Derom Dejvid Selinder

LOVAC U ITU
Naslov originala:
J.D. Selinger
The catcher in the rye

Preveo Flavio Rigonat

mojoj majci
1

Ako vas stvarno zanima sve ovo, verovatno ete prvo hteti da saznate
gde sam roen, kakvo je bilo moje bezvezno detinjstvo, ta su moji radili u
ivotu pre nego to su me dobili i jo masu takvih gluposti a la David
Koperfild, ali nisam ba raspoloen da se uputam u te stvari. Kao prvo, sve
mi je to dosadno, a drugo, moji bi se momentalno oduzeli kad bih ispriao
neto linije o njima. Prilino su osetljivi u tom pogledu, pogotovo otac.
Dobri su i sve - ne kaem - ali stravino su osetljivi. Uostalom, neu sad da
vam priam itavu svoju autobiografiju ili neto. Ispriau vam samo ono
ludilo kroz koje sam proao oko Boia, pre nego to sam ozbiljno propao i
morao da preem ovamo da se malo oporavim. Mislim, to je ono to sam
priao D. B.-u, a on mi je brat i sve. ivi u Holivudu. Nije daleko od ove
rupe, pa mi skoro svakog vikenda dolazi u posetu. Vozie me kad izaem,
moda sledeeg meseca. Nedavno je uzeo 'jaguara'. To je onaj mali engleski
bolid to ide trista na sat. Kotao ga jedno etiri hiljadarke. Sada je pun para,

za promenu. Nekad nije bio. Bio je samo obian pisac, dok je sedeo kod
kue. Napisao je onu fenomenalnu knjigu pria Tajna zlatna ribica, ako
sluajno niste uli za njega. Najbolja pria u njoj je ba "Tajna zlatna
ribica": o nekom klincu koji ne da nikome da vidi njegovu zlatnu ribicu jer
ju je kupio za svoj novac. Stvarno me oborila. Sad je tamo u Holivudu, D.
B., prodao se. Ako ita mrzim u ivotu, to su filmovi. Bolje da ih ne
pominjete.
Poeo bih od onog dana kada sam napustio Pensi Prep. To je kola u
Ederstaunu, u Pensilvaniji. Verovatno ste uli za nju. Videli ste bar reklame
ili neto. Reklamiraju je u mali milion asopisa, uz obaveznu sliku nekog
dase na konju koji preskae neku ogradu. Kao da se u Pensiju po ceo boji
dan samo igra polo. Ja nikad nisam video nekog konja ak ni blizu tog
mesta. A ispod slike tipa na konju uvek pie: "Jo od 1888. oblikujemo
deake u briljantne, otroumne mlade ljude." Prie za malu decu. Teko da
oni ikog oblikuju vie nego u ma kojoj drugoj koli. Nisam upoznao nikoga
u Pensiju ko bi mogao da se pohvali kako je briljantan, otrouman ili neto.
Moda dvojicu, a i to je pitanje. Verovatno su bili takvi i kad su dospeli u
Pensi.
Sve u svemu, bila je subota, dan ragbi-mea protiv Sakson Hola. Od
toga se pravio itav cirkus u Pensiju. To je bio poslednji me u godini, i
oekivalo se da izvri samoubistvo ili neto ako stari Pensi ne pobedi.
Seam se da sam oko tri popodne stajao ak na vrhu brda Tomsen, kod onog
idiotskog topa to je harao u Ratu za nezavisnost i svuda. Odatle se video
itav teren po kome su jurcale obe ekipe, cepajui se na sve strane. Tribine
nisu bile tako vidljive, ali lepo se ulo kako navijaju, buno i svi uglas za
Pensi - u sutini se itava kola osim mene skupila tamo - a piskavo i jadno
za Sakson Hol, jer su gosti retko dovlaili svoje ljude.
Na ragbi-meevima nikada nije bilo mnogo devojaka. Samo su
maturanti mogli da ih dovode. Jeziva kola, kako god okrene. Volim mesta
gde bar moe da vidi poneku devojku s vremena na vreme, pa makar se
one samo eale po rukama, ili izduvavale noseve, ili se samo kikotale, bilo
ta. Selma Tarmer, kerka direktora kole, pojavljivala se dosta esto na
tribinama, mada nije ba bila neka za kojom bi se ovek pomamio. Ipak, nije
bila loa. Sedeo sam jednom pored nje u autobusu iz Ederstauna, pa smo
kao odvojili neki razgovor. Dopala mi se. Imala je veliki nos i nokte
izgriene do krvi, i nosila one sulude lane grudi to tre na sve strane, ali
budila je neku simpatiju. Dopalo mi se to ne gui oveka priama o tome

kakva je sila njen otac. Verovatno je znala koliko je taj kreten dvolian.
Stajao sam gore na vrhu brda Tomsen umesto dole na tribinama zato
to sam tek stigao iz Njujorka, sa maevalakom ekipom. Bio sam im kao
neki menader. Jaka stvar. Otili smo tog jutra u Njujork, na maevalaki
dvoboj sa kolom MekBerni. Ali nije dolo do dvoboja. Ostavio sam maeve
i opremu i sve ostalo u prokletom metrou. Nisam ba sve ja bio kriv. Morao
sam svaki as da ustajem i gledam u onu mapu, da bismo znali gde da
siemo. I tako smo se vratili u Pensi oko pola tri, umesto za veeru. itava
ekipa bojkotovala me itavim putem natrag u vozu. Komino je bilo, u neku
ruku.
Drugi razlog to nisam dole na utakmici bio je to sam poao da se
oprostim sa starim Spenserom, mojim profesorom istorije. Imao je kao grip,
pa sam neto mislio da ga verovatno ne bih ni video do boi'nog raspusta.
Napisao mi je poruku kako eli da me vidi pre nego to odem kui. Znao je
da se ne vraam u Pensi.
To sam zaboravio da vam kaem. Izbacili su me. Nije ni trebalo da se
vratim posle raspusta, jer sam pao iz etiri predmeta, a nisam ba grejao
stolicu ili neto. Stalno su me opominjali da zagrejem stolicu - posebno oko
tromeseja, kad su moji bili na razgovoru sa starim Tarmerom - ali nita od
mene. I tako sam dobio nogu. Nisam bio ni prvi ni poslednji koga su utnuli
odatle. Pensi se prilino visoko kotira kao obrazovna ustanova.
Najozbiljnije.
Sve u svemu, bio je decembar i hladno kao na vetijoj sisi, pogotovo
na vrhu tog prokletog brda. Imao sam samo mantil, bez rukavica ili neega.
Nedelju dana pre toga, neko mi je ukrao kaput od kamilhara direktno iz
sobe, sve sa krznenim rukavicama u depu. Pensi je bio pun lopova. Dobar
deo uenika bio je iz onih veoma bogatih porodica, ali je Pensi svejedno bio
pun lopova. to je kola skuplja, to je vie lopova u njoj - najozbiljnije. Sve
u svemu, stajao sam i dalje kod tog idiotskog topa, gledao dole na teren i
smrzavao dupe. Ali nisam ba mnogo pratio igru. Nacrtao sam se tu zato to
sam u sutini pokuavao da osetim kako se opratam i sve. Mislim, naputao
sam ve razne kole i mesta, a da uopte nisam znao da ih naputam. Mrzim
to. Nije bitno da li je rastanak tuan ili ruan, ali kad naputam neko mesto,
volim da znam da ga naputam. Ako ne zna, jo ti je gore.
Imao sam sree. Odjednom mi je palo na pamet neto to me uinilo

svesnim da odlazim bestraga odatle. Sluajno sam se setio kako smo, negde
u oktobru, Robert Tiener, Pol Kembel i ja pikali loptu ispred kole. Dobri
su bili njih dvojica, posebno Tiener. Bilo je pred veeru i ve dosta mrano
napolju, a mi smo svejedno pikali dalje. Postajalo je sve mranije i mranije,
jedva smo i videli loptu, ali nije nam se prestajalo. Na kraju smo morali.
Profesor biologije, g. Zambezi, promolio je glavu kroz neki prozor na koli i
rekao nam da se pokupimo u sobe i spremimo za veeru. Eto, ako se setim
tako neeg, mogu da se oprostim kad god mi zatreba - bar u veini sluajeva.
im sam se oprostio, okrenuo sam se i poeo da trim niz drugu stranu brda,
prema kui starog Spensera. On nije iveo u krugu kole. iveo je na Aveniji
Entoni Vejna.
Trao sam itavim puteni do glavne kapije, a onda zastao na sekund, da
udahnem malo. esto gubim dah, moram da priznam. Kao prvo, teak sam
pua - mislim, bio sam. Naterali su me da prestanem. A drugo -porastao
sam esnaest santimetara u toku prole godine. I to je razlog to sam u
sutini dobio TBC i dospeo ovamo na sve te proklete preglede i ostalo. Inae
sam prilino zdrav.
Sve u svemu, im sam povratio dah, pretrao sam preko autoputa 204.
Bio je gadno zaleen i malo je falilo da tresnem. Pojma nemam zato sam
trao - tako mi dolo, valjda. Kad sam pretrao autoput, osetio sam nekako
kao da nestajem. Bilo je neko suludo popodne, bez sunca ili neega, i oseao
si kao da nestaje kad god pree preko nekog puta.
Ljudi moji, kako sam legao na zvono kad sam stigao do kue starog
Spensera. Stvarno sam se sledio. Ui su me bolele i jedva sam mrdao
prstima. "Hajde, hajde", gotovo sam viknuo, "otvorite vrata." Najzad ih je
stara ga Spenser i otvorila. Nisu imali enu ili nekoga, i uvek su sami
otvarali vrata. Nisu ba imali para.
"Holdene!" rekla je ga Spenser. "Ba mi je drago to te vidim! Ui,
duo! Mora da si se iv smrznuo." Mislim da joj je zaista bilo drago to me
vidi. Volela me. Bar mi se tako inilo.
Ljudi moji, bukvalno sam utrao unutra. "Kako ste, gospoo Spenser?"
rekoh. "Kako je gospodin Spenser?"
"Daj mi tvoj mantil, duo", rekla je. Nije me ula kad sam pitao za g.
Spensera. Bila je malo nagluva.

Okaila mi je mantil u plakar, a ja sam kao zagladio kosu. Obino sam

kratko oian pa nikad ne moram da se neto eljam. "Kako ste inae,
gospoo Spenser?" ponovio sam, ali glasnije, da bi me ula.
"Dobro sam, sasvim dobro, Holdene." Zatvorila je plakar. "A kako si
mi ti?" Po nainu na koji je pitala odmah sam znao da joj je stari Spenser
rekao da sam izbaen.
"Dobro", rekoh. "Kako je gospodin Spenser? Je l' prebrodio taj grip?"
"Prebrodio? Holdene, on se ponaa kao pravi - ni sama ne znam ta...
Eno ga u svojoj sobi, duo. Slobodno ui."

Njih dvoje su imali svako svoju sobu i ostalo. Bili su bar po sedamdeset
godina stari, ako ne i vie. Oduevljavali su se, ipak, mnogim stvarima - na
neki nemogu nain, naravno. Znam da runo zvui kad se kae tako neto,
ali ne mislim nita loe. Samo hou da kaem kako sam esto razmiljao o
starom Spenseru, a kad ovek previe mozga o njemu, pone da se pita zbog
ega on uopte ivi. Mislim, bio je ve sav pregaen i jezivo se drao, a u
razredu, kad god bi pred tablom ispustio kredu, uvek bi neko iz prve klupe
morao da ustane i pokupi je za njega. Po meni, to je zbilja uasno. Ali ako
misli o njemu taman koliko treba, a ne previe, ispalo bi da mu ne ide ba
tako loe. Na primer, kad smo neki uenici i ja doli jedne nedelje na vruu
okoladu, pokazao nam je neko prastaro izlizano navaho-ebe koje su on i
ga Spenser kupili od nekog Indijanca u Jeloustonu. Lepo se videlo da je ta
kupovina bila itav doivljaj za njega. Na to sam mislio. Uzmite tako nekog
fosila kao to je stari Spenser i videete kako se raduje kao malo dete zato
to je kupio ebe.
Vrata njegove sobe bila su otvorena, ali svejedno sam kao kucao, tek
toliko da budem utiv i sve. Mogao sam i da ga vidim. Sedeo je u velikoj
konoj fotelji, sav umotan u to ebe koje sam pomenuo. Pogledao je prema
meni kad sam kucnuo. "Ko je to?" viknuo je. "Kolfild? Ui, mladiu." Uvek

je vikao, osim u razredu. To je ponekad moglo i da nervira.

im sam kroio u sobu, zaalio sam to sam doao. itao je Atlantik
mantli, na sve strane vukle su se tablete i lekovi, i sve je vonjalo na Viksove
kapi za nos. Deprimiralo me, moram da priznam. Ne ludujem ba za
bolesnim ljudima. Posebno je deprimiralo to je stari Spenser bio u nekom
alosnom olinjalom bade-mantilu, u kome se verovatno i rodio. Ne uivam
ba da gledam stare ljude u pidamama i bade-mantilima. Uvek se vide
njihove koate stare grudi. I njihove noge. Noge starih ljudi, na plaama ili
negde, uvek izgledaju tako bele i osave. "Dobar dan", rekoh. "Dobio sam
vau poruku. Mnogo vam hvala." Napisao mi je tu poruku, pozivajui me da
svratim i pozdravim se pre raspusta, poto se neu vratiti. "Niste morali sve
to. Ionako bih doao da se pozdravim."
"Sedi tamo, mladiu", rekao je stari Spenser. Mislio je na krevet.
Seo sam. "Kako va grip, gospodine?"
"E moj mladiu, da mi je i malo bolje, ve bih zvao lekara", rekao je
stari Spenser. To ga je dotuklo. Poeo je da se cereka kao lud. Na kraju se
pribrao i rekao: "Zato nisi na utakmici? Mislio sam da je danas taj veliki
me."
"Jeste. Bio sam. U stvari, malopre sam stigao iz Njujorka s
maevalakom ekipom." Ljudi moji, taj njegov krevet bio je tvrd kao stena.
Odjednom se strano uozbiljio. Oekivao sam to. "Znai, naputa nas,
a?" rekao je.
"Da, gospodine. Bie da je tako."
Poeo je sa onim svojim klimanjem. U ivotu niste videli oveka koji
toliko klima glavom kao stari Spenser. Nikad se nije znalo da li tako klima
zato to kao razmilja, ili samo zato to je stara dobriina koja ne razlikuje
dupe od lakta.
"ta ti je rekao doktor Tarmer, mladiu? ujem da ste se poteno
ispriali."
"Da, jesmo. Itekako. Mislim da sam ostao jedno dva sata u njegovom

kabinetu."
"I ta ti je rekao?"
"Pa... ovaj, da je ivot kao neka igra. I kako ga treba igrati potujui
pravila. Ljubazan je bio. Mislim, nije skakao do plafona ili neto. Samo je
ponavljao da je ivot kao neka igra i sve. Znate ve."
"ivot i jeste igra, mladiu. ivot jeste igra koju igra potujui
pravila."
"Da, gospodine. Znam. Znam da je tako." Igra, ma nemoj. I to mi je
neka igra. Ako se nae na onoj strani gde su sve sami grofovi, onda je igra,
u redu - to priznajem. Ali ako se nae na dragoj strani, gde nema nikakvih
grofova, kakva je to igra? Nikakva. Nema igre.
"Da li je doktor Tarmer pisao tvojima?" upitao je stari Spenser.
"Rekao je da e im pisati u ponedeljak."
"A ti, jesi li im se javio?"
"Ne, gospodine, nisam im se javio, jer u ih verovatno videti u sredu
uvee kad stignem kui."
"I ta misli, kako e da prime novost?"
"Pa... prilino e da ih iznervira", rekoh. "Hoe, sigurno. Ovo je valjda
etvrta kola koju sam promenio." Odmahnuo sam glavom. esto
odmahujem glavom.
"Ljudi moji!" rekoh. I to 'ljudi moji' esto ponavljam. Delimino zato
to mi je renik mizeran, a i zato to se ponekad ponaam kao da sam mlai
nego to jesam. Tada sam imao esnaest, sada mi je sedamnaest, a ponekad
se ponaam kao da mi je, recimo, trinaest. To je suta ironija, jer sam visok
189, a imam i sedu kosu. Ozbiljno. Na jednoj strani glave - desnoj - imam na
milione sedih. Imao sam ih jo kao dete. Svejedno se ponekad i dalje
ponaam kao da mi je samo dvanaest godina. Svi to kau, pogotovo otac.
Ima tu istine, ne kaem, ali nije ba sasvim istina. Ljudi uvek misle da je
neto sasvim istina. Ba me briga, uostalom, samo me ponekad nervira kad
mi govore kako bi trebalo da se uozbiljim. Ponekad se ponaam kao da sam

mnogo stariji - zaista - ali ljudi to nikad ne primete. Ljudi nikad nita ne
primete.
Stari Spenser je ponovo poeo da klima glavom. Poeo je i da aka
nos. Izvodio je to kao da ga samo gnjei, ali je u sutini gurao dobri stari
palac duboko u nozdrvu. Verovatno je mislio da nema nita loe u tome, jer
sam samo ja u sobi. Meni nije smetalo, mada ume da bude neprijatno gledati
nekog kako aka nos.
Onda je progovorio: "Imao sam ast da upoznam tvoju majku i oca kad
su pre par nedelja doli da popriaju sa doktor-Tarmerom. Sjajni ljudi."
"Da, jesu. Ba su dobri."
Sjajni. Eto rei koju stvarno mrzim. Lana je. Mogao bih da povratim
kad god je ujem.
Odjednom je stari Spenser ivnuo kao da ima neto osobito prijatno,
neto vrlo lucidno da mi saopti. Pridigao se na fotelji i malo se
promekoljio. Lana uzbuna, u sutini. Samo je uzeo Atlantik mantli s krila i
pokuao da ga baci pored mene, na krevet. Promaio je. Krevet je bio jedno
pet santimetara od njega, pa ipak je promaio. Ustao sam, podigao novine i
stavio ih na krevet. Onda mi je dolo da odem bestraga iz te sobe. Osetio
sam da mi sprema jezivu pridiku. Samo po sebi, to ne bi bilo tako strano, ali
nisam bio raspoloen za pridike dok udiem vonj Viksovih kapi za nos i gledam starog Spensera u pidami i bade-mantilu. Stvarno mi nije bilo do toga.
Naravno, poelo je. "ta je to s tobom, mladiu?" rekao je stari
Spenser. Rekao je to prilino otro, bar za njega. "Koliko si imao predmeta u
ovom polugoditu?"
"Pet, gospodine."
"Pet. A koliko ima slabih?"
"etiri." Mrdnuo sam dupe na krevetu. Najtvri krevet na koji sam ikad
seo. "Proao sam iz engleskog jer sam onog Beovulfa i Lorda Randala radio
jo u koli u Hutonu. Mislim, uopte nisam morao da uim, samo sam pisao
sastave ponekad."

Nije me ak ni sluao. Teko da je ikad sluao kad mu neto govori.

"Oborio sam te iz istorije samo zato to apsolutno nita nisi znao."
"Znam, gospodine. Zaista je tako. Niste imali nikakvog izbora."
"Apsolutno nita", ponovio je. To me stvarno izluuje. Kad neko
dvaput ponavlja jedno isto, iako si mu odmah priznao da je u pravu. Onda je
ponovio i trei put. "Ali apsolutno nita. Sumnjam da si i jednom otvorio
udbenik u toku itavog polugodita. Jesi li? Priznaj, mladiu."
"Pa... prelistao sam ga nekoliko puta", rekoh. Nisam hteo da ga
povredim. Bio je lud za istorijom.
"Prelistao, a?" rekao je - vrlo sarkastino. "Tvoj... pismeni je tu na
komodi. Prvi na gomili. Donesi ga, molim te."
To je bilo vrlo kvarno s njegove strane, ali ustao sam i doneo mu ga nisam mogao da ga eskiviram ili neto. Onda sam ponovo seo na njegov
betonski krevet. Ljudi moji, pojma nemate koliko mi je bilo krivo to sam
svratio da se pozdravim s njim.
Poeo je da barata mojim pismenim kao da je neko govno, ta li. "Uili
smo Egipane od etvrtog novembra do drugog decembra", rekao je. "Od
svih ispitnih tema sam si izabrao da pie ba o njima. Da ti proitam ta si
imao da kae?"
"Ne, gospodine. Bolje nemojte."
Svejedno je poeo da ita. Teko je spreiti profesora kad hoe da uradi
neto. On to jednostavno uradi.
"Egipani su bili drevno kavkaske pleme koje je ivelo u jednoj od
severnih oblasti Afrike. Ova je, kao to znamo, najvei kontinent na istonoj
hemisferi."
Morao sam da sedim i sluam to lupetanje. Ba je ispao kvaran.
"Egipani su iz vie razloga izuzetno zanimljivi. Moderna nauka jo
uvek pokuava da otkrije koje su tajne sastojke koristili Egipani kada su
umotavali mrtvace tako da im lica ne istrunu tokom bezbrojnih vekova. Ova

zanimljiva zagonetka i dalje predstavlja izazov za modernu nauku

dvadesetog veka."
Prestao je da ita i spustio papir. Poinjao sam gotovo da ga mrzim.
"Tvoj esej, da ga tako nazovemo, tu se zavrava", rekao je nekim vrlo
sarkastinim glasom. Nikada ne biste pomislili da tako star ovek moe da
bude toliko sarkastian. "Osim toga, ostavio si mi i malu poruku na dnu
stranice."
"Znam, znam", bre-bolje rekoh da bih ga nekako zadrao pre nego to
pone da i to ita naglas. Ali ko bi njega zadrao. Ba se napalio.
"Dragi gospodine Spenser" (glasno je itao). "To je sve to znam o
Egipanima. Izgleda da nisam u stanju da se istinski zainteresujem za njih,
iako su vaa predavanja veoma zanimljiva. to se mene tie, slobodno me
oborite jer ionako padam iz svih predmeta osim engleskog. S potovanjem,
va Holden Kolfild."
Spustio je moj prokleti papir i pogledao me kao da me razbio u pingpongu ili neemu. Mislim da nikad neu moi da mu oprostim to mi je
naglas itao to sranje. Ja to ne bih naglas itao njemu, da je on pisao - ne bih,
ozbiljno. Pre svega, dopisao sam tu idiotsku poruku samo zato da mu ne bi
teko palo to mora da me obori.
"Zamera li moda to sam te oborio, mladiu?" rekao je.
"Ne, gospodine! Ni u kom sluaju", rekoh. Molio sam boga da prestane
ve jednom da me svaki as zove 'mladiu'.
Pokuao je da baci moj pismeni na krevet kad je najzad zavrio s njim.
Naravno, opet je promaio. Morao sam ponovo da ustanem, pokupim papir i
spustim ga na Atlantik mantil. Stvarno je dosadno raditi to svaka dva minuta.
"ta bi ti uinio da si na mom mestu?" rekao je. "Iskreno mi kai,
mladiu."
Eto, lepo se videlo da mu je ba neprijatno to me oborio. Zato sam
poeo malo da ga foliram. Rekao sam mu da sam totalni kreten i sve to ide
uz to. Rekao sam da bih identino postupio da sam na njegovom mestu, i
kako veina ljudi ne zna koliko je teko biti profesor. I tako dalje. Klasine

vake.
Smeno je, meutim, to sam u stvari mislio na neto drugo dok sam
tako tupio. Ja sam inae iz Njujorka i neto sam mislio na ono jezerce u
Central-parku, na junoj strani. Pitao sam se da li e biti zaleeno kada
stignem kui i, ako bude, kuda odlaze patke. Pitao sam se kuda odu patke
kad se celo jezerce zamrzne i prekrije ga led. Moda doe neki tip s
kamionom i odnese ih u Zooloki vrt ili negde. Ili one moda samo odlete.
Srean sam ja, u sutini. Mogu da foliram starog Spensera i da
istovremeno mislim na te patke. Smeno je to. ovek ne mora ba da
napree mozak kad razgovara sa profesorom. Iznenada, prekinuo me usred
tirade. Veito je prekidao oveka.
"Kako se osea povodom svega toga, mladiu? Ba me zanima da
ujem. Ba me zanima."
"Mislite na izbacivanje iz Pensija i ostalo?" rekoh. Poeleo sam da
pokrije te koate stare grudi. Nije ba bio neki aroban prizor.
"Ako se ne varam, ini mi se da si imao nekih potekoa i u drugim
kolama. U Hutonu i Elkton Hilsu." To je rekao ne samo sarkastino, ve i
nekako zlobno.
"Nisam imao posebnih tekoa u Elkton Hilsu", rekoh. "Nisam ba
izbaen. Samo sam odustao, tako neto."
"Zato, ako smem da pitam?"
"Zato? Pa... ovaj, duga je to pria, gospodine. Mislim, dosta je
komplikovano." Uopte nisam bio raspoloen da ba njemu objanjavam
itavu stvar. Ionako ne bi razumeo. To uopte nije bio njegov teren. Jedan od
glavnih razloga to sam napustio Elkton Hils je to sam tamo bio okruen
sve samim licemerima. Samo to nisu upadali kroz prozor. Na primer, tu je
bio taj direktor, g. Has, najdvoliniji skot koga sam ikad video u ivotu.
Deset puta gori od starog Tarmera. Nedeljom, na primer, stari Has bi
zaredao naokolo, rukujui se sa roditeljima koji su stizali u posetu. Sav se
topio od ljubaznosti. Osim kad bi neki uenik imao neke male, stare roditelje
kominog izgleda. Trebalo je videti kako se ponaao prema roditeljima
uenika s kojim sam delio sobu. Ako je, recimo, neija majka bila onako
debela ili priprostog izgleda ili neto, a neiji otac jedan od onih to nose

odela sa ogromnim ramenima i one kulovske crno-bele cipele, stari Has bi se

samo rukovao s njima, uputivi im svoj ljigavi osmeh, da bi odmah odvojio
razgovor od jedno pola sata s roditeljima nekog drugog. Ne podnosim takve
stvari. Izluuju me. Toliko me deprimiraju da bukvalno poludim. Mrzeo sam
taj prokleti Elkton Hils.
Stari Spenser me neto pitao, ali nisam ga uo. Mislio sam na starog
Hasa. "Molim, gospodine?" rekoh.
"Da li ti je zbog iega krivo to odlazi iz Pensija?"
"Pa... jeste pomalo, naravno... Ali ne ba preterano. Za sad, mislim.
Bie da me jo uvek nije istinski pogodilo. Treba dosta vremena da me neto
pogodi. Sada mislim samo na odlazak kui u sredu. Ja sam moron."
"Zar nimalo ne brine za svoju budunost, mladiu?"
"Ma brinem pomalo za budunost, naravno. Naravno da brinem."
Razmiljao sam malo o tome. "Ali ne ba preterano, mislim. Ne ba
preterano."
"Zabrinue se ti", rekao je stari Spenser. "Itekako, mladiu. Ali bie
prekasno."
Nije me ba oduevilo to tako govori. Bilo je kao da sam ve mrtav ili
neto. Depresivno je zvualo.
"Verovatno", rekoh.
"Voleo bih da ulijem malo razuma u tu tvoju glavu, mladiu.
Pokuavam da ti pomognem. Pokuavam da ti pomognem, ako ikako mogu."
Stvarno se trudio. Lepo se videlo. Ali bili smo na totalno razliitim
talasnim duinama. "Znam, gospodine", rekoh. "Mnogo vam hvala.
Ozbiljno. Zaista cenim sve to. Najozbiljnije." Onda sam ustao s kreveta.
Ljudi moji, ne bih izdrao jo deset minuta ni da mi se radilo o ivotu.
"Stvar je u tome to bih sad morao da krenem. Imam masu neke opreme u
fiskulturnoj sali koju bih morao da ponesem kui. Stvarno bih morao."
Pogledao je navie u mene i ponovo poeo da klima glavom, s onim
stravino ozbiljnim izrazom na licu. Odjednom mi ga je bilo uasno ao. Ali
jednostavno nisam vie mogao da ostanem, toliko smo bili daleki jedan

drugom, i to njegovo stalno promaivanje kreveta kad baci neto, i taj

alosni stari bade-mantil koji mu je otkrivao grudi, i taj gripozni vonj
Viksovih kapi za nos na sve strane. "Ne brinite za mene, gospodine", rekoh.
"Ozbiljno. Sve e biti u redu. Sada samo prolazim kroz neku fazu. Svako
prolazi kroz neke faze ili neto, zar ne?"
"Ne znam, mladiu, ne znam."
Mrzim kad neko tako odgovara. "Sigurno. Svakom se to dogaa",
rekoh. "Najozbiljnije. Molim vas, ne brinite za mene." ak sam mu kao
spustio ruku na rame.
"Zar nee olju vrue okolade pre nego to krene? Gospoa Spenser
bi bila... "
"Nije da neu, ozbiljno, ali stvar je u tome to sad moram da krenem.
Moram pravo u fiskulturnu salu. Svejedno vam hvala. Mnogo vam hvala,
gospodine."
Onda smo se rukovali. Uz ostale gluposti. To me ipak gadno rastuilo.
"Javiu vam se, gospodine. Reite se tog gripa, to pre."
"Zbogom, mladiu."
Kad sam zatvorio vrata i poao ka dnevnoj sobi, neto mi je doviknuo,
ali nisam ga dobro uo. Ubeen sam da je viknuo "Sreno!" Nadam se da
nije. Sve bih dao da nije. Ja nikada ne bih nekome doviknuo "Sreno!" To
uasno zvui, kad malo bolje razmisli.

Ja sam najgori laov na svetu. Jezivo neto. ak i kad idem da kupim

novine, a neko pita kuda u, u stanju sam da kaem kako idem u operu.
Strava. Kad sam rekao starom Spenseru da moram u fiskulturnu salu da bih

pokupio opremu i ostalo, bila je to ordinarna la. Nikad u ivotu nisam drao
neku prokletu opremu u sali.
U Pensiju sam bio smeten u Osenburgerovom krilu nove zgrade. Tu su
bili samo juniori i seniori. Ja sam bio junior. Uenik sa kojim sam delio sobu
bio je senior. Na deo zgrade dobio je ime po tom Osen-burgeru koji je
nekada iao u Pensi. Namlatio je silne pare kao pogrebnik, kad je izaao iz
Pensija. ta je uradio - osnovao je lanac pogrebnih zavoda po itavoj zemlji,
preko kojih ovek moe da sahrani lanove svoje porodice za jedno pet
dolara po komadu. Trebalo je videti starog Osenburgera. Verovamo ih je
samo trpao u dakove i bacao u prvu reku. Sve u svemu, poklonio je Pensiju
gomilu para, pa su naem delu zgrade dali njegovo ime. Kada je igran prvi
ragbi-me u sezoni, on je stigao u svom monstruoznom 'kadilaku' pa smo svi
morali da ustanemo na tribinama i imitiramo lokomotivu - to je kao neki
pozdrav. Sledeeg jutra je u kapeli odrao govor koji je trajao jedno deset
sati. Poeo je s pedesetak bajatih viceva, tek da nam pokae kako je on neki
normalan tip. Jaka stvar. Onda nam je rekao kako se nikad nije stideo, kad se
nae u nekoj nevolji ili negde, da klekne na kolena i pomoli se Bogu. Rekao
nam je kako bi uvek trebalo da se molimo Bogu - da razgovaramo s njim i
sve - gde god se nalazili. Rekao je kako bi trebalo da mislimo o Isusu kao da
nam je drugar. Izjavio je da on neprestano razgovara sa Isusom. ak i kad
vozi auto. To me dotuklo. Lepo sam mogao da vidim tog debelog dvolinog
skota kako ubacuje u prvu i moli Isusa da mu poalje to vie leeva. Jedino
to je vredelo u itavom govoru bilo je ba na sredini. Hvalio nam se kakav
je on sjajan momak bio, kakva lafina i sve, kada je lik koji je sedeo u redu
ispred mene, Edgar Marala, iznenada odvalio taj gromoglasni prde.
Prilino sirova fora, usred kapele i svega, ali komino je ispalo. Dobri stari
Marala. Malo je falilo da razvali krov. Teko da se iko glasno smejao, a
stari Osenburger pravio se da nita nije uo, ali je stari Tarmer, na direktor,
sedeo odmah do njega na podijumu i lepo se videlo da je on uo. Ljudi moji,
kako je pobesneo. Nita nije rekao, ali zato nas je predvee poslao u salu za
prinudno uenje, a onda doao i odrao nam govor. Rekao je kako uenik
koji je izazvao nered u kapeli nije dostojan da pohaa Pensi. Pokuali smo
da ubedimo starog Maralu da grune jo jednom, ba usred tirade starog
Tarmera, ali nije bio adekvatno raspoloen. Sve u svemu, eto gde sam bio
smeten u Pensiju. U memorijalnom krilu starog Osenburgera, u novoj
zgradi.
Lepo je bilo vratiti se u sobu posle starog Spensera, jer su svi jo bili na
utakmici, a u sobi je, za promenu, bilo ukljueno grejanje. Ba je prijalo.

Skinuo sam mantil i kravatu i otkopao kragnu, a onda stavio kapu koju sam
tog jutra kupio u Njujorku. To je bila neka crvena lovaka kapa, od onih sa
maksimalno dugakim titnikom. Video sam je u izlogu neke sportske radnje
kad smo izali iz podzemne, ba kad sam primetio da sam izgubio sve one
proklete maeve. Kotala me samo dolar. Nosio sam je sa titnikom
okrenutim naopako, ka potiljku - prilino kulovski, priznajem, ali tako mi se
svialo. Dobro mi je stajala naopake. Onda sam uzeo knjigu koju sam tada
itao i zaseo u fotelju. U svakoj sobi bile su po dve fotelje. Jedna je bila
moja, a drugu je koristio uenik s kojim sam delio sobu, Vard Stredleter.
Nasloni su im bili u alosnom stanju, jer je svako uvek sedao na njih, ali bile
su to ipak prilino udobne fotelje.
Knjigu koju sam itao uzeo sam iz biblioteke, ali grekom. Tek kad
sam se vratio u sobu primetio sam da su mi dali pogrenu knjigu. Dali su mi
Iz Afrike, od Isaka Dinesena. Mislio sam da je neto dosadno, ali nije. Ba
dobra knjiga. Prilino sam nepismen, ali dosta itam. Moj najomiljeniji pisac
je moj brat D. B., a sledei na listi je Ring Lardner. Brat mi je poklonio
jednu knjigu Ringa Lardnera za roendan, pre mog odlaska u Pensi. U njoj
su bile neke smene, sulude komedije, a bila je i jedna pria o saobraajcu
koji se zaljubi u neku jako zgodnu devojku koja uvek prebrzo vozi. Ali taj
saobraajac je oenjen, pa ne moe da se vena s njom ili neto. Onda
devojka gine zato to je opet prebrzo vozila. Ta me pria bukvalno oborila.
Ja inae najvie volim knjige koje te bar povremeno zasmeju ili neto. itam
dosta klasika, kao Povratak u zaviaj i sve, i volim ih, a itam i dosta ratnih
knjiga, detektivskih romana i slino, ali nisam ba zaluen za sve to. Ono to
me stvarno obara je knjiga posle koje poeli da ti je njen pisac najbolji
prijatelj i da moe da ga okrene telefonom kad god ti doe. To se ne
deava ba esto. Ne bih imao nita protiv da okrenem malo tog Isaka
Dinesena. I Ringa Lardnera, ali D. B. mi je rekao da je on umro. Uzmimo,
na primer, knjigu Ljudski okovi, od Somerseta Moma. itao sam je prolog
leta. To je prilino dobra knjiga i sve, ali ne oseam nikakvu elju da
okrenem Somerseta Moma. Pre bih okrenuo starog Tomasa Hardija. Svia
mi se ona njegova Justasja Vaj.
Sve u svemu, stavio sam novu kapu, seo u fotelju i poeo da itam tu
knjigu, Iz Afrike. Ve sam je bio proitao, ali hteo sam ponovo da proitam
neke delove. Meutim, proitao sam samo dve-tri stranice kad sam uo kako
neko prolazi kroz zavese oko tua. Nisam ni morao da gledam, odmah sam
znao ko je. Bio je to Robert Ekli, lik iz susedne sobe. Izmeu svake dve sobe
u naem krilu bio je zajedniki tu, a stari Ekli je upadao u moju sobu

osamdeset pet puta dnevno. Verovatno je bio jedini u itavoj zgradi, osim
mene, koji nije dole na utakmici. Teko da je ikada ikud odlazio. Vrlo udan
lik. Bio je senior i ve je pune etiri godine sedeo u Pensiju, ali niko ga
nikad nije zvao drukije nego 'Ekli'. ak ga ni njegov sobni drug nikad nije
zvao 'Bob' ili bar 'Ek'. Ako se ikad bude oenio, i ena e ga verovatno zvati
'Ekli'. Bio je jedan od onih vrlo visokih tipova - imao je oko 193 - sputenih
ramena i kvarnih zuba. Nikada ga nisam video da pere zube. Uvek su gadno
izgledali, kao obrasli abokreinom, i mogla je skoro muka da ti pripadne
kad ga vidi u sali za ruavanje, ustiju punih pirea i graka ili neeg. Osim
toga, bio je pun bubuljica. Ne samo po elu ili bradi, kao kod veine, ve po
itavom licu. Povrh svega, bio je i prilino zloban tip. Nisam ba ludovao za
njim, moram da priznam.
Oseao sam kako stoji na ivici tu-kade, iza moje fotelje, i proverava da
li je Stredleter tu. Mrzeo je Stredletera, i nikada nije ulazio u sobu kad je
Stredleter tu. Gotovo svakoga je mrzeo, u sutini.
Siao je sa ivice tu-kade i uetao u sobu.
"Zdravo", rekao je. Uvek bi to izgovorio kao da mu je strahovito
dosadno ili kao da je uasno umoran. Nije hteo da pomisli kako ti on dolazi
u posetu ili neto. Hteo je da pomisli kako je, boe moj, grekom uetao u
sobu.
"Zdravo", rekao sam, ali nisam odvojio pogled s knjige. Kod lika kao
to je Ekli, ako samo odvoji pogled s knjige, gotov si. Gotov si kako god
okrene, ali ne tako brzo ako ne gleda u njegovom pravcu.
Poeo je da se muva po sobi, vrlo usporeno kao i uvek, uzimajui usput
razne stvari sa stola i komode. Uvek je uzimao tue stvari i razgledao ih.
Ljudi moji, ponekad me ba nervirao. "Kakvo je bilo maevanje?" rekao je.
Samo je hteo da me prekine u itanju. Uopte ga nije zanimalo maevanje.
"Jesmo li pobedili, a?"
"Niko nije pobedio", rekoh. Naravno, nisam pogledao prema njemu.
"ta?" rekao je. Veito je terao oveka da mu sve dvaput kae.
"Niko nije pobedio", rekoh. Kriom sam pogledao u stranu da vidim ta
to petlja oko moje komode. Gledao je sliku jedne devojke s kojom sam
izlazio u Njujorku, Sali Hejs. Mora da je uzimao i razgledao tu prokletu

sliku bar pet hiljada puta od kad sam je dobio. I uvek bi je, kad zavri s
gledanjem, vratio na pogreno mesto. Namerno je to radio. Lepo se videlo.
"Niko nije pobedio?" rekao je. "Kako to?" "Ostavio sam proklete maeve i
opremu u podzemnoj." I dalje nisam gledao u njega.
"U podzemnoj! Isusel Izgubio si ih, misli?" "Uli smo u pogrean voz.
Stalno sam morao da ustajem i gledam u onu idiotsku mapu."
Priao je i nacrtao mi se ba ispred svetla. "Ej", rekoh. "Ve dvadeseti
put itam istu reenicu otkako si uao."
Svako drugi osim Eklija shvatio bi prokletu poruku. Ali ne i on.
"Misli da e te naterati da ih plati, a?" rekao je.
"Ne znam i ne zanima me. to ne bi malo seo ili neto, Ekli-sinko?
Stoji mi na prokletom svetlu." Nije voleo kad mu kae 'Ekli-sinko'. Uvek
mi je govorio da sam glupi klinac, jer ja imam esnaest a on osamnaest
godina. Izluivalo ga kad mu kaem 'Ekli-sinko'.
I dalje je stajao na istom mestu. Bio je ba onaj tip oveka koji nee da
se skloni sa svetla kad trai da se skloni. On to na kraju i uini, ali mu treba
mnogo vie vremena kad to trai od njega. "ta, kog avola, radi?" rekao
je.
"itam knjigu."
Munuo je knjigu prema meni, da bi video naslov. "Valja li neto?"
rekao je.
"Ova reenica koju itam je fenomenalna." Umem da budem prilino
sarkastian kad sam raspoloen za to. Ali on nije shvatio. Opet je poeo da
se muva po sobi, uzimajui razne moje stvari, a i Stredleterove. Na kraju
sam spustio knjigu na pod. Teko je bilo proitati neto pored tipa kao to je
Ekli. Bilo je u stvari nemogue.
Duboko sam se zavalio u fotelju i posmatrao starog Eklija kako se
bakari kao u svojoj kui. Bio sam neto kao umoran od putovanja u Njujork
i ostalog, pa sam poeo da zevam. Onda sam krenuo malo da se glupiram.
Ponekad se tako glupiram do besvesti, samo da se spasem dosade. ta sam
uradio - okrenuo sam titnik one lovake kape napred i nabio ga skroz preko

oiju. Tako nita ivo nisam mogao da vidim. "Mislim da sam oslepeo",
rekao sam nekim krajnje promuklim glasom. "Majice draga, tako je mrano
ovde."
"Ti si lud. Stvarno si lud", ree Ekli.
"Majice draga, prui mi ruku. Zato nee da mi prui ruku?"
"Isuse, odrasti ve jednom."
Poeo sam da pipam oko sebe kao slepac, ali nisam ustao ili neto.
Samo sam govorio: "Majice draga, zato nee da mi prui ruku?" Uivam
ponekad u takvim stvarima. Osim toga, znao sam da to izluuje starog
Eklija. On bi uvek probudio starog sadistu u meni. Prilino sam esto bio
sadista prema njemu. Na kraju sam ipak prestao. Okrenuo sam titnik nazad
i opustio se.
"ije je ovo?" rekao je Ekli. Podigao je Stredleterov banda za koleno
da mi ga pokae. Taj Ekli je uzimao to god mu padne pod ruku. Uzeo bi
ak i neije gae ili neto. Rekao sam mu da je Stredleterov, pa ga je bacio
na njegov krevet. Uzeo ga je sa Stredleterove komode da bi ga bacio na
njegov krevet.
Onda je priao i seo na naslon Stredleterove fotelje. On nikada nije
sedao u fotelju, iskljuivo na naslon. "Gde si, kog avola, pokupio tu kapu?"
rekao je.
"U Njujorku."
"Poto?"
"Dolar."
"Opljakali su te." Onda je poeo da krajem ibice isti proklete nokte.
Veito je istio nokte. To je bilo komino, u neku ruku. Zubi su mu uvek bili
kao obrasli abokreinom, a ui odvratno prljave, ali je on veito istio
nokte. Valjda je mislio da je zato nevieno ist i uredan lik. Ponovo se
zagledao u moju kapu dok je istio nokte. "U mom kraju nosili smo takve
kape za ubijanje jelena, ovee", rekao je. "To je kapa za ubijanje jelena."
"Kad bi se zezali", rekoh. Skinuo sam je i pogledao. kiljio sam na

jedno oko, kao da nianim u nju. "Ovo je kapa za ubijanje ljudi", rekoh. "Ja
u ovoj kapi pucam na ljude."
"Znaju li tvoji da si izbaen?"
"Ne."
"Gde je, kog avola, taj Stredleter, a?"
"Dole je na utakmici. Poveo je neku ribu." Zevnuo sam. Razbijao sam
se od zevanja. U sobi je bilo pakleno vrue. Samo ti se spavalo. U Pensiju se
ovek ili smrzavao do smrti ili je umirao od vruine.
"uveni Stredleter", ree Ekli. "Ej. Daj mi askom makazice, hoe?
Jesu li ti pri ruci?"
"Ne, ve sam ih spakovao. Skroz su tamo gore, u plakaru."
"Izvadi ih askom, hoe?" ree Ekli. "Samo da odseem ovu
zanokticu."
Uopte ga nije brinulo da li si neto spakovao i ostavio skroz gore u
plakaru. Ipak sam mu ih dao. Zamalo da poginem usput. U trenutku kad sam
otvorio plakar, Stredleterov teniski reket - u drvenoj kutiji i sve - pao mi je
pravo na glavu. Ba je puklo i gadno me zabolelo. Stari Ekli samo to nije
pao mrtav. Poeo je da se smeje kao lud, nekim visokim falsetom. Cerekao
se itavo vreme dok sam skidao kofer i vadio makazice za njega. Na tako
neku stvar - kad oveku padne stena na glavu ili neto - Ekliju bi i gae spale
od smeha.
"Ima nevien smisao za humor, Ekli sinko", rekoh. "Jesi li svestan
toga?" Pruio sam mu makazice. "Daj da ti budem menader. Ubaciu te na
prokleti radio." Seo sam opet u fotelju, a on poeo da see svoje ogromne
ronate nokte.
"Zato ne upotrebi sto ili neto?" rekoh mu. "Seci ih nad stolom,
hoe? Nisam ba raspoloen da noas gazim bos po tvojim kretenskim
noktima." On je svejedno nastavio da ih see na pod. Kakvi bizgovski
maniri. Najozbiljnije.
"Ko je ta Stredleterova riba?" rekao je. Veito je vodio statistiku s kim

Stredleter izlazi, iako ga je toliko mrzeo.

"Ne znam. Zato?"
"Onako. ovee, ba ne podnosim tog kretena. Nikad nisam podnosio
tog kretena."
"On luduje za tobom. Izjavio je da si pravi pravcati princ", rekoh.
Prilino esto govorim ljudima da su prinevi. To me kao spaava od
dosade, ta li.
"Uvek se dri nekako superiorno", ree Ekli. "Ba ne podnosim tog
kretena. ovek bi pomislio da je..."
"Ej, da li bi hteo da see nokte nad stolom?" rekoh. "Ve pedeset puta
sam ti..."
"Uvek se dri nekako prokleto superiorno", ree Ekli. "Ne verujem da
taj kreten ima mozga u glavi. On samo misli da ga ima. Misli da je neki
naj..."
"Ekli! Hoe li, molim te, da see proklete nokte nad stolom? Pedeset
puta sam ti rekao."
Poeo je da see nokte iznad stola, za promenu. Jedini nain da ga
natera da uradi neto bio je da drekne na njega.
Posmatrao sam ga neko vreme. Onda sam mu rekao: "Besan si na
Stredletera zato to je rekao ono o pranju tvojih zuba. Ali nije hteo da te
uvredi. Moda to nije rekao kako treba ili neto, ali nije mislio nita
uvredljivo. Mislio je samo kako bi ti bolje izgledao i bolje se oseao kad bi
recimo oprao zube ponekad."
"Perem ja zube. Mani se ti toga."
"Ne, ne pere. Lepo sam video da ne pere", rekoh. Ali nisam to rekao
zlobno. Bilo mi ga je nekako ao.
Mislim, nije ba prijamo kad ti neko kae da ne pere zube. "Stredleter
je u pravu. Nije on tako lo", rekoh. "Ti ga ne poznaje, u tome je problem."

"Svejedno mislim da je kreten. Umiljeni kreten, to je on."

"Jeste umiljen, ali ume da bude velikoduan u nekim stvarima.
Najozbiljnije", rekoh. "Vidi. Uzmimo, na primer, da Stredleter nosi kravatu
ili neto to se tebi svia. Recimo da ima kravatu koja se tebi uasno svia dajem ti samo primer, razume? Zna li ta bi on uradio? Verovatno bi je
skinuo i dao ti je. Ozbiljno bi to uradio. Ili - zna ta bi uradio? Ostavio bi je
na tvom krevetu ili negde. Ali dao bi ti prokletu kravatu. Veina drugih
verovatno bi samo..."
"Pa ta", ree Ekli. "Da ja imam njegove pare, i ja bih."
"Ne, ne bi." Odmahnuo sam glavom. "Ne, ne bi, Ekli-sinko. Da ti ima
njegove pare, bio bi jedan od najveih..."
"Ne zovi me 'Ekli-sinko'. Mogu prokleti otac da ti budem."
"Ne, ne moe." Ljudi moji, ba je bio naporan ponekad. Nikad ne bi
propustio priliku da te obavesti kako ti ima esnaest a on osamnaest godina.
"Kao prvo, ne bih te primio u svoju porodicu", rekoh.
"Dobro, samo prestani da me zove..."
Najednom su se otvorila vrata i upao je stari Stredleter, u velikoj urbi.
Uvek je bio u nekoj urbi. Sve je bilo uasno vano. Priao mi je i prilepio
mi dva nazovi-aljiva amara - to stvarno moe da iznervira ponekad.
"Sluaj", rekao je. "Izlazi li negde posebno veeras?"
"Ne znam. Moda. ta se, kog avola, deava napolju - pada sneg?"
Imao je snega po itavom kaputu.
"Aha. Sluaj. Ako nigde posebno ne izlazi veeras, da li bi mi
pozajmio onaj tvoj karirani sako?"
"Ko je pobedio?" upitah.
"Tek je poluvreme. Mi odlazimo", ree Stredleter. "Bez zezanja, hoe
li da nosi taj sako veeras ili nee? Prosuo sam neko sranje po mom sivom
flanelskom."
"Ne, ali neu da ga razvue tim tvojim ramenima", rekoh. Bili smo

otprilike iste visine, ali je on bio dvaput tei od mene, onako kao razbacan u
ramenima.
"Neu da ga razvueni." Priao je plakaru, u velikoj urbi. "Kako si,
Ekli?" rekao je Ekliju. Ako nita drugo, bio je prilino ljubazan tip,
Stredleter. Bila je to delimino lana ljubaznost, ali bar je uvek pozdravljao
Eklija i sve.
Ekli je samo neto promumlao kad mu je Stredleter rekao "Kako si?"
Nije hteo da mu odgovori, ali nije imao petlje da nita ne promumla. Onda
mi je rekao: "Idem ja sad. Vidimo se."
"Vai", rekoh. Ne moe se rei da je ikad slomio neije srce odlaskom
u svoju sobu.
Stredleter je poeo da skida kaput, kravatu i ostalo. "Mislim da bih
mogao da se obrijem na brzinu", rekao je. Imao je prilino jaku bradu, nema
ta.
"Gde ti je riba?" upitah.
"eka me u aneksu." Onda je izaao je iz sobe, s toaletnim priborom i
pekirom ispod mike. Onako bez koulje ili neega. Veito je etao naokolo
pokazujui svoj goli torzo, jer je mislio da je bogovski graen. I jeste,
moram da priznam.

Nisam imao nekog naroitog posla, pa sam siao do kupatila i pravio

mu drutvo dok se brijao. Bili smo jedini u kupatilu, jer su svi jo bili na
utakmici. Unutra je bilo pakleno vrue, a prozori potpuno zamagljeni. Tu je
bilo desetak lavaboa, du itavog zida. Stredleter je stao ispred jednog u
sredini. Seo sam na susedni lavabo i poeo da otvaram i zatvaram hladnu
vodu - to mi je kao neka glupa navika, ta li. Stredleter je zvidao "Pesmu
Indije" dok se brijao. Zvidao je vrlo prodorno, tako da nikad u sutini nije

pogaao melodiju, a uvek je birao neku pesmu koja je teka za zvidanje,

ak i za onog ko odlino zvidi, kao tu "Pesmu Indije" ili "Pokolj na Desetoj
aveniji". Ba je umeo da upropasti pesmu.
Seate se kad sam pomenuo da je Ekli vrlo aljkav tip? Eto, i Stredleter
je bio takav, ali na drugi nain. Stredleter je bio vie potajno aljkav. Uvek je
dobro izgledao, ali trebalo je, recimo, videti njegov brija. Bio je sav zarao
i pun sapunice, dlaka i drugih gadosti. Nikad ga nije prao ili neto. Uvek je
dobro izgledao kad bi okonao doterivanje, ali je svejedno bio aljkav, to ja
najbolje znam. Doterivao se da dobro izgleda zato to je bio ludo zaljubljen
u sebe. Smatrao je da je najzgodniji tip na zapadnoj hemisferi. On jeste bio
zgodan tip - priznajem. Ali bio je u sutini od onih lepotana za koje vai
roditelji, kad vide njihovu sliku u kolskom almanahu, odmah pitaju: "Ko je
ovaj mladi?" Mislim, bio je tip lepotana kakav se via u almanahu. U
Pensiju je bilo mnogo likova koji su po meni mnogo bolje izgledali od
Stredletera, ali oni ne bi lepo izgledali da im vidi slike u almanahu.
Izgledali bi kao da imaju velike noseve ili klempave ui. esto sam se u to
uverio.
Sve u svemu, sedeo sam na lavabou pored kojeg se Stredleter brijao i
otvarao sam kao vodu i zatvarao je. Jo sam imao onu crvenu lovaku kapu
na glavi, sa titnikom naopako i sve. Ba sam se zaludeo za nju.
"Ej", ree Stredleter. "Hoe li da mi uini jednu veliku uslugu?"
"ta?" rekoh. Nisam bio posebno oduevljen. Uvek je traio da mu
uini neku veliku uslugu. Uzmimo tako nekog lepotana, ili tipa koji misli
da je glavni dasa - takvi e uvek traiti da im uini neku veliku uslugu.
Samo zato to oni luduju za sobom, misle da si i ti lud za njima i da jedva
eka da im uini uslugu. Komino je to, u neku ruku.
"Izlazi li veeras?" rekao je.
"Moda. Moda i neu. Ne znam. Zato?"
"Treba da proitam oko sto stranica istorije za ponedeljak", rekao je.
"Kako bi bilo da mi napie sastav iz engleskog? Moram da ga predam u
ponedeljak, zato te i pitam. ta kae, a?"
To je stvarno bila ironija. Najozbiljnije.

"Ja sam taj koga izbacuju iz proklete kole, a ti od mene trai da ti

napiem prokleti sastav", rekoh.
"Aha, znam. Ali problem je to moram da ga predam u ponedeljak.
Budi drug. Budi drugarina. Vai?"
Nisam mu odmah odgovorio. Neke skotove kao to je Stredleter treba
ponekad drati u neizvesnosti.
"O emu?" rekoh.
"O bilo emu. Bilo kakav opis. Soba. Ili kua. Ili neto gde si nekad
iveo - zna ve. Samo da je neki ei opis." Zevnuo je iz sve snage dok je
to govorio. Muka mi pripadne od takvih stvari. Mislim, kad neko zeva ba
kad trai da mu uini neku prokletu uslugu.
"Nemoj samo previe dobro da ga napie", rekao je. "Onaj kreten
Hercel misli da si genije za engleski, a dobro zna da smo u istoj sobi. Zato
bolje da ne stavi sve zareze i ostalo tamo gde bi trebalo."
To je jo neto od ega mi se obavezno smui. Mislim, kad dobro pie
sastave, a neko pone da ti pria o zarezima. Stredleter je uvek radio takve
stvari. Hteo je da pomisli kako je jedini razlog to on pie bezvezne sastave
to to stavlja sve zareze na pogrena mesta. U tome je pomalo liio na
Eklija. Sedeo sam jednom pored Eklija na koarkakoj utakmici. Imali smo
suludog tipa u ekipi, Hauvija Kojla, koji je znao da ubaci s pola terena, bez
da pipne tablu ili neto. Ekli je stalno ponavljao, u toku itavog prokletog
mea, da je Kojl savreno graen za koarku. Ljudi moji, kako mrzim takve
stvari.
Na kraju mi je dosadilo da sedim na tom lavabou, pa sam se odmakao
dva-tri koraka i poeo da stepujem, tek onako, iz zezanja. Ne znam u stvari
da stepujem ili neto, ali u kupatilu je bio kameni pod, idealan za stepovanje.
Poeo sam da imitiram nekoga sa filma. Iz nekog mjuzikla. Muka mi je od
filmova, ali volim da imitiram te stvari. Stredleter me posmatrao u ogledalu
dok se brijao. Dajte mi samo publiku. ivi sam egzibicionista. "Ko sam ja?
Ja sam mali guvernerov sin", rekoh. Odlepio sam. Stepovao sam po itavom
kupatilu. "Tata mi brani da stepujem. Tera me u Oksford. Ali nema anse,
step mi je u krvi." Stari Stredleter se smejao. Nije imao lo smisao za humor.
"Veeras je premijera Zigfeldovih ludorija." Gubio sam dah. Teko da ga
uopte imam. "Zvezda programa ne moe da nastupi. Pijan je kao mazga. Ko

e ga zameniti? Ja, eto ko. Prokleti mali guvernerov sin."

"Gde si nabacio tu kapu?" ree Stredleter. Mislio je na moju lovaku
kapu. Tek tada je primetio.
Prestao sam da se glupiram, ionako sam ve izgubio dah. Skinuo sam
kapu i pogledao je, jedno devedeseti put. "Uzeo sam je jutros u Njujorku. Za
dolar. Svia ti se?"
Klimnuo je glavom. "Mona je." Samo mi je laskao, u sutini, jer je
odmah dodao: "Sluaj, hoe li da mi napie taj sastav? Moram da znam."
"Ako stignem - hou, ako ne stignem - neu", rekoh. Priao sam i
ponovo seo na lavabo pored njega. "S kojom izlazi? S Ficderaldovom?"
"Ni u ludilu! Otkaio sam tu prasicu, rekao sam ti ve."
"Je l'? Daj je onda meni. Bez zezanja. Ona je moj tip."
"Uzmi je... ali matora je za tebe."
Iznenada - bez ikakvog razloga u sutini, osim to sam bio nekako
raspoloen za glupiranje - dolo mi je da skoim s lavaboa i doepam
Stredletera u polunelson. To je rvaki zahvat, ukoliko niste znali, kad nekome stegne kragnu i davi ga do smrti, ako ti je ba stalo. I skoio sam.
Bacio sam se na njega kao prokleti panter.
"Prekini, Holdene", rekao je Stredleter. Njemu nije bilo do zezanja.
Brijao se i sve. "ta hoe - da otfikarim prokletu glavu ili neto?"
Ali nisam ga pustio. Poteno sam primenio taj polunelson na njemu.
"Oslobodi se iz moje mengele", rekoh.
"Isuse Hriste!" Spustio je brija, naglo trgnuo rukama i nekako razbio
moj zahvat. On je veoma snaan tip. Ja sam veoma slab tip. "A sad dosta tih
gluposti!" rekao je. Nastavio je da se brije, sve ispoetka. Uvek se dvaput
brijao, da bi arobno izgledao. Tim govnjivim brijaem.
"S kojom ima sudar ako nije Ficderaldova?" upitah. Ponovo sam seo
na lavabo pored njega. "Sa onom malom Filis Smit?"

"Ne. Trebalo je, ali propali su nam neki dogovori. Sad sam odvojio
cimerku Bad Touve devojke... Ej, zaboravio sam da ti kaem. Ona te zna."
"Ko to?" rekoh.
"Moja riba."
"Je l'?" rekoh. "Kako se zove?" Ba me zainteresovalo.
"Samo da se setim... Aha. Din Galager."
Ljudi moji, samo to nisam pao mrtav kad sam ga uo.
"Dejn Galager", rekoh. ak sam se digao s lavaboa kad sam ga uo.
Samo to nisam pao mrtav, kunem se. "Naravno da je znam. U sutini, iveli
smo vrata do vrata pretprolog leta. Imala je tog ogromnog pin-dobermana.
Tako sam je i upoznao. Njen ker je stalno zalazio u nae..."
"Stoji mi na svetlu, Holdene", rekao je Stredleter. "Mora li ba tu da
stoji?"
Ljudi moji, kako sam se uzbudio. Bez zezanja.
"Gde je ona?" upitah. "Trebalo bi da siem i pozdravim je ili neto.
Gde je? U aneksu?"
"Aha."
"Kako to da me spomenula? Gde ide, u B. M.? Govorila je da e moda
tamo. Govorila je i da e moda u ipli. Kako to da me spomenula?" Ba
sam se uzbudio. Najozbiljnije.
"Isuse, otkud bih ja znao? Dii se, hoe li? Sedi mi na pekiru", rekao
je Stredleter. Sedeo sam na njegovom idiotskom pekiru.
"Dejn Galager", rekoh. Nikako da doem sebi. "Isuse Hriste."
Stari Stredleter je mazao kosu briljantinom. Mojim briljantinom.
"Ona je igraica", rekoh. "Balet i ostalo. Vebala je po dva sata svakog
dana, po najgoroj vruini i svemu. Bojala se samo da joj to ne pokvari noge -

da postanu onako miiave, zna. Stalno sam s njom igrao ekers."

"ta si stalno igrao s njom?"
"ekers."
"ekers, Isuse!"
"Aha. Ona nikad nije pomerala svoje kraljeve. ta je radila - kad god
dobije kralja, nije ga pomerala. Samo bi ga ostavila u zadnjem redu. Sve
svoje kraljeve postrojila bi u zadnjem redu. Nikad nije igrala s njima.
Jednostavno joj se svialo kako izgledaju kad su svi zajedno u zadnjem
redu."
Stredleter je utao. Mnoge ljude uopte ne interesuju takve stvari.
"Njena majka je bila u istom klubu kao i mi", rekoh. "Ponekad sam
igraima nosio pribor za golf, da zaradim neto. Nosio sam i njenoj majci
nekoliko puta. Trebalo joj je oko sto sedamdeset udaraca za devet rupa."
Stredleter jedva da je sluao. eljao je svoje arobne uvojke.
"Trebalo bi da siem, bar da je pozdravim", rekoh.
"Pa to ne ode?"
"Evo sad u, za minut."
Ponovo je poeo da pravi razdeljak. Trebalo mu je jedno sat vremena
da se oelja.
"Njeni su se razveli. Majka joj se preudala za nekog alkosa", rekoh. "Za
nekog mravog tipa sa dlakavim nogama. Seam ga se. Stalno je etao u
gaama. Dejn mi je rekla da je on navodno neki dramski pisac ili neto, ali
sve to sam ja video bilo je kako loe i slua svaku prokletu emisiju krimidrama na radiju. I kako jurca go-golcat po prokletoj kui. Onako pred Dejn
i sve."
"Je l'?" ree Stredleter. To ga je ve zainteresovalo. Kako alkos jurca
go-golcat po kui, i to pred Dejn. Stredleter je bio krajnje seksualno
nastrojen skot.

"Imala je bezvezno detinjstvo, najozbiljnije."

To ga ve nije interesovalo. Interesovao ga je samo neki ei seks ili
neto.
"Dejn Galager. Isuse." Nikako mi nije izlazila iz glave. Ba nikako.
"Trebalo bi da siem, bar da je pozdravim."
"Zato, kog avola, ne ode, umesto to to stalno ponavlja?" ree
Stredleter.
Priao sam prozoru, ali nita se nije videlo kroz njega jer je bio sav
zamagljen od pare u kupatilu.
"Nisam trenutno raspoloen", rekoh. I nisam bio. Treba biti posebno
raspoloen za takve stvari. "Mislio sam da je otila u ipli. Ubeen sam bio
da je otila u ipli." Hodao sam malo po kupatilu. Nisam imao ta drugo da
radim. "Je l' joj se dopala utakmica?"
"Aha, mislim. Ne znam."
"Je l' ti rekla da smo stalno igrali ekers ili neto?"
"Ne znam. Isuse, tek sam je upoznao", ree Stredleter. Konano je
oeljao svoju arobnu kosu. Sklanjao je svoj govnjivi toaletni pribor.
"Sluaj. Pozdravi je od mene, hoe?"
"Vai", ree Stredleter, ali znao sam da verovatno nee. Uzmite tako
nekog tipa kao to je Stredleter, takvi nikad ne prenose vae pozdrave
drugima.
Vratio se u sobu, a ja ostao jo malo u kupatilu, razmiljajui o staroj
Dejn. Onda sam se i ja vratio u sobu.
Stredleter je vezivao kravatu pred ogledalom kad sam uao. Provodio je
pola ivota pred ogledalom, ako ne i vie. Seo sam u fotelju i malo ga kao
posmatrao.
"Ej", rekoh. "Nemoj da joj kae da su me izbacili."

"Vai."
To je bila dobra stvar kod Stredletera. Nisi morao da mu objanjava
svaku prokletu sitnicu, kao Ekliju. Uglavnom, mislim, zato to nije bio
preterano zainteresovan. Ba zato. S Eklijem je bilo drukije. Taj skot je
svuda zabadao nos.
Obukao je moj karirani sako.
"Isuse, potrudi se da ga ne razvue preko itave sobe", rekoh. Obukao
sam ga moda dvaput pre toga.
"Ne brini. Gde su, kog avola, moje cigarete?"
"Na stolu." Nikad nije znao gde je ta ostavio. "Ispod tvog ala."
Gurnuo ih je u dep sakoa - u dep mog sakoa.
Najednom sam okrenuo titnik one lovake kape napred, za promenu.
Najednom je poela da me hvata kao neka nervoza. Ja sam prilino nervozan
tip. "Sluaj, gde e da je vodi?" upitah ga. "Zna li gde e?"
"Ne znam. U Njujork, ako stignemo. Uzela je izlaz samo do pola deset,
Isuse."
Nije mi se dopao nain na koji je to izgovorio, pa mu rekoh:
"Verovatno nije znala koliko si neodoljiv i armantan. Da je znala,
verovatno bi uzela izlaz do pola deset ujutru."
"iva istina", ree Stredleter. Teko je bilo uzdrmati ga. Bio je suvie
umiljen. "Nego, pustimo sad zezanje. Uradi mi taj sastav", rekao je.
Obukao je kaput i bio spreman da krene. "Ne mora neto da se polomi oko
toga, samo neka bude ee opisno. Vai?"
Nisam mu odgovorio. Nije mi bilo do toga. Samo sam rekao: "Pitaj je
da li jo dri sve kraljeve u zadnjem redu."
"Vai", rekao je Stredleter, ali znao sam da nee. "Uivaj." Izleteo je iz
sobe, tresnuvi vratima.
Ostao sam da sedim jo nekih pola sata poto je otiao. Mislim, samo
sam sedeo u fotelji, nita nisam radio. Stalno sam mislio na Dejn i kako

Stredleter ima sudar sa njom i sve. Takva me nervoza spopala od toga da

sam gotovo poludeo. Rekao sam vam ve koliko je taj skot Stredleter bio
opsednut seksom.
Iznenada, Ekli je opet upao u sobu, kroz proklete zavese oko tua,
naravno. Prvi put u mom idiotskom ivotu bilo mi je istinski drago to ga
vidim. Skrenuo mi je misli na drugu stranu.
Muvao se po sobi sve negde do veere, priajui o svim tipovima koje
ne podnosi u Pensiju, cedei usput ogromnu bubuljicu na bradi. Nije se ak
ni posluio maramicom. U svakom sluaju, nikad ga nisam video da je
upotrebljava.

U Pensiju smo subotom uvee uvek dobijali isto jelo. To je kao trebalo
da bude posebna ast, jer su nam davali biftek. Kladio bih se u hiljadu dolara
da su to radili samo zato to mnogi roditelji dolaze nedeljom u posetu, pa je
stari Tarmer verovatno zamiljao da e svaka majka pitati svog zlatnog
sinia ta je prethodnog dana veerao, a onda e on rei: "Biftek". Kakva
prevara. Trebalo je videti te bifteke. Neto malo, tvrdo i suvo, jedva je
moglo da se see. Uz te bifteke smo uvek dobijali neki zgrudvani pire od
krompira, a za dezert 'Braon Beti', neki kola od jabuka koji niko nije jeo,
osim moda onih klinaca iz niih razreda to nisu ni znali za bolje - i likova
kao to je Ekli, koji sve jedu.
Lepo je bilo, ipak, kad smo izali iz sale za ruavanje. Napadalo je bar
deset santimetara snega i vejalo je kao ludo. Bilo je nevieno lepo i svi smo
poeli da se grudvamo i jurcamo na sve strane. Vrlo detinjasto, ali svi su
istinski uivali u tome.
Nisam izlazio s nekom devojkom ili negde, pa smo ja i taj moj drugar,
Mel Brosar, lan rvake ekipe, reili da odemo autobusom do Ederstauna i
tamo uzmemo po hamburger i moda odgledamo neki glupi film. Ni ja ni on
nismo bili raspoloeni da zaglavimo itavu no u sobi. Pitao sam Mela ima li

neto protiv da i Ekli poe sa nama. Pitao sam to zato to Ekli nikad nita
nije radio subotom uvee, samo je sedeo u sobi i cedio bubuljice ili neto.
Mel je rekao da nema nita protiv, ali nije bio oduevljen tom idejom. Nije
ba oboavao Eklija. Sve u svemu, obojica smo otili gore u sobe da se
spremimo i sve i, dok sam obuvao kaljae i ostalo, doviknuo sam Ekliju
hoe li u bioskop. Lepo je mogao da me uje kroz one zavese oko tua, ali
nije odmah odgovorio. Takvi tipovi mrze da vam odmah odgovore. Najzad
se pojavio, kroz proklete zavese, stao na ivicu tu-kade i pitao ko sve ide
osim mene. Uvek je morao da zna ko sve ide. Kunem se, kad bi taj tip
doiveo negde brodolom, a ti ga spase prokletim amcem, obavezno bi
pitao ko vesla u amcu pre nego to bi uao. Rekao sam mu da ide i Mel
Brosar.
"Taj kreten..." rekao je. "U redu. Priekaj malo." Bilo je kao da ti ini
ne znam kakvu uslugu.
Trebalo mu je jedno pet sati da se spremi. Dok sam ga ekao, otvorio
sam prozor i napravio grudvu. Sneg je bio odlian za grudve. Ali nisam je
bacio na neto. Krenuo sam bio da je bacim. Na auto koji je bio parkiran s
druge strane ulice. Ali predomislio sam se. Automobil je izgledao tako lep i
beo. Onda sam krenuo da je bacim na hidrant, ali i on je izgledao previe lep
i beo. Na kraju je uopte nisam bacio. Samo sam zatvorio prozor i etao s
grudvom po sobi, stiskajui je da bude to tvra. Malo kasnije, jo sam je
imao kad smo ja, Brosar i Ekli uli u autobus. Voza je otvorio vrata i
naterao me da je bacim. Rekao sam mu da neu nikoga da gaam, ali nije mi
verovao. Ljudi nikad ne veruju kad im neto kaete.
Brosar i Ekli su ve gledali film koji se davao pa smo samo uzeli
hamburgere i malo igrali flipere, a onda se vratili autobusom u Pensi. Nije
mi bilo preterano ao to nisam gledao film. To je izgleda bila neka
komedija, s Keri Grantom i ostalim fazonima. Osim toga, bio sam ve
jednom u bioskopu s Eklijem i Brosarom. Obojica su se smejali kao hijene
stvarima koje nisu bile ak ni smene. Nije mi prijalo ni da sedim u bioskopu
pored njih.
Bilo je tek petnaest do devet kad smo se vratili u Pensi. Stari Brosar je
bio zaluen za brid pa je otiao da iskopa neko drutvo za partiju. Ekli se
usidrio u mojoj sobi, tek onako, za promenu. Samo, umesto da sedne na
naslon Stredleterove fotelje, legao je ovog puta na moj krevet, s licem nasred
mog jastuka i svega. Poeo je da govori onim monotonim glasom, cedei

usput sve one bubuljice. Uputio sam bar hiljadu aluzija da ga se otarasim, ali
nita nije vredelo. Samo je i dalje tupio tim stravino monotonim glasom,
sve o istoj ribi s kojom je kao imao seksualni odnos prethodnog leta. Priao
mi je ve milion puta o tome, i svaki put je bilo drukije. as joj ga davao u
'bjuiku' nekog roaka, as ga je primala ispod nekog nadvonjaka. Sve su to
bile obine gluposti, naravno. Ako je iko bio nevin, to je bio on. Sumnjam
ak da je ikad pipnuo neku devojku. Sve u svemu, na kraju sam morao da
budem otvoren i kaem mu kako treba da napiem sastav za Stredletera i da
je poeljno da se izgubi ve jednom iz sobe kako bih mogao da se
koncentriem. Najzad je to i uradio, ali mu je, po obiaju, trebalo dosta
vremena za to. Kad je otiao, obukao sam pidamu i bade-mantil, stavio onu
lovaku kapu na glavu i poeo da piem sastav.
Problem je bio to nisam mogao da se setim neke sobe ili kue ili
neega to bih opisao na nain kako je to Stredleter traio. Nisam ba lud za
opisivanjem nekih kua ili soba. I tako, napisao sam neto o rukavici za
bezbol moga brata Elija. Bila je vrlo zgodna za opisivanje. Najozbiljnije.
Moj brat Eli imao je tu bezbol-rukavicu za levu ruku. Bio je levak. Ta
rukavica je bila zgodna za opisivanje zato to su svuda po njoj - po prstima i
svuda preko nje - bile ispisane pesme. I to zelenim mastilom. Ispisao ih je po
njoj da bi imao neto za itanje kad je u polju, dok jo niko ne tue loptu.
Sada je mrtav. Dobio je leukemiju i umro kad smo iveli u Mejnu, 18. jula
1946. Sigurno bi vam se dopao. Bio je dve godine mlai od mene, ali bar pedeset puta inteligentniji. Bio je stravino pametan. Njegovi nastavnici su
uvek pisali majci pisma o tome kakvo je zadovoljstvo imati u razredu deaka
kao to je Eli. A to nisu bile prazne prie. Tako su i mislili. Ali stvar nije
samo u tome to je bio najpametniji u porodici. Bio je i najbolji, po mnogo
emu. Nikada se nije ni na koga ljutio ili neto. Kau da se riokosi ljudi
vrlo lako naljute, ali kod Elija to nije bio sluaj, iako je imao upadljivo
crvenu kosu. Rei u vam kakvu je crvenu kosu imao. Poeo sam da igram
golf ve u desetoj godini. Seam se, jednog leta kad mi je bilo oko dvanaest,
ba kad sam lansirao lopticu i sve, najednom sam kao osetio da u, ako se
okrenem, videti Elija. Osvrnuo sam se i, naravno, sedeo je na svom biciklu
iza ograde - oko itavog terena bila je ograda - sedeo je tamo, jedno sto
metara iza mene, gledajui me kako igram. Takvu je crvenu kosu imao.
Ljudi moji, stvarno je bio dobar klinac. Ponekad bi se toliko zasmejao
neemu to bi mu palo na pamet za stolom, usred veere, da je gotovo padao
sa stolice. Bilo mi je samo trinaest godina, i hteli su da me vode kod
psihologa jer sam porazbijao sve prozore na garai. Ne krivim ih. Ozbiljno.
Te noi kada je umro, spavao sam u garai i pesnicom polupao sve proklete

prozore na njoj, tek tako. Pokuao sam ak da polupam i prozore na 'karavanu' koji smo imali tog leta, ali mi je aka ve bila slomljena i sve, pa
nisam mogao. Bilo je veoma glupo uraditi tako neto, priznajem, ali jedva da
sam uopte znao ta radim, a vi niste poznavali Elija. aka me i sada
ponekad boli, kad pada kia ili neto, i ne mogu vie da stegnem pesnicu onako vrsto, mislim - ali nisam preterano zabrinut zbog toga. Ionako ne
nameravam da budem neki prokleti hirurg ili violinista ili ne znam ta.
Sve u svemu, o tome sam napisao Stredleterov sastav. O Elijevoj
rukavici za bezbol. Sluajno sam je imao tu, u koferu, pa sam je izvadio i
prepisao pesme koje su bile ispisane po njoj. Sve to je trebalo da uradim
bilo je da promenim Elijevo ime, tako da niko ne zna da je on bio moj brat a
ne Stredleterov. Nisam bio preterano oduevljen to to radim, ali nisam
mogao da se setim niega tako zgodnog za opisivanje. Osim toga, nekako mi
se dopalo da piem o tome. Trebalo mi je oko sat vremena, jer sam morao da
upotrebim izakanu Stredleterovu mainu koja mi je svaki as zapinjala.
Nisam upotrebio moju zato to sam je pozajmio jednom ueniku iz druge
sobe.
Bilo je oko pola jedanaest, mislim, kada sam zavrio. Nisam bio neto
umoran pa sam malo gledao kroz prozor. Napolju nije vie padao sneg, ali se
odnekud povremeno uo zvuk automobila koji je neko uzalud pokuavao da
pokrene. ulo se i kako stari Ekli hre u svojoj sobi. Lepo se ulo kroz one
zavese oko tua. Imao je probleme sa sinusima pa je teko disao u snu. Taj
lik je imao sve ivo. Bolesne sinuse, bubuljice, kvarne zube, zadah iz usta,
kvrgave nokte. ovek je morao pomalo i da ali tog suludog skota.

Neke stvari se teko pamte. Razmiljam sad o Stredleterovom povratku

posle izlaska sa Dejn. Mislim, ne mogu tano da se setim ta sam radio kad
sam uo njegove idiotske korake u hodniku. Verovatno sam i dalje gledao
kroz prozor, ali ne mogu da se setim, kunem se. Bio sam stravino zabrinut,
eto zato. Kada istinski brinem zbog neega, nije mi do zezanja. Moram ak
i u klozet da odem kad sam zabrinut zbog neega. Ali ne idem. Suvie sam

zabrinut da bih odlazio. Neu da prekidam svoju brigu odlaenjem. I vi biste

bili zabrinuti da ste znali Stredletera. Izaao sam nekoliko puta zajedno sa
tim skotom na sudar s devojkama i znam o emu govorim. Bio je
beskrupulozan. Najozbiljnije.
Sve u svemu, hodnik je bio poploan linoleumom i lepo sam uo
njegove glupe korake usmerene ka sobi. Ne seam se ak ni gde sam sedeo
kad je uao - kraj prozora, ili moda u fotelji. Kunem se, ne mogu da se
setim.
Uao je kukajui kako je hladno napolju. Onda je rekao: "Gde su,
doavola, ostali? Ovde je kao u mrtvanici." Nisam se ak ni potrudio da mu
odgovorim. Ako je bio toliko glup da ne shvati da je subota vee i da su svi
napolju, ili spavaju, ili su otili kuama za vikend, nisam hteo da se polomim
objanjavajui mu. Poeo je da se svlai. Nije ni pomenuo Dejn. Ni jednom
rei. Nisam ni ja. Samo sam ga posmatrao. Sve to je rekao bilo je hvala to
sam mu pozajmio moj karirani sako. Okaio ga je na vealicu i ostavio u
plakar.
A onda, dok je razvezivao kravatu, upitao me da li sam napisao taj
prokleti sastav za njega. Rekao sam mu da je tamo na njegovom prokletom
krevetu. Priao je i itao ga, otkopavajui koulju. Stajao je tako i neto se
kao tapao po golim grudima i stomaku, s nekim osobito glupim izrazom na
licu. Veito se tapao po stomaku ili grudima. Bio je ludo zaljubljen u sebe.
Najednom je rekao: "Isuse. Ovo je o prokletoj rukavici za bezbol."
"Pa ta?" rekao sam. Mrtav hladan.
"Kako to misli pa ta? Rekao sam ti da mora da bude o prokletoj sobi
ili kui ili neemu."
"Rekao si da treba da bude opisno. Kakva je sad razlika ako je o
rukavici za bezbol?"
"Doavola." Bio je uasno ljut. Stvarno je pobesneo. "Ti sve uvek radi
naopako." Pogledao me. "Nije udo to te izbacuju zauvek odavde", rekao
je. "Nisi u stanju da uradi ni jednu jedinu stvar kako valja. Ozbiljno ti
kaem. Ni jednu jedinu stvar."
Stredleter me i dalje aketao u rame. Uzeo je bio etkicu za zube, pa je

premostio u usta. "ta ste radili?" upitah. "Jesi li joj ga strpao u tim
prokletim Benkijevim kolima?" Glas mi je toliko drhtao da je ve bilo
odvratno.
"Kakvi su to izrazi? Hoe li da ti isperem usta sapunom?"
"Jesi li?"
"To je profesionalna tajna, deko."
Onog to je usledilo ne seam se ba dobro. Znam samo da sam se
digao s kreveta, kao da sam krenuo dole u kupatilo ili negde, a onda sam
pokuao da ga tresnem, svom snagom, pravo u onu etkicu u njegovim
ustima, tako da mu razvali prokleto grlo. Ali, promaio sam. Nisam je ni
zakaio. Uspeo sam samo da ga kresnem po glavi, sa strane ili negde.
Verovatno ga je malo i zabolelo, mada ne koliko sam ja eleo. Verovatno bi
ga gadno zabolelo, ali uradio sam to desnom rukom, a ne mogu ba da
stegnem pesnicu tom rukom. Zbog one povrede o kojoj sam vam priao.
Sve u svemu, seam se da sam posle toga leao na prokletom podu, a
on mi je sedeo na grudima, sav crven u licu. U stvari, navalio se prokletim
kolenima na moje grudi, a bio je teak itavu tonu. epao me i za zglavke
na rukama, tako da nisam mogao ponovo da ga mlatnem. Ubio bih ga,
kunem se.
"Koji ti je avo?" ponavljao je, a njegovo glupo lice postajalo je sve
crvenije i crvenije.
"Skloni ta odvratna kolena s mojih grudi", govorio sam. Gotovo sam
urlao. "Skloni se kad ti govorim, degenu odvratni."
Ali nije se sklonio. Samo me i dalje drao za ruke, a ja mu govorio da
je kreten i sve, jedno deset sati. Ne mogu vie da se setim ta sam mu sve
govorio. Rekao sam mu kako misli da moe da ga strpa svakom ko mu
padne na pamet. Rekao sam mu da ga ak i ne zanima da li devojka dri sve
svoje kraljeve u zadnjem redu ili ne, i da ga to ne zanima zato to je prokleti
degenerisani moron. Mrzeo je kad mu se kae da je moron. Svi moroni mrze
kad im se kae da su moroni.
"Umukni ve jednom, Holdene", rekao je, onako velikog glupog

crvenog lica. "Umukni ve jednom."

"Ne zna ak ni da li se ona zove Dejn ili Din, moronu moronski!"
"Umukni ve jednom, Holdene - opominjem te", rekao je. Ba sam ga
izludeo. "Raspaliu te ako ne umukne."
"Sklanjaj ta odvratna moronska kolena s mojih grudi."
"Hoe li da umukne ako te pustim?" Nisam se potrudio da mu
odgovorim. Ponovio je pitanje: "Holdene, hoe li da umukne ako te
pustim?"
"Da."
Digao se s mene, pa sam i ja ustao. Grudi su me gadno bolele od
njegovih odvratnih kolena. "Ti si odvratni glupi degenerisani moron", rekao
sam.
To ga je stvarno razbesnelo. Pripretio mi je svojim velikim glupim
prstom ispred lica. "Holdene, opominjem te. Poslednji put. Ako ne umukne
ve jednom, stvarno u..."
"Zato bih?" rekoh - bukvalno sam vikao. "U tome i jeste problem sa
svim moronima kao to si ti. Nikada neete da raspravite stvari. Po tome se i
vidi ko je moron. Oni nikada nee da rasprave stvari na inteligen..."
Onda me stvarno raspalio, i samo znam da sam se ponovo naao na
podu. Ne seam se da li me nokautirao, ali mislim da nije. Prilino je teko
nokautirati nekog, osim u prokletim filmovima. Ali nos mi je krvario na sve
strane. Kad sam pogledao navie, stari Stredleter je bukvalno stajao na meni.
Pod rukom je imao svoj prokleti toaletni pribor. "Zato, doavola, ne
umukne kad ti govorim?" rekao je. Prilino je nervozno delovao. Verovatno
se prepao da mi je pukla lobanja ili neto kad sam tresnuo na pod. teta to
nije. "Sam si, doavola, traio", rekao je. Ljudi moji, ba je zabrinuto
izgledao.
Nisam se trudio da ustanem. Samo sam leao neko vreme na podu i
govorio mu da je degenerisani moron. Toliko sam bio besan da sam
bukvalno urlao.

"Sluaj. Idi operi lice", rekao je Stredleter. "uje li me?"

Rekao sam mu neka opere on svoje moronsko lice - to je bilo prilino
detinjasto, ali bio sam uasno besan. Rekao sam mu da ga strpa usput gi
mit, kada poe u kupatilo. Ga mit je bila ena naeg domara. Imala je
oko ezdeset pet godina.
Ostao sam na podu sve dok nisam uo kako Stredleter zatvara vrata i
odlazi hodnikom prema kupatilu. Zatim sam ustao. Nigde nisam mogao da
naem onu prokletu lovaku kapu. Najzad sam je naao. Bila je pod
krevetom. Stavio sam je na glavu i okrenuo dobri stari titnik naopako, kako
se meni svia, a onda priao ogledalu da pogledam svoje idiotsko lice.
Toliko krvi nikada jo niste videli u ivotu. Sva su mi usta bila krvava,
brada, pa ak i pidama i bade-mantil. To me delimino uplailo, a
delimino me fasciniralo. Sva ta krv i ostalo - izgledalo je kao da sam neki
surov tip. Samo sam se moda dvaput tukao u ivotu i oba puta dobio sam
batine. Nisam ba neki surov tip. Ja sam pacifista, ako ba hoete da znate.
Neto mi je govorilo da je stari Ekli verovatno uo itavu frku i da je
budan. I tako sam proao kroz zavese od tua u njegovu sobu, tek da vidim
ta kog avola radi. Gotovo nikada nisam odlazio u njegovu sobu. Unutra se
uvek oseao neki udan zadah, jer je bio tako aljkav u svojim linim
navikama.

Kroz zavese oko tua dopiralo je neto malo svetlosti iz nae sobe i
mogao sam da ga vidim kako lei na krevetu. Ubeen sam bio da je sasvim
budan. "Ekli?" rekoh. "Jesi li budan?"
"Aha."
Bilo je prilino mrano. Stao sam na neiju cipelu i zamalo poljubio
patos. Ekli se kao pridigao na krevetu i podboio se rukom. Lice mu je bilo
debelo premazano nekim belilom, zbog bubuljica. Sablasno je izgledao u

mraku. "ta kog avola radi, a?" rekoh.

"Kako to misli, ta kog avola radim? Pokuavao sam da zaspim kad
ste vas dvojica krenuli da galamite. Zbog kog ste se avola tukli, a?"
"Gde je svetlo?" Nisam mogao da naem svetlo. Klizio sam rukom
preko itavog zida.
"ta e ti svetlo?... Tu ti je pored ruke."
Najzad sam naao prekida. Ekli je podigao ruku da mu svetlost ne bije
u oi.
"Isuse!" rekao je. "ta ti se, kog avola, desilo! Mislio je na svu onu
krv i ostalo.
"Zakaio sam se malo sa Stredleterom", rekoh. Onda sam seo na pod.
Nikada nisu imali neke stolice u sobi. Pojma nemam ta su, kog avola,
uradili sa stolicama. "Sluaj", rekoh, "jesi li raspoloen za partiju kanaste?"
Bio je zaluen za kanastu.
"Isuse, pa ti jo uvek krvari. Bolje stavi neto na to."
"Prestae. Sluaj. Hoe li da odigramo jednu kanastu ili nee?"
"Kanastu, Isuse. Zna li ti uopte koliko je sati?"
"Nije kasno. Tek je moda oko jedanaest, pola dvanaest."
"Tek!" ree Ekli. "Sluaj. Moram rano da ustanem za jutarnju misu,
ovee. Vas dvojica krenete da se derete i mlatite usred... Nego, zbog kog
ste se avola potukli?"
"Duga je to pria. Neu da te zamaram, Ekli. Za tvoje dobro", rekoh.
Nikada nisam razgovarao o linim stvarima s njim. Pre svega, bio je ak i
gluplji od Stredletera. Stredleter je bio pravi pravcati genije za Eklija. "Ej",
rekoh, "mogu li da spavam u Ilajevom krevetu noas? On se ne vraa do
sutra uvee, zar ne?" Dobro sam znao da se ne vraa. Haj je gotovo svakog
vikenda odlazio kui.
"Otkud ja znam kada se on vraa?" ree Ekli.

Ljudi moji, ba me nervirao. "Kako to misli - otkud ti zna kad se on

vraa? Nikad se ne vraa do nedelje uvee, zar ne?"
"Jeste, ali ovee, ne mogu ja da putam svakog kome to padne na
pamet da spava u njegovom prokletom krevetu."
To me oborilo. Pridigao sam se s mesta gde sam sedeo na podu i
potapao ga po ramenu. "Pravi si princ, Ekli-sinko", rekoh. "Zar nisi znao?"
"Ne, ozbiljno - ne mogu ja da putam svakoga da spava..."
"Pravi si pravcati princ. Ti si dentlmen i kolovan ovek, sinko",
rekoh. Stvarno je i bio. "Da nema sluajno neku cigaretu? Kai 'nemam', da
ne padnem mrtav."
"Pa i nemam, ako te zanima. Sluaj, zbog kog ste se avola potukli?"
Nisam mu odgovorio. Samo sam ustao, otiao do prozora i pogledao
napolje. Odjednom sam se osetio tako usamljen. Gotovo sam poeleo da me
nema.
"Zbog kog ste se avola potukli, a?" rekao je Ekli, jedno pedeseti put.
Stvarno je postao dosadan.
"Zbog tebe", rekoh.
"Zbog mene, ovee."
"Aha. Branio sam tvoju prokletu ast. Stredleter je rekao da si lo
karakter. Nisam mogao da ignoriem takve izjave."
To ga je uzbudilo. "To je rekao? Bez zezanja? Stvarno je to rekao?"
Rekao sam mu da se samo alim, a onda sam priao i legao na Ilajev
krevet. Ljudi moji, kako sam se bedno oseao. Oseao sam se tako prokleto
usamljen.
"Ova soba smrdi", rekoh. "ak dovde se oseaju tvoje arape. Zar ih
nikada ne nosi na pranje?"
"Ako ti se ne svia, zna ve ta moe da uradi", rekao je Ekli.

Izuzetno duhovit lik, zaista. "Kako bi bilo da ugasi prokleto svetlo?"

Ali nisam ga odmah ugasio. Samo sam i dalje leao na tom Ilajevom
krevetu i mislio na Dejn i sve. Pomisao na nju i Stredletera parkirane negde
u tim debelguzim Ed Benkijevim kolima totalno me izluivala. Svaki put
kad pomislim na to, dolazilo mi je da skoim kroz prozor. Stvar je u tome
to vi ne znate ko je Stredleter. Ja sam znao. U Pensiju su svi samo priali
kako stalno imaju seksualne odnose sa devojkama - kao Ekli, na primer - ali
stari Stredleter je to stvarno i radio. Lino sam poznavao bar dve devojke
koje je on sredio. iva istina.
"Priaj mi malo o svom fascinantnom ivotu, Ekli-sinko", rekoh.
"Kako bi bilo da ugasi prokleto svetlo? Moram da ustanem za jutarnju
misu."
Ustao sam i ugasio ga, ako je to bilo ono to e ga usreiti. Onda sam
ponovo, legao na Ilajev krevet.
"ta e da radi - da spava u Ilajevom krevetu?" ree Ekli. Ljudi moji,
stvarno je bio nevieno gostoljubiv.
"Moda. A moda i neu. Ne sekiraj se zbog toga."
"Ne sekiram se. Samo, stvarno ne bih voleo da se Ilaj iznenada pojavi i
nae nekog..."
"Opusti se. Neu da spavam ovde. Neu da zloupotrebim tvoje prokleto
gostoprimstvo."
Nekoliko minuta kasnije, hrkao je kao lud. Svejedno sam ostao da
leim u mraku, pokuavajui da ne mislim na Dejn i Stredletera u tim
prokletim Ed Benkijevim kolima. Ali to je bilo gotovo nemogue. Problem
je bio u tome to sam znao Stredleterovu tehniku. To je samo pogoravalo
itavu stvar. Jednom smo izali zajedno, ba u Ed Benkijevim kolima, i
Stredleter je bio pozadi, sa svojom devojkom, a ja napred sa mojom. Kakvu
je tehniku taj tip imao! ta je radio - poeo je da sluuje svoju devojku tim
vrlo tihim, iskrenim glasom - kao da nije samo vrlo zgodan tip, ve i vrlo fin,
iskren mladi. Samo to nisam povratio sluajui ga. Njegova devojka je
stalno ponavljala: "Nemoj - molim te. Molim te, nemoj. Molim te." Ali stari
Stredleter je samo nastavio da je sluuje tim glasom a la Abraham Linkoln,

kao iskrenim i sve, i na kraju je na zadnjem seditu zavladala stravina

tiina. Ba je bilo neprijatno. Ne verujem da je te veeri do kraja izveo stvar
sa tom devojkom, ali bio je prokleto blizu. Prokleto blizu.
Dok sam tako leao i trudio se da ne mislim, uo sam kako se Stredleter
vraa iz kupatila i ulazi u nau sobu. Lepo se ulo kako sklanja svoj odvratni
toaletni pribor i sve, i kako otvara prozor. Bio je lud za sveim vazduhom.
Zatim je, neto kasnije, ugasio svetlo. Nije ak ni pogledao naokolo da vidi
gde sam.
ak je i napolju na ulici bilo depresivno. Nisu se vie uli ak ni
automobili. Poeo sam da se oseam tako bedno i usamljeno da sam ak
poeleo da probudim Eklija.
"Ej, Ekli", rekoh, kao nekim apatom, da me Stredleter ne uje kroz one
zavese oko tua.
Ali Ekli me nije uo.
"Ej, Ekli!"
I dalje me nije uo. Spavao je kao top.
"Ej, Ekli!"
To je ve uo, nema dileme.
"ta je tebi, ovee?" rekao je. "Isuse, spavao sam."
"Sluaj. ta je potrebno za stupanje u manastir?" upitao sam. Poigravao
sam se kao idejom da odem u neki. "Mora li da bude katolik i ostalo?"
"Naravno da mora da bude katolik. Kretenu, zar si me probudio samo
da bi me pitao glupa pita..."
"Ma samo ti spavaj. Ionako neu u manastir. Kakve sam sree,
verovatno bih zaglavio u nekom sa sve pogrenim monasima. Sve samim
glupim skotovima. Ili samo skotovima."
Kad sam to rekao, Ekli je najednom seo u krevetu. "Sluaj", kazao je.
"Uopte me ne zanima ta govori o meni ili neemu, ali ako misli da pravi

sprdnju od moje proklete religije, Isuse..."

"Opusti se", rekoh. "Niko ne pravi sprdnju od tvoje proklete religije."
Ustao sam sa Ilajevog kreveta i poao ka vratima. Nije mi se vie ostajalo u
toj idiotskoj atmosferi. Usput sam, ipak, zastao, dohvatio Eklijevu ruku i
onako se teatralno rukovao s njim.
Povukao je svoju ruku. "ta ti sad to znai?".
"Nita. Samo sam hteo da ti zahvalim to si takav nevieni princ, eto",
rekao sam to onim kao vrlo iskrenim glasom. "Laf si ti, Ekli-sinko, jesi li
svestan toga?"
"Budalo. Jednog dana neko e poteno da te odalami po..."
Nisam se ni potrudio da ga sasluam. Zalupio sam prokleta vrata i
izaao na hodnik.
Svi su spavali, ili bili napolju, ili kod svojih kua za vikend, i u hodniku
je bilo krajnje tiho i depresivno. Pred vratima Hofmana i Levija bila je
prazna kutija 'kolinos'-paste za zube, pa sam je utirao mojom krznenom
papuom dok sam iao ka stepenicama. ta sam smislio - smislio sam da
odem dole i vidim ta radi stari Mel Drosar. Ali iznenada sam se
predomislio. Iznenada, reio sam ta da uradim - da odem bestraga iz
Pensija, jo iste noi i sve. Mislim, da ne ekam do srede ili neto.
Jednostavno mi se nije vie ostajalo tu. Oseao sam se previe tuno i
usamljeno. I zato, ta sam reio - reio sam da uzmem sobu u nekom hotelu
u Njujorku - u nekom vrlo jeftinom hotelu i sve - i lepo se opustim do srede,
a onda se u sredu vratim kui, odmoran i lepo raspoloen. Pretpostavljao
sam da moji, pre moda utorka ili srede, verovatno nee dobiti pismo starog
Tarmera u kojem ih obavetava da su me izbacili. Nisam hteo da odem kui
ili neto pre nego to dobiju to pismo i temeljno ga svare. Nisam hteo da se
naem tamo ba kad ga budu dobili. Moju majku lako spopadne histerija. U
sutini, uopte nije loa kad neto temeljno svari. Osim toga, trebao mi je
kao neki odmor, ta li. ivci su mi otkazali. Najozbiljnije.
Sve u svemu, eto ta sam reio da uradim. I tako, vratio sam se u sobu i
upalio svetlo da se spakujem i sve. Dosta stvari sam ve ranije spakovao.
Stredleter se nije ak ni probudio. Zapalio sam cigaretu i obukao se, a onda
popakovao stvari u one moje 'gledston'-kofere. Za to mi je trebalo oko dva

minuta. Stravino brzo pakujem.

Neto me je malo izdeprimiralo pri tom pakovanju. Morao sam da
spakujem i te nove novcate klizaljke koje mi je majka bukvalno tek poslala.
To me stvarno izdeprimiralo. Lepo sam mogao da je vidim kako odlazi kod
'Spoldinga' i postavlja prodavcu mali milion nemoguih pitanja - a mene
ovde ponovo izbacuju. To me prilino rastuilo. Kupila mi je pogrenu vrstu
klizaljki - hteo sam trkake, a ona je kupila one za hokej - ali svejedno me
rastuilo. Kad god mi neko neto pokloni, to se skoro uvek zavri tako to
me rastui.
Kad sam sve spakovao, onda sam kao prebrojao novac. Ne seam se
tano koliko sam imao, ali bio sam pun para. Baba mi je nedelju dana pre
toga poslala itav tos novanica. Imam tu babu koja je prilino galantna s
novcem. Nije joj vie sve na broju - matora je kao Biblija - i stalno mi alje
novac za roendan, bar etiri puta godinje. Sve u svemu, iako sam bio pun
para, smislio sam da bi mi jo neka kinta uvek dobrodola. Nikad se ne zna.
ta sam uradio - proao sam hodnikom i probudio Frederika Vudrafa,
uenika kome sam pozajmio pisau mainu. Pitao sam ga koliko bi dao za
nju. Bio je prilino imuan lik. Rekao je da ne zna. Rekao je da mu nije
posebno stalo da je kupi. Na kraju je ipak kupio. Kotala je oko devedeset
dolara, a on je za nju dao samo dvadeset. Bio je ljut to sam ga probudio.
Kad sam bio potpuno spreman da krenem, kad sam uzeo ta dva kofera i
sve, zastao sam pored stepenita i bacio poslednji pogled niz prokleti hodnik.
Neto sam kao plakao. Ne znam zato. Stavio sam onu crvenu lovaku kapu
i okrenuo titnik nazad, onako kako ja volim, a onda sam dreknuo iz sve
snage: "Knjavajte, moroni!" Kladim se da sam probudio sve ivo na itavom
spratu. Zatim sam se sjurio napolje. Neki kreten je pobacao ljuske od
kikirikija po stepenitu, i malo je falilo da skrim svoj suludi vrat.

Bilo je suvie kasno da zovem taksi ili neto, pa sam otpeaio sve do
stanice. Nije bilo mnogo daleko, ali je bilo uasno hladno, teko se hodalo

kroz sneg, a moji 'gledstoni' me do besvesti tukli po nogama. Ipak, uivao

sam nekako u sveem vazduhu i svemu. Jedini je problem bio to me od
hladnoe boleo nos i ono mesto ispod gornje usne gde me stari Stredleter
mlatnuo. Spljotio mi je usnu o zube, pa je prilino bolelo. Ipak, bar su mi
ui bile prijatno tople. Ta kapa koju sam kupio imala je iznutra klapne za ui,
pa sam ih spustio - bilo mi je sasvim svejedno kako izgledam. Ionako nije
bilo nikog u blizini. Svi su ve polagali.
Ba sam imao sree kad sam stigao na stanicu, jer je trebalo ekati
samo desetak minuta na voz. Dok sam ekao, uzeo sam aku snega i oprao
lice. Bilo je jo dosta krvi po njemu.
Ja volim da putujem vozom, osobito nou kad su svetla upaljena i
prozori tako crni, a kroz vagon prolazi neki od onih tipova to prodaju kafu,
sendvie i asopise. Obino kupim sendvi sa unkom i jedno etiri
asopisa. Kad putujem vozom nou, u stanju sam ak da proitam neku od
onih glupih pria iz asopisa, a da usput ne povratim. Znate ve. Jednu od
onih pria s masom lanih, nemoguih likova isturene donje vilice, koji se
obavezno zovu Dejvid, i masom nemoguih devojaka koje se zovu Linda ili
Mara, koje tim Dejvidima veito pripaljuju neke proklete lule. Obino sam
u stanju da proitam neku od tih bezveznih pria kad putujem vozom nou.
Ali ovog puta je bilo drukije. Jednostavno nisam bio raspoloen za to.
Samo sam kao sedeo i nita nisam radio. Osim to sam skinuo onu lovaku
kapu i nabio je u dep.
Odjednom, u Trentonu je ula neka dama i sela pored mene. U sutini
je itav vagon bio prazan, jer je bilo prilino kasno i sve, ali ona je sela ba
pored mene, umesto na neko prazno mesto, zato to je imala taj veliki kofer,
a ja sam sedeo odmah kod ulaza u vagon. Smestila je kofer nasred prolaza,
da kondukter i svi ostali mogu komotno da se sapliu o njega. Na sebi je
imala neke orhideje, kao da je bila na nekom sveanom koktelu ili negde.
Imala je jedno etrdeset ili etrdeset pet godina, mislim, ali odlino je
izgledala. ene me bukvalno obaraju. Najozbiljnije. Ne mislim da sam
seksualno opsednut ili neto - mada sam prilino napaljiv. Jednostavno ih
volim, to je sve. Veito ostavljaju svoje kofere nasred prolaza.
Sve u svemu, sedeli smo tako, i onda mi je najednom rekla: "Oprostite,
nije li to nalepnica kole u Pensiju?" Gledala je u moje kofere, gore na
pregradi.

"Jeste", rekoh. Bila je u pravu. Imao sam prokletu nalepnicu Pensija na

jednom od onih 'gledstona'.
"O, vi idete u Pensi?" rekla je. Imala je lep glas. Lep glas za telefon, u
sutini. Trebalo je da uvek nosi telefon sa sobom.
"Da, idem", rekoh.
"O, pa to je divno! Onda moda poznajete mog sina. Ernest Morou? On
ide u Pensi."
"Da, znam ga. Ide u moj razred."
Njen sin je bio nesumnjivo najvei kreten koji se ikad pojavio u
Pensiju, u itavoj idiotskoj istoriji kole.
Veito je, posle tuiranja, iao po hodniku i ibao ljude mokrim
pekirom po dupetu. Eto kakav je to bio lik.
"O, ba mi je drago!" rekla je. Ali nimalo isfolirano. Samo je bila
ljubazna i sve. "Morau da kaem Ernestu da smo se upoznali", rekla je.
"Smem li da vas pitam kako se zovete, duo?"
"Rudolf mit", rekao sam. Nisam ba bio raspoloen da joj priam
itavu svoju biografiju. Rudolf mit je bio na domar.
"Kako vam se svia Pensi?" upitala me.
"Pensi? Nije tako lo. Nije raj ili neto, ali dobar je kao i veina kola.
Neki od profesora prilino savesno rade svoj posao."
"Ernest jednostavno oboava Pensi."
"To znam", rekoh. Onda sam poeo malo da je loim. "On se
izvanredno prilagoava svemu. Ozbiljno. Hou da kaem, on stvarno zna
kako da se prilagodi."
"Mislite?" rekla je. Delovala je strahovito zainteresovano.
"Ernest? Naravno", rekoh. Posmatrao sam je kako skida rukavice. Ljudi
moji, ba je ljatila kamenjem.

"Maloas sam slomila nokat, kad sam izlazila iz taksija", rekla je.
Pogledala me i neto se kao nasmeila. Imala je nevieno lep osmeh.
Najozbiljnije. Veina ljudi teko da se uopte osmehuje, ili samo bezvezno.
"Ernestov otac i ja ponekad brinemo zbog njega", rekla je. "Ponekad nam se
ini da nije previe drueljubiv."
"Kako to mislite?"
"Tako. On je vrlo osetljiv deak. Nikada nije bio previe drueljubiv
kad su drugi deaci u pitanju. Moda malo ozbiljnije gleda na stvari nego to
bi trebalo u njegovom uzrastu."
Osetljiv. To me stvarno dotuklo. Taj Morou je bio otprilike osetljiv kao
klozetska daska.
Paljivo sam je pogledao. Uopte mi nije izgledala glupa. Izgledala je
kao da bi mogla da bude prilino svesna kakvog je skota rodila. Ali nikad se
ne zna - kad je neija majka u pitanju, mislim. Sve su majke pomalo
neuraunljive. injenica je, ipak, da mi se zaista sviala. Bila je sasvim kako
treba. "Jeste li moda za cigaretu?" upitao sam je.
Pogledala je naokolo. "Ne verujem da je ovo vagon za puae,
Rudolfe", rekla je. Rudolfe. To me oborilo.
"Nije bitno. Moemo da puimo sve dok ne ponu da galame na nas",
rekoh. Uzela je cigaretu od mene, pa sam joj pripalio.
Lepo je izgledala dok je puila. Uvlaila je dim i sve, ali ne onako
pohlepno kao veina ena njenih godina. Bila je veoma armantna. Bila je i
vrlo seksepilna, ako ba hoete da znate.
Nekako me udno gledala. "Moda se varam, ali ini mi se da vam
krvari iz nosa, duo", rekla je.
Klimnuo sam i izvadio maramicu. "Pogodila me grudva", rekoh. "Jedna
od onih ledenjaa." Moda bih joj i rekao ta se stvarno desilo, ali suvie bi
potrajalo. Ba mi se sviala. Bilo mi je ve pomalo krivo to sam joj rekao
da se zovem Rudolf mit. "Dobri stari Erni", rekoh. "On je jedan od
najpopularnijih uenika u Pensiju. Niste znali?"

"Ne, nisam."
Klimnuo sam. "Svima je zaista trebalo poprilino dugo da ga stvarno
upoznaju. udan je on. Poseban, po mnogo emu - shvatate ta hou da
kaem? Kao, recimo, kad sam ga prvi put video. Kad sam ga prvi put video,
mislio sam da je neki snob. Tako mi se uinilo.
Ali nije. On je samo vrlo originalan kao linost, tako da vam treba malo
vie vremena da ga upoznate."
Stara ga Morou nita nije rekla, ali ljudi moji, da ste je samo videli.
Zalepio sam je za to sedite. Uzmite tako neiju majku - sve to ele da uju
je kakav je dasa njihov sin.
Onda sam stvarno poeo da je sluujem. "Da li vam je priao o
izborima?" upitao sam je. "O razrednim izborima?"
Odmahnula je glavom. Bukvalno sam je doveo u trans. Najozbiljnije.
"Eto, najvei deo nas bio je za to da Erni postane predsednik razreda.
Mislim, to je bila jednoglasna odluka. Hou da kaem, on je bio jedini koji
bi istinski mogao da se snae u tome", rekoh. Ljudi moji, kako sam je loio.
"Ali izabran je taj drugi uenik - Hari Fenser. A razlog to je izabran, prost i
oigledan razlog, bilo je ba to to nam Erni nije dozvolio da ga
kandidujemo. Sve zato to je tako uasno stidljiv i skroman. Odbio je...
Ljudi moji, kako je on stidljiv. Trebalo bi da utiete na njega da to nekako
prevazie." Pogledao sam je. "Zar vam nije priao o tome?"
"Ne, nije."
Klimnuo sam. "Takav je Erni. Ne bi on rekao. To mu je jedina mana preterano je stidljiv i skroman. Stvarno bi trebalo da utiete na njega da se
opusti ponekad!"
Ba u tom trenutku je naiao kondukter da vidi njenu kartu, pa mi je
pruio priliku da prestanem sa lupetanjem. Drago mi je, ipak, to sam je
malo loio. Uzmite tako nekog kao to je Morou, koji veito iba ljude
pekirom po dupetu - ozbiljno se trudei da nekome zaista nanese bol - takvi
ne ostaju pacovi samo dok su deca. Takvi ostaju pacovi itavog ivota. Ali
kladio bih se da je, posle moje tirade, ga Morou poela da misli o njemu
kao vrlo stidljivom i skromnom liku koji nam nije dozvolio da ga izaberemo

za predsednika. Sasvim mogue. Nikad se ne zna. Majke nisu preterano

promuurne na tom planu.
"Jeste li moda za po jedan koktel?" upitao sam je. Bio sam ba
raspoloen za to. "Mogli bismo da odemo do vagon-restorana. Hoete li?"
"Duo, zar je vama dozvoljeno da naruujete pie?" upitala me. Ali nije
to rekla pokroviteljski. Bila je previe armantna za tako neto.
"Pa nije, u sutini, ali obino mi uspeva da ga dobijem zbog moje
visine", rekoh. "A imam i dosta sedih." Okrenuo sam glavu i pokazao joj
moju sedu kosu. Bila je apsolutno fascinirana. "Hajde, pridruite mi se, ta
fali?" rekoh. Ba bih uivao u drutvu s njom.
"Mislim da ipak ne bi trebalo. Mnogo vam hvala na pozivu, duo",
rekla je. "Uostalom, vagon-restoran je najverovamije zatvoren. Ve je
prilino kasno, znate." Bila je u pravu. Totalno sam zaboravio koliko je sati.
Onda me pogledala i upitala me ba ono ega sam se plaio. "Ernest mi
je pisao da dolazi kui u sredu, da boini praznici poinju u sredu", rekla je.
"Nadam se da vas nisu iznenada pozvali kui zbog neke bolesti u porodici."
Stvarno je izgledala zabrinuto. Ne moe se rei da je bila samo nezdravo
radoznala ili neto, lepo se videlo.
"Ne, kod kue su svi dobro", rekoh. "Radi se o meni. Moram na neku
operaciju."
"Oh! Ba mi je ao", rekla je. I jeste joj bilo ao. Odmah sam se
pokajao to sam to rekao, ali ve je bilo gotovo.
"Nije nita ozbiljno. Imam samo neki mali tumori na mozgu."
"O, ne!" prekrila je akom usta i sve.
"Ma bie sve u redu, ne brinite! Sasvim je negde spolja. I sasvim je
mali. Mogu za dva minuta da ga izvade."
Onda sam poeo da itam neki red vonje koji mi je bio u depu. Samo
da bih prestao da laem. Kad jednom ponem, u stanju sam da teram satima,
ako sam raspoloen. Najozbiljnije. Satima.

Nismo preterano razgovarali posle toga. Ona je poela da ita taj Vog
koji je nosila, a ja sam neko vreme gledao kroz prozor. Izala je u Njuarku.
Poelela mi je mnogo sree s operacijom i sve. I dalje me zvala Rudolf.
Onda me je pozvala da na leto posetim Ernija u Glosteru, Masausets. Rekla
je da im je kua na samoj obali, da imaju teniski teren i sve, ali samo sam joj
zahvalio i rekao da idem sa babom u Junu Ameriku. to je stvarno bila
ordinarna la, jer moja baba teko da ikad izlazi iz kue, osim to moda ode
na neki prokleti matine ili negde. Ali ne bih posetio tog kretena Moroua ni
za sva blaga ovog sveta, ak ni u najcrnjoj depresiji.

Kad sam izaao na stanici Pensilvanija, otiao sam pravo u telefonsku

govornicu. Dolo mi je bilo da se javim nekom. Ostavio sam kofere ispred
govornice, tako da mogu da ih vidim, ali kad sam se naao unutra, nisam
mogao da smislim kome da se javim. Moj brat D. B. bio je u Holivudu.
Moja mala sestra Feba ide na spavanje oko devet - nisam ni nju mogao da
okrenem. Ona se ne bi bunila kad bih je probudio, ali problem je bio to ne
bi ona bila ta koja bi se javila. Bili bi to moji roditelji. Tako je i to otpalo.
Onda sam pomislio da okrenem majku Dejn Galager i saznam kada Dejn
dolazi za raspust, ali nisam bio neto raspoloen za to. Osim toga, bilo je ve
prilino kasno za telefoniranje. Onda mi je palo na pamet da okrenem jednu
devojku s kojom sam inae esto izlazio, Sali Hejs, jer sam znao da je njen
boini raspust ve poeo - napisala mi je neko dugako, isfolirano pismo i
pozvala me da doem kod nje i pomognem joj da okiti jelku za Boi i sve ali bojao sam se da se ne javi njena majka. Njena majka je znala moju majku
i lepo sam mogao da zamislim kako bi se polomila da joj pod hitno
telefonira kako sam ja u Njujorku. Osim toga, nisam ba bio zaluen za neki
razgovor sa starom gom Hejs. Jednom je rekla Sali da sam divalj. Rekla je
da sam divalj i da nemam nikakvog cilja u ivotu. Onda sam pomislio da
okrenem jednog tipa koga sam upoznao u koli u Hutonu, Karla Ljusa, ali
nisam ga neto oboavao. I tako, nisam na kraju nikoga okrenuo. Izaao sam
iz govornice posle jedno dvadeset minuta, pokupio kofere, otiao do onog
tunela gde je taksi-stanica i uzeo taksi.

Toliko sam prokleto rasejan da sam taksisti dao svoju pravu adresu,
onako iz navike i sve - mislim, totalno sam zaboravio da sam krenuo da se
smestim u neki hotel na dva-tri dana i ne odem kui dok ne pone raspust.
Nisam ni mislio na to dok nismo stigli negde do polovine parka. Onda sam
rekao: "Ej, da li biste hteli da okrenete kad vam bude zgodno? Dao sam vam
pogrenu adresu. Hou da se vratim natrag u centar."
Taksista je bio neki pametnjakovi. "Ne mogu da okrenem ovde, efe.
Ovo je jedan smer. Morau da vozim skroz do Devedesete ulice."
Nisam hteo da se prepirem s njim. "Dobro", rekoh. Onda mi je,
najednom, neto palo na pamet. "Ej, da vas pitam neto", rekoh. "Znate li
one patke u laguni na junom delu Central-parka? U onom jezercetu? Znate
li sluajno kuda odlaze, te patke, kad se voda skroz zaledi? Da ne znate
moda, kojim sluajem?" Shvatio sam odmah da su anse jedan prema
milion.
Okrenuo se i pogledao me kao da sam umobolan. "ta ti hoe, efe?
Da me zavitlava?"
"Ma ne - samo me zanimalo."
Nita vie nije rekao, pa nisam ni ja. Sve dok nismo izali iz parka na
Devedesetu ulicu. Onda je rekao: "U redu, efe. Kuda e?"
"Pa eto, stvar je u tome to ne bih eleo da odsednem u nekom hotelu
na Istonoj strani gde bih mogao da naletim na nekog poznatog. Putujem
inkognito", rekoh. Mrzim takve kulovske izraze kao 'putujem inkognito'. Ali
kada sam sa nekim kulovom, i ja se ponaam kulovski. "Da ne znate
sluajno koji orkestar svira u 'Taftu' ili 'Njujorkeru'?"
"Pojma nemam, efe."
"Dobro - odbacite me onda do 'Edmonta'", rekoh. "Jeste li raspoloeni
da stanete usput i popijete neki koktel sa mnom? Na moj raun."
"Ne mogu, efe. ao mi je." Bio je oigledno idealan lik za drutvo.
Izuzetna faca.
Stigli smo do hotela 'Edmont', pa sam uzeo sobu. Jo u taksiju sam
stavio onu crvenu lovaku kapu, onako iz zezanja, ali sam je skinuo pred

ulazom u hotel. Nisam hteo da izgledam otkaeno ili neto. to je stvarno

ironija. Tada jo nisam znao da je prokleti hotel prepun perverznjaka i
degenerika.
Dali su mi neku odvratnu sobu, kroz prozor se nita nije videlo osim
druge strane hotela. Nije mi bilo bitno. Bio sam suvie potiten da bih mario
imam li lep pogled ili ga nemam. Hotelski momak koji me odveo do sobe
bio je neki vrlo mator tip, od oko ezdeset pet godina. Bio je ak depresivniji
od same sobe. Jedan od onih elavih tipova to eljaju svu preostalu kosu s
jedne strane na drugu, da bi prekrili elu. Radije bih bio elav nego da to
radim. Sve u svemu, aroban posao za tipa starog ezdeset pet godina. Da
nosi ljudima kofere i muva se naokolo, ekajui da mu daju napojnicu.
Pretpostavljam da nije bio osobito inteligentan ili neto, ali svejedno je bilo
surovo.
Kad je otiao, gledao sam neko vreme kroz prozor, onako u kaputu i
sve. Nisam imao ta drugo da radim. Iznenadili biste se ta se deavalo na
drugoj strani hotela. Nisu se ak ni potrudili da spuste roletne. Video sam
jednog tipa, sedog, vrlo uglaenog tipa, samo u gaama, kako radi neto to
mi ne biste verovali kad bih vam ispriao. Prvo je spustio kofer na krevet.
Onda je povadio raznoraznu ensku odeu iz njega i obukao sve to. Pravu
pravcatu ensku odeu - svilene arape, cipele sa visokom tiklom, prslue i
jedan od onih korseta s onim halterima to vise i sve. Onda je navukao neku
vrlo tesnu crnu veernju haljinu. Kunem se. Zatim je poeo da etka goredole po sobi, sve onako sitnim koracima kao ena, puei cigaretu i gledajui se u ogledalu. Bio je inae sasvim sam u sobi. Osim ako je neko bio u
kupatilu - toliko nisam mogao da vidim. Zatim sam, kroz prozor gotovo
odmah iznad njegovog, video oveka i enu kako se prskaju vodom iz usta.
Moda je to bio viski sa sodom a ne voda, nisam mogao da vidim ta im je u
aama. Sve u svemu, prvo bi on otpio gutljaj i itavu je poprskao, a onda je
ona to radila njemu - radili su to na smenu, Isuse.
Trebalo je da ih vidite. Sve vreme su bili histerini, kao da je to
najsmenija stvar na svetu. Bez zezanja, taj hotel je bio prepun nastranih
likova. Ja sam verovatno bio jedini normalan skot u itavoj zgradi - to i nije
znailo neto. Dolo mi je da poaljem starom Stredleteru telegram da uhvati
prvi voz za Njujork. On bi u tom hotelu bio car.
Problem je to su takve idiotarije nekako fascinantne za posmatranje,
ak i kad to ne eli. Na primer, ta devojka koju je tip prskao iz usta, prilino

je dobro izgledala. Mislim, to je moj veliki problem. U mislima sam,

verovamo, najvei seksualni manijak za koga ste ikad uli. Ponekad mi
padaju na pamet neke sulude stvari koje bih rado i ostvario da mi se ukae
prilika. U stanju sam ak da zamislim kako bi to moglo da bude veoma
zabavno, na neki suludi nain i ako ste oboje kao pijani i sve, da se s nekom
devojkom prska vodom ili neim po licu i svuda. Meutim, stvar je u tome
to mi se ne dopada sama ta ideja. Zaudara, ako se malo bolje analizira.
Mislim, ako ti se devojka u sutini ne svia, ne bi trebalo da se glupira sa
njom i sve, a ako ti se istinski svia, onda bi trebalo da ti se svia i njeno
lice, a ako ti se svia njeno lice, ne bi trebalo da postupa tako s njim, kao
to je prskanje vodom iz usta ili neto. Stvarno je teta to su mnoge takve
stvari ponekad itekako zabavne. Devojke nisu od neke pomoi u svemu
tome, kad se trudi da ne pretera, kad se trudi da ne pokvari neto to je
istinski lepo. Poznavao sam jednu devojku, pre nekoliko godina, koja se jo
gore ludirala od mene. Ljudi moji, kako se ta zezala! Ali ba smo se dobro
zabavljali, jedno vreme, na neki suludi nain. Seks je neto to u stvari ne
shvatam ba najbolje. Tu nikad ne zna na emu si. Stalno postavljam sebi
neka seksualna pravila koja odmah i prekrim. Prole godine sam se zarekao
da u prestati da se nateem sa devojkama koje me, u sutini, samo zamaraju. Prekrio sam to, meutim, jo iste nedelje - jo iste veeri, ako emo
pravo. Proveo sam itavu no ljubakajui se sa jednom nevienom
folirantkinjom, En Luiz erman. Seks je neto to jednostavno ne shvatam.
Kunem se da ne shvatam.
Dok sam tako stajao kraj prozora, poeo sam da se poigravam idejom
da se ujem sa Dejn - mislim, da okrenem meugradsku i nazovem je u B.
M., gde je bila, umesto da zovem njenu majku i saznam kada Dejn dolazi
kui. Po pravilu, nije bilo dozvoljeno telefonirati uenicama usred noi, ali
sve sam smislio. Rekao bih onom ko podigne slualicu da sam njen ujak. Ispriao bih da je njena tetka poginula u saobraajnoj nesrei i da moram
odmah da govorim s njom. To bi sigurno upalilo. Ali nisam to uradio,
iskljuivo zato to nisam bio raspoloen za to. Ako nisi adekvatno raspoloen, ne moe da izvede te stvari kako treba.
Posle nekog vremena seo sam u fotelju i popuio dve-tri cigarete.
Prilino sam se napalio, moram da priznam. A onda mi je, najednom, sinulo
neto. Izvadio sam novanik i poeo da traim adresu koju mi je, na nekom
uru prethodnog leta dao taj lik koji je iao u Prinston. Na kraju sam je
naao. Sva je pokupila boju novanika, ali jo je mogla da se ita. Bila je to
adresa neke devojke koja nije ba bila kurva ili neto, ali koja se nije bunila

da tu i tamo da ponekom, kako mi je lik iz Prinstona rekao. Jednom ju je

doveo na igranku u Prinston i malo je falilo da ga izbace zato to je doao s
njom. Bila je striptizeta ili neto. Sve u svemu, uzeo sam telefon i okrenuo
je. Zvala se Fejt Kevendi i ivela je u Stenford Arms hotelu, na uglu
ezdeset pete i Brodveja. Neka rupa, verovatno.
U poetku se inilo da nije tamo. Niko da se javi. A onda je, najzad,
neko podigao slualicu.
"Halo?" rekao sam, dosta dubljim glasom, tako da ne posumnja u moje
godine ili neto. Ionako imam prilino dubok glas.
"Molim", rekao je enski glas. Ni najmanje ljubazno.
"Da li je to gospoica Fejt Kevendi?"
"Ko je to?" rekla je. "Ko me to zove u ovo sumanuto doba?"
To me je malo preseklo. "Dobro, znam da je prilino kasno", rekao sam
tim veoma zrelim glasom. "Nadam se da ete mi oprostiti, ali jedva sam
ekao da stupim u kontakt sa vama." Rekao sam to maksimalno uglaeno.
Najozbiljnije.
"Ko je to?" rekla je.
"Pa eto, vi mene ne poznajete, ali ja sam prijatelj Edija Berdsela. On mi
je predloio da vas pozovem, ako se naem u gradu, pa da izaemo negde na
koktel."
"Ko to? iji ste vi prijatelj?" Ljudi moji, bila je prava tigrica preko
telefona. Gotovo je vikala na mene.
"Edmunda Berdsela. Edija Berdsela", rekoh. Nisam mogao da se setim
da li se zove Edmund ili Edvard. Samo sam ga jednom video, na tom
idiotskom uru.
"Ne znam nikoga ko se tako zove, lafe. I ako misli da uivam kad me
probude usred..."
"Edi Berdsel? Iz Prinstona?" rekoh.

Oigledno je bilo da pretura to ime po glavi i sve.

"Berdsel, Berdsel... iz Prinstona... Prinston-koleda?"
"Tako je", rekoh.
"Vi ste iz Prinston-koleda?"
"Pa, priblino."
"O... Pa kako je Edi?" rekla je. "Ovo je ipak vrlo udno vreme za
telefonske pozive. Isuse Hriste."
"On je dobro. Zamolio me je da vas podsetim na njega."
"Lepo, ba vam hvala. Podsetite vi njega na mene", rekla je. "Sjajan je
on. ta sad radi?" Odjednom je postala nevieno ljubazna.
"Pa eto, znate ve. Uobiajene stvari." Otkud sam ja mogao da znam
ta on radi? Jedva da sam poznavao tipa. Nisam ak ni znao da li je jo u
Prinstonu. "Nego", rekoh, "da li ste raspoloeni da se naemo negde i odemo
na koktel-dva?"
"Imate li sluajno predstavu koliko je sad sati?" rekla je. "Kako se,
uostalom, zovete, ako smem da pitam?" Odjednom je poela da govori
nekim engleskim akcentom. "Zvuite mi pomalo mladalaki."
Nasmejao sam se. "Hvala vam na komplimentu", rekoh - maksimalno
uglaeno. "Zovem se Holden Kolfild." Trebalo je da joj kaem neko lano
ime, ali se nisam setio.
"Lepo, sluajte me sad, gospodine Kofl. Nije mi obiaj da zakazujem
sastanke usred noi. Ja sam zaposlena devojka."
"Sutra je nedelja", rekoh.
"Dobro, bez obzira. Moram da se naspavam, radi lepote. Znate kako
je."
"Mislio sam da bismo mogli da popijemo bar po jedan koktel zajedno.
Nije tako kasno."

"Ba ste zlatni", rekla je. "Odakle zovete? Gde se vi sad uopte
nalazite?"
"Ja? Tu sam, u telefonskoj govornici."
"A", rekla je. Onda je nastala podua pauza. "Lepo, strano bih volela
da se jednom naem s vama, gospodine Kofl. Zvuite mi vrlo privlano.
Zvuite mi kao veoma privlana osoba. Ali zaista je kasno."
"Mogao bih da doem do vas."
"ujte, u neko drugo doba rekla bih sjajno. Mislim, volela bih da
svratite na koktel, ali devojka s kojom delim sobu je bolesna. Lei ve itavu
no i oka nije sklopila. Maloas je zaspala."
"Je l'? Ba teta."
"Gde ste odseli? Moda bismo mogli sutra da se naemo".
"Ne mogu sutra", rekoh. "Mogao bih samo noas." Kakva sam budala
bio. Nije trebalo to da kaem.
"O? E, pa stvarno mi je ao."
"Pozdraviu Edija od vas."
"Hoete li? Nadam se da se dobro provodite u Njujorku. Sjajno je ovo
mesto."
"Znam. Hvala vam. Laku no", rekoh. Onda sam prekinuo vezu. Ljudi
moji, stvarno sam uprskao. Trebalo je da se bar dogovorim za neke koktele
ili neto.

10

Bilo je jo prilino rano. Nisam ba siguran koliko je bilo sati, ali nije

bilo preterano kasno. Ako neto mrzim, to je da idem u krevet kada nisam
ak ni umoran. Zato sam otvorio kofere i izvadio istu koulju, a onda otiao
u kupatilo, umio se i presvukao. ta sam mislio da uradim - mislio sam da
siem i vidim ta se kog avola deava u Lavanda-salonu. Imali su neki
noni klub, Lavanda-salon, u tom hotelu.
Dok sam presvlaio koulju, bio sam veoma blizu da ipak zovnem moju
mlau sestru, Febu. Ba mi se razgovaralo s njom. S nekim ko je pametan i
sve. Ali nisam smeo da rizikujem i zovem je, zato to je jo dete pa sigurno
nije bila budna, a kamoli negde blizu telefona. Mislio sam da moda spustim
slualicu ako se javi neko od roditelja, ali ni to ne bi vredelo. Znali bi da sam
ja. Majka uvek zna kad ja zovem. Ona je vidovita. U svakom sluaju, uopte
mi ne bi smetalo da sam malo popriao sa Febom.
Trebalo bi da je vidite. Tako lepo i bistro dete nikad u ivotu niste
videli. A ona je zaista bistra. Mislim, uvek je imala sve petice u koli. U
sutini, ja sam jedini glupak u porodici. Moj brat D.B. je pisac i sve, a moj
brat Eli, onaj to je umro, o kome sam vam priao, bio je stvarno genije. Ja
sam jedini glupak, najozbiljnije. Ali trebalo bi da vidite Febu. Ima onako
crvenu kosu, pomalo kao to je bila Elijeva, koja joj je leti sasvim kratka.
Leti, ona je zagladi iza uiju. Ima lepe, male ui. Zimi joj kosa bude prilino
duga. Majka joj ponekad uplete kike, a ponekad ne. Ima ba lepu kosu. Sad
joj je deset godina. Prilino je mrava, kao i ja, ali onako lepo mrava. Kao
neko ko je stvoren za rolue. Posmatrao sam je jednom kroz prozor kad je
prelazila Petu aveniju, ila je u park, i ba je takva, stvorena za rolue.
Dopala bi vam se. Mislim, ako Febi kae neto, ona tano zna o emu
govori. Moe ak svuda da je vodi. Ako je, recimo, povede na neki
bezvezan film, ona zna da je bezvezan. Ako je povede na neki solidan film,
ona zna da je to solidan film. D.B. i ja smo je vodili da gleda onaj francuski
film Pekareva ena, sa Remijem. Oduevio je. Ali najvie voli 39 stepenica,
sa Robertom Donatom. Zna itav taj prokleti film napamet, jer sam je vodio
jedno deset puta da ga vidi. Kada stari Donat dolazi u onu seosku kuu u
kotskoj, recimo, onda kad bei od policije i svih, Feba zna glasno da kae,
usred bioskopa - ba kad i onaj kot u filmu kae isto: "Jedete li haringe?"
Zna sve dijaloge napamet. A kad onaj profesor u filmu, koji je u stvari
nemaki pijun, isturi mali prst na kojem nedostaje deo, da ga pokae
Robertu Donatu, Feba ga uvek preduhitri - isturi svoj mali prst u mraku
ispred mene, ba pred mojim licem. Stvarno je divna. Dopala bi vam se.
Jedini je problem to je ponekad previe oseajna. Veoma je emocionalna za
svoj uzrast. Najozbiljnije. ta jo radi - stalno pie knjige. Samo, nikad ih ne

zavrava. Sve su o nekoj devojici po imenu Hejzel Vederfild - osim to

Feba izgovara njeno ime 'Hezl'. Stara Hezl Vederfild je devojica detektiv.
Ona je kao siroe, ali se njen otac stalno pojavljuje. On je uvek "visoki privlani dentlmen star oko 20 godina". Stvarno je kraljica. Kladim se u sve
na svetu da bi vam se dopala. Bila je bistra jo kao sasvim malo dete. Kad je
bila sasvim mala, ja i Eli smo je esto vodili u park, osobito nedeljom. Eli je
imao malu jedrilicu s kojom je voleo da se zeza nedeljom, pa smo obino
vodili i Febu. Imala je bele rukavice i ila izmeu nas, kao prava dama i sve.
Kada bismo Eli i ja vodili neki razgovor, o bilo emu, Feba je sluala.
Ponekad bismo zaboravili da je tu, jer je bila jo tako mala, ali ona bi nas
uvek podsetila. Gurnula bi malo Elija ili mene i govorila: "Ko? Ko je to
rekao? Dobi ili dama?" Mi bismo joj onda govorili ko je to rekao, a ona bi
rekla: "Aha", i samo nastavila da slua i sve. I Elija je obarala. Mislim, i on
je mnogo voleo. Ona sada ima deset godina i nije vie tako mala, ali i dalje
svakog oduevljava - svakog ko ima neto u glavi, mislim.
Sve u svemu, ona je bila neko s kim biste uvek rado popriali
telefonom. Ali stvarno sam se bojao da e se javiti neko od roditelja, jer bi
onda otkrili da sam u Njujorku i da sam izbaen iz Pensija i sve ostalo. Zato
sam samo obukao koulju, sredio se i spustio liftom u foaje da vidim ta se
deava.
Osim nekoliko tipova koji su liili na makroe i nekoliko plavua koje su
liile na kurve, foaje je bio uglavnom prazan. Ali ula se svirka orkestra iz
Lavanda-salona, pa sam uao tamo. Nije bila preterana guva, ali svejedno
su mi dali najgori sto - skroz pozadi. Trebalo je gurnuti efu sale neki dolar
pod nos. Ljudi moji, u Njujorku novac bukvalno govori - najozbiljnije.
Orkestar im je bio kriminalan. Badi Singer. Bleh muzika, ali kulovski
tretava, bez finesa. Osim toga, bilo je vrlo malo gostiju mojih godina. U
sutini, niko nije bio mojih godina. Uglavnom neki matorci razmetljivog
izgleda sa svojim enskama. Osim za stolom odmah pored mog. Za stolom
pored mog sedele su neke tri devojke. Imale su po tridesetak godina. Sve tri
su bile prilino runjikave, i sve su imale eire po kojima si znao da u stvari
nisu iz Njujorka, ali jedna od njih, plavua, nije bila tako loa. Zgodna je
bila, ta plavua, pa sam poeo malo da je merkam, ali ba tada je priao
kelner da primi porudbinu. Naruio sam viski sa sodom i rekao mu da ih ne
mea - rekao sam to najbre mogue jer, ako neto mulja i zamuckuje,
odmah pomisle da nisi napunio dvadeset jednu i nee da te uslue
alkoholnim piem. Ali svejedno sam imao problema s njim. "ao mi je,

gospodine", rekao je, "ali imate li neki dokaz o svojim godinama? Vozaku
dozvolu, moda?"
Uputio sam mu maksimalno hladan pogled, kao da me grdno uvredio, i
upitao ga: "Zar ja izgledam kao neko ko jo nema dvadeset i jednu?"
"ao mi je, gospodine, ali mi imamo svoja..."
"Dobro, dobro", rekoh. Doavola s tim, reio sam. "Donesite mi kokakolu." Okrenuo se da ode, ali sam ga pozvao natrag. "Zar ne moete da
dodate malo ruma ili neto?" pitao sam. Pitao sam ga krajnje uljudno i sve.
"Ne mogu da sedim mrtav trezan u ovako kulovskom mestu. Zar ne moete
da dodate malo ruma ili neto?"
"Jako mi je ao, gospodine..." rekao je i zbrisao mi. Nisam mu, ipak,
zamerio zbog toga. Izgubio bi posao kad bi ga uhvatili da prodaje pie
maloletnicima. Ja sam prokleti maloletnik.
Ponovo sam poeo da merkam one tri vetice za susednim stolom. To
jest, plavuu. Druge dve nisu bile za gledanje. Nisam to radio napadno.
Samo sam ih pogledao, onako leerno i sve. Ali ta su uradile, sve tri kad
sam to uinio - poele su da se kikou kao moronke. Verovatno su mislile da
sam jo suvie mlad da odvajam nekog. To me stvarno iznerviralo - nisam
valjda hteo da se enim njima ili neto. Trebalo je da ih ignoriem posle
takve reakcije, ali problem je bio to mi se ba igralo. Mnogo volim da
igram ponekad, a tada me ba spopalo. I tako sam se najednom kao nagnuo
ka njima i rekao: "Da li je neka od vas raspoloena za igru?" Nisam ih pitao
napadno ili neto. Vrlo uglaeno, u sutini. Ali avo da ga nosi, pomislile su
da je i to stvar za paniku. Opet su poele da se kikou. Bez zezanja, bile su
prave pravcate moronke, sve tri. "Hajde", rekao sam. "Igrau po jednom sa
svakom od vas. Vai? ta kaete na to? Hajde!" Stvarno mi se igralo.
Na kraju, plavua je ustala da igra sa mnom, jer je bilo oigledno da se
njoj obraam, pa smo otili na prostor za igru. Ona dva gabora samo to nisu
dobila histerian napad. Mora da sam bio ee zagoreo kad sam uopte
krenuo da se nateem s njima.
Ali vredelo je. Plavua je zaista umela da igra. Bila je jedna od
najboljih s kojima sam ikad igrao. Bez zezanja, neke od tih patolokih
glupaa mogu stvarno da obeznane oveka na prostoru za igru. Uzmite neku
stvarno pametnu devojku - ta e stalno pokuavati da ona vodi naokolo, ili

e toliko loe igrati, da je najbolje da samo ostane za stolom i jednostavno

se napije s njom.
"Ba lepo igra", rekao sam plavui. "Trebalo bi da ode u
profesionalke. Ozbiljno. Igrao sam jednom s nekom balerinom, ali ti duplo
bolje igra od nje. Jesi li ikad ula za Marka i Mirandu?"
"ta?" rekla je. Uopte me nije sluala. Samo je blenula naokolo.
"Pitam da li si ikad ula za Marka i Mirandu?"
"Ne znam. Nisam. Ne znam."
"Eto, oni su plesaki par, ona je igraica. Ali nije bogzna ta, u sutini.
Radi sve ono to treba da se radi dok igra, ali ipak nije bogzna ta. Zna li
kada neka devojka nevieno igra?"
"ta to?" rekla je. Uopte me nije sluala. Misli su joj lutale na sve
strane.
"Pitao sam da li zna kada neka devojka nevieno igra?"
"A."
"Eto - sada mi je ruka na tvojim leima. Ako mi se uini da nema
niega pod rukom - ni dupeta, ni nogu, ni stopala, niega - onda devojka
zaista nevieno igra."
Uopte me nije sluala. Zato sam je malo ignorisao. Samo smo igrali.
Ljudi moji, kako je ta glupaa igrala. Badi Singer i njegov kulovski orkestar
svirali su "Samo jednu od onih stvari" i ak ni oni nisu uspavali sasvim da je
upropaste. Ba dobra pesma. Nisam izvodio nikakve kerefeke dok smo igrali
- mrzim tipove koji se tako eksponiraju u igri - ali poprilino sam je vodio
naokolo, a ona me sve vreme pratila. Smeno je to sam mislio da i ona
uiva u tome, sve dok najednom nije izvalila neto.
"Ja i moje prijateljice videle smo sino Pitera Lorea", rekla je.
"Filmskog glumca. Ba njega. Kupovao je novine. Sladak je."
"Srena si ti", rekao sam joj. "Stvarno si srena. Zna li to?" E jeste bila
moronka. Ali kakva igraica. Nisam mogao da se suzdrim da je ne

poljubim u sam vrh njene prazne glave - znate ve - ba u razdeljak i sve.

Naljutila se kad sam to uradio.
"Ej! ta to treba da nai?"
"Nita. Ne znai nita. Ba lepo igra", rekoh. "Imam mlau sestru koja
je tek u etvrtom osnovne. Igra otprilike kao ona, a ona igra prokleto bolje
od svih ivih i mrtvih."
"Pripazi kako se izraava, molim te."
Kakva dama, ljudi moji. Prava pravcata kraljica, kunem se.
"Odakle ste vi devojke?" upitao sam je.
Nije mi odgovorila. Valjda je bila zauzeta osmatranjem nee li se
odnekud pojaviti stari Piter Lore.
"Odakle ste vi devojke?" ponovo je upitah.
"ta?" rekla je.
"Odakle ste vi devojke? Ne mora da odgovori ako ti nije do toga. Ne
bih voleo da se napree."
"Iz Sietla", rekla je, kao da mi time ini stravinu uslugu.
"Ti si veoma zabavan sagovornik", rekoh. "Jesi li svesna toga?"
"ta?"
Odustao sam. To je ionako bilo nepojmljivo za nju. "Jesi li raspoloena
za malo svinga ako zasviraju neto brzo? Nita napadno, nikakvo skakanje
ili neto. Onako lepo i oputeno, mislim. Svi e da se vrate na svoja mesta
kad zasviraju neto brzo, pa emo imati dovoljno mesta. Vai?"
"Svejedno mi je", rekla je. "Ej - koliko ti, u stvari, ima godina?"
To me je, ne znam zato, iznerviralo.
"Isuse. Nemoj sad da kvari", rekoh. "Tek sam napunio dvanaest, ali

prokleto sam velik za svoje godine."

"Sluaj. Lepo sam ti rekla da ne volim takvo izraavanje", kazala je.
"Ako nastavi s takvim izraavanjem, mogu i da se vratim mojim
prijateljicama, zna."
Izvinjavao sam se kao sumanut jer je orkestar poeo da svira neto
brzo. Poela je da svinguje sa mnom - ali onako lepo i oputeno, nita
napadno. Stvarno je bila dobra. Trebalo je samo da je dodirne. A kad bi
izvodila okret, njeno slatko malo dupence tako je lepo vrckalo i sve. Stvarno
me bacala u nesvest. Bio sam ve upola zaljubljen u nju kad smo se vratili za
sto. Tako je to s devojkama. Svaki put kad urade neto lepo, ak i kad nisu
neke lepotice, ili su ak onako priglupe, ve se zaljubi u njih, i onda vie ne
zna gde se nalazi. Devojke. Isuse. Mogu totalno da slude oveka.
Najozbiljnije.
Nisu me pozvale da sednem za njihov sto - uglavnom zato to su bile
suvie neuke za tako neto - ali sam ipak seo. Plavua s kojom sam igrao
zvala se Bernis neto - Krabs ili Krebs. One dve rune zvale su se Marti i
Lavern. Rekao sam im da se zovem Dim Stil, tek onako, iz zezanja. Onda
sam pokuao da ih navedem na neki malo inteligentniji razgovor, ali bilo je
bukvalno nemogue. Trebalo bi da im uvre ruke ili neto. Teko je bilo
rei koja je najgluplja od njih. A sve tri su samo blenule naokolo, kao da e
svakog trenutka da upadne itav opor filmskih zvezda. Verovatno su mislile
kako filmske zvezde, kad god se nau u Njujorku, samo vise u tom Lavandasalonu, umesto u Roda-klubu ili El-Maroku ili negde. Sve u svemu, trebalo
mi je oko pola sata da provalim ta sve tri rade i ostalo tamo u Sietlu. Sve tri
su radile u istom osiguravajuem drutvu. Pitao sam ih da li im se tamo
svia, ali mislite li da je mogao da se dobije neki inteligentan odgovor od te
tri glupae? Pomislio sam da su one dve rune, Marti i Lavern, sestre, ali
strano su se uvredile kad sam ih to pitao. Lepo se videlo da nijedna od njih
ne eli da izgleda kao ona druga, to im se nije moglo zameriti, ali je
svejedno bilo komino.
Igrao sam sa svima njima - sa sve tri - redom. Jedna od runih, Lavern,
nije tako loe igrala, ali je ona druga, Marti, bila katastrofa. Igrati sa starom
Marti bilo je kao tegliti Kip Slobode naokolo. Da bih bar malo uivao u
tome to je teglim naokolo, morao sam da je malo zafrkavam. Rekao sam joj
da sam upravo video Garija Kupera, filmsku zvezdu, na drugoj strani sale.

"Gde?" pitala me - uasno uzbuena. "Gde?"

"Eh, propustila si ga. Samo to je izaao. Zato nisi gledala kad sam ti
rekao?"
Bukvalno je prestala da igra i poela da se propinje na prste ne bi li ga
moda ugledala. "Oh, pusti me!" rekla je. Samo to joj nisam slomio srce najozbiljnije. Strano mi je bilo ao to sam je zezao. Neke ljude ne treba
zezati, ak ni kad to zasluuju.
Ali evo ta je ispalo smeno u tome. Kad smo se vratili za sto, stara
Marti je rekla devojkama da je Gari Kuper upravo izaao. Ljudi moji, stara
Lavern i Bernis samo to nisu izvrile samoubistvo kad su to ule. Stravino
su se uzbudile, zapitkujui Marti da li ga je videla i sve. Rekla im je da ga je
videla samo na trenutak. To me oborilo.
ank se zatvarao, pa sam na brzinu naruio po dva pia za svaku od
njih i jo dve koka-kole za sebe. Sto je bio zakren aama. Jedna od onih
runih, Lavern, stalno me zezala to pijem samo koka-kolu. Imala je
istanan smisao za humor. Ona i stara Marti pile su din sa ledom - usred
decembra, Isuse. Nisu ni znale za bolje. A plavua, stara Bernis, pila je
burbon sa vodom. Propisno ga ljutila, nema ta. Sve tri su neprestano
gledale kad e da se pojave neke filmske zvezde. Jedva da su ita govorile ak i meu sobom. Stara Marti je bila priljivija od druge dve. Stalno je
izvaljivala neke idiotarije - toalet je nazivala 'soba za devojice' i mislila da
je bedni oronuli klarinetista Badija Singera stvarno fenomenalan kad je ustao
i izveo nekoliko kilavih pasaa. Nazivala je njegov klarinet 'mutikla'. Ba je
bila kulovka. Ona druga runa, Lavern, smatrala je sebe jako duhovitom
osobom. Stalno mi je govorila da telefoniram mome ocu i pitam ga ta radi.
Stalno me zapitkivala da li je moj otac izaao te veeri s nekom curom ili ne.
etiri puta me to pitala - nevieno je bila duhovita. Stara Bernis, plavua,
teko da je uopte progovorila. Svaki put kad bih je pitao neto, rekla bi:
"ta?" To ba moe da iznervira ponekad.
Odjednom, kad su ispile svoja pia, sve tri su ustale od stola i rekle
kako moraju na spavanje. Rekle su kako moraju rano da ustanu da bi videle
prvu reviju u mjuzik-holu Radio-sitija. Pokuao sam da ih zadrim jo malo,
ali nisu htele. I tako smo se pozdravili i sve. Rekao sam im da u da ih
potraim jednom u Sietlu, ako nekad odem tamo, ali sumnjam da e se to
ikad desiti. Mislim, da ih potraim tamo.

S cigaretama i ostalim, raun je izaao oko trideset dolara. Mislim da je

bar trebalo da ponude da plate ono to su popile pre nego to sam se
pridruio - ne bih im dozvolio, naravno, ali trebalo je bar da ponude. Nisam
se, ipak, preterano uzbudio zbog toga. Bile su takve urke, nita nisu znale, a
nosile su i te alosne, cirkuske eire i sve. Deprimiralo me i to sa
ustajanjem rano ujutro da bi videle tu reviju u Radio-sitiju. Ako neko, neka
devojka s idiotskim eirom, recimo, doe ak u Njujork - iz Sietla, Isuse - i
zavri ustajui rano ujutro da bi videla prokletu reviju u Radio-sitiju, to
stvarno deprimira. Platio bih po sto pia svakoj od njih samo da mi to nisu
rekle.
Otiao sam iz tog Lavanda-salona ubrzo posle njih. Ionako su zatvarali,
a orkestar je davno prestao da svira. To je, pre svega, bilo jedno od onih
mesta u kojima se grozno osea osim ako si s nekim ko dobro igra, ili ako
kelner dozvoljava da naruuje prava pia, a ne samo koka-kole. Nema
nijednog nonog kluba na svetu u kojem bi mogao da sedi ako ne moe da
narui neko pie i napije se. Ili ako nisi s nekom devojkom koja te stvarno
baca u nesvest.

11

Iznenada, dok sam iao ka foajeu, ponovo mi je pala na pamet Dejn

Galager. Nikako da je izbijem iz glave. Seo sam na neku fotelju izbljuvanog
izgleda u foajeu i mislio na nju i Stredletera kako sede u onim prokletim Ed
Benkijevim kolima i, mada sam bio poprilino siguran da joj ga stari
Stredleter nije strpao - znam ja Dejn kako die - ipak nisam mogao da je
izbijem iz glave. Stvarno sam je znao kako die. Mislim, pored ekersa,
volela je raznorazne sportove i, kad sam je upoznao, itavo leto smo gotovo
svakog jutra zajedno igrali tenis, a skoro svakog popodneva golf. Stvarno
sam je intimno upoznao. Ne mislim fiziki ili neto - ali bili smo stalno
zajedno. Ne mora uvek da insistira na seksu da bi upoznao neku devojku.
Kako sam je upoznao - taj njen pin-doberman navikao se da prelazi
kod nas, da bi se olakao na naem travnjaku, to je moju majku strano
iznerviralo. Nazvala je njenu majku i digla galamu oko toga. Ona ume da

digne poprilinu galamu oko takvih stvari. ta se onda desilo - posle

nekoliko dana video sam Dejn kako potrbuke lei pored klupskog bazena,
pa sam je pozdravio. Znao sam da ivi u kui pored nae, ali nikada pre toga
nisam razgovarao s njom ili neto. Meutim, samo me ledeno odmerila kad
sam je tog dana pozdravio. Polomio sam se ubeujui je da je meni prokleto
svejedno gde e njen ker da se olaka. to se mene tie, komotno je mogao
da to obavlja i u dnevnoj sobi. Sve u svemu, posle toga smo Dejn i ja
postali prijatelji i sve. Ve istog popodneva igrao sam sa njom golf. Izgubila
je osam loptica, seam se. Osam. Polomio sam se dok sam je naterao da bar
otvori oi kad zamahne da udari loptu. Neizmerno sam, ipak, poboljao
njenu igru. Ja dosta dobro igram golf. Kad bih vam rekao sa koliko
prolazim, teko da biste mi poverovali. Jednom je ak trebalo da me snimaju
za neki kratkometrani film, ali sam se u poslednjem trenutku predomislio.
Mislio sam da bi neko ko toliko mrzi filmove kao ja ispao krajnje dvolian
kad bi dopustio da ga strpaju u neki kratkometrani film.
udna devojka, ta Dejn. Ne bih je ba opisao kao striktno lepu.
Meutim, stvarno me bacala u nesvest. Imala je neka neverovatno
pokretljiva usta. Mislim, kad je govorila i uzbuivala se zbog neega, usta su
joj kao ila u pedeset pravaca, usne i sve. To me obaralo. I nikada ih, u
sutini, nije sasvim zatvarala, ta svoja usta. Uvek su bila malice otvorena,
posebno kad bi zauzela poziciju za udarac u golfu, ili kad bi itala knjigu.
Stalno je itala, i to veoma dobre knjige. itala je masu poezije i sve. Ona je
bila jedina, osim moje porodice, kojoj sam ikad pokazao Elijevu rukavicu za
bezbol, sa svim onim pesmama ispisanim na njoj. Nikada nije upoznala
Elija, jer je to bilo prvo leto koje je provodila u Mejnu - pre toga je ila na
Kejp Kod - ali dosta sam joj priao o njemu. Interesovale su je takve stvari.
Moja majka je nije preterano volela. Mislim, bila je ubeena da je
Dejn i njena majka ignoriu ili neto, jer joj se ne javljaju kad se sretnu s
njom. esto ih je viala u mestu, zato to se Dejn esto vozila sa svojom
majkom u tom njihovom otvorenom 'lasalu'. Nije ak ni smatrala da je Dejn
lepa. Ali ja jesam. Jednostavno mi se svialo kako izgleda, to je sve.
Seam se jednog popodneva. Bio je to jedan jedini put kad smo stara
Dejn i ja doli u priliku da se kao smuvamo ili neto. Bila je subota i
napolju je pljutalo kao ludo, a ja sam bio kod nje, na verandi - imali su tu
veliku ograenu verandu. Igrali smo ekers. Navikao sam bio da je
povremeno zadirkujem to ne pomera svoje kraljeve iz zadnjeg reda. Ali
nisam je ba preterano zadirkivao. Nikada nisam bio raspoloen da je

preterano zadirkujem. U sutini, najvie volim kad moe do besvesti da

zadirkuje neku devojku ako ti se prui prilika, ali ima neto udno u tome.
Ja najmanje volim da zadirkujem devojke koje mi se najvie sviaju.
Ponekad mi se ini da bi one volele da ih ovek zadirkuje - u sutini, znam
da bi volele - ali teko je poeti ako ih ve prilino dugo poznaje, a nisi ih
nikad zadirkivao. Sve u svemu, rekao sam vam kako smo tog popodneva
Dejn i ja bili vrlo blizu toga da se smuvamo. Strahovito je pljutalo i mi
smo bili napolju na njenoj verandi kad se najednom pojavio taj alkos za koga
je njena majka bila udata i pitao Dejn ima li u kui cigareta. Nisam ga
dobro poznavao, ali izgledao je kao da spada u one likove koji nikad ne bi
razgovarali s tobom osim ako im neto treba. Vrlo neprijatan lik.
Sve u svemu, Dejn nije htela da mu odgovori kad je pitao ima li u kui
cigareta. Onda je on ponovio pitanje, ali ona mu ni tada nije odgovorila.
Samo je i dalje gledala u tablu. Na kraju je on uao u kuu. Kad je nestao,
pitao sam Dejn ta se, kog avola, deava. Tada nije htela ak ni meni da
odgovori. Pravila se kao da se koncentrie na sledei potez u igri ili neto. A
onda je, najednom, na tablu kamila suza. Na jedno od crvenih polja - ljudi
moji, i sad je vidim. Samo je utrljala prstom u tablu. Ne znam zato, ali to
me uasno pogodilo. ta sam onda uradio - priao sam joj i naterao je da se
pomeri na toj klupici za ljuljanje da bih mogao da sednem pored nje - u
sutini, bukvalno sam joj seo u krilo. Onda je stvarno poela da plae, i
znam samo da sam je ljubio - svuda - njene oi, nos, elo, obrve i sve, njene
ui - itavo njeno lice osim usta. Nekako me nije pustila do usta. Sve u
svemu, nikada nismo bili blie da se smuvamo kao tada. Posle nekog
vremena je ustala, ula u kuu i obukla onaj njen crveno-beli demper koji
me bacao u nesvest, pa smo otili u prokleti bioskop. Pitao sam je, usput, da
li je Kadehi - tako se onaj alkos zvao - ikad pokuao da je smuva. Bila je jo
vrlo mlada, ali imala je nevienu figuru, pa me nita ne bi iznenadilo od tog
skota Kadehija. Ali rekla je da nije. Nikada nisam provalio u emu je stvar.
Kod nekih devojaka bukvalno nikad ne provali u emu je stvar.
Ne bih hteo da pomislite kako je ona bila frigidna ili neto, samo zato
to se nikad nismo povatali ili preterano ludirali jedno s drugim. Ni u kom
sluaju. Na primer, stalno smo se drali za ruke. To ne zvui kao neto,
svestan sam toga, ali fenomenalno je bilo drati se s njom za ruke. Kod
veine devojaka, kad se s njima dri za ruke, njihova ruka kao da utore u
tvojoj, ili misle kako treba stalno da mrdaju rukom, kao da se boje da e ti
biti dosadno ili neto. Dejn je bila drukija.

Otili bismo u prokleti bioskop ili negde i odmah bismo se uhvatili za

ruke, i ne bismo se putali sve do kraja filma. A nismo menjali poloaj ili
pravili od toga ne znam ta. Nikada ak nisi morao da brine, sa Dejn, da li
ti je ruka oznojena ili nije. Znao si samo jedno: da si srean. I zaista si bio.
Setio sam se jo neega. Jednom je, u tom bioskopu, Dejn uradila
neto to me stvarno oborilo. Prikazivao se urnal ili neto, i najednom sam
osetio neiju ruku na svom potiljku - bila je to njena ruka. udno je bilo
uraditi tako neto. Mislim, bila je jo tako mlada i sve, a veina devojaka
koje vidi kako stavljaju ruku na neiji potiljak obino imaju bar dvadeset
pet ili trideset godina i obino to rade svojim muevima ili malom detetu - i
ja to, recimo, uradim ponekad svojoj mladoj sestri, Febi. Ali ako je devojka
jo sasvim mlada i sve, a uradi tako neto, to je toliko lepo da te jednostavno
obori.
Sve u svemu, o tome sam mislio dok sam sedeo u toj fotelji izbljuvanog
izgleda u foajeu. Dobra stara Dejn. Svaki put kad bih se u mislima vratio na
ono sa njom i Stredleterom u tim prokletim Ed Benkijevim kolima, dolo bi
mi da poludim. Znao sam da ga ona nikad ne bi pustila do esnaesterca, ali
to me svejedno izluivalo. Ne volim ak ni da priam o tome, ako ba hoete
da znate.
U foajeu gotovo da nikoga vie nije bilo. Nije vie bilo ak ni onih
plavua kurvinskog izgleda, i najednom mi je dolo da odem bestraga odatle.
Bilo je suvie depresivno. A nisam bio umoran ili neto. I tako sam se popeo
u sobu i obukao kaput. Pogledao sam usput kroz prozor da vidim jesu li oni
perverznjaci jo u akciji, ali su sva svetla ve bila pogaena. Ponovo sam se
spustio liftom, uzeo taksi i rekao vozau da me odveze do 'Ernija'. To je
noni klub u Grini Vilidu, u koji je moj brat D.B. esto odlazio pre nego
to je otiao u Holivud i prodao se. Ponekad je i mene vodio tamo. Erni je
veliki debeli crnac koji svira klavir. Nevien je snob i nee ak ni da
razgovara s tobom, osim ako si neka veliina, slavna linost ili neto, ali
stvarno ume da svira klavir. Toliko je dobar da je gotovo nepodnoljiv, u
sutini. Ne znam tano ta hou time da kaem, ali stvarno tako mislim. U
svakom sluaju, volim da ga sluam kako svira, ali ponekad ti doe da mu
prevrne prokleti klavir. Mislim da je to zato to ponekad, dok svira, zvui
ba kao tip koji nee da razgovara s tobom ako nisi neka veliina.

12

Taksi u koji sam uao bio je prava olupina i vonjao je kao da je neko
maloas obavio nudu u njemu. Veito naleem na takve izakane taksije,
kad god nekud krenem nou. Da bude jo gore, sve je bilo stravino tiho i
pusto, iako je bila subota vee. Gotovo nikoga nije bilo napolju. Tu i tamo,
mogao si da vidi kako neki ovek i devojka prelaze ulicu, drei se oko
struka i sve, ili grupu likova opakog izgleda u drutvu svojih devojaka, kako
se svi uglas smeju kao hijene neemu za ta bi mogao da se kladi kako
uopte nije smeno. Njujork je grozan kad se neko smeje na ulici kasno u
no. uje se miljama naokolo. Od toga se oseti tako usamljeno, samo te jo
vie izdeprimira. Stalno me vuklo da odem kui i popriam sa Febom. Ali
posle nekog vremena u vonji, taksista i ja smo najzad kao odvojili neki
razgovor. Zvao se Horvic. Bio je mnogo bolji lik od prethodnog taksiste. Sve
u svemu, pomislio sam da moda on zna neto o patkama.
"Ej, Horvice", rekoh. "Prolazite li ikada pored one lagune u Centralparku? Dole na junoj strani parka?"
"Pored ega?"
"Lagune. Onog kao jezerceta. Tamo gde su patke. Znate ve."
"Aha, pa ta?"
"Eto, znate one patke to plivaju po njemu? U prolee i sve? Znate li
moda, kojim sluajem, kuda one odlaze preko zime?"
"Ko kuda odlazi?"
"Patke. Znate li moda? Mislim, doe li neko kamionom ili neim i
odnese ih, ili one same odlete - na jug ili negde?"
Stari Horvic se okrenuo i pogledao me. Bio je krajnje nervozan lik. Ali
nije bio tako lo, u sutini. "Otkud bih to ja, doavola, znao?" rekao je.
"Otkuda bih ja, doavola, znao takve gluposti?"

"Dobro, nemojte da se ljutite zbog toga", rekoh. Kao da se naljutio

zbog toga.
"Ko se ljuti? Niko se ne ljuti."
Prestao sam da razgovaram s njim, kad se ve pokazao tako prokleto
osetljiv na te stvari. Ali on je bio taj koji je ponovo pokrenuo sve to.
Okrenuo se natrag i rekao: "Ribe nikud ne odlaze. One ostaju tamo gde jesu,
ribe. Tamo u prokletom jezeru."
"Ribe - to je drukije. Riba je drugo. Govorim o patkama, rekoh.
"ta je tu drukije? Nita tu nije drukije", rekao je Horvic. to god
govorio, zvualo je kao da se zbog neeg ljuti. "Tee je ribama, kad je zima,
nego patkama, Isuse. Muni malo glavom."
utao sam malo. Onda sam rekao: "U redu. ta onda rade te ribe, kad
itavo jezerce postane vrst ledeni blok, s ljudima koji se klizaju po njemu i
sve?"
Stari Horvic se ponovo okrenuo. "Kako to, doavola, misli, ta one
rade?" dreknuo je na mene. "Ostaju tamo gde su, Isuse."
"Ne mogu one tek tako da ignoriu led. Ne mogu tek tako da ga
ignoriu"
"Ko ga ignorie? Niko ga ne ignorie!" rekao je Horvic. Tako se
prokleto uzbudio, da sam se prepao da e tresnuti taksijem pravo u banderu
ili negde. "One ive usred prokletog leda. Takva im je priroda, Isuse. One
ostanu zamrznute u istom poloaju itavu zimu."
"Je l'? A ta jedu, onda? Mislim, ako su vrsto zamrznute, onda ne
mogu da plivaju naokolo i trae hranu i ostalo."
"Njihova tela, Isuse - ta je tebi? Njihova tela upijaju hranu i sve,
direktno iz proklete morske trave i drugog smea u tom ledu. Pore su im sve
vreme irom otvorene. Takva im je priroda, Isuse. Shvata li o emu
govorim?" Ponovo se skroz okrenuo da me pogleda.
"Aha", rekoh. Odustao sam. Plaio sam se da ne slupa prokleti taksi ili
neto. Osim toga, bio je toliko osetljiv da nije bilo nikakvo uivanje

razgovarati o bilo emu s njim. "Jeste li raspoloeni da stanete negde i

popijete sa mnom pie?" rekoh.
Meutim, nije mi odgovorio. Pretpostavljam da je jo razmiljao. Ipak,
ponovo sam ga upitao. Bio je prilino dobar lik. Sasvim zabavan i sve.
"Nemam ja vremena ni za kakvo pie, efe", rekao je. "Koliko ti uopte
ima godina? Zato nisi kod kue u krevetu?"
"Nisam umoran."
Kad sam izaao ispred 'Ernija' i platio vonju, stari Horvic se ponovo
vratio na ribu. Videlo se da mu se mota po glavi. "Sluaj", rekao je. "Da si
riba, majka priroda bi se pobrinula za tebe, zar ne? Jesam li u pravu? Ne
misli valjda da ribe samo umru kad doe zima, a?"
"Ne, ali..."
"Prokleto si u pravu da ne umiru", rekao je Horvic i odvezao se kao da
ga avoli gone. Bio je moda najosetljiviji lik koga sam ikad video. Ljutio se
na sve to mu kae.
Iako je ve bilo tako kasno, kod starog Ernija je bilo prepuno. Veinom
mamlazi iz srednjih kola i koleda. Gotovo sve proklete kole na svetu
rasputaju se za boini raspust ranije od kola u koje ja idem. Jedva je bilo
mesta za kaput u garderobi, toliko je bilo puno. Unutra je, meutim, bilo
prilino tiho, jer je Erni svirao klavir. To je kao trebalo da bude neto sveto,
Isuse, kad on sedne za klavir, jer niko nije toliko dobar. Jo neka tri para,
osim mene, ekala su na sto, i svi su se gurali i dizali se na prste da vide
starog Ernija dok svira. Ispred klavira je imao neko veliko ogledalo i veliki
reflektor uperen u njega, tako da svako moe da posmatra njegovo lice dok
svira. Niste mogli da mu vidite prste - samo njegovu veliku matoru facu.
Jaka stvar. Nisam ba siguran kako se zvala pesma koju je svirao kad sam
uao, ali ta god da je bilo, on je to zaista mrcvario. Ubacivao je sve one
glupe, razmetljive krivine u visoke note, i masu drugih kerefeka od kojih
stvarno moe muka da vam pripadne. Trebalo je, meutim, uti onu gomilu
kad je zavrio. Povratili biste. Pali su u delirijum. Bili su identini moroni
kao i oni to se u bioskopu cerekaju kao hijene stvarima koje uopte nisu
smene. Kunem se, da sam ja pijanista ili glumac ili neto, i da svi ti glupani
misle da sam fenomenalan, zgadilo bi mi se. Ne bih eleo ak ni da mi
tapu. Ljudi uvek tapu pogrenim stvarima. Da sam pijanista, svirao bih u

prokletom plakaru. Sve u svemu, kad je zavrio, i svi tapali kao sumanuti,
stari Erni se okrenuo na stolici i poklonio se, onako krajnje dvolino, kao
skromno i sve. Kao da je neki nevieno skroman tip, i pored toga to je
fenomenalan pijanista. To je bilo krajnje dvolino - kad je ve toliki snob i
sve. Na neki udan nain, meutim, bilo mi ga je nekako ao kad je zavrio.
Mislim da on ak vie i nije znao da li dobro svira ili ne. Nije sve njegova
krivica. Dobrim delom su krivi svi ti glupani to tapu kao sumanuti - takvi
bi svakog upropastili, samo ako im se prui prilika. Sve u svemu, od toga
sam se ponovo osetio bedno i potiteno, pa je prokleto malo falilo da uzmem
kaput i vratim se u hotel, ali jo je bilo rano, a nisam bio raspoloen da
ostanem potpuno sam.
Na kraju su mi nali neki ugavi sto, prislonjen uza zid i ba iza
prokletog stuba, odakle nita nije moglo da se vidi. Bio je to jedan od onih
stoia kod kojih, ako ljudi za susednim stolom ne ustanu da vas propuste - a
oni to nikad ne rade, strvine - bukvalno morate da se pentrate do stolice.
Naruio sam viski sa sodom, to je moje omiljeno pie, osim ledenih rumkoktela. Kod Ernija si mogao da dobije pie ak i ako ti je, recimo, est
godina, toliko je lokal bio mraan i sve, a niko, osim toga, nije mario koliko
ima godina. Mogao si da bude ak i neki narkoman, niko ne bi mario.
Bio sam okruen bolidima. Najozbiljnije. Za susednim stoiem,
odmah s leve strane, bukvalno na meni, sedeo je neki tip udnog izgleda s
devojkom udnog izgleda. Bili su otprilike mojih godina, ili moda neto
stariji. Komino je to se videlo kako stravino paze da ne popiju prebrzo
onaj minimum pia. Sluao sam neko vreme njihov razgovor, jer nisam imao
ta drugo da radim. Priao joj je o nekom ragbi-meu koji je gledao tog
popodneva. Opisao joj je svaku prokletu akciju u itavoj igri - bez zezanja.
Bio je najdosadniji lik koga sam ikad uo. A lepo se videlo da njegovu
devojku ak i ne zanima prokleti me, ali ona je jo udnije izgledala od
njega, pa je valjda morala da slua. Runim devojkama stvarno nije lako.
Ponekad mi ih je zaista ao. Ponekad ne mogu ak ni da ih gledam,
pogotovo ako su sa nekim mamlazom koji im prepriava itav prokleti
ragbi-me. S moje desne strane vodio se, meutim, jo gori razgovor. Desno
od mene sedeo je lik koji je izgledao kao student sa Jela, u sivom flanelskom
odelu, s jednim od onih minkerskih kariranih prsluka. Svi ti skotovi iz
ekskluzivnih koleda lie jedni na druge. Moj otac hoe da idem u Jel, ili
moda u Prinston, ali kunem se, ni mrtav ne bih iao u neki od tih koleda.
Sve u svemu, taj to je izgledao kao student sa Jela bio je sa nevieno
zgodnom devpjkom. Ljudi moji, kako je dobro izgledala. Ali trebalo je uti

razgovor koji su vodili. Kao prvo, oboje su bili malo cvrcnuti. ta je taj radio
- privatavao je ispod stola, a istovremeno joj priao o nekom liku iz njegovog koleda koji je pojeo itavu bocu aspirina i gotovo ubio sebe. A devojka
je samo ponavljala: "Kako je to grozno... Nemoj, duo. Molim te, nemoj.
Nemoj ovde." Zamislite da privatavate neku ribu i usput joj priate o liku
koji vri samoubistvo! To me dotaklo.
Poeo sam zbilja da se oseam kao konjska guzica, sedei tako sam
samcit. Nije bilo nita drugo da se radi osim da se pui i pije. ta sam, ipak,
uradio - rekao sam kelneru da pita starog Ernija da li je raspoloen da popije
sa mnom pie. Rekao sam mu da kae Erniju da sam D.B.-ov brat. Ali
mislim da mu uopte nije preneo poruku. Ti skotovi nikad nikom ne prenose
vae poruke.
Iznenada, prila mi je jedna devojka i rekla: "Gle, pa to je Holden
Kolfild!" Zvala se Lilijan Simons. Moj brat D.B. izlazio je neko vreme s
njom. Imala je velike sise.
"Zdravo", rekao sam. Pokuao sam, naravno, da ustanem, ali to je bilo
prava umetnost, ustati na takvom mestu. Bila je s nekim pomorskim
oficirom koji kao da je progutao motku.
"Ba divno to te vidim!" rekla je stara Lilijan Simons. Totalni folirant.
"Kako je tvoj veliki brat?" To je sve to je u stvari elela da zna. "Nije loe.
U Holivudu je." "U Holivudu! Boanstveno! ta radi?" "Ne znam. Pie",
rekoh. Nisam bio raspoloen da razgovaram o tome. Lepo se videlo kako
ona misli da je to mnogo jaka stvar, to je on u Holivudu. Skoro svi tako
misle. Uglavnom ljudi koji nikad nisu proitali nijednu njegovu priu. To me
stvarno izluuje.
"Kako je to uzbudljivo", rekla je stara Lilijan. Onda me predstavila
pomorcu. Zvao se kapetan Blop ili tako neto. Bio je jedan od onih likova
koji misle da e da ispadnu pederi ako vam ne polome bar etiri prsta kad se
rukuju. Isuse, kako mrzim takve fazone. "Zar si ovde potpuno sam, lutko?"
upitala me stara Lilijan. Blokirala je itav prokleti promet u prolazu izmeu
stolova. Lepo se videlo da uiva kad totalno blokira promet. Kelner je ekao
da mu se skloni s puta, ali ona ga nije ak ni primetila. Komino je bilo.
Videlo se da je kelner ne voli ba mnogo, videlo se da je ak ni taj kapetan
ne voli ba mnogo, i pored toga to izlazi s njom. A ni ja je nisam preterano
voleo. Niko je nije voleo. Na izvestan nain, morao si nekako da je ali.

"Zar nema devojku, lutko?" pitala me. Tada sam ve stajao, a nije mi ak ni
rekla da sednem. Bila je od onih koje bi vas satima pustile da stojite. "Zar
nije lep?" rekla je tom svom kapetanu. "Holdene, ti svakog minuta postaje
sve lepi." Onda joj je kapetan rekao da pou. Rekao joj je da su blokirali
itav prolaz. "Pridrui nam se, Holdene", rekla je Lilijan. "Ponesi svoje
pie."
"Ba sam se spremao da krenem", rekoh. "Trebalo bi da se naem s
nekim." Lepo se videlo da samo pokuava da mi se dodvori. Tako da ja
posle priam D.B.-u o tome.
"Dobro, ti mali, da ne kaem ta. Nek ti bude. Reci svom velikom bratu
da ga mrzim, kad ga vidi."
Onda je otila. Taj njen kapetan i ja rekli smo jedan drugom da nam je
drago to smo se upoznali. To me uvek obara. Veito govorim: "Drago mi je
to smo se upoznali" nekome za koga mi uopte nije drago to sam ga
upoznao. Ali mora da govori takve stvari ako hoe da ostane iv.
Poto sam joj rekao kako treba da se naem s nekim, nije mi preostalo
nita drugo nego da odem. Nisam ak mogao da ostanem ni toliko da ujem
starog Ernija kako svira neto bar donekle pristojno. Ali ni u kom sluaju ne
bih seo za sto sa starom Lilijan Simons i njenim kapetanom, da umrem od
dosade. I tako sam otiao. Iznerviralo me, ipak, kad sam uzimao kaput. Ljudi
vam uvek sve pokvare.

13

Vratio sam se peke skroz do hotela. etrdeset i jedan prekrasni blok.

Nisam to uradio zato to mi se etalo ili neto. Vie zbog toga to mi se nije
opet ulazilo u neki taksi i izlazilo iz njega. Dojadi vam ponekad da se vozite
taksijem, isto kao to vam dojadi da se vozite liftom. Najednom, doe vam
da hodate, ma koliko to bilo daleko ili visoko. Kad sam bio dete, esto sam
se peo stepenicama sve do naeg stana. Dvanaest spratova.

Ne biste ak ni znali da je uopte padao sneg. Na trotoarima ga gotovo

nije ni bilo. Ali bilo je uasno hladno, pa sam izvadio iz depa onu crvenu
lovaku kapu i stavio je na glavu - bilo mi je potpuno svejedno kako
izgledam. ak sam spustio i klapne za ui. Poeleo sam da saznam ko mi je
u Pensiju zdipio rukavice, jer su mi se ruke smrzavale. Nije da bih bogzna
ta uradio u vezi s tim, ak i da sam saznao. Ja sam inae velika kukavica.
Trudim se da to ne pokazujem, ali takav sam. Na primer, da sam otkrio ko
mi je u Pensiju ukrao rukavice, verovatno bih otiao do sobe tog lopova i
rekao mu: "Dobro, kako bi bilo da mi da rukavice?" Onda bi lopov koji ih
je ukrao verovatno rekao, krajnje nevinim glasom: "Kakve rukavice?" ta
bih verovatno uradio posle toga - otvorio bih njegov plakar i pronaao ih
negde. Sakrivene, recimo, u njegovim prokletim kaljaama ili negde.
Izvukao bih rukavice, pokazao ih i rekao mu: "Znai, ove proklete rukavice
su tvoje?" Onda bi me lopov verovatno pogledao onim krajnje dvolinim,
nevinim pogledom i rekao: "Nikad u ivotu nisam video te rukavice. Ako su
tvoje, uzmi ih. Meni te stvari ne trebaju." Onda bih ja verovatno samo stajao
tu, jedno pet minuta. Drao bih proklete rukavice i sve, ali oseao bih kako
bi trebalo da mlatnem tipa po njuci ili neto - da mu polomim prokletu
vilicu. Meutim, ne bih imao hrabrosti za to. Samo bih stajao tu,
pokuavajui da izgledam opasno. ta bih moda uradio - moda bih rekao
neto vrlo otro i arogantno, da ga iznerviram - umesto da ga mlatnem po
njuci. Sve u svemu, ako bih mu i rekao neto vrlo otro i arogantno, on bi
verovatno ustao, priao mi i rekao: "Sluaj, Kolfilde. Tvrdi li moda da sam
lopov?" A onda, umesto da mu kaem: "Nego ta si, skote lopovski!" sve to
bih verovatno rekao bilo bi: "Znam samo da su moje rukavice bile u tvojim
prokletim kaljaama." Njemu bi onda bilo apsolutno jasno da neu da ga
mlatnem i verovatno bi rekao: "Sluaj. Da raistimo neto. Tvrdi li moda
da sam lopov?" Onda bih ja verovatno rekao: "Niko ni za koga ne tvrdi da je
lopov. Znam samo da su moje rukavice bile u tvojim prokletim kaljaama." I
tako bi moglo satima. Na kraju bih otiao iz njegove sobe, ni ne pokuavi
da ga mlatnem. Verovatno bih siao u klozet, kriom puio cigaretu i pravio
se surov pred ogledalom. Sve u svemu, to je ono o emu sam razmiljao
itavim putem natrag do hotela. Uopte nije zabavno biti kukavica. Moda ja
i nisam totalna kukavica. Ne znam. Mislim da sam moda samo delimino
kukavica, a delimino tip koga ba briga kad izgubi rukavice. Jedan od
mojih problema je to se nikad preterano ne uzbuujem kad izgubim neto izluivao sam majku kao dete. Neki likovi provode itave dane traei neto
to su izgubili, a ja kao da nikad nisam imao neto za im bih preterano alio
ako bi se to izgubilo. Moda sam zato delimino kukavica. Ali to i nije neko
opravdanje. Najozbiljnije. Pre svega, uopte ne bi trebalo biti kukavica. Ako

treba da mlatne nekoga po njuci, i ako si kao raspoloen za to, treba to i

uraditi. Meutim, ja jednostavno nisam stvoren za to. Radije bih gurnuo tipa
kroz prozor ili mu odrubio glavu sekirom nego da ga mlatnem po njuci.
Mrzim tuu pesnicama. Ne smeta mi preterano ako dobijam udarce - iako ne
ludujem ba za tim, naravno - ali ono to me najvie plai u takvoj tui je
lice drugog tipa. Ne mogu da podnesem da gledam njegovo lice, u tome je
moj problem. Ne bi bilo tako strano kad bismo obojica imali neki povez
preko oiju ili neto. udna vrsta kukaviluka, kad ovek malo bolje
razmisli, ali jeste kukaviluk. Ne zavaravam sebe.
to sam vie razmiljao o tim rukavicama i svom kukaviluku, postajao
sam sve depresivniji, pa sam reio, dok sam tako hodao i sve, da svratim
negde na pie. Popio sam samo tri pia kod Ernija, a nisam ak ni ispio
poslednje. Ako neto stvarno imam, to je nevien kapacitet. Mogu da pijem
itavu no a da se uopte ne vidi na meni, samo ako sam raspoloen za to.
Jednom smo, u Hutonu, taj uenik Rejmond Goldfarb i ja kupili flau viskija
i popili ga jedne subote uvee u kapeli, gde niko nije mogao da nas vidi. On
se usvinjio, ali na meni jedva da se videlo. Postao sam samo krajnje oputen
i nonalantan. Povratio sam pre odlaska u krevet, ali nisam u sutini morao naterao sam sebe.
Sve u svemu, pre nego to sam stigao do hotela, krenuo sam da uem u
neku rupu od bara, ali su iz njega su izala dva mrtva pijana tipa koji su hteli
da saznaju gde je ulaz u podzemnu. Jedan od njih, neki kubanski lik,
neprestano mi je dahtao svoj odvratni zadah u lice dok sam mu objanjavao
kuda treba da ide. Na kraju nisam ak ni uao u prokleti bar. Samo sam se
vratio u hotel.
Foaje je bio potpuno prazan. Bazdio je na pedeset miliona ugaenih
tompusa i sve. Nije mi se spavalo ili neto, ali nekako sam se mizerno
oseao. Gotovo sam poeleo da me nema.
A onda sam se, iz ista mira, uvalio u itavu tu guvu.
Samo to sam uao u lift, liftboj mi je rekao: "Je l' te zanima neki
provod, efe? Ili si moda krenuo na spavanje?"
"Kako to mislite?" rekoh. Nisam znao na ta misli. "Je l' te zanima da
opali neto noas?"
"Ko? Ja?" rekoh. to je bio vrlo glup odgovor, ali ko se ne bi zbunio

kad mu neko iz ista mira postavi takvo pitanje.

"Koliko ti je godina, efe?" rekao je tip.
"Zato?" rekoh. "Dvadeset dve."
"A-ha. I, ta kae na to? Je l' te zanima? Pet kinti metak. Petnaest kinti
elu no." Pogledao je na sat. "Do podne. Pet kinti metak, petnaest do
podne."
"Vai", rekoh. To je bilo protiv mojih principa i sve, ali toliko sam bio
potiten da nisam ak ni mislio. U tome je sva nevolja. Kad je ovek toliko
potiten, nije ak u stanju ni da misli.
"Vai ta? Metak ili do podne? Moram da znam."
"Samo metak."
"Moe. U kojoj si sobi?"
Pogledao sam onu crvenu stvar sa brojem na njoj, na mom kljuu.
"Dvanaest-dvadeset dva", rekoh. Ve sam se nekako pokajao to sam se
upustio u itavu akciju, ali bilo je prekasno.
"Dobro. Poslau ti malu za desetak minuta." Otvorio je vrata pa sam
izaao.
"Ej, da li je bar zgodna?" upitah. "Neu neku olupinu."
"Ma koja olupina. Nema da brine, efe."
"Kome u da platim?"
"Njoj", rekao je. "Idemo, efe." Zatvorio je vrata, bukvalno meni u lice.
Otiao sam u sobu i pokvasio kosu, ali teko je u sutini oeljati tako kratku
kosu. Onda sam proverio da li mi dah bazdi od tolikih cigareta i viskija sa
sodom koje sam popio kod Ernija. Dovoljno je da stavi dlan ispod usta,
tako da se dah odbija ka nozdrvama. inilo se da ne bazdi mnogo, ali
svejedno sam oprao zube. Onda sam ponovo promenio koulju. Znao sam da
ne moram toliko da se lickam ili neto za neku prostitutku, ali tako sam kao
imao ime da se bavim. Bio sam pomalo nervozan. Poeo sam prilino da se

loim i sve, ali svejedno sam bio nervozan. Ja sam nevin, ako ba hoete da
znate. Ozbiljno. Bilo je nekoliko prilika da izgubim nevinost i sve, ali nikada
jo nisam stigao dotle. Uvek se neto desi. Na primer, ako si kod devojke u
kui, njeni se uvek vrate u pogreno vreme - ili se boji da ne naiu. Ili, ako
si na zadnjem seditu neijeg auta, napred uvek sedi neko - neija devojka,
mislim - koja veito hoe da zna ta se deava u svakom delu prokletog auta.
Mislim na neku devojku koja se stalno okree da vidi ta se, kog avola,
deava pozadi. Sve u svemu, uvek se neto desi. Ipak, nekoliko puta sam bio
prilino blizu da to izvedem. Posebno jednom prilikom, seam se. Neto je,
meutim, polo naopako - vie se ak i ne seam ta. Problem je, kad god si
blizu da to izvede s nekom devojkom - koja nije prostitutka ili neto,
mislim - to ti ona neprestano govori da prestane. Glavni problem kod mene
je to ja i prestanem. Mnogi ih ignoriu. Ali to je jae od mene. Nikad ne
zna da li one stvarno ele da prestane, ili su samo premrle od straha, ili ti
govore da prestane samo da bi, ako produi to kraja, ti bio kriv, a ne one.
Kako god okrene, ja uvek prestanem. Stvar je u tome to mi ih bude ao.
Mislim, kad se neko vreme ljubaka s njima, stvarno moe da vidi kako
gube glavu. Kad se devojka stvarno napali, onda ostane potpuno bez mozga.
Ne znam. Kau mi da prestanem i ja prestanem. Uvek zaalim zbog toga,
kad ih otpratim kui, ali svejedno to i dalje radim.
Sve u svemu, dok sam ponovo oblaio istu koulju, neto sam kao
smislio da je to, u neku ruku, moja velika ansa. Ako je ona kao prostitutka i
sve, smislio sam da bih mogao malo da se izvebam na njoj, za sluaj da se
ikad oenim ili neto. Brinem ponekad zbog takvih stvari. itao sam jednom
neku knjigu u Hutonu, u kojoj je opisan neki krajnje rafiniran i uglaen
bonvivan. Zvao se mesje Blanar, i sad se seam. Knjiga je bila bezvezna, ali
taj Blanar uopte nije bio lo. Imao je veliki zamak na rivijeri, u Evropi, i
sve svoje slobodno vreme mlatio je ene tapom. Bio je pravi razvratnik i
sve, ali ene su bukvalno ludele za njim. Rekao je, najednom mestu, da je
ensko telo kao violina, i da je potreban fenomenalan muziar da bi na
njemu svirao kako valja. Krajnje banalna knjiga - svestan sam toga - ali
svejedno mi ne izlazi iz glave to sa violinom. U neku ruku, zato sam kao
hteo da se malo izvebam, za sluaj da se ikad oenim. Kolfild i njegova
udesna violina, ljudi moji. Banalno je, znam, ali nije previe banalno. Ne bi
mi smetalo da budem neki maher u tim stvarima. Kad se privatavam s
nekom devojkom, ako ba hoete da znate, dobar deo vremena se stravino
muim samo da pronaem ono to traim, ako znate na ta mislim. Uzmimo,
recimo, tu devojku s kojom sam zamalo imao seksualni odnos, o emu sam
vam priao. Trebalo mije oko sat vremena samo da joj skinem prokleti

brushalter. Kad sam joj ga najzad skinuo, bila je ve spremna da me pljune.

Na kraju, samo sam hodao po sobi i ekao da se ta prostitutka pojavi. I
dalje sam se nadao da e biti zgodna. Ali nije mi bilo toliko vano. Samo
sam hteo da to nekako okonam. Najzad, neko je zakucao na vrata i, kad
sam poao da ih otvorim, kofer mi se naao nasred puta pa sam pao preko
njega i zamalo skrio koleno. Uvek izaberem najpogodniji trenutak da
padnem preko kofera ili neega.
Kad sam otvorio vrata, ugledao sam tu devojku. Bila je u nekom
kratkom kaputiu, bez eira. Neto kao plavua, ali videlo se da farba kosu.
Ipak, uopte nije bila olupina. "Kako ste", rekoh. Maksimalno utivo, ljudi
moji.
"Ti si taj to mi je Moris rekao?" upitala me. Nije ba delovala ljubazno
ili neto.
"Onaj momak iz lifta?"
"Aha", rekla je.
"Da, ja sam. Izvoli, to ne ue?" rekoh. Postajao sam sve nonalantniji.
Bez zezanja.
Ula je, odmah skinula kaput i kao bacila ga na krevet. Na sebi je imala
neku zelenu haljinu. Onda je nekako bono sela na stolicu pored pisaeg
stola i poela da klati nogom gore-dole. Prekrstila je noge i samo klatila
nogom gore-dole. Bila je veoma nervozna, za prostitutku. Najozbiljnije.
Valjda zbog toga to je bila uasno mlada. Bila je negde mojih godina. Seo
sam u tu veliku fotelju pored nje i ponudio joj cigaretu. "Ne puim", rekla je.
Imala je neki tanuni deji glasi. Jedva se uo. Osim toga, uopte nije
govorila hvala kad biste je ponudili neim. Jednostavno nije znala takve
stvari.
"Dozvoli da ti se predstavim. Ja sam Dim Stil", rekoh.
"Ima li neki sat?" rekla je. Naravno, uopte je nije interesovalo kako se
kog avola zovem. "Ej, koliko je tebi uopte godina?"
"Meni? Dvadeset dve."

"Malo sutra."
Smeno je bilo rei tako neto. Ba kao da govori neko dete. Oekivali
biste da neka prostitutka kae: "avola ima", ili: "Ne kenjaj" umesto:
"Malo sutra".
"Koliko je tebi godina?" upitao sam je.
"Dovoljno da znam bolje od tebe", rekla je. Bila je nevieno duhovita.
"Ima li neki sat?" ponovo me pitala, a onda ustala i svukla haljinu preko
glave.
Ba sam se udno oseao kad je to uradila. Mislim, tako naglo je to
uradila, a onda je sela. Znam da bi trebalo da se napali kad neko ustane i
svue haljinu preko glave, ali ja nisam. Sve sam drugo bio osim na-paljen.
Pre sam bio potiten nego to sam bio napaljen.
"Ima li neki sat, ej!"
"Ne. Ne, nemam." Ljudi moji, kako sam se udno oseao. "Kako se
zove?" upitao sam je. Bila je samo u nekom roze kombineu. Ba je bilo
neprijatno. Najozbiljnije.
"Sani", rekla je. "Hoemo li, ej?"
"Zar nisi raspoloena da malo popriamo?" upitao sam je. Detinjasto je
bilo rei tako neto, ali ba sam se udno oseao. "Jesi li u velikoj urbi?"
Pogledala me kao da sam neki luak. "ta bi kog avola priao?" rekla
je.
"Ne znam. Nita posebno. Samo sam mislio da si moda raspoloena da
malo popriamo."
Opet je sela na stolicu pored pisaeg stola. Ali nije joj bilo po volji,
videlo se. Ponovo je poela da klati nogom - ljudi moji, nervozne li devojke.
"Jesi li sad za cigaretu?" rekoh. Zaboravio sam da ne pui.
"Ne puim. Sluaj, ako je tebi do prie, ti priaj. Imam jo puno posla."
Nisam mogao da smislim nita o emu bih priao. Hteo sam da je pitam

kako je postala prostitutka i sve, ali nisam se usudio. Ionako mi

najverovatnije ne bi rekla.
"Ti nisi iz Njujorka, zar ne?" najzad sam rekao. To je sve to sam uspeo
da smislim.
"Iz Holivuda", rekla je. Onda je ustala i prela do kreveta na kome je
ostavila haljinu.
"Ima li neki ofinger? Neu da mi se haljina izguva. Tek sam je
obukla."
"Naravno", odmah sam rekao. Bilo mi je jako drago to mogu da
ustanem i uradim neto. Poneo sam haljinu do plakara i okaio je. udno je
bilo. Rastuilo me nekako dok sam je kaio. Zamiljao sam je kako odlazi u
radnju i kupuje tu haljinu, a niko u radnji ne zna da je ona prostitutka i sve.
Prodava je verovatno mislio da je ona neka obina devojka. To me gadno
rastuilo - ne znam ba tano zato.
Ponovo sam seo i pokuao da nastavim razgovor. Nije ba bila
priljiva. "Radi li svake noi?" upitao sam je - zvualo je nekako odvratno
kad sam to rekao.
"Aha." partala je po itavoj sobi. Uzela je jelovnik sa stola i itala ga.
"ta radi danju?"
Samo je kao slegla ramenima. Bila je prilino mrava. "Spavam. Idem
na filmove."
Spustila je jelovnik i pogledala me. "Hoemo li, ej? Nemam itavu..."
"Sluaj", rekoh. "Nisam ba neto u formi noas. Imao sam teku no,
kunem se. Platiu ti i sve, ali nemoj mnogo da mi zameri ako to ne
uradimo. Nee da mi zameri?" Problem je bio to mi se to uopte nije
radilo. Bio sam previe deprimiran da bih bio napaljen, ako ba hoete da
znate. Ona me deprimirala. Njena zelena haljina okaena u plakaru i sve.
Osim toga, ne verujem da bih to ikada mogao da radim s nekom devojkom
koja po ceo dan sedi u glupom bioskopu. Najozbiljnije.
Prila mi je, s nekim udnim izrazom na licu, kao da mi ne veruje. "U

emu je problem?" rekla je.

"Ni u emu." Ljudi moji, stvarno sam postajao nervozan. "Problem je u
tome to sam nedavno operisan."
"Jel'?A gde to?"
"Na mom - kako se ono zvae - klavikordu."
"Je l'? Gde mu to doe?"
"Klavikord?" rekoh. "U sutini, ovaj, to je negde u kimenom stubu.
Mislim, to je sasvim negde dole u kimenom stubu."
"Je l'?" rekla je. "Ba nezgodno." Onda mi je najednom sela u krilo
"Sladak si."
Toliko me nervirala da sam samo nastavio da je laem. "Jo se
oporavljam", rekoh.
"Izgleda kao lik sa filma. Zna. Onaj neki. Zna na koga mislim. Kako
se ono zvae?"
"Ne znam", rekoh. Nikako da mi se skloni sa prokletog krila.
"Ma zna. Igrao je u onom filmu s Melvin Daglasom? Onaj to je bio
mladi brat Melvin Daglasa? to je ispao iz onog amca? Zna na koga
mislim."
"Ne, ne znam. Izbegavam bioskop."
Onda je poela da izvodi neto. Onako sirovo i sve.
"Da li bi htela da prestane s tim?" rekoh. "Nisam raspoloen, rekao
sam ti. Nedavno sam operisan."
Nije ustala s mog krila ili neto, ali mi je uputila neki potresno kvaran
pogled. "Sluaj", rekla je. "Spavala sam kad me onaj ludi Moris probudio.
Ako misli da sam..."
n

Rekao sam da u ti platiti to si dola i sve. Bez zezanja. Imam para.

Samo, problem je to se tek oporavljam posle vrlo ozbiljne..."

"Zbog kog si onda avola rekao onom ludom Morisu da ti treba
devojka?Ako si ve imao neku operaciju na tom tvom - kako se zvae. A?"
"Mislio sam da u mnogo bolje da se oseam. Malo sam se prebacio.
Bez zezanja. Stvarno mi je ao. Ako ustane na sekund, uzeu novanik.
Ozbiljno."
Bila je uasno ljuta, ali ustala mi je s prokletog krila, tako da sam
mogao da odem i uzmem novanik sa komode. Izvadio sam novanicu od
pet dolara i dao joj. "Mnogo ti hvala", rekoh. "Stvarno sam ti zahvalan."
"Ovo je pet. To kota deset."
Poela je da zeza, oigledno. Bojao sam se da e tako neto da se desi najozbiljnije.
"Moris je rekao pet. Rekao je petnaest do podne i samo pet za jednom."
"Deset za jednom."
"Rekao je pet. ao mi je - ozbiljno - ali to je sve to u da platim."
Samo je slegla ramenima, kao i ono ranije, a onda veoma hladno rekla:
"Mogu li da dobijem moju haljinu? Ili je to moda problem?" Prilino
nezgodna mala. ak i sa tim tanunim glasiem mogla je pomalo da te
isprepada. Da je bila neka debela stara prostitutka, s masom minke na licu i
sve, ne bi bila ni upola tako nezgodna.
Otiao sam do plakara i izvadio joj haljinu. Navukla je i sve, a onda
uzela svoj kaputi s kreveta. "Zbogom, takore", rekla je.
"Zbogom", rekoh. Nisam joj zahvalio ili neto. Drago mi je to nisam.

14

Kad je stara Sani otila, sedeo sam neko vreme u fotelji i popuio dvetri cigarete. Napolju je svitalo. Ljudi moji, kako sam se jadno oseao. Pojma
nemate koliko sam bio potiten. ta sam onda uradio - poeo sam da priam,
onako naglas, sa Elijem. Radim to ponekad, kad se oseam tako ubijeno.
Stalno mu govorim da ode kui i uzme bicikl i saeka me pred kuom
Bobija Folona. Bobi Folon je iveo nedaleko od nas u Mejnu - jo odavno,
mislim. Sve u svemu, evo ta je bilo. Jednom smo Bobi i ja reili da odemo
biciklima do jezera Sedibego. Trebalo je da nosimo uinu i vazdune puke bili smo jo klinci i sve, pa smo mislili da emo upucati neto tim pukama.
I tako, Eli nas je uo kad smo priali o tome i hteo je da poe s nama, a ja
mu nisam dozvolio. Rekao sam mu da je jo dete. Zato mu sada, ponekad,
kad sam tako potiten, stalno ponavljam: "Dobro. Idi kui, uzmi bicikl i
ekaj me pred Bobijevom kuom. Pouri samo." Nije da sam izbegavao da
ga vodim kad idem negde. Vodio sam ga. Ali ba tog dana nisam. Nije se
naljutio - nikad se nije ni zbog ega ljutio - ali svejedno mislim na to kad se
oseam tako ubijeno.
Na kraju sam se ipak svukao i legao u krevet. Dolo mi je da se
pomolim ili neto kad sam se naao u krevetu, ali nisam mogao. Ne mogu
ba uvek da se molim kad mi doe. Pre svega, ja sam kao neki ateista. Svia
mi se Isus i sve to, ali nije mi osobito stalo do mase drugih stvari u Bibliji.
Uzmimo, na primer, apostole. Uasno me nerviraju, ako ba hoete da
znate. Mogli su da prou posle Isusove smrti i svega, ali dok je On bio iv,
bili su mu od koristi koliko i rupa u glavi. Ostavljali su ga svaki as na
cedilu. Skoro svakog u Bibliji vie volim od apostola. U sutini, pored Isusa,
najvie volim onog luaka to je iveo po grobovima i stalno se sekao kamenjem. Volim ga stoput vie od apostola, tog sirotog skota. Raspravljao
sam vie puta o tome kad sam bio u Hutonu, s jednim uenikom ija je soba
bila u istom hodniku. Artur ajlds, tako se zvao. On je bio kveker i sve. Nije
se odvajao od Biblije. Bio je dobar deko, voleo sam ga, ali nikad nisam
mogao da se sloim s njim oko mase toga u Bibliji, pogotovo oko apostola.
Stalno mi je govorio da ako ne volim apostole, ne volim ni Isusa. Govorio je
da apostole treba voleti zato to ih je Isus odabrao. Govorio sam mu da
znam da ih je On odabrao, ali da ih je birao nasumce. Govorio sam mu da
On nije imao vremena da ide naokolo i analizira sve ivo, i da uopte ne
osuujem Isusa zbog toga. Nije On kriv to nije imao vremena. Seam se da
sam pitao starog ajldsa misli li on da je Juda, onaj to je izdao Isusa i sve,

dospeo u pakao kad je izvrio samoubistvo. ajlds je rekao da se to

podrazumeva. E ba u tome se nisam sloio s njim. Rekao sam kako bih se
kladio u hiljadu dolara da Isus nikada nije poslao starog Judu u pakao. I sad
bih se kladio, da imam hiljadu dolara. Mislim da bi ga bilo koji apostol
poslao u pakao - i to pod hitno - ali kladio bih se u sve na svetu da Isus to
nije uinio. Stari ajlds je rekao da je glavni moj problem to ne idem u
crkvu ili neto. U neku ruku, bio je u pravu. I ne idem. Pre svega, moji nisu
iste vere i sva su deca u naoj porodici ateisti. Ni svetenike ne podnosim,
ako ba hoete da znate. Svi su oni, u svakoj koli koju sam pohaao,
deklamovali svoje propovedi nekim lanim svetakim glasom. Ljudi moji,
kako mrzim takve stvari. Nije mi jasno zbog kog avola ne mogu da govore
normalnim glasom. Uvek tako dvolino zvue, im otvore usta.
Sve u svemu, leao sam na krevetu, nesposoban da se ljudski pomolim.
Kad god bih poeo, video bih staru Sani kako mi kae da sam takor. Na
kraju sam seo u krevetu i popuio jo jednu cigaretu. Bila je odvratna. Mora
da sam popuio bar dve pakle otkako sam napustio Pensi.
Iznenada, dok sam tako sedeo i puio, neko je zakucao na vrata.
Ponadao sam se da ne kucaju na moja vrata, mada sam prokleto dobro znao
da kucaju ba na njih. Ne znam kako sam to znao, ali znao sam. Znao sam i
ko je. Ja sam vidovit.
"Ko je?" rekoh. Bio sam prilino uplaen. Prava sam kukavica kad se
radi o takvim stvarima.
Ali samo su ponovo kucali. Glasnije.
Na kraju sam ustao sa kreveta, onako samo u pidami, i otvorio vrata.
Nisam ak ni morao da palim svetlo u sobi, jer je ve bio dan. Pred vratima
je stajala stara Sani, a pored nje Moris, onaj makro iz lifta.
"ta je bilo? ta hoete?" rekao sam. Ljudi moji, glas mi je drhtao kao
sumanut.
"Nita naroito", rekao je stari Mori. "Samo pet dolara." On je priao
za oboje. Sani je samo stajala, otvorenih usta i sve.
"Ve sam joj platio. Dao sam joj tih pet dolara. Pitajte je", rekoh. Ljudi
moji, kako mi je drhtao glas.

"Deset dolara, efe. Rekao sam ti. Deset za metak, petnaest do podne.
Rekao sam ti."
"Niste mi tako rekli. Rekli ste pet dolara metak. Rekli ste petnaest do
podne, to je tano, ali lepo sam uo kad ste..."
"Otvaraj, efe."
"Zbog ega?" rekoh. Ljudi moji, kako mi je lupalo srce, malo je falilo
da me svojim kucanjem izbaci iz sobe. Poeleo sam da sam bar obuen.
Uasno je biti samo u pidami kad se deava tako neto.
"Ajmo, efe", rekao je stari Moris. Onda me grubo munuo svojom
odvratnom rukom. Malo je falilo da tresnem na dupe - bio je ba krupna
strvina. U sledeem trenutku, Sani i on bili su u sobi. Ponaali su se kao da
je itavo prokleto mesto njihovo. Sani je sela na ivicu prozora. Stari Mori se
uvalio u veliku fotelju i raskopao okovratnik i sve - nosio je onu uniformu
liftboja. Ljudi moji, kako sam se unervozio.
"Ajmo, efe, lovu na sunce. eka me posao."
"Stoput sam vam rekao, nita vam na dugujem. Ve sam joj dao pet... "
"Ne jedi govna. Lovu na sunce."
"Zato bih joj dao jo pet dolara?" rekoh. Glas mi se krio po itavoj
sobi. "Samo hoete da me izradite."
Stari Mori je raskopao itavu uniformu. Ispod nje je imao samo neki
lani okovratnik od koulje, bez koulje ili neega. Imao je veliki debeli
dlakavi trbuh. "Niko nee nikog da izradi", rekao je. "Lovu na sunce, efe."
"Ne dam."
Kad sam to rekao, digao se sa fotelje i krenuo prema meni. Izgledao je
kao da je strahovito umoran ili da mu je sve strahovito dosadilo. Ljudi moji,
kako sam se prepao. Seam se da sam kao skrstio ruke ili neto. Sve to i ne
bi bilo toliko loe, mislim, da nisam bio samo u toj prokletoj pidami.
"Lovu na sunce, efe." Nacrtao se ispred mene. To je bilo sve to je

umeo da kae. 'Lovu na sunce, efe.' Pravi pravcati moron.

"Ne dam."
"efe, isforsirae me da te malo ojadim. Ne volim da radim takve
stvari, ali im mi se da u morati", rekao je. "Duan si nam petaka."
"Nisam vam duan petaka", rekoh. "Samo me pipnite, vikau iz sve
snage. Probudiu sve ivo u hotelu. Pandure i sve." Glas mi je drhtao kao
sumanut.
"Samo napred. Deri se dok ti glava ne otpadne", rekao je stari Moris.
"ta je, hoe da ti roditelji saznaju da si spavao sa kurvom? Tako fini klinac
kao ti?" Bio je prilino lukav, na svoj ljigavi nain. Ozbiljno.
"Ostavite me na miru. Da ste mi rekli deset, druga stvar. Ali lepo sam
uo kad ste..."
"Hoe li da iskopa tu kintu ve jednom?" Priterao me do samih vrata.
Gotovo je stajao na meni, njegov odvratni matori dlakavi trbuh i sve.
"Ostavite me na miru. Nosite se bestraga iz moje sobe", rekoh. Ruke su
mi i dalje bile skrtene. Ljudi moji, kakav sam bio mamlaz.
Onda je Sani prvi put progovorila. "Ej, Morise. Da mu uzmem
novanik, a? Eno ga na onom - kako se zvae."
"Aha, uzmi ga."
"Ne diraj moj novanik!"
"Ve sam ga uzela", rekla je Sani. Mahnula je s pet dolara u mom
pravcu. "Vidi? Uzimam samo onih pet to si duan. Nisam ja lopov."
Iznenada, zaplakao sam. Sve bih dao da nisam, ali plakao sam. "Ne,
niste vi lopovi", rekoh. "Samo kradete mojih pet..."
"Jezik za zube", ree stari Moris i munu me.
"Pusti ga, ej", ree Sani. "Ajmo, ej. Uzeli smo kintu to nam duguje.
Idemo. Ajmo, ej."

"Idem", rekao je stari Moris. Ali nije.

"Ozbiljno, ej, Morise. Pusti ga, ej."
"A ko ga dira?" rekao je, bajagi neduno. A onda, ta je uradio - gadno
me vrknuo prstom po pidami. Neu da kaem gde me vrknuo, ali gadno
je zabolelo. Rekao sam mu da je odvratni moronski degenerik. "ta to?"
kazao je. Stavio je ruku iza uva, kao da je gluv. "ta to? ta sam ja?"
I dalje sam kao plakao, ta li. Toliko sam bio besan i iznerviran i sve.
"Degenerik odvratni, eto ta si", rekao sam. "Ti si debilni lopovski degenerik
i za koju godinu bie jedan od onih bednika to saleu ljude po ulici da im
udele za kafu. Bie sav kaljav i umazan slinama i..."
Onda me mlatnuo. Nisam ak ni pokuao da se uklonim ili sagnem.
Samo sam osetio taj strahoviti udarac pesnicom u stomak.
Ipak, nisam bio nokautiran ili neto, jer pamtim kako sam gledao s poda
i video kako oboje izlaze i zatvaraju vrata. Prilino sam dugo ostao na podu,
kao onda sa Stredleterom. Samo to sam ovog puta mislio da umirem. Bilo
je kao da se davim ili neto. Stvar je bila u tome to nisam mogao da diem.
Kad sam najzad ustao, odvukao sam se sav zgren do kupatila, drei se za
stomak i sve.
Ali ja sam lud. Najozbiljnije. Negde na pola puta do kupatila poeo sam
da izigravam kako imam metak u stomaku. Stari Moris me upucao. Sada
sam iao u kupatilo da cimnem solidan gutljaj burbona ili neeg, da mi sredi
ivce i pomogne mi da stvarno krenem u akciju. Zamislio sam sebe kako
izlazim iz prokletog kupatila, obuen i sve, s revolverom u depu, teturajui
se malo. Onda silazim niz stepenice umesto liftom. Pridravam se za ogradu
dok mi krv povremeno curka s jednog kraja usta. I ta radim - sputam se
dva-tri sprata drei se za stomak - krv na sve strane - a onda pozivam lift.
im stari Moris otvori lift i ugleda me s revolverom u ruci, poinje da vriti,
skiavim kukavikim izbezumljenim glasom, da ga ostavim na miru. Ali ja
ga svejedno reetam. est metaka pravo u njegov debeli dlakavi trbuh. Onda
bacam revolver u otvor od lifta - poto sam obrisao otiske i sve. Zatim se
odvlaim do sobe i telefoniram Dejn koja dolazi i previja mi stomak.
Zamislio sam je kako mi pridrava cigaretu dok krvarim i sve.
Prokleti filmovi. Stvarno mogu da upropaste oveka. Bez zezanja.

Ostao sam jedno sat vremena u kupatilu, kupajui se i sve. Onda sam se
vratio u krevet. Poprilino mi je trebalo da zaspim - nisam ak ni bio umoran
- ali sam na kraju ipak zaspao. U stvari, dolo mi je bilo da se ubijem. Dolo
mi je da skoim kroz prozor. Verovatno bih to i uradio da sam bio siguran
kako e neko da me pokrije im padnem na zemlju. Nisam eleo da gomila
idiotskih kulova zija u mene onako krvavog.

15

Nisam ba dugo spavao jer mislim da je bilo tek oko deset kad sam se
probudio. Osetio sam poprilinu glad, im sam popuio cigaretu. Poslednje
to sam jeo bila su ona dva hamburgera kad sam sa Drosarom i Eklijem iao
u Ederstaun. To je bilo veoma davno. Pre pedeset godina, inilo se. Telefon
mi je bio pri ruci, pa sam ve krenuo da zovem dole i naruim da mi poalju
doruak, ali neto sam se kao plaio da ga moda ne donese stari Moris. Ako
mislite da sam umirao od elje da ga vidim, oigledno niste itavi. I tako
sam samo ostao da se izleavam i popuio jo jednu cigaretu. Pomislio sam
da okrenem Dejn, da vidim da li je stigla kui i sve, ali nisam bio ba
raspoloen za to.
ta sam uradio - okrenuo sam Sali Hejs. Ila je u kolu 'Meri A. Vudraf'
i znao sam da je kod kue, jer sam nekoliko nedelja pre toga dobio pismo od
nje. Nisam bio preterano lud za njom, ali znao sam je godinama. Dugo sam
smatrao da je prilino inteligentna, toliko sam bio glup. Sve zato to je znala
dosta toga o pozoritu, predstavama, knjievnosti i svemu tome. Ako neko
zna dosta toga o tim stvarima, treba vam poprilino dugo da provalite da li je
stvarno glup ili ne. Meni su bile potrebne itave godine, u sluaju stare Sali.
Mislim da bih to mnogo ranije provalio da se nismo toliko ljubakali. To je
moj veliki problem, to veito mislim da je svaka devojka s kojom se
ljubakam prilino inteligentna osoba. Naravno, to nema ba nikakve veze
jedno s drugim, ali ja svejedno tako razmiljam.
Sve u svemu, okrenuo sam njen broj. Prvo se javila njihova devojka.
Zatim njen otac. Na kraju ona. "Sali", rekoh.

"Da - ko je to?" rekla je. Folirala je malo.

Rekao sam ve njenom ocu ko sam.
"Holden Kolfild. Kako si?"
"Holdene! Odlino sam! Kako si ti?"
"Solidno. Nego, kako si inae? Mislim, kako kola i sve?"
"Odlino", rekla je. "Mislim - zna".
"Dobro. Sluaj sad. Pitao sam se da li si danas zauzeta ili neto. Nedelja
je, ali uvek ima poneki matine nedeljom. Dobrotvorni ili neto. Hoe li da
ide, moda?"
"Ba bih volela. Sjajno."
Sjajno. Ako postoji neka re koju mrzim, to je sjajno. Toliko je lana.
Na trenutak mi je dolo da joj kaem da zaboravi na matine. Ali tupili smo
jo malo o kojeemu. To jest, ona je tupila. Teko je bilo da se doe do rei.
Prvo mi je priala o nekom liku sa Harvarda - verovatno neki bruco, ali ona
to, naravno, nije rekla - koji je spopadao kao mutav. Telefonirao joj nou i
danju. Nou i danju - to me oborilo. Onda mi je priala o nekom drugom
liku, nekom pitomcu iz Vest Pointa, koji je takoe sekao vene za njom. Jaka
stvar. Rekao sam joj da doe ispod sata kod Biltmora u dva i da ne kasni jer
predstava verovatno poinje u pola tri. Uvek je kasnila. Onda sam spustio
slualicu. Zamarala me, ali stvarno je bila zgodna.
Poto sam zakazao sudar sa starom Sali, ustao sam iz kreveta, obukao
se i spakovao kofer. Pre nego to sam izaao iz sobe, pogledao sam jo
jednom kroz prozor da vidim kako napreduju svi oni perverznjaci, ali svima
su bile sputene roletne. Ujutro su bili olienje ednosti. Onda sam se
spustio liftom i odjavio se. Nigde naokolo nisam video starog Morisa. Nisam
se, naravno, polomio da ga pronaem, strvinu.
Uzeo sam taksi ispred hotela, ali uopte nisam znao kuda bih krenuo.
Nisam imao gde. Tek je bila nedelja, a kui nisam mogao do srede - ili
najranije utorka. A zaista mi se nije ilo u neki drugi hotel da me zaboli
glava. I tako, ta sam uradio - rekao sam taksisti da me vozi do Velike
centralne stanice. To je bilo odmah kod Biltmora, gde je trebalo da se naem

sa Sali u dva, pa sam smislio da ostavim kofere u jednu od onih gvozdenih

kaseta od kojih ti daju klju, a zatim odem negde na doruak. Ba sam
ogladneo. U taksiju sam izvadio novanik i kao prebrajao novac. Ne seam
se koliko mi je tano ostalo, ali uopte nije bilo neko bogatstvo. Spiskao sam
gomilu para za samo dve nedelje. Najozbiljnije. U sutini sam prokleti
rasipnik. to ne potroim, to izgubim. Svaki as zaboravljam da pokupim
kusur, po restoranima, nonim klubovima i svuda. To izluuje moje
roditelje. Ne moe im se zameriti zbog toga. Otac mi je, meutim, prilino
bogat. Ne znam koliko zarauje - nikada nije razgovarao sa mnom o tome ali poprilino, verujem. On je advokat neke korporacije. Takvi samo zgru
pare. Jo neto po emu znam da mu prilino dobro ide je to stalno ulae
novac u predstave na Brodveju. Ali one redovno propadaju, pa majku uasno
nervira kada on to radi. Otkako je moj brat Eli umro, ona stalno ima
probleme sa zdravljem. Veoma je nervozna. To je jo jedan razlog to mi je
bilo stravino mrsko da ona sazna kako su me ponovo izbacili.
Kada sam ostavio kofere u jednu od tih gvozdenih kaseta na stanici,
otiao sam u neki mali sendvi-bar i dorukovao. Uzeo sam prilino obilan
doruak za svoje navike: oran-us, jaja sa unkom, tost i kafu. Obino samo
popijem malo oran-usa. Nisam neka izelica. Najozbiljnije. Zato sam tako
prokleto mrav. Trebalo je da se drim neke ishrane s mnogo kroba i ne
znam ega, kako bih popravio kilau i sve, ali nikada to nisam uradio. Kad
izaem nekud, obino uzmem samo sendvi sa ementalerom i laktomalt.
Nije mnogo, ali u laktomaltu ima dosta raznih vitamina. H. V. Kolfild.
Holden Vitamin Kolfild.
Dok sam jeo jaja, ule su dve asne sestre sa koferima - pretpostavio
sam da prelaze iz manastira u manastir ili negde i ekaju voz - i sele za ank
odmah pored mene. Izgleda da nisu znale ta da urade sa koferima, pa sam
im pomogao. Imale su one kofere krajnje jeftinog izgleda - one to nisu od
prave koe ili neega. To i nije vano, znam, ali mrzim kad neko ima jeftine
kofere. Grozno zvui kad se kae, ali stvarno bih mogao ak i da zamrzim
nekog, onako na prvi pogled, ako ima jeftine kofere. Jednom se desilo tako
neto. Kad sam bio u Elkton Hilsu, neko vreme sam delio sobu sa tim
uenikom, Dik Sleglom, koji je imao takve neke krajnje jeftine kofere. Uvek
ih je drao pod krevetom umesto na polici, tako da niko ne moe da ih vidi
kako stoje pored mojih. To me stravino deprimiralo i stalno mi je dolazilo
da izbacim moje kofere napolje ili neto, ili da ih ak menjam za njegove.
Moji su bili od 'Mark Krosa', prava govea koa i ne znam ta, i
pretpostavljam da su kotali lepu paricu. Ali smena je to pria. Evo kako je

bilo. Na kraju sam gurnuo moje kofere pod krevet, umesto da ih ostavim na
polici, tako da stari Slegl ne dobije zbog njih neki prokleti kompleks nie
vrednosti. Ali evo ta je on uradio. Sutradan poto sam strpao moje kofere
pod krevet, on ih je izvukao i vratio ih na policu. Uradio je to - a trebalo mi
je vremena da shvatim - zato to je hteo da ljudi pomisle kako su ti koferi
njegovi. Najozbiljnije. Bio je vrlo udan tip, kad je re o tome. Uvek je, na
primer, govorio s visine o tim mojim koferima. Stalno je govorio da su
suvie novi i burujski. To mu je bio najomiljeniji izraz. Negde ga je
proitao ili ga je negde uo. Sve to je meni pripadalo bilo je burujsko. ak
je i moje naliv-pero bilo burujsko. Veito ga je pozajmljivao od mene, ali je
svejedno bilo burujsko. Delili smo sobu samo dva meseca. Onda smo
obojica traili premetaj. to je najsmenije, nekako mi je nedostajao kad
smo premeteni, jer je imao nevien smisao za humor pa smo se luaki
zezali ponekad. Ne bih se iznenadio da sam i ja njemu nedostajao. U poetku
se samo alio kad je nazivao moje stvari burujskim i to mi uopte nije
smetalo - bilo je na neki nain smeno, u sutini. A onda, posle nekog
vremena, postalo je oigledno da se ne ali vie. Problem je to je stvarno
teko deliti sobu s nekim kad su tvoji koferi mnogo bolji od njegovih - ako
su tvoji stvarno neki dobri, a njegovi nisu. ovek bi pomislio kako bi tom
drugom - ako je inteligentan i sve, i ako ima dovoljno smisla za humor - bilo
sasvim svejedno iji su koferi bolji, ali nije tako. Bez zezanja. To je jedan od
razloga to sam delio sobu s takvim skotom kao to je Stredleter. Bar su mu
koferi bili isto tako dobri kao moji.
Sve u svemu, te dve asne sestre su sedele pored mene, pa smo kao
odvojili neki razgovor. Ona odmah do mene imala je jednu od onih korpi od
prua kakve nose asne sestre i devojke iz Vojske spasa kada prikupljaju
novac oko Boia. Viate ih kako stoje na okovima, posebno na Petoj
aveniji, ispred velikih robnih kua ili negde. I tako, ona do mene je ispustila
korpu na pod pa sam se sagnuo i podigao je. Upitao sam da li je moda
prikupljala dobrotvorne priloge napolju ili neto. Rekla je da nije. Rekla je
da nije mogla da joj stane u kofer kad je pakovala stvari pa je zato nosi. Ba
se lepo smeila kad gleda u oveka. Imala je veliki nos i one naoare s
nekim kao gvozdenim okvirom koje nisu ba mnogo atraktivne, ali lice joj je
bilo izuzetno ljubazno. "Mislio sam, ako skupljate priloge, da bih mogao da
priloim neto", rekao sam joj. "Mogli biste da sauvate taj novac dok ne
ponete da skupljate priloge."
"O, kako je to lepo od vas", rekla je, a ona druga, njena prijateljica,
pogledala je u mene. Ta druga je itala neku malu crnu knjigu dok je pila

kafu. Knjiga je liila na Bibliju, ali bila je mnogo tanja. U svakom sluaju,
bila je to neka knjiga biblijskog tipa. Obe su uzele samo tost i kafu za
doruak. To me deprimiralo. Mrzim kad jedem jaja sa unkom ili neto, a
neko drugi uzme samo tost i kafu.
Dopustile su mi da im dam deset dolara kao prilog. Stalno su me pitale
jesam li siguran da mogu da dozvolim sebi toliko i sve. Rekao sam im da
imam prilino mnogo para, ali inilo se da mi ne veruju. Na kraju su, ipak,
uzele. Obe su mi toliko zahvaljivale da je ve postalo neprijatno. Skrenuo
sam razgovor na opta mesta i pitao ih kuda su krenule. Rekle su da su
uiteljice, da su tek stigle iz ikaga i da e voditi nastavu u nekom manastiru
na 168. ili 186. ulici, ili nekoj od onih ulica skroz na periferiji. Ona pored
mene, s gvozdenim naoarima, rekla je da predaje engleski, a njena prijateljica istoriju i ameriki ustav. Onda sam poeo da se pitam, kao nezdrav, ta
li misli ona pored mene, to predaje engleski - poto je asna sestra i sve kad ita neke knjige koje spadaju u lektiru ili neto. Knjige koje ne moraju
obavezno da se vrte oko seksa, ali u kojima ipak ima nekih ljubavnika ili
neega. Uzmimo, na primer, staru Justasju Vaj u Povratku u zaviaj Tomasa
Hardija. Nije bila preterano seksi ili neto, ali ak i tada ne moe da se ne
pita ta asna sestra moe da misli kada ita o staroj Justasji. Ali nita
nisam rekao, naravno. Rekao sam samo da mi engleski najbolje ide.
"O, zaista! O, tako mi je drago!" rekla je ona s naoarima, to je
predavala engleski. "ta ste itali ove godine? Ba bih volela da znam." Bila
je zaista ljubazna.
"Pa, uglavnom smo itali stare Anglosaksonce, Beovulfa, pa starog
Grendela i Lorda Randala i sve to. Ali povremeno je trebalo da proitamo
neto van programa, za bolji uspeh. Proitao sam Povratak u zaviaj Tomasa
Hardija i Romea i Juliju i Julija..."
"O, Romea i Juliju! Divno! Mora da vam se dopalo!" Nije ba
reagovala kao asna sestra.
"Da. Jeste. Ba mi se svidelo. Bilo je i nekih stvari koje mi se nisu
toliko dopale, ali prilino je dirljivo, u celini."
"ta vam se nije dopalo? Moete li da se setite?"
Moram da priznam, bilo mi je nezgodno, u neku ruku, da sa njom
priam o Romeu i Juliji. Mislim, ta drama se, na nekim mestima, poprilino

vrti oko seksa, a ona je ipak bila asna sestra, ali pitala me, pa sam malo
popriao o tome s njom.
"Ovaj, nisam ba preterano zaluen za Romea i Juliju", rekao sam joj.
"Mislim, volim ih, ali - ne znam, u sutini. Na momente postaju prilino
dosadni. Mislim, mnogo sam vie alio kad je ubijen Merkucio nego kad su
umrli Romeo i Julija. Stvar je u tome to mi se Romeo nije vie toliko sviao
kad je Merkucija izbo noem onaj Julijin roak - kako se ono zvao... ?"
"Tibalt."
"Tako je. Tibalt", rekoh. Veito zaboravljam ime tog lika. "Romeo je
bio kriv za to. Mislim, Merkucio mi se najvie svideo u celom komadu. Ne
znam. Svi ti Montegi i Kapuleti nisu tako loi - posebno Julija - ali
Merkucio, on je bio - teko je to objasniti. Bio je tako pametan i duhovit i
sve. Problem je to me izluuje kad neko pogine - posebno neko tako
pametan i duhovit i sve - i to jo krivicom nekog drugog. A Romeo i Julija bili su bar sami sebi krivi."
"U koju kolu idete?" pitala me. Verovatno je htela da izbegne dalji
razgovor o Romeu i Juliji.
Rekao sam joj da idem u Pensi. ula je za tu kolu, rekla je, i dodala
kako je to veoma dobra kola. Nisam hteo da komentariem. Onda je ona
druga, to je predavala istoriju i ustav, rekla kako bi bilo bolje da poure.
Uzeo sam njihov raun, ali nisu mi dopustile da platim. Ona s naoarima me
naterala da joj ga vratim.
"Bili ste ve previe dareljivi", rekla je. "Zaista ste divan deak." Bila
je stvarno draga. Podsetila me malo na majku starog Ernesta Moroua, onu
koju sam upoznao u vozu. Kad se smeila, uglavnom. "Izuzetno nam je
prijao razgovor sa vama", rekla je.
Rekao sam da je i meni mnogo prijao razgovor sa njima. to sam zaista
i mislio. Prijao bi mi ak i vie da se nisam nekako bojao, sve vreme dok
sam razgovarao sa njima, da e iznenada pokuati da utvrde da li sam
katolik. Katolici uvek pokuavaju da utvrde da li si katolik. To mi se esto
deava, delimino zato to imam irsko prezime, a veina ljudi irskog porekla
su katolici. U sutini, moj otac je i bio katolik. Prestao je da bude, meutim,
kad se oenio mojom majkom. Ali katolici uvek pokuavaju da utvrde da li
si katolik, ak i kad ti ne znaju prezime. Upoznao sam jednog deaka,

katolika, Luisa enija, kad sam bio u Hutonu. Bio je prvi s kim sam se tamo
upoznao. Sedeli smo na prve dve stolice pred prokletom ambulantom, prvog
dana kole, i ekali na pregled, pa smo kao odvojili neki razgovor o tenisu.
Prilino se interesovao za tenis, kao i ja. Rekao mi je da svakog leta ide na
prvenstvo u Forest Hils, a ja sam mu rekao kako i ja idem, i onda smo
prilino dugo razgovarali o nekim poznatijim teniserima. Znao je dosta toga
o tenisu za svoj uzrast, ozbiljno. Zatim, posle nekog vremena, usred
prokletog razgovora, upitao me: "Da nisi sluajno video gde je katolika
crkva ovde u gradu?" Stvar je u tome to se lepo videlo, iz naina na koji me
pitao, kako pokuava da utvrdi da li sam katolik. Najozbiljnije. Ne mislim da
je gajio neke predrasude ili neto, ali prosto je hteo da zna, to je sve. Ba se
uneo u taj razgovor o tenisu, ali videlo se da bi jos vie uivao u svemu tome
da sam bio katolik. Takve stvari me totalno izluuju. Ne kaem da nam je to
upropastilo razgovor ili neto - nije - ali mu svakako ni najmanje nije
doprinelo. Eto zato mi je bilo drago to me te dve asne sestre nisu pitale da
li sam katolik. To ne bi pokvarilo razgovor, ali bi ve-rovatno bio drukiji.
Nije da neto osuujem katolike. Nimalo. I ja bih bio takav, verovatno, da
sam katolik. Samo, to je u neku ruku isto kao oni koferi o kojim sam vam
priao. Hou da kaem kako nije dobro za neki normalan razgovor. To je sve
to hou da kaem.
Na kraju su ustale da pou, te dve asne sestre, i onda sam uradio neto
vrlo glupo, krajnje neprijatno. Puio sam cigaretu i, kad sam ustao da se
pozdravim s njima, sluajno sam im dunuo neto dima u lice. Nisam to hteo,
ali desilo se. Izvinjavao sam se kao sumanut, a one su bile vrlo utive i
ljubazne povodom toga, ali je svejedno bilo vrlo neprijatno.
Kad su otile, poeo sam da alim to sam im dao samo deset dolara
kao prilog. Ali problem je bio to sam se ve dogovorio sa Sali Hejs, da
idemo na matine, pa je trebalo da sauvam neku paru za karte i ostalo. Ipak,
svejedno mi je bilo ao. Prokleti novac. Uvek ti na kraju upropasti
raspoloenje.

16

Kad sam dorukovao, bilo je tek negde oko podne, a sa Sali je trebalo
da se naem ak u dva, pa sam krenuo u dugaku etnju. Nikako nisam
prestajao da mislim na one asne sestre. Stalno sam mislio na tu staru korpu
od prua s kojom su ile naokolo i skupljale priloge kad nisu predavale u
koli. Pokuavao sam da zamislim moju majku ili nekoga, na primer tetku,
ili onu suludu majku Sali Hejs, kako stoji pred robnom kuom i skuplja
priloge za sirotinju u neku staru korpu. Teko je to bilo zamisliti. Ne toliko
moju majku koliko one druge dve. Moja tetka je poprilino sklona
dobrotvornim akcijama - radi dosta toga za Crveni krst i ostalo - ali ona se
vrlo elegantno oblai i, kad radi neto u dobrotvorne svrhe, uvek je krajnje
doterana i nakarminisana i sve. Nisam mogao da je zamislim kako ita radi u
dobrotvorne svrhe ako bi pritom morala da bude odevena u crno i bez
karmina na ustima. A tek majka Sali Hejs. Isuse Hriste. Ta bi ila naokolo s
korpom i skupljala priloge samo pod uslovom da je svako poljubi u dupe pre
nego to priloi neto. Ako bi samo ubacivali pare u korpu i onda se
udaljavali bez rei, ignoriui je i sve, odustala bi za sat vremena. Dosadilo
bi joj. Vratila bi korpu i otila pravo u neki izvikani lokal na ruak. To je
ono to mi se dopalo kod tih asnih sestara. Videlo se, pre svega, da one
nikada ne ruaju na izvikanim mestima. Ba me rastuilo kad sam pomislio
da one nikada ne ruaju na izvikanim mestima ili negde. Znao sam da to nije
toliko vano, ali svejedno me rastuilo.
Uputio sam se ka Brodveju, tek onako, jer godinama nisam bio tamo.
Osim toga, hteo sam da naem neku prodavnicu ploa koja radi nedeljom.
Bila je jedna ploa koju sam hteo da kupim Febi, "Mala irli Bins". Tu
plou je bilo veoma teko nai. Pesma je bila o nekoj devojici koja nee da
izae iz kue jer su joj ispala dva prednja zuba, pa se stidi zbog toga. uo
sam je u Pensiju. Imao je jedan deak sa gornjeg sprata, pa sam pokuao da
je kupim od njega, jer sam znao da bi oborila Febu, ali nije hteo da je proda.
To je vrlo stara, fenomenalna ploa koju je snimila ona crnaka pevaica,
Estel Fleer, pre nekih dvadeset godina. Peva je u diksilend stilu, vrlo
kuplerajski, pa ne zvui ni najmanje otuno ili sentimentalno. Da je pevala
neka bela pevaica, to bi zvualo stravino ljupko, ali je stara Estel Fleer
odlino znala svoj posao i to je bila jedna od najboljih ploa koju sam ikad
uo. Mislio sam da je kupim u nekoj radnji koja radi nedeljom i ponesem je
u park. Bila je nedelja, a Feba esto ide nedeljom u park, da se vozi na
roluama. Znao sam gde najee odlazi.
Nije bilo tako hladno kao prethodnog dana, ali sunce se jo nije probilo
pa nije bilo naroito prijatno za etnju. Ali bilo je neto lepo. Ba ispred

mene ila je neka porodica koja kao da je tek izala iz crkve - otac, majka i
deki od oko est godina. Izgledali su nekako siromano. Otac je na glavi
imao jedan od onih eira bisernosive boje kakve esto nose siromani ljudi
kad ele da deluju elegantno. On i njegova ena samo su ili napred i
razgovarali, ne obraajui panju na deaka. Mali je bio prva liga. Hodao je
ulicom, umesto po trotoaru, ali uz sam ivinjak. Pravio se kao da hoda po
vrlo ravnoj liniji, kako to klinci rade, i sve vreme je samo pevuio neto.
Priao sam mu blie da ujem ta peva. Pevao je onu pesmu "Ulovi li neko
nekog dok kroz ito ide". Imao je i lep glasi. Pevao je tek onako, za sebe,
lepo se videlo. Automobili su jurili ulicom, konice kripale na sve strane,
roditelji nisu obraali panju na njega, a on samo iao uz ivinjak i pevao
"Ulovi li neko nekog dok kroz ito ide". To mi je popravilo raspoloenje.
Nisam se vie oseao tako potiten.
Brodvej je bio prljav i zakren svetom. Bila je nedelja i tek oko podne,
ali je svejedno bila guva. Svi su urili u bioskope - u Paramunt ili Astor ili
Strend ili Kapitol ili neko drugo suludo mesto. Svi su bili lepo doterani, jer
je bila nedelja, i zato je sve to bilo jo gore. Ali najgore od svega je to se
lepo videlo da svi oni ele da idu u bioskop. Nisam bio u stanju da ih
gledam. Mogu da shvatim kad neko ide u bioskop zato to nema ta drugo da
radi, ali kad neko zaista eli da ide i ak uri da tamo to pre stigne, onda me
to uasno deprimira. Pogotovo ako vidim milione ljudi kako stoje u jednom
od onih dugih, stravinih redova du itavog bloka, ekajui s tim nevienim
strpljenjem na karte i sve. Ljudi moji, jedva sam ekao da se sklonim s
prokletog Brodveja. Imao sam sree. U prvoj prodavnici ploa u koju sam
uao imali su "Malu irli Bins". Naplatili su mi pet dolara za nju, jer je tako
retka, ali nije mi bilo vano. Ljudi moji, to me odjednom tako usreilo.
Jedva sam ekao da stignem u park i potraim Febu da bih joj dao plou ako
je tamo.
Kad sam izaao iz prodavnice ploa, prolazio sam pored nekog
dragstora i pomislio da moda okrenem Dejn i vidim da li je stigla kui za
raspust. I tako sam uao u govornicu i pozvao je. Jedini je problem bio to se
javila njena majka pa sam morao da prekinem. Nisam bio raspoloen da se
uputam u neki razgovor sa njom. Ionako ne ludujem da priam s majkama
devojaka preko telefona. Ipak, trebalo je bar da je pitam da li je Dejn stigla
kui. Ne bih umro. Ali nisam imao volje za to. ovek stvarno treba da bude
posebno raspoloen za takve stvari.
Ostalo mi je samo jo da nabavim proklete karte za matine, pa sam

kupio novine da vidim koje se predstave daju. Poto je bila nedelja, davale
su se samo tri predstave. I tako, ta sam uradio - otiao sam i kupio dve karte
u parteru za Znam svoju ljubav. To je bila dobrotvorna predstava ili neto.
Nisam bio preterano raspoloen da je gledam, ali znao sam da e Sali, kraljica folirantkinja, zabalaviti od sree kad joj budem rekao da imam karte za
to, jer su glumili Lantovi i sve. Oboavala je predstave koje su vaile za vrlo
ozbiljne i intelektualne, s Lantovima ili nekim. Za razliku od mene. Nisam
ljubitelj bilo kakvih predstava, ako ba hoete da znate. Nisu tako loe kao
filmovi, ali svakako nisu neto za im bi se ludovalo. Pre svega, mrzim
glumce. Nikada se ne ponaaju kao ljudi. Oni samo misle da se tako
ponaaju. Neki od boljih glumaca uspevaju u tome, vrlo slabano, ali to nije
nimalo zabavno za gledanje. A kad je neki glumac stvarno dobar, uvek se
lepo vidi kako on zna da je dobar, i to sve pokvari. Uzmite, na primer, ser
Lorensa Olivijea. Gledao sam ga u Hamletu. D.B. je vodio Febu i mene da
ga vidimo, prole godine. Prvo nas je odveo na ruak, a onda u bioskop. On
je to ve gledao i, po onom kako je priao o filmu za vreme ruka, jedva sam
ekao da ga i ja vidim. Ali nije mi se mnogo dopao. Jednostavno ne vidim
ta je toliko udesno u ser Lorensu Olivijeu, to je sve. On ima nevien glas i
stravino dobro izgleda i lepo je gledati ga kada hoda ili se mauje ili neto,
ali uopte nije bio onakav kako je D.B. opisao Hamleta. Pre je bio kao neki
prokleti general, umesto neki tuan, izmuen tip. Najbolje u celom filmu
bilo je kada Ofelijin brat - onaj to na kraju vodi dvoboj sa Hamletom odlazi na put, a otac mu deli gomilu saveta. Dok mu otac tako deli savete,
Ofelija se kao ludira sa bratom, vadi njegov bode iz korica i zadirkuje ga,
dok se on kao trudi da izgleda zainteresovan za pridike svoga oca. To je bilo
lepo. Ba mi se dopalo. Ali retko se vide takve stvari. Jedino to se Febi
dopalo bilo je kada Hamlet tape svog psa po glavi. To joj je bilo komino i
lepo, a i bilo je. Morau da proitam tu dramu. Problem je sa mnom to te
stvari moram uvek sam da proitam. Kad to neko glumi, jedva ga i sluam.
Stalno brinem da li e ve u sledeem trenutku uraditi neto lano i
izvetaeno.
Kad sam kupio karte za tu predstavu s Lantovima, uzeo sam taksi do
parka. Mogao sam da odem podzemnom ili neim, jer sam malo utanjio s
kintom, ali hteo sam da se to pre sklonim sa prokletog Brodveja.
U parku je bilo bezvezno. Nije bilo mnogo hladno, ali sunce se jo nije
probilo i inilo se da u parku nema nieg osim pasjeg izmeta, starakih
ispljuvaka i opuaka od cigara, a sve su klupe izgledale vlane za sedenje.
To je ba deprimiralo i, s vremena na vreme, bez ikakvog razloga, ovek bi

se najeio u hodu. Ni najmanje nije izgledalo da e uskoro Boi. Nije izgledalo da e bilo ta uskoro da bude. Ali svejedno sam produio do Mala, jer
Feba obino ide tamo kada je u parku. Ona voli da se rolua kod podijuma
za orkestar. udna stvar. To je isto mesto na kojem sam i ja voleo da se
roluam kao dete.
Meutim, kad sam stigao tamo, nisam je video nigde u blizini. Bilo je
neke dece na roluama, a dva klinca su igrala badminton s mekanom loptom,
ali Febe nije bilo. Video sam, ipak, jednu devojicu njenih godina kako sedi
sasvim sama na klupi i pritee rolue. Pomislio sam da moda poznaje Febu
i da bi mogla da mi kae gde je ili neto, pa sam priao, seo pored nje i pitao
je: "Da ne poznaje sluajno Febu Kolfild?"
"Koga?" rekla je. Na sebi je imala farmerke i jedno dvadeset dempera.
Videlo se da ih njena majka plete ili neto, jer su bili stravino grubo
uraeni.
"Feba Kolfild. Stanuje na Sedamdeset prvoj ulici. Ide u etvrti razred,
tamo u..."
"Ti zna Febu?"
"Aha, ja sam joj brat. Zna li moda gde je?"
"Ona je u razredu gospoice Kelon, je P da?" rekla je mala.
"Ne znam. Da, mislim da jeste."
"Onda je verovatno u muzeju. Mi smo ili prole subote", rekla je.
"U koji to muzej?"
Slegla je ramenima. "Ne znam", rekla je. "Muzej".
"Znam, ali koji - onaj sa slikama ili onaj gde su Indijanci?"
"Onaj gde su Indijanci."
"Mnogo ti hvala", rekoh.
Ustao sam i poao, ali onda sam se iznenada setio da je nedelja. "Danas

je nedelja", rekao sam maloj.

Pogledala je navie u mene. "Oh. Onda nije tamo."
Muku je muila da pritegne rolue. Nije imala rukavice i ruke su joj
bile skroz crvene i hladne. Pomogao sam joj malo. Ljudi moji, godinama
nisam drao klju od rolua u ruci. Nije mi, ipak, bilo nita neobino.
Moete da mi date klju od rolua i za pedeset godina, u mrklom mraku, i
opet u znati ta je. Zahvalila mi je i sve kad sam joj pritegao rolue. Bila je
veoma dobra, utiva devojica. Isuse, volim kad je neko dete tako dobro i
utivo kad mu pritegne rolue ili neto. Deca su uglavnom takva.
Najozbiljnije. Pitao sam je nije li moda raspoloena da popije sa mnom
vruu okoladu ili neto, ali rekla je ne, hvala. Rekla je kako mora da se
nae sa drugaricom. Devojice uvek moraju da se nau s nekom drugaricom.
To me obara.
Iako je bila nedelja, pa Feba nije bila tamo sa svojim razredom, i mada
je bilo tako vlano i odvratno napolju, proao sam peice kroz itav park, sve
do Prirodnjakog muzeja. Znao sam da je to muzej na koji je mislila ona
mala s kljuem od rolua. Znao sam ceo taj muzej kao sopstveni dep. Feba
je ila u istu kolu u koju sam ja iao kao dete, i stalno smo visili tamo. Imali
smo tu uiteljicu, gicu Ejgltinger, koja nas je vodila gotovo svake boje
subote. Ponekad smo gledali ivotinje, a ponekad one stvari koje su pravili
Indijanci, u stara vremena. Lonce i korpe od prua i druge stvari u tom stilu.
Uvek me obuzme neka srea kad se toga setim. ak i sad. Seam se da smo,
kad odgledamo sve te indijanske stvari, obino ili da gledamo neki film u
onoj velikoj sali. Kolumba. Uvek su prikazivali kako Kolumbo otkriva
Ameriku, grdno se muei da nagovori starog Ferdinanda i Izabelu da mu
pozajme novac s kojim bi kupio brodove, i kako onda mornari diu protiv
njega pobunu i sve. Nikome nije bilo preterano stalo do starog Kolumba, ali
uvek si imao dosta bombona i vaka i svaega, a u toj sali je tako lepo
mirisalo. Uvek je mirisalo kao da napolju pada kia, ak i kad nije padala, i
bio si u jedinom lepom, suvom i toplom mestu na itavom svetu. Voleo sam
taj prokleti muzej. Seam se da je moralo da se proe kroz Indijansku odaju
kako bi se stiglo do te sale. Bila je to duga, veoma duga prostorija i trebalo
je samo da se apue kad se prolazi kroz nju. Uiteljica je ila prva, a za
njom je iao razred. Ilo se po dvoje, i svakoje imao svog para. Moj par je
najee bila jedna devojica koja se zvala Gertruda Levin. Uvek je htela da
se drimo za ruke, a ruka joj je veito bila lepljiva ili znojava ili neto. Pod
je bio od mermera i, ako bi imao neke klikere u ruci i ispustio ih, odskakali

bi kao ludi po itavom podu i napravili stravinu buku, pa bi uiteljica

zaustavljala razred i vraala se da vidi ta se, kog avola, deava. Ali nikad
se nije ljutila, ta gica Ejgltinger. Onda se prolazilo pored onog dugakog,
dugakog indijanskog ratnikog kanua, dugakog kao tri prokleta 'kadilaka',
s jedno dvadeset Indijanaca u njemu. Neki od njih su veslali, a neki samo
stajali, surovog izgleda, i svima su lica bila iarana ratnikim bojama. U
zadnjem delu kanua bio je neki sablastan tip, s maskom na licu. To je bio
vra. Uvek me hvatala jeza od njega, ali svejedno sam ga voleo. Ako biste u
prolazu dodirnuli neko veslo ili neto, neki od uvara bi vam rekao:
"Nemojte nita da dirate, deco", ali uvek bi to rekao ljubaznim glasom, ne
kao prokleti pandur ili neko. Zatim se prolazilo pored one velike staklene
vitrine u kojoj Indijanci trljaju drvo o drvo da naprave vatru, dok jedna
Indijanka veze neki pokriva. Indijanka koja veze taj pokriva bila je kao
pognuta nad njim i mogle su da joj se vide grudi. Svi smo je uvek kriom
zagledali, ak i devojice, jer su bile jo samo deca i nisu imale nita vee
grudi od nas deaka. A onda, pred samim ulazom u veliku salu, prolazilo se
pored onog Eskima. Sedeo je nad rupom u tom zaleenom jezeru i pecao
kroz nju. Pored same rupe leale su neke dve ribe koje je ve ulovio. Ljudi
moji, taj muzej je bio pun staklenih vitrina. Bilo ih je ak i vie, gore na
spratu, s jelenima koji unutra piju vodu iz barica i pticama koje lete na jug
da prezime. One najblie ptice bile su punjene i okaene na icama, a one
pozadi samo naslikane na zidu, ali sve su izgledale kao da stvarno lete na jug
i, ako biste sagli glavu i pogledali ih naopake, izgledale su kao da jo vie
ure da odlete na jug. Najbolje u tom muzeju bilo je, ipak, to je sve uvek
ostajalo na istom mestu. Nita se nije kretalo. Mogao si da ode sto hiljada
puta tamo, a onaj Eskim bi i dalje tek upecao one dve ribe, ptice bi i dalje
letele ka jugu, jeleni bi i dalje pili vodu iz onih barica, lepih rogova i lepih
tankih nogu, a ona Indijanka golih grudi i dalje bi vezla isti pokriva. Nita
se ne bi promenilo. Jedino to bi se promenilo bili ste vi. Nije da biste bili
mnogo stariji ili neto. Nije ba to, u sutini. Jednostavno biste bili drukiji,
to je sve. Bili biste, recimo, u kaputu. Ili bi devojica koja vam je poslednji
put bila par dobila arlah, pa biste imali novog para. Ili bi razred vodila neka
zamena umesto gice Ejgltinger. Ili biste prethodno uli kako se otac i majka
uasno svaaju u kupatilu. Ili biste samo proli pored jedne od onih lokvi na
ulici, po kojima se ire benzinske duge. Mislim, bili biste na neki nain
drukiji - ne umem da objasnim na ta mislim. A ak i kad bih umeo, nisam
siguran da bih bio raspoloen za to.
Dok sam tako iao, izvadio sam onu staru lovaku kapu iz depa i
stavio je na glavu. Znao sam da neu sresti nikoga ko me poznaje, a bilo je i

prilino vlano napolju. Samo sam hodao i hodao i stalno mislio kako Feba
ide u taj muzej subotom, kao i ja nekad. Mislio sam kako ona gleda iste one
stvari koje sam i ja gledao, i kako e ona biti drukija svaki put kad ih
ponovo vidi. Nije da me deprimiralo dok sam mislio o tome, ali nisam ba
skakao od radosti. Neke stvari treba da ostanu takve kakve jesu. Lepo bi bilo
kad biste mogli da ih strpate u jednu od tih velikih staklenih vitrina i
jednostavno ih ostavite tamo. Znam da je to nemogue, ali je svejedno teta.
Sve u svemu, to je ono o emu sam razmiljao dok sam tako iao.
Prolazio sam pored jednog vrtia i zastao, posmatrajui dvoje vrlo male
dece na klackalici. Jedno od njih bilo je onako debeljukasto, pa sam stavio
ruku na kraj gde je sedelo ono drugo dete, da kao napravim ravnoteu, ali
lepo se videlo da im smetam, pa sam ih ostavio na miru.
Onda se neto udno desilo. Kad sam doao do muzeja, najednom mi se
nije ulazilo u njega, ni za milion dolara. Jednostavno me nita nije vuklo
unutra - a prepeaio sam itav prokleti park, jedva ekajui da stignem
tamo i sve. Da je Feba bila unutra, verovatno bih uao, ali nije. I tako, samo
sam uzeo taksi ispred muzeja i odvezao se do Biltmora. Uopte mi se nije
ilo. Ali imao sam taj prokleti sudar sa Sali.

17

Bilo je jo suvie rano kad sam stigao tamo, pa sam samo seo na jednu
od onih konih sofa, odmah ispod sata u foajeu, i posmatrao devojke. U
mnogim kolama raspust je ve poeo i bilo je mali milion devojaka koje su
sedele i stajale naokolo, ekajui da se pojave njihovi mladii. Devojke sa
prekrtenim nogama, devojke sa neprekrtenim nogama, devojke sa
nevienim nogama, devojke sa nikakvim nogama, devojke koje su privlano
izgledale, devojke koje su izgledale kao da bi, kad ih upozna, bile prave
vetice. Bio je to zaista lep prizor, ako znate na ta mislim. Istovremeno je
nekako i deprimirao, jer se ovek stalno pitao ta e se kog avola desiti sa
svim tim devojkama. Kad izau iz kole i koleda, mislim. Moglo se
pretpostaviti da e veina njih verovatno da se poudaje za neke mamlaze. Za
likove koji veito priaju koliko milja prelazi njihov prokleti auto sa

galonom benzina. Likove koji se ljute i besne kao deca kad ih pobedi u
golfu ili ak u nekoj glupavoj igri kao to je ping-pong. Likove koji su
jednostavno bezlini. Likove koji nikad ne itaju knjige. Likove koji su
uasno dosadni - ali tu bi trebalo da budem oprezan. Mislim, kad kaem za
neke ljude da su dosadni. Ne shvatam ba takve likove. Ozbiljno. Kad sam
bio u Elkton Hilsu, jedno dva meseca sam delio sobu s nekim Harisom
Meklinom. Bio je vrlo inteligentan i sve, ali je bio jedan od najveih davea
koje sam ikad upoznao. Imao je neki izrazito hrapav glas i bukvalno nikada
nije prestajao da govori. Nikada nije prestajao da govori i, to je najgore,
nikada nije govorio neto to si hteo da uje. Ali umeo je jednu stvar. Taj
skot je zvidao najbolje na svetu. Nametao bi krevet ili kaio stvari u plakar
- veito je neto kaio u plakar, to me izluivalo - i usput zvidao, ako nije
neto priao tim hrapavim glasom. Umeo je da zvidi ak i klasine stvari,
ali najee je zvidao dez. Pokupio bi neto vrlo dezino, kao "Bluz
limenog krova" i zvidao tako lepo i lako - ba dok bi kaio stvari u plakar da je to bukvalno obaralo oveka. Naravno, nikad mu nisam rekao kako
mislim da fenomenalno zvidi. Mislim, ne moe tek tako da prie nekom i
kae mu: "Ti fenomenalno zvidi". Ali delio sam sobu moda puna dva
meseca s njim, iako me toliko guio da sam ve bio na ivici ludila, samo zato
to je tako fenomenalno zvidao, najbolje od svih koje sam ikad uo. Zato ne
znam ta da mislim o dosadnim likovima. Moda oveku i ne treba da bude
preterano krivo kad vidi kako se neka izuzetna devojka udaje za tako nekog.
Oni, veinom, nikome ne ine naao, a moda svi u potaji fenomenalno
zvide ili neto. Ko bi to, doavola, znao? Ja ne.
Najzad sam ugledao Sali kako se penje uz stepenice, pa sam joj poao u
susret. Nevieno je izgledala. Najozbiljnije. Bila je u nekom crnom kaputu, s
nekom kao crnom beretkom na glavi. Gotovo nikad nije nosila eir ili neto,
ali ta beretka je mnogo lepo izgledala. Najudnije u svemu tome bilo je to
mi je dolo da se oenim njom istog trenutka kad sam je ugledao. Ja sam lud.
Nije mi se ak ni sviala toliko, pa ipak mi se iznenada uinilo da sam
zaljubljen u nju i da bih se oenio njom. Stvarno sam lud, kunem se.
"Holdene!" rekla je. "Ba divno to te vidim! Prola je itava venost"
Imala je neki jak, prodoran glas, koji te dovodio u nepriliku kad god izae s
njom. To je jo i moglo da joj proe - jer je bila tako prokleto zgodna - ali
uvek me nerviralo.
"I meni je drago to tebe vidim", rekoh. Tako sam stvarno i mislio.

"Kako si, inae?"

"Apsolutno arobno. Jesam li zakasnila?"
Rekao sam joj da nije, ali kasnila je oko deset minuta, u sutini. Bilo mi
je, uostalom, svejedno. Sve one glupe karikature koje tampaju po
asopisima i svuda, gde tipovi besne po ulinim okovima zato to im
devojke kasne - sve su to nebuloze. Ako devojka lepo izgleda kada dolazi na
sudar, koga je briga to kasni? Nikoga. "Bolje da pourimo", rekoh.
"Predstava poinje u dvadeset do tri." Poli smo niz stepenice prema taksi
stanici.
"ta emo gledati?" rekla je.
"Ne znam. Lantove. Samo sam za to naao karte."
"Lantove! O, pa to je arobno!"
Rekao sam vam da e da zabalavi kada uje za Lantove.
Povatali smo se malo u taksiju, na putu do pozorita. Prvo nije htela, jer
je bila nakarminisana i sve, ali nastupio sam maksimalno zavodniki pa nije
imala kud. Dvaput, kad je prokleti taksi naglo prikoio, malo je falilo da
padnem sa sedita. Ti prokleti taksisti nikada ne gledaju kuda voze, kunem
se. A onda, tek da vam predstavim koliko sam lud, kad smo izlazili iz klina,
rekao sam joj da je volim i sve. Bila je to la, naravno, ali stvar je u tome to
sam tako i mislio kad sam joj to rekao. Lud sam. Stvarno sam lud.
"O, dragi, i ja tebe volim", rekla je. A onda je, u istom dahu, dodala:
"Obeaj mi da e da pusti kosu. Kratke frizure izlaze iz mode. A ima tako
divnu kosu."
Divnu, kad bi se zezali.
Predstava nije bila tako loa kao neke koje sam gledao. Ali svejedno je
bila glupa. Neto o petsto hiljada godina u ivotu nekog starog branog para.
Poinje kad su oboje mladi i sve, a roditelji te devojke ne ele da se ona uda
za tog mladia, ali ona se ipak udaje za njega. Onda postaju sve stariji i
stariji. Mu odlazi u rat, a ena ima brata koji je pijanac. Nisam ba mogao
da se zainteresujem za sve to. Mislim, nisam se preterano uzbuivao kad bi
neko u toj porodici umro ili neto. Svi su bili samo gomila glumaca. Mu i

ena su bili sasvim pristojan stari par - vrlo duhoviti i sve - ali nisam mogao
preterano da se zainteresujem za njih. Pre svega, stalno su pili aj ili neto,
tokom itave proklete predstave. Kad god bi se pojavili, neki batler je
postavljao pred njih aj ili ga je ena sipala nekom. I svi su neprestano
ulazili i izlazili - da ti se zavrti u glavi dok ih gleda kako stalno sedaju i
ustaju. Alfred Lant i Lin Fonten su igrali stari par i bili su veoma dobri, ali
nisu mi se mnogo dopali. Ipak, bili su drukiji, moram da priznam. Nisu se
ponaali kao obini ljudi, a nisu se ponaali ni kao glumci. Teko je to
objasniti. Ponaali su se vie kao da znaju da su neke veliine. Mislim, dobri
su bili, ali previe dobri. Kad bi jedno od njih izgovorilo svoj tekst, ono
drugo bi odmah neto reklo. To je trebalo da izgleda kao kad ljudi stvarno
razgovaraju i upadaju jedno drugom u re i sve. Problem je to su previe
liili na ljude koji razgovaraju i upadaju jedno drugom u re. Ponaali su se,
donekle, kao to stari Erni, tamo u Vilidu, svira klavir. Kada neto previe
dobro radi, onda, posle nekog vremena, ako ne pazi, postane razmetljiv.
A onda ve nisi tako dobar. Ali, sve u svemu, oni su bili jedini u predstavi Lantovi, mislim - koji su delovali kao da imaju neto u glavi. To moram da
priznam.
Posle prvog ina izali smo sa svim ostalim mamlazima da popuimo
cigaretu. Kakav je to prizor bio. U ivotu niste videli toliko foliranata, svi su
puili da im ui otpadnu i laparali o predstavi tako da svako moe da ih uje
i ukapira koliko su otroumni. Neki glupi filmski glumac stajao je pored nas
i puio. Ne znam mu ime, ali veito glumi u ratnim filmovima, tipa koji
ispadne kukavica ba kad zagusti ili neto. Bio je sa nekom zanosnom
plavuom i oboje su se trudili da budu maksimalno blazirani i sve, kao da on
pojma nema da ga ljudi gledaju. Nevieno skroman lik, nema ta. Ba me
razgalio. Sali nije mnogo priala, osim nekih izliva ushienja namenjenih
Lantovima, jer je uglavnom krivila vrat naokolo i trudila se da izgleda
armantno. Onda je, najednom, na drugoj strani foajea ugledala nekog
mamlaza kojeg je poznavala. Nekog tipa u jednom od onih tamnosivih
flanelskih odela s kariranim prslukom. Strogo u stilu ekskluzivnih koleda.
Jaka stvar. Stajao je uza zid i puio kao sumanut, delujui kao da umire od
dosade. Sali je samo ponavljala: "Taj mladi mi je odnekud poznat." Uvek je
nekog znala, kud god da ode s njom, ili je bar mislila da zna. Ponavljala je
to, sve dok me nije totalno uguila pa sam joj rekao: "to ne ode i poljubi
ga onako od srca, ako ti je poznat? Oduevie se." Naljutila se kad sam to
rekao. Na kraju, mamlaz je ipak uoio, pa je priao i pozdravio je. Trebalo je
videti kako se njih dvoje pozdravljaju. ovek bi pomislio da se dvadeset
godina nisu videli. Pomislio bi da su se kupali u istoj kadi ili neto kad su

bili deca. Stare drugarine. Muka da ti pripadne. Najsmenije u svemu tome

bilo je to su se verovatno sreli samo jednom, na nekom folirantskom uru.
Na kraju, kad su prestali da afektiraju, Sali nas je upoznala. Zvao se Dord
neto - ak se i ne seam - i studirao je u Endoveru. Jaka, nevieno jaka
stvar. Trebalo je videti tog tipa kad ga je Sali pitala kako mu se dopao
komad. Bio je od onih foliranata kojima je izgleda potreban prostor kada
odgovaraju na neije pitanje. Zakoraio je unazad i zgazio pravo na nogu
neke dame iza sebe. Verovatno joj je svaki prst polomio. Rekao je da komad
sam po sebi nije remek-delo, ali da su Lantovi, naravno, apsolutni aneli.
Aneli. Isuse. Aneli. To me dotuklo. Onda su Sali i on poeli da priaju o
masi ljudi koje su oboje poznavali. To je bio najisfoliraniji razgovor koji ste
ikad uli. Oboje su se utrkivali da se sete to vie raznih mesta, a onda bi se
setili nekog ko tamo ivi i pominjali njegovo ime. Malo je falilo da povratim
pre nego to smo se vratili u salu. Najozbiljnije. A onda, kad se zavrio i
drugi in, nastavili su svoj ubistveno dosadni razgovor. I dalje su se priseali
novih mesta i novih imena ljudi koji su tamo iveli. to je najgore, taj klipan
je govorio krajnje isfoliranim glasom, ba kao likovi iz takvih koleda,
nekim vrlo umornim, snobovskim glasom. Zvuao je ba kao neka devojka.
Ni najmanje nije oklevao da se nabacuje mojoj ribi, strvina. Na trenutak sam
pomislio da e ak i da ue u na taksi kad se predstava zavrila, jer je iao
itava dva bloka s nama, ali trebalo je da ode s gomilom nekih foliranata na
koktel ili negde. Lepo sam mogao da ih vidim kako sede u nekom baru, u
tim prokletim kariranim prslucima, i kritikuju predstave, knjige i ene tim
umornim, snobovskim glasovima. U stanju su da me dotuku, takvi likovi.
Do ulaska u taksi ve sam kao zamrzeo staru Sali, posle deset sati
sluanja tog isfoliranog endoverskog skota. Bio sam spreman da je odvedem
kui i sve - najozbiljnije - ali rekla je: "Imam arobnu ideju!" Ona je veito
imala neke arobne ideje.
"Sluaj", rekla je. "Kada treba da ide kui na veeru? Mislim, da li
strano uri ili neto? Mora li da bude kod kue u neko odreeno vreme?"
"Ja? Ne. Ni u kakvo odreeno vreme", rekao sam. Ljudi moji, nikad
vea istina nije izgovorena. "Zato?"
"Hajdemo na klizanje u Radio Siti!" Takve su uvek bile njene arobne
ideje. "Na klizanje u Radio Siti? Misli odmah?"
"Samo na sat vremena. Zar ne eli? Ako ne eli..."

"Nisam rekao da ne elim", rekoh. "Zato da ne. Ako se tebi ide."

"Stvarno tako misli? Nemoj da govori ako tako i ne misli. Mislim,
meni je sasvim svejedno, kako god ti hoe."
Svejedno, kad bi se zezali.
"Tamo mogu da se iznajme one slatke male suknjice za klizanje", rekla
je. "inet Kale je to uradila prole nedelje."
Zato je toliko navalila da ide. Htela je da vidi sebe u jednoj od tih
suknjica koje jedva pokrivaju dupence i ostalo.
I tako smo otili, pa su nam tamo dali klizaljke, a onda je Sali dobila tu
malu plavu vrcoguzu haljinicu. Stvarno je nevieno izgledala u njoj, moram
da priznam. I nemojte misliti da to nije znala. Stalno je ila ispred mene,
tako da mogu da vidim kakvo zgodno dupence ima. I jeste bilo zgodno,
priznajem.
Smeno je bilo, meutim, to smo bili najgori klizai na itavom
prokletom klizalitu. Mislim, stvarno najgori. A bilo je i mahera, nema ta.
Glenjevi stare Sali toliko su se povijali, sve dok bukvalno nisu polegli po
ledu. Ne samo to su stravino glupo izgledali, ve su verovatno i stravino
boleli. Znam da su moji boleli. Ubijali su me. Mora da smo arobno
izgledali. A da bude jo gore, bilo je bar nekoliko stotina pacijenata koji nisu
imali druga posla osim da stoje naokolo i gledaju svo to lomatanje.
"Hoe da sednemo malo unutra i popijemo neko pie ili neto?" najzad
sam joj rekao.
"To je najdivnija ideja koju si danas smislio", rekla je. Bukvalno je
izdisala. Bilo je brutalno. Stvarno mi je bilo ao.
Skinuli smo proklete klizaljke i uli u taj bar gde si mogao da uzme
pie i posmatra klizae, sedei samo u arapama. im smo seli, Sali je
skinula rukavice, a ja joj dao cigaretu. Nije presreno izgledala. Priao je
kelner pa sam naruio koka-kolu za nju - jer nije pila - a viski sa sodom za
sebe, ali skot je odbio da mi ga donese, pa sam i ja uzeo koka-kolu. Onda
sam kao poeo da palim ibice. Radim to prilino esto kad sam u
odreenom raspoloenju. Pustim ih kao da gore dokle god mogu da ih

drim, a onda ih bacam u pepeljaru. Neka nervozna navika, ta li.

Najednom, Sali je rekla: "Sluaj. Moram da znam. Dolazi li ili ne
dolazi da mi pomogne da okitim jelku za Boi? Moram da znam." Jo je
bila nadrndana zbog svojih glenjeva na klizanju i svega.
"Pisao sam ti da hou. Pitala si me to ve dvadeset puta. Naravno da
hou."
"Mislim, moram da znam", rekla je. Poela je da gleda naokolo po
itavoj prokletoj prostoriji.
Iznenada sam prestao da palim ibice i kao nagnuo se ka njoj preko
stola. Motalo mi sve i svata po glavi. "Ej, Sali", rekoh.
"ta?" rekla je. Gledala je neku devojku na drugoj strani prostorije.
"Da li se ikad zasiti svega?" rekoh. "Mislim, da li si se ikad uplaila da
e sve da ode doavola ako ne preduzme neto? Mislim, voli li ti kolu i
sve te stvari?"
"Uasno je dosadna."
"Mislim, da li je mrzi? Znam da je uasno dosadna, ali da li je mrzi,
to sam mislio."
"Pa sad, nije ba da je mrzim. Ti veito mora da neto..."
"E pa ja je mrzim. Ljudi moji, kako je mrzim", rekoh. "Ali nije samo
to. Nego sve. Mrzim ivot u Njujorku i sve. Taksije i autobuse sa Medison
avenije, s vozaima koji se veito deru da je izlaz na zadnja vrata, i
upoznavanja s nekim folirantima koji za Lantove kau da su aneli, i vonje
gore-dole liftovima kada samo eli da si napolju, i tipove koji ti stalno
uzimaju meru za pantalone kod 'Bruksa', i ljude koji veito..."
"Ne vii, molim te", rekla je Sali.
to je zaista bilo smeno, jer uopte nisam vikao.
"Uzmi samo kola", rekoh. Rekao sam to veoma tihim glasom. "Uzmi
veinu ljudi, ludi su za kolima. Pate se ako ih malo ogrebu negde i veito

priaju o tome koliko milja prelaze s galonom benzina, i im nabave nova

kola, ve misle kako da ih zamene za neka jo novija. Ja ne volim ak ni
stara kola. Mislim, uopte me ne interesuju. Radije bih imao nekog konja.
Konj je bar human. Konja bar moe..."
"Ne znam o emu ti uopte govori", rekla je Sali. "Samo skae s
jedne..."
"Zna ta?" rekoh. "Ti si verovatno jedini razlog to sam sada u
Njujorku. Da ti nisi ovde, verovatno bih bio negde bestraga daleko. Negde u
umama ili ne znam gde. Ti si bukvalno jedini razlog to sam ovde."
"Sladak si", rekla je. Ali videlo se kako bi volela da promenim prokletu
temu.
"Trebalo bi da ode u neku muku kolu. Probaj jednom", rekoh.
"Prepune su licemera i samo ui ne bi li nauio da bude dovoljno bistar
kako bi jednog lepog dana bio u stanju da kupi prokleti 'kadilak', i stalno
mora da se pravi kako ti je teko ako je ragbi-tim izgubio, i po ceo dan
pria samo o devojkama, piu i seksu, i svi su izdeljeni u te odvratne male
klike. Likovi koji igraju koarku dre se za sebe, katolici se dre za sebe,
prokleti intelektualci se dre za sebe, likovi koji igraju brid dre se za sebe.
ak se i likovi koji pripadaju prokletom klubu Knjige meseca dre za sebe.
Ako pokua da vodi neki iole inteligentan ray..."
"Sluaj sad", rekla je Sali. "Mnogim mladiima kola prua mnogo vie
od toga."
"Slaem se! Slaem se da im prua, nekima od njih! Ali to je sve to
meni prua. Shvata li? U tome je poenta. Ba u tome je prokleta poenta",
rekoh. "Meni teko da se bilo ta prua. U loem sam stanju. U oajnom sam
stanju."
"Vidi se."
A onda, najednom, sinula mi je ideja.
"Sluaj", rekoh. "Evo ta sam smislio. Da li bi volela da ode bestraga
odavde? Evo ta sam smislio. Znam jednog tipa u Grini Vilidu od koga
moemo da uzmemo auto na nekoliko nedelja. Ili smo u istu kolu i jo mi
duguje deset dolara. ta bismo mogli da uradimo - da se sutra ujutro

odvezemo gore do Masausetsa i Vermonta i svuda naokolo, zna. Tamo

gore je uasno lepo. Najozbiljnije." Poeo sam stravino da se uzbuujem,
to sam vie mislio o tome, i pruio sam kao ruku i uhvatio Sali za ruku.
Kakva sam budala bio. "Bez zezanja", rekoh. "Imam oko sto osamdeset
dolara u banci. Mogu da ih podignem kad ujutro otvore, a onda mogu da
odem po taj auto. Bez zezanja. Smestiemo se u neki bungalov tamo u
nekom kampu ili negde, dok nam traju pare. A onda, kad nam nestane para,
mogu da naem neki posao, pa bismo mogli da ivimo uz neki potok ili
negde, a kasnije bismo mogli da se venamo ili neto. Zimi bih mogao da
nacepam koliko god nam treba drva i svega. Fantastino bi nam bilo, kunem
se! ta kae na to? Hajde, reci! ta kae na to? Hoe li da poe sa
mnom? Molim te!"
"Ne moe tek tako da uradi takvu stvar", rekla je Sali, kao da se
uasno iznervirala.
"Zato? Zato, doavola, ne moe?"
"Nemoj da urla na mene, molim te", rekla je. to je bila glupost, jer
uopte nisam urlao.
"Zato ne moe? Zato?"
"Zato to ne moe, i gotovo. Pre svega, oboje smo bukvalno jo deca. I
da li ti je ikad palo na pamet ta bi radio ako ne bi naao posao kad ti nestane
novca? Umrli bismo od gladi. itava stvar je takva fantazija da nije ak ni..."
"Nije fantazija. Nai u posao. Ne brini za to. Nemoj da brine za to. U
emu je stvar? Zar ne eli da ide sa mnom? Reci ako ne eli."
"Nije to. Uopte nije to", rekla je Sali. Poinjao sam ve da je mrzim,
ta li. "Imaemo koliko god hoe vremena za takve stvari - za sve te stvari.
Mislim, kad zavri koled, i ako se venamo i sve. Bie bezbroj arobnih
mesta kuda moe da se ode. Ti si samo..."
"Ne, nee biti. Uopte nee biti bezbroj mesta kuda moe da se ode.
Sve e biti potpuno drukije", rekoh. Ponovo sam postajao uasno potiten.
"ta?" rekla je. "Ne ujem te. Prvo urla na mene, a onda..."
"Rekao sam ne, nee biti arobnih mesta kuda moe da se ode kad

zavrim koled i sve. Aktiviraj malo ui. Sve e biti totalno drukije.
Moraemo da se sputamo liftovima, sa koferima i ostalim glupostima.
Moraemo da telefoniramo svima ivima i da se ispozdravljamo s njima i
aljemo im razglednice iz hotela i sve. A ja u raditi u nekoj kancelariji,
pravicu gomilu para i voziu se na posao taksijem i autobusima s Me-dison
avenije i ita'u novine i redovno u igrati brid i odlaziu u bioskop i
gledau masu glupih dokumentaraca i najava za budue filmove i urnale.
urnale. Isuse svemogui. Uvek neka glupa konjska trka, i neka dama koja
razbija flau o brod, i neki impanza u pantalonama koji vozi prokleti bicikl.
Uopte nee biti isto. Ti uopte ne shvata na ta mislim."
"Moda i ne shvatam! Moda ni ti ne shvata", rekla je Sali. Oboje smo
do tada ve zamrzeli jedno drugo. Videlo se da nema nikakvog smisla
pokuavati da vodi neki inteligentan razgovor. Bilo mi je stravino krivo
to sam uopte zapoeo sve to.
"Hajde, idemo odavde", rekoh. "Dosadna si kao stenica, ako ba hoe
da zna."
Ljudi moji, kako je pogodilo kad sam to rekao. Znam da to nije trebalo
da kaem, i verovamo joj ne bih ni rekao da me nije toliko deprimirala.
Obino nikad ne govorim tako grube stvari devojkama. Ljudi moji, kako je
to pogodilo. Izvinjavao sam se kao sumanut, ali nije prihvatala moja
izvinjenja. ak je i plakala. to me malo uplailo, jer sam se pribojavao da
e da ode kui i kae svome ocu kako sam joj rekao da je dosadna kao
stenica. Njen otac je bio jedan od onih velikih utljivih skotova, a ionako
nije bio preterano lud za mnom. Jednom joj je rekao da previe galamim.
"Najozbiljnije. ao mi je", govorio sam joj.
"ao ti je. Tebi je ao. To je jako smeno", rekla je. I dalje je kao
plakala, i najednom mi je zaista bilo nekako ao to sam to rekao.
"Hajde, otpratiu te kui. Ozbiljno."
"Mogu i sama da odem kui, hvala ti. Ako misli da bih tebi dozvolila
da me prati kui, onda si stvarno lud. Nijedan mladi mi nikad u ivotu nije
rekao tako neto."
itava je stvar, na neki nain, bila pomalo komina, kad se bolje
razmisli, pa sam najednom uradio neto to nije trebalo. Nasmejao sam se. A

ja se smejem ba onako glasno, nekim glupavim smehom. Mislim, kad bih

nekim sluajem sedeo iza sebe u bioskopu ili negde, verovamo bih se
nagnuo napred i rekao sebi da umuknem ve jednom. To ju je izludelo vie
nego ita.
Muvao sam se jo neko vreme oko nje, izvinjavajui se i pokuavajui
da je navedem da mi oprosti, ali nije htela. Samo mi je govorila da odem i
ostavim je na miru. to sam na kraju i uradio. Otiao sam u garderobu, uzeo
cipele i ostalo i otiao bez nje. To nije trebalo da uradim, ali sam do tada bio
ve prokleto sit svega.
Ako ba hoete da znate, ne znam ak ni zato sam pokrenuo itavu tu
stvar s njom. Mislim, to da odemo negde, u Masausets i Vermont i sve.
Verovamo je ne bih ni vodio, ak i da je htela da poe sa mnom. Ona
stvarno nije bila neko s kim bi trebalo otii. Meutim, najstranije u svemu
tome bilo je to sam ozbiljno mislio kad sam je pitao. To je ono najstranije.
Stvarno sam lud, kunem se.

18

Kad sam otiao s klizalita, osetio sam kao glad pa sam - uao u neki
dragstor i uzeo sendvi sa ementalerom i laktomalt, a onda otiao u
telefonsku govornicu. Neto sam mislio da moda ponovo okrenem Dejn i
vidim da li je stigla kui. Mislim, imao sam pred sobom itavo slobodno
vee, pa sam hteo da je zovnem i, ako je stigla, povedem je negde da igramo
ili neto. Nikada nisam igrao s njom, za sve vreme otkako je znam. Ali video
sam jednom kako igra, i to veoma dobro, inilo se. To je bilo u klubu, na
proslavi etvrtog jula. Tada je jo nisam tako dobro znao, pa nisam hteo da
joj se nabacujem, jer nije bila sama. Bila je s nekim jezivim tipom, Alom
Pajkom, koji je iao u outi. Nisam ga ba poznavao, ali znam da se veito
muvao oko bazena. Nosio je one bele kupae gae od lasteksa i uvek je
skakao s najvie skakaonice. Po ceo dan je skakao jedan isti bedni polusalto.
To je bio jedini skok koji je znao, ali on je mislio da je glavni dasa na tom
bazenu. Gomila miia, a nigde mozga. Sve u svemu, eto s kim je Dejn
izala te veeri. Nisam to mogao da shvatim. Kunem se da nisam. Kad smo

poeli da se viamo, pitao sam je kako je mogla da izlazi s takvim

naduvenkom. Dejn je rekla da on nije naduvenko. Rekla je da pati od
kompleksa nie vrednosti. Drala se kao da ga saaljeva ili neto, i uopte se
nije pretvarala. Tako je i mislila. To je udna stvar kod devojaka. Kad god
pomene nekog tipa koji je neopozivi kreten - vrlo bezlian ili krajnje
uobraen i sve - i pomene ga nekoj devojci, ona e ti rei kako taj pati od
kompleksa nie vrednosti. Moda i pati, ali to ga, po mom miljenju, ne
spreava da bude kreten. Devojke. Nikad ne zna ta e da izmisle. Jednom
sam sredio da drugarica jedne devojke koju sam znao, Roberte Vol, izae s
jednim mojim drugom. Zvao se Bob Robinson i stvarno je patio od
kompleksa nie vrednosti. Lepo se videlo da se uasno stidi svojih roditelja i
sve, jer su govorili "e doemo", "e idemo" i takve stvari, a nisu bili neki
bogatai. Ali nije bio kreten ili neto. Bio je mnogo dobar lik. Meutim,
uopte se nije dopao toj drugarici Roberte Vol. Rekla je Roberti da je
preterano uobraen - a zakljuila je da je uobraen zato to joj je sluajno
pomenuo da je ef debatnog kluba. Tako sitna stvar i ona odmah zakljui da
je uobraen! U tome je problem s devojkama - ako im se neki mladi svia,
bez obzira koliki je kreten, one e uvek rei kako pati od kompleksa nie
vrednosti, a ako im se ne svia, bez obzira koliko je dobar lik ili koliko pati
od kompleksa nie vrednosti, one e rei da je uobraen. ak i pametne
devojke to rade.
Sve u svemu, ponovo sam okrenuo Dejn, ali niko se nije javio pa sam
okaio slualicu. Onda sam morao da prelistam moj imenik, da vidim ko bi,
doavola, mogao da mi pravi drutvo te veeri. Problem je to u mom
imeniku ima samo oko troje ljudi. Dejn, i taj ovek, g. Antolini, koji je bio
moj nastavnik u Elkton Hilsu, i broj kancelarije moga oca. Stalno
zaboravljam da upiem ljude u imenik. ta sam na kraju uradio -okrenuo
sam starog Karla Ljusa. On je maturirao u Hutonu kad sam ja ve otiao
odatle. Bio je jedno tri godine stariji od mene i nisam ga ba preterano voleo,
ali bio je od onih krajnje intelektualnih likova - imao je najvei koeficijent
inteligencije u Hutonu - pa sam mislio da bi moda hteo da veeramo negde
zajedno i odvojimo neki malo intelektualniji razgovor. Ponekad je stvarno
umeo da ti otvori oi. I tako sam ga okrenuo. Sada je bio student na
Kolumbiji, ali iveo je u ezdeset petoj ulici i znao sam da je kod kue. Kad
se javio, rekao je da ne moe na veeru, ali da bismo mogli da se naemo u
deset sati i popijemo neto u Viker-baru, u Pedeset etvrtoj ulici. Mislim da
je bio poprilino iznenaen to sam se javio. Jednom sam ga nazvao
debelguzim folirantom.

Ostalo mi je jo dosta vremena da ubijem do deset sati, i ta sam uradio

- otiao sam u bioskop, u Radio-Siti. To je verovatno bilo najgore to sam
mogao da uinim, ali bilo je blizu, a nije mi nita drugo palo na pamet.
Uao sam kad je prokleta revija ve bila u toku. Igraice su dizale noge
do plafona, kao uvek kad sve stoje u nizu, drei jedna drugu oko struka.
Publika je tapala kao sumanuta, a neki tip iza mene samo je ponavljao
svojoj eni: "Zna li ta je to? To je preciznost." Taj me dotukao. A onda je,
posle njih, izaao tip u smokingu i roluama i poeo da krui naokolo po
sceni i provlai se ispod gomile malih stolova, priajui usput viceve.
Stvarno je dobro vozio i sve, ali nisam mogao preterano da uivam u tome
jer sam ga stalno zamiljao kako veba da bude lik koji se vozi na roluama
po sceni. Izgledalo je tako glupo. Pretpostavljam da nisam bio raspoloen
kako treba. Zatim je, posle njega, dola na red ona boina taka koju izvode
svake godine u Radio Sitiju. Svi oni aneli to izlaze iz loa i sa svih strana,
tipovi koji nose raspea i te stvari svuda naokolo, i svi oni - hiljade njih kao ludi pevaju "Priite svi verni". Jaka stvar. To bi trebalo da bude
religiozno do bola i bogzna kako lepo i sve, ali stvarno ne vidim ta je
religiozno ili lepo u gomili glumaca koji nose raspea po itavoj sceni. Kad
su bili gotovi i poeli da se vraaju iza kulisa, videlo se kako jedva ekaju da
zapale cigaretu ili neto. Gledao sam to i prethodne godine, sa starom Sali
Hejs, i ona je samo ponavljala kako je to arobno, kostimi i sve. Rekao sam
joj da bi Isus verovatno povratio da je mogao da ih vidi - sve te cirkuske
kostime i ostalo. Sali je rekla da sam bogohulni ateista. Verovatno i jesam.
Ono to bi se Isusu stvarno dopalo je lik koji u orkestru lupa u timpane.
Gledao sam ga jo od svoje osme godine. Moj brat Eli i ja, kad smo ili s
roditeljima tamo, naputali smo svoja mesta i odlazili skroz dole do bine da
ga gledamo. On je najbolji bubnjar koga sam ikad video. U toku itave revije
samo mu se nekoliko puta prui prilika da zalupa po tim ogromnim
timpanima, ali nikada ne izgleda kao da mu je dosadno dok eka svoj red. A
kad zalupa po njima, radi to tako lepo i neno, s nekim nervoznim izrazom
na licu. Kad smo jednom otili sa ocem u Vaington, Eli mu je poslao
razglednicu, ali kladim se da je nikad nije dobio. Nismo bili sasvim sigurni
kako da je adresiramo.
Kad se boina taka zavrila, poeo je prokleti film. Toliko je bio
debilan da nisam mogao da odvojim pogled s platna. Bio je o nekom
Englezu - zvao se Alek neto - koji je bio u ratu i onda je u bolnici izgubio
pamenje i sve. On izae iz te bolnice sa tapom i opa na sve strane, po
itavom Londonu, ne znajui ko je. On je u stvari vojvoda, ali pojma nema o

tome. Zatim, pri ulasku u autobus, on upozna tu dobru, srdanu, iskrenu

devojku. Njoj odleti prokleti eir i on ga hvata, a onda se popnu u gornji
deo autobusa, sedmi i ponu da priaju o arlsu Dikensu. On je i njen i
njegov najomiljeniji pisac. Oboje nose po primerak Olivera Tvista. Stvarno
mi je dolo da povratim. Sve u svemu, oni se odmah zaljube jedno u drugo,
zato to su oboje tako ludi za Dikensom, i on joj pomae u izdavakom
poslu. Ona je izdava, ta devojka. Ali ne ide joj najbolje jer njen brat pije i
troi sav novac. On je neki vrlo ogoren lik, taj njen brat, jer je bio lekar u
ratu i sad ne moe vie da operie zato to je pogubio ivce, pa samo pije po
ceo dan, ali prilino je duhovit i sve. I tako, stari Alek pie knjigu, a devojka
je objavi i onda zarade brdo para. Ba kad spremaju da se uzmu, pojavi se ta
druga devojka, Mara. Stara Mara je bila Alekova verenica pre nego to je
izgubio pamenje, i ona ga prepozna dok on u knjiari potpisuje svoje
knjige. Mara kae starom Aleku da je on u stvari vojvoda, ali on joj ne
veruje i odbije da ode s njom i poseti svoju majku. Majka mu je potpuno
slepa. Ali druga devojka, ona srdana, natera ga da ode. Ona je vrlo
plemenita i sve. I tako on ode. Meutim, pamenje mu se i dalje ne vrati, ak
ni kad njegova velika doga skoi na njega, ili kad mu majka pree prstima
preko lica i donese mu plianog medvedia s kojim se balavio kad je bio mali. Ali onda, jednog dana, neka deca igraju kriket na travnjaku i pogode ga
lopticom u glavu. Istog trenutka vrati mu se prokleto pamenje i on ue u
kuu i izljubi majku u elo i sve. Onda ponovo pone da ivi kao pravi
vojvoda i potpuno zaboravi onu srdanu devojku to izdaje knjige. Priao
bih vam ostatak filma, ali bojim se da ne povratim. Nije da bih vam pokvario
doivljaj ili neto. Nema tu ta da se pokvari, Isuse. Sve u svemu, zavrava
se tako to se Alek i ona srdana devojka venaju, a brat pijanac sredi ivce i
operie Alekovu majku tako da ona progleda, a onda se taj pijani brat i stara
Mara uzmu. Na kraju svi sede za dugakim sveanim stolom i padaju od
smeha, jer se ona velika doga pojavi sa gomilom tenadi. Svi su valjda
mislili da je ona mujak, ta li. Sve to mogu da kaem je - nemojte da
gledate taj film ako neete da se ispovraate od glave do pete.
Ono to me dotuklo bila je neka dama to je sedela do mene, koja je
plakala tokom itavog prokletog filma. to je laniji bio, vie je plakala.
Pomislili biste da je plakala zato to ima stravino meko srce ili neto, ali ja
sam sedeo odmah do nje i znam da nije tako. S njom je bio taj mali koji je
umirao od dosade i hteo da ide u toalet, ali ona nije htela da ga odvede.
Samo mu je ponavljala da sedi mirno i pristojno se ponaa. Imala je meko
srce kao prokleti kurjak. Uzmite tako nekog ko je u stanju oi da pogubi od
plakanja nad gomilom lanih gluposti u filmovima - u devet od deset slu-

ajeva to su prave skotine u srcu. Najozbiljnije.

Kad se film zavrio, polako sam krenuo prema Viker-baru, gde je
trebalo da se naem sa starim Karlom Ljusom i, dok sam tako hodao,
razmiljao sam kao o ratu i svemu tome. Ti ratni filmovi uvek tako deluju na
mene. Mislim da ne bih podneo kad bih morao u rat. Ozbiljno. Ne bi bilo
tako loe kad bi te samo izveli napolje i streljali te ili neto, ali problem je
to mora tako prokleto dugo da ostane u vojsci. U tome je cela stvar. Moj
brat D.B. je bio u vojsci etiri proklete godine. Bio je i u ratu - iskrcao se u
Normandiji i sve - ali mislim da je zamrzeo vojsku vie nego rat. Tada sam
bio bukvalno jo dete, ali seam se kad je dolazio kui na odsustvo - sve
vreme je preleao na krevetu. Jedva da se uopte i pojavio u dnevnoj sobi.
Kasnije, kad je otiao preko okeana i bio u ratu i svuda, nije bio ranjen ili
neto, niti je morao da puca na nekog. Samo je po ceo dan vozio naokolo
nekog kaubojskog generala u tapskim kolima. Jednom je rekao Eliju i meni
kako ne bi znao u kom pravcu da puca da je morao da puca na nekog. Rekao
je da je armija u sutini puna istih skotova kakvi su i nacisti. Seam se da ga
je Eli jednom pitao nije li u neku ruku dobro to je bio u ratu, jer je pisac, pa
mu je to pruilo dosta toga o emu bi pisao i sve. Onda je naterao Elija da
donese svoju rukavicu za bezbol i pitao ga ko je najbolji ratni pesnik Rupert Bruk ili Emili Dikinson. Eli je rekao Emili Dikinson. Ne znam ba
mnogo o tome jer slabo itam poeziju, ali znam da bi me izludelo kad bih
morao u vojsku gde bih sve vreme bio s gomilom klipana kao to su Ekli i
Stredleter i stari Moris, da mariram sa njima i ostalo. Bio sam jednom sa
skautima, oko nedelju dana, i nisam mogao da podnesem ak ni da gledam u
potiljak tipa ispred mene. Stalno su ponavljali da gledamo u potiljak onog
ispred nas. Kunem se, ako ikad izbije jo neki rat, najbolje e biti da me
samo izvedu i postave pred streljaki stroj. Ne bih se bunio. Ono to mi nije
jasno kod D.B.-a, meutim, je to me prolog leta naterao da proitam tu
knjigu Zbogom oruje, iako toliko mrzi rat i sve. To je ono to stvarno ne
mogu da shvatim. U toj knjizi ima neki porunik Henri, koji bi kao trebalo
da bude neki dobar lik i sve. Ne shvatam kako je D.B. mogao toliko da mrzi
vojsku i rat i sve, a da mu se istovremeno svia tako laan, isfoliran lik.
Mislim, ne vidim kako je mogla da mu se svia tako izvetaena knjiga, a da
istovremeno voli onu od Ringa Lardnera ili onu drugu za kojom je toliko
lud, Veliki Getsbi. D.B. se naljutio kad sam to rekao i izjavio da sam jo
suvie mlad i sve da bih to procenio, ali ja ne mislim tako. Rekao sam mu da
volim Ringa Lardnera i Velikog Getsbija. I stvarno ih volim. Bio sam lud za
Velikim Getsbijem. Dobri stari Getsbi. Stara lafina. Obarao me. Sve u
svemu, nekako mi je drago to su izmislili atomsku bombu. Ako ikada izbije

jo neki rat, seu pravo na njen prokleti vrh. Dobrovoljno u se javiti za to,
kunem se.

19

Ako sluajno niste iz Njujorka, taj Viker-bar je u nekom kao

luksuznom hotelu, hotelu Seton. Jedno vreme sam prilino esto iao tamo,
ali ne idem vie. To je jedno od onih nazovi-ekskluzivnih mesta gde foliranti
bukvalno upadaju kroz prozor. Imali su te dve Francuskinje, Tinu i aninu,
koje su pevale i svirale klavir, jedno triput za vee. Jedna od njih je svirala
klavir - vrlo traljavo - a druga je pevala, a pesme su veinom bile lascivne ili
na francuskom. Ta to je pevala, stara anina, uvek je aputala u prokleti
mikrofon pre nego to bi zapevala. Govorila bi: "A sad bismo volele da vam
otpevamo naa impresija o Vuli Vu Fran-sej. To je pesma o mala fransuska
devojka koja doe u veliki grad, isto kao Nujork, i zalubi se u mali momak
iz Bruklin. Nadamo se vama to prijati." Zatim, kad bi prestala da apue i
zavodi, otpevala bi neku glupu pesmu, pola na engleskom, pola na
francuskom, i dovodila u delirijum sve mamlaze u lokalu. Ako biste
dovoljno dugo sedeli tu i sluali sve te folirante kako aplaudiraju i ostalo,
zamrzeli biste sve ivo na ovom svetu, kunem se. I barmen je bio skot. Bio
je uasan snob. Taj uopte nije hteo da razgovara s tobom ako nisi neka
krupna zverka ili slavna linost ili neto. Ako jesi neka veliina ili neko,
onda je bio jo ljigaviji. Prilazio bi, s tim irokim armanmim osmehom, kao
da je stravino pozitivan tip kad ga ovek bolje upozna, i govorio: "Gde ste
vi? ta se radi u Konektikatu?" ili: "Kako Florida?" Uasan lokal, bez
zezanja. Vremenom sam sasvim prestao da zalazim tamo.
Stigao sam prilino rano. Seo sam za ank - bila je ve guva - i popio
nekoliko viskija sa sodom pre nego to se stari Ljus uopte pojavio. Ustajao
sam kad sam naruivao, tako da mogu da vide koliko sam visok i ne pomisle
da sam prokleti maloletnik. Onda sam malo osmatrao lokal. Neki lik pored
mene do besvesti je muvao ribu s kojom je bio. Stalno joj je govorio kako
ona ima aristokratske ruke. To me dotuklo. Na drugom kraju anka skupio se
sve sam peder. Nije da su izgledali pederski - mislim, nisu imali dugu kosu

ili neto - ali lepo se videlo da su pederi. Na kraju se stari Ljus pojavio.
Stari Ljus. Kakav lik. Bio mi je odreen za akog instruktora kad sam
bio u Hutonu. Meutim, sve to je ikad radio bila su ta predavanja o seksu,
kasno u no, kad bi se skupila gomila pacijenata u njegovoj sobi. Znao je
dosta toga o seksu, pogotovo o perverzijama i svemu. Veito nam je priao o
nekim gmazovima to bazaju naokolo i rade one stvari sa ovcama, i likovima
koji etaju sa enskim gaicama uivenim u postavu svojih eira i sve. Pa o
pederima i lezbejkama. Stari Ljus je pouzdano znao ko je peder a ko
lezbejka u itavim Sjedinjenim Dravama. Dovoljno je bilo da pomene
nekoga - bilo koga - i stari Ljus bi ti odmah rekao da li je taj peder ili nije.
Ponekad je bilo teko poverovati da su svi ti ljudi o kojima je govorio pederi
i lezbejke i sve, neki filmski glumci i takvi ljudi. Neki za koje je priao da su
pederi bili su ak i oenjeni. Stalno biste mu govorili: "Znai da je Do Blou
peder? Do Blou? Onaj veliki surovi tip to uvek igra gangstere i kauboje?"
Stari Ljus bi rekao: "Naravno." Uvek je govorio: "Naravno". Govorio je da
uopte nije bitno da li je neko oenjen ili ne. Govorio je da je svaki drugi
oenjeni lik na svetu peder, a da to i ne zna. Govorio je kako moe da se
pretvori u pedera bukvalno preko noi, ako ima sve preduslove za to.
Stvarno je umeo stravino da nas isprepada. Samo sam ekao kad u da se
pretvorim u pedera ili neto. Smena stvar kod starog Ljusa je to sam mislio
da je moda i on neka vrsta pedera. Veito je govorio: "Probaj ovu meru", i
onda bi ti gadno lupio prstenac dok prolazi hodnikom. A kad god bi poao u
klozet, veito je ostavljao prokleta vrata otvorena i priao ti neto dok pere
zube i sve. To su pederski fazoni, u neku ruku. Najozbiljnije. Upoznao sam
dosta pravih pedera, u koli i sve, i oni stalno rade takve stvari. Zato sam
uvek sumnjao u starog Ljusa. Ali bio je prilino inteligentan lik, nema ta.
Nikad nije govorio zdravo ili neto kad bi sreo oveka. Prvo to je
rekao kad je seo bilo je kako moe da ostane samo nekoliko minuta. Rekao
je kako treba da se nae s nekom ribom. Onda je naruio martini. Rekao je
barmemi da napravi to jai, bez maslinke.
"Ej, imam pedera za tebe", rekao sam mu. "Na kraju anka. Ne gledaj
sad. uvam ga za tebe."
"Mnogo si duhovit", rekao je. "Isti stari Kolfild. Kad e jednom da
odraste?"
Bio sam mu beskrajno dosadan. Ozbiljno. Meni je on, meutim, bio

zabavan. Bio je od onih likova koji me zabavljaju.

"Kako tvoj seksualni ivot?" upitao sam ga. Mrzeo je kad ga pita takve
stvari.
"Opusti se", rekao je. "Samo sedi i opusti se, ovee."
"Oputen sam", rekoh. "Kako je na Kolumbiji? Je l' ti lepo?"
"Naravno. Da mi nije lepo, ne bih bio tamo", rekao je. I on je ponekad
umeo da bude prilino dosadan.
"ta studira?" upitao sam ga. "Perverzije?" Samo sam se malo
glupirao.
"ta pokuava - da ispadne duhovit?"
"Ne. Samo se zavitlavam", rekoh. "Sluaj, ej, Ljuse. Ti si inteligentan
tip. Treba mi tvoj savet. U stravinoj sam..."
Frknuo je na mene. "Sluaj, Kolfilde. Ako hoe da sedi ovde i tiho i
na miru popije pie i tiho i na miru razgo..."
"U redu, u redu", rekoh. "Opusti se." Videlo se da nije raspoloen za
neki ozbiljniji razgovor sa mnom. To je problem sa tim intelektualnim
tipovima. Nikada nee da vode neki ozbiljniji razgovor ako oni nisu raspoloeni za to. I tako, ta sam uradio - poeo sam da razgovaram o optim
temama s njim. "Bez zezanja, kako tvoj seksualni ivot?" upitao sam ga.
"Via li se sa onom ribom s kojom si izlazio u Hutonu? Onom sa
nevienim..."
"Ni u ludilu", rekao je.
"Otkud to? ta je bilo s njom?"
"Pojma nemam. Po meni, kad ve pita, verovatno je do sada postala
prva droca Nju Hempira."
"To nije lepo. Ako je ve bila tako fina i pustila te da se seksualno
zanima sa njom, onda ne bi trebalo da tako govori o njoj."
"O, gospode!" rekao je Ljus. "Da li e ovo biti tipian kolfildski

razgovor? Hou odmah da znam."

"Ne", rekoh, "ali svejedno nije lepo. Ako je ve bila tako fina i dobra i
pustila te..."
"Moramo li da insistiramo na toj nebuloznoj konverzaciji?"
Uutao sam. Pribojavao sam se da e da ustane i ode od mene ako ne
uutim. Samo sam naruio novo pie. Dolo mi je da se napijem kao svinja.
"S kim sada izlazi?" upitah ga. "Jesi li raspoloen da mi kae?"
"Ne zna je."
"Aha, ali ko je? Moda je i znam."
"Devojka ivi u Vilidu. Vajarka. Ako si ba zapeo da zna."
"Je l'? Bez zezanja? Koliko ima godina?"
"Nikad je nisam pitao, zaboga."
"Dobro, koliko otprilike?"
"Mislim da ima blizu etrdeset", rekao je stari Ljus.
"Blizu etrdeset?Je l'? I to se tebi svia?" rekoh. "Voli kad su tako
matore?" Pitao sam ga zato to je stvarno znao dosta toga o seksu i svemu
tome. Bio je jedan od retkih za koje sam bio siguran da znaju. Izgubio je
nevinost ve u etrnaestoj godini, u Nantuketu. Najozbiljnije.
"Volim zrelije osobe, ako na to misli. Naravno."
"Voli? Zato? Bez zezanja. Jesu li bolje za seks i ostalo?"
"Sluaj. Da raistimo jednu stvar. Veeras odbijam da odgovorim na
tipino kolfildska pitanja. Kad e, doavola, da odraste?"
utao sam neko vreme. Ostavio sam se toga, privremeno. Onda je stari
Ljus naruio novi martini i rekao barmenu da napravi mnogo jai od
prethodnog.

"Sluaj. Koliko ve dugo izlazi s njom, tom vajarkom?" upitah ga.

Stvarno me zanimalo. "Jesi li je znao kad si bio u Hutonu?"
"Teko. Stigla je u ovu zemlju tek pre nekoliko meseci."
"Ozbiljno? Odakle je?"
"Sluajno je iz angaja."
"Idi! Ona je Kineskinja, znai?" rekao sam.
"Oigledno."
"Ozbiljno? Svia ti se? To to je Kineskinja?"
"Oigledno."
"Zato? Ba me zanima - najozbiljnije."
"Jednostavno nalazim da mi Istona filozofija vie odgovara od
Zapadne. Kad ve pita."
"Ozbiljno? Kako to misli 'filozofija'? Misli seks i ostalo? Misli, to je
bolje u Kini? To si mislio?"
"Ma ne ba posebno u Kini. Rekao sam Istona. Moramo li da
nastavimo ovaj beslovesni razgovor?"
"Sluaj, ozbiljno te pitam", rekoh. "Bez zezanja. Zato je bolje na
Istoku?"
"Suvie je komplikovano da bi se uputali u to", rekao je stari Ljus.
"Tamo jednostavno smatraju da je seks istovremeno i fiziko i duhovno
iskustvo. Ako misli da u..."
"I ja isto! I ja smatram da je - kako si ono rekao - fiziko i duhovno
iskustvo i sve. Ozbiljno. Ali zavisi s kim to uopte radim. Ako to radim s
nekom koju ak i ne..."
"Zaboga, nemoj tako glasno, Kolfilde. Ako ne moe da se obuzda,
najbolje da se manemo itavog..."

"U redu, ali sluaj", rekoh. Poeo sam da se uzbuujem, pa sam zaista
malo glasnije govorio. Ponekad malo glasnije govorim kad se uzbudim.
"Evo ta hou da kaem", rekoh. "Znam da bi to trebalo da bude i fiziki i
duhovno i umetniki i sve. Ali mislim, ne moe to sa svakim - sa svakom
devojkom koju odvoji i sve - pa da tako ispadne. Moe li?"
"Mani se toga", rekao je stari Ljus. "Nai neku drugu temu."
"U redu, ali sluaj. Uzmimo tebe i tu tvoju Kineskinju. ta ja toliko
dobro kod vas dvoje?"
"Mani se toga, rekao sam."
Postajao sam preterano intiman. Shvatio sam. Ali to je bila jedna od
stvari koje su mi smetale kod Ljusa. Kad smo bili u Hutonu, terao te da mu
opie najintimnije stvari koje su se tebi desile, ali ako bi njemu poeo da
postavlja pitanja u vezi s njim, naljutio bi se. Ti intelektualni tipovi ne vole
intelektualan razgovor ukoliko oni ne vode itavu stvar. Veito trae da uti
kad oni ute i da ode u svoju sobu kad oni odu u svoju sobu. Kad sam bio u
Hutonu, stari Ljus nije trpeo - to se lepo videlo - kada bismo, posle
njegovog predavanja o seksu, ostajali i prevakavali temu. Mislim, drugi
likovi i ja, u neijoj sobi. Stari Ljus to nije mogao da svari. Uvek je zahtevao
da svako ode u svoju sobu i uuti kada on nije vie u centru panje. ega se
bojao - bojao se da neko ne kae neto pametnije od onog to je on govorio.
Stvarno me zabavljao.
"Moda u da odem u Kinu. Moj seksualni ivot je mizeran", rekoh.
"Naravno. Tvoj duh je jo nezreo."
"I jeste. Ozbiljno. Svestan sam toga", rekoh. "Zna u emu je problem
sa mnom? Nikad ne mogu da se stvarno napalim - mislim onako stvarno - sa
devojkom koju ne volim mnogo. Mislim, mora mnogo da mi se svia. Ako
mi se ne svia, nekako gubim elju za njom i sve. Ljudi moji, to mi stvarno
unitava seksualni ivot. Moj seksualni ivot je nikakav."
"Naravno da je nikakav, ovee. Jo proli put sam ti rekao ta je tebi
potrebno."
"Misli da odem na psihoanalizu i sve?" rekoh. To je bilo ono to mi je

rekao da uradim. Njegov otac je bio psihoanalitiar.

"To zavisi od tebe, ovee. Mene se apsolutno ne tie ta e sa svojim
ivotom."
utao sam neko vreme. Razmiljao sam.
"Pretpostavimo da odem kod tvog oca i pustim da me analizira i sve",
rekoh. "ta bi mi on radio? Mislim, ta bi mi radio?"
"Nita ti ne bi radio. Samo bi popriao s tobom i ti bi popriao s njim.
Pre svega, pomogao bi ti da prepozna sklop svojih misli."
"ta je to?"
"Sklop tvojih misli. Tvoj mozak funkcionie kao... Sluaj. Neu da ti
sada drim elementarni kurs iz psihoanalize. Ako te zanima, okreni ga i
zakai posetu. Ako te ne zanima, nemoj. Meni je apsolutno svejedno, veruj
mi."
Stavio sam mu ruku na rame. Ljudi moji, ba me zabavljao. "Ti si
stravino ljubazan skot", rekoh. "Nisi znao?"
Gledao je u svoj runi sat. "Moram da idem", rekao je i ustao. "Drago
mi je to sam te video." Pozvao je barmena i zatraio raun.
"Ej", rekoh, pre nego to je krenuo. "Da li je tvoj otac ikada analizirao
tebe?"
"Mene? Zato pita?"
"Tek onako. I, je l' jeste?"
"U stvari nije. Pomogao mi je da se prilagodim do izvesne mere, ali
dubinska analiza nije bila neophodna. Zato pita?"
"Tek onako. Samo sam se pitao."
"Dobro. Uivaj", rekao je. Ostavio je napojnicu i spremao se da ode.
"Uzmi bar jo jedno pie", rekoh mu. "Molim te. Stravino sam

usamljen. Bez zezanja."

Meutim, rekao je da ne moe. Rekao je da ve kasni, a onda je otiao.
Stari Ljus. Jeste bio naporan, ali imao je bogat renik, nema ta. Imao
je najbogatiji renik od svih uenika u Hutonu kad sam ja bio tamo. Testirali
su nas.

20

Ostao sam da sedim i napijam se, ekajui da se pojave stara Tina i

anina i izvedu svoju taku, ali nije ih bilo. Izaao je neki tip pederskog
izgleda s talasastom kosom i zasvirao na klaviru, a onda se pojavila ta nova
damica, Valensija, i zapevala. Pojma nije imala, ali ipak je bila bolja od stare
Tine i anine i, ako nita drugo, pevala je dobre stvari. Klavir je bio odmah
pored anka gde sam sedeo i sve, a stara Valensija je stajala bukvalno pored
mene. Poeo sam kao da je merkam, ali pravila se da me uopte ne
primeuje. Verovatno to ne bih radio da ve nisam bio kardinalno pijan. Kad
je zavrila, izgubila se takvom brzinom da nisam stigao ak ni da je
pozovem na pie, pa sam pozvao efa sale. Rekao sam mu da pita staru
Valensiju da li je raspoloena da popije sa mnom neto. Rekao je da hoe,
ali verovatno joj nije ak ni preneo moju poruku. Ljudi nikad nikome ne
prenose vae poruke.
Sve u svemu, sedeo sam u tom prokletom baru sve do oko jedan sat i
napio se kao skot. Jedva sam gledao na oi. Ipak, pazio sam da ne postanem
buan ili neto. Nisam hteo da me neko zapazi, ili da me pita koliko mi je
godina. Ali, ljudi moji, jedva sam gledao na oi. Kada sam se stvarno napio,
ponovo sam poeo da izvodim onaj idiotluk s metkom u utrobi. Bio sam
jedini lik u baru s metkom u utrobi. Samo sam zavlaio ruku ispod sakoa,
preko stomaka i svega, da zadrim krv kako se ne bi razlila na sve strane.
Nisam hteo da iko sazna da sam uopte ranjen. Prikrivao sam injenicu da
sam ranjeni skot. ta mi je na kraju dolo - dolo mi je da okrenem Dejn i
vidim da li je stigla kui. I tako sam platio i sve. Onda sam ustao od anka i
otiao do telefonske govornice. Sve vreme sam zavlaio ruku ispod sakoa,

da zadrim krv. Ljudi moji, kako sam bio pijan.

Meutim, kad sam uao u govornicu, nisam vie bio raspoloen da
okrenem Dejn. Bio sam verovatno previe pijan. I tako, ta sam uradio okrenuo sam Sali.
Okrenuo sam jedno dvadeset brojeva dok nisam pogodio onaj pravi.
Ljudi moji, kako sam oslepeo.
"Zdravo", rekao sam kad se neko javio na prokleti telefon. Dreknuo
sam, izgleda, toliko sam bio pijan.
"Ko je to?" rekao je neki vrlo hladan enski glas.
"Ja sam. Holden Kolfild. Dajte mi Sali".
"Sali spava. Ovde njena baka. Zato zove u ovo doba, Holdene? Zna
li koliko je sati?"
"Aha. 'Ou Sali. Vano je. Dajte je."
"Sali spava, mladiu. Zovi je sutra. A sad, laku no."
"Probudite je! Probudite je, ej! Bravo."
Onda se javio neki drugi glas. "Holdene, ja sam." Bila je to Sali. "U
emu je problem?"
"Sali? Ti si?"
"Da - prestani da urla. ta si, pijan?"
"Aha. Sluaj, Sluaj, ej. Dolazim na Badnje vee. Vai? Da ti kitim
jelku. Vai? Je l' vai, ej, Sali?"
"Da. Pijan si. Idi sad u krevet. Gde si? Ko je s tobom?"
"Sali? Dolazim da kitim jelku, vai? Je l' vai, ej?"
"Da. Idi sad u krevet. Gde si? Ko je tamo s tobom?"
"Niko. Sa mnom sam." Ljudi moji, kako sam bio pijan! ak sam se i

dalje drao za stomak. "Sredili su me. Rokijeva banda me sredila. Je l' zna?
Sali, je l' zna?"
"Ne ujem te. Idi sad u krevet. Moram da idem. Zovi me sutra."
"Ej, Sali! 'Oe da ti kitim jelku? 'Oe li, ej?"
"Da. Laku no. Idi sad kui i lezi."
Spustila je slualicu.
"Laku no. Laku no, Salika. Sali moja slatka", rekao sam. Moete li
da zamislite koliko sam bio pijan? Onda sam i ja okaio slualicu. Zakljuio
sam da se verovatno tek vratila kui s nekog sastanka. Zamislio sam je
negde napolju sa Lantovima i onim endoverskim klipanom. Svi plivaju
naokolo u prokletom loncu punom aja i odvajaju neke visoko intelektualne
razgovore, krajnje armantni i isfolirani. Stravino sam zaalio to sam joj
telefonirao. Kad sam pijan, potpuno sam lud.
Ostao sam prilino dugo u prokletoj govornici. Drao sam se kao za
telefon, da ne izgubim svest. Nisam se ba arobno oseao, moram da
priznam. Na kraju sam ipak izaao iz te govornice i otiao u muki toalet,
teturajui se naokolo kao moron, i napunio jedan od lavaboa hladnom
vodom. Onda sam zagnjurio glavu, skroz do uiju. Nisam se ni trudio da je
osuim ili neto. Pustio sam neka se cedi, gadura. Onda sam preao do nekog
radijatora kraj prozora i seo na njega. Bio je lep i topao. Stvarno je prijao, jer
sam se tresao kao skot. Smeno je to, uvek se tresem kao sumanut kad se
napijem.
Nisam imao ta drugo da radim, pa sam samo sedeo na radijatoru i
brojao one male bele kockice na podu. Sav sam bio mokar. Jedno galon vode
curio mi je niz vrat, preko kragne i kravate i svega, ali nisam mario za to.
Bio sam suvie pijan da bih mario za to. A onda je, posle nekog vremena, lik
koji je pratio staru Valensiju na klaviru, onaj lik pederskog izgleda i talasaste
kose, uao da oelja svoje zlatne uvojke. Odvojili smo kao neki razgovor
dok se eljao, samo to on nije bio preterano ljubazan.
"Ej, 'oete li videti onu malu, onu Valensiju, kad se vratite u bar?"
upitao sam ga.
"Postoji velika mogunost za to", rekao je. Vickast neki tip. Stalno

naleem na neke vickaste tipove u ivotu.

"ujte. Prenesite joj moje komplimente. Pitajte je da li joj je kelner
preneo moju poruku?"
"Zato ne ode kui, efe? Koliko uopte ima godina?"
"Osamdeset est. ujte. Prenesite joj moje komplimente. Vai?"
"Zato ne ode kui, efe?"
"Ne ja. Nego, odlino svirate onaj klavir", rekoh. Samo sam mu laskao.
Odvratno je svirao, ako ba hoete da znate. "Trebalo bi da odete na radio",
rekoh. "Takav lepotan kao vi. Sa svim tim zlaanim loknama. Treba li vam
menader?"
"Idi kui, efe. Budi dobar deko. Idi kui i pravo u krevet."
"Nemam nikakvu kuu. Bez zezanja - treba li vam menader?"
Nije mi odgovorio. Samo je izaao. Konano je zavrio eljanje i
lickanje pa je otiao. Kao Stredleter. Svi su ti lepotani isti. Kad zavre s
lickanjem proklete frizure, samo ti okrenu lea.
Kad sam najzad siao sa radijatora i poao ka garderobi, plakao sam i
sve. Ne znam zato, ali plakao sam. Moda zato to sam se oseao tako
odvratno potiten i usamljen. A onda, kad sam doao do garderobe, nisam
mogao da naem prokleti broj. Devojka koja je tu radila bila je, ipak, veoma
ljubazna. Dala mi je kaput i bez broja. I moju plou "Mala irli Bins" - jo
sam je nosio i sve. Dao sam joj dolar to je tako dobra, ali nije htela da
uzme. Samo mi je govorila da odem kui i legnem. Pokuao sam da joj kao
zakaem sudar kad zavri s poslom, ali nije htela. Rekla je da je dovoljno
stara da mi bude majka i sve. Pokazao sam joj onaj moj sedi pramen u kosi i
rekao joj da sam napunio etrdeset dve. Pokazao sam joj i onu crvenu
lovaku kapu i dopala joj se. Naterala me da je stavim pre izlaska jer mi je
kosa bila jo prilino mokra. Stvarno je bila ljubazna.
Nisam se vie oseao tako pijan kad sam izaao, ali napolju je opet
postalo veoma hladno i zubi su mi cvokotali kao ludi. Nisam mogao da ih
obuzdam. Otiao sam do Medison avenije i stao da saekam autobus, jer mi
nije ostalo gotovo nita od svih onih para, pa sam morao da ponem da

tedim na taksiju i svemu. Ali nije mi se ulazilo u prokleti autobus. Osim

toga, uopte nisam znao kuda bi trebalo da idem. I tako, ta sam uradio krenuo sam prema parku. Smislio sam da odem do onog jezerceta i vidim
ta, kog avola, rade patke, da vidim ima li ih tamo ili ih nema. Park nije bio
daleko, a ja nisam znao neko drugo mesto kuda bih poao - nisam znao ak
ni gde u da spavam - pa sam poao tamo. Nisam bio umoran ili neto. Samo
sam bio stravino potiten.
Onda se neto uasno desilo, ba kad sam uao u park. Ispustio sam
Febinu plou. Razbila se u jedno pedeset komada. Bila je u velikom omotu i
sve, ali ipak se razbila. Samo to nisam zaplakao, toliko mi je bilo ao zbog
toga, ali samo sam izvadio komadie iz omota i strpao ih u dep kaputa.
Nisu vie bili ni za ta, ali nije mi se dalo da ih bacim. Onda sam zaao u
park. Ljudi moji, kako je bilo mrano.
Proiveo sam ceo svoj ivot u Njujorku i poznajem Central-park kao
sopstveni dlan, jer sam se kao dete stalno vozio na roluama ili biciklom po
njemu, ali stravino sam se namuio da naem ono jezerce te noi. Tano
sam znao gde je - ba na junom delu parka i sve - ali ipak nisam mogao da
ga naem. Mora da sam bio pijaniji nego to sam mislio. Hodao sam i
hodao, a oko mene je postajalo sve mranije i mranije, sve sablasnije i
sablasnije. Nisam video ni ive due oko sebe, za sve vreme" otkako sam
uao u park. A i bolje. Verovatno bih odskoio na kilometar da sam video
nekog. Onda sam ga najzad pronaao. Na jednom delu bilo je zaleeno, a na
drugom nije. Ali nisam video nikakve patke. Obiao sam oko itavog
prokletog jezera - jednom sam zamalo upao, u sutini - ali nisam video ni
jednu jedinu patku. Mislio sam, ako ih tu uopte ima, da moda spavaju ili
neto, uz samu obalu, negde blizu trave i sve. Tako sam zamalo upao u
vodu. Ali nijednu nisam naao.
Na kraju sam seo na neku klupu, gde nije bilo tako prokleto mrano.
Ljudi moji, i dalje sam se tresao kao skot, a kosa na potiljku, iako sam imao
onu lovaku kapu na glavi, bila mi je puna malih ledenica. To me zabrinulo.
Pomislio sam da u verovatno dobiti zapaljenje plua i umreti. Zamiljao
sam kako mali milion mamlaza dolazi na moj pogreb i sve. Moj deda iz
Detroita, koji izvikuje nazive ulica kad se vozi s njim u prokletom
autobusu, i moje tetke - imam jedno pedeset tetaka - i svi ostali imbecilni
roaci. Kakva bi se banda skupila. Svi su oni doli kad je Eli umro, itava
idiotska gomila njih. Imam neku glupu tetku to pati od zadaha iz usta, koja
je stalno ponavljala kako on spokojno izgleda na odru. To mi je D.B. priao.

Nisam bio tamo. Jo sam bio u bolnici. Morao sam u bolnicu kad sam
povredio ruku. Sve u svemu, zabrinuo sam se da me eka zapaljenje plua,
sa svim onim ledenicima u kosi, i da u umreti. Strano mi je bilo ao majke
i oca. Posebno majke, jer jo nije prealila mog brata Elija. Zamiljao sam
kako nee znati ta da uradi sa svom mojom odeom, sportskim rekvizitima i
ostalim glupostima. Jedina dobra stvar u svemu tome bilo je to sam znao da
ne bi pustila Febu na moj prokleti pogreb, jer je jo uvek dete. To je bila
jedina dobra strana toga. Onda sam pomislio na svu tu gomilu kako me trpa
u prokleto groblje, s mojim imenom na nadgrobnoj ploi i sve. Okruen
mrtvim likovima. Ljudi moji, ba te srede kada umre. Iz dna due se nadam
da e neko, kada stvarao umrem, imati toliko mozga da me jednostavno baci
u reku ili negde. Sve drugo, samo da me ne trpaju u prokleto groblje. Ljudi
dolaze i stavljaju ti bukete cvea na stomak nedeljom, uz sve ostale gluposti.
Kome treba cvee kada umre? Nikome.
Kad je vreme lepo, moji esto odlaze s buketima cvea na Elijev grob.
Iao sam s njima nekoliko puta, ali prestao sam. Kao prvo, sigurno je da ne
uivam da ga vidim na tom idiotskom groblju. Okruenog mrtvim ljudima i
nadgrobnim spomenicima i sve. Nije bilo tako loe kada ima sunca, ali
dvaput - dvaput - je poela kia kad smo bili tamo. Bilo je odvratno. Kia je
padala na njegovu idiotsku nadgrobnu plou, padala je na travu nad
njegovim stomakom. Padala je na sve strane. Svi koji su doli na groblje
poeli su da tre kao sumanuti prema svojim kolima. To je ono od ega sam
gotovo poludeo. Svi koji su doli na groblje mogli su da uu u svoja kola i
ukljue radio i sve, a zatim odu da ruaju na neko lepo mesto - svi osim
Elija. Nisam to mogao da podnesem. Znam da je na groblju samo njegovo
telo i da mu je dua na nebu i ostale gluposti, ali svejedno nisam to mogao
da podnesem. Voleo bih da nije tamo, to je sve. Niste ga poznavali. Da ste
ga poznavali, znali biste o emu govorim. Nije tako loe kada sija sunce, ali
sunce sija samo kad se njemu sija.
Posle nekog vremena, tek da bih skrenuo misli sa zapaljenja plua i
ostalog, izvadio sam preostali novac i pokuao da ga prebrojim pod bednim
svetlom fenjera u parku. Ostalo mi je samo tri novanice od po jedan dolar,
pet novia od dvadeset pet centi i jedan od deset centi - ljudi moji, spiskao
sam itavo bogatstvo otkako sam napustio Pensi. ta sam onda uradio spustio sam se do samog jezerca i ibnuo sve te novie da onako odskakuju
po povrini, tamo gde nije bilo zaleeno. Ne znam zato sam to uradio, ali
uradio sam. Valjda sam mislio da e mi to skrenuti misli sa zapaljenja plua

i umiranja. Ali nije.

Poeo sam da razmiljam kako bi se Feba oseala kad bih dobio
zapaljenje plua i umro. Detinjasto je razmiljati na taj nain, ali nisam
mogao drukije. Bilo bi joj prilino teko kad bi se tako neto desilo. Prilino sam joj drag. Mislim, mnogo me voli. Najozbiljnije. Sve u svemu, nisam
mogao da ne mislim o tome, pa sam na kraju smislio ta da uradim - smislio
sam kako je najbolje da se uunjam u kuu i vidim je, za sluaj da umrem i
sve. Imao sam klju od ulaznih vrata, pa sam smislio ta da uradim - da se
maksimalno tiho uunjam u stan, a onda samo popriam malo s njom. Jedino
to me brinulo bila su ulazna vrata. Jezivo kripe. To je prilino stara zgrada,
a nastojnik je uasno lenj, pa sve kripi i cijue. Plaio sam se da me moji ne
uju kad se uunjam. Ali ipak sam reio da probam.
I tako sam se najzad maknuo iz parka i krenuo kui. Hodao sam itavim
putem. Nije bilo mnogo daleko, a ja nisam bio umoran. Nisam vie bio ak
ni pijan. Bilo je samo veoma hladno i nigde nikog u blizini.

21

Godinama nisam imao takvu sreu - kad sam stigao do kue, stari noni
liftboj, Pit, nije bio u kabini. Kod lifta je bio neki novi lik, koga nikad nisam
video, pa sam smislio da u, ako ne naletim pravo na roditelje ili neto, moi
da se pozdravim sa Febom i onda zbriem, tako da niko ak i ne sazna da
sam dolazio. Bila je to stvarno neviena srea. Da bude jo bolje, taj novi
liftboj je bio malo priglup, ta li. Rekao sam mu, nekim krajnje nehajnim
glasom, da me digne do Dikstejnovih. Dikstejnovi su stanovali u onom
drugom stanu na naem spratu. Skinuo sam bio onu lovaku kapu, da ne bih
izgledao sumnjivo ili neto. Uao sam u lift kao da strahovito urim.
Zatvorio je vrata lifta i sve, spreman da me digne gore, a onda se
okrenuo i rekao: "Oni nisu tu. Otili su na zabavu, na etrnaesti sprat."
"Nema problema", rekoh. "Treba da ih priekam. Ja sam im neak."

Pogledao me onako priglupo, kao podozrivo. "Bolje da prieka u holu,

drukane", rekao je.
"Voleo bih - najozbiljnije", rekoh. "Ali mui me noga. Moram da je
drim u odreenom poloaju. Mislim da je bolje ako sednem na onu stolicu
pred njihovim vratima."
Nije znao o kom avolu priam pa je samo rekao: "A", i digao me gore.
Divota. Smeno je to. Treba samo da kae neto to niko ne razume i ljudi
bukvalno rade ta god hoe od njih.
Izaao sam na naem spratu - opajui kao skot - i krenuo ka onoj strani
gde su Dikstejnovi. Zatim, kad sam uo da se vrata lifta zatvaraju, okrenuo
sam se ka naoj strani. Dobro mi je ilo. ak se nisam vie oseao pijan.
Izvadio sam klju i otvorio vrata, maksimalno tiho. Onda sam, krajnje
oprezno, uao i zatvorio vrata. Trebalo bi da odem u lopove, kunem se.
U predsoblju je bilo strahovito mrano, naravno, a podrazumeva se da
nisam mogao da palim svetlo. Morao sam da pazim da ne lupini u neto i ne
napravim bilo kakvu buku. U svakom sluaju, dobro sam znao da sam kod
kue. Nae predsoblje ima neki udan miris, kako nigde drugde ne mirie.
Ne znam ta je to. Nije karfiol a nije ni parfem - ne znam ta je - ali uvek
zna da si kod kue. Ve sam hteo da skinem kaput i okaim ga u plakar, tu
u predsoblju, ali je taj plakar pun vealica koje klepeu kao sumanute kad ga
otvori, pa nisam ni skinuo kaput. Onda sam veoma, veoma polako krenuo
ka Febinoj sobi. Znao sam da me naa devojka nee uti, jer ima samo jednu
bubnu opnu. Imala je tog brata koji joj je gurnuo slamku u uvo kad je bila
mala, tako mi je priala. Bila je poprilino gluva i sve. Ali ne i moji roditelji.
Posebno majka, ona ima ui kao prokleti pas traga. Zato sam bio
maksimalno neujan kad sam prolazio kraj njihovih vrata. ak sam i prestao
da diem, Isuse. Moga oca moe i stolicom po glavi - taj se nee probuditi,
ali majka - dovoljno je da se nakalje negde u Sibiru i ona e te uti.
Uasno je nervozna. esto sedi budna i pui, po itavu no.
Najzad, posle jedno sat vremena, stigao sam do Febine sobe. Meutim,
nije bila tu. Zaboravio sam na to. Zaboravio sam da uvek spava u D.B.-ovoj
sobi kad je on u Holivudu ili negde. Ona je voli, jer je to najvea soba u
kui. Takoe i zbog tog velikog starog pisaeg stola koji je D.B. kupio od
neke alkoholisane dame u Filadelfiji, i tog ogromnog, gigantskog kreveta,
koji ima jedno deset milja u irinu i deset milja u duinu. Ne znam gde je

kupio taj krevet. Sve u svemu, Feba voli da spava u D.B.-ovoj sobi kada on
nije tu, i on joj dozvoljava. Trebalo bi da je vidite kada radi domai zadatak
ili neto za tim suludim stolom. Velik je gotovo kao krevet. Jedva je i vidite
kad radi domai. Ali takve ona stvari voli. Ne voli svoju sobu jer je, kae,
suvie mala. Kae da voli da se iri. To me stvarno obara. ta Feba uopte
ima da iri? Nita.
I tako sam, krajnje neujno, uao u D.B.-ovu sobu i upalio lampu na
stolu. Feba se nije ak ni probudila. Kad je svetlo ve bilo upaljeno i sve,
neko vreme sam je kao gledao. Leala je i spavala, lice joj je bilo negde na
ivici jastuka. Usta su joj bila irom otvorena. udno je to. Uzmite odrasle,
oni bezvezno izgledaju kada spavaju tako otvorenih usta, ali ne i deca. Deca
izgledaju kako treba. Mogu ak i da izbalave itav jastuk pa da opet
izgledaju kako treba.
Proetao sam po sobi, maksimalno neujno, razgledajui stvari. Solidno
sam se oseao, za promenu. Nije mi se vie inilo da me eka zapaljenje
plua ili neto. Jednostavno mi je bilo dobro, za promenu. Fe-bina odea je
bila sloena na stolici pored kreveta. Ona je veoma uredna, za jedno dete.
Mislim, ne razbacuje stvari naokolo, kao neka deca. Nije aljkava. Preko naslona stolice bio je prebaen aketi njenog drap kompleta koji joj je majka
kupila u Kanadi. Njena bluza i ostalo bilo je sloeno na seditu. Cipelice i
arape bile su na podu, ispod stolice, jedna pored druge. Te njene cipelice
nisam ranije video. Bile su nove. Neke tamnosmee mokasine, sline
jednima koje ja imam, i lepo su se slagale sa tim kompletom iz Kanade.
Majka je lepo oblai. Ona stvarno ima nevien ukus za neke stvari. Nije
talentovana za kupovanje klizaljki ili neega, ali savrena je kad je re o
odei. Mislim, Feba uvek ima neku haljinicu da se onesvesti. Uzmite veinu devojica, ak i kad su im roditelji bogati i sve, one obino nose neke
grozne haljinice. Voleo bih kad biste mogli da vidite Febu u tom kompletu
koji joj je majka kupila u Kanadi. Najozbiljnije.
Seo sam na stari D.B.-ov pisai sto i razgledao stvari na njemu. Bile su
to uglavnom Febine stvari, za kolu i sve. Veinom knjige. Ona na vrhu
zvala se Aritmetika je zabava! Okrenuo sam kao prvu stranu i pogledao je.
Evo ta je stara Feba napisala na njoj:
FEBA VEDERFILD KOLFILD
4B-1

To me oborilo. Njeno srednje ime je Dozefina, a ne Vederfild. Ali ona

ga ne voli. Kad god je vidim, ima novo srednje ime za sebe.
Knjiga ispod aritmetike bila je geografija, a ispod geografije gramatika.
Odlino joj ide gramatika. Sve joj odlino ide, ali najbolje gramatika. Zatim,
ispod gramatike, bile su sveske. Ona ima jedno pet hiljada svesaka. Nikad
niste videli dete sa toliko svesaka. Otvorio sam onu na vrhu i pogledao prvu
stranu. Na njoj je pisalo:
Bemis videemo se na odmoru
imam neto veoma veoma vano da ti kaem.
To je bilo sve na toj strani. Na sledeoj je pisalo:
Zato jugoistona Aljaska ima toliko fabrika konzervi?
Zato to je tamo toliko lososa
Zato ima bogate ume?
zato to ima pogodnu klimu.
ta je uinila naa vlada
da pobolja ivot eskima na Aljasci?
to pogledaj za sutra!!!
Feba Vederfild Kolfild
Feba Vederfild Kolfild
Feba Vederfild Kolfild
Feba V. Kolfild
gica Feba Vederfild Kolfild lino
Molim te dodaj ovo irli!!!! irli rekla si da si strelac ali ti si samo bik,
ponesi rolue kad ide kod mene.

Sedeo sam tako na D.B.-ovom pisaem stolu i proitao celu svesku.

Nije mi dugo trebalo, a ja mogu da itam takve stvari, neku deju svesku,
Febinu ili bilo iju, po itav dan i no. Deje sveske me obaraju. Onda sam
zapalio cigaretu - bila mi je poslednja. Mora da sam popuio bar tri pakle
toga dana. A onda sam je najzad probudio. Mislim, nisam mogao da sedim
na tom stolu do kraja ivota. Osim toga, plaio sam se da ne banu iznenada
roditelji i hteo sam bar da je pozdravim pre toga. I tako sam je probudio.
Ona se vrlo lako budi. Mislim, ovek ne mora da vie ili neto. Treba
samo da sedne na krevet i kae: "Probudi se, Febo", i paf! - ona je ve
budna.
"Holdene!" odmah je rekla. Zagrlila me i sve. Jako je oseajna. Mislim,
prilino je oseajna za jedno dete. Ponekad je ak previe oseajna. Poljubio
sam je, a ona je rekla: "Kad si stigao kui?" Bilo joj je strano drago to me
vidi. Lepo se videlo.
"Ne tako glasno. Malopre. Kako si inae?"
"Fino. Jesi li dobio moje pismo? Napisala sam ti pet stranica..."
"Aha - ne tako glasno. Hvala ti."
Napisala mi je to pismo, ali nisam stigao da joj odgovorim. itavo je
pismo bilo o toj kolskoj predstavi u kojoj je trebalo da igra. Rekla mi je da
se nita ne dogovaram za petak, kako bih mogao da je gledam.
"Kako predstava?" upitah je. "Kako si ono rekla da se zove?"
"'Boina sveanost za Amerikance'. Glupa je, ali ja sam Benedikt
Arnold. Imam u sutini glavnu ulogu", rekla je. Ljudi moji, bila je totalno
budna. Jako se uzbudi kad pria o takvim stvarima. "Poinje kad umirem.
Duh dolazi na Badnje vee i pita me da li se stidim i sve. Zna ve. Zbog
izdaje domovine i svega. Hoe li doi da gleda?" Sedela je ve sasvim
uspravno na krevetu. "O tome sam ti pisala. Hoe li?"
"Naravno da u doi. Sigurno dolazim."
"Tata ne moe da doe. Mora da leti za Kaliforniju", rekla je. Ljudi
moji, stvarno je bila totalno budna. Treba joj najvie dve sekunde da se
totalno razbudi. Sedela je - vie kao kleala - sasvim uspravno na krevetu i

drala me za ruku. "Sluaj. Mama je rekla da dolazi kui u sredu. Rekla je u

sredu."
"Otiao sam ranije. Ne tako glasno. Probudie sve ivo."
"Koliko je sati? Vratie se veoma kasno, rekla je mama. Otili su na
neku zabavu u Norvok, u Konektikatu", rekla je Feba. "Pogodi ta sam radila
popodne! Koji sam film gledala. Pogodi!"
"Ne znam... Sluaj. Zar nisu rekli u koliko e se..."
"Doktor", rekla je Feba. "Specijalno su ga davali, tamo u Listerovoj
fondaciji. Davali su ga samo danas - danas je bio jedini dan. O nekom
doktoru iz Kentakija koji stavi ebe preko lica tog deteta koje je bogalj i ne
moe da hoda. Onda ga alju u zatvor. Odlian je bio."
"Stani malo. Zar nisu rekli u koliko se..."
"On je nju alio, taj doktor. Zato je stavio ebe preko njenog lica i
svega, da bi se uguila. Onda ga alju u zatvor, na doivotnu robiju, ali to
dete kome je stavio ebe preko glave stalno ga obilazi i zahvaljuje mu za
ono to je uradio. On je bio ubica iz milosra. Samo, on zna da zasluuje
zatvor zato to doktor ne bi smeo da oduzima ono to je boje. Vodila nas
majka jedne devojice iz mog razreda, Alise Holmborg. Ona mi je najbolja
prijateljica. Ona je jedina devojica u itavom..."
"Stani malo, hoe li?" rekoh. "Pitao sam te neto. Jesu li rekli u koliko
se vraaju ili nisu?"
"Nisu, ali vratie se veoma kasno. Tata je uzeo auto i sve, tako da ne
moraju da brinu za vozove. Sada imamo radio u njemu! Osim to mama
kae da niko ne treba da ga ukljuuje u toku vonje."
Poeo sam kao da se oputam. Mislim, konano sam prestao da brinem
hoe li da me nau u kui ili nee. Doavola s tim, reio sam. Ako e da me
nau, nali su me.
Trebalo je videti Febu. Na sebi je imala plavu pidamu sa crvenim
slonovima na kragnici. Ona oboava slonove.

"Znai, dobar je bio film, a?" rekoh.

"Odlian, osim to je Alisa bila prehlaena pa je njena majka stalno
pitala da li se gripozno osea. I to usred filma. Kad god se deavalo neto
vano, njena majka bi se nagnula preko mene i pitala Alisu da li se gripozno
osea. To me ba nerviralo."
Onda sam joj rekao za plou. "Sluaj, kupio sam ti plou", rekoh.
"Samo, razbila mi se usput." Izvadio sam parie iz depa na kaputu i
pokazao joj. "Bio sam malo pijan", rekoh.
"Daj mi te parie", rekla je. "Sauvau ih." Uzela mi ih je pravo iz
ruke i stavila ih u fioku nonog ormaria. Ona me stvarno obara.
"Dolazi li D.B. kui za Boi?" upitao sam je.
"Moda, a moda i nee, rekla je mama. Sve zavisi. Moda e morati
da ostane u Holivudu i pie film o Anapolisu, tamo gde je pomorska
akademija."
"O Anapolisu, Isuse!"
"To je ljubavna pria i ostalo. Pogodi ko e da igra! Koja filmska
zvezda. Pogodi!"
"Ne zanima me. Anapolis, Isuse. ta zna D.B. o Anapolisu, Isuse?
Kakve to ima veze sa priama kakve on pie?" rekoh. Ljudi moji, izluuju
me takve stvari. Taj prokleti Holivud. "ta si to uradila s rukom?" upitah je.
Primetio sam da na laktu ima veliki flaster. Na sebi je imala neku pidamu
bez rukava.
"Jedan deak, Kertis Vajntraub, to ide sa mnom u razred, gurnuo me
dok sam silazila niz stepenice u park", rekla je. "Hoe da vidi?" Poela je
da skida taj suludi flaster sa ruke.
"Pusti to. Zato te gurnuo niz stepenice?"
"Ne znam. Mislim da me mrzi", rekla je Feba. "Ta druga devojica i ja,
Selma Aterberi, prosule smo mastilo i svata po njegovoj jakni."

"To ba nije lepo. ta si ti - neko dete?"

"Ne, ali kad god sam u parku, on me svuda prati. Stalno me prati. Ide
mi na nerve."
"Verovatno mu se svia. To nije razlog da se prosipa mastilo po..."
"Ja neu da mu se sviam", rekla je. Onda je poela udno da me gleda.
"Holdene", rekla je, "kako to da ne dolazi kui u sredu?"
"ta?"
Ljudi moji, neprestano si morao da bude na oprezu s njom. Ako ne
mislite da je bistra, stvarno niste itavi.
"Kako to da ne dolazi kui u sredu?" pitala me. "Nisu te valjda izbacili
ili neto?"
"Rekao sam ti. Pustili su nas ranije. Pustili su itavu..."
"Izbacili su te! Jesu!" rekla je Feba. Onda me udarila pesnicom u nogu.
Stvarno ume da upotrebi pesnicu kad joj doe. "Jesu! Jao, Holdene! Prekrila
je akom usta i sve. Stvarno ume da se uzbudi, kunem se.
"Ko kae da su me izbacili? Niko nije rekao da..."
"Jesu. Jesu", rekla je i ponovo me lupila pesnicom. Ako mislite da to
ne boli, stvarno niste itavi. "Tata e te ubiti!" rekla je. Onda se bacila
potrbuke na krevet i nabila prokleti jastuk preko glave. Ona to prilino
esto radi. Totalna je izika ponekad.
"Prekini sad s tim", rekoh. "Niko me nee ubiti. Niko nee ak ni da...
Hajde, Feb, skloni taj glupi jastuk s glave. Niko me nee ubiti."
Meutim, nije htela da ga skloni. Ne moete je naterati da uradi neto
ako ona nee. Samo je ponavljala: "Tata e te ubiti." Teko je bilo i razumeti
je s tim prokletim jastukom preko glave.
"Niko me nee ubiti. Muni malo glavom. Pre svega, odlazim odavde.
ta bih mogao da uradim - mogao bih da naem posao, na nekom ranu ili
negde. Znam jednog tipa iji deda ima ran u Koloradu. Moda u tamo da

se zaposlim", rekoh. "Javljau ti se i sve kad odem, ako odem. Hajde. Skloni
to s glave. Hajde, ej, Feb. Molim te. Molim te, hoe?"
Meutim, nije ga sklonila. Pokuao sam da ga sklonim, ali ona je
uasno jaka. ovek se zamori borei se s njom. Ljudi moji, ako ona rei da
zadri jastuk preko glave, onda ga stvarno zadri. "Febo, molim te pojavi se
odatle", govorio sam. "Hajde, ej... Ej, Vederfild. Pojavi se."
Ali nije htela. Ponekad ne moe ak ni da se ubeuje s njom. Na kraju
sam ustao, otiao u dnevnu sobu, uzeo nekoliko cigareta iz kutije na stolu i
gurnuo ih u dep. Popuio sam ve sve to sam imao.

22

Kad sam se vratio, bila je sklonila jastuk s glave - znao sam da hoe ali i dalje nije htela da me pogleda, iako je sad leala na leima i sve. Kad
sam priao krevetu i ponovo seo, okrenula je svoje aavo lice na drugu
stranu. Totalno me ignorisala. Ba kao maevalaka ekipa u Pensiju kad sam
ostavio sve one proklete maeve u podzemnoj.
"Kako je stara Hejzel Vederfild?" rekoh. "Pie li neke nove prie o
njoj? Onu koju si mi poslala imam u koferu. Dole je na stanici. Ba je
dobra."
"Tata e te ubiti."
Ljudi moji, kad ona neto uvrti u glavu, onda to stvarno uvrti u glavu.
"Ne, nee. U najgorem sluaju e opet gadno da me izgrdi i onda e da
me poalje u prokletu vojnu kolu. To je sve to e da mi uradi. Ali, kao
prvo, neu ak ni da budem tu. Biu daleko odavde. Biu - ve-rovatno u biti
na tom ranu u Koloradu."
"Ne zasmejavaj me. Ti ne zna ak ni konja da jae."

"Ko ne zna? Naravno da znam. To te naue za dva minuta", rekoh.

"Prestani da upka to." upkala je onaj flaster na ruci. "Ko te tako
podiao?" upitah je.
Tek tada sam primetio kako su je glupo podiali. Bilo je suvie kratko.
"ta te se tie", rekla je. Ona ume da bude vrlo arogantna ponekad.
Ume da bude poprilino arogantna. "Sigurno si opet pao iz svih moguih
predmeta", rekla je - vrlo arogantno. Bilo je, na neki nain, pomalo i smeno.
Ponekad govori kao neka uiteljica, iako je jo dete.
"Ne, nisam", rekoh. "Proao sam iz engleskog." A onda sam je, tek
onako, utinuo za dupe. Bilo je nekako istreno, jer je leala na boku. Ona
jedva da uopte ima dupe. Nisam je jako utinuo, ali je svejedno pokuala da
me udari po ruci. Promaila je.
A onda je najednom rekla: "Oh, zato si to uinio?" Mislila je na to to
sam ponovo izbaen. Ba me nekako rastuilo, nain na koji je to rekla.
"Ma ne pitaj me, Febo. Smuilo mi se ve od takvih pitanja", rekoh.
"Ima milion razloga. To je jedna od najgorih kola u koju sam ikad iao.
Prepuna je licemera. I podlaca. Nikad u ivotu nisi videla toliko podlaca. Na
primer, ako bi se u neijoj sobi skupilo drutvo i neko hteo da ue, nikad ga
nisu putali ako je neki priglup, bubuljiav tip. Svi su uvek zakljuavali
vrata kad bi neko hteo da ue. A imali su i to prokleto tajno bratstvo.
Pridruio sam se jer sam bio kukavica da to ne uinim. Tamo ima jedan
bubuljiav, dosadan lik, Robert Ekli, koji je hteo da ga prime. Stalno je
pokuavao da se pridrui, ali nisu hteli da ga prime. Samo zato to je
dosadan i bubuljiav. ak mi se i ne pria o tome. Odvratna kola. Kunem ti
se."
Feba je utala, ali sluala je. Po njenom potiljku sam mogao da
pogodim da slua. Ona uvek slua kad joj neto pria. A smeno je to uvek
zna o emu pria. Najozbiljnije.
Nastavio sam da priam o starom Pensiju. Tako mi je kao dolo.
"ak su i ona dva-tri dobra profesora u koli bili dvolini", rekoh. "Na
primer, tamo ima neki matori lik, stari Spenser. Njegova ena je svakoga
uvek sluila vruom okoladom i sve, i bili su stvarno dobri. Ali trebalo je
videti ga kada je direktor, stari Tarmer, doao na as istorije i seo skroz

pozadi. Veito je dolazio i sedeo po jedno pola sata u zadnjoj klupi. Pravio
se kao da je inkognito ili neto. Posle nekog vremena javljao se otpozadi i
prekidao predavanje starog Spensera nekim imbecilnim alama. Stari
Spenser je bukvalno umirao od cerekanja i smekanja, kao da je Tarmer
prokleti princ ili neto."
"Nemoj toliko da psuje."
"Ti bi povratila od svega toga, kunem se", rekoh. "A onda, tu je i Dan
veterana. Imaju taj Dan veterana, kada svi mamlazi koji su od 1776.
maturirali na Pensiju, dolaze i muvaju se naokolo sa svojim enama i decom
i svima. Trebalo je da vidi tog matorog od jedno pedeset godina. ta je
radio - uao je kod nas u sobu i kucao na vrata i pitao nas moe li da ode u
toalet. Toalet je bio na kraju hodnika - pojma nemam zato je nas pitao.
Zna li ta je rekao? Rekao je kako hoe da vidi da li su njegovi inicijali jo
uvek na jednim vratima klozeta. ta je taj uradio - urezao je svoje glupe
alosne matore inicijale na neka vrata od klozeta, pre jedno devedeset
godina, i sada je hteo da vidi da li su jo tamo. I tako smo moj cimer i ja
otili s njim i morali da stojimo tamo dok je on traio svoje inicijale po svim
vratima klozeta. Sve vreme nam je neto priao, govorio nam da su dani koje
je proveo u Pensiju bili najsrenije doba u njegovom ivotu i delio nam
gomilu saveta za budunost i sve. Ljudi moji, kako me taj deprimirao! Neu
da kaem da je bio lo - nije. Ali ne mora da bude lo da bi nekog
deprimirao - moe da bude i dobar, svejedno je. Sve to treba da uini
kako bi nekog deprimirao je da mu podeli gomilu upljih saveta dok trai
svoje inicijale po nekim vratima klozeta - to je sve to treba da uini. Ne
znam. Moda sve to i ne bi bilo tako depresivno da nije toliko gubio dah.
Potpuno je ostao bez daha ve od samog penjanja uz stepenice, i sve vreme
dok je traio svoje inicijale teko je disao, tim kominim i alosnim
nozdrvama, dok je govorio Stredleteru i meni da izvuemo sve to god
moemo iz Pensija. Isuse! Ne umem to da objasnim. Jednostavno nisam
voleo nita to se deavalo u Pensiju. Ne umem to da objasnim."
Feba je neto rekla, ali nisam je uo. Usta su joj bila jednom stranom
priljubljena o jastuk, pa je nisam uo.
"ta?" rekoh. "Odmakni usta. Nita te ne ujem ta govori."
"Ti ne voli nita to se deava."

Ba me deprimiralo kad mi je to rekla.

"Volim. Ba volim. Naravno da volim. Ne govori tako. Zato si sad to
rekla?"
"Zato to ne voli. Ne voli nijednu kolu. Ne voli milion stvari. Ne
voli."
"Volim! Tu grei - ba tu grei! Kako, doavola, moe da kae tako
neto?" rekao sam. Ljudi moji, ba me deprimirala.
"Zato to ne voli", rekla je. "Navedi bar jednu stvar."
"Jednu stvar? Jednu stvar koju volim?" rekoh. "Vai."
Problem je bio to nisam mogao da se koncentriem. Ponekad je
oveku teko da se koncentrie.
"Jednu stvar koju mnogo volim, misli?" upitao sam je.
Ali nije mi odgovorila. Bila je u nekom kominom iskrivljenom
poloaju skroz na drugoj strani kreveta. Bila je jedno hiljadu milja daleko.
"Hajde, odgovori mi", rekoh. "Jednu stvar koju mnogo volim ili jednu stvar
koju samo volim?"
"Koju mnogo voli."
"U redu", rekoh. Ali problem je bio to nisam mogao da se
koncentriein. Sve to mi je palo na pamet bile su one dve asne sestre koje
idu naokolo i prikupljaju novac u tu staru korpu. Posebno ona s naoarima
gvozdenog okvira. I taj deak koga sam poznavao u Elkton Hilsu. Tamo je
bio taj deak, zvao se Dems Kasti, koji nije hteo da porekne neto to je
rekao o tom krajnje nadobudnom liku, Filu Stebilu. Dems Kasti je rekao za
njega da je nadobudan, a neki od Stebilovih ulizica je otiao i otkucao ga
Stebilu. I tako je Stebil, sa jo estoricom nekih gadova, otiao do Kastlove
sobe, uao i zakljuao prokleta vrata i pokuao da ga natera da porekne ono
to je rekao, ali on nije hteo. I tako su se bacili na njega. Neu ak ni da vam
kaem ta su mu radili - suvie je gadno - ali on i dalje nije hteo da porekne,
stari Dems Kasti. A trebalo je videti ga. Bio je mrav omalen lik slabanog
izgleda, s ruicama kao olovke. Na kraju, ta je uradio - umesto da porekne
to to je rekao, bacio se kroz prozor. Bio sam pod tuem i sve, ali ak sam i

ja uo kada je pao napolju. Pomislio sam, meutim, da je neto ispalo kroz

prozor - radio ili pisai sto, a ne deak i sve. Onda sam uo kako svi tre
kroz hodnik i niz stepenice, pa sam navukao bade-mantil i strao dole, a
tamo je leao stari Dems Kasti, nasred onih kamenih stepenica. Bio je
mrtav, na sve strane bili su njegovi zubi i krv, i niko nije hteo ak ni da mu
prie. Na sebi je imao demper sa rol-kragnom koji sam mu pozajmio.
Gadovima koji su mu uli u sobu nita se nije desilo, samo su iskljueni iz
kole. Nisu ih ak ni strpali u zatvor.
To je bilo otprilike sve to mi je palo na pamet. One dve asne sestre
koje sam video za dorukom i taj deak Dems Kasti koga sam upoznao u
Elkton Hilsu. U svemu tome, najudnije je to sam jedva i poznavao Demsa
Kastla, ako ba hoete da znate. Bio je vrlo tih i povuen lik. Bili smo u istoj
grupi na asovima matematike, ali on je bio skroz na drugoj strani uionice i
gotovo nikada nije ustajao da odgovara, niti je izlazio na tablu ili neto. Neki
uenici gotovo nikada ne ustaju da odgovaraju, niti izlaze na tablu. U sutini,
samo sam jednom razgovarao s njim, kad me pitao da mu pozajmim taj moj
demper sa rol-kragnom. Samo to se nisam sruio kad me to pitao, toliko
sam bio iznenaen i sve. Seam se da sam prao zube u kupatilu kad me
pitao. Rekao je kako mu dolazi neki roak da ga malo provoza ili neto.
Pojma nisam imao da on uopte zna kako ja imam demper sa rol-kragnom.
Sve to sam o njemu znao svodilo se na to da je njegovo ime uvek ispred
mog prilikom prozivanja. Kabel R., Kabel V., Kasti, Kolfild - i sad se
seam. Malo je falilo da mu ne pozajmim taj demper, ako ba hoete da
znate. Samo zato to ga nisam dovoljno poznavao.
"ta?" rekao sam Febi. Neto mi je rekla, ali nisam je uo.
"Ne moe ak ni jedne jedine stvari da se seti."
"E ba mogu. Ba mogu."
"Pa hajde onda."
"Volim Elija", rekoh. "I volim da radim to to sad radim. Da sedim
ovde s tobom, da priamo i razmiljamo o stvarima, i..."
"Eli je mrtav - ti uvek tako pria! Ako je neko ve mrtav i na nebu,
onda to nije stvarno..."
"Znam da je mrtav! Zar misli da ne znam? Ali mogu ipak i dalje da ga

volim. To to je neko mrtav ne znai kako treba da prestane da ga voli,

Isuse - pogotovo ako je bio jedno hiljadu puta bolji od svih ivih ljudi koje
poznaje i svega."
Feba nita nije rekla. Kad ne moe da smisli ta bi rekla, uopte ne
progovara.
"Eto, volim ovo sada", rekoh. "Mislim, ba sada. Da sedim ovde s
tobom i da samo priamo i zezamo se..."
"To nije nita stvarno!"
"To je itekako stvarno . Nego ta je! Po emu nije? Ljudi nikad ne
misle da je neto stvarno. Prokleto mi se smuilo od toga."
"Prestani da psuje. U redu, reci neto drugo. Reci neto to bi voleo da
bude. Kao, na primer, naunik. Ili advokat ili neto."
"Ne bih mogao da budem naunik. Slabo mi ide nauka."
"Dobro, onda advokat - kao tata i sve."
"To i nije tako loe, mislim - ali ne privlai me", rekoh. "Mislim, nije
loe kad bi samo iao naokolo i stalno spaavao ivote nevinih ljudi i takve
stvari, ali ne radi tako neto kad si advokat. U sutini, samo mlati pare,
igra golf, igra brid, kupuje kola, pije martinije i izigrava glavnog dasu.
I ostalo. ak i kad bi iao naokolo i spaavao neije ivote i sve, kako bi
znao da li to radi zato to stvarno eli da spaava neije ivote, ili samo
zato to ustvari eli da ispadne nevien advokat, da te svi tapu po ramenu
i estitaju ti u sudnici kada se prokleti proces zavri, reporteri i svi, kao u
idiotskim filmovima? Kako bi znao da nisi dvolian? U tome i jeste
problem, to ne bi znao."
Nisam ba sasvim siguran da je Feba znala o emu uopte govorim.
Mislim, ona je ipak bila samo jo dete i sve. Ali bar je sluala. Ako te neko
slua, to ve nije tako loe.
"Tata e te ubiti. Ubie te", rekla je.
Ali nisam je sluao. Mislio sam na neto drugo - neto suludo. "Zna li
ta bih voleo da budem?" rekoh. "Zna li ta bih voleo da budem? Mislim,

kad bih imao neki prokleti izbor?"

"ta? Prestani da psuje."
"Zna onu pesmu 'Ulovi li neko nekog dok kroz ito ide'? Voleo bih..."
"To je 'Sretne li neko nekog dok kroz ito ide'!" rekla je Feba. "To je
pesma. Od Roberta Bernsa."
"Znam da je to pesma Roberta Bernsa."
Ali bila je u pravu. To i jeste "Sretne li neko nekog dok kroz ito ide".
Samo, tada to nisam znao.
"Mislio sam da ide 'Ulovi li neko nekog' ", rekoh. "Svejedno, evo ta
zamiljam - zamiljam neku decu koja se igraju na nekom velikom polju ita
i sve. Na hiljade male dece, a nikog u blizini - nikog odraslog, mislim - osim
mene. A ja stojim na rubu neke sulude litice. ta treba da radim - treba da
ulovim svakog ko se zaleti da padne sa te litice u provaliju - mislim, ako tre
i ne gledaju kuda idu, treba da se pojavim odnekud i ulovim ih. To je sve to
bih radio, po ceo dan. Bio bih samo lovac u itu. Znam da je suludo, ali to je
jedino to bih stvarno voleo da budem. Znam da je suludo."
Feba je dugo utala. A onda, kad je progovorila, sve to je rekla bilo je:
"Tata e te ubiti."
"ta me briga ako to i uini", rekoh. Ustao sam sa kreveta jer sam hteo
da uradim neto - hteo sam da telefoniram tom tipu koji mi je bio nastavnik
engleskog u Elkton Hilsu, g. Antoliniju. Znao sam da je preao u Njujork.
Napustio je Elkton Hils. Prihvatio je da predaje na njujorkom univerzitetu.
"Moram da telefoniram", rekao sam Febi. "Odmah se vraam. Nemoj da
zaspi." Nisam hteo da zaspi dok sam u dnevnoj sobi. Znao sam da nee, ali
ipak sam to rekao, za svaki sluaj. Dok sam iao ka vratima, Feba je rekla:
"Holdene!" i ja se okrenuh.
Sedela je sasvim uspravno u krevetu. Tako je lepo izgledala. "Uzimam
asove iz podrigivanja od jedne devojice, Filis Margilis", rekla je. "Sluaj."
Sluao sam i uo neto, ali nije bilo bogzna ta. "Dobro je", rekoh.
Onda sam otiao u dnevnu sobu i pozvao tog nastavnika, g. Antolinija.

23

Skratio sam telefonski razgovor, jer sam se plaio da e roditelji svaki

as da banu. Ali ipak nisu. G. Antolini je bio veoma ljubazan. Rekao je kako
mogu odmah da doem do njega, ako hou. Mislim da sam verovatno
probudio i njega i njegovu enu, jer im je trebalo sto godina da se jave.
Odmah me pitao da li se neto desilo, a ja mu rekao da nije. Rekao sam mu,
ipak, da sam izbaen iz Pensija. Mislio sam kako ba mogu i da mu kaem.
"Blagi boe", rekao je kad je to uo. Oduvek je imao smisla za humor.
Rekao mi je da odmah doem do njega ako sam raspoloen.
On je bio moda najbolji nastavnik koga sam ikad imao, taj g. Antolini.
Bio je prilino mlad, ne mnogo stariji od mog brata D.B.-a, i mogao si da se
zeza s njim a da ipak ne izgubi potovanje prema njemu. On je bio taj koji
je na kraju podigao onog deaka to je skoio kroz prozor, tog Demsa
Kastla o kome sam vam priao. Stari g. Antolini mu je opipao puls i sve, a
onda skinuo kaput, prebacio ga preko Demsa Kastla i odneo ga skroz do
ambulante. Uopte nije mario to e sav kaput da se okrvavi.
Kad sam se vratio u D. B.-ovu sobu, Feba je bila ukljuila radio. ula
se neka muzika za igru. Pustila je, ipak, sasvim tiho, da ne uje naa
devojka. Trebalo je videti Febu. Sedela je nasred kreveta, na pokrivau,
savijenih nogu kao neki jogin. Sluala je muziku. Ona me stvarno obara.
"Hajde", rekoh. "Je l' ti se igra?" Uio sam je da igra i sve kad je bila
jo sasvim mala. Ona odlino igra. Mislim, nauio sam je samo nekoliko
stvari. Uglavnom je sve nauila sama. Ne moe nauiti nekoga kako se
stvarno igra.
"U cipelama si", rekla je.
"Skinuu ih. Hajde."

Bukvalno je skoila sa kreveta i priekala da skinem cipele, a onda sam

igrao neko vreme s njom. Ona nevieno igra. Ozbiljno. Ne volim kad ljudi
igraju sa decom jer to najee grozno izgleda. Mislim, ako ste u nekom
restoranu i vidite kako neki stariji ovek izvodi svoje dete na podijum za
igru. Obino povlae detetu haljinicu na leima, iz nepanje, a dete ionako
uopte ne zna da igra, i to grozno izgleda, ali ja to ne radim napolju sa
Febom ili neto. Mi se samo zezamo u kui. Sa njom je ionako drukije, jer
ona ume da igra. Ume u svemu da te prati. Mislim, ako je dri vrsto uz
sebe, tako da nije vano to su ti noge toliko due od njenih. Ona ostaje sve
vreme uz tebe. Moe da menja korak ili izvodi neke kulovske figure ili
ak svinguje pomalo - ona ostaje sve vreme uz tebe. Moe ak da zaigra i
tango, najozbiljnije.
Odigrali smo jedno etiri numere. U pauzi izmeu njih, stravino je
smena. Samo stoji u poziciji za igru. Nee ak ni da govori ili neto. Oboje
treba da stojite u poziciji za igru i ekate da orkestar ponovo zasvira. To me
stvarno obara. Ne sme ak ni da se smije ili neto.
Sve u svemu, odigrali smo jedno etiri numere, a onda sam iskljuio
radio. Feba je uskoila natrag u krevet i zavukla se ispod pokrivaa.
"Napredujem, zar ne?" pitala me.
"Itekako", rekoh. Ponovo sam seo na krevet, pored nje. Malo mi je kao
ponestalo daha. Toliko sam puio da sam jedva disao. Ona se nije ak ni
zadihala.
"Pipni mi elo", najednom je rekla.
"Zato?"
"Pipni ga. Samo ga pipni."
Pipnuo sam ga. Ali nita nisam osetio.
"Da li se osea koliko je vrelo?" rekla je.
"Ne. Zar bi trebalo?"
"Da - to ja izvodim. Pipni opet."
Ponovo sam pipnuo. I dalje nita nisam osetio, ali sam rekao: "Mislim

da sad poinje." Nisam hteo da dobije neki prokleti kompleks ili neto.
Klimnula je. "Mogu da izvedem da pree iznad ternometra."
"Termometra. Kako to?"
"Alisa Holmborg mi je pokazala kako se to radi. Samo prekrsti noge i
zadri dah i misli na neto jako, jako vrelo. Na radijator ili neto. Onda ti
se itavo elo tako usija da moe nekom i ruku da opee."
To me oborilo. Trgnuo sam ruku s njenog ela kao da sam u stravinoj
opasnosti. "Hvala ti to si mi rekla", kazao sam.
"Oh, ne bih tebi opekla ruku. Stala bih pre nego to - !" Najednom
se, nevieno hitro, uspravila na krevetu.
Prestravilo me kad je to uradila. "ta je sad?" rekoh.
"Ulazna vrata", nekako je glasno proaptala. "To su oni!"
Skoio sam i brzo ugasio svetlo nad stolom. Zatim sam zgnjeio
cigaretu o cipelu i gurnuo je u dep. Onda sam panino mahao rukama po
vazduhu, da rasteram dim - uopte nije trebalo da puim, Isuse. Dograbio
sam cipele, uao u plakar i zatvorio vrata. Ljudi moji, srce mi je tuklo kao
sumanuto.
uo sam kako majka ulazi u sobu.
"Febo?" rekla je. "Dosta je bilo. Videla sam svetlo, mlada damo."
"Zdravo!" uo sam Febu. "Nisam mogla da zaspim. Jeste li se lepo
proveli?"
"Divno", rekla je majka, ali osealo se da ne misli tako. Ona ne uiva
ba preterano u izlascima. "Zato si budna, ako smem da pitam? Da li ti je
bilo dovoljno toplo?"
"Jeste, ali uopte nisam mogla da zaspim."
"Febo, da nisi moda puila ovde? Molim te reci mi istinu, mlada
damo."

"ta?" rekla je Feba.

"ula si me."
"Samo sam zapalila jednu, na sekund. Samo sam jednom punula.
Onda sam je bacila kroz prozor."
"Zato, ako smem da pitam?"
"Nisam mogla da zaspim."
"Ne svia mi se to, Febo. To mi se uopte ne svia", rekla je majka.
"Hoe li, moda, jo jedno ebe?"
"Ne, hvala. Laku no!" rekla je Feba. Pokuavala je da je se otarasi,
lepo se videlo.
"Kakav je bio film?" upitala je majka.
"Odlian. Sve osim Alisine majke. Stalno se naginjala i pitala je da li se
gripozno osea. U toku celog filma. Ili smo taksijem kui."
"Daj da ti pipnem elo."
"Nita nisam dobila. Ni njoj nita nije bilo. Samo njena majka."
"Dobro. Spavaj sad. Kakva je bila veera?"
"Bljakava", rekla je Feba.
"ula si ta je otac rekao za upotrebu takvih rei. ta je bilo bljakavo?
Imala si divan jagnjei kotlet. Prola sam itavu Leksington aveniju samo da
bih..."
"Jagnjetina je bila dobra, ali arlin uvek die u mene kad neto spusti.
Die po hrani i svuda. Die po svemu."
"Dobro. Spavaj sad. Poljubi mamu. Jesi li se pomolila?"
"Jesam, u kupatilu. Laku no!"
"Laku no. Odmah da si zaspala. Glava mi puca", rekla je majka. Ona

esto pati od glavobolje. Ozbiljno.

"Uzmi neki aspirin", rekla je Feba. "Holden dolazi u sredu, zar ne?"
"Koliko ja znam. Pokrij se sad. Sasvim se pokrij."
uo sam kako majka izlazi i zatvara vrata. Priekao sam dva-tri minuta,
a onda izaao iz plakara. Naleteo sam pravo na Febu, jer je u sobi bio mrak,
a ona izala iz kreveta da mi saopti ta je bilo. "Jesam li te povredio?"
rekoh. Moralo je da se apue, jer su oboje bili u kui. "Moram da beim",
rekoh. Naao sam ivicu kreveta u mraku, seo na nju i poeo da obuvam
cipele. Prilino sam bio nervozan, priznajem.
"Ne idi sad", apnula je Feba. "Priekaj da legnu!"
"Ne. Sad. Sad je najbolje", rekoh. "Ona e biti u kupatilu, a tata e da
ukljui vesti ili neto. Sad je najbolje." Jedva sam vezivao pertle, toliko sam
bio nervozan. Nije da bi me ubili ili neto da su me zatekli u kui, ali bilo bi
krajnje neprijatno i sve. "Gde si nestala?" rekao sam Febi. Bilo je tako
mrano da je nisam video.
"Ovde sam." Stajala je pored mene. Uopte je nisam video.
"Ostavio sam proklete kofere na stanici", rekoh. "Sluaj. Ima li neto
para, Feb? Bukvalno sam dekintiran."
"Samo moj novac za Boi. Za poklone i sve. Nisam jo ni ila u
kupovinu."
"A." Nisam hteo da uzimam njen boini novac.
"Hoe li malo?" rekla je.
"Neu da uzimam tvoj boini novac."
"Mogu da ti pozajmim neto", rekla je. Onda sam je uo kod D.B.-ovog
stola, kako otvara mali milion fioka i pipa po njima. Bilo je sasvim crno,
toliko je bilo mrano u sobi. "Ako ode negde, nee me gledati u
predstavi", rekla je. Glas joj je imao neki udan prizvuk kad je to rekla.
"Gledau te. Neu da odem pre toga. Misli da bih propustio

predstavu?" rekoh. "ta u da uradim - verovatno u da ostanem kod

gospodina Antolinija do moda utorka uvee. Onda u da doem kui.
Zvrcnuu te, ako mi se ukae prilika."
"Evo", rekla je Feba. Pokuavala je da mi da novac, ali nije mogla da
nae moju ruku.
"Gde?"
Stavila mi je novac u aku.
"Ej, ne treba mi toliko", rekoh. "Daj mi samo dva dolara, to je dosta.
Bez zezanja - evo." Pokuavao sam da joj vratim, ali nije htela da uzme.
"Slobodno uzmi sve. Vratie mi. Donesi mi na predstavu."
"Koliko tu ima, Isuse?"
"Osam dolara i osamdeset pet centi, ezdeset pet centi. Neto sam
potroila."
Tada sam, najednom, zaplakao. Nisam mogao da se savladam. Plakao
sam tako da me ne uju u kui, ali plakao sam. Febu je uasno prepalo kad
sam poeo, pa je prila i pokuala da me natera da prestanem, ali kad jednom
pone, ne moe tek tako da prestane. Jo sam sedeo na ivici kreveta dok
sam plakao, a ona me zagrlila jednom rukom i ja sam zagrlio nju, ali jo
dugo nisam mogao da prestanem. Pomislio sam da u da se uguim ili neto.
Ljudi moji, kako sam prepao Febu. Prozor je bio otvoren i sve, i mogao sam
da osetim kako drhti, jer je imala samo pidamu na sebi. Pokuao sam da je
nateram da se vrati u krevet, ali nije htela. Na kraju sam prestao. Ali stvarno
mi je dugo trebalo, veoma dugo. Onda sam zakopao kaput i sve. Rekao sam
joj da emo se uti. Rekla mi je da mogu da spavam s njom ako hou, ali
rekao sam da neu, i da je bolje da se izgubim jer me g. Antolini eka. Onda
sam izvadio moju lovaku kapu iz depa na kaputu i dao joj. Ona voli takve
aave kape. Nije htela da je uzme, ali sam je naterao. Kladim se da je
spavala s njom na glavi i sve. Ona stvarno oboava takve kape. Ponovo sam
joj rekao da u je zvrcnuti ako mi se ukae prilika, a onda sam otiao.
Iz nekog razloga, bilo je daleko lake izai iz kue nego to je bilo da se
ue u nju. Pre svega, nisam vie mario da li e da me nau u kui ili nee.

Najozbiljnije.
Mislio sam - ako me nau, nali su me. Skoro da sam to i poeleo, na
neki nain.
Siao sam stepenicama skroz do dole, umesto da pozovem lift. Iao sam
sporednim stepenitem. Malo je falilo da skrim vrat preko deset miliona
kanti za ubre, ali uspeo sam da proem. Liftboj me nije ak ni video.
Verovatno i sad misli da sam gore kod Dikstejnovih.

24

Antolinijevi su iveli u nekom luksuznom stanu na Saton Plejsu, s dva

stepenika niz koje se ulazilo u dnevnu sobu, sa ankom i sve. Bio sam ve
nekoliko puta tamo jer je, kad sam napustio Elkton Hils, g. Antolini prilino
esto dolazio kod nas na veeru, da vidi kako se snalazim. Tada nije bio
oenjen. Zatim, kad se oenio, esto sam igrao tenis sa njim i gom Antolini
u teniskom klubu Vest Sajda, u Forest Hilsu na Long Aj-lendu. Ga Antolini
je bila njihov lan. Bila je prepuna para i jedno ezdeset godina starija od g.
Antolinija, ali inilo se da se prilino dobro slau. Pre svega, oboje su bili
intelektualno nastrojeni, pogotovo g. Antolini, osim to je on vie voleo alu
nego intelektualni razgovor kad si s njim - slino kao D.B. Ga Antolini je
uglavnom bila ozbiljna. Bolovala je od astme. Oboje su proitali sve D.B.ove prie - i ga Antolini - i, kada se D.B. spremao za Holivud, g. Antolini
mu se javio i rekao mu da ne ide. Ali on je svejedno otiao. G. Antolini je
rekao da svako ko tako dobro pie kao D.B. nema zato da ide u Holivud. To
je u sutini ba ono to sam i ja rekao.
Otpeaio bih do njihove kue, jer nisam hteo da troim ita od Febinog
boinog novca ako ba ne moram, ali udno sam se oseao kad sam izaao
napolje. Kao neka vrtoglavica, ta li. I tako sam uzeo taksi. Nisam hteo, ali
uzeo sam ga. Teko mi je bilo ak i da ga naem.
Kad sam zazvonio, g. Antolini mi je otvorio vrata - poto me je liftboj
najzad pustio gore, strvina. G. Antolini je bio u bade-mantilu i papuama, i

drao je au viskija sa sodom. Bio je prilino rafiniran tip, a i inae je voleo

da pije. "Holdene! Gde si, deko?" rekao je. "Gospode, porastao je jo
itavih pola metra. Ba mi je drago to te vidim."
"Kako ste, gospodine Antolini? Kako je gospoda Antolini?"
"Oboje smo gala. Daj mi taj kaput." Skinuo mi je kaput i okaio ga.
"Oekivao sam da vidim novoroene u tvojim rukama. Nigde utoita.
Snene pahulje na tvojim trepavicama." Bio je prilino vickast ponekad.
Okrenuo se i viknuo ka kuhinji: "Lilijan! ta je s kafom?" Lilijan je bilo ime
ge Antolini.
"Gotova je", doviknula je ona. "Da lije to Holden? Zdravo, Holdene!"
"Zdravo, gospodo Antolini!"
Kod njih se uvek vikalo. Sve zato to njih dvoje nikad nisu bili
istovremeno u istoj prostoriji. To je bilo pomalo komino.
"Sedi, Holdene", rekao je g. Antolini. Videlo se da je malo popio. Soba
je izgledala kao da je u njoj bila neka sedeljka. ae na sve strane, i inijice
s kikirikijem. "Oprosti za ovaj nered", rekao je. "Zabavljali smo neke
prijatelje gospoe Antolini, iz Bufala... neke bufale, u sutini."
Nasmejao sam se, a ga Antolini mi je doviknula neto iz kuhinje, ali
nisam je dobro uo. "ta je rekla?" upitao sam g. Antolinija.
"Rekla je da ne gleda u nju kad se pojavi. Tek to se pridigla iz mrtvih.
Uzmi cigaretu. Pui li sad?"
"Hvala", rekoh. Uzeo sam cigaretu iz kutije koju mi je ponudio. "Samo
ponekad. Ja sam umeren pua."
"Ubeen sam", rekao je. Pripalio mi je nekim velikim upaljaem sa
stola. "Tako znai. Ti i Pensi ste raskinuli", rekao je. Stalno se tako
izraavao. Ponekad mi je to bilo prilino zabavno, a ponekad nije. Nekako je
malo preterivao u tome. Ne mislim da nije bio duhovit ili neto - bio je - ali
nervira ponekad kad neko stalno govori stvari kao 'Ti i Pensi ste raskinuli'. I
D.B. preteruje u tome.
"U emu je bio problem?" upitao me g. Antolini. "Kako si proao iz

engleskog? Moe smesta da se kupi odavde ako si pao engleski, ti koji si

pravi mali as za sastave."
"Ma ne, proao sam engleski bez problema. Mada smo se uglavnom
bavili literaturom. Pisao sam moda samo dva sastava u itavom
polugoditu", rekoh. "Ali pao sam iz 'usmenog izraavanja'. I to smo morali
da pohaamo - 'izraavanje'. To sam pao."
"Zato?"
"Ma ne znam." Nisam bio preterano raspoloen da mu objanjavam. Jo
mi se nekako vrtelo ili neto, i najednom me uasno zabolela glava.
Ozbiljno. Ali videlo se da je zainteresovan, pa sam mu malo priao o tome.
"To je predmet gde svaki uenik treba da ustane i odri govor. Znate ve.
Spontano i sve. I, ako taj to govori samo malo skrene s teme, treba mu
odmah viknuti 'Digresija!' To me stvarno izluivalo. Nisam dobio prolaznu
ocenu."
"Zato?"
"Ma ne znam. To sa digresijom ilo mi je na nerve. Ne znam. Problem
je to ja volim kad neko pravi digresije. To je zanimljivije i sve."
"Zar tebi nije stalo da se neko dri teme dok ti pria neto?"
"Ma naravno. Volim kad se neko dri teme. Ali ne volim kad se ba
mnogo dri teme. Ne znam. Ne volim valjda kad se neko neprekidno dri
teme. A najbolje ocene iz usmenog izraavanja pokupili su ba oni koji su se
neprekidno drali teme. Ali tamo je bio jedan uenik, Riard Kinsela. Taj se
nije mnogo drao teme i svi su mu stalno vikali 'Digresija!' Uasno je bilo,
jer je on, pre svega, vrlo nervozan lik - mislim, ba je bio nervozan - i usne
su mu uvek podrhtavale kad bi na njega doao red da odri govor, i jedva si
mogao da ga uje ako sedi negde skroz pozadi. Kad bi mu usne malo
prestale da drhte, ba sam voleo njegove govore, vie nego bilo ije. Ali ni
on nije proao. Dobio je lou ocenu jer su mu stalno vikali 'Digresija!' Na
primer, govorio je o nekoj farmi koju je njegov otac kupio u Vermontu. Sve
vreme dok je govorio, vikali su mu 'Digresija!' a nastavnik, gospodin
Vinson, dao mu je slabu, jer nije rekao koje sve vrste ivotinja i biljaka i
ostalog gaje na toj farmi. ta je taj Riard Kinsela radio - poeo bi da govori
o svemu tome, a onda bi odjednom poeo da pria o nekom pismu koje je
njegova majka dobila od njegovog ujaka, i kako je taj ujak dobio deju

paralizu i sve u etrdeset drugoj godini, i kako nikome nije dao da ga poseti
u bolnici jer nije hteo da ga iko vidi u onoj protezi. Sve to nije imalo mnogo
veze s farmom - priznajem - ali lepo je bilo. Lepo je kad ti neko pria o
svom ujaku. Pogotovo kad pone da pria o oevoj farmi pa se odjednom
zainteresuje za ujaka. Mislim, odvratno je stalno vikati 'Digresija!' kad neko
tako lepo pria i sav je uzbuen. Ne znam. Teko je objasniti." Nisam ba ni
imao volje da pokuavam. Pre svega, odjednom me spopala stravina
glavobolja. Molio sam boga da stara ga Antolini donese ve jednom tu
kafu. To je neto to me uasno nervira - mislim, kad neko kae da je kafa
gotova, a nije.
"Holdene... Samo jedno kratko, pomalo dosadno, pedagoko pitanje.
Zar ne misli da za sve postoji vreme i mesto? Kad neko pone da ti pria o
oevoj farmi, zar ne treba da se dri toga, pa tek onda pree na priu o
ujakovoj protezi? Ili, ako je ujakova proteza tako izazovna tema, nije li
trebalo to da odabere za svoj govor - a ne farmu?"
Nisam bio raspoloen da neto razmiljam i odgovaram i sve. Bolela
me glava i loe sam se oseao. ak me neto boleo i stomak, ako ba hoete
da znate.
"Ma da - ne znam. Valjda je trebalo. Mislim, valjda je trebalo da
odabere ujaka kao temu umesto farme, ako mu je to bilo zanimljivije. Ali
evo ta hou da kaem - esto se desi da ne zna ta te vie zanima dok ne
pone da pria o neemu to te u sutini ne zanima toliko. Mislim,
ponekad nita ne moe da uini. Ako neko interesantno pria i sav se
uzbudi zbog toga, mislim da ga treba ostaviti na miru. Volim kad se neko
uzbuuje zbog neega. Lepo je to. Ali vi ne znate tog nastavnika, gospodina
Vinsona. Taj je stvarno mogao da te izludi ponekad, on i prokleti razred.
Mislim, stalno je govorio da sve uopti i uprosti. Kod nekih stvari to
jednostavno ne moe. Mislim, teko da ikad moe neto da uprosti ili
uopti samo zato to to neko trai od tebe. Ne znate vi tog Vinsona. Mislim,
moda je on vrlo inteligentan i sve, ali lepo se videlo da nema ba mnogo
mozga u glavi."
"Kafa, gospodo, konano", rekla nam je ga Antolini. Ula je nosei
posluavnik s kafom, kolaima i ostalim stvarima. "Holdene, nemoj ni
sluajno da me pogleda. Izgledam kao udo."
"Zdravo, gospodo Antolini", rekoh. Poeo sam da ustajem i sve, ali me

g. Antolini uhvatio za sako i povukao natrag. Kosa stare ge Antolini bila je

puna onih gvozdenih viklera, i uopte nije bila nakarminisana ili neto. Nije
ba arobno izgledala. Izgledala je prilino stara i sve.
"Ostaviu ovo tu. Samo navalite, vas dvojica", rekla je. Spustila je
posluavnik na stoi, gurnuvi ae u stranu. "Kako ti je majka, Holdene?"
"Dobro je, hvala. Nisam je ba skoro video, ali poslednje to sam..."
"Duo, ako Holdenu zatreba neto, sve je u plakaru za rublje. Na
gornjoj polici. Ja odoh u krevet. Potpuno sam grogi", rekla je ga Antolini.
Tako je i izgledala. "Moete li vi momci sami da namestite kau?"
"Sve emo da sredimo. Samo ti lezi", rekao je g. Antolini. Poljubio je
gu Antolini, a ona se pozdravila sa mnom i otila u spavau sobu. Njih
dvoje su se uvek mnogo ljubili pred drugima.
Otpio sam malo kafe i uzeo moda pola nekog kolaa koji je bio tvrd
kao kamen. Stari g. Antolini je samo popio jo jedan viski sa sodom. Pravio
ih je dosta jake, videlo se. Lako je mogao da postane alkoholiar ako malo
ne pripazi.
"Ruao sam sa tvojim tatom pre dve-tri nedelje", najednom je rekao.
"Nisi znao?"
"Ne, nisam."
"Svestan si, naravno, da je on strano zabrinut za tebe?"
"Znam. Znam da jeste", rekoh.
"Oigledno je, pre nego to mi se javio, dobio dugako, prilino
neprijatno pismo od tvog poslednjeg direktora, u smislu da se ni najmanje
nisi trudio u koli. Izostajao sa asova. Dolazio uvek nespreman. Sve u
svemu, totalno si..."
"Nisam izostajao sa asova. Nije smelo da se izostaje. Samo sam
moda ponekad propustio neto, kao to izraavanje o kome sam vam priao,
ali nisam izostajao."
Uopte nisam bio raspoloen za razgovor o tome. Od kafe mi je malo

popustilo u stomaku, ali me i dalje muila ta odvratna glavobolja.

G. Antolini je zapalio novu cigaretu. Puio je kao manijak. Onda je
rekao: "Najiskrenije, ne znam ta da ti kaem, Holdene."
"Znam. Teko je razgovarati sa mnom. Svestan sam toga."
"Imam oseaj da se kree prema nekom stravinom padu. Ali ne znam,
iskreno, o kakvom se padu... Slua li me?"
"Da."
Oigledno je pokuavao da se koncentrie.
"To bi moglo da bude tako da u tridesetoj sedi u nekom baru i mrzi
svakoga ko ue izgledajui kao da je moda u koledu igrao ragbi. A opet,
mogao bi da pokupi taman toliko obrazovanja da mrzi ljude koji kau: 'To
je tajna izmeu nas dvojice'. Ili moda zavri u nekoj kancelariji, gaajui
najbliu daktilografkinju spajalicama. Jednostavno ne znam. Ali zna li ti
uopte o emu govorim?"
"Da. Naravno", rekoh. I jesam. "Ali greite kad govorite o toj mrnji.
Mislim na mrnju prema igraima ragbija i sve. Tu stvarno greite. Ja retko
koga mrzim. ta moda radim - moda mrzim na kratko, kao tog tipa
Stredletera koga sam upoznao u Pensiju, ili onog drugog, Roberta Eklija.
Mrzeo sam ih ponekad - priznajem - ali to ne traje dugo, u tome je stvar.
Posle nekog vremena, ako ih ne vidim - mislim, ako se ne pojave u sobi, ili
ih ne vidim po dva-tri obroka u sali za ruavanje - nekako bi poeli da mi
nedostaju. Mislim, nekako su mi nedostajali."
G. Antolini je neko vreme utao. Ustao je, uzeo jo jedno pare leda i
stavio ga u pie, zatim ponovo seo. Videlo se da razmilja. Ipak, sve sam se
nadao da e ujutro da nastavi razgovor, ali ba se napalio. Ljudi se najee
zagreju za neki razgovor kad vama nije do toga.
"U redu. Sluaj me sad malo... Moda ovo neu uspeti da sroim onako
kako bih hteo, ali napisau ti pismo o tome, za dan-dva. Onda e ti sve biti
jasno. Ali svejedno sluaj." Ponovo se zamislio. Onda je rekao: "Taj pad
prema kome se, po mom miljenju, kree - to je posebna vrsta pada, uasna
vrsta pada. Onome koji pada nije omogueno da oseti ili uje kad tresne na
dno. On samo pada i pada. Sve je to namenjeno ljudima koji su, u ovo ili ono

doba svog ivota, traili neto to njihova sredina nije mogla da im prui. Ili
su mislili kako njihova sredina to ne moe da im prui. I tako su prestali da
trae. Odustali su pre nego to su uopte i poeli. Prati li me?"
"Da, gospodine."
"Sigurno?"
"Da."
Ustao je i natoio jo pia u au. Onda je ponovo seo. utao je prilino
dugo.
"Ne elim da te plaim", rekao je, "ali mogu sasvim jasno da te vidim
kako velikoduno umire, na ovaj ili onaj nain, za neku krajnje bezvrednu
stvar." Nekako me udno pogledao. "Ako zapiem neto za tebe, hoe li to
paljivo da proita? I sauva?"
"Da. Naravno", rekoh. I jesam. Jo imam taj papir koji mi je dao.
Otiao je do pisaeg stola na drugom kraju sobe i stojei zapisao neto
na paretu papira. Onda se vratio i seo s tim papirom u ruci. "Za divno udo,
ovo nije napisao neki pesnik, ve jedan psihoanalitiar, Vilhelm tekel. Evo
ta je... prati li me?"
"Da, naravno."
"Evo ta je rekao: 'Osobina nezrelog oveka je to hoe da za neto
slavno umre, dok je osobina zrelog oveka to hoe da za neto skromno
ivi'."
Nagnuo se i pruio mi papir. Proitao sam to odmah kad mi je dao, a
onda mu zahvalio i stavio papir u dep. Ba lepo od njega to se toliko
trudio. Najozbiljnije. Ali problem je bio to nisam mogao da se
koncentriem i sve. Ljudi moji, odjednom sam osetio stravian umor.
Meutim, lepo se videlo da on uopte nije umoran. Bio je, pre svega,
prilino podnapit. "Mislim da e jednog od ovih dana", rekao je, "morati da
otkrije kuda eli da ide. A onda e morati tamo i da krene. I to odmah.
Ne sme ni minut da izgubi. Ne ti."

Klimnuo sam, jer je gledao pravo u mene, ali nisam bio sasvim siguran
o emu govori. Prilino sam shvatao o emu je govorio, ali u tom trenutku
nisam bio sasvim siguran. Toliko sam bio prokleto umoran.
"Nije mi drago to to moram da ti kaem", rekao je, "ali mislim da kad
jednom stekne neki uvid kuda eli da ide, prvi tvoj potez bie da se
prilagodi koli. Morae. Ti si uenik - svialo ti se to ili ne. Zaljubljen u
znanje. I ja mislim da e otkriti, kad prebrodi svu tu gospodu Vinese i
njihova usmena izra..."
"Gospodu Vinsone", rekoh. Mislio je na svu gospodu Vinsone, a ne
Vinese. Nije, ipak, trebalo da ga prekidam.
"U redu - gospodu Vinsone. Kad jednom prebrodi svu tu gospodu
Vinsone, bie sve blie i blie - to jest, ako to eli, i ako to trai i eka na
to - onoj vrsti saznanja koja e biti veoma, veoma bliska tvome srcu. Izmeu
ostalog, otkrie da nisi jedini koga je zbunilo, uplailo i ak mu se zgadilo
ljudsko ponaanje. Bie uzbuen i podstaknut saznanjem da ni u kom
sluaju nisi jedini koji to preivljava. Mnogi, mnogi ljudi bili su na istim
takvim moralnim i duhovnim mukama kao i ti sada. Sreom, neki od njih
zabeleili su te svoje nevolje. Od njih e nauiti neto - ako to eli. Kao to
e jednog dana, ako bude imao ta da ponudi, neko nauiti poneto od
tebe. To je predivan uzajamni aranman. A to nije obrazovanje. To je
istorija. To je poezija." Zastao je i otpio veliki gutljaj viskija. Onda je
ponovo nastavio. Ljudi moji, stvarno se napalio. Drago mi je bilo to nisam
pokuao da ga prekinem ili neto. "Neu da ti tvrdim", rekao je, "kako su
samo obrazovani i kolovani ljudi u stanju da daju neki dragocen doprinos
ovom svetu. Nije tako. Ali tvrdim da obrazovani i kolovani ljudi, ako su u
startu daroviti i kreativni - to je, na alost, retko - tee da iza sebe ostave
neizmerno vie dragocenih ostvarenja nego ljudi koji su samo daroviti i
kreativni. Oni tee da se to jasnije izraze, i uglavnom strasno i do kraja
slede svoje misli i ideje. I - to je najvanije - u devet od deset sluajeva
skromniji su od nekolovanog mislioca. Da li me uopte prati?"
"Da, gospodine."
Ponovo je prilino dugo utao. Ne znam da li vam se to ikad desilo, ali
pomalo je naporno sedeti i ekati dok neko razmilja, da bi neto rekao i sve.
Bez zezanja. Sve vreme sam se trudio da ne zevnem. Nije da mi je bilo
dosadno ili neto - nije - ali odjednom mi se stravino prispavalo.

"Akademsko obrazovanje e ti pruiti jo neto. Ako bude dovoljno

odmakao u studijama, to e ti postepeno otkriti s kojim dimenzijama duha
raspolae. ta mu lei, a ta mu, moda, ne lei. Posle nekog vremena,
otkrie s kakvim mislima treba da se nosi duh tvojih dimenzija. To ti moe,
pre svega, utedeti enormno mnogo vremena koje bi izgubio bavei se idejama koje ti ne lee, koje nisu za tebe. Poee da spoznaje svoje prave mere
i u skladu s njima oblai svoj duh."
Tada sam, najednom, zevnuo. Kakav neotesani kreten, ali nisam to
mogao da spreim.
Meutim, g. Antolini se samo nasmejao. "Hajde", rekao je.
"Namestiemo ti kau."
Poao sam za njim, a on priao plakaru i pokuao da sa gornje police
skine neke arave, ebad i ostalo, ali nije mogao s onom aom viskija u
ruci. Zato je iskapio i ostavio na pod, a onda skinuo posteljinu. Pomogao
sam mu da je prenese do kaua. Zajedno smo namestili krevet. Nije se ba
polomio oko toga. Nita nije zatezao ili poravnavao. Ali meni je bilo
svejedno. Mogao sam da spavam i stojei, toliko sam bio umoran.
"Kako tvoje enske?"
"Dobro su." Stvarno nisam imao volje za neki razgovor.
"Kako je Sali?" Znao je staru Sali Hejs. Upoznao sam ih jednom.
"Dobro je. Izaao sam popodne s njom." Ljudi moji, to kao da je bilo
pre dvadeset godina! "Nemamo vie ba mnogo toga zajednikog."
"Strano zgodna devojka. A ta je sa onom drugom? Onom o kojoj si
mi priao, iz Mejna?"
"A - Dejn Galager. Dobro je. Verovatno u sutra da joj se javim."
Tada smo ve namestili kau. "Sada je samo tvoj", rekao je g. Antolini.
"Mada ne znam gde e sa tim tvojim nogama."
"Nije bitno. Navikao sam na kratke krevete", rekoh. "Mnogo vam
hvala, gospodine. Stvarno ste mi noas spasili ivot, vi i gospoa Antolini."

"Zna gde je kupatilo. Ako ti ita zatreba, samo vikni. Biu jo malo u
kuhinji - nee ti smetati svetlo?"
"Ne - ma kakvi. Mnogo vam hvala."
"U redu. Laku no, lepi moj."
"Laku no, gospodine. Mnogo vam hvala."
Otiao je u kuhinju, a ja u kupatilo, gde sam se svukao i sve. Nisam
mogao da operem zube jer nisam poneo etkicu. Nisam imao ni pidamu, a
g. Antolini je zaboravio da mi pozajmi neku. I tako sam se samo vratio u
dnevnu sobu i ugasio tu lampicu pored kaua, a onda legao, onako u
gaama. Bio je zaista kratak za mene, taj kau, ali stvarno sam mogao da
zaspim stojei, da i ne trepnem. Leao sam samo nekoliko trenutaka budan,
razmiljajui o svemu onome to mi je govorio g. Antolini. O otkrivanju
dimenzija svoga duha i sve. Bio je prilino pametan, nema ta. Ali nisam
mogao da drim proklete oi otvorene, i zaspao sam.

25

Onda se neto dogodilo. Ne volim ak ni da priam o tome.

Iznenada sam se probudio. Ne znam koliko je bilo sati, ali probudio
sam se. Osetio sam neto na glavi, neiju ruku. Ljudi moji, stvarno sam se
uasno prepao. ta je to bilo - bila je to ruka g. Antolinija. A ta je radio sedeo je na podu pored samog kaua, u mraku i sve, i neto me kao gladio ili
milovao po prokletoj glavi. Ljudi moji, kladim se da sam odskoio do plafona.
"ta kog avola radite?"
"Nita! Samo sedim ovde i divim se..."
"ta kog avola radite?" ponovio sam. Nisam znao ta da kaem -

mislim, toliko mi je bilo neprijatno.

"Kako bi bilo da se malo smiri? Samo sedim ovde..."
"Ionako moram da idem", rekao sam - ljudi moji, kako sam se
unervozio! Poeo sam da oblaim proklete pantalone u mraku. Jedva sam ih
obukao, toliko sam bio nervozan. Znam vie perverznih tipova, po kolama i
svuda, od ikog koga ste ikad sreli u ivotu, a takvi uvek zastrane kad sam ja
u blizini.
"Kuda to mora da ide?" rekao je g. Antolini. Trudio se da izgleda
krajnje leerno i oputeno, ali uopte nije bio oputen. Kunem se.
"Ostavio sam kofere i sve na stanici. Mislim da je moda bolje da odem
tamo i pokupim ih. Sve su mi stvari u njima."
"Bie i ujutro tamo. A sad se vrati u krevet. Idem i ja na spavanje. ta
je s tobom?"
"Nita, samo to mi je sav novac i ostalo u jednom od kofera. Odmah se
vraam. Uzeu taksi i odmah se vraam", rekoh. Ljudi moji, saplitao sam se
o samog sebe u onom mraku. "Stvar je u tome to nije moj, taj novac, nego
majin, i ja..."
"Ne budi smean, Holdene. Vrati se lepo u krevet. Idem i ja na
spavanje. Novac e te ekati, zdrav i itav, do jut..."
"Ne, bez zezanja. Moram da idem. Najozbiljnije." Bio sam ve gotovo
obuen, osim to nisam mogao da naem kravatu. Nisam mogao da se setim
gde sam je ostavio. Obukao sam sako i ostalo bez nje. Stari g. Antolini je
zaseo u veliku fotelju nedaleko od mene i posmatrao me. Bio je mrak i sve, i
nisam ga ba dobro video, ali znao sam da me posmatra. I dalje je pio. Mogao sam da vidim kako dri svoju vernu au viskija.
"Ti si vrlo, vrlo udan deak."
"Znam", rekoh. Nisam se vie trudio da pronaem kravatu. Na kraju
sam krenuo bez nje. "Zbogom, gospodine", rekoh. "Mnogo vam hvala.
Ozbiljno."
Iao je za mnom sve do ulaznih vrata i ostao tamo kad sam pozvao lift.

Sve to je rekao bilo je opet ono da sam "veoma, veoma udan deak".
udan, ma nemoj. Ostao je tamo sve dok nije stigao prokleti lift. Nikad u
svom ivotu nisam toliko ekao lift. Kunem se.
Nisam znao o kom avolu da priam dok ekam lift, a on je samo
stajao tamo, pa sam rekao: "Poeu da itam neke dobre knjige. Ozbiljno."
Mislim, moralo je da se kae neto. Bilo je krajnje neprijatno.
"Pokupi kofere i odmah se vraaj. Ostaviu vrata otkljuana."
"Mnogo vam hvala", rekoh. "Zbogom!" Lift je napokon stigao. Uao
sam i spustio se. Ljudi moji, tresao sam se kao sumanut. I znojio se. Kad se
desi takva neka perverzna stvar, oznojim se kao skot. Doiveo sam takve
stvari bar dvadeset puta, jo od detinjstva. Muka mi je od toga.
Kad sam izaao, napolju je svitalo. Bilo je prilino hladno, ali prijalo
mi je, jer sam se toliko znojio.
Nisam znao kuda bih, kog avola, poao. Nisam hteo da opet odem u
neki hotel i potroim sav Febin novac. I tako sam na kraju samo otiao do
Leksington avenije i uzeo metro do Velike centralne stanice. Tamo su mi bili
koferi i sve, pa sam smislio da odspavam u onoj suludoj ekaonici gde su
sve one klupe. Tako sam i uradio. Neko vreme i nije bilo toliko loe jer nije
bilo mnogo ljudi pa sam mogao da dignem noge. Ali nisam ba neto
raspoloen da priam o tome. Nije bilo bogzna kako prijatno. Nemojte ni da
pokuavate. Najozbiljnije. Deprimirae vas.
Spavao sam samo do negde oko devet, jer je mali milion ljudi navalio u
ekaonicu, pa sam morao da spustim noge. Ne mogu ba da spavam kad su
mi noge na podu. Zato sam konano seo. Jo sam oseao glavobolju. ak se
pogorala. A mislim da sam bio potiten gore neko ikad u ivotu.
Uopte mi nije bilo do toga, ali poeo sam da razmiljam o starom g.
Antoliniju i pitao se ta e rei gi Antolini kad bude videla da nisam ni
spavao tamo. To me, ipak, nije preterano brinulo, jer sam znao da je g.
Antolini dovoljno bistar da izmisli neto. Mogao je da joj kae da sam otiao
kui ili negde. To me nije preterano brinulo. Ali ono to me stvarno brinulo
bilo je kako sam se probudio i zatekao ga kako me miluje po glavi i sve.
Mislim, pitao sam se da li sam moda pogreio kad sam pomislio da je to
neki pederski fazon. ta ako on, recimo, moda samo voli da miluje ljude po
glavi dok spavaju? Mislim, kako moe da bude siguran u takvim stvarima?

Ne moe. Poeo sam ak da se pitam nije li moda trebalo da uzmem

kofere i vratim se u njegov stan, kako sam mu i rekao. Pomislio sam kako je,
ak i da je peder, stvarno bio veoma ljubazan prema meni. Prisetio sam se
kako nije zamerio kad sam ga tako kasno pozvao, i kako mi je rekao da
odmah doem do njega ako mi se dolazi. I kako se polomio da me
posavetuje o otkrivanju dimenzija svog duha i sve, i kako je bio jedini koji je
uopte priao tom deaku, Demsu Kastlu, o kome sam vam priao, kad je
leao mrtav. Razmiljao sam o svemu tome. I to sam vie mislio o tome,
postajao sam sve potiteniji. Poeo sam da mislim kako je moda ipak
trebalo da se vratim tamo. Moda me on stvarno tek onako gladio po glavi.
to sam vie mislio o tome, sve sam vie tonuo u depresiju. Da bude jo
gore, oi su me uasno pekle. Pekle su me i bolele od nespavanja. Osim
toga, poela je da me hvata kao neka prehlada, a nisam imao ak ni prokletu
maramicu. Imao sam neke u koferu, ali mrzelo me da ga vadim iz one kasete
i otvaram ga tamo pred svima.
Na susednoj klupi bio je neki asopis koji je neko ostavio, pa sam
poeo da ga itam, u nadi da e bar na kratko da mi odvue misli sa g.
Antolinija i milion drugih stvari. Ali od tog prokletog lanka koji sam poeo
da itam bilo mi je gotovo jo gore. Ceo taj lanak bio je o hormonima.
Pisalo je kako bi trebalo da izgleda, tvoje lice, oi i sve, ako su ti hormoni u
dobrom stanju, a ja uopte nisam tako izgledao. Izgledao sam ba kao neki
lik u lanku koji pati od loih hormona. I tako sam poeo da se derem zbog
svojih hormona. Onda sam proitao drugi lanak, o tome kako utvrditi da li
ima rak. Ako ima ma kakve ranice u ustima koje ne prolaze brzo, pisalo je,
to znai da verovatno ima rak. Vukao sam neku ranicu na unutranjoj strani
usne ve oko dve nedelje. I tako sam zakljuio da sam dobio rak. Taj asopis
je stvarno umeo da razgali oveka. Na kraju sam prestao da ga itam i izaao
napolje da proetam. Uvrteo sam da u umreti za nekoliko meseci jer imam
rak. Najozbiljnije. Bio sam ak siguran u to. to me svakako nije preterano
oduevilo.
Nekako je izgledalo kao da e kia, ali sam svejedno krenuo u etnju.
Pre svega, smislio sam da bi trebalo da dorukujem. Uopte nisam bio
gladan, ali mislio sam da bi ipak trebalo da pojedem neto. Mislim, da bar
uzmem neto s nekim vitaminima i sve. I tako sam krenuo ka istonoj strani,
tamo gde su oni jeftini restorani, jer nisam hteo da potroim mnogo od onih
para.
Dok sam tako iao, proao sam pored neka dva lika koji su istovarivali

veliku boinu jelku iz kamiona. Jedan lik je stalno govorio onom drugom:
"Dii uvis tu gaduru! Dii je uvis!" Bio je to stvarno prekrasan nain da se
govori o boinoj jelki. Bilo je i pomalo smeno, na neki kretenski nain, pa
sam poeo da se kao smejem. To je bilo najgore to sam mogao da uradim,
jer mi je u istom trenutku dolo da povratim. Ozbiljno. ak je i krenulo, ali
me prolo. Ne znam otkud to. Mislim, nisam jeo nita pokvareno ili neto, a
stomak mi je inae prilino otporan. Sve u svemu, prebrodio sam to, pa sam
smislio da e mi sigurno biti bolje ako pojedem neto.
I tako sam uao u neki restoran koji je dosta jeftino izgledao i naruio
krofne i kafu. Samo, nisam pojeo krofne. Nisam mogao da ih gutam, ta li.
Stvar je u tome to je stravino teko gutati kad si deprimiran zbog neega.
Ipak, kelner je bio veoma ljubazan. Nije ih naplatio. Samo sam popio kafu.
Zatim sam izaao i krenuo ka Petoj aveniji.
Bio je ponedeljak i sve, bliio se Boi, i sve su radnje bile otvorene.
Zato nije bilo tako loe etati Petom avenijom. Boi se oseao na svakom
koraku. Na uglovima su stajali oni suvie trkljasti Boi-bate i zvonili onim
zvoncima, kao i devojke Vojske spasa, one to se nikad ne karminiu ili
neto. Gledao sam kao naokolo ne bih li moda video one dve asne sestre
koje sam prethodnog dana upoznao za dorukom, ali nisam ih opazio. Znao
sam da neu, jer su mi rekle kako su dole u Njujork da rade kao uiteljice,
ali sam svejedno gledao naokolo. Sve u svemu, najednom se svuda oseao
Boi. Mali milion dece dolo je sa majkama u centar grada, izlazei iz
autobusa i radnji i ulazei u njih. Poeleo sam da je Feba sa mnom. Ona nije
vie tako mala da poaavi u nekom odeljenju igraaka, ali uiva da se malo
zeza i posmatra ljude. Pretprolog Boia vodio sam je u centar da kupuje sa
mnom. Lepo nam je bilo. Mislim da smo bili u 'Blumingdejlu'. Otili smo do
odeljenja cipela i pravili se kako Feba hoe da kupi one vrlo duboke cipele s
milion rupica za pertle. Ba smo sludeli prodavca. Feba je probala jedno
dvadeset pari i siroti ovek je svaki put morao da joj zanira cipelu skroz do
vrha. Prilino kvarno zezanje, ali Febu je bukvalno oborilo. Na kraju smo
kupili par mokasina. Prodava je svejedno bio veoma ljubazan. Mislim da je
znao da se zezamo, jer Feba nije mogla da se ne kikoe.
Sve u svemu, hodao sam i hodao Petom avenijom, onako bez kravate ili
neega. A onda je, iz ista mira, poelo neto vrlo sablasno da se deava.
Kad god bih stigao do kraja bloka i siao s prokletog ivinjaka, inilo mi se
da nikad neu stii na drugu stranu ulice. inilo mi se da samo tonem,
tonem, tonem i da me vie niko nikada nee videti. Ljudi moji, kako me to

prepalo. Pojma nemate. Poeo sam da se znojim kao skot - sva mi se koulja
oznojila, i rublje i sve. Onda sam poeo da radim neto drugo. Kad god bih
stigao do kraja bloka, uobrazio bih da razgovaram s mojim bratom Elijem.
Govorio sam mu: "Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne daj da nestanem. Eli, ne
daj da nestanem. Molim te, Eli." A onda, kad bih stigao na drugu stranu
ulice, zahvaljivao sam mu. Zatim bi sve poelo iznova, im bih doao do
sledeeg oka. Ali ipak sam iao dalje i sve. Nekako sam se kao plaio da
stanem - i ne seam se, u sutini. Znam da nisam stao sve dok nisam doao
skroz negde do ezdesete ulice, kad sam ve proao Zooloki vrt i sve. Onda
sam seo na neku klupu. Jedva sam doao do daha, a jo sam se i tako
odvratno znojio. Sedeo sam tu jedno sat vremena. Na kraju, ta sam reio da
uradim - reio sam da odem. Reio sam da se nikad vie ne vratim kui i da
nikad vie ne idem ni u kakvu kolu. Reio sam samo jo da vidim Febu i
oprostim se kao s njom, i vratim joj njen boini novac, a onda krenem autostopom na Zapad. Smislio sam ta u - da odem lepo do Holand tunela i
ustopiram nekog, zatim jo nekog, pa jo nekog i jo nekog, i za dva-tri dana
biu negde na Zapadu gde je sve tako lepo i toplo i gde me niko ne poznaje,
pa u da naem neki posao. Smislio sam da bih mogao da se zaposlim negde
na benzinskoj pumpi, da ljudima sipam benzin i ulje u kola. Bilo mi je u
sutini svejedno kakav je taj posao. Samo da me niko ne zna i da ja nikog ne
poznajem. Smislio sam ta u - praviu se da sam kao gluvonem. Tako ne
bih morao ni sa kim da vodim nikakve proklete glupe besmislene razgovore.
Ako iko bude hteo neto da mi kae, morae to da napie na paretu papira i
gurne mi ga pod nos. To e im, posle nekog vremena, stravino dosaditi, i
tako u se do kraja ivota reiti svih razgovora. Svi e misliti da sam samo
jadni gluvonemi skot i ostavie me na miru. Putae me da sipam benzin i
ulje u njihova glupa kola i plaae mi za to i sve, pa u negde sagraditi neku
malu kolibu od tih para i tu iveti do kraja ivota. Sagradiu je odmah pored
ume, ali ne ba u samoj umi, jer hou da uvek bude maksimalno sunana.
Sam u da kuvam hranu za sebe, a kasnije, ako budem hteo da se oenim,
nai u neku mnogo lepu devojku koja je takoe gluvonema, pa emo se
uzeti. Ona e doi i ivee u mojoj kolibi sa mnom i, ako bude htela neto da
mi kae, morae to i da napie na prokletom papiru, kao i svi drugi. Ako
budemo imali dece, sakriemo ih negde. Kupiemo im puno knjiga i sami
emo ih uiti da itaju i piu.
Stravino sam se uzbudio razmiljajui o tome. Najozbiljnije. Znao sam
da je ono sa izigravanjem gluvonemog suludo, ali svejedno mi je bilo lepo
da razmiljam o tome. Ali stvarno sam reio da odem na Zapad i sve. Samo
sam hteo da se prethodno oprostim sa Febom. I tako sam odjednom

sumanuto pretrao ulicu - malo je falilo da poginem usput - i uao u neku

papirnicu gde sam kupio blok i olovku. Smislio sam da joj napiem poruku
gde da se naemo, tako da mogu da se oprostim s njom i vratim joj njen
boini novac, a onda odnesem poruku u njenu kolu i naem nekog u
zbornici da joj preda. Ali samo sam gurnuo blok i olovku u dep i uputio se
ogromnom brzinom ka njenoj koli - bio sam suvie uzbuen da bih napisao
poruku u toj papirnici. urio sam, jer sam hteo da primi poruku pre nego to
ode kui na ruak, a nije ostalo ba mnogo vremena.
Znao sam, naravno, gde je njena kola, jer sam kao dete i ja iao u nju.
udno je bilo kad sam uao tamo. Nisam bio siguran da u se setiti kako
izgleda unutra, ali setio sam se. Sve je bilo potpuno isto kao i kad sam ja
iao u nju. Unutra je bilo isto veliko dvorite, uvek pomalo mrano, s onim
metalnim mreama oko sijalica, da se ne bi razbile ako ih pogodi lopta.
Svuda naokolo bili su iscrtani isti beli krugovi, za razne igre i ostalo. I isti
oni stari obrui za koarku, bez mreica - samo table i obrui.
Nikoga nije bilo jer jo nije bio odmor, a nije bilo ni vreme ruka.
Video sam samo jednog crnog dekia koji je iao u toalet. Iz depa mu je
virila ona drvena tablica, ista kakve smo i mi nekad imali, koja je sluila kao
propusnica za odlazak u toalet.
Jo sam se znojio, ali ne toliko strano. Otiao sam do stepenica, seo na
prvi stepenik i izvadio onaj blok i olovku. Stepenice su vonjale isto kao i kad
sam ja iao tu. Kao da se neko popisao na njih. kolske stepenice uvek tako
vonjaju. Sve u svemu, seo sam i napisao tu poruku:
Draga Febo,
ne mogu vie da ekam do srede pa u verovatno krenuti popodne autostopom na Zapad. Doi pred ulaz u Muzej umetnosti u 12 i petnaest ako
moe, da ti vratim tvoj boini novac. Nisam mnogo potroio.
Voli te,
Holden
Njena kola je bila bukvalno pored muzeja, a ionako je morala da proe
pored njega kad krene na ruak, pa sam znao da e lako da me nae.
Onda sam poao uz stepenice ka zbornici, da predam poruku nekom ko

bi joj odneo u uionicu. Presavio sam je jedno deset puta, da je niko ne

otvori. Teko je ikome verovati u prokletoj koli. Ali znao sam da e joj
predati poruku, poto sam joj brat i sve.
Meutim, dok sam se peo uz stepenice, najednom mi je ponovo dolo
da povratim. Ali nisam. Seo sam na trenutak, i onda mi je bilo bolje. Dok
sam tako sedeo, video sam neto to me iznerviralo. Neko je na zidu napisao
"Jebi se". To me stvarno iznerviralo. Pomislio sam kako e to Feba i ostali
klinci videti, i kako e da se pitaju kog to avola znai, a onda e na kraju
neki mali skot da im kae - sve naopako, naravno - i kako e svi oni da misle
o tome, pa e moda ak i da brinu nekoliko dana zbog toga. Dolo mi je da
ubijem onog ko je to napisao. Zamiljao sam da je to neki perverzni kloar
koji se nou uunjao u kolu da se popisa ili neto, i onda to napisao na zidu.
Zamiljao sam kako ga hvatam na delu i treskam mu glavu o stepenice sve
dok ga ne umlatim. Ali znao sam da ne bih imao petlje za to. Znao sam to.
to me jo vie deprimiralo. Jedva sam skupio hrabrost da to rukom izbriem
sa zida, ako ba hoete da znate. Bojao sam se da me neki uitelj ne uhvati
kako to briem, pa da pomisli kako sam ja to napisao. Ali svejedno sam to
izbrisao, na kraju. Onda sam se popeo do zbornice.
Direktor izgleda nije bio tu, ali je za pisaom mainom sedela neka
stara dama koja je imala bar sto godina. Rekao sam joj da sam brat Febe
Kolfild iz etvrtog B-l i zamolio je da preda Febi poruku. Rekao sam da je
veoma vano, jer mi je majka bolesna i nee moi da spremi ruak za Febu,
tako da ona treba da se nae sa mnom, da ruamo u dragstoru. Bila je veoma
ljubazna, ta stara dama. Uzela je poruku i pozvala neku drugu damu, iz
susedne kancelarije, pa je ta druga otila da je preda Febi. Onda smo ta stara
dama od sto godina i ja odvojili neki razgovor. Stvarno je bila ljubazna, i
rekao sam joj kako sam i ja iao u tu kolu, i moja braa. Pitala me u koju
kolu sada idem, pa sam joj rekao u Pensi, a ona je rekla da je Pensi veoma
dobra kola. ak i da sam to hteo, ne bih imao snage da je razuverim. Osim
toga, ako je ve mislila da je Pensi veoma dobra kola, neka to i dalje misli.
Zaista je teko priati nove stvari nekome ko je ve sto godina star. Takvi to
ne vole da sluaju. Onda sam, posle nekog vremena, otiao. udno je bilo.
Doviknula mi je "Sreno!" na isti nain kao i stari Spenser kad sam odlazio
iz Pensija. Ludi moji, kako mrzim kad mi neko dovikuje "Sreno!" dok
odlazim nekud. To stvarno deprimira.
Siao sam drugim stepenitem i video jo jedno "Jebi se" na zidu.
Ponovo sam pokuao da ga obriem rukom, ali ovo je bilo urezano, noem

ili neim. Nije moglo da se skine. Ionako je beznadeno. Da ima i milion

godina za to, ne bi izbrisao ak ni polovinu svih "Jebi se" na ovom svetu.
Nemogue je.
Pogledao sam na sat u dvoritu i bilo je tek dvadeset do dvanaest, pa mi
je ostalo jo dosta vremena do sastanka sa Febom. Ali svejedno sam otiao
pravo do muzeja. Nisam ni imao kuda da odem. Pomislio sam da moda
svratim u neku govornicu i okrenem staru Dejn Galager pre nego to
krenem u skitnju ka Zapadu, ali nisam bio neto raspoloen za to. Pre svega,
nisam ak ni bio siguran da je dola kui za raspust. Na kraju sam samo
otiao do muzeja.
Dok sam tako ekao Febu u muzeju, odmah kod ulaza, prila su mi
neka dva klinca i pitala me znam li gde su mumije. Manji deak, taj to me
je pitao, imao je otvoren lic. Rekao sam mu to. Zakopao ga je tu, dok je
razgovarao sa mnom - nije se potrudio ak ni da ode iza stuba ili negde.
Oborio me. Smejao bih se, ali plaio sam se da mi opet ne doe da povratim,
pa nisam. "Gde su mumije, efe?" ponovio je deak. "Je l' zna?"
Zezao sam se malo s njima. "Mumije? ta mu je to?" pitao sam ga.
"Ma zna. Mumije - oni mrtvi likovi. Oni to ih meu u one srakofage i
sve."
Srakofage. To me oborilo. Mislio je sarkofage.
"Kako to da vas dvojica niste u koli?" rekao sam.
"Nema danas kole", rekao je klinac koji sve vreme priao. Lagao je,
glavu bih dao, lopuica. Nisam imao ta drugo da radim dok ne doe Feba,
pa sam im pomogao da nau mesto gde su mumije. Ljudi moji, nekada sam
tano znao gde se nalaze, ali ve godinama nisam bio u tom muzeju.
"Vas dvojicu znai zanimaju mumije?"
"Aha."
"ta, tvoj drugar ne zna da govori?" rekoh.
"Nije mi to drugar. To mi je brat."

"Zar ne zna da govori?" pogledao sam u onog to nije progovarao.

"Ume li ti da govori?" upitao sam ga.
"Aha", rekao je. "Ali mrzi me."
Na kraju smo nali mesto gde su mumije i uli unutra.
"Zna li kako su Egipani sahranjivali mrtve?" upitao sam jednog od
njih. "A."
"A- a."
"E pa trebalo bi. Stvarno je zanimljivo. Umotavali su im lica platnom
koje je bilo natopljeno nekom tajnom hemikalijom. Tako su mogli da lee
hiljadama godina, sahranjeni u tim sarkofazima, a da im lica uopte ne
istrunu ili neto. Niko osim Egipana ne zna kako se to radi. ak ni moderna
nauka."
Da bi se dolo do mesta gde su mumije, trebalo je da se proe kroz neki
veoma uzak hodnik uz ije zidove je bilo kamenje koje je izvaeno direktno
iz faraonove grobnice i sve. Bilo je prilino sablasno i videlo se da ta dva
mekera s kojima sam iao ne uivaju ba preterano u tome. Sasvim su se
stisli uz mene, a onaj to je samo utao bukvalno mi se drao za rukav.
"Ajmo", rekao je bratu. "Ve sam ih vido. Ajmo, ej." Okrenuo se i zbrisao.
"Usr'o se od straha", rekao je drugi. "Dovienja!" I on je zbrisao.
Tako sam ostao potpuno sam u grobnici. Dopalo mi se, na neki nain.
Bilo je tako lepo i tiho. A onda, nikad ne biste pogodili ta sam, najednom,
video na zidu. Jo jedno "Jebi se". Bilo je nakrabano crvenom kredom ili
neim, odmah ispod staklene vitrine na zidu, ispod onog kamenja.
U tome je sva nevolja. Nigde ne moe da nae neko lepo i tiho mesto,
jer takva ne postoje. Moe da misli da postoje, ali kad jednom stigne
tamo, neko e da se priunja dok ne gleda, i nakraba ti ispred nosa "Jebi
se". Probajte i sami. Ako ikad umrem i strpaju me u neko groblje, sa
nadgrobnim spomenikom, na kome e pisati "Holden Kolfild", pa onda koje
sam godine roen i koje sam godine umro, mislim da e odmah ispod toga
stajati "Jebi se". Ubeen sam u to, u sutini.
Kada sam izaao iz tog dela gde su mumije, morao sam da odem u

toalet. Imao sam kao neki proliv, ako ba hoete da znate. Nije mi toliko
smetalo to sa prolivom, ali desilo se neto drugo. Kad sam izaao iz klozeta,
ba pre nego to sam doao do vrata, nekako sam se onesvestio, ta li. Ipak,
imao sam sree. Mislim, mogao sam da se ubijem kad sam pao na pod, ali
samo sam se nekako srozao na stranu. Ali udno je ispalo. Bolje mi je bilo
posle tog pada u nesvest. Ozbiljno. Ruka me je kao bolela, tamo gde sam
pao na nju, ali nije me vie muila ona prokleta vrtoglavica.
Tada je bilo negde oko dvanaest i deset, pa sam se vratio, stao kraj
ulaza i ekao Febu. Pomislio sam kako bi to moglo da bude poslednji put da
je vidim. Bilo koga od mojih, mislim. Smislio sam da u ih verovatno
jednom videti, ali tek posle mnogo godina. Mogao bih da doem kui kad mi
bude jedno trideset pet godina, smislio sam, u sluaju da se neko razboli i
poeli da me vidi pre nego to umre, ali bi to bio jedini razlog da napustim
svoju kolibu i vratim se. Poeo sam ak da zamiljam kako e biti kad se
vratim. Znao sam da bi se majka stravino uzbudila i poela da plae i moli
me da ostanem kod kue i ne odlazim u svoju kolibu, ali ja bih svejedno
otiao. Bio bih stravino leeran. Naterao bih je da se smiri, a onda bih
preao na drugi kraj dnevne sobe, uzeo cigaretu iz one stone tabakere i
pripalio je, mrtav hladan. Pozvao bi sve njih da me jednom posete, ako to
ele, ali ne bih insistirao ili neto. ta bih uradio - pustio bih Febu da me
poseti preko leta i za vreme boinih i uskrnjih praznika. Pustio bih i D.B.-a
da me poseti na neko vreme, ako mu treba lepo i tiho mesto za pisanje, ali ne
bi smeo da pie nikakva scenarija za filmove, ve samo prie i romane.
Zaveo bih pravilo da niko ne sme da radi nita lano i isfolirano dok je kod
mene u poseti. Ako bi iko pokuao da uradi neto u tom stilu, ne bi mogao
da ostane.
Iznenada sam pogledao na sat u garderobi na ulazu i video da je ve
dvadeset pet do jedan. Poeo sam da se plaim kako je ona stara dama u
koli moda rekla onoj drugoj da ne preda Febi poruku. Poeo sam da se
plaim kako joj je moda rekla da je spali ili neto. Stvarno sam se
isprepadao. Ba sam eleo da vidim Febu pre nego to izaem na put.
Mislim, kod mene je bio njen boini novac i sve.
Najzad sam je ugledao. Video sam je kroz staklo na vratima. Uoio sam
je zato to je imala onu suludu lovaku kapu na glavi - ta kapa se videla na
kilometar.
Izaao sam iz muzeja i krenuo joj u susret niz one kamene stepenice.

Ono to nisam mogao da shvatim bio je veliki kofer koji je vukla. Prelazila
je preko Pete avenije i teglila tu prokletu koferinu. Jedva ga je vukla. Kad
sam se pribliio, video sam da je to moj stari kofer, onaj koji sam nosio kad
sam bio u Hutonu. Uopte mi nije bilo jasno zato ga tegli. "Zdravo", rekla
je kad sam joj priao. Potpuno je ostala bez daha od tog suludog kofera.
"Ve sam pomislio da moda nee doi", rekoh. "ta to vue u tom
koferu? Meni nita ne treba. Idem ovako, bez stvari, neu ni da uzimam one
kofere sa stanice. ta to vue?"
Spustila je kofer. "Moje stvari", rekla je. "Idem s tobom. Mogu li?
Vai?"
"ta?" rekoh. Samo to se nisam sruio kad je to rekla, kunem se. Malo
mi se zavrtelo, pa sam pomislio da u opet da se onesvestim ili neto.
"Spustila sam se pomonim liftom, da me ne vidi arlin. Nije teak.
Unutra su samo dve haljine i moje mokasine i malo vea i arape i jo neke
stvari. Probaj. Nije teak. Probaj samo... Mogu li da poem s tobom?
Holdene? Mogu li? Molim te"
"Ne. Umukni."
inilo mi se da u totalno da se onesvestim. Mislim, nisam hteo da joj
kaem da umukne i sve, ali inilo mi se da u opet da se onesvestim.
"Zato ne mogu? Molim te, Holdene! Neu ti smetati - samo u da idem
s tobom. Neu ak ni poneti moje haljine ako ti nee. Poneu samo moju..."
"Nita nee poneti. Zato to ne ide. Ja idem sam. Zato umukni."
"'Molim te, Holdene. Molim te, pusti me. Biu jako, jako, jako... Nee ak
ni..."
"Ne ide. A sad umukni! Daj mi taj kofer", rekoh. Uzeo sam joj kofer.
Skoro mi je dolo da je lupim. Na trenutak sam pomislio da u da je
mlatnem. Najozbiljnije.
Poela je da plae.
"Mislio sam da treba da igra u toj kolskoj predstavi. Mislio sam da

treba da bude Benedikt Arnold u tom komadu i sve", rekoh. Rekao sam to
vrlo pakosno. "ta bi htela - da ne igra u komadu?" To je samo jo vie
rasplakalo. Bilo mi je drago. Odjednom sam poeleo da plae dok joj se oi
bukvalno ne istoe. Gotovo sam je mrzeo. Mislim da sam je mrzeo najvie
zato to ne bi igrala u tom komadu kad bi otila sa mnom.
"Hajde", rekoh. Ponovo sam poao uz stepenice ka muzeju. Smislio
sam ta da uradim - da ostavim u garderobi taj suludi kofer koji je ponela, pa
bi mogla da ga uzme u tri sata, posle kole. Znao sam da ne bi mogla da ga
nosi natrag u kolu. "Hajde, ta eka", rekao sam.
Nije, meutim, pola uz stepenice sa mnom. Nije htela da ide sa mnom.
Svejedno sam se popeo, predao kofer u garderobu, zatim se vratio dole. Jo
je stajala na ploniku, ali mi je okrenula lea kad sam joj priao. Ume ona
to. Ume da ti okrene lea kad joj tako doe. "Nikuda ne idem. Predomislio
sam se. Prestani zato da plae i umukni", rekoh. Smeno je bilo to nije ak
ni plakala kad sam joj to rekao. Ipak, svejedno sam joj to rekao. "Hajde sad.
Otpratiu te do kole. Hajde sad. Zakasnie."
Uopte nije htela da mi odgovori ili neto. Pokuao sam da je kao
uhvatim za ruku, ali nije mi dala. Samo mi je okrenula lea.
"Jesi li ruala? Jesi li ve ruala?" pitao sam je.
Nije htela da mi odgovori. Samo je skinula onu crvenu lovaku kapu onu koju sam joj dao - i bukvalno mi je bacila u lice. Onda mi je ponovo
okrenula lea. To me gotovo dotuklo, ali nita nisam rekao. Samo sam
pokupio kapu i gurnuo je u dep kaputa.
"Hajde, ej. Otpratiu te do kole", rekoh.
"Ne vraam se u kolu."
Nisam znao ta da kaem na to. Samo sam stajao.
"Mora da se vrati u kolu. Ti eli da igra u tom komadu, zar ne?
eli da bude Benedikt Arnold?"
"Ne."
"Ma naravno da eli. Itekako eli. Hajde sad, idemo", rekoh. "Pre

svega, ja nikud ne idem, rekao sam ti. Idem kui. Idem kui im se ti vrati u
kolu. Prvo u da odem do stanice i uzmem kofere, a onda idem pravo..."
"Rekla sam da se ne vraam u kolu. Ti radi ta god se tebi radi, ali ja
se ne vraam u kolu", rekla je. "I zato umukni." Bilo je to prvi put kako mi
je rekla da umuknem. Uasno je zvualo. Isuse, uasno je zvualo. Zvualo
je gore od psovke. I dalje nije htela ak ni da me pogleda, a svaki put kad bih
kao spustio ruku na njeno rame ili neto, izmakla bi se.
"Sluaj, hoe ili moda u etnju?" upitao sam je. "Hoe li da
proetamo do Zoolokog vrta? Ako te pustim da izostane popodne iz kole i
proetamo malo, hoe li da prekine ovo ludiranje?"
Nije htela da mi odgovori, pa sam joj ponovio. "Ako te pustim da
izostane popodne iz kole i proetamo malo, hoe li da prekine ovo
ludiranje? Hoe li da ode sutra u kolu, kao dobra devojica?"
"Moda, a moda i neu", rekla je. Onda je pretrala pravo preko ulice,
uopte ne gledajui da li idu neka kola. Ponekad je stvarno luda.
Meutim, nisam poao za njom. Znao sam da e ona poi za mnom, pa
sam krenuo ka Zoolokom vrtu, onom stranom ulice gde je park, a ona pola
u istom pravcu, drugom stranom ulice. Uopte nije htela da pogleda ka meni,
ali znao sam da me verovatno posmatra krajikom svog aavog oka, da bi
videla kuda idem. Sve u svemu, ili smo tako sve do Zoolokog vrata.
Zabrinuo sam se samo kad je naiao onaj autobus na sprat, jer nisam mogao
da je vidim preko ulice. Ali, kad smo stigli do Zoolokog vrta, doviknuo sam
joj: "Febo! Idemo u Zooloki! Doi sad!" Nije htela da me pogleda, ali znao
sam da me je ula i, kad sam krenuo niz stepenice u Zooloki vrt, okrenuo
sam se i video je kako prelazi ulicu i ide za mnom i sve.
U Zoolokom vrtu nije bilo mnogo ljudi jer je bio neki ruan dan, ali
bilo ih je malo oko bazena sa fokama. Hteo sam da proem pored njega, ali
Feba je stala i pravila se da posmatra kako hrane foke - ovek im je bacao
ribu - pa sam se vratio. Smislio sam kako je to dobra prilika da se pomirim s
njom i sve. Priao sam, stao iza nje i stavio joj kao ruke na ramena, ali savila
je kolena i izmakla se - stvarno ume da bude namor ponekad. Stajala je
tamo dok su hranili foke, a ja stajao odmah iza nje. Nisam joj ponovo stavio
ruke na ramena ili neto jer bi, da sam to uradio, ona stvarno pobegla od
mene. Deca su udna. Mora dobro da pazi ta radi.

Nije htela da ide pored mene kad smo otili od foka, ali nije ila previe
daleko. Ila je kao jednim krajem staze, a ja drugim. Nije bilo bogzna ta, ali
bolje nego da ide na kilometar od mene, kao ranije. Poli smo uzbrdo i malo
gledali medvede s onog brdaca, ali nije bilo mnogo toga da se vidi. Samo
jedan medved je bio napolju, onaj polarni medved. Onaj drugi, mrki
medved, bio je u prokletoj peini i nije hteo da izae. Samo mu se dupe
videlo. Pored mene je stajao neki deki, s kaubojskim eirom koji mu je
bukvalno pao preko uiju, i stalno govorio svome ocu: "Nateraj ga da izae,
tata. Nateraj ga da izae." Pogledao sam Febu, ali nije htela da se nasmeje.
Znate kakva su deca kad se naljute. Uopte nee da se smeju ili neto.
Kad smo otili od medveda, izali smo iz Zoolokog vrta i preli preko
one uliice u parku, a onda proli kroz jedan od onih malih tunela to uvek
bazde na mokrau. To je bilo na putu za ringipil. Feba i dalje nije htela da
razgovara sa mnom ili neto, ali sada je kao ila pored mene. Uhvatio sam je
za pojas od kaputa na leima, tek onako, ali izmakla se. Rekla je: "Skloni
ruke, ako ti nije teko." Jo je bila ljuta na mene. Ali ne toliko ljuta kao pre.
Sve u svemu, bili smo blizu ringipila, i ve se ula ona aava muzika koja
tamo svira. Sviralo je "O, Mari!" Svirala je ista pesma kao i pre pedeset
godina, kad sam ja bio mali. To je lepa stvar kod ringipila - uvek svira istu
pesmu.
"Mislila sam da ringipil ne radi zimi", rekla je Feba. Bilo je to
bukvalno prvi put da je rekla neto. Verovatno je zaboravila kako bi trebalo
da se ljuti na mene.
"Moda zato to e Boi", rekoh.
Nita nije rekla na to. Verovatno se setila kako bi trebalo da se ljuti na
mene.
"Hoe li da se provoza?" rekoh. Znao sam da verovatno eli. Kad je
bila jo sasvim mala i kada smo Eli, D.B. i ja ili sa njom u park, ludovala je
za ringipilom. Nisi mogao da je skine sa prokletog konja.
"Suvie sam velika", rekla je. Mislio sam da mi nee odgovoriti, ali
odgovorila je.
"Ne, nisi. Idi. ekau te. Idi", rekoh. Tada smo ve stigli tamo. Na
ringipilu se vozilo nekoliko dece, uglavnom sasvim mala deca, a nekoliko
roditelja je ekalo ispred, sedei na klupama i sve. to sam uradio - otiao

sam do onog prozoreta gde su prodavali karte, kupio Febi kartu i pruio joj.
Stajala je odmah pored mene. "Evo", rekoh. "ekaj malo - uzmi i ostatak
tvojih para." Poeo sam da vadim ostatak para koje mi je pozajmila.
"Sauvaj ih. uvaj ih za mene", rekla je. Onda je odmah dodala:
"Molim te."
To stvarno moe da deprimira kad ti neko kae 'molim te'. Mislim, kad
je to Feba ili neko. Ba me izdeprimiralo. Ali vratio sam novac u dep.
"Zar nee i ti da se vozi?" pitala me. Nekako me udno pogledala.
Videlo se da nije vie toliko ljuta na mene.
"Moda u sledeem krugu. Gledau te", rekoh. "Ima li kartu?"
"Imam."
"Idi onda - biu tu, na ovoj klupi. Gledau te." Otiao sam do klupe i
seo, a ona se popela na ringipil. Obila je ceo krug. Mislim, obila je itav
ringipil. Onda je sela na tog velikog, smeeg, olupanog starog konja.
Ringipil se pokrenuo, pa sam je gledao kako krui naokolo. Vozilo se samo
jo petoro ili estoro dece, a svirala je ona pesma "Dim u tvojim oima".
Sviralo je pomalo komino, kao neki dez. Sva su dece pokuavala do
dohvate onaj zlatni prsten, pa i Feba, i malo sam se bojao da ne padne s
prokletog konja, ali nita nisam rekao niti uinio. Tako je s decom - ako ele
da dohvate zlatni prsten, treba ih pustiti da to urade, i nita im ne govoriti.
Ako padnu - pali su, ali ne valja da im se ita govori.
Kada se vonja zavrila, sila je s konja i dola do mene. "Vozi se i ti
jednom, ovog puta", rekla je.
"Ne, samo u te gledati. Mislim da u samo da gledam", rekoh. Dao
sam joj jo neto od njenih para. "Evo. Uzmi jo neku kartu."
Uzela je novac. "Ne ljutim se vie na tebe", rekla je.
"Znam. Pouri - opet e da krene."
Onda me, najednom, poljubila. Zatim je ispruila ruku i rekla: "Pada
kia. Poela je kia."

"Znam."
ta je onda uradila - to me stvarno oborilo - gurnula je ruku u dep mog
kaputa, izvadila onu crvenu lovaku kapu i stavila mi je na glavu.
"Zar je ti nee?" rekoh.
"Moe malo da je nosi."
"Dobro. Ali pouri sad. Propustie vonju. Ostae bez konja ili
neto."
Meutim, samo je stajala pored mene.
"Jesi li ozbiljno mislio ono to si rekao? Stvarno nee nikuda da ode?
Hoe li posle stvarno da doe kui?" pitala me.
"Aha," rekoh. to sam i mislio. Nisam je lagao. Stvarno sam posle toga
otiao kui.
"Pouri sad", rekoh. "Eno polazi."
Potrala je, kupila kartu i stigla da se vrati na ringipil. Onda je obila
naokolo dok nije pronala svog konja. Zatim se popela na njega. Mahnula mi
je, i ja sam mahnuo njoj.
Ljudi moji, odjednom je poelo da pljuti kao ludo. Lilo je kao iz kabla,
kunem se. Svi roditelji i majke i ostali pourili su da se sklone pod krov
ringipila, da ne pokisnu do koe ili neto, ali ja sam jo neko vreme ostao
na klupi. Prilino sam pokisnuo, pogotovo vrat i pantalone. Ona lovaka
kapa me stvarno titila, u neku ruku, ali sam ipak pokisnuo. Bilo mi je
svejedno. Odjednom sam osetio nevienu sreu, gledajui Febu kako krui
naokolo. Samo to nisam poeo da kliem, toliko sam bio srean, ako ba
hoete da znate. Ne znam zato. Jednostavno je bila nevieno lepa dok je
kruila naokolo, u svom plavom kaputiu i sve. Boe, voleo bih da ste bili
tamo.

26

To je sve to sam hteo da ispriam. Mogao bih moda da vam priam

ta sam radio kad sam stigao kui, i kako sam se razboleo i ostalo, i u koju
kolu treba da krenem najesen, kada izaem odavde, ali nisam raspoloen za
to. Najozbiljnije. Sve me to ne zanima ba mnogo u ovom trenutku.
Mnogi me stalno pitaju, pogotovo taj psihoanalitiar odavde, da li u da
se posvetim uenju kad se idueg septembra vratim u kolu. To je, po meni,
ba glupo pitanje. Mislim, otkud zna ta e da uradi dok to ne vrati?
Odgovor je - ne zna. Ja verujem da hou, ali otkud znam? Ba glupo
pitanje, zaista.
D.B. nije tako lo kao ostali, ali i on mi stalno postavlja gomilu nekih
pitanja. Dovezao se ovamo prole subote s tom engleskom glumicom koja
igra u nekom novom filmu za koji on pie scenario. Prilino se prenemae,
ta glumica, ali mnogo dobro izgleda. Sve u svemu, kad je jednom otila u
toalet, ak u drugo krilo zgrade, D.B. me pitao ta mislim o svemu tome to
sam vam ispriao. Nisam znao ta, kog avola, da mu kaem. Ako ba
hoete da znate, ja i ne znam ta da mislim o tome. ao mi je to sam tolikim
ljudima priao sve to.
Znam samo da mi nekako nedostaju svi o kojima sam priao. ak i
stari Stredleter i Ekli, na primer. Mislim da mi ak nedostaje i onaj prokleti
Moris. udno je to. Nemojte nikad nikome nita da priate. Ako to uradite,
odmah e poeti da vam nedostaju, svi oni.

O PISCU I DELU

Derom Dejvid Selinder roenje 1. januara 1919. u Njujorku, kao

jedino muko dete Sola i Miriam Selinder. Otac je bio uvoznik delikatesne
robe i, po nekim izvorima, sin klivlendskog rabina, dok je majka posle udaje
promenila svoje ime Marija Dili u jevrejsko Miriam. Prva Selinderova
knjiga i jedini roman koji je objavio - Lovac u itu izaao je iz tampe 16.
jula 1951. Selinderu je trebalo gotovo deset godina da napie ovo delo, koje
je izrazilo seksualne konflikte i egzistencijalne strepnje mlade generacije u
posleratnoj Americi, kao i bunt protiv licemerja i lai u svetu glavnog
junaka. Roman je odmah dospeo u vrh liste best-selera, a Holden Kolfild
postao mitska linost, alter-ego za mnoge generacije izgubljenih tinejdera,
ne samo u Americi, ve i svuda gde je roman prevoen i objavljivan.
Vremenom, ova knjiga je postala sastavni deo lektire u srednjim kolama
irom sveta. Popularnost Lovca u itu i dalje se ne smanjuje - u proteklih
pedeset godina, samo u SAD tampano je preko stotinu izdanja, u ukupnom
tirau od preko deset miliona primeraka. Na listi najboljih amerikih romana
uvek je meu prvih deset, a po mnogim anketama najbolja je knjiga ikad
objavljena u Americi.
Selinder je moda najitaniji pisac koji je istovremeno najmanje
napisao - sve u svemu, objavio je etiri knjige proze, od kojih je samo Freni
i Zui (1961) donekle ponovila ogroman uspeh Lovca u itu. Pisac je ostao
veran svom junaku Holdenu. Njegov izolovani nain ivota postao je
legenda kao i njegovo delo. Jo 1953. godine povukao se iz Njujorka u svoju
"kolibu" u brdima Nju Hempira, a od 1965. prestao je da objavljuje i za
javnost postao "gluvonem". Do njega je, ve decenijama, gotovo nemogue
dopreti.

***
Ovo je trei prevod romana The Catcher in the Rye. Prvi prevod, pod
naslovom Lovac u itu, uradio je Nikola Kri ("Svjetlost", Sarajevo, 1958),
dok je drugi prevod bio delo Dragoslava Andria, pod naslovom Lovac u
rai ("Rad", Beograd, 1979).