227

Dragana Abramovi}

BEOGRADSKI
LOKVAWI
Dramski tekst po motivima istoimene pri~e
Olivijea Lariza

228

Dragana Abramovi}

Ro|ena u Beogradu, magistrirala dramaturgiju na FDU.

TV drame su joj otkupqivane, snimane, emitovane, nagra|ivane i
prodavane u svetu (Belo kao sneg i gips, Askanije, volim te,
Ger{la, Brat ili sestra, Hajde da `ivimo zajedno itd.) Napisala
je `irio za igrani film Uro{ blesavi, TV film Dobre namere.
Napisala je scenarija za TV serije Kqu~ za sve brave, Ro|aci iz
Lazina, Pazi, sve`e obojeno, Pita ne pita (za RTRS), Tajne
obi~nih stvari i druge. Napisala je i veliki broj scenarija za
muzi~ke, dokumentarne i prigodne TV programe. Za novine i
stru~ne ~asopise pi{e recenzije za kwige. Pi{e radio drame
(Duwin igrokaz, Lutawe u budu}nost, Seks za poneti itd), Dobro
jutro deco i radio priloge za razli~ite emisije.
Pozori{na drama Javor na {inama objavqena je u 1. kwizi
edicije Savremena srpska drama. Premijera pozori{ne drame Beogradski lokvawi je izvedena juna 2001. u Teatru T.
Do sada je objavila slede}e kwige: zbirka pri~a za decu Mali
voz Tutuko (Beograd, Vajat 2000. god., dobitnik nagrade Dositejevo pero), u okviru edicije :Tajne obi~nih stvari objavila
Novac, Kwiga, Olovka i Sat (Zavod za izdavawe uybenika). Od
stru~nih kwiga iz dramaturgije: Deca TV drame (RTS 2003. godine)
i priloge za razli~ite stru~ne kwige i zbornike.
Kao urednik u De~ijoj redakciji RTS-a realizovala je veliki
broj televizijskih programa.

229

Beogradski lokvawi

Dragana ABRAMOVI]

BEOGRADSKI LOKVAWI
Dramski tekst po motivima istoimene pri~e
Olivijea Lariza

LICA:
VIOLETA
OTAC
SVETLANA
DEJAN

230

Dragana Abramovi}

I SCENA
U kojoj se prvi put pojavquju Svetlana i Otac, i u kojoj se prvi put
ogla{avaju sirene za uzbunu. Violeta samo proviri.
Na sceni je potpuni mrak. Iznenada, sirena po~iwe glasno da zavija.
Otac pali lampu, i grozni~avo okre}e brojeve na telefonu. Nalazi se u
ve}em dnevnom boravku iz koga vodi vi{e vrata, ukqu~uju}i i o~igledno
ulazna (po {pijunki, na pr.). Name{taj je o~ekivan za stan nekoga ko se
bavi kwigama. Bezbroj ih je, radni sto, garniture za sedewe i sl. Dolazi
do prozora, koji se nazire, i navla~i debelu zavesu. Opet poku{ava da
telefonira. Sirena i daqe zavija. Otvara fioku, vadi papire, ispadaju
mu. Skupqa ih. Ostavqa na stolu. Opet okre}e brojeve na telefonu.
Sirena prestaje. On nemo}no seda na stolicu. U stan ulazi Svetlana.
On ska~e i ~vrsto je grli. Violeta proviri.
VIOLETA:

Samo sam je dopratila. ^ika Mi{o, da li znate {ta }e biti

sa nama?

OTAC:

U|i sine, ne znam ni{ta vi{e od drugih. U|i.

VIOLETA:

Moram ku}i, moji }e da premru od straha, samo sam htela da

vas pozdravim, i dopratim Svetlanu.

OTAC:

Hvala ti du{o. Javi nam se ~im stigen{ ku}i, i ja }u da se

brinem za tebe.

VIOLETA:

Ma jaki smo mi.

Violeta tresne vratima.

SVETLANA: Tr~ala sam dovde. [ta ka`u vesti?
OTAC:

Ho}e{ sok?

SVETLANA: Boqe jedan yin.

OTAC:

Molim?

SVETLANA: Tata, {alim se. [ta sada treba da uradimo. Ti si vaqda to

ve} pre`iveo u nekom ratu.
OTAC:

Samo sa tobom. Deda je bio prvoborac. Vaqda zna{ koliko

imam godina.

SVETLANA: Znam. Sto.

OTAC:

Sto, sto.

SVETLANA: [ta }emo? Ovde je neko uputstvo za slu~aj bombardovawa.

Gde su skloni{ta? Ho}emo u na{ podrum?

Beogradski lokvawi

OTAC:

231

Ne, zaboga. Zar da ostanemo zatrpani, pa da se danima

gu{imo. Skloni{ta su, na `alost pretvorena u magacine i
kafi}e.

SVETLANA: Do|i, po~elo je. [ta su ono ga|ali. Tata!

Oboje su ispred prozora. ^uje se udaqena detonacija, vidi bqesak.
OTAC:

Najboqe je da napunimo fla{e sa vodom.

(Ne pomera se)

SVETLANA: (Grozni~avo tra`i ne{to po fiokama)

Pre {est godina mama mi je rekla
(Imitira je)
danas ti je ro|endan i treba da se raduje{. Dobi}e{ poklone, ali da zna{ da `ivot nije uvek veseo. Ako jednog dana
bude{ tu`na mo}i}e{ to da ka`e{ svom dnevniku.
(Govori normalno)
Tata, gde mi je ru`i~asti dnevnik koji mi je mama poklonila pred smrt? Ho}u danas da po~nem da ga vodim.
OTAC:

Dokumenta sam spakovao na jedno mesto, i novac. Da li si ti

spakovala mamin nakit?

SVETLANA: Nisam.
OTAC:
Rekao sam ti.
Zvoni telefon. Oboje pojure. Otac je bli`e.
OTAC:

Halo. Jedva te ~ujem. [ta gleda{ tu u Parizu? Da upalim

televizor? Ne misli{ vaqda da }u ne{to da vidim? Ovde
sigurno pevaju. Svetlana, upali televizor. Halo, halo
Prekinulo se.
Svetlana pali televizor. Sa ekrana, koji je okrenut pozadinom publici
~uje se glas spikera : saop{tewe Vojske Jugoslavije je da je NATO grubo
povredio osnovne principe me|unarodnih odnosa, itd. (na}i originalni
snimak). Svetlana gasi televizor. Pali radio, tra`i stanicu, nalazi
Radio Pan~evo, slu{a prve izve{taje (na}i originalni snimak). Svetlana nalazi roze dnevnik.
OTAC:

Da nisi velika za dnevnik? Mama ti ga je kupila kada si

imala deset godina.

SVETLANA: Ovo je pravo vreme za dnevnik.

OTAC:

Ho}e{ da ve~eramo?

SVETLANA: Ne mogu. Pojela sam picu u gradu. Zna{ kako nam je bilo
super, a onda je neko viknuo da su avioni iznad Ma|arske, i
qudi su po~eli da `ure ku}ama, a kada se sirena oglasila, ja

232

Dragana Abramovi}

sam pojurila, i vi{e ni{ta nisam videla. Htela sam samo da

budem sa tobom, znala sam da umire{ od brige. Tata, koliko
je ovo ozbiqno?
OTAC:

Veoma, jer ona bitanga nije prstom mrdnula da to spre~i.

Prodao je Bosnu, Slavoniju, Krajinu, a sada i Kosovo. Ali,
negde je zakasnio, pa sada mi ispa{tamo.

SVETLANA: Da li je mama ve} znala da umire kada mi je kupila ovaj

dnevnik?
Otac slu{a televizor, Studio B obave{tava koji ciqevi su ga|ani.
Nestaje struje. Mrak. ^uju se potmule detonacije.
SVETLANA: Tata, gde nam je sve}a?
Otac pali sve}u. Svetlana se gura uz wega.
SVETLANA: Dokle ne}e biti struje.
OTAC:

Odkud ja to znam? Da li ima{ tranzistor?

SVETLANA: Imam vokmen, ali ne smem sama u sobu. Hajde sa mnom?

OTAC:
Uzmi sve}u.
Telefon opet zvoni. Svetlana ~eka. Otac joj pru`a slu{alicu.
SVETLANA: Ni mi nemamo struju. Kako si stigla? Jel te strah? Violeta, jel Mihailo kod tebe? Da li je Dejan stigao ku}i? On
je ba{ daleko. Boqe da je do{ao kod tebe. A tu je? [to me
pr`i{? Ne treba. ^ujemo se.
Svetlana izlazi iz sobe sa sve}om. Otac poku{ava da telefonira u
mraku. Sirena za prestanak opasnosti se ogla{ava. Wemu ispada slu{alica u trenutku kada Svetlana ulazi sa sve}om. Prinosi mu sve}u.
SVETLANA: [ta je to? Opet nas napadaju?
OTAC:

Ne, to je prestanak opasnosti.

SVETLANA: Tako brzo?

OTAC:

Brzo?

SVETLANA: Pa, nije bilo dugo.

(Ti{ina)
Koga zove{?
OTAC:

Tvog strica u Pariz, ali ne mogu da dobijem. Svi normalni

roditeqi su poslali svoju decu iz ove ludnice, samo ti nisi
htela da otputuje{. I ko zna {ta }e{ sve sada da do`ivi{.
Da ti je majka `iva obe biste bile na sigurnom, i ja bih bio
mirniji.

Beogradski lokvawi

233

SVETLANA: Misli{ da bi te mama ostavila samog? Uvek je govorila

Gde ti tu i ja.
Gledaju se }ute}i.
SVETLANA: Izvini, ovo je bilo neumesno. Probaj ponovo da zove{, mada
sigurno svi sada zovu. Nisi hteo da kupimo satelitsku
antenu, sada bismo sve znali.
OTAC:

Bez struje.

SVETLANA: Vaqda }e uskoro do}i. Crkle su mi baterije u vokmenu. [ta

sve mo`e da nestane? Da li mi imamo ikakvu hranu u ku}i.
OTAC:

Imamo rezance, i med. Prijateqi iz Sarajeva su mi rekli da

su pre`iveli na slanini i eurokremu.

SVETLANA: Bqak. [ta govore tvoje kolege na fakultetu?

OTAC:

Kako koji. Nema dva ista mi{qewa.

SVETLANA: Kako to mo`e? Ili treba da nas bombarduju, ili ne treba. I

za{to?
OTAC:

Ne treba da nas bombarduju ni u jednoj varijanti. Nikoga mi

nismo napali, a 18 zemaqa nas napada. Problem sa [iptarima postoji ve} vi{e od pedeset godina. Mnogo zla se tu
natalo`ilo. Srbi su `rtve politike, ali i sopstvenog
mentaliteta, a u posledwe vreme mi zverstvima ho}emo to
da sredimo. Sileyijstvo i zverstva naspram lukavstva organizovane rodovske zajednice. Da je ovo dr`ava prava sa
kredibilitetom u svetu, ovo nam se ne bi desilo. [iptari
bi bili mawina koja bi morala da po{tuje zakone, i ni{ta
od ovoga se ne bi dogodilo. Po{to je ovo dr`ava kriminalaca na svim nivoima, oni su tako poku{ali da srede i
[iptare. Ovi su zapi{tali i ceo svet je krenuo da im
poma`e. Misle, ako Srbi to ho}e da trpe, [iptari ne
moraju.

SVETLANA: Dejan ka`e da je ovu vlast dovela Amerika da bi Evropa

imala stalni problem i da se ne bi ujedinila i bila jaka.
OTAC:

Najgore je to {to se kod nas svi bave politikom, ukqu~uju}i

i vas decu, osim onih koji su pokupili sve {to smo imali, u
zamenu da se bave politikom. Oni to na `alost ne rade, samo
kradu.

SVETLANA: Ti ne govori{ tako na poslu?

OTAC:

Govorim.

234

Dragana Abramovi}

SVETLANA: [ta }e{ ako te otpuste?

OTAC:

Ne}u biti jedini.

SVETLANA: Violeta i Mihailo misle da je na{a vlast herojska jer se

bori protiv ~itavog sveta za odr`awe na{e vere i nacije.
OTAC:

To se najboqe brani mudro{}u, a ne borbom.

SVETLANA: [ta misli{ koliko qudi je no}as poginulo?

OTAC:

Odkud znam?

SVETLANA: Ho}e{ da iza|emo na ulicu?

OTAC:

Boqe idi da spava{. Ko zna {ta nas ujutru ~eka.

SVETLANA: Idem da pi{em dnevnik. Nisi mi odgovorio na pitawe, da

li je majka znala da umire, onda kada mi je kupila ovaj
dnevnik?
OTAC:

Znala je.

SVETLANA: Za{to je niste le~ili na vreme?

OTAC:

Nismo imali vreme.

SVETLANA: Da li je rak nasledan?

OTAC:

Ima raznih teorija, kao i za sve ostalo. Laku no}.

SVETLANA: Tata, kako da mi bude laka no}?

OTAC:
Spavaj, ja }u da bdijem i da te ~uvam.
Svetlana ga poqubi i izlazi. Otac bezuspe{no poku{ava da telefonira. Dolazi struja. Televizor i radio aparat se sami ogla{avaju,
glasno se saop{tavaju ciqevi koji su pogo|eni, komentari. Svetlana
izlazi iz sobe, posmatra oca, on }uti. Ona poku{ava da shvati {ta
govore izvori zvuka, ali zapu{enih u{iju, vra}a se u svoju sobu. Otac
nemo}no seda izme|u dva izvora zvuka, i po~iwe da pla~e.
Zatamwewe.
SVETLANA: (^ita dnevnik)
Mama, da li nas ti vidi{? Da li nas ~uva{? Po~ela sam da
pi{em onaj dnevnik. Ti bi sada rekla, i bilo je vreme da
ne{to po~ne da mi se doga|a. Mama, ali ne ovo. Strah me je.
Sino} su sirene sna`no zaurlale. Bilo je mra~no i hladno,
a mi smo se lepo zabavqali na Trgu Slobode. Kupili smo
{e}ernu penu, Mihailo i Violeta su se mazali. Mama,
se}a{ se kako je bila ru`no dete, stalno si poku{avala da
je ulep{a{, a ona je pre mene postala voqena. Mihailo je
super lik. Gledali smo pantomimi~are na ulici, i slatko

Beogradski lokvawi

235

smo se smejali, jer je jedan od wih imitirao Dejana. O wemu

ne}u jo{ da ti pri~am, da ne ureknem. On ima lo{ obi~aj da
stalno pipka kosu. U kafi}ima je tre{tala muzika. Qudi su
izgledali spokojno, i grad je `iveo veselim ritmom gomile.
Sirene su se za~ule ne{to posle osam sati uve~e. Nismo
mogli da verujemo. Dejan se razbesneo i vikao je : Kurve
Ameri~ke! Qudi su po~eli brzo da kora~aju, i {to je du`e
sirena zavijala, wihovi koraci su bili br`i. Tata mi je
rekao da ne izlazim, on sigurno zna vi{e nego {to nam
govori , ali zna{ ti wega. U glavnom, po~ela sam da tr~im,
Violeta me je jedva pratila. Mu{karci su ostali iza nas.
Na wih smo i zaboravile. Znojila sam se iako je bilo
hladno. Ne znam da li su drugi qudi tr~ali. Ne znam ni {ta
im je bilo na licima. Mislila sam samo na tatu. Imala sam
cipele sa visokim potpeticama, pa, one tvoje crne. One {to
si ~uvala samo za izlaz. Opet su moderne. Da, da noga mi je
ista kao tvoja. Potpetice su mi stalno zapiwale za neravan
plo~nik i mislila sam kako }u da se prostrem. Nisam.
Pro{la no} je pro{la, {ta nam donosi danas?

236

Dragana Abramovi}

II SCENA
U kojoj se prvi put pojavquju Violeta i Dejan.
Otamwewe. Zavesa sa prozora je uklowena, i dnevno svetlo je u sobi.
Zvono. Svetlana izlazi iz sobe u piyami. Otvara ulazna vrata, Violeta
skoro ule}e.
VIOLETA:

Slu{aj, ju~e smo im oborili nekoliko aviona, a tek krstare}ih raketa. Ne zna se. Sjeba}emo ih, ne znaju oni s kim
imaju posla. Misle da je ovo ravan Irak. Ovo je bre, brdovit
Balkan, svi na nama lome zube. Jel si slu{ala Dnevnik, mi
}emo da im doakamo. Svima. Mi smo nebeski narod, nas ~uva
Bog.

SVETLANA: ^ekaj da se osvestim.

VIOLETA:

Ve} je podne, spavalice. I Dejan mi se javio, ka`e da celo

jutro poku{ava da te dobije, ali se ne javqa{. Oti{ao je na
trening. Jel ste vi ve} profurali, ili se jo{ wu{ite?
Po`urite, mo`da }emo svi biti mobilisani. Mihailo i
Dejan }e mo`da da se jave u dobrovoqce.

SVETLANA: Nemaju jo{ ni devetnaest godina.

VIOLETA:

Ali umeju da se biju, {to ka`e na{ Predsednik.

SVETLANA: Mo`da tvoj, moj nije.

VIOLETA:

Moj ne. A u kojoj to ti zemqi `ivi{?

SVETLANA: Nedo|iji.
VIOLETA:

Stavi za kafu. Imamo jedan zadatak.

SVETLANA: Kakav? ^ekaj, odmah }u. [ta misli{ da li }e da nam zatvore

{kolu?
VIOLETA:

Nadam se. Kome je sada do u~ewa.

SVETLANA: Kao da smo pa u~ili i do sada, nastavnici stalno {trajkuju,

a i kada su na ~asu polugladni samo {to nas ne pojedu.
Svetlana izlazi. Violeta vadi pribor za ispitivawe trudno}e. I ona
izlazi iz prostorije. Telefon zvoni, zvoni, pa prestaje. Obe ulaze u
prostoriju. Svetlana nosi kafu, Violeta gleda.
VIOLETA:

Plavo!!! Novi Srbin!

SVETLANA: [ta ka`e{?

VIOLETA:

Trudna sam. Moram odmah da javim Mihailu. Odu{evi}e se.

Beogradski lokvawi

237

SVETLANA: Ti nisi punoletna. Rat je. Ko }e da vas izdr`ava? Gde }ete

da `ivite? Violeta, ti si poludela!
VIOLETA:

Nisam. Presre}na sam. U ovo vreme nositi Srbina u sebi.

To je hrabrost.

SVETLANA: Da, ti si mi prava majka hrabrost. Kada }e{ da ka`e{

roditeqima?
VIOLETA:

Kada bude kasno za abortus. Mora}e da prihvate.

SVETLANA: Stavqa{ ih pred svr{en ~in.

VIOLETA:

Svi ~inovi su ve} svr{eni. Oko nas je ru{ewa, ceo svet nas
napada, a mi pobe|ujemo! Nosimo nove `ivote! Niko nam
ni{ta ne mo`e!

SVETLANA: ^u}u tvoje, i wegove roditeqe.

VIOLETA:

Mi smo roditeqi! Oni su biv{i, kao i sve ostalo ovde.

Prestani da me gwavi{. Raduj se! Nema{ sto godina!

SVETLANA: Kada }ete da se ven~ate?

VIOLETA:

Ne znam. Treba mi vaqda dozvola roditeqa.

SVETLANA: Ma mojne. Sada ti treba, a {ta ako ti ne daju?

VIOLETA:

[ali{ se? Da puste da im unu~e bude kopile. Nema {ansone.

Violeta okre}e telefon.

VIOLETA:

Nedostupan je. Za{to bi Mihailo iskqu~io morbidni?

SVETLANA: Mo`da je na va`nom sastanku.

VIOLETA:

Kakavom? Oti{ao je sa Dejanom na trening.

SVETLANA: Ne misli{ vaqda da dr`e mobilne u sali dok se krqaju?

VIOLETA:

Bar treniraju mu{ki sport. Rvawe je super.

SVETLANA: Izvataju se `estoko. Wihovi zahvati su strastveniji nego

va{i.
VIOLETA:

Ba{ si zlo}a. Ne znam za{to si mi najboqa drugarica od

pelena?

SVETLANA: Zato {to sam pametna, i {to nisam paqevina kao ti.
VIOLETA:

A ja kao nisam pametna?

SVETLANA: Ti si trudna. Trudmilice moja!

VIOLETA:

Bi}e{ mi kuma, normalno.

238

Dragana Abramovi}

Sirena po~iwe da zavija. Obe za}ute.

SVETLANA: Zar i preko dana?
VIOLETA:

Boqe se vide mete. Do|i pod ragastov vrata.

SVETLANA: Ti se skloni. Za tebe od danas va`i nov re`im pona{awa.

Jel ti muka?
VIOLETA:

Ne, odli~no se ose}am. Gde ti je }ale?

SVETLANA: Vaqda na poslu.

VIOLETA:

Moj tata ka`e da bi on mogao sada malo da se smiri. Pi{e te

tekstove za Danas, a oni su izdajni~ke novine.

SVETLANA: Koga su izdali? Kome?

VIOLETA:

Sva{ta pi{u protiv Slobe, i Srba. A on bi za nas i `ivot

dao.

SVETLANA: Dao bi, ali moj, i tvoj, i tvog nero|enog deteta.

VIOLETA:

Ne}u sa tobom da razgovaram o politici. Ti zna{ da vas mi

uvek branimo.

SVETLANA: Od koga?
VIOLETA:

Pa, u Mesnoj zajednici moj tata uvek ka`e da je tvoj tata

bezopasan. On je samo intelektualac, bez mo}i. To {to on
pi{e ni{ta ne zna~i. Opasni bi bilo da se dignu rudari i
radnici, a takvi kao tvoj tata barataju re~ima koje ionako
mnogi ne razumeju. Da pi{e za Politiku, to bi ne{to i
zna~ilo, ovako, ko ~ita Danas. Isti kao on. Zanemarqivi
i bezopasni.

SVETLANA: Jel to sve tvoj tata pokupio u Mesnoj zajednici?

VIOLETA:

Ne, on im je to rekao. Ka`em ti da ga brani. Zbog tebe i

mene, i tvoje pokojne mame, bog da joj du{u prosti.

SVETLANA: Moja mama me ~uva, odozgo. Zamisli kako woj izgledaju sve
te eksplozije.
VIOLETA:

(Pu{ta televizor, koji je i daqe okrenut publici zadwom

stranom)
Da vidim {ta su zlikovci NATO pakta ga|ali? Verovatno
neku bolnicu ili {kolu.

SVETLANA: Kad je u wima vojska.

VIOLETA:

Ma mojne. Ba{ u {kolama i bolnicama. Ti stvarno veruje{

stranoj propagandi.

Beogradski lokvawi

239

SVETLANA: Koliko dugo si trudna?

VIOLETA:

Oko tri meseca.

SVETLANA: Kada }e{ kod lekara?

VIOLETA: Imaju oni pre~a posla.
Sirena za prestanak opasnosti se ogla{ava. One opet za}ute. Svetlana
`urno skupqa {oqice. Studio B izve{tava o metama.
VIOLETA:

Vidi{ kako brzo pobegnu, razbili bismo ih da se ovde du`e

zadr`avaju. Sigurno smo opet oborili bar dva aviona.
Zvono na vratima.
VIOLETA:

Kad ti dolazi matori?

SVETLANA: Ne znam.
Svetlana uvodi Dejana.
DEJAN:

Mihailo te ~eka dole. Po`uri.

SVETLANA: Za{to nije u{ao?

DEJAN:

Pitaj wega.

SVETLANA: Ho}e{ ne{to da popije{?

VIOLETA:

Ala smrdi{. Zar se niste istu{irali posle treninga?

DEJAN:

Nije bilo vode. Rat je, ribo.

VIOLETA:

Imam ne{to da mu ka`em. Va`no, da va`nije ne mo`e biti.

DEJAN:

Po`uri.

VIOLETA: Dejane, a ti?

Svetlana i Dejan se gledaju.
DEJAN:

Osta}u malo.

VIOLETA: Pazi, da stavi{ gumicu.

Svetlana je ga|a jastu~etom. Violeta izleti tresnuv{i vratima.
Svetlana stoji iznad Dejana koji sedi.
DEJAN:

Da li mogu da se istu{iram?

SVETLANA: Normalno. Zna{ gde je. ^isti pe{kiri su na polici.

Zvoni telefon, Svetlana di`e slu{alicu. Dejan izlazi.
SVETLANA: Tata, gde si? Kakvo de`urstvo? Do deset uve~e? Ne mogu da
verujem. U redu. Ima{ klopu? Ne brini se za mene. Je{}u
neku yankozu. Qubim i ja tebe. ^uvaj se. Ne pla{im se. Ne
brini se.

240

Dragana Abramovi}

Svetlana otvara bar i sipa dve ~a{e belog vina. Dejan ulazi. Bri{e
mokru kosu.
SVETLANA: Za{to nisi ukqu~io fen?
DEJAN:

Za ovu ku~inu? Izgorela bi mi lobawa. @iveli.

SVETLANA: Ho}e{ neku muziku? Da ugasim ove vesti.

Svetlana gasi televizor. Pu{ta muziku. ]ute}i ispijaju vino.
SVETLANA: Ni{ta nisam jela. Udarilo mi je u glavu. Ho}e{ neki
sendvi~. Mora da si gladan posle treninga.
DEJAN:

Malo.

SVETLANA: Sa ~im voli{ sendvi~?

DEJAN:

Ma, sve jedno je.

Svetlana izlazi iz prostorije, Dejan `urno pretura po fiokama, gleda

kwige, pretura po o~evom radnom stolu. Vadi pi{toq. Proveri da li je
napuwen. Vra}a ga u sto. Ulazi Svetlana. On `urno di`e wenu fotografiju.
DEJAN:

Lepo igleda{ na ovoj fotki.

SVETLANA: A u prirodi?
DEJAN:

O. K.

SVETLANA: Misli{, imam sve {to mi prirodno pripada.

DEJAN:

Ja ne umem da se udvaram. Ti si zgodna cura, i tako to. Do|i.

Svetlana seda pored wega. On je zagrli. Jedu sendvi~e. On odla`e tacnu i

po~iwe da je drapa. Ona se otima.
SVETLANA: [ta ti je?
DEJAN:

Mislio sam da `eli{?

SVETLANA: [ta? Violeta me je pitala da li ti i ja furamo.

DEJAN:

Zar ti treba napismeno? Do|i.

SVETLANA: Ne}u, ne}u tako. Vaqda prvo ide poqubac. Nikada se nismo
ni poqubili.
DEJAN:

Ne}e{ vaqda i romantiku?

(Smeje se)
Zna{ kako je Mihailo zbrzao Violetu? [aputao joj je kako
`eli da bosi hodaju po beogradskim lokvawima.
(Oboje se smeju)

Beogradski lokvawi

241

SVETLANA: Kakvu li su sliku imali u glavi? Zna li moja Violeta da

lokvawi cvetaju u bari. Beograd jeste bara, ali vi{e je
mutqag, bez lokvawa.
DEJAN:

Gde ti je otac?

SVETLANA: De`ura do deset uve~e.

DEJAN:

Zar jo{ radi?

SVETLANA: Za{to ne bi?

DEJAN:

Mislio sam da su ga izbacili sa posla zbog tekstova u

Danasu.

SVETLANA: Nisam znala da ti to zna{? Zar ti nisi sportista, koji

gwavi sa fakultetom za {umarstvo?
DEJAN:

Jesam, ali ti me zanima{, a tako malo znam o tebi.

SVETLANA: [ta te zanima? Koje cve}e volim, koju boju, koje `ivotiwe?
DEJAN:

Ne, zanima me o ~emu razmi{qa{, ko te okru`uje, ~ime se

bavi{ u slobodno vreme. Ti nema{ majku, mora da si ocu sve
na svetu.

SVETLANA: I on je meni, ali ne mo`e{ instant da dobije{ na{ `ivot.

Sazna}e{ ako postane{ deo wega.
DEJAN:

Kako se postaje deo tvog `ivota?

SVETLANA: Qubavqu, i brigom.

DEJAN:

Hajde da po~nemo sa qubavqu, a brinu}emo se kasnije.

Svetlana se odmi~e od wega, ali on po~iwe da je mazi.

DEJAN:

Za{to si se ukrutila? Ne prija ti?

SVETLANA: Ja, meni bi bio prvi put, a nisam to tako zami{qala.

DEJAN:

Nego kako? Reci mi.

@amor iz offa se poja~ava i po~iwe muzika (originalni snimak prvog

koncerta sa Trga). Svetlana ustaje, dolazi do prozora. Dejan je iza we,
grli je.
SVETLANA: Nisu normalni, bombe su nam nad glavama, a oni pevaju.
DEJAN:

To je pravi prkos, to je dokaz snage. Ko bi drugi pevao dok ga

ceo svet napada, osim nas Srba.

SVETLANA: (Blago)
Zar nije opasno da je ovolika grupa qudi u gomili.
DEJAN:

Opasnost je pro{la.

242

Dragana Abramovi}

SVETLANA: Za~as mo`e opet da zaarlau~e.

DEJAN:

Do|i, qubav je lep{a uz muziku. Ima{ jo{ vina?

SVETLANA: Imam, ali ja ne pijem. Sipa}u tebi.

DEJAN:

Sipaj i sebi, vino je hrana.

Svetlana sipa, pijuckaju vino. On je grli i mazi. Ona se migoqi, on je sve

agresivniji, svla~i je, ona se otima, raskop~ava se, ne skidaju}i odelo,
gu{aju se, ona krikne: Majko!!! Dejan se di`e sa we, odlazi do prozora, ona
se sre|uje.
DEJAN:

Stvarno ti je bilo prvi put.

Svetlana ga ne gleda, ne zna {ta }e sa sobom, sedne, a onda tiho jekne,

odlazi iz prostorije. Dejan gleda koncert kroz prozor, sa rukama na
le|ima. Ona se vra}a.
DEJAN:

Blago tebi {to si u centru. Jel cela ku}a va{a?

SVETLANA: Jeste. Moj deda je imao jo{ tri pre rata, ostala nam je samo
ova.
DEJAN:

I trebalo je da pokupe kapitalistima sve. To je bio krvav

radni~ki novac.

SVETLANA: I moj deda je krvavo radio za to. Niko mu nije poklonio.

Ovi sada imaju po deset ku}a, ali pokradenih. [to wima
niko ne uzima.
DEJAN:

Sve je to zara|eno. Mi smo pod sankcijama, ali ti qudi

nalaze puteve da podele plate i penzije, bore se kao lavovi
da ostanemo svoji.

SVETLANA: Dejane, jel tebi svraka popila mozak?

DEJAN:

Da ne}e{ da mi ka`e{ da su ovi izdajnici iz belog sveta u

pravu, ili wihovi pomaga~i ovde. Kao tvoj otac?

SVETLANA: Moj otac izdajnik? Koga je izdao?

DEJAN:

Srpstvo izdaju, ho}e da postanemo sluge NATO pakta.

SVETLANA: Mislila sam da je qubav lep{a. Molim te idi.

Dejan joj prilazi, zagrli je. Ona se otima, on je ponovo stiska, ali ona
vrisne: NE, izle}e iz prostorije. On poku{ava da otvori ta vrata, ali
zakqu~ana su. Osvr}e se oko sebe, prilazi prozoru, o~evom stolu, ali
uzima svoje stvari i izlazi.
Zatamwewe.

Beogradski lokvawi

243

SVETLANA: (^ita dnevnik)

Mama, pla{im se. Ne uspevam da zaspim. Svakih pet minuta,
ili pet sekundi. Vi{e ne znam. Zatvaram o~i, brojim: jedan,
dva, tri. . Evo ga, dolazi. Potmulo brujawe. [iri se.
Pristi`e. U u{ima mi vibrira, drhtim celim telom, nedostaje mi vazduh, gr~evi u stomaku. Puls mi preska~e, ose}am
kako mi gori u grlu. Pretvorila sam se u obi~nu telesnu
masu spremnu za sistematski pregled. Udarac je o{tar.
Besumwe neka obli`wa fabrika, ili kasarna. Za{to su u
gradu? Trebalo bi da su daleko. Podrhtavawe jo{ traje.
Ukqu~uje se prodorna sirena. I onda opet po~iwe. Alarmi
na automobilima su poludeli, i oni neprestano zavijaju.
Detonacije slede jedna za drugom. Gu{im se. No} obavija
grad, kao crno platno pod kojim nestaju boje, oblici, `ivot.
Od sada mrzim no}. Pomozi mi dnevni~e, mama, gde si?!?

244

Dragana Abramovi}

III SCENA
U kojoj se drugi put pojavquju otac, a Svetlana tre}i put.
Otamwewe. U sobi je polumrak. Kroz prozor se vidi uli~no osvetqewe.
Ulazi otac, pali svetlo, soba je u istom stawu u kakvoj je Svetlana
ostavila. Otac pomiri{e ~a{e, zategne trosed, seda, di`e sa poda
Violetin test trudno}e. Stavqa nao~are i ~ita. Razgleda.
OTAC:

Svetlana!!!

Svetlana ulazi, vidi se da je spavala. Ovla{ ga poqubi u obraz. ]uti.

OTAC:

Da li ima{ ne{to da mi saop{ti{?

SVETLANA: (Zapaweno)
[ta?
OTAC:

Nisam ni znao da ima{ momka?

SVETLANA: Ni ja.
OTAC:

Toliko si mlada.

SVETLANA: Pa {ta, moje drugarice su to uradile jo{ u osnovnoj {koli.

OTAC:

Molim? Zar na kraju veka? Ne mogu da verujem da ste iste

glupa~e kao va{e babe? Ma, one nisu bile glupa~e, imale su
bar prirodne instinkte. Da ti je bar majka `iva, ovo se ne
bi dogodilo. Ja sam kriv, lepo mi je brat govorio da
mu{karac ne mo`e sam da podi`e `ensko dete, da te po{aqem kod wega i @anet. Imala bi porodicu, sve sam proma{io. Ceo `ivot sam proma{io, na svim poqima. I {ta
}emo sad?

SVETLANA: Ni{ta. Ionako ne verujem da }u ga vi{e videti.

OTAC:

Normalno, u ovoj nemoralnoj zemqi kriminalaca i ludaka,

niko i ne preuzima odgovornost za bilo {ta. Ja }u biti
kriv za ovo bombardovawe, i moje kolege koje su zadr`ale
jo{ malo zdravog razuma. A oni, oni su patriote, i borci za
srpstvo. Pri tom niko od wih nije ni ro|en u Srbiji.
Proklete pijavice, i kriminalci.

Sirena se ogla{ava. Svetlana ga ~vrsto zagrli. ]ute. Sirena prestaje.

SVETLANA: Da pustim vesti?
OTAC:

Ne. [ta }emo sad sa tobom? Koliko je?

SVETLANA: Koliko je, {ta?

Beogradski lokvawi

OTAC:

245

Dete, trudno}a
(Podi`e test)

SVETLANA: Tri meseca. Nije sigurna.

OTAC:

Ko nije siguran?

SVETLANA: Pa, Violeta. Ali nije joj ni va`no, sre}na je {to nosi
novog Srbina. Novo topovsko meso. Tata, moram sa tobom o
tome da razgovaram.
OTAC:

(Zbuwen)
Violeta, ovo je Violetino?

SVETLANA: Normalno, nisi vaqda mislio da je moje?

(Smeje se)
Jadni~ku moj, zato si se ti toliko ubeda~io. Pa, ja sam tek
danas prvi put vodila qubav, ako to mo`e tako da se nazove.
OTAC:

(I daqe zbuwen)
Vodila si qubav. Sa kim?

SVETLANA: Sa Dejanom. Mihailov najboqi ortak, rva~.

OTAC:

(Neprijatno mu je)
Da li bi i majci to ovako saop{tila?

SVETLANA: (Ironi~no)
Nisam mogla da dozvolim da me bomba ubije nevinu.
(Po~iwe gr~evito da pla~e).
Otac ustaje i sipa sebi pi}e, ona mu pritr~ava i zagrli ga sa le|a. Kroz
prozor se ~uje glasna muzika.
OTAC:

Ludaci.

SVETLANA: Samo u snu se ni~ega ne pla{im, ali ne mogu za zaspim.

Otac uzima klarinet i po~iwe da svira. Svetlana ga gleda. Muzike se
me{aju, Svetlana zatvara prozor, ali muzika je i daqe jaka.
OTAC:

Odakle poznaje{ tog Dejana?

SVETLANA: Poznajem ga tek tri meseca, i mislim da smo se nas dvoje

zbli`ili zato {to imamo samo po jednog roditeqa. Otac mu
je umro. Violeta se ~esto {ali da bi trebalo da te upoznamo
sa wegovom majkom, ali ona je radnica u Beku, mislim, ne bi
ba{ bilo prikladno.
OTAC:

Radni~ko dete.

246

Dragana Abramovi}

VIOLETA:

Upoznali smo se na do~eku Nove godine. Violeta i Mihailo

su me poveli na Trg, jela sam kiflu sa ~okoladom, kada me je
Dejan prilaze}i nespretno gurnuo. Moja kifla je pala na
beton. Izviwavao se onoliko, a onda mi kupio novu kiflu.
Violeta i Mihailo su bili sre}ni {to su me se otresli, i
izgubili su se. Nas dvoje smo se {etali do jutra. Malo smo
pri~ali, ali mi je rekao da je na{a avijacija nepobediva, i
ako nas budu napali mi }emo se braniti. Na{i Mig-ovi 29 i
rakete zemqa-vazduh }e zaustaviti svaku bombu.

OTAC:

Samo se ptice, a ne bombe, mogu zaustaviti u svom letu.

Zvono na vratima. Ulazi Violeta. Nosi metu oka~enu na grudi.

VIOLETA:

Dobro ve~e, ~ove~e {ta je bilo raje na Brankovom mostu,

telima i muzikom smo ga branili. Svi smo bili mete, pa
neka ga|aju ako smeju. NATO zlo~inci, pogodili su fabriku u centru Vaqeva, a proizvodi samo neku armaturu.

OTAC:

Proizvodi municiju.

VIOLETA:

To ka`u i oni, ali to je la`. Smetamo im {to ne}emo da im

budemo robqe.

OTAC:

Violeta, {ta }e ti ta meta dete? Zar `eli{ da te ubiju, zar

misli{ da je zabavno biti ne~ija meta. Budi pametna.

VIOLETA:

Vi ste uvek protiv, i najpametniji. Do|ite da vidite,

spustili su satelit, posmatraju nas. Da nas se ne pla{e, ne
bi ga nakentarili tu. Ka`u da ima jo{ jedan, ali wega nisam
videla.

OTAC:

Stavili su ga da bi ga|ali precizno samo vojne ciqeve.

Ho}e da izbegnu ~ak i kolateralnu {tetu.

VIOLETA:

Vi wih branite?

OTAC:

Dete, kako mogu da branim nekoga ko oru`jem re{ava probleme. Oni su isti ludaci kao i ovi, samo mo}niji. Zar
misli{ da bih ja ostao u Srbiji da mislim da su oni boqi od
nas?

VIOLETA:

Mo`da imate razlog?

OTAC:

Kakav, dete moje?

VIOLETA:

Moj tata ka`e da je Srbija puna pla}enih izdajnika.

SVETLANA: Violeta?!?
OTAC:

Isuvi{e ste vi mladi za ovakvu muku. To je najve}i greh ove

bitange na vlasti, {to vas je doveo u ovu situaciju.

Beogradski lokvawi

247

VIOLETA:

On radi sve {to mo`e, brani nas od ~itavog sveta, imali

smo sankcije, a jo{ smo `ivi. Moj tata bi se jako naqutio da
~uje kako ga zovete.

OTAC:

Moj posao je da vam predajem, da vas u~im, da vas ispitujem,

da vas razumem. Ovo nije moj posao, ovo su mi nametnuli
zlo~inci i spoqa i iz unutra.

VIOLETA:

Samo da znate da se sve prislu{kuje. I telefoni, i E

mail-ovi. Bri{emo sve {to nije dobro.

SVETLANA: Ko bri{e?
VIOLETA:

Tata ka`e, da je borba protiv unutra{weg neprijateqa

te`a nego protiv spoqnog.

SVETLANA: Toliko me boli glava. Mrzim celu zemaqsku kuglu! Mrzim

qude koji mirno sede u foteqama, maze ma~ke i gledaju na
ekranima kako mi patimo! Violeta, molim te do|i u moju
sobu.
VIOLETA:

Moram da idem. Htela sam samo da te vidim, zna{, nismo se

~ule od jutros.

OTAC:

Violeta, dete, gledaj svoj `ivot i pusti politiku.

VIOLETA:

Ali, sve ovo je moj `ivot. Ja nemam rezervni. Vidimo se.

Zdravo.

Violeta izlazi, i tresne vratima.

SVETLANA: Tata, u ~emu je ovde problem?
OTAC:

Na{a vojska i policija ubija, pali, proteruje na Kosovu.

Kolone [iptara kroz blato, uz pla~, krike i patwu idu
prema Albaniji. Poni`eni, uprqani, silovani, obogaqeni.
S pi{toqima na slepoo~nicama, oni izbacuju iz utrobe
svoju slobodu, raspadaju se zbog toga {to su qudi trenutno
nemo}ni. A gomila ispquvaka koju treba po~istiti se
i`ivqava nad wima. Misli{ da je to promi{qena politika, ili zbog srpstva? To ona bitanga kupuje kriminalce
sa kojima ne zna {ta }e, nude}i ima [iptarsko meso i
imovinu. Starci teturaju od umora, `ene drhte od hladno}e
pod ki{om sa bebama u naru~ju. Gori smo od na{ih yelata. A
zapadwaci ka`u da se bore protiv toga. Protiv etni~kog
~i{}ewa. A bombe ne padaju po onoj bitangi na vlasti, nego
po nama. On je duboko u nekom bunkeru sa svojom ludom
porodicom.

248

Dragana Abramovi}

SVETLANA: Tata, ubi}e i tebe ako to bude{ pri~ao. Kako je do toga

do{lo?
OTAC:

Tokom leta1998. OVK je do`ivela velike poraze, i to je

uticalo i na samu Albaniju, gde je Demokratska stranka
Saqije Beri{e u to vreme neuspe{no poku{avala da preuzme vlast. Sukobi srpske policije i vojske sa OVK pokazali su da [iptari nisu u stawu da se samostalno izbore za
samostalnost Kosova i Metohije. Amerikanci nisu hteli da
im pomognu, jer bi to zna~ilo krah Dejtonskog sporazuma i
povrataka rata u Bosni i Hercegovini, jer bi [iptari
svojim zahtevima izazvali ratni po`ar na Balkanu. To bi
bio povod drugim balkanskim i evropskim zemqama da se
svrstaju uz svoje nekada{we klijente i izazovu haos u
regionu. Me|utim lukavi [iptari su proneli pri~u o
masovnim grobnicama i to je `estoko uzburkalo svetsku
javnost. Holbruk je poku{ao kososvsku krizu da internacionalizuje uvo|ewem misija OEBS-a i NATO-a, ali su one
bitange na vlasti to arogantno odbile tvrde}i da sami mogu
da re{e problem. i sada ose}a{ na svojoj ko`i kako su ga
re{ili. Ti ose}a{, ali oni ne. Lo~u u bunkerima i prave
razne orgije, a mi ispa{tamo. Po~etak kraja je doga|aj u
selu Ra~ak, kada je Voker javno optu`io srpsku policiju za
pokoq civila dok su srpske vlasti tvrdile da je re~ o
pripadnicima OVK ubijenim u sukobima sa policijom.

SVETLANA: I ko su na kraju, bile `rtve?

OTAC:

I jedni i drugi. Ali, manipulacija mrtvima je bila o~igledna. Sada na satelite idu snimci kolona izmu~enih
izbeglica. Iste slike su bile i kada su proterivali Srbe
iz Krajine, iz Slavonije, iz Bosne, ali on je na to pristao, a
[iptari ne pristaju, i ceo svet im poma`e.

SVETLANA: [ta da radimo?

OTAC:

Da skinemo sa vlasti ove ubice i lopove.

SVETLANA: Kako?
OTAC:

Pame}u, jer oni to nemaju.

SVETLANA: Ko?
OTAC:

Uvek ima hrabrih mladih qudi. Moja grupa studenata se

organizovala, zovu sebe Otpor, nemaju vo|u, ali imaju `equ
da ne{to promene. Pla{e se, ali rade.

SVETLANA: [ta rade?

Beogradski lokvawi

OTAC:

249

Smi{qaju duhovite, ali mirne akcije za ismevawe vlasti.

SVETLANA: Gde se nalaze?

OTAC:

(Dugo je posmatra)
Ne znam.

SVETLANA: Ne zna{, ili ne}e{ da mi ka`e{?

OTAC:

Ne znam.
(Vikne)
Vi{e ni{ta ne znam!

Zatamwewe.
SVETLANA: (^ita dnevnik)
^ini mi se da lebdim. Dejan me je dr`ao za ruku puna dva
sata. Bili smo na Brankovom mostu. Tamo je bilo jo{
stotinak qudi: mladi, odrasli, stari, ve}ina sa trobojkom
oko vrata, lica i{aranih crveno, plavo i belo, na{im
srpskim bojama. Svi su bili sjediweni, ruka u ruci, protiv
bombi. Stvarao se ogroman energetski {tit, qudski, topao.
Poneo me je. Kako tata i ovo ne razume? Tamo su bili i
Violeta i Mihailo. Dejan je bio lep i gord. Nosio je `utu
bandana maramu oko glave, kao kraq Sunca. Pevao je punim
plu}ima. Svi su pevali. Strah se rasipao, rasteran na{im
sjediwenim glasovima, i u nas je po~ela da ulazi snaga, kao
talas koji odi`e i ispuwava telo vrtlogom radosti. Osmesi
su se {irili na usnama i kao da su osvetqavali no}. Dejana
sam vi{e ose}ala kroz stisak ruke, nego onda, u krevetu.
Energija nam se me{ala i imala sam ose}aj da niko ne mo`e
da nas razdvoji. Dejan me je gledao sa visine, sa svojih metar
i preko osamdeset, i kupala sam se u wegovoj ne`nosti. Srce
mi je lupalo kao bubaw, mislim da se tek sad zaqubqujemo
jedno u drugo. Eksplozije se ~uju u daqini, ali Dejan i ja smo
negde daleko, bli`e tebi, mama.

250

Dragana Abramovi}

IV SCENA
U kojoj se Svetlana pojavquje ~etvrti put, a Dejan drugi put.
Otamwewe.
Dejan i Svetlana poku{avaju da istkaju qubavnu pri~u. To im te{ko
polazi za rukom.
SVETLANA: Da li si gladan?
DEJAN:

Samo tebe.

SVETLANA: Pr`i{ me.

DEJAN:

Normalno.

SVETLANA: [ta }e biti s nama?

DEJAN:

Ven~a}emo se i `iveti sre}no do kraja `ivota.

SVETLANA: Ozbiqno te pitam. [ta govore oni tvoji?

DEJAN:

(Sumwi~avo)
[ta govori tvoj otac?

SVETLANA: Dejane, za{to mi ne ka`e{? Bilo bi sve lak{e.

DEJAN:

[ta da ti ka`em?

SVETLANA: [ta ose}a{ prema meni?

DEJAN:

(Sa olak{awem)
A, to? Ose}am sve najlep{e.

SVETLANA: A qubav?
DEJAN:

Wu lak{e pokazujem. Do|i.

SVETLANA: Ne}u sad.

DEJAN:

Za{to?

SVETLANA: Ne mogu. Napeta sam. Stalno mi je muka.

DEJAN:

Molim te, donesi mi ~a{u vode.

Svetlana izlazi. Dejan proverava fioku, tra`i po woj, ali pi{toqa

o~igledno nema. Svetlana ulazi, a on jo{ uvek kopa. Pogledaju se.
SVETLANA: [ta tra`i{?
DEJAN:

Pi{toq tvog oca.

SVETLANA: Odkud ti zna{ da on ima pi{toq?

DEJAN:

Video sam.

Beogradski lokvawi

251

SVETLANA: Ne znam ni{ta o pi{toqu svoga oca.

Dejan i Svetlana sede na trosedu u }ute. Svetlana vadi ru`i~asti
dnevnik. ^ita.
SVETLANA: Dejan je ubio ~oveka. Ubio je. ^oveka. Kraj. Tama. Smrt.
Ubica. Ja volim ubicu. Ubica pla~e. Na kolenima. Krivac.
Opro{taj. La`. Gubimo se. Gubim samu sebe. ^uvam tajne.
Smrti {aqemo pozdrave. Prodajemo du{e, krijemo kajawe.
Za smrt pijemo, bu~ni, veseli, da bismo je pripitomili, tu
otrovnicu vrele krvi. ^eka nas tamo, na uglu, sa svojim
zlobnim sme{kom. Podsmeva se trenucima na{e slave, raduje se unapred {to gubimo se}awe. Za smrt pijemo no}as, da
ne bismo vi{e `ivotu nazdravqali, `ivotu punom odlazaka
i rastanaka, uzdaha i crnog znoja. A kod nas qubavni {tit
ode u parampar~ad, igraj, gospo, oki}ena zlatom i snovima,
igraj u ritmu svoje vere i la`i ove no}i, sutra. I stalno bez
odmora, napijmo se do smrtio koja bri{e na{u radost, na{e
qubavi i prijateqstva, koja davi na{e strahove, na{e `eqe
i nade, pijmo za SMRT, bez koje `ivota nema, da nas izvu~e
iz opijenosti u kojoj, ludi, mislimo da smo besmrtni. Memento mori, za smrt. Da je udaqimo uz `rtve prinesene na
oltar, u ime `ivota u plamenu, u vatri, u vosku. Svr{eno.
Prah. Bio je. Vi{e ga nema. Vreme je ju~e, da smo znali!
DEJAN:

Ja jo{ uvek nikoga nisam ubio, polupesnikiwo moja, ali

ho}u!Gde ti je otac?
Svetlana ga izgura iz stana, zakqu~ava vrata. Seda pored wih.
Zatamwewe.

252

Dragana Abramovi}

V SCENA
U kojoj je Svetlana peti put, a otac tre}i put.
Svetlana i Otac zavr{avaju farbawe jaja.
SVETLANA: Tek kada do|u praznici vidim koliko smo usamqeni. Nemamo ni tetke, ni strine, ni babe, ni ujake.
OTAC:

Svi su u tu|ini.

SVETLANA: Mi smo u tu|ini. Ne}e vaqda i na Uskrs da nas bombarduju.

OTAC:

Ho}e. Wima nije Uskrs. Ve} su nas bombardovali za Uskrs.

SVETLANA: Na sve strane samo bombardovane fabrike, uni{teni mostovi, o{te}ene bolnice, {kole, i moja {kola je rawena.
Izbijeni prozori, razlupana stakla. Ovo se nikada ne}e
zaustaviti! Kad hodam ulicama hvata me tuga zbog mog grada,
iako je unaka`en kioscima, automobilima i prqav{tinom.
OTAC:

Razmi{qao sam da ipak odemo. Tvoj stric }e nas ~ekati u

Budimpe{ti. Pokupi}e nas, pa u Pariz. Nisi bila ve} tri
godine.

SVETLANA: Ne znam. Sve je u meni zbrkano. I mr`wa prema wima, i

mr`wa prema ovoj vlasti, i moj `ivot, i {kola i dru{tvo, i
ovo {to nam se doga|a. Sve. I strah. Stalno je u meni.
Le`em sa wim, budim se sa wim. Tata, ima li ovome kraja?
OTAC:

Kako ti je mladi}?

SVETLANA: Ne znam. Violeta mi ka`e da su i on i Mihailo pristupili

nekoj paramilicijskoj grupi za odbranu od unutra{weg
neprijateqa.
OTAC:

Molim? Svetlana, nikada ti se nisam me{ao u izbor prijateqa, ali dete, to su oni sa bejzbol palicama koji nas
prebijaju po ulicama. Misije nadgledawa i obezbe|ewa u
koje ih {aqu od drugorazrednog su zna~aja: wihove vo|e
dobro znaju da ne mogu ni{ta protiv vazdu{nih napada,
protiv smrti koja dolazi sa neba. Jedini ciq tih misija je
da stvore u qudima la`no ose}awe poverewa u re`im, u
Milo{evi}a, ali i strah od wih. Wihov Bog. Milo{evi} je
wihov bog.

Beogradski lokvawi

253

SVETLANA: Ne znam, ali ~uvaj se. Nekada si mi govorio da je promi{qena akcija najboqi lek od razmi{qawa; ho}e li iko
prona}i lek od na{e bolesti?
OTAC:

Da ne zaboravimo ~uvarku}u. Trebalo bi odmah da ostavimo prvo crveno jaje.

SVETLANA: Kasnije }u.

OTAC:

Se}a{ se posledweg Uskrsa sa mamom? Kupila ti je ~okoladnog zeku, ispekla je kola~e, jagwetinu, kapamu. Sve po
redu. ^orbicu i salatu. Mladi luk. Nikada sla|e nismo
jeli.

SVETLANA: Zna{ li da ~uvam tog zeku.

OTAC:

Pa, on je sada nejestiv.

SVETLANA: Znam. Verovatno je ~okolada bela, stvrdnuta, ali je od

mame. Da li si je voleo?
OTAC:

Voleo sam je. Beskrajno i duboko. Vidi{ da nisam doveo ni

jednu `enu vi{e u ku}u.

SVETLANA: Za{to si je onda varao sa sekretaricom?

OTAC:

Molim?!?

SVETLANA: ^ula sam va{u sva|u. Mama je urlala.

OTAC:

Nisam je varao sa sekretaricom, mama je tog dana shvatila

od ~ega je bolesna. To je bilo o~ajawe, i bes, i neprihvatawe. Veruj mi, nikada nisam morao da je varam. Ona je bila
sjajna `ena, u svemu.

SVETLANA: Da li li~im na wu?

OTAC:

Ne mnogo. Li~iti na nekoga, zna~i prihvatiti wegov hod,

pokrete, mimiku. Ti si isuvi{e bila mala da bi to uspela.

SVETLANA: A ono, zna{, o~i na mamu, usta na tatu, u{i na baku, obrve na
deku.
OTAC:

Ne znam. Ne posmatram te tako, izvini. Skloni ova jaja na

policu, nabra}u kasnije malo trave.

Svetlana uzima korpu sa jajima, sirena po~iwe da zavija, woj ispada

korpa, jaja se rasipaju po podu, i lome.

254
OTAC:

Dragana Abramovi}

Danas ti uzimam kartu za Budimpe{tu.

SVETLANA: A ti?
OTAC:

Zar ti nije jasno, da ja moram da ostanem. Veoma malo nas je

ostalo hladne glave, i li~nog po{tewa. Potreban sam ovde.
Ko sam ja bez svoje zemqe? [ta sam radio celog `ivota,
moram da pomognem da se ovo zavr{i.

SVETLANA: Ne mogu da odem bez tebe, Violete, Dejana. I moj `ivot je

ovde.
OTAC:

Lak{e }e mi biti bez tebe, molim te du{o, nikada te ni{ta

nisam ovoliko molio.

SVETLANA: Zna{ da ne mo`e{ da me natera{.

OTAC:
Zatamwewe.

Moram.

255

Beogradski lokvawi

VI SCENA
U kojoj su Violeta i Svetlana zajedno tre}i put.
Otamwewe. Spoqa se opet ~uje neki u`asni koncert sa Trga. Svetlana
radi na kompjuteru. Ule}e Violeta ne zvone}i.
VIOLETA:

Za{to ne zakqu~ava{ vrata?! Zna{ ko se sve mota ulicama?

^udovi{ta! Le{inari! Ogrezli u zlo~in! Desetoro mrtvih. Me|u wima i deca. Avioni NATO ispalili su dva
projektila zemqa- vazduh na voz sa civilima koji se pribli`avao gvozdenom mostu iznad reke u Grdeli~koj klisuri. Pa, to je u`asno! i nije im prvi put! Ne razumem za{to!
Deca! Bes raste u meni! Na snimcima koje sam videla vagoni
se jo{ pu{e, a na{i vojnici pale gume da bi stvorili
zaklon od dima koji }e spre~iti NATO pilote da ponovo
ciqaju i dovr{e svoj zlo~ina~ki posao! Za{to?

SVETLANA: Zato {to je voz bio pun vojske i oru`ja.

VIOLETA:

Odkud ti zna{? Rekao ti tvoj pametni tatica! Boqe da }uti,

jer dr`e ga na oku! Sve izdajnike dr`imo na oku!

SVETLANA: Violeta, {ta ti je! To smo mi, u ovoj ku}i si odrasla! Bli`a
si mi od sestre. {ta ti je?
VIOLETA:

U pravu si, i mene je obuzelo ovo ludilo. Pri~aj mi {ta se

desilo sa Dejanom, stalno mi obe}ava{. Ho}u da znam svaki
detaq. Najmawi.

SVETLANA: Uop{te ne znam da ti opi{em.

VIOLETA:

Ma nemoj, uvek se pravi{ tajanstvena. Ja tebi sve pri~am, a

ti krije{. Koliki je, kakav je?

SVETLANA: Nisam ga ni videla.

VIOLETA:

Kako? Vaqda si ga primila?

SVETLANA: Nismo se ni svla~ili. Sve je bilo brzo, i bolno.

VIOLETA:

A peting, a neking?

SVETLANA: Ni{ta.
VIOLETA:

Govedo jedno, pi~ka mu materina. Jel bar stavio gumicu?

SVETLANA: Nemam pojma.

256
VIOLETA:

Dragana Abramovi}

I ti si govedo.

SVETLANA: Nemoj da me kiwi{. Dosta mi je svega.

VIOLETA:

A, donela sam ti jaje.

(Vadi ga iz yepa)
Opa, smqeskalo se. Ni{ta, done}u ti drugo. Ima{ ti za
mene?

SVETLANA: Zamisli, slu~ajno sam ih sve slomila.

VIOLETA:

To ti ne vaqa. Gadan znak.

SVETLANA: Koj je tebi danas. Otka~i me se.

VIOLETA:

Nisam znala da }e{ da se izmetne{ u takvu glupa~u. Svi su

uvek govorili kako si ti pametna, ja sam naravno bila
pratiqa, a vidi sad. Nisi ni za kurac.

SVETLANA: Ja glupa~a, a ti trudna.

VIOLETA:

Mo`da si i ti. Odkud zna{?

SVETLANA: Od one gwava`e? Nema {anse.

VIOLETA:

Se}a{ se kad smo se igrale doktora na terasi, pa u{la moja

mama? Verovatno ti je to bilo uzbudqivije.

SVETLANA: (Smeje se)

Bilo je kompletnije, i zanimqivije.
VIOLETA:

Posle toga se nikada vi{e nismo mazile, niti pipkale.

Za{to?

SVETLANA: Tvoja majka je bila veoma ubedqiva sa onom {ibom. Moja se

samo nasmejala. Se}a{ se.
VIOLETA:

Ho}e{ da te malo obu~im za Dejana. Mora da si i ti bila

kao palica za bejzbol.

SVETLANA: Ma nemoj, mene je bolelo.

VIOLETA:

Mo`da je i wega, ako si bila suva, ali nije hteo da prizna.

SVETLANA: Kako suva, bila sam puna svega i sva~ega. I krvi, i sperme i
curilo mi je niz noge do kupatila. Ose}ala sam se kao
keru{a.
VIOLETA:

Zna~i, nije koristio gumicu. Mo`da je jo{ jedan Srbin na

pomolu. Rekoh li ti.

Beogradski lokvawi

257

SVETLANA: Jezik pregrizla.

VIOLETA:

Moramo da ra|amo, to je jedina nada za srpstvo. Da nas bude

{to vi{e.

SVETLANA: Da bi nas neki idiot opet naterao da ginemo. Neka, hvala.

VIOLETA:

Koji idiot?

SVETLANA: Milo{evi}, iako ne volim to ime ni da spomiwem.

VIOLETA:

^ovek koji se zove Slobodan, kao sloboda, a preziva Milo{evi}, kao milost ne mo`e da bude lo{.

SVETLANA: Milo{evi}, mo`e da zna~i i da mu je milo da nas {evi. Sve

zajedno. [to i radi.
VIOLETA:

Opasan je uticaj onog tvog nadobudnog oca na tebe. Devojko,

pazi se.

SVETLANA: Stalno nam ne{to preti{, da li si ti normalna? Zar svi

moramo isto da razmi{qamo?
VIOLETA:

U ovom trenutku kada nam je ceo svet nad glavom, moramo.

SVETLANA: A ko ga je doveo? Ja, ili ti?

VIOLETA:

Sankcije. Uveli su nam sankcije, a onda su po~eli da nas

ucewuju.

SVETLANA: Za{to?
VIOLETA:

Zato {to ne}emo da im budemo jeftina radna snaga.

SVETLANA: A kome smo sada jeftina radna snaga?

VIOLETA:

Nikome. Niko ni{ta ne radi, a svi smo jo{ uvek `ivi i

zdravi.

SVETLANA: @ivi i zdravi. Ti stvarno nisi normalna.

VIOLETA:

Nego si ti normalna. Ne gura{a se u dvosobnom stanu sa

roditeqima, sestrom i bratom. Nisi polugladna kao ja,
niti misli{ {ta }e{ da obu~e{. Tu je stric u Parizu, a ako
ho}e ne{to da po{aqe, ne{to i tra`i za uzvrat. Jel da?
Tvoj tata cinkari preko wega. Ili cinkari preko onih
svojih izdajni~kih novina Danas? Zato ti sve ima{. Samo da
zna{ da }e ih zaustaviti. Pla}a}e tolike kazne da }e
dosaditi kapitalistima iz inostranstva da ih pla}aju.
Vide}u te tada.

258

Dragana Abramovi}

SVETLANA: [ta cinkari? Koga? [ta moj otac zna. On nije na vlasti,
niti ima mo}.
VIOLETA:

Cinkari poteze na{eg predsednika. Oni jedva ~ekaju da

jedan profesor univerziteta govori slabe ta~ke na{eg
vo|e.

SVETLANA: Dosta je. Molim te idi ku}i. Vi{e te ne poznajem.

VIOLETA:

Izbacuje{ me, mene? Da nije moga tate davno bi tvoj otac

nadrqao.

SVETLANA: Jebi se, bre, pa rasti. Nosite se svi. Ludaci jedni. Ti si mi

prijateq. Budalo jedna!
VIOLETA:

Vide}emo ko je budala. Spaqiva}emo taj Danas na sred trga

Republike.

Violeta prilazi prozoru.

SVETLANA: Kako `iveti sre}no? Kako uop{te `iveti? Kako `iveti
kad sve nestaje : prijateqi, qubav, mir, veseqe, radost?
^ive}u od sad za smrt da se vi{e ne razo~aravam. Za smrt.
Violeta se hvata za stomak, pada na pod. Previja se. Svetlana je
usplahirena. Obigrava oko we.
SVETLANA: [ta ti je? [ta da radim?
VIOLETA:

Krv. Prokrvarila sam. Moja beba. Zovi hitnu pomo}!

Svetlana okre}e brojeve dok Violeta jau~e.

SVETLANA: Zauzeto je.
VIOLETA:

Zovi Mihaila.

Svetlana okre}e brojeve.

SVETLANA: Rat je, ni{ta ne funkcioni{e kako bi trebalo. Hajde, hajde,
javi se. Kao da je pa pre ne{to funkcionisalo. Sada bar
imaju oravdawe. Samo wima ovaj rat i ide na ruku. Javi se.
VIOLETA:

Zovi taksi. Moja beba!

SVETLANA: Ne vredi, do|i, mora}emo nekoga da zaustavimo na ulici.

VIOLETA:

Umre}u, ose}am to, umre}emo i ja i moja beba. Ne~im su nas

otrovali, nisu ovo obi~ne bombe. Jao!

Svetlana je te{ko di`e, nosi je iz sobe.

Zatamwewe.

Beogradski lokvawi

259

SVETLANA: (^ita dnevnik)

Mama, {ta da radim? Ti mi ne bi dozvolila da tatu ostavim
samog, i da odem u Pariz. Ne mogu ni ovde vi{e. Muka mi je
od svega, a stalno mi je fizi~ki muka. Mo`da je Violeta u
pravu. Mo`da sam i ja trudna. Ciklus mi kasni, ali to mo`e
da bude i od stresa. @enama u ratu ciklus potpuno prestane.
^itala sam o tome. Kako da ga nagovorim da po|e sa mnom?
Ti bi to umela. Pomozi mi. Vo`wa autobusom do Budimpe{te traje devet sati. Nema dovoqno benzina da bi se
i{lo kolima, a `elezni~ke pruge su o{te}ene. Vlasti }e
nas pustiti da odemo iz zemqe bez problema, tata nije vojni
obveznik, a kada bude napustio zemqu izgubi}e mogu}nost da
uti~e na okolinu, na studente pre svega. Jedva bi ~ekali da
on ode. Pla{im se da ako ne ode da }e ga uhapsiti. Qude
lako pojede mrak, ovih dana. Mama, prosvetli me, {ta da
radim? Ho}u da povedem i Dejana. Toliko ga volim, a znam
da i on mene voli. To ne mo`e da se sakrije. Tata ka`e da su
srpski dezerteri nepo`eqni u Francuskoj. Ni Dejan ne bi
`eleo da bude dezerter. [ta da radim?

260

Dragana Abramovi}

VII SCENA
U kojoj su Otac i Svetlana ponovo zajedno, Dejan im se pridru`uje malo
kasnije.
Otamwewe.
U sobi je polumrak, ali muzika sa trga je glasna. Otac i Svetlana sede
}ute}i.
SVETLANA: [ta uop{te mo`e da se uradi u ovakvoj situaciji? Jo{ uvek
se tresem. Tata, niko nije hteo da nam stane, vukla sam je ka
bolnici, ona je jaukala, mislila sam da ostavqamo krvav
trag. Taksista nam je stao u Balkanskoj, nema vi{e malog
Srbina.
OTAC:

Za{to mene nisi zvala? Trebalo je da ti ja budem prvi na

pameti.

SVETLANA: Bila sam izgubqena i jedina misao mi je bila kako da je

dovedem do bolnice. Nisam javila ni wenim roditeqima.
Prepustila sam to Mihailu. Kukavica sam, tata.
OTAC:

Nisi, to je prava odluka. To je wihov problem, ti si uradila

sve {to je trebalo.

SVETLANA: Nisam. @estoko smo se posva|ale pre toga. Ja sam kriva.

OTAC:

Za{to bi zaboga dete bila ti kriva?

SVETLANA: Sva{ta sam joj rekla.

OTAC:

(Zami{qeno)
Albahari je napisao: Nemam vi{e poverewe u re~i.

SVETLANA: Ali one ubijaju, i zbog wih ubijaju? Za{to progawaju

novinare, za{to prete televizijama. Re~i ubijaju, tata. Ja
sam kriva zbog Violetine bebe.
Sirena za po~etak opasnosti po~iwe da zavija. Otac `urno zatvara
prozor.
OTAC:

Zovu ih {izela i smirela. Po~etak plesa, i kraj. Du{o,

zva}u bolnicu, i razgovara}u sa lekarom. Sazna}emo razlog
poba~aja, ali Bog zna za{to je to dobro.

SVETLANA: Nemoj, molim te. Oni su toliko `eleli tu bebu.

OTAC:

Ima}e drugu, u neko boqe vreme.

SVETLANA: Ako ga do~ekamo.

Zvono. Uvode izlu|enog Dejana.

Beogradski lokvawi

261

On odlazi do prozora, gleda kroz prorez od zavese.

SVETLANA: Tata, ovo je Dejan.
OTAC:

(Pru`a mu ruku, ali je on ne prime}uje)

Nisam siguran da mi je drago.

SVETLANA: Sedi, {ta }e{ da popije{?

DEJAN:

Ni{ta. Nadam, se da me niko nije video.

OTAC:

[ta se de{ava?

Svi }ute.
SVETLANA: Jel si ~uo za Violetinu bebu?
DEJAN:

(Odsutno)
Mihailu je laknulo.

Otac zna~ajno posmatra Svetlanu, ona okre}e pogled.

OTAC:

@eleo si da me upozna{?

DEJAN:

Ne, `eleo sam da vas upozorim. Napravqeni su spiskovi,

dobili smo zadatak,
(Odlazi do prozora)
stalno ga|aju Stra`evicu, i Batajnicu. A znate {ta im
radimo? No}u pospemo piste mokrim peskom, i one ujutru
izgledaju kao da su betonirane, pa oni opet ga|aju, a radar
na Stra`evici je u kamenolomu. Iznesemo ga, i kad ga
detektuju, mi ga sklonima, a oni udaraju kamen bez efekta.

OTAC:

A okolne ku}e, a qudi u wima. Nema efekta?

DEJAN:

Pa, rat je. Neka se sklone.

OTAC:

Gde?

DEJAN:

E, pa sad.

SVETLANA: Tata, molim te. Dejane, za{to si do{ao?

DEJAN:

I vi ste na listi, i vas treba da opametimo. Mnogo pri~ate,

i pi{ete.

OTAC:

Ko da me opameti, takvi kao vi. Pa, vi imate mozga ko one

lude krave.

SVETLANA: Tata!
DEJAN:

Ja sam mnogo rizikovao, nemojte mene.

OTAC:

Pa, i ti im pripada{. Zar ne? I ti nekoga opame}uje{?

Koliko ti je godina? Dvadeset?

262

Dragana Abramovi}

DEJAN:

Dovoqno.

OTAC:

I ti zna{ {ta radi{? Budale, male budale ste svi vi koji

radite za onog ludaka. Jel te bar dobro pla}aju?

DEJAN:

Ne, ali mo`emo da uzmemo cigarete i pi}e od koga ho}emo,

ako poka`emo legitimaciju.

OTAC:

Kakvu? Idiota.

SVETLANA: Tata, molim te. On ti `eli dobro.

OTAC:

I ti si obi~na glupa~a, oni sebi ne `ele dobro, kako bi

meni? Molim te, da napusti{ na{u ku}u, ja woj ne mogu da
zabranim da te vi|a, ali daqe od moje ku}e. Dok me i iz we
ne budete izbacili, ja sam jo{ uvek gazda. Mar{ napoqe.

Svetlana poku{ava da ih smiri, Dejan polazi ka vratima, Svetlana

kre}e za wim, ali on je odgurne. Otac slomqen sedi na trosedu. Dejan
tiho izlazi. Otac odlazi do telefona, okre}e brojeve.
OTAC:

Halo, bato. Mora{ da nas izvu~e{ odavde. Ne znam {ta

pri~am. Sutra ujutru kre}emo za Budimpe{tu. Prete mi,
ho}e da me opamete.
(Histeri~no se smeje)
Na listi batina{a sam. Znam. Dakle, ujutru. Bi}emo u
na}em starom hotelu, i ~ekamo te. Imam toliko para, ne
brini se. Vidimo se za neki dan.

Otac spu{ta slu{alicu.

SVETLANA: Ja ne}u da idem. Ja ih se ne pla{im.
OTAC:

Tebe i ne}e da tuku, ti ima{ batina{a za momka.

SVETLANA: On mi nije momak. Moram da ostanem zbog Violete.

OTAC:

Ne}e mo}i.

SVETLANA: Ni{ta vi{e ovde niko ne mora. Svi ho}e. E, pa ja ho}u da

ostanem u svojoj ku}i.
OTAC:

Te{ko.
(]ute)
[ta li su ve~eras ga|ali.

Otac pu{ta televizor.

SVETLANA: Ne verujem da tebe smeju da tuku.
OTAC:

Ne veruje{ svom momku? Pa, kako mo`e{ da bude{ sa nekim

kome ne veruje{?

Beogradski lokvawi

263

SVETLANA: Ja ga i ne poznajem dobro da bih mu verovala, ali on je dosta

rizikovao kada je do{ao da te upozori.
OTAC:

A poznavala si ga dovoqno dobro da bi se sa wim pojebala.

SVETLANA: Tata?!?
OTAC:

Izvini na re~niku. Zar nisi na{la ni{ta boqe, i pametnije, nego batina{a? A da, on je sportista, verovatno je
fizi~ki jak. Mlado, ~vrsto telo.

SVETLANA: Tata, da li si ti poludeo, kako to sa mnom razgovara{?

OTAC:

A {ta mi ti prire|uje{? Mislio sam da sam vaspitao

pametnu devojku, a vidi joj samo dru{tvo. Batina{i i kurve
koje krvare kopilad po ulicama.

SVETLANA: Kakvi li su ti tvoji iz tog Otpora? Skvr~eni, anemi~ni,

{treberi? A mo`da i nisu kad mogu da popiju tolike
batine i daqe da se kur~e.
(]ute)
Nije mogu}e da tako zaista misli{?
OTAC:

Vi{e i ne mislim.

SVETLANA: Kako sam mogla tebe da imam za uzor? Ti nisi nikakav

intelektualni gigant. Tvoja iskqu~ivost je znak zlobe, a ne
pameti.
Svetlana odlazi u svoju sobu. Tresne vratima. On sipa pi}e, zami{qeno
stoje}i pored prozora. Spoqa se i daqe ~uje muzika sa Trga. Glasno
udarawe po vratima ga trgne. Svetlana izleti iz svoje sobe.
SVETLANA: Ne otvaraj. Ugasi svetlo.
Dok lupa i daqe traje, prozor prsne i kroz wega ule}e Dejan.
DEJAN:

(Gleda napoqe. Dere se)

[to ne otvara{, pi~ka ti materina bezobrazna.
(Napoqe)
U redu je, mogu sam. Idite kod Ili}a!

Dejan navla~i debelu zavesu na prozor. Svetlana ho}e da krikne, ali

pokrije usta rukama.
DEJAN:

U redu je, samo se ti deri, tako treba. Vi se odmah pakujete i

odlazite odavde.

OTAC:

Ne, Svetlana odlazi, ja vas se ne pla{im.

DEJAN:

Trebalo bi. Slede}i put mo`da ne}u biti ja.

264
OTAC:

Dragana Abramovi}

(Dolazi do prozora)
Za{to si mi razbio prozor, bitango jedna.

SVETLANA: Tata!
DEJAN:

Spakuj ga.

OTAC:

Mene ne}e niko da pakuje iz moje ku}e. Ona odlazi, odmah, a

ti za wom.

SVETLANA: Tata, ja ostajem sa wim.

OTAC:

Nemoj da mi ka`e{ da voli{ ovaj olo{?

DEJAN:

Ne znate {ta radite, i ne znate {ta govorite. Molim vas, ja

}u sada da odem, a vi nestanite odavde.

SVETLANA: Dejane, molim te, ne ostavqaj me. Moram ne{to da ti ka`em.

Va`no, da va`nije ne mo`e biti.
Dejan baca stolicu, treska fla{e o pod. Otac poku{ava da ga spre~i.
Dejan ga odgurne, on pada na pod.
SVETLANA: Tata, pusti ga, mora, ostavi stvari. Spakuj ono {to ti je
najosnovnije.
OTAC:

Tebe, tebe pakujem.

SVETLANA: Ne idem nikud bez Dejana. Trudna sam!

Obojica nemo staju. Otac se baca ka fioci i vadi pi{toq, ni{ani na
Dejana, ali on je br`i, i ubija ga. Otac le`i na podu, Svetlana se baca
preko wega, ~uju se detonacije. Nestaje struje, Dejan {iri zavesu sa
prozora, i izlazi kroz prozor.

KRAJ