THEORIA 4

BIBLID 03512274 : (2015) : 58 : p. 97117

DOI: 10.2298/THEO1504099Z
Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Igor ivanovi
SAMOOBMANJIVANJE

APSTRAKT: U ovom radu se brani neintencionalistika koncepcija samoobmanjivanja.

Najpre u napraviti jasnu distinkciju izmeu obmanjivanja, laganja i dovoenja u zabludu.
Zatim u, koristei kartezijanski metodoloki projekat, napraviti distinkciju izmeu samoizazvanog obmanjivanja i samoobamnjivanja. Fenomen samoobmanjivanja u identifikovati
uz pomo nalaza rane eksperimentalne evidencije i takozvanih paradoksa samoobmanjivanja. Detaljno u objasniti dva glavna pristupa problemu samoobmanjivanja intencionalistiki i neintencionalistiki. U ovom kontekstu u pokuati da pokaem zato verujem da
samoobmanjivanje mora da bude neintencionalno.
KLJUNE REI: samoobmanjivanje, obmanjivanje, laganje, dovoenje u zabludu, pristrasnost, racionalnost, mentalno ralanjivanje, vremensko ralanjivanje, pragmatiko testiranje hipoteza.

Filozofske interpretacije fenomena samoobmanjivanja obino se dele u dve

struje. Jedna je intencionalistika, dok je druga neintencionalistika.1 Oni autori koji zastupaju intencionalistiki pristup samoobmanjivanju su obino divizionisti i
pretpostavljaju sledee: da bi samoobmanjivanje uopte bilo mogue i da bi moglo
da bude objanjeno, kao i da bi se izbegle zamke dinamikog i statikog paradoksa,
u objanjenju se moramo pozivati na funkcionalnu ili na temporalnu ralanjenost
uma. S druge strane, neintencionalisti su obino i nedivizionisti i pretpostavljaju da
objanjenje fenomena samoobmanjivanja ne mora da ukljuuje bilo kakvo deljenje
uma i da moe da se objasni pozivanjem na kauzalne procese (Talbott 1995).2 Osim
toga, neki autori smatraju da je debata o intencionalnosti ili neintencionalnosti samoobmanjivanja deplasirana, a shodno tome i rasprave o tome da li je um podeljen
ili ne, jer ona sledi iz pogrenog razumevanja uma koji je prema njihovom miljenju istovremeno jedinstven, sloen, decentralizovan i optereen brojnim protivre1

Rad je nastao u okviru nauno-istraivakog projekta Dinamiki sistemi u prirodi i drutvu:

filozofski i empirijski aspekti (evidencioni broj 179041), koji finansira Ministarstvo prosvete,
nauke i tehnolokog razvoja Republike Srbije.

Izuzetak od ovog pravila je sam Talbot koji je intencionalista, ali nije divizionista, zapravo prihvata jednu vrstu umerenog, benignog divizionizma.

98

Igor ivanovi

nostima koje se reflektuju na bihejvioralnom planu i u svakodnevnom ivotu

(Sahdra and Thagard 2003). Prema takvoj interpretaciji, to vai ne samo za um koji
se samoobmanjuje, ve i za svaki drugi.
Interpersonalno obmanjivanje, laganje i dovoenje u zabludu
Interpersonalno obmanjivanje ukljuuje najmanje dve osobe i predstavlja proces u kome jedna od njih svesno, intencionalno i uspeno navodi drugu da veruje
neto za ta prva zna da nije sluaj. Sam proces obmanjivanja koji ukljuuje dve individue moe formalno da se prikae na sledei nain. Poi u od standardne definicije znanja kao istinitog opravdanog verovanja. Pretpostaviu da je p istinito, a
ne-p lano to A zna, tako da nastoji da navede B da veruje ne-p. Nakon obmanjivanja B veruje da ne-p.
i. A zna da je p istinito, a da je ne-p lano.
ii. B u trenutku t nema formirano verovanje da p ili da ne-p.
iii. B u trenutku t ima formirano verovanje da p, ali je nesiguran u pogledu istinosne vrednosti p.
iv. A ima razloga da veruje da B u trenutku t nema formirano verovanje da p ili
da ne-p ili da je nesigurna u pogledu istinosne vrednosti da p, ako ima formirano
verovanje da p.
v. A tvrdi da ne-p ili na neki drugi nain nastoji da navede B da veruje da ne-p.
vi. B u trenutku t1, pod uticajem A, veruje da ne-p.
Slinost izmeu obmanjivanja i laganja se ini oiglednom, meutim ipak nije
re o istim inovima. Pre svega, za obmanjivanje je kljuan kriterijum uspeha. Da
bi individua bila dovedena u stanje obmane, osoba koja obmanjuje bi morala da bude uspena u obmanjivanju. Ako obmanjivanje ne dovodi do obmane, onda ne bismo mogli da uopte govorimo o obmanjivanju. S druge strane, za laganje kriterijum uspeha nije presudan. A moe da tvrdi da ne-p uprkos znanju da p i da pokua
da uveri B da ne-p, ali B ne mora da formira verovanje u skladu s nastojanjima
laova (McLaughlin 1988). Strogo govorei, nema neuspenih obmanjivaa, ali ima
neuspenih laova. Moda bismo mogli da kaemo da obmanjivanje moe da ukljuuje laganje, ali laganje nije ni nuan ni dovoljan uslov za obmanjivanje, jer jedna od strategija obmanjivanja moe da bude i veoma uestalo govorenje istine.
Uzmimo sledei primer (Baier 1996). Pretpostavimo da A ima nameru da izvri
samoubistvo i svakodnevno ponavlja ovu svoju nameru ljudima iz svog bliskog okruenja porodici, roacima i prijateljima. Budui da A iz dana u dan ponavlja da
e se ubiti, osobe koje su mu bliske, iako najpre uznemirene ovakvim saoptavanjem A-ovih namera, konano prestaju da veruju da e A zaista izvriti samoubi-

Samoobmanjivanje

99

stvo. Budui da ga svakodnevno susreu ivog i zdravog, oni poinju da pripisuju

ovakve izjave A-ovoj ekscentrinosti ili neemu slinom, da bi A jednog dana svoje
namere sproveo u delo tako to se obesio, poto se prethodno nagutao tabletama za
spavanje. Moe se dodati da tek uspeni laov postaje obmanjiva, iako uspeni
obmanjiva moe da bude i onaj ko uestalo govori istinu (Hirstein 2004).
Za obmanjivanje i laganje je kljuna namera, dok za dovoenje zabludu to ne
mora nuno da bude sluaj. Biti u zabludi jednostavno znai da A u nedostatku
adekvatne evidencije pogreno veruje da p, iako bi pod pritiskom empirijskih
dokaza verovao da ne-p. Subjekt moe biti doveden u zabludu ako bi mu nekim
sluajem, ali ne nuno intencionalnim delovanjem drugih subjekata, relevantna evidencija bila uskraena ili ako bi mu bila selektivno prikazana tako da bi mogao da
pogreno veruje da p. Sam in obmanjivanja i dovoenja u zabludu se razlikuju
iako bi sadraj verovanja subjekta do koga dovode ovi inovi mogao da bude podudaran. Uiniti da neko veruje da p uprkos evidenciji da ne-p i namerno uiniti da
neko veruje da p uprkos evidenciji da ne-p nije isto. Kada je re o dovoenju u
zabludu evidencija moe jednostavno da ne bude dostupna, ali da to ne znai da je
namerno uskraena, dok kada je re o obmanjivanju, evidencija subjektu nije tek
jednostavno nedostupna, ve mu je ili ciljano pogreno predstavljena ili mu je namerno uskraena.3
Da bi osoba bila obmanuta ili slagana vana je namera. Vano je i to da se
osoba koja lae ili obmanjuje predstavlja kao da zaista veruje ono to tvrdi da je
sluaj, a zata zapravo zna da nije sluaj, kao i da nastoji da svoje namere prikrije
(Davidson 1987). Kada je re o laganju, osim namere vana je i verbalna ekspresija
onoga za ta subjekt koji lae zna da nije sluaj. Strogo govorei, verbalna ekspresija nije nuna za obmanjivanje, jer osoba moe da bude obmanuta i preutkivanjem ili skretanjem panje (Pears 1987).4 Neko bi mogao da primeti da individua
moe preutkivanjem ili skretanjem panje da bude dovedena i u zabludu. Ipak, postoji jedan aspekt dovoenja u zabludu koji ovaj in izdvaja od obmanjivanja i laganja, a on se sastoji u sledeem: osoba grekom, dakle potpuno neintencionalno,
moe da bude dovedena u zabludu, ali ne moe grekom da bude obmanuta ili slagana (McLaughlin 1996).
Pretpostavimo da je p istinito, a ne-p lano, ali da A na osnovu raspoloive evidencije veruje da je ne-p istinito. A tvrdi da ne-p, ali nema nameru da obmane B da
ne-p.
i. p je istinito, a ne-p lano.

3
4

Na primer ljudi su dugo verovali da se Sunce kree oko Zemlje i da je smer njegovog kretanja
od istoka prema zapadu. Oni su bili u zabludi, a da ih niko nije doveo u zabludu.
Pirs misli da preusmeravanje neije panje s evidencije koja potvruje da je neto sluaj nije
dovoljan razlog da bismo govorili o obmanjivanju.

100

Igor ivanovi

ii. Evidencija kojom raspolae A je dobijena na osnovu procedure za koju

veruje da je nepristrasna ili na osnovu svedoanstva u koje A ne sumnja.
iii. Evidencija kojom raspolae A ide u prilog tome da je ne-p istinito.
iv. A na osnovu raspoloive evidencije veruje da je ne-p istinito.
v. A nema nameru da obmane B da ne-p.
vi. B u trenutku t nema formirano verovanje da p ili da ne-p.
vii. A iskreno tvrdi da ne-p.
viii. B na osnovu svedoanstva A veruje da ne-p.
Onaj ko na osnovu raspoloive evidencije ima razloga da veruje da je ne-p istinito ne moe drugu osobu da obmane tvrdei ne-p, ali moe da je dovede u zabludu. Takoe, ljudi mogu da budu u zabludi, a da ih niko nije intencionalno doveo
u zabludu. Ljudi su vekovima verovali da je Zemlja ravna ploa, da postoji kraj
sveta ivica sa koje se moe pasti u bezdan. Oni se nisu samoobmanjivali niti su
bili obmanuti, ve su bili u zabludi. Na osnovu pomorskih istraivanja i raspoloive
evidencije oni su formirali odreeno verovanje. Ali, novim pomorskim istraivanjima koja su usledila ustanovljeno je da Zemlja nije ravna ploa i da kretanje u bilo
kom pravcu uvek na kraju vodi na isto mesto, da nema nikakvog kraja sveta sa ije
ivice bi moglo da se padne u ambis; u svetlu novih dokaza ljudi su postepeno promenili svoja verovanja.
Uzmimo drugi primer. Zamislimo situaciju u kojoj osoba A zamoli osobu B da
prenese neto osobi C, zata osoba A zna da nije sluaj, pri emu osoba B nema
razloga da pretpostavlja da osoba A ima elju ili nameru da slae ili obmane osobu
C, tj. ne sumnja u iskrenost onoga ko (u ovom sluaju A) saoptava. Pretpostavimo
da osoba B prenese osobi C ono to joj je A rekla, zar onda ne bismo imali razloga
da tvrdimo da je osoba B slagala ili obmanula osobu C. Ma koliko bilo primamljivo
da se na ovo pitanje odgovori potvrdno, odgovor je ipak odrian, jer strogo govorei osoba A je ta koja lae ili obmanjuje, dok je B samo komunikacioni kanal
izmeu osoba A i C. Najvie to bismo mogli da kaemo jeste da je osoba B (nenamerno) dovela osobu C u zabludu.
Takoe, ako pretpostavimo da samoobmanjivanje nije intencionalno, kao to ja
pretpostavljam, zanimljivo je to da osoba koja se samoobmanjuje ne moe da slae
ili obmane drugu osobu u vezi samoobmanjujueg verovanja koje je usvojila i koje
saoptava drugoj osobi, ali moe da je dovede u zabludu. Osoba koja se samoobmanjuje da p i iskreno tvrdi da p, pokuavajui da drugu osobu uveri da p, moe
samo da je dovede u zabludu u vezi verovanja da p, ali ne i da je slae ili obmane,
jer da bi je obmanula ili slagala neophodno je da to ini svesno i namerno, to je u
ovom sluaju izgleda iskljueno. Naravno osobi kojoj se saoptava da p uvek ostaje
otvorena mogunost da izrazi sumnju u istinitost onoga to joj se saoptava, ak i
onda kada se to ini iskreno.

Samoobmanjivanje

101

Samoizazvano obmanjivanje i samoobmanjivanje

Samoobmanjivanje se takoe razlikuje od samoizazvanog obmanjivanja (McLaughlin 1988). Jedan od moguih scenarija koji bi mogao da ilustruje samoizazvano obmanjivanje je sledei. Zamislimo osobu koja je imala dugogodinju burnu
politiku karijeru optereenu aferama, kontroverzama, politikim podlostima, spletkama i grubim makijavelizmom u razraunavanju s politikim protivnicima. Nakon
nekoliko meseci politikih previranja i pritisaka, dobro razmislivi odluuje da je za
nju bolje da se povue s visoke funkcije koju je zauzimala i da se posveti pisanju
memoara. Postepeno, na papiru, dogaaji iz njene politike prolosti poinju da poprimaju drugaiji izgled. Neki su ulepani, neki grubo falsifikovani, a neki izmiljeni. Kontroverze, afere, podlosti i spletke postaju nestaluci iz mladosti i posledica politikog neiskustva ili najobinija podmetanja politikih neistomiljenika. Tokom pisanja ova osoba postepeno sebe uvlai u obmanjujui zaplet koji je sama osmislila, seanja se dopunjuju matarijama, tako da se granica izmeu onoga to se
zaista dogodilo i onoga to je izmiljeno i ulepano postepeno zamagljuje. Po zavretku pisanja ona ima formirano verovanje iji je sadraj meavina konfabulacija
i zbilje koje smatra istinitim.
Navedeni primer pokazuje da osoba moe da obmanjuje sebe na slian nain
kao to bi obmanjivala nekog drugog, ali to zapravo ne bi bio pravi ili uobiajeni
primer samoobmanjivanja. Drugi i verovatno najuveniji primer samoizazvanog
obmanjivanja je Dekartova metodska sumnja. Dekart je samoizazvano obmanjivanje uinio delom filozofske metodologije. Kartezijanski projekat istog istraivanja (Vilijams) zapoinje refleksijom o sebi, svetu i njihovom odnosu. Dekart najpre generalizuje svima dobro poznatu injenicu nepouzdanosti ulnog opaanja u
pojedinim situacijama, zatim uoava da se nai opaaji u trenutku kada sanjamo
kvalitativno ne razlikuju od onih koje imamo u budnom stanju, tako da bi svet i
objekti u njemu ukljuujui i nas same mogli da predstavljaju samo snovienje, da
bi konano doao do pretpostavke o zlom demonu svemonom obmanjivau ijim se delovanjem itava stvarnost transformie u puku iluziju. Pretpostavka o zlom
demonu sumnju radikalizuje na takav nain da je za Dekarta svaki iskaz o realnosti
ili laan ili iskaz o pogrenoj interpretaciji realnosti, jer je ono to se percipira kao
realnost u stvari samo predstava indukovana delovanjem zlog demona. Zastraen
mogunou da ga zli demon obmanjuje i protivno zdravom razumu on odluuje da
ne veruje ono za ta ima vie razloga da veruje.
Misliu da nebo, vazduh, zemlja, boje, figure, zvuci i sve spoljanje stvari koje vidimo nisu nita drugo do iluzije i obmane, kojima se on slui da bi iznenadio moju lakovernost. O sebi u pretpostaviti da nemam ni ruku, ni oiju,
ni mesa, ni krvi, da nemam nijedno ulo i da pogreno verujem da sve te stvari imam.... Pretpostaviu, dakle, da su sve stvari koje vidim pogrene. Ube-

102

Igor ivanovi

diu sebe da nikad nije postojalo nita od onoga to mi predoava moje seanje puno lai. Misliu da nemam nikakva ula. Verovau da su telo, oblik,
protenost, kretanje i mesto samo izmiljotine mog duha (Dekart 2012, 22
23)..
Dekart se dakle smiljeno i sopstvenom odlukom obmanjuje da ga najpre obmanjuju ula, zatim se obmanjuje da sanja iako je budan, i na kraju se obmanjuje
da ga zli demon obmanjuje i da je strategija kojom to ini tako podmukla da je sve
ono za ta on koji meditira veruje da je istina zapravo la.
Kao to se laganje, obmanjivanje i dovoenje u zabludu meusobno razlikuju,
tako se i samoobmanjivanje razlikuje od laganja, obmanjivanja i dovoenja u zabludu iako je slinije (samoizazvanom) dovoenju u zabludu, nego obmanjivanju,
laganju ili samoizazvanom obmanjivanju.5 Grubo govorei, osoba se samoobmanjuje kada usvaja ili odrava ve usvojeno motivisano verovanje da p koje je pogreno, iako joj je dostupna evidencija da ne-p, koju na neki nain ignorie, zanemaruje, pristrasno tumai ili proputa da uvidi sluei se razliitim strategijama
koje omoguavaju samoobmanjivanje, ali nisu iskoriene da bi se individua samoobmanjivala.
Prvi pokuaj naunog objanjenja fenomena samoobmanjivanja nalazimo u radovima Harolda Sakeima i Rubena Gura (Harold A. Sackeim; Ruben C. Gur). Prema eksplanatornom modelu koji su predloili ovi psiholozi osoba se samoobmanjuje, ako istovremeno ima dva protivrena verovanja na razliitim nivoima svesti, od
kojih je jedno motivisano (Gur and Sackeim 1979). Oni su, u sada ve klasinom
eksperimentu, ispitivali reakcije subjekata na samoprepoznavanje, polazei od saznanja da ljudi reaguju emocionalno na audio-vizuelne predstave sebe ili drugih, i da
se deava da dolazi do pogrenih identifikacija u zavisnosti od toga da li osoba ima
pozitivnu ili negativnu sliku o sebi (Gur and Sackeim 1979). Na osnovu eksperimentalnih rezultata Gur i Sakeim su doli do zakljuka da su bar neki sluajevi pogrene identifikacije zapravo sluajevi samoobmanjivanja.6
Kao psihofizioloki indikator prepoznavanja uzeta je elektrodermalna reakcija.
Gur i Sakeim su se usredsredili na pogrene odgovore i uoili da je u situacijama
kada ispitanici daju lano odrian odgovor, tj. pogreno identifikuju svoj glas kao
tu, elektrodermalna reakcija poviena, dok je u onim situacijama kada su odgovori
5

Donston, na primer, smatra da je samoobmanjivanje slino dovoenju u zabludu, dok Dejvidson misli da je ono slinije laganju i obmanjivanju. Vidi npr. (Davidson 1987, Johnston 1988).

Slino, eksperimenti koje su izveli Kvatron i Tverski pokazuju da promene u toleranciji na

hladnu vodu pod uticajem odreenih verovanja nisu svesne to ovi autori tumae kao vid samoobmanjivanja (Quattrone and Tversky 1987). Tako, oni subjekti koji veruju da imaju loe srce
due dre ruku u hladnoj vodi ako veruju da je to indikator dobrog zdravlja. Obrnuto, oni koji
veruju da je krae dranje ruke u hladnoj vodi pokazatelj dobrog zdravlja krae i dre ruku u
hladnoj vodi.

Samoobmanjivanje

103

lano potvrdni, tj. kada pogreno identifikuju tu glas kao svoj, elektrodermalna
reakcija je sniena. U zavisnosti od toga da li su njihovi odgovori u situacijama samoopaanja ispravni ili ne, i u zavisnosti od slike o sebi menjala se i elektrodermalna reakcija. Promena u elektrodermalnoj reakciji je za ove psihologe bila indikator
da subjekti imaju protivrena verovanja, a budui da je slika o sebi imala udela u
ovim promenama, kao i da nisu bili svesni napravljenih greaka, to je ukazivalo da
su njihovi odgovori motivisani. Na osnovu dobijenih rezultata ovi autori su doli do
zakljuka da su nuni i dovoljni uslovi za samoobmanjivanje sledei: (1.) da individua simultano ima dva protivrena verovanja; (2.) da nije svesna jednog od verovanja; i (3.) da je in koji odreuje koje je od verovanja predmet svesti motivisani
in.7
Paradoksi samoobmanjivanja
Interpersonalno obmanjivanje predstavlja proces u kome jedna osoba svesno,
intencionalno i uspeno navodi drugu da veruje neto za ta prva zna ili opravdano
veruje da nije sluaj. Tumaenje samoobmanjivanja po modelu obmanjivanja na
prvi pogled deluje primamljivo i prihvatljivo. Ako se oslonimo na etimologiju,
onda samoobmanjivanje nije nita drugo do obmanjivanje samog sebe, tako da se
ini opravdanim da se taj fenomen tumai po modelu interpersonalnog obmanjivanja. Meutim, tumaenje samoobmanjivanja kao analognog interpersonalnom obmanjivanju dovodi do paradoksa koji se odnose (1) na sam in samoobmanjivanja
(dinamiki ili strateki paradoks) i (2) na doksatiko stanje do koga dovodi uspean
in samoobmanjivanja (statiki ili doksatiki paradoks).
a) Dinamiki ili strateki paradoks
Kada je re o obmanjivanju onda na umu imamo najmanje dve osobe A i B od
kojih jedna A obmanjuje drugu B u vezi istinitosti verovanja p, pri emu se pretpostavlja da osoba A zna istinosnu vrednost verovanja p, ali navodi drugu osobu B
da veruje suprotno od onoga u ta sama veruje, dok osoba B ili uopte nema formirano verovanje da p, tako da A nastoji da kod B indukuje verovanje da p, ili ako
B ima formirano verovanje da p, onda je nesigurna o istinosnoj vrednosti tog verovanja. Nakon obmanjivanja B veruje ono za ta A tvrdi da je sluaj. Meutim, u
sluaju samoobmanjivanja i obmanjiva i obmanuti su jedna ista osoba tako da je
nejasno kako je samoobmanjivanje uopte mogue. Samoobmanjivanje ukljuuje
iskljuivo jednu osobu, tako da se ini nemoguim da A obmanjuje B, ako je A u
7

Ovi autori navode etiri uslova, ali sam drugi, uslov simultanosti protivrenih verovanja radi
jednostavnosti podveo pod prvi.

104

Igor ivanovi

stvari B, jer u sluaju obmanjivanja, da bi A uspeno obmanuo B, B ne bi trebalo

nita da zna o namerama, planovima i strategijama A. Ali, u sluaju samoobamanjivanja gde su obmanjiva i obmanuti identini, ini se da osoba koja se obmanjuje
mora da zna sopstvene namere i planove i da bude svesna strategija kojima se slui.
Ukratko, ako samoobmanjivanje tumaimo po modelu obmanjivanja, onda bi osoba
morala da obmanjuju sebe znajui da se obmanjuje. To znai da bi osoba A svesno,
namerno i uspeno morala da navodi sebe da pogreno veruje da p.
b) Statiki (doksatiki) paradoks
Ako samoobmanjivanje tumaimo po analogiji s interpersonalnim obmanjivanjem, onda se statiki ili doksatiki paradoks pojavljuje kao posledica uspenog
samoobmanjivanja. Pod pretpostavkom da su samoobamnjivanje i interpersonalno
obmanjivanje analogni, posledica uspenog samoobmanjivanja je da individua istovremeno veruje da je p istinito i da je ne-p istinito, odnosno ima dva protivrena verovanja to je neprihvatljivo. To je takoe i razlog zato se na samu mogunost samoobmanjivanja gleda s izvesnim stepenom skepticizma.
Intencionalistiko i divizionistiko objanjenje samoobmanjivanja
Ako se za trenutak vratimo uslovima za samoobmanjivanje koje su predloili
Gur i Sakeim, onda moemo da uoimo da prvi uslov konstituie paradoks, dok bi
drugi trebalo da ga razreava. Prvi uslov daje kriterijum dvostrukog verovanja.
Osoba istovremeno ima verovanje da p i verovanje da ne-p, to zatim vodi zakljuku da ima verovanje (p i ne-p). Ali, ovakav zakljuak bi bio preuranjen. Iako tvrde
da individua istovremeno ima verovanje da p i verovanje da ne-p, ovi autori nigde
ne navode da osoba koja se samoobmanjuje u nekom trenutku t ima verovanje koje
se odnosi na konjunkciju verovanja p i ne-p. Ako osoba nije svesna jednog od verovanja, onda simultano posedovanje protivrenih verovanja ne konstituie paradoksalno stanje svesti.
Da bi se izbegao paradoks bilo je dakle neophodno postulirati nezavisne i izolovane delove svesti koji kauzalno mogu da utiu jedan na drugi i da na neki nain
utiu na ponaanje. Sakeim i Gur smatraju da je svest funkcionalno podeljena na
svesno i nesvesno i to tako to je nesvesno shvaeno kao nezavisan kontrolni sistem
koji moe da ima kontrolu nad svesnim i da svrhovito utie na ponaanje (Gur and
Sackeim 1979). Oni tumae samoobmanjivanje po analogiji s interpersonalnim obmanjivanjem, tako da je samoobmanjivanje intencionalan in motivisan interesima
ega, a svest je ralanjena tako da jedan njen deo moe da utie na drugi. U ovakvim ekspalanatornim modelima individua moe simultano da ima protivrena ve-

Samoobmanjivanje

105

rovanja ako su ona mentalno ili temporalno izolovana, ili ako ta verovanja pripadaju razliitim sferama ivota. Na primer, deca koja iskreno veruju u postojanje Deda
Mraza, ipak od roditelja oekuju poklone za novogodinje praznike (Elster 1987).
a) Mentalno ralanjivanje
Stupanj mentalnog ralanjivanja moe da varira od strogog, homunkularistikog pristupa, gde se delovi svesti tumae kao nezavisni subjekti sposobni za odluivanje (Rorty 1987, 1988), do umerenog, gde su delovi shvaeni samo kao funkcionalno nezavisni i labavo integrisani podsistemi (Davidson 1982, 1987, Pears 1987).
Da bi samoobmanjivanje bilo uopte mogue, takoe se pretpostavlja da je odnos
meu razliitim delovima ili funkcionalno nezavisnih podsistema, asimetrian na
takav nain da obmanuti ne moe povratno da utie na deo koji obmanjuje, jer deo
koji je obmanut ignorie postojanje obmanjivaa (Elster 1987). Nemogue je imati
dva podsistema koji se uzajamno obmanjuju.
Rorti (Amelie O. Rorty) misli da su uobiajeni psihiki procesi i oni koji vode
samoobmanjivanju identini, a da se razlika odnosi samo na ono na ta su oni usmereni (Rorty 1987).8 Dok je u jednom sluaju posledica njihovog delovanja istina
ili, preciznije, adekvatna slika realnosti u granicama evoluiranih kognitivnih kapaciteta, u drugim sluajevima posledica njihovog rada je pristrasno izobliavanje
stvarnosti. Ukoliko um posmatramo kao da je celovit, onda se ini da nemamo izbora nego da samoobmanjivanju pristupimo s dozom skepticizma, jer jedinstveno,
racionalno, refleksivno, transparentno i strogo integrisano sopstvo, tj. um shvaen
kao panoptiki skener, nije sposoban za samoobmanjivanje, jer ne moe da poseduje protivrena verovanja koja su izolovana, a ako se protivrenosti i pojave one
lako mogu da budu otklonjene (Rorty 1988). U ovom eksplanatornom modelu samoobmanjivanje je shvaeno kao intencionalno, a um je opisan kao ralanjen na
neodreeni broj podsistema, ali tako da racionalnost nije samo jedan u nizu jednakih podsistema, ve zauzima centralno i dominantno mesto, to je ini vanim
korektivom samoobmanjivanja i drugih oblika iracionalnosti (Rorty 1988). Zbog
specifinog razumevanja intencionalnosti koja se protee od preintencionalnih perceptivnih razlikovanja do samosvesnih i kritiki evaluiranih propozicionalnih verovanja, samoobmanjivanje se tumai kao intencionalno, ali ne i motivisano, jer moe
da bude posledica navika ili usmeravanja panje (Rorty 1987, 1988). Kao to na
preintencionalnom nerefleksivnom nivou osoba moe da razlikuje toplo od hladnog
kada dodiruje neki predmet, ali ne mora da ima propozicionalno znanje da je ovo
8

Taj stav deli i Fingarette, prema ijem miljenju samoobmanjivanje nastaje kao posledica obrazaca usmeravanja panje (selektivna panja) koji omoguavaju subjektu da u svakodnevnom
kontekstu funkcionie bez ometanja. Zakljuak do koga dolazi je da samoobmanjivanju nije
potrebno neko posebno objanjenje (Fingarette 1998).

106

Igor ivanovi

razlikovanje uzrokovano kretanjem molekula, subjekt moe da usvoji ili odrava

pogreno verovanje uprkos evidenciji za suprotno, a da nije svestan uzrono-posledinog odnosa meu razliitim delovima svesti niti toga da je njegovo verovanje
posledica tog delovanja. Iako to zvui prilino nategnuto samoobmanjivanje je intencionalno iako nije svesno.
Pirs i Dejvidson (David Pears; Donald Davidson) predlau neto umerenije divizionistike teorije zasnovane na kriterijumu funkcionalne izolovanosti um je
podeljen na funkcionalno autonomne strukture sposobne da jednosmerno deluju
jedna na drugu. (Davidson 1987, Pears 1987). Dok u Pirsovom modelu meudelovanju razliitih podsistema posreduje altruistika elja (jedan od podsistema ini
neto to je u kratkoronom interesu drugog podsistema ili individue kao celine),
to stanje samoobmane ini na neki nain subjektivno poeljnim, za Dejvidsona je
pre re o delimino slepom kauzalnom procesu iji konani rezultat ne mora nuno
da bude prijatno stanje svesti (Davidson 1987). Pirs razlikuje dva podsistema svesti. Jedan je aktivni, ali efemerni i instantni proizvod elje nezainteresovan za istinitost verovanja, slian psihoanalitikom konceptu predsvesnog, dok je drugi (manje vie) pasivni sistem orijentisan ka istini (Pears 1987).9 Ako je istina neprijatna,
onda aktivni podsistem usmerava objekt svog delovanja u drugom pravcu (Pears
1987). Ako podsisteme domiljato obeleimo sa A i B, onda samoobmanjivanje
funkcionie na sledei nain. A eli da B veruje da p. B eli da je p istinito i da B
veruje da p. S druge strane, A eli da B veruje da p nezavisno od njegove istinosne
vrednosti to samoobmanjivanje ini moguim. elja B da veruje da p iskljuivo
kada je p istinito u pojedinim situacijama je neispunjiva i suspendovana (Pears
1987). Iako, prema ovom stanovitu, osoba moe simultano da ima protivrena verovanja pod pretpostavkom funkcionalne ralanjenosti uma, to ipak nije nuan uslov za samoobmanjivanje. Na slian nain kao to prilikom interpersonalnog obmanjivanja osoba moe da bude navedena da veruje da je neto sluaj, a da prethodno
nema formirano verovanje iji je sadraj negacija tog verovanja, ona moe i da se
samoobmanjuje, usvajajui verovanje da p, a da prethodno nema formirano verovanje da ne-p (Pears 1987).
Dejvidson samoobmanjivanje objanjava postojanjem razgranienih mentalnih
struktura koje su sposobne da kauzalno deluju jedna na drugu, tako da jedno mentalno stanje moe biti uzrok drugog. Ovo razgranienje koje uzrok i posledicu na
neki nain izoluju omoguava koegzistenciju protivrenih verovanja (Davidson
1982). Tako, iako je mogue verovati da p i ne-p istovremeno, ipak nije mogue
verovati (p i ne-p), to znai da p i ne-p moraju da pripadaju razliitim podrujima
svesti, ali budui da su ova podruja podlona meusobnom uticaju, Dejvidson
tvrdi da je re o razdvojenim, a ipak preklapajuim podrujima, a slinog miljenja
9

Predsvesno predstavlja podruje uma ijeg sadraja osoba trenutno nije svesna, ali koga bi uz
odreen napor mogla da postane svesna.

Samoobmanjivanje

107

je i Pirs (Davidson 1987, Pears 1987). U ovom kontekstu delove uma ne treba
razumeti kao stvarne entitete, jer funkcionalna ralanjenost predstavlja samo pomoni konceptualni aparat koji omoguava da se fenomen samoobmanjivanja objasni (Davidson 1982). Ipak, ovi modeli na neki nain rtvuju celovitost uma, kako
bi sauvali fenomen samoobmanjivanja.
b) Vremensko ralanjivanje
Drugi nain da se izbegnu paradoksi samoobmanjivanja, a da se ipak sauva
sam fenomen jeste taj da se samoobmanjivanje tumai kao dogaaj u vremenu. Prema zastupnicima ovog eksplanatornog modela samoobmanjivanja osoba moe intencionalno da se dovede u stanje samoobmane, da ima protivrena verovanja, ali
ona moraju da budu dovoljno vremenski udaljena, tako da ne dolaze u konflikt. S
druge strane, s obzirom na protok vremena mogue je proizvesti vie privremenih
sopstava, tako da samoobmanjivanje moe da bude protumaeno kao interpersonalno obmanjivanje samo u kontekstu jedne osobe privremeno sadanje sopstvo moe da obmanjuje potencijalno budue sopstvo (Baier 1996). Ako je samoobmanjivanje, jednako kao i interpersonalno obmanjivanje, dogaaj u vremenu i ne nastupa
odjednom kao napad epistemike kijavice (Rorti), ve je re o dugotrajnom postepenom procesu, onda individua na kraju moe potpuno da izgubi kontakt s poetnim intencijama (motivima), ali da njen in ipak ostane intencionalan (Sorensen
1985, Bermdez 2000).
Bermudez (Jos Luis Bermdez) smatra da je samoobmanjivanje intencionalno, ali da intencije ne podleu principu deduktivne zatvorenosti, tako da subjekt
moe da formira intenciju da usvoji verovanje da p, da zna da p povlai q koje je
pogreno, ali da ne formira intenciju da usvoji pogreno verovanje i kao obrazloenje navodi to da bi subjekt u protivinjenikoj situaciji u kojoj p ne povlai q i
dalje nastojao da veruje da p (Bermdez 2000). Osim toga, da bi samoobmanjivanje
bilo intencionalno i bez paradoksa, dovoljno je da verovanja p i q budu dovoljno
vremenski udaljena. U skladu s ovim napomenama samoobmanjivanje e biti
mogue i neparadoksalno kao dogaaj u vremenu kada:
a) postoji trenutak t1 u kome S veruje da p;
b) postoji vremenski interval t1 - t2 u kome S zaboravi da p;
c) postoji trenutak t2 u kome S veruje da ne-p;
d) ne postoji trenutak tn ili vremenski interval ti u kome S veruje da (p i ne-p).
Kao primer modela vremenskog ralanjivanja u objanjenju samoobmanjivanja esto navodi sledee. Pretpostavimo da neko eli da izbegne neprijatan sastanak
s nekom osobom, ali iz nekog razloga to ne moe da uini jednostavno odbijajui
da se s njom sretne. Tako, da bi taj sastanak izbegne on strateki u svoj rokovnik
zapie pogrean datum sastanka, svestan da e od trenutka zapisivanja do trenutka

108

Igor ivanovi

njegove potencijalne realizacije da zaboravi pravi datum dogovorenog sastanka i

injenicu da je u rokovnik zapisao pogrean datum. Meutim, temporalno ralanjivanje teko da moe da objasni uobiajene sluajeve samoobmanjivanja koji ne
eksploatiu mehanizme pamenja i zaboravljanja (Johnston 1988). Osim toga, ako
je protok vremena vaan inilac samoobmanjivanja, onda ne bismo mogli da objasnimo samoobmanjivanje u kraim vremenskim intervalima, jer ima tako kratkih
vremenskih intervala da je veoma teko zamisliti da je u njima mogue interpersonalno obmanjivanje, kao to ima jednako kratkih vremenskih intervala u kojima je
teko zamislivo da bi osoba mogla da se samoobmanjuje sluei se navedenom
strategijom (McLaughlin 1988). Konano, primer sa izbegavanjem sastanka je pre
sluaj samoizazvanog obmanjivanja, gde je sopstvo podeljeno na vremenske intervale tako da sadanje sopstvo na neki voleban nain obmanjuje budue, bez
ugroavanja njegove mentalne celovitosti (McLaughlin 1988, McLaughlin 1996).
Neintencionalistiko i nedivizionistiko tumaenje samoobmanjivanja
Da bi se na adekvatan nain objasnio fenomen samoobmanjivanja, kao i da bi
se izbegle zamke statikog i dinamikog paradoksa neophodno je da odreeni uslovi, koje u objanjenju samoobmanjivanja predlau intencionalisti, budu oslabljeni
ili odbaeni. Protiv intencionalistikog razumevanja samoobmanjivanja se tvrdi da
postojanje intencije za formiranje verovanja predstavlja prepreku za njegovo formiranje, a intencionalisti ne mogu da objasne zbog ega subjekt nije svestan ove intencije (Lazar 1999). Na prvom mestu, dakle, treba odbaciti uslov intencionalnosti.
Na drugom mestu, neintencionalisti odbacuju uslov dvostrukog verovanja, to povlai i to da nije neophodno postulirati nezavisne delove svesti u kojima su simultana protivrena verovanja pohranjena.
Prema deflacionim modelima objanjenja fenomena samoobmanjivanja dovoljno je da osoba koja se samoobmanjuje eli ili da je podstaknuta odreenom emocijom da usvoji verovanje koje je pogreno. elja (ili anksiozna elja) da p, motivie S da usvoji pogreno verovanja da p, uprkos evidenciji za ne-p (Johnston 1988,
Audi 1997, Mele 2001, Barnes 2007). Prema ovim modelima formiranje (i odranje) verovanja nije in koji je izolovan od razliitih afektivnih stanja i elja koje
subjekt ima. Emocije i elje utiu na formiranje i odranje verovanja to znai da je
jedan broj subjektovih verovanja, koji ne mora da bude mali, formiran na epistemiki nepouzdan nain (Lazar 1999).
a) Samoobmanjivanje i psihika tenzija
Prema jednom broju autora osnovna funkcija samoobmanjivanja je umanjenje
anksioznosti (Barnes 2007, Johnston 1988), dok drugi posebno naglaavaju stanje

Samoobmanjivanje

109

psihike tenzije u kojoj se osoba koja se samoobmanjuje nalazi i koja ini stanje
samoobmane nestabilnim (Audi 1997, Bach 1981). Prema jednom stanovitu samoobmanjivanje je posledica delovanja subintencionalnih procesa, mentalnih tropizama, koji nisu nita drugo do kauzalni odnosi izmeu odreenih afektivnih stanja i
verovanja (Johnston 1988). O mentalnim tropizmima Donston (Mark Johnston)
jo govori kao o svrhovitim mentalnim pravilnostima koje uzrokuju dogaaje u
umu: pojavljivanje odreene anksiozne elje rezultira pojavljivanjem odreenog
verovanja, to dalje vodi umanjenju anksioznosti. Slino misli i Barns (Annette
Barnes). Meutim, objanjenja koja samoobmanjivanje dovode u vezu s anksioznou i njegovim umanjenjem ne mogu da objasne one sluajeve u kojima osoba ne
usvaja poeljna, ve nepoeljna verovanja koja uveavaju anksioznost (Scott-Kakures 2000, Mele 2001). Osim toga, ima sluajeva kada se individua ne oslanja na
samoobmanjivanje iako bi mu ono pomoglo da umanji anksioznost.
Uzmimo sledei primer. Pretpostavimo da se osoba A uputila s porodicom automobilom na more. Negde na pola puta A poinje da sumnja da konice automobila otkazuju, jer kako joj se ini, kada god pritisne konicu, papuica se sve vie i
vie pribliava podu automobila. Iako nije potpuno sigurna da konice ne rade
valjano, A formira verovanje da konice automobila nisu ispravne to za posledicu
ima anksioznost. Usvajanje verovanja da su konice ispravne, bi umanjilo anksioznost, ali A radije bira da se na prvoj benzinskoj stanici zaustavi i proveri ispravnost vozila (Talbott 1995). Ukoliko bi usvojila verovanje da su konice ispravne,
iako nisu, A bi se samoobmanjivala i umanjila anksioznost, ali bi to moglo da ima
pogubne posledice. S druge strane, ukoliko se nakon provere ispravnosti automobila ustanovi da su konice zapravo ispravne, to bi znailo da se A samoobmanjivala,
odnosno da su njene sumnje bile neopravdane i da je bila usvojila nepoeljno verovanje koje je pogreno.
S druge strane, samoobmanjivanje se moe sagledati u kontekstu asimetrije izmeu miljenja kao mentalnog dogaaja i verovanja kao mentalnih stanja (Bach
1981). U ovom kontekstu samoobamnjivanje je u relaciji s miljenjem, ali ne i verovanjima. Individua moe imati brojna verovanja o kojima ne misli ili o kojima
nikada nije mislila, a moe imati i razliite misli koje nisu propozicionalno izraena
verovanja. Pretpostavimo da subjekt zna sve relevantne podatke o dinovskim mravojedima i slonovima. Meutim, dok u mislima ne dovede u korelaciju mravojede i
slonove on nee imati nikakvo znanje (ili opravdano verovanje) o tome da su mravojedi, pa i oni dinovski, manji od slonova; verovanje moe, ali i ne mora imati
bilo kakvu manifestaciju u miljenju (Bach 1981). Kada se samoobmanjuje, osoba
veruje da p, intenzivno istrajava u tome da ne misli o p i nikada ne mora da formira
verovanje da ne-p, iako eli da ne-p bude sluaj (Bach 1981). Za samoobmanjivanje je dovoljno da osoba samo ne misli na ono to veruje, ali to proizvodi neprijatnost. Odnos elje (da ne-p) i verovanja (da p) koje subjekt ima ga motiviu da

110

Igor ivanovi

izbegava da misli na ono to veruje (Bach 1981). Mada je mehanizam koji vodi
samoobmanjivanju intencionalan, samoobmanjivanje je neintencionalno, jer ovaj
mehanizam nije korien da bi se subjekt samoobmanjivao (Bach 1981). Kada je
re o ovom modelu samoobmanjivanja ostaje nejasno zato osoba nikada ne napravi korak od izbegavanja da misli da p, ka tome da veruje da ne-p, jer kako se
ini najjednostavniji i kognitivno najisplativiji nain da osoba izbegava da misli o
p, jeste da konano formira verovanje da ne-p.
S druge strane, samoobmanjivanje se moe sagledati i iz perspektive postojanja
diskrepancije izmeu onoga to osoba veruje i iskreno saoptava (Audi 1997). Prema ovom modelu, osoba se samoobmanjuje u odnosu na propoziciju p ako i samo
ako (1) nesvesno zna da ne-p; (2) iskreno tvrdi da p; (3) ima bar jednu elju koja
objanjava zato nesvesno veruje da ne-p i zato tvrdi p uprkos dokazima protiv p.
Pri tome, treba zapaziti da osoba koja se samoobmanjuje u vezi p, nema formirano
verovanje da p, iako iskreno saoptava da p. Time je iskljuena mogunost da osoba ima simultana protivrena verovanja. Jedino verovanje koje ima jeste verovanje
da ne-p koje je od nje skriveno. Meutim, to je prilino neobino jer osoba koja
tvrdi da p obino veruje da je p istinito ili lano, odnosno podstaknuta je da tvrdi
ono to veruje. Konano, najjednostavniji i kognitivno najisplativiji nain da se
osoba samoobmanjuje je da konano usvoji ono to iskreno tvrdi. Izgleda da ovi
autori oklevaju da naine ovaj korak kako se ne bi izgubila psihika tenzija karakteristina za samoobmanjivanje.
b) Samoobmanjivanje i pragmatiko testiranje hipoteza
Objanjenja koja na zadovoljavajui nain odgovaraju na pitanje kako individue u svakodnevnom kontekstu dolaze bilo do poeljnih, bilo do nepoeljnih
(pogrenih) verovanja nalazimo u oblasti socijalne psihologije. Ova objanjenja se
oslanjaju na prouavanje toga kako motivacija utie na usvajanje verovanja i koji
psihiki procesi u ovome uestvuju, odnosno na koji nain osoba koja usvaja ili
nastoji da odri odreeno verovanje procenjuje da li i kada to da uini ili ne. Verovatno najzanimljivija i najpotpunija objanjenja samoobmanjivanja oslanjaju se
upravo na ova istraivanja. Ali, da bismo uopte mogli da razumemo ove teorijske
modele samoobmanjivanja, panju najpre moramo da preusmerimo na psiholoka
istraivanja koja objanjavaju odnos kognicije i motivacije.
Nezavisno od toga da li donose ishitrene zakljuke ili paljivo rasuuju, da li
verovanja usvajaju u skladu sa eljama ili su orijentisane ka istini, sve individue su
podlone konfirmacijskoj pristrasnosti, tako da proces i rezultati rasuivanja nee
uvek biti i ne moraju nuno da budu epistemiki pouzdani (Kunda 1990). Konfirmacijska pristrasnost znai da ljudi pokazuju tendenciju da trae, lake se seaju i
obraaju vie panje na evidenciju i informacije koje potvruju njihova verovanja,
dok potcenjuju, ignoriu, zanemaruju i odbacuju evidenciju i informacije koje ih

Samoobmanjivanje

111

opovrgavaju. Oni takoe mogu da na pristrasan nain biraju pravila zakljuivanja,

tako da potvruju ono to ele, kao i da usvajaju nova verovanja koja su konzistentna sa inicijalnim skupom verovanja koji je moda formiran na epistemiki nepouzdan nain. ta vie, konfirmacijska pristrasnost moe da bude pojaana individualnom orijentacijom ka usvajanju istinitih verovanja. Kako se verovanja usvajaju s
obzirom na subjektivnu procenu koristi i tete, pristrasnost e biti vea u sluaju
kada potencijalno pogreno odbacivanje eljenog verovanja kao neistinitog moe
da ima visoku subjektivnu cenu. Tako, ako individua eli da veruje da p i uz to eli
da p bude istinito, emu pridaje visoku subjektivnu vrednost, onda e ova kombinacija elje i orijentacije ka istini rezultirati intenzivnom pristrasnou (Kunda
1990).
Konzistentan s prethodnim razmatranjima je model pragmatikog testiranja hipoteza prema kome je testiranje hipoteza motivisano cenom inferencijalnih greaka
koje se odnose na pogreno prihvatanje ili odbacivanje hipoteze u odnosu prema
troku za pribavljanje informacija (Trope and Liberman 1996, Trope, Gervey, and
Liberman 1997). Budui da eljena i neeljena hipoteza obino proizvode asimetriju u tome u kojoj meri se greke nepovoljno odraavaju na subjekta, on e biti prirodno podstaknut da izbegava one greke koje imaju najviu subjektivnu cenu (Trope, Gervey, and Liberman 1997, Trope and Liberman 1996). Prema ovom modelu
koji se fokusira na izbegavanje greaka, subjekt nije toliko zainteresovan za istinu,
koliko je zainteresovan da izbegne greke u reavanje odreenih adaptivnih problema, jer, kako se ini evolucija favorizuje one jedinke koje najmanje gree, a ne
one koje troe vreme i energiju na falsifikaciju (Friedrich 1993). Na primer, u evolucionom smislu za jedinku moe biti probitanije da izbegava da pogrei kada je
re o ulaganju u srodnike i da iz tog razloga ponekada ulae i u nesrodnike, nego da
izbegava da grei kada je re u ulaganju u nesrodnike i da iz tog razloga proputa
da ulae u neke jedinke s kojima je u srodstvu.
Kada je re o pragmatikom testiranju hipoteza, treba imati na umu da motivacija samo inicira postavljanje odreene vrste pitanja, ali ne vodi dalje rasuivanje,
ve se ono odvija uz pomo uobiajenih kognitivnih mehanizama (Kunda 1990,
Friedrich 1993). Individua eli da p i da je p istinito, tako da postavlja pitanje Da
li p? ili Da li je p istinito?, to dalje vodi pristrasnom pretraivanju memorije i
prikupljanju podataka koji potvruju eljenu hipotezu, ali se sam proces testiranja
istinitosti hipoteze ne razlikuje od uobiajenog nepristrasnog testiranja (Kunda
1990). Na taj nain, osoba koja se samoobmanjuje samo postavlja pitanje koje je
motivisano, a zatim se oslanja na uobiajene strategije (metode) za testiranje hipoteza. Ove strategije ne moraju da budu promiljene i svesne ve su pre automatske i nefleksibilne (Friedrich 1993).
U procesu prihvatanja ili odbacivanja hipoteza, subjekt moe na dva naina da
napravi ispravan izbor, kao to moe da napravi i dve greke. Najpre, on moe da

112

Igor ivanovi

usvoji hipotezu koja je ispravna ili da odbaci hipotezu koja je pogrena. Ali, on
moe i da pogrei, to jest da prihvati (usvoji) hipotezu kada je pogrena ili da je
odbaci kada je ispravna. Svaka od moguih greaka ima pozitivnu ili negativnu
subjektivnu vrednost, koja je izraena potencijalnim gubicima koji su posledica pogrenog prihvatanja, odnosno odbacivanja hipoteze (Trope and Liberman 1996). Na
osnovu procene koristi i tete subjekt postavlja dva praga pouzdanosti (eng. confidence treshold) jedan za prihvatanje i drugi za odbacivanje hipoteze. U onim situacijama kada pogreno prihvatanje hipoteze ima visoku subjektivnu cenu, subjekt
e prag prihvatljivosti postaviti visoko, to znai da e pre nego to prihvati hipotezu skup evidencije koji uzima u razmatranje biti vei i da e testiranje biti detaljnije. Subjektu e, s druge strane, biti potrebna mala koliina opovrgavajuih informacija da bi hipotezu odbacio. Kada je obrnut sluaj, to jest kada je cena pogrenog odbacivanja hipoteze visoka, subjekt e postaviti prag za odbacivanje hipoteze visoko, to znai da e koliina opovrgavajue evidencije morati da bude
znatno vea od koliine informacija neophodnih da bi se hipoteza prihvatila (Trope
and Liberman 1996, Trope, Gervey, and Liberman 1997).
U odnosu na subjektivnu procenu koristi i tete, individua e nastojati da izbegne najskuplje greke koje mogu negativno da se odraze na njenu adaptivnu vrednost (Friedrich 1993). Da bi se hipoteza prihvatila kada je prag prihvatljivosti
postavljen visoko, ona mora da bude veoma verovatna, dok e u istom kontekstu
morati da bude samo umereno neverovatna da bi bila odbaena, odnosno neprihvaena. To znai da se trae nuni uslovi za njeno prihvatanje, a samo dovoljni za odbacivanje. S druge strane, ako je prag za odbacivanje postavljen visoko, bie neophodno da hipoteza bude veoma neverovatna da bi bila odbaena, ali samo umereno
verovatna da bi bila prihvaena. U ovom sluaju trae se nuni uslovi za odbacivanje hipoteze, a samo dovoljni za njeno prihvatanje. Ovakva vrsta asimetrije vodi
pristrasnosti u odnosu na prihvatanje ili odbacivanje hipoteza (Trope and Liberman
1996, Trope, Gervey, and Liberman 1997). Asimetrino postavljanje praga poverljivosti slui kao kriterijum odluivanja za prekidanje testiranja hipoteza, koji sa svoje
strane moe da motivie pristrasno prikupljanje informacija i ranije prihvatanje evidencije koja naizgled potkrepljuje eljene zakljuke (Trope and Liberman 1996,
Trope, Gervey, and Liberman 1997).
Ljudi radije biraju poeljne nego nepoeljne hipoteze kao polaznu taku testiranja, jer je o njima prijatno razmiljati, lako su kognitivno dostupne, i konano
ine se a priori verovatnijim, jer osobe ulau individualni napor da ih ostvare, to
uz konfirmacijsku pristrasnost vodi potvrivanju eljene hipoteze (Kunda 1990,
Trope and Liberman 1996, Trope, Gervey, and Liberman 1997). Postojea evidencija za poeljnu hipotezu se ini istaknutijom, ako se evidencija crpi iz prethodnog
iskustva, odnosno memorije, onda je ona koja potvruje hipotezu dostupnija nego
ona koja je opovrgava. Takoe, eljenoj hipotezi se obino poklanja visok stepen

Samoobmanjivanje

113

inicijalnog poverenja, evidencija se ravna s hipotezom i pitanja se postavljaju tako

da se dobijaju odgovori koji su konzistentni s testiranom hipotezom, to dalje vodi
njenom potvrivanju (Trope and Liberman 1996).
Osnovna pretpostavka opisanog modela je da ljudi prilikom testiranja hipoteza
nisu toliko orijentisani ka istini, ve pre ka izbegavanju toga da naprave krupne greke u svakodnevnom kontekstu. Ne radi se o tome da postoji neki poseban kognitivni mehanizam koji vodi samoobmanjivanju, ve uobiajeni kognitivni mehanizmi koji procesiraju informacije vode ne samo istinitim verovanjima, ve i verovanjima koja su nepouzdana. Ako ove kognitivne mehanizme imenujemo strategijama, onda bismo mogli da kaemo, da bi samoobmanjivanje bilo intencionalno
bilo bi neophodno da je subjekt svestan ne samo strategija koje koristi, ve pre svega injenice da su te strategije namenjene samoobmanjivanju. Tek kada bi subjekt
bio svestan ove injenice, mogli bismo da kaemo da je samoobmanjivanje intencionalno.
Verovatno najuticajnija neintencionalistika teorija samoobmanjivanja je ona
koju je predloio Mel (Alfred Mele), a koja se oslanja na prethodne psiholoke analize. Individua se samoobmanjuje tako to se slui razliitim strategijama koje se
odnose na manipulaciju dostupnim podacima koji idu u prilog ili protiv verovanja koje usvaja ili koje je usvojio, a za koje je vezan na neki afektivan nain. Ove
strategije su struktuirane tako da individua dostupne podatke tumai na motivaciono pristrasan nain A eli da p bude istinito, ili pak A eli da p bude pogreno
i u skladu s tim interpretira i prikuplja podatke koji bi potkrepili, odnosno opovrgli odreeno verovanje. Strategije o kojima je re su sledee:
(1) negativna pogrena interpretacija elja da p navodi individuu da opovrgavajuu evidenciju protiv p ne priznaje kao opovrgavajuu, iako bi je tumaila kao
opovrgavajuu da te elje nema;
(2) pozitivna pogrena interpretacija elja da p navodi individuu da kao potkrepljujuu evidenciju tumai onu koju bi da te elje nema tumaila kao opovrgavajuu;
(3) selektivno obraanje panje elja da p dovodi do toga da A ne usmerava
panju na evidenciju protiv p i da se fokusira na onu koje ide u prilog p;
(4) selektivno prikupljanje podataka elja da p dovodi do toga da A previa
oiglednu evidenciju za ne-p i nastoji da pronalazi manje pristupanu evidenciju za
p (Mele 2001, 25-27).
Mehanizam navedenih strategija obezbeuje da se osoba samoobmanjuje, ali
da se izbegnu paradoksi samoobmanjivanja, simultano postojanje protivrenih verovanja i divizionizam. On predlae etiri uslova koja su prema njegovom miljenju
dovoljna da bi moglo da se kae da se osoba samoobmanjuje kada usvaja odreeno
verovanje.
1) Verovanje da p koje A usvaja je pogreno;

114

Igor ivanovi

2) A tumai relevantne ili bar naizgled relevantne podatke za istinosnu vrednost

da p na motivaciono pristrasan nain;
3) Ovaj pristrasan nain je nedevijantan uzrok A-ovog prihvatanja verovanja p;
4) Skup podataka koje A poseduje u vreme kada usvaja verovanje pruaju vie
osnova da ne-p, nego da p (Mele 2001, 51-52).
U svojim ranijim radovima Mel se uglavnom pridravao toga da su ovi uslovi
dovoljni za samoobmanjivanje (Mele 1987, 2001), ali kako se oni odnose samo na
sam proces samoobmanjivanja i ne impliciraju postojanje psihike tenzije kod osobe koja se samoobmanjuje (tj. ne ukazuju na njeno psihiko stanje), to je za pojedine autore vana karakteristika samoobmanjivanja, Mel uvodi peti uslov:
5) A svesno veruje da postoje velike anse da ne-p (Mele 2012, 11).
Moe se zapaziti da za razliku od Audija (Robert Audi), Mel ne insistira na tome da je verovanje da ne-p deo korpusa nekakvog nesvesnog znanja, koje stoji nasuprot onome to subjekt iskreno tvrdi, ve naglaava da je subjekt svestan injenice da verovanje ne-p moda moe biti istinito, to ostavlja prostora za psihiku
tenziju i ukazuje na nestabilnost stanja samoobmane. Uprkos tome to svesno veruje da postoje velike anse da ne-p, jer evidencija ukazuje na to, on ipak tu evidenciju na neki nain zanemaruje ili joj ne pridaje dovoljno vanosti, to mu omoguava da uprkos svemu usvoji verovanje da p.
Neki autori pretpostavljaju da je refleksivno, kritiko rasuivanje od kljunog
znaaja za proces samoobmanjivanja i da ona bia koja nemaju vie kognitivne
sposobnosti i mogunost kritike evaluacije znanja, kao na primer ivotinje, ne
mogu da se samoobmanjuju, ve mogu samo da budu zahvaene procesom koji je
van njihove kontrole (Scott-Kakures 2002, 583). Iako ovek aktivno uestvuje u
svom samoobmanjivanju, to ne znai da je aktivnost o kojoj je re intencionalna.
Aktivno uestvovanje u ovom procesu znai da samoobmanjivanje moe da bude
izbegnuto, ali s obzirom na sklonost ka razliitim oblicima pristrasnosti koja je tako
duboko ukorenjena u funkcionisanje ljudskog kognitivnog sistema anse za to su
male (Scott-Kakures 2002). U procesu samoobmanjivanja racionalnost se okree
protiv sebe i ometa ispravno rasuivanje. Zapravo, uzimajui pragmatiko testiranje hipoteza za osnovu u razumevanju samoobamnjivanja, moemo da kaemo da
oni koji se samoobmanjuju jednako kao i oni koji to ne ine testiraju hipoteze oslanjajui se na refleksivno rasuivanje, s tom razlikom to samoobmanjivai ne
znaju ta inicira testiranje, to jest da su pokretai testiranja emocije, elje i lini
interesi. Pod uticajem teorije koju je razvio Skot-Kakures (Dion Scott-Kakures),
Mel dodaje i poslednji, esti uslov:
6) A-ovo usvajanje verovanja da p je proizvod refleksivnog, kritikog rasuivanja, i A grei kada to rasuivanje smatra pravilno usmerenim (Mele 2012, 12).

Samoobmanjivanje

115

Ovaj eksplanatorni model samoobmanjivanja moe na direktan nain da objasni na koji nain individue usvajaju ne samo poeljna, ve i nepoeljna verovanja.
Iako se testiranje hipoteza uglavnom zapoinju poeljnim alternativama, ima i onih
koji testiranje zapoinju negativnim mogunostima (Trope and Liberman 1996).
Budui da motivacija samo inicira testiranje hipoteza, a zatim se proces preputa
uobiajenim kognitivnim mehanizmima, one individue koje otpoinju testiranje
negativnim mogunostima uz podrku konfirmacijske pristrasnosti mogu da dou
do nepoeljnih zakljuaka koji ne moraju da budu istiniti. Osoba koja s porodicom
automobilom ide na more, moe da se samoobmanjuje o (ne)ispravnosti konica i
da intenzivnije testira negativnu hipotezu, jer je prag za njeno odbacivanje u ovom
sluaju postavljen visoko, budui da odbacivanje hipoteze da su konice neispravne
ima visoku subjektivnu cenu. Osoba koja testira ovu i sline hipoteze moe da to
ini intenzivnije, da evidenciju tumai na pristrasan nain i da se sve vie uvruje
u verovanju da su konice neispravne, iako su moda ispravne.
Na kraju, ostaje jo jedan problem koji u samo pomenuti. Prema modelu pragmatikog testiranja hipoteza koji usvajaju Mel i Skot-Kakures zapravo nema jasne
distinkcije izmeu samoobmanjivanja i miljenja u skladu sa eljama a ne injenicama (eng. wishful thinking); ne radi se o razliitim fenomenima, ve je pre re o
istom fenomenu u njegovim razliitim stupnjevima.
Igor ivanovi
Univerzitet u Beogradu Filozofski fakultet

Literatura
Audi, Robert. 1997. Moral Knowledge and Ethical Character: Oxford University Press.
Bach, Kent. 1981. "An Analysis of Self-Deception." Philosophy and Phenomenological Research 41 (March):351-370.
Baier, Annette C. 1996. "The Vital but Dangerous Art of Ignoring: Selective Attention and
Self-Deception." In Self and Deception: A Cross-Cultural Philosophical Enquiry, edited by Roger T. Ames and Wimal Dissanayake. Albany: SUNY Press.
Barnes, Annette. 2007. Seeing through Self-Deception. Cambridge: Cambridge University
Press.
Bermdez, Jos Luis. 2000. "SelfDeception, Intentions, and Contradictory Beliefs." Analysis 60 (268):309-319.
Davidson, Donald. 1982. "Paradoxes of Irrationality." In Philosophical Essays on Freud,
edited by Richard Wollheim and James Hopkins. New York: Cambridge University
Press.

116

Igor ivanovi

Davidson, Donald. 1987. "Deception and Division." In The Multiple Self, edited by Jon
Elster, 79.
Dekart, Rene. 2012. Metafizike meditacije. Beograd: Zavod za udbenike.
Elster, Jon. 1987. The Multiple Self. Cambridge: Cambridge University Press.
Fingarette, Herbert. 1998. "Self-Deception Needs No Explaining." Philosophical Quarterly
48 (192):289-301.
Friedrich, James. 1993. "Primary Error Detection and Minimization (Pedmin) Strategies in
Social Cognition: A Reinterpretation of Confirmation Bias Phenomena." Psychological
review 100 (2):298.
Gur, Ruben C, and Harold A Sackeim. 1979. "Self-Deception: A Concept in Search of a
Phenomenon." Journal of Personality and Social Psychology 37 (2):147.
Hirstein, William. 2004. Brain Fiction: Self-Deception and the Riddle of Confabulation.
Cambridge, Mass: MIT Press.
Johnston, Mark. 1988. "Self-Deception and the Nature of Mind." In Perspectives on SelfDeception, edited by Brian P. McLaughlin and Amlie Rorty, 63-91. Berkeley: University of California Press.
Kunda, Ziva. 1990. "The Case for Motivated Reasoning." Psychological Bulletin 108 (3):
480-98.
Lazar, Ariela. 1999. "Deceiving Oneself or Self-Deceived? On the Formation of Beliefs under the Influence." Mind 108 (430):265-290.
McLaughlin, Brian P. 1988. "Exploring the Possibility of Self-Deception in Belief." In
Perspectives on Self-Deception, edited by Brian P. McLaughlin and Amlie Rorty. Berkeley: University of California Press.
McLaughlin, Brian P. 1996. "On the Very Possibility of Self-Deception." In Self and Deception: A Cross-Cultural Philosophical Enquiry. Albany: SUNY Press.
Mele, Alfred R. 1987. Irrationality: An Essay on Akrasia, Self-Deception, and Self-Control.
New York Oxford University Press.
Mele, Alfred R. 2001. Self-Deception Unmasked. Princeton: Princeton University Press.
Mele, Alfred R. 2012. "When Are We Self-Deceived?" Humana Mente Journal of Philosophical Studies (20).
Pears, David. 1987. "The Goals and Strategies of Self-Deception." In The Multiple Self, edited by Jon Elster, 59. Cambridge: Cambridge University Press.
Quattrone, George A., and Amos Tversky. 1987. "Self-Deception and the Voter' S Illusion."
In The Multiple Self, edited by Jon Elster. Cambridge: Cambridge University Press.
Rorty, Amlie Oksenberg. 1987. "Self-Deception, Akrasia and Irrationality." In The Multiple
Self, edited by Jon Elster, 115-131. Cambridge: Cambridge University Press.
Rorty, Amlie Oksenberg. 1988. "The Deceptive Self: Liars, Layers, and Lairs." In Perspectives on Self-Deception, edited by Brian P McLaughlin and Amlie Rorty, 11-28.
Berkeley: University of California Press.
Sahdra, Baljinder, and Paul Thagard. 2003. "Self-Deception and Emotional Coherence."
Minds and Machines 13 (2):213-231.

Samoobmanjivanje

117

Scott-Kakures, Dion. 2000. "Motivated Believing: Wishful and Unwelcome." Nos 34 (3):
348375.
Scott-Kakures, Dion. 2002. "At Permanent Risk." Philosophy and Phenomenological Research 65 (3):576 - 603.
Sorensen, Roy A. 1985. "Self-Deception and Scattered Events." Mind 94 (373):64-69.
Talbott, W. J. 1995. "Intentional Self-Deception in a Single Coherent Self." Philosophy and
Phenomenological Research 55 (1):27-74.
Trope, Yaacov, Benjamin Gervey, and Nira Liberman. 1997. "Wishful Thinking from a
Pragmatic Hypothesis-Testing Perspective." In The Mythomanias: The Nature of Deception and Self-Deception, edited by Michael S. Myslobodsky, 105-31.
Trope, Yaacov, and Akiva Liberman. 1996. "Social Hypothesis Testing: Cognitive and Motivational Mechanisms." Social psychology: Handbook of basic principles, Guilford
Press.

Igor ivanovi
Self-deception
(Summary)
In this paper I defend non-intentional conception of self-deception. First, Ill make
clear distinction between deceiving, lying, and deluding. Then, taking Cartesian metodological project as an example, I'll make a distinction between self induced deception and selfdeception. To identify fenomenon of self-deception I rely on early experimental evidence
and so called paradoxes of self-deception. I will explain in detali two main apraches to the
problem of self-deception, one of which is intentional, and the other one is non-intentional.
In this context I will try to explain why I believe that self-deception has to be non-intentional.
KEY WORDS: self-deception, deception, lying, mislead, bias, mental partitioning, temporal partitioning, pragmatic hypothesis testing.