ISTRAIVAKI TIM 7

Mile Bjelajac, Voa tima

Ozren unec, Voa tima
Mieczyslaw Boduszynski
Raphael Draschtak

Igor Graovac
Sally Kent
Rdiger Malli

Srdja Pavlovi
Jason Vui

Rat u Hrvatskoj, 1991-1995

Mile Bjelajac i Ozren unec

UVODNE NAPOMENE

Metodologija i izvori
Vojne organizacije proizvode velike koliine dokumenata koji
obuhvataju sve aspekte njihove delatnosti, od stratekog planiranja i
odluivanja do izvetaja o upotrbi lakog naoruanja. Kada se arhivi
ovore i dokumenti postanu pristupani, onda je relativno lako za vojne
istoriare da rekonstruiu dogaaje u kojima je vojska uestvovala. Kada
doe do vojnih dejstava jedinica na ratitu, obilna dokumentacija
obezbeuje veoma detaljn prikaz koji ak ponekad vodi i ka preteranom
detaljisanju. Ali takoe postoje vojne organizacije, ratovi i pojedinani
dogaaji koje je teko rekonstruisati. Pouzdani podaci ponekad nedostaju
1

ili su nedostupni, ili mogu biti sporni u odnosu na sutinu dogaaja tako
da ga ni jedan dokument ne moe rasvetliti. Komplikovani politiki
faktori i jednostavni, ali osnovni nedostaci ljudske prirode, takoe
predstavljaju izazov za bilo kakvu preciznu rekonstrukciju.
Oruani sukob u bivoj Jugoslaviji postao je tema mnogobrojnih
literalnih dela. Meu njima se nalazi i nekoliko memoara
ili
dokumentarnog materijala kojeg su napisale kljune figure ali i manje
bitni uesnici u sukobu, poevi od meunarodnih posrednika i lokalnih
politiara do vojnika, civila i novinara koji su bili svedoci dogaaja.
Nauna istraivanja su takoe sve zastupljenija. Ipak, mnoge knjige i
lanci odraavaju subjektivne prikaze njihovih autora. U memoarima
uesnika koji su bili podreeni bilo politikim ili vojnim organima,
obino postoji snaan opravdavajui stav da bi se odbranile vlastite
procene i dela. Izdavanje takvih radova obino izaziva diskusije u kojima
bivi suparnici ili protivnici autora nastoje da iznesu svoje poglede. Na
ovaj nain se retko dolazi do povoljnog rezultata; mnogo ee dolazi do
obnavljanja starih polemika bez mogunosti za otvaranje novih
perspektiva.
Rat u Hrvatskoj 1990-1995 ne predstavlja nikakav izuzetak. Pored
oiglednih razloga zbog kojih je teko oekivati da nauni, ne-militantni,
objektivni i uravnoteen istorijski prikaz bude napisan samo deceniju
nakon zavretka sukoba, postoji takoe i mnogo specifinih prepreka i
smetnji koje oteavaju postizanje takvog rezultata. Ove prepreke
nastavljaju veoma da utiu na trenutne stavove javnosti i akademske
zajednice.
Prvo, neki od najvanijih dogaaja u ratu nisu bili u opte nikada
ni dokumentovani; mnoge dalekosene i odluujue akcije bile su
rezultat dogovora kojeg su sainili donosioci odluka i o kojima se
raspravljalo u uskim krugovima, bez ikakvog pisanog zapisa. Data
priroda ovih odluka i injenica da mnogi vani centri moi u sutini nisu
bili podravani od strane drave, bez odgovarajue administrativne
infrastrukture i podrke, predstavlja veoma ozbiljan problem za istorijsku
rekonstrukciju. Osnovni temeljni podaci, kao na primer taan broj, vrsta i
struktura stradalih, naroito na srpskoj strani, u opte ne postoji. Ovo
otvara mogunost razliitim manipulacijama.

Drugo, mnogi dokumenti su jednostavno izgubljeni ili namerno

uniteni zbog ratnih okolnosti ili zato to su vlasi ili pojedinci eleli da
unite dokaze o svojim aktivnostima i namerama.1 Neki akteri, kao to su
ratne vojne i civilne vlasti i organizacije hrvatskih Srba, potpuno su
nestale tokom rata i njihova dokumentacija je samo delimino sauvana.
Tree, arhivi nekadanjih neprijatelja jo uvek su u velikoj meri
zatvoreni za naune radnike, a znaajni dokumenti su i dalje
nepristupani. S druge strane, mnogi pojedinci su iz razliitih razloga
prisvojili dokumente koji bi u normalnim okolnostima bili deo zvaninih
arhiva (arhivistiki eksperti u Hrvatskoj su ustanovili da je broj
originalnih dokumenata koji se nalaze u privatnom vlasnitvu najmanje
jednak broju onih koji su u dravnim arhivima). Pristup arhivima jo
uvek zavisi od nahoernja vlasti koje paljivo odmeravaju kome to da
odobre; podobnost nije zvanino ustanovljena ve se odreuje na
individualnoj osnovi. Nauni radnici, bez mogunosti da sistematski rade
u arhivima, nee biti u mogunosti da steknu taan uvid u ono ta se
deavalo i zato.
etvrto, rat je ostavio neke nereene probleme. Pre svega, ovde se
postavlja pitanje odugovlaenja krivinog postupka za ratne zloine.
Meunarodni Krivini Sud za Bivu Jugoslaviju (ICTY), kojeg su UN
osnovale 1993, jo uvek vodi sudski postupak zbog krenja
meunarodnih odredbi ljudskih prava. Izruivanje glavnih optuenika iz
njihovih zemalja Meunarodnom Tribunalu trajalo je predugo i bilo je
izvreno pod pritiskom. Politike elite su strahovale da bi njihovi reimi
bili destabilizovani zbog optunica ili izruenja osoba koje su smatrane
narodnim herojima u nacionalistikim krugovima, i zbog uzavrelih
politikih rasprava koje su potom usledile u svim etnikim zajednicama.
S druge strane, mnogi uesnici u ratu su nevoljno pisali ili priali o
1

Deplasirani ili izgubljeni dokumenti u vezi sa ratom igraju znaajnu ulogu u

krivinom postupku protiv ratnih kriminalaca ak i deceniju nakon kraja rata.
Meunarodni Krivini Sud za bivu Jugoslaviju (ICTY) traio je od vlada da
obezbede hiljade dokumenata. One se obino obaveu, mada ponekad ak ni sudski
pozivi nisu ispotovani. Poslednji primer takvog delovanja vezan je za medicinsku
dokumentaciju generala Ratka Mladia.U nameri da locira optuenog, ICTY je izdao
nareenje da se ovi dokumenti, koji obuhvataju priod nakon 1995, predaju tuiocu.
Vojna Medicinska Akademija (VMA centralna vojna bolnica) u Beogradu, gde je
Mladi leen nakon rata, izjavila je da ne poseduje te dokumente. ( Danas, 12. januar
2005.)
3

svojim ratnim iskustvima, strahujui da bi i oni takoe mogli zavriti u

Hagu. Sve ove okolnosti stvorile su nepovoljne uslove za slobodno,
nepristrasno i nezavisno istraivanje. Svaka izdata knjiga ili rad mogli su
biti vieni kao dodatni dokazi u rukama tuioca. Istraiva bi stoga bio
uvuen ne samo u pravni postupak pred Meunarodnim Tribunalom, ve
i u domau politiku raspravu koja bi se rasplamsala skoro svaki put
nakon objavljivanja rezultata istraivanja. Povrh svega, politiki razvoj
ili ak identiteti naroda koji su uestvovali u ratu, veoma zavise od
interpretacije skoranje istorije. Postoji sklonost da se dogaaji i linosti
prikazuju crno - belo. Svaka nacija razvila je svoje obrazce istina koje
se jednostavno ne mogu dovoditi u pitanje i koje imaju status svetinje u
nacionalnoj ideologiji i politici. Onog drugog je uvek trebalo okriviti.
Iz toga razloga neposredne rtve rata ili ak i itava populacija
jednostavno nije mogla prihvatiti da njihova sudbina nije samo posledica
zlonamernosti i kriminalnog ina neprijatelja, ve takoe pogrenih
procena i zabluda svojih sopstvenih voa. Sami istraivai oseaju
obavezu prema svom narodu i ne ele da posipaju so po ranama; oni
ispoljavaju pristrasnost ak i ne znajui za to.
Peto, rukovoenje ratom u Hrvatskoj imalo je mnoge osobenosti
koje se ne mogu objasniti uobiajenom logikom istorijske i drutvene
nauke. U ovome ratu je bilo mnogo vojnih operacija koje jednostavno
nemaju nikakvog smisla u uobiajenoj vojnoj doktrini; postojei motivi,
objektivne okolnosti i oekivane posledice izvesnih akcija ponekad se
jednostavno ne uklapaju i ne prikazuju koherentnu priu. Zbunjeni zbog
nemogunosti racionalnog objanjenja, sveopat javnost i istraivai
otuda su nastojali da prue objanjenja zasnovana na raznim oblicima
teorije zavere ili na uproenim istorijskim objanjenjima. Stvari su
izgubile pravi smisao ak i kada se nita ne nalazi iza njih. Stoga je bilo
teko dobiti jednostavna objanjenja, a dogaaji koji su sami po sebi bili
komplikovani objanjavani su jo komplikovanijom interpretacijom.
Razlozi za to bili su oigledni. Svi ratovi voeni su iz politikih pobuda
a vojne akcije obino samo sprovode politike ciljeve u praktine vojne
zadatke. Ponekad se vojne akcije mogu jasno shvatiti kao oigledno
sredstvo za postizanje javno proklamovanih ideolokih vrednosti i
politikih ciljeva (npr. nacistika rasistika teorija i potraga za
Lebensraum i napad na Sovjetski Savez 1941); ali u drugim sluajevima,
kada zbog razliitih razloga politiki ciljevi nisu jasno artikulisani, vojne
akcije postaju neshvatljive i teko razumljive. Politiki ciljevi kod
mnogih uesnika u ratu u Hrvatskoj bili su esto ne samo loe definisani,
4

konfuzni i zasnovani na loim pretpostavkama, ve su se takoe i

radikalno menjali kako je vreme odmicalo. To znai da se o vojnim
operacijama ne moe suditi iz pojedinane perspektive, valjane za za sve
situacije i sva vremena. Takoe postoji i opta sklonost ka odloenim
objanjenjima koja ne mogu biti plodonosna u sloenoj istorijskoj
situaciji.
esto, postoji opti problem u vezi sa izvorima za nedavnu
istoriju. Rad sa podacima dostupnim u optim izvorima krije u sebi
mnoge opasnosti. Medijski izvetaji i memoarska literatura esto
odraavaju sklonost politikim ubeenjima, pripadnosti i programu rada
svojih autora i urednika. Dosta je teko otkriti ta se zaista dogodilo; ali
mnogi autori koji su svoj zadatak shvatili odgovorno i koji su svesni
znaaja svoji postupaka, ponekad izaberu da prikriju svoje prave namere
i saznanja. Istraivanje se zbog ovoga esto svodi samo na upranjavanje
smiljenog rukovanja dogaajima.
Na kraju svega, preputen je sopstvenim zamislima i bez
mogunosti da uini neto vie sem, da na osnovu dostupnih
dokumentima i hronoloke rekonstrukcije, pokua da proceni koje
interpretacije mogu biti istinitije. Naravno, postoje neki estiti i pouzdani
prikazi i zbirke, kao to je Yugoslavia: Death of a Nation od Laura Silver
i Allan Little, svakako najcitiraniji rad vezan za jugoslovensku dramu,
kao i radovi Tim Judah i Marcus Tanner.2 Mediji kao istorijski izvor
nedavnih sukoba predstavljaju problem na koji su ukazali mnogi ugledni
nauni radnici posveeni balkanskoj i jugoslovenskoj istorij. Neki
naunici su sve pokuaje da se medijski izvetaji iskoriste kao izvori
okarakterisali poput Instant istorije (Stokes et alia, 1996). Ipak, bez
medijskih izvetaja veina istraivanja bila bi nemogua.

Laura Silber and Allan Little Yugoslavia: Death of a Nation. (London, 1996); Tim
Judah, The Serbs. History, Myth and the Destruction of Yugoslavia. (2.izd. New
Haven and London,2000) i Marcus Tanner, Croatia: a Nation Forged in War (New
Haven & London, 1997). Poluzvanian CIA izvetaj o ratu u bivoj Jugoslaviji,
Balkan Battlegrounds: A Military History of Yugoslav Conflict, 1990 1995
(Washington D.C, 2002), takoe se veoma mnogo oslanja na rad Silber i Little, ali
nije nadmaio preciznost svog izvora.
5

Meu - i unutaretiki sporovi

Sve ove i druge prepreke ine istraivanje rata u Hrvatskoj tekim
i komplikovanim. ak i ako su injenice proverene, i obe strane se slau
o njima, njihovo znaenje se i dalje moe interpretirati na kontradiktorne
naine u razliitim zajednicama. Sve zavisi od toga ko ih iznosi, tako da i
akademski rad moe postati odlian primer kako kolektivno oblikovanje
stvarnosti zaista deluje.3
Lista spornih tema u vezi rata u Hrvatskoj je obimna. Ona se
ogleda u podeli koja postoji izmeu glavnih struja hrvatskih i srpskih
interpretacija a koje se obino meusobno iskljuuju. Takoe postoje i
neke interpretacije stranih istraivaa, u manjoj meri domaih, a ponekad
ak i od strane vladinih slubenika koje se razlikuju od opte prihvaenih
narodnih pogleda. S obzirom na prirodu rata i razliitih stavova o njemu
kod raznih slojeva i grupa, rat u Hrvatskoj ima najmanje tri glavne vrste
sporova: hrvatsko-hrvatski, srpsko-hrvatski i srpsko-srpski.4 Ova
3

Meu mnogim primerima o tome kako neka injenica moe biti razliito
interpretirana, pomenuemo samo jedan koji verno doarava kako kolektivna svest
dobija prednost u odnosu na svako drugo znaenje. Dobro je poznato da je
Jugoslovenska Narodna Armija (JNA) imala veliki broj vojnih postrojenja u
Hrvatskoj - kasrne, skladita, strelita, itd. Hrvati su prigovarali da su ova postrojenja
smetena u predele naseljene srpskim stanovnitvom i da je na taj nain JNA
pokazala svoj srpski karakter i nepoverenje prema Hrvatima. Mile Daki, jedan od
ideologa i hroniara srpske pobune u Hrvatskoj, potvrdio je da se bez i jednog
izuzetka postrojenja zaista nalaze u srpskim oblastima, ali je izneo i miljenje da je
to deo genocida nad Srbima u Jugoslaviji. Srbi su, objasnio je, bili primorani da
napuste svoja imanja zbog vojnih postrojenja (bili su i obeteeni) ali ni jedan Hrvat
nije morao da napusti svoje zemljite i tako su Srbi onemogueni da ive na svojoj
zemlji predaka, Mile Daki, Srpska Krajina: Istorijski temelji i nastanak (Knin,
1994), 43-44.
4
Uoavanja i komentari J.B. Allcocka veoma su korisni za razradu ideje koja je ovde
predstavljena. On je primetio da postoji ekstremno snano neslaganje u odnosima
izmeu veine, ako ne i svih, oblasti sporova kojima se bavimo. Autori bi eleli da
naglase da njihova namera nije da arbitriraju izmeu ovde definisanih razliitih
interpretacija, niti da sude ko je odgovoran za izbijanje rata ili kome pripadaju
odreena istorijska prava. Na cilj je skromniji - pre svega da ukae na postojee
sporove i njihove zastupnike u javnosti, literaturi i nauci; a potom da doprinese
boljem razumevanju o tome kako su ta gledita utemeljena. Takoe bi eleli da
ponudimo nae zakljuke i uvide u vezi sa namerama, dogaajima, vojnim
operacijama i posledicama rata u Hrvatskoj, zasnovane na temeljnom istraivanju
koje na ovome mestu nije mogue detaljno izloiti. Na doprinos se zasniva na
6

klasifikacija pomae nam da razumemo i procenimo razliite pristupe u

naunoj literaturi. Ponekad se ova tri spora preklapaju. Potrebno je
naglasiti da se neka specifina pitanja poput etnikog ienja, uea
meunarodne zajednice ili uloge JNA, pojavljuju u sva tri tipa ovih
sporova. Suprotna gledita, kao hrvatski i srpski, mogu se razmatrati kao
slika prolosti koja je odjednom nastala i nikada nije prestala da postoji.
Istoriar ili analitiar trebao bi ovo prepoznati kao deo mozaika prolosti.
Niko ne moe porei da je veina Hrvata doivela JNA kao agresora
protiv hrvatske domovine ili drave. Sa druge strane, lokalni Srbi
insistirali su na tome da je njihov otpor bio oblik legitimne samoodbrane
protiv naruavanja njihovih konstitucionih prava sa ciljem odbrane
svojih ivota. U nekom smislu, ni Hrvati ni Srbi ne mogu se meusobno
sloiti.
Ovde se glavna tema odnosi na pitanje nacionalnog porekla i
identiteta.5 Uprkos toga, sporove je esto odlikovala izvesna slinosti
kod obe strane. Vojni generali meusobno su se raspravljali o zaslugama
ili neuspesima, ukazivali na tana predvianja ili pogreke, i stavljali
akcenat na uvaavanje realnosti. 'Sporovi' su takoe izbijali unutar svake
etnike ili druge socijalno definisane grupe, kada bi se neko usudio da
obelodani neprijatne injenice, ukljuujui i one koje su preispitivale
utemeljene 'istine'.
Razmatrajui meuetike razmirice, potrebno je naglasiti da su
srpski i hrvatski stavovi sastavni deo kompleksne istorijske predstave
prolosti (rat u ovom sluaju), i tako ih treba i sagledati. Ako bi se
oslobodili oiglednog preterivanja, manipulacija i mitova, ovi stavovi bi
imali izvesni legitimitet i trebalo bi ih ozbiljno shvatiti. Jednostavni
kompromisi meu naunim radnicima ne mogu odrediti osnovne
metodoloke principe u dostizanju 'konane istine' u vezi dogaaja koji
se preispituju. Buduim itaocima nee biti pruen neosporni prikaz
datih dogaaja, jer e uvek morati da se sreu sa barem izvesnim
oprenostima u materijalu, nakon ega bi trebati da formiraju svoje
sopstvene zakljuke. Preispitivanje sporova koji postoje i koji e se
najverovatnije pojaviti u budunosti, i itav niz argumenata koji su sa
nedavno dostupnim izvorima, literaturi i linom uvidu u memoare i dnevnike kako
znaajnih uesnika tako i obinih ljudi.
5
U vezi srpsko-srpskih sporova vano je podsetiti se da su Srbi u (iz) Hrvatskoj imali
drugaije poglede od Srba iz Srbije, od samog poetka Jugoslovenske krize, tokom
rata i posle njega.
7

njima povezani, ne bi trebali da zamagle sliku ve samo da pomognu

naunicima da pronau njihovo bolje tumaenje.
Robert Hayden je razmatrao problem intelektualne zaslepljenosti u
vezi tretiranja sukoba u koji su ukljuene aktivne politike zajednice. On
upozorava:
Dugotrajni meunarodni konflikti obino iznedre vie partizana
nego naunika; ako je istina prva novinarska rtva rata,
objektivnost je prva nauna rtva. Akademske rasprave o bivoj
Jugoslaviji su polarizovane upravo kao i one koje se bave
nastankom Izraela ili podelom Kipra, uz dozu kriticizma koja
esto vie zavisi od toga da li rad odraava autorove ve u napred
odreene stavove, umesto koherentnosti njegove teorije ili
pouzdanosti i koliine argumenata kojim raspolae. Kada jedna od
zaraenih strana u takvom konfliktu pobedi na politikom planu
ona obino dobije i akademsku bitku, i zato analize ukazuju da
politiku koja je dobila, u stvari, stremi ka pogrenim procenama.
Politika hegemonije stvara intelektualnu zaslepljenost.6
Izvesno je da politika reenja ne mogu sluiti kao nacrt za nauno
istraivanje. Nauni radnici koji se bave nedavnom istorijom ili
drutvenim razvojem nisu potpuno bespomoni u obavljanju svog
zadatka. Ipak, kao to je i ranije pomenuto, oni se susreu sa izvesnim
ogranienjima.

PREGLED: NEKI SPORNI DOGAAJI I TEME

Uzroci rata
Jedan od najveih sporova itavog sukoba odnosi se na razloge
srpske pobune. U hrvatsko objanjenje za uzroke rata uljkueno je i
uverenje da su Srbi razradili plan za uspostavljanje Velike Srbije. Po
ovoj interpretaciji, Miloevi je hrvatske Srbe ohrabrio da podignu
ustanak kako bi zauzeo pojedine delove Hrvatske i stvorio Veliku Srbiju,
6

Robert Hayden, Blueprints for House Divided (Ann Arbor, 1999), 18-19.
8

uz napomenu da Srbi nikada nisu imali valjani razlog za opuanu

pobunu. Po ovoj idejnoj frakciji, taj plan je utemeljen u raznim
politikim teorijama i programima XIX (Garaanin) i XX veka koje su
potom usvojili srpski intelektualci (Memorandum Srpske akademije
nauka i umetnosti, delimino objavljen 1987) i Miloevi. Glavni uzrok
rata bila je tenje da se nastavi sa teritorijalnim proirenjem Srbije. Meu
dokazima ove tvrdnje nalaze se i nekie neosporne injenice: (a) uz
pomo vie iznenadnih politikih poteza Miloevi je ponitio
autonomije Kosova i Vojvodine i time ukinuo Ustav Jugoslavije iz 1974;
(b) Miloevi je objavio da 'svi Srbi moraju da ive u jednoj dravi' ime
je zanemarena injenicu da su republike bile drave, i time otvoriajui
put 'prekrajanju granica'; (c) hrvatski Srbi otpoeli su sa
demonstracijama i drugim aktivnostima tokom 1989, tvrdei da 'Ovo je
Srbija'. Ovo se desilo pre nego to je u Hrvatskoj dolo do bilo kakvog
politikog razvoja koji je mogao predstavljati opasnost za opstanak i
status Srba u Hrvatskoj.
Srpska strana je rutinski ukazivala da se proglaavanje novoga
Ustava republike Hrvatske u decembru 1990, meu Srbima stvorio strah
da bi se sada mogle ponoviti patnje kojima su bili podvrgnuti tokom
ustakog reima 1941-1945. Oni su se protivili formulaciji Ustava po
kojoj se hrvatski Srbi liavaju statusa 'konstutacionog naroda' i 'svode' na
status 'manjine', i izrazili brigu zbog ekstremne nacionalistike politike
nove vladajue partije Hrvatske Demokratske Zajednice (HDZ).
Izvesno je da HDZ nije pokazala mnogo oseajnosti prema Srbima u
Hrvatskoj, i nije uinila gotovo nita da Srbe ubedi u svoje dobre
namere. Hrvati su nameravali da se odvoje od Jugoslavije to je i bio
sastavni deo njihovog politikog i nacionalnog osloboenja, ali je ovaj
legitimni cilj bio ponekad zamagljen sa drugim politikim pobudama
koje su zastraivale hrvatske Srbe. Tano je da su neki ekstremno
desniarski politiki krugovi gajili nostalgiju i elju za obnavljanjem
Nezavisne Drave Hrvatske (NDH), faistike marionete iz Drugog
svetskog rata.7 Svakako treba imati na umu da se u socijalistikoj
7

Hrvatski istoriar Ivan Goldtajn predstavio je spisak profaistikih stavova sa

poetka perioda demokratizacije ranih 1990-ih: Velika veina Hrvata burno je
pozdravila pad komunizma i uspostavljanje nove vlade sa nacionalnim predznakom.
Masovni skupovi i razne proslave bile su organizovane u Zagrebu i irom Hrvatske.
Veliki broj partizanskih spomenika koje su postavile komunistike vlasti bili su
uniteni a hrvatski nacionalni simboli dobili su drugi znaaj. Ulicama koje su nosile
nazive poznatih Srba ili gradovima sa srpskim imenima ubrzo su data nova imena sa
9

Jugoslaviji svako pominjanje nacionalnih prava, bez obzira koliko su ti

zahtevi bili demokratski, karakterisalo kao 'nacionalistiko' ili
'ekstremistiko'. Zbog toga su Hrvati esto okarakterisani kao ustae od
strane Srba, kao to je vano i naglasiti da je tokom 1990-1991 postojala
izvesna doza ustakog preporodau Hrvatskoj.8 Ovo nije izazivalo samo
strah kod Srba, ve je ilo i na ruku Miloevievom nacionalistikom
programu. Neki Srbi su se poeli pribojavali ponavljanja 1941, i
socijalistiku Jugoslaviju smatrati za garant svoje line i nacionalne
bezbednosti. Pojedini hrvatski istoriari pripremili su dosta
dokumentovanih detalja koji su potkrepili tezu da su neki hrvatski potezi
morali isprovocirati Srbe.9
Srbi su se oseali nelagodno u vezi sa razvojem dogaaja u emu
su uvideli slinost sa situacijom koja ih je zadesila 1941-1945 kada su
Srbi bili rtve progona pa ak i genocida. U svakom sluaju, njihova
hrvatskom simbolikom. Trg rtava faizma u Zagrebu postao je Trg hrvatskih
velikana. Brojni politiki prognanici momentalno su se vratili iz dijaspore u
Hrvatsku, ukljuujui i neke pro-ustaki nastrojene, donevi sa sobom neke svoje
stare ekstremistike poglede koje se nisu plaili da javno iskau. Tuman je proglasio
politiki izmirenja svih Hrvata, to je podrazumevalo i toleranciju prema
ekstremnom nacionalizmu. Mnogi lanovi nove vlasti bili su opijeni uspehom i
ponaali se kao da su zaboravili, ili moda samo podcenili, injenicu da se Hrvatska
jo uvek nalazila u sastavu Jugoslavije sa preko vie od pola miliona srpskih graana
koji su bili skloni Jugoslaviji i sve vie manipulisani iz Srbije (Goldtajn, Croatia: A
History (London, 2000), 211-212). On je naglasio da je u tim okolnostima slobodna
tampa poela da se bavi nekadanjim tabu temama i ukazao na pokuaje da se NDH
rehabilituje, ili barem njena istorijska slika ulepa.
8
Tumanov prvi ministar odbrane, general Martin pegelj, objavio je kasnije da su
primedbe JNA o ponovnom obnavljanju ustatva u Hrvatskoj bile veoma utemeljene:
Propaganda vojnog vrha bila je toliko besramna kao i srpsko isticanje opasnosti od
ustatva u Hrvatskoj, nalik na 1941, Naalost, ovo je bilo samo delimino tano.
Ustatvo je doneto spolja, povratkom ekstremne emigracije u Hrvatsku. To nisu bili
visoki oficiri bive NDH, ve jednostavno oni koji su mislili da bi ustako naslee
bio dobar temelj za formiranje novih snaga u Hrvatskoj i za ostvarivanje linog
profita. Tanije, oni su ostvarili svoj uticaj i profit, i usvakom sluaju, njihovo
prisustvo u politikom ivotu stvorilo je velike probleme koji su prisutni i danas. Ova
injenica, uz napade na srpska domainstva tokom prolea 1991, uinilo je vie tete
hrvatskoj odbrani nego itava agresija JNA. Od tada smo trpeli posledice i bili
svedoci pojave razliitih vrsta neo-faizma. Martin pegelj, Sjeanje vojnika (drugo
izdanje, Zagreb, 2001), 55-56.
9
Pogledati na primer Duan Bilandi (1998) Hrvatska moderna povijest (Zagreb,
1998), i Ivo Goldstein, Croatia.

10

situacija nije bila u potpunosti ista sa onim to se Srbima dogodilo u

Drugom svetskom ratu. Pre svega, nije postojao plan da se prognaju i
likvidiraju pripadnici srpske manjine u Hrvatskoj. ta vie, meunarodna
zajednica je paljivo pratila razvoj situacije u Jugoslaviji, tako da ak i
ako su Hrvati eleli da obnove NDH, bili bi onemogueni da sprovedu
politiku terora, progona i genocida nad Srbima. Mada su neki
predstavnici srpskog naroda u Hrvatskoj ukljuujui pravoslavne
episkope upozoravali da je mala verovatnoa ponavljanja 1941-1945, u
stvari da je to nemogue10, srpska propaganda je zasipala auditorijum u
Hrvatskoj sa stravinim slikama iz prolosti, naglaavajui da su Hrvati
'genocidne ubice' po prirodi i da se tu nita ne moe promeniti. Razni
propagandni trikovi korieni su da bi ubedili hrvatske (i bosanske) Srbe
kako se istorija ponavlja, ukljuujui ponovno bavljenje rtvama
ustakog progona iz Drugog svetskog rata uz pomo manipulacija.
Neko bi iz ovoga mogao zakljuiti da su Srbi u hrvatskoj bili
izloeni raznim oblicima diskriminacije,11 ali da je ova diskriminacija
bila daleko od progona koji su se dogodili za vreme Drugog svetskog
rata. Takoe je vano zapamtiti da su ubistva ili bilo koji drugi oblici
nasilnog progona Srba u Hrvatskoj u mestima poput Gospi, Pakraka
Poljana, Sisak, Osjek, Paulin Dvor, poeli tek nakon izbijanja potpunog
oruanog konflikta tokom leta 1991. Otuda ovi zloini Hrvata ne mogu
da slue kao opravdanje za izbijanje pobune jer su se oni dogodili nakon
ustanka i dok je rat bio u punom zamahu.
10

Gornjokarlovaki episkop Simeon je u junu 1990 ukazao na istorijsku razliku u

ove dve situacije: Na granicama Jugoslavije danas nisu ni Hitler ni Musolini, ve
Evropa (...) Tuman i njegovi sledbenici, ak i najekstremniji meu njima, trebali bi
to da znaju. Radmila Radi, Crkva i 'srpsko pitanje' iz Neboja Popov, urednik
The Road to War in Serbia, Trauma and Catharsis (Budapest, 2002), 1: 320.
Militantni srpski nacionalisti Vojin S. Dabi i Ksenija M. Luki u svojoj knjizi o
srpskim rtvama u istonoj Slavoniji zakljuuju da uprkos pozivanja na ustaku
ideologiju, HDZ nije mogao obnoviti ustaku politiku: Vostvo HDZa nije moglo
ponoviti ustaku praksu masovne likvidacije Srba. Meunarodna zajednica to ne bi
dozvolila. Vojin S. Dabi, and Ksenija M. Luki, Zloini bez kazne: Zloini
hrvatskih oruanih snaga poinjeni nad Srbima u istonoj Slavoniji i zapadnom
Sremu tokom 1991 (Vukovar: 1997), 14.7.
11
Pogledati Momilo Mitrovi, Etniko ienje Srba iz Zagreba 1992-1994
Tokovi istorije, 3-4 (2003); Tanner, Croatia; Silber i Little, Yugoslavia; Svetozar
Livada, Etniko ienje zloin stoljea (Zagreb, 1997); Jovan Miri, Demokracija
i ekskomunikacija, Zagreb 1999.

11

Ponaanje Hrvata bilo je delom i posledica bojazni da bi Miloevi

mogao da, koristei lokalne Srbe kao izgovor, upotrbi JNA za napad na
Hrvatsku odmah nakon prvih viestranakih izbora. Povrh svega,
Beograd je ve bio doprineo mobilisanju hrvatskih Srba i, kasnije,
podsticanju njihove oruane pobune u Hrvatskoj. Beograd je pokrenuo
razne manifestacije 'antibirokratske revolucije', poslao svoje izaslanike i
pomagao u usklaivanju akcija raznih srpskih nacionalista u Srbiji i
Hrvatskoj. Konfiskacija oruja hrvatske Teritorijalne odbrane koju je
JNA izvrila u Maju 1990, zlosutno je izgledala kao priprema terena za
napad.
U samoj Srbiji, izvestan broj poznatih intelektualaca, bivih
istaknutih partijskih i dravnih voa, generala i admirala, i NVO
aktivista, uglavnom se slau sa nekim uobiajenim hrvatskim tvrdnjama
o uzrocima rata, prvenstveno o ulozi srpskog nacionalizma i 'Projekta
Velike Srbije'. Samo bi nekolicina mogla da negira kljunu ulogu lidera
Socijalistike Partije Srbije (SPS) Slobodana Miloevia i vojske.12 U
oima nekadanjeg istaknutog politiara Miloa Minia, Hrvatska je
pokrenula rat protiv stranog agresora koji je bio veoma slian
partizanskoj borbi tokom 1941-1945.
Brojni zapadni analitiari takoe su u projektu Velike Srbije
uvideli osnovni uzrok propasti Jugoslavije i tragedije koja je usledila.
Meu njima se nalaze i naunci James Gow, Michael Libal i Paul
Garde.13 S druge strane, neki zapadni analitiari takoe obrazlau da
ovaj plan o uspostavljanja Velike Srbije nije funkcionisao u kasnijim
fazama rata. Dokaz toj tvrdnji su mnoge deklaracije o ujedinjavanju
srpskih zemalja (RSK, RS, Srbija i Crna Gora) koje nikada nisu
realizovane, ta vie, ostale srpske zemlje nisu ni pritekle u pomo
RSK tokom zavrnih operacija rata u Hrvatskoj.
12

Pogledati Popov, Road to War, i doprinos Milenka Markovia, Miloa Minia,

Branka Mamule, Jovana Ninkovia, Milana Baste, Svetozara Ora u delu Ratovi 1991
1999 (2002).
13
James Gow, The Serbian Project and its Adversaries. A Strategy of War Crimes
(Montreal, Kingston, & Ithaca, 2003); Michael Libal, Njemaka politika i
jugoslavenska kriza 1991-1992 (Zagreb, 2004), prevedeno kao Limits of Persuasion:
Germany and Yugoslav Crisis 1991-1992 (College Station, 1997); Paul Garde, Vie et
mort de la Yougoslavie (Paris, 1992).

12

Neki istaknuti i uticajni strani naunici podravaju teoriju da se

pravi i dublji uzroci rata mogu pronai u uruavanju autoriteta vlasti i
poremeaju politikog i graanskog poretka. Na primer, Susan
Woodward istie da: konflikt nije rezultat istorijskog animoziteta i
posledica pre-komunistike prolosti; on je rezultat politike
transformacije socijalistikog drutva u trinu ekonomiju i
demokratiju.14 Situaciju je pogoralo opadanje drutvenih standarda i
nepovoljna meunarodna situacija u kojoj biva Jugoslavija vie nije
imala velokog znaaja.
Svako reenje za razmimoilaenja ovde trebalo bi da se nae
uzimanjem u obzir svih injenica na kojima su ove interpretacije
bazirane i odbacivanjem svih zakljuaka koji iz njih ne proizilaze. Povrh
ovoga, neophodno je uzeti u obzir dinamiki aspekt ratne politike i
promene kursa glavnih uesnika.

Priroda rata i njegov politikantsko-legalni karakter

Naredni spor koji direktno proizilazi iz prethodnog u vezi je sa
politikim i legalnim karakterom rata.
Etniki Srbi iz obe zemlje tvrdili su da je sukob bio klasini primer
ne-meunarodnog ili graanskog (unutranjeg) rata. Srbi su tvrdili da su
branili svoj goli ivot od genocidne politike novog hrvatskog reima. Iz
ovoga ugla, uzevi u obzir da se Hrvatska izdvojila iz Jugoslavije, sukob
je bio oigledan primer dva graanska rata, u kojima ni na jednoj strani
nije uestvovala zvanina drava (ne-dravni Hrvati protiv Jugoslavije i
ne-dravni lokalni Srbi protiv Hrvatske). Glavni argument za ovu tvrdnju
je da su pobunjeni Srbi bili graani Hrvatske koji su se podigli protiv
hrvatske centralne vlasti.
Sa druge strane Hrvati su tvrdili, i u tome bili podrani od veeg
dela meunarodne zajednice, da se (a) Jugoslavija jednostavno nalazi u
'stanju raspada', da je (b) Hrvatska proglasila svoj suverenitet (25. juna i
14

Balkan Tragedy. Chaos and Dissolution after the Cold War (Washington D.C.,
1995).
13

8. oktobra 1991) to je propisno priznato od strane mnotva drava

(januar 1992), i da je (c) Miloevi uzurpirao jugoslovenske federalne
institucije kao to su JNA i ostatak Predsednitva, ime je praktino
ukinuo jugoslovensku federalnu deavu. Prema ovom prikazu situacije,
Jugoslavija i Hrvatska su bile dve zasebne drave, s tim da je Jugoslavija
imala svoje trupe (JNA) na hrvatskoj teritoriji. Hrvatska je uporno tvrdila
da je oruani sukob u Hrvatskoj meunarodni rat, sa Jugoslavijom
(Srbija i Crna Gora) i JNA kao agresorom na nain koji je definisan i u
meunarodnom zakonu.
Oigledno je da su obe tvrdnje stvorene u nameri da se ostvari
povoljniji status 'rtve' za pojedine zahteve (Hrvatska kao rtva spoljne
agresije, hrvatski Srbi kao rtve hrvatskih vlasti). Time bi mogli
poboljati svoj opti status i izazvati naklonost.
Obe ove tvrdnje, mada izgledaju nespojive, zasnovane su na
injenicama i u zakonu. Nema dileme da otpor lokalnih Srba protiv
hrvatske centralne vlasti nije bio meunarodni oruani sukob, ali je
takoe oigledno da je ostatak Jugoslavije vodio meunarodni oruani
sukob i da je bio agresor barem izmeu oktobra 1991, i povlaenja
jugoslovenskih trupa iz Hrvatske tokom juna-oktobra 1992. Tvrdnja
lokalnih Srba da oni ne mogu biti agresori i okupatori svoje vlastite
zemlje je tana, oni su podstakli stranu agresiju koju su poinile ostatak
Jugoslavije i njene institucije. U nameri da obezbede legalne okvire
sukoba, ICTY je odabrao da rat u Hrvatskoj nakon 8. oktobra 1991
smatra meunarodnim sukobom.15

Osnivanje hrvatskih oruanih snaga

Kao to je ve pomenuto, hrvatski Srbi su se oseali ugroenim
zbog poteza hrvatskih vlasti. U drugoj polovini 1990 bilo je primera
15

Vidi na primer Dopunjenu tubu protiv Pavla Strugara et alii: ova druga dopuna
tube odnosi se na stanje meunarodnog sukoba i delimine okupacije koja je
postojala u Hrvatskoj. Dana 25. juna 1991, Hrvatska je proglasila otcepljenje od
Socijalistike Federativne Republike Jugoslavije (SFRJ) i postala nezavisna 8.
oktobra 1991. Sve do 7. oktobra 1991, ovj sukob je bio unutranji po prirodi. Od 8.
oktobra 1991 u Hrvatskoj je postojao meunarodni sukob i delimina teritorijalna
okupacija (ICYT: taka 8).
14

diskriminacije nad Srbima koji su u velikom broju otputani sa savojih

poslova, posebno u sektoru bezbednosti (npr. policija, Teritorijalna
odbrana (TO), itd.). Srpska manjina u Hrvatskoj 581.663 ljudi po
popisu iz 1991, ili 12.2 procenata stanovnitva republike od ukupno 4.8
miliona bila je veoma zastupljena u Komunistikoj partiji (22.6
procenata 1984) i politikoj eliti (17.7 procenata imenovanih zvaninika
u Hrvatskoj bili su Srbi),16 a naroito u Ministarstvu Unutranjih Poslova
(MUP), ukljuujui i policiju (28-31 procenat). Srbi su takoe bili
prezastupljeni u federalnim institucijama, naroito u JNA gde su 57.1
procenata oficira bili Srbi. Kontrast ovome bila je injenica da su Srbi
sainjavali samo 36.3 procenata stanovnitva Jugoslavije.17 Svakako,
mora se naglasiti, da je prisustvo Srba u republikoj policiji u kasnim
1980im opalo na 17 18 procenata18, ali bilo je prekasno da bi se
promenila dugogodinja predstava o Srbima kao uvarima
komunistikog reima reima kojeg je Miloevi oigledno uzurpirao.
Hrvati su bili zastraeni Miloevievim planom o 'Svim Srbima u jednoj
dravi'. Uzevi u obzir da su iveli u okruenju u kojem je koncept
nezavisnih graana bio potpuno nepoznat i gde su ljudi postojali samo
kao lanovi grupe, bilo je lako poistovetiti sve Srbe sa srpskom
nacionalistikom politikom. Na srpsku prezastupljenost u vitalnim
slubama i institucijama (policija, vojska, Partija) gledalo se kao na
pretnju koja se mora ukloniti ako Hrvatska namerava da ostvari
nezavisnost. Tako je diskriminacija u republikoj policiji bila pre
posledica stavova i nepoverenja izmeu etnikih zajednica nego to je
bila politiki program.
CIA je jasno definisala personalna pitanja u policiji kao jednu od
glavnih tema u dogaajima koji su na kraju i doveli do rata:

16

Drago Roksandi, Srbi u Hrvatskoj od 15. stoljea do naih dana (Zagreb, 1991),
158
17
Zvanine podatke JNA predstavio je Drago Nikoli, Kadrovi i kadrovska politika
(Beograd, 1989) [Razvoj oruanih snaga SFRJ 1945.-1985, 15].
18
Po administraciji Ministarstva Unutranjih Poslova, srpski udeo je, prema
zvaninim podacima, bio 28.6 procenata 1985; tokom narednih pet godina pao je za
10 procenata. U 20 od 114 optina u Hrvatskoj, Srbi su bili na poloaju naelnika
policije. Tokom 1985 srbi su drali 27.5 procenata rukovodeih poloaja u
Ministarstvu, ovo je u martu 1990 palo na 16 procenata (mnogo pre nego je HDZ
doao na vlast), videti Ratko Bubalo, Jesu li Srbi stvarno vladali Hrvatskom?
Arkzin (Zagreb), 19/20, 5 August 1994, 7.
15

Tekoe sa kojima su Hrvati suoeni bilie su fokusirane na

nastojanja da se izmeni veliina i sastav republikih policijskih
snaga formiranjem dodatnih policijskih stanica sa hrvatskom
veinom i redukovanjem broja etnikih Srba u postojeem sastavu.
Regrutovanjem dodatnih etnikih Hrvata u regularne snage,
hrvatska vlada se oigledno nadala da e uveati sveukupno i
procentualno uee, kao i da e dovesti hrvatski personal u
policijske stanice na srpskoj teritoriji. Ali hrvatska snana
nastojanja da ostvare dominaciju nad policijskim snagama dodatno
su iritirala i rasrdila sve etnike Srbe. (CIA 2002:83)
Hrvatska policija je u stvari obezbedila jedini legalni nain za
osnivanje vojnih snaga u Hrvatskoj. Po generalu Antonu Tusu, hrvatske
vlasti su upotrbile obrazac Ministarstva Unutranjih Poslova nakon 30.
maja 1990, pre nego obrazac TO (kao to je to bio sluaj u Slavoniji), da
bi stvorila novu Hrvatsku armiju.19 Kupujui oruije za policiju, Hrvati
su izigrali zabranu formiranja republikih 'paravojski' koju je odredilo
federalno Predsednitvo i uspeli da nadoknade svoje gubitke kada je
vojska preuzela arsenala TO u maju 1990.
Poveanje hrvatskih policijskih snaga ilo je uporedo sa porastom
nereda. Militantni Srbi iz Krajine su 17. avgusta 1990 onemoguili sve
komunikacije u severnoj Dalmaciji; policija u Kninu, voena Milanom
Maretiem, buduim predsednikom Republike Srpske Krajine (RSK),
objavila je da srpska policija vie nee ispunjavati nareenja iz Zagreba.
Do januara 1991, broj hrvatskih policajaca se od uobiajenih 10.000,
gotovo udvostruio. MUP-ov pokuaj da formira vojne snage, uglavnom
je bio fokusiran na proirenje svoje specijalne antiteroristike jedinice u
'specijalne policijske' bataljone organizovane po vojnom principu. Ovaj
program je do januara 1991 stvorio nekoliko bataljonskih vojnih jedinica
sa 3.000 lanova.
Kao podrku ovim regularnim snagama, MUP je takoe otpoeo
sa proirivanjem svojih regionalnih rezervnih formacija, iji je broj bio
procenjen na 10.000 osoba organizovanih u 16 bataljona. U maju 1991,
MUP-ove specijalne policijske snage i rezervne formacije transformisane
19

Anton Tus, Rat u Sloveniji i Hrvatskoj do Sarajevskog primirja u Branka Maga

and Ivo ani, Rat u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini 1991-1995 (Sarajevo & Zagreb,
1999), 72-77
16

su u Hrvatski Zbor Nacionalne Garde (ZNG) i podreene Ministarstvu

odbrane. Strani posmatrai su zakljuili da je Hrvatska:
trebala da krene u rat bez vrste komande i kontrolne
strukture koja je neophodna za upravljanje borbenim
operacijama na terenu. Pogotovo, nedostaju vrste
regionalne komande za kontrolu zagrebakih esto
nedisciplinovanih i neadekvatno istreniranih trupa,
povezanih slabom koordinacijom izmeu MUP-a i ZNGa.20
Hrvatski napori da se formiraju vlastite oruane snage, zajedno sa
politikim potezima za odvajanje od Jugoslavije, pomno su posmatrani
od strane JNA, koja je sebe smatrala za jedinu federalnu instituciju jo
uvek sposobnu i voljnu da osujeti hrvatske secesionistike namere.
Reivi se potencionalne hrvatske vojne pretnjom, JNA je usmerila svoju
panju ka politikoj pretnji, pravei planove za uklanjanje hrvatskih (kao
i slovenakih) vlasti. Vostvo JNA je nameravalo da dozvoli Hrvatskoj i
Sloveniji da nastavi sa svojim koracima ka objavljivanju nezavisnosti
tako da bi planirana vojna intervencija JNA bila potpuno opravdana.
Mada je JNA uspeno konfiskovala naoruanje hrvatske Teritorijalne
odbrane u maju 1990, nije uspela da osujeti hrvatski program nabavke
naoruanja od kraja 1990 do poetka 1991. U jesen 1990, JNA je
razotkrila te aktivnosti ali nije mogla da obezbedi odgovarajuu podrku
razjedinjenog Predsednitva za operaciju 'tit', iji je cilj bio da razorua
hrvatsku vojnu organizaciju i njene lidere izvede pred sud. U januaru
1991, Predsednitvo je naredilo Hrvatima da predaju svoje naoruanje ali
je itava operacija doivela neuspeh. Ni pokuaj JNA da sredinom marta
1991 proglasi vanredno stanje nije dobio podrku Predsednitva. Mada je
Miloeviev saveznik Borislav Jovi nastojao da stvori politiki vakum
podnoenjem ostavke na mesto predsednika Predsednitva, JNA nije bila
u mogunosti da iskoristi priliku.

Prvi incidenti i izbijanje rata

20

CIA, Balkan Battlegrounds: A Military History of Yugoslav Conflict, 1990 1995

(Washington D.C, 2002), 86.

17

Nesposobnost vodeih politiara da pronau reenje krize i

oklevanje JNA da deluje, omoguilo je da rastue tenzije u Hrvatskoj
konano dovedu do otvorenog sukoba izmeu naoruanih hrvatskih Srba
i snaga hrvatskih vlasti. Kratki sukobi koji su zapoeli u gradu Pakracu
(3. mart 1991), na Plitvikim Jezerima (31. mart) i u Borovom Selu (2.
maja kada je poginulo najmanje 12 policajaca) bili su prvi hici u ratu koji
e besneti Hrvatskom itave 1991. Srbi i Hrvati su uvideli da je totalni
rat bio izvestan i emocije su dostigle vrhunac. Njihovi sukobi i pretnje
postavili su hrvatske garnizone JNA u poloaj mirovnih snaga, ulogu
koja u potpunosti nije zadovoljila ni hrvatske Srbe, koji su eleli da ih
JNA titi, ni Hrvate, koji su verovali da JNA nedvosmisleno ili
strategijski podrava pobunjene Srbe.
Posle incidenta u Borovu Selu, meusobni sukobi su se proirili
poput epidemije. Pokazalo se da su mnogi nasilni ispadi bili neplanirani,
spontani i nepovezani. Zapoeto nasilje posluilo bi za prikrivanje
stratekih vojnih akcija vostva hrvatskih Srba, koje je nameravalo da
proiri svoju kontrolu nad srpskim oblastima u Hrvatskoj. Predsednik
Tuman odupreo se pritisku glaveina koji su od njega zahtevali da
odgovori na pobede hrvatskuh Srba tako to bi napao JNA, koju su
smatrali prosrpski orjentisanom. Tuman je od meunarodne zajednice
nastavio traiti da dejstvuje kako bi zaustavila borbe. Njegov poetni cilj
bio je da internacionalizujr sukob u Hrvatskoj, pre nego da se bori sa
vojnim snagama, nadajui se da e EU i SAD priznati hrvatsku
nezavisnost i prisiliti Beograd da zaustavi svoje operacije protiv
Hrvatske. U meuvremenu, do sredine leta JNA je pokuala da ouva
mir razdvajajui zaraene strane, ali potpuno bezuspeno.
Tokom leta, glavne borbe su se vodile u banijskom regionu juno
od Zagreba, gde su srpska TO i policijske jedinice pokuale da preuzmu
kontrolu nad gradovima Glina i Kostajnica zauzimajui hrvatske
policijske stanice u regiji. Ipak, Hrvati su zadrali vlast u Kostajnici do
sredine septembra. Najvea srpska operacija u istonoj Slavoniji bila je
uspena kampanja preuzimanja kontrole nad Baranjom tokom kraja
avgusta. Borbe su se vodile oko predgraa Vukovara, Vinkovaca i
Osjeka, gde je svaka strana nastojala da proiri svoju vlast. Tokom leta,
mnoge borbe su se sastojale od intezivne dnevne razmene vatre izmeu
hrvatih i srpskih sela, bez bilo kakvih pokuaja neke strane da zauzme
teritoriju. Dalje prema jugu u severnoj Dalmaciji (Knin), za razliku od
18

drugih regiona, presudnu ulogu imala je JNA. Mada je u poetku imala

mirovnu ulogu po nalogu vrhovne komande JNA, Deveti korpus JNA
(Knin) je tokom avgusta postao sve skloniji zapoinjanju sukoba sa
hrvatskim snagama ili odbrani teritorije koje su drali Srbi. Ovo je
kulminiralo zauzimanju u saradnji sa trupama SAO Krajine kljunog
sela Kijeva (26. avgust) kojeg su drali Hrvati, i osvajanju stratekog
maslenikog mosta koji je povezivao dalmatinsku obalu sa severnom
Hrvatskom (11. septembar). Donekle, ove operacije oko Kijeva moda
su bile preduzete jer je JNA procenila da je bila napadnuta, blokirana ili
ugroena od strane hrvatskih trupa.
Usled pritiska Evropske zajednice, sve uesnice jugoslovenskog
sukoba prihvatile su 7. jula tromeseni moratorijum na bilo kakvo
izjanjavanje o odcepljenju Slovenije i Hrvatske, sa ciljem da se
omogue miroljubivi pregovori o budunosti Jugoslavije. Meutim, sada
je jasno da su sve strane imale drugaije planove. Hrvatski predsednik
Tuman je odluio da krene u rat sa JNA sredinom septembra,
zapoinjui strateku ofanzivu 14. septembra, sa namerom da neutralie i
zauzme njene objekte u Hrvatskoj. Ovo je dalo novu dimenziju vojnoj
odbrambenoj strategiji kojoj je Hrvatska teila za vreme njenog sukoba
sa lokalnim srpskim snagama tokom leta. Zagreb je nameravao da
nastavi sa defanzivom na bojnom polju, istovremeno napadajui JNA u
pozadini. Napad na kasarne JNA bio je kljuni faktor u hrvatskom
nastojanju da ojaa ZNG. Oruje koje su Hrvati osvojili u kasarnama
iskorieno je da se naoruaju desetine novih brigade aktivnog sastava i
rezervista. Ovo oruje je zamenilo, ili ak bilo isto ono koje je JNA
oduzela od republike TO tokom maja 1990.
Ameriki ambasador u Jugoslaviji Warren Zimmerman, ukazao je
da je u napred bio upoznat sa ovim planovima:
Krajem avgusta Tuman mi je rekao o svojim planovima da
zapone 'ratnu opciju' optu ofanzivu protiv JNA i 'etnikih
separatista'. Sloio sam se sa njim da JNA nije delovala u
neutralnom maniru ali sam ga pitao kako se u opte moe nadati
uspehu sa svojom novostvorenom armijom. 'Oh' ree on neusiljeno
'tvoja zemlja e me izbaviti sa svojom vojnom silom'. Rekao sam
mu da nije postojala ni trunka verovatnoi u njegovim izjavama i
upozorio ga da ne pravi nikakve vojne kalkulacije na osnovu
amerike intervencije. Nisam uspeo da naruim njegovo
19

spokojstvo. 'Moda ja znam vie o vaoj zemlji nego vi gospodine

ambasadore', rekao je sa osmehom. Odmahujui glavom na ove
njegove informacije o amerikoj politici, pokuao sam na drugaiji
nain. 'Zato ne pokuate da okonate srpski otpor nudei im
autonomiji u okviru Hrvatske? Zatieni od strane JNA oni to
praktino i imaju. Velikoduni gest sa vae strane mogao bi
pomoi da se prevazie nedostatak poverenja, i bio bi popularan
na zapadu.' Tuman je bio nezainteresovan za ovu ideju. Niti je
eleo da diskutuje o predlogu kojim su njegovi ministri bavili
'konfederaciji jugoslovenskih drava'. Predlogu za koji je i vlada
SAD bila zainteresovana, ograniavajuem za centralnu vladu da
preuzme vlast; odbrana i spoljni poslovi bili bi u nadlenosti
individualnih drava. Takva bi 'konfederacija' vie nalikovala na
dvanaest drava Evropske Zajednice nego vajcarskoj drugim
reima, neveliki ustupak koji bi Hrvatska morala da uini.
Tumanov jedini osvrt na to bio je oprotajni hitac: 'Ako se ovaj
rat nastavi, nemojte mi pominjati nikakvo jugoslovensko
udruenje.21
Ove namere se takoe nisu mogle sakriti od armije i ostatka
Predsednitva Jugoslavije, i na taj nain su izazvale sumnje i kontramere
suprotne strane. General Kadijevi je 14. avgusta 1991 u svome kabinetu
sakupio ljude od poverenja (general Adi, S. Miloevi, M. Bulatovi,
B. Kosti, i B. Jovi) da ih informie:
Prema informacija iz raznih izvora a grki su zasigurno pouzdani
Hrvati su odluili da rasplamsaju sukob sa JNA oekujui da
jaa borbrna dejstva izazovu vojnu intervenciju iz inostranstva.

21

Warren Zimmerman (1996) Origins of a Catastrophe: Yugoslavia and Its

Destroyer: Americas Last Ambassador Tells What Happened and Why (New York
& Toronto, 1996), 154-155. Objanjenje se moda nalazi u Tumanovom govoru na
Jelaievom trgu u Zagrebu povodom prve godinjice hrvatskog referenduma o
nezavisnosti, maja 1992, kada je izjavio da rata ne bi bilo da Hrvatska to nije elela.
Po njegovim reima Hrvatska je rat shvatila kao jedino sredstvo za postizanje
nezavisnosti. Mihailo Vuini, Gradjanski rat u Hrvatskoj 1991 1995 (Beograd,
2004), 6; D. Vili i B. Todorovi, Razbijanje Jugoslavije 1990 1992 (Beograd,
1995), 25, po hrvatskim dnevnicima.
20

Trenutna situacija im nita ne pomae. Imaju podrku Vatikana i

Federalne Republike Nemake kao i dobru volju Amerikanaca.22
Meutim, hrvatska 'odluka' da vodi rat moe se posmatrati kao
akcija da se sauva obraz u doba kada su JNA i srpski ustanici ve
zapoeli svoju ofanzivu i kontrolisali veliki deo nacionalne teritorije.
Nije bilo mnogo izbora: hrvatska vlada je mogla ili da se pokori
Miloeviu, JNA i srpskim ustanicima ili da pokua odbraniti ono to je
ostalo. U leto 1991 njene krhke snage nisu mogle da uine mnogo vie
od pokuaja da odbrane svoje poloaje, povremeno napadajui blokirane
garnizone JNA u gradovima. Tuman je kasnije javno izjavio da je
Hrvatska 'izabrala' rat, ali je to bilo samo njegovo uobiajeno
hvalisanje.23
Ostalo je nejasno zato je ostatak Predsednitva, sa Brankom
Kostiem kao predednikom, uinilo poteze koji su umanjili sposobnost
otpora kod JNA. Na primer, 1. septembra, Predsednitvo je izdalo
naredbu da se raspusti iz aktivne slube itava 'septembarska 1990' klasa
regruta, koja je bila najbrojniji i najuvebaniji kontigent u JNA. Zatim,
26. avgusta, direktiva JNA je praktino dozvolila oficirima da odu na
letnji odmor.24

22

Borisav Jovi, Poslednji dani SFRJ, izvodi iz dnevnika (Beograd, 1995), 371.

23

Maja 1992, govorei na Jelaievom trgu u Zagrebu povodom prve godinjice

hrvatskog referenduma o nezavisnosti, Tuman je izjavio da rata ne bi bilo da
Hrvatska to nije elela. Po njegovim reima Hrvatska je rat shvatila kao jedino
sredstvo za postizanje nezavisnosti. Mihailo Vuini, Gradjanski rat u Hrvatskoj
1991 1995 (Beograd, 2004), 6; D. Vili i B. Todorovi, Razbijanje Jugoslavije
1990 1992 (Beograd, 1995), 25.
24
Naredba o rasputanju septembarske klase izdata je nakon to je Hrvatska
objavila mobilizaciju. ak je i komandantu 32. Korpusa Armije (Varadin)
omogueno da ode na odmor 7. septembra, ali je od njega zatraeno da ostane u
uredu. Umesto njega, na odmor je otiao zamenik, (pogledati Sluaj generala
Trifunovia, Beograd, 1995, 9); Dr. Branko Kosti, pokuavajui da objasni ovu
odluku, izjavljuje da je verovao kako bi se rasputena klasa mogla lako zameniti
rezervistima. Nikola ubra, Vojska i razbijanje Jugoslavije (Beograd, 1997), 215;
Branko Kosti, 1991: Da se ne zaboravi (Beograd, 1996); Filip Vinji, (Beograd,
1996).

21

Dana 14. septembra, hrvatski ZNG i snage MUP-a opkolile su i

blokirale sve objekte JNA (kasarne i skladita) na teritoriji koju su Hrvati
kontrolisali i prekinuli sva njihova snabdevanja (ukljuujui i u vojnim
bolnicama). Neke manje, izolovane postaje ili skladita bila su brzo
zauzeta, a neka tek posle borbi. Tokom ove brze serije stratekih akcija,
Hrvati su doli u posed velikog broja tekog naoruanja i veine onoga
kojeg je JNA oduzela od TO tokom maja 1990. itavo naoruanje 32.
Korpusa dolo je u ruke Hrvata, samo delimino oteeno.25

Karakteristike JNA i njena 'Srbizacija'

JNA je u oktoru zapoela optu strateku ofanzivu da bi pobedila
hrvatsku vojsku i naterala je da kapitulira. Strateki plan napada
Generaltaba verovatno sinjen tokom prolee 1991 a zapravo
sproveden u septembru predviao je rasparavanje Hrvatske i
ostvarivanje vojne pobede da bi se hrvatsko politiko vostvo prisililo na
predaju i obnovili pregovori o jugoslovenskoj konfederaciji. Kljini cilj
koji je pridodat u septembru bio je oslobaanje kasarni JNA od hrvatske
blokade. Ovaj plan je bio u suprotnosti sa Miloevievim ratnim ciljem,
za srpsku dominacijiu nad ostatkom Jugoslavije.
Plan JNA se sastojao od pet faza personalne organizacije, pri emu
bi se mobilizacija i pripreme sprovodile u dve faze: pripremna
mobilizacija i rasporeivanje (to je sprovedeno tokom jula) i nastavak
mobilizacije (nareena u septembru). Poetna mobilizacija trbala je da
povea pritisak na Hrvate bez otpoinjanja pravih napada. Takoe je
odobreno JNA da predloi kljune formacje u svojim podrujima
delovanja, u sluaju da rat zaista zapone. Potpuna mobilizacija je bila
neophodna da bi se omoguilo da JNA u potpunosti sprovede plan koji je
general Kadijevi razmotrio:
Sprovesti potpunu vazdunu i pomorsku blokadu Hrvatske. Bez
odlaganja povezati smerove napada glavnih snaga JNA sa ciljem
da se oslobode srpske regije u Hrvatskoj i kasarne koje su duboko
u hrvatskoj teritoriji. U tom cilju, presei Hrvatsku du linije
Gradika Virovitica, Biha - Karlovac Zagreb, Knin Zadar i
25

Tus, Rat u Sloveniji i Hrvatskoj, 78, daje detalje o arsenalu koji je doao u ruke
Hrvata: 250 tenkova, 150 oklopnih vozila, 400 komada teke artiljerije, oko 180.000
komada lakog naoruanja i 18 brodova razliitih tipova.
22

Mostar Split. Osloboditi istonu Slavoniju korienjem najjaih

jedinica oklopno-mehanizovanih snaga, i potom hitro nastaviti
operacije ka zapadu, prikljuiti se snagama u zapadnoj Slavoniji i
nastaviti napredovanje prema Zagrebu i Varadinu. Istovremeno
sprovesti kopnenu blokadu Dubrovnika sa najjaim snagama iz
regiona Herceg-Novi Trebinje i prodreti u dolinu Neretve, da bi
se tako delovalo zajedno sa snagama koje se kreu na potezu
Mostar Split. Nakon postizanja zadatih ciljeva, obezbediti i
uvati granice Srpske Krajine u Hrvatskoj, povui preostale delove
JNA iz Slovenije, a potom povui JNA iz Hrvatske.26
JNA je na neki nain odvratila Hrvatsku ili barem predsednika
Tumana - od udruivanja sa Slovenijom tokom kraja juna i jula.
Meutim, JNA nije uspela da zaplai Hrvate sa svojim stavom, i morala
je da odreaguje na njihove napade na kasarne, i to sa deliminom
mobilizacijom sprovedenom 15. septembra. Pa ipak, sveprisutno
odbijanje mnogobrojnih rezervista da se odazovu, dezertiranje velikog
broja ljudi, i oigledan nedostatak entuzijazma kod Srba koji su se
odazvali, ostavili su mnoge formacije namenjene za napad znaajno
oslabljene. Neuspeh mobilizacije je toliko ozbiljno poremetio operativne
planove da su neke operacije morale biti otkazane. ak i u vitalnom
sektoru istone Slavonije, gde je JNA planirala svoja glavna dejstva,
iatava ofaniziva ugroena jer se ni izbliza dovoljan broj peadije nije
pojavio. Haos koji je bio izazvan raspadom drave, potpomognut sa
ogromnim neuspehom njihovih planova, konano je doveo do pada
samopuzdanja JNA i njene Vrhovne komande. To je navelo JNA da od
sjedinjenog ostatka Federalnog i srpskog Predednitva zatrai da raspie
optu mobilizaciju, ali od njih nije bilo odgovora. Prema Joviu,
Kadijevi je krajem septembra napustio svoj pro-jugoslovenski stav i

26

Veljko Kadijevi, Moje vienje raspada (Beograd, 1993), 135. Neke analize (npr.
CIA, Balkan Battlegrounds, 112. fn. 45.) izrazile su sumnju da je Kadijevi
verovatno prilagodio svoje memoare sa ciljem da vie predstavi pro-srpsku pre nego
pro-jugoslovensku opciju koju je zastupao 1991. Druga mogunost je da plan
prvobitno nije predviao povlaenje iz Hrvatske, ali posle evakuacije iz Slovenije,
dalje povlaenje JNA iz Hrvatske moglo je biti pridodato bez modifikovanja bilo
koje planirane operacije.
23

zagovarao 'odbranu srpskih zemalja', na taj nain prihvatajui

Miloevievu politiku 'Svi Srbi u jednoj dravi'27
Operacije u istonoj Slavoniji zapoele su 20. septembra. JNA je
14-og pokrenula operaciju slabog inteziteta da bi oslobodila vukovarsku
kasarnu, ali neplanirano i verovatno nenamerno od strane JNA, ova
'operacija slabog intenziteta' postala je njeno glavno dejstvo koje e je
zaokupirati naredna dva meseca. Armija je poremetila svoj raspored i
izgubila sredstva, ali najupeatljiviji gubitak bio je njen borbeni moral i
kredibilitet u oima osoblja i javnosti. Peti Korpus iz Banja Luke preao
je reku Savu i ukljuio se u operacije u zapadnoj Slavoniji. Dalje prema
zapadu, podrao je snage srpske TO na Baniji i Kordunu, pomaui im
da konsoliduju svoju kontrolu teritorije u okolini Karlovca i izbavi
tamonjiu kasarnu iz blokade. Druge vane operacije bile su kod
Kostajnice, Petrinje i Slunja. Deveti (Knin) Korpus zapoeo je operacije
u okolini Zadra 16. septembra, dva dana nakon to je kasarna napadnuta.
Zbog problema oko mobilizacije i potekoa u Hercegovini, operacija
Mostar Split nije nikada realizovana. Dubrovaka pod-operacija poela
je 1. oktobra, nakon mobilizacije crnogorskih snaga JNA i crnogorske
TO.
Novoformirani hrvatski Generaltab je uz pomo osvojenog
naoruanja organizovao proirenje ZNG tokom oktobra. Poevi od
septembra, snage ZNG i MUP-a dokazale su da su u stanju zaustaviti
napredovanje JNA, a komandanti sa bojita poeli su ubeivati
Generaltab da odobri kontranapad. Nove ofanzive ipak su bile
promenjivog uspeha. Poevi krajem oktobra, hrvatske snage u zapadnoj
Slavoniji zapoinju napad, produivi sa relativno uspenim operacijama
sve do kraja sukoba u januaru. Hrvati su takoe pokuali sa dve
neuspene operacije za oslobaanje Vukovara u oktobru i novembru.
Napadi na banijskom ratitu, u okolini Siska i Petrinje bili su samo
delimino uspeni. Veliki uspesi postignuti su u zapadnoj Slavoniji, gde
su Hrvati preuzeli kontrolu nad velikim delovima teritorije koju su do
tada drali Srbi. Na ostalim mestima ostali su u defanzivi, odravajui
blokade kasarni. U stvari, kasarne su ostale opkoljene sve do sporazuma

27

Jovi, Poslednji dani SFRJ , 387-388, stav koji je podran i u CIA, Balkan
Battlegrounds, 92.
24

sa JNA o povlaenju garnizona u decembru 1991, koji je bio sastavni

deo pregovora koji su doveli do 'Vensovog plana'.28
Vojno dejstvo JNA u poetnim fazama rata uglavnom je ocenjeno
kao veoma loe. Ovo je dokazano na primerima ogromnog neuspehu u
Sloveniji (Jun 1991), i u nesposobnosti JNA da sprovede uspenu
mobilizaciju u samoj Srbiji i na drugim lokacijama. Ovi nedostaci imali
su presudne operativne posledice pri sprovoenju sporednih operacija
koje su bile ili neuspene (mada su za protivnike imali mnogo slabije
snage), ili zaustavljene pre postizanja ciljeva koji su ve bili na dohvat
ruke. JNA je sprovodila operacije koje su u suprotnosti sa vojnom
logikom (npr. nepotrebna okupacija Vukovara), i to je jo vanije, nije
bila sposobna da ispuni svoj zadatak i zatite naroda od nasilja, ili da
pomogne u mirnom reavanju Jugoslovenske krize tokom 1990 1991.
Neki pojedinci su prosudili da se JNA ve 1985 pripremila za
unutranji oruani sukob i za gubitak Slovenije i onih delova Hrvatske u
kojima Srbi nisu bili veina. Te godina ona je stvorila novi organizacioni
format zasnovan na tri Vojne oblasti, umesto pet ili est Armijskih
oblasti koje su manje ili vie bile identine sa republikim granicama.
Oigledno da je 1991 JNA pokuala ucrtati nove granice primenom sile,
tako da je reorganizacija iz kasnih 1980-ih mogla biti deo plana o
teritorijalnom proirenju Srbije; sa druge strane, velika privrenost JNA
Jugoslaviji pre debakla u Sloveniji dovodi do drugaijeg zakljuka. U
tom kontekstu, plan RAM ('Rampart' plan) trebalo biti temeljno ispitan.

Priznavanje Hrvatske kao uesnice u ratu

Priznavanje Hrvatske tokom decembra 1991 januara 1992 od
strane meunarodne zajednice, naroito EU, ponekada je okarakterisano
28

Vensov plan, koji je obelodanjen tokom poslednjih nedelja 1991, predviao je

formiranje etiri sektora poznatijih kao Zatiene Zone Ujedinjenih Nacija ili UNPA
(Istok, Zapad, Sever i Jug). One su se grubo poklapale sa tri komada teritorije koju su
drali Srbi ili snage JNA. Vie od 10.000 vojnika UN bilo bi rasporeeno po UNPA,
da bi tamo zatitile narod. Zauzvrat, JNA bi se potpuno povukla iz Hrvatske, a srpske
paramilitarne snage bile bi rasputene i razoruane, predajui svoje naoruanje ili
JNA pre nego se povue, ili ako bi to ve odgovaralo, snagama UN koje bi ga
uskladitilo, nedirnuto, na lokacijama unutar UNPA. UN bi formirale plavu liniju
razgranienja.
25

kao snaan podstreh ratu i njegovom moguem proirenju na Bosnu i

Hercegovinu. Ovaj pogled su naroito zastupali Srbi, ali takoe i razni
meunarodni naunici i politiari.29
Najvii nemaki i francuski zvaninici tog doba imali su potpuno
suprotne stavove o nemakoj ulozi u forsiranju priznavanja nezavisnosti
Slovenije i Hrvatske. Francuzi su smatrali da je Nemaka bila odluno za
priznavanje zbog domaih politikih razloga i da to nije moglo pomoi
zaustavljanju sukoba. Miteranov ef kabineta, i budui francuski ministar
Spoljnih poslova Hubert Vedrine napisao je da je Pariz bio u potpunosti
svestan nemakog delovanja i nije ga osudio.30 S druge strane, Michael
Libal, bivi ef Departmenta za Jugoistonu Evropu pri nemakom
ministarstvu Spoljnih poslova (1991 1995), odbacio je svaku nemaku
odgovornost za nastavak i irenje rata. Prema Libalu, Nemaka je svoju
politiku definisala mnogo drugaije od ostatka EU i SAD. On je zastupao
stav da EU nije uspela na odgovarajui nain da prepozna osnovnu
pretnju jedinstvu i stabilnosti Jugoslavije koju je Miloevieva politika
predstavljala.31 Kao i Warren Zimmermann, poslednji ambasador SAD u
predratnoj Jugoslaviji, Libal veruje da su problemi zapoeli 1987, u
godini kada je Miloevi doao na vlast u Srbiji.

Dogaaj u Borovu Selu

Postoje mnogi zasebni dogaaji i epizode u ratu u Hrvatskoj
tokom 1990 1991 koji ili nisu potpuno dokumentovani ili koji sadre
oprene prikaze. Pominjanjem samo nekolicine, mi ne nameravamo da
pruimo kompletnu listu takvih dogaaja ili da prikaemo neke od
29

Noam Comski, Novi militaristicki humanizam (Beograd, Plato 2000), 36 (prevod

Noam Chomsky, The New Military Humanism, Lessons from Kosovo [London
1999]).
30

Hubert Vedrine, Les Mondes de Franois Mitterrand (Paris, 1996), 641-43. Ovaj
stav vrhunskih francuskih politiara izraen nakon to se sukob na Balkanu pretvorio
u rat sumiran je u izjavi Franccois Mitterand datoj 23. februara 1993: Sve je to bio
niz greaka: nemaka akcija, amerika neupuenost, neodlunost Italije zbog
intervencije Vatikana koja ih je paralisala. U stvari, Nemaka sebe smatra za
legitimnog naslednika bive Austroijske Imperije, i zato na sebe preuzima sav taj
stari austrijski osvetniki duh protiv Srba. Isto, 625.
31
Libal, Njemaka politika.
26

najvanijih. Tumaenjem ovakvih ili slinih dogaaja ne moe se

promeniti opti smisao rata, ali nam moe pomoi u naem shvatanju
istog.
Jedan od sporednih dogaaja koji je otvorio put eskalaciji sukoba
bio je kontraverzni incident u Borovu Selu. Na dan 1. maja, nakon dve
sedmice incidenata i porasta tenzije, stanovnici preteno srpskoga mesta
Borovo Selo istakli su jugoslovenske zastave, na kojima se nalazila
komunistika petokraka, verovatno zbog proslave tradicionalnog Dana
rada. Saznavi za to, etiri hrvatska policajca iz Osjeka dovezla su se u
selo reena da jednu od zastava koja se nalazila u centru Borova Sela
zamene hrvatskom zastavom, na kojoj se nalaze crvena i bela ahovska
polja, ili ahovnica, koja je bila omraena kod Srba. Policajci su uleteli u
kiu metaka. Mada su dva policajca pobegla, druga dvojica su bila
zarobljena.32 Narednog dana konvoj hrvatske policije uao je u selo sa
namerom da oslobode zarobljenike. Umesto toga, uleteli su u zasedu
koju je organizovala srpska milicija i pritom ubila dvanaest policajaca i
ranila vie od dvadeset. JNA je intervenisala dolaskom oklopne jedinice i
spaavanjem hrvatskog policijskog odreda prikljetenog u centru sela,
odvodei ih na sigurno van sela.33 Srbi su tvrdili da je pravi razlog
napada hrvatske policije bio podsticanje borbe i eventualno izazivanje
izbijanje rata. Neki od srpskih uesnika u ovome dogaaju izjavili su da
je ubijeno vie od 100 hrvatskih policajaca,34 to je apsurdno i verovatno
je trebalo da poslui kao argument da su Hrvati eleli da 'pokore' selo i
zaponu opti rat.
Direktno povezana sa ovim dogaajem jeste i pria koja se
pojavljuje samo u knjizi kod Silber i Little. Tokom obilaska istone
Slavonije sa uakom, veoma cenjenim 'sokolom' HDZ-a i ministrom
Odbrane, zamenik ministra Unutranjih poslova Vukojevi i neki njihovi
partijski saradnici ispalili su iz runog bacaa tri rakete Ambrust na
32

L. Silber, Yugoslavia, 141-42.

Davor Marjan, Bitka za Vukovar (Zagreb & Slavonski Brod, 2004), 52-54. Marjan
je pokazao da je HINA (Hrvatska Informativna i Novinska Agencija) nekorektno
informisala javnost kako je JNA ovom prilikom preduzela akciju protiv policijskih
snaga.
34
Pogledaj Jelena Guskova, Istorija jugoslovenske krize 1990 2000, 1-2 (Beograd,
2003). Guskova je 1994 intervjuisala neke od uesnika na srpskoj strani (Milan
Milanovi, aslav Niki, Milan Milanovi i Slavko Dokmanovi) i neke Hrvate iz
Osjeka. Dokmanovi je pomenuo nekih 150 stradalih, od kojih trinaest u centru sela.
33

27

Borovo Selo. Naelnik Osjeke policije Josip Reihl-Kir, uakov

partijski kolega, kasnije je izrazio gnuanje prema ovoj oiglednoj
provokaciji koju su izvrili visoki hrvatski zvaninici i koja je rezultat
pogoranja meuetnikih odnosa.35 Pria je sluila kao ilustracija da su
HDZ ekstrmisti eleli rat i pokuali ga izazvati. Pria se ne moe
potvrditi drugim izvorima36 i pokazala se veoma sumnjivom jer vrhovni
politiari imaju druga sredstva za izazivanje sukoba i ne moraju da
hodaju okolo i ispaljuju rakete kako bi to postigli. Svejedno, bila je
veoma koritena, verovatno zbog svoje prilino senzacionalistike
prirode. Znaajno je da je Reihl-Kir, naelnik Osjeke policije, koji je
bio posveen mirnom reenju, ubrzo nakon toga ubijen od strane
hrvatskih ekstremista. Oigledno je da su neki krugovi eleli eskalaciju
sukoba.

Opsada Vukovara
Avgusta 1991, JNA, lokalna srpska TO i paravojne jedinice iz
Srbije napali su istoni hrvatski grad smeten neto junije od Borova
Sela. Nakon tromesene opsade, uli su u razoreni grad krajem
novembra utrevi put najstranijim zloinima itavog rata. Zato je
Vukovar bio izloen produenoj opsadi kada vojna logika nalae da se
grad trebao izolovati i produiti sa napadima na gradove i druge ciljeve
dalje prema zapadu? Tokom opsade JNA je koristila oklopne jedinice i
peadiju u odvojenim napadima, suprotno svim principima vetine
ratovanja i pretrpela hiljade rtava i gubitak od preko 400 komada
oklopnih vozila. Norman Cigar je ukazao da je Vukovar postao simbol
reenosti Srbije da pomogne ostvarivanju ciljeva hrvatskih Srba.
Vukovar je za Hrvate postao simbol odbrane svoje nezavisnosti i
teritorijalnog integriteta. Najvanije od svega, bitka za Vukovar je
veoma doprinela promeni meunarodnog stava u korist Hrvata.37
Prema hrvatskom popisu iz 1991, etniki sastav optine Vukovar
bio je meovit i gotovo izjednaen kod dve glavne grupe: 31.445
35

Yugoslavia, 140-41.
Marjan, Bitka za Vukovar, 50, pie da on nije bio u stanju da dokae priu o
raketama i uee uaka.
37
Norman Cigar, The Serbo-Croatian War, 1991: Politically and Military
Dimensions, The Journal of Strategic Studies, 16 (1993), 297-338.
36

28

(37,35%) Srba i 36.910 (43,8%) Hrvata. U centralnim delovima grada

odnos je bio 47% Hrvata i 32,3% Srba. Vredno je spomenuti da je prema
popisu 35% brakova bilo meovito.38 Pre nego su glavne operacije
zapoele u septembru 1991, nekih 8.000 Hrvata, ukljuujui i 6.000
dece, evakuisano je ka jadranskoj obali, dok je oko 14.000 Srba
evakuisano prema teritoriji koju su drali Srbi.39 Kada su JNA i srpske
paramilitarne formacije konano zauzeli grad, itavo stanovnitvo je bilo
evakuisano. Narod je mogao da bira hoe li ii u Srbiju ili u Hrvatsku.
Prema jednom izvoru, u jesen 1994, oko 29.000 srpskih izbeglica iz
zapadne Slavonije i teritorija koje su drali Hrvati, nalo je utoite u
vukovarskoj optini.40
General Anton Tus, tadanji naelnik hrvatskog Generaltaba,
ustanovio je da je Hrvatska armija ispunila svoj zadatak. Dovela je u
nepriliku JNA koja je nameravala da slomi Hrvatsku tokom
dvadesetodnevne operacije irokih razmera. 12 (Novi Sad) i 17 (Tuzla)
Korpusi JNA, zajedno sa Gardijskom brigadom iz Beograda, pretrpeli su
toliko gubitaka da je ofanziva morala biti prekinuta. To je Hrvatima
omoguilo da preduzmu uspenu kontraofanzivu protiv Srba u zapadnoj
Slavoniji. Tus je procenio da su samo u opsadi Vukovara, JNA i srpske
paravojne jedinice imali gubitke od 5.000 ubijenih, 600 tenkova,
oklopnih transportera i bojnih vozila i 20 aviona, naprema 4.000 ubijenih
Hrvata.41 U svojim memoarima, Tusov suparnik general Kadijevi, hvali
se da je borba za Vukovar bila pobeda nad glavnim snagama Hrvatske
armije, sumirajui najmanje 6-8.000 stradalih vojnika, mada je grad
branilo manje od 2.000 ljudi.42
Srpska (Jugoslovenska) strana priznala je da su na farmi Ovar
lokalne TO snage pogubile oko 200 ranjenih i bolesnih ratnih
zarobljenika dovedenih iz gradske bolnce nakon to je grad opustoen. U
38

Guskova, Istorija jugoslovenske krize, 1:266. 1931 optina je imala 46,100 itelja,
19,300 (41.9%) Srba, 12,200 (26.5%) Hrvata i 7,500 (16.3%) Nemaca. 1981 bilo je
31% Srba, 37.14% Hrvata, 22% Jugoslovena.
39
D. Marjan, Vukovar, 96; J. Guskova, 1:269.
40
J. Guskova, Istorija jugoslovenske krize, 1:259. Intervju sa Borisavom Mikeliem,
Premijerom RSK, 26 September 1994.
41
Tus, Rat u Sloveniji i Hrvatskoj, 85. Goldstein, Croatia, 235, daje sline podatke
ogubicima: 5-8.000 ubijenih u JNA i 600 tenkova i drugih oklopnih vozila, naspram
2.500 ubijenih Hrvata.
42
J. Guskova, Istorija jugoslovenske krize, 1:270.
29

optunici protiv Miloevia, Hadia i drugih, ICTY je nabrojao 260

rtava ubistva na Ovaru. Sedam uvara koji su zapravo i izvrili ubistva
optueni su i osueni za ratne zloine na Specijalnom sudu za ratne
zloine u Beogradu. Taan broj svih ubijenih nakon to je grad pao
verovatno nikada nee biti poznat.

Napad na Dubrovnik
Dubrovnik je opkoljen i napadnut od strane JNA u oktobru 1991
bez vajanog vojnog opravdanja. Tamo nije bilo vojnih objekata ili srpske
populacije koju je trebalo braniti, dok su hrvatske snage u gradu bile
suvie slabe da zaponu bilo kakav znaajniji napad protiv njih.
Posledice ovih napada bile su katastrofa u odnosima sa javnou i
gubitak itavog kredibiliteta kojeg je JNA moda jo uvek imala. Kao to
je ranije pomenuto, Kadijeviev ratni plan iz 1991 sadrao je i deo koji
se odnosio na Dubrovnik, gde je trebalo sprovesti kopnenu blokadu
Dubrovnika sa najjaim snagama iz regiona Herceg-Novi Trebinje i
prodreti u dolinu Neretve, i na taj nain delovati zajedno sa snagama
koje se kreu na potezu Mostar Split.43 On se odluno protivio da JNA
zauzima sam grad i izabrao je blokadu sa distance, daleko izvan
domaaja hrvatske artiljerije. JNA je bila zainteresovana za
obezbeivanje stratekog puta Dubrovnik Trebinje koji je vodio ka
istonoj Hercegovini. Ali da li je Kadijevi rekao itavu istinu?
Vie od osamdeset civila je ubijenom tokom granatiranja grada,
koji nije zauzet, mada je okupirana okolina bila izloena sveoptoj
pljaki i bahatom razaranju. JNA komandanti general Strugar i admiral
Joki, u to doba zadueni za operacije na junom krilu, kasnije su bili
optueni i osueni za ratne zloine u ICTY-u. Tribunal je zakljuio da
oni nose komandnu odgovornost i da nisu spreili krenje ratnih obiaja i
zakona. Operacija Dubrovnik je jo uvek veoma sporna tema. Na
hrvatskoj strani, pojedini politiari i akademici optuili su hrvatsku vladu
da je Dubrovnik i njegovo stanovnitvo ostavilo da se samo stara o
sebi.44

43
44

Kadijevi, Moje vienje raspada, 135.

Videti Petar Kriste, Iznevjereni grad:Dubrovnik 1991 (Zagreb, 2000).

30

Na Zapadu, JNA opsada Dubrovnika bio je jedna od najuoljivijih

i najneobjanjivijih ratnih dogaaja. Pre svega bilo je teko odgonetnuti
zato je JNA preduzela ovu operaciju, a unitavnje arhitekture i
umetnosti istorijskog grada bilo je nemogue pravdati. Od dva pitanja
koja se odnose na razloge zato je JNA napala i zato je dubrovaka
oblast bila izloena pljakanju i razaranju, lake je odgovoriti na prvo.
Strateki plan JNA da zaokrui Hrvatsku zahtevao je jednu operaciju za
odvajanje Dalmaciju od ostatka zemlje, dok bi blokada dubrovake luke
bila njen svretak. Nema zadovoljavajueg odgovora zato su se TO i
dobrovoljake jedinice, kao i sama JNA, odali tako velikom pljakanju i
granatiranju oblasti bez vojnih ciljeva. Kao i u ranim fazama ratovanja,
kada su takva dela bila uobiajenija, moe se okriviti regrutovanje
dobrovoljaca koji su dolazili iz niih slojeva drutva, i pohlepa i zavist
osvajaa koji su ostavljeni bez kontrole discipline. Kakvi god da su
razlozi, usled meunarodne reakcije na vojne operacije i pratee
pljakanje i razaranje, znaajno je ukaljana reputacija srpske nacije i
produbljena politik izolacija beogradske vlade.
Sra Pavlovi pie da sluaj Dubrovnik jo uvek izaziva
podugake i strastvene rasprave meu istoriarima i politiarima,
ostavljajui mnoga pitanja neodgovorenim, dok su obini Crnogorci i
Srbi ostavljeni da se na sopstveni nain nose sa svojim oseanjima
nespokojstva u vezi nedavne prolosti. Oni se bore sa mnogim pitanjima
kao to su ko je sve zapoeo i koga treba okriviti za katastrofalne
rezultate? Pavlovi je to ustanovio, tokom rane jeseni 1991, crnogorski
politiki lideri i komandanti JNA shvatili su napad na Dubrovnik kao
neophodan potez ne samo da bi zaustavili takozvanu neustavno
otcepljenje Hrvatske, ve da zatite teritorijalni integritet Crne Gore i
Jugoslavije, i da spree mogui etniki sukob.45 Crnogorski Premijer
Milo ukanovi probudio je nadu mnogih crnogorskih nacionalista kada
je izjavio da:
Hrvatske vlasti ele rat i dobie ga. Ako se Hrvati ele otcepiti
onda meunarodne granice moraju biti revidirane.46

45

Sra Pavlovi, Reckoning: The 1991 Siege of Dubrovnik and the Consequences
of the 'War for Peace', Spaces of Identity, 1, 5 (April 2005), 1-47.
46
Pobjeda, Podgorica, 9253, September 5, 1991, 1.

31

Pojedini srpski analitiari naglasili su da je Dubrovnik bio

demilitarizovana zona due od dve decenije, ali da su ga Hrvati ponovo
militarizovali 1991. Ipak, mali hrvatski garnizon u Dubrovniku i njegov
ogranieni kapaciteti za vojno dejstvo, teko opravdavaju napad. General
Kadijevi je pozvao predsednika Tumana da demilitarizuje grad pod
kontrolom EU, istovremeno nudei mogunost stranim vojnim ataeima
da posete tu oblast. JNA je bila ubeena da e takve posete promeniti
uglavnom negativan stav koji je Zapad imao prema JNA. Poseta je dola
krajem oktobra, ali nije imala svrhe. Dubrovaka operacije je postala
najvea katasrofa u odnosima sa javnou za JNA, Miloevia i itav
srpski blok.

Operacije Munja i Oluja

Kraj 1994 doneo je neke izglede za mogue postizanje mirnog
sporazuma. U decembru, predstavnici hrvatske vlade i pobunjenih Srba
sloili su se oko donoenja izvesnih mera za izgradnju poverenja, koje su
ukljuivale i otvaranje autoputa Beograd Zagreb, naftovoda, elektrinih
i vodovodnih instalacija. Krajem januara 1995, Zapadni pregovarai
pokuali su da podstaknu sveobuhvatni mirovni sporazum izmeu
hrvatskih i krajiko-srpskih vlasti. Takozvani Plan Z-4 razmatrao je
povratak svih izbeglica i sutinsku autonomiju za oblast u kojoj se nalazi
jedanaest malih i ekonomski nerazvijenih optina u okolini Gline i
Knina, koje su po grubim procenama obuhvatale treinu teritorije
kontrolisane od strane Republike Srpske Krajine.47 Zagreb je oprezno
prihvatio Z-4, ali su krajiki Srbi odbili da raspravljaju o njemu sve dok
se hrvatski reim ne odrekne svojih namera da blokira obnovu
UNPROFOR mandata u Hrvatskoj. Pregovori su nastavljeni tokom
naredna dva meseca. Zagreb se pod pritiskom konano sloio da UN
ostanu, samo pod novim imenom, UNCRO. Tokom ovih meseci,
naelnik Komande HV general Bobetko, nekoliko puta je izjavljivao da
bi svako zatvaranje autoputa Beograd Zagreb izazvalo hrvatsku vojnu
intervenciju da ponovo otvori saobraajnicu.48

47

Slobodan Jarevi, Sutina plana Z-4, u: Republika Srpska krajina deset godina
posle (Beograd, 2005), 177-84. Jarevi je bio ministar Soljnih poslova RSK.
48
Janko Bobetko, Sve moje bitke (Zagreb, 1996)

32

Hrvatska strana je obavila sistematske pripreme za konaa dejstva

u sluaju da pregovori propadnu. U novembru 1994, HV je zauzela
Kupres, otvorivi put du dinarskog lanca. Tokom zime, inenjerske
jedinice HV napravile su puteve kroz tu oblast, tako da je u prolee
1995, HV preuzela taktiku kontrolu nad kljunim prolazom Knin
Grahovo i ostalim pozicijama podesnim za otvaranje vatre na artiljerijske
poloaje krajikih Srba. U meuvremenu, u Zapadnom UNPA sektoru,
ili zapadnoj Slavoniji, promet du autoputa Zagreb Beograd tekao je
bez problema sve do aprila kada je predsednik RSK Marti, naredio
jednodnevno zatvaranje saobraajnice u znak protesta protiv procedure
hrvatskih carina. Krajem meseca bilo je nasilnih incidenata u kojima su
bili ukljueni i civili, to je dovelo do nekoliko smrtnih sluajeva na obe
strane i zatvaranju saobraajnice. Tuman je 30. aprila naredio da se
autoput otvori 1. maja u 05.00 asova. Komanda HV je, u stvari, zavrila
svoje operativne planove za oslobaanje zapadne Slavonije tokom
decembra 1994, u kojima je predvien i prodor do reke Save. Zamisao je
bila da dva ravasta napada iz Nove Gradike i Novske, napreduju du
autoputa, sastanu se kod Okuana i tako odseku srpske snage. Hrvati su
mogli da raunaju na oko 15.000 trupa u ijem sastavu su bile oklopne
jedinice, artiljerija, peadija i avijacija. 18. Korpus krajikih Srba
raspolagao je sa tri nepotpune brigade od ukupno 2.000 vojnika aktivnog
sastava i 4-5.000 rezervista.
Hrvatski napad, borbenog naziva OperacijaBljesak, zapoela je 1.
maja 1995 gotovo bez upozorenja, ostavljajui Srbima minimum
vremena da mobiliu rezerviste ili ak i da rasporede formacije na
pogodne odbrambene poloaje. Napad HV udario je na 18. korpus sa
napadima iz artiljerijskog oruja i iz vazduha, stvarajui paniku i haos u
pozadini Vojske Srpske Krajine (SVK). Put za povlaenje u Bosnu ostao
je otvoren preko mosta kod Bosanske Gradike. Tokom ranog
popodneva 2. maja, HV je zauzela Okuane i nastavila sa ienjem
depova otpora na obroncima planine Psunj. Artiljerijska i raketna vatra
bila je korien da istera trupe SVK iz svojih sklonita i usmeri ka
kordonu jedinica HV i MUP-a koje su okruile itavo podruje. Ova
taktika je urodila plodom i, do kraja 4. maja, oko 1.500 se predalo.49
18. Korpus SVK pretrpeo je jedan od najbrih i najponiavajuijih
poraza tokom itavog rata. Komandant Korpusa napustio je svoje
49

CIA, Balkan Battlegrounds, 297-98

33

komandno mesto odmah nakon poetka hrvatskog napada, ostavivi

svoje trupe bez vostva. Srpski otpor bio je dezorganizovan, slab i
kratkotrajan. Vojne jedinice, zajedno sa civilima, pobegle su u Bosnu
ak i pre nego su hrvatski vojnici i policajci pristigli. Procenjeno je da je
najmanje polovina srpskog stanovnitva zapadne Slavonije napustila
svoje domove. Na njihovom putu ka savskom mostu, meovite kolone
vojske i civila nale su se pod vatrom, prilikom ega je bilo i rtava.
Nemogavi da zaustavi hrvatsku ofanzivu, predsednik Marti je za
odmazdu naredio raketni napad na Zagreb, 2-3 maja, koji je usmrtio pet a
ranio nekoliko hiljada ljudi. Mada su UN prvobitno optuile HV za ratne
zloine, pokazalo se da hrvatske snage nisu poinile mnogo krenja
hunmanitarnih zakona tokom Operacije Bljesak. UN su potom odbacile
optube.50
Nagli kolaps odbrane SVK u zapadnoj Slavoniji iazavao je vatrene
rasprave kod politike elite pobunjenih Srba. Politiari i vojnici su
okrivljavali jedni druge. Raketni napad na Zagreb koji je bio deo srpske
strategije odvraanje je propao, dok je Marti odmah optuen u ICIT-u
tokom julu 1995. Mada je sve ukazivalo da je itava pobuna dosegla
mrtvu taku, nita nije uinjeno da se situacija pobolja, sem to je
Miloevi poslao generala Mrkia iz Beograda da postane novi
komandant SVK. Ni vostvo RSK nije uinilo nita da ponudi neto
novo hrvatskom reimu da bi se pronalo mirno, politiko reenje
konflikta.

Operacija Oluja: kontekst

50

ta se zaista dogodilo srpskim civilima i zarobjenim vojnicima? Neki autori, poput

Guskove, tvrde da, po podacima UNCRO, hrvatske vlasti nisu dozvolile njima niti
bilo kojim drugim stranim posmatraima da obiu oblast oko Okuana i Pakraca, sve
do 5. maja. ak ni Yasushi Akashi, specijalnom izaslaniku UN nije dozvoljen pristup
Daruvaru da bi se postarala za izbeglice. Eksperti UNCRO su sumnjali da je
bezbednost bio jedini razlog zabrane i da je HV sakrivala ili uklanjala dokaze o
brojnim civilnim rtvama. Neki funkcioneri UN, Kao to je vedski policajac Hans
Anders Jarvestam, bili su svedoci ovoga ina i uasnih scena. Hrvatski ambasador je
Organizaciji UN ponovio zvanini stav da nisu poinjeni zloini nad civilima tokom,
kako je on okarakterisao, policijske operacije manjih razmera koja je za cilj imala
otvaranje autoputa. Guskova, Istorija jugoslovenske krize, 2: 233-39. Dr. Guskova je
u to doba bila u UNPROFOR-ovom zagrebakom tabu i esto u okolini spornih
podruja. Njen proraun o proceni broja izbeglica (12.000) gotovo se poklapa sa
onima do kojih su naunici kasnije doli.
34

Nakon uspeha Operacije Bljesak i bez mirovne inicijative na stolu,

hrvatske vlasti su nastavile sa pripremama da slome pobunu. Reakcija
bosanskih i hrvatskih Srba na napredovanje HV du Dinare bila je slaba
jer je bosansko-srpska Vojska Republike Srpske (VRS) gubila jedan
poloaj za drugim. Istovremeno, VRS je zapoela snane napade na
ostalim bosanskim ratitima, sa dvostrukom namerom, da ostvari
teritorijalnu prednost pre postizanja konanog sporazuma i da nakon toga
obezbedi trupe koje bi se suoile sa predstojeom ofanzivom HV.
Tokom prve polovine jula, VRS je zauzela muslimansku enklavu i UN
zatienu zonu u Srebrenici, ubivi na hiljade zarobljenika; dve nedelje
posle, VRS je ula u epu, je jednu zatienu zonu u istonoj Bosni,
proteravi itavo stanovntvo iz grada (pogledati esto poglavlje:
Zatiene zone). Istovremeno, VRS i SVK zapoele su jo jedan napad
na bihaku enklavu u severozapadnoj Bosni. Meunarodna zajednica,
ve poniena svojom nemoi da sprei srebreniki masakr, sada je
strahovala da bi se pad i pustoenje Bihaa mogao zavriti jo veim
krvoproliem. UN, NATO i pojedinane drave upozoravali su bosanske
Srbe da u Bihau ne ponove horor iz Srebrenice, i traile da se napad
momentalno zaustavi. Ipak, posleednjih dana jula, napad na Srebrenicu
je jo uvek bio u toku.
Zato su se hrvatski Srbi prikljuili napadu na Biha tokom leta
1995, jo uvek je nerazumljivo. S jedne strane, postojali su ozbiljni vojni
razlozi da se ne uestvuje u napadu VRS na severozapadnu Bosnu. SVK
je bila okrnjena i sa slabim moralom; napredovanje HV du Dinare i
doline Livna, trebalo bi da odbrani prilaza Kninu daju glavni prioritet.
Umesto odbrane kljunih gradova Grahovo i Glamo, SVK je veinu
svojih trupa razmestila oko Bihaa. S druge strane, interes meunarodne
zajednice trebao je da prui ozbiljne politike razloge da se ne uestvuje
u bihakoj operaciji. Bilo je oigledno da projekat ujedinjenja svih
'srpskih zemalja', vie nije bio izvodljiv i da su Miloevi i srpski blok
ve radikalno ograniili svoje ratne planove. ta vie, ako HV zapone
napad nisu nita mogli oekivati od VRS jer bosanski Srbi nisu doli da
spasu 18. Korpus SVK tokom Operacije Bljesak. Tokom jula stigla je
ICYT optunica protiv Karadia i Mladia zbog genocida u Bosni, i dva
meseca ranije protiv Martia zbog raketiranja Zagreba. Bilo je oigledno
da meunarodna zajednica ove ljude nije prihvatila kao politike voe,
ve pre kao kriminalce sa kojima nee pregovarati.

35

tavie, 22. jula 1995 u Splitu, Tuman i Izetbegovi su se

dogovorili oko sporazuma o zajednikoj odbrani, omoguavajui
hrvatskim trupama da deluju u Bosni i hercegovini. U Rezoluciji 43/49
Situacija na okupiranim teritorijama u Hrvatskoj, Generalna skuptina
UN izrazila je stav da su teritorije koje kontroliu Srbi nalaze 'pod
okupacijom', jasno pokazujii da pobunjene Srbe ne smatra pravim
borcima za slobodu i nacionalno osloboenje. Svi ovi znaci trebali su
pomoi hrvatskim Srbima da radikalno promene svoju dosadanju
nepomirljivu politiku o otcepljenju od Hrvatske i ujedinjavanju 'svih
srpskih zemalja'. Oigledan i jedini razuman pravac delovanja hrvatskih
Srba trebao je da bude momentalno povlaenje iz napada bosanskih Srba
na Biha i da pregovaraju o politikom reenju sa Zagrebom. Ali u tom
smeru nije uinjen ni jedan napor i, kada su Grahovo i Glamo pali
krajem jula, mnogi stanovnici RSK, ukljuujui i vladine zvaninike sa
svojim porodicama, poeli su da se spremaju za put u Srbiju.
Ne uzimajui u obzir Srebrenicu i epu, letnje srpska ofanziva u
Bosni bila je neuspena. Dana 5. maja 1995, VRS je zapoela Operaciju
Plamen-95 da bi oistila hrvatski orajevaki dep juno od reke Save u
severnoj Bosni, ali akcija je prekinuta 10. juna. Ubrzo potom, energini
general Mrki koji je tek pristigao iz Beograda, preuzeo je komandu nad
SVK. Napravljeni su planovi za operacije protiv HV/HVO u planinama
iznad Dinare i dolinama oko Livna, koji su trenutno predstavljali nejveu
pretnju za RSK. Ipak, po savetu Beograda, plan je promenjen i prioritet
je dat napadu na 5. Korpus Bosanske Armije kod Bihaa. Plan je
optimistiki predviao brzi slom bosanskih snaga, koje nisu bile samo
dobro voene, ve su imale i oko 17.000 ljudi. U stvari, u finalnom
napadu (Operacija Ma-95) 17. jula, rasporeene su tek neto malo
snanije formacije od 5.000 jurinih trupa, 9.000 garnizonskih jedinica i
4.000 ljudi koje je obezbedio odmetnuti muslimanski voa Fikret Abdi.
Napad ne samo da nije uspeo u eliminaciji 5. Korpusa, nego je i
prepustio inicijativu HV, koja nije propustila ansu da pobolja sopstveni
poloaj porazivi slabu srpsku odbranu 28-29 jula i uavi u Grahovo i
Glamo.51 Mada su VRS i SVK sada prekinule svoj napad na Biha,
jednostavno je bilo prekasno za pregrupisavanje da bi se suoile sa
nadolazeim napadom HV.

51

Milisav Sekuli, Knin je pao u Beogradu (Bad Vilbel, 2000), 158 -66.

36

Pripreme HV za Operaciju Oluja bile su zavrene u julu. Plan je

predviao napade na UN sektore Sever i Jug, koji su bili sve to je ostalo
od RSK, izuzev sektora Istok (istona Slavonija). Zauzimanje Knina sa
novoosvojenih poloaja nekoliko kilometara iznad grada, bio je vrhunski
prioritet HV, dajui gradu simbolian i politiki znaaj kao seditu
pobune. Osnovna ideja bila je da se preduzme munjevita operacija,
napadajui prvo komandne poloaje i komunikacije, a potom i trupe na
bojitu. Kao to je i pokazano u transkriptu sa sastanka kojeg je Tuman
imao sa svojim vojnim vrhom, odranog na Brionima 31. jula,
predvieno je da e se srpsko stanovnitvo povui ubrzo nakon poetka
napada HV, kao to je ve primeeno tokom Operacije Bljesak. To se
smatralo presudnim faktorom za slabljenje morala trupa VSK, i veoma
korisnim za brzo sprovoenje operacije.
Od najvee vanosti bilo je da se operacija sprovede i zavri
veoma hitro. Prilikom svedoenja na suenju Miloeviu pred ICYT,
tadanji ambasador SAD u Hrvatskoj Peter Galbraith, potvrdio je
beznadenost meunarodne zajednice. Ne uspevi da zaustavi srpski
napad na Biha bila je puna predoseanja o ishodu napada. Tuman je
ve ubedio Galbraith da su njegove snage spremne i voljne da priteknu u
pomo Bihau, dok istovremeno slamaju i srpsku pobunu. Prema
svedoenju Galbraith i Tumanovim reima generalima, to je bilo
obostrano korisno, shvatajui da bi Tuman spasao Biha a
meunarodna zajednica bi mu prepustila da obnovi vlast na svojoj
krajikoj teritoriji. Jedini uslovi bili su da se operacija obavi munjevito i
da se ne poine zloini nad civilima.52 Kada je specijalni izaslanik UN
Akashi postigla sporazum sa Martiem i ostalim voama pobunjenika da
povuku SVK iz Bihaa (30. jul), Galbraith je pokrenuo jo jednu
mirovnu inicijativu sa ciljem da sprei hrvatski napad. On se sastao sa
Babiem koji se nakon oklevanja sloio da na osnovu plana Z-4
pregovara sa Hrvatima, ali je Marti to odbio, dok je Miloevi izbegao
da primi pregovarae. Tuman je najkasnije 31 jula doneo svoju konanu
odluku i sloio se da pregovara sa predstavnicima RSK u enevi 3.
avgusta, samo da bi prikrio svoje prave namere. Pregovori su propali i, u
05.00 asova 2. avgusta 1995, zapoela je Operaciju Oluja.
Napad je uspeo svuda da slomi srpsku odbranu i za dan ili dva,
HV je ostvarila sve svoje glavne ciljeve. Napredak Hrvata i slom srpskih
52

RH-UP 1995, ICTY 2003a.

37

redova olakala je Martieva sporna odluka za evakuaciju civilnog

stanovnitva, izdata navee 4. avgusta, neposredno pre nego to je i
Marti napustio Knin. Osim u okolini Petrinje, gde je loe voenje
operacije HV prouzrokovalo jednodnevno zakanjenje, situacija na svim
ratitima bila je slina: SVK se povukla u haosu, ba kao to je uunilo i
gotovo itavo civilno stanovnitvo, ostavljajui za sobom samo
nepokretne. Knin je pao oko podneva 5. avgusta, nakon artiljerijskog
baraa i bez ikakvog otpora peadijskih i oklopnih jedinica SVK koje su
trebale da brane grad. Srpske vojne i politike institucije raspale su se
tako brzo da su ak i Hrvati bili iznenaeni svojim uspehom i slabim
otporom sa kojim su se suoili nakon prodora na teritorije koje su drali
Srbi. Srbi su se svuda povlaili nosei sa sobom svu imovinu koju su
mogli poneti. Na Kordunu, gde su svi pravci za povlaenje bili zatvoreni,
21. Korpus SVK i veliki broj civila nisu bili u mogunosti da se probiju.
Da bi se izbegle nove rtve, HV i lokalni srpski komandanti, dogovorili
su se o predaji 21. Korpusa. Vojno osoblje i civili bili su slobodni da idu
gde ela, to se podrazumevalo u Bosnu i Srbiju. Nakon pet godina
postojanja, vojska je pobunu uguila za samo pet dana. Srpsaka vojska je
doivela jedan od najteih i poniavajuih poraza u svojoj istoriji.

Konani ishod: hrvatsko hrvatski sporovi

Nakon operacija Bljesak, i naroito Oluje, u Hrvatskoj je usledilo
opte slavlje, svrstavajui ih meu najvanije dogaaje u nacionalnoj
istoriji. Dan kada je Knin pao postao je dravni praznik, Dan
domovinske zahvalnosti (5. avgust). Vladajui HDZ pokuao je da ojaa
svoj poloaj praktino stvarajui mit oko ovih dostignua. Vojni
komandanti koji su predvodili trupe tokom napada, takoe su eleli svoj
udeo. Zajedno, HDZ i vojska podsticali su javnost da obelei dogaaje
koji su od HV stvorili 'regionalnu silu'.
Hrvatski naelnik vojne Obavetajne slube iz vremena Operacije
Oluja admiral Domazet, podsticao je stav da se HV dokazala kao
regionalna sila nakon ovih operacija protiv pobunjenika, i da se
Operacije Oluja po svom obimu i vojnim dostignuima moe porediti
jedino sa Pustinjskom Olujom iz 1991. U stvari, Operacije Oluja bila je
primer kopneno-vazdune taktike koju je razvila vojska SAD za potrebe
borbe sa Varavskim paktom i koja je uspeno sprovedena u arabijskoj
pustinji. Ovi stavovi nisu imali nikakvog smisla, i treba ih posmatrati u
38

pravom svetlu: preterivanje u politike ili propagandne svrhe.53 Takoe,

hrvatski uspeh moe se proceniti samo uz pomo sagledavanja politikovojne situacije pobunjenih Srba. Njihove trupe bile su demoralisane kao
to je bilo i civilno stanovnitvo: itava srpska zamisao bila je osuena
na propast i nije imala nikakvu perspektivu, bilo politiku ili vojnu. Ovo
je hrvatskim trupama omoguilo da ostvare veliku i vanu pobedu ak i
kada su neke njene trupe naroito rezervnog sasatava bile loe
opremljene i uvebane. Protivnik je jednostavno iilio pred njima.
Nije bilo ni nekakve javne procene o ulozi 5. Korpusa Vojske
Bosne i Hercegovine (ARBiH) tokom Operacije Oluja. ta vie, sem
nekoliko tekstova, Hrvati nisu nita rekli o velikoj neoekivanoj pomoi
NATO avijacije protiv srpske protiv-vazdune odbrane. Nakon to su
uoili srpski radar, avioni koji su bili u rutinskoj patroli otvorili su vatru
na neke utvrene poloaje protiv-vazdune odbrane SVK. Oni su se
posle dejstva brzo povukli. Mada ovo nije uticalo na ishod itave
operacije, podstaklo je utisak da NATO pomae Hrvatima. U estim
intervjuima hrvatskol nedeljnoj i dnevnoj tampi tokom 1997-1998,
Galbraith je podvlaio presudnu ulogu koju je SAD odigrao u
reintegraciji Hrvatske i pobedama 1995. SAD nisu osudile Operaciju
Bljesak, a za Oluju su dali barem preutni pristanak.54 Hrvatska bi se
suoila sa veim problemima tokom slamanja pobune da Srbiji nisu
nametnute ekonomske sankcije i da nije postojala NATO SAD pretnja,
53

Pogledati detaljne analize i poreenja ovih operacija i njihovog koncepta u Ozren

unec, Operacije Bljesak i Oluja kod Maga i ani, Rat u Hrvatskoj, 93-110.
54

Za intervju od 11. maja 1995, kada su posledice vojne operacije u zapadnoj

Slavoniji ve bile poznate, Galbraith je rekao da ni on ni administracija SAD nisu
dali zeleno svetlo za ovu operaciju: Mi smo ukazali hrvatskoj vladi da smo protiv
bilo kakve vojne operacije u zapadnoj Slavoniji. Upozorili smo da bi imala posledice
koje je u stvari i imala, ukljuujui i one napade na Zagreb. Oseali smo da to nije
razumna odluka i da bi bila u suprotnosti sa Kopenhagenskim sporazumom i to smo
jasno naglasili. Sasvim je sigurno da nismo dali nikakvo zeleno svetlo za tako neto.
U stvari, eleli smo to spreiti. Mi smo se veoma zabrinuli da bi Srbi mogli napustiti
zapadnu Slavoniju. Nismo zainteresovani za podrku procesa reintegracije Hrvatske
ako je krajnji rezultat tog procesa etniki ista zemlja. Zato mi verujemo da treba
preduzeti sve korake kako bi srpska zajednica u zapadnoj Slavoniji pokuala da
prihvati Hrvatsku kao svoj dom, i nadalje, da se za povratak u svoje domove ohrabre
Srbi koji su je 1995 napustili, kao i oni koji su to uinili 1991. To je razlog zbog
kojeg mi verujemo da je neprekidno prisustvo UNCRO-a sutinski bitno. (...)
Naravno, sloboda kretanja je osnovno ljudsko pravo ako Srbi ele da je napuste, i
onda je to njihova slobodna volja. Mi bi ih savetovali da ostanu.
39

na ta je Dravni sekretar Albright jednom podsetila predsednika

Tumana. Sem toga, SAD su se pretvarale da ne primeuju trgovinu
orujem koja se odigravala u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.
Ambasador Galbraight je izjavio da je dve nedelje pre poetka bio
upoznat sa planovima o sprovoenju Operacije Oluja i da je svoju vladu
posavetovao da ne ini nita u vezi sa njom.55
Pre Galbraithovih intervjua i svedoenja, ameriki zvaninici su
nerado priznavali uplitanje SAD. Svakako, analize su pokazale da:
Zvaninici SAD nisu okretali glavu, oni su pomagali Hrvatsku
armiju tokom Operacije Oluja. Penzionisani savetnici vojske SAD
sprovodili su taktiku obuku i operativno planiranje pod maskom
'demokratske obuke' sa blagoslovom Klintonove administracije.
U stvari, postoji dokaz da se u pomo SAD... mogu uraunati
vazduni napadi i operacije u domenu psiholokog rata.56
Neko bi se mogao zapitati zato je Hrvatskoj toliko trebalo da
preduzme ove operacije kako bi preuzela kontrolu na svojim teritorijama.
Svakako im je trebalo vremena da pripreme raspoloiva vojna sredstva, i
saekaju na povoljniju strateku situaciju koja je poela da se poboljava
krajem 1995, kada su zauzeli Kupres i napredovali kroz Dinarske
planine. Mogue da je Hrvatska ekala rasplet u Bosni gde je prethodno
imala velike ambicije. Naredna mogunost je da su Hrvati ekali najbolji
mogui momenat za svoje zavrne operacije sa namerom da pridobiju
podrku meunarodne javnosti. Pokazalo se da je opsada Bihaa bio
sjajan momenat i Hrvatska ga je iskoristila. Pogodna prilika je takoe
postojala 1994, kada je 5. Korpus ARBiH napredovao od Bihaa prema
Bosanskoj Krajini koju su drali Srbi. Ali povrh operativne podrke koju
55

Miri, Demokracija i ekskomunikacija, 138-39.

James George Jatras, NATOs Myths and Bogus Justifications for
Intervention,u: NATOs Empty Victory, A Postmortem on the Balkan War, (T.G.
Carpenter, ed.), CATO Institute Washington, 2000, str. 26-27. Pogledati takoe: 4
Navy Jets Bomb Serb Missile Sites, Navy Times, August 21, 1995, str. 2; Chris
Black, U.S. Veterans Aid to Croatia Elicits Queries, Boston Globe, August 13,
1995, str. 12; Charlotte Eager, Invisible United States Army Defeats Serbs, The
Observer (UK), November 5, 1995, str. 25; Yves Goulet, MPRI: Washingtons
Freelance Advisors, Janes Intelligence Review, July 1, 1998, str. 38; Raymond
Bonner, War Crimes Panel Find Croat Troops Cleansed the Serbs, New York
Times, March 21, 1999, str. A1.
56

40

je 5. Korpus mogao pruiti toga momenta, ostala dva preduslova uspeha

borbena gotovost i meunarodna podrka jednostavno nisu bile
spremne.
Moda su interesantniji od pitanja koja se tiu mogunosti
hrvatske ratne mainerije, dogaaji koji su usledili nakon Operacije
Oluja, kada su hrvatske vlasti pokuale da obnove kontrolu nad
osloboenim teritorijama. Dobro dokumentovana injenica bila je da je,
nakon to je vojni deo operacije zavren, usledio haos sveopte pljake i
da je ubijeno nekoliko stotina Srba uglavnom starije dobi. Bilo je onih
koji su tvrdili, ukljuujui tu vladine zvaninike i institucije, da su to
uinili kriminalci koji su delovali na svoju ruku, dok razni novinari,
naunici radnici, politiari i ne-vladini aktivisti, zajedno sa Tuilatvom
ICYT-a, veruju da je to bila smiljena i organizovana opracija.
Dogaaji nakon Oluje postali su moda i najspornija tema koja
okruuje rat u Hrvatskoj. U oktobru 2001, mala hrvatska kompanija
predstavila je na nacionalnoj televiziji dokumentarni film, nazvan Oluja
nad Krajinom, koji prikazuje kako je veina Krajine bila opljakana i
sravnjena sa zemljom. Film je iznenadio mnoge i izazvao burne reakcije.
Sve vanije hrvatske dnevne novine dale su svoj komentar, a o njemu se
raspravljalo ak i u hrvatskom parlament. Premijer je dao svoj javni
osvrt, lokalne radio stanice su dobijale miljenja putem e-mail pote,
internet diskusije bavile su se filmom, a voe politikih partija su takoe
dale svoje komentare. Organizacije kao to je Hrvatski helsinki komitet
pozdravio je film, dok je istraivanje javnog mnjenja pokazalo da je
veina podravala njegovo prikazivanje.57 Da li je dokumentarac bio
propaganda protiv hrvatskih Srba? Da li je bio prvi korak ka reviziji
Domovinskog rata? Svakako da su ga neki doiveli i na taj nain,
naroito oni koji su uestvovali u ratu i oni koji su verovali da film vrea
njihova patriotska oseanja.
ta se zaista dogodilo nakon Oluje i zato hrvatske vlasti nisu
preuzele kontrolu i odgovornost nad Krajinom, umesto toga ostavljajui
je pljakaima i ubicama? Ovo su jo uvek pitanja na koja nije
57

Boris Raseta, Storm over Croatia Factum i Samizdat B92, Zagreb Belograd
2003. CD kopija 50 min. filma je priloena. Knjiga je potpuno dokumentarna sa
zapisima iz parlamentarnih diskusija, TV rasprava, interneta i konferencija za
tampu.

41

odgovoreno. Zatvoriti oblast i ne dozvoliti pristup civilima nije bio teak

zadatak, ali to nije uinjeno. Moda hrvatske vlasti nisu toliko u napred
planirale. Opsednuti operacijom i slamanjem srpskog otpora, zaboravili
su da razmiljaju ta bi se sledee moglo dogoditi. Svakako je
interesantno naglasiti da je hrvatska policija dobila zadatak da titi sve
pravoslavne crkve u Krajini od kojih je samo mali procenat
oskrnavljen ili uniten. Zato vlasti nisu uspele da zatite ostala javna
dobra, kao to su kole, zdravstvene ustanove, fabrike, eleznika
infrastruktura i ostalu dragocenu imovinu hrvatske nacionalne
ekonomije?... i zato se nisu pobrinule da zatite oko 8.000 Srba koji su
ostali? Sve ovo ostaje misterija. Svakako je Operacija Oluja bila istinski
uspeh i velika hrvatska pobeda; ono to je usledilo bila je podjednako
velika nepotrebna pogreka.

Konani ishod: hrvatsko srpski sporovi

Glavni spor izmeu Hrvata i Srba jeste, u vezi digaaja iz 1995, da
li je ono to se desilo bilo oslobaanje okupirane teritorije (hrvatski stav)
ili hrvatska okupacija Republike Srpske Krajine koja je izazvala egzodus
gotovo itave populacije (srpski stav). Ni manje bitan spor povezan je sa
karakterom egzodusa. Na hrvatskoj strani neki kau da su Srbi
dobrovoljno otili uprkos poziva predsednika Tumana da ostanu. Drugi
istiu da su Srbi pobegli u strahu od osvete, ili zato to su znali ta su
nama (Hrvatima) uinili. S druge strane, Srbi istiu da, znajui za
iskustva iz Gospia (1991), Medaka (1993) i zapadne Slavonije (1995),
nisu mogli ekati da im se dogodi ista sudbinu.
U svom nedavno publikovanom doprinosu ovoj temi, Nikica Bari
potvruje ono to bi se moglo shvatiti kao standardni umereni hrvatski
pogled, racionalno objanjenje koje se nalazi najblie onome to se
dogodilo.58 On nudi odabrane argumente kao podrku osnovnoj tezi da
Srbi, zbog toga to su bili uz Miloevievu politiku, nisu eleli da ive sa
Hrvatima ni po koju cenu i radije zu izabrali da odu nego da ostanu i ive
sa Hrvatima. On zatim prosuuje da su oni strahovali od osvete zbog
proterivanja Hrvata u poetnoj fazi rata. On je takoe ukazao na bitnu
58

Bari, Je li 1995. godine Hrvatska poinila etniko ienje Srba? asopis za

suvremenu povijest 36, br.2 (Zagreb, 2004).
42

razliku izmeu hrvatskog odnosa prema osloboenim oblastima i

srpskog osnosa prema srebrenikoj regiji tokom leta 1995.59 Bez namere
da opravdava zloine poinjene nakon Oluje, ameriki istoriar Elinor
M. Despalatovi ih objanjava istiui da su oni usledili tek na kraju rata
kojeg su Srbi zapoeli zbog prihvatanja agresivne politike Slobodana
Miloevia.60
Zato se hrvatsko vostvo opredelilo za vojnu opciju uprkos
odgovarajuoj prilici za politiko reenje krize? CIA analitiari
primeuju da su UN franatino nastojale odvratiti Hrvate od napada na
svoju odmetniku manjinu, pokuavajui da obe strane zajedno dovede u
enevu 3. avgusta. Premijer Milan Babi isti onaj Babi koji Srbe
izdvojio iz hrvatske drave 1990-1991 uinio je oajniku mirovnu
ponudu zajamivi svoje prihvatanje modifikovanog Z-4 Plana. Njegovo
zalaganje je propalo, uprkos pristanku SAD i Galbrighta.61 Zato je onda
Hrvatska izabrala rat umesto mirnog politikog reenja za koje je srpska
strana, ukljuujui Babia i nekolicinu drugih (mada ne i Martia),
tvrdila da je spremna. Neki kau da je to zato to je Tuman znao da je
vojna operacija jedini nain da se otarasi znaajnog dela srpske
manjine u Hrvatskoj, ishod koji nikada ne bi mogao oekivati od
politikog reenja. Svakako, nasuprot takvoj interpretaciji nalazi se
injenica da je Hrvatska prihvatila Z-4 Plan i bila spremna za politiko
reenje. Srpska strana je u stvari odbila da raspravlja o tome. Ali Hrvati
59

Prikazi u filmu Oluja nad Krajinom pokazuju da su Srbi imali dobar razlog da
barem privremeno pobegnu; U izvetaju Hrvatskog helsinkog odbora za ljudska
prava, predstavljenom aprila 1999, u samo jednome UN sektoru Jug, preliminarni
rezultati su pokazali da je 435 osoba ubijeno tokom ili odmah nakon Operacije Oluja
(videti: Izvjestaj: Vojna operacija Oluja i poslije, I deo, Bivi sektor UN Jug
od 8. Aprila 1999 Hrvatskog Helsinskog Odbora za Ljudska Prava, u: G. Babi, Srbi
u Hrvatskoj i njihova sudbina, Adeona, Beograd 2000,str. 37-232 ili
www.open.hr/com/hho)
60
E. M. Despalatovi, Koreni rata u Hrvatskoj, u: Susedi u ratu, Jugoslovenski
etnicitet, kultura I istorija iz ugla antropologa, priredili Dzoel M. Halpern, Dajvid
Kajdikel , Beograd 2004, str.132-33 (nakon: N. Bari, Pobuna Srba u Hrvatskoj,
str.564).
61
Balkan Battlegrounds, str 367. Oni su navodi Rojters, 3. avgusta: SAD izjavljuju
da nema razloga za rat u Hrvatskoj nakon srpskog pakta. Ali ova izjava je
diskutabilna ako se uzmu u obzir dokazi koji su kasnije bili dostupni. Mate Grani je
tvrdio 6. avgusta da je Hrvatska dobila savete od SAD kako da sprovodi obimne
napade na Srbe u Krajini, Nievi, Stanko, Hrvatska Oluja i srpske seobe (Beograd,
2002), 195.
43

nisu mogli veno ekati i, krajem jula, propremili su se za vojnu

operaciju. Deo srpske elite naroito Babi u stvari je prihvatilo
pregovore, ali oigledno je bilo prekasno i neuverljivo. Do toga se dolo
samo nekoliko asova pre predvienog poetka operacije i izgledalo je
da Srbi samo pokuavaju da dobiju na vremenu i da nisu iskreni u svojim
namerama. Ne treba zaboraviti da je sve do kraja jula, Skuptina RSK
raspravljala o sjedinjavanju RSK sa RS, to svakako nije potez koji bi
doprineo produktivninim dijalozima sa Zagrebom.
Nema sumnje da su proraunati hrvatski napadi bili razlog zbog
ega je gotovo itava populacija zapadne RSK pobegla. Egzodus je
svakako bio jedna od najveih tragedija u istoriji srpskoga naroda, ali
Hrvati se ne mogu okriviti zbog ovakvoga ishoda. U prvoj fazi rata,
Hrvati koji su iveli na podruju kojeg su Srbi drali ili napadali, bili su
proterani ili su morali da pobegnu. Do 1. decembra 1991 u Hrvatskoj je
bilo pola miliona izbeglica, meu njima gotovo nije ni bilo Srba, koje su
morale da napuste svoje domove. Nekolicina Hrvata koja je preostala u
podrujima koja su drali Srbi, bila je izloena progonu i teroru; od 1992
do 1995 nekoliko stotina njih bilo je ubijeno.62 Kao to je Bari prikazao,
sr srpskog pobunjenikog politikog plana bilo je konano odvajanje od
Hrvata i odbijanje suivota sa drugim etnikim grupama. Ovo je
postignuto zauzimanjem delova Hrvatske i praeno proterivanjem Hrvata
i ostalih ne-Srba iz RSK. Onda je bilo prirodno oekivati da Srbi odu
ako se Hrvati eventualno vrate, naroito u sluaju vojnih dejstava. S
druge strane, pobuna je predstavljala istinski problem za Hrvatsku, inei
situaciju nepodnoljivom. Glavni put i eleznike komunikacije u dravi
bili su blokirani ili prekinuti pet godina. Veliki komad Hrvatske nije se
nalazio u nacionalnom pravnom i infrastrukturalnom sistemu. Jo uvek
su bile stotine hiljade izbeglica koje su ekale da se vrate u svoje
domove, dok su gradovi u blizini linije fronta bili povremeno izloeni
artiljerijskim napadima SVK. Neto je moralo da se uini i ako Srbi nisu
bili voljni da postignu politiki sporazum, onda je vojno dejstvo bilo
jedini mogui smer delovanja. Stoga, pri ovakvoj situaciji, postojala su
samo dva naina na koja se egzodus Srba mogao izbei: ili da se Srbi
izmire sa Hrvatima, to je bilo nemogue uzevi u obzir sr njihovog
politikog programa, ili da Hrvati ne odponu sa vojnom operacijom, to
62

Pogledati npr. Marko Vrcelj, Rat za Srpsku Krajinu 1991.-1995 (Beograd, 2002),
koji iz prve ruke daje detaljan izvetaj o teroru kojeg su iskusili Hrvati iz RSK.
Vrcelj je bio pukovnik SVK.
44

je takoe bilo nemogue sa obzirom na vrtoglavu finansijsku i

ekonomsku cenu koju je oruana pobuna nametnula Hrvatskoj. Tako su
vojna operacija i egzodus Srba bili posledice same pobune i nisu se
mogli spreiti.
Pojedini autori kao Livada tvrde da su Srbi bili u pravu kada su
izabrali da se povuku; ono to se desilo onima koji su ostali dokazalo je
da bi bili poubijani ili na neki drugi nain prognani. Ali ovaj argument je
baziran na pretpostavci da su Hrvati po svojoj prirodi ubice Srba i da e
Hrvati iskoristiti svaku priliku da naude Srbima. Mirna reintegracija Srba
u hrvatsko drutvo u istonoj Slavoniji izmeu 1995 i 1998 pokazala je
da je reintegracija zaista bila mogua kada je uinjena postupno i u
okviru politikog sporazuma.
Drugi autori su predpostavili, da se Tuman od poetka nadao da
e se broj Srba koji ive u Hrvatskoj smanjiti tokom rata, ili da je
konani politiki cilj hrvatskih ekstremista, ukljuujui Tumana i HDZ,
bio sveobuhvatno proterivanje srpske populacije. Jovan Miri, profesor
Zagrebakog univerziteta i otri kritiar srpske nacionalistike politike,
analizirao je javno dostupne materiajale i izvore i doao do zakljuka da
je proterivanje, u stvari, bila osnovna ideja politike HDZ-a i nekih drugih
hrvatskih desniarskih politikih stranaka.63 Neki drugi nauni radnici,
naroito Nikica Beri, ove i druge argumente koje je Mari izneo
odbacuju kao apsurdne. Hrvatski predsednik Mesi, svedoei na
Miloevievom suenju u ICYT-u, potvrdio je da mu je Tuman rekao
kako je predpostavljao da e se broj Srba, sa neto malo vie od 12
procenata iz 1991, do kraja rata smanjiti na pet procenata celokupne
populacije.64 Ali ovo svedoenje ne ukazuje da je to bio Tumanov plan,
samo da je to ono to je on oekivao da e se dogoditi. Bilo je lako doi
do toga zakljuka. Tokom 1995, mnogo pre Operacije Oluja, jedan od
autora ovoga rada izrazio je svoje predvianje da e broj Srba biti
znaajno umanjen.65
Pozvan u ICTY da tumai optunicu protiv hrvatskih generala za
vrenju zajednike kriminalne delatnosti, Nikola Viskovi, profesor na
Pravnom fakultetu Univerziteta u Splitu, izrazio je svoj stav da nije
63

Jovan Miri, Demokracija i ekskomunikacija (Zagreb, 1999).

ICTY 2002:10656
65
Ozren unec, Okuanski zakljuci, Erasmus 3/12 (1995), 7-20.
64

45

ispravno povezivati etniko ienje sa samom Operacijom Oluja.

Vikovi je naglasio da su delatnosti zapoele poetkom 1990-ih. Po
njemu, tvrdokorni nacionalisti su u Srbima uvek videli trajan uzrok
nestabilnosti i opstrukcije, ili pretnje, hrvatskoj dravnosti. Svi planovi
za umanjivanje te istorijske pretnje bili su podsticani. Na taj nain, Srbi
su bili izloeni uznemiravanju, otimaini ili ak ubijanju (Sisak, Osjek,
Pakrac, Zagreb), protiv ega nisu mogli oekivati neku stvarnu pravnu
zatitu. Istarski region bio je jedini izuzetak iz te prakse.66
Neki odmereni strani posmatrai u Hrvatskoj takoe su ogoreno
reagovali na Tumanov odnos prema srpskoj manjini nakon 1990.
Poslednji ambasador SAD u Jugoslaviji Zimmermann, ostavio je
zabeleke o svojim razgovorima sa Tumanom i o svojim neuspelim
pokuajima da predsednika ubedi u promenu pravca HDZ-ove svadljive
politike prema hrvatskim Srbima, tako to bi umirio njihove strahove.67
Bivi ambasador SAD u Hrvatskoj Peter Galbraith opisao je Tumana
kao nacionalistu, na neki nain i faistu. Tuman se saglasio sa tezom
Samuela Huntingtona o neizbenom sukobu civilizacija i bosanske
muslimane esto poredio sa islamskim bodeom usmerenim ka Evropi.
Mada se proslavio kod nekih hrvatskih manjina, ukljuujui italijansku i
jevrejsku, bio je zagovornik etnike homogenosti, koji je verovao da je
hrvatskih 12 procenata srpske manjine bilo previe. Moda nije imao
plan da protera Srbe, ali jednom kada su otili, nije eleo da se vrate.68

Konani ishod: srpsko srpski sporovi

Slom ustanka, to je bilo mnogo vie od isto vojnog poraza,
izazvao je ponovno preispitavanje skoranje prolosti kod Srba. Srbi iz
Krajine uglavnom su krivili bezvredna obeanja Miloevieva, JNA i
meunarodne zajednice. Oni su koristili besmislene slogane da bi opisale
ta se dogodilo, kao Izdaja, Izneverena Krajina, Miloevi je prodao
Krajinu. Pitali su se o pravoj misiji komandanta SVK i njegovog
zamenika nako Bljeska generala Mrkia, koji je Krajinu u vojnom
smislu izgubio na takon poniavajui nain. Takoe, Srbi su preispitivali
66

Pogledati Sekuli, Jugoslavija.

Zimmermann, Origins of a Catastrophe.
68
Ambasador Peter Galbraith za intervju Charlesu Ingraou u Scholars Iniative
(January 2004).
67

46

delovanje i ulogu premijera RSK Borislava Mikelia (april 1994 maj

1995), koji je bio blisko povezan sa Miloevievem jo od kraja 1980ih.69
Politiari iz Beogradu su takoe okrivili krajike Srbe da su svesno
napustili svoju zemlje umesto da organizuju jaku odbranu. U tom
sluaju, da su krajiki Srbi uspeli da izdre barem jednu sedmicu,
meunarodna zajednica je mogla intervencijom zaustaviti hrvatsku
ofanzivu i obnovi pregovore. Pojedini su ih optuivali zbog njihove
tvrdoglavosti tokom pregovora sa Zagrebom i meunarodnom
zajednicom. Po navodima Momira Bulatovia, jugoslovenski Vrhovni
savet odbrane, iji je on tada bio lan, sazvao je vanrednu sednicu 4.
avgusta 1995 u 17. asova, na komandnom mestu u Dobanovcima,
nedaleko od Beograda. On je napomenuo da je Vrhovni savet poslao
telegram generalu Mrkiu, ohrabrujui ga da organizuje vrst otpor
najmanje jo dva dana. Nakon toga, Jugoslavija bi bila u mogunosti da
mu pomogne svim raspoloivim sredstvima.70
Pojedini bivi vojni komandanti istraili su dublje korene vojnog
poraza i pronali ga u samoj SVK. Obratili su panju na faktore koji su
naruili moral, ukazujui da je Krajina ostavljena sama da je Hrvatska
zauzme, da su njenom narodu data lana obeanja da e im Republika
Srpska i Srbija pritei u pomo, i da je itav region ogrezao u korupciju,
siromatvo i optu neizvesnost. Oni su takoe okrivili nedostatak
discipline i skromne vojne mogunosti SVK. U regionu je nedostajalo
ljudstva, kvalifikovanih oficira i moderne opreme. Ona je vrsto ostala
dosledna doktrini bive TO umesto da je usvojila mobilniju taktiku, dok
je neobina konfiguracija krajike teritorije donekle onemoguavala
manevrisanje. Ove analize istiu i nepovoljnu strateku situaciju nastalu
usled zajednikog napada HVHVOARBiH iz Velike Kladue i Bihaa
usmerenog ka pozadini srpskog fronta.
Kao to je ranije pomenuto, Marti je, delujui u svojstvu
predsednika republike, bio osoba koja je naredila evakuaciju civilnog
stanovnitva. injenica je da su vlasti RSK pre 1993 napravili planove za
privremenu evakuaciju stanovnitva u sklonita ili, u sluaju krajnje
69

Videti Sekuli, Jugoslavija.

Momir Bulatovi, Pravila utanja: istiniti politiki triler sa poznatim zavretkom,
(Beograd, 2004), 181-82.
70

47

opasnosti, dalje prema Bosnu. U svakom sluaju, ovo je uobiajena

procedura svake vojne strategije, sa ciljem da se izbegnu civilne rtve i
da se vojsci omogui da nesmetano izvrava svoje ratne operacije. U tom
pogledu Srbi nisu bili izuzetak, ali iskustvo nakon Operacije Bljesak
iziskivalo je ozbiljno preispitivanje planova za zatitu civila.
Takoe je mogue protumaiti Martievo nareenje za evakuaciju
kao poziv koji se odnosio samo na sektor Jug (severna Dalmacija i Lika)
a ne na itavu teritoriju RSK koja je bila na udaru. Nejasno je da li je
Martievo nareenje doprlo do nekoga izvan Knina, zato to su radio i
TV prekinuli emitovanje i nisu mogli preneti nareenja i informacije.
Kao deo psiholokog ratovanja Hrvati su distribuirali hiljade lanih
letaka u kojima vojni vrh RSK nareuje da se civili evakuiu.71 Ipak su
ovi letci mogli imati samo ogranien efekat zato to evakuacija nije
zapoela zbog nareenja samih vlasti, nego zato to je narod odluio da
ode zbog raznih drugih razloga.

EPILOG
Teko je oekivati da nauni, ne-militarni i odmereni istorijski
izvetaj moe biti prikazan manje od decenije nakon zavretka ovoga
sukoba. To je zbog toga to postoje mnoge specifine prepreke i smetnje
koje oteavaju kompletiranje takvog izvetaja.
Ipak, neke injenice mogu biti ustanovljene i neki sporovi mogu
biti razreeni. Mi smo ovde ponudili pregled nekih najpreutkivanijih
sporova i objanjenje zasnovano na poznatim injenicama. Imajui na
umu ne samo dela, ve takoe i misli, naine razmiljanja, strahove,
svest i emocije svih aktera koji su sudelovali u ratu u bilo kom svojstvu
ukljuujui i meunarodnu zajednicu pokuali smo da damo
najobjektivniju sliku ovih prolih dogaaja. Verujemo da su ovo
najprihvatljivija objanjenja i interpretacije hrvatsko hrvatskih,
hrvatsko srpskih i srpsko srpskih sporova; svaka tema koja se odnosi
na rat u Hrvatskoj odjekuje u nekoj od ovih kombinacija. Sporovi koji
e nastaviti da prouzrokuju diskusije i razmimoilaenja, izazvali su rat

71

Faksimil u HHO 1999:8.

48

1991 i sudbinu srpskog stanovnitva u Hrvatskoj. Da li je mirno reenje

u opte bilo mogue?
Rat se ne moe zaboraviti, ali drutvo i pojedinci moraju da
nastave sa ivotom. Krivino gonjenje za ratne zloine, bilo u ICIT-u ili
na nacionalnim sudovima, moe postii mnogo pozitivnih stvari u ovom
pogledu. Procesi e uiniti da se itave etnike zajednice suoe sa
svojom prolosti i moe delovati kao katarza. aki i procesi pred
nacionalnim sudovima mogu imati pozitivno dejstvo na proces
izmirenja. Ovo je potvreno suenjem ubicama iz Ovara u Beogradu,
gde je rodbina hrvatskih rtava izrazila svoje zadovoljstvo injenicom da
je srpska strana elela da prui satisfakciju rtvama i da osudi krivce.
Sudski procesi takoe pruaju mnogo dokumenata od velike vanosti
koja e imati dalekosean efekat za nastavak istraivanja.
Sa 22.000 mrtvih na obe strane (15.000 Hrvata i 7.000 Srba), rat
nije bio tetan samo za hrvatsku zemlju, ve i za njene Srbe i ostale
manjine. Hrvati su bili prognani iz svojih domova i ubijani organizovano
ili u individualnim egzekucijama od strane svojih komija koji su
pokuali da naprave etniki isu njzapadniju srpsku zemlju. Srbi su
takoe propatili. Njihov broj i uloga u hrvatskom drutvu se drastino
smanjila, to je bila posledica besmislenog politikog projekta.
Istraivai imaju odgovornost i neku vrstu moralne obaveze da prikau
kako se takva stvar mogla dogoditi, u nadi da se to ne moe ponoviti
ovde ili bilo gde drugde. Verujemo da je na doprinos pomogao da se
takoe i ovaj cilj postigne.

LITERATURA
Memoari
Bobetko, Janko (General) (1996) Sve moje bitke. Zagreb: Vlastita
naklada

49

Bulatovi, Momir (2004) Pravila utanja: istiniti politiki triler sa

poznatim zavretkom. Beograd
ubra, Nikola (General) (1997) Vojska i razbijanje Jugoslavije. Beograd
HHO (Hrvatski helsinki odbor za ljudska prava) (1999.) Izvjetaj: vojna
operacija Oluja i poslije. I. dio. Bivi UN sektor Jug. Zagreb: HHO.
Holbrooke, Richard (1998) To end the War. New York: Random House
Jovanovi, Neboja (2003) Idemo na Zagreb. Vajat, Beograd
Kadijevi, Veljko (General) (1993) Moje vienje raspada. Beograd
Kolek, Konrad (General) (2005) Prvi pucnji u SFRJ: Seanja na
poetak oruanih sukoba u Sloveniji i Hrvatskoj, Beograd: Dan Graf
Kosti, Branko (1996) 1991: Da se ne zaboravi. Beograd
Kriste, Petar (2000) Iznevjereni grad:Dubrovnik 1991. Zagreb
Mamula, Branko (Admiral) (1999) Sluaj Jugoslavija. Podgorica
Mesi, Stipe (1992) Kako smo sruili Jugoslaviju, Zagreb; potom (1994)
pod naslovom Kako je sruena Jugoslavija, Zagreb
Paspalj, Mile (1996) Album iz Krajine, Sarajevo: Javnost
pegelj, Martin (General) (2001) Sjeanja vojnika. 2 izdanje Zagreb
Zimmermann, Warren (1996) Origins of a Catastrophe: Yugoslavia and
Its Destroyers - Americass Last Ambassador Tells What Happened and
Why. New York - Toronyo: Random House.
Dnevnici
Predojevi, Vaso (Colonel) (1997) U procjepu. Dnevnike zabiljeke o
razbijanju Partije, Armije i Drave, Beograd
50

Jovi, Borisav (1995) Poslednji dani SFRJ, izvodi iz dnevnika. Beograd.

Dokumenti, kolekcije i dosijei
*** (1995) Sluaj generala Trifunovia. Beograd: Demokratski centar.
*** (2002) Zbornik dokumenata iz odbrane i bezbednosti Jugoslavije
1900-1991, godine. Beograd: Vojno izdavaki zavod
CIA (Central Intelligence Agency) (2002) Balkan Battlegrounds: A
Military History of Yugoslav Conflict, 1990 1995, Washington D.C,
CIA Office of Russsian and European Analysis, May.
Galbraith, Peter W. (Ed.) (s.a.) The United States and Croatia: A
Documentary History, U.S. Embassy in Croatia, Zagreb
ICTY (The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia)
(2002) Transcript of testimony of Stjepan Mesi. Trial of Slobodan
Miloevi,October 1-3, 2002, pages 10515-10783. Dostupno na URL
http://www.un.org/icty/transe54/021001IT.htm

ICTY (The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia)

(2003) The Prosecutor of the Tribunal Against Pavle Strugar, Vladimir
Kovaevi. Second Amended Indictment. Case No. It-01-42. Haag,
October 17, 2003. Dostupno na URL
http://www.un.org/icty/indictment/english/str-2ai031017e.htm

ICTY (The International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia.)

(2003a.) Transcript of testimony of Peter Woodard Galbraith. Trial of
Slobodan Miloevi, June 25-26, 2003, pages 23078-23206. Dostupno na
http://www.un.org/icty/transe54/030625ED

Jarevi, Slobodan (2005) Republika Srpska Krajina, Dravna

dokumenta, ''Miroslav'', Beograd
Raeta, Boris (Ed.) (2003) 'Storm' over Croatia. Zagreb: Centre for
Drama Art; Belgrade: Samizdat B92

51

RH-UP (Republika Hrvatska Ured Predsjednika) (1995) Zapisnik sa

sastanka Predsjednika RH dr. Franje Tumana sa vojnim dunosnicima,
odranog dana 31. srpnja 1995. godine na Brijunima. Izdato u raznim
hrvatskim i drugim medijima, npr. u Jutarnji list (October 17-19, 2004).
Dostupno na raznim URL, npr.
http://www.b92.net/doc/brijuni/index.php
http://glow.phpwebhosting.com/~krajinaforce/phpBB2/viewtopic.php?t=1760.htm

Monografije i studije
*** (2002.) Ratovi u Jugoslaviji 1991.-1999. Beograd: Drutvo za isitnu
o antifaistikoj narodnooslobodilakoj borbi u Jugoslaviji 1941.-1945.
*** (2005) Genocid u 20. veku na prostorima jugoslovenskih zemalja.
Beograd.
*** (2005) Graanski rat u Hrvatskoj 1991 1995. Beograd: Udruenje
Srba iz Hrvatske
Babi, Goran (Ed.) (2001) Oluja je nevrijeme. Beograd
Bari, Nikica (2005) Pobuna Srba u Hrvatskoj 1991 1995, , Zagreb:
Golden marketing
Bilandi, Duan (1998) Hrvatska moderna povijest Zagreb: Golden
marketing
Bubalo, Ratko (1994) Jesu li Srbi stvarno vladali Hrvatskom? Arkzin,
Zagreb, No. 19/20, August 5
Cigar, Norman (1993) The Serbo-Croatian War, 1991: Politically and
Military Dimensions. The Journal of Strategic Studies, vol. 16. No 3,
September, 297-338
Cohen, J. Lenard (1995) Broken Bonds, Yugoslavia's Disintegration and
Balkan Politics in Transition. 2nd ed. Boulder: Westview Press

52

Danopoulos C.P D. Zirker (Eds.) (1995) Civil-Military Relations in the

Soviet and Yugoslav Successor States. Boulder: Westview Press
Daki, Mile (1994) Srpska Krajina: Istorijski temelji i nastanak. Knin:
Iskra
Dabi, Vojin S. Ksenija M. Luki (1997) Crimes without Punishment:
Crimes Committed by Croatian Armed Troops against the Serb in
Eastern Slavonia and Western Sirmium in 1991. Vukovar: Womens
association of Vukovar community
Garde, Paul (1992) Vie et mort de la Yougoslavie. Paris
Goldstein, Ivo (2000) Croatia: A History.. London: Hurst & Com
Gow, James (2003) The Serbian Project and its Adversaries. A Strategy
of War Crimes. Montreal Kingston Ithaca: McGill-Queen's
University Press.
Guskova, Jelena (2003) Istorija jugoslovenske krize 1990 2000.
Vols.1-2.(Prevod sa ruskog) Beograd: IGAM
Hayden, Robert (1999) Blueprints for House Divided. Ann Arbor: The
University of Michigan Press
Hudelist, Drago (2004), Tudjman: biografija, Zagreb
Jovanovi, Aleksandar S. (Colonel) (1994) Rat Srba i Hrvata 1991.
Beograd
Jovanovi, Aleksandar S. (Colonel), (2001) Poraz JNA. Koreni poraza.
Beograd
Judah, Tim (2000) The Serbs. History, Myth and the Destruction of
Yugoslavia. 2nd ed. New Haven and London: Yale University Press
Libal, Michael, (2004) Njemaka politika i jugoslavenska kriza 19911992. Zagreb: Golden marketing-Tehnika knjiga. Translation of M. L.:
Limits of Persuasion: Germany and Yugoslav Crisis 1991-1992. Texas A
and M University Press, 1997)
53

Livada, Svetozar (1997) Etniko ienje zloin stoljea. Zagreb.

Maga, Branka Ivo ani (izd.) (1999) Rat u Hrvatskoj i Bosni i
Hercegovini 1991-1995, Sarajevo-Zagreb.
Marjan, Davor (2004) Bitka za Vukovar, Zagreb- Slavonski Brod: HIP i
Podrunica za povijest Slavonije, Baranje i Srijema
Miri, Jovan (1999) Demokracija i ekskomunikacija. Zagreb
Miri, Jovan (2002) Zloin i kazna, Zagreb
Miina Djuri, Veljko (izd.) (2005) Republika Srpska Krajina, Deset
godina poslije, Tom I-II, Beograd
Mitrovi, Momilo (2003) Etniko ienje Srba iz Zagreba 19921994. Tokovi istorije, 3-4/2003, pp. 89-99
Nikoli, Drago (1989) Kadrovi i kadrovska politika. Beograd:
Vojnoizdavaki inovinski centar, (Razvoj oruanih snaga SFRJ 1945.1985. Tom 15.)
Nievi, Stanko, Hrvatska Oluja i srpske seobe (Beograd, 2002)
Pavlovi, Sra (2005) Reckoning: The 1991 Siege of Dubrovnik and
the Consequences of the 'War for Peace'', (University of Alberta,
Canada), Spaces of Identity, 1, 5, April, 1-47
Popov, Neboja (1996) Srpska strana rata: Trauma i katarza i istorijsko
posrtanje, 1 izdanje Beograd
Popov, Neboja (2000) The Road to War in Serbia, Trauma and
Catharsis, CEU Press, Budapest
Popov, Neboja (2002) Srpska strana rata. Trauma i katarza u
istorijskom pamenju. 2 dopunjeno izdanje. Tom I.-II. Beograd:
Samizdat B92

54

Radi, Radmila (2002) Crkva i 'srpsko pitanje'. U: Popov, Neboja

(izd.) (2002), Tom I, str. 301-339.
Roksandi, Drago (1991) Srbi u Hrvatskoj od 15. stoljea do naih dana.
Zagreb: Vjesnik
Sekuli, Milisav (General) (1997) Jugoslaviju niko nije branio a
Vrhovna komanda je izdala, Bad Vilbel
Sekuli, Milisav (General) (2000) Knin je pao u Beogradu. Bad Vilbel
Silber, Laura Allan Little 1996 The Death of Yugoslavia. Revised ed.
London: Penguin Books
Stokes, Gale John Lampe Dennison Rusinow Julie Mostov (1996)
Instant History: Understanding the Wars of Yugoslav Succesion,
Slavic Review, 55, no. 1, Spring, 1996.
Tanner, Marcus (1997) Croatia: A Nation Forged in War, New Haven
and London: Yale University Press
Tus, Anton (1999 ) Rat u Sloveniji i Hrvatskoj do Sarajevskog primirja
u Maga i ani (izd.) (1999), str. 72-77
Vedrine, Hubert (1996) Les Mondes de Franois Mitterrand. Paris:
Fayard,
Vili, Duko Boko Todorovi (generali) (1995) Razbijanje
Jugoslavije 1990-1992, Beograd
Vrcelj, Marko (pukovnik) (2002) Rat za Srpsku Krajinu 1991.-1995.
Beograd: Srpsko kulturno drutvo Zora
Vuini, Mihajlo M. (pukovnik) (2004) Graanski rat u Hrvatskoj 1991
1995. Beograd
Woodward, Susan L. (1995) Balkan Tragedy. Chaos and Dissolution
after the Cold War, Washington D.C.: The Brookings Institution
unec, Ozren (1995) Okuanski zakljuci. Erasmus 3/12,7-20

55

unec, Ozren (1999) Operacije Bljesak i Oluja. U: Maga i ani, izd.,

(1999), 93-110

56