Todor Kulji1

Filozofski fakultet
Univerzitet u Beogradu

Izvorni nauni lanak

UDK: 316.75:393(497.1)
Primljeno: 10. 12. 2011.
DOI: 10.2298/SOC1204595K

GROB I MO TANATOSOCIOLOKA ANALIZA

SAHRANA TITA, F. TUMANA I S. MILOEVIA
Grave and Power A Thanato-sociological Analysis of the Funerals of
Tito, F. Tuman and S. Miloevi
ABSTRACT The paper offers a thanato-sociological analysis of the funerals of Tito, F.
Tuman and S. Miloevi, documenting various ideological contents and various political
roles of the funerals of heads of state. Titos charisma was class-based, supranational and
Yugoslav, while the other two were national authorities. Titos funeral was a symbol of
peace, Tudjmans of national liberation, and Miloevis a symbol resistance to imperialism.
In the paper group symbols at the funerals are analyzed, along with the content of laudatio
funebris, dimensions of authority of the deceased, key rhetorical figures, the structure of the
funeral accompaniment and the appearance of the grave.
KEY WORDS funeral, ideology, laudatio funebris, politics, grave, power
APSTRAKT Ovo je tanatosocioloka analiza sahrana Tita, F. Tumana i S. Miloevia.
Ukazano je na razliit ideoloki sadraj i razliitu politiku upotrebu pogreba dravnih
poglavara. Titova harizma je bila klasna, nadnacionalna, jugoslovenska, dok su ostala
dvojica bila nacionalni autoriteti. Titov pogreb bio je simbol mira, Tumanov nacionalnog
osloboenja, a Miloeviev otpora imperijalistikim silama. Analizirani su grupni simboli
sahrane, sadraj laudatio funebris, dimenzije pokojnikovog autoriteta, kljune retorike
figure, struktura pratnje i izgled groba.
KLJUNE REI sahrana, ideologija, laudatio funebris, politika, grob, mo

Diskurs o smrti, strategije svladavanja smrti i instrumentalizacija smrti ine

dinamiku idejnu, ideoloku i organizacionu celinu koja je tokom istorije
usavravana. Verovanje u zagrobni ivot samo je jedan od naina potiskivanja i
svladavanja smrti. Odnos prema leu (sahranjivanje, balzamovanje, spaljivanje,
potapanje) kao i razni liturgijski obrasci preuznoenja i velianja umrlog (verski i
svetovni) svedoanstvo su raznovrsnih optijih gledanja na vezu izmeu zemnog i
onostranog. Tanatosociologija je grana sociologije koja se bavi drutvenom
uslovljenou organizovanja kulture umiranja, poimanjem samog ina smrti i stanja
nakon smrti. Ceremonije na grobu vladara i komemoracije simboliki konstruiu

todorunbg@ptt.rs

596

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

prolost u slubi pravdanja vlasti. Grob i vlast se dopunjuju. Svojatanje mrtvih je

deo borbe oko vlasti. Sudbina slavnih pokojnika istie se kao uzor i moralizira, a
ivi pretendenti uvek nastoje da se prikau kao autentini naslednici vrlog mrtvog
vladara. Otuda su grobovi vani simboli koje treba negovati da bi se prisvojio
autoritet umrlog. Simboliki kapital pretvara se u vlast. Ovde bi to trebalo pokazati
na primerima sahrane Tita, Tumana i Miloevia. Poreenje pogreba ogranieno je
na objanjenje njihovog ideolokog sadraja i politike uloge. Nita drugo i nita
vie nego to. Ovde nije re o psiholokoj, estetskoj niti o etnografskoj analizi.
Karnevalizacije smrti i velike pogrebne drame sa egzaltiranim kultom umrlog
zanimaju nas samo sa sociolokog stanovita. Zato se ne treba gubiti u opisu
beznaajnih pojedinosti pogrebnog ceremonijala, ekstatinih masovnih izliva alosti
niti je cilj udubljivati se u analizu iskazanog konvencionalnog politikog pijeteta.

1.
Suoavanjem sa smru svaka grupa proivljava gubitak i suoava se sa
konanou. Pri tome razvija i razliite strategije svladavanja kriza ove vrste.
Sahrane i komemoracije su drutvenointegrativni postupci ove vrste. Odmah treba
rei da od poimanja smrti zavisi i njena instrumentalizacija. Drugaije se mrtvi
svojataju ako se dri da je dua besmrtna i neunitiva, a drugaije ako se za neunitiv
dri samo ovozemaljski uinak lien zagrobnog ivota. Sa tektonskim geopolitikim
promenama krajem 20. veka izmenjeni su okviri, motivi i teita seanja. Dok je
socijalizam heroizovao smrt u ratu, ali je na neki nain i marginalizovao, jer je
potisnuo gledanja na zagrobni ivot, restaurativni udar nakon 1989. ponovo je
aktuelizovao smrt kao prelaz u novo stanje, pa je samim tim izmenio upotrebu groba
u sklopu novog naina seanja. Oivljavanje nacionalne prolosti trailo je upotrebu
nacionalnih grobova u naglaenoj verskoj liturgiji. Kultiviranje i stilizovanje umrlog
nacionalnih politiara nakon sloma evropskog socijalizma prepuno je verskog
pripisivanja smisla. Francuski istoriar Arijes je upozorio da savremenici ne
primeuju lagane promene ovekovog stava prema smrti (Arijes 1989: 12), pa
naravno ni pomeranja vrednosti kod razliitih simbolizacija pokojnika. To to je u
novinskim ituljama sve vie krstova, a sve manje petokraka samo povrno skree
panju na dubinu moralnog, idejnog i ideolokog zaokreta nakon 1989. Pomenuta
evolucija simbola iskazuje izmenu samovienja ivih, a donekle i mrtvih, koji su i
sami upuivali na nain obeleavanja vlastite smrti. Nije nimalo lako rekonstruisati
ih danas, jer su pomenuti simboli smrti tek jedan, pa ak i ne uvek dovoljno pouzdan
segment tektonske izmene hegemone epohalne svesti doba. Kako se ove promene
iskazuju na sahranama dravnih poglavara?
Pogrebni ceremonial jeste vaan, ali ne i dovoljan pokazatelj ovih promena.
Tek se poreenjem sistema mogu bolje videti razliite funkcije slubenog odnosa
prema smrti vladara. to su konteksti pojava srodniji, to je i njihovo poreenje
pouzdanije. To naravno ne znai da se ne mogu porediti iste pojave i u razliitim

Todor Kulji: Grob i mo tanatosocioloka analiza sahrana...

597

kontekstima, ali samo ako se uvek ima na umu izvorni smisao konteksta. Odmah
treba rei da su konteksti socijalizma i kapitalizma razliiti i kod javne upotrebe
lea. Pre svega slubeni komunistiki ateizam je drugaiji okvir od skoro
legalizovanog klerikalizma u obnovljenom kapitalizmu. Naravno da nisu samo zbog
drugaijeg poimanja smrti komunisti u poslesocijalistikim reimima postali
sinonim delata i izdajnika, niti su klerikalizovani nacionalisti sa istog razloga
preobraeni u patriote. Restaurativni udar zahvatio je znatno ire idejne tokove i
drutvenoekonomske sklopove. Obnova kapitalizma, koja je traila uklanjanje starih
i utemeljenje novih linih i grupnih identiteta (preko krtenja, osveenja, opela i
krsnih slava), bila je naravno prijateljski raspoloena prema crkvi kao vanom
savezniku. Tome je iao naruku antikomunizam koji je skoro spontano
reaktuelizovao ulogu svetenstva u javnoj obradi smrti. Prestrojavanjem seanja
izmenjena je i normativna snaga groba. Apoteoza nacionalnog uinka se u
kapitalizmu daleko vie vezuje za versku liturgiju nego u socijalizmu. Grob
nacionalnog elnika jeste znamen veze i sa onostranim, dok je grob klasnog
oslobodioca, koji je, po pravilu, svetovnjak samo simbol spone sa ivima. Ili tanije,
dok je smrt nacionalnog voe tek puka seoba u bolji ivot u kog ga ispraaju
svetenici, dotle je smrt klasnog voe nepovratnost toka materijalnih fiziolokih
procesa i pomeranje u nitavilo lieno odredita. Iako u oba sluaja delo ostaje
ivima, uz popovsku pratnju linost mrtvog se samo seli u bolje (u raj), dok oni koji
su lieni iste pratnje nisu nikakva linost nego tek njegovi ostaci koji ostaju u
hladnom grobu. Dakle, idealistiko i materijalistiko poimanje konanosti i smisla
ivota jeste razliito u istoj meri u kojoj je i veza nacionalne i klasne misije sa
onostranim u temelju drugaija. Naravno da se u oba sluaja smrt kao fizioloka
nunost moe slubeno moralizovati i politizovati. S obzirom na to da vlast uvek u
sebi nosi momenat zastraujueg (T.Adorno), na svim slubenim pogrebnim
ceremonijama je ova impresivnost jo vidljivija. Pa ipak, danas je svuda normativni
potencijal grobova na kojima je nacija patila daleko vei od kapaciteta mesta seanja
koja belee klasnu patnju. U socijalizmu prisutno negativno seanje, iskazivano u
nalogu da svako treba da se bori protiv svog nacionalizma, potisnuto je pozitivnim
nacionalnim pamenjem koje je uokvireno pretrpljenim nasiljem nad nacijom, a ne
poinjenim zloinima u ime nacije (Assmann 2006: 220). Ve ovde se vidi razlika
u samokritinosti. Istovremeno je i spontani proces zaborava nove generacije postao
deo normalnosti. Grobovima je izmenjen smisao. To bi trebalo to pokazati na analizi
sahrane domaih javnih linosti. Ali treba razlikovati formu od sadraja. Formu ine
ceremonijal i simboli, dok su sadraj izmenjene vrednosti, evolucije samovienja i
odnos pojedinca i drutva. Ispod prividne slinosti ceremonijala esto se kriju
duboki vrednosni zaokreti. Po pravilu, trojako razuena pogrebna ceremonija
(protokolarni sastav i red pratnje, sadraj govora i muzika poruka prilikom
sputanja u grob) govore o eljenim vrednostima vladarevih naslednika. Da ne bilo
zabune, treba odmah dodati da pomenuti simbolini sadraji mogu katkad biti i
politiki rastegljivi, pa ak i vieznani u svom najdubljem jezgru.

598

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

Zato ceremonijal treba deifrovati imajui uvek na umu i ove rezerve. Ako
kostimografske i retorike promene nije teko na prvi pogled uoiti, otkrivanje
dubljih poruka ispod slinog aljenja jeste sloenije. Kod poreenja Titove i
Tumanove sahrane pogrebne poruke nisu mnogo skrivane iako je danas politiki
potencijal njihovih grobova razliit. Grubo reeno, nacionalista Tuman postao je
moralni svetionik patriotizma, a normativni potencijal Titovog groba je kastriran.
Ostala je samo turistika privlanost Kue cvea, jer nacionalna patnja nadmono
uokviruje kolektivni identitet u svim poslesocijalistikim reimima. Kako o tome
svedoe grobovi domaih politikih uglednika?
Kult rtve i heroizacija smrti ratnika su u razliitoj meri prisutni kod
instrumentalizacije smrti i grobova Tita, Tumana i Miloevia. Premda su obrasci
aljenja slini, kod pomenutih javnih linosti postoji razlika u izvornom i
pripisanom smislu njihovih grobova. I Miloevi i Tuman su retorikom i
ikonografijom jo za ivota nastojali da izgrade autoritet i harizmu nalik Brozu.
Autoritet sva tri elnika bio je vaan za integraciju partije i odranje vlasti. Ali
dravna funkcija kultizacije je bila razliita. Titova harizma je bila nadnacionalna,
jugoslovenska, dok su ostala dvojica bila nacionalni autoriteti. Iako je je heroizacija
slina, Tumanov grob pripada panteonu mrtvih centriranim oko izvornog smisla
nacionalnog osloboenja. Tome nasuprot, izvorni smisao Titovog groba uokviren je
klasnim osloboenjem. Titova smrt 1980-te nije vezana za semantiku nacionalne
tuge, nego za aljenje elnika multinacionalne drave i oslobodioca klase. Iako su
oba predsednika na slian slubeni nain oaljena, u pitanju su pre alternativne nego
komplementarne vrednosti koje je demonstrirao albeni ceremonijal. Jo vie od
toga, Titova i Tumanova sahrana su demonstracije dijametralno suprotnih tugom i
pijetetom uokvirenih vrednosti.
Ali, smisao mesta seanja moe se vremenom menjati. Lenjinovi ostaci danas
u Rusiji ne nose simboliku iz doba kada je sahranjen, pa ni onu za vreme postojanja
Sovjetskog Saveza. Balsamovanje Lenjina je bilo simbol tenje za venom nadmoi
ideologije klasnog osloboenja. Nekada se ilo u mauzolej klasnog oslobodioca na
Crvenom trgu, a danas je Lenjin zanimljiv kao osniva drave koja je nekada bila
svetska super-sila, a danas to vie nije. Vreme e pokazati emu e grobovi
uglednika sluiti u budunosti, odnosno kakav hegemoni smisao e biti pripisivan
pokojniku. Ovde treba samo dodati da kod poreenja upotrebe grobova nije nevano
da li se pokojnika seamo kao vojnika, ili kao graanskog nacionalnog delatnika?
Vojnik dela iz poslunosti, a graanin iz ljubavi prema domovini, pa se i po tome
razlikuju politiki kultovi mrtvih (Hettling 2009: 106). Ovo je vano pomenuti zbog
patriotizma kojim je uokviren pijetet prema pokojniku. Od Francuske revolucije
probio se nadstaleki karakter patriotizma koji iskazuje gledanje da je svaki graanin
i vojnik. Graanski smisao angamana proima sve nacionalne semantike kulta
mrtvih od 19 veka. U vezi sa tim je i pitanje da li su ast ili vrlina u sreditu prakse
seanja na mrtve? ast je uvek rezultat drutvenog pripisivanja i pripada onim
grupama koje pretenduju na naroiti ugled (plemii, naunici). Vrlina, pak, poiva

Todor Kulji: Grob i mo tanatosocioloka analiza sahrana...

599

daleko manje na drutvenom pripisivanju i stalekom diferenciranju. Vrlina je

inkluzivna. Svi graani mogu biti patriote. Drugim reima, graanska vrlina je
egalitarna i ne shvata se kao naroita staleka ast (Hettling 2009: 107). Osim toga,
vano je imati na umu da li je smrt zadesila elnika dok je bio na vlasti ili tek nakon
pada sa vlasti? Tito i Tuman su sahranjeni sa dravnim vojnim poastima, kao
oslobodioci i kao aktivni predsednici, Miloevi ne. Dok je seanje na Tita danas
lieno slubene normativne snage, Tuman je jo uvek u pamenju kao nacionalni
oslobodilac, a Miloevi je danas uokviren negativnim slubenim pamenjem.
Kod istraivanja komemorativnog pamenja ne treba zastati kod opisivanja
detalja pogrebnog ceremonijala i obrazaca posthumne kultizacije. Treba se uvek
osvrnuti i na to koji se kvalitet i kakav uinak pripisuju umrlom? Za koju grupu i
ustanovu se vezuje autoritet i slava pokojnika? Da li je kljuna vrlina umrlog pre
svega stradanje za partiju, klasu, naciju ili za dravu? O karakteru grupe za koju se
umrli rtvovao, dodue, posredno svedoi i liturgijski ceremonijal (verski ili
svetovni), protokolarni sastav uesnika sahrane i govor nad odrom laudatio
funebris. Nije teko uoiti da je kod Tita upadljiva spona, klasnog, partijskog,
dravnog i meunarodnog uinka, kod Tumana stranakog, nacionalnog i
dravnog, a kod Miloevia skoro iskljuivo partijskog. Voa kao simbol jedinstva
grupe nije nezamenljiv samo za ivota ve to ostaje, due ili krae, i nakon smrti.
Tito je ostao beskonkurentski simbol sve do raspada Jugoslavije, Tuman je jo
uvek nezamenljiv simbol osnivaa HDZ-e i hrvatske drave, a ime S. Miloevia je
izgubilo integrativnu snagu ove vrste.
Kod odgovora na pitanje za koje vrednosti se umrli vezuje, najpre treba uoiti
da li ga se seamo pre svega kao vojnika ili kao graanina? Kontekst seanja na
domae vladare je na prostoru bive Jugoslavije skoro uvek boraki. Pojam borca
podrazumeva dobrovoljnost rizikovanja i rtvovanja vlastitog ivota. U kojoj meri je
u arhitekturi spomenika prisutna vojna komponenta? Srueni Titovi i novopodignuti
Tumanovi spomenici su boraki i njihove spomenike tite borake udruge. Boraki
spomenici istiu hrabrost kao kvalitet naroite oslobodilake grupe spremne da
rizikuje ivot. Seanje na rat proima rituale, simbole i narative, podjednako one iz
NOB-e i Domovinskog rata. Uprostoravanje seanja na NOB je nesumnjivo uticalo
na organizaciju pamenja Domovinskog rata u Hrvatskoj. Ovde su ak naroitim
insceniranjem miksanja kostiju i spajanjem datuma integrisani mrtvi iz NOB-a i iz
Domovinskog rata. Naravno da spona nije bio Tito, nego novi oslobodilac Tuman.
Snana nacionalna oslobodilaka kultura seanja prisutna u Hrvatskoj (sa
Tumanom u sreditu seanja), zatim naroiti ceremonijali, koreografije i
komemoracije sa vojnim poastima permanentno odravaju Domovinski rat kao
osnovni okvir kolektivnog pamenja. I na Kosovu se danas izvojevana nezavisnost
na slian nain spomeniki uprostorava. U Srbiji se, meutim, nacionalna
koreografija ove vrste pomera unazad na 1. svetski rat i samo delom na osloboenje
1945. asna prolost nacije je u jezgru retorike i gramatike svakog nacionalnog

600

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

pamenja koje zaboravlja senke nacionalne prolosti. Kod komunistikih elnika

moralizam uokviruje oslobodioca klase, a ne nacije.

2.
Kako ceremonijal i protokol sahrane svedoe o simbolizaciji pokojnika treba
ukratko pokazati poreenjem sahrana i grobova Tita, Tumana i Miloevia? Ovo
tanatosocioloko poreenje se unapred usmerava na nekoliko izabranih pogrebnih
simbola i sadraja, ali ne zato to su drugi detalji bili nezanimljivi. Cilj je samo da se
istakne dramaturki efekat glavnih detalja ovih pogrebnih sveanosti.
Predsednik Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije Josip Broz Tito
sahranjen je sa svim dravnim i vojnim poastima 8.maja 1980. u Beogradu.
Poslednju poasnu strau drali su predstavnici svih republika i pokrajina. Pored
kovega poloenog na lafet ila je poasna pratnja od deset oficira i deset rudara i
metalaca. Iza kovega je koraao njegov autant, general JNA, a verskog obreda nije
bilo. Stiglo je 209 delegacija iz 127 drava, a procena je da je na sahrani bilo oko
700 000 ljudi. Oprotajne govore su drali predsedavajui Predsednitva CK SKJ
Stevan Doronjski i predsednik predsednitva SFRJ Lazar Kolievski. Doronjski je
rekao da je Tito simbol humanizma, socijalizma, slobodne misli, stvaralatva,
borbe za pravdu, bratstvo i jedinstvo, za ravnopravne odnose, za svet bez rata
(Oprotajni govor S. Doronjskog 1981: 302). Kolievski je u laudatio funebris
naglasio kao nerazruivo i velianstveno Titovo delo i kao neizbrisivi peat Titove
istorijske linosti suverenost, nezavisnost, samoupravljanje i jaanje bratstva i
jedinstva (Oprotajni govor L. Kolievskog 1981: 303). Istim povodom je Miroslav
Krlea zapisao da nas je napustio idealni barjaktar kantovske zamisli Svjetskog
Mira (Krlea 1981: 5). Tito je sputen u grob uz zvuke Internacionale i
jugoslovenske himne Hej Sloveni. Prema podacima iz Muzeja istorije Jugoslavije,
Kuu cvea u Beogradu je za trideset godina posetilo vie od 20 miliona ljudi,
onoliko koliko je otprilike Jugoslavija imala stanovnika u vreme Josipa Broza (Kako
istorija gleda Tita 2010).
Predsednik Republike Hrvatske Franjo Tuman sahranjen je 13.12. 1999. sa
dravnim, vojnim i verskim poastima. Kri je iz Predsjednikih dvora iznio general
krti, zapovjednik 4. poasne bojne i ef Tumanove tjelesne strae. Lijes su, uz
poasne zvuke bubnjeva, iznijela osmorica hrvatskih generala. Oprotajne govore
najviih dravnih funkcionera slualo je desetine hiljada ljudi. Vjerski obred
predvodio je nadbiskup zagrebaki Josip Bozani. Tumanova grobnica je
postavljena na Mirogoju odmah iza crkve Krista Kralja. Nakon pokopa graani su
zapjevali Rajska Djevo, kraljice Hrvata. Na komemoraciji je premijer Zlatko
Matea rekao: Povijest e zauvijek pamtiti da je upravo pod Vaim vodstvom i
stranke koju ste osnovali, hrvatski narod prvi put, nakon dugih devet stoljea
uspostavio samostalnu i suverenu hrvatsku dravu (Govor premijera Z.Matee
1999). Kako? Na programu pomirbe zavaenog hrvatstva, tj. na na odrednici

Todor Kulji: Grob i mo tanatosocioloka analiza sahrana...

601

starevianskog hrvatskoga povijesnog dravnog prava, uoblienog u slobodarskim

idejama velike Francuske revolucije...na radievskom opeovjeanskom
republikanizmu i tradiciji hrvatske ljevice i zavnohovske Hrvatske (Govor
premijera Z.Matee 1999). U laudatio funebris na grobu akademik I. Aralica je
rekao: Bili ste jedan od onih koji su, zaokupljeni svojom temeljnom milju da mali
narodi, s jednakim pravom kao i veliki, trebaju imati svoju dravu, posluali
evaneosku poruku da danju i nou ostanu budni, da bdiju i ekaju, ako misle
doekati ono to oekuju, jer nitko ne zna kad e oekivano doi. Vi ste znali uiti i
bdjeti, Vi ste znali trpjeti i oekivati, a kad je trenutak doao, Vi ste ostvarili svoju i
elju svoga naroda. Aralica je istakao Tumanovu zaslugu u nacionalnom
pomirenju: Najprije nacionalna drava s graanima koji su meusobno izmireni, a
potom ljudska prava i pluralna demokracija (Obraanje I. Aralice na
predsjednikovu grobu 1999).
Bivi predsednik Savezne Republike Jugoslavije i Republike Srbije Slobodan
Miloevi sahranjen je 18. marta 2006. u Poarevcu bez dravnih poasti i bez
prisustva porodice u dvoritu porodine kue njegove supruge M. Markovi.
Vrhovni savet odbrane je 13. marta 2006. odluio da nije dozvoljena upotreba
jedinica Vojske Srbije i Crne Gore u protokolu sahrane Miloevia. Govorili su
samo partijski funkcioneri. Oko 20.000 ljudi prethodno je prisustvovalo ispraaju
Miloevia na centralnom gradskom trgu u Poarevcu (Sahranjen Slobodan
Miloevi, Politika 18.03.2006). Sputen je u raku uz pesmu "Podmoskovske
veeri". Milorad Vueli je govorei o mrtvom komandantu na ispraaju u
Poarevcu istakao da su njegova ideja i ideal bili otadbina i sloboda, da je to
ovek koji je svojom traginom sudbinom obnovio mit o rtvovanju, ali rtva uvek
znai preporod, da je Miloevi svojom rtvom osnaio smisao pobune i pokazao
da je ona mogua i potrebna, da je David je pobedio Golijata (Govor M. Vuelia
na ispraaju Slobodana Miloevia). Akademik Mihailo Markovi je u laudatio
istakao da je Miloevi bio istinski internacionalist, kao to je bio i veliki Srbin i
da je imao smelosti da najveoj sili sveta kae NE, to je samo po sebi znailo Hag
i smrtnu presudu (Govor M. Markovia na ispraaju Slobodana Miloevia). Opela
nije bilo jer crkva nije dobila zvanian poziv da prisustvuje njegovom ispraaju.

3.
Kako itati pogrebni ceremonijal? Drugim reima, koji su prioriteti kod
tumaenja metafora i simbola pogrebnog ceremonijala? Najpre treba konstatovati (1)
koji grupni simboli preteu (vojni, civilni, klerikalni, radniki itd.), zatim (2) u
kakvoj su istorijskoj i politikoj konstelaciji smeteni, tj. koja je hegemona epohalna
svest doba, (3) ko definie laudatio funebris i kome se upuuje poruke ove vrste, (4)
koji idejni sadraji preteu u moralizmu nadgrobne retorike (verska, svetovna,
klasna, nacionalna, dravna ili partijska komponenta), (5) kakav je aktivizam
retorike (oslobodilaki, slubeni, revanistiki, izmiriteljski), (6) koje emocije treba

602

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

pobuditi (ponosa, sete, nepravde), (7) koje dimenzije pokojnikovog autoriteta i

ugleda su istaknute (regionalni,dravni ili nadravni), (8) koje su sredinje retorike
figure (pravda, domovina, nacija, demokratija), (9) koji su kljuni, a koji sporedni
uesnici ceremonijala i kakva je struktura oaloene pratnje.
Titova sahrana bez popova simbolie svetovne vrednosti ideologije koju je
branio (internacionalizam i socijalizam), ceremonijal Tumanovog pokopa jeste
simbol spone etnikog i verskog, a krst na Miloevievom grobu i odsustvo popova
nagovetavaju vrednosti i simbole izmeu pomenute dvojice. Kod sahrana sa
svetenikom smrt je seoba u bolji svet, a kod laika je re o odlasku tela i due u
nitavilo lieno odredita. U oba sluaja delo mrtvih ostaje ivima. U Jugoslaviji nije
bilo popova na sahranama dravnih poglavara skoro pola stolea, od pogreba kralja
Aleksandra 1934. do sprovoda F. Tumana 1999. i Z. inia 2003. godine.
Njihovo uvoenje u pogrebni ceremonijal visokih dravnih funkcionera jeste vana
simbolizacija vrednosnog zaokreta, dodue, ne u celini ka zagrobnom iracionalizmu,
ve vie ka nacionalnodravnom ekskluzivizmu. Pravoslavni i katoliki svetenici su
deo novog konfesionalizovanog dravnog identiteta. Cilj sveanih odedi i
ralanjenog liturgijskog ceremonijala nije samo sugeriranje neraskidive spone
zemaljskog i nebeskog nego je i demonstracija novog poloaja crkve u poretku
vlasti. Uvoenje svetenstva u poslesocijalistike dravne ceremonijale je krajem 20.
veka dodatni liturgijski simbol nacionalnog identiteta. Nisu popovi posrednici u
izlivanju boje milosti jer posveenje nije neophodno elnicima poslesocijalistikih
republikanskih reima. Klerikalizovanje raznih dravnih ceremonijala jeste ovde
upotpunjavanje nacionalnog identiteta konfesionalnom komponentom. Ako nacija
nema samo dravu, nego i vlastitu crkvu, onda ova uz vie oslonaca, makar i
simbolinih, deluje utemeljenije.
Upadljiva je razlika i u viziji neprijatelja. L. Kolievski je podvukao da se
Tito borio protiv sila zla,klasnog i nacionalnog neprijatelja, stranih zavojevaa i
eksploatacije (Oprotajni govor L. Kolievskog 1981: 303), a S.Doronjski je
istakao da se gladni seljaki sin i metalski radnik borio za socijalno i nacionalno
osloboenje protiv tuina,kapitalista, faizma i birokratskog dogmatizma
(Oprotajni govor S. Doronjskog 1981: 302). Matea je naveo da je pravo
hrvatskog naroda na samoodreenje bilo sputano jednostranakim centralizmom i
utopijom komunistikog drutva, pa je pod Tumanovim vodstvom hrvatski narod
ostvario "povijesne pobjede u svim politikim, vojnim i diplomatskim bitkama, na
tegobnom putu izbavljenja hrvatskog naroda iz jugoslavenskog i komunistikog
jarma" (Govor premijera Z. Matee 1999). Miloevi je ispraen kao komandant,
kao borac protiv Haga i najvee sile sveta (Govor M. Markovia na ispraaju
Slobodana Miloevia).
Iako su Tito i Tuman sahranjeni kao ratnici sa naglaenim slubenim vojnim
delom ceremonijala, Tumanov sprovod je upadljivo klerikalizovan, dok su Titov
lafet pratili radnici (rudari i metalci). Na Titovom grobu nema znaka, a na

Todor Kulji: Grob i mo tanatosocioloka analiza sahrana...

603

Tumanovom i Miloevievom stoji krst, iako je konfesionalizacija Miloevia

znatno diskretnija. Tuman je sahranjen na javnom groblju u blizini crkve, dok su
Tito i Miloevi pokopani izvan groblja u vlastitom domu. Dok je Titov grob danas
dravni mauzolej, o Miloevievom grobu se ne stara drava nego porodica. Ni
iskazana tuga nije bila istovetna. Dok su graani SFRJ alili pomalo nostalgino
Tita koji je umro prirodnom smru, tj. tugovali su zbog neminovnosti njegove smrti
u dubokoj starosti, dotle su pristalice Miloevia svog vou oalili kao ubijenog u
zatvoru, a ne kao onoga koji je umro prirodnom smru. Tugovanje za onima koji su
umrli nasilnom smru proeto je naroitim moralizmom i oseanjem duga grupe koji
se, po pravilu, zavrava zavetom za osvetom, odnosno za namirivanjem pravde.
Kada se uzme u obzir zvuni deo komemoracije, odnosno kada se porede
liturgijske pesme Rajska djevo kraljice Hrvata, Internacionala i himna Hej
Sloveni i balada Podmoskovske veeri mogu se dodatno uoiti razliite vrednosti
koje su pripisane umrlom. Tuman je simbol hrvatskog antijugoslovenskog
katoliciziranog nacionalizma i secesionizma, Tito klasnog internacionalizma i
Jugoslavije bez vodeeg naroda, a Miloevi srpskog nacionalizma i srpsko-ruske
srodnosti i prijateljstva. Na neki nain je to bio signal spoljnopolitikih kurseva
naslednika umrlih, tj. razlika izmeu prozapadnih, samostalnih jugoslovenskih i
proistonih usmerenja. Laudatio funebris izraava identitet govornika, tj. grupe u
ije ime se govori. Govornik najpre uspostavlja odnos prema sebi, a potom prema
mrtvom. Nedvosmislena je namera grupe da planski, manje ili vie verno,
rekonstruie smisao ivljenja mrtvog saobraavajui ga vlastitoj integraciji i
vrednostima. Odmah treba rei da gledano sa stanovita grupa kojima su pripadali,
aktivnost Tita, Tumana i Miloevia nije na sahranama iskrivljena. Ali je
domiljena, naroito onda kada je trebalo nagovestiti kurs dalje politike. Tako npr. o
razlikama u spoljnoj politici naslednika govori i to to je Tito posthumno oznaen
kao simbol mira, a Miloevi kao simbol otpora svetskoj sili.
ta jo svedoe govori nad odrom? To da je Tito stradalnik za partiju, klasu,
mir i za zajedniku dravu svih naroda, Tuman za naciju i samostalnu nacionalnu
dravu, a Miloevi za partiju i nacionalnu dravu koja se opirala nasilnim stranim
silama. Po prirodi stvari, na pogrebu je kod sve trojice rutinski istaknuta slava kao
osigura pamenja. Slava iri prostor seanja. Smrtno telo je zamenjeno besmrtnim
imenom. Demokratizacija slave je poela jo u antikoj Grkoj kada se smrt palog
borca sakralizovala kao smrt rtve. Slava je najbolji spomenik i seanje. To je
sredite zajednice seanja nacije ili drave. Vanije od ove rutinske retorike jeste
pitanje ko se stara o slavi pokojnika? O Titovoj slavi se direktno starala drava sve
do sloma Jugoslavije, Tuman se jo uvek slubeno harizmatizuje, dok posthumni
pijetet Miloevia, iako je bio na elu drave, nije slubeno zatien. Tito u
nostalginom seanju veine obinih ljudi vai za mirotvorca i zatitnika siromanih
klasa, Tuman je nacionalni oslobodilac, a Miloevi se danas uglavnom pamti kao
autoritarni upropastitelj.

604

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

Kod procene obima masovne i slubene pogrebne alosti ne treba zaboraviti

da je u prvom sluaju re o jednopartijskom reimu, a u drugom i treem se smrt
obeleavala u viepartijskim reimima. Realna alost, ali i rizik i strah od
neispoljavanja alosti svakako su bili vei kada je Tito umro, dok veeg rizika od
neiskazivanja tuge nije bilo za Tumanom niti za mrtvim Miloeviem. Po prirodi
stvari sahrana elnika i javno ispoljavanje alosti drugaiji su u jednopartijskom
nego u viepartijskom reimu. U socijalizmu je kritika umrlog elnika bila rizina.
Drava je redovnim godinjim komemoracijama i zvukom sirene u gradovima irom
Jugoslavije svakog 4. maja u 15 h spreavala tokom 1980-ih razlivanje i izbleivanje
tuge i pijeteta prema umrlom maralu. Oivljavana je psihika magija datuma Titove
smrti. Na slubenim komemoracijama drava je uvek iznova planski evocirala bol
zbog gubitka i osveavala masovna oseanja tuge i pijeteta. Vreme je pokazalo da je
odista vrlo iroka grupa oaloenih titoista u stvari sloeno mnotvo vrlo kolebljivo
u osnovnim vrednostima. Iako ni Tuman ni Miloevi nisu posthumno izbegli
razna svojatanja, ipak se njihove pristalice nisu toliko diferencirale, ak do stupnja
oruanog sukoba, kao to su to uinili Titovi sledbenici. Graanski rat u Jugoslaviji
su 1990-ih predvodili bivi titoisti. Zato se i moe rei da Titove pristalice odavno
ne ine delatno jedinstvo, dok su Tumanove jo uvek prilino homogene, a
Miloevieve znatno manje.
Treba pomenuti jo neke tanatosocioloke razlike. Svako predstavljanje
vladara kao izdignute, velianstvene figure oca nacije sugerira na sahrani zbijanje
redova oko umrlog roditelja, jaanje kohezije oaloene grupe. Sahrana je
demonstracija saglasnosti. To jeste naroito emocionalizovani grupni obred u kom
se mrtvi vladar pojavljuje kao ujedinjujui nacionalni simbol i simbol trajanja i
kontinuiteta drave. Na neki nain sahrana je vrsta porodinog skupa, jer pristalice,
koje vezuje potovanje mrtvog, spaja i prijatnost zbog spoznaje da pripadaju grupi
kojoj je na elu bio uvaavani pokojnik. Ponos, odanost i potovanje su funeralne
emocije. Ali i ovde valja uoiti neke vane razlike. Tumanova sahrana je pogreb
oca nacije koji je demonstrirao reenost u ouvanju ocepljene drave, dok je Tito bio
vie staratelj nego otac multinacionalne drave. Metafora otac (koja sugerira
istokrvnost) vie se koristi, a naravno vie i pristaje nacionalnom nego klasnom
voi. Ovo otuda to naciju vezuje toboe isto poreklo, koje se neretko euforino
biologizuje do genetske istokrvnosti, dok kod klase nema mistike ove vrste.
Predvodnik klase se na drugaiji nain harizmatizuje. On je pre uitelj koji
prosveuje sledbenike koje vee isti poloaj, a ne spaja ih isto poreklo i krv. Koliko
god bio harizmatizovan, klasni voa pokazuje put oslobaanja grupi koja ne
pretenduje na istokrvnost.
Ako se uz poreenje poeljne vizije drutva i vizije neprijatelja iz sadraja
laudatio funebris naslednika doda i protokolarni sastav uesnika sahrane bie jasnije
razlike izmeu Tita, Tumana i Miloevia. Na Titovoj sahrani bilo je prisutno 209
delegacija iz 128 zemalja (4 kralja, 31 predsednik republike, 22 premijera i 11
predsednika parlamenata) (Strane delegacije na sahrani predsjednika Tita 1981:

Todor Kulji: Grob i mo tanatosocioloka analiza sahrana...

605

294),Tumanovoj sahrani prisustvovali su samo turski predsednik republike i

maarski premijer, a na sprovodu Miloevia bio je samo ruski ambasador. Preko
slubenih pogrebnih ceremonijala se na poseban nain predstavlja drava svetu.
Tako je sahrana predsednika Nemake F.Eberta (Ebert) 1925. bila ritualna
demonstracija prve nemake republike, a sprovod V.Branta (Brandt) 1984.
simbolizovao je antinacistiku Nemaku. Sahrana V.erila (Churchil) 1965. je
doivljavana kao rekvijem za V.Britaniju kao veliku silu (Kanadin 2002: 232), a
sline strepnje za Jugoslaviju bilo je i kod oaloenih na Titovoj sahrani iako je
drava nastojala da kroz rasko Titove sahrane i prisustvo brojnih uglednika osnai
veru u stabilnost i trajnost Jugoslavije. Titov pogreb, koji je okupio do tada najvie
dravnika u svetu, bio je simbol mira. alost se ideoloki kanalie i na naroit nain
izdie na sahrani poginulog vojnika. To je prilika da se osnai jedinstvo preko
legende o junakoj borbi, a uinak poginulih se na patetian nain esto konstruie.
Vrhunac cinine instrumentalizacije bila je sahrana feldmarala Romela (Rommel)
koga je Hitler oktobra 1944. prinudio na samoubistvo (zbog njegove veze sa
zaverenicima od 20 jula 1944), pa mu je potom priredio veliku slubenu sahranu u
Ulmu. Laudatio je u ime Hitlera drao generalfeldmaal Gerd fon Rundtet
(Rundstedt) koji je istakao herojsku smrt Romela. Ubistvo zbog izdaje je na sahrani
preusmereno u dravnu poast. Instrumentalizacija ratnih pogibija bila je i u SFRJ
vrlo iroka i razuena, a danas to ini Hrvatska mitiziranjem Domovinskog rata.
Samo se pobednika vlast moe pravdati smru izginulih. Poraeni ne. Antifaisti su
to mogli initi 1945, Italija i Nemaka ne. Smrt boraca mogu koristiti samo
pobednici. Slino se zbilo 1995. u Hrvatskoj, ali ne i u Srbiji koja nema spomenika
borcima iz 1990-ih. I ovom okolnou treba tumaiti i neke vane simboline razlike
kod sahrana pobednika Tumana i poraenog Miloevia.

4.
Opisani grobovi su topografija slave, poraza i nostalgije. Tumanov grob je
izdignut na javnom otvorenom prostoru glavnog grada Zagreba, centralnom groblju
Mirogoj. Smeten je uz kapelu Krista kralja, monumentalan je i mesto je slubenog
seanja. Reim tu polae vence i odaje poast prvom predsedniku nezavisne
Hrvatske. Tome nasuprot, grob predsednika Srbije S. Miloevia je porodini i
zakljuan je u dvoritu porodine kue njegove supruge M. Markovi u Poarevcu.
Drava ne polae vence, nego samo Miloevieva partija. Za razliku od
Miloevievog groba, o Titovom grobu i mauzoleju stara se drava. Mauzolej
predsednika SFRJ jeste slubeno mesto seanja Srbije, ali je uglavnom lieno
emocija, dravnih poasti i opasnosti od devastiranja. Ohlaeno je, premda je
nostalgino. Vie je meta radoznalih turista, nego Titovih pristalica i protivnika.
Grob predsednika Tumana, koji je u pobednikom ratu izvojevao nezavisnost
Hrvatske, jeste predmet potovanja i vano dravno mesto seanja i zahvalnosti
Hrvatske. Nije li grob u istom ratu poraenog srpskog predsednika Miloevia zbog
nacionalnog debakla za dravu nevaan? Da li je sahranjen iza zatvorenih vrata zbog

606

SOCIOLOGIJA, Vol. LIV (2012), N 4

mogueg revanizma autoritarnoj Miloevievoj politici prema opoziciji? Kako bilo,

dok se hrvatski predsednik slubeno potuje, predsednik Srbije je stigmatizovan kao
despot i kao gubitnik, a grob mu je znamen neuspenog identiteta. Otuda pripada
porodinom, a ne javnom mestu seanja. Grob Tita, nadnacionalnog predsednika
nestale drave Jugoslavije, jeste javno mesto seanja, ali za dravu nije mesto
nacionalnog identiteta, nego je tek posredno vano kao turistiko mesto seanja i
kao nostalgino mesto slomljenog jugoslovenskog identiteta. Simboliki kapital
ovih grobova zavisie od interesa hegemonih grupa u budunosti. Vreme e pokazati
kojem grobu vie pristoji poruka koju je Zmaj uputio sa mesta ukopa ure Jakia:
Ti grobovi nisu rake /ve kolevke novih snaga.

Literatura
Arijes, Filip (1989): Eseji o istoriji smrti na Zapadu od srednjeg veka do naih dana,
(prevod sa francuskog), Beograd, Rad (1.Edit. 1975).
Assmann, Alaida (2006): Der Lange Schatten der Vergangenheit Erinnerungskultur und
Geschichtspolitik, Beck, Mnchen.
Bilo je asno ivjeti s Titom kako su jugoslavenski novinari i foto-reporteri zabiljeili
dramu posljednje Titove bitke i sedam najtunijih dana Jugoslavije (1981), Zagreb,
Mladost.
Govor akademika profesora dr Mihaila Markovia na ispraaju Slobodana Miloevia 18.
marta 2006. godine u Beogradu. http://www.pecat.co.rs/wp-content/uploads/2010/02/
mihajlo-markovic (poseeno decembra 2011).
Govor premijera Z. Matee na komemoraciji predsjedniku Tumanu 1999. godine.
www.predsjednik.hr/GovorZlatkaMatese (poseeno decembra 2011).
Govor Milorada Vuelia na ispraaju Slobodana Miloevia u Poarevcu, 18. marta 2006.
godine.
http://www.pecat.co.rs/2011/03/milorad-vucelic-o-slobodanu-milosevicu/
(poseeno decembra 2011).
Hettling, Manfred (2009): Politischer Totenkult im internationalen Vergleich, Berliner
Debatte Initial 20, 3 104-116.
Hobsbom, Erik/ Rejnder, Terens (ur.) (2002): Izmiljanje tradicije,(prevod s engleskog)
Beograd, Biblioteka XX vek (1. Edit. 1983).
Kako istorija gleda Tita (2010): Politika 4. 5. 2010.
Kanadin Dejvid (2002): Kontekst, izvoenje i znaenje rituala: britanska monarhija i
izmiljanje tradicije, c. 1820-1977, u Hobsbom, E., Rejnder, T., (ur.) Izmiljanje
tradicije: str.149-245.
Krlea, Miroslav (1981): Barjaktar svjetskog mira, u Bilo je asno ivjeti s Titom, str. 5.
Obraanje Ivana Aralice na predsjednikovu grobu 1999: http://www.predsjednik.hr/
Govor_Ivana_Aralice (poseeno decembra 2011).
Oprotajni govor Stevana Doronjskog (1981) u Bilo je asno ivjeti s Titom, str. 299-302.
Oprotajni govor Lazara Kolievskog (1981) u Bilo je asno ivjeti s Titom, str. 303.
Strane delegacije na sahrani predsjednika Tita (1981) u Bilo je asno ivjeti s Titom, str. 294