetnog stanja do udvostruenog,
koji je zaetak sledeeg ciklusa ovakvog razvoja. Ovi intervali su nejednaki, ali su
uvek sedmostruki. Drevna batina je njihovu zakonitost ovekoveila u mnogim mitovima u kojima se sedmostrukost javlja kao kljuni broj stvaranja i preobraaja, a takoe i u muzikoj skali (druga nota do je zaetak sledee oktave).
Ovaj zakon je, pored oitovanja zvukom (sedam tonova), poznat i u fizici svetlosti (sedam boja), a nedovoljno je poznato da on takoe postoji i u irenju toplote,
magnetizmu, hemijskim reakcijama i svim ostalim prirodnim procesima.
Ovako predoen zakon stvaranja pokazuje nam zato u prirodi nema pravih linija niti simetrije, nieg istovetnog ili ponovljivog, jer svaki proces stvaranja menja svoj
tok u intervalima koji su jedinstveni. Ova promena omoguava raznovrsnost svega,
kao i diferencijaciju svesti. U jednolinosti toga ne bi bilo, kao ni samog stvaranja, jer
nita novo ne bi moglo nastati.
Na linom planu ovaj zakon moemo prepoznati kad, nakon poetnog entuzijazma i rada na ostvarenju nekog cilja, dolazi do promene raspoloenja, korekcije i unoenja novih pravila, javljaju se novi inioci koji donose iskuenje, rad vremenom postaje sve vie mehanizovan i teak, tako da je krajnji rezultat uvek bar malo razliit od
prvobitno zamiljenog - ako do njega uopte i doe. Zamiljeno nikako ne ostvarujemo
samo zato to ne znamo tajnu stvaranja, zakon broja sedam, koji ukazuje da nita nije
pravolinijsko ili linearno ve da preobraaj i promena prate put do svakog ostvarenja.
Zamiljeno se nikada ne ostvaruje ukoliko se proces ostvarenja prepusti stihiji prirodnog zbivanja koje se spontano kree po ovom zakonu promene. Od uea svesti (buddhi) i line volje (aham-kra) u stvaranju odgovarajuih promena zavisi da li e se
zamiljeno ostvariti. Veina ljudi, preputajui se stihiji svoje prirode, koja je najoiglednija u delovanju uma (manas), pravi nesvesne promene u delovanju i nikada ne
62

Zakon broja sedam danas je poznat ponajvie zahvaljujui uenju G. I. Gurijeva (G. I. Gurdjieff), naroito u
prikazu njegovog uenja koji je P. D. Uspenski izneo u knjizi U potrazi sa udesnim (P. D. Ouspensky: In
Search of the Miraculous, RKP, London, 1950) Beograd: Opus, 1989. Druga knjiga P. D. Uspenskog, etvrti
put (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esotherija, 1994) kao i knjiga Rad Gurijeva od Ketlin
Riordan Spit (Beograd: Esotheria, 1994) neohodne su svakome ko misli da je dovoljno svestan. Nemogu je
ispravan rad na buenju bez znanja koje je u njima izneto.

166

ostvaruje zadati cilj, ve, usled nepoznavanja dejstva ovog zakona prirode, i dalje misli
da ide ka njemu, ne primeujui da su odavno skrenuli s puta. Snaga ovakvog zavaravajueg zamiljanja je takva da najee nadjaava uvid u stvarnost koja je uvek drugaija od zamiljene i eljene. Ovo se ne deava samo na linom ve i na kolektivnom
planu, u nauci, umetnosti, filosofiji i naroito religiji, gde najbolje moemo videti kako
linija razvoja menja pravac u odnosu na svoj zaetak (osnivaa), i posle izvesnog vremena skree u drugom pravcu, zadravajui samo svoje ime. Koliko je skretanje vee,
toliko su dogmatizam i jednostrana iskljuivost jai, jer predstavljaju napor da se fiktivno i idealno nametnu promaenoj stvarnosti.
Ovo skretanje se tako oigledno razvijalo u istorijskom putu hrianstva od Isusove nebeske ljubavi do inkvizicije, jezuita, organizacije Agnus dei i dananjeg
Vatikana kome su geostrateki interesi i finansijska mo jedina vera, i Pravoslavne
crkve koja se od uvara autentine Hristove poruke svela na imitaciju, idolopoklonstvo
i magijski ritualizam. Zatim, od Buddhinih propovedi o neposrednom i linom probuenju, do idolopoklonikog oboavanja njegovih kipova i prizivanja Buddhe kao spasitelja i boga, iako je on u svom poznatom Govoru o lavovskom riku rekao da kad
bogovi uju re Probuenoga (Buddhe), i shvate da su i oni prolazni kao i sve u prirodi, daju se u beg serui od straha, kao slonovi kada uju lavovski rik. Isto skretanje
postoji od Muhamedovog nedostinog nadahnua Najviim Biem, Gospodarem svetova, Sveoptim dobroiniteljem, Milostivim, do terorizma i zloina njegovih sledbenika u ime Alaha, proizalog iz namerno odravanog verskog totalitarizma i neobrazovanja u islamskim dravama. Takoe i u drutveno-politikom ureenju postoje
skretanja od izvornog principa do traginih posledica.
Ovakve degradacije se, pored zakona broja sedam, mogu razumeti i u svetlu
piramidalne strukture sveopteg zbivanja (prakrti). Prema tom modelu impuls koji se
sputa od vrha piramide zadobija sve vee irenje i zastupljenost, ali zajedno s tim i
nii oblik postojanja, nii ontoloki status. Tako osnovne ideje zaetnika religija bivaju
zajedno sa sve veim irenjem u prostoru i vremenu sputane na nie oblike, to vei
broj ljudi ih prihvata, to su vie udaljene od izvornog znaenja i svedene na mitsko,
dogmatsko, ritualno i simboliko znaenje. iroke mase, tj. drutvene zajednice ih
jedino u tom obliku i mogu prihvatiti, na simbolian i ritualan nain, kroz crkvene
institucije. Autentine duhovne vrednosti mogu biti spoznate, prihvaene i ostvarene
samo u pojedincu, u autentinoj linosti.
Ova zakonitost nam takoe govori da u svakoj liniji razvoja postoje ciklusi,
usponi, padovi, ubrzanja i zastoji, bez kojih se nita ne ostvaruje. Zakon broja sedam
nam pokazuje i da nita ne moe ostati istovetno, svaki proces bivstvovanja se ili razvija ka vrhu piramide prakrti ili se degenerie i slabi, idui na dole ka sve veoj dezintegraciji i uslovljenosti. Samo su u mati stvari postojane, nepromenljive i vene. Nita
ne moe iveti ako se ne kree. Tada e ga privui gravitacija nekog drugog kretanja.
Vrlo je vano znati da ostvarenje bilo kog procesa zavisi od toga koliko smo
svesni promena koje nastaju u intervalima, i od svesnog unoenja dodatne energije
kada te promene nastupe, kako bi se izvrila korekcija koja bi omoguila ostvarenje
cilja. (Postoje dva glavna intervala gde se ova dodatna energija ubacuje: prvi se ispunjava sveu o telu i disanju, a drugi sveu o umu. O tome detaljnije u poglavlju
Kaivalya.) Ukoliko se stvar prepusti prirodnom toku zbivanja, neminovno e doi do
skretanja u intervalima i dezintegracije, ali ne u potpunosti, zbog teleologije prakrti.
Nakon est ciklusa u kojima su sadrana dva intervala, linija razvoja zavrava pun
krug koji ima dvanaest faza (to je poznata slika Zodijaka ili kompletnog ciklusa pros167

torvremena). Kako se nita ne ponavlja, linija se ne spaja sa poetnim stanjem, nego

zapoinje nov ciklus u spirali. Navijanje te spirale predstavlja globalnu teleologiju
prakrti. Stoga za prirodni opstanak nije neophodno ulaganje dodatne energije svesti.
Priroda ponekad obezbeuje ispravljanje samo prvog intervala. Ispravljanje drugog je
stvar iskljuivo svesne namere, kulturni in koji oveka uvodi u nadilaenje prirodne
uslovljenosti. Dodatna energija svesti jeste naa sposobnost razlikovanja od spontanog
zbivanja i spontanog reagovanja na zbivanja usled identifikacije s njim; ona je inilac
koji ispravlja stihiju prirode. Osveenje tela i disanja je nii oblik takvog razlikovanja, a osveenje uma najvii.
Zakon broja sedam je najvea tajna prirode jer ukazuje na to kako se sve u njoj
ostvaruje i preobraava. Otuda je njegova simbolika prisutna u svim duhovnim tradicijama sveta. Jedan od najpoznatijih primera jeste Stari zavet, prvo poglavlje Postanja
(1-31), ali njegova vrednost lei samo u originalnom tekstu na hebrejskom jeziku, gde
svako slovo i re, i njihov raspored, imaju svoje posebne vrednosti koje samo upuenima (Kabalistima) daju pravu sliku stvaranja kroz simboliku broja sedam. Prevod na
bilo koji jezik ne prua nita vie od protivrenog, ali zanimljivog mita koji zadovoljava matu.
Ovde emo upoznati ovaj zakon kroz uvid u nekoliko njegovih najznaajnijih
izraza. To su, najpre, sedam stanja svesti, koja su poznata u praksi joge jo od Upaniada; zatim sedam nivoa ispoljavanja religijskih praksi; ainski princip tolerancije
pri ustanovljenju istine bivstvovanja, zvani sydvda, i drevna kineska Knjiga promene, Ji ing.
1. Sedam stanja svesti
Iako je svest samo jedna i nedeljiva, jer je izvor i ishod bia uopte, ona je u
razliitim oblicima bivstvovanja ispoljena u razliitoj meri. Ta mera zavisi od oblika
ili naina bivstvovanja (otuda su nain bivanja i stanje svesti uzajamni). Kako subjektivno iskustvo najee ne uvia opte jedinstvo bia, njemu se ti oblici ine izdvojeni
i razliiti jedni od drugih, a to mu sve stvara iluziju da postoje razliita stanja svesti,
iako u stvarnosti postoje jedino razliita stanja nesvesnosti, dublja ili plia. Tako za
oveka postoje sedam razliitih stanja bivstvovanja u kojima se moe nai (ona odgovaraju jogistikom sistemu akri): 1) dubok san bez snova, 2) sanjanje, 3) java ili prosena dnevna budnost, 4) svedoenje o prva tri, 5) svest o kosmikom jedinstvu, 6)
osposobljavanje svesti da aktivno uestvuje u tom jedinstvu, i 7) svest o sopstvenoj
sutini kao ishodu bivstvovanja univerzuma (i prethodnih est stanja), i nestanak prostorvremena (prakrti) usled potpune otvorenosti za prisustvo Duha (purue), tj. delatno
uee u univerzumu kao u sopstvenom biu.
Kao to se vidi, sedmo stanje jedino je autentino stvarnosti, dok druga izraavaju nivoe njene nesvesnosti kao i proces njenog osveenja. Iako se to ne moe znati
bez linog iskustva, dobro je ovde spomenuti da je ovek uvek i u svim stanjima u istom jedinstvu sa najviom stvarnou, jer nema gde drugde da bude. Dubok san je stanje u kome je ovek u istom jedinstvu s biem, kao i u sedmom stanju, ali nesvesno.
Njegovo probijanje kroz sedam stanja u duhovnoj evoluciji svodi se samo na to da ovo
jedinstvo postane potpuno svesno, odnosno, aktuelno, da se izrazi kao njegova lina
volja kada njegova lina volja bude odraz Duha. ovek je u onoj meri nesvestan i u
168

dubokom snu, u kojoj ne vidi stvarnost bia. Zato se ovde bivstvovanje zasniva na
elementarnoj i nagonskoj osnovi.
U stanju snova nagonima bia pridruuju se oseanja, seanja i imaginacija.
Snovi se odigravaju u podruju tanmtr.
U stanju jave ili svakodnevne budnosti nagoni, oseanja i imaginacija dobijaju
fiziku inerciju i trodimenzionalnu koherenciju, pa se zato javlja sposobnost delimino
stabilnog razmiljanja i odluivanja koja u prethodnim stanjima nije postojala. Tu sposobnost treba razvijati i jaati rasuivanje, ali bez nametnutih koncepata. To je funkcija manasa. Java se odigrava u podruju indriyni.
Ova prva tri stanja, dubok san, snovi i java, odgovaraju prvim trima akrama:
muladhara, svadhisthana i manipura. Na njima deluje veina ljudi prirodno, to znai
bez ikakve duhovne kulture i svesne namere. Mogu se prepoznati i kao nagoni (prva),
elje (druga) i volja za mo (trea akra).
Kada kritika funkcija manasa dovoljno ojaa, javlja se etvrto stanje kao intuitivno nadilaenje prva tri, i sposobnost svedoenja o njima. To je poetak osvajanja
kategorije aham-kra. Prva tri stanja su obezbeena prirodom i za njihovu svakodnevnu izmenu nije potrebno nita initi, dovoljno je preputanje jer su za prirodan opstanak ona dovoljna u veini sluajeva. Zato u njima boravi veina ljudi celog ivota, s
retkim i kratkim uzletima u etvrto stanje, to obino biva izazvano nekim jaim emocionalnim stresom. Trajno ostvarenje etvrtog stanja je plod duhovnog kultivisanja i
uloenog napora da se ovek uzdigne iznad gravitacije prirodnog opstanka, iz prva tri
stanja. (Takvom kultivisanju je u potpunosti posveena budistika praksa kontemplacije, satipatthna i dhyna, na kojoj se zasniva poglavlje Kaivalya.) To je podvig koji
priroda dozvoljava samo malobrojnima, jer je za opstanak njenog organskog ivota
potrebno da veina bia bude uslovljena spontanom reprodukcijom prva tri stanja.
Jedna od glavnih odlika etvrtog stanja jeste da se, usled prakse kontemplacije i iskuenja iste, transcendentalne svesti o sebi, tj. svesti koja je ista od misli i svih predstava, javljaju iskustva buenja u snu, u astralnom svetu. Ovo je prelazno stanje i
odnosi se na poetak ovekovog praktinog rada na buenju. Odgovara aktivaciji etvrte akre anahata.
Ako se taj rad pokae uspean, javlja se peto stanje u kome ovek konano spoznaje razliku izmeu sopstvene budnosti i nesvesne uslovljenosti sveg prirodnog zbivanja. Tako probuen vidi celu prirodu kao jednu jedinu celinu i, zahvaljujui takvom
vienju, prepoznaje sopstvenu slobodu i nezavisnost (kaivalya) od te celine, od svega
to biva. Vidi prirodu kao jedinstvenu celinu zato to je sam postao jedinstven i celovit, postao je olienje (aham-kra) njene stvarnosti, jer kao probuen moe da je prepozna, a samo se slino sa slinim prepoznaje. Materijalnost nestaje i duhovnost se
javlja kao jedina perspektiva sada savreno jasna, to izaziva ljubav i blaenstvo
(ananda). Na ovom nivou ovekova istinska budnost postaje trajnija. Zahvaljujui
redovnoj praksi meditacije u kojoj je iskuavao istu svest o sebi (etvrto stanje), to
iskustvo postaje sve prisutnije i stabilnije, ono polako proima i ostala stanja, izvan
meditacije (i tako postaje peto stanje). On je svestan kada se izmenjuju tri prirodna
stanja, jave, sanjanja i dubokog sna, zato to je postao jedna i celovita linost (ahamkra) koja ne zaboravlja sopstveno bie koje prolazi kroz ta tri stanja, koje postoji sve
vreme. Svestan je celog indriyni i njegove interakcije s tanmtr u razliitim mahabhtni. Ovde se javljaju neke moi (siddhi) koje se tiu percepcije, kao to su telepatija i vienje aure. Ovaj nivo odgovara aktiviranju pete akre vishuddhi.
169

Uvrivanjem u stalnoj budnosti i dovoljnim osveenjem izmene tri stanja,

kada je ista svest trajno prisutna kao i samo postojanje, ovek ulazi u esto stanje koje
odlikuju aktivno buenje volje da se bude u jedinstvu sa svim i da se sve prepoznaje
kao sopstveno bie. Dok je peto stanje odlikovalo znanje o jedinstvu i o budnosti kao
ekvivalentu sjedinjenja s celinom, esto ovo znanje razvija u delovanje i volju da se
uestvuje u jedinstvu, jer njegova svest nije razliita od bia. Zato takav ovek poseduje sve moi (siddhi) koje se, pored percepcije, odnose i na konkretne fizike promene
(telekineza, levitacija, dematerijalizacija i teleportacija). esto stanje je vii oblik
aham-kre, a to je jedinstvena volja u oveku koja je izraz volje prirode da se u celosti
izrazi na jednom mestu, kao linost ovekova. Ovo stanje na shemi odgovara trajnom
povezivanju aham-kre i buddhi. To je esta akra ana, koja se nalazi iza oiju.
Kada uspe da se tako izrazi, ovek vie nije uslovljen prirodom jer je ona postigla svoju svrhu, on je prevaziao sve to ga vezuje za bie i vreme i postao je mesto
otvaranja iste neuslovljenosti (purua) koja omoguava smo bivstvovanje kao takvo,
i jo ga uveliko nadilazi. To je stanje takve budnosti (buddhi) da se bilo kakva individualnost (aham-kra) i telesnost (indriyni) vie ne primeuju, jer je potpuno i trajno
probuenje neposredan izraz ovekovog jedinstva sa celinom. Potpuna budnost je potpuno uestvovanje u celom bivstvovanju. Drugaija budnost nije mogua, jer je ona
jedinstvo sa apsolutom koji je ovekova bit. Stoga ovek, sjedinivi se s njim, prestaje
da se razlikuje od njega kao to se voda ne razlikuje u vodi, vazduh u vazduhu, svetlost
u svetlosti. To je sedmo stanje koje nije dostupno neprobuenim ljudima s prva tri
nivoa. To je i sedma akra sahasrara, na temenu glave. Ljudi estog nivoa bili su
osnivai velikih religija, dok su oni sa sedmog ostali nepoznati svetu jer se vie ne
bave njime. Isus Hrist je primer oveka estog nivoa, a njegovo vaskrsenje oznaava
prelazak u sedmi. Dok je na petom nivou ovek spoznao svoju Sopstvenost, a na estom je osnaio u delovanju, na sedmom se dogaa predaja i nestanak ovekove Sopstvenosti u slobodi koja se u svemu tome jedino i zbiva, koja sve to omoguava. U
petom stanju je postao celovit u sopstvenom biu, a u sedmom je celovitost njegove
linosti postala analogna samoj celini univerzuma, apsolutu. Sve do estog nivoa postojala je neka individua koja neto radi; u sedmom individualnost nestaje i na tom mestu ('telu') ostaje samo Duh koji sve omoguava. ovek je sve vreme jedno s celinom i
to jedinstvo moe prepoznati jedino kada najpre osvesti sopstveno bie u celosti. Kada
probuen ovek prepozna svoje bie kakvo jeste, on ga tada ne moe razlikovati od
celine univerzuma, on vidi da se ceo kosmos saeo i uobliio u njegovo telo i da ono
smo i ne postoji, da nije nita po sebi i za sebe, nego je refleksija celine. Dakle, ovekova celovitost je analogna celovitosti univerzuma, i obrnuto. Kada dospe na peti nivo,
u sopstvenu celovitost, oveka automatski privlai celina univerzuma koja se manifestuje na sedmom nivou (ako ga ne zavedu moi estog). Zato je sedmi samo rezultat
potpunog proivljavanja i afirmacije svih prethodnih nivoa. Glavni, najdui i najtei
prelaz je etvrti nivo.
U skladu sa shematskim poretkom kategorija prakrti moemo rei da je ovek
prvog nivoa onaj ko ne vlada u potpunosti ulnim i delatnim sposobnostima
(indriyni), pa je zato podloan njihovim uticajima, mehaninosti i obnavljanju. ovek
drugog nivoa je ovladao indriyni (telom) ali na povran i neduhovan nain, uglavnom
prihvatanjem autoriteta koji deluje preko emocija privrenosti i odbojnosti. Usled takvih emocija dominira poriv za odranjem i odbranom tela (svog entiteta, nacije, religije...), to nuno vodi u iskljuivost, podele i sukobe sa drugim telima (entitetima) i
okolinom. ovek treeg nivoa naglasak stavlja na manas i njime pokuava da kontroli170

e svoje telo i ivot. Svu nepotpunost i jalovost takvih pokuaja da se umom organizuje i tumai ivot, uvia ovek etvrtog nivoa koji indriyni spoznaje u interakciji sa
objektivnim, neorganskim svetom (tanmtr) u svim njegovim dimenzijama (mahabhtni) u borbi za linu celovitost (aham-kra). Takav uvid donosi praksa etvrtog
puta s kojim se po prvi put stie zaista objektivna spoznaja svoga bia i prirode uopte. To se postie samo posebnim kolovanjem i izuzetnim naporom. ovek petog
nivoa je prirodna zbivanja upoznao u toj meri da vie ne mogu da ga obmanu toliko da
zaboravi sebe i svoju volju. On je prevaziao uticaje neorganskog bivstvovanja tako
to ih je u etvrtom nivou upoznao, oni na oveka deluju samo dok ih je nesvestan. To
je aham-kra ili celovita linost koja je integrisana pri svim zbivanjima. esti nivo
pripada buddhi, svesti koja je jedno sa ishodom bia i koja je stoga prisutna uvek i u
svemu i koja moe sve, jer je suma svih mogunosti bivstvovanja. ovek sedmog
nivoa je onaj ija je svest (buddhi) potpuno i bez ometanja otvorena ka Duhu (purua)
i koja, budui tako neuslovljena, celo bivstvovanje prosvetljava i oslobaa. Smisao
postojanja se u njemu razreio, zato ga on sada razreava u drugome. To se dogaa u
samom prisustvu takvog oveka, on je Spasitelj koji je vaskrsao i prevaziao sve delovanje i sve moi (siddhi). Bivajui kao Onaj Koji Jeste, on osvetljava smo bivanje i
svedoi o njemu kao o najveem delu i nenadmanoj moi.
2. Sedam nivoa religioznosti
Svaka prava religioznost slui da oveka uzdigne sa niih na vie nivoe svesti.
Zato religija mora imati vie nivoa na kojima moe delovati, jer ovek niih stanja nije
svestan viih, pa mu se ona moraju pribliiti na njemu razumljiv nain. Tako se istine
viih stanja prikazuju ljudima na niim u vidu mitova, simbola i rituala koji predstavljaju koncentraciju informacija namenjenih nesvesnom biu ovekovom, biu koje
samo po sebi sadri sve nivoe bivstvovanja i zato moe prepoznati te informacije kada
uestvuje u ritualu ili doivljava neki mit.
Prvi i najnii nivo religioznosti jeste dogmatski, njega odlikuje ritualizam i
naglaavanje spoljanjih formi. To je nivo imitacije i zabrana (tabua). Znanje se tu stie oponaanjem ili uenjem napamet. Ovaj nivo moemo prepoznati u vanjskim (svetovnim) izrazima judaizma, pravoslavlja i teravada budizma, kao i u primitivnim oblicima religioznosti raznih naroda.
Mora se naglasiti da, iako sve religije u sebi sadre sve nivoe, ne ispoljavaju ih
u jednakoj meri, nego naglaavaju pojedine, neka od prva tri najee. Teravadinski
budizam najbolje zastupa svih sedam nivoa religioznosti.
Drugi vid je skeptian i zasnovan na veri i oseanjima, oboavanju i predanosti
verskom idealu, svom Bogu, a to uvek vodi iskljuivosti i nasilju prema jereticima i
nevernicima. Svako ko drugaije misli doivljava se kao bezbonik, protivnik i
neprijatelj. Otuda je ovaj vid religioznosti najagresivniji, ne samo u svojoj odbrani
nego i u ekspanziji (ako nikako drugaije, onda samim natalitetom). Tu ovek saznaje
samo ono to mu verski autoriteti dozvoljavaju da sazna preko emocionalnog uslovljavanja. Zbog autoritarnosti i iskljuivosti, ovaj vid religioznosti je izvor najgoreg nasilja i verske netrpeljivosti u svetu. Moemo ga prepoznati u spoljnim izrazima islama i
katolianstva.
Trei vid religioznosti je kritikog karaktera i odlikuje se odbacivanjem rituala,
intelektualnim pristupom i tumaenjima svega i svaega. Znanje je ovde subjektivno
171

jer se zasniva na ustanovljenim konceptima (svetim spisima) i na mentalnom uslovljavanju, iako pokuava da odri privid argumentacije i dijalektike. To su razni oblici
protestantizma. Budui da se ovde naglaavaju intelektualne funkcije u oveku, drave
u kojima prevladava ovaj nivo religioznosti civilizacijski su najnaprednije. (Protestantski vernik mora da bude pismen da bi uestvovao u verskom ivotu, dok pravoslavni
uopte ne mora, jer se svo njegovo bogosluenje sastoji iz rituala koji se mehaniki
ponavljaju.)
Prva tri nivoa su jedini poznati oblici religioznosti za veinu ljudi jer su prirodno dati kroz interakciju organskog sa neorganskim oblicima bivanja (T-polja i neorganska bia), a to je podruje u kome su ljudi s prva tri nivoa svesti zavisni od objekata, pa se zato njihova religioznost izraava na objektivistiki nain, putem verskih
objekata, simbola i rituala. Spoljanje manifestacije njihove religioznosti igraju vanu
ulogu u kultivisanju svakodnevnog ivota ogromne veine ljudi, u njihovom ureenju
prostora, vremena i dogaaja. To se izraava kroz posete hramovima, obeleavanju
praznika i vanih dogaaja za drutvo kao i za pojedinca - roenje, smrt, venanje i dr.
Budui da veina oveanstva prirodno ivi u prva tri nivoa svesti, ovde izneta prva tri
nivoa religioznosti im odgovaraju i igraju presudnu ulogu u regulaciji njihovog
opstanka.
etvrti nivo predstavlja unutarnji ili ezoterini krug i njega u sebi sadre sve
pomenute religije (izuzev protestantizma, pa otuda duhovna jalovost i otuenost ljudi u
njihovim civilizacijama), ali dalje od oiju neprobuenih ljudi i njihove javnosti. etvrti nivo je put praktinog rada na biu u cilju probuenja ovekovog. On se uglavnom
odvija u monakim redovima - ali ne u svim, jer veina monakih redova danas predstavljaju imitacije pravog rada iz prolosti ili pervertovanje prva tri nivoa. Tajna drutva ezoterinog karaktera i masoni takoe pripadaju etvrtom nivou - bar u onoj meri u
kojoj im duhovnost predstavlja ideal, a ne politika. Svoj nedostatak ovog nivoa protestantizam bezuspeno pokuava da nadoknadi mnotvom sekti.
Peti nivo religioznosti poznat je samo onim pojedincima koji su proli put etvrtog nivoa u radu na sebi. Njima je neposredno poznata sva istina i smisao duhovnog
ivota. Ukoliko ostaju u religijskim institucijama, obezbeena su im uticajna mesta i
zvanja. Ali najee ostaju nezavisni i sami, jer se samo tako mogu razvijati dalje, do
estog i sedmog stanja. Oni su sve nezavisniji od svih svetovnih oblika religioznosti i
blii optem jedinstvu sveg bia i Duhu u kome ono prebiva. Oni su u svim religijskim
tradicijama nalik jedni drugima jer su blii sreditu sveg zbivanja. To je nalik na krst
iji krakovi predstavljaju spoljanje razlike u izrazu prva tri nivoa religioznosti, a
takoe i prakse etvrtog nivoa. Razlike u mitovima, ideologijama, ritualima i odedama svetenika pojedinih religija tako su izraene kao i razliiti pravci u kojima su kraci
krsta usmereni. to se ovek vie uzdie na unutarnjem putu duhovnog rasta, vie se
pribliava sreditu krsta gde vie nikakvih spoljanjih razlika nema ili su nevane, jer
sve religije od etvrtog nivoa upuuju na isti cilj, na ovekovo probuenje. (Po reima
Heraklitovim: Probueni ljudi ive u jednom zajednikom i optem svetu, dok oni
koji spavaju ive svaki u svome posebnom. (Fragmenti, I, 89)) Dakle, nikakvo
jedinstvo religija nije mogue spolja, formalno ostvariti na prva tri nivoa svesti. Do
tog nivoa moraju postojati razlike. Istinsko jedinstvo Duha manifestuje se samo unutra, u oveku, u jedinstvenoj linosti, kao njegova sopstvena zrelost - a ne kao vetina
da se sva stada strpaju u isti tor. A upravo na tome rade Iluminati kada pokuavaju da
stvore jednu svetsku religiju.
172

Stoga peti, esti i sedmi nivo religioznosti karakteriu sve vea individualnost i
nezavisnost Duha od svih interesa drutvenih i prirodnih zbivanja. Ili, njihova transcendencija. To je put unutarnjeg ili ezoterinog kruga svih religija: sufija u islamu,
kabalista u judaizmu, jogina, tantrista i taoistikih alhemiara, ezoterinog hrianstva
koje se sauvalo u nekim manastirima. Sve religije postoje da bi pomogle rast ovekov
iz niih u vie nivoe svesti. Pored joge i tantrizma, ovu funkciju u najveoj meri zadrali su islam u sufizmu i budizam u praksi kontemplacije (satipatthna), i u zenu.
Pored ovih regularnih tokova, postoje nezavisne ili tajne, ali drevne amanske
tradicije koje, neoptereene teologijom ili bilo kakvom dogmom i ideologijom, daju
dobre rezultate u duhovnom uzdizanju ovekovom do najviih stanja. Osnovni obrazac
rada tih tradicija moe se samo nasluivati zahvaljujui trudu nekih istraivaa (Mira
Elijade). Ipak, amanizmu nedostaje ontoloka preciznost u viziji i iskustvu duhovnog,
u transcendenciji uopte, kakva postoji u budizmu. amanizam je optereen neorganskim podrujem. Jedino se u opusu Karlosa Kastanede ne primeuje ovaj nedostatak.
Zahvaljujui njemu bogatstvo i superiornost amanskih tradicija postali su nam mnogo
jasniji.
Prvi, drugi i trei nivoi religioznosti jedino su poznati javnosti, dok se o etvrtom zna tek po malo i on se povezuje sa mistikom. Prva tri nivoa su u potpunosti pod
uticajem neorganskih oblika bivstvovanja (T-polja) i samo tu postoje bogovi i demoni.
etvrti je proces njihovog upoznavanja i nadilaenja, dok peti, esti i sedmi nivo odlikuje sve vea sloboda Duha, i od organskog i od neorganskog oblika bivstvovanja prirode.
Svi oblici religija iz prva tri nivoa su u onoj meri dobri i ispravni u kojoj podstiu rast ovekov iz niih u via stanja, i u onoj meri su zli i naopaki u kojoj slue sami
sebi, ukoliko sputavaju rast i zadravaju oveka na istom nivou. Ta tenja uvek postoji
u svakom entitetu kao njegova centripetalna sila koja ga odrava na okupu, ali savladavanje njene gravitacije nuan je test za proienje ovekove line snage i individualnosti. To su vrednosti koje oveka uzdiu iznad treeg nivoa.
3. Sydvda
Svako od sedam moguih stanja svesti u kojima se ovek moe nai ima svoj
pogled na svet: od najgrubljeg materijalizma i borbe za opstanak prva dva nivoa, mentalnog spoznavanja sveta u treem i njegovih granica u etvrtom, spoznaje da stvarnost
svega odreuje stanje svesti u petom, i da je svest najvia stvaralaka energija u estom nivou. Sedmi je iznad svih tih spoznaja i dozrevanja, on je plod estog koji je za
bivstvovanje najvii. Posle najvieg dolazi samo oputenost u ostvarenju.
Od svih drevnih duhovnih tradicija sasvim je sigurno da nijedna nije dostigla
takvu toleranciju u iznoenju istine o svetu ili istine sme, i prema stanju svesti koja je
iznosi, kao to je to uinila ainska logika u svome uenju o moda, ili sydvda.
Re syt potie od sanskritskog korena as, biti, i znai moe biti, dok vda znai
uenje, tako da re sydvda moemo prevesti kao uenje o moe biti. Ono je najistiji izraz tajne stvaranja ili same stvarnosti, jer u potpunosti negira svaku dogmatinost i jednostranost. Nastala u najveoj strogosti asketskog proienja Duha od svih
spona uslovljenog bivstvovanja, sydvda nam ukazuje da ispoljavanje bia, a zajedno
s njim i njegova spoznaja, ima sedam aspekata od kojih je svaki ispravan na svoj nain
i neophodan da u kontrastu i dijalektici s ostalima omogui jasan uvid. Priroda stvarnosti ne izraava se nikada u potpunosti samo na jedan nain, njen izraz je uvek i u
173

svemu bogat protivrenostima koje izraava sedmostruka formula (sapta-bhangi)

koja glasi:
1. Moda jeste.
2. Moda nije.
3. Moda i jeste i nije.
4. Moda je neizrecivo.
5. Moda jeste, ali je neizrecivo.
6. Moda nije i neizrecivo je.
7. Moda i jeste i nije i neizrecivo je.
Kao to sedam boja sainjava sunevu svetlost, tako i ovi stavovi samo kada su
uzeti svi zajedno daju ispravan uvid u stvarnost. Svaki je jednostran i nedovoljan ako
se posebno izdvaja. Upravo tome su skloni ljudi s prva tri nivoa svesti, jer njima su
jedino poznata prva tri stava, i to kao suprotstavljena.
Ceo univerzum postoji na ovaj sedmosturki nain. Uslovno se mogu nazvati
dimenzijama postojanja prostorvremena. Sve postoji na svih sedam dimenzija istovremeno, iako se svaka dimenzija odvija zasebno. I mi sami, nai ivoti i svaki dogaaj.
Zapravo, ne mi ovakvi kakvi smo sada poznati sebi, ve se naddua (oversoul) deli na
ovakvih sedam individualnih dua (iva) od kojih je samo jedna nama poznata dok ne
postignemo potpuno osveenje. Ostale su na ostalim dimenzijama prostorvremena i
rade isti posao sa svog aspekta spoznaje i postojanja. Kada se svi aspekti individualnih
postojanja iskuse i sjedine, individualna dua se sjedinjuje sa svojim izvorom, nadduom koja je prva emanacija i olienje Duha. Podsetimo se da se celokupna emanacija
prakrti dogaa da bi se iskusili svi aspekti bivstvovanja na najindividualniji nain.
Kako izgledaju te dimenzije? To su jednostavno sve mogue logike varijante
svih moguih zbivanja.
U prvoj, neto se jeste dogodilo.
U drugoj, to se nije dogodilo.
U treoj, i jeste i nije se dogodilo (jedinstvo suprotnosti).
U etvrtoj, nije se dogodilo nita od prvih tri mogunosti, i nastalo je neto
sasvim drugo.
U petoj, dogodilo se, ali je nastalo neto sasvim drugo.
U estoj, nije se dogodilo, ali je nastalo neto sasvim drugo.
U sedmoj, i jeste se i nije dogodilo, i nastalo je neto sasvim drugo (izvan svih
suprotnosti).
S ovim je sydvda obezbedila da na ovom podeljenom i sukobljenom svetu
bude vrhunski princip tolerancije na putu spoznaje i ivljenja, i sa svojim velianstvenim moda, koje smeta u osnovu svih aspekata kao najvanije, verovatno nedostian ideal za sve smrtnike.
4. Ji ing
Tajna stvaranja i bivstvovanja, izraena kroz zakon broja sedam, utkana je u sve
kulturne tradicije i kole duhovnog uzdizanja irom sveta od najstarijih vremena, i to
na razne naine, najee simboline u obliku mita ili sloenih formula namenjenih
samo upuenima (iniciranim). Mnoge od tradicija ni same ne dopiru do pravog smisla
174

ove tajne tako da je za sve njih sam mit stvarnost, umesto da im mit bude putokaz ka
stvarnosti. To je, na primer, sluaj sa hrianima koji prvo poglavlje Mojsijeve Knjige Postanja itaju u prevodu, a ne u originalu koji daje sasvim drugaiju sliku.
Sydvda daje najpreciznije usmerenje za razumevanje stvarnosti, ali i taj princip je statian, iako je istinit, odnosno, usklaen sa samom stvarnou. Samo se na
jednom mestu tajna stvaranja obelodanila u potpunosti i sa svim detaljima u dinamikom vidu, kroz sam proces stvaralakog preobraaja koji se dogaa ovde i sada kao i
svuda: u drevnoj Kini, u fundamentalnom ostvarenju njene kulture, u Ji ingu ili
Knjizi promene. Najstariji sloj teksta ove knjige potie iz 12-tog veka pre nove ere,
dok su trigrami i heksagrami, na koje se komentari teksta odnose, jo znatno stariji.
Smatra se da je to jedna od najstarijih knjiga na svetu, to i prilii njenom znaaju. Ona
je, naime, najznaajnija knjiga na svetu zato to najsavrenije i neposredno izraava
zakon stvaranja u njegovom dinamikom vidu, sa svim mogunostima postojanja, i
tako oveku u svakom trenutku omoguava uvid u najdublji smisao svakog zbivanja i
njegov razvoj u skladu s vremenom i okolnostima i, iznad svega, u skladu sa stvarnou.
U kojoj je meri cela kulturna tradicija drevne Kine bila proeta ovim stvaralakim principom vidi se i po tome da je mera muzike bila sjedinjena sa merom svih stvari. Tako je carski ured za muziku u Kini bio prikljuen uredu za mere i teine. Vibracije zvuka najblie izraavaju vibratorne procese prakrti s kojima ona stvara i preobraava sve stvari. Zato je preureivanje muzike bila prva dunost novog vladara koji bi
doao na vlast jer, smatralo se, prethodna dinastija ne bi bila smenjena da je njena
muzika bila u harmonskoj saglasnosti sa univerzumom (nebom). timovanje instrumenata i usaglaavanje muzike intonacije polazilo je iznova od standardnog tona svake dinastije koja je dolazila na vlast.
Zakon broja sedam ne ispoljava se uvek kao sedmostrukost, ve esto kroz est
ili osam inilaca. Tako je u Postanju Bog stvorio svet za est dana dok je sedmi bio
dan odmora; Davidova zvezda ima est krakova, dok je sedmi inilac sredinja taka.
U oktavi ima sedam nota pri emu je osma, druga nota do, zaetnik novog ciklusa u
neprekidnom stvaranju i preobraaju. Na mnoge se naine ovaj fundamentalni zakon
obelodanjuje. Tako je najvei hram sedmostrukog zakona stvaranja na Zapadu Keopsova piramida. Ona se sastoji iz dva geometrijska oblika: kvadrata i trougla. Osnova
piramide je kvadrat koji kroz simboliku broja etiri predstavlja ostvarenje svakog procesa, stranice su trouglovi koji kroz simboliku broja tri predstavljaju stvaralaku energiju. Njihov zbir i sklop odaju zakon broja sedam. Takoe, dimenzije ove piramide
kao i raspored prostorija u njoj i prostor oko nje, sadre mnoge astronomske i kosmoloke tajne. Dok je Ji ing, kao delo kontemplativnog Istoka, posveen objavljivanju
stvaralakog procesa na egzistencijalan nain, kroz preobraaj i lini doivljaj, dotle
Keopsova piramida, kako dolikuje Zapadu, isti zakon obelodanjuje predmetno i na
objektivistiki nain, kroz monumentalnu graevinu ili hram. Keopsova piramida i Ji
ing nastali su istovremeno.
Izraavanje stvaralakog zakona nije jednolino ve dinamino, jer je takvo i
samo stvaranje, nikada nije statino i dovreno. Tako i Ji ing ima osam osnovnih trigrama koji predstavljaju sve temeljne procese u stvaranju, od prvog pokretakog principa, Neba (Chien), predstavljenog s tri cele linije, do trigrama Kun, koji sa tri prekinute predstavlja Zemlju kao ostvarenje svega, podlogu na kojoj se stvara i koja je potpuno prihvatila stvaralaki impuls. Kao osmi inilac ona izraava aktuelizaciju i afirmaciju sedmostrukog procesa stvaranja. Sve kombinacije osam trigrama daju ezdeset i
175

etiri heksagrama, simbola sastavljenih od po dva trigrama sa est linija, celih ili prekinutih. Oni predstavljaju celokupnost svih stvaralakih procesa univerzuma, od
genetskih informacija do najviih zbivanja i sudbine svega to biva. Isto kao to u
osnovi sveg organskog ivota stoje genetske informacije za njegovo odvijanje (sainjene od kombinacija etiri baze: adenin, guanin, citozin i uracil - kojih ima ezdeset i
etiri za sav ivi svet, isto koliko i heksagrama), tako i sva zbivanja objektivnog, neorganskog sveta nisu proizvod haosa i sluajnosti, nego informativnog poretka T-polja.
Preobraaji kroz koje prolaze bia sledei svoju sudbinu, a takoe i dogaaji koji
ih prate, kodirani su u ezdeset i etiri heksagrama Ji inga. Oni predstavljaju
DNK zbivanja u svetu. Deluju iz neorganskog podruja i viih dimenzija na
organsko, u skladu s kretanjem planeta. Ono to je DNK u indriyni, to je Ji ing
u tanmtr i maha-bhtni.
Knjiga se upotrebljava tako to se postavi pitanje s ciljem da se dobije razjanjenje situacije ili ishoda nekog zbivanja. Pitanje se postavlja samom univerzumu
meditacijom na njegov sadraj, dok se nasuminim razdvajanjem etrdeset i devet tapia (7 X 7) iz gomile, ili slobodnim bacanjem tri novia, dobija brojana vrednost za
jedan od heksagrama. Ovakav postupak za dobijanje odgovora, odnosno za kontakt sa
Knjigom promene je nuan zato to se ona u potpunosti zasniva na holistikom jedinstvu univerzuma. U njemu su simultano prisutne sve situacije i sva mogua zbivanja.
Kako je svest izraz najvee brzine bivstvovanja-vremena, i njegov privlaitelj, njeno
prisustvo je glavni inilac koji pribavlja taan odgovor. Odgovor automatski dolazi
kroz Ji ing tamo gde je svest o zbivanju prisutna. Tano postavljeno pitanje pola je
odgovora. Knjiga promene je samo renik koji nam drugu polovinu odgovora prevodi
u pojmovno razumevanje. Ovde je na delu stalno prisutna interakcija organskog
(indriyni) i neorganskog (tanmtr) oblika bivstvovanja. Kada je u organskom sklopu
(oveku) prisutna svesnost odreenog problema, tj. pitanje, budui da svest usaglaava i privlai ishod sveg zbivanja, tada e neorgansko podruje iz njegovog okruenja
automatski reagovati, i novii e pasti tano onako kako nalae situacija ili stanje
nekog problema na koji je svest usmerena, odnosno, iji ishod privlai kao privlaitelj
svega. U jedinstvu prirode nita se ne deava sluajno ili nasumino, mada tako izgleda pri bacanju novia, niti je ita skriveno, potrebna je samo svest da prepozna neskriveno. Svest je ve sama po sebi saimanje smisla bivstvovanja prirode, a linost
ovekova je olienje tog smisla. Zato, kada je u svojoj linosti ovek svestan nekog
problema, priroda mu automatski odgovara, jer se u linosti ona ogleda i osmiljava.
Od svih knjiga, Ji ing najbolje slui tom procesu ogledanja i osmiljavanja. Ve samo
osveenje problema kroz postavljanje pitanja uobliava odgovor cele prirode koji
dolazi odmah u vidu simbola (heksagrama). Da bi se odgovor prirode bolje razumeo,
za one koji ne vide neposredno, postoji univerzalni renik za njegovo prevoenje na
svakodnevni jezik ljudskih situacija. To je Ji ing. On je prevodilac koji omoguava da
svaki ovek komunicira sa univerzumom, sa vanvremenskim principima stvaranja i
preobraaja po kojima se sve zbiva.
Tako dobijeni heksagram simbolizovae situaciju na koju se pitanje odnosi ili,
ee, u kojoj se nalazi onaj koji pita. est linija pokazuju sve procese stvaranja date
situacije, sa komentarima koji savreno jasno obelodanjuju sve aspekte problema i
proces njegovog neminovnog preobraaja. esto se dobija jedna ili vie promenljivih
linija i to su one koje treba zameniti u suprotna stanja (ako je to bila cela, onda prekinuta, i obratno). One predstavljaju naroito vana mesta u procesu razvoja date situacije, one intervale u koje treba dodati veu energiju svesti kako bi se namera privela cilju
176

ili problem reio. Tako heksagram i est linija ine sedam inilaca stvaralakog procesa. Kada se promenljive linije zamene dobija se drugi heksagram koji, kao sedmi inilac, predstavlja rezultat stvaralakog procesa i zaetak daljeg ciklusa preobraaja ako
se energija svesti pravilno upotrebi u pomenutim intervalima razvoja situacije na koje
ukazuju promenljive linije. itaju se samo komentari koji se odnose na simboliku drugog heksagrama, dok se njegove linije ne uzimaju u obzir.
Poetina simbolika taoistikih i konfuijanskih komentara, koji rasvetljavaju
svaki simbol (heksagram) i njegove razvojne procese (linije), ostae u ovoj najstarijoj
knjizi reita i jasna svakom oveku, i sve dok ljudi na svetu bude bilo ukazivae im sa
svim detaljima sve tajne stvaranja i preobraaja. U svakom komentaru je jasno da se
on ne odnosi toliko na proricanje budunosti koliko na usklaivanje subjekta sa procesima stvaralakog preobraaja univerzuma koji se trenutno zbivaju u njegovom
iskustvu. Stoga je ova Knjiga renik stvarnosti i mapa sveg zbivanja. Kao renik omoguava razumevanje, a kao mapa usmeravanje aktivnosti.
Knjiga promene u celosti i potpunosti izraava poriv bia da se razotkrije i
ostvari u Duhu. Kao nigde drugde u njoj se taj poriv otkriva sa svim detaljima, i to u
skladu sa individualnom situacijom, a ne statino ili globalno u formi mita.
Iskaz stvarnosti zbivanja svuda se okamenjuje u mit ili koncept (u najboljem
sluaju to je sydvda). Samo se ovde on ispoljava neposredno, u skladu sa samim
tokom zbivanja ovde i sada. Potreban je samo ovek dovoljno svestan da bi se uskladio sa stvarnou zbivanja s kojim je u iskonskom jedinstvu. Zato ga Knjiga stalno
poziva da to i uini. Ona deluje kao linost zato to se, kao ni jedna druga tvorevina,
direktno odnosi na ovekovu linost (aham-kra) u kojoj se stiu i ukrtaju sve dimenzije organskog i neorganskog bivstvovanja i dobijaju svoje olienje u zbivanju, olienje koje slui osveenju (buddhi) ili krajnjem ishodu.
U onoj meri u kojoj je ovek svestan svoje linosti kao olienja ovog ukrtanja
sveg zbivanja, u toj meri je svestan da je Knjiga promene spoljanji izraz istog procesa. Dok je linost olienje sveg iskustva bivanja na jednom individualnom podruju, Ji
ing izraava olienje svih moi bivstvovanja prirode uopte. Zato je on od presudnog
znaaja za oveka. Ovaj izraz je izvaen iz vanvremenskog holizma prirode i zapisan
na samom poetku ljudske kulture osveenja, pa zato predstavlja i jedini pouzdani
vodi ka njenom najviem ostvarenju.

177

AHAM - KRA

1. Princip individuacije ili uobliavanja

Stvaranje sveta, i naeg celokupnog iskustva o svetu, nastaje dejstvom ahamkre. U ovoj kategoriji se integrie iskustvo bivstvovanja u linost koja je jedina sposobna za autentini doivljaj sveta.
Teko je razlikovati aham-kru i buddhi. Moe se najblie rei da ono to buddhi predstavlja u apsolutnom smislu, to aham-kra izraava na individualnom ili
lokalnom podruju. U odnosu na ostale, nie kategorije prakrti, one su egzistencijali.
Jedino sa stanovita purue one imaju kategorijalno ustrojstvo kao i sve drugo u prakrti, iako granino. Moglo bi se rei da zbivanja svih niih kategorija u aham-kri po
prvi put postiu svoje pravo egzistencijalno olienje koje je neophodno za dostizanje
krajnjeg ishoda koji se razreava u buddhi. Sve zbivanje ispod aham-kre potinjeno
je uzronosti i ona se nadilazi tek ovde, u kategoriji koja daje oblik svemu, i subjektivnom i objektivnom. Samo u ovekovoj linosti priroda se razreava i obuava za slobodu, pa se zato u njoj najee i suoava sa neslobodom.
Sam poloaj ove kategorije na shemi ukazuje da je ona ishod svega to biva
kroz integraciju subjektivnog i objektivnog, organskog i neorganskog postojanja.
Aham znai ja sam, a -kara tvorac ili inilac. Ovde se integrie nain zbivanja
koji se u niim kategorijama ispoljavao bilo na subjektivan ili organski, bilo na objektivan ili neorganski nain. U njima se nain bivanja manifestovao kroz spoljanji oblik,
dok se on u aham-kri integrie u vii, egzistencijalni nivo: u smisao. Jo preciznije
reeno: bivstvovanje ispod aham-kre ima ontiki ili esencijalan karakter, dok ovde
prelazi u egzistencijalan i ontoloki, koji e vrhunac svoje diferencijacije postii u
buddhi i njegovom razlikovanju od purue.
Aham-kra kao princip individuacije na objektivan nain se ispoljava tako to
daje oblik svemu to postoji u kosmosu, od suptilnih prototipova (tanmtr) do velikih
elemenata (maha-bhtni), on individualno oblikuje svaku tvorevinu i pojavu u prirodi: telo nekog bia, kamena ili drveta, elektromagnetne talase, planete i galaksije. Sve
je individualno uoblieno na neki nain jer u bezoblinosti ne moe biti nikakve aktivnosti, a prirodi sama aktivnost daje ivot. Na subjektivnoj ili organskoj strani oblikuju
se ulne i delatne sposobnosti za percepciju i iskuavanje objektivnog bivstvovanja.
Tako vidimo da je aham-kra uzrok one interakcije koja kroz odnos subjekta sa objektom kristalie svest. Aham-kra je princip individuacije radi funkcionalnog razlikovanja bivstvujueg i osveenja, a ne radi pukog razdvajanja i otuenja od celine. Jedino
kada ovakvog dozrevajueg osveenja nema, aham-kra se pokazuje kao princip koji
otuuje i deli na egoike zasebnosti. U pozitivnom aspektu on je princip individuacije
178

celine radi njenog ustanovljenja, jer u difuznoj bezoblinosti to nije mogue. Tada
individuacija nije izdvajanje iz celine, ve njeno olienje u akciji kroz koju postoji.
Kako u jednolinosti nije mogue postojanje, u celoj prirodi prisutan je poriv za
deobom i udvajanjem kako bi se time omoguila budua sinteza na viem ontolokom
nivou. Od kvantne fluktuacije i deobe elija pri razvoju ivota (i njegovom razlaganju), preko svih iskustava odricanja koja nas teraju na sazrevanje, sve do naputanja
prianjanja za predmetni svet probuenog oveka koji postaje nezavisan (kaivalya).
Princip diferencijacije, koji izaziva aham-kra, jednako je prisutan u objektivnom
ispoljavanju kao i u oveku kroz njegovo psiholoko iskustvo. Zbog interaktivne
povezanosti organskog i neorganskog bivstva, individualni procesi u objektivnom podruju (bia i pojave) izazivaju po analogiji individualne procese u subjektu, oni se u
njemu reflektuju kao psiholoki procesi. Diferencijacija spoljnjeg sveta, koja sainjava
vaskoliki ivot kosmosa, jednako je prisutna i u subjektu kao njegova psihika diferencijacija. Tako subjekt doivljava objektivni svet, njegova psihodinamika predstavlja
prostorvremenski saeto iskustvo zbivanja objektivnog podruja. (Sa stanovita subjekta, objekti su i drugi subjekti.) Vrhunac diferencijacije linosti vodi do njenog nestanka u buddhi.
Kako nita u prirodi nije statino i supstancijalno, sve to je u njoj oblikovano
mora da bude i razoblieno, odnosno preobraeno. Sam oblik je inicijator preobraaja,
on je informacija za dalje preobraavanje. Otuda toliko protivrenosti u linosti ovekovoj, jer ona je najgue jezgro opteg preobraaja prirode. U aham-kri se ukrtaju
dva suprotna principa: prema niim kategorijama to je princip koji sve deli i individualno uobliava, dok, s druge strane, sve individualno objedinjava i isceljuje za viu
kategoriju, buddhi, za spoznaju celine. Princip koji deli, nuno mora biti i princip koji
objedinjava. Ovo kosmiko ukrtanje najsnanije doivljava linost ovekova: kada se
okrene nadole ona se dezintegrie u bolu, a okretanjem nagore - isceljuje u blaenstvu.
Zapravo, ba zbog tog ukrtanja aham-kra jeste linost.
2. Linost
Svekoliki preobraaji prirode svoj najvii kvalitet, snagu i dramatiku postiu u
oveku, kao njegova linost. Aham-kra se sama po sebi inteligibilno ispoljava kao
jedinstvena i celovita linost. Kao takva ona je poznata samo manjem broju ljudi.
Veina ima linost razdeljenu na mnotvo Ja-entiteta koji nastaju spontanim dejstvom
principa individuacije na indriyni.
Zahvaljujui dejstvu aham-kra svaki oblik ivota, a ne samo ovek, moe biti
subjekat doivljaja, iako nepotpun: jednoelijski organizam, biljka ili sisar. I neorgansko podruje uestvuje u optem doivljaju sveta, ali na pasivan nain, kroz istu reakciju ili kao medijum. Organsko podruje reaguje kroz uenje i kultivisanje, pa zato
organski ivot svojom sadrajnou nadilazi neorganski (svojim kvalitetom, a ne kvantitetom). Kako organski ivot proishodi iz neorganskog, on je svoje iskustvo sveta stekao najpre kroz njega, kroz neorganski svet i njegova bia. Tako se princip aham-kra,
kao tvorac svega uoblienog, najpre ljudima objavljivao kroz njih, kroz bogove, spolja
ili na objektivistiki nain. Najdirektnije i najgromoglasnije kroz starozavetnog Boga
koji se i identifikovao kao Ja sam onaj koji jesam - to je takoe slobodniji prevod
aham-kre. Takoe u ovome lei razlog zato taj isti princip objektivnog stvaranja
ovek treba, po uputstvima religijskih zaetnika i mistika, da ustanovi u sebi, kao svoju linost, predajom volji boijoj odnosno, usaglaavanjem s njom. Dakle, da u isku179

stvu integrie neorgansko i indriyni. Prirodno je da se u ranim fazama ljudske zrelosti

opti princip stvaranja manifestuje spolja, ne samo kroz mit ve i konkretnim otelovljenjem radi pouavanja ljudi. Isus Hrist je najbolji primer za takvu manifestaciju, on
je najlepi model savrenog oveka i linosti, a njegova poruka jasno upuuje na integraciju o kojoj je re, u aham-kra; njegove rei, da je on jedno sa Tvorcem, jasno
govore o njegovom jedinstvu sa aham-kra. Njegovo delovanje takoe ukazuje na
aktivni princip koji odlikuje aham-kra dok, za razliku od njega, Buda svojim smirenjem u potpunoj slobodi manifestuje integraciju vie kategorije - buddhi. Otuda mu i
potie ime. Isusov simbol je krst koji predstavlja aham-kra, jer u njoj, u celovitoj linosti, po prvi put poinju da se pravilno ukrtaju i razluuju purua i prakrti. Buddhino je olienje meditativno smirenje, tihovanje i ponitenje sebe radi onoga to sve
omoguava (purua). Zato Buda nema simbola ve je predstavljen njim samim, ovekom (purua) u meditaciji.
Kada zbir svih organskih sposobnosti uoblii oveka (on je i po predanju stvoren na kraju), tada se u njemu kristaliu Ja-iskustva (lat. Ego). To jo nije aham-kra
ve njegov proizvod ili odraz na subjektivnom podruju, indriyni, u manasu. Ja je
najvii vid kohezije psihofizike energije za koju je jedan subjekat sposoban u svom
prirodnom ivotu. On nije proizvod kultivisanja ve golog instinkta samoodranja.
Zato, ako se kao takav kultivie i odrava, neizbean je sukob i sve ea borba sa
drugim Ja i subjektima koji ine isto. Ja je samo psiholoki odraz razliitih oblika
ivotnih procesa, zbog njihove diferencijacije deli se i psiha koja ih ustanovljava. Iskustvo razliitih oblika spolja, analogno proizvodi mnotvo Ja unutra. Kako sve zbivanje,
pa tako i ono u indriyni, nije statino ve dinamino i procesualno, tako se ni ova
kohezija (u Ja) ne zadrava u jednom obliku, nego se preobraava i pri tome deli na
mnotvo entiteta. Tako je svaki ovek u svom empirijskom iskustvu sainjen od mnotva Ja. Samo zato to su svi oni procesi istog bia i koriste istu energiju za svoje oblikovanje, odranje i fokusiranje panje ili prisustva, ne zapaa se njihovo mnotvo.
Ono se primeuje samo naknadno, po posledicama, kada nismo uinili ono to smo
nameravali, ili smo uinili ono to nismo eleli. Mnotvo Ja je nalik projekciji filma
gde koherentnost slike i pokreta stvara brzo smenjivanje razliitih slika.
Zato to svaki entitet u prirodi postoji kao piramidalna struktura za sebe, i ovekova psiha se moe deliti po uzoru na mnotvo i razdeljenost spoljanjeg zbivanja.
Koliko je vezana za spoljne utiske, toliko se i deli. Tako nastaje izofrenija. Svako Ja,
koje se u oveku trenutno aktivira, stvara ubeenje da je apsolutno realno, ovek misli
da je to njegov jedini identitet i da e propasti ako ga izgubi, da e umreti. Jer, svako
Ja stvoreno je centripetalnim privlaenjem univerzalne energije bia. Iako je samo
jedan njegov aspekt ono to ne uvia, zbog holografskog karaktera bia misli da je ono
celo bie za sebe. Zato se oveku koji je identifikovan sa njim ini da je njegovo delovanje jedino mogue, a njegov nestanak smrt. Ne uvia ak ni da se takva ubeenja
menjaju tokom vremena. U samoj prirodi ne postoji smrt, ve samo stalan preobraaj
energije. Jedina smrt, a s njom i roenje, jeste ona koja se dogaa individualnom Ja.
Zato samo pod njegovim uticajem ovek ubija i ini zlo, jer mu se tako ini da je
nekoga ubio i sebe sauvao. Nagon za ivotom, koji se ograniava u Ja, uzrok je
sveg nasilja i sve patnje. Onaj ko vidi jedinstvo cele egzistencije ne moe da ini nasilje, on takvih namera ne moe ni imati. Onaj ko je jedno sa apsolutnim biem nema
svoga Ja, stoga i ne pokuava sebe da sauva.
Diferencijacija na individualna Ja, koja se u manasu dogaa pod dejstvom univerzalnog procesa individuacije aham-kra, nuan je proces u diferencijaciji iskustva
180

bivstvovanja i svesti. Svako Ja je jedan modus bivstvovanja i bez bogatstva njihove

interakcije nema dozrevanja svesti. Mnotvo Ja na subjektivnoj strani analogno je
mnotvu bivstvujuih oblika na objektivnoj koje zapaamo kao svet. Tako se svet
ogleda u subjektu. Kada to iskuavajue ogledanje dostigne kritinu masu (krizu
smisla egzistencije) dolazi do nove faze dozrevanja svesti ka celovitoj linosti, ahamkra. Tada ovek vidi da je svaki pojedinani aspekt bivstvovanja, bilo spoljanji bilo
unutarnji (Ja), deo jedne iste celine koja ih sve stvara. Ta celovitost, koja je tvorac
svega, pa i ovekove linosti, jeste aham-kra.
Subjektivno iskustvo ne moe biti drugaije do razdeljeno i neuravnoteeno. U
meri u kojoj se subjektivno stanje (indriyni) nadilazi, princip individuacije se u oveku kristalie i obezbeuje trajno prisustvo svesti, koje vie nije promenljivo i nepostojano kao ranije. Tako se s postojanou svesti formira jedinstvena i trajna linost u
oveku, kroz uvid da je energija univerzalna i da bie nije samo njegovo. Samo kada
se celo psihofiziko bivanje (indriyni) ispuni sveu, energija se preliva i kree navie, ka aham-kra. Dokle god se energija troi na razdeljene aspekte bivanja, ne moe
se sakupiti dovoljno da aktuelizuje aham-kra kao princip univerzalne linosti. Razdeljeni aspekti su za oveka sve ono vanjsko, bilo organsko ili neorgansko. Ono to sve
objedinjuje je unutar oveka, u aham-kra. Spoznajom uzaludnosti traenja utoita u
bilo emu vanjskom, ovek se okree unutra, ka sebi, ka aham-kra.
Kada je osveena i aktuelizovana, aham-kra je jezgro doivljaja sveta, doivljaja koji nadilazi podelu na subjekat i objekat. Budui da je aham-kra istovremeno i
tvorac objektivnog sveta, postizanjem njenog nivoa nadilazi se sva subjektivnost podruja indriyni, odnosno, objektivni svet prestaje da biva otuen i suprotstavljen subjektu. Takoe nestaje nemo koju je subjekt imao u pogledu delanja. On tu po prvi put
dobija mo delanja po svojoj volji (siddhi).
Aham-kra je potencijalno uvek prisutna u oveku kao princip integracije njegovih iskustava u Ja. Zato samo ovek moe imati svoje lino Ja, svoju individualnost
(moe, ali ne mora). U nekompletnim indriyni, u ivotinjama, nema linog Ja u individualnom telu, nego princip individuacije deluje na nivou itave vrste. Svaka maka,
na primer, ne moe biti nita drugo, nego e svoj lini karakter uvek pokazivati isto
kao svaka druga maka. Iako postoje neke razlike meu ivotinjama iste vrste, one su
retke i daleko ispod osobina linosti i uglavnom se javljaju kod onih ivotinja koje
ljudi uvaju i obuavaju. Svaka ivotinjska vrsta je odreena na kolektivnom planu,
dok biljke nemaju individualnost ni na nivou vrste, nego je mnotvo biljnih vrsta samo
pokazivanje sposobnosti prilagoavanja sredini i opstanka u njoj. Sve biljke imaju jedno Ja; razlikuju se samo po uslovima u kojima ive i nainima opstanka.
Zato to svaki uoblieni entitet moe biti i subjekt iskustva, od elije do galaksije, i ovekovo bivstvovanje ne mora biti celovito, ve razdeljeno. Mnogi ljudi stoga
deluju kao nekompletno indriyni i nemaju svoje lino Ja, nego ga imaju, slino ivotinjama, na nivou vrste, odnosno plemena, nacije, rase, religije, tradicije i drugih obrazaca objektivnog uslovljavanja i oblikovanja subjekta. Koliko su nerazvijeni kao individualne linosti, toliko e delovati po zakonima bilo kog autoriteta, kolektivnog, tj.
spoljnjeg (religija, politika ili nacija kojoj se pripada) ili unutarnjeg (nekog psiholokog ili psihotinog sadraja). S druge strane, za razvoj linosti neophodan je zdrav
autoritet, njega priroda i obezbeuje kroz objektivno podruje, organizujui drutvena
ureenja putem religija, mitova (ak se u tu svrhu i manifestuje kao Bog, za ta je najbolji primer judeo-hrianstvo) i sakupljanjem svih iskustava i smernica za ispravan
ivot kroz predanje i tradiciju. Problem nastaje kada pone prenaglaavanje i jednos181

tranost, kada tradicija ne dozvoljava novu linost - a linost je po definiciji uvek nova i
jedinstvena - nego uva sebe, dok svoju svrhu, ovekovo idealno stanje, linost, smeta u mit i jo se nasilno brani od ljudi koji ele da ga ostvare. Problem nastaje kada se
ne veruje prirodi i njenoj savrenoj preciznosti u stvaranju subjekta i kretanju ka linosti, i u krajnjem vidu ka neuslovljenosti, nego se pokuava sa nekakvom vetakom
duhovnou za raun prirode i njene svrhovitosti. Na takvim anomalijama zasnovane su mnoge tradicije i njihove kulturne politike, kao i dananje religije sa svim sektama - iako se verbalno pozivaju na obuzdavanje nie prirode i njenih destruktivnih
nagona. Poriv ka celovitoj i slobodnoj linosti je najsnaniji od svih, cela priroda postoji zbog njega, pa zato, kada se pred njim ispree jednostrane tradicije, razne religijske, kulturne i civilizacijske razlike meu ljudima koji su po svom biu jednaki, dolazi
do genocida. Ni zbog ega ljudi vie ne stradaju nego zbog svojih tradicija koje ne slue oveku, ve samo sebi i svom jalovom autokratskom i teokratskom odranju. Jedina
univerzalna tradicija oveanstva koja se ne moe ulepati laima jeste unitenje, nasilje i sputavanje procesa individuacije ovekove linosti. Nasilje je jedina posledica
tradicija koje postaju jednostrane i iskljuive, pa tako najnasilnije postaju one koje
sebe apsolutizuju i hoe da zavladaju svetom. Svaka linost u svom dozrevanju mora
jednom da doe u sukob sa tradicijom, jer ova postoji samo zato da bi oveka ukalupila prema odreenom modelu, dok je linost uvek jedinstvena i nezavisna od svega, ona
je onoliko celovita koliko se oslobaa od svih veza, koliko je slobodna. Valjda je zbog
dijalektike sazrevanja slobodne linosti i njenog kosmikog znaaja nuno da postoje
ovakve anomalije, paradoksi i izazovi. Oni verovatno stvaraju neophodan pritisak za
kristalisanje oveka u pravu i slobodnu linost. Teko je samo razabrati da li je to sve
potrebno zbog njegove slabosti i gluposti, ili snage i vrednosti.
Iz svega reenog sledi zakljuak da su autentina linost i nasilje suprotstavljeni
jedno drugome: koliko je vie jednog, toliko je manje drugog.
Zahvaljujui kultivisanju principa individuacije samo je u oveku mogu psiholoki i lini doivljaj sveta. U svemu ostalom, u celoj preostaloj prirodi, on se manifestuje kao puki prolazni oblik zbivanja - samo u ovekovoj linosti on se doivljava
egzistencijalno, pa zato samo u njoj doivljaj sveta postaje jednako konkretan i verodostojan kao i sam svet. U ovekovoj linosti se priroda na najvii mogui nain bivstvujue odnosi prema sebi. Zato tu i razreava svoj ishod ili smisao. U svim niim
oblicima (na shemi, slika 1.) ona se pripremala za suoavanje sa sobom u aham-kra.
Ovo je suoavanje dramskog karaktera, pa je takav i psiholoki doivljaj. On je mogu
jedino kada subjekat objektivno uestvuje u zbivanju kao da je njegovo, kada ga lino
doivljava kao svoje. Zato prevod aham-kra moe biti i Ja sam uesnik. ovek
postaje linost u onoj meri u kojoj uestvuje u zbivanju uprkos svim tekoama, jer
samo uestvovanje osnauje prisustvo svesti. to svesnije uestvuje i bori se s tekoama, toliko bolje osveava principe prirodnog zbivanja i tako uvia da to nije ono u
emu treba da nae svoje uporite, nego da ga nadie. Linost sazreva u onoj meri u
kojoj ovek ini ono to priroda nije uinila, u kojoj nadilazi granicu do koje vlada
prirodna nunost. Onoga ko se ne bori i ne uestvuje u ivotu kakav jeste, teak i neprivlaan, ko ne pobeuje propast i smrt gledajui ih licem u lice, ivot ostavlja po strani, da vegetira i odumire. oveku se nita dobro nee desiti u ivotu ukoliko ne uestvuje u njemu i ne prihvata ga takvog kakav jeste da bi ga nadiao u Duhu a on se
uvek moe nadii nezavisno od okolnosti. Tek kada prihvati linu odgovornost za sve
svoje postupke, postupke koji omoguavaju prisustvo Duha koji daje sav ivot, on postaje ovek i nadilazi smrt. Tada tek Duh poinje da komunicira s njim, tada poinje
182

neto sutinski da mu se dogaa. Dotle je samo bezlian prirodni organizam kome je

smrt jedina sudbina.
U manasu se takoe razvijalo ovekovo uee u zbivanju, ali samo na mentalnom planu, u vidu svakojakog preispitivanja i sa svih strana osmiljavanja nekog problema. Ovde se isto preispitivanje i iskuavanje podie na vii nivo, na dramski dogaaj
i akciju celog bia.
U linosti ovekovoj priroda postie vrhunac psihofizikog odnoenja i doivljavanja sebe, i zato se u aham-kra dogaa fina iluzija da je Duh ovekov (purua)
uesnik u zbivanju prirode, a ne da se to ona sma preobraava i dozreva da bude dostojna Duha neuslovljenosti koji je omoguava.
Kakva je veza izmeu ocelovljenja linosti i uea u zbivanju, tj. akcije, koje
objedinjuje aham-kra? Sutina linosti je identitet, a on je mogu samo kao akcija.
Identitet je akcija koja je svesna sebe. Akcija je promena i preobraaj, a identitet zahteva sigurnost. To je kontradikcija. Da bi se ona nadila spontano iz nje nastaje jedan
nusproizvod: Ja ili trenutna svest o sebi. Ja je pokuaj da se akcija i identitet doive
kao virtuelni objekti, jer se ve samom pojavom Ja kao virtuelne realnosti ne moe
doiveti jedinstvo akcije i identiteta svakog trena u sadanjosti.
U aham-kra priroda postie svoju maksimalnu integraciju kao pripremu i
nuan uslov za probuenje (buddhi) u Duhu neuslovljenosti (purua). Samo potpuno
integrisana linost moe biti uvek budna (buddhi), kao to, s druge strane, ista svest
moe opstati samo u ovekovom celovitom prisustvu i uestvovanju, a ne bezlinom i
razdeljenom. ovekova linost je olienje celine zbivanja i zato on, kao celovit, vidi
da se sve zbivanje oblikuje kako bi njega stvorilo, kako se sve uliva u njega. Nita mu
nije strano. Njemu nita nije spolja, niti je ita iznutra, jer sve to mu je spolja - iznutra
je. On vidi da u celoj prirodi nema nikakve greke, da je sve savreno i da je sve onako
kako jedino moe da bude, da univerzum ne bi uopte ni postojao kada bi i najmanja
pojava bila drugaija nego to jeste, kada bi postojalo ita pogreno, da sve sazreva i
integrie se ka svom savrenom liku prolazei razne faze, u organskom iskustvu
(indriyni, fiziko telo) i u neorganskom (tanmtr, astralno telo, posmrtna iskustva,
reinkarnacija). Samo celovita linost vidi da se nita ne gubi ako iz organskog pree u
neorgansko (iz 'ivota' u 'smrt'), jer su joj oba podruja poznata, niti se ta novo dobija
kada se na fizikom pojavi iz nadfizikog. Vidi jasno da svaka dua neminovno stie
svome cilju, da nikad nita nije bilo izgubljeno niti uzaludno. Samo se u celovitoj linosti priroda prepoznaje kao celovita, iznad dobra i zla, raanja i umiranja.
U svim svojim oblicima, kroz sva bia, ljude i dogaaje, priroda se preobraava
i kree se u svakom trenutku ka svom najpotpunijem olienju, ka celovitoj linosti
koja prirodu doivljava kao sebe samu, posmatra je i vidi kao savrenu celinu, kao isto dobro - iako je uvek drugaija. Ona vidi ono trajno iza svake promene i preobraaja,
a to je smo postojanje kojeg ne moe ni biti ako nije onako kako jedino moe da
bude: celovito i savreno. Zato nita nije ugroeno i sve mora proi svoj put razvoja i
dozrevanja kroz spektar svih iskustava, sve dok ne postane zrelo da sopstvenim savrenstvom bude olienje celine koja ga je sainila. Kada tako vidi sva bia, ovek je
uvek pozitivno raspoloen i s ljubavlju prihvata svakoga, a naroito nesvesne grenike,
jer vidi njihovo bie, a ne obraa panju na sadraje njihovih iluzija.
Opta neravnotea i nepostojanost ivota, uzrokovana gunama, u aham-kra po
prvi put nalazi svoju ravnoteu. Samo zrela linost vidi da sva dinamika i opti preobraaj pripadaju celini i nikada je ne naruavaju inei zlo. Zreo ovek je dobar na taj
nain to doputa stvarima da budu kakve jesu, ne remeti ih jer zna da sve ide svome
183

ishodu. Dozvoljavajui biu da bude kakvo ono smo jeste, ne prilagoavajui ga svojim eljama, on pomae njegov ivot. Oputenim prihvatanjem stvari kakve jesu, on
doprinosi njihovom preobraaju u rastu.
Kada bi u tom rastu bilo ikakve greke, tada ne bi bilo ni celovitosti prirode ni
njenog analognog olienja u celovitoj linosti ovekovoj, kao u ogledalu. Da bilo koji
oblik zbivanja sadri u sebi neto pogreno ili zlo, da nije ba takav kakav upravo jeste
- ne bi bilo nikakvog oblika ni same prirode. Ono to je pogreno ne moe opstati; nije
mogue destruktivno stvaranje ni postojanje.
Ali, zbivanje je takvo samo sa stanovita aham-kra, zrele linosti. Sa svih drugih, nepotpunih stanovita, zbivanja su haotina, uveliko pogrena i zla, svet nije celovit i savren, priroda nije autentina, onakva kakva bi trebalo da bude, i zato izgleda
destruktivna. Svakako, destruktivan je ovde jedino nain posmatranja, ili stav posmatraa, a ne priroda, jer, da jeste, ne bi bilo posmatraa. Priroda je kao toak i od poloaja (ontolokog statusa) posmatraa zavisi kako e se njeno zbivanje doiveti. Ako je
ovek sm celovit i usrediten u svom Sopstvu, tada e zbivanje prirode doivljavati iz
sredita toka njenog obrtanja i videe je svuda kao jedinstvenu harmoninu celinu jer, ovekovo Sopstvo nije nita drugo do centar i stoer sveg kretanja prirode. Ako
nije u svom sreditu, tada nee biti u harmoninom centru bivstvovanja niti u jedinstvu
sa njim. Koliko od (svog) centra odstupa, toliko e njegov ivot biti neharmonian,
neuravnoteen i pod uticajem centrifugalne sile vremena koje vodi u rasulo (entropiju).
Ako je sasvim na rubu zbivanja - a to znai identifikovan sa objektima i vremenom toak ivota e ga pregaziti. ovek treba da bude celovit kako bi po analogiji prepoznao celovitost, nepogreivo savrenstvo i dobro samog postojanja. Jer, da ono nije takvo, ne bi ga ni bilo. Stoga, tek u ovekovoj savreno integrisanoj linosti svet uistinu
postoji kakav jeste. Nikako drugaije.
3. Volja ili namera
Samo celovita tj. objedinjena linost ima svoju volju. Dotle je nije imala jer su
je razna Ja rasparavala i delila svako na svoju stranu.
Sva prakrti ispod aham-kra na shemi je polje iste uzronosti. Tek u ahamkra postoji mo slobodnog i novog delanja po svojoj volji. To za oveka praktino
znai njegovo drugo roenje. Prirodno uslovljeni ljudi, a takva je velika veina, preteno ive u indriyni, do manasa. To je nalik jajetu. Ono postoji na ovom svetu, ali ptica jo nije roena. Da bi se istinski rodila, ptica, taj drevni simbol ovekove due,
mora da uradi jo neto, sama da probije ljusku jajeta i izae van. Tako i ovek nije
roen pkim fizikim roenjem; to je samo bezlina prirodna reprodukcija. On tek
treba da se rodi svojom voljom i sveu i nadie polje prirodne reprodukcije i nunosti
- a to je telo, indriyni, i sve ispod aham-kra. U tome je smisao vaskrsenja.
S tom voljom koju je pokazao pri probijanju iluzija uslovljene prirode ispod
aham-kra i istinski se raajui kao nova, slobodna i celovita linost, on dobija i mo
delanja, koju nijedan prirodno postojei ovek nema.
Kada u sopstvenom savrenstvu, kao u ogledalu, ovek prepozna svrhu bivstvovanja, sudbinu svih bia, savrenstvo i lepotu sveg ivota - tada moe postojati samo
kroz istu ljubav i oprotaj. Milosrdna ljubav prema svemu to biva jedino je merilo
tog drugog roenja u aham-kri. Videvi da se u celom univerzumu ne dogaa nita
drugo do jedinstvo koje se u potpunosti aktuelizuje tek kroz njegovo prosvetljenje, on
doivljava jedino ljubav koja prihvata sve to postoji, oprotaj i pomirenje sa svim.
184

Nije mogue zameriti bilo ta nijednom biu ako vidimo da je ono samo izraz jedne
celine, prakrti. Videti sve kao jednu celinu znai biti svestan, probuen, a to znai da
su svi drugi nesvesni, da spavaju i da sve ine kao u snu. Kako onda ikome zameriti
bilo ta? Zapravo, sam pojam "drugoga" ostaje u podruju nesvesnog bivstvovanja i
nestaje za probuenoga u budnosti.
Za probuenoga se sva bia energetski manifestuju kao ljubavni doivljaj, a
svest je tu neposredno razumevanje i pratanje svega. Ljubavi nema bez potpunog i
bezuslovnog pratanja i prihvatanja. Oni su uzajamni, jer kada se energija koja oblikuje svekoliko zbivanje osvesti u linosti ovekovoj, tada se prepoznaje kao ljubav i svaki se oblik prirode samo kroz ljubav doivljava i prihvata; ne vidi se vie objektivni
svet, nego se samo neposredno i lino doivljava u ljubavnom zanosu sjedinjenja s
njim. Oprotaj i prihvatanje tada nastupaju kao posledica ispunjenja nastalog u tom
zanosu.
Razumevanje i prihvatanje svega to jeste, svakog bia, svakog dogaaja i
pojave, i svih suprotnosti, predstavlja posredan put u transcendenciju. Naime, uvek
kada neto prihvatimo kako jeste, mi to nadilazimo (transcendiramo), postajemo u
Duhu vii, iri i svesniji od toga. U tome je tajna verske predaje kroz prihvatanje svega
kao boije volje. To je, pored kontemplacije, drugi nain da se doe do iskustva transcendencije, i glavna je tema Isusove Propovedi na gori. Takva iskustva uvek prati
ljubav, slina onoj kojom roditelj prihvata sve aktivnosti svoga deteta, pa je otuda
volja boija oduvek izjednaavana s ljubavlju. To znai da je ljubav drugi izraz za
nadilaenje prethodnog, nieg i ograniavajueg stanja, odnosno za iskustvo transcendencije.
Samo zreo ovek vidi da u svakom trenutku sve biva tano onako kako mora da
bude, i da u tom trenutku nije moglo biti drugaije, da je sve na svome mestu, jer nema
nieg pogrenog u celini. Zbog holografske prirode univerzuma, najmanja stvar i pojava jednako je vana kao i najvea, kao ceo univerzum, jer svaki "deo" je odraz celine i
sadri celinu. Zato to su stvari uvek onakve kakve u datom trenutku jedino mogu da
budu, on niemu ne zamera i sve prihvata onakvo kakvo u svom trenutku jeste sa najveim potovanjem. On zato nije pasivan prema stvarima nego realan, samo tako se
stvari mogu videti kakve jesu, bez projekcija i psihomentalnih iskrivljavanja. Ako neto izgleda loe onda je to samo fragment nunog procesa ka ocelovljenju, procesa koji
pripada celini koja je sama po sebi apsolutno dobro. Stvari nam izgledaju nesavrene i
zle samo zato to ne vidimo celinu, ceo proces; vidimo samo jednu epizodu, a ne celu
seriju. Kao to, na primer, jedan prst posmatran za sebe izgleda bezlino, dok ceo
ovekov lik odie smislom i lepotom. Takoe i lik na fotografiji, uhvaen u jednom
trenutku, ne pokazuje mnogo, ali kada smo upoznati sa njegovim karakterom i ivotnim delom on zrai svojim punim smislom. Ili, kao kada bismo kroz uski otvor neke
pregrade posmatrali ta se to kree s druge strane; videli bismo samo neke fragmente
koji se iznenada pojavljuju i nestaju, moda u nekim ciklusima, a kada bi pregrada bila
uklonjena ugledali bismo ceo prizor i tek tada bismo razumeli ta se dogaa.
Budui da gleda na stvari kakve jesu, svet se pred oima zrelog oveka stvara
uvek iznova svakog trena sasvim nov - jer on je sada jedno s kosmikim principom
stvaranja svega, aham-kra. Tako on vidi kako se sve kree i zato nita nije isto u dva
trenutka: svakog trena se stvara na malo drugaiji nain. Kako je sve novo, bezazleno i
nevino, emu da zamera bilo ta? On je zato i nezavisan od svega jer vidi da nema za
ta da se dri. Nezavisnost od sveta je glavna odlika zrelosti ovekove.
185

U skladu s celinom koja se uvek iznova stvara iz trena u tren, ni linost nije
supstancijalna, ista kroz vreme, ve je u svakom trenutku drugaija i nova, ali opet
celovita. Celovitost je ono to daje smisao linosti, a ne supstancijalna istovetnost kao to je sluaj sa egoikom iluzijom. tavie, celovitost linosti je mogua samo
zahvaljujui nesupstancijalnosti bia. Ona je suprotnost supstancijalnosti.
Celovita linost je uvek u sreditu univerzuma, jer ona i jeste njegovo sredite.
Ona je centralna taka posmatranja iz koje se vidi smisao svake pojave u perspektivi
celine, svi posmatrani detalji se sami od sebe, kao voda koja se sliva, stiu i slau svoj
smisao u skladnu celinu, na kojoj sam kosmos poiva, a da ovek pri tom ne ini nikakav napor. Njegova linost je celovita zato to je u njoj svekoliko prostorvremensko
oblikovanje postiglo svoj smisao i savrenstvo. Tek kada se bie razotkrije kakvo jeste,
da nije supstancijalno, raa se celovita linost. Jer, iluzija supstancijalnosti uvek u sebi
nosi partikularizaciju, podelu i sukobe snaga, na njima se ona i zasniva. Celovitost je
mogua jedino u slobodi od svih iluzija bia, kada se ono vidi celo, kao jedno bez
dvojstva. Bez linosti egzistencija je bezlina, prazna, besmislena i nehumana.
Zreloj linosti vie nita nije potrebno, zato sve prata i samo daje. Njen pokret
nije njen i svako njeno delo nije samo njeno, ve celina dela kroz nju. Takav ovek se
kree savreno skladno i harmonino, kao ulje koje se lije, jer je celovit, svi energetski
tokovi u njemu su usklaeni; on je kao lopta: uvek je isti u svim poloajima i aktivnostima. On je uvek oputen od svega jer je potpun i ostvaren, nema ta vie sam da ini,
jer vidi da celina u svakom trenutku ini sve to treba uiniti. Kako ona sada dela kroz
njega, on je neumoran u stalnoj aktivnosti, nikada nije pasivan i nedelotvoran, iako zna
da nije on taj koji ini. On dela uvek adekvatno i direktno, bez iega suvinog pa zato,
iako izgleda da nita ne radi, postie maksimum uz minimalan napor. On zna ko je
tvorac svega i da je on samo njegovo olienje, zato sebi nita ne pripisuje iako savreno jasno vidi odgovornost za sve to se zbiva. Paradoksalna je istina da tek s pravom
afirmacijom svoje linosti ovek postaje nesebian; da tek kada ostvari svoju volju,
vidi da on nikada nije onaj koji dela.
Za takvu linost, koja je olienje celine, ne postoje granice meu stvarima niti
razdvojenosti meu dogaajima - sve se stapa u jedno. Za nju je iza svakog oblika ili
dogaaja jasno prepoznatljiva jedna univerzalna energija, koju uobliava jedan kosmiki princip uobliavanja, aham-kra, koji je sada u njemu i sainjava njegovo Jastvo.
Ta energija uzima razliite oblike bivstvovanja, ali kada se osvesti u svom krajnjem
ishodu, postaje olienje ljubavi, jer nita se ne stvara i ne ivi bez ljubavi.
Celovitoj linosti postaje na taj nain jasan energetski aspekt bivstvovanja. Ona
vie ne postoji kroz misao i druga psihofizika uslovljavanja i ubeenja, kao to ovek
sa nivoa indriyni ini, ve samo kroz linu volju ili nameru. Samo slobodna linost
moe imati svoju volju i initi po njoj. Priroda se pobrinula da niko ne moe imati svoju volju i mo delanja po sebi, ako nije celovita linost, olienje celine, kojoj je ljubav
jedini zakon delanja. Samo potpuno zrela linost moe delati tako da to uvek bude
izraz ljubavi, odnosno izraz celine koja sve daje. Ona ne moe imati drugaiju volju do
podravanja ivota i dozrevanja svega ka smislu - a to je ljubav. Za celovitu linost
svet ne postoji na objektivistiki nain, kao ideja ili predstava, nego kao isto i neposredno dogaanje u kome se lino uestvuje, kao energetski fenomen, kao neto to se
voli.
Na koji nain je linost celovita i kao takva doivljava celovitost postojanja?
Celovitost linosti ovde znai jedno Ja. ovek nije celovit samo zato to je razdeljen
na vie Ja. Sve promene naih raspoloenja, ponaanja, delanja i seanja su zapravo
186

prelasci iz jednog Ja u drugo. Pri tome se, zahvaljujui posebnom mehanizmu, koji je
Gurijev nazvao 'odbojnik' (prema oprugama koje amortizuju sudare izmeu vagona
na starim vozovima), prelasci iz jednog Ja u drugo racionalizuju i opravdavaju, makar
ta stanja bila i krajnje kontradiktorna, i stvara se fina iluzija kontinuiteta jednog Ja.
Zaista, kod prosenog oveka i postoji izvestan kontinuitet, pa on zna ta je sve uinio
(iako se potom kaje - jedno Ja je poinilo neto to drugo osuuje, ili nije moglo da
uini ono to je neko drugo Ja odluilo), ali kod patolokih sluajeva ovaj kontinuitet
se prekida, to u ekstremnom vidu, u izofreniji, vodi do potpune odvojenosti pojedinih delova linosti pri emu jedna ne zna ta ine ostale. Ako sazna, tada se poinjeno
delo negira, ili se uprkos svemu opravdava. Vano je znati da ovek koji nije radio na
sebi nikada nema jedno Ja, pa ak i ne zna da ih ima mnotvo. Samo sa ezoterinom
duhovnom praksom koja je ovde izneta kao 'etvrti put', moe doi do celovite linosti
i jedinstvene, uvek prisutne svesti o sebi, tj. jednog Ja. To je nivo aham-kre i on se ne
dobija pkim roenjem, ve samo radom na sopstvenom osveenju.
Kakva je priroda jednog Ja ili aham-kre? To je ono stalno i uvek prisutno postojanje u nama. Stanja bia i svesti se stalno smenjuju (java, san, dubok san bez snova...), ali sva se ona dogaaju nama, mi uvek postojimo kroz sva stanja u kojima se
nalazimo. Kao platno na kome se projektuje film. U ovoj metafori film predstavlja sve
sadraje koji sainjavaju nama poznati ivot i sva stanja svesti, a platno ono na emu
je sve to mogue da se dogodi, ono to ostaje isto dok se smenjuju sadraji svesti i
ivota projektovani na njemu. Mi uestvujemo u sadrajima kao da su nai, i tim uestvovanjem spoznajemo svoju razliitost. Otuda ime aham-kra. Aham se odnosi na
ono uvek postojee koje mi jesmo, a -krah na uestvovanje u zbivanju koje uvek postojee omoguava.
Kakva je veza jedinstvene i uvek postojee svesti o sebi, jednog Ja, sa voljom?
Mnotvo Ja razbija ivotnu energiju na kontradiktorne aktivnosti, koje su vrlo esto
tetne. ovek dobija svoju volju i mo delanja samo kada upotrebljava ceo energetski
potencijal svoga bia.
Sada nam postaje jasnije jedinstvo principa individuacije ili uobliavanja svega,
sa namerom ili voljom. Tako je namera hvatanja oblikovala ruke, namera hodanja noge, vienja - oi, itd. Snagom volje moe se sve oblikovati i promeniti, to je oigledno u drastinim fiziolokim promenama izazvanim hipnotikom sugestijom,
kojom se volja snano koncentrie. Sve biva onako kako se energija ulae, ovek postaje ono u ta ulae svoju energiju. Ako je uloi u destrukciju, onda e se raspasti, i
svoj raspad e pokuati da sprei i nadoknadi kraom energije od drugoga. Ali bezuspeno, jer energija je jedna i zato se ne moe ukrasti. Po zakonu analogije, uzimajui je
od drugog, ovek je sam gubi. Zato se zlo nikada ne isplati i kad-tad pravda pobeuje.
Istina, koja je ivotna snaga, moe se potiskivati ali ona, kao lopta pod vodom, uvek
tei da ispliva na videlo. La je oduvek bila loa investicija, ona u prirodnoj ekonomiji
jednostavno ne prolazi jer je nalik na neispravan proizvod. Kako je priroda isto savrenstvo, la joj i ne pripada, ona je negacija ivota pa zato, iako moe nainiti tetu u
poetku, ne moe opstati do kraja.
Nema lai koja nee biti razobliena i sve to je skriveno bie razotkriveno.
Otuda je ista savest uslov za celovitu linost. Samo istom saveu slobodna linost
moe da doivljava svet kroz svoje delovanje i svoju volju. Nikako drugaije, jer destruktivni inilac u jedinstvu prirode mora samoga sebe razoriti.
Linost se zbog svoje zrelosti ne bavi toliko percepcijom sveta, jer je potpuno
otvorena za njega, koliko delovanjem u njemu. Njeno doivljavanje sveta u savrenom
187

je skladu i jednakosti sa njenim delanjem, jer zna da ne moe drugaije spoznati svet
nego kao uesnik, kroz stvaralatvo i delotvoran odnos prema njemu. U aham-kra
svest po prvi put postaje aktivan inilac. U indriyni ona je pasivna, sluila je samo za
osvetljavanje uskog kruga iskustva i delanja, ak i u manasu je bila vie reaktivna
nego aktivna i konstruktivna. Otuda aham-kra odlikuje volja. Tu je svest po prvi put
u jedinstvu sa energijom i biem, i takvo jedinstvo je ono to linosti daje zrelost. U
njoj svest po prvi put u prirodi postaje bivstvujua i delotvorna.
Ali, to njeno delanje je veoma nalik na ne-delanje zbog blizine krajnjeg ishoda,
buddhi, i zbog jasnoe da celina dela, a ne individua. Celovita linost zna da nije ona
ta koja dela, ve celina ije je ona samo olienje. ovek koji je ogranien na neko svoje malo Ja, uvek misli da je on taj koji dela, pa otuda svi sukobi meu ljudima. Linost
se po tome razlikuje od individue to zna izvor sveg delanja. Taj izvor je sveprisutan,
izvan je prostora i vremena, pa otuda delanje celovite linosti preskae uzronost. Ona
se ne kree linearnim vremenom od uzroka prema posledici, nego se odmah smeta u
posledicu, u rezultat, koristei imaginaciju (tanmtr) koja relativizuje vreme, dok za
neupuenog posmatraa izgleda kao da se okolnosti i uzroci tokom vremena sklapaju
sami od sebe tako da linost taj rezultat s lakoom postie. Kada celovita linost
neto namerava ona samo izbrie prostorno oblikovanje i vremenski tok koji je deli do
toga, i nameravano je ostvareno. Jer, u celini koju linost oliava, sve postoji jednovremeno. Samo u indriyni postoji iluzija da se stvari zbivaju tokom vremena, izdvojene u prostoru i da ovek neto radi. Ostvarena linost koristi finije nivoe stvaranja
(tanmtr) u kojima je sve jedno i ve sveprisutno za izazivanje posledica na niim i
grubljim (indriyni).
Aham-kra je delovanje koje je pretvoreno u entitet. Ono moe biti razdeljeno u
vie razliitih oblika ponaanja koji ravnopravno opstaju u individui (indriyni) i smenjuju se tokom vremena. Osamostaljeni entiteti percepcije i delanja u indriyni imaju
prevagu kod dezintegrisane linosti, oni odnose energiju bia svaki na svoju stranu, a
troe je i na meusobna sukobljavanja. Zato to takav ovek nema celu svoju energiju
na raspolaganju, nema ni snage da bude onaj koji ini dela, ve je noen zbivanjem i
oblikovan njime. Stoga (s pravom) ne moe imati ni odgovornost za svoje postupke.
Ima iluziju da neto ini, dok je u stvarnosti sainjen i uslovljen okolnostima. ak i
takvi detalji kao to je treptaj oka, pomeranje ruke ili okretanje nadesno, na primer,
potpuno su uslovljeni, jer ovek ne uvia da u tom trenutku nije mogao da ne trepne,
ruku nije mogao da odri mirno, i okrenuo se nadesno jer tada nije mogao nalevo. Ovu
nunost on uvek tumai kao svoju volju jer je i njegova misao jednako uslovljena
okolnostima kao i fiziko kretanje. Opta uslovljenost je, meutim, dovoljno fleksibilna da omoguava ivot, organsku reprodukciju i rad koji je za to neophodan. Manifestuje se na razliitim dimenzijama, na fizikoj vie, a na mentalnoj manje oigledno.
Imamo izvesnu slobodu da izaberemo kako emo doi do hrane, ali ne moemo izbei
nunost ishrane. Zato i ovekovu odluku da u odreenom trenutku uini neki pokret
odreuje uslovljenost prirode, ma koliko bila fleksibilna u nainu njenog ostvarenja.
Prividna sloboda koju imamo u kretanju jeste samo izbor kako da udovoljimo prirodnom nagonu za opstanak. To je sloboda ega i nesvesnog bivstvovanja. Unutar svoga
ega moemo da inimo ta god hoemo, kao zver u kavezu zoolokog vrta. Samo na
nivou aham-kra poinje slobodno injenje. Bez potpune odgovornosti za sve svoje
postupke nema zrele linosti, a samo sa njom ovek moe prevazii sudbinu psihofizike uslovljenosti.
188

Nadilaenjem psihofizike uslovljenosti problem determinacije i slobodne volje

spoznaje se na sledei nain: Samo celovita, nezavisna i probuena linost moe imati
svoju volju, ali ta njena volja tada nije njena lina, ve je to uvek volja Duha koji sve
omoguava, i integrisana linost je samo sprovodi. Dakle, ideja pke slobodne volje
postoji samo u iluziji ega, i ona je tada uvek razuzdanost, a ne prava sloboda. Nesvestan ovek je determinisan prirodom, a svestan ovek je determinisan Duhom koji
omoguava prirodu.
Zato to je za zrelog oveka sve ostvareno i potpuno, on svoju energiju ne ulae
u iluziju da se stvari mogu promeniti ili popraviti, nego u osnaenje svoje potpunosti.
To je najbolji doprinos usavravanju svih stvari. Postiui sopstvenu zrelost inimo
najbolju uslugu svim biima, inimo ono jedino to uopte i treba initi i time sve
automatski ostvarujemo, jer sve se zbivanje kree ka linosti, tu sve postie svoj smisao. Ulaganje energije u bilo ta drugo je ist gubitak i destrukcija.
4. iva individualna dua
Glavna odlika zrele linosti je nezavisnost. To je oigledno na shemi gde ahamkra stoji iznad sveg pojavnog sveta. Ona je iznad fizikog tela (indriyni), to znai
da je nezavisna od njega. Tu nezavisnost valja dobro razumeti jer je njeno razumevanje od sutinskog znaaja kao uvod u spoznaju budnosti (buddhi) i nezavisnosti purue
od prakrti.
Aham-kra je sredite unutarnjeg organa (antahkarana) koji se sastoji iz tri
kategorije: manas, aham-kra i buddhi. (Deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete su ulni i delatni organi, buddhindriye i karmendriye.) Antahkarana obezbeuje
najviu natulnu i intuitivnu spoznaju koja je mogua u prirodi, iako je njena tvorevina, ona se u njoj ponaa u toj meri nezavisno da moe posluiti kao model za obuavanje i pripremanje velikog buenja u apsolutnoj nezavisnosti purue (kaivalya).
Kada se unutarnji organ osnai tako da zaivi u iskustvu, on deluje i sa prototipovima ulnih organa (tanmtr) i moe biti aktivan u svim dimenzijama (mahabhtni) - jer nije vezan za indriyni vie od manasa. Tada se naziva sukma-arira ili
fino telo. To je astralno telo koje nadivljava smrt fizikog, prelazi u objektivno
podruje i u sebi nosi utiske (samskara) proivljenih iskustava koji e biti informacija
za roenje novog tela i oblikovanje njegove sudbine. Ono takoe individualnost prenosi u objektivno podruje za vreme sna ili astralne projekcije. Ono je najfiniji korisnik
energije (prna), njegovo zbivanje je iskljuivo energetske prirode. Stoga se i naziva
iva, to znai ivot, ili princip koji odreuje ivot. iva je finotvarni medijum koji
povezuje subjektivno podruje iskustva (indriyni) sa objektivnim uslovima, prototipovima (tanmtr) prirodnog zbivanja uopte. Ta povezanost daje smisao ili duu
samom zbivanju. Na Zapadu je ovaj priblino isti princip u ljudskom obliku stoga i
poznat kao dua.
Nuno je da iva, kao trovrstan unutarnji organ, dozri u fizikom iskustvu
pomou deset vanjskih organa koji joj ukazuju predmete i iskustvo delovanja u trodimenzionom prostoru. Jedino tako dua postaje odluujui inilac u pribavljanju spasonosne spoznaje u viim dimenzijama astralnih svetova. Razvezana od deset fizikih
organa, koji su prisutni kao jedno telo samo u trodimenzionalnoj sadanjosti, iva preko tanmtr moe da deluje u sva tri vremena, u prolosti, sadanjosti i budunosti. Ti
sluajevi se spontano deavaju kada u snu spoznajemo budue dogaaje ili proivlja189

vamo prole, ili kada u iskustvima bliskim smrti u jednom trenutku sagledamo ceo
ivot.
Prilikom smrti fizikog tela iva se potpuno suoava sa objektivnom stranom
emanacije prakrti, odnosno, kolektivnim uslovima bivstvovanja ljudskog roda u celosti. Tom prilikom ona nosi sa sobom tragove svih subjektivnih iskustava u trodimenzionalnom telu s kojim je bila u vezi za njegovog ivota putem razuma (manas) koji,
iako nadivljava smrt fizikog organizma, ne moe dugo da opstane bez njega. 63 Sainjena kao fino (astralno) telo, od tanmtr, iva deluje kao kalup ili prototip za ponovno raanje grubog (fizikog) tela u tri dimenzije. Fino telo je uzor ponovnog roenja
kao to je i princip identiteta linosti u razliitim inkarnacijama. Ali, iako ovako deluje, iva nije supstancijalna kao to to nije niti ita drugo u prirodi. Ne prelazi iz tela u
telo jedna ista iva kao istovetni entitet, ve samo informacija prethodnog iskustva za
oblikovanje narednog. To je tako zato to je iva egzistencijalna, a ne esencijalna; zato
ona ne postoji supstancijalno ve samo kao informacija za sukcesivno uobliavanje
entiteta iz akae. Kao to vidimo da se povrinom vode kree jedan talas kao celina,
dok se zapravo voda usklaeno podie i sputa, a sama ostaje nepokretna, tako se isto
iz jednog tela u drugo prenosi samo informacija koja podstie uzrono nastajanje bia.
Ona nije supstancijalna stoga to je sainjena od skupine triju inilaca: buddhi, ahamkre i manasa. Ta skupina triju vrhunskih kategorija prakrti daje duu svemu ostalom
to je na shemi ispod njih. Gubitak informativnog kontinuiteta je jedini mogui gubitak due ili zaborav sebe. Njegovo ouvanje je od presudnog znaaja za celovitost
linosti i smisla ovekove egzistencije. Kontinuitet je identitet.
Upravo zato to je dua egzistencijalna, to znai da svoje jedino uporite ima u
smislu zbivanja, a ne u smrtnoj supstanciji, mi se ne seamo svojih prethodnih ivota,
tj. gubimo kontinuitet smisla postojanja, svoju duu, kada svoj smisao i uporite traimo u supstancijalnosti, u identifikaciji s telom.
Fino telo ive (sukma-arira) naziva se jo i linga-arira ili telo obeleja ili
odreenja karaktera bivstvovanja. Linga je iskustveni entitet i ima telo nalik fizikom
zato to je iskustvo koje predstavlja oblikovano u trodimenzionalnom sklopu. Svaka
ivotna istorija ima svoje obeleje (linga) i sve dok bude uzronog uslovljavanja iskustva bivstvovanja prirode, bie i linga, odnosno, novih inkarnacija.
Vrlo je vano razumeti ovu razliku izmeu esencijalnog i egzistencijalnog karaktera ive, ona je klju za razumevanje aham-kra kao principa uobliavanja i ocelovljenja koje se odigrava trenutano i sukcesivno iz akae, a ne kao zasebno bie koje se
raa i kree kroz prostor. Razliiti modusi ocelovljenja bia su ti koji se raaju, kreu i
deluju, a ne bie po sebi. Samo tako aham-kra moe biti uvek dostupan, sveprisutan,
ali i nezavisan princip celovitosti.
Iako princip individuacije kao linga-arira uvek nadivljava fiziko telo, on
zavisi od dozrelosti iskustva i nije isti u svim sluajevima. Njegov status zavisi od prisustva svesti, pamenja i iskustva bivstvovanja. Kao i svi ostali proizvodi prirode, i
linga je odreena gunama. U njoj tamas preovlauje kada postoji u ivotinjskom obliku koji nema sve organske sposobnosti, ili kod primitivnih ljudi u kojima one nisu
valjano iskoriene i dozrele, uglavnom preteranim naglaavanjem nekih za raun
ostalih. Tada se iva inkarnira sa nepotpunim organskim sposobnostima (indriyni) u

63

Opirnije o mentalnom uslovljavanju manasa nakon raspada fizikog organizma videti u Tibetanskoj knjizi
mrtvih.

190

vidu neke ivotinje. 64 Ukoliko prevlada raas, znai da je iva nauila da potpuno
uestvuje u svim organskim sposobnostima bivstvovanja i da deluje kao ljudska individua. Tada se ponovo inkarnira u ljudskom obliju gde uestvuje u borbi za nadilaenje suprotnosti i patnji koje one izazivaju. U ljudskom obliku tek iva postaje ljudska
dua. Linost moe uvek da se sunovrati niz strminu niih oblika bivanja, u tamas,
ukoliko bilo kako naudi sazrevanju svoga iskustva i slobodi uea u njemu. Ne samo
sebi ve i drugome, jer u apsolutnom smislu ne postoje dva bia ve samo jedno jedino, u njemu nita nije podeljeno niti biva zagubljeno. Zlo koje inimo 'drugome' inimo najpre sebi. Sutina svakog zla je u spreavanju uea u iskustvu bivstvovanja, u
sputavanju slobode celovitog dejstva indriyni s kojim sazreva uesnik kao linost
(aham-kra). ovek propada tano onoliko koliko ometa ili uzima tuu energiju ivota, i ne ini napor da je sam prosleuje kroz sebe za dobrobit svih. Sattva odlikuje ivu
koja je potpuno sazrela kao ljudska dua koja je na sebe preuzela odgovornost celokupnog iskustva bia i s time dola do njegovog ishoda, ili prostorvremenske singularnosti kao iste energije svesti, koja je njen opstanak. Tek u potpuno osveenoj dui bie
se spoznaje kao celovito i tek u takvoj spoznaji Duh biva slobodan. Ideja bodhisattve
odgovara satvikom aspektu ive. Izvorno, gnostiko hrianstvo najdoslednije se bavi
ovim problemom. Samo sa zrelom i dovoljno snanom duom moemo nadii prirodno podruje uslovljavanja i pribliiti se samoj neuslovljenosti koja sve omoguava, i
koja nije nita od svega. Samo kada svojom duom nadiemo subjektivnost, koja raa
svako zlo i nunost, biemo sposobni da se suoimo sa istom neuslovljenou. O takvom suoavanju govori rani budizam. Zato je njegova poruka nejasna svakome ko nije
izgradio svoju duu i postao celovita linost (aham-kra), ona mu, zapravo, deluje
bezduno to i nije sluajno, jer sam nema duu za takav podvig.
iva, kao informativni entitet, postaje najpotpunija u satvikom aspektu. Ona to
postaje evolucijom kroz puno inkarnacija u neorganskom i organskom ivotu, tokom
kojih sakuplja iskustvo bivstvovanja, svest o biu uopte. Ova iskustvena svest se kristalie u manas, ili um najiskusnijeg i najkompletnijeg bia: oveka. Kada dovoljno
sazri kroz nie inkarnacije iva postaje podobna da postane ljudska dua tako to e
primiti svest Duha. Dakle, ne reinkarnira se ljudska dua kroz sve nie oblike ivota
da bi dozrela u iskustvu (svesnosti), ve samo informativni entitet prakrti sainjen od
potencijala triju kategorija (buddhi, aham-kre i manasa) u elementarnom obliku.
Vrhunac tog akumuliranja utisaka svih iskustava jeste ljudski um. Um - sa svojom prosenom ljudskom sveu u stanju svakodnevne budnosti - jeste zbir svih utisaka (samskara) iz svih oblika ivota. Manas je zbirno mesto svih samskara.
Informativni entitet s kojim se ustanovljava postojanje (iskustvo) u najgrubljem
obliku jeste onaj u obliku minerala. Tu je poetak evolucije elementarne ive u fizikom svetu. Pre njega ona je postojala kao entitet u neorganskom podruju, kao neorgansko bie ili elemental prirode. Svaki informativni entitet mora da pree iz neorganskog u organsko podruje zato to je samo u njemu, zbog trodimenzionalnosti, mogua
potpuna konkretizacija sveg iskustva bivstvovanja iz svih njegovih dimenzija - u vidu
manasa. U trodimenzionalnom fizikom svetu iva dalje, iz jedne inkarnacije u drugu,
evoluira kao jednoelijski organizam, pa zatim vieelijski u razliitim oblicima, najpre nepokretnim (biljke), a zatim i pokretnim (ivotinje), i to evolutivnim redom koji
64

O seobi due u ivotinjska tela videti kod Platona u Timaju (Timaio, 90a-92c), i u Surya-giti. Ova potonja
izriito pominje pse kao one ivotinje u koje se raaju ljudske due potonule u greh i poudu. Moda je zbog
svog instinktivnog seanja na prethodni ivot pas tako vezan za oveka, kao njegov 'najbolji prijatelj' - i ovek za
psa.

191

odreuje sposobnost kretanja kao jedinog naina prikupljanja utisaka (samskara) o

bivstvovanju i razvoja inteligencije. Kao zglavkar, insekt, mekuac, riba, vodozemac,
ptica, sisar - dok se utisci koji se mogu sakupiti prostim kretanjem i brigom za opstanak ne kompletiraju, tako da se iva rodi kao bie koje je najkompletnije snabdeveno
svim ulnim i delatnim organima, u toj meri da moe da koristi i alat, a to je ovek.
Sutina razvoja ive je da doe do ljudskog oblika.
Kada sazri u najviem ivotinjskom obliku, iva se inkarnira kao najprimitivniji
ljudski oblik - i tek tada za nju zapoinje zakon karme. To su najee ljudi iz primitivnih zajednica sa snano izraenom plemenskom, nacionalnom i verskom pripadnou. To pokazuje i totem plemenske zajednice koji predstavlja ivotinju od koje su,
po predanju, njeni lanovi potekli, kao i verovanje da se due umrlih sele u ivotinje,
odnosno inkarniraju kao one. I van takvih zajednica, primitivan ljudski oblik se moe
prepoznati po fizionomiji i optem nainu ivota koji je usmeren ka fizikom opstanku
kroz teak rad, i po tuposti kada je u pitanju duhovnost. Takoe i po uroenoj fizikoj i
mentalnoj zaostalosti (npr. mongoloidnost). Vezanost primitivnog oveka za utiske
(samskare) ogleda se u uslovljenosti njegovog instinktivnog i nagonskog ponaanja, a
naroito u navikama (u mislima, reima i delima), u njihovoj mehaninosti, kao i
vezanosti za tradiciju.
Tek kada dospe do ljudskog tela iva postaje podobna da bude ljudska dua - u
onoj meri u kojoj dozvoljava prisustvo Duha, purue - jer jedino Duh koji sve omoguava daje sutinu ljudskoj dui. Purua je ovekova sutina. ovekova dua ima
poreklo od Duha, a ne od prirode. ovek ima ljudsku duu samo onoliko koliko proputa i aktuelizuje Duh koji sve omoguava. Pre toga postoji samo informativni entitet
iva, kao princip individuacije prakrti u ivotinjskim oblicima, ali i mnogim ljudskim
koji su nezreli.
Slino kao i prakrti, i Duh koji sve omoguava, purua, projektuje informativne
entitete kroz proces individuacije s kojima afirmie iskustvo bivstvovanja u svim
moguim aspektima i oblicima. Ti informativni entiteti su due svih ljudi. One prvobitno postoje u najviim dimenzijama prakrti, u tanmtr, kao arhetip ljudske due, ili
transcendentalne due (oversoul). Ona se sputa ka niim dimenzijama tako to se deli
na vie individualnih dua, i na svakoj dimenziji se projektuje kao jedna individualna
dua, takoe i na zemlji. Ta individualna dua koja je na zemlji, tj. na fizikoj stvarnosti, upravo je ova koje smo mi sada svesni, i s kojom ivimo na ovom svetu. Pored nje,
dakle, imamo i druge aspekte svoje due koje simultano postoje na drugim dimenzijama i iskuavaju sve druge aspekte zbivanja. Ima ih sedam jer je sedam mogunosti
svakog zbivanja. O tome zato ba sedam videti u poglavlju Sydvda (Sedam stanja).
Ova individualna dua, koja je proistekla iz transcendentalne due, purue ili Duha,
spaja se sa ivom, individuacionim procesom prakrti. Stoga, ovek je jedinstven po
tome to predstavlja spoj informativnih entiteta purue i prakrti. Zato ovek ima dvojnu prirodu, sposoban je za dosezanje boanskih visina i paklenog podzemlja. Zato se
njegovo ostvarenje ogleda u uzdizanju iznad prirodnog uslovljavanja prakrti, od svega
to je fiziko, mehaniko i uslovljavajue. Sve to u sebi ima od svesti, dobrote, nezavisnosti i objektivnosti, to mu je od purue.
Ovo spajanje emo lake razumeti ako zamislimo puruu kao oveka i prakrti
kao ogledalo u kome se ovek ogleda da bi se objektivno video. Da bi se informativni
entitet, ovekova dua koja proistie iz Duha, potpuno ispoljila i afirmisala sve do fizikog plana, potreban joj je odgovarajui oblik u prakrti, taan kao lik u ogledalu. Taj
taan odraz je iva koju je prakrti oblikovala da bude podoban oblik za prisustvo ljud192

ske due, emanacije Duha. Prakrti je svoju individualnu duu, ivu, oblikovala pod
privlanim dejstvom purue. Zato se o ivi moe govoriti kao o fizikom aspektu due
(ukljuujui i astralne i energetske aspekte koji nadilaze telesni oblik), njenom ispoljenom i delotvornom aspektu, dok je sama dua u svojoj sutini transcendentalna i neispoljena. Kao i Duh ije olienje predstavlja.
Prirodno svojstvo ive da se reinkarnira nastavlja se i dalje, i u ljudskom telu, i
zato ljudi imaju iskustvo da se i oni sami, tj. ljudska dua, purua, reinkarnira, iako je
on neroen i nezavisan od cele prakrti. To je utisak zbog vezanosti nezrelih ljudi, tj.
dua za prakrti, odnosno njenog najfinijeg informativnog entiteta, ive. Nezrelost i
vezanost zasniva se na iluziji da uopte postoje individue, a ne da je samo apsolut stvaran i da jedino on postoji. Ako smo rekli da je ljudska dua taka ukrtanja purue i
prakrti, u toj taki ukrtanja purua ima iluziju da se inkarnira kroz modalitete prakrti
i tako stie svest o sebi i svojoj nezavisnosti, a prakrti dobija konaan ishod svoje
emanacije kroz ostvarenu ljudsku duu. I duh i priroda se tako ostvaruju i prosvetljuju
u ovekovoj dui.
Postoji i pitanje zato se ne seamo svojih prolih ivota. Pre svega, ne seamo
se utoliko koliko smo u prevlasti prakrti i njenih uslovljavanja, koliko smo u identifikaciji sa najfinijim informacionim entitetima prakrti: sa mislima. Seanje nam se vraa
onoliko koliko radom na sebi transcendiramo um i budimo se za prisustvo apsolutnog
Duha ije smo olienje. To olienje mora da se aktuelizuje od strane oveka koji je bio
nesvestan i postao svestan. To samom Duhu nije potrebno, on je ve Onaj Koji Jeste.
To mora postati ovekovo lino iskustvo. Proces individuacije i purue i prakrti dovrava se u celovitoj linosti ovekovoj. Dua raste i sazreva, vraa se Duhu ija je emanacija, samo pomou onoga to sama spozna i ostvari u sebi kao lino iskustvo i postignue kao ovek. Da bi takvo lino postignue bilo potpuno, dua mu mora pristupiti
kao sasvim novom, potpuno i bez rezervi. Da se dua sea svog boanskog porekla i
svoje prave prirode, nikada ne bi mogla potpuno da uestvuje u tom procesu kao da je
nov, i to u ovako niskim i ograniavajuim uslovima, kao to je ivot na Zemlji. Ne bi
htela u tome da uestvuje ni pet minuta. Zato je iz praktinih razloga dui dat samozaborav pre inkarnacije u fiziko telo. Ona je na to pristala dobrovoljno, kao to i sve
drugo ini dobrovoljno. Iz tog razloga se sa stanovita transcendentalne due o ovom
fizikom ivotu govori kao o snu, da je ivot san i da je ovaj svet iluzija.
Dua mora da proe ceo put svoga karmikog sazrevanja i zato mora da ima
odgovarajue uslove, odgovarajua fizika tela u kojima e boraviti u skladu sa svojim
sazrevanjem, od najprimitivnijih do najfinijih. Ljudi sline karmike zrelosti ive u
odreenim drutvenim ili nacionalnim zajednicama (ovo vai za veinu, ali ne za sve
ljude). Zato postoje razlike meu ljudima i nacijama i one su nune da bi due imale
gde da se inkarniraju u skladu sa svojom zrelou i razvojem. Velika je greka smatrati da svi ljudi i narodi treba da budu na istom nivou kulturnog razvoja. To je izraz
neuvianja evolucije due i savrenstva prirode. Razlike meu ljudima moraju da postoje zbog karmike evolucije. Kada bi se to uvidelo, postojee razlike ne bi izazivale
sukobe, ve korisnu razmenu iskustava.
Kada zapone evoluciju u ljudskom obliju, dua i dalje nastavlja da sakuplja
utiske (samskare) i to mnogo sloenije nego u ivotinjskom biu, gde se kretala samo
horizontalno brinui jedino o fizikom opstanku. ivotinjske inkarnacije ive su spontane, nesvesne, automatske i otuda je ivot ivotinje bezazlen i one ne ine zlo, jer
nemaju izbora ni za takvo delanje. One nemaju karmu (jer nemaju ni rad). Prava drama
za ivu poinje tek u ljudskom obliju. Ona se u ljudskom obliku inkarnira onoliko
193

puta iz ivota u ivot, iz jednog tela u drugo, koliko je potrebno da njeno iskustvo
bivstvovanja dozri kroz iskuenja suprotnosti svih vrsta i oblika (sree i nesree, dobra
i zla, poinioca i rtve). Dok u tome ne dozri, dua je karmiki vezana za razna iskustva bivstvovanja, za objektivni svet, i te veze niko drugi spolja ne moe prekinuti
nikakvim dobrim namerama dok ih dua sama ne istopi svojom sveu i zrelou.
Kada se zasiti svih iskustava i postane ih svesna kao jedinstvenog polja uzronosti,
koje joj u sutini ne pripada, dua se po prvi put okree sebi, svom centru - aham-kri.
Njeno bivanje po prvi put postaje vertikalno (iako je fiziki ve za to predodreena
uspravnim dranjem ljudskog tela). Tada ona poinje da se uzdie do ovekove sutine
nadrastanjem tela (indriyni) kojeg je dotle koristila za sticanje utisaka i ustanovljavanje bivstvovanja, tada ona od vidljivog kree ka nevidljivom, od ulnog ka natulnom,
od bia ka Duhu. Za nju tada objektivni svet prestaje da biva privlaan i okree se ka
svom Jastvu, aham-kri, koje je uvek budno kao ista svest (buddhi), ili ishod postojanja u slobodi da ga uopte bude (purua). Drugim reima, ona se tada oslobaa svih
utisaka (samskara) koje je dotle sakupljala.
Vano je razumeti da oslobaanje od samskara i od karmike vezanosti ne
moe zapoeti sve dok se samskare dovoljno ne nakupe i postignu kritinu masu,
dok iskustvo bivstvovanja ne postane sasvim zrelo. Tada e oslobaanje doi prirodno,
kao pad zrelog ploda. Stoga je odricanje greka, potrebno je smo iskustvo bivanja
uiniti to svesnijim. Smo prisustvo svesti pojaava i ubrzava iskustvo bivanja, ubrzava vreme sazrevanja due. Ono to inertna dua mora da proivi kroz mnogo inkarnacija i patnji, to dua koja radi na osveavanju moe da proe za nekoliko godina.
Ne istu prirodu grubih iskustava, svakako. Svest podie nivo iskustva bivstvovanja na
viu dimenziju, i tako ga ubrzava. Svest je iznad svih dimenzija prirode, i kada se
drimo svesti onda bivstvujemo na viim dimenzijama u kojima se prostorvreme saima. Sama priroda viih dimenzija je saimanje prostorvremena i to je ono to ubrzava
vreme i finou iskustava u biu. Ne ubrzava se samo vreme nego promena dimenzije u
kojoj vreme iskuavamo. Zato se treba samo drati svesti i tada se iskustvo bia i vremena ubrzava do nestanka.
Zapravo, iz perspektive transcendentalnog Duha cela ova emanacija kosmosa i
individualnih dua i njihova evolucija kroz mineralno, biljno, ivotinjsko i ljudsko
iskustvo, ne dogaa se u vremenu niti u prostoru. Sve je to trenutni in imaginacije
Duha. Sve due su jedno u Duhu kao on sam, i zato su svi aspekti iskustava svesti dua
ve ujedno prisutni svuda oko nas i u nama kao mineralni, biljni, ivotinjski i ljudski
oblici bivstvovanja. Svi svetovi nastaju u imaginarnom trenutku. U sadanjem trenutku. Iluzija individualnih dua je da se njihovo postojanje odvija tokom eona reinkarnacija. Ta projekcija vremena je zapravo san. Tako izgleda iz perspektive ovekovog
uma. Iz perspektive Duha to je trenutni in, imaginarni in, koji se stoga nikada
objektivno nije ni dogodio. Bezvremeni boanski Duh kao apsolutno jedinstvo jedina
je stvarnost, a sve drugo je iluzija. Zato to je to tako, buenje je uvek mogue, i nita drugo osim probuenja nije mogue niti je potrebno.
Takoe iz perspektive nad-due ili oversoula ne postoji mlada ni stara dua. To
to odavde vidimo kao mladu ili staru duu je samo procenat uea u fizikom delu
inkarnirane due. Ako je nad-dua zapravo cela dua, onaj deo koji se inkarnira je
manji, i koliko je manji toliko se ispoljava kao vie nezreo. Inkarnira se sve vei deo
due (i zato je prepoznajemo kao stariju i zreliju) onoliko koliko individua postaje
celovita i koliko preuzima odgovornost za sve svoje postupke, koliko uzima svesnog
uea u zbivanju i ivotu, koliko je svesna i koliko sve prepoznaje kao sopstveno
194

bie. Ili kako kae Bhagavad Gita: koliko sebe vidi u svemu i sve u sebi. Da bi dua
bila zrela nije potrebno vreme, ona ne raste i ne sazreva kao drvo, jer linearno vreme
postoji samo za ovdanji um, ne i za duu. Dua sazreva od prisustva svesti. Koliko
svesti toliko due. To deluje nezavisno od vremena, dakle automatski. Prisustvo svesti
obezbeuje se duhovnom kulturom i praksom osveenja. Zrelost due se stoga odnosi
na svest, objektivno razumevanje i svesno uee u zbivanju, a ne na vremenski proces.
Tako se nad-dua polako i postepeno sputa na fiziki plan i deluje kao linost. To postepeno sputanje mi prepoznajemo kao sve zreliju duu. Kada cela moe
da se ispolji ili bar spozna u telu, tada je to Bogoovek ili Avatar.
Karmiki zreo ovek nije vie vezan za ivot, za svet objekata i postizanje nekih
ciljeva u njemu, ve se okree onome to sve omoguava i to prepoznaje kao svoju
transcendentalnu sutinu. Samo s takvom zrelou meditacija daje ploda; i samo meditacija dovodi do takve zrelosti - meditacija kao osveenje onoga to jeste kroz
osveenje onoga koji je svestan. Sticanje iskustva e samo po sebi oveka najzad
osloboditi od ropstva u biu. Tako se priroda, pod privlanim dejstvom Duha, sama
oslobaa kroz oveka bez natprirodnog uzroka i izbavitelja. Sakupljanje iskustava
ovek ubrzava osveavanjem i uenjem, a ne prostim kretanjem, kao kod ivotinja.
Zajednika poruka svih velikih uitelja i osnivaa religija jeste da ovek nadie
horizontalno kretanje, za nagonom ula i organske reprodukcije, i krene vertikalnim
smerom, ka smislu i Duhu.
Kristalizacija samskara u manas omoguava nadilaenje indriyni. Zato kod
duhovno naprednih ljudi, ija se dua okree ka Sopstvu, a ne svetu, kojeg prepoznaje
kao objektivizaciju svojih samskara, ova zrelost due se manifestuje kroz vantelesna i
druga transpersonalna iskustva, i kao sve vea budnost. Osnovna odlika duhovno zrelih ljudi, koji su poeli da se oslobaaju karmikih spona samskara, jeste nevezanost
za utiske koje namee objektivni svet, ravnodunost prema svim suprotnostima, nevezanost za rezultat delanja uz spremnost za svakojako delanje, lako prevazilaenje
navika, instinktivnog i nagonskog reagovanja, sloboda od elja i strasti i, naroito,
neinjenje nikakvog zla i nasilja. Ljudi koji su na niem evolutivnom nivou, u fazi
sakupljanja utisaka, odlikuju se upravo suprotnim osobinama, eljni su ulnih utisaka
u svim oblicima (imaju 'gladne oi'). Ovde lei jo jedno objanjenje zla: karmiki
nezrelim ljudima potrebno je sticanje svih iskustava, a to znai i pozitivnih i negativnih.
Svako afektivno ponaanje i reagovanje po navikama (reagovanje naklonou
ili odbojnou), koje sainjava gotovo celokupan ivot prosenih ljudi, jeste robovanje
samskarama. Jer, samskara nije samo utisak, ve i spontana reakcija na postojee utiske, reakcija koja stvara nove utiske. Nesvesnim reagovanjem na postojea zbivanja,
stvaramo nova, i tako nastaje lanac uslovljenog bivstvovanja. Ovaj lanac se prekida
kada (meditativnom praksom opisanom u poslednjem poglavlju) osvestimo sebe u toj
meri da moemo opaziti (fiziki, oseajni i mentalni) podsticaj na njegovom izvoru
(kada se razvije onda je kasno, onda nas on dri pod svojom vlau i svako ga moe
opaziti), ostanemo mirni, ne reagujemo na njega i sagledamo ga kakav jeste: prolazan i
uslovljen drugim iniocima. Tada ostajemo ravnoduni prema njemu, stvaramo distancu, nadilazimo (transcendiramo) lanac uslovljenog zbivanja koji je oduvek bio samo
prirodna reakcija, i osposobljavamo se za svesnu i kreativnu akciju. Transcendencija je
uvid da to nije nae, da moemo da budemo slobodni od toga i da u sutini uvek i jesmo slobodni, samo smo nesvesno bili identifikovani s tim. Za razliku od dotadanjih
195

nesvesnih reakcija, koje su uvek bile obojene strastima i odbojnou, naa akcija iz
transcendentalne svesti e uvek biti adekvatna, pozitivna i u interesu Duha. Meditacija
je jedini nain da se ovek okrene vertikalnom, duhovnom ishodu i da njegova dua
dozri u iskustvu postojanja i prekine nesvesno (ne)uestvovanje u njemu.
Ukratko reeno, kada iva evoluira kroz ivotinjske oblike, ona ima samo svest
o objektima, a ne i o sebi. Zato ivotinje ne mogu sebe da menjaju (nemaju Ego) niti
da koriguju svoje ponaanje, one nemaju izbora i uvek slede ono na ta ih okolnosti i
instinkti navode. Kada evoluira kroz ljudska oblija, dua ima dvostruku svesnost, o
objektima i o sebi, i sva ljudska evolucija se svodi na preobraavanje i usavravanje
subjekta kroz diferencijaciju objekata. Ljudski oblik je prelaz od ivotinjskog ka
boanskom, tj. duhovnom. Zato postoje i nezreli ljudi koji imaju veu vezanost za objekte i sadraje njihovih zbivanja, kao i zreli koji pokazuju veu nezavisnost, psihiku
objektivnost i individualnost. Kada zavrava svoju evoluciju kroz ljudsko oblije, dua
potpuno transcendira svet objekata i ostvaruje trostruku svesnost: o objektima, o subjektu koji je svestan objekata, i o Duhu koji omoguava i subjekta i objektivni svet.
Njeno konano probuenje sastoji se u uvidu da nema niega osim Duha, i u potpunoj
predaji Duhu.
Glavni uzrok sukoba meu ljudima jeste razliita mera zasienosti samskarama
(utiscima, reakcijama) kod svakog pojedinca, odnosno njihova razliita karmika zrelost. Nezrelim pojedincima je nuno potrebno sticanje vie utisaka jer jo nemaju kritinu masu, a to znai jo iskuenja i patnji. Kada neko ko je zreliji dobronamerno
pokua da ga u tome sprei kako bi ga potedeo patnji i ubrzao mu spoznaju, esto e
naii na otpor, i to estok. Jo je ei sluaj da nezreli (koji obino ine veinu)
nameu sadraje i iskustva zrelim ljudima kojima nisu potrebna, i tako ih sputavaju, a
ponekad i ubijaju (setimo se ordana Bruna!). Otuda nijedna istina ili uenje nisu prihvatljivi za sve ljude, ve oni samo u skladu sa svojim trenutnim nivoom svesti prihvataju odreene injenice o egzistenciji. Zato se ljudi sline zrelosti spontano okupljaju u
verske, politike ili druge drutvene grupacije, i stoga je tolerancija meu njima uvek
teak izazov. Proces evolucije ive nikako se ne moe spolja ubrzati, kao to se ni jedna maka ne moe pretvoriti u psa ili oveka, nego mora biti to to jeste, niti se pojedinac moe (a i ne treba) potedeti bolnih iskustava, jer upravo ona stvaraju neophodan
pritisak i temperaturu za alhemijsko kristalisanje svesti u njemu. Jedino lina svest
moe u oveku ubrzati karmiku evoluciju due, jer svest je sama po sebi fenomen
saimanja prostorvremena prakrti u linost. Zato je vreme (potrebno dui da sazri)
relativno jer zavisi od svesti, moe biti vrlo brzo, a moe se otegnuti u nedogled. Jedina pomo ljudima jeste da se navedu da budu svesni svojih dela i svega to se zbiva u
njima. Jer, samskara, kao to smo ve rekli, ne oznaava samo proste utiske, ve utiske koji izazivaju povratno dejstvo na ivot, one su predispozicije koje uslovljavaju
dalje reakcije i tako predodreuju oveka da bude zarobljen prirodnom uzronou, da
po navici reaguje na zbivanja koja se ne tiu Duha neuslovljenosti, koji je njegov jedini pravi ishod. Nikakvim novim reakcijama se taj tok ne moe prevazii, nego jedino
osveenjem samog tog procesa uslovljenog reagovanja u celosti (kojeg je Buda nazvao paticca-samuppado, a metod osveenja vipassana). Svaka reakcija je nesvesna i
spada u uslovljenu dinamiku prakrti, dok je svesnost jedina pozitivna akcija u interesu
Duha-oveka i njegove neuslovljenosti od prakrti. Dokle god nesvesno i spontano reagujemo na utiske koji nam pristiu od tela, oseaja i uma, robovi smo prirode i uopte
ne postojimo kao autentina bia.
196

Budui da je aham-kra izvor i sredite ive, kao tvorac svih oblika postojanja,
kada se oslobodi objektivizacije ona sva iskustva bivstvovanja u svetu, kroz sve inkarnacije, prepoznaje kao privid ili san, a svoju sutinu kao nezavisnu i bezvremenu budnost. Tako se osnauje ljudska dua, ono to oduvek i jeste, i to je sve vreme bila dok
se zlopatila kroz sva mogua ivotna iskustva. Karmiku evoluciju ne prolazi purua;
to se samo prakrti saobraava purui tako da to izgleda kao da je purua aktivan. U
ovekovoj dui se njeno saobraavanje dogaa na najfiniji mogui nain, kao lino
iskustvo.
***
Iako je ova knjiga u celosti posveena dui, njeno prepoznavanje je najtee.
Najtee je upravo stoga jer je dua oveku najblia, to je on sam. On uvek izbiva izvan
sebe u nekom obliku sna i projektovanja sebe u razne fiktivne sadraje. Stoga se aktuelizacija due svodi na ovekovo svesno prisustvo u sebi, u bivstvovanju, i ni na ta
drugo. On izbiva (pada i prebiva) u san iz dva razloga koji se dopunjuju. Prvi je sama
njegova nezrelost, a drugi je porobljavajui uticaj demonskih bia iz nieg astrala koji
ga raznim obmanama dre u snu, i hibridnih vladara koji tu situaciju sprovode na fizikom, globalnom planu. Na taj nain oni igraju ulogu ogledala ovekove stvarnosti,
konkretno odrauju ono to je sam zasluio svojim stanjem i neinjenjem. Tako mu
oni stavljaju do znanja njegovu nezrelost, konkretno mu je predoavaju suoavanjem
sa njenim posledicama.
Dua nije ista kod svih ljudi, moe se uporediti sa biljkama: neke su male kao
trava, neke hranljive a neke otrovne, dok su neke velike i dugovene kao hrastovi i
sekvoje. Slino je sa individualnim duama kod ljudi: neke su mlade i nezrele, tek su
poele svoj rast u kompletnom ljudskom obliju i iskustvu, a druge su stare i iskusne,
zrele za nadilaenje ljudskog oblija.
Prepoznaju se po svojim delima. Zrelost due je osnova za sposobnost opaanja
sveta i inteligenciju. Mlade i nezrele due ine ljude malodunim, emocionalno nezrelim i subjektivnim, nesposobnim da sagledaju stvari iz vie aspekata i objektivno, oni
su vie vezani za ulno i materijalno iskustvo, identifikuju se sa objektima ula i sadrajima uma, ti su ljudi materijalisti, trgovci, ego i nagon za odranjem kod njih je jai
od svega, njima cilj uvek opravdava sredstvo, uvek e pre ubiti nego dopustiti da budu
ugroeni, ne cene tu ivot nego pre svega brinu za svoj. Otuda kod ovih ljudi strah
kao glavna osobina, i prava pozadina agresivnosti. Njihov strah proistie iz neuvianja
besmrtnog Duha kao izvora due. To jednostavno ne mogu da zamisle, ne veruju u to.
Oni nikada nisu dobri na prirodan nain, nesposobni su za ljubav, uvek i u svemu vide
i trae neki interes. Iz straha za sopstveno ouvanje proizlazi nasilje, oni su ti koji su
nasilni na ovom svetu jer maloduni su skoro uvek vezani za uticaje nieg astrala i
negativna oseanja koja su karakteristina za njegovu frekvenciju. Kao takvi podloni
su opsednutosti bia iz nieg astrala koja se uglavnom hrane tuom ivotnom energijom tako to ljude navode na strah i zloin.
Svakako, ima nezrelih ljudi koji nisu nasilni, ali njih je malo. Uglavnom nisu
nasilni samo zato jer nisu navedeni na to, vegetiraju svakodnevnim ivotom, a lako ih
je navesti na zlo jer su u potpunosti zavisni od spoljanjih uticaja. Nezrelih ima vie na
ovom svetu, u sprezi sa demonskim uticajima iz nieg astrala i snanim instinktom za
odranje, najee zauzimaju vane poloaje u drutvu, oni su najmoniji ljudi na sve197

tu. to ovek manje ima sebe i svoju duu, to vie tei da ima spoljanju sigurnost u
vidu vlasti i materijalnih vrednosti. Po tome se prepoznaju maloduni.
Ljudsko telo moe da ivi i bez boanske due, samo kao individuacija prakrti,
kao iva, slino ivotinjama, i da bude izuzetno uspeno u svetovnom ivotu zahvaljujui pomoi iz astrala. 65 Naime, neorganska i neka vanzemaljska bia i demoni, najee koriste takve malodune ljude kao svoje organske portale, kao bioloke robote
koji na fizikom planu rade za njih i sprovode vlast i takav reim ivota na ovom svetu
koji najvie odgovara neorganskim biima da se hrane energijom ljudi, a energija je
najjaa kada je nabijena oseanjima straha i bola. Otuda su ti njihovi organski portali
(hibridi koji su stvoreni jo u Vavilonu, a danas su aristokratske loze) oduvek bili najmoniji ljudi koji pokreu sve ratove na ovom svetu i obezbeuju uslove stalnog straha
i neizvesnosti. Nikada sam ovek nije pokretao ratove na ovom svetu. To su mu oduvek nametali neljudi. ovek uvek ini zlo samo kada je opsednut demonskim entitetima iz astrala zato to je sam isuvie maloduan, slabe i nezrele due, da bi mogao da
se odupre tim uticajima. (Svakako, ne podstiu ga uvek neposredno demoni na zla
dela, ve ih on uveliko ini sam po inerciji od ranije ve primljenih uticaja i navika
koje mehaniki ponavlja i ije vrednosti imitira.) Zato ti uticaji i postoje, oni su ogledalo ovekove zrelosti i njegovo iskuenje. Bez njih ovek nikada ne bi bio svestan
koliko je slab i koliko treba da se osvesti.
Lako je prepoznati malodune koji su jo opsednuti demonima. Zakon dijalektike suprotnosti je glavni pokazatelj, jer su demonska bia stvorena kao suprotnost ljudskoj dui. Oni su po religijskom predanju 'neprijatelji ovekovi'. Zato ih je lako prepoznati po suprotnosti: njima je lepo sve to je ljudima runo, dobro im je sve to je za
oveka zlo. Ljudi pod njihovim uticajima iskreno se raduju stradanju, vrlo spontano
uestvuju u zlim delima koja ih ispunjavaju strastima, dok su u trenucima kada treba
pokazati nenost i ljubav nespretni i neprirodni jer je to za njih uvek gluma. Uvek kada
neko izraava negativna stanja, makar i kroz svae i psovke, time hrani svog demona
iz nieg astrala, ak i mirise lepe ne podnose i bukvalno vole smrad. (Svi koji su videli
Drako bia ili njihove klonove Sive ili Greyse svedoe da oni nesnosno smrde, a da
ovi smatraju da mi, ljudska bia, njima smrdimo.) Postoje ljudi koji su demonizovani
pri roenju (tzv. 'Meseevo dete'), posebnim ritualom spojeni su sa jednim demonom.
Ti ljudi imaju posebnu ulogu i njih je malo. Mnogo je vie onih koji su opsednuti entitetima iz astrala na osnovu posledica svojih dela i nedela.
Veliko-duni su ljudi sa starom i zrelom duom, oni bukvalno zrae dobrotom i
ljubavlju koja sve daje, pa i svoj ivot. Prepoznaju se po uvek iskrenom detinjem
osmehu, po duevnoj potrebi za dobrotom u svemu; po iskrenosti i uvek izuzetno mudrim savetima; po potpunoj odsutnosti svih materijalistikih interesa i elja. Koliko je
dua vea i zrelija u ljudima toliko oni vie zrae ljubavlju i skromnou, bezbrinou
i bezazlenou, prostodunom dobrotom koja sve daje, uvek pomae ivot i hrani sva
65

Transcendentalna dua ne boravi uvek i stalno sjedinjena sa ivom, sa telom i umom. Do sedme godine starosti
ona esto izlazi iz tela i tek od tog doba postaje vre identifikovana i poinje stalno da prebiva u telu i umu. Ali
i kasnije iz nekih razloga naputa telo i ostavlja ga u vlasti ive. Dvojna priroda duha i tela svakome je poznata iz
iskustva. Moda ovde lei objanjenje takozvanih "duevnih bolesti", moda sluajevi izofrenije nastaju kada
dua iz nekog razloga potpuno napusti telo, ili prestaje aktivno da deluje u njemu, a telo nastavlja da ivi samo
usled fizike inercije i sa fizikim delom uma, bez due koja mu daje plemenitost, smisao i viu svest. Tako
nastaju i nerazumni zloini, "bezduna dela" koja ovakvi ljudi mogu da poine kada nemaju prisustvo duha, tj.
due u sebi a pokretani su samo raznim utiscima i uticajima. Po ovom opisu ovek moe fiziki da ivi nezavisno od due, to pokazuju i somnabulna stanja pri kojima telo moe da obavlja vrlo sloena dela bez prisustva
svesti.

198

bia. Ne zbog nekog razloga ve samo zato jer se sami tada bolje oseaju, nepodnoljiva im je i sama pomisao da uine neto loe, teko im je da shvate da neko moe da
bude zao. To je dobrota koja esto ispada naivna. Njihov odnos prema radu je olienje
nesebine delatnosti, rade krajnje portvovano, neumorno i trenutno sve to treba uiniti, uvek ispravno i nikada za linu korist. Njihov rad je slian radu prirode u odravanju ivota. Oni su takvi jer u sebi znaju za ono to sve nadilazi, svaki oblik, i to sve
omoguava. Oni nita ne rade za sebe i po sebi ve ono to sve omoguava radi kroz
njih. Oni su bliski Duhu i zato im je dua iskusna i zrela. Zato nita ne trae za sebe i
naputanje sebe ih ispunjava. Smatraju ih za naivine i gubitnike ali njihova ljubav i
skromna dobrota je jedino to se pamti u intimnim trenucima i daje smisao ivotu. Oni
su razlog zbog kojeg postoji sav ivot. Njihova dobrota je zapravo krajnji ishod emanacije prakrti i teleologije prirodnog zbivanja, saimanja kosmosa u svesnog subjekta. Ono najintimnije i najbolje to kosmos moe da iznedri kroz svesnog subjekta je
ta ljubav koja je mogua samo u potpuno zreloj dui. Krajnji ishod svih kosmikih
procesa ostvaruje se u toj prostodunoj blagosti i dobroti koja zrai na sve. 66
To su oni 'smerni, potlaeni i ponieni kojima pripada carstvo nebesko' u Isusovoj Besedi na gori. Ta Beseda je najvea posveta objektivnoj svesti i ljudskoj sutini kao ishodu postojanja uopte.
Ljudska rasa sa Tau Ceti modifikovala je ljude na Zemlji i stvorila slovenske
narode. Genetski im je omoguila vee prisustvo i otvorenost za duu. Otuda je karakteristika Slovena, naroito Rusa, prostoduna dobrota, iskrenost i otvorenost, ali i vea
podlonost svakojakim uticajima jer ta duevnost nije svesno izgraena, nego je data
na gotovo tako da je ovek nije svestan. Vea duevnost postoji zbog blizine Duha, a
to znai i veoj neuslovljenosti i slobodi - a sloboda ima dve strane: slobodu od, i slobodu za. Drugim reima, vea blizina Duhu daje i veu slobodu da se bude neslobodan, podloan uticajima. I to je upravo svojstvo prirodno duevnih ljudi: podloni su
uticajima jer su radoznali kao deca. Zato su privlani za napad demonskih sila i njihovih hibrida (Iluminata). Tako je dolo do stradanja slovenskih naroda koje su ponajvie
izazvali Iluminati predvoeni Hazarima (koji su Akenazi Jevreji). Oni su primer najistije ljudske duevnosti, ali i sveg zla koje privlai ovek koji ima duu, ali je nije
svestan. To je isto kao da je nema. Istorija slovenskih naroda, posebno Ruskog, dokaz
je da ovek moe da izgubi duu ako je dobije dabe i od drugih. Izgleda kao da su
Sloveni stvoreni da pokau svetu kako izgleda ovek sa duom i kako izgleda ovek
koji nije svestan ta ima i kako se to moe izgubiti. Ipak, blizina Duha uva i pobeuje
sva zla tako da duevnim ljudima nita ne moe nauditi, iako im se svata dogaa.
Svakako da ovim ne mislim da kaem kako samo slovenski narodi imaju duu,
njih navodim kao primer jedino na osnovu svog iskustva. Prisustvo due je duboko
individualna stvar svakog oveka i nema nieg zajednikog sa nacionalnim ili rasnim
osobinama. One zapravo zaklanjaju i deformiu duu ovekovu. Uostalom, najdublje
iskustvo due imamo kod Hindusa, gde se velike due prepoznaju kao mahatme i po66

Ovde dat opis zrelih dua je lini opis moje majke Anelije Anti. Nedavno sam naao da se on tano poklapa
sa opisom naprednih dua u knjizi Putovanje dua od Majkla Njutna (Michael Newton: Journey of Souls), gde se
u poglavlju "Napredne due" nazivaju "mudraci" i "majstori", i "due uskladitelji" u knjizi "Sudbina dua"
(Destiny of Souls) od istog autora Svoju majku sam video nekoliko dana nakon smrti njenog fizikog tela 2008.
godine. Tada mi je, pored snane inicijacije koju mi je tada dala, potvrdila i sve to sam ovde naveo o duama
znatno ranije, kada sam pisao ovo poglavlje, kao i sve to je navedeno u pomenutoj knjizi Putovanje dua, koju
sam proitao tek dve godine kasnije, 2010. Iako sam odranije znao da je dua nezavisna od tela jer sam imao
mnoga vantelesna iskustva, ovaj susret mi je potvrdio to znanje sa mnogim detaljima. Ovde postavljam svedoanstvo o tome jer je neposredno i dokazano i zato smatram da moe biti korisno drugima.

199

tuju kao sveci, takvi ljudi zrae blagou i mirom na sve oko sebe i zato su nazvani
bhagavan ili blaeni; tako su oslovljavani Buda i Ramana Mahari koji su bili primeri najveih i najsvesnijih dua na Zemlji.
Ali nije sluajno upravo kod slovenskih naroda zasnovano pravoslavno hrianstvo, jer ono je nastalo sa ciljem da se sauva ljudska dua, to je i sutina Pravoslavlja:
ouvanje ljudske due. To je i razlog zato je Hrist poslat na Zemlju (da razdvoji ljude
sa duom od malodunih hibrida, od neljudi sa ljudskim oblikom). Naalost, ovaj se
smisao potpuno zagubio u ritualnom dogmatizmu pravoslavlja, a ostao je samo u individualnom iskustvu nekih monaha podvinika. Samo se jo kod njih, i to vrlo retko,
moe nai ta prostoduna blagost i blagodet kojom Duh zrai iz iste due. Ali zato se
znanje o dui i njenom najtanijem izrazu kroz dobrotu i ljubav dobro sauvalo ve
kroz sam naslov najvanijeg dela pravoslavne duhovnosti: Dobrotoljublje. 67 Dobrotu
kao sutinu boanskog pokuavao je u svome delu da dokui F. M. Dostojevski, ali
nije uspeo, ma kako joj se pribliavao jer ga je snano privlaila nije uspeo da shvati
jednostavnost te najvee tajne postojanja. Prostodunost je toliko nenametljiva da se
uvek previa, ak joj se i rugaju. Potrebna je krajnja osetljivost da se u nevinoj dobroti
jednog deteta ili mudrog starca prepozna konana svrha i smisao sveg zbivanja kosmosa. Ona se uvek previa jer se sa njome nita ne moe uiniti, to se moe samo postati i
tada vreme sa svim projekcijama zbivanja staje i nestaje.
Svest je osnovni uslov za duu. Zrelost due nije neto to se dobija, ve neto
to se svesno stvara, to se stvara sveu, procesom individuacije, uvek linim iskustvom, osveenjem i radom na sebi, kultivisanjem (sadhana). Zato u pogledu due ne
postoji elitizam, ljudi sa nezrelom i mladom duom nisu u niem poloaju od onih sa
zrelom; vreme (sazrevanja due) je relativno i svest kao uslov duevne zrelosti uvek je
dostupna. Sve zavisi od ovekovog rada na svojoj individuaciji.
Otuda je karman temelj za duu. Karman oznaava i rad uopte i rezultat rada
(svako delo koje inimo svakog trena, ali i tehniku i materijalnu kulturu uopte), i
svest o radu kao uslov za svest o sebi, i razvoj svega toga skupa. Karman je kljuni
pojam koji definie interakciju subjekta sa objektivnim svetom, i kako objektivni svet
kristalie svesnog subjekta kroz retribuciju akata.
Osnovna merila zrelosti ljudske due su emocionalna zrelost i emocionalna
inteligencija.
Emocionalna zrelost je sposobnost da se ono to je potpuno razliito u svojim
dimenzijama i logici sagleda iz vie perspektive u jednoj vioj celini i smislu. Um to
ne moe, on je ogranien prostorom i vremenom, logikom, dimenzijom i razmerom
informacija koje su mu dostupne. Emocionalna zrelost je sposobnost nadilaenja tih
ogranienja uma i celovitog sagledavanja vie stvari koje su za um nepovezane. Zato
je emocionalna zrelost i inteligencija srodna dui koja je po svojoj prirodi iznad uma i
tela.
Koliko je u oveku dua zrela toliko je on emocionalno zreliji, a ta zrelost
donosi emocionalnu inteligenciju koja je merilo due u oveku. To nije nita drugo
nego sposobnost da se vidi srcem iako se ne poznaju injenice i detalji, da se vidi tanije nego mentalnim upoznavanjem sa stanjem stvari. Istinski velike due su vidoviti
ljudi. Zapravo, uvek se moemo uveriti da ovek uopte i ne vidi nita niti razume svojim umom, ve je emocionalna zrelost presudna u sposobnosti da se bilo ta spozna i
67

http://www.ivantic.net

200

razume, pa ak i da se vidi neka fizika pojava kakva jeste. Emocionalno nezrela osoba nije sposobna da prepozna pravu prirodu ni najjednostavnijih pojava, zato ili dolazi
u sukob sa pojavama i ljudima, ili se oslanja na pamenje ranije nauenih ablona i
obrazaca pa uvek deluje mehaniki. To je jo jedna bitna karakteristika emocionalno
nezrelih i malodunih: mehaninost. Ona se kree od bukvalne mehaninosti u kretanju i svakodnevnom delanju koje je uvek isto, do mehaninosti u razmiljanju koje sve
to sebi predstavlja kao neku 'tradiciju' (mnoge tradicije i 'narodni obiaji' postoje da bi
se zadovoljile potrebe ovakvih ljudi) ili se opravdava 'racionalnou'. Emocionalno
nezreli su karmiki nezreli i zato su oni nesposobni za kreativan rad.
Svi sukobi i nesporazumi meu ljudima potiu od razliite emocionalne zrelosti. Velika je greka smatrati ljude jednakima i da svi imaju jednaku duu. Kada bismo
razumeli te razlike u dui i emocionalnoj zrelosti bilo bi nam jasno otkuda sukobi svih
vrsta, od svakodnevnih problema, zato nekome ne moemo da objasnimo ta je ispravno initi u datoj situaciji iako je to oigledno, do tekih zloina koje ine visoko
obrazovani ljudi.
Dua se ovekova ne inkarnira cela i toliko je velika da sve to doivi inkarnirani deo, najvee stradanje i patnju u telu, samo je nalik na san i mali komar koji ne
moe da oteti duu. Zato tako lako stradaju nevini i mladi. Mnoge due i ne planiraju
da ostanu dugo u ivotu, ve samo onoliko koliko im je potrebno da ostvare neko iskustvo. To je za duu isto kao za nas ovde kada sanjamo da nam se neto strano dogodilo u snu, a kada se probudimo ne znai nam nita jer znamo da je to bio samo san. Jo
je u Bhagavad Giti reeno da se dua niti raa niti umire, da niko ne ubija niti biva ubijen. Iako je slobodna od istinskog stradanja, dua ima proces rasta i sazrevanja koji se
uspeno razvija samo u dobroti, ispravnosti i podrci ivotu.
***
Ve je reeno da je ovek mikrokosmos, da se svi kosmiki zakoni saimaju u
ovejem biu da tu dou do svog ishoda. Ovo znai da ovekovo bie odraava sva
stanja postojanja uopte. Zato u svom izvornom stanju, pri roenju, u deijem dobu,
ovekovo bie odraava najizvornije stanje postojanja. Drugim reima, deca najbolje
odraavaju izvornu autentinost ljudske due, njeno boansko poreklo. Otuda su deca
tako privlana. Njihova prostoduna duevnost je najbolji putokaz za razumevanje
ljudske due. Na ovom svetu nema boljih uitelja od dece niti iega vanijeg i vrednijeg od njih. Otuda je reeno da 'kada postanemo kao deca ui emo u carstvo nebesko',
tj. ostvariemo sav potencijal svoje due i svrhu postojanja.

Energija (prana) i dua

U trenutku svoga probuenja dua prepoznaje svoju bit kao istu neuslovljenost
(purua) koja sve omoguava, a najpre njenu svest o sebi, dok svoje telo i tela svih
ivih bia vidi samo kao oblija s kojima priroda oblikuje percepciju i konkretizaciju
svesti o samom bivstvovanju kao takvom. Vidi da se fizika tela oblikuju oko due,
koja je nosilac svesti u prirodi, spontano kao to nevidljivi centar vira privlai vodu i
oblikuje vrtlog. Vidi da su na nevidljivi Duh oblepljena fizika tela. Sva tela koja je
imala do tada bila su samo usavravanje percepcije prakrti da spozna svoje bivstvo u
duhovnom ishodu. Najkompletniju percepciju ona je postigla u ljudskom obliju, ali i
to je samo grubi omota percepcije oko besmrtnog i neroenog Duha koji svemu omoguava ivot, koji samim svojim venim prisustvom u temelju bia omoguava kontinuitet ive ili due svega to ivi. Duh neuslovljenosti jedina je sutina svakog oveka,
201

svakog ivog bia i samog postojanja uopte, dok su prolazna tela samo grubi omotai,
tvorevine prakrti s kojima ona oplemenjuje percepciju za prisustvo Duha. Duh postaje
iv i aktuelan kroz telo prirode koja sama dolazi do svog ishoda i smisla jedino u prisustvu Duha. Otuda purua i prakrti nisu dualistiki u metafizikom smislu, ve su
samo polariteti jedne iste celine. Jedino od nae samospoznaje zavisi da li emo je
prepoznati kao takvu.
Dua, ili ivotna energija, koja je dola do ishoda bivstvovanja, do oslobaajueg probuenja (bodhi-buddhi) i postala ivamukta (osloboena dua), nije uopte razliita od ivotnog principa koji sainjava duu kamena, drveta, ptice ili neke ivotinje koju ivamukta moe videti oko sebe. Ona je jedno u svemu, samo je prostorvreme u
ivamukti saelo ishod svoga zbivanja. U ostalim ivim oblicima prostorvreme se rasprostire gubei energiju kroz razliite oblike zbivanja, dok se ivamukta raa kada se,
zahvaljujui zrelosti svesti, koja je sama po sebi saimanje vremena, prepozna da sva
energija ima ishodite u aham-kra. Na taj nain, iako je slobodna od svih oblika koji
evoluiraju, Sopstvenost ovekova ni po emu nije razliita od njih osim po tome to
predstavlja saimanje vremena te evolucije i prisustvo njenog ishoda; to je olienje
smisla postojanja i evolucije. Sopstvo ovekovo je singularna taka prostorvremena
kosmosa.
Da bi ovek bio ovek u punom smislu, potrebno je da osnauje svoju duu u
satvikom aspektu, da je uini svesnom i aktuelnom kako bi omoguio apsolutnu budnost i slobodu od prirodne nunosti i uzronog nastajanja. To se ini sakupljanjem
energije (svesti) u telu (indriyni). Dakle, potpunim sjedinjenjem bia, energije i svesti. Samo kada se dovoljno sakupi ona se moe preliti u antahkaranu i linga-arira
moe postati aktivno. Energiju sakupljamo sveu o sebi, o celom svom biu i svim
postupcima uma i tela. Priroda je obezbedila tanu koliinu energije u ovekovom
biu koja je potrebna da se to dogodi, ali ona se troi na druge stvari. Umesto na osnaenje panje, kultivisanje znanja i uenje, energija akumulirana u telu prosenog oveka prekomerno se troi na nie, najee nagonske potrebe, na suvinu ishranu, seksualnost i zabavu, a najvie kroz negativna oseanja i stanja uma.
Energije, prana, u bliskoj je vezi sa sveu u telu. Prana je najfiniji izraz prakrti, toliko fin da je najblii svesti koja dolazi od Duha, purue. Otuda svest presudno
deluje na energiju, pranu, ali i stanje prane, energije deluje na prisustvo svesti u telu.
Zato je veoma vano razumeti odnos izmeu due i energije, koji se inae zajedno
spominju u raznim percepcijama i tumaenjima ovog problema.
Za prisustvo svesti koja dolazi od Duha, presudno je vana koliina i kvalitet
prane (vitalne energije) u organizmu. Prana se skladiti u nervnom sistemu. Za potpuno korienje njenog potencijala potrebne su i sve njene zalihe. Dnevna budna svest
troi mnogo energije na pogrean rad centara, odnosno poremeen nain ivota, pa
zato telo zbog energetskog nedostatka u svom svakodnevnom delovanju koristi mehanino kretanje po steenim programima, ablonima i navikama. To je neka vrsta
korienja autopilota za svakodnevni ivot. Na taj nain telo ekonomino tedi potronju vitalne energije, da bi moglo da preivi. Ali tako i ograniava njen udeo u svesti.
Tako ljudi ive u polusnu, nesvesni i uslovljeni na sve naine. Takav nain ivota im
je i nametnut od strane vladara, koji ne ele probuene ljude kojima se ne moe vladati. To ekonomino korienje energije na raun svesti je najbolje to telo moe da uini
za nas jer nervni sistem moe sakupljati pranu samo u stanju dubokog odmora, meditacije, i harmonije s prirodom. Zagaeni gradovi, zagaena hrana, negativna stanja
svesti i oseanja stvaraju manjak vitalne energije.
202

Na taj nain veina ljudi spava ivei uslovljen ivot jer nemaju dovoljno prane. Ona je snaga koja daje ivot zemlji, vodi, vetru, biljkama, ivotinjama i ljudima.
Sve to je ivo ima snagu od te vitalne energije. Zato prana nije samo fizioloka tvar
ve nosilac svesti i nalazi se i u vrlinama, u dobrim i pozitivnim namerama za sebe i
druge. Postoje razne varijante vitalne energije. Moemo rei da je prana i duhovna
hrana. Zbog svoje povezanosti sa svim, ona se skuplja podeavanjem nervnog sistema
na vii stepen prijemivosti putem boravka na mestima gde ima puno prane, u umama, planinama, rekama, u prirodi i konzumiranjem tek ubranog voa i povra. Sirovo i
svee voe i povre jedina su prava hrana za oveka. Prane uopte nema u hrani kakvu
jedemo svakodnevno, koja se kupuje je u trgovinama. Uzimajui takvu obraenu i zato
mrtvu hranu, troimo svoje ionako male resurse prane, na probavu svega toga to
nema vlastitu energiju. Obraena i skuvana hrana je tako promenjena da je telo i ne
prepoznaje kao hranu, doivljava je kao otrov, i troi mnogo energije na njeno saniranje i izluivanje, kao i na izvlaenje vrlo malog procenta korisnih materija. Veliki deo
te mrtve, obraene hrane ostaje u organizmu kao viak kilograma i smetnja zdravlju.
Prana se takoe stie i pozitivnom komunikacijom, sakupljanjem znanja i
informacija i njihovim prosleivanjem, oseajem zahvalnosti za sve postojee i potovanjem prema celoj egzistenciji. Toga danas nema ili je sve manje, a taj nedostatak se i
podstie urbanom 'kulturom'. Kada bismo sa svim ivim svetom komunicirali sa potovanjem, iskreno i u saradnji, sami bismo stvarali pranu. Univerzum eli da se stvara
i iri kroz nas i nae delovanje, ali mi smo pogreno uslovljeni od strane sistema koji
vlada ovim svetom.
Osim na fiziko kretanje, ona se troi na varenje i rad endokrinih lezda. Pri
tome sve lezde i svi vitalni organi, praktino celo telo uestvuje u stvaranju seksualne
energije kroz rad polnih elija. Kada se ona isprazni tokom seksualnog odnosa, celo
telo mora se angaovati da je nadoknadi i obnovi. Slino je i sa varenjem - kada se
unese hrana, veliki deo tela je angaovan u njenom apsorbovanju. Vibratorno ili energetsko delovanje prakrti moe biti uzlazno ili silazno, konstruktivno ili destruktivno.
Da bi ono bilo konstruktivno i uzlazno, radi osnaenja viih centara (mozak), pamenja i jaeg prisustva svesti (vie akre), mora se obustaviti navika da se energija prekomerno troi kroz nie centre, na obnavljanje polnih elija, suvino varenje i preterano fiziko kretanje (prve tri akre). Zato je oduvek meu duhovnim ljudima vailo
pravilo da su preobraaj seksualne energije (a tantrizam i taoistika alhemija nas ue
da se to ne postie jedino apstinencijom), post i meditativno mirovanje jedini uslovi da
energija krene navie. Kada ispuni nie centre, ona se nee zaustaviti i, ako je u njima
ponovo ne uposlimo pranjenjem seksualne energije i prevelikom hranom, ona e krenuti navie. Tu je na delu prirodna ekonomija. Energija prirodno raste navie - ako
nema rupa kroz koje otie nanie. Pri tome je umerenost u svemu jedini zakon. Budui
da je u biu ve obezbeena tana koliina energije za sva ostvarenja, ona se angauje
autentinim bivstvovanjem, bez ekstrema koji jedini prekomerno troe ivotnu energiju - odricanje isto kao i preterivanje.
ovek je mikrokosmos, i on, kao i priroda, ima svoja via i nia stanja, odnosno
podruja. Njegova svest uvek deluje sa nekog podruja, vieg ili nieg. Ta podruja su
opisana kao akre, energetski centri svesti i svaki centar je nain bivstvovanja. ovek
deluje na najnii nain kroz automatizam nagona i seksualnost (muladhara i svadhistana akra), a na najvii kroz istu svest (sahasrara akra) i otvorenost Duhu. Svih
sedam naina su modifikacije jedne iste energije, i koju emo akru koristiti zavisi od
203

usmerenja nae svesti, jer gde je svest tu je i energija. Svest (panja) je usmeriva
energije. Ovo praktino znai da, budui da smo mikrokosmos, nain svog ivota i
percepciju sveta (kosmosa) moemo kontrolisati koncentracijom na odreenu akru, i
ulaganjem ivotne energije u nju. Sebe smo svesni u onoj meri u kojoj imamo energije
u najviem centru bia. 68
Kakav je, dakle, odnos izmeu svesti i energije? Svest je nezavisna od tela i
energije koja ga sainjava. Zato se onda govori o vezi svesti i energije i da je potrebno sauvati energiju kako bismo bili svesniji? Radi se o tome da vei potencijal energije u telu stvara veu mogunost za diferencijaciju svesti od tela, sticanja objektivnosti. Kada je energija tela slaba, tada svest nema u odnosu na ta da se diferencira
i iskua, i samim tim da ojaa svoje prisustvo. To je slino povrini koja odraava ili
proputa svetlost. Ako je cela i kompaktna ona e reflektovati svu svetlost koja padne
na nju. Ako je puna rupa nee, svetlost e proi kroz nju. Tako je i sa telom: ako je
puno energetskog potencijala onda e u potpunosti odraavati svest koju zadobija od
Duha; ako je slabo i energija mu otie nanie, svetlost svesti nee imati u odnosu na
ta da se odrazi. Takav je odnos izmeu transcendentalnog Duha i fizikog tela. Telo
mora da bude sposobno i dostojno da prihvati i odrazi prisustvo Duha. Ta dostojnost
nije nita drugo nego transformacija ivotne energije od nie u vie oblike izraavanja. Sva ivotna energija je samo jedna energija. U svom seksualnom obliku ona je na
najniem nivou, kada se izraava kroz rad i stvaralatvo ona se izraava kroz razliite
akre, i kako se uzdie na viim nivoima sve vie se izraava kroz znanje, spoznaju i
meditativno mirovanje i tada je na najviem nivou. Ista ivotna energija je u seksualnosti na dnu, a u samadhiju na vrhu svoga izraza.
Zato nas seksualnost, orgazam i samadhi najvie privlae jer u oba ta stanja smo
van sebe i van uma, ega, obuzeti smo viom celinom. U muladhara akri, u seksualnom vrhuncu, u orgazmu smo van sebe u smislu obuzetosti od strane prakrti, tada
doivljavamo blaenstvo zbog tog nesvesnog i spontanog jedinstva sa celinom osloboeni uma i ega. U sahasrara akri, u samadhiju smo takoe u blaenstvu osloboenosti od tela, uma i ega ali zbog svesnog jedinstva sa Duhom, puruom. Zbog slinosti
njihovu privlanost ovek lako zamenjuje, zapravo seksualno ispunjenje mu izgleda
privlanije je jer prirodno dato spolja i spontano dostupno, za razliku od duhovnog
koje se mora stei u sebi samome, rastom i linom namerom i voljom.
Odnos izmeu svesti i energije takoe odraava i odnos izmeu purue i prakrti. Naime, iako je purua sutinski nezavisan od prakrti, ovekovu egzistenciju sainjava njegova identifikacija sa prakrti. Tu identifikaciju ne stvara sam purua, niti
sama prakrti, ve ovek sa svojim konfuznim umom na taj nain to um usmerava
energiju. Energija je ta koja vezuje transcendentalni Duh ovekov sa odreenim oblikom i nainom bivstvovanja u skladu sa stanjem uma, tj. sa aktivnou centara ili
akri. Sam Duh to nikada ne bi mogao da uini, on je nezavisan, ali energija oveko68

Mogu da preporuim pet prirunika koji se detaljno bave transformacijom ivotne energije iz niih u vie
centre (akre), i izlau praksu koja mora da bude sjedinjena s praksom meditacije koja je opisana u poslednjem
poglavlju ove knjige. To su: Swami Satyananda Saraswati: Kundalini tantra (OM, Beograd, 1994); Peter Kelder:
Fontana mladosti (Ancient Secret of the Fountain of Youth) Esotheria, Beograd, 2000; Tajna zlatnog cveta (prev.
Rihard Vilhelm, bibl. as. Gradina, Ni, 1982); Don Blofeld: Put do besmrtnosti (John Blofeld: The Road to
Immortality) Moderna, Beograd, 1989; Mantak Chia & Michael Winn: Taoistike tajne o ljubavi (Dereta, Beograd, 1990).
Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako ivotna energija nije transformisana na najvii nivo
bia, pomou taoistike ili tantrike alhemije, iznete u ovim prirunicima. Bez dovoljno energije u najviim
centrima (ana i sahasrara) ne moemo da sauvamo istu svest postignutu u meditaciji.

204

vog uma je ta koja stvara privid da je bezvremeni Duh upleten u vremenska zbivanja
prirode. Kljunu ulogu u stvaranju tog privida imaju energetski centri u ovekovom
biu - akre. U koju akru ulaemo energiju - na tom emo nivou svesti bivati. to je
akra nia, iluzija nerazlikovanja Duha od prirode je vea, suprotnosti su vee a s njima i ivotni izazovi. Identifikacija nae transcendentalne duhovne sutine sa telom
daje nam iluziju da mi patimo i da se nama deava ono to se telu prirode deava. Ta
se identifikacija ne bi dogodila niti bi se odravala da ne ulaemo energiju u nju, pre
svega u prve tri najnie akre: seksualnost, egocentrinost i volju za mo u svetu. Mi
sami tu identifikaciju stvaramo i odravamo ulaganjem ivotne energije u takve
naine ivljenja. Poto smo nesvesni, to ne radimo svesno ve smo tako programirani.
to je akra via, svest o transcendentalnoj sutini Duha i jedinstvu cele prirode sve je
vea, uvid u prirodu sveg zbivanja je jasniji, naa svest o iskonskoj, bezvremenoj neuslovljenosti sve je vea.
Sutinska odlika oveka probuenog u Duhu je njegova nezavisnost od tela.
Telo je u potpunosti seksualno, ono je nastalo iz seksualnog kontakta i kroz seksualne
organe, i reprodukcija samog tela opstoji kroz seksualnost. Zato onaj ko je probuen i
nezavisan od tela takoe je nezavisan i od seksualnosti. Seksualnost i iluzije o 'drugome' u probuenom nestaju kao san. Nije mogua nikakva seksualna elja, tenja i zavisnost od 'drugoga' kod probuenog oveka. To je merilo i pokazatelj njegove probuenosti i nezavisnosti od tela, ega i uma.
U svemu ovome radi se o ispravnom radu centara (akri). Mentalna vezanost i
zavisnost od seksa glavni je razlog neuspeha kod praktiara meditacije. Svaki centar
treba da radi svoj posao i tada je rast energije i svesti kroz centre, akre, prirodan i lak.
Ali ako je rad centara pomean, pa je centar seksa, umesto da je tamo gde prirodno
jeste, zapravo u glavi, u umu, onda se dogaa perverzija seksualnosti, tada, zbog umeanosti mate i uma u seks, postaje mogue da bude seksualno privlano i ono to prirodno nije (pornografija, homoseksualnost, zoofilija itd.). Seksualnost je sastavni deo
bioloke ili organske reprodukcije kroz magnetizam polova. Sav organski svet ima
svoju svrhu. Svrha mu je raanje celovitog i probuenog oveka. Za takvog oveka je
nemogue da se vraa nazad u organske procese iji je smisao bio njegova pojava. Kao
to novoroeno dete ne moe da se vrati natrag u majinu utrobu, tako ni probueni
ovek ne moe da se vrati natrag u seksualnost. On je potpun u sebi i nita mu ne
nedostaje. Pojava bilo kakve elje je pokazatelj da nismo potpuni i celoviti, da ne
ivimo u istinskom smislu, pa nam je zato potrebno neto da nas oivi i upotpuni.
Sutina seksualne zavisnosti je zapravo vezanost detinjeg uma za majinu utrobu, infantilna tenja za povratkom u nju. Smo telo je proizvod seksualnosti i celo je
seksualno. Otuda je identifikacija sa telom (egom) osnovni uzrok identifikacije sa seksom i zavisnosti od seksa. Nema osloboenja od identifikacije sa telom, umom i egom
bez prestanka identifikacije sa seksom. Prestanak jedne identifikacije prirodno i automatski vodi do prestanka druge. Bez ikakvog potiskivanja i odricanja. Zapravo pojava
bilo kakvog potiskivanja i odricanja (svejedno da li prvo od seksa, ili od tela, ega i
uma) pokazatelj je lanog prestanka identifikacije i vodi u daljni poremeaj rada centara, u izofrenu podelu uma. Tada ovek upada u teku i komplikovanu situaciju da
sanja da je budan i svestan, racionalizuje i opravdava svoju vezanost za seks dok zamilja da je budan, svestan sebe i nezavisan od tela i uma.
Takoe je energija vezana za pamenje i rad manasa iji kvalitet uea u
osveenju je presudan. Manas je veza svesti i tela. Ako je ta veza slaba, svest nee
205

moi da stekne diferencijaciju u telu. A sve se reava u telu, u oveku. Nita izvan njega.
Pored ovoga treba naglasiti da ovek energiju gubi najvie kroz brigu za svoj
ego, a ego je sistem oekivanja koja drutvo ima prema nama, i koja mi imamo prema
drutvu, a takoe je i skup svih fikcija i ubeenja. Energiju nigde ne gubimo toliko kao
u naim oekivanjima i emocionalnim ulaganjima u druge ljude, i ispunjavanju zahteva koja drugi imaju prema nama. Drutveni odnosi su razmena energije. Drutvo je
energetska berza, a mi kao brokeri trgujemo svojom i tuom ivotnom snagom - i
nikada se ne obogatimo. Stoga je prekid svih zaludnih drutvenih veza, ili bar ekonomino ponaanje u njima, neophodno za zaustavljanje oticanja najveeg dela energije.
To je proces individuacije i on se postie rekapitulacijom svoga ivota i meditacijom
(o emu e napred biti vie rei). Meditacija je direktan, a rekapitulacija indirektan ali
temeljan metod. Rekapitulacija je jedan od osnovnih procesa u razlikovanju purue i
prakrti.
Da bi u ovekovom ivotu svest postala aktivan inilac i tvorac energetskih
procesa, tj. da bi ovek postao zreo kao linost, da bi razvio i usavrio svoju duu, potrebno je da sprovede u delo dve stvari. Prvo: da energiju koja se prirodno skuplja u
telu ne baca, ve da je akumulira, kako bi se uveala i dospela do gornjih centara i
celog ga ispunila, sve do glave. I drugo: da ostvari direktno iskustvo nezavisnosti od
tela, kao to je na shemi i prikazano da je aham-kra iznad indriyni. Tek kada ostvari
prvo, ostvarie i ovo drugo.
Prvi zadatak se moe ostvariti kada postane jasno da se energija u indriyni
sakuplja na pozitivan nain, a ne na negativan. Pozitivan nain je kroz meditaciju, kontakt sa prirodom, prirodnu hranu, rekapitulaciju, kulturu, obrazovanje, disciplinu i
uveanje duhovne nezavisnosti, kroz ljubav i nesebino davanje. Negativan je kraa
energije u bilo kom obliku. Naime, energija nije supstancijalna, to nije materijal koji se
moe nagomilavati, nego je vibratorna i dinamina, ona je proces koji se ostvaruje kretanjem meu suprotnostima i polovima. To znai da se energija sakuplja najvie davanjem i razmenom, jer to vie dajemo ili razmenjujemo, po zakonu odranja energije,
vie s druge strane moemo primiti. Svesnom i kontrolisanom razmenom energija se
transformie u svest. Primanje energije dolazi samo od sebe kada je velikoduno dajemo, kada nita ne uvamo samo za sebe od stvari, dela i oseanja. To znai, kada smo
bez ega. Koliko smo manje u egu, toliko smo vie u istom bivstvu koje je izvor svekolike energije. Najvia svesnost je da nita nije nae, pa tada imamo i najviu mo
delanja. Na napor, stoga, ne treba da bude usmeren na uzimanje energije nego na
davanje i razmenu, na njenu cirkulaciju sa irom celinom. Samo tako emo je dobiti,
ako svesno sprovodimo njenu cirkulaciju izmeu individualnih bia i celine koja ih
omoguava. Pri tome se ne misli na nie oblike energetskog cirkulisanja, kao to je
zadovoljenje nagona, ve na njeno vie i finije kretanje, a to je sticanje iskustava i utisaka. Jer, kakvu energiju razmenjujemo, takvu emo i imati, a od kvaliteta energije, i
od toga u ta je ulivamo, zavisi u kakvoj emo dimenziji iveti. Moemo biti snani i
zdravi kao ivotinja, ali ako je ulivamo u svest i individualnost, imaemo mnogo vie
koristi za postizanje smisla svog ivota. to vie centre za razmenu koristimo, to e ta
razmena i akumulacija energije biti pozitivnija.
Najsnaniji izraz energetskog stanja u oveku su oseanja. Pozitivna odaju
akumulaciju i davanje energije, a negativna njeno grabljenje i gubljenje. Zato je pozitivno oseanje uvek pratilac dobre energije. To je jedino merilo ispravnog uveanja
energije: da su nam oseanja sama po sebi pozitivna. Vano je znati da pozitivno ose206

anje ne sme da zavisi samo od okoline, situacije i uticaja drugih ljudi, nego pre svega
mora da zavisi od nas samih. Samo tada se ono odrava kao pozitivno. Moemo ga
imati bez obzira na okolnosti, jer ono je energetski fenomen i zaista ne zavisi od neijih rei i prolaznih dogaaja. Sama egzistencija je energetski fenomen - i to najpozitivniji mogui. Ona je uvek tu, uvek smo u tom moru energije. Dovoljno je biti svestan
egzistencije na takav nain, prihvatajui je kakva jeste, kao pozitivnu, pa da se naemo
u moru blaenstva, u okeanskom oseanju besmrtnosti. Vrhunac pozitivnog oseanja
je ljubav, i zato je ona najsnaniji energetski fenomen, pa stoga i najlepi. Bezuslovnom ljubavlju se najvie ivotne energije zadobija, ali ljubavlju prema svemu, bez razlike - jer sve to postoji energetski je fenomen. Ljubav treba da postane opti nain
ivota, a ne jedan od naina, izbirljiva i iskljuiva. Kada je ljubav izbirljiva i ograniena samo na neke objekte i vremenske periode, tada je ona samo polarnost mrnji i postaje trgovina koja je suprotnost davanju. Ljubav je prava i bezuslovna kada je usmerena na smo bie, na njegovo postojanje, i ne obazire se na pojedine aktivnosti i sadraje s kojima se to bie zanosi u svom neznanju. Ovo svaki roditelj zna iz iskustva.
Kada ljubav nije bezuslovna, kada je trgovina, tada je polarizovana mrnjom,
nju mrnja kao protivteg odrava u ispoljavanju i zato ne moe dugo da traje. Ta klackalica je nestabilna, i druga strana mora dati sebi oduka. Tako razmena energije kroz
oseanja postaje uslovljena, postaje trgovina koja je drugi nain akumulacije energije u
indriyni. To je negativan nain jer se zasniva na uzimanju energije od drugog, na krai. Trgovcima je jedini cilj zarada, da uzmu vie nego to daju, a to je sa energetskog
stanovita kraa. Ovakav nain nagomilavanja energije dvostruko je negativan: za
druge, jer su uskraeni, i za onoga ko to ini, jer mu daje iluziju ispunjenja i uzdizanja
ka smislu ivota, dok je to u stvarnosti samo kratkotrajna zasienost s onim to je
apsorbovano, kao kod svakog dranja. Energija se krade na mnoge naine, najei
oblici ponaanja u porodici i drutvu zasnivaju se na njima. Mogu se poznati po tome
to kod rtava izazivaju negativna stanja i sukobe. Krajnost negativnog uzimanja energije jeste psihiko i fiziko nasilje i zloinako ponaanje koje uzima same ivote.
Zato to se ovako energija ne akumulira, nego prua samo trenutnu zasienost i iluziju
posedovanja, zloinac je vie gubi nego dobija. On tako osea sve veu glad za njom i
mora da je otima uvek iznova, sve ee, kako bi zadovoljio iluziju svoga opstanka. Sa
veim grabljenjem, sve se vie raspada. Zato je tue prokleto i nikome se zlo nije
isplatilo, niti e se u budunosti isplatiti. Zlo uvek daje samo iluziju trenutnog ispunjenja.
Najkompletniji vid pozitivnog akumuliranja energije jeste poten rad. Po radu
se poznaju ljudi koji pozitivno akumuliraju energiju, jer neradnici je uvek kradu od
drugih, a takoe su uvek i nosioci negativnog ulaganja energije.
Neorgansko podruje nieg astrala i njegovi entiteti (demonska i reptilska
bia) jedan su od glavnih uzronika i posrednika pri gubljenju energije iz indriyni.
Sva naa izgubljena energija zapravo i odlazi u neorgansko podruje. U tome je razlog za snano prisustvo iracionalnih i psihotikih sadraja kod svih zloina. Svi su
zloini inspirisani iz ovog podruja i od strane ovih bia. Sam ovek ih nikada ne bi
poinio, ovek ini zloine samo kada je opsednut biima iz nieg astrala ili je mentalno programiran i uslovljen njihovim raznovrsnim uticajima koje mehaniki
ponavlja.
Energiju moemo gubiti prostim gubljenjem vremena i lenarenjem, a to je najvei zloin prema samome sebi. Takoe i bavljenjem fantazijama, od kojih smo napravili i neke dobro poznate institucije. Negativna cirkulacija energije oduvek je bila lak207

a i svakog je oveka primamljivala i dovodila u iskuenje da nastavi s njom - jer lake

je razarati i stvarati iluzije uspeha, nego strpljivo graditi. Ako se dozvoli toj stihiji da
uzme maha bie tee da se zaustavi i preokrene na pozitivan put izgradnje, odnosno
buenja celovite linosti.
Koliko je energetski celovit, ovek je toliko celovit i kao linost, odnosno, ima
jedno Ja, sebe samoga. Drugim reima, toliko je vie integrisan u kategorijama ahamkre i buddhi. Energetska dezintegracija osnovni je uzrok psihike dezintegracije, i
obrnuto. Psihika i energetska integracija su uzajamne. Kada je integrisan energetski,
ovek je automatski integrisan i psiholoki. Nije potrebno da radi prvo na jednom, pa
na drugom. Jedno automatski povlai drugo.
Uzdizanjem energetske celovitosti bia, svest se automatski sama uzdie u sve
veoj objektivnosti i u nezavisnosti od uslovljavanja bia. Energetska celovitost sama
automatski podie nivo svesti i oslobaa oveka. Nije mogue drugaije podii nivo
svesti osim energetskom celovitou bia. Prakrti, kada je celovita, sama oslobaa
Duh ovekov. Samo dezintegrisana prakrti porobljava i dezintegrie svest Duha u
oveku. Prakrti se ne dezintegrie sama od sebe. Nepotpuna i dezintegrisana svest u
oveku dezintegrie energiju prakrti, i otuda svest sama sebe uslovljava od strane tako
dezintegrisane prakrti. Prakrti je izvorno celovita i ona kao takva nikada ne vezuje
Duh ovekov. Ona uvek slui njegovim interesima i njegovoj nameri. Prepoznavanje i
aktuelizacija te iskonske slobode dogaa se samo energetskim isceljenjem bia. Kada
su autentini i celoviti, Duh i prakrti su nezavisni i slobodni. Kada je njihova priroda
zamuena suenom svesnou u oveku, u toj suenoj svesti, koja je identifikovana sa
telom i umom, izgleda kao da priroda uslovljava svest Duha u oveku, kao da su povezani, ili da Duh treba da se oslobodi. Stoga Duh ovekov uopte ne treba oslobaati od
uslovljenosti prakrti, ve treba samo teiti celovitoj svesnosti. A svesnost je celovita
samo ako je energija celovita. Poto dezintegrisana svest sama sebe uslovljava energetskom dezintegracijom prakrti, pogrenim ulaganjem energije, za autentinost Duha
ovekovog kljuni momenat je psihoenergetska integracija svesti u kategoriji ahamkra, jednog Ja ili celovite linosti.
5. Sedam faza buenja celovite linosti - aham-kre
Kada uznapreduje sa pozitivnom cirkulacijom, i kada kroz osveenu ljubav
ovek postane zreo da slobodno dela po svojoj volji (tj. volji Duha), tada postaje nezavisan od fizikog tela. Nema zrele linosti koja ne poznaje svoju nezavisnost od tela,
samo s tim iskustvom linost i postaje zrela - nije mogue drugaije. Ona je u onoj
meri zrela i integrisana u kojoj svoje delanje ostvaruje jednako u tanmtr i svim
dimenzijama, kao i u indriyni. Jer, aham-kra je ishod subjektivnog i objektivnog
bivstvovanja i, da bi bila to to jeste, mora da bude aktuelna na oba podruja: kako
u fizikom telu tako i u astralnom na svim dimenzijama. Sutina zrelosti je psihika
objektivnost, a ona je nezavisnost na onaj nain kako aham-kra prema shemi nadilazi
indriyni i tanmtr, i prostu interakciju subjekta i objekta koja se prirodno odigrava
meu njima. Bez nadilaenja indriyni spoznaja je nuno subjektivna i ograniena.
Na ovakvom injeninom stanju zasniva se getalt psihoterapija i transpersonalna psihologija, a u uenju Bhagavana ri Ramane Maharija ova injenica je detaljno razjanjena. Zapravo, ne postoji nijedan ideal ljudskog savrenstva u istoriji duhov208

ne kulture koji se ograniava samo na indriyni, na telo, svi oduvek upuuju na njegovu transcendenciju. Ako ih je i bilo, to sigurno nisu bili duhovni ideali.
Oseaj nezavisnosti Duha u samom telu je osnovna poluga njegovog energetskog isceljenja. Ako u njemu boravimo kao nezavisan ali paljiv svedok koji ima mo
da njime upravlja, ako ga posmatramo kao tue, taj razmak e delovati kao vakuum
koji usisava energiju - kao kod podizanja klipa na pumpi. Kada je telo psihoenergetski
celovito, tada se ono jedino moe doiveti izvan. To je paradoksalno, ali ono tada lii
na zrelo drvo koje je dalo gotov plod: nezavisnu linost. U savrenom i osveenom
telu ovek nema ta da trai, samo bi remetio prirodni sklad, takvo telo je ostvarilo
svoju svrhu kao amac s kojim smo preli na drugu obalu - ne treba da ga nosimo dalje
sa sobom.
Kako je princip individuacije (aham-kra) na shemi iznad indriyni, to znai da
je ovekova linost (aham-kra) po prirodi stvari nezavisna od tela i da iskustvo izdvajanja iz njega predstavlja samo aktuelizaciju te injenice, a ne njeno objektivno stvaranje kao novog stanja. Koliko smo u veoj iluziji identiteta s telom, utoliko vie doivljavamo svoju autentinost kao izdvajanje iz njega. Mi se ne izdvajamo od tela, ve
od iluzije naeg identiteta s njim. Mi nikada nismo ni bili samo telo. Telo je samo
jedan uzan nain bivanja, i osnaenje aham-kra kroz tanmtre je samo proirenje tih
naina. Zbog iluzije da je fiziko bivanje bilo jedini nain s kojim smo se identifikovali, upoznavanje novih naina izgleda nam kao naputanje tela. Iluzija je tako jaka da
nam to zaista izgleda stvarno, pa emo zato i govoriti o tome na taj nain.
Kada se opustimo u snu, iluzije identiteta s telom vie nema, zaboravili smo na
nju. Tada princip individuacije (aham-kra), koji zajedno sa mislima i svesnou
(manas i buddhi) sainjava ivu, naputa telo i spontano se kree kao astralno telo
(linga-arira) po finijim nadfizikim dimenzijama (astralu). On se prirodno i ritmino
premeta s jednog podruja na drugo, s organskog na neorgansko, sa smenom dana i
noi, nae fizike budnosti i spavanja. Ovaj prirodni proces treba osvestiti i iskoristiti
da se svest aktuelizuje na oba podruja jednako, kako bi linost postala aktuelna,
autentina i zrela. Dakle, duevni ivot, iva, postae onoliko aktuelan i snaan, koliko
ga upotpunimo sa svesnim iskustvom objektivnog podruja. Dok se spontano odigrava
samo u podruju indriyni on je nezreo, dua je nesposobna za opstanak u svim uslovima, za nezavisnost od sveta ula i njihovih aktivnosti. Takav se duevni ivot svodi
na ono to je Frojdova psihoanaliza otkrila, na iivljavanje nagona i njihovu psihodinamiku. Za razliku od toga, Jungov proces individuacije (afirmacije aham-kra) pretpostavlja upoznavanje arhetipova, a to je podruje tanmtr. Jedini nain da se subjektivno i nepotpuno iskustvo bivanja nadie, i da se dua oslobodi ulnih ogranienja i
njima uzrokovanih delanja (karma), jeste da se to nadilaenje objektivno sprovede u
delo.
To se postie u sedam faza.
Priprema za to sedmostruko postizanje sastoji se u osveenju sveg zbivanja
indriyni, svega to inimo telom i umom (manas), tokom dana za vreme fizike budnosti. Osveenje ima za cilj da se energetski tokovi, koji sainjavaju zbivanje, proiste i usklade, da se oslobode afektivnog nagomilavanja oko nekog dogaaja ili iskustva,
jer tako navode na jednostranost, odnosno vezuju za to iskustvo. Svako nagomilavanje
energije ima preveliku snagu i ometa njeno nesmetano cirkulisanje i rast. Osveenje
indriyni postie se meditativnom praksom iji su osnovni principi opisani u posled209

njem poglavlju, a ovde emo se upoznati sa dve metode koje dopunjuju takvu praksu.
Prva se sastoji u rekapitulaciji celog ivota. Treba zapisati imena svih ljudi s kojima
smo dolazili u kontakt u svom ivotu, i oznake za sve vanije dogaaje i sva iskustva u
dotadanjem ivotu, unazad. Posebno je vano setiti se svih linosti koje su se javljale
i naeg odnosa prema njima, naroito neprijatnih detalja. Ova retrospekcija mora biti
nepristrasna i prema sebi i prema drugima, kao da posmatramo tu ivot. Njen cilj nije
da se u imaginaciji vraamo na prole dogaaje kako bismo se ponovo afektivno vezali
za njih, nego naprotiv - da ih se oslobodimo jasnim i nepristrasnim ustanovljenjem
kakvi jesu. Mi ih ve nosimo ih u sebi i robujemo njihovim uticajima sve dotle dok ih
ne vidimo objektivno, kakvi zaista jesu. Rekapitulacija se mora svakodnevno sprovoditi najmanje godinu dana, a najbolje vie puta celog ivota. Sva ivotna iskustva pripadaju prakrti. Ako se sa njima identifikujemo, umreemo zajedno sa njima. Rekapitulacijom ih vraamo prakrti osveivajui na taj nain veni Duh u nama uvidom da
nita od tih dogaaja nije nae: sve se to priroda zbiva. Vratiemo prakrti ono to je
njeno. Tako neemo umreti kada umre fiziko telo, koje je jedino i skupljalo sve utiske
kao magnet. Umree samo ono to pripada telu, svi utisci, a mi emo ostati nezavisni
jer smo se rekapitulacijom ve oslobodili vezanosti za njih.
Prilikom rekapitulacije potrebno je da, pored imaginacije s kojom detaljno oivljavamo neki doivljaj, sprovedemo odreenu tehniku disanja. Dok stvaramo jasnu
sliku dogaaja, lagano i jedva primetno pokreemo glavu levo-desno, normalno diui
kroz nos u skladu s pokretima. Dok glavu okreemo s desna na levo, udiemo, zamiljajui pri tom kako svu energiju (deo sebe, raspoloenja) koju smo tada ostavili (tom
mestu, dogaaju ili osobi), udisajem sakupljamo i vraamo sebi. Zatim, dok izdiemo,
okreemo glavu nadesno, i zamiljamo kako tuu energiju i sve utiske koje smo tada
primili izbacujemo iz sebe i vraamo natrag. Ovo treba izvoditi sve dok se emocije
vezane za taj dogaaj ne stiaju, dok taj dogaaj ne postane neto to vie nikakve veze
sa nama nema. Kada se to dogodi, dok nam je glava bila na desnoj strani sa izdahnutim
vazduhom, okreemo je na levu stranu bez udisanja, a zatim je vratimo napred. (Ovo
je savet iz knjige Taie Abelar, Prelazak arobnjaka, i vrlo je delotvoran.)
Drugi metod je u tome da na kraju dana, neposredno pred spavanje, treba rekapitulirati sve dogaaje koji su uinjeni tog dana, takoe unazad, od tog trenutka pa do
jutra, do samog buenja. Ujutro, pri buenju, treba na isti nain, unazad, odmotati
seanje na san. Tako svakog jutra i veeri rekonstruiemo prethodni dan i no, svoje
aktivnosti na javi i u snu, kako bismo stvorili kontinuitet svesti. Vrlo je vano da se pri
tome panja ne zadrava na pojedinim dogaajima i ne sudi o njima, ma koliko bili
izuzetni. Sva se dogaanja moraju sagledati neutralno i ravnoduno, kao da su se
nekom drugom dogodila. Zapravo, i jesu se drugome dogodila, jer mi smo proces a ne
uvek ista stvar, zato smo uvee drugaiji nego u podne. Veina ljudi lee na poinak i
budi se izjutra krajnje besvesno i runo. Kod ivotinja je taj proces daleko svesniji i
zato finiji. Spavanje je ona druga polovina ivota koju ovek treba da osvesti i oplemeni, kako bi u celosti bio kulturno bie.
1) Prva faza ka potpunoj integraciji linosti sastoji se u tome da neposredno
pred ulazak u san odrimo panju na taj proces, da budemo prisutni kada se to dogodi,
kada ponu da nas obuzimaju astralne vizije sanjarenja i da ostanemo prisutni u sebi
kada se dogodi prelomni trenutak padanja u san, u drugu dimenziju. To emo najbolje
uiniti ako taj proces sami izazovemo. Uiniemo to potpunim oputanjem tela (kao da
nije nae) i koncentracijom panje (unutarnjeg pogleda) na taku izmeu obrva. Tada
210

emo odmah pasti u san kao kamen u vodu. Takoe treba dobro da upamtimo poloaj
tela koji smo imali pri ulasku u san i da stalno budemo svesni cele povrine svoga tela,
naroito lea. Sve se to ini uz potpunu relaksaciju i oputenost, ovo treba da bude
nain oputanja. Tada treba dozvoliti astralnim vizijama da nas ponesu u san, inae
neemo moi da zaspimo. Dakle, prva faza se sastoji u osveenju ulaska u san i njegovoj kontroli, u nalaenju idealne ravnotee izmeu zadravanja prisebnosti, seanja
na sebe, poloaj tela i sam in spavanja, s jedne strane, i preputanja astralnim tokovima, s druge. Nikada nije postojala takva ravnotea, uvek se dogaala spontana i potpuna prevaga na jednu (budnost, indriyni) ili na drugu stranu (san, astral). Poto je
aham-kra izmeu i nadilazi obe krajnosti, i mi se na ovaj nain u tome uvebavamo.
2) Druga faza je buenje u snu, s druge strane, u podruju astrala. Ona e doi
kao prirodna posledica uspeno sprovedene prve faze i osveenja indriyni kroz
meditaciju. Mnogim ljudima se spontano dogaaju lucidni snovi bar nekoliko puta u
ivotu, i oni se pamte kao izuzetni doivljaji, a ima i ljudi sa uroenom sposobnou
da ih esto doivljavaju. Buenje u snu ili lucidne snove moemo podstai imaginacijom i sugestijom. To su inae aktivnosti svojstvene podruju astrala u koje ulazimo
sanjajui. Moemo sugestijom oblikovati san koji elimo da sanjamo, neku situaciju ili
poseban dogaaj. Jedan od najlakih naina je sugestija da emo u snu videti svoje
ruke i tada se setiti sebe, i probuditi se u snu. Tu sugestiju moramo sebi ponavljati
tokom dana vie puta, najbolje svakog sata. Tada treba da zastanemo, ma ta radili, i
da pogledamo oko sebe kao da smo u snu, a zatim da podignemo svoje ruke u visini
oiju, opipamo ih i sebi jasno kaemo da znamo da smo u snu - iako smo na javi. Ako
ovo uporno ponavljamo, sigurno e se vremenom ta sugestija ostvariti i u snu i to e
nam pomoi da se probudimo. Opsesivna elja da se probudimo najbri je put ka lucidnim snovima. Bie nam od velike pomoi da tokom dana stalno odravamo ubeenje
da smo u snu i da nita to se fiziki dogaa oko nas nije stvarno po sebi, ve da je
samo san u kome smo mi jedini budni i paljivi posmatrai. Ako bismo u tome uspeli,
sigurno bi u snovima bili uvek budni, imali bismo razmak (vairagya) od svih iluzija i
trajnu nezavisnost. Takoe, kad jednom steknemo iskustvo budnih snova, nae kretanje na javi, u fizikom telu, bie nalik na kretanje energetskim telom u astralu, svesno i
paljivo. Ako smo na javi, a naroito pri ulasku u san (prva faza) svesni svog energetskog tela i naina kretanja s njim, to e nam biti najvanija pomo u ponovnom buenju na astralu. Namera da se energetsko telo ostvari u istom iskustvu sastoji se u tome
da celim biem, naroito pri ulasku u san, budemo uvereni da ga ve imamo. I zaista
ga imamo, samo ga nismo svesni.
Oputenost je glavni inilac probuenja u snu, kao i na javi. Ako nema oputenosti, ovek najvre spava ba onda kada se najvie trudi da ostane budan. Oputena
nezavisnost od pojavnog sveta daje budnost, a ne bilo kakva koncentracija u svetu.
Ona uspavljuje s jednim sadrajem jo i jae nego dekoncentracija sa vie sadraja.
Sanjanje se lako moe programirati. Sa lucidnim snovima moemo upoznati sve
nae psihike probleme i razreiti ih poznavanjem psihodinamike individuacionog
procesa. Oni takoe pruaju izuzetne avanture i fantastina iskustva. Upoznajui tako
na neposredan nain drugi svet jednom zauvek se oslobaamo straha od smrti i sve
neizvesnosti koju nosi zatvorenost u usko fiziko iskustvo ivota, neizvesnosti i
neznanja koji proizvode sva mogua pseudoreligiozna ubeenja, sumnje i sukobe. Tek
izvan tela moe se doiveti najvea radost ivljenja, ovek se tamo osea potpuniji
211

nego u fizikom telu tako da mu povratak izgleda kao teak pad u neto nie i manje
vredno. Boravak u viim dimenzijama astrala daje nam veliki priliv energije.
Kada se budni naemo u svome snu, gotovo isto kao i na fizikom planu samo u
drugom, paralelnom svetu, tada e biti aktuelni prototipovi ulnih organa (tanmtr),
um (manas), princip individuacije (aham-kra) i svesnost (buddhi). To znai da e
nam percepcija i spoznaja biti prisutni, ak i vie nego u fizikom telu, ali nae kretanje i delovanje u astralu bie pasivno, tanije, bie uslovljeno okolnostima. Ova uslovljenost se najvie odnosi na nau panju koja e u astralu biti znatno suena, a manje
na sam in kretanja koji je daleko laki od fizikog. Smo kretanje je lako, ali volja
koja o njemu odluuje veoma je slabo prisutna. Kretanjem u drugoj fazi odluuju
okolnosti, a mi samo u neznatnoj meri, mada okolnosti tako sugestivno deluju na nas
da nam izgleda kao da mi sve inimo po svojoj volji. To je iluzija. Svojevoljno kretanje postie se tek u estoj fazi.
U ovoj fazi su intenzivna iskustva sa neorganskim biima. Ona e se javljati na
razne i esto vrlo neobine naine: kao ljudi, stvari, ivotinje ili neto sasvim drugo.
Mogu se prepoznati po svojoj neobinosti ili po snanom uticaju na nas koji je opinjavajui i esto nije prijatan. Njihovo prisustvo se na fizikom planu moe manifestovati zvuno, vizuelno (ree, ali mnogo delotvornije), kao i nekim fizikim senzacijama. Zvuno se mogu javiti na mnoge naine, pevuei nam na uho nebeski divnu
muziku, raznim glasovnim porukama, sve do neobine buke pa i prave eksplozije u
sobi u kojoj spavamo, nalik na onu koju proizvode novogodinje petarde. (Ovo je bio
moj sluaj i nije mi poznato da se dogaalo drugima.) uemo ih samo mi i to dok
smo u polusnu, dakle, u kontaktu s astralom. Takoe su u meustanju izmeu budnosti
i sna mogue fizike senzacije kao to je iznenadni trzaj celog tela, kao da je bilo izloeno (bezbolnom) udaru struje. To je verovatno njihov dodir. Takoe se njihovo prisustvo u trenucima bliskim snu moe manifestovati kroz bleskove svetlosti koju vidimo
dok su nam oi zatvorene. Inae, esto iskustvo susreta sa neorganskim biima, koje
imaju mnogi ljudi, jeste da se usred noi probudimo paralisani, nesposobni da se
pomerimo, kao da nas neka sila dri i isisava energiju. To ne traje dugo, ali je neprijatno. (Sva ova iskustva mogu biti i posledica delovanja vanzemaljske tehnologije na
nas.)
U astralu je njihova manifestacija mnogo raznovrsnija i najee vizuelna.
Ponekad izgledaju kao da se glupiraju oko nas a zapravo im je cilj da zadobiju nau
panju - jer vide ono to ni mi sami esto ne vidimo: da smo najcelovitija bia u itavom prirodnom poretku. Moemo uspostaviti kontakt sa glasnikom i razgovarati sa
njim. Glasnik je inteligencija celog tog neorganskog sveta, koja zapoinje dijalog sa
nama kada svesno uemo u njegovo podruje. Zbog neorganskog ustrojstva, ovde nije
potrebna organska jedinka preko koje e se spoznaja ovog sveta izraziti, ona to ini
preko celog svog podruja, svi njegovi pojavni oblici imaju ontoloki status, za razliku
od ontikog u indriyni. 69 Ova nam se inteligencija javlja kao glas kome se ne moe
odrediti pol, kraj levog ili desnog uha. Moe se javiti sam, a moe se i pozvati. Kako je
ovo informativno polje, sve to se glasno izgovori postaje komanda i ostvaruje se. Vrlo
esto se ta komunikacija odvija preko naih misli, ali tada teko obraamo panju na
69

Da ne bi bilo zabuna zbog ranije iznete statusne podele, moramo ovde jo jednom naglasiti da sve ima ontiki i
ontoloki status, a koji emo zapaziti zavisi od naina posmatranja, od trenutnog statusa posmatraa. Konkretno,
kada na shemi prakrti ontiki status ima indriyni, tada ontoloki imaju tanmtr i maha-bhtni. Zatim, kada
ontiki imaju sve kategorije ispod aham-kre, tada ontoloki imaju aham-kra i buddhi. Na kraju se moe rei i
to da cela prakrti ima ontiki, a jedino purua ontoloki status - i obrnuto, za puruu kome cela prakrti slui za
sopstvenu diferencijaciju i samospoznaju.

212

nju, nismo ni svesni da misli u naem umu nisu nae, ve su poruke objektivnog sveta
nama, naoj subjektivnosti. (Priroda samu sebe osmiljava. U astralu to moemo doiveti kao glas s kojim komuniciramo, a na fizikom planu misli prirode smatramo za
svoje misli. Kada svesno uemo u astral moemo lake da vidimo da misaono ustanovljavanje svega i svaega nije nae, ve to priroda samu sebe ustanovljava kroz nae Ja,
dok na fizikom planu, zbog vee inercije, te iste misli prirode smatramo za svoje.)
Dijalozi sa glasnikom mogu biti zanimljivi, pod uslovom da to nije sprdnja nekog
neorganskog bia niih dimenzija. Vrlo je vano znati da glasovi najee potiu od
demona koji pokuavaju da nas opsednu - astral je carstvo demona - ili od audio
ipova koji su nam ugraeni pri nekoj od otmica i programiranja kojih nismo
ostali svesni.
Astral je vrlo opasan jer u njemu boravi puno entiteta koji ive od energije koju
dobijaju od organskih bia, od kojih je ovek najkompletnije. Sve obmane kojima
ovek moe biti izloen potiu iz astrala. Zato se u njemu treba to manje zadravati.
Iako moemo mnogo saznati iz ovakvih dijaloga, to znanje nije nita vee od
znanja koje ovek moe sam da ima. U astralu moemo jedino sami sebe zavarati
kojekakvim znanjem i tada e se nae iluzije kao u ogledalu manifestovati pred
nama. Tamo se sve otkriva, svi nai podsvesni energetski naboji (afekti, kompleksi,
ubeenja) imaju svoje objektivno olienje i mi se suoavamo s njima, tj. sa sobom na
krajnje objektivan nain - to je i najrizinije. Astral je ogledalo prirode, nema nieg
zlog u njemu. Pitanje dobra i zla je jedino pitanje konstruktivnog ili destruktivnog ulaganja energije ije posledice se objektivno manifestuju. U astralu se sve objektivno
ispoljava, i ba zato smo u njemu najee nesvesni, kao u snu. Jer, nauili smo da
budemo samo subjektivno svesni u fizikom iskustvu, u indriyni. Zato psihiku objektivnost postiemo osveenjem astralnih iskustava, sna, ime se nadilazi i identifikacija sa fizikim telom.
Mogu se javiti primamljiva obeanja i pozivi od strane neorganskih bia da ih
posluamo i preemo u njihov svet. To moemo uiniti ako najpre identifikujemo jednog takvog stvora u naoj okolini, a lako ih je prepoznati po tome to su neobini i
neprikladni mestu na kome se nalaze. Na primer, neka ivotinja u sobi ili neki predmet
kome nikako nije mesto tu gde se nalazi, ili ne lii ni na ta poznato. Tada uperimo
prst u njega ili samo zatraimo glasno da nas prebaci u svet neorganskih bia. Za par
trenutaka nai emo se tamo i to e biti sasvim drugi svet, razliit od dotadanjeg
astralnog okruenja, moda nalik na svemirski brod iji su zidovi krajnje neobini, ivi
i svesni naeg prisustva. Moemo se nai i u polutami krajnje neodreenih oblika,
takoe ivih i svesnih, s izuzetno prijatnim raspoloenjem. To su podruja kojima
ovek ne pripada i ne sme se zadravati u njima ma koliko mu prijatno bilo, jer e
ostati zarobljen. To je klopka za apsorbovanje nae energije. Svet neorganskih bia je
krajnje podruje astrala, to je ist astral u kome nema kreacija inspirisanih fizikim
iskustvom (indriyni), kao to je sluaj sa snovima i lucidnim snovima. To je svet
sasvim nezavisan od zemaljskog. Energija se skuplja u indriyni, i zato, kada se individualnost nae na sasvim drugoj strani, u astralu, postoji opasnost njenog gubljenja.
ovek i u astralu mora zadrati koherenciju svoga bivstvovanja koje mu je uobliilo
indriyni. Ma koliko upoznavao astral, ne sme se dezintegrisati u njemu. 70 Zato je naj70

Karlos Kastaneda je u knjizi Umee sanjanja (The Art of dreaming) slikovito izneo da ovekovo energetsko
oblije ima izgled velikog jajeta ili lopte, sa takom posebnog sjaja (skupna taka) na leima u visini ramena,
koja odgovara manasu, tj. aritu percepcije. Kada individualnost (iva) prenese manas (skupnu taku) u neorgansko podruje (tanmtr i maha-bhtni), menja se energetsko oblije ovekovo. Umesto jajeta, ono postaje

213

bolje to podruje to manje poseivati i prepustiti ga entitetima koji mu prirodno pripadaju. Bitno je ne uivljavati se u njega. S druge strane boravak u njemu deluje veoma isceljujue, jer njegova ista energija otapa (reciklira) sva subjektivna psihomentalna iskrivljavanja u ovekovoj energiji. Posle boravka u svetu neorganskih bia,
ovek se danima osea pun energetskog naboja, proien i blaen. Odlasci tamo su
podjednako opasni i korisni u velikoj meri - ako nemamo dovoljno kontrole i prisebnosti. Ako nju izgubimo, onda se taj, po mitolokom uenju, svet bogova pretvara u
totalnu izofreniju, po psihijatrijskom nauavanju. Samo potpuno integrisana linost,
aham-kra, moe potpuno prei u neorganski svet. Nedovoljno zrela uglavnom doivljava razne meuoblike i prelazna stanja izmeu indriyni i tanmtr. Ako bi se ona
nala potpuno na drugoj strani, izgubila bi i ono malo integracije koje je stekla u
indriyni.
Posle poetnog upoznavanja astralnog sveta praktiar e najbolje uiniti ako
svoja astralna iskustva svede na jednostavno uzdizanje uvis, to je vie mogue. U
tome e mu biti od pomoi ako udahne vazduh u astralnom telu (iako tamo nema vazduha), tako e poleteti uvis. Uzdiui se, dospee do viih astralnih i mentalnih nivoa,
nadii e i njih i ui e u podruje tanmtr (hyperspace). To je podruje bezbedno za
oveka jer je tu mnogo blie sebi samom, a i nedostupno je neorganskim biima i njihovim manipulacijama. Korisnije je u astralu, kao i u celoj prakrti, kretati se vertikalno, nego horizontalno lutati po istom nivou.
Neorgansko podruje se deli u razliite dimenzije, prema maha-bhtni, i njegovi stanovnici su sainjeni od pojedinog elementa koji odgovara datoj dimenziji. To
znai da su nepotpuni i jednostrani. ovek je jedino potpuno bie u prirodi i tu potpunost ne sme da izgubi vezivanjem za nepotpuna bia, ma koliko mu izgledala boanska, utoliko pre to ona, zbog svoje inferiornosti, za to pokazuju interes i prikazuju se
kao bogovi. Univerzum je pun neobinih svetova, lepo je videti neke od njih, ali upoznati ih sve do kraja je nemogue, s takvom namerom samo bismo se izgubili u objektivaciji - a to je put suprotan ovekovom ostvarenju, na njemu se on gubi u objektima.
ovek je mikrokosmos i zadatak mu je da spozna sebe kako bi nadiao svoju subjektivnost, i to se ne sme zaboraviti pri suoavanju sa svim spoljanjim situacijama i objektima, fizikim i astralnim. On se, zapravo, sa svim ovim i suoava da bi spoznao i
nadiao svoju subjektivnost u vertikalnom uzdizanju, a ne izgubio u poistoveenju s
objektima koji su uvek u horizontalnom smeru, svejedno da li su na zemlji ili na
nebu. Cilj je njegova nezavisnost i nju treba da iskuava i jaa pri svemu to doivljava u fizikom i astralnom telu. Kao i sve drugo u prakrti, za ovekov Duh je i astral
iluzija koja, kao takva, postoji da bi se u odnosu na nju iskristalisala njegova stvarnost,
i to najfinija iluzija od svega u prirodi. Uvebavajui budnost u astralu, mi jae nego
ikad vebamo nezavisnost od iluzija i snova. A tu, u astralu, ona nam je potrebna vie
nego igde, jer u tim svetovima takoe postoje vrlo moni entiteti koji, kao lovci, trae
svoju hranu (energiju), i koji mogu biti opasni po ivot. Treba se jednostavno okrenuti
od njih i vratiti natrag. To se uvek moe uiniti tako to pamtimo gde smo i ne dozvonalik na zapaljenu lulu. Kraj kamia je skupna taka, a ognjite lule je ono to je ostalo od svetlosne lopte. Ako
skupna taka nastavi da se kree po neorganskom podruju, dolazi trenutak kada svetlosna lopta postaje tanka
svetlosna linija energije. Time se spoznajne sposobnosti proiruju do neopisivih dimenzija, postaju praktino
neograniene, ali, paralelno s njima, raste i opasnost da ovek izgubi svoj ljudski lik. To je sve kretanje unutar
prakrti koje se moe zavriti apsorpcijom u nju. ovekov zadatak jeste da upozna prakrti koja ga sainjava, ali i
da sauva svoj lik kako bi postao olienje Duha koji celu prakrti omoguava. On ne treba da zaboravi da je olienje upravo tog Duha, koji sve nadilazi svojom izvornou, i da ne trai utoite u bilo kakvim zbivanjima
prakrti.

214

ljavamo identifikaciju sa tim zbivanjem, ne uzimamo nita od predmeta i odee na

sebe, niti se udaljavamo od poetnog mesta. Pamtei poloaj tela u kome smo zaspali,
lako emo se vratiti. Inae, ta iskustva se sama prekidaju, jer se panja i prisebnost ne
mogu dugo odrati. Tada se budan san pretvara u obian, nesvestan san, ili se odmah
vraamo u telo.
Druga faza se najbolje osnauje ako se vebamo da iz jedne snevane situacije, u
kojoj smo se nali, preemo u drugu u istom snu, zadravi budnost. Tako vebamo
kontinuitet svesti. Moe nam se dogoditi da sanjamo da smo se probudili u svojoj sobi
i ustajemo, ne jednom, nego vie puta. Da bismo napredovali u vie faze, vano je da
se klonimo neorganskih bia. Ako se pojave, ne treba se uputati ni u kakav odnos sa
njima, bar ne trajan. Od sutinskog je znaaja da ovek u astralu zadri svoju mo
odluivanja i da ne potpadne pod ikakav uticaj, ma kako mu boanstven izgledao.
Kada se pojave, najbolje je uperiti prst u njih i zatraiti da ih vidimo kao istu energiju.
Tada e se njihov oblik promeniti u svetleu figuru srednje veliine koja zrai energijom, slabijom ili jaom, zavisno od bia s kojim smo suoeni. Ako zasija suvie snano, bolje je odmah pobei odatle.
Da bi se druga faza to bolje uvebala, da se lucidan san ne bi brzo prekinuo,
treba znati da se on odrava umereno brzim pokretanjem oiju s jednog predmeta na
drugi, i stalnim kretanjem. Ako bi fiksirali pogled na neto i stali, san bi se prekinuo i
nali bismo se u fizikom telu. S druge strane, vano je uvebati da nas uvek novi predmeti i nove aktivnosti svojim asocijacijama ne odvuku u zaborav sebe i svoje lucidnosti, da zbog novih sadraja ne izgubimo prisebnost. Ako je izgubimo, to e postati
obian san. Pokretanje oiju je vano zato to se ono dogaa i u fizikom telu dok je u
REM fazi sanjanja. Od svih fizikih organa, oi i mozak su najfiniji i stoga najblii
energetskom zbivanju, pa najivlje i reaguju na njega. Mozak svojim karakteristinim
talasnim zraenjem za vreme sna, dok oi reaguju na zbivanja energetskog tela brzim
pokretima (reaguje i celo telo s povremenim pokretima u snu, ali oi uvek). Pokreu se
brzo jer su energetska zbivanja u astralu vremenski drugaija, bra su nego na inertnom fizikom planu. Zato, da bismo u astralu ostali svesni, moramo se prilagoditi njegovoj veoj fluidnosti i drugaijoj brzini. U tome nam pomae pokretanje oiju i lako
premetanje panje, uz zadravanje budnosti i nezavisnosti od svega. U iskustvima
druge faze, u astralu, mi zapravo i ne moemo biti savreno budni. Kada to bivamo,
astral nestaje i, nakon kratkog vienja beskrajne i nestvorene svetlosti, vraamo se u
telo. Ali tu ipak zadravamo svesnost i dovoljnu prisebnost da moemo upoznati
astralni svet. Kao to sama re kae, to je lucidan san - jo uvek san, dakle, iako smo u
njemu svesni. Da bismo se odrali u astralu, moramo i uestvovati u takvom snu. Zato
je nae ponaanje tamo esto neobino i nenormalno. Budni poinjemo da bivamo tek
u treoj fazi, a sasvim ostvarujemo budnost tek u sedmoj. Kao to celo poglavlje kazuje, budnost se osvaja kroz sedam faza, a samo u drugoj se bavimo astralnim svetom.
On je najvei izazov probuenju, i samo onaj ko njime ovlada moe krenuti ka istinskoj budnosti.
3) Trea faza e se prirodno nastaviti na dobro uvebanu drugu. Naime, pri povratku iz budnog sna biemo esto svesni kako astralno telo ulazi u fiziko, kako se kao
duh utapamo u njega. Taj trenutak treba da iskoristimo tako to se neemo fiziki
pomerati, i astralno telo emo ponovo moi da izvadimo iz fizikog. Ono je ve natimovano da izlazi i treba mu tada samo mali podsticaj dobre volje. Ako se fizikim
telom pomerimo, vie te veeri neemo moi da izaemo iz njega. Najlake e biti ako
215

prvo izvadimo ruke. Tada moemo jasno videti fizike ruke pored tela, ali svoje ruke
neemo oseati tu, u njima, nego iznad ili pored, kao da imamo etiri ruke od kojih
pokreemo i oseamo kao svoje samo astralne, dok fizike moemo samo da vidimo
kao tue. Astralne su tada nevidljive, ali poseduju koheziju, svaku dlaicu moemo
opipati na njima. Energetsko telo je tana kopija fizikog, ali je nevidljivo dok je pored
njega, na fizikom planu. Tek ulaskom u vii, astralni plan, ono postaje vidljivo kao
astralno telo, dok fiziko za njega tada postaje nevidljivo. Energetsko telo je u fizikom svetu fiziko, u astralnom svetu je astralno, dok je u fizikom svetu pri projekciji
izvan fizikog tela nevidljivo - a moe biti vidljivo kao dvojnik tek u petoj fazi.
Posle izvaenih ruku lako moemo celi izai sa energetskim i ustati pored fizikog tela. To je trea faza u kojoj sagledavamo po prvi put u ivotu svoje fiziko telo
sasvim objektivno, kakvo jeste - kao neto to nije nae, ni jedino ni trajno svojstvo.
Od tog trenutka postajemo dvostruki, vie nikada neemo biti identifikovani s njim i
duhovnost e nam postati jedina sudbina.
U treoj fazi kljuni problem je savladavanje kretanja energetskim telom. Tu
vie nema astralnih filmova koji nam okupiraju percepciju. Ovde uimo da delujemo
istom voljom - to je osnovna odlika integrisane linosti. To znai da moramo prevazii sve dotadanje navike kretanja koje smo stekli u fizikom telu pod uticajem gravitacije i snagom miia. To je kretanje uslovljeno trodimenzionom linearnou vremenskog toka i njegovom uzronou. Energetsko telo se kree nezavisno od te uzronosti
i vremena, ono se kree istom voljom ili namerom. To znai da se nov poloaj energetskog tela postie njegovim direktnim nameravanjem ili direktnim smetanjem u
nameravani poloaj, bez starog naina kretanja ka njemu. Na primer, ustajanje iz horizontalnog u uspravno stanje dogaa se kao ist izraz volje u par trenutaka. Biemo
spreeni u tome u onoj meri u kojoj se trudimo da se kreemo na stari nain, sa karakteristinim pokretima pri ustajanju, oslanjanjem na ruke, ulaganjem napora i dr.
U ovoj fazi, pri posmatranju fizikog tela, moe se videti spona koja spaja energetsko telo sa fizikim. Izlazi iz pleksusa solarisa, plaviaste je boje neonskog sjaja,
oko pola santimetara u preniku, ali jo par santimetara oko sebe ima neno srebrnasto
zraenje, ija se gustina moe osetiti kada se uhvati rukom, kao da je nakostreeni rep
make. Ovo svetlee ue lebdi i smo se produava i skrauje koliko treba, zajedno sa
naom namerom da se pribliimo ili udaljimo od tela. Ono se vidi samo kada je energetsko telo na nivou vrlo bliskom fizikom. Inae, nivo dimenzije u kome boravi energetsko telo lako se menja kod poetnika, on moe odmah prei u astralni svet svoje
sobe, i tada nee videti fiziko telo. Energetsko telo se moe i samo malo izdvojiti od
fizikog, tako da neiskusan ovek to i ne primeti. Tada moe doi do neprijatnih iskustava, jer dovoljno je i najmanje izdvajanje energetskog tela pa da se fiziko odmah
ukoi, ali ne bolno kao kod gra; samo se udrveni. ovek u svojoj nepanji tada pokuava da ga pokrene svim silama, ali ne uspeva sve dok ponovo ne uklopi energetsko sa
fizikim telom. Mogu se pri tom javiti strah i panika. Takoe su mogui i drugi energetski fenomeni, kao to su javljanje svetlosti i zvuka, kranje ili zujanje u uima, ili
potiljku. Sve su to samo manifestacije nespretnog i deliminog izlaenja energetskog
tela iz fizike ljuture. One nestaju kada energetsko celo izae ili kada se potpuno
uklopi sa fizikim telom. Mogui su i drugi neobini problemi kod izlaenja. Ja sam,
na primer, dugo imao problem u tome to sam lako mogao da izvadim energetske ruke
i noge, ali mnogo tee glavu, kako bih mogao da stanem uspravno kraj fizikog tela.
Mogao bih lako ustati zatvorenih oiju, u mraku. Ako bih ustao tako, murei u energetskom telu, ubrzo bih se naao u sasvim drugaijem astralu izvan svoje sobe. Sve bi
216

se, dakle, vratilo u drugu fazu. Ali, ako bih otvorio oi, naao bih se ili u fizikom telu
ili podeljen na dva mesta istovremeno: savreno bih jasno oseao kako stojim uspravno u sobi i opipavam stvari u njoj, dok bi iz leeeg poloaja gledao u plafon otvorenim fizikim oima. Ovo sam razreio otkriem da je disanje kljuno za kretanje energetskim telom. Sa udahom ono se lako podie iz leeeg poloaja u uspravni. Disanje
je isto energetski fenomen i zato ga moemo koristiti za kretanje energetskog tela u
poetnim fazama. Inae, za kretanje energetskim telom potrebna je volja koja se razvija odranjem u drugoj fazi, u astralu, kontrolom i menjanjem situacija po svojoj volji.
Volja je nuna i stoga to fiziko telo kao magnet privlai energetsko. Ta privlana sila
nije snana, ali ipak savladava neiskusnog poetnika.
Trea faza se moe vebati i u toku dana, izvan procesa spavanja. Ako smo pri
povratku iz budnog sna u telo dobro upamtili kako se energetsko telo uklapa u fiziko,
a zatim kako se izvlai iz njega, tada moemo sedei udobno zavaljeni u fotelji sasvim
oputeni da zadremamo i, zahvaljujui uvebanoj prvoj fazi, dreme iskoristimo da
svojim energetskim telom svesno izaemo iz fizikog. Za uspeh u tome presudno je
uverenje da je to mogue, da je Duh u nama nezavisan od fizikog tela, a ono se stie
iskustvom iz budnog sna, povratkom iz njega u telo, i ponovnim izlaenjem. Ovakav
nain vebanja treba da nam postane stalna praksa, kako bi mogli da napredujemo u
ostalim fazama.
Vebanje kretanja energetskim telom je najvaniji proces u integraciji ahamkre. On oznaava aktuelizaciju delatnog podruja indriyni (karmendrye) u lingaarira, kompletiranje energetskog tela ueem kompletnog subjekta u neorganskom
podruju i delovanjem na njemu. Sve dotle prisustvo subjekta na astralu bilo je nepotpuno, uglavnom perceptivno (buddhindrye). Moemo se kretati energetski po fizikom
svetu izvan fizikog tela i bez celog energetskog tela, samo kao pogled koji se kree.
To moe biti zabavno kao voajerizam, ali je beskorisno za usavravanje ostalih faza
buenja. Tada nestaju uticaji neorganskih bia, ako se i pojave to e biti samo sa vieg
nivoa, radi neke vane pouke, mada je ovo, u principu, faza kada ovek po prvi put u
ivotu ui sam, neposredno, jer je po prvi put delatan po svojoj volji. Usavravanje
kretanja energetskim telom jeste zapravo kristalizacija line volje. Samo dovoljno snana linost moe da se kree energetskim telom. Uvek do tada ovek se kretao rukovoen uticajima spoljne prirode, sada prvi put ui da se kree slobodno, po svojoj
volji. To nikada ne moe nauiti ako se oslanja na bilo kakve spoljanje inioce - pa ni
droge. Pomou njih moe imati astralna iskustva, ali nikada nee nauiti da bude aktivan inilac u tim iskustvima, a jo manje e mu pomoi da sazri u nezavisnu linost.
Nuno e postati rtva psihodelinog cirkusa astralnih prikazanja koja, ma koliko
udesna bila, uvek su zaludna. To je samo druga faza.
Jedna od glavnih tekoa koju treba savladati u treoj fazi je ta to je energetsko
telo, kako mu samo ime kazuje, puno energije. Zato prva iskustva kretanja s njim nalikuju na razdraganu igru zdravog deteta koje dugo nije puteno, sve mu privlai panju,
a smo kretanje je, zapravo, toliko lako da ga je teko kontrolisati po volji. Sama energija jeste kretanje, pa je stoga glavna tekoa tree faze u njenom upravljanju, u postizanju prave brzine, lakoe i fluidnosti, u postizanju neposrednosti i jednostavnosti nieg drugog.
4) etvrta faza se sastoji u proirivanju mogunosti kretanja energetskim telom.
U treoj se to inilo samo pri izlaenju iz fizikog tela, njegovim posmatranjem i kretanjem u njegovoj blizini. U etvrtoj valja bolje ispitati energetska svojstva stvari i
217

dogaaja koje vidimo oko sebe i to vie uvebavati kretanje. Ovde se veba odlazak
na druga mesta koja fiziki postoje, pamenje pojedinih detalja, i zatim, po povratku u
fiziko telo, moramo otii tamo i proveriti da li je sve isto, da li je nae opaanje u
energetskom telu bilo verodostojno ili smo odlutali u astralne nivoe. Pri takvom kretanju energetsko telo je fiziki nevidljivo za druge ljude i za nas, iako sami dobro oseamo da imamo isti oblik svoga tela. U ovoj fazi definitivno prestaje da biva vano sve
to se oveku dogaa, i jedini znaaj dobija ono to on sam ini, njegova mo delanja.
Sa ovakvim energetskim telom mogui su neki uticaji na ljude i na fizike predmete,
na primer, njihovo pomeranje, ali uz potpuno angaovanje volje. amanska tradicija
dobro poznaje ovu fazu kada je koristi za uticaje na daljinu, otkrivanje skrivenih stvari,
a naroito za opsedanje drugih bia.
Vrlo je vano ovde napomenuti da se fiziko telo mora uvati pri projekciji
energetskog. Dok je naputeno, u njega moe ui neki drugi energetski entitet. Ovo
amani znaju, pa prethodno sprovode zatitne rituale, dre u tajnosti mesto gde izvode
projekciju ili je ne rade sami, kao tibetanske lame koje to rade uz prisustvo uitelja ili
drugog lame koji uva telo. Pored ove opasnosti, postoji i druga. Kada bi neko drugi
dodirnuo fiziko telo za vreme dok je energetsko projektovano iz njega, to bi moglo
biti opasno. To se dogaa zato to energetsko odnosi sa sobom veinu ivotne energije
(recimo 90%), dok fizikom telu ostaje samo neophodan minimum (10%) za odravanje vitalnih funkcija. Zato je ono ukoeno i udrvenjeno jer nema snage da se pokree,
bledo i neprimetnog disanja. Kada ga u takvom stanju dotakne neko ko u sebi ima svu
energiju, dolazi do snanog oka fizikog tela ije srce to ne moe izdrati. Ovo se ne
odnosi na lucidne snove, ve samo na treu, etvrtu i petu fazu.
5) Petom fazom se poveava mo delanja energetskim telom, tako da se ono
pojavljuje na drugom mestu i moe se fiziki videti. Svedoci mogu potvrditi njegovo
prisustvo. U ovoj fazi se mogu vriti jo vei uticaji na fizike predmete. amanska
tradicija dobro poznaje i ovu fazu, koristei je na pozitivan i negativan nain. arobnjaci (Benandanti) i veci (Stregoni) pojavljuju se na drugim mestima esto i u nekom
drugom obliku, kao maka, gavran, vuk (-odlak)... ili odlaze na drugi svet da se bore
meusobno - Benandanti za zatitu ljudi i njihovog rada, a Stregoni za zlo. Vano je
znati da se do pete faze moe doi i na negativan nain, dakle, bez viih duhovnih interesa. Ova sposobnost moe biti i uroena, naroito kod ljudi koji su roeni sa kouljicom. Mogu je dostii i crni magiari i veci, koristei je za svoje zle uticaje i krau
energije. Ali, nita vie od toga ne mogu postii. Dve poslednje faze, koje jedino vode
u slobodu, ostaju im nedostupne. Mo koju oni pokazuju jeste zapravo sila koja ih
porobljava.
6) esta faza je sposobnost potpunog otelotvorenja iz energetskog tela na drugom mestu, pri emu fiziko telo nestaje sa polaznog mesta. To je teleportacija ili potpuno fiziko prebacivanje s jednog mesta na drugo, u trenutku. Ovo je vrhunac vetine
kretanja, brzine i spoznaje, koja je rasla u prethodnim fazama, da je celokupno bivstvovanje energija koja svoje ishodino olienje dobija u ovekovoj linosti i slobodnoj
volji. Tada je samo bivstvovanje univerzuma nae telo i moemo ga uobliiti iz sveprisutne akae bilo gde. Sama energija (ivot) na je identitet i prenoenje informacije za
njeno zgruavanje i uoblienje u fiziki izraz samo je pitanje nae volje i svesne odluke. Energetskim telom smo u petoj fazi ovladali u toj meri energetskim aspektom bivstvovanja, da je svaki uticaj inertnog fizikog tela prevladan. Ovde linost odluuje o
218

fizikoj manifestaciji bivanja, a ne obrnuto, kao kod neprosveenih ljudi. Oni o njoj
odluuju u vrlo maloj meri sluei se tehnikom i naukom. Zato, koliko ovek vie
odbija svoju autentinost i preuzimanje odgovornosti za nju, akumulacijom energije
kroz pozitivno kultivisanje ovde opisanih faza, toliko se vie mora sluiti spoljanjim
tehnikim sredstvima za modifikaciju zbivanja. Po svemu to je ovde izneto, jasno je
da oveku nema spasenja pomou tehnologije - ali ni religije, koja takoe naglasak
stavlja na spoljni uticaj i autoritet. Lina samospoznaja jedini je spas.
esta faza je potpuna afirmacija injenice da prostor (akaa) oblikuje bie iz
trena u tren, prema talasnom modelu kvantne fluktuacije. Ta se injenica nigde i nikako drugaije ne moe afirmisati nego kroz ovekovo lino iskustvo na ovde opisan
nain. Ovakva stvarnost bivstvovanja nadilazi uzronost i linearno kretanje. To nadilaenje je poelo da se uvebava u treoj fazi, kada se uilo akauzalno kretanje voljom, a
u estoj je dostiglo svoj vrhunac i potpunu zrelost. ovek ovde u toj meri uestvuje u
stvaralakom procesu oblikovanja bia iz akae, da s pravom moe rei: Ja sam tvorac - aham-kra. Moe, jer je savreno zrela linost, zrela tako to je jedno sa stvaralakim procesom kakav uistinu postoji i dominira celom prirodom. Stoga se njeno Ja
odnosi na kosmiki princip stvaranja, a ne na egoizam. Pored teleportacije, moe uticati na preobraaj svih elemenata i njihovu (de)materijalizaciju. 71 Ovde se postie
vrhunac moi ovekovog delanja na zemlji. Niko nema slobodnu volju dok ne doe do
ove faze. Privid slobodnog kretanja, koji prosean ovek ima dok je uslovljen fizikim
telom, samo je bleda senka slobode koju ima ovako zrela linost. Za nju je, obrnuto,
fiziko telo, zapravo, senka koja prati njenu volju i svest.
Smisao celog procesa, ovde opisanog kroz sedam faza, jeste da energetsko
telo - telo svesti - postane nadmono nad fizikim. U tome je i sudbina oveanstva.
7) U sedmoj i poslednjoj fazi energetsko svojstvo bivstvovanja postalo je tako
zrelo u oveku, da za njega nestaju oblici i predmeti kroz koje se energija manifestuje,
i ostaje jedino njena sutina, akaa koja je svesna. Za njega su oblik (bie), energija i
svest jedno. U ovoj fazi aham-kra se trajno povezuje sa buddhi, a ona je otvorena za
istu neuslovljenost (purua). ovek koji je dovde dospeo, ija je svest (buddhi) u
aktuelnom i delotvornom jedinstvu sa sutinom bia (akaa), nema vie gde da se otelotvori niti ta da radi u prakrti. Preostaje mu jedino da vaskrsne iz nje u svetlosti iste
svesti o neuslovljenosti. On vidi da sva dela ini prakrti, a da je njegov Duh iskonski
slobodan i nezavisan, upravo zato to je to isti onaj Duh neuslovljenosti koji omoguava celu prakrti i svu njenu delotvornost. On gleda celu prakrti i jasno vidi da su sva
njena pojedinana oblikovanja nitavna sama po sebi; spoznajui celinu vidi da u njoj
nema vremena i da sve u njoj nastaje simultano. Vidi da se u celoj prakrti nije dogaalo nita drugo nego dozrevanje uslova za njegovo probuenje i nezavisnost. Svi mogui oblici bivstvovanja samo su kroz razna iskuavanja izazivali budnost, svaki je in
samo posrednik za samospoznaju onoga koji ini. Budnost (buddhi) onoga koji ini
(aham-kra) je ishod svekolikog bivstvovanja - takoe ishod pojavnog zbivanja je
akaa, a njena neposredna manifestacija je svetlost. Zato se za probuenog kae da je
prosvetljen, on svoju svest u toj meri proima sa biem, da se ono smo pretvara u svetlost. To je jedina manifestacija sedme faze. Posmatra moe samo videti da se takav
ovek jednoga dana pretvara u svetlosni oblik, kao da se jedna zvezda rodila.
71

Ovo se podrazumeva zato to ovladavanje astralnim podrujem i podrujem tanmtr u svim dimenzijama
(maha-bhtni) pretpostavlja i vladanje elementima fizikog sveta koji su datim dimenzijama predstavljeni.

219

Sedma faza je vaskrsenje, a to nije nita drugo do budnost koja nije samo mentalna, ve je obuhvatila i ponela sa sobom u nezavisnost celo bie, transformiui ga i
proiavajui u eterinu sutinu, u svoje izvorno stanje, koje se, spolja posmatrano,
nazire kao udna svetlost koja nije s ovoga sveta, i koja nema uzroka. Ta svetlost je
sloboda koja omoguava svemu da bude. Nju ne vide samo nesvesni, vaskrsli je nestao
samo za njihove uspavane oi, nestao je iz njihovih snova i postao je stvarnost. Nestao
je iz njihovog vidokruga zato to je poeo istinski da postoji. Samo oni koji ive u
mraku nesvesnosti bia ne vide svetlost stvarnosti i vaskrslog koji je uvek tu, u samom
sreditu ivota, jer je postao sma stvarnost i nije vie posebno bie koje stvarnost
iskuava.
U ovoj fazi ovek postaje jedno s venom stvarnou jer je dovoljno budan da
vidi kako nema nieg drugog to bi mogao biti, da je sve drugo iluzija. Njegovo se
individualno bie transformisalo u univerzalnu svetlost stvarnosti prolazei prethodne
faze, stiui sve veu brzinu i slobodu bivanja. Najvea brzina prirodnog zbivanja je
svetlost i ovek se, poveavajui fleksibilnost svog linog bivstva, zapravo usklaivao
sa pravom brzinom prirodnog zbivanja uopte, sa svetlou stvarnosti. Ako svetlost
iste neuslovljenosti omoguava biu da bude, onda je i bie samo po sebi neuslovljeno; ako ga sloboda stvara svakog trena, onda je i samo bie u sutini slobodno. Postiui sopstvenu slobodu, ovek dolazi do ovakve sutine bia. Sve dotle bie je za njega nesloboda. Dakle, uslovljenost bia je samo fenomenalna i odnosi se na spoznajne
sposobnosti subjekta, a nije apsolutna niti je to objektivno stanje bia. ovek u svom
podruju bivanja samo poklapa i usklauje te dve slobode, onu iskonsku sa pojavnom
stvarnou ovde i sada. Najee prasne u smeh kada na kraju vidi sa kakvim naporom
je spajao ono to je oduvek jedno, da podeljeno nikada nije ni moglo biti. Od tada su
humor i blaenstvo jedina manifestacija njegove duhovnosti.
Retko se deava da takav ovek zbunjuje ostale otkrivanjem svoje prave prirode. On prikriva svoj sjaj, a ipak sija. Samo se u retkim prilikama deava da pokae
kakav jeste pred svojim uenicima, koji mogu da ga takvog prepoznaju, kao to su to
inili Isus i Bhagavan ri Ramana Mahari. 72 Ovaj poslednji nam je pokazao najzrelije
ispoljavanje sedme faze, a to je nedelanje, ili neremeenje onoga to jeste. Umesto
spektakularnog vaskrsenja u svetlosti, ostajanje u biu kakvo jeste izraz je najvie spoznaje bivstvovanja - spoznaje da naa sutina nikada i nije bila uslovljena pa nema od
ega da se oslobaa, tj. vaskrsava. ovek se ni od ega ne oslobaa, ve se samo budi
za ono to njegova sutina uvek jeste. Nesvesnost je jedina sputanost. Probuenje je
jedino vaskrsenje.
Na ovde opisan nain, kroz sedam faza, ovek postie probuenje. (Postoje i
drugi metodi za osvajanje astralnog, tj. energetskog tela. Prve etiri faze sam ovde opisao prema svom linom iskustvu, jer nisam mogao da opisujem metode koje nisam
iskusio. Nezavisno od metoda, ovde su izneti univerzalni principi koji ukazuju na sutinu takvih iskustava.) Ove faze su podudarne sa sedam kapija sanjanja u opusu Karlosa Kastanede (mada je on opisao samo etiri), a takoe su analogne stepenima
posveenja gnostiara, kroz ovladavanje snovima. Oni su verovatno bili inspirisani
Isusovim reima iz Jevanelja po Tomi (22): Kada od dva napravite jedno i kada uinite da unutranje bude kao spoljanje, a spoljanje kao unutranje, i gore kao dole, i
kada muko i ensko spojite u jedno, tako da muko ne bude muko i ensko ne bude
72

O transformaciji fizikog tela u nestvorenu svetlost, sa brojnim komparativnim primerima iz istorije u okvirima amanskih, religijskih i mistikih tradicija, videti kod Mirea Elijadea: Mefistofeles i Androgin (Alef, bibl.
as. Gradac, aak. 1996).

220

ensko (opis transcendentalne svesti), kada stvorite oi umesto oka, i ruku umesto
ruke, i stopalo umesto stopala i (ceo astralni) lik umesto (fizikog) lika (opis aktuelizacije energetskog tela), tada ete ui u Carstvo Nebesko. Uostalom, zar bi put vaskrsenja mogao biti drugaiji od ovde opisanog puta probuenja?
Mo teleportacije u estoj fazi, dakle, jo uvek nije najbri modus bivstvovanja
ka smislu. On je u oveku, a ne izvan njega, i zato se ne postie nikakvim spoljnim
aktivnostima ni kretanjem, ve u sedmoj fazi kao svetlost sveprisutne stvarnosti koja je
ovekova sutina.
Svih sedam faza su proces u kome se najpre bie transformisalo u svoju energetsku sutinu (astralno telo), a zatim se energija dalje kristalisala u svoju sutinu kao
ista svetlost, koja je ujedno i ista svest. Takav je put ubrzanja bivstvovanja ka svojoj
sutini. Tanije reeno, ono smo se ne ubrzava, jer je uvek takvo kakvo je, ubrzava se
samo ovekovo lino uee u bivstvovanju kakvo ono smo jeste, njegovo usaglaavanje sa stvarnou. To je ono to svih sedam faza opisuje: progresivnu afirmaciju
linog uea u istinskom zbivanju. Samo tako se upotpunjuje olienje ovekovog bivstva u svoju sutinu, a to je svetlost, samo tako ovek postaje aktivan i ravnopravan
inilac ivota, ispravan u svakom pogledu. To je jedini put ovekovog isceljenja i vaskrsenja iz smrtnog mraka neznanja i buenja u venu svetlost slobode koja sve omoguava. Nema drugog puta ka svetlosti, svaki drugi vodi u mrak. Cela priroda tei vaskrsenju i vaskrsava u svakom trenu iz niega u neto novo i jedinstveno. Samo se u
probuenoj linosti ta tenja moe ostvariti. Vaskrsenje je opti proces stvaranja sveta
svakog trena, i da bi ovek vaskrsao i postao ono to u apsolutnom smislu jeste, treba
samo da se lino uskladi sa tim optim dogaajem, da lino uestvuje u njemu. Nita
drugo nego da proivi ono to smo od sebe hoe da izbija iz njega. Zato je to tako
teko? 73
Kategorija aham-kra se na ovako opisan nain potpuno aktuelizuje u aspektu
sattva i tako povezuje sa buddhi. Sve je ovo samo borba kroz koju ovek jaa i uva
stalno prisustvo svesti, i tako stie slobodu. Zrela linost nikada nije nesvesna sebe,
svog jedinstva sa celinom, i ne zavode je sadraji prolaznog zbivanja. To znai da fiziko telo takvog oveka nije naputeno, ve je njegovo bie potpuno afirmisano, ono je
transsupstancijalizovano kroz sedmostruki proces ovde iznet. Takva linost vidi bie
kao svesnu energiju, svest kao energiju bia, i energiju kao bivanje svesti. Bie je za
takvog oveka samo olienje energije, otelotvorena svetlost.
Napredovanje kroz svih sedam faza bie omogueno sve veom akumulacijom
energije. Ve smo videli kako se energija gubi i akumulira, a sada moemo naglasiti da
akumulacija energije nije nita drugo do osveenje bia, jer bie je energija, a ishod
oba ova aspekta je svest. Dakle, osveenjem bia kakvo jeste samo po sebi, akumuliramo svu njegovu energiju. Svest ili panja je usmeriva nae energije. Zato je
osveenjem sebe, rekapitulacijom, vraamo k sebi, taj skupoceni dar prirode prestajemo da delimo svima okolo kao da nam ne treba, a meditacijom je tu uvrujemo.
Bie ve poseduje svu energiju koja mu je potrebna, stoga aktuelizacija celokupne
energije jeste upravo osveenje bia. To se postie kada meditacijom pomerimo teite svesti sa uma i opisa sveta - sa mentalne projekcije postojanja - na smo bie ili postojanje. Takoe, sve dimenzije i mogunosti bivstvovanja, pa i ovde opisane faze kretanja energetskim telom, ve su prisutne u biu ovde i sada, nae bie je od njih sai-

73

Herman Hese: Demijan.

221

njeno, tako da njihovo ostvarenje opet nije nita drugo do osveenje bia, postojanost
panje u sopstvenom izvoru. Sve se, dakle, svodi na buenje ili vraanje sebi.
Energija potrebna za rast i sazrevanje astralnog (energetskog) tela ne stvara se
spontano. Priroda je obezbedila samo energiju koja je dovoljna za organsku reprodukciju. Za via tela ovek mora da uloi dodatni napor. Zahvaljujui uenju Gurijeva
sada nam je poznato da se energija akumulira u tri faze, ili 'oka'. Prvi je obezbedila
priroda kroz disanje. Druga dva ovek mora sam da odradi. Drugi dodatni 'ok' kojim
se akumulira dodatna energija je osveenje utisaka. To je praksa vipassana meditacije
u budizmu. Princip je u tome da utisci, koji su opta cirkulacija ivotne energije, stalno
prolaze kroz nas. Ako ih nismo svesni onda prolaze neiskorieni. Ako ih ostanemo
svesni (osveenjem tela, oseaja i disanja - o tome videti u zadnjem poglavlju) tada ih
udvostruujemo. Energetska snaga utisaka tada ne prolazi kroz nas kao kroz upljinu,
nego nailazi na subjekta koji ih je svestan. Svestan subjekt deluje kao brana toku utisaka i tako im poveava energetski uinak. Slikovito moemo rei da je bie kao cev
kroz koju prolaze utisci, a svest o sebi postaje ep na jednom kraju cevi koji spreava
da utisci isteknu, cev postaje sud koji skuplja energiju utisaka. Trei svesni 'ok' ovako
uveanu energiju transformie na vii ontoloki status putem neizraavanja negativnih
oseanja, a to nije nita drugo do prestanak identifikacije, tj. zavisnosti od objekata,
odnosno ista svesnost. Time se energija dovodi u svoje najfinije stanje - u samu svest
(buddhi ). Ona je u prakrti analogna akai, koja ima najviu mo stvaranja, njenim
uobliavanjem sve i nastaje. Tako su povezani poveanje svesnosti, uveanje energije,
jaanje energetskog tela i uveavanje moi delanja.
***
Potpunom afirmacijom aham-kre ovek u sebi stie identitet kosmikog principa stvaranja, on biva jedno s njim. Kroz mnoga religijska iskustva ovo se oznaavalo
kao ovekovo jedinstvo s Bogom ili bogospoznaja, naroito u vedanti, gde se ovekovo Sopstvo, atman, otvoreno stavlja u jedinstvo sa vrhovnim boanstvom, brahmanom. Od najvee je vanosti da se taj univerzalni stvaralaki princip identifikuje u
oveku kao aham-kra, a zatim nadie u budnosti s kojom Duh ovekov prepoznaje
svoju nezavisnost od celokupne iluzije prirodnog stvaranja. Ovo je vano ne samo zato
to ga jedino taj princip moe uiniti linou, nego i stoga to sve dok se to ne uini
(dok ovek ne postane linost, olienje boanskog), stvaralaki princip biva nuno
projektovan izvan oveka i oboavan kao Bog. On u tom sluaju zaista i deluje izvana
na ljude koji nisu postali jedno s njim, i oduvek postoji kao vrhunski Tvorac svega u
prirodi, ali ostaje bezlian sve dok se ne integrie kao ovekovo bivstvo i linost. Bog,
Tvorac neba i zemlje, dakle, prema snkhyi, zaista objektivno postoji, istorija je puna
njegove manifestacije, takoe ga i mnoga lina iskustva potvruju. Meutim on, kao
takav, spada u kategoriju aham-kra. Shema prakrti nam pokazuje da Bog, kao centar
i izvor svega postoji izvana tano u onoj meri u kojoj ovek nije integrisan kao linost,
u meri u kojoj je on subjektivan (indriyni). Kada postane linost (aham-kra), ovek
je tada jedno sa Tvorcem i stvaralaki princip univerzuma po prvi put u njemu zadobija svoj autentini lik, svoje olienje. Kako on ima najveu privlanu mo za sve ljude,
a naroito za religiozne, mnogi na razne naine mogu da ga otkriju putem intuicije ili
predanosti. Ako njihova integracija sa centrom nije sprovedena na realan i objektivan
nain, kako je to u snkhyi predstavljeno, kao ocelovljenje linosti, ovek moe ostati
opinjen tom silom stvaranja svega, silom koja sve povezuje u jedno i koja je izvor
222

svakog stvorenog oblika. Onaj koji je tako otkrio Boga izvan sebe moe ostati psihiki paralisan i nesposoban da ivi prirodnim ivotom, fanatiki ponesen svojom spoznajom (koja u sutini nije pogrena) i nekim moima (koje se zaista javljaju), trajno e biti nesposoban da stvaralaki princip u koji je zagledan spolja ikada prepozna
kao put sopstvenog razvoja, kao meru svoje linosti, niti svoju linost kao najhumanije
olienje smisla svega stvorenog spolja. Najee se dogaa da takvi ljudi, koji su Boga
videli spolja a ne u sebi, odmah umiru, jer se suoavaju sa mnogo veom energijom
nego to je sami imaju i rastau se u njoj kao kap vode u okeanu. Njihov energetski
sklop je nesavren i jednostrano uvren. Kada se suoe sa savrenstvom, dolazi do
loma njihovog sklopa koji je dugo pogreno uvrivan zabludama i ubeenjima, i taj
lom najee ubija oveka. U savrenstvo se ne moe ui nesavren i pogreno nastrojen. Oni koji nekako preive ostaju opsednuti Bogom, gotovo nesvesni svog tela ili
bar trajno poremeenog ponaanja. Ukoliko ne zavre u duevnoj bolnici i imaju sree
da su u Indiji ili meu sufijima, mogu postati predmet oboavanja vernika koji vide
zato su u takvom stanju. Ma koliko bili opinjeni Bogom, oni ne uestvuju lino u
njegovom stvaralatvu i tako promauju njegov smisao. Oni postaju njegove rtve.
Ono to je najmonije i najvie u prirodi (Bog), mera je ovekove linosti, ali to je i
najopasnije za one koji mu pristupaju ne uviajui njegov smisao. Oni stradaju od njegove energije ako je ne sprovode onako kako je predvieno da se ona sprovede: u
ovekovu celovitu i slobodnu linost. Svi verski ratovi svedoe o stradanjima ljudi
zbog pogrenog pristupa boanskom, a njihove razmere o snazi tako destruktivno
usmerene energije.
Aham-kra se u potpunosti afirmie i okree ka buddhi kada ovek postane u toj
meri svestan sebe i svog jedinstva sa univerzalnim stvaralakim principom, da moe
videti kako on sam, kao individua, nije nita, da on samo oliava neto daleko vee.
Kao to je kroz sedam faza video da fiziko telo nije njegovo trajno svojstvo, tako po
ostvarenju najviih moi prirode (teleportacijom i vladanjem elementima, ostvarenjem
njene sutine koja se uobliila u njegovu linost, sutine koja je postala on sm, lino kada tako sagleda prirodu kakva zaista jeste, licem u lice) jasno uvia samo jedno: da
to nije on niti je to sve njegovo svojstvo. Jasno mu je da svesnost (buddhi) s kojom to
uvia nije njegova lina, ve univerzalna, apsolutna i nadlina. On je samo lino koristi. U vrhuncu afirmacije linosti - linost nestaje. Nikako drugaije. Ali, ne opet radi
nekog Boga, ve radi neuslovljene budnosti (buddhi). Tanije reeno: radi budnosti za
neuslovljenost koja nije nita od svega, jer sve omoguava, i Boga i oveka i sve stvari. Celu prakrti.

223

MAHAT - BUDDHI

Najvia kategorija prakrti - mahat-buddhi - njen je ishod. Iz nje sve izvire i u

nju sve uvire. Ona je modus bivstvovanja koji je najblii Duhu, purui, istoj neuslovljenosti koja sve omoguava. Sa mahat-buddhi prakrti dodiruje puruu i uvire u njega.
To je vrh njenog piramidalnog ustrojstva i stoga je njegova odlika nestajanje ili utrnue (nirvana). Vrh je uvek dovravanje i ukidanje, u tome je njegov smisao, on postoji
na nain ne-postojanja. U njegovom dovravanju se zato spajaju vidljivo i nevidljivo,
oblik i njegov ishod u smislu. Nigde tako jasno vidljivi oblik bivanja ne ustupa mesto
nevidljivom smislu kao ovde, na vrhu piramide prakrti. S ove take sve uvire u svoj
ishod, sjedinjuje se s slobodom koja ga omoguava u toj meri da svi oblici nestaju kao
oblici, a jedino smisao iste slobode ostaje kao ishod svakog oblika.
Zato se u klasinim tekstovima kae da se prakrti, kada je potpuno spoznata od
svedoka, purue, povlai kao plesaica koja je pokazala svoj ples i nestaje zauvek.
Smisao ocelovljenja ovekove linosti je da nestane kao individua; kada potpuno sazri, linost prestaje da biva neto individualno i lino, i postaje olienje Duha koji
sve daje. U takvom nestanku raa se ovekova budnost. Kao kada vajar najpre napravi
eljeni oblik statue u glini, pa na njoj naini kalup od gipsa sa kojim e tek izliti gotovo delo u bronzi, tako je i celokupan individualan ivot ovekov tek oblikovanje gline
u kalup; njegov smisao je da postigne sav svoj volumen i bude dovren u savreno
integrisanoj linosti, i odbaen nakon to linost poslui kao kalup u koji e se izliti
prisustvo Duha koji sve omoguava. Mada je Duh nemanifestovan kao uslov svega
postojeeg ili manifestovanog, on je u postojanju tek apstraktna sila - njegov najsavreniji izraz ili najkonkretnije egzistencijalno olienje mogue je tek u oveku. Zato je
oveku tako teko - zbog znaaja koji ima. Da bi ovek podneo prisustvo Duha mora
da bude savreno integrisan kao linost, kroz svest Ja jesam - ali ne kao individualna
linost, ve kao linost koja je olienje Duha koji sve daje. Jedino je Duh Onaj Koji
Jeste. U linosti se dogaa svest o tome.
Duh je Apsolut. Linost je njegov svesni subjekt. Apsolut spoznaje sebe kroz
potpuno dozrelog i kristalisanog svesnog subjekta. U tom trenutku spoznaje sva individualnost svesnog subjekta nestaje i opet postaje sam Apsolut. To je sve to se dogaa.
Egzistencijalni izraz saimajueg nadilaenja, i nestanka cele strukture prakrti,
je u tome da je ishod ovekovog postojanja nestanak njega samoga kako bi time oslobodio ono to sve omoguava. Utrnuem sebe samoga ovek se budi za ono to sve
omoguava. I tada se ono ispoljava kroz njega samoga. Sva njegova individualnost,
celo njegovo bie i ivotno iskustvo sluilo je jedino tome da se konkretizuje mesto
gde e se budnost dogoditi, i da se ta budnost konkretno i delotvorno ispolji kao linost.
224

Budnost je sloboda od identifikacije sa oblikom zbivanja, to je ona ista sloboda

koja omoguava svako zbivanje. Samo celovita linost, koja je potpuno preuzela
odgovornost za ivot i upoznala ga kakav jeste u biolokom, psiholokom i drutvenom aspektu, i tim upoznavanjem ga nadila, moe da bude budna i tako da prevazie
pojavni svet. Kako linost dozreva do celovitosti videli smo u poglavlju Aham-kra,
gde se od poetnog izdvajanja od identifikacije sa fizikim oblikom dolazi do teleportacije, dakle do potpunog uvida da bivstvovanje nije supstancijalno nego eterino i
trenutano, akaa, svesna energija. To znai da ubeenje o supstancijalnosti oveka
uspavljuje, dok ga razuveravanje od toga budi. Nita drugo. Bie nikada i nije bilo
supstancijalno pa je takvo vienje iluzorno i nesvesnost nije nita drugo do afirmacija
ove iluzije, stanje sna. Zato, kada se ovek budi, vrsti oblici kao stvari po sebi nestaju
i postaju akaa, svesna energija bivanja. Za probuenog sav pojavni svet postaje energija koja je svesna sebe, i svaki pokret bia-u-svetu pokazuje mu da je to pokret svesti,
svestan pokret, kao to i svaki oblik u svetu jeste svestan svoje uoblienosti. Zbivanja
svih oblika predmetnog sveta njega oblikuju za probuenje, tako da on ne doivljava
budnost kao ja sam budan, on sebe vie ne doivljava, nego njegovo bie i sam svet
postaju ista, bezvremena budnost, a on je tu samo njen nemi i nezavisni svedok (sakin). Zato je budnost beznaporna oputenost u istom bivstvu, prisutnost u njemu. Bivstvo je budnost onda kada smo prisutni u njemu. Odsustvo iz bivstva je nesvesnost. Svi
napori za autentinim doivljajem sveta ostaju u aham-kri, tu se slivaju napori cele
prirode, ali ovde vie nisu potrebni jer su ostvareni. Budnost je nadlina, ona je oputenost od svega u istoj meri u kojoj je i prihvatanje svega. Oputen je i budan samo
onaj koji na autentian nain sve prihvata onako kako jeste.
Bivstvovanje je dovoljno fleksibilno da svemu omoguava ivot i opstanak,
zato se moe iveti i nesvesno. Svi pokreti, sve rei i sve misli mogu se odvijati spontano i po navikama. To se kod veine ljudi uvek tako i deava. Samo pojedini, koji su
kao linosti dovoljno zreli za buenje, otkrivaju drugaiji nain ivota: nezavisan od
stihije i po slobodnoj volji. ovekova mo delovanja je utoliko vea ukoliko nadilazi
identifikaciju sa biem i njegovim porivima, ukoliko je individualan i nezavisan od
ostalih nesvesnih ljudi. Taj nain postojanja oveka ini autentinim, to je duhovan
nain, dok je prvi prirodan. ovek, dakle, moe delovati na ova dva naina. Prvi je
vrlo ogranien i u njemu nema slobode ve samo prirodne i drutvene nunosti koja je,
dodue, dovoljno fleksibilna da naivnima stvori iluziju slobodnog delanja. Ovaj put
vodi iz raanja u starost i smrt. Nikuda vie. Drugi je duhovan i jedini vodi u slobodu.
Opisan je pod fazama etiri, pet i est u poglavlju Aham-kra, kao i etvrto, peto i esto stanje svesti u poglavlju Sedam stanja. Tako deluje ovek kao probuena linost.
Svako drugo delanje je bezlino, necelovito i neuravnoteeno, izraava unutarnju
manjkavost i podeljenost, pa je zato uvek u svome ishodu neoveno - to se uostalom
i vidi svuda u svetu i u celoj istoriji.
Mahat-buddhi moemo posmatrati sa kosmikog i mikrokosmikog stanovita.
Mahat ('veliki') je makrokosmiki, a buddhi ('budnost') mikrokosmiki aspekt ove
kategorije prakrti.
Kosmiko nas upuuje na to da je mahat-buddhi singularnost univerzuma, njegovo jedinstvo ili univerzalno polje po modelu holograma u kome je svaki deo celina u
malom i gde mnotvo entiteta, koji se inflatorno ire iz aham-kre, ima samo prividnu
samostalnost. Eksperimentalno potvren i teorijski nuan, singularizam univerzuma je
stoer fizike. Kada bi fiziari njime ovladali, mogli bi da vladaju prirodom, jer bi tada
imali jedinstvenu i celovitu teoriju, veliku jednainu koja objedinjuje sve fizike
225

zakone, od najmanjih (kvantnih) do najveih (gravitacija). Mogli bi tada njima da raspolau kao s novcem i uspeno da trguju s prirodom. U tome nikako ne uspevaju ba
zato to nastupaju sa stanovita korisnosti. Trud im je uzaludan jer snkhya ne samo da
govori o singularizmu univerzuma (u najvioj kategoriji, mahat), nego kroz svoje
kategorije opisuje kako se on ispoljava kao kosmos i deluje kao ivot, a iznad svega
govori kako singularnost univerzuma svoje direktno otkrivenje (gr. Apokalypsis) i
ishod postie jedino u ovekovoj Sopstvenosti, njegovoj budnosti (buddhi). Nikako
drugaije. A s njome se zaista ne moe trgovati, niti se moe spolja zadobiti. Singularnost ima iskljuivo egzistencijalan karakter. ovek je velika jednaina, njegova linost je ivo i jedino mogue objedinjenje mikro i makrokosmosa. Ako jedino u ovekovoj linosti dolazi do spoznaje prirodnih zakona mikro i makrokosmosa, to znai
da se oni jedino u linosti objedinjuju.
Samo probuen ovek moe prepoznati jedinstvo prirode, kada nezavisan nadie preobraaje njenih pojedinanih pojava. ovek moe samo biti budan jednako kao
to moe jedino sm biti onaj koji jeste. To svojstvo mu nikako spolja ne moe doi
kao to ni budan ne moe biti ako nije celovita linost i humano bie u najviem smislu. Zato su najvia spoznaja i mo delanja u prirodi sauvani za probuene ili prosvetljene ljude, za plemenite, a ne za naunike koji bi da trguju sa prirodom za korist politiara. Budui da nemaju najviu i najplemenitiju mo delanja, oni deluju sa mnogo
nieg nivoa i zato nesavreno, sa vrlo malom razlikom izmeu dobrih i ravih uinaka.
Dok su drevno znanje i alhemija bili sveobuhvatni, savremena nauka je, moglo bi se
uopteno rei, sve do poetka dvadesetog veka delovala u okvirima indriyni. Sa teorijom relativiteta i kvantnom fizikom otkrila je vie dimenzije elemenata i tanmtr, a s
pojavom C. G. Junga i transpersonalne psihologije poinje da se nasluuje podruje
aham-kra, dok je buddhi ostalo jo uvek u mraku nekih postmodernih paradigmi.
Kako i ne bi kada je to apsolutna budnost koju prosean ovek nema niti je moe imati
kao drutveno prihvaenu i overenu. Izmeu ostalog i to je razlog zato je budnost
nezavisnost od pojavnog sveta i drutva nesvesnih ljudi. Oni ive uslovljeni kolektivizmom i probuenog mogu jedino doiveti kao otpadnika (ili ga uopte ne videti jer
spavaju). Kako linost dozreva za probuenje, opisano je u poglavlju Aham-kra. Da li
je ijedan naunik spreman za to? Bio bi proglaen za izofreniara ili, u najboljem sluaju, za amana. U svakom sluaju izgubio bi akademski status koji mu je mnogo drai
od budnosti.
Nigde nije kosmiki aspekt jedne kategorije prakrti tako blizak svom mikrokosmikom izrazu kao u ovom sluaju. Oni su, zapravo, u jedinstvu. Mahat-buddhi kao
jedinstvo univerzuma i kosmike inteligencije koja upravlja celokupnim ivotom prirode, direktno se ispoljava kroz probuenog subjekta, a indirektno kroz mnotvo inflatorno rasutih oblika kosmikog zbivanja, koje opaamo kao organski i neorganski svet.
Zbog jedinstva makro i mikrokosmikog ispoljavanja, subjekt moe da ustanovljava
svet jer svet oblikuje subjekta. Takoe i jedina prava sudbina svakog subjekta je da
dozri do apsolutnog probuenja. Tada univerzum prepoznaje sebe kroz otvorene oi
probuenog oveka. U budnosti je subjekat sm univerzum, a ne ovek. On je
samo jedino pogodno mesto gde se budnost univerzuma dogaa. Zapravo, subjekat budnosti je neuslovljenost koja ceo univerzum omoguava, a koja nije razliita
od univerzuma.
Buddhi je sutina svesnog subjekta (aham-kra). Takoe iz mahat-buddhi-a
izvire cela prakrti. Ovo jasno znai da ceo univerzum i celokupno postojanje izviru iz
svesnog subjekta. Zato univerzum nije objektivan. On je ovekova sutina koju
226

ovek nesvesno doivljava kao neto spoljanje. Kada postane sebe svestan, ovek
spoznaje da je sve u njemu i da je on sve.
Ovo jedinstvo makro i mikrokosmikog aspekta je razlog za analogiju izmeu
buddhi i akae. Akaa je najfinije podruje prirode gde nita nije supstancijalno, a to
znai da ne postoji po sebi i za sebe. Ona je izvor svih zraenja koja se kroz nie
dimenzije progresivno kondenzuju u razne oblike bivanja. U vezi ovoga ustanovljeno
je da mikrotalasna kosmika zraenja, koja potiu iz najranijeg stadijuma nastanka
kosmosa, ne dopiru iz jednog izvora, nego odasvud. Ono je imanentno kosmosu. I
akaa oblikuje bie svakog trena odasvud, ona je zato njegova imanentna stvarnost i
stoga ima isto znaenje kao budnost.
Budnost nije tek malo via svesnost, ve apsolutna prisutnost u stvarnosti bia,
svesno jedinstvo s njim koje se nikada ranije u prosenom ivotu nije dogodilo. To je
apsolutni doivljaj bia kakvo jeste, njegova potpuna i neometana percepcija i potpuna
afirmacija svih sutinskih inilaca egzistencije. Kako se u buddhi sjedinjuju sve suprotnosti prakrti, moramo izrei i tu paradoksalnu injenicu da je budan samo onaj za
koga pojavni svet nestaje - jer bie nije supstancijalno. Probueni vidi samo akau kao
jedinu stvarnost svakog postojeeg oblika. On vidi samo stvaranje, a ne i stvoreno, jer
nita i nije stvoreno, samo se stvaranje zbiva svakog trena, samo se akaa oblikuje iz
trena u tren u sve to tumaimo kao oblik. ak ni oblik ne postoji sam po sebi, ve mi
tumaimo odreena zbivanja kao oblik. Stoga se moe rei da spavamo u semantikom snu. Za probuenoga je nevano kakvo e bitisanje akaa trenutno oblikovati jer
se sve zbiva ka optem ishodu: sjedinjuje se u njegovoj budnosti (a ne u nekom
boanskom ishodu).
Samo probuen vidi kako se sve zbiva i kako se sve kree: tako to se sve postojee u svakom trenutku stvara kao novo na malo drugaiji nain - na nain koji oblikuje njega kao subjekta postojanja. To daje pokret i raznovrsnost svemu. Dakle, on
vidi zbivanje kakvo zaista jeste samo zato to ono nije supstancijalno, nita posebno ni
zasebno, a to znai da nije objektivistiko. Zato to oblike ne vidi objektivistiki ve
kao talas akae koja je tvarna osnova njegove budnosti, svi oblici za probuenog ne
postoje sami po sebi, ve samo kao spoljni inilac njegovog probuenja. Njega sve
budi smo po sebi nakon utrnua pojavnog sveta koji je upoznat kakav jeste: kao praznina akae. Da mu praznina akae nije imanentna, ne bi ga ni bilo.
Kao to vezanost za sadraje sna prosenog oveka nestaje kada se izjutra probudi, tako i vezanost za ceo svet nestaje za probuenog. Videli smo da je on kroz
napor da postane celovita linost ostavio daleko iza sebe puku nesvesnost snova koja
se zasniva na identifikaciji s telom. On, svakako, spava kada je umoran, ali je pri tom
svestan svega to mu se deava, iznutra i spolja, jer samo telo spava, a ne on. Kako se
ceo svet zbiva ka tome da oformi probuenog oveka (ponekog, ne sve ljude odjednom), za njega ne moe postojati svet. Ili je ovek probuen, ili je svet jo uvek tu da
mu slui za probuenje. Postigavi ga, on nuno biva nezavisan (kaivalya) od pojavnog sveta. ovek se budi samo kada nestane svaka zavisnost od sveta, a ona nestaje
kada se svet vidi kakav jeste: nesupstancijalan i prazan; da nije nita sam po sebi bez
onog ko ga vidi. Zato s ovekovim probuenjem svet ne nestaje u nitavilu, nego postaje jedno s njim, postaje njegova budnost. On ga vie ne vidi spolja, kao ranije i kao
to ga vide neprobueni ljudi. On vidi duu svega to ivi. Nestala je objektivacija sveta i ostala je njegova ista eksistencija. Ona je sma budnost. Svet eksistira svoju sutinu u oveku kao budnost. Za probuenog svet nije vie tako nevaan kao za neprobuenog, nego se na neopisiv nain sva vanost sveta i sav znaaj ivota ispunjava i
227

smeta u probuenog oveka. Probudilo ga je upravo uvianje znaaja ivota. On tada

zna da ivot svakog bia direktno zavisi od njegove budnosti i nezavisnosti, da su bezbrojna bia dala svoju ivotnu energiju za njegovo probuenje i da svojom budnou
direktno spasava bezbrojna bia od lutanja u neizvesnosti, od besmisla koji je jedina
prava patnja. Budnost je ishod bivstvovanja, jer bie postoji tek u budnosti. Bez nje
bie je nepostojee i nitavno. Otuda je budnost isto to i sutina bia, njega ne vide
oni koji spavaju, a samo probueni ga vide kao neuslovljeno i nesupstancijalno. Svi
ostali ga doivljavaju kao vrlo vrstu uslovljenost. to je prazniji spoljanji svet, to je
u probuenome prisutniji njegov smisao, on samom svojom punoom stvara pritisak
koji otvara oi oveku i trezni ga od sna. Videvi sav znaaj bia, i najmanjeg oblika
ivota, on vie ne moe dozvoliti sebi da nemarno spava, on mora odgovorno i trezveno da uestvuje u njemu.
Svet nestaje samo za probuenog oveka, unutar njegovog iskustva bivstvovanja, tako to se transformie u njegovu budnost. Spolja posmatrano moe se videti
samo da je takav ovek u potpunom jedinstvu sa svetom i da ivi sasvim bezazleno i
nevino. Ne trudei se da ita uini, izgleda kao neko ko je sve uinio. On je u svetu ba
kao da je ceo svet u njemu. Jer, ceo univerzum prirode postoji da bi iznedrio svesnog
subjekta, oveka, i njegovo je probuenje stoga sutina prirode. Jedino kroz njegovu
budnost (buddhi) prosijava ista neuslovljenost koja omoguava celu prirodu. Zato,
kada se probudi, ovek ne vidi pojavni svet koji kao takav slui jedino za sticanje iskustva. On je nadiao sva iskustva sveta jer je postao ono zbog ega ona i postoje. On je
njihov ishod. On ne iskuava pojavni svet, ve jedino apsolutnu slobodu koja svakog
trena sve omoguava, i iskustvo sveta i onoga ko svet iskuava. On sm postao je ta
apsolutna sloboda koja je ishod svega, ona ga i ini budnim. Prisustvo te iskonske slobode postaje neuslovljeno i tako snano, da se pored nje ne moe videti nita drugo.
Oblici i pojavna zbivanja tada nisu vie zbivanja po sebi, ve iskonska sloboda; njen
Duh koji sve omoguava i sam postaje svaki oblik i pojava.
Neprobuen ovek misli da je on individua koja se nalazi u celini; probueni je
sma celina koja je svesna prividne individualnosti.
ovek je budan onda kada Duh, koji sve omoguava, konano prevagne nad
njegovim individualnim biem i nadvlada ga.
Predmetni svet pojavnosti postoji samo ispod aham-kre. U buddhi sve nestaje
u istom, izvornom jedinstvu. Tako probuen ovek vie nije ni linost ve neto vie
od toga, sva njegova individualnost i linost utopili su se u beskrajno jedno koje izvire
iz neuslovljene praznine (purua). Svet postoji samo onako kako ga ovek opaa. Ako
je podvojen (manas) i svet e biti podeljen. Ako je celovit (aham-kra) i svet e biti
takav. Jedno s njim. Ako je linost vaskrsla u neuslovljeno jedinstvo (buddhi) koje nije
nita od svega pojavnog (zato ga simbolie taka na vrhu piramide u koju se saima
cela njena struktura), tada e i pojavni svet nestati i rastvoriti se u jedno koje nije nita
po sebi i za sebe. To jedno koje nadilazi supstancijalnost je akaa, ona je najfinija
stvarnost prirode, ishod svake pojavnosti, i biti budan znai samo prisustvovati u njoj,
biti u ishodu svih pojava. Budnost je prisutnost u eterinoj stvarnosti, nita drugo,
stvarnosti u kojoj nita nije bie po sebi, ve je sukcesivni sled trenutanog uobliavanja kao pojavnosti. Ova trenutanost daje pokret svemu uoblienom, pa prisustvo u
njenom deavanju nije statino, ve je u samom izvoru svekolikog kretanja sveta. Prisustvo u trenutanom stvaranju svega, u samoj stvarnosti, pretpostavlja najveu brzinu
i najintenzivnije uestvovanje u zbivanju, bez prestanka. Njegovo potpuno doivljavanje - to je budnost.
228

Takvo prisustvo praktino daje najviu mo probuenom da pojavnost oblikuje

po svojoj volji. Ali, on to ne ini, jer vidi da se sve zbiva u skladu sa stvarnou datog
trenutka, i da pojavnost svih zbivanja nije stvarna sama po sebi - stvarna je jedino njegova probuenost i sloboda od pojavnosti nastala na ispravnom opaanju nesupstancijalne trenutanosti sveta. Probueni svet ne doivljava vie spolja ve u sebi, kao svoju
budnost. On svet doivljava kao samoga sebe i zato ga opaa s punom odgovornou i
adekvatno, svakog trena kao novi svet (nirvikalpa samadhi), bez ikakvog uslovljavanja
novog u svetlu starog i ve vienog (savikalpa samadhi), pomou nekih moi (siddhi)
ili bez njih. Svet mu je uvek iznova zanimljiv i znaajan, ne uspavljuje ga izvesnost
starog i poznatog - zato je budnost mogua samo kroz nezavisno opaanje trenutanosti oblikovanja svega, ona je rezultat ispravnog opaanja sveta, a on se ispravno opaa
samo celovitim uestvovanjem u njemu (aham-kra).
Probueni postoji tako slobodno kao da i ne postoji. Niko ga ne prepoznaje, jer
je iznad uobiajenih iskustava postojanja ili nepostojanja. Obe mogunosti ga ne interesuju jer su sve suprotnosti ostale sa umom (manas) daleko ispod njegove budnosti
(buddhi). On biva ne inei nita, jer je njegova budnost postala olienje svih stvaralakih moi. Sve one zajedno stvorile su njegovu budnost. Sva iskustva bivstvovanja
(samskare) sabrala su se u njemu, i zato on vie ne skuplja iskustva, ne dela jer vidi da
sva dela ini prakrti. On je postao ishod svih dela, Duh koji omoguava postojanje
sveg ivota. U tome je njegov paradoks: iako su sve moi bivstva (siddhi) u njemu, on
ih ne pokazuje - zato jer vie nije usmeren spolja. Svekoliko delanje prirode uliva se u
njega i nalazi svoj ishod u njegovom transcendentalnom Duhu - purui. U njegovom
Duhu je cela priroda ostvarena i zato nema niega to bi inio; on je cilj svega, zato on
nema cilja. (Primer za ovakvo posedovanje svih moi je Ramana Mahari.) Ovo nam
ukazuje na definiciju natprirodnih moi ili siddhija. To je saobraavanje prirode
svome ishodu, purui. Kada doe do svoga ishoda, transcendentalnog Duha u probuenom oveku, ona mu se sva predaje i posluno saobraava njegovoj volji, kao srena
ena svome voljenom, i to u svim svojim dimenzijama. Takvo sjedinjenje svih njenih
dimenzija i poslunost neuki vide kao natprirodno deavanje. Ali, stvar je krajnje
jednostavna: kada je Duh koji sve omoguava probuen u oveku, njemu je sve mogue. Sve moi stvaranja oliene su u biu ovekovom, i zato za probuenog nema veeg
uda od samog ivota, od toga to nakon izdisaja ponovo udiemo. Probueni ne ini
nita vie od onoga to jeste bivstvo smo, ovde i sada. On svoju budnost vidi kao
jedinu realnost, sve drugo za njega su nitavne iluzije. Zato on jednostavno postoji
svedoei o probuenju, i s punim poverenjem preputa beskraju da ini ono to je
oduvek inio. Vrhunsko iskustvo religioznosti jeste da e nas Bog pozvati na odgovornost ne samo za ono to smo uinili, ve daleko vie za ono dobro koje nismo uinili, a
mogli smo. Zato je Buda stalno naglaavao da je probueni onaj ko je uinio ono to
je trebalo uiniti, tako da nita nije preostalo.
Treba razlikovati drugu vrstu ispoljavanja natprirodnih moi - siddhi, onu
koja je magijske prirode, i koja se izvodi uz pomo neorganskih bia. Ona slui zavoenju nesvesnih i egoikom iivljavanju onoga ko ih pokazuje pred posmatraima.
Moi samog Duha se, meutim, dogaaju u prisustvu potpuno probuenog oveka na
daleko uzvieniji nain, uvek s ciljem iniciranja promene dvaju istorijskih razdoblja, ili
eona. Zato je ova pojava retka. (Primer je Hrist.) On ne privlai panju posmatraa
zbog sebe, ve to Duh dela kroz njega zbog inicijacije novog doba, zbog zasnivanja
novog ontolokog statusa oveanstva. To je bilo Isusovo delo i zato je on svoje moi
uvek pokazivao s namerom da njihova demonstracija uvrsti veru ljudi u njega i ono o
229

emu je govorio (Jovan, 11: 25-27, 42). Svaki drugi motiv pokazivanja moi (siddhi)
je destruktivan i za poinioca i za posmatrae jer, oslanjajui se na uda, ljudi gube
jedinu mogunost da kroz rad i iskuavanje posledica svojih dela i odgovornosti dou
do line, a time i karmike zrelosti.
Ono to biva zadobilo je svoje olienje u linosti ovekovoj i, stoga, biti ovek,
znai biti budan. Samo tako ovek moe zaista da bude ovek. Nita drugo i ne moe
da uini, niti treba. Sve drugo prakrti sama ini, i to savreno. Kako se priroda iz trena
u tren stvara kao nova i nieg istovetnog nema u njoj, tako nije mogue ni da se dva
oveka probude na istovetan nain, niti da budu blizu jedan drugome. Kao vrhovi planina, svaki od njih je vrh piramidalnog saimanja energije prostorvremena. Probueni
je olienje mesta u kome je skupljena energija iz irokog podruja naokolo, on snano
zrai njome i privlai panju samim svojim biem, kao usamljeni planinski vrh u ravnici. 74 Teleoloko saimanje prostorvremena prirode ka svesnom subjektu je proces
individuacije, tu nema kopija, svesna individua uvek je jedinstvena. Kada se ona
oformi, priroda vie ne deluje na nju uslovljavajue, zavrila je posao s njom. Zato se
probuenje ne moe prenositi kao dogma ili tradicija. ak i u budizmu, koji je najistiji sistem probuenja, istinski probueni isticali su se originalnou (Nagaruna, Bodidarma, Naropa, Milarepa, Hui Neng...). Zbog ontoloke diferencije, koja probuenog
isti i izdvaja od svih pojava prirode, svaki probueni ustanovljava da je sam spoznaju
dosegao i da se ni na koga ne moe pozvati kao na svoga uitelja.
Buenje je teko, jer ovek tada nestaje za svet i dotadanji svet nestaje za njega. Nestaju oboje u nerazluivom jedinstvu i tu se po prvi put susreu. Zato svi bee u
san jer im izgleda kao da tako ive u svetu, ak im i zlodela daju bednu iluziju da postoje po sebi i za sebe (sskt. atma). Veliki deo ljudske istorije jeste bekstvo od slobode i
da bi se ona opravdala pred sopstvenom saveu, stvarale su se crkve i dogme o ovekovom spasenju, dok su se pravi oslobodioci proterivali (kao Buda iz Indije) ili razapinjali (Isus). Ve je reeno da je ovekov prirodni put nadilaenje prakrti, a ne traenje
utoita u njoj (unio mystica). Dok to ini, inie zlo sebi i drugima, jer to je destruktivan put za njega. alosno je da zbog neuvianja tog prirodnog puta, koji je za um
paradoksalan jer je manas nie od buddhi, mnogi ne vide da tek s nestankom objektivizacije svet postaje kakav zaista jeste - isto dobro.
Buddhi, kao najvia kategorija prakrti, postaje potpuno integrisana tek kada,
zbog blizine purue, koji je nadilazi, spozna svoju razliku od njega. To se dogaa kada
ovek uvidi da svoju sutinu, istu svest ili budnost (koju ima uvek neunitivu u virtuelnom sreditu sveg bivanja, ma ta se dogaalo s telom i umom, ili bez njih) nema
kao svoju tvorevinu nego je dobija od iste neuslovljenosti koja sve omoguava. Sutina budnosti je sloboda koja sve omoguava i koja nadilazi celu prakrti. Sloboda koja
omoguava svet svakog trena, omoguava i svest o svetu, i to najpre nju, pre svega
ostalog. Tako se razlikuje buddhi od purue, i to je po snkhyi vrhunsko osloboenje i
savrenstvo ovekove zrelosti. Samo takva zrelost donosi uvid da ak ni ono najfinije i
najbitnije u oveku, njegova budnost s kojom ustanovljava sebe i svet kakav jeste u
celosti, nije nita po sebi i za sebe, nije njegovo svojstvo ve je omoguena neim
viim, neim to nije nita od svega to je neto. Probuenje je, zapravo, uvid da nita
nije neto po sebi, da je sve prazno jer je slobodno da uopte bude. Ovo vie i nije toliko uvid koliko je utrnue misli (koja je uvek misao o svetu), da bi se tako proistilo i
74

On, svakako, kontrolie ispoljavanje svoga prisustva i sam odluuje o njemu tako da, prema potrebi i u skladu
sa okolnostima, moe biti sasvim neprimetan za druge, ili primetan samo na odreeni nain.

230

oslobodilo ispoljavanje Duha neuslovljenosti u oveku, Duha koji je nezavisan

(kaivalya) od prakrti pa i oveka ini takvim jer je njegova sutina.
Iskustvo razlikovanja buddhi od purue moglo bi se opisati tako da se vrhunac
istraivanja uma (ili svesnosti, buddhi) svodi na spoznaju da je njegovo delovanje
omogueno nekom viom silom, i da on sam ne moe da je dosegne. Uvid u tu nemogunost dosezanja svog izvora dovodi um do smirenja i oputenosti - ili do predaje
vioj sili, ali tada joj se obino daje ime i oblik (boanstva), to je opet funkcija uma.
Najdublji uvid u izvesnost vie sile dovodi do istog smirenja uma (buddhija). Tada
preostaje via sila (purua), sasvim sama, kakva oduvek i jeste. To je vrhunska spoznaja (razlike buddhija i purue) i osloboenje (moka).
Iako je ista svest ili buddhi ishod svega, ona je ljudima teko dostupna. Za to
postoje bar etiri dobra razloga. Prvi je to je taj ishod suvie blizu, on je u oveku,
najblii mu je od svega, to je on sm i zato ga je teko prepoznati. Jo uvek je dominantna kulturna uslovljenost koja nam nalae da ono bitno iekujemo spolja. Drugi je
taj to ista svest ima dubinu koja daleko nadmauje nau individualnost, ona je osnova svega u univerzumu. Teko nam je da poverujemo da je osnova svega i naa sutina, a jo tee da njeno sticanje pretpostavlja nadilaenje nae individualnosti. Trei
razlog je u lakoi. Nita nije lake nego biti ono to uvek jesmo, i zbog te lakoe i
neposrednosti teko nam je da budemo autentini. Najzad, prava priroda bivstvovanja
u istoj svesti (a takvo je samo zato to je najblie purui) je u toj meri udesna da se
ne moe uklopiti u nau sliku sveta. Ona i ne sadri nau sliku sveta; na svet u njoj
nestaje.
Kako u praksi izgleda ovo to je uopteno opisano kao razlikovanje buddhi od
purue? To se ostvaruje praksom meditacije, a to je praksa sistematskog oslobaanja
svesti od misaonih sadraja. Svest proiena od misli je ista ili transcendentalna
svest. Subjekt ili Ja je izvor svesti, ali ne i njen tvorac. Prema shemi subjekt je ahamkra. U stanju prosene svesnosti subjekt je uvek svestan na osnovu objekata, a to su
misli i svet. Subjekt nikada nije svestan sebe samog, kakav jeste, nego uvek naspram
objekata, pomou misli i angaovanja u svetu. Kada u meditaciji sedimo sasvim mirno, subjekat se suoava sam sa sobom, vie se ne bavi svetom, a praksa meditacije mu
ne dozvoljava ni da se bavi mislima, koje su uvek odraz sveta i u njemu proivljenih
iskustava. Kada se postojanim smirenjem odvrati od svih objekata, od svake misli,
subjekat ostaje sam sa sobom, bez doivljaja. Kada subjekat ostane sam, bez ikakvih
objekata, a potpuno svestan, tada se njegova svest pokazuje kao isto postojanje ili
prisustvo bia, dok bie pokazuje da mu je ishod u svesti. Tada su bie i svest jedno po
prvi put u ovekovom iskustvu; tj. on tada prvi put svesno postoji, bez ikakvih sadraja
koji bi ga odvlaili od istog postojanja. Tada, u toj tiini, on prvi put zaista postoji,
kao apsolutno bie, a ne vie kao mala individua sputana svojim mislima. Jedino tada
po prvi put i vidi da ni svest ni postojanje nisu njegovi, da nita nije njegovo. Prema
shemi to je buddhi. Ovo je proces osveenja samog bia, svesnog prisustva u njemu
bez ikakvih objekata i zbivanja koji bi odvraali i zavodili od neposrednosti ovakvog
prisustva. U svim drugim stanjima postojimo na posredan nain i zato nismo autentini, zato imamo iskustvo patnje. Ovde samo svesno postojimo kao isto bie. To je stanje transcendentalne svesti.
Zar samo to? - upitae se onaj ko to iskustvo nije doiveo. Upravo to, jer biti
svesno prisutan kao isto bie nije isto to i postojati na uobiajen nain. Uobiajeno
postojimo samo u mislima, fiktivno, a ne u stvarnosti. Svet je realan na uobiajen
nain samo dok ga nismo svesni kakav jeste; kada bie postane svesno, nestaje svet
231

kakav smo dotle znali, postaje proziran, postaje iva energija koja se kree s namerom
Duha, koji je naa sutina. Kada se svesno potpuno sjedinimo s biem, kada u meditaciji budemo isto prisustvo i nita vie, tada se unutarnja tiina pretvara u ponor blaenstva i bie nestaje, rastvara se, nae telo postaje lagano kao mehur dok i ono ne nestane u punoi praznine, u slobodi koja nije nita od svega, ali omoguava sve - purua.
Sa buddhi bivamo svesni istog postojanja kakvo jeste. A to moemo postii
samo u sopstvenom biu, u sebi (u iskustvu meditacije) - nikada spolja ne moemo
dotai stvarnost: mi moramo postati ono to stvarnost jeste. Mi postajemo samo postojanje - onaj koji jeste. Tek kada se to dogodi, postajemo i ono to postojanje omoguava - purua. Jer, ako smo mogli da budemo svesni postojanja kakvo zaista jeste, to
znai da ga svojim Duhom nadilazimo (transcendiramo). I tek kada ga nadiemo u
svome Duhu, poinjemo da uistinu postojimo - jer Duh koji postojanje omoguava
naa je sutina. Sve dotle je postojala samo nesvesna priroda. U ovome je razlikovanje
purue od buddhija.
Kada za tako osveenog oveka (buddhi) sve nestane, preostaje jedino sloboda
koja sve omoguava. ta bi drugo? Sa aham-krom ovek postie transcendenciju, a sa
buddhi se vraa u imanenciju. Gde bi inae? Transcendencija oivljava samo kroz
imanenciju. Duh je transcendentalan umu upravo zato to je imanentan biu. Imanencija je jedinstvo prirode. U fazi aham-kra ovo jedinstvo se pripremalo, ovek se lino
uveravao u njega svojim delima, osposobljavajui se da uestvuje u njemu. U toj fazi
dozrevanja linosti, ovek je bio kao centar kruga. Ali, u ovoj fazi, u buddhi, on je
postao sam krug iji je centar svuda, a krunica beskrajna.
Imanentna sloboda, koja omoguava svet, u oveku se dogaa kao budnost - a
ne kao neto to je od sveta. Ona poprima sam oveji lik i tada dela kroz njega. Nestanak predmetnog sveta je samo drugaiji nain da se kae da je ovek vaniji od sveta, jer samo probueni ovek uestvuje u slobodi koja omoguava svet svakog trena,
zato to se samo kroz njega ta sloboda neposredno ispoljava. Jedino takav ovek doprinosi stvaranju slobodnog sveta i uestvuje u njegovom pravom ivotu za dobrobit
svih bia. Nikako drugaije.

232

PROBUENJE KAO INVERZIJA

SPOLJANJEG I UNUTARNJEG

Sve to je do sada reeno o probuenju ostalo bi nejasno ako ne bih izneo i ovo
to se kao poslednje moe rei o tome, to je sadrano u gornjem podnaslovu, a to je,
ipak, najtee za razumevanje:
in probuenja je dogaaj u kome ovek celokupan spoljanji svet, celu prirodu i sav kosmos, prepoznaje kao svoju sopstvenu unutranjost, kao svoje bie, tanije, sve spolja vidi kao sredstvo za kristalizaciju svesti o sebi kroz objektivizaciju.
Ovo se dogaa zato to su makrokosmos i mikrokosmos zapravo jedno isto, ali
u drugim razmerama. Sav kosmiki prostor koji sadri sve galaksije, jeste zapravo
isti prostor koji sadri elementarne estice i atome. To je jedan isti prostor. On se
prelama u privid razliitih razmera kao beskrajno veliko i beskrajno malo samo u
organskom svetu, u empirijskom iskustvu i umu, u funkciji indriyni i manas.
Zahvaljujui toj funkciji prakrti celina nije bezlino Jedno, ve je bogatstvo svih
moguih oblika i pojava. Kada pogledamo kosmos sa svim zvezdama i galaksijama,
vidimo zapravo mikrokosmos sa elementarnim esticama i atomima, vidimo nau unutranjost. Samo zbog empirijskog iskustva i uma kosmos nam izgleda spolja i veliki, a
kvantni svet subatomskih estica mali. Makrokosmos poiva na istim zakonitostima
elektromagnetizma kao i svet elementarnih estica, samo to se te zakonitosti ispoljavaju u razliitim razmerama. Tako je gravitacija elektrostatika pojava. Kroz
organski svet i empirijske funkcije indriyni, univerzum se prelama u razliite razmere, u veliko i malo, u spoljnje i unutarnje, u mnotvo svih stvari. Objedinjujua funkcija indriyni je manas, um. Stoga je um samo univerzalni razmernik. Zahvaljujui tom
njegovom svojstvu mogua je objektivna svest o svemu, i o makrokosmosu i mikrokosmosu, i o samoj celini, i ona je mogua samo u subjektu koji poseduje sve indriyni i
um: u oveku. Zato organski svet, u kome se formira svesni subjekt, indriyni, stoji
tano izmeu mikro i makrokosmosa. Ukrtanje mikro i makrokosmosa stvara organski svet i svesnog subjekta. To ukrtanje takoe stvara polarnost koja postoji u svemu:
u energiji, elektromagnetizmu, umu, dogaajima svuda deluje jin i jang.
To je takoe isti prostor koji sadri misli, koji se otvara kada misli stanu u
meditativnom mirovanju. On se u nama doivljava kao blaeno prisustvo u Sopstvu,
u naoj sutini - zato to je to sve jedan isti prostor: makrokosmosa, mikrokosmosa i
nae sutine. Sva ta tri prividno razliita prostora sainjavaju ono to ovde nazivamo
celina ili Apsolut.
Apsolut aktuelizuje sebe kroz svekoliko postojanje (kosmos i ivot) sve do najfinijeg oblika spoznaje, svesnog subjekta, indriyni i manas. Ta spoznaja u subjektu
mora isprva proi kroz iluziju izdvojenosti od celine da bi se uopte formirao subjekt.
To je iluzija da, iako smo oduvek celina, jer nita dugo i ne moemo biti, i nita drugo
osim celine i ne postoji, svest nam je tako suena da se uvek identifikujemo sa telom i
sadrajima uma. Kada njegovo formiranje dozri, subjekt spoznaje da nije razliit od
celine koja ga je stvorila, da je on samo njen najfiniji inilac, njen ishod. Tada se
dogaa paradoks da subjekt i nestaje kao izdvojen entitet, i ostaje kao individualno
olienje celine.
233

Ova injenica o jedinstvu makro i mikrokosmosa nagovetavana je na mnoge

naine.
Zato to su makrokosmos i mikrokosmos jedno isto postoji matematika i sveta
geometrija koja pokazuje njihove razmere i na kojoj se zasniva sva tajna nauka, kabala, kao i nauka astrologije koja otkriva kako kosmos odreuje naa unutarnja stanja,
karakter, temperament i aktivnosti.
Zato to je sva spoljanjost ovekova unutranjost teorija Jaeg antropikog
principa (SAP) moe da tvrdi da sav univerzum postoji sa svrhom stvaranja svesnog
subjekta. U tom smislu univerzum nije razliit od subjekta.
Zato se kae da je ovekovo telo mikrokosmos jer je stvoreno od ire celine i
bez nje ne bi ni trena opstalo.
Zato je Hermes Trismegistos mogao da iznese kao jednu od kljunih tvrdnji u
Corpus hermeticum-u da "nita nije spolja, niti je ita iznutra, jer sve to je spolja,
iznutra je".
Iz istog razloga je i u Katha upaniadi reeno: "Ono to je u nama takoe je i
izvan nas. Ono to je izvan nas takoe je i u nama. Onaj ko vidi razliku izmeu onog
to je unutra i onog to je spolja, zauvek prelazi iz smrti u smrt." A u Bhagavad Giti da
je "osloboen onaj ko sve stvari vidi u sebi i sebe u svim stvarima".
Zato je i Ramana Mahari rekao da "ovekova prava mera i veliina poinju
tamo gde on kao individua prestaje da postoji", i stalno je naglaavao da mi nismo telo
- jer smo sve, da je nae Sopstvo Bog ili Apsolut. Zato je ri Nisargadata Maharad
stalno govorio da smo mi sami taj Apsolut koji sadri univerzum, i da jedna greka
koju pravimo jeste da ono to je unutar nas vidimo kao da je izvan nas.
Zato sav budizam ui o tome kako da neposredno i slobodno napustimo sebe
kao individuu da bismo se probudili.
U Rig vedi je takoe iz istog razloga reeno da "u suncu boravi purua, i da je
taj isti purua u ovekovom srcu".
Zato sve duhovne tradicije ue da spoznajom sebe ovek spoznaje boansko
koje omoguava svekoliko postojanje, i da sebe zaista spoznaje tek naputanjem sebe i
predajom vioj sili, tj. iroj celini.
Zato je "carstvo nebesko u nama" i njega prvo treba da traimo naputanjem
svega to drimo za 'svoje'.
Zato to je spoljanjost nae bie, reeno je da za probuenoga nestaje objektivni svet. Nije reeno da nestaje sm svet kao takav, ve svet kao objektivan, tj. kao neto drugo, razliito i izvan nas. Njega probueni vie ne vidi kao takvog iz istog razloga
to ni oko ne moe videti sebe samog.
Takvo probuenje je sutina Propovedi na gori (Matej: 5.6.7): ne-pridavanje
vrednosti objektima koje ovi nemaju, i nerazlikovanje objektivnog sveta od Sopstvenosti. Zato treba 'oprostiti drugima da bi bilo oproteno nama', 'okrenuti i levi obraz
kad nas udare po desnom', 'voleti i neprijatelje svoje', dati uvek vie nego to nam potrae. To je sve mogue samo onome ko nadilazi sve pojedinano i celokupnu spoljanost doivljava kao sopstveno bie; kad se prakrti prepozna kao prakrti, tada se
purua prepoznaje kao purua. Prestanak njihovog meanja je budnost. Lako je to
videti u prirodnim pojavama, ali kada i osobu koju najvie mrzimo vidimo kao prirodnu pojavu i deo celine prakrti, tada smo zaista budni jer razlikujemo sebe kao puruu i
postajemo nezavisni, ne vezujemo se za prirodne pojave jer im ne pridajemo vrednosti
koje one nemaju. One nisu nita same po sebi i za sebe; cela prakrti ne postoji zbog
sebe, ve slui Duhu ovekovom, purui, za ogledanje sopstvene razliitosti i nezavis234

nosti, a to znai da sve neprijatnosti koje doivljavamo od ljudi i dogaaja su iskuenja

i poruke s kojima prakrti kristalie Duh u nama. To su sve naini kojima nas priroda
tera da se okrenemo k sebi, unutra, da se ne projektujemo van sebe. Patimo zbog nepoeljnih dogaaja i sukobljavamo se sa drugim ljudima samo zato jer naputamo sebe i
projektujemo se van, identifikujemo se sa prakrti.
Zato to je spoljanjost naa unutranjost stalno je na delu osnovni zakon psihodinamike: projekcija nesvesnih sadraja van, u vanjske objekte i 'druge ljude'. Ljudi su
jedni drugima ogledala. Zato postoje sukobi meu njima, i postojae sve do njihovog
probuenja. Sve to vidimo u drugima kao loe, i to nam smeta, to je upravo ono to
je u nama, a ega ne moemo da se oslobodimo. Borimo se protiv 'drugih' ljudi u onoj
meri u kojoj smo ogranieni iluzijom o 'sebi', i zatvoreni u sebe. Koliko smo nesvesni
sebe, toliko smo nesvesni da i drugi nisu svesni. Koliko sebi pogreno pripisujemo
svesno delanje iako radimo nesvesno, toliko to inimo i drugima. Koliko sebi pripisujemo da imamo mo delanja po svojoj volji, iako je nemamo, toliko je pripisujemo i
drugima, pa zato dolazimo u sukob gde i jedni i drugi ne znamo ta radimo. Koliko
sebi pripisujemo neku linost i svesnog subjekta iako to nismo ve smo gomila Ja
pod spoljanjim uticajima, toliko nam drugi izgledaju kao svesni subjekti koji neto
rade po svoj volji iako zapravo ne znaju ta rade i nemaju svoju volju. Koliko sebe
pogreno doivljavamo kao posebnu individuu, toliko to isto stanje projektujemo na
druge. Drugi za nas postoje onako kako postojimo mi. Drugi je samo odraz naeg Ja i
ne postoji objektivno. Druge osuujemo onoliko koliko sami nismo svesni da su oni
nesvesni. Ratujemo zbog razliitih verskih ideala s ciljem nekakvog 'osloboenja' zato
to su upravo ti ideali ono to nas porobljava. Zato tako emocionalno reagujemo prema
'drugima' jer nas njihovi postupci 'lino pogaaju'. Sve je to zato to smo jedno. Zato
e svet biti ispravan tek kada sebe promenimo, tj. probudimo. ivot u svetu e biti destruktivan sve dotle dok budemo pokuavali spolja da ga promenimo, da menjamo 'druge'. 75 Svet nam izgleda tano onoliko nesavren, tu i zao, koliko smo sebe nesvesni.
Nema drugog sveta osim nas samih: mi sainjavamo svet. Svet nema nikoga osim nas.
Mi smo njegovi subjekti.
Zato to je sva spoljanjost nae bie, nesvesni ljudi se uopte ne vide i oni su
uvek u sukobu ili licemernom izbegavanju sukoba, dok se svesni ljudi uvek prepoznaju kao srodne due i njihov odnos prema svemu uvek se ispoljava kao ista i bezuslovna ljubav, razumevanje i dobrota.
Uvek kada napravimo jedan korak ka sebi, ka spoznaji sebe, spolja nam stie
iskuenje da taj uvid proverimo u praksi. To se dogaa zato jer se put u nau unutranjost odigrava spolja. Svet je nae bie. Ako smo zaista krenuli ka sebi, ka samospoznaji, spoljanjim dogaajima emo biti nemilosrdno terani da se ne vezujemo za vanjske stvari i da tu nevezanost dokaemo. U tome e uestvovati cela okolina, i ljudi i
dogaaji.
Postoje vrlo aktivne sile i entiteti koji oveka iskuavaju u samospoznaji. U
astralu to su demoni, a na fizikom planu njihovi hibridi u obliku ljudi koji vladaju
svetom (Iluminati, aristokratija). Sva njihova strategija oko oveka svodi se na to da ga
navedu da bude identifikovan s neim van sebe, da mu um bude okrenut spolja i zarobljen objektima. To se postie pre svega identifikacijom sa telom i umom. Koliko mi
75

Sve spoljanje promene sveta zavravale su se u diktaturama i katastrofama, kao ve poznati eksperimenti sa
komunizmom, faizmom i Ameriko-masonskom demokratijom. Jedini pravi nain razvoja sveta je poveanje
kritike svesti pojedinca, svesti o sebi, objektivne svesnosti. To je mogue samo disciplinom meditacije prema
uenju Patanjalija.

235

sami sebi izgledamo kao individue, toliko nam iz te subjektivne perspektive svet
izgleda kao neto spolja. Identifikacije se kreu od banalnih objekata elja do sutinskih sadraja koji se podvode pod duhovnost, sve do najbitnijeg, do Boga i boanskog. Tako se pojaava subjektivnost i egocentrinost. Budui da je sutina ovekova
boanskog porekla, sav se njihov trud svodi na to da navedu oveka da svoju boansku
sutinu projektuje van i na taj nain da bude otuen od nje. Boanska sutina ovekova
ne moe se porei niti potisnuti. Ali zbog prirode uma da kao ogledalo odraava sve
stvari - moe se prikazati naopako, kao da je spolja a ne u sebi samoj, u oveku, u
svemu. Zato su vladari oduvek ljude porobljavali religijama i projekcijama Boga
izvan, u hram (crkvu), ritual i simbol (vere). Svaka religijska predstava boanskog kao
neeg izvan oveka, kao vanjskog autoriteta kome ovek treba da bude potinjen, ima
funkciju kontraefekta. Predstavljajui i nametajui Boga spolja, one ga otuuju od
oveka i time oveka od boanske celine. Sve institucionalne religije postoje zbog
izazivanja tog kontraefekta. Da bi se ta otuenost i iluzija individualnosti stalno odravala, isti gospodari su tokom cele istorije odravali i meusobne sukobe, strah, ratove, borbu protiv drugih individua i svakako, drugih religija, pa i borbu sa samom prirodom u vidu ekolokog zagaenja.
Uvek kada smo u sukobu s neim ili nekim spolja, mi smo zapravo u sukobu sa
svojom pravom prirodom koja je sma Celina koja sve omoguava.
Zato to je sva spoljanjost naa unutranjost neorgansko podruje prirode deluje kao nae nesvesno, u njemu boravimo tokom sanjanja, a kada u njega stupimo svesno tada se naemo izvan tela. Izlazei iz (iluzije) tela ulazimo u svoju unutranjost i
postajemo objektivniji prema sebi i prema svetu oko sebe. Tako je neorgansko podruje ujedno i inilac objektivnog sveta i naih unutarnjih duevnih stanja.
Da nismo jedno s celinom, kako bismo oseali jedinstvo s bilo im? Kako bismo oseali tua raspoloenja? Kako bismo ikoga voleli da on nije deo nas? I kako
drugaije volimo neto 'spolja' ili nekog 'drugog' ako ne u sebi, 'celim svojim biem'?
To je mogue samo zato to sve spolja je unutar nas. Da nije tako, kako bismo opaali
i razumeli bilo ta? Nijedna nauka ne moe da objasni kako se dogaa taan predoseaj, intuicija i ljubav, upravo zato to ne zna ovo jedinstvo. Nauka razara oveka i prirodu upravo zato to ne zna da je ovek subjekat celog prirodnog zbivanja i svih prirodnih zakona; da je cilj naunog usavravanja u oveku, a ne izvan.
Osnovno poznavanje fizikih zakona je dovoljno da nam pokae kako za prirodu ne postoje nikakve granice. Ona je isto jedinstvo. Naa nesvesnost je ta koja nam
daje privid individualnosti, a to je podela na 'ja' i 'drugi', tj. 'vanjski svet'. Ovoga trena
nae telo je u potpunom jedinstvu sa kosmosom, ali mi za 'sebe' smatramo samo ovaj
oblik koji je obavijen koom. To temeljno razgranienje je okosnica svih ljudskih sudbina, a sva drama ovekovog oslobaanja nije nita drugo do razoblienje ovih lanih
granica. 76
Nai snovi, sve nae misli i unutarnji dijalozi, sva briga i strepnja postoje jedino
zbog ove lane podele, zato to mislimo da smo individue, zato to nismo svesni da je
sva spoljanjost naa unutranjost, da mi nismo misli ve prostor u kome se one dogaaju. Samo kada toga postanemo svesni, dolazimo do bezvremenog boanskog mira i
tiine koja nije razliita od smog postojanja. Mnotvo misli, kao i ostale aktivnosti,
postoje samo usled iluzije da smo izdvojeni od celine. Misliti znai osmiljavati ono
to se ne zna, pokuavati da se razume, preispitivati. Misao je razmak, otuenosti sub76

O tome videti u sjajnoj knjizi Kena Vilbera "Bez granice"; Ken Wilber: No boundary; Babun, Beograd, 2002

236

jekta od objekta i pokuaj da se on premosti. Ako smo jedno sa svim, onda oseamo i
znamo sve i misli su nam nepotrebne. Otuda su probuenje i jedinstvo sa svim isto to
i smirenje uma.
Zato je dogaaj probuenja zapravo dogaaj nadilaenja sebe. Tada sebe vidimo i spolja, ali ne (samo) u prostornom znaenju, zbog ega smo u poetku zbunjeni,
ve u znaenju duhovne zrelosti i objektivnosti. Kao to roditelj objektivno vidi i
razume svoje dete, tako i probueni vidi individualno bie za koje je nekada verovao
da je on sam. Probuenje je nadilaenje egzistencijalnog detinjstva.
A na koji konkretan nain je "sve spoljanje naa unutranjost"?
Na taj nain to probueni postaje ist ili apsolutni subjekt. Njegovo Sopstvo
postaje centar univerzuma - zato to ono jeste sam univerzum. Ono je to oduvek i bilo,
a in probuenja je samo aktuelizacija te stvarnosti. Tako ist subjekt je apsolutno
objektivan. On nije nita izdvojeno, nema nita individualno ili egocentrino, zna da
nita nije njegovo, da on sam nije neto po sebi i za sebe ve da je on samo svestan
subjekt objektivnog sveta. Na taj nain njegova svest je potpuno objektivna, on je ista
objektivnost koncentrisana ili oliena na jednom mestu; objektivnost koja je svesna
sebe kao 'Ja jesam'.
Sve dotle priroda se oblikovala tako da kroz sva ivotna iskustva kristalizuje
svesnog subjekta. U ljudskom obliku on je kristalizovan kao Ego ili subjektivnost
ograniena na telo i svoja individualna iskustva. Zato su njegova Ja bila razdeljena u
mnotvo, nepostojana i promenljiva. Konana kristalizacija je kada subjekt postane
potpuno svestan sebe i tako postane objektivan uvidom da nije nita po sebi i za sebe,
da nije ogranien na sebe samoga, ve je samo ista svest svega objektivnog oliena na
jednom mestu, u svesti 'Ja jesam'; kada postane objedinjen i trajno utvren u tome.
Tada nestaje nadmo prirode i spoljanjih uticaja na tog subjekta, jer on je sada nadmoan, on je bio cilj cele prirode, on se konano rodio i postao. Svrha celokupnog
univerzuma izraava se sveu 'Ja jesam'. Sav proces probuenja, i duhovne evolucije
uopte, je zapravo smanjenje nadmoi spoljanjih uticaja i prevaga unutarnje centriranosti i autentinosti. Tada mu priroda postaje posluna (siddhi), zato on poseduje
ogromnu privlanost na okolinu, jer on je njen ishod, njeno srce. Probueni je dua
sveta. On se ne kree, ve se sav svet kree i okree oko njega. On je ishodite svega i
zato su sva njegova dela ljubav koja sve omoguava. Zato je probueni uvek potpuno
oputen, miran i tih.
Zato je Ramana Mahari uporno ponavljao: "Svest 'Ja jesam' je Bog". Zato je iz
istog razloga Budina poslednja poruka na samrti bila: "Ne traite uporita izvan sebe.
Budite sami sebi uporite."
Zato sva vredna duhovna uenja jednako naglaavaju naizgled suprotno: da
ovek treba da spozna sebe, ali i da ne bude egocentrian ve da se preda Bogu, onome
to je daleko vie od njega, to ga omoguava. Ishod svega jeste u njemu, ali do toga
ne moe doi dok meditativnom disciplinom ne transcendira um i tako spozna da on
sam nije nita sam po sebi, ve da je ishod svega. Bez takve spoznaje, koja je mogua
jedino meditativnom disciplinom i transcendencijom uma, njegov Ego (koji postoji
samo u umu) postaje demon koji ga razara uobraenjem da je on sam centar svega,
takav kakav je dat pukim roenjem. Zato je ova istina uvana od javnosti i ak osuivana kao satanizam, jer ju je nemogue razumeti bez duhovne discipline umiranja 'starog oveka' i novog roenja. Ego mora potpuno da nestane da bi ovek zaista postao
ishod i centar svega. Bez nestanka on ispunjava mit o Luciferu, onome koji uobraava
da je kao individua izdvojen i nezavisan od celine (Boga). Takva izdvojenost daje
237

neophodnu svest o razlici subjekta i objekta (Lucifer je onaj koji daje svetlost razlikovanju subjektivne svesti naspram objekata), ali ako se dri samo sebe donosi i otuenost, sukob sa celinom. Otuda najistija doktrina probuenja, budizam, iskljuivo stavlja naglasak na potpuno nadilaenje i utrnue Ega razotkrivanjem njegove prave prirode, obuavanjem oveka da se probudi, a ne da ideju probuenja donese u njegov
svet snova.
Um je kao ogledalo koje nam omoguava da vidimo sebe i svet, ali ono daje
obrnutu sliku stvari. Tako nam um omoguava spoznaju, ali nam daje i obrnutu sliku
stvarnosti: ono to je naa Sopstvenost, univerzum, vidimo kao da je spolja i nama tu
svet; umesto svog jedinstva s celinom, vidimo sebe kao da smo izdvojene, posebne
individue (ego) koje neto ine svojom voljom. Tako um stvara ego. To je Luciferska
priroda uma.
Ali to izvrtanje uma je neophodno jer dua nikada ne bi uestvovala u ovom
ivotu da ovde ima ispravan um koji vidi pravu stvarnost - a potrebno je da ovde uestvuje bez seanja na svoju pravu venu prirodu da bi se razvijala i rasla kroz iskustva, rad i donoenje odluka. To izvrtanje uma je nain da Duh oplemeni prirodu, da
nae due transformiu prirodu samim svojim prisustvom, da prakrti slui purui. 77
Zaista, sve postaje jasno tek s uvidom da fizikim roenjem nismo uistinu roeni, i da je ovaj ivot tek priprema za istinsko roenje. Osnovna pretpostavka snkhye je
da ovek tek treba da se rodi i kroz disciplinu postane ono to uistinu jeste: Duh koji
sve omoguava (purua). Ovakav kakav je, prirodno nastao, on nije ni poeo da postoji, on se uopte ne razlikuje od ostale prirode (prakrti). Zato je njome i uslovljen. Zato
i pati.
Tek kada ovako postane kroz objektivnu svesnost, razumee konanu istinu da
sve to je dosad reeno da univerzum stvara svesnog subjekta i da je sve spoljanje
naa unutranjost - samo pola reenog, da je druga neizreciva istina - neizreciva jer se
ona samo postaje, a ne i saznaje - istina da samo svesni subjekt postoji, da nema nikakvog objektivnog sveta koji oblikuje subjekta, da se nita ne oblikuje, ne stvara niti
aktuelizuje. To su sve iluzije uma. Nieg nema tako to je sve samo Ja jesam.
Zato to je sva spoljanjost naa unutranjost kao Ja jesam, i zato to zaboravljamo sebe jer projektujemo i sebe i svet zbog identifikacije sa sadrajima razuzdanih
misli, proces probuenja subjekta kao ishodinog sredita univerzuma sastoji se u povlaenju te projekcije disciplinovanim obuzdavanjem i nadilaenjem bia nastalog
spontanom, prirodnom reprodukcijom, radi istinskog roenja u Duhu koji sve omoguava.
To je tema narednog poglavlja.

77

Ovo uvrtanje uma iz pravog objektivnog znanja (zamiljenog u obliku prave linije - l) u simulacije i simulakrume stvarnosti, moemo figurativno predstaviti kao neko sidro ili kuku (u obliku slova J ili U) s kojom se Duh
zakainje za zbivanje prirode, sa kojom nae due uestvuju u ivotu kao da se prvi put deava. To je planirani
zaborav due na samu sebe prilikom inkarnacije. Da je svesna sebe i svoje vene sutine ne bi mogla da uestvuje u radu i donoenju odluka u relativnom svetu iskustava, a to uestvovanje nju jedino razvija u svim aspektima
Boanskog. Takvim uestvovanjem u svim iskustvima ona osveava Boansko i transformie prirodu prema
Boanskom. Dua je emanacija Boanskog upravo zbog takvog osveavanja i transformacije.

238

KAIVALYA

ovek je jedino pogodno mesto gde se moe dogoditi probuenje univerzuma,

prosvetljenje bia. Jedino za tu svrhu kosmos ga je i oblikovao. Da bi je valjano ispunio, ovek mora lino doiveti sve osnovne injenice egzistencije onakve kakve jesu,
bez psihomentalnog, simbolikog ili mitskog iskrivljavanja. Brzina ovog doivljavanja
ne zavisi od vanjskih inilaca, ve od prisustva svesti o njima. Prisustvo svesti na
udesan nain odreuje vreme i vanjske dogaaje, privlai ih i ubrzava u ispoljavanju
sutinskih inilaca egzistencije. One bi preputene prirodnom odvijanju i same prole
kroz ovekovo iskustvo tokom njegovog ivota (jednog ili vie), dok prisustvo svesti
ubrzava i saima vreme njihovog neminovnog iskuavanja na mnogo krai period.
Njihovo svesno ustanovljavanje, kakve zaista jesu, oslobaa i razreava sve vorove u
srcu ovekovom i ini ga podobnim da bude pravo mesto kroz koje e se ispoljiti Duh
koji sve omoguava.
Re kaivalya oznaava stanje onoga to je prosto, nepomeano ni sa im, autentino, isto, pa otuda sadri ideju savrenstva i potpunosti. Zato se koristi da oznai
savrenstvo proienja Duha-oveka (purua) njegovim izdvajanjem iz svega to mu
nije autentino. U tom smislu ona oznaava izdvojenost i otcepljenje ovekove sutine,
purue, od prolaznog bivstvovanja u vremenu, ovekovo vaskrsenje iz smrtnog u besmrtno i neroeno, iz nepostojanja u postojanje.
Nema proienja i osloboenja bez razumevanja afektivnog vezivanja u svim
dimenzijama bia. Kako je vor zavezan tako se mora i razvezati. To je jedini put da se
proisti Duh ovekov od svake neautentinosti bivstvovanja, prevlada alost, patnja i
iluzija sree, da se konano doe do kraja vremena tokom kojeg ovek nije ono to
oduvek jeste, a to kroz vreme uzalud oajniki trai da postane u budunosti.
Budnost (buddhi), koja se na ovde prikazan nain ostvaruje, jeste prisustvo svesti u samom biu. Kako bie ve jeste energija svesna sebe, ovekova budnost nije
nita drugo do oputeno doputanje da ona to i bude kroz njegovo ivo iskustvo, doputanje da univerzum bude svestan sebe kroz oveka. ovek to doputa tek kada odvrati
svoju svesnost od robovanja objektivaciji koja se ostvaruje kroz telo, oseaje, opta
stanja uma i svaku misao. Ovakva objektivacija uspavljuje potencijal svesti koji svaki
ovek prirodno ima, uspavljuje ga iluzijom o vremenu, o supstancijalnosti zbivanja i o
njegovoj izdvojenoj individualnosti. Nita oveka ne uspavljuje toliko kao izvesnost
da e se svakog jutra probuditi u istoj sobi u kojoj je zaspao i nastaviti dotadanji
ivot, da e posle svakog koraka uiniti jo jedan, da e nakon svakog izdisaja ponovo
udahnuti, da ivot kakav mu je poznat sigurno nee nestati. Najtvri san je ubeenje da
e spolja dobiti ono to mu je sutinski neophodno. To znai da nije svestan da to ve
jeste. Ova sigurnost mu omoguava da svakodnevno mehaniki ivi u fizikom svetu
iako je nesvestan njegove prave prirode. Da je nema, i da je svesniji, lako bi prelazio u
druge dimenzije. Ali takoe ga ovakva izvesnost ini neodgovornim, destruktivnim i
zlim u svojoj nesvesnosti. ovek je tano onoliko destruktivan, zao i nesvestan koliko
je ubeen da je svako bie vrsto i da postoji samo po sebi kao posebna individua
koja dela po svojoj volji, da je ono neko ili da je neije pa mu shodno tome moe i
239

uiniti neto; koliko ne uvia da je sve to biva, svako bie, samo talas trenutno
oblikovane jedinstvene energije univerzuma; da ovek tek treba da se rodi. Jedino
kada mu se vrstina bia raspadne pred oima, on se budi ili se sam psihiki raspada
ako je previe poistoveen sa njegovom iluzornom supstancijalnou, sa onim to se
raspada. ovek se budi samo kada nema izbora, izvesnosti i nade da utoite moe
nai spolja, u biu kakvo objektivistiki i ulno doivljava, kada shvati da postoji zato
da bi se ivot svesno iskuao, prepoznao i prosvetlio u njemu, a ne da bi on naao utoite u biu. Duh ovekov treba da bude osloboen od svih zavisnosti i od svih briga
za opstankom, jer neuslovljenost koja omoguava sam opstanak bia njegova je bit.
Sutina duhovnog osloboenja ili probuenja jeste u pravom odnosu prema bivstvujuem, u autentinom odnosu oveka (purue) prema biu (prakrti). Kada se meu
njima uspostavi pravi odnos, dogaa se prepoznavanje iskonske nezavisnosti Duhaoveka od prakrti. ovek svojom budnou ispravlja taj odnos i postavlja ga u pravo
stanje. Bie nije problem, ve neuvianje njegove stvarnosti od strane neprobuenog
oveka. Nezavisnost svoga Duha ovek ne treba da stvara, jer ona oduvek postoji,
nego samo da je prepozna i da se svesno usaglasi s njom. Jedini nain da ovek ustanovi svoju nezavisnost od prakrti, koja sutinski ve postoji, jeste da u potpunosti
osnai potencijal budnosti (buddhi) koji je priroen svakom zdravom oveku; dakle da
osvesti ono to ve jeste. Budnost se ne jaa nikakvim koncentracijama (osim ako se
koncentracija ne praktikuje samo kao mera disciplinovanja nemirnog uma). Tako se
samo do ekstrema jaa ve postojea vezanost i neuravnoteenost prirodnog bivstva
izdvajanjem jednog svesnog stava na raun nesvesnih sadraja. Dok ima bilo kakvih
vezanosti i jednostranosti - nema budnosti. Budnost se jaa jedino postojanim prisustvom u svim pojavama i dimenzijama bivstvovanja. Takva postojana panja mora biti
osloboena svakog mentalnog prosuivanja (manas) i linog odreenja (aham-kra),
inae nee biti prisutna u svim dimenzijama bivstva (tanmtr i maha-bhtni). Smo
njeno prisustvo je nezavisnost (kaivalya). Svako ko je ikada bio budan zna da je tada
bio i nezavisan u toj meri da jedino moe rei kako je sma nezavisnost upravo budnost.
Ve smo videli kako su sve dimenzije prirode izraene kroz velika poela,
maha-bhtni. Njihove vibracije stvaraju razliite gustine zbivanja i brzine vremena
koje oblikuju sav kosmos. One su mikrokosmiki saete u ljudskom biu tako to sainjavaju njegovo fiziko telo (zemlja), oseanja (voda), opta stanja uma (vatra) i svaku
misao (vazduh). Od svih dimenzija kosmosa sainjen je, dakle, i ovek, pa on zato
svoju budnost mora ustaljivati u skladu sa njima, a ne nekako drugaije. Dakle, svoju budnost mora osnaivati na etvorostruki nain: naspram (1) tela, (2) oseanja, (3)
optih stanja uma i (4) svake misli. To su etiri osnove na kojima se panja mora postojano sabrati i uvrstiti u razumevanju svake posebno. Svaka se od ovih dimenzija
bia svesnim upoznavanjem rastvara od iluzije supstancijalnosti i svodi se na njen
ishod - akau. Kada se to uini sa svima zajedno, nastaje trajna budnost.
ovekov je ivot u tolikoj meri nesvestan i neuravnoteen da on i ne uvia ta
ga odreuje i sainjava, gotovo nikada ne razlikuje prirodu svoga mentalnog stava od
oseaja i fizikog stanja, a kada to i ini, onda samo privremeno i bez trajnog ustanovljenja. Meuzavisnost ovih sainitelja uslovljava svest da se smatra identinom s njima
i sadrajima njihovog iskustva o svetu. Njihovo razumevanje putem meusobnog razlikovanja smo po sebi uravnoteuje (zbog guna) neujednaene tokove ivotne energije (prna) u svakoj dimenziji zbivanja, i time oslobaa prisustvo iskonske neuslovljenosti. Za to nije potrebno nita drugo do objektivno razumevanje. Ono ima dve faze.
240

Prva je razlikovanje etiri dimenzije bivstvovanja koje su dotle delovale meuzavisno

i zato uslovljavajue, i temeljno upoznavanje svake od njih posebno. Druga je spontana primena uvida (vipassana) o ova etiri sainitelja bez odreenog vebanja, onako
kako se u ivotu zbivaju svi zajedno.
Sve etiri dimenzije jaanja uvida predstavljaju progresivno ienje svesti od
raznih fiktivnih sadraja i obmana, i njeno osposobljavanje da se suoi i sjedini sa
biem kakvo ono zaista jeste. Stalna prisutnost panje (satipatthna) nije nita drugo
do intenzivno saimanje vremena bolnog lutanja u prostorima neautentinog bivstvovanja, i samoubrzanje procesa koji je imanentan prirodi kao i svakom biu: da doe do
slobode u kojoj moe autentino da bude. Postojanom sabranou panje mudro se
ostvaruje ono jedino to se inae mora ostvariti u ivotu: uveava se prisustvo svesti o
Duhu koji sve omoguava (o neuslovljenosti postojanja) u ovekovom biu, i time se
brie patnja. Sma svesnost predstavlja ubrzanje vremena zbivanja i dovodi ga do
krajnjeg ishoda u budnosti. Osveenje, kao saimanje vremenskog iskustva, praktino
se svodi na postizanje nezavisnog prisustva usred psihofizikih procesa sopstvenog
bia i razumevajuem pragmatinom odnosu prema njima. Ba kao to se to ini sa
vanjskim stvarima, jer Duh je nezavisan od svih deavanja u biu. Samo takva objektivnost u sebi omoguava istinsko upoznavanje bia u svim njegovim dimenzijama, a
rezultat toga nee vie biti neki zakljuak, stav ili mit, kako je to uvek bivalo sa drugaijim upoznavanjem bivstvovanja od ovde opisanog, ve jednostavna budnost i osloboenje.
Ne radi se, dakle, o objektivnosti koja deli i otuuje oveka od sveta, ve o zrelosti njegovog Duha s kojom on svet dovodi do autentinog ishoda. Kao to roditelj
doivljava sazrevanje svoga deteta, tako i ovek u ovoj vebi sagledava svoje psihofiziko bie kakvo jeste i time ga transformie do duhovne zrelosti. to je ovek stariji i
zreliji, utoliko manje spava, vreme mu bre prolazi i manje se vezuje za iskustva fizikog ivota koja su tako privlana mladim ljudima. to je ovek zreliji to je budniji i
nezavisniji od zbivanja. Ovde opisano osveenje nije nita drugo do ovladavanje stihijom prirodnog zbivanja u telu, oseanjima i umu direktnim suoavanjem sa njima
samima kakvi jesu - a ne sa njihovim sadrajima, kao uvek do tada. Stoga je ovo suoavanje veoma neprivlano, nezanimljivo i odbojno jer ne donosi nikakve nove sadraje, zakljuke, ubeenja i nade koje bi bile privlanije od prethodnih. Ova praksa ih sve
rui da bi se omoguila iskonska sloboda koju je ovekov Duh imao pre roenja tela,
pa i nastanka samog sveta. Svest ove iskonske slobode je utoliko prisutnija, ukoliko je
Duh neuslovljenosti nadmoniji od mehanizama steenih navika u ponaanju, govoru i
miljenju. Taj prirodni mehanizam je u dosadanjem ivotu uvek imao nadmo i zloupotrebljavao je svesnost za pasivno osvetljavanje svoga delovanja. Ovde se zahteva
preokret takve situacije: da se s neuslovljenom sveu ovek u svakom trenutku izdvaja i isti (kaivalya) od svega to trenutno uslovljava njegovu autentinost i slobodu, od
svega to nije on sm u apsolutnom smislu, to ga odvaja od prisustva u transcendentalnom Duhu.
ovek, dakle, moe iveti na dva naina. Prvi mu je prirodno dat, spontan i
nesvestan kao kod veine ljudi, ivotinja i svih ostalih bia. Sve prirodne funkcije se
mogu nesvesno ispunjavati, kao to nam pokazuje funkcionisanje naeg organizma
koje se obavlja bez nae svesti, dok nam ovek pod hipnozom pokazuje da je mogue
obavljati i mnoge sloene funkcije bez svesti o njima. Upravo tako funkcionie ivot
prosenog oveka; on je hipnotisan raznim fikcijama i konceptima verskih ili drutvenih ubeenja. On vodi iz roenja u starost i smrt. Nigde drugde. Drugi nain je nadila241

enje prvog linim stremljenjem protiv bujice ivota, uzvodno od toka opteg preputanja prirodnim zbivanjima, to je put pobednika nad stihijom, put oveka. Ovim
putem kreu ljudi koji su dovoljno senzitivni da osete kako prvi, nesvestan nain ivljenja nije autentian, i da proizvodi samo patnju. Meutim, njihovo kretanje 'protiv
bujice' je samo spontana reakcija na to stanje, a svaka reakcija je nesvesno uslovljen
in. Oni najee negiraju ivot, ili na konstruktivan nain, odlaenjem u manastir,
odricanjem i podvrgavanjem nekoj disciplini, ili na razne devijantne naine. Ali, onaj
koji kree ka probuenju ne ide protiv struje ivota, ve prelazi na drugu obalu, on
savladava nesvesnu stihiju bivstvovanja njenom transcendencijom, a ne borbom protiv
nje; jer borba podrazumeva prihvatanje nesvesnosti kao sebi svojstvenog stanja - a da
je nesvesnost naa prava priroda, nikada ne bismo mogli da budemo svesni. Mi smo
ve na drugoj obali; samo treba toga da budemo svesni.
Stalnim osveenjem tela, oseaja, optih stanja uma i nastanka svake misli,
bie se uravnoteuje i isti od starih, prirodno uslovljenih naina ponaanja, ovek se
oslobaa svoje vezanosti za ivot jednako kao i odbojnosti prema njemu, upravo zbog
spoznaje njegove prave prirode. On srei i nesrei okree lea, radosti i tuzi prolih
vremena. Ravnoduan je u svim okolnostima i smiren u proienom prisustvu sopstvene neuslovljenosti.
Ovde izneti opisi naina za postizanje trajne budnosti samo su osnovni i neophodni uslovi za njeno postizanje. Tek kada se oni ispune moe se doi do individualnog iskustva probuenja koje je neponovljivo i za svakog oveka jedinstveno. Kao i
osnovna shema snkhye koju smo do sada osvetljavali, i ovo je samo mapa za lake
snalaenje na putu probuenja kojim svaki ovek mora sam da proe na svoj nain, a
ne recept za njegovo ostvarenje koji je namenjen svima. Celo ovo poglavlje zasnovano
je na Buddhinom Velikom govoru o temeljima sabranosti (Mahasatipatthna sutta) i
predstavlja njegovu proirenu verziju, ukljuujui i Kratak govor o nitavilu (Culasunnata sutta) na kraju. Iako saet, ovaj prikaz puta je univerzalno vaei, jer se ne
bavi akademskim raspravama o tome ta je snkhya a ta budizam, niti nametanjem
bilo kakvog stava, ve proienjem svesti od svih sadraja i stavova koji uslovljavaju
slobodu bivstvovanja kao takvog. Spremnost za ovakav put proienja je osnovna
pretpostavka za razumevanje oba sistema.
Put proienja ima samo dva principa: 1) Postojano opaanje svih zbivanja u
telu, oseajima, umu i sadrajima uma - a naroito oseajima koji prate ostala tri zbivanja. 2) Nereagovanje na ta zbivanja vezivanjem, odbojnou ili zaboravom, i zadravanje ravnodunog ustanovljavanja svega kako jeste.
Sva bia reaguju na zbivanja i tako se upliu u njih i ive u ropstvu. Put slobode
je da se najpre vide zbivanja kakva jesu i, kada se to ispravno uini, tada se ovek
oslobaa spontanog reagovanja na sve utiske (samskare) koje one izazivaju, jer vidi da
to nije on, niti je to njegovo. To je sve svojstvo prakrti, a ne njegovog Duha. On je
oduvek iskonski slobodan, njegova sutina je ve ista svest i, da bi bio to to jeste,
treba samo da osvesti zbivanje i prestane da, zbog identifikacije s njim, slepo reaguje
na njegova uslovljavanja. Jer nesvesna reakcija na postojea zbivanja, izaziva nova, i
tako se stvara lanac uslovljenosti. Tek kada se oslobodi slepe reakcije, ovek poinje
svesno i spontano da dela u skladu sa Duhom koji sve omoguava.
Ovde su dati opti principi probuenja ovekovog, a ne ostvarenja bilo kakvog
ideala iz oblasti religija i verovanja.
Sutina meditacije, i duhovne kulture uopte, jeste u tome da se svest, koja inae menja svoja stanja, uini stalno prisutnom tokom svih zbivanja tela, oseanja i uma
242

24 asa. Dakle, i za vreme sna - to su, videli smo, lucidni snovi. Ovaj proces zahteva u
poetku izuzetan napor samospoznavanja (nana) i potpunu posveenost. To je ujedno
i proces ocelovljenja u jedno Ja. To se postie meditacijom koja se radi u sedeem
poloaju izvesno vreme. Kada tako steeno iskustvo iste svesti u meditaciji postane
dovoljno jasno, treba da se uspostavi kontinuitet prisustva takve iste svesti bez veih
oscilacija tokom ostalog zbivanja u svakodnevnom ivotu. Smo se zbivanje tada
pokazuje kao energetski fenomen koji je svestan sebe. Smo bivstvovanje se pokazuje
kao svesno samo po sebi bez ikakvog ovekovog napora, i on je sada stalno budan.
On, dakle, postaje budan tek predajom celini koja je svesna sebe. Svaki napor tada
prestaje, jer trajna budnost je in predaje (bhakti) i oputenosti. Kao to postojanje
uvek postoji, tako je i budan ovek uvek svestan, jer njegova svest je isto to i postojanje. On je uvek budan jer nije identifikovan s biem, koje ima razliita stanja, ve se
predao onome to bie omoguava, a najpre omoguava svest o njegovom postojanju.
Prestanak identifikacije s biem mogue je jedino nakon iskustva transcendencije
uma u meditaciji. Nikako drugaije. Budnost nastaje sama od sebe kada nestane
napor za odravanjem prisustva svesti u prolaznom i promenljivom zbivanju, jer se
uvia da je svest ve prisutna kao ishod ili temelj smog postojanja, venog bivstva iz
kojeg sve izvire. Budnost je kada svest ne identifikujemo sa svojim umom, ve sa
samim postojanjem. Ali, do slobodne budnosti se dolazi samo nakon vrhunskog napora za odranje prisustva svesti - odnosno sopstvenog linog prisustva u zbivanju. Svest
je kroz uobiajeno postojanje neprosveenog oveka bezlino prisutna. Svrha meditativnog napora je u tome da se toj bezlinoj svesti postojanja d olienje naeg bia, da
svest postane lino iskustvo ovde i sada.
Najvei paradoks je u tome da se napor osveenja bia odvija kroz iskustvo to
nisam ja i to nije moje svojstvo koje se odnosi na telo, oseaje, opta stanja uma i
svaku misao. (1.Kor. 4:7) Razlog za ovaj paradoks je u tome to je sutina svesti u
nadilaenju (transcendiranju) onoga to se osveava. injenica da smo neega objektivno svesni znai da smo iznad toga, isto kao to moramo da budemo izvan onoga to
elimo da vidimo u celosti. Da bismo se videli celi u ogledalu moramo biti izdvojeni
od njega. Zato za ono to smo postali svesni, moemo jedino rei da nije nae. Sloboda
od poistoveenosti sa svakim zbivanjem je ista budnost. Dakle, svesnost se jaa oslobaanjem od poistoveenosti. Osveavajui telo, oseanja i um, mi ih nadilazimo
postajui ono beskrajno i neuslovljeno to ih omoguava. Jedini nain da se to ostvari
jeste da ih sagledamo kakvi zaista jesu. Kada to uinimo, postajemo vei, iri i moniji
od njih. Kada bie osvestimo kakvo jeste, i tako ga nadiemo, tada tek moemo da ga
prihvatimo. Dotle je ono nas dralo i zato smo bili njime porobljeni, a sada smo slobodni jer smo isto to i Duh koji bie omoguava.
Ovaj paradoks e postati manji ako imamo u vidu da se meditacija sastoji iz dve
faze. Prva je dolaenje do posmatraa sticanjem potpune svesti o zbivanju tela, oseanja i uma. Taj najvii posmatra je aham-kra kome svesnost daje buddhi. Kada se
to ostvari, postae jasno ono to omoguava posmatraa, a to je svedok cele prakrti,
purua. Kljuna je spoznaja da posmatra nije svedok, da su buddhi i purua razliiti.
Otuda iskustvo to nisam ja, to nije moje. Naime subjekt koji sve spoznaje, ahamkra, i sve objektivno to se spoznaje sastavni su delovi iste prakrti - to je ono to
uvia svedok, purua. Tako se on razlikuje.
I manas i aham-kra sprovode funkciju razlikovanja, ali na nivou ula i akcije.
Buddhi je ista inteligencija, najvia mo razlikovanja za koju je ovek sposoban. U
njemu se odvija razlikovanje purue od cele prakrti. Njegova mo razlikovanja se raz243

vija i jaa meditacijom koja nije nita drugo do napor i uvebavanje da se sve aktivnosti bia opaze na sve dubljem i finijem nivou, pre nego to se manifestuju na grub
nain, a to je onaj koji opaamo ulima i umom. Kada se ostvari najdublje i najfinije
mogue opaanje bia, a to je sam nastanak misli kao najfiniji pokret bia, tada posmatra boravi u sebi, ovek postie samosvest ili budnost: buddhi. Tako proien buddhi
sam, automatski donosi spasonosno razlikovanje purue.
Kontemplativna praksa, iji su osnovni principi ovde izneti, predstavlja ovekov prvi pravi okret ka duhovnoj slobodi i probuenju, ka spasonosnoj diferencijaciji
purue i prakrti, ime se oboje ostvaruju u smislu. Apsolutno sve to je ovek inio
pre ove prakse odnosilo se na iskustvo bivstvovanja (prakrti) i karmiko dozrevanje u
njemu. S ovom praksom on po prvi put u itavoj svojoj karmikoj evoluciji istinski
okree panju k sebi ili svojoj autentinosti, ka purui. Negovanje takve panje, okrenute k sebi, pod kojom dozreva on sam kao nezavisan Duh, jeste ono to ga ini slobodnim, uvek budnim i zaista beskrajnim. Nita drugo.
Prema Buddhinim reima u ovom ogranienom telu, ne veem od rukohvata,
sadran je svet, pojava sveta, ishod sveta i put koji vodi ishodu sveta (Anguttaranikayo, 4,45). U oveku koji meditira dovrava se ishod univerzuma.
Ovde izneto osveenje ima etiri dimenzije, u skladu s dimenzijama prirode.
Posmatrane piramidalno, najnia i najgrublja dimenzija zbivanja je telo, zatim, neto
finija, oseaji, pa opta stanja uma ili raspoloenja kao jo finija, i same misli kao najfinija dimenzija zbivanja naeg bia. Da bi se bie transcendiralo i ovek predao Duhu
koji ga omoguava, i koji je njegov ishod, to se mora uiniti na njegovoj najfinijoj
dimenziji zbivanja, nastanku misli. Ali, ako se meditacija zasniva samo na transcendenciji misli, ona je nepotpuna, ako se u tome i uspe, to iskustvo nije trajno, ovek se
stalno iz njega vraa u ranija nia stanja svesti - zato to nije osvestio celo bie, sve
njegove dimenzije. Tako se od cele prakse pravi ritual i jo jedna navika. Svaka
dimenzija zbivanja ima svoje samskare, svoja T-polja koja je oblikovala ponavljanjem,
i ta polja imaju svoju gravitaciju, privlanu snagu koja nas zavodi i opinjava. Zato se
svaka dimenzija mora posebno osvestiti, uvideti kakva zaista jeste i razobliiti sve njene samskare. I druge duhovne tradicije oseaju neophodnost da se bie osvesti u svim
dimenzijama, ne samo u sferi misli (ideja), ali to izraavaju na nejasan i maglovit
nain, kroz razne (boije) zapovesti, tabue, moralne norme, propise koji obuhvataju
sve, pa i jelovnik. Judeo-hrianske moralne obaveze se uglavnom bave fizikom
dimenzijom zbivanja (ponaanjem), a manje mentalnom, i nigde dovoljno jasno ne
naglaavaju jedinstvo fizikog, oseajnog i mentalnog. Tradicija verske predanosti
(bhakti) uglavnom naglaava oseajnu dimenziju bivstvovanja. Jedino je u tradiciji
joge neophodnost osveenja celog bia osloboena svakog demonizma i idolopoklonstva, i svedena je na praksu, na opta pravila ispravnog postupanja (yama), i specifino
jogistike obaveze (niyama). Buda je na osnovu njih izneo celovit proces osveenja
(meditacije) jer je zahvatio sve dimenzije bia, od najgrublje do najfinije. alosno je
to i danas postoje mnoge budistike kole, ili sekte, koje ne uviaju neophodnost
celovitog osveenja, nego naglaavaju samo neke njegove aspekte (disanje, oseaje ili
um zasebno).
Klju osloboenja je u celovitom osveenju bivstvovanja, u svim njegovim
dimenzijama (telo, oseanja, opta stanja uma i svaka misao). Ako previdimo jednu
dimenziju, njeno neosveeno zbivanje e biti uzrok nae patnje i oseanja ropstva.
Ako naglasimo samo jednu, na primer, mentalnu (bavei se nekom meditativnom 'tehnikom', molitvom ili ponavljanjem mantre), ma kakve uvide i iskustva imali, padae244

mo uvek iznova natrag u nia stanja povueni teinom ostalog dela neosveenog bivstvovanja, i uzalud emo ponavljati tu jednostranu praksu u nadi da emo trajno dostii
uzvieno stanje ako ga samo dovoljno puta ponovimo.
Na kraju ovog opteg uvoda moramo naglasiti sledee kljune stvari. 1. Ovde se
radi o transformaciji kvaliteta samog bivstvovanja ovekovog, a ne o sticanju nekog
znanja ili nove 'vere'. Bie se transformie na vii nivo postojanja samim osveenjem.
Svetlost svesti sama po sebi preobraava bivstvovanje na vie nivoe, a ne bilo kakva
aktivnost s namerom postizanja takvog cilja. 2. Svest se stie najpre posmatranjem
strukture zbivanja uma, oseanja i tela, a zatim naporom da se zaustave nepovoljne
navike i stanja, i omogue povoljna. Jedino borbom protiv starih navika i naina bivanja stiemo vie svesti. Uvek kada odolimo nekoj stihiji koja nas je uslovljavala da
delujemo po njenom diktatu, postajemo jai u budnosti i blaenstvu. Smo posmatranje ili svedoenje nee nam dati vie svesnosti, ve e nam jedino omoguiti uvid kako
da se borimo protiv struje mehanikih navika tela, oseaja i uma kojima smo porobljeni. Jer, mi nismo zarobljeni u telu, oseanjima niti umom. Zarobljeni smo jedino svojom identifikacijom s njihovim nesvesnim navikama u delovanju koje se mehaniki
odravaju.
1. Osveenje tela
Telo je zbirno mesto svih zbivanja bia, svih oseaja i mentalnih stanja. Stoga,
da bismo bili svesni oseaja i uma, moramo najpre biti savreno svesni tela. Kada smo
obuzeti oseanjima i mentalnim sadrajima uvek zaboravljamo na smo telo, tako da
ono ostaje najnesvesnije podruje bivstvovanja, iako je osnovno. Uvek smo svesniji
onoga to zamiljamo nego svog disanja ili sitnih pokreta lica i ruku. Da bi se ovaj
temeljni zaborav bivstvovanja suspregnuo i svest po prvi put u ivotnom iskustvu sjedinila sa njegovim zbivanjem, sa svim telesnim postupcima, najpre je treba vezati za
disanje.
Osveenje tela sainjava prvi dodatni 'svesni ok' s kojim se nakuplja energija
potrebna za kristalisanje vieg, energetskog tela.
a) Sabranost panje na dah
Osveenje disanja slui kao visak koji usmerava panju na telo i odvraa je od
dotadanjeg lutanja za psihomentalnim sadrajima i drugim objektima. Sabranost panje na dah odrava teite svesti na objektivno sagledavanje celine samog podruja
svakog zbivanja, na telo, i odvraa je od stare navike da bude opinjena i zavedena
apstraktnim sadrajima pojedinih zbivanja. Ovde se dogaa zaetak potpune odvraenosti Duha od uslovljenog bivanja u vremenu (prakrti), svesnost disanja sigurno nas
dri u sadanjosti, u stvarnosti ovde i sada. Zato ga treba dobro usaditi. Sabranost panje na dah, nezavisno od ostalih vebi, donosi obilne plodove u duhovnom proienju
ako se istrajno primenjuje. Sama po sebi ova je veba dovoljna jer direktno izaziva
odvraenost Duha od uplitanja u sadraje prirodnog zbivanja i uz istrajnost moe
dovesti do prepoznavanja potpune izdvojenosti purue od prakrti. Naime, samo disanje je automatski, prirodan proces. Njegovim osveenjem spoznajemo da to nije na
proces, ne moemo ni da ga zaustavimo, uviamo da mi uopte ne diemo nego priroda die u obliku "naeg" tela, i da tu nita nije nae. Tako se jaa svest o nezavisnosti
od tela.
245

(Pored vezivanja panje za disanje postoje i drugi metodi da se svest odvrati od

sadraja misli i objektivnog sveta. To se moe uiniti koncentracijom na odreeni
oblik, kao to je yantra, ili na odreenu re, mantru. Iako su efikasni, ti metodi su,
meutim, vezani za odreenu tradiciju i ideologiju, dok je osveenje disanja nezavisno od svega toga i prirodno je dostupno svakom oveku.)
Veba se obavlja na izdvojenom i mirnom mestu, par puta dnevno, najmanje
pola asa, sedei u ispravnom poloaju, a to znai pravih lea, ali udobno. Budnog
uma treba opaati disanje bez ikakvog remeenja, onako kako se ono smo odvija.
Jasno treba ustanoviti svaki udisaj i svaki izdisaj, kada je dah krai, a kada je dui.
Ustanovljavanje se obavlja ravnoduno, bez ikakvog mentalnog uplitanja i prosuivanja. Osveenje disanja slui da odvrati svest od stalne i optereujue vezanosti za psihike sadraje koji se tiu linog iskustva ili sveta, prolosti ili budunosti, i smiri se u
bezazlenosti smog bia koje oputeno miruje i die ovde i sada. Disanje je put kojim
se vraamo iskonskoj nevinosti naeg bia, bezazlenom postojanju, i oslobaamo svih
tereta ivotnog iskustva. Svakim udisajem telo treba da postane svesnije, svakim izdisajem oputenije i mirnije. To je osnovni zahtev ove vebe.
b) Osnovni poloaji tela
Svesnost cele povrine tela, koja je steena u poluasovnoj vebi sabranosti
panje na dah, mora se zadrati i u svakodnevnom kretanju. Da bi se u tome uspelo,
najpre treba razviti sposobnost da se uvek bude svestan etiri osnovna poloaja tela:
hodanja, stajanja, sedenja i leanja. Svaki od ovih osnovnih poloaja mora biti jasno
ustanovljen, a prelazak iz jednog u drugi mora se obavljati kao unapred svesna namera.
c) Svi pokreti
Kada smo bez napora postali svesni smenjivanja etiri osnovna poloaja tokom
celog dana, moemo lake prei na osnaenje prisustva panje na sve vanije pokrete
koje inimo svojim telom. (Oni najsitniji nisu vani za vebu.) Kada menjamo pravac
hodanja; kada gledamo pravo, a kada u stranu; kada savijamo a kada ispruamo svoje
udove; kada oblaimo i svlaimo odeu i ta nosimo u rukama; dok jedemo, pijemo,
vaemo doivljavajui ukus i gutamo, kada obavljamo sve fizioloke potrebe tela,
kada nameravamo da zaspimo i kada se budimo; kada govorimo i kada utimo, primenjujemo sabranost panje.
Ravnoduno ustanovljavajui sve opisane postupke stiemo jasan uvid u svrsishodnost i opravdanost svakog postupka, da li je samo proizvod mehanizma navike ili
je objektivno opravdan, pa tako prestajemo da gubimo energiju u nepotrebnim i esto
besmislenim aktivnostima. Zatim jasan uvid u najprikladniji nain obavljanja svakog
postupka u skladu sa trenutnim okolnostima, nezavisno od steenih navika i obiaja,
plahovitosti i udnji. Ustanovljavanje svih postupaka tela treba da nas odrava sabranim i samosvesnim za sve to inimo tokom celog dana; svaka aktivnost moe i mora
biti ukljuena u sabranost panje, makar u osnovnim elementima.
Po prvi put u ivotnom iskustvu ovakvim vebanjem dolazimo do spoznaje: Ja
sam inilac svakog svog pokreta i dela. To je, prema shemi, integracija svesti iznad
indriyni, u aham-kru i kristalizacija jednog Ja. Ovo znai da je ujedno integrisan i
manas. Dotle je svest o sebi kao jedinom iniocu svih ponaanja bila prisutna, ali
246

manas je bio dezintegrisan na sadraje pojedinih zbivanja, u mnotvo Ja, i zato je takva svest bila slaba i pasivna, nije bila prisutna u celosti kao odluujui i odgovorni
inilac. U aham-kri se integrie svest posmatraa kao i jedno stalno Ja koje je uslov
za stalnu prisutnost svesti. Stalnim osveavanjem svih svojih pokreta mi jaamo jedno Ja u sebi, postajemo celoviti. Odgovornom spoznajom sebe kao jedinog tvorca
svakog postupka u mislima, reima i delima, stie se objektivna svest o sebi s kojom
se uvia da je i onaj koji ini dela (a to je telo, indriyni) uslovljen i sainjen kao i
sama dela. Tako se na samom sebi praktino uvia istina da je svaka individualna tvorevina u prirodi zavisna, nepostojana i prolazna, dok je linost koja to opaa nezavisna
od tela i njegovih dela. Dakle, potpunim osveenjem i ustanovljenjem psihofizikog
initelja nuno dolazi do njegovog nadilaenja, zato to je svesnost uvek sm in nadilaenja ustanovljenog sadraja, dok je nesvesnost oduvek bila poistoveenost s njim.
Tako potpuna integracija svesti o injenju dovodi do nadilaenja subjektivne poistoveenosti sa initeljem (indriyni). Vano je razumeti da ovo nadilaenje dolazi samo
kao potpuna zrelost i odgovornost subjekta za svoje aktivnosti, a ta zrelost je upravo
nadilaenje subjektivnosti. Subjekt koji je poistoveen sa sobom nikada ne moe imati
odgovornost za svoje postupke niti objektivnu svest o njima. Jedino prihvatanjem stvari kakve jesu, kada se indriyni potpuno osvesti, linost postaje objektivno svesna tela
i samim tim nezavisna od njega, jer se tada energija preliva u aham-kru, a i shema
nam pokazuje da je linost ve u samom prirodnom poretku takva - nezavisna od tela.
Kada bi linost bila u jedinstvu s telom ne bi mogla da se razlikuje od njegovih
delanja, i celodnevno ustanovljavanje postalo bi preveliki teret zbog identifikacije svesti. To bi izazvalo neuravnoteenu centripetalnu upotrebu energije oko svakog umiljenog svojstva linosti i svakog postupka, to bi pokrenulo proces bezizlazne racionalizacije tako nastalih entiteta. Ovakvo vebanje e vrlo brzo pokazati da je nemogue biti objektivno svestan svih svojih postupaka pri zadravanju stare linosti i njenog
mehanizma postojanja putem identifikacije sa telom i smenom mnotva Ja. U tom sluaju linost bi se samo neumorno delila na posmatraa i posmatrano ili uinjeno.
Nedostatak odgovornosti i objektivnosti za uinjeno, svedoie o ovakvoj izoidnoj
podeli. Svesnost preobraava i oslobaa od svakog tereta ustaljenog i subjektivnog
naina postojanja. Zato je ovakvo vebanje zapravo proces odumiranja dotadanje linosti (to nije nita drugo do prestanak njene identifikacije sa telom) i otvaranja prostora sve veoj slobodi Duha u kojoj se za celo bie jasno uvia: To nije moje svojstvo, to nisam ja. Svi poloaji i pokreti koji se u ovoj vebi ustanovljavaju izgledaju
kao tui, a takoe i oseanja i stanja uma u narednim vebama. Postajui izdvojeni i
tui, vlasnitvo prirode (prakrti), a ne biti ovekove (purue), oni se, meutim, ne
osamostaljuju kao u izoidnoj podeli bivstvovanja koja nastaje nesvesnou, odbacivanjem i negacijom, nego se objedinjuju u smislu pod svetlou svesti kao jedinog odluujueg inioca, objedinjuju kao jedinstvena zbivanja prakrti, i nadilaze u slobodi
Duha koji ih sve omoguava. Dejstvo svesti se ogleda u sposobnosti preobraaja svih
navika u kretanju i miljenju, u moi odustajanja od njih, kao i adekvatnog uea u
njima.
Naputanjem poistoveenosti Duha ovekovog s telom, oseajima i umom, njihove aktivnosti nastavljaju svrsishodno da se odvijaju i to sa jo snanijom i istijom
energijom i inteligencijom prirode kojoj su u celosti oduvek i pripadali. Za nezavisan
Duh kretanje tela i miljenje pripadaju istom podruju prirodnih fenomena kao tok
reke, pad poutelog lista, let ptice ili kristalno presijavanje suneve svetlosti na snegu.
Nikada se priroda ne pokazuje tako zdrava i potpuna u svom savrenstvu kao u nespu247

tanom pogledu izdvojenog i nezavisnog ovekovog Duha. Suvino je pitanje da li priroda postie svoju svrhu i savrenstvo tek s buenjem Duha neuslovljenosti u oveku,
ili probueni tek tada zapaa iskonsko savrenstvo i potpunost prirode. Zbog relativnosti vremena prirodnog zbivanja oba ova dogaaja su uzajamna, oni se istovremeno
dogaaju zato to su podjednako stvarni. Nema sutinske razlike u tome da li priroda
postaje savrena tek u probuenom oveku, ili je on postao probuen zato to je uvideo savrenstvo prirode. U trenutku probuenja sabija se sve vreme razvoja prirode u
jedan dogaaj.
d) Odvraanje od tela
to se vie nasluuje sloboda, vie se Duh odvraa od tela kao od sopstvenog
bia. Ojaana objektivna svesnost je takvog kvaliteta da sve manje identifikuje Duh sa
telom, sve manje idealizuje telo kao neto svoje, celovito i postojano i sve ga jasnije
uvia kakvo zaista jeste, kao bioloki mehanizam zatvoren u kou koji se sastoji od
raznih organa: kostiju, mesa, creva, jetre, srca, plua, bubrega, krvi, mokrae, pljuvake, izmeta, malja, noktiju, zuba, mozga u lobanji i ostalog. Ba kao da se radi o vrei
ispunjenoj raznim predmetima.
Na ovaj nain treba bar jednom dnevno sagledati svoje telo, u svome duhu ga
ravnoduno secirati na sastavne organske delove. Ne samo kao ivu celinu ve i kao
le u svim fazama raspadanja, to e se kroz izvesno vreme toj ivoj celini neminovno
dogoditi. To vreme treba jasno da bude predoeno. Tako se Duh polako odvraa od
privrenosti telu, kao i nepotrebne odbojnosti od tela. Ko stalno ima smrt u vidu, na
ovakav, objektivan nain, nee pogreiti ni u emu, nee gubiti vreme, uvek e uviati
ivot kakav jeste jer e ga doivljavati u potpunosti i s ljubavlju.
e) Osnovni elementi tela
Na kraju sabranosti panje na telo stoji uvid o osnovnim elementima koji sainjavaju ono to smatramo naim telom. Ovo je finiji nain odvraanja od prethodnog.
To su element zemlje, element vode, element vatre i element vazduha. Oni simbolino
prikazuju osnovne osobine materije: vrstinu, prianjanje, toplotu i kretanje. Objektivan
i bezlian pogled na telo otkriva da je to bie samo njihova kombinacija na delu, i da
se uvek moe prepoznati kao takvo. to ee svoje telo treba prepoznavati na ovaj
nain, sve dok ne postane i jedini. Tako e se uvideti jedinstvo tela sa celom prirodom
u svim njenim dimenzijama koje su prikazane istim elementima.
Na ovako opisan nain treba praktikovati osveenje tela. Pri tome treba imati
na umu inioce nastanka tela, a to su spontana delatnost uzronog nastajanja svega u
prirodi i hrana, odnosno cirkulacija prne. Dok se to ini, ne treba meati predmet svoje sabranosti sa drugim podrujima bivstvovanja, sa oseanjima ili stanjima uma za
koja postoje posebne vebe, ve se iskljuivo drati tela. Tek sa njegovim osveenjem
svesnost treba proiriti sledeom vebom. Da bi se osvestile vie dimenzije bia, oseanja i misli, mora se najpre svesno ovladati osnovom njihovog deavanja, samim
telom. Za poetak je dobro da se sabranost panje na telo u svim vidovima (a, b, c, d, e
- svaka posebno) intenzivno veba samo u odreeno vreme tokom dana u odabranim
uslovima, pri emu se pokreti mogu izvoditi malo usporeno radi lakeg odravanja
panje na njima. Kada svesnost svih telesnih zbivanja postane lake prisutna, moe se
osnaivati u svakodnevnom radu neprimetno za druge. Pri tome ne treba prisiljavati
248

panju niti prilagoavati pokrete, nego odravati njihovo jedinstvo. To to se dogaa,

treba da bude predmet budnog opaanja: kada se hoda, onda hodanje; kada se radi neto rukama, onda ruke; kada se govori, onda govor, a kada se sedi i ne radi nita, onda
sedenje i disanje.
Potpuno osveenje tela bie ve na poetku olakano ako svoju panju stalno
vezujemo za sredite njegovog zbivanja, za gravitacioni centar u donjem stomaku (pri
osnovnim poloajima), kao i na celu povrinu tela (pri svim pokretima). Osobina
nesvesnog delovanja tela je njegova nepostojanost i necentriranost u svom prirodnom
sreditu, teite njegovog delovanja podignuto je navie, ka glavi i mislima, i stoga je
neuravnoteeno kao kod iskrivljenog toka kome osovina nije uglavljena u sreditu. U
gravitacionom sreditu bia saima se vitalna energija i odatle deluje kroz celo telo.
Kada je taj proces delovanja iz sredita kristalisan sveu, vreme njegovog delovanja
je bre, to se ispoljava kao vea snaga i mo ostvarenja. 78
Dosadanji opis vebanja prisutnosti svesti (pod a, b, c, d, e) i usreditenje u
gravitacionom centru predstavlja samo unutarnji i stoga nepotpuni vid osveenja bia.
Ono e postati potpuno tek kada ga spojimo sa spoljnim vidom. On se postie tako to
emo pri kretanju kroz prostor (hodanju, vonji...) uvek imati duboko uverenje da se
mi, sa svojim sreditem, ne kreemo, nego ostajemo apsolutno nepokretni dok se prostor, sva bia i ceo univerzum kreu i okreu kraj nas. Na ovaj nain se direktno ukida
ropstvo objektivizaciji. 79 Meditacija pokreta je potpuna tek sa spoznajom da se nijedno
bie ne kree svojom voljom, ve da je sastavni deo svekreta kosmosa (jagrat), da se
to prakrti kree, da je svaki na pokret koji smo u ivotu uinili noen optim kretanjem ivotne energije (prane) kao list maticom potoka. 80
Ovo uverenje o ne-delanju usred delanja treba ostvarivati i u vebama osveenja oseaja i uma, kao da se oni kreu u svom dogaanju, a ne mi. Potpuna autentinost i nezavisnost purue bie ispoljena onda kada jasno doivimo da se naa sutina
ne kree u ivotnom zbivanju, da ak nikada nije ni uestvovala u njemu, nego da se
78

Koii Tohei u svojoj knjizi Book of ki daje koristan savet da se osveenje energije univerzuma saima na
pola, sve dok se to saimanje na polovinu ne skupi u nevidljivo malu taku u naem donjem stomaku, oko etiri
santimetara ispod pupka (jap. tan-den). Treba jasno oseati da, iako beskrajno saet u jednu taku, univerzum
nije izgubio mo, da je ona samo sabijena na jednom mestu, u gravitacionom sreditu zbivanja naeg bia. I to
nee biti iluzija. Odatle se moe izvui ogromna snaga koje iznemogao i psihiki poraen ovek nije bio svestan,
jer mu je teite delovanja bilo pomereno navie i zato slabo. Delotvornost vitalne energije poveava se imaginacijom kako se ona s udisanjem podie iz tla kroz sredite stopala sve do tan-den centra, dok se izdisanjem iri po
telu i kroz ruke, koje tako dobijaju pojaanu snagu, izlazi van na objekat s kojim se rukuje.
79
Zbog personalistikog karaktera univerzuma, da stvara subjekta, kada se ovek pomeri dva metra unapred,
univerzum nee za njega postati za toliko krai u tom pravcu. ovek je subjekat univerzuma i on se zato ne kree
kroz njega niti moe kretanjem doi do njegovog kraja. Univerzum se saobraava prema njemu, ovek je uvek u
sreditu univerzuma koji se kree i saobraava kako bi u njemu kristalisao svoju budnost - nigde drugde. Prema
Buddhinim reima u ovom ogranienom telu, ne veem od rukohvata, sadran je svet, pojava sveta, ishod sveta
i put koji vodi ishodu sveta (Anguttara-nikayo, 4,45).
80
Na koji nain prostor sainjava nae telo? Kretanjem najveih objekata koji sainjavaju prostor - kretanjem
planeta i zvezda, jer ira celina sainjava manju. Sve postojee sainjeno je od ivotne energije, a ivotna energija na Zemlji potie od magnetne indukcije koja nastaje kruenjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i
kruenjem Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode ivotnu energiju i sva
kretanja ivih bia. Kretanje Zemlje pokree nae telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i nae telo bi smo stalo i
raspalo se u prah. Tako, neprobuena bia se nikada ne kreu svojom voljom; ona su u potpunosti sainjena i
pokretana od strane ire celine. Mi nikada nismo udahnuli vazduh, niti smo pokrenuli ijedan otkucaj svoga srca,
kao to nismo niti ita drugo uinili u svome ivotu; sve je to priroda inila (i to govori o veliini njene moi, a
ne o naoj sutinskoj nemoi) dok smo mi samo zamiljali 'to sam ja uinio' i 'to je moje bie'. Svaka predstava o
naoj individualnosti i delanju je ista fantazija. Sve je Jedno. Usled tog jedinstva u svakom biu moe se spoznati sav univerzum. Svest o tom jedinstvu prirode takoe ukazuje da ga naa sutina nadilazi. Mi smo purua, a
ne prakrti.

249

telo, oseanja, raspoloenja ili stanja uma, i sve misli, sami zbivaju i kreu svojim
putem kao oblici prakrti, voeni istim zakonima kao i sve ostalo u prirodi. S postizanjem konane diferencijacije purue i prakrti ovo stanje e biti trajno i prirodno.
Sabranost panje na telo primenjuje se na sebi i na drugome, naizmenino a
zatim istovremeno i na sebi i na drugome. Koliko smo svesniji svojih postupaka, toliko
emo bolje opaati koliko su drugi toga nesvesni, i uoavati razliku u plemenitosti
koju donosi svesnost, od bede i runoe koju izaziva nesvesnost. Glavna odlika
osveenog tela je oputenost i ujednaenost govora i svih pokreta. Svesnost harmonizuje sve tokove energije ponitavanjem svih afekata, pa takav ovek smirujue deluje i
na okolinu.
Sabranost panje na telo je toliko uspena koliko osnauje nezavisnost Duha od
tela. Ona se ogleda u sposobnosti ovladavanja svim sklonostima tela i spremnosti za
njihovo naputanje. Sutina ove vebe je u tome da se svest oslobodi svih umiljenih
predstava o telu i dovede do uvida da ne postoji drugaiji telesni opstanak od ovde
opisanog. Zato sabranost panje na telo treba ustanovljavati sve dok ne ieznu sve
iluzije o nekakvom drugaijem opstanku i jedino preostane ovde opisani, uvek savreno jasan u neposrednom uvidu.
Uvidevi da je to sve delatnost prirode a ne njegova, ovek se vie ne brine za
ono to nije njegovo, on vie ne prianja za telesni oblik koji ivi u svetu, kao to iz
istog razloga nema ni odbojnost prema svetu niti telu, ravnoduan je i smiren u nezavisnosti sopstvenog proienja (kaivalya).
2. Osveenje oseanja
Neto finija dimenzija bivstvovanja od grubog tela jesu oseanja. Ona su direktno vezana za iskustvo telesnog zbivanja. Postoje samo tri stanja u kojima se oseanja
ispoljavaju: prijatno, bolno i neutralno. Svako od ovih stanja moe biti ovozemaljsko,
odnosno vezano za ivot u svetu (ulne prirode), ili uzvieno, to znai naklonjeno
odvraenosti od uslovljenog bivstva u svetu (duhovne prirode). Slino fizikom telu i
astralno, o ijem je dejstvu ovde re, moe u svom kretanju biti naklonjeno neemu
(zbog prijatnog stanja), odbojno od neega (usled bolnog iskustva) ili neutralno u
nekim periodima.
Ovde se ne radi o emocijama i upoznavanju njihovih beskrajnih sloenosti i
nerazreivosti, ve o smim oseanjima kao takvim, ovde i sada. Uvek problematine
emocije su sloene tvorevine koje nastaju tek meanjem oseanja sa fizikim zbivanjem, optim stanjima uma i pojedinanim mentalnim sadrajima, koji su ovde predmet posebnih vebi.
Treba uvek jasno prepoznati kakvo je oseanje na delu: da li je to prijatno, bolno ili neutralno oseanje; da li je to prijatno ovozemaljsko oseanje ili prijatno uzvieno oseanje (zadovoljstvo zbog uvida u stvarnost bia i nezavisnost Duha); da li je
bolno ovozemaljsko ili je bolno uzvieno oseanje (kajanje zbog svojih slabosti koje
ometaju izbavljenje); da li je neutralno ovozemaljsko ili neutralno uzvieno oseanje
(ravnodunost zahvaljujui uvidu u nezavisnost Duha i neugroenosti ishoda sveg bivstvovanja).
Tako se veba postojana sabranost ili trajna prisutnost panje u sebi i u drugome, uoavajui razliku u plemenitosti i smirenju kada su oseanja jasno ustanovljena u
nama prema opisanom modelu, i bedi koju izazivaju kod drugih kada su konfuzno
250

izmeana i poistoveena sa raznim sadrajima uma i telesnim iskustvima. Pri tome se

jasno moraju imati na umu inioci nastanka oseanja, a to su uzrono nastajanje svega
u prirodi, elja i ulni utisci, kao i razlaganje svih ovih inilaca tokom vremena. Oseanja su, kao i telo, nepostojana i prolazna, pa se zato treba osloboditi iluzija o njihovim trajnim svojstvima. Vebamo tako to sebi konkretno predoimo: U meni je sada
takvo oseanje. U prijatnom oseanju treba napustiti sklonost ka pohlepi; u neprijatnom oseanju treba napustiti sklonost ka odbojnosti i mrnji; a u neutralnom sklonost
ka neznanju i tupoj lenjosti. Dok se ovako ustanovljavaju oseanja kao takva, onako
kako se sma javljaju u svakodnevnom iskustvu, ne treba lutati na ostale predmete sabranosti panje (telo, stanja uma) ve se iskljuivo drati njih kao odabranog predmeta
za ustanovljavanje. Zato to ne postoje drugaija oseanja od ovde opisanih, jasno ih
treba razlikovati i ustanovljavati sve dok ne ieznu sve iluzije o raznim oseanjima i
njihovim svojstvima, koja nastaju konfuznim meanjem oseanja sa umom i telesnim
stanjima, i ne preostanu samo ovde opisana, uvek jasna uvidu.
Sabranost panje na oseanja, kakva ona sama jesu, bez prosuivanja o njima,
toliko e biti uspena koliko osnauje nezavisnost Duha od oseanja, njegovo neprianjanje ni za ta bivstvujue u vremenu preko oseanja, kao i neprianjanje za odbojnost
od bilo ega; njegovu ravnodunost i smirenost u proienju.
3. Osveenje optih stanja uma
Kao to se prve dve vebe uspostavljanja panje bave iskljuivo kretanjem i
opstankom tela (indriyni) na grubljem (fizikom) i finijem nivou (oseanja), tako se i
sledee dve vebe bave grubljim (optim) i finijim (svakim pojedinanim) stanjima
uma. Odavde se osveuje trojstvo manas, aham-kra i buddhi.
Kada se u umu javi pouda, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, ustanoviti
da je odsutna; kada se javi mrnja treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, treba predoiti njenu odsutnost; kada se u umu javi obmanutost, 81 treba jasno ustanoviti takvo
stanje, a kada je nema, osnaiti jasnou u kojoj svest obasjava predmet ili objekat svog
opaanja (telo, oseanja ili um) bez fiktivnih obmana koje ga krivotvore svojstvima
koja ne postoje i odvraaju od stvarnosti smog objekta ili zbivanja.
Pouda (vezanost), mrnja (odbojnost) i zabluda (neznanje ili nesvesnost) tri su
osnovna stanja uma koja porobljavaju oveka.
Takoe, kada se u umu pojavi strepnja treba jasno ustanoviti da je to strepnja
(od neeg posebnog to izaziva napetost i sputanost uma); kada se pojavi rastresenost,
da je to rastresenost (usled nepovoljnog uticaja mnotva sadraja ili objekata, to izaziva uznemirenost i stalnu potrebu za promenom); kada se u umu javi proirena svest,
da je to svest nastala izvan iskustva trodimenzionalnog tela (pisane ili vanulne informacije, seanja, ideje, steeno znanje iz udaljenih mesta, prolosti ili budunosti); kada
se javi suena svest, da je svest suena (na neko posebno i ulima dostupno opaanje
iz neposrednog okruenja u sadanjem trenutku); kada se u umu dogaa svesnost koja
nadilazi ulna iskustva i kree se u astralu, da je to svest koja nadilazi telesno iskustvo
(tokom vizije ili astralne projekcije), a kada je u umu svest koja ne nadilazi fiziko
iskustvo (indriyni), da je to svest koja zavisi od tela i ula; kada je um koncentrisan
na ono to se dogaa, da je koncentrisan, a kada je dekoncentrisan, da svest rasprava
81

U obmane spadaju seanja, fantazije, i nametanje fiktivnih svojstava predmetima i zbivanjima.

251

na vie procesa koji se smenjuju; kada je svest osloboena svih sadraja kojim je um
uslovljen (u meditaciji, dhynam), da je osloboena (od misli i prisutna je u biu bez
njih), a kada nije osloboena, treba jasno ustanoviti da je neosloboena i uslovljena
mislima (koje objekti izazivaju u umu - izvan jednoasovnog kontemplativnog zadubljenja, dhynam).
Tako se osnauje postojanost panje na sva opta stanja u kojima se um
(manas) uopte moe nai. Na ovaj nain treba ih ustanovljavati sve dok ne ieznu
sve iluzije da stanja uma mogu biti drugaija, beskrajno razliita ili uvek ista, i ne preostanu samo ovde navedena, uvek izloena znanju i jasnom uvidu. 82 Samo tako se postie svrha ove vebe da omogui prepoznavanje ovekove nezavisnosti od svih stanja
uma. Osveenje se primenjuje na sebi i drugome, naizmenino, a zatim istovremeno
na sebi i drugome. Pri tome se uoava razlika izmeu osveenih stanja u nama i njihovog nesvesnog smenjivanja kod drugih. Takoe treba jasno uoiti inioce koji omoguavaju um, a to su opta delatnost prirodno nastalog tela (indriyni), neznanje o
nezavisnosti i elja za linim uestvovanjem u bivstvovanju kroz vreme, i da e um
opstajati samo dok su njegovi inioci na okupu.
Osveenje svih optih stanja uma toliko je uspeno koliko omoguava prepoznavanje nezavisnosti ovekovog Duha od svih moguih stanja u kojima se um moe
nai, njegovo neprianjanje za svet preko uma, kao i neprianjanje za odbojnost od sveta
i uma, koliko osnauje njegovu ravnodunu prisutnost u slobodi koja omoguava i svet
i um koji ga spoznaje.
4. Osveenje uzroka nastajanja svakog pojedinog mentalnog sadraja
(svake misli)
U ovoj, etvrtoj dimenziji vebanja, prisustvo budnosti (buddhi) konano se
isti i od najfinijeg uplitanja mentalnih sadraja (manas) i linih iskustava (ahamkra).
Za razliku od dosadanjeg neutralnog ustanovljavanja, ovde se zahteva obustavljanje ustanovljenih uzroka koji su nepovoljni i podsticanje povoljnih. Dakle, trajno
preuzimanje odgovornosti i slobodne volje. Najvei broj ljudi moe da kontrolie svoje
fiziko ponaanje. Na to ih navodi gotovo sva dosadanja kultura. Neto manji broj je
u stanju da kontrolie i oseanja, ali je zaista najmanje onih koji kontroliu svoje misli,
koji ne misle ta im padne na pamet u pojedinom trenutku, nego su svesni objektivnih
uzroka onoga to im se deava u umu i ne poistoveuju se s njim, koji misle tako da ih
to vodi u slobodu, a ne u ropstvo. To je vrhunac ovekove kulture i on je kompletno i
detaljno iznet jedino u ovde opisana etiri uporita panje (prema Buddhinom govoru
Mahasatipatthna sutta).
Svaki pojedini mentalni sadraj, odnosno svaka mogua misao sama po sebi
nije bitna, ona je tek posledica vanjskih ili unutarnjih uzroka. Vani su, dakle, uzroci
nastajanja misli koje odreuju ponaanje i sudbinu linosti. Svi su ti uzroci, u ovom
poslednjem delu vebanja sabranosti panje, identifikovani za svesno ustanovljavanje.
Najvei broj uzroka misli nalazi se u zbivanjima tela, oseanja i optih stanja uma.
Zato, ako ne uspemo da prepoznamo uzroke svojih misli u ovoj, etvrtoj vebi, treba
da ih potraimo u prethodnim, najpre u fizikim i oseajnim zbivanjima, kao i u okolnostima u kojima bie prebiva i koje deluju na stvaranje individualnog fizikog iskus82

Ima ih, dakle, pored tri osnovna, ukupno deset.

252

tva. Uzroci najsloenijih misli su esto banalno prosti, materijalni i niski. Zato svojim
mislima nikada ne moemo ovladati dok ne ovladamo svojim telom; u njemu se sve
zbiva.
Ego je jedini izvor svih misli, koje su prirodan fenomen, kao i sam ego. Ali, ego
nije kategorija prakrti, i zato se o njemu ne moe ni govoriti kao o neem realnom. 83
On je prividan fenomen, kao vatreni obru koji nastaje brzim okretanjem baklje. Njegova realnost je virtuelna. Stoga se ego ne zasniva na supstancijalnosti nego stanju
svesti. Ta stanja su ovde opisana kao uzroci misli. Zato su i misli prividan fenomen,
nisu stvarne same po sebi, i zato moemo da budemo slobodni od misli. Da su one
realne, nikada ne bismo mogli da ih se oslobodimo. I onoliko teko ih se oslobaamo
koliko pridajemo realnost egu i mislima.
Uzroci se dele na povoljne i nepovoljne, kao to postoje povoljna i nepovoljna
psihofizika iskustva (karma) koja oni proizvode. Nepovoljni uzroci ovde su predstavljeni kao: pet prepreka, pet vrsta prianjanja i est unutarnjih i est vanjskih osnova
ula; dok su povoljni uzroci sedam inilaca probuenja i etiri osnovne istine o prirodi
bivstvovanja koje objedinjuju i razotkrivaju ishod zbivanja uopte.
a) Pet glavnih prepreka (nivarana)
koje su smetnje osloboenju svesti od mentalnih sadraja
Prva prepreka je elja za ulnim iskustvom sa bilo kojim od est oblika ula
(buddhindriye i manas). Kada se bilo koja ulna elja javi, treba je jasno ustanoviti kao
takvu, a kada je nema, ustanoviti da je nema. Treba dobro uvideti kako jo nepostojea
elja za ulnim iskustvima nastaje i deluje na misao, kako se postojea ulna elja
naputa i kako se naputena elja u budunosti vie ne pojavljuje, kao ni misli na njihovoj osnovi.
Druga prepreka je ljutnja i mrzovolja. Kada se javi, treba je jasno ustanoviti
kao takvu, a kada je nema, biti svestan da je odsutna. Dobro treba uvideti na koji nain
jo nepostojea ljutnja i odbojna mrzovolja nastaju i obuzimaju misao, kako se postojea ljutnja naputa i u budunosti vie ne javlja, kao ni misli koje nisu milosrdne.
Trea prepreka je lenjost i tromost. Jasno ih treba ustanoviti kada su tu i kada ih
nema, kako nastaju i oblikuju miljenje i kako se naputaju da se ni u budunosti vie
ne jave.
etvrta prepreka je uznemirenost i zabrinutost za svoj opstanak. Kada se oni
jave, treba ih jasno ustanoviti kao takve i kako deluju na miljenje, a kada ih nema,
jasno ustanoviti da je um osloboen od njih. Dobro treba uoiti kako se jo nepostojea uznemirenost i zabrinutost javljaju i deluju na um, kako se postojea naputaju i u
budunosti vie ne pojavljuju.
Peti i najtei uzrok psihomentalnog uslovljavanja nastaje kao sumnja da je sloboda mogua i da uopte postoji. Kad god se takva sumnja javi, treba je jasno ustanoviti, a kada je nema, uvideti da je nema i ostati nepokolebljiv. Treba uvideti kako se
jo nepostojea sumnja javlja, kako se postojea naputa i kako se naputena sumnja i
budunosti vie ne pojavljuje.
83

Da je ego jedna od kategorija prakrti tada bi bio kod svih ljudi jednak, kao i ulni organi, koji, kada su zdravi,
kod svih bia jednako izgledaju i obavljaju svoj posao. Meutim, primeujemo da je ego kod svake individue
razliit, ne samo po karakteru, ve i po snazi: kod nekog oveka je toliko snaan da unitava i njega i druge, dok
je kod drugog slab, tako da ga ili ini podatnom rtvom tuih uticaja, ili sposobnim za duhovnu predaju i nesebinost.

253

Tako se veba postojanost panje na pet prepreka koji su uzrok nastanka psihomentalne uslovljenosti, u sebi a zatim u drugome, naizmenino pa istovremeno u
sebi i u drugima. Pri tome se mora imati u vidu da su uzroci prepreka u optoj prirodnoj uslovljenosti i nepostojanosti. Veba se dosledno obavlja na opisani nain sve dok
neposredno ne omogui celovit uvid u prepreke i spoznaju da nema drugih prepreka za
proienje svesti od psihomentalnog uslovljavanja do ovih pet. Tako ovek oslobaa
svest od vezanosti za pojavni svet i odbojnosti od sveta, smirujui je u duhovnom proienju.
b) Pet vrsta prianjanja za bivstvovanje tela
Postoji pet vrsta meusobnog prianjanja koja sva zajedno ine tvorevinu (skandha) koja se privremeno ponaa kao telesna linost jedne prosene individue, ili empirijsko iskustvo ja-stva, uverenje Ja sam telo. Vezana za njih, iva uzrokuje preporaanje i odrava individualno ivotno iskustvo na okupu.
Prvo prianjanje odnosi se na sam materijalni oblik tela (rpa-skandh). Jasno
treba predoiti kako telo nastaje sticanjem za to neophodnih uzroka, kako traje u nepostojanim uslovima i kako nestaje, da bi tako i privrenost za njega bila naputena.
Drugo se prianjanje odnosi na ulne sposobnosti (vedana skandh). To su: sluh,
vid, dodir, okus, njuh i miljenje (razum). Jasno treba predoiti kako ulne sposobnosti
nastaju i uslovljene opstaju, i kako nestaju, da bi se i privrenost za njih napustila.
Tree prianjanje tie se opaanja (samna) na osnovu est ula (buddhindriye i
manas). Treba jasno predoiti prirodu opaanja, kako ona nastaju u zavisnosti od ula i
kako e nestati zajedno sa njima. Tako e i privrenost za nepostojana i uslovljena
ulna opaanja biti naputena, a svest postati nezavisna od njihovog ogranienog delovanja.
etvrto prianjanje dogaa se u vidu izraavanja podsticaja ili volje za reaktivnim delovanjem (karmendriye) zasnovanom iskljuivo na podsvesnoj zavisnosti od
individualnog ulnog opaaja (buddhindriye). Jasno treba ustanoviti kako je svaka
nesvesna reakcija (samskara), kao izraz volje za bilo kakvim zbivanjem tela (da neto
uinimo u datom trenutku), uslovljena podrujem ulnog iskustva, kako nastaje i kako
nestaje. Zatim, treba uoiti da se volja za uslovljenim reagovanjem i delanjem odrava
iluzijom da emo biti u gubitku ako joj ne udovoljimo; to ne vai samo za opsesije i
navike (fizika dela), ve, u blaem obliku, i za svaku misao. Takvim uvidom se naputaju podsticaji za ueem u prolaznom i nepostojanom bivstvovanju.
Peto prianjanje se odnosi na identifikaciju sa umom (manas), njegovim zakljucima, predstavama i koncepcijama. Takva je svesnost (vinana) direktno zavisna od
podruja ulnog i delatnog iskustva. Tu zavisnost svesti od uma treba jasno ustanoviti
kada je ima, kako nastaje i kako nestaje. Jedino tako se ovek oslobaa privrenosti za
nepostojani i zavisni empirijski um.
Tako se veba sabranost panje na pet vrsta privrenosti koje uslovljavaju i sputavaju istu svest o biu (buddhi), a koje uvek deluju zajedno kao skupina koja se
ponaa kao privremeni entitet u vidu Ja (ego). Ne postoje drugi inioci empirijskog Jastva od ovih pet prianjanja, i samo dok su svi oni na okupu Ja opstaje u svom prepoznatljivom ponaanju. Dok je ova skupina neosveena kao takva, dakle pre ove vebe,
i Ja koje ova skupina sainjava bilo je dezintegrisano i podeljeno, nikada nije moglo
biti celovito jer je njegova ivotna energija bila neuravnoteeno ulagana u razliite
privrenosti, zavisno od okolnosti i izazvanog ponaanja tela. Ovakvim osveenjem
254

se po prvi put Ja integrie uravnoteenjem svih energetskih tokova, i postaje celovita

linost (aham-kra) koja nadilazi neautentinu privrenost za telo (indriyni), to sputava Duh. Integracija i individuacija linosti (aham-kra) nemaju drugu svrhu do nadilaenja individualne izdvojenosti (indriyni) i osloboenje oveka od svih spona koje
sputavaju Duh neuslovljenosti u njemu.
Jasno treba ustanoviti na sebi a zatim na drugome, naizmenino kao i istovremeno na sebi i na drugome, kako sve ove privrenosti uvek meusobno deluju jedna
na drugu, kako pokret jedne (tela) povlai sve ostale (uma) i u meusobnoj dijalektici
se ispoljavaju kao Ja. Treba vebati dosledno na opisani nain sve dok se ne doe do
celovitog uvida kako deluje petostruko prianjanje kao uzrok mentalne uslovljenosti, i
da nema drugaijeg prianjanja oveka za neautentino bivstvovanje od ovde opisanog
prianjanja za telo.
c) est unutarnjih i est spoljanjih osnova ula
Sledei uzrok za nastanak mentalnih sadraja odnosi se na povezanost izmeu
ulnih sposobnosti (buddhindriye) sa svojim spoljanjim prototipovima (tanmtr).
Ovde se ustanovljavaju kao uzajamni: oko sa vidljivim oblicima, uho sa zvucima, nos sa mirisima, jezik sa ukusima, telo sa dodirima i um sa objektima uma (fizikim ili imaginarnim). Jasno treba uvideti kako svako od ovih ulnih sposobnosti postoji nerazdvojivo od svojih spoljanjih osnova i kako zajedno stvaraju deset okova za
svest kojim porobljavaju slobodan Duh ovekov: 1. verovanje u postojanost tela i uma
u njemu; 2. sumnja u osloboenje; 3. verovanje u mogunost osloboenja na osnovu
metafizike, dogme, morala i rituala; 4. strasti; 5. zlovolja i mrnja; 6. udnja za egzistencijom u idealnim uslovima na ovom svetu (indriyni); 7. udnja za venom egzistencijom u idealnim nebeskim svetovima (astralu); 8. tatina; 9. nespokojstvo i 10.
neznanje o neuslovljenom Duhu kao imanentnom ishodu sveg bivstvovanja. Ovih
deset okova svesti mogu se javiti kroz nekontrolisano opaanje putem bilo kog od est
ula. Jasno treba ustanoviti kako se nepostojei okov pojavljuje, kako se postojei
naputa tako da se naputeni okov u budunosti vie ne pojavi.
Ova se kontemplacija obavlja u sebi i u drugome, naizmenino kao i istovremeno. Pri tome se zna da su inioci nastanka fizikih osnova ula neznanje, elja za bivstvovanjem u vremenu, hrana i opte osobine uzronog nastajanja svega u prirodi, i da
e ula postojati sve do razlaganja njihovih inilaca. Takvo osveenje oslobaa oveka i od elje za svetom i od alosti zbog iskustava u svetu, omoguava mu prepoznavanje prisustva nezavisnog Duha neuslovljenosti u njemu, kao i u svemu.
d) Sedam inilaca probuenja
Sedam je inilaca koji proiavaju svest i bude (buddhi) oveka od svih sadraja psihomentalnog uslovljavanja.
1. Sabranost panje (satipatthna, ovde opisana veba osveenja etiri dimenzija bia). Uvek jasno treba znati kada je prisutna a kada nije, dobro treba ustanoviti
kako se jo nepostojea sabranost panje javlja i kako se nastala panja dalje do savrenstva osnauje tako da uvek bude prisutna.
2) Putem sabranosti panje istrauje se stvarnost i jaa uvid u prirodu svih fizikih i mentalnih pojava. Jasno treba uoiti razliku kada je istraivanje stvarnosti, kao
255

inilac probuenja, prisutno a kada nije, i dobro ustanoviti kako se istraivanje zapoinje i sve vie i vie razvija.
3) Kao posledica sve dubljeg uvida u stvarnost raste volja za nezavisnou, kao
trei inilac probuenja. I takvu volju treba svesno ustanoviti, kada je ima i kada je
nema, kako se nepostojea volja jaanjem uvida razvija i kako se postojea dalje do
savrenstva osnauje.
4) Osnaena volja za nezavisnou izaziva sve vee duhovno ushienje i prijatnost usled jasne vizije jedinog ishoda i slobode. I ushienje kao inilac probuenja
treba ustanoviti kada je prisutno a kada nije, kako se ushienje zainje sabranou panje, i kako se postojee dalje do blaenstva u slobodi osnauje.
5) Kada ovek jednom prepozna slobodu i nezavisnost, telo se smiruje i um stiava. Tada se smirenost tela i uma, kao peti inilac probuenja, uvruje. Treba jasno
ustanoviti kako se ovo tihovanje ostvaruje, kada ga ima i kada ga nema, i kako se, na
osnovu prethodnih inilaca, potpuno uvrava.
6) Kada telo i um miruju i tihuju, vreme i prostor sveg zbivanja sabiru se u jedno (samadhi) kao ista svest o sebi. To je svesna sabranost sveg iskustva bivstvovanja
u jedinstvu prostorvremena, u "Ja jesam" kao esti inilac probuenja. Jedinstvo prirode ve postoji u njenoj osnovi, zbog tog jedinstva nema nieg novog. Kada svoje individualno bie dovedemo do svesnog jedinstva, tada automatski vidimo i celu prirodu
kao jednu. Od presudnog je znaaja da se ovakva sabranost ustanovi u sebi, da se jasno
vide posledice odsustva sabranosti, da se nepostojea sabranost na osnovu prethodnih
inilaca ostvari i ostvarena dovede do savrenstva.
7) Kada je jedinstvo svih dimenzija i prostorvremena bivstvovanja postalo svestan dogaaj, kao jedina stvarnost sveta i oveka u "Ja jesam", kada ovek tu stvarnost
jasno prepozna kao svoju sopstvenu sutinu i jedinu sudbinu, on tada budno i ravnoduno (upekkha) gleda na iluziju razdeljenog bivstvovanja mnotva oblija u vremenu.
Tako ravnoduna proienost (kaivalya) od svih uslovljenosti prolaznog bivstvovanja (prakrti), kao sedmi inilac kojim se ostvaruje probuenje, postaje prepoznata od
strane oveka jednom zauvek.
Svi aspekti postojanja (prakrti) za nas tada postaju jednaki, vie se ne deava
da nam neki zavode svest u identifikaciju manje (meditacija), a neki vie (akcija).
Svi su jednaki jer uviamo da su svi samo prakrti, i da smo uvek nezavisni od sveg
zbivanja (purua). Otuda ravnodunost.
Za razliku od ostalih inilaca probuenja, ravnoduna proienost od svake
uslovljenosti prakrti ne moe se ustanoviti kada je ima, a kada je nema, nego se ostvaruje s prethodnim iniocima i jednom ostvarena zauvek ostaje u oveku kao prvi uslov
i svesti i samog bivanja.
Na ovaj nain se postojano ustanovljavaju sedam osnovnih inilaca koji bude i
oslobaaju oveka od svakog psihomentalnog uslovljavanja prakrti.
e) etiri osnovne istine o bivstvovanju
Nakon dosadanjeg osveenja uzroka svih mentalnih sadraja moe se doi
jedino do prve istine o biu, a to je da su svi njegovi inioci lieni bilo kakvog trajnog
svojstva, da su sainjeni, uslovljeni i nepostojani, pa je otuda i psihomentalna vezanost
oveka za bilo koji oblik bivstvovanja (prakrti) uzaludna, iluzorna, protivprirodna i
zato u svom krajnjem ishodu uvek izaziva jedino patnju i gubitak, i za oveka i za pri256

rodu. 84 Jer, kako je ve reeno, sutinska je tenja prirode da doe do svog razreenja i
smisla u nezavisnom Duhu ovekovom, a ne da Duh ovekov trai utoite u prirodi.
Ako to ini, iskuava patnju raanja i starenja, bolovanja i umiranja, biva zdruen s
onima koje ne voli, a razdruen od onih koje voli, ne postie ono to eli, a dogaa mu
se ono to ne eli. Ukratko reeno, pet vrsta prianjanja (b) za ivotno iskustvo izazivaju patnju: za telo, oseaje, opaanje, izraze volje i um. Oni su privremeni entiteti prirodnog zbivanja i ne dotiu Duh ovekov. Sami po sebi ovi entiteti nisu problem, nego je
vezanost ovekova za njihovo podruje problematina. oveku je bolno samo ono to
mu nije primereno i autentino, naime, to da prianja uz nepostojanost i prolaznost
pojedinanih oblika bivstvovanja, i to najpre onih koji su mu iskustveno najblii, koji
sainjavaju telo. Kada sagleda celinu procesa prirode, ovek ne prianja vie uz njih, jer
istovremeno vidi da je nezavisan, da to nije on i da nita tu nije njegovo, da uopte i
moe biti svestan prirodnog zbivanja kao jedinstvene celine zato to je njegov Duh
nadilazi.
Patnja, kao izraz neuvianja jedinstvene prirodne uzronosti i poistoveenja s
njom, moe biti trovrsna: subjektivno izazvana, objektivno nametnuta, ili ispoljavanje
sudbine. Ako je neko bie i sreno, ta e srea biti samo privremena i potpuno zavisna
od svojih uzroka. Pored toga, uvek se moe nai vie onih koji nisu zadovoljni ivotom, koji ivot u mnogo veoj meri trpe nego to uivaju u njemu - i zato bee u iluzije. ovek moe uivati jedino u estetskom doivljaju objektivne prirode, u njenim
lepotama, a nikako u linim eljama i prohtevima. Koliko je oputeniji i jednostavniji,
toliko jasnije uvia jednostavnu lepotu prirode. S potpunom oputenou moe uvideti
i krajnju istinu o patnji, a to je da patnja sama po sebi ne postoji; ona je samo reakcija
na prisilno potiskivanje ega i iluzija od strane Duha. Naime, Duh ne moe da eka da
se sam ego preobrazi i nestane - jer on to nikada i nee sam da uini zato to je svaka
njegova kretnja u cilju ouvanja sebe - ve mora da stvara situacije u kojima e ovek
hteo ne hteo biti suoen sa stvarnou, sa jedinstvom bivstva u kome individue ne postoje. Takve situacije razbijaju iluziju ega, koncepcije o individualnosti i supstancijalnosti, i to se doivljava kao patnja. Ona, dakle, postoji samo za ego.
U sutini, identifikacija subjekta sa objektom, sa ivotom, je patnja zato to
ovek tada gubi svoju sutinu. Naime, kada bi stvari bile tako postavljene da ovek
moe da nae veno utoite, ispunjenje i ljubav u drugome, spolja, u vanjskim objektima, tada bi sebe potpuno zapustio i zaboravio, potpuno bi se degenerisao, nikada se
ne bi okrenuo ka unutarnjem smislu, ka srcu svega. Vanjski oblik i vidljivo bili bi sve
to postoji za njega. Prestao bi da bude linost, jer to moe da bude samo subjekt koji
je otvoren za svoju sutinu, koji omoguava nevidljivom i unutarnjem da se ispolji. A
to nevidljivo je daleko nadmonije nad vidljivim - ono ga omoguava. Zato su sve
stvari (cela prakrti) postavljene tako da svojom prolaznou i nepostojanou nateraju
oveka da se okrene k sebi (ka purui), da uvek doivi patnju kada se vezuje za neto
spolja. Ako i naemo ljubav u drugome, iako je privremena ona u sebi nosi kvalitet
venosti koji nas upuuje na nau zajedniku unutarnju sutinu. Zato je na poetku
svoga nauavanja Buda rekao da je sve bolno i nepostojano, a na kraju, na samrti, da
ne traimo utoite u drugome, nego u sebi samima.
84

Patnja, kao prva istina, ovde je izneta iz Buddhinog termina dukha koji u najirem smislu oznaava neautentinost, nesavrenstvo, da stvari nikada nisu u idealnom stanju ve uvek malo drugaije, kakve ne bi trebalo da
budu, da se nikada ne ispunjavaju do kraja po ljudskim eljama. Zato je ovaj termin Buda upotrebio da oznai
osnovnu injenicu ivota, da je on poput toka (kha) koji je netano (du) centriran na osovinu. Tek s duhovnim
naporom o kome je ovde re, ivot postaje ispravno (su) centriran i zato ugodan (sukha).

257

Nakon ovakvog uvida u prvu istinu, nepristrasnom Duhu se otkriva i druga istina, da patnja proistekla iz prianjanja ima uzrok svoga nastanka. To je ona e spontanog delovanja prirode s kojom izaziva uvek novo zbivanje radi obnavljanja i raa nova
bia s radou i strau, bia koja, slepa za celinu i krajnji ishod, svoju radost nalaze
sad tu, sad tamo (u pojedinanim objektima relativnog sveta), noena poudom svojih
nagonskih potreba, vezana iluzijom o venom ivotu jednog oblika (tela) i iluzijom o
svojoj sopstvenoj moi delanja. Ova e spontanog delovanja prirode u njenom obnavljanju izvire u ovekovom iskustvu iz ulnih sposobnosti tela (buddhindriye), iz identifikacije sa telom, i vezanosti ulnih iskustava za vanjsku osnovu ula (tanmtr). Ljudima su oko, uho, nos, jezik, telo i um ugodni i u toj privrenosti ta e nastaje. Njima
su vidljivi oblici, zvuci, mirisi, ukusi, telesni nadraaji i sadraji uma ugodni, i u toj
privrenosti nastaje e za bivstvovanjem koja uzrokuje patnju. Ljudima je svesnost
koja nastaje vienjem, sluanjem, mirisanjem, kuanjem, dodirivanjem i miljenjem
ugodna, i u toj privrenosti za tako uslovljenu svesnost raa se neutaiva e za uslovljenim bivstvovanjem. Ljudima su takoe oseanja, opaanja, izraavanja volje i stanja
uma koja nastaju vienjem, sluanjem, mirisanjem, kuanjem, dodirivanjem i miljenjem ugodna, i te privrenosti su uzroci patnje ovekovog neautentinog ivota.
Trea istina vezana je za drugu i kae da patnja ima svoje okonanje i da je ono
mogue okonanjem (transcendencijom) njenih uzroka, okonanjem elje za uslovljenim bivanjem. Tu prirodnu strast za svojim obnavljanjem treba proienjem svesti
okonati bez ostataka, napustiti je i odustati od nje, potpuno se odvratiti od njenog privlanog dejstva kao od neega to se neuslovljene sutine oveka uopte ne tie, ve je
samo zaklanja i obmanjuje. Gde god se javi privrenost za bivstvovanjem u vremenu,
tu se ona moe i mora napustiti i iskoreniti. Oko, uho, nos, jezik, telo i um su ugodni i
izazivaju privrenost koja se moe i mora napustiti i iskoreniti. Vidljivi oblici, zvuci,
mirisi, ukusi, telesni nadraaji i sadraji uma izazivaju privrenost koja se mora dokinuti. Svesnost koja biva uslovljena sa ovih est ulnih podruja, a takoe i oseaji,
opaanja, izraavanja volje i sva mentalna stanja uzrokovana estostrukim ulnim podrujem, izazivaju privrenost koja se mora dokinuti pri samom nastajanju. Ne dokida
se i ne naputa, dakle, smo bivstvovanje i ulne sposobnosti, ve slepa i ograniavajua privrenost svesti za njih, kako bi se proistila za refleksiju Duha neuslovljenosti
ni od ega koji prethodi kao prvi uslov ispoljavanja svega - smog bia i njegovih ula,
koja tek u takvoj neuslovljenosti postaju savreni posrednici, nesputani otvori bia za
iskuenje prisustva venog Duha.
Kada je neophodnost prestanka privrenosti svesti za uslovljeno bivanje u vremenu postala jedina izvesnost, otvara se etvrta istina koja kae da postoji samo jedan
nepogreivi put koji vodi do prestanka celog neautentinog i prolaznog opstanka u
ponienju pred stihijom sudbine i do stvaralake pobede oveka nad nesvesnim prirodnim zbivanjem. To je osmostruki put sainjen od: ispravnog razumevanja; ispravnog
miljenja; ispravnog govora; ispravnog delovanja; ispravnog ivljenja; ispravnog
napora; ispravne sabranosti panje (satipatthna) i ispravne kontemplacije (dhynam).
Razumevanje je ispravno kada se uvide etiri osnovne istine o bivstvovanju.
Miljenje je ispravno kada je lieno poude (privrenosti), mrnje (odbojnosti) i
zablude (fikcije i metafizike).
Govor je ispravan kada se izbegavaju lai, ogovaranje, grdnje i brbljanje.
Delovanje je ispravno kada ne ugroavamo ivot nijednog ivog bia, kada ne
uzimamo ono to nam nije dato i to nam je nepotrebno, i kada ne varamo nikoga.
Ispravan nain ivota je onaj koji omoguava estitost u svakom pogledu.
258

Ispravan napor nastaje kada se javi elja da se izbegnu loa, nepovoljna stanja i
da se prevaziu ona koja su ve nastala, zatim napor da se podstaknu korisna stanja
koja jo nisu nastala, i da se ona koja su prisutna odre i dovedu do savrenstva.
Ispravna postojanost panje (satipatthna) je ovde opisana celodnevna praksa
osnaenja prisustva svesti u telu, oseanjima, optim stanjima uma i uslovima nastanka
svake misli, kada se ona izvodi marljivo, s jasnim shvatanjem i postojano, ime se
prevazilazi vezanost za svet kao i odbojnost prema njemu - ukratko: neznanje o svetu.
Rpa-dhynam
Tek sa potpunim uvrenjem u svakoj od ovih sedam ispravnosti mogue je
doi do osme, s kojom se jedino put spasenja ispunjava i do kraja privodi, do ispravne
kontemplacije ili meditacije (dhynam).
Meditativna sabranost (samadhi) je drugi dodatni 'svesni ok' s kojim se energetsko telo aktuelizuje u svim dimenzijama. Prvi je svesnost disanja.
Meditacija se, za razliku od celodnevne postojanosti panje, sprovodi samo u
odreeno vreme, oko jedan sat, i na odreenom, izdvojenom i odgovarajuem mestu.
To je intenzivno zadubljenje u kome se za kratko postie potpuna sabranost (samadhi)
prostorvremena bivstvovanja uopte, to je neophodan uslov da se u neposrednom
doivljaju prepozna opstanak bia u potpunosti. To je trenutak ovekovog potpunog i
svesnog prisustva u samom biu kakvo jeste, trenutak najneposrednijeg suoavanja sa
njim. Samo u takvom trenutku prepoznaje se iskonska nezavisnost Duha od svih oblika uzronog zbivanja u vremenu. Drugaije reeno, ovde se smo bie u potpunom
mirovanju tela i uma obustavlja i odrie sebe, zapravo svoje projekcije u vremenskom
sledu koja sainjava objektivni svet, svih sadraja temporalnih zbivanja, kako bi od
njih potedelo svest (buddhi) radi njene nesmetane propusnosti za neuslovljenost
Duha. Svest proputa prisustvo Duha samo kada se smiri i suoi s istim biem, a to se
dogaa kada se ono ne projektuje (izbegava, zaboravlja) kroz vreme i prostor, pri
emu se ispoljava kao objektivni svet, nego se same u svoj ishod, ovekovu Sopstvenost za vreme meditacije. Tada bie postaje prozirno i duhovno, postaje oivljeni Duh.
U prisustvu iste svesti (buddhi) sm Duh se direktno aktuelizuje kroz bivstvovanje.
Samadhi je obustavljenost horizontale vremenskog bivstvovanja i spoznaja vertikale
venosti koja je uvek prisutna ovde i sada, jer preseca svaki trenutak (taku) horizontalne vremenosti. Zato je sutina svesti nadilaenje vremena. Potpuna svest je mogua
jedino u budnom mirovanju tela i uma, samo u takvim uslovima je toliko proiena
od sadraja projektovanih kao svet, da moe direktno da se okrene svom izvoru koji
proputa i stvaralaki sprovodi slobodu koja prethodi biu i vremenu, neuslovljenost
koja ih proima i omoguava. Bez potpunog povlaenja, smirenja i suzdravanja od
upletenosti u sve sadraje vremenskog bivstvovanja, dakle, nema ni objektivnog uvida
u pravu prirodu svega to se kao ispoljeno zbiva, niti stvaralakog uea u zbivanju.
Kontemplacija (dhynam) nije toliko nekakvo postizanje koliko je oputenost
od svih tenji za nekakvim postignuem, i isto mirovanje tela i uma pri kome se spontano uravnoteuju i smiruju sve suprotnosti i napete jednostranosti, svi izvori patnje. 85
ovek se dhynom lei od delovanja ploda razlikovanja dobra i zla, i vraa u rajsko
stanje jedinstva svega stvorenog. On se tu po prvi put oputa od svih ideja i predstava
85

Kontemplacija etimoloki oznaava dostizanje uzvienog mesta (templum) sa koga je vienje dovoljno objektivno i tano.

259

o svetu, o tome ta je on sm i ta bi trebalo da bude, od sebe smog, od svih napetosti

i borbi za njihovo ostvarenje, i preputa se dotle neprimeenom ali uvek prisutnom
savrenstvu onoga koji sve omoguava od iskona. Sutina kontemplativne sabranosti
(samadhi) je u potpunoj obustavljenosti zbivanja bia, u odlaganju svih tekovina iz
preanjeg iskustva (utisaka i navika - samskara i vasana). Time se postie redukcija
bivstva na prapoetak, njegovo kompletno ienje od svih grehova neautentinog
ivota, koji je nuno takav usled dinamike guna, ija neravnotea od iskona izaziva
nepostojanost svih vidova bivstvovanja. Prapoetak je prvobitno stanje bia u idealnoj
harmoniji i ravnotei svojih konstitutivnih inilaca (guna). To je materia prima kod
alhemiara. Ova redukcija (smrt starog oveka) neophodna je za potpuni preobraaj
bia ka duhovnoj slobodi (roenje novog oveka) jer se to ne moe izvesti sa oblicima bivstvovanja ve utvrenim kroz vreme (Jovan, 10:17-18). Oni su pogreni i
moraju se rastvoriti, na nepostojanom i neuravnoteenom temelju ne moe se odrati
savrenstvo venog Duha. Samadhi je ujedno i ovekova najizvornija Sopstvenost i to
pokazuje da se proienje o kome je re praktino odnosi na ovekovo bivstvo i njegov sopstveni preobraaj. ovek je mikrokosmos, to znai da se ishod kosmosa razreava u njemu, a ne spolja. Ne moe se, dakle, ishod i savrenstvo bivstvovanja ostvariti
nikakvim promenama u svetu, naukom, (verskom) metafizikom, niti religijskom institucionalizacijom, ve samo tihom, linom samospoznajom.
Kontemplacija ima etiri stepena.
Prvi stepen se odnosi na mirovanje tela. Sedei u ispravnom poloaju 86 ono se
mora nauiti da bude apsolutno mirno i oputeno, bez ikakvog pokreta izuzev disanja,
najmanje pola, a najvie jedan as. Pri tome su prisutni zamiljanje i razmiljanje koji
projektuju vreme. Drugaije reeno, prisutno je iskustvo sveta i line prolosti. Zamiljanje je seanje na prola iskustva, osmiljavanje sadanjih i predvianje buduih.
Razmiljanje je razrada jedne odreene ideje koja ne mora biti u vezi sa linim iskustvima. Sa mirovanjem raa se zadovoljstvo zbog pobede nad nesvesnim kretanjem tela
u starim navikama, i ono proima celo bie. Zaustavljanjem ustaljenih navika u kretanju i ponaanju raa se po prvi put vizija o mogunosti potpune pobede nad celim podrujem uslovljenosti i robovanja vremenu, iluzijama budunosti i teretom prolosti.
Takav uvid ispunjava ovo sabrano mirovanje ushienjem i zadovoljstvom. Oseaj
zadovoljstva u nadilaenju samovolje tela kroz disciplinu manifestuje se kao prijatna
toplota, arenje u pleksusu koje proima celo telo. Ovo arenje se od starine nazivalo
tapas, i odnosilo se na uspean asketski napor. Bez njega to e biti samo nasilna ukoenost koja zamara i oneraspoloava, a ne oputa Duh u slobodi od tela. Sposobnost
mirovanja bia je osnovni pokazatelj umne zrelosti (manas) u integrisanoj linosti
(aham-kra) i prisustva neuslovljene svesti (buddhi). Podeljena i umno nezrela linost
nee moi ni minut da bude mirna. Oputenost bia je mera duhovne zrelosti.
Drugi stepen nastaje kada se fiziko mirovanje toliko lako i beznaporno ustali
da smo po sebi smiruje i misli. Telo biva mirno kada se Duh oslobodi identifikacije s
njim i prevlada ga. Isto tako se i miljenje smiruje kada prestane poistoveenje onog
ko misli sa misaonim sadrajima, sa onim to je zamislio; kada ovek prepozna auten86

Lea prava, ali ne ukoena (kao da nam teme visi okaeno o tavanicu), donji deo lea moe se nasloniti, ali
nikako ne i zavaliti; noge prekrtene (ne mora biti lotos poloaj), ake sklopljene u krilu, s dlanovima nagore,
palci spojeni; pogled sputen u pravcu nosa, gledamo malo ispred tela, i difuzno, u prostor, ne fokusirano na
jednu taku.

260

tinost svoga bia koje postojano prebiva osveeno u prvom stepenu kontemplacije, i
na osnovu toga uvidi nepostojanost i neautentinost sveg prolog i budueg ivota zasnovanog na misaonim sadrajima, koji se stalno smenjuju u linearnom nizu i tako projektuju vreme; kada iza vrtloga (vrtti) misli prepozna sebe kao bivstvo koje bezvremeno ovde i sada uvek jeste, i kome se sve raznolike misli pojavljuju kao prolazne iluzije.
Odlika drugog stepena su prvi okreti ka mentalnom mirovanju, odnosno prvi proboji
vertikale venosti u horizontali naeg ivljenja tokom vremena.
Misli su najfinija zbivanja prakrti, toliko fina da nam se ini da nisu od prakrti,
ve naa, da su misli koje imamo u glavi nae. To je poslednja iluzija s kojom priroda
uslovljava Duh ovekov. Kada nadiemo misao i prepoznamo sebe kao istu svest samo tada smo zakoraili u slobodu i probuenje. Prvi takav korak je mogu jedino u
meditaciji, u drugom stepenu zadubljenja.
Najpre se treba odvratiti od lutajueg prianjanja za mnotvo uvek novih sadraja i zamisli tako to se panja vrsto vee za samo jedan misaoni sadraj uoblien u
pitanje: Ko sam ja? ili Ko misli?
(Panja se moe vezati i za mantru, ali tada postoji sklonost da se previdi onaj
ko misli mantru, a to se ovim pitanjem direktno otkriva. Svrha ponavljanja mantre je
da se sprei da um stalno luta s objekta na objekt, i da mu se d jedan oblik kako bi
tada lake uvideli da smo razliiti od uma, da smo ista svest koja sve omoguava
zajedno sa umom. Meutim, malo je Uitelja koji ukazuju na ovakvu svrhu mantre,
kao to je Ramana Mahari; mantra se danas uglavnom koristi kao objekt predanosti,
koncentracije ili mentalne discipline, a ponekad i za autohipnozu, bez znanja o njenoj
pravoj svrsi.)
Ma kakva se misao pojavila ne treba je slediti, niti se boriti protiv nje, ve panju okrenuti ka sebi, ovde i sada, s ovim pitanjem, ka onome ko misli, tj, ka onome ko
je svestan sadraja svake misli. Klju uspeha je, dakle, u ostvarenju takvog okreta od
misli, i uestvovanja u njenim sadrajima, ka sebi; ni u kakvom drugaijem postizanju na osnovu neke ideje, vere ili koncentracije. Ne treba zato traiti odgovor na ovo
pitanje, nego ga samo upotrebiti za okret ka sebi; mi smo odgovor na njega.
Okretanje panje ka sebi u meditaciji praktino zapoinje smirenjem pogleda.
Oi su, naime, otvor kroz koji um opaa svet. Zato se oi kreu zajedno sa umom, one
su najfiniji ulni organ, i kroz njih najvie spoznajemo od sveta. Kada potpuno smirimo oi (iz praktinih razloga posmatrajui taku izmeu oiju), tada se panja automatski okree natrag, ka izvoru uma, istoj svesti, i um se smiruje. Kada je spontano
preputena samoj sebi, panja se kree od subjekta, kroz oi, ka vanjskom objektu.
Kada joj to onemoguimo smirenjem pogleda (na taku izmeu oiju), energija koja je
spontano izbijala van sada se automatski okree natrag, svome izvoru. Jer, ona ne
moe da stane, energija je smo kretanje. Isti efekat se postie ako meditiramo otvorenih oiju. Tada pogled treba da je sputen i bez fokusa, difuzan. Dok se pogled bavi
nekim oblikom, tada je i um angaovan. Kada se ne gleda ni u jedan oblik, tada um
nema ime da se bavi i smiruje se. Smirenje oiju u meditaciji je zavrni in smirenja
celog bia - s kojim nastupa transcendencija. Tada tek poinje meditacija, ili istinska
predaja. Ovaj zavrni in e biti ostvaren samo kada budemo dovoljno zreli da napustimo svoju linu prolost, nade u budunost, ubeenje o svojoj individualnosti i predamo se onome to sve omoguava. Naime, sve to nas vezuje za relativni svet neznanja i patnje (samsara) manifestuje se kretanjem naeg psihofizikog bia (a kretanje
misli, unutarnji dijalog, je najfiniji vid tog kretanja). Zato njegovim potpunim smire261

njem automatski nadilazimo to podruje (prakrti). Da bi se 'oslobodio' purua od prakrti, nije potrebno nita drugo do smirenje prakrti.
Postizanje transcendencije, ili razlikovanje purue i prakrti, svodi se na kraju
jedino na razlikovanje pokretnog od nepokretnog, nedelatnog svedoka od delatnog
psihomentalnog zbivanja, sebe od svega to nam se dogaa. Sabranost panje na taku
izmeu oiju je samo praktian nain da se vratimo sebi, da budemo prisutni u sebi.
Jer, koliko smo prisutni u sebi, toliko smo slobodni od misli. Koliko smo u mislima,
toliko smo nesvesni sebe.
Misli se nikada ne mogu zaustaviti kroz direktan pokuaj, ve se moe jedino
napustiti podruje njihovog deavanja, one nemaju stvarnost po sebi, ve uvek nastaju
zaboravom onoga ko misli i identifikacijom sa odreenim sadrajima. Misli su najfiniji
pokret bia od sebe ka objektu (psihikom ili fizikom), one su refleksija (ogledanje)
uestvovanja subjekta u objektima, one su rezultat vezanosti za svet. Zato se misli stiavaju na indirektan nain: okretanjem ka sebi, ka izvoru misli i ostajanjem u njemu.
Ako nastojimo da smirimo misli na neki drugi nain, meditativnom kontrolom ili
naporom koncentracije, tada im samo dajemo realnost koju one sme nemaju, i tako
stvaramo kontraefekat. Tada se nae Ja (ego) deli na misao i onoga ko misao kontrolie. Misli se mogu jedino nadii spoznajom njihovog izvora, da one izviru iz naeg Ja,
ali da nisu nae - nikako borbom protiv njihovih sadraja. Mi dajemo realnost svim
misaonim sadrajima - oni nemaju realnost sami po sebi, a to inimo uvek kada nismo
u stvarnosti (sopstvenog) bivstva. Nikada nismo prisutni u sebi kada mislimo; prisutni
smo u sebi samo pri budnoj tiini uma. Jedino se ovako postepeno usporava, suzbija i
gasi svako novo zamiljanje i, kada ostane samo ova odabrana misao (upitanost: Ko
sam ja?), ovek dolazi do sebe samoga. On je tada miran i tih upravo zato to jasno
uvia da su sav teret prolosti, kao i sve nade u budue rastereenje, ista iluzija koju
misao stvara beei od sadanjosti, koja je venost i ista neuslovljenost. Um je uvek u
pokretu i u nekoj imaginaciji prolog ili budueg, nikada ne moe biti prisutan u sadanjem trenutku, jer tada njegova konstrukcija vremenskog zbivanja propada u venosti
same neuslovljenosti, koju bie prepoznaje kao svoju jedinu stvarnost. Zato, kada
bivamo prisutni u sadanjosti, misli same nestaju i um se smiruje. Sabranost bivstvovanja u sadanjosti, potpuna prisutnost u sebi, u jedinoj stvarnosti, naziva se samadhi.
Takvu bezvremenu sabranost u stvarnosti ovek doivljava kao svoju Sopstvenost ili
autentinost. To je vrhunac kristalizacije svesti jer je bie dolo do svoga ishoda, prakrti tu dovrava svoje oblikovanje kroz vreme i potpuno se otvara purui kao venoj
prisutnosti. Otuda mir. Posle samadhija, priroda se pokazuje kao iva venost Duha.
Drugi stepen je proces nadilaenja manasa i kristalizacija aham-kre u svetlosti
iste svesti, buddhi. To se dogaa kao unutarnja tiina s kojom se uvia da, iako mentalne aktivnosti izviru iz nas, ne moramo da uestvujemo u njihovoj iluziji. Iako se
misli dogaaju u nama, one nisu nae, kao to ni telo nije naa sutina. Tada se buka
misli i robovanje vremenu obustavlja u slobodnoj tiini sadanjosti usled jedinstva
onoga ko misli i onoga kome je misao bila upuena u unutarnjem dijalogu.
Tiina probuenja u oveku nastaje kada uvidi da u njemu nema dva bia niti
dva uma, nego da je svaka aktivnost i svaka misao on sam, i da se zaboravom sebe
samoga angauje u stvaranje tog misaonog sadraja i saobraava s tom aktivnou; i
kada prepozna svoju mo odluivanja da li e stvarati misli i poistoveivati se sa njima, beati s njima u vreme i san, ili e i bez toga ostati onaj koji uvek jeste, ovde i
sada, i preuzeti odgovornost da to bude.
262

Tiina u nama nastupa onda kada uvidimo da je sve to se u umu zbiva, cela
naa psiha, sastavni deo bia prirode, isto kao i organi, kao kosa na naoj glavi. Ako
moemo da smirimo telo ne poistoveujui se s njim, tako isto moemo i um smiriti
jaajui nezavisnost od njega. Sa uvrivanjem takve svesti o svojoj autentinosti
ovek e uvideti da on uvek postoji iza svega: u aktivnostima i u tihovanju, sa mislima
i bez njih. Ali, svest o tome se trajno uvruje jedino suzdranou od aktivnosti uma,
jer se tako dokazuje njegova sloboda od tog najfinijeg uslovljavanja. Jedino iz ostvarenja slobode od uea u bivstvovanju stie se puna odgovornost, mo i sloboda za
uee u svakom zbivanju. Jer, dolazei do iste svesti i samog bivstva u meditaciji,
uviamo da su i misli sastavni delovi tog istog bia. Tada nam misli vie ne smetaju,
same se smiruju jer smo prihvatili celinu bia. Tada smo oputeni i tihi.
Spoznaja sebe samoga kao odgovornog tvorca svakog fizikog i mentalnog zbivanja izaziva odbojnost i beg pred takvom odgovornou i njeno preuzimanje odlae
se za budunost. Tada misao opet nastupa i zato mentalno mirovanje u drugom stepenu
traje vrlo kratko zbog nemogunosti da se trajno preuzme odgovornost za ono to
donosi, i ostavlja samo inspiraciju i ushienje zbog svog egzistencijalnog znaaja.
Uvidevi za trenutak sebe kao odgovornog za svako delo i psihiko stanje, ovek
odmah bei natrag u sigurnost stare uslovljenosti, u neodgovornu preputenost starim
zavisnostima od spoljnih uticaja i navika. Stare navike odnose prevagu jer su stvarane
tokom celog dotadanjeg ivotnog iskustva i negovane kulturnim i religijskim tradicijama koje naglasak stavljaju na spoljne uticaje. Njih treba razbijati tako to emo
boravak u unutarnjoj tiini hrabro produavati uprkos buci celog sveta.
Od izuzetne je vanosti da taj trenutak spoznaje sebe u meditaciji ne pretvorimo
u mit, da seanje na njega i utiske slobode koje taj trenutak donosi ne pretvorimo u la
da smo i dalje u njemu, da ga imamo kao trajno svojstvo. Tako e nastati izofrena
situacija, da mislimo da smo svesni sebe, dok u stvarnosti radimo sve to rade nesvesni
ljudi. Trenutak samadhija je samo trenutak, ali vrlo vredan, i takav treba da bude spoznat. Ne sme se od njega praviti neto drugo. Tek kada dovoljnim ponavljanjem dobro
uoimo razliku izmeu tog trenutka i ostalog vremena doi emo do spasonosne prevage spoznaje da je u tom bezvremenom trenutku samadhija naa prava priroda i spas,
a sve ostalo ropstvo. Samo razlikovanje e nas dovesti do takve prevage teita.
Psihomentalna uslovljenost je mogua samo usled neprihvatanja odgovornosti
za svoju slobodu, i zato nita oveka ne moe da oplemeni i oslobodi kao ovo utanje
uma postignuto u drugom stepenu. Ono ispunjava i proima celo telo prijatnim oseanjem ushienja, zadovoljstva i ostvarenja nastalog usled prepoznavanja slobode od
uma, tako da nijedan deo tela ne ostaje nezahvaen tim oseanjem. Unutarnja tiina
izaziva ushienje u oveku zato to on tada svoje individualno bie prepoznaje u holistikom jedinstvu sa celinom univerzuma. Tada, naime, telo nestaje kao zasebna celina,
dolazi do stapanja njegove individualno oblikovane energije sa energijom celine i
svest o tom jedinstvu proima ga ushienim blaenstvom. To moe biti propraeno
razliitim doivljajima: snanom jezom koja proima celo telo, ekstazom, jasnoom
koja prerasta u dotle nevienu svetlost pri emu nestaje dotadanje iskustvo prisustva
tela, ili (ukoliko je jo preostalo mentalnih sadraja u dubljim slojevima) vizijama
boanstava ije ime i oblik zavise od kulturnog podneblja u kome je ovek odgajan.
Telo je u trenucima ostvarenja drugog stepena potpuno smireno kao da je od kamena,
ali je i lagano kao da nema teine. Pokreti su tada nemogui, a disanje je gotovo neprimetno, zato to se smirenje daha dogaa uporedo sa smirenjem uma. Dah je grublji, a
um finiji vid cirkulacije jedne iste energije. Ovakvo smirenje u unutarnjoj tiini mogu263

e je jedino kada uporite za svoju Sopstvenost ovek svesno nae izvan tela i uma,
izvan sveg pojavnog bivstvovanja u vremenu. Ovo nadilaenje se uobiajenom egoikom iskustvu ini kao naputanje svoga bia i umiranje, zato to je telo i um dotle
neopravdano dralo za sopstvena trajna svojstva. Svesno suoeno sa sobom, u drugom
stepenu zadubljenja, celo bie za trenutak staje, jer je veliko delo njegovog stvaranja
tada dolo do svog bezvremenog ishoda. Ono to umire je zapravo stari um i bez njegove smrti nema oveku vaskrsenja u slobodu koja je sm ivot.
Kristalizacija aham-kre je klju za razumevanje drugog stepena, kao i meditativne prakse uopte. Naime, aham-kra je izvor ovekove individualnosti, njegovog
Ja. Sva objektivna priroda, fizika i nadfizika, u svim dimenzijama, na shemi kategorija stoji ispod aham-kre. To znai da joj ovekovo Ja prethodi. Prvo nastaje Ja, pa
onda objektivni svet. Ovo znai da se osveenje celog bivstvovanja u njegovoj autentinosti dogaa u Ja. Ja je centar ili otvor kroz koji se saima ishod svega u svetlosti
iste svesti, buddhi. Ja je ono jedino to treba da bude osveeno. Ja (ego) je zapravo
um. U svom prirodnom, autentinom stanju, um je miran i ist kao ogledalo. Misli su
samo vibracije uma, oblici koje je on trenutno uzeo, kao to voda uzima oblik talasa,
ili ogledalo lik koji odraava. Ali mi uvek gledamo talas, ne vodu, lik u ogledalu, a ne
samo ogledalo kao takvo. Zato se identifikujemo sa sadrajem misli jer ih ne razlikujemo od uma, postajemo ono to mislimo, ono ime smo opsednuti (to u krajnjem
obliku predstavlja psihozu, a u blaem vidu svakodnevni ivot prosenog oveka). Mi
uvek vibriramo u skladu s vibracijama uma, tj. mislima koje nisu nae, kao plesa koji
se usklauje s muzikom. Cilj meditacije je da um postane miran, da prestane da proizvodi misli, a to znai da prestanemo da se kreemo (vibriramo) u skladu sa mislima, tj.
da Ja prestane da se kree. Meditacija je prestanak kretanja Ja. Otuda je vano da se
smiri najpre telo. Ovo praktino znai da kada Ja (aham-kra) postane isto, bez kretanja, tj. projektovanja bilo kakvih objekata s kojima zaboravlja sebe, ono postaje
apsolutno svesno sebe, a na taj nain i iste svesti koja ga omoguava, buddhi, nadlinog ili apsolutnog ishoda bivstvovanja uopte, i tada nestaje. Zato je reeno da faza
aham-kre traje kratko, da se odmah premee u buddhi. Kada individua potpunim smirenjem prepozna svoju pravu prirodu, odmah prestaje da biva individua (aham-kra) i
postaje ono to jeste u apsolutnom smislu (buddhi), tj. sjedinjuje se s onim to sve
omoguava (purua). ovek ne moe da ostane isti kada spozna sebe. Ja, ili um, e
prestati da se kree, tj. da proizvodi misli, onda kada samim smirenjem uvidi da ga je
na pokret navodila privlanost ka objektima koji, opet, nisu nita drugo do misaone
projekcije, i da objekti nisu nita sami po sebi. Cela prakrti je isto Jedno, tako da u
njoj nema izdvojenih i posebnih objekata - jedino um stvara objekte i daje im individualnost i karakteristike. Um se kree u zatvorenom krugu: sm proizvodi svet posebnih objekata koji ga izazivaju u akciju. Kao u snu. U um ili ego ulagana je ivotna
energija. Zato ego postaje samostalan entitet, kao ivo, neorgansko bie, koje tei
opstanku po svaku cenu. On se brani kao zver i kao arobnjak. Spreman je i da ubija
da bi sauvao iluziju svoje posebnosti. Svoj opstanak odrava poturajui ispred sebe
iluziju da su objekti koje sm projektuje realni i neophodni, da je kretanje koje sm
ini samostalno i samodovoljno, da je on uslov ivota i da je naa individualnost realna
samo u njegovim okvirima. Zato nam smirenje uma uvek izgleda kao umiranje, i to
zaista tako i doivljavamo. Ali, jedino njegovim odumiranjem raa se u nama istinski
ivot Duha koji sve omoguava. Naputajui svoju individualnost, mi individualnost
ne unitavamo i ne postajemo 'bezlini', nego je pretvaramo u olienje Duha koji sve
omoguava - i nas i sve iluzije ega (Jovan, 12:24-25).
264

Sa stanovita meditativne prakse, ovo znai da sve ovde opisane faze treba
doiveti u svome Ja ('Ja mislim', 'Ja diem', 'Ja sam miran i tih' - radi se o nemom i
direktnom doivljaju, a ne o jo jednom obliku miljenja). Smo Ja treba da postane
nepokretno, tiho, sabrano, svesno sebe i misli koje stvara svojim kretanjem. Mi treba
da budemo ta tiina koju doivljavamo u meditaciji, ovde i sada, a ne da meditiramo
kako bismo ubudue postali tihi. Svest o Ja je prisustvo u sebi. Ja se osveava tako to
se sva zbivanja, koja se nuno manifestuju kroz Ja, ustanovljavaju kao takva, kakva
jesu, iz trena u tren, bez njihovog zadravanja i projektovanja u neke nove sadraje.
Jer, kad god projektujemo iskustvo zbivanja u neki novi sadraj, mi nismo svesni ni
svoga Ja (sebe), ni prave prirode tog iskustva, ve samo tog sadraja. (Od gomile tih
sadraja sastoji se slika sveta prosenog oveka, od koje on nikada ne vidi stvaran
svet.) Ako se ovako ne uini, meditacija e se pretvoriti u jo jedno apstraktno zaluivanje (koje emo ovog puta zvati 'meditacija'). Tek kada se sva etiri stepena ovde
opisana doive kao svoja sopstvena, u svome Ja-stvu, individualnost e biti nadiena.
Usmerenje ove prakse suprotno je od svih drugih meditacija, koje se uvek bave
neim to Ja projektuje, nekom idejom, predstavom ili vizijom, sa neim to je od
(ovog ili onog) sveta, dok se ovde ovek okree ka onome to sve stvara, koje projektuje sve to ima ime i oblik, ka svome Ja, ide uvek unazad, iza svega, i uvlai se u
sebe, kroz Ja do Ja-stva ili Sopstva (buddhi), do onog apsolutnog u sebi. Ja se nadilazi
njegovom spoznajom. Nikada ga neemo nadii nekakvom objektivizacijom njegovog
nadilaenja, ili projektovanjem u vreme, ve jedino osveenjem sebe (Ja) u svemu.
Na taj nain e Ja postati prozirno i nestae. Nestae zato to je i postojalo jedino kao
zaborav i nesvesnost sopstvenog bivstva, kao ubeenje. Nestae tako to vie nee biti
nae Ja, nego e i ono postati olienje Duha koji sve daje. Stvarnost je stanje bez Ja, i
upravo zato ne moemo mi da odbacimo svoje Ja, jer to e morati da uini opet neko
Ja. Ono se uvek deli pri takvim pokuajima. Ja se smo rastapa kada ga potpuno osvestimo, odnosno, doivimo kakvo jeste - da ne postoji. Ni Ja ni um sa mislima ne postoje
objektivno, tako da i ne mogu da se uklone da ih vie ne bude, kao to se neki objekat
uklanja. Oni uopte nisu nita po sebi niti za sebe, oni su za Duh ovekov prazni, kao i
sve tvorevine prakrti. ovekov najvei problem i izvor svih nevolja je to to nije svestan prave prirode svog Ja. ovekova prava mera, sloboda i duhovna autentinost poinju tamo gde on (kao ego) nestaje (Jovan, 10:17-18).
Od presudne je vanosti da se dobro i to ee (svakodnevno) ustanovljava ovo
plemenito utanje koje isprva traje kratko, jer se u njemu ukidaju i najfinije psihomentalne uslovljenosti koje povlae sve ostale sa grubljim posledicama. Njihova stihija je
isuvie mona da bi se zaustavila odjednom. Sve treba uiniti, bez odlaganja, da se
svest ustali i sabere u bezmisaonoj unutarnjoj tiini drugog stepena. Kada ovek jednom pronae unutarnju tiinu u sebi, kada on postane tiina, ona mu daje nezaboravno
osvedoenje da je iskonska neuslovljenost ni od ega, koja omoguava postojanje svega, uvek dostupna, i to u njemu samom, kao njegova sloboda. Sav daljni trud svodi se
na proirivanje njene dostupnosti i prisustva iz sopstvenog bia ka bivstvovanju uopte.
Trei stepen nastaje kada se prvobitno ushienje usled smirenja u unutarnjem
jedinstvu i tiini prevazie i ovek u njemu boravi ravnoduan, paljiv i sabran, bez
napora tokom dueg perioda, kao u svojoj pravoj prirodi, ispunjen spokojstvom unutarnjeg smirenja tako da mu nijedan deo tela ne ostane nezahvaen tim spokojstvom. U
treem stepenu se sve vie smanjuje potreba za bekstvom od odgovornosti u zbivanju,
za bekstvom od slobode, i ovek se sve vie na nju privikava kao na svoju pravu priro265

du. Procesom osveenja produbljujemo uvid o sebi, zajedno s time na povrinu izbijaju nesvesni sadraji, stresovi, kompleksi, ubeenja i implanti. Kada svesno doemo do
njih, oni se ispolje, kao da eksplodiraju. To moe da se ispolji kao seanje, mentalno
stanje, emocionalna reakcija ili fizika senzacija ili akcija. Prirodno je da na njih reagujemo prianjanjem i zaboravom unutarnje tiine. To je sve znak napretka, to pokazuje
da osveenje deluje i da se sve vie istimo iznutra.
Napredak u treem stepenu se ne ogleda samo u proienju od unutarnjih identifikacija, nego i od spoljnih. Sabranost koju smo stekli u drugom stepenu dolazie u
iskuenje s raznim spoljnim izazovima. Sve situacije i osobe koje su nam svest suavale i s kojima smo gubili budnost i prisebnost sada bivaju sagledane iz novog ugla, oni
prestaju opinjavajue da deluju na nas, postajemo sve objektivniji prema njima i,
samim tim, vie nezavisni i budni.
Uvrivanjem iskustva unutarnje tiine stiemo sve vee nepoverenje prema
svemu to um projektuje i zamilja, i sve vee poverenje prema smom biu i njegovom izvoru, Duhu koji ga omoguava. Unutarnju tiinu moemo da produimo i zadrimo samo u onoj meri u kojoj imamo poverenja u bie i Duh koji ga omoguava, i
potpuno mu se predamo. Mislima smo obuzeti samo onoliko koliko smo nesigurni u
mo Duha koji daje postojanje, koliko ne uviamo da postojanje opstaje bez misli, bez
cele nae psihe, bez nas samih, i da Duh odluuje o svemu, i o nama i o postojanju.
Trea faza je jaanje ovakvog poverenja u Duh koji je beskrajno vei od nas i naeg
uma, i uvianje da se njegova stvarnost vidi samo istom sveu bez uma.
A zatim, kada ovakvo spokojstvo dovoljno sazri, naputaju se sva stanja, i
zadovoljstvo i nezadovoljstvo, u etvrtom stepenu zadubljenja. Tu je konano nadiena svaka mogunost za izoidnu podelu bia uopte (ne samo povodom miljenja kao
u drugom stepenu), tako da iezavaju sve dotadanje radosti i alosti, sva dotadanja
ivotna iskustva nestaju u potpunom stapanju sa neuslovljenou koja omoguava sav
ivot. ovek je tada nadiao staru linost i svoja individualna iskustva, suoen sa neuslovljenou celine postao je potpuno ravnoduan prema svakom obliku pojedinanog
zbivanja u vremenu. Ravnodunost je glavna odlika etvrtog stepena, ona nije ni pozitivna ni negativna, ve je sma neutralnost kao izraz potpune proienosti u kontemplaciji. Ta proienost obuzima i proima prosvetljenjem celo telo, tako da nijedan
deo tela ne ostaje nezahvaen njenom slobodom. Telo u etvrtom stepenu postaje potpuno proeto slobodom Duha i potinjeno toj slobodi. Telo je sa svojim ponaanjem
jedino podruje ispoljavanja duhovne slobode u oveku. Zato mentalno mirovanje
nee biti ostvareno sve dok se svest potpuno ne ustali u smom telu, u prvoj vebi
satipatthne. Jedini uzrok mentalne aktivnosti jeste gubitak prisustva u biu, to izaziva lutanje uma od tela i sadanjosti. (Prisustvo u biu je svest da nismo bie, ve Duh
koji ga omoguava.) Naa navika da uvek zaboravljamo sebe i sadanjost vezuje nas
za misli, ona upravo stvara misli. One ne nastaju nekom svojom ili tuom snagom, ve
jedino snagom naeg samozaborava. Kad god se um ne smiruje treba se vratiti prvoj
vebi sabranosti panje na telo i disanje. Jedino osveenjem i ovladavanjem tela
moemo osvestiti um i nadii ga, jer um je samo najfinija funkcija tela. etvrti stepen
je samadhi, sabranost panje u ishodu bivstvovanja uopte, svesno prisustvo u iskonskoj ravnotei i jedinstvu svih moi bivstva. Iz tog jedinstva sve proistie i ceo kosmos
tei da se dogodi njegova svesna obnova. Ona se dogaa jedino u oveku koji miruje u
samadhiju.
etvrti stepen je potpuna tiina uma. Ovo su samo rei namenjene onima koji su
potpuno identifikovani sa umom, zato im se na poetku kae da treba da 'smire um'.
266

Um je nemogue smiriti jer je on sama aktivnost. Bez mentalne aktivnosti nema uma.
Kada se to direktno doivi kroz prethodna tri stepena zadubljenja, onda se ovde u etvrtom stepenu direktno uvia stvarnost u kojoj uopte nije ni bilo uma kao realnog
samog po sebi. On nije neki objekt koji moe da se ukloni tako da ga vie nema, ili da
se promeni da bude miran. Vidimo da je sam um prazan, svaka misao je samo prazna
imaginacija, svaki mentalni sadraj, koji nas je ranije obuzimao, samo je izraz praznine. Nije ak ni izraz. Uvidom da je um sa mislima sama praznina i nita po sebi i za
sebe, postajemo smirenog uma. Zapravo, smirujemo se od vezanosti za um. Tada um
(kao prirodna funkcija, manas) moe da misli ta god hoe, svi mentalni sadraji i
aktivnosti e za nas biti prazni i nitavni. Zato to to u stvarnosti i jesu. To je jedina
prava 'sloboda od uma', jedino pravo 'smirenje uma'. Jedino pravo svedoenje i buenje. To je samadhi.
U samadhiju se saima prostornost vremena. Prostornost se skuplja na smo
telo i Ja, a i vreme se saima i nestaje tako da pola asa prolazi kao jedan tren. Ovakvim saimanjem bivstva u istoj budnosti bie se preobraava i proiava od svih
taloga starih uslovljavanja u delima, reima i mislima. To je neposredan doivljaj
alhemijskog preobraaja bia u savrenije stanje. Budnou mi na lokalnom nivou, u
podruju svoga tela i Ja, ubrzavamo i saimamo prostorvreme kojim bie na globalnom planu i u duem vremenskom periodu postie savrenstvo pod privlanim dejstvom Duha (purua). Usled relativnosti bia i vremena, i njihove uzajamnosti, nae
lokalno ostvarenje ravnopravno je sa globalnim. ak moemo rei da se globalno postie na lokalnom, ili da meu njima nema razlike.
Neuspeh u meditaciji je projektovanje vremena i odlaganje suoavanja sa
sobom kao principom slobode u prirodi, stalno zamiljanje da se taj ideal prisustva
stvaralakog principa nalazi negde objektivno izdvojen, kao Bog, ili je u nekakvom
postizanju tokom vremena, u budunosti, ili je zadat u prolosti, kao da on ve nije
sma izvorna i bezvremena stvarnost koja nae bie omoguava ovde i sada. U nama
je oduvek tiina neuslovljenosti u ijoj slobodi se oglaava samo postojanje. Bez te
tiine u sebi ne bismo nikada stekli sluh za ono to biva, niti bez mirovanja u njoj
moemo biti svesni ikakvog zbivanja.
Prvi stepen, dakle, sadri zamiljanje (raznih) i promiljanje (odabranih sadraja), ushienje, zadovoljstvo i sabranost u mirovanju. Drugi je kratak period u kome
nema mentalnih aktivnosti i ostaju samo ushienje, zadovoljstvo i sabranost. Trei stepen je lien aktivnog i kratkotrajnog ushienja i ostaju samo spokojno zadovoljstvo i
sabranost u duem periodu. U etvrtom stepenu prisutna je, osim sabranosti, jedino
ravnodunost usled uvida u iskonsku prazninu samog uma i svih sadraja. Posmatrajui shemu prakrti, moemo rei da prvi stepen predstavlja ovladavanje indriyni smirenjem tela; drugi, prva iskustva nadilaenja manasa neutralnim posmatranjem (svedoenjem) svake misli koja se pojavi; trei, kristalizaciju aham-kre u svetlosti iste svesti, buddhi, svedoenje celog tela i uma (indriyni), i etvrti, nadilaenje svih linih
iskustava u potpunom proienju osveenog bia, afirmaciju buddhi.
Ceo proces meditacije je postepeno saivljavanje sa Duhom kao naom pravom
prirodom. U poetku meditativnih iskustava istu svest o Duhu doivljavamo kroz
napor kao neko izuzetno otkrie i, stoga, kroz ekstazu. Postepeno se smanjuje ushienje i Duh sve vie doivljavamo kao ono na emu poiva priroda celokupnog postojanja, a celokupno postojanje kao nita po sebi i za sebe. Kada to postane prirodno stanje, kakvo u stvarnosti i jeste, meditativna praksa je zavrena. Inae, esto se deava
267

da se ovek ukoi na nekom nivou svesnosti Duha, pa ga nekritiki oboava kao nekog
boga. Duh nema svojstava.
ista ili transcendentalna svest, buddhi, nije nita drugo do svesno prisustvo u
sebi, iza misli, tela, dotadanjeg ivotnog iskustva i celog sveta. Objekti su misli, telo,
iskustva i svet, a ista svest je sm subjekt bez objekata. Svest je uvek svest o neemu,
a ista ili transcendentalna svest je svest sma po sebi, ista budnost, svedoenje ili
prisutnost, i takva svest tada nije razliita od samog bivstva. Subjekat, tj. bie, tada
budno prebiva u sebi smom kao isto postojanje, neposredno, bez objekata (sveta) i
vremena. To stanje lako je prepoznati po tome to izaziva blaenstvo, oputenost u
konanoj pronaenosti sebe. Meditacija je navikavanje da se na taj nain bude u sebi,
neposredno, nepodeljeno i autentino bivstvujui, potpuno budan kao subjekt bez ikakvih objekata, bez misli, telesnosti, prolosti, budunosti i sveta, budan kao smo veno bivstvo, ovde i sada. Samo tako se bivstvovanje osveava i njegova stvarnost
neposredno spoznaje. Subjekt postoji samo u odnosu na objekt. Kada nestanu objekti,
nestaje i subjekt i preostaje isto, apsolutno bivstvo. Stoga, ovakva meditacija nije zatvaranje u subjektivnost, ve otvaranje prema onome to omoguava i subjekta i sve
objekte istovremeno. (Samo se uslovno ovo moe nazvati meditacija zbog odomaenosti tog izraza, jer on podrazumeva koncentrisanu udubljenost s nekim misaonim
sadrajem. Ovo je pre smo sedenje, koje se u zenu naziva ikan-taza.)
U prvom stepenu zadubljenja ovek prvi put u ivotu doivljava slobodu od
nagonske stihije telesnog kretanja, nadiavi ga njegovim smirenjem. U drugom stepenu ovek prvi put spoznaje da nije um i da moe biti slobodan od njegovih odreenja i
sadraja, da moe biti izdvojen i nezavisan svedok svake misli i psihikog doivljaja.
Iako je od presudnog znaaja, taj stepen traje kratko zato to je zbog dotadanje nezrelosti ovo stanje budnog svedoenja propraeno ranijim iskustvima, stresovima i sadrajima koji osveenjem izbijaju na videlo, tako da nezavisnost svedoenja brzo nestaje. Ne moe se biti slobodan i uslovljen starim navikama individualnog iskustva istovremeno. Trei stepen odlikuje odvikavanje ovekove svesti od linih uslovljenosti,
line prolosti, dakle, nadilaenje Ja, pretapanje linog u slobodno i nadlino, u apsolutno. etvrti stepen je pobeda apsolutnog Duha nad samovoljom tela i uma i potpuna
ravnodunost prema njima, kao trajno stanje. Sva etiri stepena odlikuje sve vee
buenje blaenstva zato to u tom procesu telo i um ne bivaju odbaeni, nego dozrevaju u svojoj svrsi i rascvetavaju se u svome ishodu, postaju olienje slobode koja omoguava sm svet.
Usavravanjem sva etiri stepena rpa-dhynam postiemo savrenstvo
satipatthne. Samo tako moemo jasno i zauvek spoznati transcendentalnu prirodu
svoga Duha, odnosno Duha u nama. injenica da moemo biti sasvim svesni svoga
tela i ovladati njegovom stihijom, kazuje da nismo telo, da smo iznad njega. injenica
da moemo biti sasvim svesni svojih oseaja i nezavisni od njihovih uticaja, kazuje da
nismo oseaji, da smo iznad njih. injenica da smo svesni svih stanja uma kazuje da
ne moramo da budemo identifikovani sa stanjima uma, da smo iznad njih. I injenica
da moemo biti svesni svake misli kazuje nam jasno da nismo nijedna misao, niti smo
onaj koji misli (ego), jer i njega moemo biti svesni.
Sve je to prakrti.
To je cilj i svrha meditacije i svih pravih duhovnih disciplina uopte: takva diferencijacija svesti, svedoenje, ostvarenje da smo razliiti i nezavisni (kaivalyam) od
svih ovih modifikacija prakrti.
268

Plodovi

Kada je svest (buddhi) tako sabrana, proiena i razbistrena u meditaciji

(dhynam), za ispoljavanje Duha neuslovljenosti, njena mo stvaranja u prirodi, iako i
ranije velika, sada je mnogo vea, u potpunosti je ostvarena. Svest sada osvetljava bie
u svim dimenzijama, a ne samo iz podruja fizikih ula (indriyni). Koliko je svojim
smirenjem i proienjem prisustva blia principu neuslovljenosti, toliko je njena stvaralaka mo vea - toliko je manje oblika bivstvovanja koji imaju sputavajuu mo
nad njom. Ukoliko je svest prisutnija kao inilac, utoliko je suenije prostorvreme
izmeu uzroka i posledice, ishod je svim stvarima blii. Dok je nesvesnost, s druge
strane, stanje vee razdvojenosti uzroka i posledice u prostornosti vremena. ovek je
nesvestan kada sve odlae i projektuje u vreme, svestan je onaj ko dela ovde i sada.
Samo se uslovno moe govoriti o 'stvaralakoj moi svesti'; ista svest, zapravo, otvara
sve mogunosti bivstva koje oduvek postoje u prakrti, a ne 'stvara' nita novo.
U dhynam smo nauili da moemo postojati i bez misli, da nismo um nego
bivstvo, da um suava svest o bivstvovanju bia i uslovljava je svojim sadrajima.
Kada smo nauili da bez misli budemo svesni i postojimo kao smo bivstvo koje uvek
jeste, tada smo uvek budni i prisutni u sebi pri svim zbivanjima. Zato je prvi plod iste
svesti pojava lucidnih snova i vantelesna iskustva. Ona su kljuni nagovetaj konane
nezavisnosti purue od prakrti. Bez toga njegova nezavisnost se nee aktuelizovati u
ovekovom iskustvu, ili e duhovna priprema za nju biti potrebna sve do kraja ivota
fizikog tela. Mnogo je mudrije ubrzati vreme tog procesa, koji je inae neminovan,
osnaenjem svesti (satipatthna i dhyna). Stoga to nagovetava i priprema veliko
buenje, ovaj plod je na prvom mestu po vanosti. Sve druge sposobnosti svesti (siddhi) od sporednog su znaaja i svode se na egzibicije. One se u astralnom telu mogu
uvebavati, a zatim tako steeno iskustvo preneti na fiziki plan. Tako je mogue uvebati da se iz fizikog tela pree u energetsko; da se vidi i uje kroz fizike prepreke i
na daljinu; da se fiziki elementi po volji preobraavaju u razliite tvorevine; 87 da se
savlada zemljina tea i leti u prostoru; u energetskom telu se moe putovati po celom
kosmosu jer se ono kree po viim dimenzijama gde se prostorvreme saima, njegovo
putovanje je zapravo ulazak u ovo saimanje viih dimenzija; da se vide raniji ivoti ali ne kao svoji ve samo kao pri-vremeni oblici prirodnog bivstvovanja. To su bila
raanja i umiranja prirodnih otelovljenja, podsticana viim kategorijama koje sainjavaju ivu, i Duh ovekov nikada nije bio dodirnut njihovom dramom, on je nezavisan
od svih bivstvujuih oblika prakrti. Jedino s prepoznavanjem njegove nezavisnosti
uvid u prole ivote je mogu, i samo je takav uvid verodostojan. Bez njega je to samo
jo jedna krajnje ubedljiva iluzija s kojima neorgansko podruje obiluje.
Kada je svest tako sabrana, proiena i razbistrena, ovek uvia da se ceo
lanac uzronosti bivstvovanja sastoji iz dvanaest karika.

87

Preobraaj elemenata pripada istoj sposobnosti svesti s kojom ona odluuje o preobraajima drugih oblika
bivstvovanja, kao to su navike i ponaanje uopte, od misli do tehnike. Kako se elementi prirode i sami stalno
preobraavaju, delovanje svesti na njihovu promenu samo je alhemijsko saimanje vremena tog procesa.

269

1. Usled neznanja o neuslovljenosti ni od ega, kao prvom uslovu samog postojanja, spontano nastaju nesvesne reakcije na zbivanja.
2. Na spontanim i nesvesnim reakcijama (samskare) nastaje svesno iskustvo
prosenog oveka.
3. Na takvoj svesnosti nastaje njegov um (identitet) i telesni oblik.
4. Na umu i telu nastaje iskustvo est ulnih podruja.
5. Na ulnom podruju zasniva se dodir sa predmetima i objektima.
6. Dodir izaziva oseaje, a
7. oseaji e za ivotom.
8. e izaziva privrenost za obnavljanjem iskustva ivljenja.
9. Ova privrenost i vezanost za obnavljanjem ulnih iskustava stvara iluziju
postojanja u stvarnosti.
10. Iluzija stvarnog i trajnog opstanka u ulnom i telesnom obliku uzrokuje
11. Novo raanje koje vodi jedino u
12. starost i smrt, u propadanje svega to nastaje.
Nestankom neznanja i nesvesnosti u potpuno proienoj svesti, nestaju nesvesne reakcije koje dalje stvaraju uslovljeno zbivanje i itav ovaj lanac posledica neautentinog bivstvovanja. Sve ovo prestaje kada se svesno obustave nesvesne reakcije, kada
se ostane miran i sabran radi jasnog uvida u prirodu zbivanja. Nae celokupno dotadanje postojanje svodilo se na nesvesne reakcije, one su bile lanac naeg ropstva. Taj
lanac se sastojao od dve vrste karika: od prianjanja i odbojnosti (udnji i mrnje). I
jedno i drugo donosilo je loe rezultate i patnju. Postizanjem svesti svedoenja ili transcendentalne svesti, mi ne odustajemo od zbivanja, kako to neiskusnom kritiaru
izgleda, ve odustajemo od nesvesnog reagovanja i tako postiemo psihiku objektivnost prema zbivanju; ne reagujui spontano moemo ga videti kakvo ono zaista jeste, i
tada delovati na odgovarajui nain, u skladu sa stvarnou i Duhom. Tome nas ne
mogu nauiti nikakve 'boije zapovesti', nikakav moral, ni razum, ni logika, ni znanje,
politika niti ekonomska prinuda. Bez transcendentalne svesti ne moemo ispravno da
delujemo; bez nje uvek nesvesno reagujemo. Bez iskustva iste svesti mi ne moemo
uopte da delamo, i nismo nikada ni delovali. Sve nae (re)akcije su bile prirodne akcije, sastavni deo prirode, od naih misli, rei, snova i jue obavljenog posla, do lia na
vetru i kretanja Zemlje oko Sunca sa ostalim planetama. 88 Tek se sa transcendentalnom sveu raamo i poinjemo da postojimo. Sve dotle je postojala samo priroda, i
sve je ona radila - kroz telo, oseanja i misli, koji su njeni proizvodi, a za koje smo u
zabludi mislili da su nai - na svoj spontani, uslovljeni nain, i sva naa patnja nastajala je zbog identifikacije s njom. Od svih plodova meditativnog proienja svesti, najbolji je onaj kojim dozreva potpuni uvid o etiri osnovne istine. Njime se ovek budi iz
nesvesnog opstanka koji odlikuje sve prirodne tvorevine.
Ali, moramo ovde naglasiti jo jednu vrlo vanu injenicu. Svaka meditativna
praksa, ovde izneta ili druga, sve discipline i tehnike samorazvoja samo su imitacije
idealnog stanja. Njima se ovek malo po malo usklauje s autentinim stanjem, s
Duhom. Imitacijom on postepeno postaje podoban da bude saobraen s Duhom. Meditacija je samo priprema za probuenje. Nijedna meditacija ili duhovna praksa ne
dovodi oveka do 'prosvetljenja', ve ga samo proiava od linih elemenata, od sub88

Nauka astrologije detaljno pokazuje kako nas prirodna celina sainjava i uslovljava nae kretanje kroz ivot.
Jedino iskustvom transcendencije nadilazimo sudbinu i stiemo slobodnu volju, ali ne kao svoju, tj. svog ega,
nego volju slobode koja sve omoguava, slobodnu volju Duha.

270

jektivnosti i iskrivljavanja autentinog stanja, isti ga od njega samoga, ini ga podobnim za objektivna, via stanja svesti, i oslobaa svih uporita u toj meri da ga dovodi
do kraja samoga sebe. Tek tada, kada doe do kraja sebe i svog ivota, gde apsolutno
nita vie ne preostaje, ovek moe da vidi cilj, autentinost Duha i kako to zaista
izgleda. Nikada ranije uz pomo uenja i tuih uputstava to nije mogao da vidi. Cilj se
moe videti samo lino, kao nemi svedok, i to se iskustvo ne moe nikome preneti.
Svako ga moe videti samo za sebe. Upravo je u tome njegova objektivna vrednost. U
tome je njegova transcendentalna priroda. Da je to neto to svi mogu da dele i do ega
mogu doi na isti nain, nekom tehnikom, prodavalo bi se na trgu. Sve tehnike slue za
lino proienje. Tek kada napusti sav svoj dotadanji ivot i sva saznanja, ovek
moe da vidi cilj i da krene ka Duhu.
Plodovi meditativne prakse ne nastaju, dakle, na regularan i predvidljiv nain,
prema kojemu, nakon dovoljne prakse, sledi odgovarajui rezultat, 'prosvetljenje'.
Ovde se radi o transcendenciji, a to znai da nita nije predvidljivo, a jo manje unapred shvatljivo i poznato. Sve to je poznato, nije transcendencija. Rezultat e biti
sasvim nepredvidljiv i donee ga sam ivot na svoj jedinstven nain, u skladu s karmikom zrelou svake individue. Donee ga na najmanje oekivan i, najverovatnije, na
najmanje poeljan nain. Ali, da bi se dolo do tog rezultata, neophodan je napor
meditacije. On proiava svest da bi mogla da se suoi s prosvetljenjem, sa onim to
jeste. Ono to jeste uvek je tu, problem je jedino u naoj spremnosti da ga prihvatimo.
Meditacija nas priprema za to. Ne samo mentalno nego i fiziki; iskustvo probuenja
zahvata celo bie, ono menja energetski kvalitet naeg tela. Suoavanje s takvom promenom moe biti bolno za onoga ko je nedovoljno pripremljen. 89 Ne samo energetski,
ve i duhovno. Neophodno je, naime, poznavanje celog plana ili sheme o smislu transcendencije, koju najbolje daje snkhya, znanje o tome ta se transcendira i zato, ta
je transcendencija i ko transcendira. Tako, razlikovanje buddhija od purue, koje
ovek konkretno doivljava kao sopstveno podvajanje ili raspoluivanje, po svemu bi
liilo na izofreniju ako ne bi bilo uvida da ono to u tom trenutku otpada s nas, a to je
um i sva njegova ivotna istorija, nikada nije ni bilo svojstvo iste svesti i Duha koji
sve omoguava, i da Duh preostaje kao mi smi. Pri razlikovanju buddhija i purue
vidimo da sve psihofizike aktivnosti nikada nismo inili, niti inimo mi smi, ve da
su se one oduvek same nesvesno odvijale pod privlanim dejstvom nekog entiteta ili
spoljnjeg uticaja, a svesno pod privlanim dejstvom iste svesti koja je naa sutina.
Iza uma i individualnosti koji otpadaju s nas otkrivamo svoju pravu prirodu - postajemo olienje Duha koji sve omoguava. Jedino je to vizija autentine duhovnosti. Da bi
Duh sebe prepoznao, da bismo postali njegovo olienje, ne sme biti nikakvih primesa
starih koncepcija - 'stari ovek' mora sasvim da umre, a on umire spoznajom da jo
nismo roeni - a samo doktrina probuenja nudi takvu istotu; u svim ostalim sistemima um provlai i pervertuje svoje koncepcije u svim moguim religijskim i metafizikim oblicima.
Duhovno probuenje koje nastaje meditativnom praksom ide sledeim redom
koji je najbolje opisao Gurijev: Osveenje-umiranje-roenje. Najpre ovek upoznaje
koliko je nesvestan i nemoan, da nita nije njegovo i da tek treba da bude svestan, da
tek treba da se rodi. Tako se razvija osveenje: upoznavanjem nesvesnosti. Zatim
uvia da nikakvim svojim naporom niti 'tehnikom' ne moe da bude potpuno svestan, i
89

Svaka meditacija ostaje tek mentalna avantura ako ivotna energija nije transformisana na najvii nivo bia,
pomou taoistike ili tantrike alhemije. Bez dovoljno energije u najviim centrima (ana i sahasrara) ne
moemo da sauvamo istu svest postignutu u meditaciji.

271

tada se predaje i umire, tj. zauvek naputa identifikacije s mnotvom svojih Ja, sva
svoja uporita. Tek kada umre on moe da se rodi (Jovan 12:24-25) kao jedno Ja,
autentina linost koja je olienje Duha.
Sve nove moi i ostvarenja dolaze na jedan te isti nain. Prvo se pojavljuju u
obliku bljeska u retkim i kratkim trenucima; zatim se pojavljuju ee i traju neto
due, da bi konano posle dueg rada postale postojane. Isto se moe primeniti na
buenje. Nije mogue probuditi se odjednom. ovek se prvo mora buditi na kratko.
Ulazak u budno stanje svesti je proces, a ne trenutni dogaaj. Trenutni su samo
skokovi u budno stanje koji se javljaju povremeno kao bljeskovi uvida. Taj proces je
individualan i ne moe se razgraniiti, kao ni prelazak iz mladosti u starost, iz nezrelosti u zrelost. Tako se i via svest postepeno razvija otapanjem nie. Koliko se nia,
egoika svesnost rastvara, toliko se via svest uvruje.
Ovde, dakle, moemo razlikovati dve faze: prva je uenje, kontrolisana meditacija i disciplina koja se okonava najveom egzistencijalnom krizom kakvu ovek dotle nije mogao ni da zamisli, koja je po svemu nalik iskustvu smrti, u kojoj propadaju
svi planovi, sve ideje i nade. (Iskuenje smrti, sopstvene ili smrti blinjeg, najefikasnije vodi do sazrevanja ove faze.) Prva je kristalizacija aham-kre, a druga nadilaenje
ega, naputanje sebe i predaja onome zbog koga sve postoji. Smisao ivota - celokupno karmiko sazrevanje koje se dovrava u meditativnoj praksi - vodi do samo jednog
ishoda: naputanja sebe i predaje Duhu koji sve omoguava (Jovan, 10:17-18). To e
biti propraeno krizom u onoj meri u kojoj se ovek dri uma i njegovih koncepata,
a ne istog bivstva koje omoguava i um i svet. Cela ova drama odvija se samo u
umu.
Drugu fazu je Buda razluio govorei o arpa-dhynam.
Arpa-dhynam
Dovde se na razliite naine oblikovalo (rpa) zadubljenje (dhynam) tokom
posebne prakse. Ona se inila u telu, njegovim obuzdavanjem i mirovanjem. Dovde se
kristalisao posmatra, buddhi. Arpa-dhynam se odnosi na kontemplativnu spoznaju
koja je nezavisna od tela i bilo kakve vebe koja se bavi njime ili umom. Ona se ne
oblikuje (arpa), ve dolazi sma, kao plod oblikovanja. Odavde poinje afirmacija
svedoka, purue.
Satipatthna predstavlja rad na sebi koji spada u etvrti nivo svesti (ili religioznosti), etiri stepena rpa-dhynam je dovrenje tog rada na petom nivou, a njegovi
plodovi su esti. Arpa-dhynam je uzdizanje na sedmi nivo.
Intenzivno zadubljenje tokom sedenja u meditaciji (dhynam) stoji prema stalnom prisustvu svesnosti u svim zbivanjima (satipatthna) kao opiranje nogom o tlo
prilikom hodanja. Bez povremenog opiranja o tlo (jednoasovnog zadubljenja u meditaciji) radi odraza, ni hodanje (celodnevna budnost) ne bi bilo mogue. U rpadhynam ovek dolazi do neuslovljenosti kao temeljnog ishoda svih tvorevina, pa i
svesti koja ih spoznaje, ali takvu svest i slobodu od svih tvorevina nije mogue stalno
odrati, jer ih razliita zbivanja tela, oseanja i mentalnih stanja remete svojom dinamikom. Zato je neophodno da se satipatthnom sva ta zbivanja meusobno razlue i
spoznaju kakva zaista jesu u svim dimenzijama i oblicima, kako ne bi imala uslovljavajue i obmanjujue dejstvo na budnost. Razluivanjem svih tih stanja dogaa se
konaan uvid da mi nismo ta stanja, nego smo ono to ih omoguava. Mi, u svom
nesvesnom stanju, omoguavamo sva zbivanja tela, oseanja i mentalna stanja. Zato
272

uopte i moemo da ih nadiemo svesnou da mi nismo to. Zato je sutina svesti i

budnosti uvid da "to nije moje; to nisam ja". Zato se tu gube sve granice spoljnjeg i
unutarnjeg. U arpa-dhynam tu neuslovljenost koja sve omoguava, koju spoznaje
u unutarnjoj tiini sebe samog, ovek prepoznaje spolja u svemu i u svakoj akciji,
unutarnje postaje spoljnje, i obratno. Kada doe do Sebe, svestan subjekt postaje u
toj meri objektivan da spoljnje i unutarnje, mirovanje i kretanje svega su jedno u toj
meri da mir svoga Sopstva, buddhi, prepoznaje u svemu to postoji, celoj prirodi i
svakom pokretu i delu. Ovo jedinstvo spoljnjeg i unutarnjeg, pokreta i mirovanja, imalo se u vidu kada se o probuenju govorilo kao o nestanku spoljnjeg, objektivnog sveta. Svet nestaje kao spoljni svet, a ne kao svet sam po sebi, takoe i sve suprotnosti
koje sainjavaju iskustvo objektivnog sveta, a koje izviru iz temeljne suprotnosti
izmeu subjekta i objekata, Ja i svega drugog. Nestaje zapravo subjekt, a s njim i objektivni svet koji samo subjekt moe da projektuje. Spoljni svet je samo kontrast subjektivnog stanja. Ostaje ono-to-jeste, celina postojanja koja je dotle koristila individualno telo kao pogodno mesto za svesnog subjekta radi sticanja najfinijih iskustava o
sebi, a ta najfinija iskustva konano dozrevaju kada se svest u subjektu ispolji kao ista
ljubav i dobrota.
Rpa-dhynam se odnosi na individualno proienje svesti (buddhi) od svih
taloga uslovljenosti subjektivnog iskustva. Tu je ovek kroz disciplinu i svestan napor
raistio s tim ko je on u apsolutnom smislu, tu subjekt postaje objektivno svestan
sebe. Kada je to uinjeno u dovoljnoj meri, kada je osvestio bie, dogaa se spontano
proienje uvida o sutini bivstvovanja uopte, o univerzumu (mahat-buddhi ili veliko buenje), o onome to omoguava i bie i svest o njemu. Tu se ovek suoava sa
istinom o tome ta je smo bie u apsolutnom smislu, nezavisno od svakog oblika
(rpa) bivstvovanja. Ono to je otkrio u sebi, u mirovanju, sada prepoznaje spolja u
svemu, u akciji. Suoavanje s ovom krajnjom spoznajom se zato i naziva arpadhynam, bezoblina ili razobliena kontemplacija koja zauvek razvezuje i oslobaa
oveka od svega to obmanjuje prisustvo neuslovljenosti (purua), koja ga sainjava
zajedno sa svetom. To je kontemplacija u kojoj se nadilazi i nestaje sve oblikovano
(rpa) i otkriva ono zbog ega se sve zbiva - transcendentalni Duh ovekov (purua).
U ispravnoj sabranosti (samadhi) stari, prirodni ovek je umro. U arpa-dhynam
novi, duhovni ovek se raa kao olienje slobode iz koje sve postojee uopte i biva.
Nestankom starog oveka nestaje i svet kakvog je dotle bilo, i s novim ovekom
svie novi svet. To je svet istog Duha u kome je svaki trenutak vean i svaki oblik
ivi izraz beskrajne slobode.
Pre arpa-dhyne ovek je bio individua unutar beskrajne celine. Pet stepena
arpa-dhyne pokazuju kako individua trajno nestaje i samo beskrajna celina ostaje, ali ovog puta ne bezlina kao to je bila, ve sa svim osobinama individualnosti i
linosti. Individua postaje olienje Duha koji omoguava celinu. Kada ovekova linost nestane u Duhu celine, time omoguava da Duh celine postane individua i linost. Drugim reima, apsolutno i relativno, spoljnje i unutarnje, prestaju da bivaju
neto razliito za oveka, i obelodanjuju se u njegovom iskustvu kao jedno, kao on
sm.
Za uspean prelazak iz starog u novo neophodno je, nakon ostvarenog smirenja
u rpa-dhynam, do jednog asa dnevno, slobodno uestvovati u svakodnevnim aktivnostima. Izmena mirovanja i aktivnosti sama po sebi izvee potreban preobraaj, a ne
naglaavanje jedne od tih krajnosti. Bez uestvovanja u aktivnostima smo mirovanje
bilo bi puko ponitenje i umrtvljavanje ivota. Takoe sama aktivnost bez mirovanja u
273

zadubljenju bila bi liena perspektive, smisla i duhovnog ishoda, to bi bila nesvesna

stihija prakrti kao i sve drugo to se zbiva. Mirovanje unosi svest i prisustvo Duha u
aktivnost koja, s druge strane, Duh oivljava i aktuelizuje u oveku i svetu. Jedino s
uporitem u mirovanju bie se pokree ka slobodi. Bez njega se kree u sopstvenom
zatvorenom krugu.
Arpa-dhynam ima pet stepena.
1. Neposredno pri zavretku zadubljenja (dhynam) zapaamo da tako smiren
Duh u nama ostaje nezavisno prisutan, dok se smo telo pokree da ustane iz vebe.
Ako zadrimo unutarnju tiinu i za vreme kretanja posle sedenja, moemo videti da
telo pripada jedinstvu okolnog prostora prirode (prakrti) i njenom optem kretanju, i
da to nije nae, da je telo za nas isto to i odea koju nosimo, predmeti koje dodirujemo, da je Duh bio nezavisan od svega toga za vreme sedenja, pa tako ostaje i posle. S
takvom nezavisnou Duha uviamo da su svi postojei oblici uzronog zbivanja sveta
oko nas samo razliite modifikacije jednog istog prostora (akaa) bivstvovanja prakrti.
Vidimo da svi oblici, i naeg tela i svih stvari koje sainjavaju svet, nisu nita sami po
sebi, nego su ispoljavanje celine prirode, i da u sutini jedino njen beskrajan prostor
postoji. 90 Ovde se u potpunosti ostvaruje svest da se mi, u svojoj sutini, nikada ne
kreemo niti delamo, nego da se svet (prakrti) kree i dela svuda oko nas, uvek
nepokretnog sredita (purue), svedoka sveg zbivanja. (U etvrtom stepenu arpadhynam doi e do ostvarenja da se sve zbiva unutar nas, a ne oko nas.)
Ovaj uvid se ne odnosi samo na kretanje tela. Ispravna meditacija (dhynam)
nas dovodi do jasnog uvida ne samo da mi nismo telo, nego da nismo ni oseaji ni
misli, da smo prostor u kome se telo, oseaji i misli javljaju. Mi ih omoguavamo. Mi
smo uvek ira celina koja sve omoguava. Mi smo uvek izvan svega onoga ega smo
svesni - samo zato je svest uopte i mogua. Ali to 'mi' vie nije neto nae, lino i
individualno, ve apsolutno i neuslovljeno. To je svedoenje, to je naa prava transcendentalna autentinost, purua. Prostor (akaa) je svestan (buddhi) - zbog blizine
purue.
Dovde je u meditaciji to bio samo uvid i spoznaja. Ovde u arpa-dhynam to
je konkretan prelazak, trajan preobraaj celog bivstva, stvarna smrt 'starog oveka'.
Taj prelazak se postepeno produbljuje i konano ostvaruje u sledeim stepenima
arpa-dhynam. U prvom stepenu se spoznaje samo prostorno oblikovanje, a u sledeim stepenima se na isti nain spoznaju svi ostali, vii i suptilniji oblici zbivanja
prakrti.
ovekov Duh se tako oslobaa privlanog dejstva svih raznolikih posebnih
pojava koje nemaju podrku u sebi, koje su nepostojane i prolazne svakog trena, i zato
vezanost za njih vodi jedino u gubitak i bol. Svoju panju ovek ovde proiruje i redukuje sa svih posebnih oblika i kretanja na iru celinu ili kontekst (getalt), na sm beskrajni prostor koji proizvodi sve oblike i kretanja, u toj meri da su svi oblici i pokreti
90

Na koji nain prostor sainjava nae telo? Kretanjem najveih objekata koji sainjavaju prostor - kretanjem
planeta i zvezda, jer ira celina sainjava manju. Sve postojee sainjeno je od ivotne energije, a ivotna energija na Zemlji potie od magnetne indukcije koja nastaje kruenjem Meseca i drugih planeta oko Zemlje, kao i
kruenjem Zemlje oko Sunca. Planete su magnetna tela i svojim kretanjem one proizvode (indukuju) ivotnu
energiju i sva kretanja ivih bia. Kretanje Zemlje pokree nae telo. Kada bi Zemlja i Mesec stali, i nae telo bi
smo stalo i raspalo se u prah.
Ova napomena je morala biti ponovljena zbog njenog znaaja. Detaljnije o prostornom oblikovanju
naeg bia videti u mojoj drugoj knjizi: Meta-fizika astrologije.

274

poniteni i ostaje stvaran jedino prostor. Tada roenje svoga tela uopte ne doivljavamo kao svoje roenje, ve samo kao prostornu modifikaciju prakrti. Mi nismo roeni niti emo umreti, samo smo zaspali u jednoj telesnoj modifikaciji prakrti i taj san
individualnog postojanja zbog identifikacije doivljavamo kao javu, kao ovaj ivot.
Sada se zaista budimo iz cele te imaginacije jer vidimo da je sve samo prakrti. Samim
inom tog vienja vidimo i da to nije nae. Zapravo, u prvoj arpa-dhynam definitivno spoznajemo da uopte nismo ni roeni u telu, ve da smo se kao individualna
dua i emanacija Duha inkarnirali u samu prakrti, da je telo nerazluivo jedno sa
prakrti, sa celom prirodom, da telo i ne postoji kao individualno bie, da postoji
samo prostor jednog sveopteg bia. Takvom spoznajom beskrajnog prostora ovek
proima, bistri, stiava um i oslobaa se u Duhu. Tada primeuje da su sve brige nastale na osnovu posebnih oblika i zbivanja jednog prividnog tela nestale, da su svi oblici
prazni, da nisu nita sami po sebi i za sebe, i da je preostao jo samo beskonaan prostor kao njihov jedini ishod.
2. A zatim, kada je Duh tako proien za prisustvo jedinstvenog i beskrajnog
prostora, kao celine i jedine ive stvarnosti svega to se zbiva, uviamo da je sma
svest o beskrajnom prostoru njegov sutinski inilac. Svaki poseban oblik, kao modifikacija beskrajnog prostora, je in-formacija za obrazovanje svesnog uvianja u subjektu
- jednako kao to je uzrok za nastajanje novog oblika u objektivnoj prirodi. Modifikacije uma su najfinije modifikacije istog prostora koji sainjava sve ostalo. Uvianje o
zbivanju je najfiniji vid ili stecite sveg zbivanja prirode u prostoru. Tu, u svesnom
subjektu, zbivanja svih oblika svrsishodno uviru u svoj ishod, saimajui se kao iskustvo ili znanje (nana) o prirodi. Ovde se uvia da misli i stanja svesti nisu lina tvorevina niti vlasnitvo subjekta, nego najfinija zbivanja prakrti, misli i svesnost jesu stanje odnosa izmeu subjekta (manas) i svih bivstvujuih entiteta u lokalnom prostorvremenu na njihovom najfinijem nivou: kao informacije. Subjekat je samo saborno
mesto smisla njihovog zbivanja, u njemu se prostorvreme ubrzavanjem saima ka
svom ishodu, i to saimanje zbraja informacije svih oblikovanih zbivanja tako da, po
principu konverzije, kao kod nastanka zvezda, sama maksimalna saetost in-formacija
proizvodi sve(tlo)st iskustva o njima. Tako priroda samu sebe osvetljava, tj. osmiljava. Njeno saimanje se dogaa pod privlanim dejstvom iste neuslovljenosti, Duha u
oveku, i svest je samo izraz njene blizine, a ne svojstvo prirode.
Drugim reima, ovde se uvia ishod sveg prostora, a to je njegovo vibratorno
podruje kao informacije; da beskrajni prostor stvara informaciono jezgro, ishodite,
svesnog subjekta, s ciljem da ne bude vie bezlian, nego da postane linost, a to znai
da njegova svest o sebi bude najkonkretnije izraena, i potpuno osmiljena i diferencirana. Kao to subjekta nema bez prostora u kome prebiva, tako ni prostor ne moe da
postoji bez subjekta koji ga je svestan.
Dok u prostornosti objektivne prirode oblici uzrokuju nova zbivanja, u subjektu
se ovaj proces toka prostorvremena savija i ubrzavanjem saima u informaciju; ka zaokruenju svog ishoda u svesnoj spoznaji i utrnuu cele te bujice bivstvovanja. Tako
vidimo da sm prostor ili celina prakrti oblikuje spoznaju o sebi u subjektu, da je
informaciona, misaona, svest sutina prirode, i da svet samog sebe spoznaje kroz nas.
Vidimo da je svest identifikacija (nama) oblika (rpa) svakog bivstvovanja i da zato
nije odvojena od tih oblika - da se oni meusobno odreuju. Objekti vida, sluanja,
oseaja i mentalnog spoznavanja nisu odvojeni i nezavisni od samog ina vienja, sluanja, oseaja i od samog ina spoznaje. Oblici su stvorili oko, zvuci uho. Zato je
275

ovek svestan i budan samo kada je prisutan u onome to se zbiva, i ne luta u izmiljanje onoga to je bilo, to jeste ili e biti. Jedino se u takvoj budnosti bie pokazuje
kakvo jeste, kao ovekova Sopstvenost. Onaj ko spoznaje ne postoji bez onoga to se
spoznaje. Oni su ista celina, tako da nema subjekta. U krajnjem ishodu sama celina je
subjekat i on je zato beskrajan.
Prethodno smo uvideli da nae telo, oblici i kretanja nisu nae, ve su modifikacija beskrajnog prostora. Sada uviamo da ni naa individualna svesnost nije naa,
nego je ishodite prostornog zbivanja ka informisanju, ustanovljavanju samoga sebe.
Uviamo da sama svest o bivstvovanju u nama je mogua samo zato to mi nismo to
bivstvovanje. Mi ga nadilazimo, transcendiramo, i sam na transcendentalan poloaj
kao Duha, purue, omoguava celu pojavnost sveta prirode, prakrti. Da svesni subjekt
nije ve transcendentalan ne bi ni bio svesni subjekt.
Ovakvim uvianjem sve brige nastale na osnovu beskrajnog prostora i njegovih
pojavnih oblika vie ne postoje. Oni su nitavni i prazni i sada je stvarno jedino prisustvo u podruju neograniene svesti, transcendentalnog subjekta, kao svedoka i ishoda
svih pojava. Takvim prisustvom u istoj svesti, ija transcendentalnost omoguava
uvid u celinu i jedinstvo bia, ovek proima, bistri, smiruje um i oslobaa se u Duhu.
3. A zatim, uvidevi da misaona svest odreuje pojavnost sveta, ovek dosee
do ispraznosti sveta samog po sebi, do ni-ega. Savrenom sveu svet se spoznaje
kakav jeste, da je nita po sebi i za sebe. Kada svest miruje, i svet nestaje. Svest pokree svet. Ne postoji objektivan svet nezavisno od misaone svesti - misaona svest je
ishod objektivnog sveta. Kada je svest neuslovljeno prisutna kao ista budnost, bez
misli, svet nije nita sam po sebi - zato to se otkriva kao naa unutranjost. Svet postaje neto izvan nas samo kada svest sa mislima uestvuje u tome naputajui prisustvo u sutini bia. On je neto objektivno samo za onog oveka koji bivstvuje tako
kao da je svet supstancijalan i stvaran sam po sebi, dakle, za nesvesnog oveka - koji
se bavi sadrajima svesti (mislima) kao da su realni sami po sebi. Svet je realan koliko
i misao o svetu. Svet nikada nije ni postojao kao objektivna stvar i problem; objektivan
svet kakav znamo postoji samo kao naa predstava, dok spolja, kao svet kakav jeste,
izvan nae subjektivnosti, oduvek postoji samo neuslovljeni Duh ('ivi Bog'; Apsolut;
objektivna priroda je samo njegova imaginacija, san pomou koga se budi, zato onaj
ko spozna Boga svet vidi jedino kao Boga; zato nam se dogaa ono to zasluujemo
delima; zato postoji karma). Za smirenog i probuenog svet nestaje jer postaje jedno s
njim. Ako je misaona svest njegov identitet, tada je to i svet. Kada je ovek u potpunom jedinstvu sa celinom, sa kosmosom, u istoj svesti bez misli, tada ne vidi nita
izvan sebe, kao neto drugo, ili posebno. Njemu je sve nita, jer sve je on sm, njegova
Sopstvenost. Kao to oko ne moe sebe videti, tako ni probueni ne vidi predmetni
svet, jer je celina sveta postala njegova probuena Sopstvenost, njena aktuelizacija.
Tako smirujui misaonu svest, ovek boravi u podruju niega i time proima, bistri,
smiruje um i oslobaa se u Duhu. Za njega su nestale sve brige koje nastaju od stanja
svesti i od objektivnog sveta jer uvia da su prazni svi sadraji svesti, pa su zato prazni
i svi objekti.
4. A zatim, uvidevi da svet nije nita objektivno, da je prazan (sunyam) s prestankom projektovanja misaone svesti, jer sve je samo naa Sopstvenost, dolazimo do
ni-predoavanja-ni-nepredoavanja kao jo viem podruju. To je stanje iznad dualizma postojanja i nepostojanja misli, postojanja i nepostojanja sveta. Ono nadilazi duali276

zam svest-nesvest i svet-nita, i vodi odustajanju da bilo ta mislimo i predoavamo o

stvarnosti, o postojanju ili nepostojanju. Ovde, nakon uvida da je spoljanjost naa
unutranjost, potpuno prestajemo da uestvujemo u svetu kao individua, jer se pretapamo u ono to prividne individue omoguava. Videvi da moemo biti ili smireni u
sebi, sasvim budni i nezavisni u toj meri da objektivni svet nestaje, ili da aktivno projektujemo svest u predmetni svet i uestvujemo u njemu kao istinskoj stvarnosti (tj.
kao u snu), mi vidimo da su obe te mogunosti jedno isto, i zato naputamo taj dualizam koji uslovljava, i boravimo u podruju ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja stvarnosti kao istinskom podruju Duha (purua) koje nadilazi spoznavanje (svet) i nespoznavanje (nita), to je podruje u kome svet nikada ne nastaje, pa zato nikada ne moe ni
nestati. Ako bie nikada nije ni bilo neto objektivno i supstancijalno, onda i nitavilo ne moe postojati jer nije imalo ta da nestane. Tada uviamo da je prazno sve to
je u podruju uma i njegovih projekcija sveta, kao i sve to je u podruju niega (koje
nastaje prestankom projektovanja uma u neto), da je to sve podruje prakrti, njeno
saimanje u bezvremeno Sopstvo, i rasprostiranje u vreme predmetnog sveta, da su
'neto' i 'nita' meusobno uslovljeni kao pokret i mirovanje bia, i da je via stvarnost
boravak izvan njihove smene. Tek smo tada uvek budni za Duh (purua) koji je nezavisan od opaanja i neopaanja, mirovanja i aktivnosti, od svakog dualizma koji omoguava svesnost ili nesvesnost, postojanje ili nepostojanje. Time smo nadili prirodnu
izmenu uslova koji su odreivali kada je prisutna budnost, a kada ne. Jer, ovde je naa
budnost ono to omoguava i pokret i mirovanje, svesnost i nesvesnost, svet i odsustvo
sveta.
Uvidevi da telo i njegova delanja nisu nae svojstvo, ve svojstvo prakrti, a
zatim da ni individualna svest nije naa, ve ishodite prostornog kretanja ivotne
energije, i najzad da ta individualna svest (ego) odreuje ta je svet a ta ne, dolazimo
do uvida da ni to nije nae, ve je samo proizvod prethodnih modifikacija.
Ovde uviamo da neuslovljenost Duha nije nitavilo nesvesnosti i ne-bia samo
zato to nadilazi svaki oblik bia i svesnosti, ve da je ishod bivstvovanja uopte, i
bia i ne-bia. Uviamo da moemo biti slobodni i od bia i od ne-bia, od svesti i od
nesvesti, jer purua je iza svih ovih mogunosti. Sama njihova izmena, u koju smo se
prethodno uverili, ukazuje na Duh u nama koji je nezavisno prisutan jer nadilazi sve to
kao svedok: i svesno i nesvesno stanje, javu i san, eternalizam supstancijalnosti i nitavilo. S njime tek vidimo da svet nije ni bio neto sam po sebi kada je ve mogao da
nestane u nita, kao i da nita zavisi od pojavnosti sveta, i da zato, kao takvo, ni ono ne
postoji samo po sebi.
U ovom stepenu spoznajemo sebe kao nezavisnog od sve pojavnosti, od svesnog i od nesvesnog, na javi i u snu, i po prvi put trajno bivamo budni za vreme dubokog sna bez snova.
Iskuavajui podruje ni-spoznavanja-ni-nespoznavanja, kao jedinu neuslovljenu stvarnost, nadilazimo sve brige koje se mogu spoznati ili su ostale nespoznatljive,
sve je nebitno naspram neuslovljenosti koja je jedina prisutna. Koja mi sami Jesmo.
Mi smo sama praznina u kojoj se sve prividno javlja kao imaginacija.
5. I tada, ne obraajui vie panju ni na dualizam svet-nita, niti na nadilaenje
tog dualizma kao ni-spoznavanje-ni-nespoznavanje, vidimo da se prisustvo neuslovljenog Duha moe ostvariti jedino u sabranosti svesti bez sadraja, i to kroz est podruja ulnosti naeg tela - da je ljudsko telo jedino pogodno mesto za to - i nigde vie
- i da nema nieg drugog da se uini. A to znai ovde i sada, u aktuelnom bivanju kak277

vo jeste. Svi prethodni uvidi ovde postaju konkretno ostvareni kao nae bivstvovanje,
prestaju da bivaju samo uvidi. Tada nestaje kao nevano sve prethodno spoznato i
sabranost panje se vezuje jedino za prisustvo Duha neuslovljenosti (purua) u telu i
njegovo milosrdno i neno ispoljavanje kroz est podruja ulnosti. Time ostvarujemo najviu odgovornost za bivstvovanje. Neuslovljenost koja omoguava svet i ivot
tada prestaje da biva apstraktna i postaje konkretna iva stvarnost, koja ima svoje
telo i ula, stvarnost koja die i dela kao nae bie. Tada praznina postaje oblik, i
oblik praznina. Tada Duh postaje ovek i ovek postaje purua. Nikako drugaije.
Tako, dolazimo do velikog buenja kroz uvid da je sve to je od uma, i svesnost
i nesvesnost sebe, sve to je postignuto i ostvareno kao novo, pa i sama ova budna prisutnost Duha, ovde opisana, tek nepostojana i prolazna pojava, da je to dogaaj prakrti, njenog proienja, a ne purue, jer on je oduvek budan, slobodan i nezavisan. Potpunim probuenjem nismo postigli nita novo, ve smo otkrili ono to oduvek jesmo.
Nita se objektivno ne dogaa niti menja. Autentinost neuslovljenog purue, da je on
oduvek slobodan i nezavisan, ostvarujemo potpunim uvidom u uzronost i jedinstvo
prakrti - kroz injenicu da su sve materijalne pojave povezane i podreene strogim
uzrocima fizikih zakona (od subatomskih do kosmikih) i da to jasno ukazuje da se
apsolutno nita novo ne dogaa na svetu i da je sve Jedno. Uzronost prakrti sve povezuje u Jedno. Samo kada individua (iva) identifikuje puruu sa sveu (buddhi) koju
individualno (aham-kra) modifikuje um (manas), ta identifikacija se za tu individuu
projektuje kao "svet" i "dogaaji". Modifikacije svesti pod uticajem uma daju ime i
oblik svakom zbivanju. Izvan tih modifikacija uma nema nikakvog zbivanja jer je sve
pod zakonom uzronosti prakrti, odnosno: sve je Jedno. Sve to postoji i ispoljava se
iz prakrti (emanacija) u njoj je ve postojalo kao mogunost (pra-datost = pra-krti).
Sve to uopte moe da se dogodi, potencijal svega, ve postoji u jedinstvu prakrti.
Individualni um se samo fokusira na pojedine mogunosti i one se aktuelizuju. Um
samo aktuelizuje mogunosti koje ve postoje u univerzalnom polju prakrti. Sve ve
postoji, ali nama, iz nae subjektivne take gledanja, izgleda kao da se neto novo zbiva.
Ovakav uvid donosi spoznaju da "nita u prakrti nije moje", i "ja sam nezavisan
od svega" jer nisam ak ni individua (aham-kra) unutar te celine (prakrti), niti same
modifikacije svesti o svetu (buddhi), koje takoe pripadaju prirodi kao njenom najfinijem delu. Samo su modifikacije (oblikovanje) od prakrti, a ne sama svest koja je od
Duha. Svest uvek ostaje ista dok se kroz prakrti modifikuje, ostaje uvek budan i nezavisan svedok. Taj svedok je purua, ovekova sutina. Samo odatle ovek uvia i da
sam in modifikacije svesti, koji oblikuje svet i iskustvo sveta, nisu samosvojno delo
same prakrti, niti oveka, niti purue, nego njene blizine, bliskosti purui. Ta bliskost
donosi identifikaciju. Kao to kristal na crvenoj podlozi izgleda crven. Ta bliskost se
ogleda i prelama u ivi, individualnoj dui. Ona vodi oveka kroz iskustvo ivota-usvetu. Tako se ovek budi.
Uvid da je cela priroda (prakrti) Jedno i da se zato nita novo u njoj ne dogaa,
jeste poetak buenja. Uvid u potpunu nezavisnost Duha (purue), nae sutine, od
cele prirode je postizanje potpune budnosti.
Do buenja nas jedino moe dovesti jasan uvid da cela prakrti postoji zbog
purue. Svi objekti postoje zbog svesnog subjekta. Zato se on budi kada ne trai vie
utoite u objektima i samo je svestan sebe.
S probuenjem ovek celokupno postojanje, sav svoj ivot, svoje telo, um i ceo
svet, prepoznaje kao san koji ak nije ni bio njegov, nego od prakrti - jer nesvesno
278

postojanje svojstveno je prakrti, a ne njegovom Duhu, purui. Sve to je dobijeno kao

rezultat kroz vreme, nuno je uslovljeno vremenou, i kroz igru suprotnosti prua
jedino iluziju njegovog utrnua. Autentinost neuslovljenog Duha ovekovog ne zavisi
od utrnua vremena i nadilaenja uslovnosti bivanja (emu smo teili ranije), jer nikada i nije bila njime ugroena, ona nije suprotnost niemu to bi bilo neautentino. Zato
ne moe biti proizvod nikakve aktivnosti usavravanja ka osloboenju ili spasenju, ve
jedino buenja kao utrnua strasti za postojanjem u neznanju i nesvesnosti slobode
koja omoguava smo postojanje. Osloboenje u bezvremenoj budnosti je prestanak i
utrnue uea u iluziji i neznanju, a ne postizanje i ostvarenje neeg objektivno
novog, zato to je budnost sma neuslovljenost ni od ega, koja prethodi svakoj stvarnosti i omoguava svako postojanje.
Konano buenje je nestanak iluzije vremena, to je osnovna iluzija s kojom
puruu poistoveujemo sa prakrti. Zato se kae da buenjem postajemo ono to oduvek jesmo i da treba samo da uklonimo iluzorne identifikacije zbog kojih mislimo da
smo neto drugo. Ovo praktino znai da su svi nai uvidi i spoznaje bezvredni, da
nemamo apsolutno nita drugo da uinimo do da se probudimo. Sutinska iluzija u
kojoj nam prolaze celi ivoti je iluzija da pre toga treba neto drugo da uradimo, u vezi
ivotnih sadraja ili saznanja. Um projektuje sav svet i vreme, pa s njim i sve sadraje
i saznanja u svetu i vremenu. Budnost je transcendencija samoga uma, zato je od presudnog znaaja uvideti da ne smemo projektovati u vreme i samu transcendenciju
uma, odnosno probuenje. Tako je samo odlaemo. Ona je uvek i jedino mogua
ovde i sada, kao prvi in, pre svih, a ne kao posledica nekih drugih radnji. Zato je
meditacija, kao praksa transcendencije uma, u sutini jedino ispravno delanje - delanje
nedelovanjem.
Sav ivot u iluziji sastoji se od ove projekcije, od odlaganja svoje budnosti. Od
te iluzije projektovanja u vreme sastoje se svi nai ivoti.
Zato to mi uvek ve jesmo ono to treba da budemo, transcendentalni purua,
osnovni kriterijum budnosti je budnost za vreme dubokog sna. Nae celokupno postojanje se sastoji iz etiri stanja: dnevne budnosti ili jave, snova, dubokog sna bez snova i iste, transcendentalne svesti koja nadilazi prva tri stanja, koja je uvek prisutna iza
svih stanja postojanja jer je sutina samog postojanja. Kada smo u njoj onda smo uvek
svesni, i za vreme dubokog sna bez snova kada svet i naa individualnost potpuno nestaju. Tada ostaje samo Duh koji omoguava svest i nau sutinu. Ta ista svest koja
uvek postoji kao ono to omoguava samo postojanje, jeste Duh u nama i mi smo njegovo olienje.
Sav herojski napor za postizanje osloboenja, koji se mora preduzeti, svodi se
na kraju na osloboenje od svih napora koji nastaju i zbog sveta i zbog njegovog nadilaenja, svodi se na oputenost, ravnodunost i nezavisnost (kaivalya). Napori su uzaludni jer mi uvek sanjamo, i na javi i u snu, sanjamo i ropstvo i napor oslobaanja,
sanjamo sve dok se ne probudimo. Kad prestanemo da sanjamo danju, sav na svet i
ivot, prestaemo da sanjamo i nou. Tada emo biti budni i za vreme dubokog sna
bez snova. Tako probuen biva slobodan od smene perioda svesnosti i nesvesnosti
samog sebe koji su uzajamni, delanja i od nedelanja, od postojanja i nepostojanja: on
smo postojanje doivljava kao afirmaciju slobode i njenu ivu autentinost. On vidi
da je Duh neuslovljenosti jedina stvarnost nedodirnuta pojavnim svetom i njegovom
svesnou i nesvesnou. Kao to filmsko platno, na kome se odigravaju poplave i
poari, ostaje nedirnuto tim pojavama, kojima omoguava da se projektuju ili manifestuju, ili kao to na ogledalo ne deluju osobine likova koje odraava, tako i na Duh neu279

slovljenosti, koji je ovekova sutina, ne deluju pojave prakrti, njene stihije i poari,
ne samo spoljni ve i oni u telu i psihi - iako omoguava njihovu pojavnost.
Kada smo budni tada Duh neuslovljenosti prepoznajemo kao svoju sutinu po
kojoj nismo nita od prirode, vidimo da su ovo smrtno telo i iluzorni um njene prolazne tvorevine i da to sve nije nae, da uopte nismo ni roeni da bi ostvarili prirodne
nagone nego, naprotiv, prirodni nagoni su nas rodili da bi kroz nas ostvarili prisustvo
bezvremenog Duha neuslovljenosti koji celu prirodu omoguava. Tada priroda nestaje
za nas kao san za probuenoga, i samo beskrajna, bezvremena i svemona sloboda
ostaje kao naa Sopstvenost i budnost. I zatim, takva budnost poinje da se u nama
uvruje i postaje iva i delotvorna tako to u njenom svetlu smo bivstvovanje prirode prepoznajemo kao ostvarenje slobode koja je omoguava, kao njeno oivljavanje
kroz sve oblike koji ine iskustveni svet - a najpre kroz svoje ljudsko telo, kroz njegov
dah i pogled, pokret i misao. Sav fiziki svet tada postaje vrsto uobliena energija
svesti koja izvire iz neuslovljenog Duha.
Tada se budnost ispoljava kao potpuna ujednaenost svih pokreta tela i glasa
tokom govora, kao ulje kad se lije, kao apsolutna dobrota prema svemu i apsolutna
nezavisnost od svega. Tako izgleda probueni.
Dakle, najpre je svaki oblik bivstvovanja postao prazan, ovek je konano iskoraio iz njega i dostigao slobodu od svakog ropstva pojavnom svetu, a zatim je ta praznina postala sm oblik, svet je postao (samo za tog oveka) sloboda bivstvovanja.
Tanije reeno, nije 'postao', nego je prepoznat kakav oduvek uistinu jeste. I tako je
nainjen pun krug: najpre od nesvesne stihije bivstvovanja ka slobodi od njegovih
uslovljavajuih oblika, ka istoj svesti, a zatim ka samom biu, koje ovog puta nije
vie nesvesno ve prosvetljeno. Zato to nije krug ve spirala, jer se bivstvovanje sada
odvija na viem nivou.
Kao to bia ne bi bilo bez svemone slobode koja ga omoguava, tako ni te
slobode ne moe biti bez bivstvovanja kakvo upravo jeste; ona se mora ostvariti kroz
sve oblike ivota, inae e ostati puka apstrakcija i delovae jedino tama prirodnih
nagona u borbi za opstanak. Duh svemone slobode i ranije se povremeno probijao
kroz tamu u ivot ovekov, obasjavao ga venom svetlou i tada je doivljavan kao
Sveti Duh (u mazdaizmu i hrianstvu) ili iva (u hinduizmu). Sada je ovek trajno
ispunjen njime kao svojom sutinom.
I samo takav ivot - koji nije vie podstican borbom za opstanak nego, naprotiv,
venim, svemonim i nestvorenim Duhom slobode, koji ivot u svemu nadmauje jer
ga celog omoguava i dri kao malo vode na dlanu - samo takav ivot postaje za oveka mogu, autentian i blaen. oveku ivot postaje prihvatljiv samo kada svoje uporite ne trai u njemu, u ispoljenom svetu, ve u Duhu koji ga omoguava.
Jedino to nakon svega preostaje probuenom oveku jeste vazda slobodan
ivot prirode koji se nesputano ispoljava kao doivljaj ljubavi. Ali, za razliku od ostalih ljudi koji nisu proli put proienja ovde iznet, on svakog trenutka i u svim dimenzijama ivot proima smislom, isceljuje ga i stiava od zaludnih vrtloga strasti, bistri
ga od neznanja i oslobaa u spoznaji njegovog ishoda. On zrai dobrotom koja omoguava svet.
Takav ovek to moe jedino zato to vidi da od ishoda svega nikada i nije bio
razliit, da je purua oduvek nezavisan od prakrti i da bi greio ako bi nastojao da svoj
Duh uini autentinim naspram prirode, ako bi traio sopstveno spasenje. To je nepotrebno, jer nije porobljen. Da jeste, ne bi imao Duha ni svesti u sebi - ne bi ni postojao.
Kako je ve slobodan, to svoje iskonsko stanje moe potvrditi i oiveti u iskustvu
280

samo kada s ljubavlju podstie sav ivot prirode, svih njenih bia, a ne svoju slobodu,
pa ak ni svoj ivot. Priroda nikada ne sputava Duh ovekov. To i ne moe, jer on nju
celu omoguava. Ona u celosti slui ovekovoj samospoznaji, i zato on samospoznaju
i slobodu ostvaruje jedino kada bezgranino podrava ivot svih bia i cele prirode, a
ne svoj. Samo tako e moi da s istom ljubavlju doivi sve to postoji, sa svim suprotnostima (Matej, 5.6.7). Tek kada to doivi, bie potpuno svestan postojanja kakvo
zaista jeste. I tada e biti ono to sm u sutini jeste: Duh koji omoguava i postojanje i
svest o njemu.
Nikako drugaije ovek ne moe da se prepozna, probudi i da bude neroeni i
besmrtni Duh koji sve omoguava. Nikako drugaije.

281

PRILOG
TEKSTOVI KLASINE SNKHYE

Ivarakrna
SNKHYA-KRIK
1.
Pred nasrtom trovrsne patnje teimo spasenju razumevanjem uzroka.
Zapostaviti istu svest o sebi pred svetovnim iskustvima nije ispravno, jer potpuno
dokonanje patnje preputanjem svetovnom ivotu nije mogue.
(Trovrsna patnja moe poticati: 1. iz nas samih; 2. iz vanjskog sveta, tj. od
drugih bia, i 3. iz nebeskog sveta kao uticaj planeta, bogova (neorganskih bia) ili kao
mo sudbine. ista svest je transcendentalna svest o autentinom Duhu, purui, a
svetovan ivot je ogranien na relativni um i uslovljeno bivstvovanje prakrti.)
2.
Svetovna iskustva, kao i vera u nekog Boga, sredstva su jednako neista,
oskudna ili prekomerna. Bolji je obratni smer svesnog razlikovanja pojavnog, nepojavnog i znanog.
(Obratni smer svesnog razlikovanja je praksa meditacije s kojom se objektivno ustanovljava sve, od misli i oseanja, do najgrubljih fizikih pojava. Ovde se jasno
stavlja do znanja da svetovna i religijska iskustva spadaju u istu ravan bivstvovanja,
iako sa razliitim sadrajima i uincima, i da je za duhovnu autentinost neophodno
iskustvo transcendencije. Drugim reima, da ne treba traiti smisao egzistencije i utoite spolja, ve unutar sebe, sopstvenim preobraajem, a ne menjanjem vanjskih
okolnosti, ni svetovnim ni religijskim metodama.)
3.
Iskonska je priroda (prakrti) neproizvedena (avikrti). Sedam glavnih
inilaca (iz nje) proizvedeni (dalje) proizvode esnaest sastojaka koji su tek proizvodi,
a Duh (purua) niti je proizveden niti proizvodi.
(Sedam glavnih inilaca su: mahat-buddhi, aham-kra i pet tanmtr. esnaest sastojaka su: indriyni i maha-bhtni.)
4.
Opaanje, zakljuak i svedoanstvo tri su verodostojna sredstva spoznaje. U njima su obuhvaena sva ostala, na njima se temelji izvesnost izvoda.
5.
Opaanje je ustanovljavanje posebnih objekata. Zakljuivanje je, prema
objavama, trostruko, a nastaje iz poznavanja karakteristinih osobina i njihovog posednika. Svedoanstvo dolazi od poverljive osobe i od otkrovenja.
282

6.
ulni objekti saznaju se opaanjem, a ono to je natulno, zakljuivanjem. to se direktno ne opaa niti se moe pouzdano zakljuiti, ustanovljava se svedoanstvom i otkrovenjem.
7.
Nemogunost opaanja moe da nastupi usled ekstremne udaljenosti ili
blizine, oteenja ula, mentalne nestabilnosti, velike finoe, usled drugaijeg ubeenja, zamenom za neto slino i zbog drugih uzroka.
8.
Iskonska priroda nije primetna, zato to je suptilna, iako bivstvuje tako
da su joj uinci primetni, a ti su uinci svesnost (buddhi) i ostalo to otud proizlazi kao
oblikovana i neoblikovana priroda.
9.
Budui da je nemogue proizvesti ono to ne bivstvuje, budui da je
nuan zahvat u tvarni uzrok, budui da sve ne moe nastati iz svaega, nego mogui
uzrok proizvodi (samo) ono to moe, tako da samo iz bia nastaje bie - zato i uinak
(posledica) bivstvuje ve pre zahvata inioca (uzroka).
10. Oznake su bia u razvoju da su prouzroena, nestalna, neobuhvatna,
delatna, mnogostruka, ukljuiva, obeleena, povezana i zavisna. Nerazvijena je priroda
suprotno obeleena.
11. Razvoj se sveta zbiva na potki od tri strune (gune). One se (same po sebi)
ne razluuju, (nego su) pred-metne. (Obeleja su im) opta, ne misle nego proizvode.
Takva im je prirodna podloga, dok je Duh obeleen suprotnim svojstvima.
12. Svojstva struna (guna) jesu: ugodnost, neugodnost i bezoseajnost. Svrha
im je da osvetle, da pokrenu i suspregnu (zbivanje). Strune deluju uzajamno da se
usklade, poveu, umnoe i oplode.
13. Sattva je guna lagana i svetla, dok se raas ceni jer je vrst i pokretan, a
tamas je mora i umalost. Po svrsi su sline svetiljci.
14. Nemogunost razlikovanja i ostalo dokazuje se postojanjem triju guna, a
nepostojanje njihovim odsustvom. Neispoljeno (prakrti) se dokazuje time to svaka
posledica mora da poseduje uzrok.
15. Nemanifestovana (avyakta) prakrti postoji kao opti uzrok jer su sve
pojedinane tvorevine ograniene, jer je istorodna, jer je pokretaka snaga, jer je razliita od svih pojedinanih uzroka i posledica, i zato to izaziva sve posledice.
16. Ona se razvija kroz tri gune i preobraava se, kao tenost koja se preliva
u obilju, zavisno od prevage pojedine gune.
17. Budui da svojstva nisu sama sebi svrha, nego su pod vlau suprotstavljenom proizvodu triju guna - postoji Duh, budui da je neophodan korisnik i jer se
(sve) zbivanje vri zbog (njegovog) osloboenja.
283

18. Dokaz je mnogostrukosti purua redosled uzroka raanja i smrti i postepenost zbivanja, a takoe i razlike u odnosu triju struna.
19. Takva je raznorodnost dokaz da je svojstvo Duha da bude svedok, izdvojen, nepristrasan, nedelatan posmatra.
20. I zato, zbog takve zdruenosti, lik koji nije misao deluje kao misao.
Mada su delatne tek strune (gune), ini se da i posmatra postaje delatan.
21. Kao kada se hromi zdrui sa slepcem tako su vezane i te dve (osnove duhovna i tvarna). Svrha je duhovni uvid, a uz to i razreenje tvari. Tako se vri zbivanje u svetu.
(Hromi je nedelatni purua, a slepac je delatna ali nesvesna prakrti. Oni se
udruuju kao kada slepac ponese hromog koji vidi put.)
22. Od iskonske prirode (potie najpre) mahat-buddhi, a zatim i skup od esnaest (sastojaka). Iz pet od tih esnaest (iz tanmtr) potie pet tvarnih poela (mahabhtni).
23. Svojstvo mahat-buddhi je odlunost. Ispravnost, mudrost, stanje bez
strasti i gospodstvo njegov su svetli lik. Tome su suprotna obeleja tame.
24. Aham-kra deluje iz tatine. Otuda potiu dve vrste prirode: jedanaest
organa i pet prototipskih poela.
25. Iako je aham-kra jedinstvena iz nje potiu razliite vrste razvoja, zavisno od toga da li preovlauje sattva ili tamas. Kada prevlada sattva nastaju indriyni, a
kada prevlada tamas nastaju fini elementi (tanmtr, prototipovi grubih, mahabhtni). Dok su sattva i tamas materijalni uzroci tih razvojnih oblika, raas je delatni
uzrok.
26. Oko, uho, nos, jezik i koa zovu se organi spoznaje (buddhindriye). Glas,
ruke, noge, organi izluivanja i polni organi jesu organi delanja (karmendriye).
27. Razum (manas) im je zajedno svojstven i istovrstan. Zato je organ volje.
Raznovrsnim preobraajem kvaliteta (guna) nastaju razlike i luenje izraavanja.
(Razum je organ i spoznaje i delatnosti. Prema komentarima, razum razjanjava
ono to je neodreeno, a sam od sebe ne dodaje nita datoj predmetnosti.)
28. Pet funkcija, zvuk i ostalo, jednostavna su opaanja. Govor, rad ruku,
kretanje, izluivanje i reprodukcija drugaije su funkcije.
29. Posebno je obeleje svakog od triju (unutarnjih organa) funkcija koja
nije zajednika. Zajednika funkcija im je zraenje pet dahova (prna).
(Buddhi, aham-kra i manas su unutarnji organi, ili antahkarana.)
284

30. U pogledu ulnih objekata, delovanje sva tri organa je i simultano i sukcesivno. Kada su u pitanju neprimetne stvari, delovanju tri unutarnja organa prethodi
saznanje.
31. ulni i delatni organi izvode svoje pojedine funkcije podstaknuti uzajamnom simpatijom. Njihov cilj je nezavisnost Duha; ni zbog ega drugog se oni ne
aktiviraju.
32. Organa je trinaest vrsta; oni delaju pomou shvatanja, utvrivanja i obelodanjivanja. Njihovi vanjski objekti su desetostruki, budui da su shvatljivi, utvrdljivi
i obelodanjivi.
(Strofe 30-32 razjanjavaju koordinaciju triju unutarnjih - manas, aham-kra i
buddhi - sa deset vanjskih organa - karmendrye i buddhindrye.)
33. Unutarnji je inilac trovrstan, a deset je vanjskih (organa) koji tim trima
ukazuju predmete. Delatnost je vanjskih organa neposredna sadanjost; unutarnji je
delatan u sva tri vremena (prolost, sadanjost i budunost).
34. Fini elementi, tanmtre, koji su prototipovi naih grubih ula, primetljivi
su jedino ulima boanskih bia. Govor je zavisan od zvuka; ostali od svojih objekata.
35. Budui da svesnost s unutarnjim iniocima dosee u bit svakog predmeta, (bitno) je sredstvo (spoznaje) trovrsno, a ostali su organi njihova ulazna vrata.
36. Tako razliite osobine guna, delujui kao svetiljka, odraavaju u svesnosti (buddhi) potpuno jasnu svrhu Duha,
37. Budui da svesnost nastoji da zadovolji svaki prohtev Duha, a uz to
razotkriva suptilnu razliku Duha i tvari.
38. Suptilna poela (tanmtre) nisu raznolika, a od njih pet nastaje pet grubih poela (maha-bhtni). Tanmtre razlikujemo prema smirenim, uzbudljivim i
varavim utiscima.
39. Od suptilnih poela, tanmtr, sastoji se psihiko telo ivih bia. To telo
nadivljava smrt fizikog tela i preporaa se, dok se tvorevine grubih materijalnih
elemenata raspadaju.
40. Suptilno telo nastalo je prvo, nezavisno, trajno. Omeuju ga um i ostali
(duevni) inioci bia sve do suptilnih poela. Ono prolazi ivotima nedostupno uitku, mada je nosilac osobina bia.
(Suptilno telo je linga-arira. Prema komentarima semenje vrline i greha sadrano je u suptilnom telu... u sklonostima uma.)

285

41. Kao to nema slike bez podloge ni senke bez predmeta, tako ni izraz spoznaje ne postoji bez podloge u predmetnim razlikama.
42. Suptilno telo, usmereno duhovnom svrhom, kao glumac igra svoju ulogu
prilagoujui nameru onom to eli da postigne, sa pouzdanjem u mo iskonske prirode.
43. Uroena priroda i steena svojstva, a i vrline, oevidno zavise od (umnih
i ostalih) inilaca, dok telesnost ve od zaetka zavisi od uinaka (tih inilaca).
44. Vrlina utire uzlazni put, a grenost zavodi niza strminu, mudrou se
postie osloboenje, a u ropstvo se pada iz bezumnosti. Nadmo odstranjuje prepreke,
a suprotni uinci plod su suprotnih osobina.
45. Naputanje strasti prirodno je smirenje, tok ivota (preporaanje) izvire
iz ara poude, nadmo odstranjuje prepreke, a suprotni uinci plod su suprotnih osobina.
(Osam sklonosti uma, etiri pozitivne i etiri negativne, koje su opisane u ove
dve strofe - vrlina, mudrost, neprianjanje uz nagone, nadmo, i njima suprotne etiri
mane - komentariu se dalje prema naelu da ovek postaje ono o emu meditira.)
46. Ovo su sve tvorevine uma, uslovljene smetnjama, slabostima, samozadovoljstvima i postignuima. Usled nejednakog uticaja guna, ima ih pedeset.
47. Pet je vrsta smetnji; raznih slabosti usled organskih nedostataka ima
dvadeset osam; samozadovoljstava ima devet, a dostignua osam.
48. Raznih pomraenja uma (tamas) ima osam, isto kao i smutnji (moha);
razoarenja (mahamoha) je deset. Teskoba ima osamnaest vrsta, a toliko i potpunih
pomraenja uma.
49. Nedostaci jedanaest organa, zajedno sa slabou uma, ine optu nemo.
Povreda uma ima sedamnaest, a nastaju usled nepostojanosti zadovoljstava i postignua.
50. Navode se devet oblika ugodnosti: etiri unutarnjih, koje se odnose na
prirodu (prakrti), sredstva (upadana), vreme (kala), i sreu (bhagya); i pet spoljanjih
koja nastaju izbegavanjem uivanja u objektima.
51. Osam postignua su: razmiljanje, uenje, studiranje, spreavanje tri vrste bola, sticanje prijatelja i milosre. Tri ranije spomenuta (smetnje, slabosti i samozadovoljstva) sputavaju postignua.
52. Bez tenje za roenjem (bhava) nema oblika (suptilnog tela, lingaarira), a bez (sticanja iskustava pomou) suptilnog tela nije mogue nadilaenje raanja i oblikovanja. Zato je evolucija sveta dvostruka: obeleena je prirodnim oblikovanjem i sticanjem mentalnih iskustava.
286

53. Ima osam vrsta boanskih svetova; pet podljudskih, dok je ljudski svet
jedinstven. Podljudski svetovi nisu samo svetovi ivotinjskih bia, nego obuhvataju
biljke i minerale. Sve su to materijalni svetovi (unutar prakrti).
54. Svetlost sattve prekriva vrhunce sveta, a korenje je skriveno u tami
(tamas). Sredinom se ire strasti (raas). Tako je razgranien svet, od boga Brahme pa
do vlati trave. Srednji deo sveta jeste svet ljudske sree i nesree.
55. Misaoni ljudski um tu snosi patnju koja je nanos starenja i smrti, sve dok
se ne odvrati od oblika. Zato je patnja u biti svega.
56. Priroda je sazdana tako, od najvieg uma pa do zadnje estice, da poslui
osloboenju (svakog pojedinanog) Duha. Poduhvat je (prirode) zbog tue svrhe kao
da je njena vlastita.
57. Nesvesno, kao to nastaje mleko za ishranu teleta, preobraava se i priroda u svrhu slobode oveka (Duha).
58. Kao to ljudi rade s krajnjim ciljem da zadovolje svoje elje, tako i neispoljena prakrti radi sluei Duhu, i njen krajnji cilj je dokidanje patnje.
59. Kao to se povlai plesaica kada gledaocima prikae ples, tako se
odvraa i priroda poto se izrazila pred Duhom.
60. Velikoduna priroda, obdarena svojstvima (gunama), nesebino i na sve
naine ispunjava svrhu Duha, koji nema svojstava.
61. A meni se ini da nijedno bie nije stidljivije od same prirode (ili istog
bia), jer kada shvati: Viena sam, nikada vie ne izlazi na dogled (Duha) oveka.
62. Zato zaista (tu) niko ne biva sputan, niti se oslobaa, niti prolazi nizom
ivota. Sma se priroda, prolazei raznim fazama, vezuje i oslobaa.
63. Priroda samu sebe vezuje, ili zapetljava u tkanje struna, guna, zbog
sedam sklonosti ka oblikovanju, a jednom se sklonou (mudrou) razreuje za istinsku dobrobit Duha. Sedam spona prirode, s kojima se porobljava u razne oblike, jesu
sklonosti prema vrlinama i gresima, prema dobru i zlu.
64. Tako stalnim pronicanjem takvosti (stvarnosti prirode) doseemo spoznaju (da to) nisam, (to) nije moje, niti (sam to) ja.
65. A Duh (-ovek) poput gledaoca i dalje bez zanosa promatra prirodu, koja
je odvraena od raanja uspeno napustila sedam vrsta oblikovanja.
66. On tad ravnoduan (kae): Video sam je, a ona suspregnuta: Opaena
sam. Iako je meu njima uspostavljen odnos, on vie ne slui razvoju sveta.
287

67. Kad je Duh dosegao savreno znanje, tad ispravnost, a i ostale vrline
postaju nedelatne. Telo zahvaeno snagom oblikovanja i dalje postoji kao u zamahu
lonarevog toka.
(Kad se oblikovani lonac skine s lonarevog toka, toak se vrti i dalje jo neko
vreme snagom inercije. U asu kad prevagne budnost, sve semenje karme postaje
nesposobno da proklija, jer je tlo postalo jalovo.)
68. A kad se Duh otcepi od tela, i kretanje se tvari, poto je postiglo cilj,
obustavlja. Duh tako postie potpuno savrenstvo jednom za svagda.
69. Ovo je skrovito znanje objavljeno najveem mudracu, Kapili. To je znanje o nastanku, opstanku i ishodu bia.
70. Ovu vrhunsku proiavajuu mudrost on je iz svog saoseanja saoptio
Asuriju. Asuri ju je preneo Panaikhi, a ovaj je razradio u sistem.
71. Sistem, koji su uenici preneli usmenim nasleem, sloio je u arya metrici Ivarakrna, koji je savreno shvatio utvreno uenje.

288

Kapila
SNKHYA-STR
Od ukupno 526 stri, ovde je dat izbor od 340.
To su one koje se ne odnose na rasprave sa drugim sistemima,
nego iskljuivo na uenje snkhye.
I.1. Konani prestanak trovrsne patnje 91 krajnji je cilj ljudskog Duha.
I.2. Patnja se ne moe trajno okonati uobiajenim (vanjskim) sredstvima
(kao to su religija, novac i ulna uivanja), jer tako moe biti spreena za neko vreme,
ali se ponovo vraa.
I-3. Pretpostavlja se da ovek takoe moe da olaka bol uobiajenim sredstvima koja daju trenutna zadovoljstva, kao to gladna osoba utoli svoju glad svakog
dana hranom.
I.4. Metode privremenog (spoljanjeg) osloboenja od patnje treba da odbace
sve razumne osobe, jer nisu mogue na svim mestima i u svim vremenima, a i tamo
gde su mogue, nisu dovoljne.
I.5. Nii putevi (vanjskog) uklanjanja bola treba da se odbace u korist najvieg cilja, osloboenja, iji je vrhunski znaaj takoe objavljen u svetim spisima.
I.6. Inae ne bi bilo razlike izmeu ovo dvoje - vidljivih sredstava i objava
svetih spisa
I.7. Ako je sutinska priroda ljudskog Duha da bude sputan, ne bi postojao
put ni nain za postizanje osloboenja.
I.8. Ako smatramo da je Duh ovekov po prirodi ogranien, i da je nemogue
njegovo osloboenje, tada sveti spisi, koji nalau njegovo osloboenje, nisu istiniti (to
nije sluaj).
I.9. Ne moe se zamisliti da sveti spisi daju uputstva za ono to je nemogue,
a ako ih sadre, ne moemo ih nazvati 'uputstvima'.
I.10. Moglo bi se rei da se sutinska priroda stvari moe menjati, kao to se
belo platno moe obojiti, ili seme ispei, i da je duh na taj nain ogranien.
I.11. Zato to i vidljivo i nevidljivo pripadaju jednoj moi koja je neunitiva,
ono to se nalae (u svetim spisima) nije neizvodljivo.
I.12. Zavisnost od vremena ne sputava ljudski Duh, jer vreme je sveobuhvatno
i trajno povezuje sve to je od prakrti.
I.13. Niti, iz istog razloga, uslovljenost nastaje od prostora.
I.14. Niti uslovljenost Duha nastaje od uticaja okoline i svetovnih obiaja, jer
oni uslovljavaju telesno stanje, a ne duhovno.
91

Tri vrste patnje jesu: 1. Subjektivna (adhyatmika); tako je nazvana jer nastaje iz ovekovog
'ja'. Sastoji se iz bolesti i duevne patnje. 2. Objektivna (adhibhautika), koja je prouzrokovana
delovanjem drugih ivih bia, kao to su ivotinje, ljudi, ptice itd. Nazvana je tako zato to
nastaje od stvorenih bia. 3. Uticaj sudbine (adhidaivika), izazvan natprirodnim silama, zatim
uticajima zvezda i planeta, zlih duhova ili bogova (deva). Smisao ovog komentara je isti kao
kod Sankya karike 2.
289

I.15. Ljudski Duh je izvan svih svetovnih veza, jer nije otelovljen.
I.16. Niti je ogranien delima, jer delanje je svojstveno umu i, u tom sluaju,
sputanost bi bila vena.
I.17. Ako bi sputanost nastala kao svojstvo drugog oveka, razliita iskustva
ne bi bila mogua.
I.18. Ni prakrti ne moe biti uzrok sputanosti Duha, jer ne moe delovati sama
od sebe.
I.19. Duh ovekov je vean, ist i slobodan. On ne moe biti povezan sa patnjom bez povezanosti sa prakrti.
I.20. Niti sputanost Duha nastaje iz metafizikog neznanja, jer ono to nije
realno ne moe sputavati.
I.21. Ako se tvrdi da je neznanje realno, onda se negira naelo (vedante) da je
nerealno.
I.22. Ako se pretpostavi da je neznanje realno, priznala bi se dualnost Duha i
neznanja.
I.24. Neznanje ne moe odjednom biti realno i nerealno, jer je nepoznata takva
stvar koja je istovremeno realna i nerealna.
I.27. Sputanost Duha nije izazvana ni uticajima objekata koji veno deluju.
I.29. Sputanost Duha ne moe nastati ni od uticaja primljenih od objekata, jer
onda ne bi bilo nikakve razlike izmeu sputanog i slobodnog.
I.42. Svet nije samo ideja, jer postoji intuicija o objektivnoj stvarnosti.
I.48. Duh ne biva sputan ulaenjem u telo.
I.49. Jer ono to nije aktivno ne moe biti sposobno da se kree.
I.50. Duh ne moe biti drugaiji do sveproimajui. Da je ogranien, bio bi
iste prirode kao up i drugi proizvodi, a to bi znailo da je podloan propadanju.
I.51. Kretanje se pripisuje Duhu kao to se kae da se i prostor ograen upom
'kree' kada se up pomeri. U stvarnosti, prostor (akaa) uopte se ne kree.
I.52. Niti sputanost Duha nastaje od dobrih ili zlih dela (karma), jer ona ne
pripadaju Duhu.
I.53. Da nije tako, uplitanje bi otilo predaleko.
I.55. Povezanost Duha (purue) i prirode (prakrti) nastaje usled njihovog
nerazlikovanja. Stoga tu nema slinosti.
I.56. Uklanjanje nerazlikovanja mogue je samo pomou razlikovanja, kao to
se tama uklanja svetlou.
I.57. Nerazlikovanje svih ostalih stvari od Duha, sledi iz nerazlikovanja Duha
od prakrti. Zato se s ponitenjem ovoga, ponitava i ono.
I.58. Sputanost Duha je samo ubeenje i nije realna, jer postoji samo u umu.
I.59. Ta zabuna (o sputanosti ljudskog duha delatnostima prirode) ne moe
biti uklonjena postupkom logikog razumevanja, bez neposrednog uvida. Onaj ko
pokuava da je ukloni rasuivanjem lii na nekog ko je zbunjen pravcem iako ima
kompas.
I.60. Znanje o stvarima koje se ne mogu opaziti moe da se stekne zakljuivanjem, kao kada ovek ne vidi vatru ali zakljuuje da ona postoji zahvaljujui dimu.
I.61. Prakrti je uravnoteeno stanje sainjeno od istote ili sutine (sattva),
aktivnosti i ulne obojenosti (raas) i neosetljivosti ili tame (tamas). Iz prakrti proizilazi vrhunsko poelo (mahat); iz vrhunskog poela princip individuacije (ahamkra);
iz njega pet suptilnih prototipova (tanmtr); iz tanmtr nastaju ulni i delatni organi
290

(indriyni) i grubi elementi (sthula bhutni). Pored svega toga stoji duh (purua).
Takav je ceo skup od dvadeset i pet principa.
I.62. Znanje o postojanju pet suptilnih elemenata dolazi od grubih elemenata.
I.63. Znanje o Ja-oseaju (aham-kra) izvodi se pomou spoljnih i unutarnjih
organa, kao i pomou suptilnih elemenata.
I.64. Znanje o postojanju intelekta (buddhi) izvodi se iz Ja-oseaja (ahamkra).
I.65. Znanje o postojanju prakrti dolazi od mahata.
I.66. Postojanje Duha (purua) moe se zakljuiti iz injenice da neinteligentna priroda mora postojati zbog nekog drugog.
I.67. Kao to koren nema korena, tako je i koren svega (prakrti) bez korena.
I.68. Uvek kada postoji sled, nastaje prekid u nekoj taki; tako i prakrti, osnovni uzrok, postaje samo ime dato ovakvoj taki.
I.71. Prvi proizvod prakrti nazvan je mahat.
I.72. Sledei je ahamkra.
I.73. Ostali proizvodi jesu proizvodi ahamkre.
I.74. Iako sve uzastopno evoluira iz prakrti posredstvom mahata, atomi na
kraju sainjavaju jedan up.
I.75. Iako Duh i priroda prethode svemu ispoljenom, Duh po svojim svojstvima ne moe biti uzronik; stoga je priroda ta koja je uzrok.
I.76. Ono to je ogranieno, ne moe biti supstancija svih stvari.
I.77. Da je prakrti uzrok svega, potvreno je u Svetim spisima.
I.78. Neto ne moe biti proizvedeno iz niega.
I.79. Svet nije nerealan jer je njegova realnost nesporna, i takoe jer nije proizvod izopaenih uzroka.
I.80. Ako je uzrok sveta jedno bie, svet je bivstvujui (kao to jeste); ako
pretpostavimo da je uzrok sveta ne-bie, svet ne bi bio bivstvujui, bio bi nepostojei.
A kako bi to moglo biti?
I.81. Delanje (karma) ne moe biti stvaran uzrok nijednog proizvoda.
I.82. Osloboenje se ne moe stei pridravanjem svetih spisa, je su oni rezultat privremenog delanja i podloni su ponavljanju, pa ne mogu dati venu slobodu.
I.83. Sveti spisi proglaavaju da se ne raa ponovo onaj ko je sposoban da razlikuje puruu i prakrti.
I.84. Izazivanjem bola ivim biima izvoenjem rtvovanja, bol dolazi rtvovatelju, a ne osloboenje od bola, kao to hladnou ne moe da ublai jo vei pljusak.
I.85. Osloboenje nije mogue ak ni nepristrasnom akcijom, jer bez obzira da
li se akcija izvodi bez elje ili sa eljom, u oba sluaja ona ini da osloboenje izgleda
kao da je stvoreno i zato je propadljivo.
I.86. Onaj ko je po svojoj prirodi slobodan konano ukida svaku sputanost. Ne
moe se uporediti osloboenje koje se postie ispravnim znanjem sa onim koje je postignuto delima.
I.93. Postojanje Boga se ne moe dokazati jer on ne moe biti ni slobodan ni
sputan. Niti moe biti drugaiji do slobodan ili sputan.
I.94. U oba sluaja bie nesposoban za delanje (stvaranje).
I.95. Kada tekstovi svetih spisa pominju Boga, to uvek ine radi slavljenja
osloboenja Duha, ili odavanja potovanja Savrenom Jedinstvu.
I.96. Duh vlada nad prakrti samom blizinom.
I.97. Individualne due (iva) takoe rukovode samom blizinom.
291

I.99. Unutarnji organ (manas) je osvetljen blizinom Duha i potinjen, kao

gvoe magnetu.
I.100. Zakljuak je znanje integrisano kroz opaanje povezanosti.
I.101. Svedoanstvo je izjava oveka kome se moe verovati.
I.102. Postojanje purue i prakrti ustanovljeno je iz dokaza, otuda je nastala
objava.
I.103. Duh i priroda ustanovljeni su analogijom.
I.104. Bhoga (svetovno iskustvo zadovoljstva i bola) okonava se u svesti.
I.105. ak i neko ko nije izvrilac dela, moe iskusiti njegove plodove, kao u
sluaju hrane (koja je spremljena za drugog).
I.106. Drugaije reeno, pogreno je miljenje da poinilac dobija plodove svojih dela - ono je nastalo na osnovu nerazlikovanja.
I.107. A kada se istina spozna, nema ni inioca ni iskustva.
I.108. Jedan objekat moe biti primetan u jednom vremenu, a neprimetan u
drugom, zavisno od udaljenosti itd., to ga moe uiniti tekim ili lakim za opaanje
pomou ula.
I.109. Zato to su krajnje suptilni, purua i prakrti ne mogu biti vieni.
I.110. Postojanje prakrti se moe videti iz posledica.
I.113. Ako pretpostavimo neki drugi uzrok, a ne prakrti, doi emo u protivrenost sa trostrukim aspektima stvari:
I.114. (1) Ne moe nita nastati iz onoga to je nepostojee, kao to je ovekov
rog.
I.115. (2) Mora postojati neki materijal od koga se proizvod sastoji.
I.116. (3) Jer sve stvari ne nastaju svuda i u svako vreme (to bi bio sluaj ako
bismo izostavili materijalnu osnovu).
I.117. Stvari nastaju samo iz onoga iz ega mogu da nastanu.
I.118. Takoe, pre svog nastanka posledica ima istu prirodu kao i uzrok.
I.121. Razaranje stvari znai njeno rastvaranje u svoj uzrok.
I.124. Proizvodi prakrti su uzrokovani, prolazni, neproimajui, promenljivi,
mnogobrojni, zavisni i rastvorljivi.
I.126. Prakrti i njeni proizvodi imaju zajednike kvalitete, kao to su sainjenost od tri gune, nesvesnost i tako dalje.
I.127. Kvaliteti se meusobno razlikuju po tome to su ugodni, neugodni i neodreeni.
I.128. Razlike i slinosti meu gunama nastaju posredstvom njihovih svojstava,
kao to su lakoa, strast ili tupost.
I.129. Kako su ispoljeni oblici razliiti od purue i prakrti, koji su neuzrokovani, oni su posledice, kao up i slino.
I.130. Zbog njihove ogranienosti.
I.131. Jer se oni povinuju prakrti.
I.132. I konano, jer jedino kroz mo svog uzroka mogu uiniti bilo ta.
I.133. Ako se uklone osobine posledica, ono to ostane mora biti prakrti ili
purua.
I.134. Ako bi ono to nije posledica bilo neto drugo, a ne prakrti ili purua,
tada bi bilo nita.
I-135. O uzroku se zakljuuje na osnovu posledice, jer ga ona prati.
I.136. O nemanifestovanom se mora zakljuiti iz manifestovanog u kome su
prisutne tri gune.
292

I.137. Postojanje prakrti se ne moe porei, jer je ustanovljeno kroz njene proizvode.
I.138. Ne trai se dokaz o postojanju purue, jer ne moe biti spora o njegovom
postojanju, kao i u sluaju dharme.
I.139. Duh je ovekov razliit od tela i svega ostalog.
I.140. Jer struktura koja je oblikovana od mnotva delova (prakrti) postoji za
dobrobit drugoga, koji nije tako sainjen.
I.141. Purua je razliit od tela i ostalog zato to predstavlja suprotnost osobinama triju guna.
I.142. Takoe Duh je razliit od tela i ostalog zbog svoje nadmoi nad gunama.
I.143. Duh je nezavisan od tela i ostalog, jer je on spoznavalac.
I.144. Duh je razliit od tela i ostalog jer sve se zbiva zarad njegovog otcepljenja.
I.145. Poto svesnost ne moe poticati iz nesvesnog, ona mora potei samo od
svesti, kao to je purua.
I.146. Purua nema nesvesnost kao svoju osobinu.
I.148. Da Duh ovekov nije sama svest, ne bi mogao biti svedok stanja dubokog sna bez snova i stanja sanjanja.
I.149. Usled pojedinanih sudbina, roenja itd., sledi da postoji mnotvo purua.
I.150. Vedantisti smatraju da je duh u stvarnosti Jedan, ali izgleda razdeljen,
kao to je prostor jedan, ali je ogranien u posebnim upovima.
I.151. Bilo bi apsurdno rei da su tela razliita, a da je Duh jedan.
I.152. Stoga teorija snkhye o mnotvu purua nije protivrena kao teorija o
univerzalnom Duhu.
I.153. Mada se za Duh mislilo da predstavlja suprotnost neem drugom, to zapravo nije tako jer je Duh jedinstven i bez osobina.
I.154. Ovo nije u suprotnosti sa objavom svetih spisa o nedvojstvu Duha, jer se
iskazi u takvim tekstovima odnose na prirodu smog Duha.
I.155. ovek koji zna da je uzrok ropstva nerazlikovanje izmeu purue i prakrti, i koji opstaje u njihovom razlikovanju, zna da nije bio sputan ak i kada je izgledalo da je tako.
I.156. Ako slepac ne vidi, to ne znai da ne mogu videti i oni koji imaju oi.
I.159. Duh je ovekov oduvek slobodan, ali se prividno pokazuje kao da nije.
I.160. Duh je u svemu slobodan, iako izgleda mnogostruk ili raznovrstan, u
stvari je samo prividno ogranien biem.
I.161. Duh je svedok kroz povezanost sa ulnim organima.
I.162. Vena sloboda svojstvena je ljudskom Duhu.
I.163. A takoe i ravnodunost.
I.164. Delatnost se zabunom pripisuje ljudskom Duhu zbog uticaja misli koje
su nam bliske; zbog bliskosti sa mislima.
II.1. Smisao ispoljenog (emaniranog) sveta (moemo shvatiti ili tako) da poslui osloboenju (od zablude iskonski) slobodnog (ljudskog Duha), ili da slui sebi
samome.
II.2. Pretpostavka je da (ljudski Duh ostaje) slobodan od strasti.
II.3. Ta se pretpostavka ne moe zadovoljiti samo sluanjem (i razumevanjem
pouke), zato to je mo podlonosti strastima usaena (u prirodu) od iskona.
293

II.4. Kao to domain ima mnoge koji zavise od njega, i svaka guna ima bezbroj dua koje treba da oslobodi. Otuda se stvaranje stalno odvija.
II.5. Budui da sputanost, stvaralaka aktivnost i sve ostalo zapravo pripadaju
prakrti, pogreno je pripisivati ih purui.
II.6. Jer stvarnost stvaralatva prakrti dokazuje stvarnost njenih proizvoda.
II.7. Onaj koji zna upozorava da se izbegne trn.
II.8. Iako postoji veza (Duha i prirode), ta spona ne deluje neposredno, ve
kao u sluaju arenja usijanog gvoa.
II.9. Ispoljavanje sveta nastaje iz strasti, osloboenje iz bestrasnosti.
II.10. Stvaranje pet elemenata poinje od mahata i ostalog.
II.11. Budui da smo ispoljavanje prirode slui svrsi svojstvenoj duhu, ni
iskonska pobuda ve ispoljenog sveta nije sama sebi svrha (nego je priroda heteronomna, dok je ljudski duh autonoman).
II.12. Prostor i vreme dolaze iz ke (etra) i updhija (umne projekcije).
II.13. Buddhi (intelekt) je mo rasuivanja.
II.14. Vrlina i sl. proizvodi su mahata.
II.15. Kada je isti mahat obojen raasom i tamasom, on izaziva suprotne proizvode.
II.16. Aham-kra (samosvest) jeste ja-oseaj.
II.17. Proizvodi aham-kre su jedanaest indriyni i pet tanmtr.
II.18. Jedanaesti organ (manas), koji je po prirodi ist (sattva), dobijen je od
preobraaja aham-kre.
II.19. Zajedno sa organima delanja i opaanja, unutarnji organ, manas, je jedanaesti.
II.20. Indriyni nisu stvoreni od grubih elemenata jer sveti spisi svedoe da su
oblikovani od aham-kre.
II.21. Zato to sveti spisi objavljuju apsorpciju u boanstvo, ne znai da neminovno postoji Tvorac.
II.22. Indriyni nisu veni, jer u svetim spisima saznajemo o njihovom nastanku, a vidimo i njihov nestanak.
II.23. Opaanje je i natulno. Pogreno je misliti da ono zavisi samo od ula.
II.26. Manas uestvuje u opaanju i u delanju.
II.27. Razliita stanja uma (manasa) nastaju usled razliitih preobraaja guna,
kao to je sluaj sa razliitim stanjima istog oveka.
II.28. Svi objekti ulnih i delatnih organa poinju sa bojom i zvucima, a zavravaju se s prljavim izluevinama.
II.29. Svojstvo je Duha da je svedok zbivanja, dok su ulni i delatni organi
sredstva tog zbivanja.
II.30. Tri unutarnja organa imaju sopstvene, razliite i jasno izraene osobine.
II.31. Zajedniko svojstvo unutarnjih organa je zraenje pet dahova, poevi od
prne.
II.32. Modifikacije organa nastaju i sukcesivno i simultano.
II.33. Funkcija spoznaje ima pet vrsta. Neke od njih su ometajue (po proces
samospoznaje) i bolne, a neke to nisu.
II.34. Kada se obustave modifikacije vezane za objektivni svet, Duh vie nije
njima obojen i boravi u sebi.
II.35. Zbog (blizine) cveta i kristal izgleda obojen.
II.41. Buddhi je glavni, jer nikada ne odluta.
294

II.42. Takoe jer sadri utiske iz prolosti.

II.43. I zbog svoje moi seanja.
II.44. Seanje ne dolazi od Duha.
II.45. Neki organi su glavni, a drugi sporedni instrumenti Duha, zbog razlike u
funkciji.
II.46. Rad svakog buddhija je u korist pojedinanog oveka, jer svaki je vezan
radom u slubi svoga oveka.
II.47. Doputajui svim razliitim organima da podjednako rade u korist Duha,
prvenstvo pripada buddhiju.
III.1. Raznovrsni ulni svet (indriyni) proistekao je iz suptilnog (tanmtr).
III.2. Odatle je i telo.
III.3. Iz suptilnih elemenata nastaje sav ivot u svetu.
III.4. Ali, za onoga ko razlikuje, delovanja iskustvenog sveta su neprimetna.
III.5. Iskustveni svet postoji zbog neophodnosti da ga iskuse oni koji ne razlikuju puruu i prakrti (neprobueni).
III.6. Duh je ovekov ve sada sasvim slobodan od svih suprotnosti.
III.7. Fiziko telo obino nastaje od oca i majke. Drugo telo (suptilno, energetsko, kauzalno, telo due) tako ne nastaje.
III.8. Zadovoljstvo i bol pripadaju telu koje postoji od poetka, a ne fizikom.
III.9. Njih sedamnaest zajedno sainjavaju suptilno telo.
III.10. Individualne razlike ljudskih karaktera potiu od raznovrsnosti njihove
prethodne delatnosti.
III.11. Ono to se odnosi na suptilno telo, tie se i grubog tela, jer ono je prebivalite svih iskustava suptilnog.
III.12. Suptilno telo ne moe opstati samo po sebi bez grubog tela, kao to je
sluaj sa senkom ili slikom.
III.13. Mada poseduje sopstveni oblik, ne moe ostati nezavisno zbog zdruenosti sa materijom, kao u sluaju sunca.
III.14. Ono je nalik na atom, jer je u Svetim spisima navedeno da tako deluje.
III.15. Takoe Sveti spisi tvrde da je nainjeno od hrane.
III.16. Suptilno telo se inkarnira u svetu u korist duha, kao to ini kraljev
kuvar.
III.17. Grubo telo je sainjeno od pet elemenata.
III.20. Svest nije proizvod organizacije elemenata prirode, jer se ne nalazi ni u
svakom elementu posebno.
III.21. Da je svest priroena telu, niko na svetu nikada ne bi umro.
III.22. Ako bi se reklo da se svest proizvodi u telu zahvaljujui moi specijalne
kombinacije elemenata, odgovor je da to nije sluaj jer svest ne postoji ni u jednom
posebnom elementu.
III.23. Spoznaja oslobaa.
III.24. Zabluda porobljava.
III.25. Poto je znanje jedini uzrok osloboenja, ono nije u vezi ni sa im, pa ni
sa dobrim delima vrenim direktno ili indirektno.
III.27. ak se ni verskom predanou ne dosee ista stvarnost.
III.28. Jer iluzija lei u svemu to um zamisli.
III.29. Samo ostvarenjem istog Duha u meditaciji postaju dostupne sve moi
prirode.
295

III.30. Meditacija je naputanje strasti.

III.31. Meditacija se usavrava naputanjem aktivnosti uma.
III.32. Meditacija se usavrava sabranou panje, ispravnim poloajem tela i
vrenjem dunosti.
III.33. Sabranost se ostvaruje osveenjem disanja.
III.34. Poloaj tela je ispravan kada je stabilan i udoban.
III.35. Dunosti se obavljaju u skladu sa ivotnim dobom.
III.36. Meditacija se ostvaruje savladavanjem strasti i postojanom vebom.
III.37. Ima pet vrsta zabluda.
(Pet vrsta zabluda koje porobljavaju oveka. To su: neznanje (avidy), egoizam
(asmit), pouda, mrnja i strah od nestajanja. O njima govori i Yoga-sutra (II,3), osim
to kao poslednju zabludu navodi 'prianjanje uz ivot'.)
III.44. Savrenstva (svetovnog) rasuivanja ima osam vrsta.
(Osam vrsta savrenstava svetovnog rasuivanja stiu se:
1. Tra - raspravom ili razmiljanjem.
2. Sutra - verbalnim znanjem.
3. Tra-tra - studiranjem.
4. Ramyaka - drutvom gurua, brahmaaria i njima slinim.
5. Sad-mudit - spoljanjom i unutarnjom istotom.
6. Pramod - spreavanjem bola koji stvara egoizam.
7. Mudit - spreavanjem bola koji izazivaju elementi.
8. Modamn - spreavanjem bola koji izazivaju bogovi, demoni i druga neorganska bia.)
III.45. Nema savrenstva spoznaje bez uklanjanja zablude.
III.46. Tvorevine se dele na boanske i ostale.
(U desetom aforizmu je reeno da se ljudi razlikuju po svojoj karmi. Ovde se to
proiruje. U prirodi postoje est vrsta bia koja se razlikuju po svojoj karmi: bogovi,
demoni, ljudska bia, due umrlih, due onih koji ive u paklu i bia koja puze. Poslednja vrsta predstavlja sva bia u fizikom svetu koja nisu ljudi: divlje i domae ivotinje, ptice, gmizavci i nepokretna bia (biljke).
III.47. Sve stvoreno, od najvieg Brahme do najniih bia, postoji u korist Duha
ovekovog (purua) samo dotle dok nema razlikovanja izmeu purue i prakrti.
(Stvaranje postoji u korist purue, i sve dok poslednji ovek ne postigne diferencijaciju venog Duha u sebi spram bia, ono e postojati.)
III.48. Visina obiluje istotom (sattva).
III.49. Podnoje obiluje mrakom (tamas).
III.50. Sredinom se ire strasti (raas).
(Tri nivoa stvorenog sveta. Svet bogova u kojima prevladava istota je na vrhu,
na dnu je podruje mraka, a u sredini svet smrtnika u kome preovlauju strasti.)
III.51. Razliite tvorevine prirode proizvode razliite karme.
III.52. ak i iz najviih svetova postoji mogunost pada u nia, bolna stanja,
tako da i nebeske svetove treba nadii.
III.53. Patnja nastala starenjem i umiranjem ostaje u viem svetu kao i u niem.
III.54. Poniranjem u uzrok ne postie se svrha postojanja, jer uranjanju nuno
sledi izranjanje.
III.55. Iako delatnost nije nuna ni za prirodu, prakrti, ona je ipak shvatljiva iz
elje da poslui drugome, purui.
296

III.56. Onaj ko biva apsorbovan u prakrti rodie se ponovo i bie svemogui i

sveznajui u narednom stvaranju.
III.57. Postojanje takvog Boga je priznato.
III.58. Ispoljavanje prirode je zbog tue svrhe, iako je spontano, jer ona sama
nije korisnik svojih delatnosti, kao ni kamila koja slui da prenese afran.
III.59. Iako sama nije svesna, priroda deluje spontano, kao to nastaje mleko.
III.61. Prakrti deluje po sostvenoj prirodi, kao sluga, a ne svesnom odlukom.
III-62. Aktivnost prakrti je nuna jer oduvek (u prirodi) postoji dejstvo karme.
(Poto uticaj karme postoji oduvek, zajedno sa prirodom, potreban je napor da
se karmika predodreenost ostvari.)
III-63. S porastom razluivanja (Duha od tvari) prakrti prestaje da stvara, kao
kuvar kad spremi jelo.
III.64. Kada se jedan ovek oslobodi, drugi, koji ne zna da razlikuje puruu i
prakrti, ostaje sputan.
III.65. Osloboenje znai nezavisnost oboje, i purue i prakrti, ili jednog od
njih.
(Izdvojenost i nezavisnost prakrti je njena neaktivnost samo prema onom oveku koji je ostvario spoznaju razlike, dok nezavisnost purue znai njegovo nevezivanje
za celokupnu prakrti.)
III.66. Priroda ne odustaje od prianjanja uz ostale neosloboene ljudske Duhove
u ispoljavanju svog ulnog iskustva, kao to i zabluda da je konopac zmija moe i
dalje da vai za onoga ko nije prozreo stvarnost.
III.67. Ostaje delatna zbog veze sa karmom.
III.68. Mada su purue jednako nezavisne, prakrti ih slui zbog nerazlikovanja.
III.69. Kao plesaica tako i priroda obustavlja svoje ispoljavanje kad postigne
svrhu svoje delatnosti.
III.70. Kada prakrti shvati da je purua video njene mane, vie mu se ne pribliava, kao ena iz plemenite porodice.
III.71. Sputanost i osloboenje ne pripadaju purui; jedino zbog njegovog nerazlikovanja od prakrti izgleda kao da je purua 'sputan' i da se 'oslobaa'.
III.72. Sputanost i osloboenje u stvari pripadaju samo prakrti, zato to je ona
vezana, kao stoka.
III.73. Prakrti sebe sputava na sedam naina, kao svilena buba, a na jedan nain
se oslobaa.
(Sedam naina na koje se prakrti vezuje su: moralnost (dharma) i nemoralnost
(adharma); bestrasnost (vairagya) i pouda (a-vairagya); pobonost (an-aivarya) i
bezbonost (aivarya); kao i neznanje (anana). Isto kao to svilena buba oko sebe
pravi auru i zatvara se u nju, tako i prakrti vezuje sebe s tih sedam poveza. Oslobaa
se samo znanjem (nana). Stoga se u aforizmu kae da je to jedini put kojim se prakrti
oslobaa.)
III.75. Savreno razlikovanje purue i prakrti kroz odbacivanje svega, izraava
se kao 'ne to - ne to', i postie se spoznajom dvadeset pet principa.
III.76. Zbog razlika u sposobnostima onih koji trae spoznaju, nije nuno da svi
budu jednako uspeni.
III.77. Suzbijeni bol se ponovo vraa zbog nesavrenog razlikovanja.
III.78. Ko ispravno razlikuje osloboen je za ivota (ivan-mukta).
III.81. Da nije tako, slep bi vodio slepog.
297

III.82. Iako poseduje telo, osloboeni mudrac nastavlja da ivi, kao to grnarev
toak nastavlja da se sam okree snagom inercije i kada grnar okona rad.
III.83. Telo se zadrava i zbog najmanjeg ostatka sa njim steenih utisaka (samskara).
(Telo se zadrava zbog najmanjeg ostatka onih utisaka koje su uzrok postojanja
tela.)
III.84. Uinjeno je ono to je trebalo uiniti tek kada se razlikovanjem ljudskog
Duha od uslovljene prirode postigne potpuni prestanak patnje, i nikako drugaije,
nikako drugaije.
IV.3. esto postoji potreba za obnavljanjem pouke.
IV.4. Bestrasnost i pokret ka slobodi nastaje opaanjem da smrt dolazi ocu i
sinu, svakome ko se rodio.
IV.8. Ne treba razmiljati o onome to porobljava.
IV.9. U velikom drutvu se javljaju prepreke za sabranost panje, jer se ispoljavaju strasti i kolektivna ubeenja.
IV.10. To se dogaa i u drutvu dvojice.
IV.11. Srean je onaj ko je bez nade.
IV.12. Moe se biti srean i bez uobiajenog ljudskog napora, ako se transcendira um.
IV.13. Mada ovek moe da prihvati mnoga uenja i uitelje, sutina znanja se
mora upiti kao to pela upija nektar.
IV.14. Nee biti prekida u meditaciji ako je um usredsreen na objekt kao kad
majstor pravi strelu.
IV.15. Krenjem discipline gubi se cilj meditacije, kao u svetu.
IV.16. tavie, ako se propisi meditacije zaborave, sve e biti izgubljeno.
IV.17. Cilj se bez direktne spoznaje ne postie ak ni uenjem.
IV.19. Predanou, ispunjavanjem dunosti uenika u celibatu i sluenjem uitelja, ostvaruje se uspeh nakon dueg vremena.
IV.20. Vreme osloboenja nije odreeno.
IV.22. I nakon postizanja ciljeva religijskih obreda (odlazak due u svet Brahme, u raj) sledi povratak u novo roenje, jer spisi tvrde da ono sledi i nakon izvoenja
religijskih rituala.
IV.23. Onaj ko se oslobodio strasti, izbegao je ono to treba izbei, i dobio ono
to treba dobiti.
IV.24. Ili se to postie druenjem sa onim ko je postigao bestrasnost.
IV.25. Ne treba se druiti sa onima koji su uslovljeni strastima.
IV.26. Inae emo biti zarobljeni.
IV.27. Mudri elje ne stiavaju uivanjima.
IV.28. Strasti mogu da se stiaju posmatranjem nepostojanosti svega.
IV.30. U neistom umu se ne odraava znanje, kao ni lik u prljavom ogledalu.
IV.31. Cilj nije ostvaren ak ni ekstazom pri savrenoj predaji, ni savrenom
predajom.
V.1. Opravdano je koristiti blagoslove, jer je to dobar obiaj koji donosi plod,
to i spisi dokazuju.
V.2. Plodovi nastaju iz (dobrih i loih) dela, a ne zato to svetom vlada Bog.
V.3. Ako Bog vlada svetom, onda vlada u svoju korist, kao i svi vladari.
298

V.4. Tada se Bog ne bi razlikovao od ovozemaljskih vladara.

V.5. Takoe, bio bi projekcija ljudi i 'Bog' samo po imenu.
V.6. Nema vladavine bez strasti, jer strast je uzrok svih delanja.
V.7. Stoga, ako je Bog uslovljen strastima, nije veno slobodan.
V.12. tavie, spisi tvrde da je svet nastao iz prakrti, a ne od Boga.
V.40. Onaj ko razume svetovno znaenje rei, moe razumeti i Vede.
V.42. rtvovanja i ostalo o emu govore Vede imaju za cilj da pribave ovozemaljske zasluge.
(Znaenje Veda ne moe biti transcendencija jer one govore da se rtvovanjima
stiu zasluge i 'preuzvienost' koja rtvovatelju donosi plodove. Obeavajui na ovakav nain nagrade u materijalnom svetu, za Vede se ne moe rei da imaju transcendenciju za cilj.)
V.43. Snaga vedskih rei utvrena je samo tradicijom prenoenja.
V.44. To je zaista tako jer rei prenose sve informacije, i one koje su usklaene
s pravim znaenjem, i one koje nisu.
V.45. Vede nisu vene, jer sveti spisi govore o njihovom nastanku.
V.46. Niti su Vede delo jednog uzvienog oveka, jer ne postoji takav ovek
koji bi mogao biti njihov tvorac.
V.47. Ni osloboeni (zbog ravnodunosti) ni neosloboeni (zbog neznanja) ne
mogu biti autori Veda.
V.50. Ono ljudsko delo koje ponekad nije vidljivo, trai napor da se razume.
V.51. Mo Veda poiva na prenoenju ispravnog znanja.
V.72. Osim purue i prakrti, sve je nepostojano i prolazno.
V.74. Osloboenje nije ispoljavanje radosti, jer ono nema osobina.
V.75. Niti se ono postie ponitenjem osobina.
V.76. Niti odlaskom na neko posebno mesto, na nebo, jer Duh je nepokretan
(apsolutan).
V.77. Niti je osloboenje ponitenje mentalnih utisaka nastalih od objekata, jer
oni su trenutni.
V.78. Niti osloboenje nastaje ponitenjem svega, jer, izmeu ostalog, to nije
cilj Duha.
V.79. Stoga, ni praznina nije osloboenje.
V.80. Svako sjedinjenje se okonava razdvajanjem, stoga osloboenje nije u
sticanju bilo ega.
V.81. Niti je osloboenje povezivanje dela sa celinom.
(Nema povezivanja dela sa onim to nema delove. Osloboenje takoe nije stapanje delova (pojedinane due) sa celinom (Bogom), kao to neki misle. Celina, ako
je takva, nema delova. Zato je ovakva tenja apsurdna. Svako spajanje biva razdvojeno. Zato ni to ne oslobaa oveka. Zato je osloboenje samo buenje, a ne neko spajanje.)
V.82. Niti je osloboenost mo da se bude mali kao atom, i tako dalje, jer kao i
druge moi (siddhi), i to je prolazno.
V.83. Takoe, osloboenje nije ni u sticanju uzvienog poloaja koji imaju
Indra i drugi bogovi.
V.103. Nije nuno da postoji samo grubo (fiziko) telo, jer postoji i suptilno
(koje se seli iz ivota u ivot).
V.104. ula ne otkrivaju sve to im je u dosegu, zato to im nije dostupno; da
jeste, otkrila bi sve.
299

V.113. ivotni dah (prna) nije uzronik tela, jer postoji kroz mo organa.
V.114. Mesto iskuavanja (telo) izgraeno je pod nadzorom iskuavaoca (purue), u suprotnom, imali bismo truljenje.
V.115. Pomou sluge gospodar (purua) upravlja, a ne sam.
V.116. U meditativnoj sabranosti, dubokom snu i osloboenju, Duh ovekov
boravi u svom autentinom stanju.
V.117. U prva dva sluaja sa semenom (prolih utisaka, samskara), u treem
bez.
V.120. Iz svakog iskustva nastaje po jedan utisak, ali osim njega iskustvo ne
stvara druge utiske, jer tada bismo morali da pretpostavimo mnogo utisaka tamo gde je
jedan dovoljan.
V.121. Nije samo ovekovo telo kadro da pribavlja iskustva o vanjskom svetu;
u stanju subjekta koji doivljava spoljni svet je i drvee, bunje, puzavice, jednogodinje biljke (cvee), vitice sa malim cvetovima, trave i sve druge biljke.
V.123. Ne izvode se samo fizikim telom dobra i loa dela; spisi tu prave razliku.
V.124. Sva se tela dele na tri vrste: telo delanja; telo iskuavanja i telo iskuavanja-i-delanja.
(Razlikuju se tri vrste tela. 'Sva tela' oznaava ona koja su dobra, osrednja i slaba. Tri vrste su:
1. Telo delanja je ono koje poseduju bestrasni ljudi uzviene zrelosti, kao to su
svi veliki mudraci. Njime se daje ivot i znanje.
2. Telo iskuavanja imaju sve ivotinje i ona ljudska bia koja su uvuena u
ulna uivanja i zadovoljstva. Njime se stiu osnovna iskustva o ivotu.
3. Oba tela poseduju oni koji su na putu mudrosti, koji su skloni bestrau ali
takoe i uestvuju u ivotu.
V.125. Nijedno od njih nije neuslovljeno.
(etvrta vrsta tela koja se spominje je telo koje poseduju ostvareni jogini, ono
pripada pobednicima nad nesvesnom prirodom, onima koji su potpuno sazreli u prakrti
i nadili celo njeno podruje iskuavanja. Ovo telo imaju oni koji su doli do najvieg
uvida i na koje vie ne deluju nikakva dela ni nedela.)
V.126. Znanje, i ostale osobine intelekta (buddhi), nisu vene ak ni kod najvieg bia; one su kao vatra.
V.127. Ne postoji ni boansko znanje.
V.128. Jogistike moi (siddhi) ne treba odbacivati, kao ni lekove koji uspeno
lee.
V.129. Poto elementi nisu svesni sami po sebi, nisu svesni ni kada su udrueni
u bie.
(Transcendentalni Duh, purua, izaziva svest u biu. Poto svesti nema ni u
elementima ponaosob, ne moe je biti ni u bilo kakvom njihovom spoju, jer nita ne
moe biti u posledici ega ve nema u uzroku. Ovim se pobija materijalistiko stanovite.)
VI.1. Duh postoji jer nita ne moe da opovrgne njegovo postojanje.
(Duh postoji jer ga potvrujemo uvek kada kaemo 'Ja'. Nema dokaza koji bi
osporio iskustvo 'sebe'. Stoga sve to treba da uradimo da bi u Duhu bili autentini
jeste da se razlikujemo od svega drugoga: od misli i misaonih sadraja, oseanja, tela,
300

spoljnih objekata i njihovih uticaja. Sve je to prakrti. Duh je ira celina koja ih nadmauje i time omoguava. Ono to sve omoguava je naa sutina.)
VI.2. Duh ovekov je potpuno razliit od tela i svega ostalog, jer je drugaiji.
VI.3. To se vidi i u izraavanju sopstvenog stanja.
(Kada govori o sebi ovek koristi prisvojne zamenice, kao na primer: "Ovo je
moje telo", "To ja oseam", "To je moje znanje" itd. To bi bilo besmisleno ako bi
ovekova sutina bila identina sa telom.)
VI.5. Potpunim prestankom patnje uinjeno je ono to je trebalo uiniti.
VI.6. Budui da je patnja smetnja, iz otpora prema njoj se ne javlja enja za
uivanjem.
VI.7. Tek je tu i tamo po neko i srean.
VI.8. Ni to sreno stanje nije bez primese patnje; zato onaj ko ima sposobnost
razluivanja i tu 'sreu' svrstava u patnju.
VI.9. Ako se kae da je cilj ljudskog Duha da postigne sreu tamo gde ne postoji nesrea, ni to nije tako, jer postoje dve mogunosti (oslobodilakog htenja).
(Nije svrha uklanjanja bola dolaenje do uivanja. Postoje dva cilja kojima se
moe teiti: 1. "eleo bih da budem srean." 2. "eleo bih da ne budem nesrean".
Samo je tenja za drugim ciljem duboka, iskrena i trajna. Zato se govori da je ostvarenje prestanak patnje, a ne postizanje sree.)
VI.11. Mada patnja nije svojstvo ljudskog Duha, on je doivljava zbog nerazlikovanja.
(Mada osobine (zadovoljstva i bola) pripadaju samo intelektu (buddhi), one se
reflektuju u ovekovom Duhu samo zbog njegove identifikacije sa prirodnim zbivanjem, zbog nezrelosti da razlikuje sebe od onoga to nije.)
VI.12. Nerazlikovanje je bespoetno.
(Vreme nastaje nerazlikovanjem purue od prakrti. Zato nerazlikovanje ne nastaje u vremenu.)
VI.13. Nerazlikovanje nije ni beskonano, kao to je ljudski Duh, jer tada ne bi
moglo biti okonano.
(Prakrti, a s njom nesvesnost, avidya, vreme i nerazlikovanje, su kao sfera: postoje iako nemaju poetka ni kraja; ali to ne znai da su beskonani.)
VI.14. Sputanost se uklanja odgovarajuim nainom (razluivanjem), kao to se
mrak moe ukloniti jedino svetlou.
(Kao to se tama jedino moe raspriti svetlou, tako se i sputanost ljudskog
duha, nastala iz nerazlikovanja, moe okonati jedino sveu kojom ovek razlikuje
sebe od svega drugog. Sfernu prirodu bivstvovanja-u-neznanju, kome se zato to je
sferno ne moe nai poetak ni kraj, mogue je okonati jedino nadilaenjem podruja
njegovog deavanja, svesnim nadilaenjem uma koji prima i odraava sve utiske postojanja, odnosno transcendencijom njegovog samsarinog, krunog i bespoetnog zbivanja.)
VI.16. Poto se ne moe ustanoviti drugaije, nerazlikovanje je jedini razlog za
sputanost.
VI.17. Osloboenom se ne vraa sputanost, jer spisi tvrde da se ona ne obnavlja.
VI.18. Inae, osloboenje ne bi bio cilj ljudskog Duha.
VI.19. Posledica bi bila nerazlikovanje osloboenja i sputanosti.
VI.20. Osloboenje nije nita drugo do uklanjanje prepreka da ovek prepozna
svoju duhovnu sutinu kao (oduvek prisutnu) iskonsku slobodu.
301

VI.22. Nije obavezno da se osloboenje postigne onda kada se uje o preprekama, jer za to ima tri vrste podobnosti.
(Neki su dobri u razumevanju, neki osrednji, a neki spori.)
VI.23. Da bi se utvrdila spoznaja, neophodna su i druga sredstva osim sluanja.
(Neophodna je disciplina meditacije.)
VI.24. Ako je poloaj (za meditaciju) udoban i stabilan, ne mora da bude po
propisu.
(Bitno je samo da bude uspravan, ne u leeem poloaju.)
VI.25. Um bez objekata je meditacija.
VI.26. Ako se kae da za Duh ovekov nema razlike da li je u meditaciji ili ne,
to nije tano; u prvome se bol ne odraava, a u drugome odraava.
(Iako je Duh ovekov transcendentalan i iskonski nezavisan, potrebno je doi
do tog iskustva kroz meditaciju, neposredno.)
VI.27. Mada je Duh nezavisan, primese se odraavaju kroz nerazlikovanje.
VI.28. Kao u sluaju crvenog platna i kristala, nema istinske obojenosti, ve
samo odraza.
VI.29. Strani uplivi se spreavaju praksom meditacije, sabranou panje i proienou od elja.
VI.30. Uplivi se iskljuuju rastvaranjem uma i odvraenou, tako kau uitelji.
(Obojenost uma uplivima iz snova i iz budnog stanja uklanja se meditacijom.
Tako se promenljiva stanja sanjanja, dubokog sna i jave zamenjuju etvrtim, stabilnim
i uvek budnim stanjem zvanim turiya.)
VI.31. Nezavisno od mesta i okolnosti, um se moe smiriti.
VI.39. Sattva (i ostale gune) nisu osobine prakrti, jer one je sainjavaju.
VI.41. Razliite posledice proistiu iz odgovarajueg razliitog delanja.
VI.43. Kada osloboeni (ovek) spozna (da je oduvek i bio slobodan), priroda
vie ne deluje (na njega), kao to je u svetovnom ivotu (gde sluga prestaje da dela
kada je gospodar posluen).
VI.50. Samo ono to je olienje svesti, i to je suprotno od nesvesnosti, obelodanjuje sve to je nesvesno.
VI.54. Aham-kra je izvrilac (onaj koji sve ini), ne purua.
VI.55. Iskustvo bivstvovanja dozreva i okonava se u spoznaji razlike purue i
prakrti; to se postie kroz rad (karmu).
VI.56. ak i iz meseevog sveta (iz raja) sledi povratak na ovaj svet, jer je
uzrok ponovnog raanja (nerazlikovanje) jo prisutan.
VI.57. Osloboenje ne moemo postii sluanjem saveta stanovnika viih svetova, ako ga ve sami, sopstvenim naporom, nismo mogli postii.
VI.58. Postoje spisi (koji nagovetavaju) osloboenje (pri dostizanju sveta Brahme). Ono se lake postie (u njemu nego u ovom svetu), ali samo prikladnim nainom.
(Osloboenje moe da se dostigne i u svetu Brahme, ali nain za njegovo postizanje svuda je isti: sticanjem znanja, iskustvom bivstvovanja (radom) i meditacijom.
Sloboda se ne postie samim odlaskom u vii svet.)
VI.64. Stvoreni svet zavisi od Ja-inioca (aham-kre), ne zavisi od Boga, jer
nema dokaza za to. 92
92

Ovim se eli rei da Bog, ako jeste, kao apsolutni Duh, nikada nije ni stvorio svet, jer bi time ponitio i podelio svoju apsolutnu prirodu. U stvarnosti samo Bog (Duh) postoji, dok su pojavni svet i odvojene individue iluzorne projekcije ega, aham-kre (Jovan 10:30,34,38.). To je osnovna mehanika ontologije: koliko smo zatvoreni

302

VI.66. Iz mahata je sve ostalo.

(Nezavisno od stvorenog sveta, koji izaziva aham-kra, postoje i druge posledice, kao to su odravanje i upravljanje, i to sve nastaje iz mahata, vrhunskog principa
prakrti. Predstava o bogu Vinuu, koji odrava svet, nastala je zahvaljujui ovom principu.)
VI.70. Bilo ovako ili onako (bilo da je spoj purue i prakrti zbog karme, nerazlikovanja ili zbog suptilnog tela koje uva iskustva), cilj je otcepljenje purue, otcepljenje purue.

u svoju subjektivnost, toliko za nas postoji objektivan svet; koliko smo vie objektivni, svesni sebe, toliko svet
nestaje a s njim i svaka razlika izmeu nas i celine.

303

BIBLIOGRAFIJA
Richard Garbe: Die Snkhya Philosophie, Leipzig, 1917. Philosophy of Ancient
India, Harvard Oriental Series, 1895.
S. S. Suryanarayana Sastri: The Snkhya Karika of Isvara Krsna, University of
Madras, 1930.
J. R. Ballantyne: The Snkhya Aphorisms of Kapila, London, 1885. Reprint izd.
Parimal Publications, Delhi, 1995.
Swami Virupakshananda: Samkhya Karika of Isvara Krsna with The Tattva
Kaumudi of Sri Vacaspati Misra, Sri Ramakrishna Math, Mylapore, Madras, 1995.
Patanjali: Izreke o jogi. Komentari i prevod sa sanskritskog jezika: Zoran Zec,
BIGZ, Beograd, 1977.
Mira Elijade: Joga, besmrtnost i sloboda, BIGZ, Beograd 1984.
Istorija verovanja i religijskih ideja, Prosveta, Beograd, 1991.
amanizam, Matica srpska, Novi Sad, 1985.
Sarvepali Radakrinan: Indijska filozofija, Nolit, Beograd, 1964.
edomil Veljai / Rada Ivekovi: Indijska i iranska etika, Svjetlost, Sarajevo,
1980.
edomil Veljai: Razmea azijskih filozofija, Sveuilina naklada Liber,
Zagreb, 1978.
P. D. Uspenski: etvrti put (P. D. Ouspensky: The fourth way; Beograd: Esotherija, 1994)
P.D. Uspenski: U potrazi za udesnim (P.D.Ouspensky: In Search of the Miraculous, Fragments of an unknown Teaching; Beograd: Opus, 1989.)

304