Strukturalizam

Strukturalizam se javlja u prvim decenijama 20.veka, inspirisan inovacijama u lingvistici. Javio se u

krilu ruskog formalizma kao reakcija na pozitivizam. Strukturalizam je korak dalje u odnosu na
prvobitno uenje ruskih formalista, usavravanje tekstualnog metoda. Roman Jakobson je najznaajniji
za strukturalizam. Ruski formalisti, smatra on, imaju pogrean pristup, jer potpuno zanemaruju drugo
lice knjievnog znaka, njegov semantiki potencijal. Dobra strana posmatranja knjievnog dela kao
iste forme su nova saznanja o prirodi knjievne umetnosti, kao to je teorija stiha.
Jakobson Rasprava o ekom stihu: ispituje vezu izmeu prozodijske vrednosti glasovnog svojstva
ekog stiha i njegove semantike vrednosti, tj. izmeu forme istog zvuka i organizacije u znaenjski
sistem. Temelj svakog strukturalistikog pristupa je traenje veze izmeu koda (forme) i poruke
(sadraja). Ova Jakobsonova ideja je prevazila pozitivistiko suprotstavljeno shvatanje forme i
sadraja.
Re struktura se u nauci o knjievnosti upotrebljava sa razliitim znaenjima. Sama ideja postoji jo u
Aristotelovoj Poetici, u svakom organicistikom shvatanju knjievnog dela. Najpreciznije je
objanjena u getalt psihologiji, gde oznaava organizovanu celinu sastavljenu iz elemenata koji se
meusobno dopunjuju i uslovljavaju, funkcije elemenata zavise od njihovih meusobnih odnosa i
odnosa prema prema celini. Organizovanost strukture je dakle dinamina. Sinonimi za strukturu su
sistem, konfiguracija.
Struktura je organizovana celina i sreeno jedinstvo. Jakobsonovo shvatanje strukture se nalazi u radu
Dominanta.
Tinjanov kae da svaka struktura poseduje energinost, jer svaka pojedina komponenta strukture u
okviru celine ima funkciju koja je vezuje za tu celinu, a takoe i dinaminost, jer pojedine funkcije
zbog svoje energine prirode stalno podleu promenama, meusobni odnosi funkcija podleu
modifikacijama, te meu njima postoji stalna napetost. U dinamizmu se ogleda umetnika priroda
strukture.
Strukturalizam podrazumeva ideju da je knjievno delo znak, po ugledu na Sosira. Koncepciju
knjievnog dela kao znaka uobliili su, pod uticajem Jakobsona i Tinjanova, praki strukturalisti,
najvie Mukarovski, 30-ih godina 20.veka. Praki lingvistiki kruok osniva Matezijus, pod
inicijativom Jakobsona, a pripadaju mu Velek, Vodika, Huserl, Ingarden.
Mukarovski knjievno delo shvata kao znak u procesu komunikacije izmeu autora i itaoca; dijalog
posredovan delom kao znakom. Knjievno delo kao znak zadrava izvesnu autonomnost, jer je znak
entitet konvencionalne prirode, gde norme nisu subjektivnog karaktera. Delo ima samostalno znaenje,
nije neposredan izraz psihe autora i ne moe se izjednaiti sa itaoevim doivljajem. Pod uticajem
Huserla, Mukarovski govori o dvostrukoj prirodi dela kao znaka u tekstu Umetnost kao semioloka
injenica ono je istovremeno artefakt (fiziki predmet) i recepcija (estetski predmet). Artefakt je
nepromenljiv, fiksiran po sklopu (strukturi), i ne moe se nita promeniti a da delo ostane isto. Estetski
predmet je idealni predmet, jer ne postoji fiziki, a u njemu se konstituiu vrednost i znaenje knj.dela.
On ima dinamiku strukturu koja stalno podlee pregrupisavanju u zavisnosti od recipijenata, niza
spoljanjih promenljivih faktora. Artefakt jeste graen kao sklop, struktura, ali se dinamika struktura
manifestuje tek kod estetskog predmeta.
Delo je uvek stvoreno na fonu knjievne tradicije koja je takoe viena kao struktura. Svaki period je

struktura, kao i sistem svetske knjievnosti, anrovi, knjievne kole. Svi fenomeni se dovode u vezu sa
promenljivim sistemima vrednosti, normi i konvencija, koji nam moraju biti poznati da bismo primili
knjievno delo. Lirska pesma se recipira drugaije nego roman.
Strukturalisti 60ih i 70ih godina, meu kojima i Bart (koji je u Francuskoj najvie doprineo u
teorijskom smislu), su strukt.poetiku zamislili kao prouavanje konvencija koje upravljaju pojedinim
anrovima, kao Kaler u Americi. Takoe, kao vaan predmet prouavanja, javlja se kod ekih
strukturalista odnos knjievnosti prema drutvu, oni otvaraju knjievnost prema drugim nizovima.
Strukturalizam na Zapadu se obino ne odnosi na ovu istonoevropsku varijantu, ve se vezuje za
francusku verziju, Barta i Levi-Strosa. Mada je i francuska varijanta strukturalizma bila inspirisana
ruskom i ekom (Jakobson predlae da se prevede Propova Morfologija bajke).
U Americi i Evropi strukturalizam postaje glavni nain prouavanja knjievnosti. Iz prijateljstva
Jakobsona i Strosa nastala je veina ideja, kao to je zajednika analiza Bodlerovog soneta Make.
Za ruske formaliste i eke strukturaliste, struktura je celina sastavljena od elemenata samog teksta,
dakle tekstualna kategorija. Struktura se posmatra na povrini teksta, shvata se kao povrinski entitet
teksta, u strofama, pasusima, poglavljima. Meutim, francuski strukturalisti je shvataju kao dubinski
fenomen, apstraktnu shemu koja je u osnovi svakog pojedinog teksta, kao to je Propova shema, to
znai ekstratekstualna kategorija.
Naratolozi, koji su poli od analize Propa, pretpostavljaju da se svi narativni tekstovi ikada napisani
mogu svesti na istu apstraktnu shemu, pojedine elemente radnje i junake, dakle na unutranju
gramatiku. Teili su da predmet svog prouavanja objektivizuju, simplifikuju i redukuju, da oiste
tekst idiosinkratinosti stila, i svedu na apstraktnu logiku shemu. Teili su maksimalnoj optosti
teorijske deskripcije, jer su verovali da samo tako poetika moe da se konstituie kao nauna
disciplina. Zanemaruju znaenje i vrednost knj.dela kao pojedinane odlike dela, jer se, po njihovom
delu, poetika bavi samo optostima. Meutim, zadatak se pokazao nemoguim. Za razliku od
Jakobsona i Tinjanova, francuski strukturalisti nisu knj.delo shvatali kao jeziku tvorevinu, ve kao
povrinsku transformaciju dubinske apstraktne strukture, konkretizaciju, a gleda se ono to tu strukturu
podupire. Oni su ostvarili stepen optosti kome su teili i doli su do shema pomou kojih su objasnili
kako funkcionie knj.delo, ali su zanemarili jezik i stil. Otvorili su nove puteve za prouavanje
knjievnog dela kao znaka, to je ideja koja je vie obeleila poststrukturalizam, kao i puteve za
utemeljivanje prouavanja knj. kao samostalne naune discipline. A strukturalizam je jedan od
poslednjih pristupa tekstualne kritike.