ANTIKA FILOZOFIJA

Tales, Anaksimandar, Anaksimen, Heraklit

upravo prekoraenje mere, odnosno naruavanje ravnotee
elemenata u prirodi. Isticanje odreenog principa, nasuprot
odreenoj materiji, ini Anaksimandra vie idealistom
nego materijalistom.

Tales
Metafizika: voda kao osnovni element prirode
Primeujui da u prirodi sve raste uz pomo vode i
vlanosti, smatrao je vodu osnovnim naelom, odnosno
elementom prirode. Ne samo da je izvor svega voda je
uz to i neka vrsta zalihe svih stvari. Zgunjavanje (led) i
razreivanje (para) vode predstavljaju prve etape u
stvaranju svega. Talesa moemo da smatramo prvim
materijalistom u metafizici, iako uz izvesna ogranienja:
1) nije smatrao da u prirodi postoji samo materija, ve da
je ona prosto izvor svega, i 2) poto je za osnovu prirode
uzeo vodu, dakle jednu specifinu materiju, ograniio se
na ono to je ulima dostupno.

Epistemologija: kritika zdravorazumska i (rana) nauna

analiza, ali obavijena misticizmom mitova
Traei, kao i Tales, jedinstvo u razlici, Anaksimandar
kritiki pristupa analizi prirode; meutim, za razliku od
Talesa, kritiki pristup mu omoguava da kao osnovu
prirode shvati odreeni neempirijski princip, a ne neku
specifinu materiju. Sa druge strane, injenica da je
apejron ulima nedostupan i da nije podloan analizi, ini
Anaksimandrove stavove vie mistinim, nego filozofskim
ili naunim. Taj misticizam, takoe, omoguava
sjedinjavanje
idealizma
i
materijalizma
u
Anaksimandrovoj filozofiji.

Epistemologija: nekritika zdravorazumska i (rana)

nauna analiza

Etika: paralela izmeu prirodnog poretka i drutvenog

poretka

Budui da je bio naunik i dobar poznavalac prirode, Tales

je do svojih filozofskih shvatanja dolazio posmatranjem
prirodnih pojava. Meutim, poto nije postavljao pitanje o
mogunosti i metodama saznavanja, njegovi su zakljuci
zapravo zdravorazumski i (najraniji) nauni odgovori na
pitanja kojima se i mit bavio: pitanje o poetku sveta, o
jedinstvu i razlikama sveta itd.

Anaksimandrovo metafiziko shvatanje o poretku izmeu

elemenata, odnosno o neravnotei i prekoraivanju mere
kao nepravdi, a odravanju poretka i mere kao pravdi,
moe da se smatra odrazom njegovih etikih shvatanja. U
tom sluaju bi njegov drutveni ideal bio zajednica u kojoj
vlada ravnotea i poredak, a svako naruavanje poretka
predstavljalo bi nepravdu.

Znaaj: Bez obzira na empistemoloku ogranienost

svojih shvatanja, Tales je ipak prvi u filozofiju uneo
pitanje poetka svih stvari i pokuao na njega da odgovori
jednim specifino filozofskim pristupom: pronalaenjem
jedinstva u razlici. Raznovrsnost sveta, odnosno onoga to
nam je ulno dostupno, Tales je shvatio kao raznovrsnost
manifestacija jedne iste materije vode.

Znaaj: Pre svega, Anaksimandar ide dalje od Talesa u

analizi jedinstva u razlici, jer primeuje da jedan element
ne moe da se smatra osnovom sveta, ve da je potrebno
pronai jednu vrstu super-materije ili meta-materije iz koje
sve nastaje i koja sve ureuje. Dok je Tales znaajan zbog
postavljanja pitanja o osnovi (poetku, principu) svega,
Anaksimandar je znaajan kao prvi pravi metafiziar.

Anaksimandar
Metafizika: bezgranina
poetak i sutina svega

supstancija

(apejron)

kao

Anaksimen
Metafizika: vazduh kao osnovni element prirode

Za razliku od Talesa, Anaksimandar smatra da jedan od

etiri elementa (voda, zemlja, vazduh, vatra) ne moe da
bude osnova prirode, jer bi tada morao da potisne ostale
elemente. Zato Anaksimandar pretpostavlja postojanje
jedne drugaije materije, materije koja je bezgranina, koja
sve obuhvata, i koja je vena nazvao ju je apejron.
Apejron nije stvoren, ve postoji bez poetka i bez kraja, i
zbog toga je vie princip nego materija; sve to je ulima
dostupno, celokupna raznovrsnost materije, nastala je
unutranjim kretanjem apejrona. Kada stvoreni elementi ili
stvari prekorae svoju meru (kada nastane neravnotea
meu njima), Anaksimandar kae da se vraaju natrag u
apejron. Na taj nain apejron odrava ravnoteu i
Anaksimandar to naziva pravdom, dok nepravdom smatra

Anaksimen razmilja kao i Tales: trai poetak i osnov

prirode u odreenoj materiji, ali umesto vode, postavlja
vazduh za osnovu. Meutim, Anaksimen u filozofiju unosi
novo pitanje: pitanje odnosa kvaliteta i kvaniteta. Tales je
govorio o zgunjavanju i razreivanju osnovnog elementa
(vode) kao nastajanju svake pojedinane stvari, dok je
Anaksimen tu ideju dalje razvio i dao joj konkretnu
argumetnaciju. Zgunjavanje i razreivanje tiu se
kvantiteta materije, i promenom tog kvaniteta nastaje novi
kvalitet: razreivanjem nastaje vatra, a zgunjavanjem
voda, zemlja, kamenje itd. Postoji, meutim, i obrnuto
tumaenje Anaksimenove filozofije: budui da je vazduh

racionalno promiljanje. Meutim, izraavao se delimino

proroki, delimino kroz metafore, zagonetke, stihove itd.,
usled ega njegova racionalost ostaje obavijena
misticizmom.

sastavni element svake materije, sve je kvalitativno istog

tipa, dok se razlikuje jedino u kvantitetu tog kvaliteta. Oba
tumaenja ukazuju da je Anaksimenova filozofija u
odnosu na Talesovu i Anaksimandrovu izrazitije
materijalistika, jer barata jedino odlikama materije.

Etika: aristokratski moral

Epistemologija: nekritika zdravorazumska i izrazitija
(rana) nauna analiza

Shodno epistemolokom stavu, Heraklit je smatrao da

adekvatno korienje razuma razlikuje 'budne' od
'uspavanih' ljudi, odnosno one koji shvataju logos od onih
koji samo ivotare u svetu. Smatrajui da je razumnih ljudi
premalo, prezirao je masu i njen nain ivota i vrednosti
koje zastupa. U skladu sa tim, podravao je tiransko
ureenje i protivio se demokratskom. Pa ipak, odbijao je
da uestvuje u javnom (politikom) ivotu smatrao je da
svi ljudi ive odreeni logos, tj. da ih vodi neka vrsta
sudbine koju nije mogue izmeniti. Za mudrog oveka
shvatanje logosa znai uvianje da sve funkcionie na
ureen nain, i da se sve po pravilu menja; mudrom
oveku tada ostaje da ivi u skladu sa logosom.

Poto je razmiljao po Talesovom modelu, Anaksimen ini

iste metodoloke i epistemoloke greke. Pa ipak, osnovna
novina u metafizici shvatanje odnosa kvaliteta i
kvaniteta ini njegove analize vie naunim.
Znaaj: I ovde se interpretatori razilaze: jedni smatraju da
je Anaksimen dostigao vrhunac miletske filozofije, dok ga
drugi smatraju korakom nazad u odnosu na Anaksimandra.
Pitanje odnosa kvaliteta i kvantiteta najvei je njegov
doprinos filozofiji, i predstavlja jedno od najvanijih
pitanja mnogih kasnijih filozofija.

Znaaj: Pored toga to je prvi racionalista u filozofiji,

Heraklit je znaajan i zbog specifinog shvatanja jedinstva
u razlici. Umesto da, kao prethodnici, jedinstvo shvati kao
osnovnu materiju koja je sveprisutna i iz koje nastaju
razlike, Heraklit samu razliku shvata kao sastavni deo i
sutinu jedinstva. Jedinstvo obezbeuje racionalni princip,
logos, odnosno poredak po kojem funkcionie borba
suprotnosti.

Heraklit
Metafizika: borba suprotnosti kao osnovni princip
Za razliku od Anaksimandra, koji suprotnosti i razlike
(uzajamno preplitanje elemenata) unutar prirode smatra
naruavanjem ravnotee, Heraklit pristupa sasvim obrnuto:
za njega svet i postoji zahvaljujui borbi suprotnosti. Ta
borba suprotnosti uzrokuje sve promene, stvara ivot i daje
smisao svemu; svet je procesu neprekidnog nastajanja i
nestajanja. Pa ipak, te promene nisu haotine prirode, ve
se deavaju po odreenom principu, odnosno deluju po
zakonu koji je Heraklit nazvao logos (re, zakon, um, itd.).
Logos je usklaenost opte borbe suprotnosti, ili drugim
reima: logos ini jedinstvo svih stvari, dok one postoje
uvek u svojoj razlici i uzajamnom sukobu. Usled
postojanja tog poretka (logosa), svet ne moe da propadne,
ve stvari jedino prelaze iz jednog oblika u drugi, troei
se u borbi i ponovo se razvijajui iz borbe, u drugom
obliku. Taj apstraktni princip borbe Heraklit je predstavio
kroz pojam vatre: svet je "veno iva vatra koja se s
merom pali i s merom gasi". Takoe, vatra je ona koja
menja kvalitet stvari ona prodire i unitava, ali toplota
takoe omoguava razvoj i ivot. Heraklit je poznat po
izjavi da "sve tee", odnosno da je promena sutina i
poredak sveta.

*
*

Pitanja za razgovor:
1. ta je zajedniko metafizikama Talesa, Anaksimandra,
Anaksimena i Heraklita?
2. Kakve slinosti imaju metafizika shvatanja ovih ranih
filozofa sa savremenim naunim teorijama; kakve su
razlike?
4. Na koji nain njihove metafizike teze mogu da se
argumentuju; kako mogu da se kritikuju i opovrgnu?
5. Kakav je odnos njihovih metafizikih stavova i
epistemolokih pristupa; koliko i kako moe da se govori o
tome da metafizika odreuje epistemologiju, odnosno da
epistemologija odreuje metafiziku?
6. Kako bi izgledalo drutvo ureeno po Anaksimandrovoj
etici; kako po Heraklitovoj?
7. U kojoj su meri etika shvatanja ovih filozofa prisutna u
naem drutvenom ureenju?

Epistemologija: prvi racionalista, iako zadrava mistiki

pristup
Heraklit
je
prvi
ukazao
na
problematinost
zdravorazumskog i ulnog analiziranja prirode. Smatrajui
da postoji odreeni poredak sveta (logos), i da taj poredak
nije jednostavno stavljen pred naa ula (iako je promene
lako uvideti), smatrao je da jedino razumom moemo da
doemo do razumevanja tog poretka. Na taj nain Heraklit
predstavlja prvog racionalistu u filozofiji: ula nisu
pouzdano polazite za razumevanje sveta, ve je to razum,

ANTIKA FILOZOFIJA
Pitagora
Metafizika: kosmos ureen brojevima
uzajamnim odnosom; sve stvari su brojevi

nauku. Meutim, mistinost pitagorejstva se ogleda u

injenici da je matematiko saznanje na nenauni nain
(proglaavanjem, zamiljanjem, propisivanjem) dovoeno
u vezu sa specifinim religijskim shvatanjem sveta.

njihovim

Pitagorejci su bili najvei matematiari svog doba, i sve su

pojave u prirodi objanjavali preko brojeva i njihovog
uzajamnog odnosa. Sve stvari mogu da se izbroje i da se
izraze brojem, a pitagorejci su se naroito bavili
numerikim odlikama muzike. Muziku harmoniju,
ureenu brojevima, smatrali su odrazom kosmike
harmonije; dok su miletski filozofi govorili o
suprotnostima i sukobu, pitagorejci su preko brojeva
objanjavali numeriku ureenost suprotnosti i harmonije.
tavie, ili su i dalje: za njih sve stvari jesu brojevi.
Budui da su sve stvari ograniene, mogue ih je
predstaviti brojevima, jer su brojevi najjasniji i
najprecizniji za opisivanje ureenog i geometrijski
definisanog objekta ili stvari. Pravili su osnovnu razliku
izmeu parnih brojeva i neparnih, pri emu su parni
shvaeni kao neogranieni, a neparni kao ogranieni.
slika 1

slika 2

slika 3

Etika: religijsko (asketsko) bratstvo i stroga pravila, radi

ouvanja istoe due
Pitagorejci su iveli u striktno ureenim zajednicama, sa
manjim ili veim politikim uticajem na ivot polisa u
kojem su se nalazile. iveli su asketski, pridravajui se
strogih pravila koje je Pitagora propisao (smatrali su ga
boanskim ovekom, posrednikom izmeu besmrtnih
bogova i smrtnih ljudi), ali su ujedno pokuavali svoja
pravila da proire na ceo polis, usled ega su esto dolazili
u sukob sa ostalim graanima. Osnova njihove etike je
uenje o metempsihozi (selidbi dua nakon smrti tela u
drugo telo). Odravanje istote duha i asketskog ivota
omoguava ponovno pojavljivanje due u telu oveka, a
neumni ivot dovodi do selidbe due u telo ivotinje ili ak
biljke. Dua je, dakle, besmrtna. to se tie naina
ivljenja, pitagorejci su smatrali da postoje tri puta:
teorijski (posmatraki) ivot, praktini (politiki, javni)
ivot, i golo uivanje. Samo oni koji tee teorijskom
ivotu, odnosno uvianju istine i kosmikog poretka, i koji
ive u skladu sa tim poretkom, mogu da se nadaju da e im
se dua nakon smrti preseliti u drugo ljudsko telo.

Ogranienost
neparnog
broja
predstavljali su kao konstantnu
proporciju izmeu kvadrata koji
opisuju ureene neparne brojeve
(slika 1), dok je nepostojanje
proporcije
kod
opisanih
pravougaonika oko parnih brojeva
znak neogranienosti parnih brojeva
(slika 2). Takoe, broj jedan je
oznaavao taku i jedinstvo; broj dva
dve take, odnosno pravu ili
suprotnost i razliku; broj tri tri
take, odnosno povrinu ili jedinstvo
i razliku; i broj etiri geometrijsko
telo, odnosno otelotvorenje jedinstva
i razlike. Na taj nain su pokazivali
da je svako telo samo odreena
kombinacija brojeva. Kao izraz
numerike harmonije kosmosa,
pitagorejci su posebno potovali
tetraktis, figuru koja predstavlja broj
10, kao zbir jedinice, dvojke, trojke i
etvorke (slika 3). Konano, iako su
uzeli apstraktni princip (broj) za
osnovu svega, ipak nisu bili idealisti
jer su broju pridavali atribute
materije.

Znaaj: Pored toga to su bili prvi veliki matematiari,

pitagorejci su znaajni i zbog toga to su dalje razvili
racionalnost nasuprot naivnoj interpretaciji prirode, kakvu
su imali raniji filozofi miletske kole. Takoe, pitagorejci
su prilino uticali na Platona, naroito idejom o negovanju
ispravnog ivota i istoe due.
*
*

Pitanja za razgovor:

1. Kako bi moglo da izgleda pitagorejsko

'konstruisanje' oveka putem brojeva i njihovog
meusobnog odnosa?
2. Kakva je veza izmeu numerikog ureenja
kosmosa (metafizike) i strogog naina ivota (etike)
kod pitagorejaca?
3. Kako Heraklit shvata jedinstvo i razliku, a kako
pitagorejci?
4. Objasniti razvoj ideje poretka, odnosno ureenosti
sveta (kosmosa, prirode) u metafizikama od Talesa do
Pitagore.

Epistemologija: racionalistika i (rana) nauna analiza,

misticizam
Kao i Heraklit, i Pitagora je u razumevanju prirode krenuo
od razuma, odnosno racionalnog promatranja i analiziranja
optih i apstraktnih kategorija (pojmova harmonije, broja,
kvantiteta) i svoje istraivanje zasnovao na matematikim
proraunima, svodei svoju filozofiju dobrim delom na

ANTIKA FILOZOFIJA
Parmenid, Zenon, Empedokle, Anaksagora
svet koji ulima doivljavamo. Parmenid, sa druge strane,
eli jedino da se bavi istinom, a poto je neprotivreno
miljenje smatrao istinitim nije ga se ticalo objanjavanje
razlika u ulnom svetu, niti sam nastanak ulnog sveta. On
je sve to je protivreno jednostavnim potezom odbacio
kao lano, odnosno kao nepostojee, kao privid.
Izjednaavanje miljenja i bia postignuto je strogim
logikim zakljuivanjem, te je Parmenid prvi koji je
pitanje metode shvatio ozbiljno.

Parmenid
Metafizika: Isto je misliti i biti; Bie je jedno, veno i
nepromenjivo.
Parmenid polazi od pitanja da li postoji bie ili
nebie (nita). Meutim, Parmenid je sasvim svestan da se
pitanje postavlja i na pitanje odgovara u miljenju. Mi,
meutim, ne moemo da mislimo nebie ono
jednostavno nije; da moemo da ga mislimo, ono bi
postojalo, ali tada ne bi bilo nebie ve bie. Shodno
tome, Parmenid izjednaava miljenje i bie: isto je misliti
i biti. Drugim reima, postoji jedino ono to moe
neprotivreno (logiki) da se misli.
Budui da samo bie postoji, ono mora da bude
(1) bez poetka i veno, jer kada bi imalo poetak, moralo
bi da nastane iz neeg drugaijeg, tj. nebia, a iz nebia
nastaje jedino nebie; takoe, ako ima kraj nakon kraja
sledi nebie, a ono ne moe da postoji; dakle, bie je bez
poetka i veno; (2) celo (Jedno), jer kada bi imalo delove,
oni bi bili razdvojeni nekom drugaijom materijom,
odnosno neto bi bilo izmeu njih, a to bi moralo da bude
nebie koje ne postoji; dakle, bie je celo i nema delove;
(3) nepromenjivo, jer kada bi se bie menjalo to bi znailo
da neto novo nastaje, a novo moe da nastane ili iz bia ili
iz nebia i poto iz nebia nastaje jedino nebie (nita),
onda to novo ve mora da bude sadrano u biu, tj. bie
ve sadri sve mogue promene; dakle, bie je
nepromenjivo; (4) nepokretno, jer kada bi se kretalo
moralo bi da zauzima prethodno prazan prostor, odnosno
nebie, a nebia nema; dakle, bie je nepokretno; i (5)
sferino i (prostorno) ogranieno, jer kada bi imalo
drugaiji oblik onda bi ga bilo na jednom mestu vie, na
drugom manje, tj. ne bi bilo jednako stvarno u svim
smerovima; sa druge strane, prostorna neogranienost
znai i neodreenost, a jedino nebie ne moemo da
odredimo; dakle, bie je sferino i ogranieno; i (6) sve to
se kree, menja, nastaje, to ima delove, itd. odnosno sve
to ne ispunjava prethodne uslove sve je to protivreno i
zbog toga ne postoji.
Parmenid smatra da veina ljudi misli
protivrenosti: i bie i nebie (npr. da neto postoji i da se
kree a Parmenid dokazuje kako neto to postoji ne
moe da se kree), i stoga se ne nalaze na putu istine, ve
na putu privida. Ko tei istini uvidee da ula varaju i da
postoji istina koja je u sebi neprotivrena, ak iako
protivrei naem svakodnevnom iskustvu.

Znaaj: Pored isticanja uloge jasne metode, Parmenid je

znaajan kao 'otac' i savremenog idealizma i savremenog
materijalizma. Izjednaavanje miljenja i bia uticalo je na
Platona i sve kasnije idealiste, ali Parmenid nije bio
idealista: njegovo bie je prostorno ogranieno, ono je
materijalno iako nam ula o njemu drugaije govore; sa
druge strane, naredni grki filozofi-materijalisti shvatili su
Parmenidovo uenje o karakteristikama bia kao
karakteristike materijalnih estica.

Zenon
Zenonovi paradoksi: Kao sledbenik Parmenidove
filozofije, Zenon je pokuavao da odbrani stavove svog
uitelja od stalnih kritika drugih filozofa, pre svega
pitagorejaca. Pitagorejci, istiui smisao i znaaj brojeva,
odnosno mnotva, podsmevali su se Parmenidovom
shvatanju Jednog (bia) kao nedeljivog i nepokretnog.
Zenon je konstruisao mnotvo tzv. paradoksa kroz koje je
hteo da pokae da bi prihvatanje pitagorejskih teza o
deljivosti prostora i postojanju kretanja bilo protivreno i
besmisleno. Osnovni model tih paradoksa bio je sledei:
uzeti za ozbiljno pitagorejsko shvataje o deljivosti prostora
i postojanju kretanja, i kroz izabrani primer iz
svakodnevnog ivota pokazati da pitagorejska filozofija sa
sopstvenog stanovita zapada u besmislicu i protivrenost.
Prvi paradoks: putovanje. Ako putujemo od Beograda do
ida, prvo moramo da preemo pola puta, odnosno da
stignemo do Rume. Meutim, da bismo do Rume stigli,
moramo da preemo pola puta do nje, tj. moramo da
stignemo do Stare Pazove. Opet, treba stii i do pola puta
do Stare Pazove, pa do pola puta te polovine i tako u
nedogled. Konano, potrebno je da preemo mnotvo
beskrajno malih razdaljina, a to bi trajalo beskrajno dugo.
Dakle, kretanje je nemogue, jer je svaki prostor deljiv.
Drugi paradoks: Ahil i kornjaa. Ahil pokuava da stigne
kornjau koja ima malu prednost. Meutim, kada Ahil
stigne na mesto gde je kornjaa na poetku bila, ona je ve
odmakla par centimetara, te Ahil mora da dostigne tu novu
taku. Tada se, meutim, kornjaa pomerila jo koji
milimetar i Ahil e morati stalno da dostie taku koja je

Epistemologija: racionalistika i logika

Parmenidova metafizika ukazuje na njegovu jo
izraeniju racionalnost od Heraklita ili pitagorejaca: i
Heraklit i pitagorejci koliko god isticali apstraktni
princip nasuprot ulno dostupnom ipak svoja shvatanja
opravdavaju kroz ulno iskustvo i pokuavaju da objasne

sve blia kornjai, ali samu kornjau nikada nee stii jer
je prostor deljiv.

Ljubav i tako u krug. Tako Empedokle preuzima i

Heraklitovu ideju o venoj promeni.

Trei paradoks: strela. Strela koja leti izgleda kao da se

kree, ali je u svakom vremenskom trenutku zapravo u
jednom mestu, nepokretna. Zbir svih tih trenutaka ne moe
da stvori pokret. Nama se ini da strela leti, ali ona
zapravo miruje.

Epistemologija: kombinacija kritike zdravorazumske i

(rane) naune analize sa racionalizmom, ali obavijeno
misticizmom mitova
Budui da je kombinovao teorije prethodnih filozofa,
Empedokle ponavlja njihove epistemoloke pristupe. U
njegovoj filozofiji moemo da naemo skoro sve
prethodne naine razmiljanja: i pokuaj racionalnog
objanjenja pojava i strukture sveta, i svoenje na osnovne
materijalne elemente ulima dostupne, i mistine sile koje
deluju na osnovne elemente.

Znaaj. Zenon je logiko zakljuivanje (tenju ka

neprotivrenosti) razvio u poseban sistem dokazivanja:
dijalektiku. Dijalektika predstavlja konstruisanje dva
suprotna stava (teza i anti-teza), a njihova borba - odnosno
logika razrada mogunosti da je samo jedan od ta dva
stava istinit pokazuje koji je stav odriv. tavie,
dijalektika najee pokazuje da dva stava nisu dovoljna,
tj. da je istina u treem stavu koji sadri momente i teze i
anti-teze. Kod Zenona je teza da je prostor deljiv i da
kretanje postoji, anti-teza je primer iz svakodnevnog
iskustva koji pokazuje da je teza protivrena. Meutim,
Zenon pokuava da dokae neto tree: teza i anti-teza
protivree jedna drugoj zato to je istina na treem mestu
prostor nije deljiv i kretanje ne postoji, a ulno iskustvo
opovrgava samo onu tezu koja se tie ulnog sveta. Na taj
nain pokuava da pokae i da pitagorejska kritika
Permenidove filozofije ne moe da se zasniva na ulnim
(empirijskim) argumentima, jer je Parmenidova filozofija
logiki sistem miljenja, a ne empirijska analiza.

Znaaj: Empedokle je znaajniji po uticaju koji je imao na

svoje savremenike, nego po originalnosti i kreativnosti
stavova koje je zastupao. Pre svega, bio je dobar govornik
i lako je privlaio panju i divljenje sunarodnika, ime je
uticao na prve sofiste u filozofiji; takoe, pokuavajui da
izmiri neke od najvanijih filozofija svog vremena,
ponudio je teoriju koja je delovala prihvatljivije, odnosno
manje ekstremno od samih filozofija koje je kombinovao.

Anaksagora
Metafizika: sitne estice (homeomerije) ureene dejstvom
Uma

Empedokle

Anaksagora, kao i Empedokle, kombinuje prethodne ideje,

i to pre svega filozofije samog Empedokla i Parmenida.
Kao i kod Empedokla, i kod Anaksagore osnovne estice
imaju karakteristike Parmenidovog bia, ali je Anaksagora
smatrao da o jedinstvu i odranju materije moe da se
govori jedino ako postoji neki osnovni kvalitet koji je u
svim stvarima prisutan, ma koliko one ulima bile
razliite. Umesto o etiri elementa, on govori o
homeomerijama beskonano deljivim, beskrajno malim i
bezbrojnim esticama. Sve homeomerije sadre kvalitete
svih stvari koje postoje i koje mogu postojati, i svaka je
stvar sainjena od mnotva tih estica. Specifinost svake
stvari odreena je onim kvalitetom koji preovlauje u
homeomerijama koji ine tu stvar. Na primer, zlato je
sastavljeno od mnotva razliitih homeomerija, ali u veini
njih preovlauje kvalitet zlata, i usled toga se ono razlikuje
od drugih stvari.
Kao i Empedokle, i Anaksagora mora da pronae
uzrok koji ureuje kombinovanje osnovnih estica, i
umesto Ljubavi i Mrnje, on govori o Umu. Um postoji
izmeu svih estica, sve ih proima i pokree. Mnogo
izraenije nego logos kod Heraklita, Anaksagorin Um
predstavlja sveprisutnu ideju i princip, sam sebi dovoljan i
sam sebi uzrok.

Metafizika: Sile Ljubavi i Mrnje ureuju elemente

Empedoklova metafizika predstavlja pokuaj izmirenja
Parmenidove i Heraklitove filozofije. Od Parmenida
preuzima ideju o biu kao nepromenjivom i venom, ali
umesto jednog, Empedokle govori o etiri osnovna bia
prirode: vatri, vazduhu, vodi i zemlji, koja postoje u vidu
mnotva istovetnih materijalnih estica. Svaka od tog
mnotva estica ovih elemenata ima karakteristike
Parmenidovog bia, ali njihovo kombinovanje stvara ono
to nam je ulno dostupno. Sve promene koje opaamo
postoje na nivou kombinovanja osnovnih estica etiri
elementa, dok su same estice, tj. elementi, nepromenjivi i
veni.
Stari pojmovi zgunjavanja i razreivanja,
odnosno spajanja i razdvajanja, kod Empedokla imaju
nove nazive: to su sile Ljubavi (Sklada) i Mrnje
(Razdora). Te sile naizmenino deluju na osnovne estice,
tako to Ljubav stvara raznovrsne oblike koje opaamo,
sastavljajui estice raznih elemenata, dok Mrnja tei
sastavljanju estica istog elementa to dovodi do
rastavljanja i unitavanja stvari. Svet postoji u vidu
ciklinog smenjivanja uticaja Ljubavi i Mrnje: kada
Ljubav preovlauje, dolazi do nastajanja stvari i meanja
elementarnih estica, ali onda dolazi do nesloge i Mrnja
postepeno razdvaja sve stvoreno i razliito, rastavljajui
svet na etiri osnovna elementa. Nakon toga opet nastupa

Epistemologija: kombinacija kritike zdravorazumske i

(rane) naune analize sa racionalizmom ali obavijeno
misticizmom mitova

Anaksagorin pristup saznanju ne razlikuje se od

Empedoklovog, osim po tome to isticanje jednog
pokretaa-uzroka (Uma) ukazuje na izvesni racionalniji
pristup ba kao to je Anaksimandar u odnosu na Talesa
prevladao isticanje odreene materije i odluio se za
materijalni princip.
Znaaj: Iako princip Uma moe da se shvati i kao idejni i
kao materijalni, injenica je da Anaksagora jeste najvie
uticao na kasnije idealiste u filozofiji. Aristotel i Hegel mu
pridaju poseban znaaj, a neki elementi njegove filozofije
pojavie se i kod njih.
*
*

Pitanja za razgovor:
1. ta je zajedniko i razliito u metafizikama Heraklita,
Parmenida, Empedokla i Anaksagore?
2. Kako moe da se argumentuje Parmenidovo shvatanje
da je bie sferinog oblika, kada to pretpostavlja
postojanje neeg izvan sfere?
3. Koji je znaaj principa neprotivrenosti u Parmenidovoj
i Zenonovoj filozofiji?
4. Kako moe da se odgovori na Zenonove paradokse?
5. Kakva je slinost Empedoklove i Anaksagorine
metafizike sa naukom?

ANTIKA FILOZOFIJA
Atomisti: Leukip i Demokrit; sofisti, Sokrat
odnosno filozofira, mora u prvi plan sada da stavi oveka i
njegove potrebe, pre svega u drutvenom ivotu. Da bi
znanje o tim stvarima bilo izvesnije od znanja ranijih
metafiziara, ono mora da bude korisno. Znanje, kao
upotrebljivo tj. korisno, postaje vrlina.
Sofisti (znalci, oni koji poseduju znanje o neemu)
se pojavljuju kao filozofi nove vrste: oni se vie ne bave
metafizikom, budui da smatraju da u toj oblasti ne postoji
pouzdano znanje, ve da se ideje razlikuju od osobe do
osobe, od naroda do naroda, i kroz istoriju. Bavei se
praktinom upotrebom znanja, sofisti postaju prvi
prosvetitelji poduavaju ljude korisnim vetinama (pre
svega retorikim) i na prvo mesto stavljaju oveka i njegov
drutveni svet.
Meutim, poto je osnova drutvenog ivota u to
vreme polis, sofisti pre svega postaju uitelji u politici,
govornitvu i advokaturi. Vrlo brzo se primetilo da sofisti,
relativizujui mogunost istine, toliko naglaavaju
momenat korisnosti, da su spremni da o odreenoj temi
poduavaju iz svih pristupa: npr. u govornitvu
poduavaju kako da se odreeni stav dokae, ali i kako da
se opovrgne, tj. vie se ne interesuju za istinitost stava
samo za svrhu koje govornitvo treba da postigne. Sofisti
postaju kljuni u poduavanju ljudi koji tee da zauzmu
pozicije moi u polisu. Zbog toga su mnogi kasniji
filozofi, a prvi od njih Sokrat savremenik sofista
smatrali da sofisti nisu filozofi ve prevaranti: oni prodaju
znanje, ali ne mogu da kau nita o istini.
Pa ipak, sofisti su posebno znaajni zbog toga to
je njihov pristup doveo do slabljenja grke tradicije i do
pojave novih pitanja i smelosti u kritici, koja do tada nije
postojala usled oslanjanja na religijsku i politiku tradiciju.
Pored toga, najpoznatiji sofisti su bili utemeljivai
politike filozofije, posebno se bavei upravo politikim
pitanjima i prvi put dovodei u pitanje neprikosnovenost
pisanog zakona.
Najpoznatiji sofisti bili su Protagora, Gorgija,
Prodik, Antifont i Hipija.

Atomisti: Leukip i Demokrit

Metafizika: pokretni atomi u praznom prostoru.
Kao i Empedokle i Anaksagora, i Leukip i
Demokrit pokuavaju da pomire Parmenidovo uenje o
jednom biu, sa promenama i razlikama (kao kod
Heraklita). Meutim, umesto sila Ljubavi i Mrnje,
odnosno Uma, Leukip i Demokrit svet objanjavaju
potpuno materijalistiki i mehanicistiki. Za njih je svet
izgraen od siunih, nedeljivih i ulima nevidljivih
materijalnih estica: atoma. Atomi su istog kvaliteta, imaju
odlike Parmenidovog bia, ali se razlikuju po obliku; kreu
se kroz prazan prostor, sudarajui se i formirajui razne
oblike. Ono to nastaje sudaranjem i spajanjem atoma mi
opaamo kao objekte naeg sveta. Prve stvari koje su
stvorene kretanjem atoma su etiri elementa (vazduh,
voda, vatra, zemlja), a nakon toga stvaraju se svi objekti
sveta.
to se praznog prostora tie, atomisti su prvi grki
filozofi koji ga prihvataju i direktno se suprotstavljaju
Parmenidovom stavu da praznina, odnosno nebie, ne
moe da postoji. Objanjavajui svet materijalistiki,
atomisti su odbacili i potrebu za poetkom svega, odnosno
naelom iz kojeg sve potie; atomi se uvek i veno kreu,
mehanikim interakcijama nastaje svet i nema nikakvog
poetka, nikakve svrhe postojanja atoma i svega to iz
njihovog kretanja nastaje.
Epistemologija: racionalizam podreen materijalizmu
Za razliku od prethodnih racionalistikih pristupa
saznanju, atomisti ne zahtevaju neki umni princip (logos,
miljenje, Um) u objanjavanju sveta, usled ega je njihov
racionalizam podreen materijalistikom stanovitu u
metafizici.
Znaaj. Atomisti su prvi filozofi koji su svet objanjavali
iskljuivo materijalistiki, a mehaniko uzajamno
delovanje smatrali jedinim realnim pojavama. Sedamnaesti
i osamnaesti vek ponovo e otkriti materijalistiki
mehanicizam, u jo radikalnijem obliku.

Protagora. Osnovna Protagorina ideja je da je ovek mera

svih stvari, tj. da je stvarnost relativna i da je svaki ovek
drugaije vidi, i stoga ne postoji i nije mogue postii
univezalno istinito znanje o stvarnosti. Isto vai i za verska
i politika pitanja: o bogovima svaki ovek misli drugaije
i nijedan nema dovoljno jak dokaz, a u politici neke norme
postiu svrhu u jednoj situaciji, jednom gradu, dok drugde
ne uspevaju. Pa ipak, upravo zato to je u prvom planu
postizanje svrhe, Protagora je smatrao da ni za jedan stav
ne moemo da kaemo da je potpuno pogrean, te da je
potrebno da se koliko-toliko pridravamo optevaeih
stavova, stalno se trudei da ih uinimo korisnijim ili da
ih menjamo ako vie nisu od koristi.

Sofisti
Uz mnotvo filozofa koji svet interpretiraju na
razliite naine, uz mnotvo razliitih metafizika, u Grkoj
je opadalo poverenje u sposobnosti filozofa da zaista dou
do izvesnih i korisnih zakljuaka o svetu. Budui da je u
centru istraivanja ranih filozofa bila priroda, odnosno
fizika, ljude je vie poelo da interesuje drutvo, odnosno
drutveni odnosi. Peti vek p.n.e. predstavlja period u
kojem politiki ivot drutva dospeva u fokus
interesovanja uenih ljudi. Onaj koji razmilja o svetu,

Gorgija. Gorigija je najpoznatiji po svom filozofskom

nihilizmu, izraenom u stavu: "Nita ne postoji; a ako
postoji, ne bih mogao da shvatim; a ako bih shvatio, ne bih

znam", ime je hteo da kae da svakim novim saznanjem

otkrivamo koliko jo stvari treba saznati, tj. koliko toga
zapravo ne znamo. Raspravljanje nam je potrebno da
bismo stalno propitivali svoje znanje, otkrivali njegove
granice i prelazili ih. Prelazei u raspravi preko konkretnih
upotreba nekog pojma, doraivaemo, odbacivati ili
stvarati novu definiciju.

bio u stanju da saoptim drugima." Sa druge strane, ostaje

nam da delujemo, i u tom kontekstu Gorgija razvija
retorike vetine kao vetine ubeivanja.
Prodik. Sledei osnovni sofistiki stav o znaaju
korisnosti, Prodik je smatrao da su sve religije nastale
velianjem onoga to su ljudi smatrali korisnim. Ljudi su
prvo potovali Sunce, Mesec, reke itd. zbog toga to su ta
tela i druge prirodne pojave bile hsvatane kao donosioci
odreenih koristi. Nakon toga, ljudi poinju da potuju
pronalazae raznih korisnih vetina poljoprivrede,
vinogradarstva, obrade metala itd., i njih predstavljaju kao
bogove (Demetra, Dionis, Hefest itd.).

Etika: ivot u skladu sa znanjem; pravedni ivot kao izraz

moralne autonomije
Budui da je znanje istine vrlina, Sokrat je smatrao
da je mudar ovek onaj koji kroz raspravu uspeva da
dopre do optosti, tj. istinitosti dobar ovek. Ko zna,
odnosno ko zna ta je istina, nee initi zlo, jer je zlo
jedino proizvod neznanja. Kao i sofisti, i Sokrat ne smatra
da znanje kao takvo moe biti vrlina, ve ga pre svega
vezuje za ivot u skladu sa znanjem, odnosno cilj znanja
nije u samom znanju, ve u voenju dobrog i pravednog
ivota.
Taj pravedni ivot mora da bude manifestacija
postignute moralne autonomije pojedinca: pojedinac mora
na prvom mestu da se vodi idejama dobra, istine i vrline, i
da ne dopusti ulima da ga zavode. Tek kada je ovekov
razum nezavisan od ivotinjske prirode, pojedinac moe
da postigne moralnu nezavisnost. Istine koje je u sebi
prihvatio i spoznao dovee pojedinca do shvatanja
drutvenih odnosa i do pronalaenja sopstvenog mesta u
njima.

Antifont. Prvi formulisao ideju o jednakosti Helena i

varvara: i jedni i drugi imaju iste potrebe, isto ih
zadovoljavaju, itd. tavie, Antifont razlikuje tzv. prirodni
zakon od drutvenog zakona, odnosno ono to po prirodi
stvari vai za pravedno i to svi priznajemo i prihvatamo, i
ono to odreeno drutvo proglaava za normu. Upravo
zbog toga to je drutveni zakon relativan i to moe lako
da pogrei, moramo da budemo aktivni u drutvenom
ivotu (politici) i da stalno proirujemo uvide i ispravljamo
greke.
Hipija. Nastavljajui Antifontovu ideju o razlici izmeu
prirodnog i drutvenog zakona, Hipija je smatrao da su
drutveni zakoni tiranski, da teraju ljude na ono to po
prirodi nikada ne bi hteli ili inili, i da su za sve ljude
vaei jedino oni nepisani, prirodni zakoni. Istiui da je
pridravanje prirodnih zakona uroeno svima, dokazivao
je Antifontov stav da su i Heleni i varvari jednaki.

Znaaj. Sokrat je prvi filozof koji je pitanje saznanja i

istine shvatio preko etikih pojmova vrline i pravednosti.
Iako su sofisti ve u potpunosti pomerili fokus sa
metafizike i poeli da se bave politikim pitanjima, tek je
Sokrat pitanje o oveku shvatio kao etiko pitanje.
Takoe, njegova shvatanja imae presudan uticaj na
Platona, jednog od najveih filozofa.

Sokrat
Epistemologija kao sastavni deo teorije o istini i vrlini
I sam slian sofistima, Sokrat je bio njihov najvei kritiar.
Sa sofistima je u potpunosti delio interesovanje za
svakodnevni ivot i pitanja etike, ali je odbacivao njihov
stav da istina i vrlina, tj. ono to je dobro, ne moe da se
odredi unviverzalno. Zato je njegovo osnovno pitanje i
bilo: kako treba iveti da bi se bilo u skladu sa istinom,
odnosno sa onim to je "dobro"?
Odgovarajui na to pitanje, Sokrat kae da je
istinito znanje dobro ako se primenjuje (slino sofistima), i
to je onda vrhunska vrlina. Drugim reima, znanje i vrlina
su isto. Sa druge strane, istinito je ono to moe da
obuhvati sutinu mnotva stvari, ono to prevazilazi
relativizam i subjektivizam. Sofisti su bili relativisti jer su
smatrali da nema univerzalnih istina, a subjektivisti su bili
u onoj meri u kojoj kao Protagora kau da je ovek
mera svih stvari, tj. da ne postoji istina van subjekta,
oveka. Sokrat se tome protivio: instino realno postoji,
izvan nas i u samim stvarima, i moramo da ga spoznamo i
uskladimo svoj ivot sa istinitim.
Da bismo dostigli znanje o optem, tj. istinitom,
potrebno je da kroz raspravu sa drugima i sa samim
sobom razvijamo ideje. Sokrat je rekao: "Znam da nita ne

*
*

Pitanja za razgovor:
1. Koja je osnovna razlika izmeu metafizika Empedokla i
Anaksagore, i atomista?
2. Zato atomisti moraju da prihvate postojanje praznog
prostora?
3. Kakve promene u filozofiji donose sofisti?
4. Zbog ega sofisti naglaavaju znaaj delovanja, odnosno
raspravljanja?
5. Koje su razlike, a koje slinosti, izmeu sofista i
Sokrata?
6. Kako bi moralno autonomni pojedinac mogao da
odgovori na optubu da kri zakon? Kako bi mogla da se
opravda odbrana, a kako optuba?

ANTIKA FILOZOFIJA
Platon
koji spoznaju istinu dakle, filozofi moraju da se vrate
natrag u peinu i objasne drugim ljudima pravu realnost
sveta.

Metafizika: sve to opaamo samo je nesavrena kopija

venih ideja
Platon je od Sokrata preuzeo ideju o apsolutnim
vrednostima, ali je to uenje razradio u posebnu teoriju o
idejama. Ideja (grki: eidos oblik) predstavlja stvarnost:
ona je vena, ujedno je i uzrok i uzor svim stvarima koje
opaamo. Za svaku pojedinanu stvar, kao i za svaku
grupu stvari bilo da se radi o predmetima koje
svakodnevno koristimo, ili o pitanjima vrline, etike itd.
postoji odreena ideja po ijem uzoru ta stvar u naem
iskustvu postoji. Kao i raniji filozofi, i Platon je morao da
objasni odnos izmeu pretpostavljenog sveta ideja i sveta
koji ulima opaamo, odnosno da objasni kako dolazi do
raskoraka izmeu onog to je idealno (to odgovara ideji) i
onog to je prolazno (to svakodnevno doivljavamo). Da
bi objasnio tu vezu i sutinu teorije o idejama, Platon se
koristio metaforom, odnosno mitom o peini.
Mit o peini poinje pretpostavkom da odreena
zajednica ljudi ivi u peini, uz jedino svetlo koje dolazi
od vatre koju zapale. Za te ljude, navikle jedino na taj
izvor svetlosti, senke koje se pojavljuju na zidovima
peine predstavljale bi realne objekte, jer ne bi znali ni za
ta drugo. Meutim, ako bi iko od tih ljudi uspeo da izae
iz peine na svetlo dana ako bi pre svega makar i
pomislio da postoji neto vie od opaajnog sveta prvi
kontakt sa svetlom dana verovatno bi ga zaslepeo. Ako bi,
konano, uspeo da progleda, postepeno bi poeo da
primeuje da postoji ceo jedan drugaiji svet od onog na
koji je navikao upeini. tavie, ako bi dovoljno dugo
opstao u tom svetu, poeo bi da gleda i u samo Sunce, koje
bi u tom sluaju predstavljalo najjai izvor svetlosti.
Sutina ovog Platonovog mita o peini je da
veina ljudi provodi ivot u prolaznim stvarima, koje su
prilino udaljene od njihove sutine. Sutina stvari je
izraena u idejama, koje ine poseban svet, dostupan
jedino umu. Sa druge strane, ako ovek uspe da odvoji
svoje misli od onog to opaa, i ako se posveti tom svetu
ideja, primetie da su sve stvari oko njega samo blede
kopije tih venih ideja.
Platon je prvi koji pravi razliku izmeu uma i
razuma: razum je aktivnost uma koja je jo uvek vezana za
opaajni svet, koja poinje i zavrava u opaajnom svetu
poput raznih nauka koje se bave prirodom i ne dovode u
pitanje realnost. Zakljuci razuma uopte ne govore o
realnom svetu (dakle: o svetu ideja), ali onaj koji barata
jedino razumom nikada i nee primetiti da ne poseduje
pravo znanje, ve samo senku tog znanja. Za razliku od
razuma, tek umom dostiemo svet ideja, idealnih oblika i
uzora svega u ulnom svetu. Takoe, kada shvatimo da je
samo senka idealnih vrednosti i oblika, ulni svet e nam
postati nerealan to je zakljuak do kojeg nauke ne mogu
da stignu.
Filozofija, dakle, za Platona predstavlja
najuzvieniju aktivnost uma: pronalaenje venih ideja.
Zato oni koji uspeju da krenu dalje od pukog vidljivog,

Epistemologija: racionalnom dijalektikom do istine,

odnosno ideja
Budui da se realnost, tj. svet ideja, moe spoznati
jedino umom, Platon kae da je put saznanja potrebno
prei iskljuivo u umu. Radi se o isto pojmovnom
saznavanju: ako je svet ideja nematerijalan, onda nema
potrebe istraivati samu materijalnu stranu sveta, ve
umom dostii sutinu samih ideja.
Metodu kojom dolazimo do pojmovnih saznanja
Platon naziva dijalektikom, nadovezujui se na Sokratova
shvatanja. Filozofska dijalektika stvara i rastavlja pojmove
na vrste, uvek pokuavajui da doe do strogog
razlikovanja sadraja i znaenja tih pojmova. Idui od
konkretnih stvari do optih pojmova, i obrnuto, dijalektika
omoguava sagledavanje celine, tj. apsolutne istine. Iz
saznanja celine, moemo da izvedemo saznanje o svakoj
pojedinanoj stvari ili upotrebi pojma.
Etika: ono to je u svetu ideja Dobro, u svetu ljudi (ula)
jeste Pravda
Platon je prvi filozof koji se pitanjem etike i
politike bavio sistematski i posveeno tokom svog ivota.
Delo u kojem je objasnio svoja etika shvatanja nazvao je
Drava, i raspravu je posvetio traenju pravinosti i pravde
u individualnom i drutvenom ivotu. Ispitivanje nastanka
i ureenja drave slui kao laki pristup analizi pravinosti
koja mora da postoji u dui: pretpostavka je bila da je
neto lake zapaziti kada je u velikom, nego kada je u
malom - pravinost u dui je u malom, zato se poinje sa
analiziranjem drave, kao uveane due.
Tri stalea u dravi. Drava nastaje zato to niko
nije sebi dovoljan, ve trai jo toga. Pretpostavka je da su
ljudi po prirodi odreeni da bolje rade neke poslove, te je
zbog toga specijalizacija i podela rada preduslov razvoja
drave. Platon razlikuje tri osnovne vrste ljudi (stanovnika
drave): (1) 'obine ljude' zemljoradnike, zanatlije, itd.,
(2) uvare/ratnike, i (3) vladare. Pored prvobitnih
stanovnika drave: zanatlija, zemljoradnika itd., potrebni
su i oni koji e dravu tititi od neprijatelja i odravati red
u njoj. Profesionalni uvari/ratnici potrebni su i zbog
razloga zbog kojeg je i inae dolo do specijalizacije u
dravi: bavljenje jednim poslom omoguava visoku
umenost u njemu. Meutim, ako e uvari biti kao psi, oni
e vie tetiti nego koristiti, zato je potrebno da budu
vaspitavani da budu prijatelji blinjima, a nemilosrdni
prema neprijateljima: to e se uiniti probranim
gimnastikim i muzikim obrazovanjem i vaspitanjem.
Mitovi, kao prvobitni oblik vaspitavanja, bie proputeni
kroz reeto, tj. odabrani e biti samo oni mitovi i one prie
koje e pogodovati razvoju uvara. Bie odstranjene i one

obavlja samo tu funkciju. Vrlina za duu je zdravlje, lepota

i snaga, a porok je bolest, runoa i slabost.
Upravljanje dravom. Upravljanje dravom bi
trebalo prepustiti filozofima, a oni moraju biti najbolji
uvari, tj. moraju znati zbog ega su zakoni ispravni, ta
znae, kako se sprovode, a moraju imati i sposobnosti
uvara zakona. Filozofi nisu nepotrebni i beskorisni, ve
ljudi ne znaju da ih upotrebe tako kako bi bili najkorisniji,
jer se za kormilo drave otimaju najgori, a ne najbolji.
Nijedno postojee dravno ureenje ne pogoduje razvoju
filozofa, niti je dostojno filozofske prirode. Meutim, ipak
postoji mogunost da neki vladar uvidi znaaj pravinosti i
postane filozof-kralj.
Kako pronai prave vladare? Potrebno je uvare
baciti na niz ispitivanja, jer je najtee nai takvog oveka,
takvu prirodu, koja je i sklona uenju, i nepokolebljiva u
borbi. Filozof treba da zna ta je dobro u pravinom i
lepom. Zatim, kada napokon vaspitamo i obrazujemo
najbolje, moramo da se postaramo da ne odbije da slui
srei drugih, jer je vrlo mogue da e napustiti
svakodnevna zanimanja, s obzirom da sada zna istinu i
dobro. Filozofi moraju biti primorani da vladaju, jer je to u
interesu svih.
Kada jednom na tronu budu filozofi, oni e iz
drave oterati sve starije od deset godina, zadrae decu i
poeti da ih odvikavaju od dotadanjih obiaja.
Sedam aksioma za vladanje i pokoravanje: 1)
kuom vladaju otac i majka, tj. roditelji svojim porodom;
2) plemeniti su gospodari neplemenitih; 3) stariji treba da
zapovedaju, mlai da sluaju; 4) robovi da se pokoravaju,
gospodari da zapovedaju; 5) snaniji da vlada, slabiji da se
pokorava; najznaajniji je esti aksiom: neznalica treba da
bude voen, a razborit da vodi i vlada.

prie koje o bogovima govore kao o ljudima, tj. koje im

pripisuju rava dela, pretvaranje i laganje. Hrabrost,
razboritost, plemenitost, pobonost itd. su vrline uvara.
Ritam i harmonija imaju posebnu ulogu u vaspitavanju, jer
proimaju duu i uznose je probranim oseajima.
Gimnastiko vaspitanje slui telu, ali neophodna je
harmonija ta dva vaspitanja. Prenagljivanje u muzici
stvorie mlitavo srce i mlitavog borca, dok e preterivanje
u gimnastici stvoriti jakog ali neukog i zverskog borca.
Stari treba da vladaju i nareuju, pa je tako i u dravi.
Poto je najbolji u svom poslu onaj koji je za njega i
najpogodniji, to e vladar drave biti iz redova uvara. On,
meutim, ne mora da bude star, ali mora da proe niz
provera sposobnosti i otpornosti na poroke, da bi zasluio
poloaj vladara. Meutim, radi odravanja takvog stanja,
Platon smatra da je potrebno uvesti tzv. feniansku la,
koja kae da su bogovi one koji treba da vladaju pomeali
sa zlatom, one koji su pomonici i uvari pomeali su sa
srebrom, a zemljoradnike i ostale zanatlije sa gvoem i
bronzom. Svako e raati decu slinu sebi, ali e se desiti i
da rodi drugu sortu, i ona tada zasluuje da bude
unapreena u red onih koji imaju isti metal u sebi.
Pravina drava. Drava koja je ovako ureena
zasluuje da se naziva mudrom, hrabrom, umerenom i
pravinom. Mudrost se nalazi kod onih koji upravljaju
dravom. Hrabrost se nalazi u staleu uvara, koji tite: oni
tite ispravno mnenje, tj. ono koje su primili vaspitanjem i
obrazovanjem. Umerenost, pak, predstavlja mogunost da
se bude jai od samog sebe, a to u jednom oveku moe
biti samo ako ono to je najbolje u njemu vlada nad onim
to je loije. U dravi ima i strasti, sklonosti, bolova itd. ali
manjina vlada promiljeno i mudro, te upravlja tim
slabijim delom. Za razliku od hrabrosti i mudrosti,
umerenost se prostire kroz celu dravu, to je vrsta
hramonije.
Pravinost, na kraju, znai obavljati svoj
posao. Ako pojedinci obavljaju posao koji najbolje znaju
i za koji su sposobni, drava e biti ovakva kakva se
opisuje, tj. pravina.
Pravinost za pojedinca. Sada, da bi se utvrdilo
da li je to zaista pravinost, kree se u drugom smeru:
poinje analiziranje pojedinca, da bi se potom opet vratilo
dravi. Pojedinca koji u sebi ima istu strukturu kao drava
Platon smatra pravinim, tj. kada odreeni deo oveka vri
funkciju za koju je namenjen. Razumnosti pripada
vostvo, zato to je mudra i zato to se stara o celoj dui.
Volja mora da se pokorava razumnosti i da joj bude
saveznik, a to e se najbolje uiniti muzikim i
gimnastikim vaspitanjem. Tako ureena dua zauzdae
poudu, strast, koja bi se inae gubila u ulnim
uivanjima.
Pojedinac je, stoga, hrabar kada njegova volja i u
bolu i u zadovoljstvu uspeva da izvri ono to joj razum
nalae, bilo to strano ili ne. Mudar je ovek po onom
malom delu koji u njemu vlada, zapoveda, koji poseduje
znanje o tome ta je prikladno za sva tri dela due, kao i za
celinu. Umerenost je saglasnost, harmonija ovih svojstava
due. Kao u dravi, tako je i u organizmu pravinost kada
se svaki deo due bavi onim za ta je najsposobniji, i kada

*
*

Pitanja za razgovor:
1. Kako su prethodni filozofi, a kako Platon, odogovirli na
pitanje koja je razlika izmeu bia, kao sutine sveta, i
ulnog sveta?
2. Koje je mesto filozofije u saznavanju istine o idejama?
3. ta je pravinost za dravu, a ta za pojedinca?
4. Koja je svrha "fenianske lai" u idealnoj dravi?
5. Zato bi filozofi bili najbolji vladari?
6. ta bi Platon mislio o savremenoj demokratiji? ta o
tiraniji?
7. Koji je najvii ideal ljudskog ivota za sofiste, a koji za
Platona i Sokrata?

10

ANTIKA FILOZOFIJA
Aristotel
Dakle, za razliku od svih prethodnih filozofa,
Aristotel prvi istie da je svaki razlog bia, svaka njegova
odlika, sadrana upravo u pojedinanom biu. Bie kao
takvo, kao sutina svega, za prethodne filozofe uvek je
postojalo na drugaiji nain od onoga to ulima opaamo,
i uvek je spadalo u neki drugaiji svet koji nam nije
dostupan. Kod Aristotela, meutim, svaki momenat bia
postoji u svakom pojedinanom biu, jer je to jedini nain
postojanja. Postojanje mora da sadri sva etiri pomenuta i
razloga bia, i stoga Aristotel smatra da nijedan prethodni
filozof nije izloio dobru metafiziku, ve da je svako
obraao panju samo na pojedine aspekte bia.

Metafizika: bie postoji kroz pojedinano i sadri etiri

razloga ili naela svog postojanja
Kao i prethodni antiki filozofi, i Aristotel smatra
da istinska priroda onog to postoji mora da bude
nepromenjiva i vena, i stoga to bie koje jeste mora da
ima karakteristike Boga. Zato je Aristotel metafiziku
nazivao i teologijom naukom o Bogu. Meutim, za
razliku od Anaksagorinog "Uma" i Platonovih ideja, to
bie, kao sutina svega, nije ideja i ne nalazi se u nekom
drugom svetu (kao to je Platon smatrao). Bie, sutina,
supstancija nalazi se pre svega u pojedinanom biu;
nema Platonove razlike i provalije izmeu sveta ideja i
sveta ula. Sa druge strane, to pojedinano bie postoji u
vidu vrste ili roda, i ta vrsta traje ak i kada pojedinano
bie propada. Poto je pojedinano ono to nam je prvo
dostupno ulima, a vrsta dostupna tek umu, Aristotel
smatra da je prva supstancija pojedinano bie, a druga
supstancija vrsta ili rod u koje spada pojedinano bie.
Drugim reima, za razliku od Platona, Aristotel smatra da
je ono to stvarno postoji (bie) nerazdvojivo od naina
svog postojanja kroz pojedinano, promenjivo bie.
Velika novina koju Aristotel unosi u metafiziku je
pitanje o poelima, odnosno razlozima bia. Aristotel je
smatrao da su prethodni filozofi uspeli da otkriju samo tri
razloga: presokratovci su otkrili materijalni razlog i uzrok
kretanja, dok je Platon otkrio ideju, odnosno formu. Pa
ipak, to nije bilo dovoljno, i Aristotel dodaje etvrti
fnalni uzrok, tj. svrhu.
On je primetio da sve promene u svetu sadre
nekoliko faktora na koje prethodni filozofi nisu obraali
dovoljno panje. (1) Prvo, promena poinje u odreenoj
prvobitnoj materiji predmet koji nastaje promenom
sadri istu tu materiju. Materija je prvi razlog bia, ona
trpi promene i predstavlja materijal koji naim ulima nije
neposredno dat, ve uvek u vidu nekog oblika. Drugim
reima, prvobitna materija ima potencijale za razne oblike
i pojedinana bia, i jedino se na taj nain i pokazuje
naim ulima. (2) Oblik ili forma bia, odnosno ono to je
Platon prepoznao kao ideje, ini razliku izmeu stvorenih
stvari. Forma je model po kojem prvobitna materija postoji
u svojim pojedinanim oblicima. Meutim, naa ula ne
razlikuju formu od materije, jer su nam pojedinana bia
data spojem ta dva razloga bia. (3) Forma bia, kao i
prvobitna materija, sadre odreene potencijale za
promene, ali je potrebna sila koja ostvaruje te mogunosti
nju je Aristotel nazvao delatnim uzrokom. Delatni uzrok
je poetak kretanja i promene u prvobitnoj materiji, i
sprovodi se na osnovu forme. in ostvarivanja mogunosti
je vii i jai razlog od same mogunosti, tj. od forme ili
materije. Zato je Aristotel smatrao da je Bog "isti in",
poetak svakog kretanja, uzrok svih uzroka ostvarivanje
i stvarnost kao jedno. (4) Za razliku od prethodnih
filozofa, Aristotel uvodi i pojam finalnog uzroka, odnosno
svrhe: svako pojedinano bie u sebi sadri svoju svrhu.

Epistemologija: prvi sistematizovao nauku o saznanju,

uveo pojam kategorije
Aristotel je prvi izloio sistem saznanja, i smatra
se "ocem logike". Po njegovom shvatanju, filozofsko
miljenje mora da bude zasnovano na jasno odreenim
pravilima, i zato je formulisao pojam kategorije: kategorije
su osnovni oblici miljenja i naina postojanja samog bia.
Zbog toga je Aristotelova epistemologija sistematski
povezana sa njegovom metafizikom.
Osnovne kategorije su (1) supstancija predmet,
nosilac svojstva (npr. ovek), i to je osnovna kategorija,
dok sve sledee predstavljaju predikate ili dodatne
definicije supstancija: (2) kvantitet (visok 180cm), (3)
kvalitet (mlad), (4) relacija (duplo mlai od...), (5) mesto
(na trgu), (6) vreme (danas), (7) poloaj (stoji), (8)
posedovanje (naoruan), (9) delanje (govori), i (10)
trpljenje (prekidaju ga...). Svih deset kategorija i danas su
u odreenom obliku aktuelne u filozofiji, ali se vremenom
menjao i njihov znaaj i broj, svoenjem jednih na druge
ili drugaijim definisanjem.
Aristotel je smatrao da same kategorije ne sadre
nikakvu tvrdnju, ve da se ona nalazi jedino u povezivanju
kategorija. Dakle, jedino ceo iskaz, odnosno sud, moe da
bude istinit ili laan, dok su same kategorije vrednosno
nezavisne.
Pored toga, definisao je tri osnovna aksioma
saznanja: princip identiteta ('A jeste A', odnosno svaka je
stvar identina samoj sebi), princip neprotivrenosti ('nije
A i ne-A', odnosno ne moe da bude istinit i stav i njegova
negacija), i princip iskljuenja treeg ('A ili ne-A', tj.
istinit je ili samo stav, ili samo njegova negacija).
Etika: tenja ka umerenost u etici i optem dobru u
politici
Aristotel je smatrao da je srea cilj ivota, ali je
kao i Sokrat i Platon - sreu definisao kao delanje u
saglasnosti sa vrlinom. Meutim, za razliku od Platona,
vrlinu nije smatrao jednom od karakteristika duha kao da
predstavlja posebnu mogunost pored mane. Na primer, za
njega hrabrost nije bila suprotnost kukaviluku, ve je
predstavljala sredinu izmeu dve mane: drske smelosti i

11

fleksibilno da bi dovelo do neodgovornosti i mogunosti

ruenja svih institucija.
Na kraju krajeva, Aristotel kao i Platon - istie
da je najbolje dravno ureenje neki oblik aristokratije, u
kojoj manjina probranih i sposobnih vlada. Meutim, za
razliku od Platonovog ideala, Aristotel eli da zadri
mogunost da ostali graani uestvuju u sprovoenju
vlasti, jer bi iskljuivanje mase iz politike dovelo do besa i
pobune. Zato graanima ostaju funkcije uestvovanja u
skuptinama i u radu sudova, dok se vrhovna vlast u
najveem broju sluajeva ograniava na odravanje i
sprovoenje zakona. Drugim reima, i Aristotel i Platon
istiu kljuni znaaj poretka, odnosno zakona, ali se
razlikuju u tome to pretpostavljaju razliite naine za
najbolje odranje poretka.
Za razliku od Platona koji kree od drave da bi
objasnio duu pojedinca, Aristotel kree obrnutim
smerom: nakon odreivanja ta je pravednost, prelazi na
analizu odnosa u porodici kako bi odredio ta bi i za
dravu bilo prihvatljivo.
U porodici postoje odnosi koji zahtevaju i posebne
vetine: to su odnos gospodara i roba, brani odnos i
roditeljski odnos. Aristotel smatra da su neki od roenja
predodreeni da se pokoravaju, drugi da vladaju. Oni koji
su bolji trebalo bi da vladaju nad onima koji su loiji
tako gospodar nad robom, i mukarac nad enom. Robovi
se od ljudi razlikuju kao dua od tela, oni su sposobni
samo za rad ("robovi su orua koja govore", kae
Aristotel). Rob nema volju uopte, ena ima ali ne moe
da je sprovede, a dete je nema dovoljno razvijenu.
Razvijenu volju ima gospodar, mukarac. Isto vai i za
moralnu vrlinu i razboritost. Razboritost je potrebna
gospodarima da zapovedaju, ali i potinjenima da bi
ispravno sledili nareenja.

kukavike proraunatosti. Aristotel je, dakle, smatrao da je

vrlina zapravo dobro balansiranje dva ekstrema koji bi,
sami za sebe, bili suprotnost vrlini.
Kao i Platon, i Aristotel je posebnu panju
posvetio pojmu pravednosti, ali ju je drugaije shvatao od
Platona. U skladu sa pomenutim shvatanjem vrline,
pravednost nije suprotnost nepravednosti, kao njoj
suprotstavljenom ekstremu, ve se nalazi izmeu dve
nepravde: dobiti previe, i izgubiti previe. Tako se
pravednost javlja kao posebna vrsta sredine kao
geometrijska ili kao aritmetika mera. S tim u vezi, bitno
je da Aristotel pravednost nalazi u odnosima u kojima
postoje etiri faktora kao i u proporciji najmanje dva
zainteresovana lica, i najmanje dva predmeta preko kojih
se dovode u sklad. Jedan koji je u nekoj radnji vie
oteen, dobie vie odreenog predmeta kao odtetu.
Drugim reima, Aristotel je pravednost usko vezivao za
meuljudske odnose i politiki ivot, a ne za svet ideja i
ideala, kao Platon.
Ureenje drave. Drava, kao i svaka druga
zajednica, postoji radi nekog cilja. Za dravu je cilj navie
ovekovo dobro: moralan i umni ivot. Samo u dravi
ovek moe da vodi dobar ivot u punom smislu rei, a
poto je dobar ivot ovekova prirodna svrha, drava mora
da se smatra prirodnom zajednicom. ovek je, kae
Aristotel, po prirodi drutveno bie, i onaj koji je van
drutva/drave ili je zver ili bog. Sa druge strane, drava
je zajednica manjih zajednica i njeno funkcionisanje i
ureenje vanije je od njenog dela; drava je, dakle,
vanija od svake porodice i bilo kog pojedinca.
Za razliku od Platona, Aristotel je vie
zainteresovan za regulisanje postojeih drutava i drava, a
ne za osmiljavanje idealne drave. Zbog toga i kae da
postoji apsolutno najbolje dravno ureenje, zatim
ureenje koje bi bilo najbolje za date okolnosti (relativno
najbolje) i ono koje je najbolje prema datim uslovima
(realno najbolje). Aristotelov politiki realizam se ogleda u
tome to se uvek dri datih okolnosti: ba kao i u
metafizici, i u politici je potrebno imati na umu da ono to
je najvie i najvanije (kao bie u metafizici) uvek postoji
samo u konkretnim, pojedinanim situacijama i oblicima.
Upravo zbog te konkretnosti moramo da imamo na
umu i razlike razlike pre svega izmeu ljudi i izmeu
manjih zajednica koje ine dravu. Drava koja tei
jedinstvu i postane jedinstvena, prestaje da bude drava,
upravo zato to je drava jedno mnotvo, mnotvo
porodica i pojedinaca. Jedinstvo moe da nastane samo od
elemenata razliitih po vrsti, stoga je spas drave u
naizmeninoj jednakosti: ne mogu svi istovremeno da
vladaju, ve u odreenim periodima. Pa ipak, i kod
Aristotela i kod Platona to 'svi' predstavlja mali broj ljudi.
Dok je Platon iskljuivao demokratiju kao dravno
ureenje i vlast stavljao u ruke najboljim uvarima drave
filozofima, Aristotel je smatrao da od demokratije
postoje znatno loija ureenja, i da je najbolje ureenje
ono koje obezbeuje optu korist i napredak. U
konkretnim okolnostima, razliita ureenja mogu da
postignu taj cilj, te je zbog toga Aristotel istakao da je
najvanije da dravno ureenje ostane dovoljno fleksibilno
da bi se prilagoavalo promeni okolnosti, ali ne toliko

*
*

Pitanja za razgovor:
1. ta je Aristotel uneo u metafiziku?
2. Koja je razlika izmeu Aristotelovog i Platonov
shvatanja ideja?
3. Koji je znaaj Aristotela u podruju epistemologije?
4. ta je pravednost za Aristotela?
5. Kako bi izgledala pravednost u dravi?
6. Kako Aristotel odreuje robove?
7. Koje su osnovne razlike izmeu Aristotelovog i
Platonovog shvatanja dravnog ureenja?

12

ANTIKA FILOZOFIJA
Helenistiki period
Stoicizam. Epikurejski princip ataraksije zapravo
pretpostavlja odreenu 'prirodnu povezanost' izmeu sveta
i oveka, jer ovek u svetu moe da pronae svoje mesto i
ivi izbegavajui nemir i bol, pratei zakone mudrosti i
samodovoljnosti. Stoicizam, sa druge strane, prilazi
problemu na sasvim suprotan nain: svet i ovek su u
odreenom smislu u stalnom sukobu: taj sukob je
sudbinski zasnovan, i svi nemiri i bol na koji nailazimo
deo su nae sudbine. Shodno tome, stoicizam nas navodi
da prihvatimo sudbinu potrebno je da postignemo
neosetljivost (na grkom: apatija) na sve nevolje na koje
nailazimo.
Ovozemaljska uivanja i strasti, na primer,
predstavljaju samo obmanu svojoj sudbini ne moemo
da umaknemo i samo bismo se zavaravali kada bismo
teili ataraksiji. Sa druge strane, i besmrtnost je samo
puko obeanje: ivot koji sada ivimo moramo da
proivimo bez obzira na ono to posle dolazi. Da bismo
uspeli da preivimo, princip samoodranja postaje kljuan,
i stoici smatraju da emo u tome najbolje uspeti ako
teimo moralnoj razboritosti, umerenosti, hrabrosti i
pravednosti. Za stoike je, vie nego za sve druge antike
filozofe, filozofija zapravo nain ivota.

Veliki antiki filozofi, poput Pitagore, Platona i

Aristotela, osnivali su kole u kojima su se prouavale
najznaajnije nauke i vetine tog perioda. Nakon smrti
svojih osnivaa, ove kole su nastavljale sa daljom
specijalizacijom znanja, usled ega su postale osnovni
centri za sticanje svih posebnih znanja.
Sa druge strane, Aleksandar Makedonski i Rimsko
Carstvo naruili su politiki ivot grkog polisa tako to su
ga osvajanjem sjedinili sa ostalim gradovima u velika
carstva. Prvi put je grki polis zaista izgledao premalo u
odnosu na prva carstva, i grki graani polako gube stare
identitete koje je odravala tradicija. Mala samodovoljna
zajednica vie nije mogla da bude ideal, i filozofija je
ostala jedina nauka koja je mogla da uhvati korak sa
optim trendom: pitanja politikog i etikog ivota sada su
praktino morala da budu formulisana na opti nain,
upravo kako je filozofija radila.
Filozofske kole su u ovom periodu nuno
skrenule fokus interesovanja sa metafizike na praktini
etiki ivot, dok su novi filozofi pokuavali da formuliu
najoptiji i najkorisniji odgovor na pitanje kako iveti. Iako
je tokom helenistikog perioda filozofija nastavila da se
bavi svim pitanjima kojima se i ranije bavila, ipak je etika
dola u prvi plan i predstavljala osnovnu razliku izmeu
uenja novih filozofa.

Skepticizam. (gr. skepsis sumnja) Za razliku od svih

prethodnih filozofa, skeptici su smatrali da znanje ne samo
da je relativno, ve i da je nemogue dati siguran
odogovor na bilo koje pitanje. Najee su formulisali,
poput Zenona, paradokse koji su ukazivali na
nemogunost izvesnosti tvrdnje, a najpoznatiji takav
paradoks je izjava: "Krianin kae da su svi Kriani
laovi". Takve formulacije iskljuuju mogunost
razreenja, zbog ega skeptici zakljuuju da nita stvarno
ne moe da se tvrdi.
U skladu ne samo sa varljivou naeg znanja,
nego pre svega sa nemogunou spoznavanja istine,
skeptici su smatrali da je za duevni mir neophodno
uzdravati se od donoenja sudova. Isto vai i za
metafiziku: izmeu onoga to je bie i onoga to nam je
ulima dostupno postoji provalija koju ne moemo da
preemo ni ulima, ni umom, i sve sudove treba ostaviti
nedoreenim.

Etika: odgovor na pitanje kako iveti.

Najvanije etike kole ovog perioda bile su: epikurejstvo,
stoicizam, skepticizam i novoplatonizam.
Epikurejstvo. Ova filozofska kola je dobila naziv po
svom osnivau Epikuru. Osnovni moralni zahtev koji pred
pojedinca stavlja epikurejizam je potraga za smislenim
individualnim ivotom. Epikur je odbacivao svako
sujeverje i pojam neizbene sudbine, pa ak i strah od
bogova ili smrti.
Sutina epikerejske etike je u dostizanju stanja tzv.
ataraksije odsustva nemira. Za Epikurovo uenje se prvi
put vezao pojam hedonizma, uivanja u ulnim
zadovoljstvima, ali je njegovo uenje pre svega
naglaavalo odsustvo bilo ega to moe da nam pomuti
duevni mir, a mnogo manje uivanje. Takoe,
izbegavanje bola i princip postizanja zadovoljstva imali su
za cilj ivot uoblien po naelima mudrosti. Mudri ivot
podrazumeva izbegavanje fizikog i duevnog bola, i
zahteva pronalaenje mere u svemu emu se individua
posveuje. Preterivanje u bilo kojoj meri predstavlja
suprotnost vrlini: ono nanosi tetu dui zato to je tera na
preteranu aktivnost. Cilj epikurejstva, ataraksija,
predstavlja drugi naziv za samodovoljnost individua
mora da naui da postigne mir sa samom sobom, van
svakog politikog (drutvenog) ivota, i da pobedi svoje
strasti.

Novoplatonizam. Najpoznatiji nastavlja Platonovog

uenja u helenistikom periodu bio je Plotin, iako se
celokupni novoplatonizam u znaajnoj meri udaljio od
originalnog uenja Platona.
Plotin je uio da je Bog nesvodiv i nedeljiv na
pojedinano, tj. da je Bog Jedno koje je negacija mnotva i
koje je prvo. Sve ostalo nastaje samo "isijavanjem" iz
Boga, iz Jednog, i stoga je sve to je stvoreno zapravo
uvek nie od Boga. Najblie Bogu je um, odnosno
Platonov svet ideja, a najdalje se nalazi materija. Pa ipak,
upravo zato to potiu i isijavaju iz Jednog, i ideje i
materija tee ponovnom sjedinjavanju sa svojim izvorom,
odnosno tee povratku.

13

duhovnog, odnosno da se sjedini sa Bogom. Takvo uenje

koje tei brisanju linog u sjedinjavanju sa Bogom
predstavlja osnovu mnogih kasnijih hrianskih mistikih
uenja, kao i budizma.

U skladu sa tim, Plotin je smatrao da je etiko

pitanje kojem ovek mora da se posveti upravo traganje za
svojim pravim poreklom. Zato je i najvii umni zadatak
oveka da spozna da potie od Boga i da stalnim
ienjem due od svega ulnog dostigne poziciju istog

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA
Teologija i filozofija
kao najvrednije u hristovom uenju: pojmove ljubavi, nade
i vaskrsenja. Gnostici su naglaavali metafizike,
filozofske i mistike momente hrianstva, usled ega su
nuno dolazili do zakljuka da nije svako u poziciji da se
nada venom blaenstvu: samo oni koji spoznaju istinu,
najviu istinu.
Pa ipak, upravo zbog takvog pristupa, razliite
gnostike hrianske kole isticale su razliite istine, i
fanatino se borili za svoju verziju istine.

Hrianstvo je, pre svega, sistem verovanja, i zbog

toga na prvi pogled moe da zvui paradoksalno govoriti o
hrianskoj filozofiji. Pa ipak, u odreenom smislu nije
tako: iako se radi o verovanju, vano je da je verovanje
ureeno u specifian sistem, a sistem moe racionalno da
se prouava i dokazuje, odnosno opravdava. Upravo je to
sutina hrianske filozofije: iznalaenje racionalnog
sistema opravdanja za iracionalnu ili nadracionalnu veru.
Hrianstvo pokuava da izmiri razum i veru, ali
zbog toga i pretpostavlja da je takvo izmirenje mogue
postii. Iako je hriansko uenje dato u vidu objave,
hrianska filozofija teologija pokuava da pokae da
istine koje daje vera nisu protivne ljudskom razumu, ve
da ga nadilaze. Sa druge strane, upravo zato to se
pretpostavlja da istina pripada objavi, teologija smatra da
je filozofija samo dodatak, neka vrsta alata kojim razum
barata i kojim moe da se pojasni i definie ono to u
objavi deluje nerazumljivo. Teologija, dakle, ne smatra da
filozofsko miljenje otkriva istinu istina je ve data,
odnosno otkrivena filozofija samo pomae.
Hrianstvo se vie pokazuje kao etiki sistem, a
manje kao sveobuhvatni metafiziki sistem; zato nije
oslonjeno na razlaganje i razumevanje objavljene Istine,
ve na smernice o ispravnom voenju praktinog ivota
unutar grenog sveta u kojem tek treba da se izborimo za
iskupljenje. Tamo gde je vera u boansko provienje i
nada u carstvo nebesko principijelno vanija od razumskog
uvida u istinu, logino je da filozofija ostane u senci
propisanih, tj. obaveznih istina dogmi koje moraju
bespogovorno da se potuju.

Apologeti. Kako se hrianstvo irilo po Rimskom

Carstvu, i kako su vladari shvatili da je Carstvu u
raspadanju potrebno novo duhovno jedinstvo, dolo je do
kljune promene u istoriji hrianstva. Naime, rimski
vladari su odluili da hrianstvo ozvanie kao dravnu
religiju: verovanje koje je isticalo vezu oveka i boga,
ljubav i pravednost, a u sasvim drugi plan stavljalo dravu
i svakodnevnu politiku, doivelo je sutinsku promenu.
Kada je postalo institucionalizovano, hrianstvo je moralo
da zapone prvo sa konstituisanjem stabilne ideoloke
osnove: potrebno je bilo da se usklade raznovrsna uenja i
spisi, a naroito da se sprei uticaj i razvoj gnostikih
uenja koja su pretila naruavanju jedinstvenosti
hrianstva kao dravne religije.
Prvi zvanini sabor hrianske Crkve odran je
325. godine u Nikeji, definisane su dogme i svetenici su
napokon mogli da nastupaju sa pozicija definisane religije.
Shodno tome, poela je ideoloka borba sa svima ije su se
hrianske prakse razlikovale od kanonizovanih, to je pre
svega znailo obrauvanje sa gnosticima. Hriani koji
su nastupali sa pozicija kanonizovanog uenja nazvani su
apologetima (gr. branim, opravdavam), i prvi su koristili
filozofska uenja kao dodatak proglaenim istinama.

Gnostici. (gr. gnosis saznanje, mudrost, upuenost u

svete misterije) Gnostici su najznaajniji rani hrianski
'filozofi'. U periodu dok jo nije uspostavljeno zvanino
hriansko uenje, dok jo nisu hijerarhijski ureeni
odnosi samostalnih hrianskih zajednica i crkava, tj. u
periodu dok hrianstvo jo nije bilo dravna religija,
gnostici su bili ljudi koji su kroz hrianstvo pokuavali da
dou do viih istina, do odreene "duhovne zrelosti".
Polazei od Hristovog uenja i primera, pokuavali su da
"ive istinu Hrista", tj. da vode ivot u skladu sa svojom
verom.
Meutim, hrianstvo kao to je pomenuto jo
nije bilo kanonizovano, tj. uenje se zasnivalo na mnotvu
raznovrsnih predanja i seanja, kao i na razliitim
tumaenjima spisa koje su rani hriani uzimali za temelj
svojih verovanja. Gnostici su na svoj nain objanjavali
razne momente starih spisa i predanja, usled ega su se
prilino udaljavali od onoga to je veina hriana isticala

*
*

Pitanja za razgovor:
1. Uporedi etika uenja epikrejaca i stoika.
2. Kako bi se Platon odnosio prema epikrejcima i/ili
stoicima u svojoj idealnoj dravi?
3. Koja je osnovna razlika izmeu vere i filozofije?
4. Kako su gnostici koristili filozofiju, a kako apologeti?

14

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA
Sholastika filozofija
pojmove koristili naziv 'univerzalije', voeni Aristotelovim
shvatanjem i odreenjem 'kategorija'. Osnovna pitanja
univerzalija, odnosno optih pojmova, su:
a) Da li opti pojmovi postoje u prirodi, ili samo u naem
umu?
b) Ako postoje samostalno, da li su telesni ili ne?
c) Da li postoje odvojeno od ulnih objekata ili su zasnovani
na njima i u njima se ostvaruju?
U sholastikoj filozofiji odgovori na ova pitanja
formulisani su kroz dva pravca miljenja: realizam i
nominalizam.
1. Realizam. Univerzalije postoje realno, kao
posebne supstancije i uzrok svega pojedinanog.
1.1. Ekstremni realizam. Ono to je opte postoji
pre i nezavisno od bilo ega pojedinanog (slino
Platonovim idejama). tavie, to je neto optije - to je i
realnije. Shodno tome, najrealniji je Bog - i jedan od
sholastiara dokazuje da Bog postoji upravo analizom
pojma: ako je Bog savren, nemogue je da ne sadri i
predikat postojanja, te je stoga logino zakljuiti da Bog
postoji. Kada ne bi postojao, ne bi bio savren, odnosno
pojam mu ne bi odgovarao.
1.2. Umereni realizam. Umereni realizam, budui
da deli istu osnovu, slae sa sa ekstremnim realizmom oko
pitanja postojanja pojmova. Meutim, ovaj pristup ne eli
da napravi tako radikalnu provaliju izmeu sveta ideja i
pojavnog sveta, te zakljuuje da se pojmovi (univerzalije,
ideje) opredmeuju, tj. otelotvoruju u pojedinanim, ulnim
objektima.
2. Nominalizam. Realno je samo ono to je
pojedinano, a pojmovi nemaju realnu egzistenciju ve
predstavljaju samo zajedniko ime za niz slinih predmeta.
2.1. Ekstremni nominalizam. Potpuno suprotno
ekstremnom realizmu, ekstremni nominalizam jednostavno
tvrdi da postoji samo no to je pojedinano, a da su svi
pojmovi i ideje samo stvar uma, odnosno da nemaju
nikakvo postojanje i da predstavljaju samo "prazan glas"
koji mi vezujemo za odreene stvari. Realnost pripada
objektima, a ne idejama.
2.2. Umereni nominalizam. Po shvatanju umerenog
nominalizma, pojmovi ipak imaju odreeno postojanje - ali
kao objekti naeg uma. Univerzalije nisu ni "prazan glas" ni
sama stvar, ve postoje samo ako ih um shvata, a u umu one
obuhvataju, povezuju i organizuju pojedinane predmete.
Bez pojmova ni samo predmeti ne bi mogli da se razlikuju i
klasifikuju.
Nakon podele hrianske Crkve na Pravoslavnu i
Rimokatoliku, Rimokatolika je proglasila nominalizam za
jeres, tako da je razvoj sholastike filozofije od XI veka
skoro u potpunosti u duhu realizma. Meutim, cela
sholastika do XI veka oslanjala se skoro u potpunosti na
Platona, dok su prevodi Aristotelovih spisa dospeli na zapad
tek dolaskom Arapa u paniju. Upravo su Arapi bili ti koji
su ne samo doneli spise, ve i sopstvene pokuaje verskog
itanja filozofskih spisa. Tokom XIII veka Aristotelovo
uenje polako je potiskivalo Platonovo, a najpoznatiji
sholastiki aristotelovac bio je Toma Akvinski.

Srednjevekovna hrianska filozofija razvijala se,

nakon osnivanja Crkve, na razliite naine na istoku i na
zapadu. Istona Crkva je - u tradiciji Rimskog Carstva od
325. godine - usko bila vezana za dravu i njene potrebe,
dok je Crkva na zapadu, meutim, od samog nastanka bila
odvojena od drave, iako je esto puta ulazila u dravne
poslove ili dravni interesi u crkvene poslove. Sa druge
strane, cela zapadna Evropa je provela srednji vek (od V do
IX veka) u stanju relativnog haosa i uzastopnih ratova.
Takozvani "mrani" srednji vek predstavljao je period u
kojem je kultura na Zapadu nazadovala ak do predantikog
stanja: ista sudbina je zadesila i filozofiju. Pa ipak, upravo
su hrianski teolozi i mislioci odrali filozofiju, iako u
prilino izmenjenom obliku, sve do ponovne obnove svih
nauka u ranoj renesansi.
Znaajna promena u filozofiji tokom srednjeg veka
bilo je to je filozofija po prvi put sistematski i doktrinarno
poduavana - vie nije istraivana kao u antici, ve je bila
kanonizovana i definisana tako da odgovara potrebama
dokazivanja hrianskih Istina, te je morala da se prenosi
jedino kao gotovo znanje, kao znanje koje vie ne ostavlja
prostora za pitanja i kritiku. Sam naziv sholastika znai
'uiteljska' - sholastika filozofija je filozofija koju predaju
uitelji, po tano odreenom programu sa odreenim
naglascima u prouavanju.
Odnos uma i vere. Cilj zapadne hrianske teologije bio je
da na neki nain 'izmiri' um i veru, odnosno autoritet
razuma i racionalnog zakljuivanja sa autoritetom
boanskog otkrovenja. Osnovna ideja je bila da jedan
autoritet nije suprotstavljen drugom i da je mogue nai
uzajamnu vezu. Autoritet crkvenih otaca prihvaen je, pre
svega, jer je zasnovan na ispravnom razmiljanju, a u
sluajevima kada nije bilo saglasnosti uma i vere, teolozi su
preduzimali dodatne napore i istraivanja kako bi razumski
razreili probleme.
Naroito je znaajno da je - usled odreene slobode
crkvenog kolstva od dravnih interesa - postojala
mogunost da se razne hrianske Istine definiu i obrazloe
na razliite naine. Mnotvo sholastikih filozofa imalo je
svoje naine interpretiranja hrianske metafizike, iako su
svi prihvatali Sveto Pismo za polazite. U tom pokuaju da
izmire um i veru, mnogi od njih konstruisali su filozofskockrvene sisteme koji su delovali suvie komplikovano i
protivreno, budui da je cilj bio to racionalnije
objanjavanje pojmova vere - neega to je izlazilo iz okvira
racionalnog miljenja. Mnoge od tih protivrenosti i
komplikovani jezik objanjavanja kasnije su moderni
necrkveni filozofi ismevali. U svakom sluaju, ipak je
pokuaj izmirenja vere i uma omoguio kakvo-takvo
odranje filozofskih tema i pristupa.
Problem 'univerzalija'. Univerzalije su, drugim reima,
opti pojmovi, odnosno ideje. Budui da saznanje kroz
definisanje i objanjavanje nuno barata optim pojmovima,
jedan od osnovnih zadataka svake filozofije je da objasni
svoj pristup saznanju (svoju epistemologiju) i svoje
shvatanje optih pojmova. Sholastiki filozofi su za te

15

SREDNJEVEKOVNA FILOZOFIJA
Toma Akvinski
odnosno da im je savrenstvo relativno zavisi od
poreenja sa drugim stvarima. Meutim, Bog mora da
postoji kao najsavrenije, ono to uopte omoguava
shvatanje pojma savrenosti i to ne mora ni sa im da se
poredi.
5. Dokaz o svrhovitosti. Sva bia, budui stvorena
slobodna, imaju (nalaze) svoju svrhu, a one beivotne stvari
za koje nam izgleda da nemaju svrhu zapravo slue
bojoj svrsi.
Prva etiri dokaza zasnivaju se na pretpostavci o
nemogunosti beskonanog niza, ali nose sa sobom
nekoliko problema. Prvo, matematiari tvrde da beskonani
niz npr. neparnih celih brojeva nema poetak, ali ima kraj
(broj -1). Drugo, ak i ako pretpostavka o nemogunosti
beskonanog niza stoji, ipak je pitanje kako formalno
zakljuivanje kakvo sprovodi Akvinski uopte dokazuje
postojanje
hrianskog
Boga,
tj.
odreenog
personalizovanog bia, kojeg ovek shvata na odreeni
nain i na odreeni nain mu se moli. Sa druge strane,
Akvinski bi mogao da prihvati da stvorene stvari mogu da
budu i deo beskonanog niza ako Bog tako eli, jer on
moe da stvori i beskonaan niz stvorenih stvari, budui da
je svemoan. Pa ipak, Akvinski mora da prihvati tzv.
'vertikalnu' konanost: da u procesu stvaranja mora da
postoji vrhovni pokreta, ma kako stvoreni svet bio
definisan (kao beskonaan ili konaan).

Toma Akvinski je bio najpoznatiji i najcenjeniji

sholastiki filozof, a njegovo uenje iako je povremeno
zabranjivano konano je prihvaeno kao zvanino uenje
Rimokatolike crkve.
Metafizika: Bog je istina sveta; Akvinski iznosi pet dokaza
o postojanju Boga.
Tumaei Aristotela i pribliavajui njegovo uenje
hrianstvu, Akvinski je preuzeo ideju o Bogu kao
nematerijalnom, razliitom od stvorenog sveta. Govorei
jezikom Aristotelovih kategorija (univerzalija), tvrdio je da
materija ima potencijal da bude stvorena ili menjana, dok je
Bog ve ostvareni potencijal, tj. kod Boga nema nieg to
nije ostvareno. Bog ista forma, odnosno isto delovanje.
Meutim, za razliku i od Aristotela i svih antikih grkih
filozofa koji su boanstvo (ili prvobitnu materiju) shvatali
jedino kao pokretaa stvaranja sveta, u smislu da nakon
ina stvaranja Bog vie ne uestvuje u materijalnom svetu,
Akvinski istie da je Bog i dalje prisutan svuda. Stvoreni,
materijalni svet, jeste drugaiji od Boga, to nije samo
njegov 'deo' ili 'drugo lice', ve predstavlja prostor u kojem
sve opte i pojedinane stvari sadre istinu o Bogu, svom
stvoritelju. Zato je saznavanje i prihvatanje Boga ujedno i
saznavanje istine o svetu.
Toma Akvinski je pokuao da upotrebi filozofiju za
dokazivanje postojanje Boga (vidi epistemologiju za
razloge tog pokuaja), i izneo pet dokaza:
1. Dokaz o nepokretnom pokretau. Svako
kretanje je izazvano nekim prethodnim kretanjem, ali mora
da postoji prva taka od koje kretanje zapoinje. Akvinski
kae da je to Bog.
2. Dokaz o Prvom uzroku. Lanac uzronosti,
takoe, mora da ima svoj poetak. Iako u svetu moemo
uvek da traimo prethodni uzrok, moramo da pretpostavimo
da postoji jedan uzrok koji nema svoj uzrok, ve je poetak
svega.
3. Dokaz o nunosti i sluajnosti. Sve promene
koje vidimo ukazuju da stvari i pojave nisu nune one
nastaju i nestaju, menjaju se. Meutim, kada ne bi bilo Boga
koji je nuan, ne bi bilo ni tih stalnih promena nita ne bi
moglo da nastane, jer ne bi postojala bilo kakva nunost.
4. Dokaz o stepenovanju savrenosti. O stvarima i
pojavama govorimo da su jedne savrenije od drugih,

Epistemologija: ograniene mogunosti upotrebe filozofije.

Hrianska religija daje Istine koje nije mogue
opovrgnuti, ali ipak nije nuno da svi mogu da uvide
istinitost hrianskog uenja. Zbog toga Toma Akvinski
smatra da filozofija moe u nekoj meri da pomogne
jasnijem predstavljanju Istine. Filozofija moe da dokazuje i
postojanje Boga, jer je to podruje razuma, ali postoje
podruja vere i intuicije na kojima filozofija nije od pomoi:
filozofija ne moe da pomogne u objanjavanju ili
dokazivanju besmrtnosti due, Trojstva, Vaskrsenja ili
Stranog suda. Vera je boanski proglas, a filozofija samo
ljudski pokuaj pribliavanja onih ideja koje razum moe da
sazna i objasni.

MODERNA FILOZOFIJA
Renesansa i humanistiko-politike ideje
proizvodnje vatrenog oruja, manufakturne proizvodnje i
nastanka prvih trgovakih drutava. Sve je to vodilo
slabljenju starih centara moi, a pre svega crkve.
Sholastika filozofija, sa svojim formalnim i apstraktnim
sistematizacijama, nije bila u stanju da dri korak sa
promenama, te je u ovom periodu meu naprednijim
umovima ak smatrana za jednu od konica razvoja
drutvene misli.

Renesansa
Od XIII do XVII veka Zapad prolazi kroz niz
promena koje e do kraja tog perioda u potpunosti
promeniti ljudska shvatanja i njihove uzajamne odnose.
Najvanije politike promene predstavljao je pad Vizantije
pod vlast Otomanske imperije (1453.), i otkrie Novog
sveta (1491.), dok su najizrazitije ekonomske i drutvene
promene nastale kao posledica razvoja tamparstva,

16

osnovu sposobnosti i dokazane vrline, i drava predstavlja

savez nezavisnih gradova, koji sarauju za opte dobro.
U Utopiji nema privatne svojine: sve se proizvodi
za celo drutvo, magacini i kuhinje su zajednike svi
uzimaju koliko im treba i zajedno uivaju u plodovima rada
celog drutva. Zbog tog momenta drutvene (socijalne)
jednakosti i raspodele, Tomas Mor je nazvan prvim
utopijskim socijalistom.
to se tie bavljenja politikom u dravi koja nije
idealna, Mor je smatrao da mudar i dobar ovek nuno mora
da se ponaa loe i da kri svoje principe: ili e usled zlobe i
nemorala ostalih i sam postati nemoralan, ili e biti prozvan
ludim i morae da se bori za svoj ivot. Idealna drava,
kako ju je Mor zamislio, poiva na hrianskom moralu, ali
bez krute hijerarhije i bespogovornog potinjavanja.

Drutvena misao se okrenula humanistikim

vrednostima i, kao sofisti nekada, na prvo mesto izuavanja
i interesovanja postavila oveka i njegov svakodnevni ivot
i vrednosti. inei to, ona se posvetila ponovnom otkrivanju
antike i helenistike filozofije, nalazei u njoj inspiraciju
za svoja istraivanja. Renesansa je, zapravo, ponovno
raanje nauka i interesovanja za oveka i njegovo mesto u
prirodi. Shodno tome, crkveno obrazovanje vie nije
dovoljno: prvenstveno zato to su teolozi pisali na latinskom
i nisu bili zainteresovani za svakodnevna pitanja etike i
vrline (osim, naravno, ako se svodilo na sleenje bojih
zapovesti). Humanisti ljudi koji su oveka stavljali na
prvo mesto poeli su da piu narodnim jezikom, o
pitanjima koja su se ticala svih ljudi, te su doveli i do irenja
broja kola i univerziteta. Na taj nain se 'mrani srednji
vek' polako bliio kraju i otvarao prostor za moderno doba.
Humanistiko-politike ideje
Ponovno skretanje interesovanja sa metafizike na
oveka i njegov svakodnevni ivot pokree i stare teme
kojima su se sofisti bavili: pitanja ivota u skladu sa
vrlinom, i pitanje dravnog ureenja i drutvenih odnosa. U
mnotvu politikih ideja tog vremena, po svom uticaju na
tadanja drutva (pa i dananja), posebno se istiu uenja
Nikola Makijavelija i Tomasa Mora.
Nikolo Makijaveli. Insistirajui, kao i sofisti, na
praktino korisnom znanju i na znaaju retorike i
ubeivanja, Makijaveli je svoje filozofske sposobnosti
stavio u slubu definisanja osnova savremene politike.
Osnovna njegova teza je da se svi drutveni odnosi baziraju
na odnosima moi, i da je za uspeno vladanje potrebno u
potpunosti da se prihvate sve posledice tog shvatanja.
Naglaavajui korist nasuprot pitanjima vrline, Makijaveli
kae da svaki cilj zahteva odreena sredstva (u ekstremnom
obliku: cilj opravdava sredstvo), i zbog toga moramo jasno
da razdvojimo stvarnost i ideale, i da se posvetimo onim
sredstvima koja najbolje postiu zadati cilj. Laganje,
podmiivanje, zastraivanje, itd. sve su to doputena
oruja u politikoj borbi, i ne smemo da se ograniavamo
hrianskom etikom ona spada u sasvim drugu sferu.
Politika sfera je arena za beskompromisnu borbu, i ko nije
spreman za takvu borbu neka se i ne bavi politikom.
Tomas Mor. Za razliku od Makijavelija, koji je bio
blii sofistima, Mor je naglaavao pravednost i moralno
ispravni ivot, zbog ega je bio blii Sokratu. tavie, ba
kao i Platon, napisao je poznato delo Utopija, u kojem je
detaljno izloio svoje shvatanje idealne drave. Na osnovu
tog dela, danas se 'utopijom' smatra svaka ideja koja zvui
dobro i pravedno, ali koju nije mogue sprovesti. Pa ipak, u
filozofiji politike, 'utopistika' je ona ideja koja ne uspeva
da definie i objasni prelaz od stvarnosti ka idealnom
reenju - Tomas Mor je definisao savrenu zajednicu, ali se
nije bavio pitanjem postizanja svog ideala. Za razliku od
Platona koji je smatrao da je pravedno ono ureenje u
kojem svako radi svoj posao, Mor je isticao etiku
dimenziju pravednosti pravedno je ono to omoguava
bolji saivot sa blinjima, a u skladu sa svojim verskim
ubeenjima naglaavao je osnovne hrianske vrednosti.
Takoe, za razliku od Platona, u Utopiji nema krute
hijerarhije i prisile: graani biraju svoje predstavnike na

17

MODERNA FILOZOFIJA
Rene Dekart
za sumnju: Ja postojim, samo ako Ja postojim mogu da me
varaju ula, demoni itd. Poto je tako dokazao da je nuno
da Ja postoji, Dekart kae da sve ideje o telesnom, tj.
materijalnom, koje bi mogle da se dovedu u vezu sa tim Ja
takoe moramo da odbacimo kao sumnjivo. Ostaje samo
jedna karakteristika: misao. Ja postoji samo zato to misli,
odnosno, kako kae Dekart, "Mislim, dakle, jesam!"
(Cogito ergo sum).
Dalje, poto jo uvek nemamo dovoljno jak
argument da bismo tvrdili da bilo koji objekat postoji,
moramo da priznamo da sve to "znamo" o svetu oko nas
zapravo predstavlja samo ideje u naem umu. Jedna ideja
kojoj Dekart posveuje posebnu panju jeste ideja Boga.
Kao beskonanom i savrenom, Bogu nita ne nedostaje, te
stoga i ne moe da grei ili da se vara samo ovek, kao
nesavreno bie, moe da se prevari i pogrei. tavie, poto
smo i dalje samo u sferi ideja, ona ideja koja nam je
najjasnija i koju moemo da razumemo i opiemo u
potpunosti jeste ideja koja je najrealnija Bog je ta ideja,
kae Dekart. Nakon Boga, ideje koje su najjasnije i iji je
sadraj stoga najrealniji su ideje aritmetike, geometrije i
apstraktne matematike.
Sa druge strane, duh moe da razumeva i zamilja,
a ono to zamiljamo dolazi nam ulima. tavie, oseaj je
realniji od zamisli, a oseaje u nama izazivaju ula, te
Dekart zakljuuje da sada imamo razlog da tvrdimo da i
ulni svet postoji.
Tako smo doli do dve nesumnjive istine: postoji
duh i postoji telo. Duh Dekart naziva res cogitans (mislea
stvar), a telo res extensa (stvar koja se protee, prostire).
Telo pre svega shvatamo kao proteno zato to za svako
telo, odnosno materiju, moemo da zamislimo vie stanja i
oblika (npr. agregatna stanja vode), ali ono to ostaje
jedinstveno i zajedniko za sva ta stanja jeste puka
protenost tela.
Pa ipak, za ulni svet i dalje vai sumnja, zato to
ula varaju, ali ta sumnja sada kada je objanjena i
shvaena ipak omoguava da se neke stvari o spoljanjem
svetu saznaju.
Dekart svoje istraivanje zavrava sledeim
zakljucima:
1. moja sutina (esencija) je da sam stvar koja misli,
2. iako imam telo, ipak jasno razlikujem svoj duh od tela,
3. zato sam zaista razliit od tog tela i mogu da postojim bez
njega.

Epistemologija: metodoloki definisano saznanje garantuje

istinitost
Kao matematiar i nanik, Dekart eli da odredi
nain saznavanja, tj. pravila kojima razum treba da se
rukovodi kako bi doao do istinitih zakljuaka. Time se od
filozofije, kao prve nauke, zahteva da detaljno argumentuje
svoja saznanja. Metodologija filozofskog prouavanja mora,
kae Dekart, da sledi matematiku logiku, odnosno da
sadri jasan redosled prouavanja.
Prvo, potrebno je da poemo od nesumnjivih i
oiglednih istina razuma. Drugo, potrebno je da sledimo
stroga pravila zakljuivanja:
- sumnjati u sve to nismo proverili i dokazali,
- svaki problem podeliti u vie delova kako bi se
detaljnije prouio,
- povezivanjem poznatog i nepoznatog u vezi sa
nekim problemom doi emo do pravilnog zakljuka o tome
ta je vredno u onome to ne znamo,
- dolaskom do reenja, potrebno je da ponovo
proverimo sve delove problema kroz koje smo proli, kako
bismo u svakom delu potvrdili zakljuak.
Ako poemo od onoga to je nesumnjivo, i ako se
drimo pravila analiziranja, na zakljuak moemo da
smatramo istinitim. Zbog takvog stava, Dekart predstavlja
jednog od najveih racionalista u filozofiji. Znaaj koji
pripisuje razumu i detaljnom analiziranju najbolje moe da
se shvati kroz njegovu metafiziku.
Metafizika: metodikom sumnjom do istine o postojanju
Boga, duha i tela
Za razliku od prethodnih filozofa, Dekart prvo
definie metodologiju prouavanja, pa tek nakon to
ustanovi metodu poinje sa razmiljanjem o metafizici. Da
bismo dostigli istinu, odnosno da bi nae saznanje bilo
osloboeno greaka koje su ponavljali prethodni filozofi,
potrebno je da primenimo metodiku sumnju. Kao prvi
korak metodike sumnje u kretanju ka saznanju potrebno je
da odbacimo sve to smatramo da makar i malo podlee
sumnji, ne bismo li time doli do nesumnjive izvesnosti. Sa
druge strane, potrebno je da se bavimo samo osnovnim
idejama, jer je celokupno znanje na njima zasnovano
nema potrebe da preispitujemo svaki pojedinani stav.
ulni podaci. Dekart kae da zdrav razum ne
dovodi u sumnju ulne podatke, ali poto su nas ula makar
jednom prevarila, smatra da je potrebno da u ovom
istraivanju potpuno odbacimo sve podatke do kojih
dolazimo ulima.
San i java. Deava nam se i da sanjamo tako ivo
da ne razlikujemo san od jave. Budui da je mogue da i
sada samo sanjamo, to je jo jedan razlog da putem
metodike sumnje odbacimo i sve to smatramo 'realnim'.
Zli demon. tavie, Dekart kae da moemo da
zamislimo da nas neki zli demon sve vreme vara, utiui na
naa ula i naa verovanja. U tom sluaju, potrebno je da se
uzdrimo od verovanja u istinitost bilo kog stava.
Meutim, dodaje Dekart, ak i ako ula varaju, ak
i ako ne moemo da razlikujemo san od jave ili nas zli
demon sve vreme vara, jedna istina odoleva svim razlozima

Znaaj. Iako su i antiki filozofi govorili o duhu i razumu,

a srednjevekovni teolozi o razlici izmeu duha i tela, ipak
tek sa Dekartom poinje u filozofiji jasno razlikovanje
izmeu ideje i tela, tj. duha i materije. Time poinje i
zvanino razlikovanje izmeu materijalizma i idealizma.
Dekart, budui da tvrdi da i duh i telo realno i samostalno
postoje, stoji na poziciji dualizma. Meutim, duh i telo su u
njegovoj filozofiji radikalno razdvojeni: postoje paralelno i
po sopstvenim i uzajamno razliitim pravilima. Kasniji
filozofi vie istiu jedan ili drugi moment (materiju ili
ideju).

18

MODERNA FILOZOFIJA
Engleski empiristi: Don Lok, Dord Berkli i Dejvid Hjum
Empirizam. Dekart je bio racionalista jer je kao i
Parmenid tvrdio da nam nije potrebno da se bavimo
istraivanjem materijalnog sveta, prirode, odnosno onoga
to moemo ulima da opazimo, da bismo doli do istine. Sa
druge strane, kao i Platon, smatrao je da opte ideje,
odnosno ono to je najrealnije i nesumnjivo, postoji
nezavisno od materijalnog sveta. Za razliku od takvog
pristupa, od XVI do XVIII veka javljaju se i filozofije koje
su voene idealom savrene nauke nauke koja dolazi do
nesumnjivih istina prouavanjem prirode i prirodnih sila.
Empirizam je, dakle, filozofski pravac koji daje prednost
eksperimentima i ulima, kao jedinim pravim izvorima
saznanja. Meutim, takva poetna pretpostavka ipak
ostavlja prostor za razlike i meu samim empiristima.

to znamo ili verujemo da znamo, tj. nikada nemamo posla

sa 'prirodom kao takvom', ve samo sa prirodom kako je mi
shvatamo.
Berkli ipak ne tvrdi da je svet oko nas samo plod
naeg uma i mate. Svet izvan nas realno postoji ali ono
to o tom svetu moemo da znamo uvek je zasnovano na
onom to je ve sadraj nae svesti, odnosno mi uvek
imamo posla samo sa idejama i opaajima koje ve
posedujemo. 'Stvar po sebi', odnosno 'sutinu stvari' nikada
ne moemo da opazimo ili shvatimo. Shodno tome, Berkli
smatra i da je sam pojam 'materije' nepotreban to je
apstraktni pojam i proizvod naeg uma.

Don Lok

Problem nunosti. Kao i Lok i Berkli, i Hjum se

bavio pitanjem odnosa ideja i ulnog sveta, odnosno
problemom veze izmeu njih koliko i kako nae ideje
odgovaraju svetu oko nas? Poto je nauka shvaena kao
istinito saznanje o svetu oko nas, Hjum se posvetio
osnovnoj ideji nauke: objanjenju prirodne pojave i
predvianju njenog ponovnog pojavljivanja. Meutim,
Hjum je pokuao da pokae da nae ideje o povezanosti
prirodnih pojava ne potiu iz ula, ve iz naeg uma. Ako
uzmemo bilo koje dve pojave, za koje smatramo da su
povezane uzrono-posledinim vezama, nikako ne moemo
eksperimentalno da dokaemo da je ta uzrono-posledina
veza nuna. Koliko god nam ula i eksperimenti pokazivali
da nakon jedne pojave sledi tano odreena nova pojava, ne
postoji dovoljno jak logiki razlog da tvrdimo da e tako
uvek biti. Bezbroj ponavljanja istog eksperimenta ili iste
prirodne pojave ne predstavlja prepreku da zamislimo i
suprotnu mogunost. Hjum smatra da ne postoji logika
nunost u svetu oko nas, ve da je ideja nunosti proizvod
naeg uma, odnosno nae navike na odreeni sled pojava.
Nune su, meutim, matematike istine, npr. da je 2+3=5,
jer je logiki nezamislivo da je rezultat drugaiji.
Dedukcija i indukcija. Problem nunosti vezan je
za odnos dva naina zakljuivanja: dedukcije i indukcije.
Dedukcija je proces zakljuivanja koji polazi od
zaokruenog skupa premisa (prvobitnih stavova) i iznosi
zakljuak o pojedinanom lanu skupa. Na primer: iz
premisa "Svi ljudi su smrtni" i "Sokrat je ovek" sledi
"Sokrat je smrtan". Budui da je Sokrat lan skupa 'ljudi',
sve to se tvrdi o celom skupu, vai i za Sokrata. Sa druge
strane, induktivno zakljuivanje poinje od pojedinanog i
kree se ka optem zakljuku. Na primer: iz premisa
"Filozofija je dosadna", "Istorija je dosadna", "Muziko je
dosadno" i "Matematika je dosadna" zakljuujemo da su
predmeti u srednjoj koli dosadni. Indukcija je, dakle,
izvoenje opte osobine iz niza pojedinanih primera.
Meutim, shodno Hjumovom shvatanju nunosti,
koliko god nabrajali pojedinane sluajeve, nikada neemo
moi sa potpunom izvesnou da tvrdimo opti stav. Samo
dedukcija, tvrdi Hjum, predstavlja logiki ispravan nain
zakljuivanja koji vodi do istinitog saznanja.

Dejvid Hjum

Tabula rasa (latinski: prazna tabla). Don Lok je

smatrao da je celokupni sadraj naeg uma doao 'spolja' u
naem umu nema niega to nije dolo kroz ula; uroene
ideje, opte ideje, univerzalije, etike vrednosti itd. sve je
to zasnovano na onome to smo videli, uli, nauili tokom
ivota. Iako razum ima odreena formalna svojstva (da
pamti, povezuje, rastavlja razliito, povezuje slino, itd.),
sav sadraj kojim na um barata doao je kroz ula.
ovekov um je na roenju samo tabula rasa, i ivotno
iskustvo upisuje sadraj u na um.
Lokovo shvatanje ideja. Ideje su za Loka bilo koji
sadraj svesti, razuma, bez obzira da li se radi o apstraktnim
pojmovima ili ulnim opaajima. Budui materijalista, on
smatra da svet oko nas realno postoji, da predmeti naeg
iskustva imaju sebi svojstvene kvalitete nezavisne od naeg
uma. Meutim, ideje koje dobijamo opaanjem sveta oko
nas ipak predstavljaju samo jednu vrstu ideja. Koliko one
odgovaraju realnim predmetima zavisi od broja ula kojima
opaamo. Svojstvo koje smo opazili samo jednim ulom
nije realno onoliko koliko je realno svojstvo u ijem
opaanju uestvuju sva ula. Pored toga, kada u nau svest
pohranimo ideje koje smo dobili kroz ula, na um nastupa
sa uporeivanjem, ispitivanjem i kombinovanjem.
Protivrenosti i greke mogu da nastanu tek kada um pone
da analizira podatke dobijene kroz ula. Shodno tome, Lok
smatra da je saznanje zapravo proces koji adekvatno i
realno povezuje ideje u smislene celine.
Dord Berkli
Osnovni stav Berklijeve filozofije je da biti znai
biti opaen. Po njegovom shvatanju ono to nismo opazili
ulima ne postoji realno. Realnost pripada samo opaenim
objektima i odnosima. Iako je time kritikovao Lokov
(materijalistiki) stav da ulni svet realno postoji nezavisno
od naeg opaanja, ipak je prihvatao da je sadraj nae
svesti tek vremenom konstruisan, tj. da nam nije uroen.
Meutim, Berkli to dovodi do krajnosti: poto u svakom
trenutku imamo odreeni sadraj svesti, odnosno odreene
ideje, nikada ne moemo svetu oko nas da pristupimo
neposredno. Uvek ono to opaamo interpretiramo kroz ono

19

MODERNA FILOZOFIJA
Filozofija prosvetiteljstva i francuski materijalizam
predstaviti kao savreni mehanizam, ureen zakonitostima
koje razum moe da shvati i nauno izrazi. Usled toga se
odbacuje tradicionalno filozofsko tumaenje sutine prirode
kroz apstraktne pojmove i analize koje se ne zasnivaju na
ulima dostupnim injenicama; samim tim, metafizika i
teologija odbacuju se kao neracionalna i suvina
istraivanja.

Istorijski kontekst i osnovne ideje. Do XVII i XVIII veka

ve su u potpunosti razvile drutvene, kulturne, politike i
ekonomske tendencije koje su obeleile period renesanse.
Na polju ekonomije, kapitalizam je prevaziao svoju ranu
renesansnu fazu trgovine i razvio se u sistem proizvodnje i
razmene, teei da u potpunosti zameni prevaziene oblike
proizvodnih odnosa (kmetstvo i manufakturu). irenje i
jaanje kapitalistike fabrike proizvodnje jaa tzv. 'srednji
stale' tog doba mladu evropsku buroaziju. Buroazija
poinje da se bori za svoje mesto u drutvenoj hijerarhiji,
usled ega dolazi u direktan sukob sa starom aristokratijom.
Paralelno sa razvojem proizvodnje i trgovine poinje i
ubrzani razvoj i jaanje gradova, koji postaju sredita
kulturnog, naunog i umetnikog razvoja. Meutim, dve
nove klase (buroazija i proleteri) u svojoj svakodnevnoj
borbi za novo mesto u drutvu nailaze na prepreke tradicije i
autoriteta drave i crkve. Razvoj kulture u ovom periodu ide
ruku pod ruku sa isticanjem politikih zahteva protiv
tradicionalnih privilegija i autoriteta.
Filozofija u XVII i XVIII veku usmerava se na
definisanje odnosa razuma i tradicije, odnosno kritikog
miljenja i poslunosti. Na talasu racionalizma i empirizma,
svoje filozofske ideje iskazuje argumentovanije i smislenije,
teei da izmiri shvatanja 'obinih' ljudi sa apstraktnim
istraivanjem filozofije. Samim tim, prevladavaju pitanja
koja su u sutini etika i tiu se samog oveka; ta ovek
moe da zna, na koji nain, kako znanje odreuje delovanje
i ta je oslonac etike to postaju pitanja na kojima se gradi
nova filozofija. Prosvetiteljstvo je dobilo svoje ime od
tenje ka uvrivanju prevlasti razuma u tumaenju prirode
i drutvenih odnosa razum mora biti taj koji rasvetljava
injenice i odreuje ovekovo ponaanje. Tradicija, dogme i
autoriteti predstavljaju prve mete kritike filozofije
prosvetiteljstva, a ideja progresa njena ideja-vodilja. Usled
tog ireg drutvenog angaovanja, ona je postala vodea
ideja svog vremena i suvereno vladala skoro do kraja XX
veka, iako je njene osnovne postavke savremena filozofija
dovela u pitanje ve u drugoj polovini XX veka.
Najvanije delo prosvetiteljske filozofije bila je
Enciklopedija, koja je izlazila tokom druge polovine XVIII
veka u 35 tomova i pokrivala sva polja drutvene misli.
Ideja ovog obimnog dela, u ijem su sastavljanju
uestvovali svi veliki filozofi prosvetiteljstva, je
uobliavanje teorije mehaniko-materijalistikog shvatanja
stvarnosti, promovisanje empirijskog istraivanja i uverenja
u napredak oveanstva kroz uspostavljanje drutvenih
odnosa koji su u skladu sa ljudskim razumom. Prihvatajui
uverenje da je ljudski razum jedini kriterijum, kako u
pogledu saznanja prirode, tako i u pogledu ureivanja
drutvenih odnosa, enciklopedisti su istovremeno izraavali
kritiku postojeeg sistema i bili prethodnica politikih i
drutvenih promena koje e se ostvariti u Francuskoj bur
oaskoj revoluciji.

Lametri. Najdosledniji u mehanikom materijalizmu,

francuski filozof Lametri je u svom delu ovek-maina
pokuao da dokae da je ljudski organizam strukturiran kao
mehanizam (asovnik), odnosno da svi organi i telesne
funkcije prate odreeni mehaniki zakon funkcionisanja i
uzrono-posledine
materijalne
veze.
Uporednom
anatomijom i fiziologijom Lametri je pisao da ovek sa
svojim psihikim funkcijama predstavlja samo najsavreniji
stepen razvoja ivotinjskog sveta; dalje, na bilo koju dra
reaguju sami nervni sistem i miii, te je stoga osetljivost
svojstvo same materije. Pored toga, celokupna duhovna
aktivnost - ukljuujui i rad razuma, emocije i ulne osete predstavlja samo manifestaciju tih mehanikih materijalnih
uzronosti i promena. Shodno tome, Lametri je tvrdio da je
svako kretanje osobina materije i svako posebno bie
predstavlja samo modifikaciju iste materijalne supstancije.
Oigledno, Lametri je prihvatio samo jednu stranu
Dekartovog racionalizma protenu stvar, i preko nje
pokuao da objasni sve ljudske funkcije.
Osnovna odreenja prosvetiteljstva:
- Svet je u osnovi racionalan i kao takav moe da se shvati
samo pravilnom upotrebom ljudskog razuma,
- Istina se moe dostii pomou iskustvenog opaanja,
upotrebom razuma i sistematskom sumnjom,
- Istinsko saznanje ima temelj u ljudskom iskustvu, a ne u
bilo kojoj vrsti tradicionalnog ili religijskog autoriteta,
- Religijska uenja nemaju nikakav znaaj za saznanje
prirodnog i ljudskog sveta,
- Celokupan ljudski ivot kako drutveni, tako i
individualni moe se shvatiti na isti nain kao i prirodni
svet,
- Ljudska istorija je istorija neprekidnog napretka,
- Ljudi se mogu popraviti putem obrazovanja i razvojem
racionalnih sposobnosti.

Materijalizam. Oslanjajui se na racionalizam i empirizam,

prosvetitelji istiu znaaj ula i naune analize, zasnivajui
svoju filozofiju na materijalizmu. Prosvetiteljski
materijalizam svet tumai mehaniki: prirodu je mogue

20

MODERNA FILOZOFIJA
Imanuel Kant
nikakav ulni oset nema smisla: to su pojmovi prostora i
vremena. Prostor i vreme su apriorni pojmovi koji su u
naem saznanju prisutni jo na nivou ulnog opaanja; oni
sistematizuju 'sirove' ulne impresije. Nakon toga na razum
dalje klasifikuje i sistematizuje ulne impresije: preko
kategorija (pojmova), npr. kvantiteta i kvaliteta. Konano,
nakon ula i razuma, um stvara celu sliku doivljaja, ali i on
sam sadri odreene apriorne pojmove sopstva (ja,
subjekat), sveta i Boga. Ti pojmovi dalje navode nae
impresije u razvijanje ideja koje prevazilaze svakodnevno
iskustvo.
Objanjavajui kako funkcionie saznanje, Kant je
zapravo izgradio sopstvenu metafiziku. Naime, imajui u
vidu sve reeno, moe se rei da Kant pravi jasnu razliku
izmeu stvari po sebi onoga to opaamo, onoga to
postoji i naeg shvatanja te stvari. Ukratko, poto na
svakom nivou saznanja (ulnom, razumskom, umnom) uvek
imamo neke apriorne pojmove koji organizuju ulne
impresije, mi nikada nemamo direktan pristup stvari po
sebi, objektima kakvi oni zaista jesu. Dakle, sadraj naeg
saznanja nije stvar po sebi, ve stvar onakva kakvom je mi
vidimo. Metafizika, kao prouavanje te stvari po sebi, stoga
nije mogua kao nauka jer se oslanja na ideje izgraene
kroz apriorne forme, dok se nauka bazira na aposteriornim
formama. Kant uvodi dva nova pojma da bi oznaio tu
razliku: transcendentno je ono to se tie stvari po sebi, dok
je transcendentalno ono to se tie sadraja naeg
apriornog saznanja o predmetima.
Ovakva epistemologija predstavlja radikalan
zaokret u filozofiji, jer je promenila odnos izmeu oveka
(subjekta) i prirode (objekta). Do Kanta se nije postavljalo
pitanje o prirodi saznanja: ono je ovek shvatano kao
direktan pristup subjekta objektu istraivanja. Kant,
meutim, pokazuje da u centru istraivanja nije objekat, ve
sam subjekat onaj koji saznaje. Kao to je Kopernik
pokazao da se ne okree Sunce oko Zemlje, ve Zemlja oko
Sunca, tako je i Kant pokazao da saznanje sveta oko nas
zavisi od apriornih formi, od strukture naeg uma. Drugim
reima, umesto shvatanja po kojem mi pristupamo svetu,
Kant uvodi shvatanje po kojem svet pristupa nama
interpretiran kroz nae apriorne ideje.

Epistemologija kao metafizika. Inspirisan Hjumovom

kritikom nunosti i uzronosti, Kant odluuje da odredi
granice ljudskog saznanja, tj. da odredi ta i kako um moe
postii, ime bi pokazao ta od metafizike jeste dostupno
umu. U delu koje je nazvao Kritika istog uma ('kritika' u
smislu propitivanja i istraivanja mogunosti uma), Kant
poinje slaganjem sa engleskim empiristima: vremenski
gledano, saznanje zaista sledi nakon ulnih doivljaja.
Meutim, on tvrdi da postoje saznanja koja su pre svakog
iskustva data u umu, i ta iskustva klasifikuju i odreuju
ulne podatke. Kant, dakle, deli sudove saznanja u dve
grupe:
1. a priori sudovi sudovi koji se nalaze u umu pre
svakog iskustva, i njihova istinitost ne zavisi od
iskustva; shodno tome, neiskustveno, apriorno
saznanje jeste mogue;
2. a posteriori sudovi sudovi koji dolaze nakon
iskustva, tj. sudovi koji zavise od ulnih podataka i
koji moraju da se dokazuju u iskustvu.
Kant smatra da je uvoenjem a priori sudova i
saznanja reio problem na koji je Hjum ukazao: da
uzronost nije iskustveni pojam. Meutim, to reenje je
potrebno jo podrobnije objasniti. Zato Kant razlikuje i dve
podvrste apriornih i aposteriornih sudova: sintetike i
analitike:
1. analitiki sudovi objanjavaju pojam, ali se
sadraj analitikog suda ve nalazi u samom subjektu
koji elimo da objasnimo. Na primer: "sva tela su
rasprostrta" je analitiki sud jer nije potrebno da
izaemo iz pojma "telo" (subjekat) da bismo utvrdili
da je rasprostrto (predikat).
2. sintetiki sudovi ovi sudovi proiruju pojam jer
predikat nije obuhvaen subjektom. Na primer: "sva
su tela teka" predikat "teka" nije obuhvaen
subjektom "tela", odnosno u iskaz unosimo novo
saznanje.
Shodno toj dvostrukoj podeli, Kant konano
odreuje:
1. svi aposteriorni (iskustveni) sudovi su sintetiki:
kroz ula uviamo karakteristike (predikate) objekata
koje nam nisu dostupne u samom pojmu,
2. za analitiki sud nije potrebno iskustvo: budui da
predstavlja samo objanjavanje pojma (subjekta)
preko karakteristika koje se u njemu ve nalaze,
analitiki sudovi se ve po definiciji kreu jedino u
sferi pojmova.

Etika. Odredivi kako isti um saznaje svet oko sebe, Kant

u drugom delu Kritika praktinog uma odreuje kako se
um postavlja prema svetu, kako praktino nastupa. Isto to
vai za isti, vai i za praktini um: i praktini um se u sebi
odreuje, autonoman je od spoljnog sveta i iskustva. Dakle,
um jeste slobodan on principe svog delovanja (kao i
saznavanja) dobija iz sopstvene zakonitosti.
Odreenje volje. Um se u praktinom ivotu
iskazuje kroz volju, i volja postoji na dva naina: (1) kao
nia volja, koja se odnosi na pojedinane empirijske objekte
i situacije; ona je nagon, sklonost, i (2) kao via volja, koja
se odnosi na sve objekte i situacije, koja vai uvek
nezvaisno od situacije. Nia volja je sadrinska za nju je
vano o kakvom se konkretnom objektu nagona ili sklonosti
radi, dok je via volja formalna ona je odreena
formalnim zakonom koji je um sam sebi postavio, jer samo

Meutim, Kantu je naroito stalo do toga da dokae

da su mogui sintetiki sudovi a priori, odnosno sudovi koji
proiruju znanje o pojmovima koji u naem umu postoje
nezavisno od ula.
Kada u iskustvu naiemo na neki objekat ili pojavu,
na um odmah barata celom slikom, ali je tu sliku potrebno
ralaniti, kako bismo shvatili kako nae znanje
funkcionie. Naime, kae Kant, ta god da opaamo, postoje
dva pojma koja su u naoj svesti a priori data i bez kojih

21

kao formalna (osloboena sadraja) ona i moe da vai za

sve konkretne sluajeve. Kant pokuava, kao i u sluaju
odreivanja mogunosti saznanja, da odredi ono to je u
praktinom, moralnom ivotu pojedinca nezavisno od
iskustva, tj. ono to uvek vai, i zato se posveuje
istraivanju vie volje.
Nia volja mora da se podredi vioj volji, tj. njenom
formalnom zakonu, jer ako nia volja postane rukovodea u
ivotu pojedinca, on nee biti slobodan. Sloboda predstavlja
autonomiju volje, odnosno njenu sposobnost da sama sebi
postavlja zakon ponaanja, nezavisno od konkretnih
situacija i iskustva. Zato je sloboda mogua jedino kroz viu
volju onu koja je osloboena iskustva. Zakon koji sebi
namee slobodna volja mora da vai uvek, mora da bude
kategoriki, bespogovoran.
Kategoriki imperativ. Moralni zakon slobodne
volje je bespogovoran i ne govori ta bi trebalo da se radi,
ve ta mora da se uradi; stoga je on nareenje, imperativ.
Kategoriki imperativ slobodne volje Kant formulie ovako:
Postupaj samo prema onoj maksimi za koju
istovremeno moe hteti da postane opti zakon.
Radi se o formalnom zakonu: on vai u svakoj situaciji zato
to ne govori ta treba da se radi (sadraj delanja koje se
odreuje u svakoj konkretnoj situaciji), ve kako da se dela.
Kant formulie jo etiri varijante kategorikog imperativa,
ali kae da samo osnovna varijanta ne zahteva dodatna
objanjenja jer je samooigledna i jasna.
Kategoriki imperativ deluje kontraintuitivno jer
kae da onom to je moralno dobro prethodi ono to
moralno treba, dok ljudski razum zakljuuje kao da iz
injenice da je neto dobro sledi da bi to trebalo i uiniti.
Meutim, Kant kae da pojam dobra ne moe da se utvrdi
pre moralnog principa, jer tek moralni zakon odreuje i
omoguava pojam dobra. Kada bi u konkretnoj situaciji
nae ponaanje odreivalo ono to je, po uvreenom
shvatanju, dobro, u pitanju bi bio hipotetiki imperativ.
Hipotetiki imperativ ima formu "ako eli X, onda uradi
Y", tj. ako pretpostavimo da je neto dobro, uiniemo to i
to, dok kategoriki imperativ kae bez ikakvih
uslovljavanja da neto treba da se uradi. Merilo
moralnosti, dakle, za Kanta nije predmet volje, tj. posledica
delanja, ve delanje u skladu sa dunou prema imperativu
slobodne volje.
Na taj nain Kant iskljuuje svrhu u vrednovanju
ina, i naglaava motiv. Na primer, saoseanje, dobroinstvo
ili portvovanje nisu moralno ispravni zato to postiu
odreenu svrhu budui da uvek mogu biti vreni iz puke
sklonosti prema odreenoj osobi ve su moralno ispravni
zato to se vre iz dunosti, odnosno iz potovanja prema
formalnom moralnom imperativu. Takovom zakonu
moramo da se pokoravamo uprkos naim sklonostima i
uprkos posledicama.

22

MODERNA FILOZOFIJA
Hegel
Ideja filozofskog sistema. Georg Vilhelm Fridrih
Hegel je najznaajniji sistematizator filozofije nakon
Aristotela. Ve nakon sholastike i renesansne filozofije
filozofiranje je zahtevalo podrobno poznavanje prethodnih
filozofskih teorija i sistema. Hegel se smatra poslednjim
'velikim' filozofom sistema, budui da je nakon njegovog
izlaganja dijalektikog sistema dugo vremena shvatano da
vie nita novo ne moe da se pojavi u filozofiji, i da
naukama jedino ostaje da 'popune' mesto koje im je u svom
sistemu odredio Hegel.
Na primer, materijalistika filozofija je istorijski poetak
filozofije i predstavlja tezu, njoj se Platonov idealizam
suprotstavlja kao antiteza. Gde je sinteza ta dva stava?
Hegel samtra da je Aristotelova filozofija prava sinteza
prethodnih suprotnosti, zato to prihvata oba stava, ali
njihovu protivrenost razreava nalazei im mesto u novom
odnosu. Umesto da Aristotel, kao puki kompromis, uzme
deo materijalistike i deo idealistike teorije, on nalazi u
svojoj filozofiji konkretnog, pojedinanog bia mesto i za
jednu i za drugu teoriju: pojedinano bie ima svoj
materijalni izvor i poetak, ali mu ideja daje oblik na taj
nain se u biu nalaze pomirene suprotnosti. Sinteza dve
suprotnosti, dakle, nije kompromis, ve novi stav koji se
razlikuje i od teze i od antiteze, nije svodiv ni na jednu od
njih i donosi neto kvalitativno novo. Zbog toga i teza i
antiteza ulaze u sintezu, uestvuju u njoj, ali sinteza nije
puko sabiranje ve potpuno novi stav.
Pored toga, ono to je u jednoj trijadi (trouglu)
stavova bilo sinteza, u novoj trijadi moe da bude polazni
stav, tj. teza:

Dijalektika. Za razliku od onih antikih filozofa

koji su dijalektiku shvatali kao metod razvoja znanja,
odnosno kao formu zakljuivanja, Hegel je otiao korak
dalje i dijalektiku shvatio kao racionalni princip razvoja
svega postojeeg, ne samo pojmova i ideja. Budui da je
smatrao da je filozofija, kao racionalno i umno miljenje,
najvii izraz stvarnosti, tvrdio je i da racionalni princip
kojim se razvija filozofsko znanje mora ujedno da bude i
princip razvoja svih ostalih aspekata stvarnosti. Filozofija,
na taj nain, dobija formu saznanja sveta kao celine, kao
apsoluta.
Poto je svet kao celina, tj. apsolut, strukturiran kao
i umno miljenje, onda na razvoj sveta moe da se primeni
forma razvoja uma. Hegel prouava prethodne filozofije
pokuavajui u njihovom razvoju da odredi osnovne teme i
interpretacije filozofskih i ivotnih problema, kako bi otkrio
i putanju razvoja apsoluta.
Poavi od antike filozofije, Hegel primeuje da su
se prvi metafiziari bavili prouavanjem materijalnog
uzroka, odnosno poetka bia (onog to postoji). Bez obzira
na reenja koje su nudili voda, vazduh, apejron ti rani
filozofi se nisu bavili pitanjem nematerijalnog, tj. duha ili
uma. Meutim, istorijski se nakon njih pojavljuju
Anaksagora i Platon, koji istiu realnost ideje, odnosno
racionalnog principa. Nasuprot materijalistima ranog
perioda, Platon materiju ne smatra realnom u punom smislu:
poto su sve stvari stvorene po uzoru na svoje ideje, sledi da
su ideje te koje imaju najvii stepen realnosti. Kao i
Heraklit, i Hegel primeuje znaaj borbe suprotnosti
isticanje materije kod ranih antikih materijalista, protiv
Platonovog sveta ideja. Materija i ideja u toj borbi
suprotnosti, meutim, ne mogu da opstanu veno i tu se
Hegel bitno razlikuje od Heraklita. Hegel smatra da sukob
suprotnosti ili protivrenosti nuno vodi razreenju, i to ne u
vidu kompromisa izmeu suprotstavljenih stavova, ve u
vidu jednog novog stava, koji se kvalitativno razlikuje od
njih.
Hegel uvodi specifinu terminologiju: istorijski,
hronoloki i logiki prvi stav naziva tezom, njemu suprotni
stav antitezom, a trei stav proizvod borbe suprotnosti
naziva sintezom. Uzajamni odnos tih stavova moe da se
izrazi grafiki na sledei nain:

Ako imamo u vidu da se radi o stavovima, ovaj model je

mnogo jasniji: svaki stav, makar bio i reenje prethodnih
suprotnosti, moe da ima svoju suprotnost, odnosno svoju
antitezu. tavie, celokupno funkcionisanje naeg uma,
smatra Hegel, ima takvu formu: od niih stavova naeg
ulnog iskustva kreemo se ka viim, racionalnim.
Hegel smatra da svaki aspekt sveta kao celine
nastaje kretanjem kroz trijadu teza-antiteza-sinteza: bilo da
se radi o filozofskim stavovima, bilo o ivim biima ili
stvarima u prirodi. Takvo kretanje Hegel naziva
dijalektikom. Meutim, kao to je reeno, Hegel ne eli da
kae da se radi samo o kretanju ideja, odnosno
zakljuivanju, ve i da dijalektika predstavlja princip
razvoja svega postojeeg. Sve stvoreno, odnosno svet kao
celinu, moemo stoga da predstavimo kao hijerarhijsko
nadovezivanje trouglova:

23

Sa druge strane, ako naglasimo prvi deo zakljuka sve to je umno, stvarno je moemo da naemo filozofsko
opravdanje za pokuaj menjanja postojeeg, usled injenice
da smo umom doli do zakljuka da je neracionalan. Ono
to smo umom spoznali kao funkcionalno ili progresivno,
morae i da se ostvari. Takav smer razmiljanja preuzela je
tzv. 'hegelovska levica', iz koje su se dalje granale i
socijalistika struja i graanska, odnosno liberalna. Osnovna
ideja hegelovske levice je bila praksa, odnosno pitanje
ostvarivanja onog to je umom spoznato kao progresivno.
Tim pitanjem e se posebno baviti Karl Marks, nemaki
filozof, u mladosti pripadnik 'helegovske levice'.

Konana sinteza, poslednje sjedinjavanje teze i antiteze,

Hegel naziva Apsolutnim duhom. Zato 'apsolutnim' i zato
'duhom'? Hegel kae da svet koji postoji ne moe da ima
svoju antitezu, svoju suprotnost; ne moe da postoji neki nesvet. Drugim reima, kao to je i Parmenid govorio, ne
moe da postoji nebie, negacija bia to je ne samo
nezamislivo, ve i logiki nemogue. Stoga postoji samo
ovaj svet, i on je time konaan, zaokruen i ureen. Poto
nema alternativnog sveta, ovaj na je apsolutan, jedini koji
moe da postoji. Sa druge strane, poto i svet i um imaju
istu formu razvoja dijalektiku Hegel govori o duhu, o
racionalnom principu.
Meutim, kao i ovekov um, i Apsolutni duh se
razvija u sebi a to je i logino ako imamo u vidu da je
konaan, tj. odreen. Razvoj sveta kao celine ne zavrava se
pukim stvaranjem poslednje stvari koja moe da se stvori,
ve samospoznajom sveta. Svet je zaokruen tek kada sam
sebe spozna kao Apsolutni duh na taj nain Apsolutni duh
kao konana sinteza nije kraj sveta, ve njegova
zaokruenost. Dalje promene nastaju jedino kao unutranje
kretanje duha koji je sebe spoznao kao jedinog i
dijalektikog.
Shodno svemu tome, Hegelov filozofski sistem se
naziva apsolutnim idealizmom; apsolutnim: jer se bavi
totalitetom postojeeg apsolutnim, a idealitmom: zato to
se radi o duhu kao najvioj stvarnosti.
Iz apsolutnog idealizma sledi nekoliko zanimljivih
zakljuaka..
Prvo, postoji odreeno lukavstvo uma: sve to se
deava kako u prirodi tako i nama individuama samo su
momenti razvoja Apsolutnog duha. Koliko god nama
odreeni dogaaji bili problematini ili surovi (kao npr.
ratovi), sa stanovita Apsolutnog duha to su samo nune
etape njegovog samorazvoja. tavie, kada mislimo da
neto inimo zbog sebe npr. da bismo reili probleme na
nivou drutva ili prirodnog okruenja mi zapravo inimo
ono to je u interesu Apsolutnog duha.
Drugo, ako stavimo znak jednakosti izmeu sveta i
uma, odnosno izmeu stvorenog i racionalnog, moemo da
kaemo: sve to je umno, stvarno je i sve to je stvarno,
umno je. Taj zakljuak do kojeg Hegel dolazi predstavlja
najznaajniji impuls za razvoj devetnaestovekovne politike
filozofije i etike.
Sa jedne strane, ako vie naglasimo drugi deo
zakljuka sve to je stvarno, umno je ujedno emo
morati da ukaemo i na racionalnost postojeih drutvenih
odnosa. Ako ve postoje umni su, odnosno racionalni.
Zato bismo onda menjali ono to je racionalno? Takav
smer razmiljanja nastavila je tzv. 'hegelovska desnica',
politika struja koja je zasnovana na konzervativizmu i
tradicionalizmu. Ouvanje postojeeg poretka osnovni je
zahtev takve politike i etike teorije.

24

MODERNA FILOZOFIJA
Karl Marks
tue i oduzeto pojavljuje se na nekoliko nivoa. Prvo, mi
smo otueni od proizvoda naeg rada tagod da
proizvedemo, proizvod e pripasti naem gazdi, a ne nama.
Mi moramo da platimo da bismo dobili natrag proizvod
naeg rada. Drugo, mi smo otueni od procesa rada kada
radimo u velikim radnim kolektivima, mi zapravo radimo
samo na jednom delu proizvoda, i najee nemamo jasnu
predstavu kako se na rad uklapa sa radom drugih da bi
konani proizvod bio to to jeste. Tree, otueni smo od
samog rada zbog svega reenog nama se na sopstveni
rad pojavljuje kao tu, u njemu ne nalazimo zadovoljstvo i
ne pokazujemo kreativnost i matovitost; drugim reima,
period dana kada radimo smatramo izgubljenim vremenom,
a period nerada smatramo slobodnim vremenom.
Konano, etvrto, time smo otueni od svoje sutine,
budui da je ovek delatno bie, bie koje radi i menja svoje
okruenje i sebe, koje se na taj nain afirmie kao
samosvesno i samostalno, za razliku od ivotinja.
Zato Marks poziva na ukidanje otuenog rada
potrebno je da prisvojimo konani proizvod naeg rada,
zatim da u potpunosti uestvujemo u nadgledanju i
planiranju radnog procesa, kao i da radimo krae, kako
bismo radili kreativno i time povratili izbugljenu sutinu
ljudskog bia.
Sa druge strane, Marks je prvi kritiar onog to se
danas zove 'potroako drutvo'. Poto smo etvorostruko
otueni, mi pokuavamo svoje nezadovoljstvo i oseaj
izgubljenog identiteta i sutine da nadoknadimo kupovinom
robe. Potroako drutvo je drutvo u kojem ljudi kroz
kupovinu, odnosno troenje pokuavaju da se pokau kao
individue razliite od drugih. Marks kae da se radi o
sutinskoj greci i otuenosti: mi nismo ono to posedujemo
ili kupujemo, i potroaki mentalitet samo pokazuje da je
ovek dospeo u krizu smisla i da je potrebno radikalno
razreenje.
Filozofija i revolucija. Za razliku od Hegela, koji
prati razvoj pojma slobode, Marks prati razvoj klasa: u
robovlasnikom drutvu robovi rade za gospodare, u
feudalizmu kmetovi za feudalca, a u kapitalizmu proleteri
rade za buruja. Celokupna istorija kakvu znamo, kae
Marks, samo je istorija klasnih borbi, i potrebno je da tu
borbu zaotrimo do revolucije i konano ukinemo privatnu
svojinu i klasne razlike. Filozofija mora da bude filozofija
prakse i da objanjava drutvene odnose i naine njihovog
menjanja. Marks kae: Filozofi su svet samo razliito
tumaili, radi se o tome da je potrebno da ga promenimo, i
time poziva na filozofsku praksu umesto pukog razmiljanja
i teoretisanja.
Meutim, kada ovek nakon revolucije konano
povrati svoju sutinu i razvije kreativnost i matovitost, i
kada nestanu klase i klasna borba, filozofija e biti
ostvarena: svet e biti promenjen tako da vie nema
dijalektike borbe suprotnosti (proleteri i buruji), a time ni
potrebe za teorijskim angaovanjem. Potpuno ostvarenje
filozofije, dakle, predstavlja njen kraj revolucija, kao cilj
filozofije, stvara novo komunistiko drutvo u kojem su svi
ljudi samosvesni i u kojem su ispunili sve svoje potencijale
te im filozofija vie nije potrebna.

Nemaki filozof Karl Marks pripadao je

'hegelovskoj levici' sredinom XIX veka, ali je ubrzo
kritikujui Hegelovu filozofiju razvio sopstvenu. Filozofija
Karla Marksa, po shvatanjima mnogih savremenih
komentatora i istoriara filozofije i drutvenih pokreta,
predstavlja nakon ideja hrianstva - najuticajniju
filozofiju u Evropi i svetu. Meutim, Marksove ideje su
samim irenjem interpretirane na razne naine, te je danas
njegova filozofija koliko znaajna, toliko i zamrena.
Poevi kao hegelovac i prihvatajui dijalektiku
kako ju je Hegel predstavio, Marks je ubrzo primetio da u
sistemu apsolutnog idealizma nedostaje ceo ljudski svet,
celokupno
proivljeno
iskustvo
oveka.
Slino
helenistikom periodu, renesansi i prosvetiteljstvu, i nakon
Hegela dolazi period ponovnog buenja interesovanja za
oveka i svakodnevnu etiku/drutvenu praksu. Marks tvrdi
da je potrebno da Hegelovu dijalektiku postavimo "na
noge", jer je pogreno postavljena iako sadri momenat
istine. Naime, Marks se slae da trijada teza-antiteza-sinteza
zaista predstavlja princip razvoja saznanja i sveta kao
celine, ali ne doputa da se taj razvoj shvata samo formalno
i logiki, odnosno idealistiki, ve eli da naglasi znaaj
materijalnih uslova u kojima ovek ivi.
Dijalektiki materijalizam. Marks posebnu panju
posveuje razvijanju tzv. dijalektikog materijalizma,
filozofskog sistema koji naglaava kljuno mesto
materijalnih uslova, ali smatra i da se ti uslovi razvijaju
dijalektiki u hegelovskom smislu. Novina je u tome to,
kako kae Marks, ne odreuje svest bie, ve bie odreuje
svest. To znai da dijalektika ne traba da tvrdi da se
materijalni uslovi, odnosno fiziki, bioloki i ekonomski
razvoj pojavljuju kao manifestacija razvoja duha, ve
dijalektika treba da pokae da duh nastaje i razvija se kao
posledica razvoja i promene materijalnih uslova. Kada
Hegel kae da je u orijentalnim drutvima pojam slobode
napredovao jedino do slobode jednog (despota, tiranina),
Marks pristupa materijalistiki i kae da su zapravo
materijalni uslovi - konkretno ekonomski doveli do toga
da samo jedan ovek ima mo i slobodu. Prinudni rad
robova nije proizvod nedovoljnog razvoja pojma slobode,
ve je taj nedovoljni razvoj pojma slobode proizvod ili
manifestacija robovlasnikih odnosa.
Te materijalnei, ekonomske odnose koji stoje u
temelju svih drugih odnosa Marks je nazvao bazom, a sve
momente duhovne sfere nauku, religiju, pravo, filozofiju,
umetnost, itd. smatrao je manifestacijom baze, i zato ih je
nazivao nadgradnjom. Sutina Marksovog dijalektikog
materijalizma je da su odnosi i razvoj uslova u bazi kljuni i
najvaniji, dok su elementi nadgradnje od sekundarnog
znaaja za analizu drutava i drutvenih odnosa. Shodno
tome a budui da je bio 'levi hegelovac' i socijalista
Marks je razradio filozofije prakse koja bi trebalo da vodi
promeni odnosa u bazi, to bi vremenom dovelo i do
promene naih navika i iskustava u sferi nauke, religije,
politike, umetnosti itd.
Pojam otuenja. Da bismo menjali na
svakodnevni ivot, kae Marks, potrebno je da shvatimo da
danas ivimo otueno. Otuenost oseaj da nam je neto

25

MODERNA FILOZOFIJA
Politika filozofija XIX veka
konzervativnim idejama koje zagovaraju odranje tradicije
preko lea individualnih sloboda. Zato je, istorijski, prvo
liberalizam doao u sukob sa aktuelnim drutvenim
odnosima, ali je kasnije vodeu ulogu u kritici i
suprotstavljanju drutvenim navikama uzeo socijalizam.
Liberalna ideja je zasnovana na neprikosnovenosti
privatne svojine, odnosno na stavu da privatna svojina
predstavlja stub samostalnosti individue u odnosu na
drutvene institucije i dravu. U skladu sa tim, liberalizam
zagovara i slobodno, nesputano korienje privatne svojine,
to direktno vodi ideji slobodnog trita. Slobodno trite
razmena dobara i usluga nikada. meutim, nije bilo
slobodno jer je drava uvek regulisala trgovinu. Ako je
socijalistika utopija ukidanje privatne svojine, onda je
liberalna utopija upravo stvaranje sloobodnog trita.
Sloboda, u negativnom znaenju, tie se slobode od neega,
odnosno nesputavanja. Zato liberalizam tei umanjenju
dravnih ovlaenja. U blaoj varijanti trai se nemeanje
drave u privatni ivot i odluke individua, a u otrijoj
varijanti potpuno minimalizovanje drave i njenog
uplitanja u drutveno regulisanje. Samim tim, oslabila bi i
struktura tradicionalnih institucija drutva (porodice, crkve,
tradicije, itd.), a sve zarad irenja individualne slobode.
Socijalizam. Istorijski najotrija kritika postojeeg
drutva, socijalizam je imao i najraznovrsnije podvrste i
pravce razvoja. Osnovna razlika u odnosu na
konzervativizam i liberalizam je otvorena i jasna kritika
privatne svojine i tenja ka njenom potpunom ukidanju. Pa
ipak, socijalistiki pravci se razilaze od te take nadalje:
jedna struja naglaava potrebu da drava regulie odnose
proizvodnje i trgovine, te time i dravna svojina postaje
najizraenija, dok druga strana tei jaanju drutvene
svojine, to povlai za sobom i umanjivanje znaaja i moi
drave u drutvu. Drugim reima, prva struja ima vie
slinosti sa konzervativizmom, druga sa liberalizmom.
to se tradicionalnih institucija tie, socijalizam
generalno predstavlja njihovu kritiku, bilo u smislu
potpunog odbacivanja tradicije, bilo u smislu formulisanja
potrebe za korenitom transformacijom tih institucija. U
skladu sa tim je i socijalistiko shvatanje individue: ona
struja socijalizma koja eli da napusti tradiciju i koja trai
to manje meanje drave zagovara i potpunu slobodu
individue, dok struja koja eli transformaciju tradicionalnih
institucija i jaku dravu zapravo umanjuje znaaj individue.
Najotrija socijalistika struja, koja tei ukidanju drave i
tradicionalnih institucija, naziva se anarhizam i zagovara
slobodu individue u svakom smislu dakle ne samo u
politikom i svojinskom smislu, kao kod liberalizma ve i
u ekonomskom i 'duhovnom' smislu: anarhizam tei
potpunom osloboenju individue od svih stega drave,
drutva, tradicije, navika itd.

Tri najuticajnije politike filozofije tokom XIX

veka bile su konzervativizam, liberalizam i socijalizam.
Pa ipak, obim njihovog uticaja i nain manifestovanja u
devetnaestovekovnim drutvima nije bilo tako lako odrediti.
Pre svega zato to je raznovrsnost politikih, dravnih i
kulturnih odlika drutava (prevashodno Evropskih) uslovila
razliito pojavljivanje ovih politikih ideja u odreenim
dravama, kao i njihovo specifino meanje. Sa druge
strane, ove tri politike filozofije nisu bile na isti nain
formulisane u sisteme miljenja/stavova. Naime,
konzervativizam koji naglaava potrebu sa ouvanjem
tradicionalnih institucija drutva najee ne postoji u
vidu razraenog filozofsko-politikog stava ili sistema, ve
se nadovezuje na prethodne istorijske teorije. Liberalizam,
budui da zagovara slobodu individue, najee naglava
znaaj racionalnosti i time dolazi u sukob sa tradicijom;
time, meutim, postaje blizak socijalizmu, iako socijalizam
pre svega naglaava znaaj druva, ali jednako kritikuje
tradiciju. U odreenom smislu moe da se kae da su
socijalistike ideje najdetaljnije razraene, poto pozivaju
na najradikalniju promenu drutvenih odnosa; zatim sledi
liberalizam razraen je manje od socijalizma, ali je takoe
najrazraeniji u onim aspektima koji se tiu kritike
aktuelnog
drutvaili
njegove
tradicije;
konano,
konzervativizam je najmanje detaljno razraivana politika
filozofija.
Konzervativizam. Konzervativizam naglaava
trajnost odreenih drutvenih institucija - pre svega
porodice, crkve, tradicije i tu trajnost istie kao dokaz
korisnosti i opravdanosti ouvanja tih institucija. Drava, sa
druge strane, mora da zatiti pomenute institucije i da
doprinese njihovom daljem razvoju. Samim tim,
konzervativne ideje ne naglaavaju dravnost i princip
drave kao cilj, ve kao sredstvo. U prvom planu su
tradicionalne institucije, usled ega se znaaj individue
umanjuje: konzervativni politiki renik najree govori o
konkretnim individuama, a najee ih predstavlja kroz
pripadnost odreenoj tradicionalnoj instituciji ili ih odreuje
preko tradicionalnih pojmova. Tako je individua
predstavljena kroz pripadnitvo narodu, veroisposvesti,
kulturi itd. Umereni konzervativizam pronalazi mesto
individui
u
unapreivanju
struktura
postojeih
tradicionalnih
institucija
drutva,
dok
ekstremni
konzervativizam pokuava da ukalupi individuu u odreeni
(tradicionalni) institucionalni okvir i onemogui bilo kakve
promene. Taj ekstremni vid konzervativizma istorijski se
pojavljuje kao faizam i sa sobom nosi ne samo protivljenje
promeni, ve i protivljenje drugaijem i razliitom od onog
to se uzima za 'normalno' i 'ispravno'. Zbog toga faizam
zavrava sa idejom koncentracionih logora za
neistomiljenike.
to se svojine tie, konzervativizam istie
tradicionalnu prevagu privatne svojine, ali priznaje jednako
istorijski vano postojanje drutvene svojine. Budui da je
drava samo sredstvo odranja institucija, dravna svojina
nije iskljuena, ali nije ni forsirana.
Liberalizam. Ova politika ideja, poto naglaava
individualnu slobodu, direktno dolazi u sukob sa

Imajui u vidu sve reeno, moemo tabelarno da

predstavimo shvatanja ove tri politike filozofije, po pitanju
svojine, drave, institucija i individue. Plusevi oznaavaju
pozitivan pristup (dva plusa su izrazito pozitivan pristup),
minusi su negativan, odnosno kritiki pristup (dva minusa
izrazito kritiki), a nula je nedefinisan ili neutralan stav date

26

Drugim reima, socijalizam pokriva mnotvo ideja

koje sadre ukidanje privatne svojine, ali se razliito odnose
prema pitanju autoriteta (drave i drutvenih institucija);
liberalizam uva privatnu svojinu ali se deli na posebne
struje koje razliit znaaj pridaju dravi i institucijama;
konzervativizam eli jaku dravu ili institucije, ali pitanje
svojine nije tako jednoznano odreeno kao kod socijalizma
i liberalizma. Konano, na grafiku su lako uoljiva dva
ekstrema: anarhizam i faizam. Teei ukidanju autoriteta i
privatne svojine, anarhizam je dijametralno suprotstavljen
faistikoj tenji ka jakim autoritetima i privatnoj svojini.

politike filozofije prema konkretnom pitanju. Tabela

izgleda ovako:
-

konzervativizam liberalizam socijalizam

privatna ++
privatna ++ privatna -drutvena +
drutvena 0 drutvena 0
svojina
dravna 0
dravna -- dravna ++
+
-++
drava
++
-institucije
++
0
individua
U ekstremnim varijantama, dodali bismo jo dve
politike ideje: faizam (u okviru konzervativizma) bi dodao
jo jedan plus na znaaj drave, i jo jedan minus na znaaj
individue, dok bi anarhizam (u okviru socijalizma) za
dravu dao dva minusa umesto dva plusa, a na znaaj
individue dva plusa umesto nule.
Ako bismo grafiki predstavljali politike ideje XIX
(a takoe i XX) veka, uzeli bismo u obzir dva pitanja koja
se najee uzimaju kao test za politike ideje. To su pitanje
svojine i pitanje autoriteta. Grafik bi bio koordinatni sistem,
na iju X osu postavljamo odnos prema svojini, u smislu da
pozitivna vrednost predstavlja pozitivan odnos prema
privatnoj svojini. Na Y osi postavljamo odnos prema
autoritetu, gde pozitivna vrednost predstavlja zagovaranje
jakog autoriteta. Struktura grafikona bi, dakle, izgledala
ovako:

Y osa:
autoritet

X osa:
svojina

Ako se vratimo na vrednosti iz tabele, moemo

otprilike ovako da postavimo tri osnovne i dve ekstremne
politike filozofske ideje:

socijalizam

faizam

-2

-1

konzervativizam

1
liberalizam

-1
-2
anarhizam

27

MODERNA FILOZOFIJA
Maks tirner
filozofskom smeru: ne ka obinoj, svakodnevnoj sebinosti
(to ve jeste odlika egoizma koji tirner smatra nezrelim),
ve ka samostalnosti i samodovoljnosti. Prvi korak ka tome
je naputanje svih fiks-ideja, a samim tim i svih moralnih
normi. Na taj nain, tirnerovski egoista se prvo filozofski
pojavljuje kao nemoralan i u jednom smislu neovek on
pobija i odbacuje moralne i ljudske vrednosti, tvrdei da
nije ni ovek. Zato egoistika individua nije ovek?

Jedan od najbre zaboravljenih filozofa XIX veka, a

koji je jedini dorastao izazovima savremene filozofije XX i
XXI veka je Maks tirner, nemaki filozof i savremenik
Karla Marksa. tirner je napisao samo jedno vee delo, i
nekoliko lanaka, ali je to delo im se pojavilo izazvalo
mnotvo rasprava, osuda, kleveta, ali je i uticalo na
filozofske stavove Fridriha Niea, na primer. ta je to to je
tirnera i njegovu filozofiju uinilo toliko omraenim i
kritikovanim?
Pre svega, tirner je nastupio izrazito kritiki:
pokuao je na neki nain da dovri Heglovu filozofiju
apsolutnog idealizma, tako to bi je preformulisao u
apsolutni individualizam (egoizam) i time udario na temelje
ne samo filozofije, ve i drutva uopte.
tirner kree od pitanja religije i humanizma, i kae
da bi svaki pokuaj moralnog kritikovanja religije zavrio
kao nova religija. Naime, ako umesto "Bog je uzvien"
(verski stav) kaemo "ovek je uzvien" (Marksov stav), mi
smo samo kritikovali jednu vrstu religije, ali smo zadrali
formu te religije: "X je uzvieno". Ako smo, dakle, zadrali
formu, mi smo napravili novu religiju. Po miljenju
tirnera, kritika religije moe da bude dovrena samo ako se
proiri na sve ideje koje imaju status 'uzvienih'.
Fiks-ideja. tirner takve ideje naziva fiks-idejama:
to su ideje koje su fiksirane, koje ne mogu da se menjaju i
koje prihvatamo kao nae ideje-vodilje smatrajui da od njih
ne smemo da odstupimo. To mogu da budu bilo koje ideje,
mada je tirneru pre svega cilj da kritikuje ideje morala,
budui da se humanizam i religija sukobljavaju na tom
polju. Kada imamo fiks-ideju, mi smo sputani, nismo
slobodni da delamo drugaije, ali smo predvidivi. Zato
tirner kae da je osnovna potreba drutva i drave da kod
nas razvijaju fiks-ideje kako bismo postali u potpunosti
predvidivi i tako laki za kontrolisanje i manipulisanje. Bilo
koji politiki, kulturni ili bilo kakav drugi pokret koji
istakne u prvi plan nau fiks-ideju, postae nam primamljiv
i podravaemo ga, bez obzira na sopstvene interese.
Egoizam. Tu tirner direktno ukljuuje pojam
linog interesa: fiks-ideja je upravo ona ideja koja nam
zabranjuje da svoje interese stavimo na prvo mesto. Sa svih
strana smo pozvani da radimo u interesu drutva, drave,
nacije, religije, porodice, itd., ali nikada u svom interesu
ako tako postupimo nazvae nas egoistima i prezirati.
Meutim, tirner kae da u svakodnevnom ivotu svi mi ve
nastupamo kao egoisti, ali prikriveno, poto je egoizam
shvaen kao moralno neprihvatljiva pozicija. Radi se o tome
da u svakom drutvenom, meuljudskom odnosu mi
nastupamo imajui svoje interese na prvom mestu, ali ih
krijemo iza fiks-ideja koje su za drutvo prihvatljive (ideje
humanizma, tolerancije, verskog morala, itd.). Na taj nain
sve vreme laemo i sebe i druge da nismo egoisti, a ujedno
zbog toga u sebi razvijamo i taloimo bes i mrnju koju ne
smemo da pustimo na povrinu. Umesto toga, kae tirner,
potrebno je da prestanemo sa pretvaranjem i laganjem i
otvoreno istaknemo da nam je na prvom i jedinom mestu
na lini interes.
Odbacivanje morala. Potrebno je da otvoreno
prihvatimo da smo egoisti i da razvijemo svoj egoizam u

Zato to je ovek takoe fiks-ideja: ako elimo da

budemo ljudi, mi emo se ponaati na odreeni nain
(prihvatiemo ideje humanizma, na primer) i teiti
naem ispunjenju kao ljudi, a ne kao individue. Zato
tirner i kae: "Ako potuje oveka u meni, ti ne
potuje mene!". Potrebno je da napustimo sve potrebe
da budemo neto, da ispunimo neki cilj koji nam je
spolja dat. Egoisti nisu nemoralni i neljudi zato to su
zli, ve zato to drutvo ne moe da ih klasifikuje i da
im odredi mesto u svojim normama. Egoisti su, dakle,
neprijatelji drutva ne samo zato to odbijaju da na
prvo mesto stave drutvene interese, ve i zato to ih
drutvo smatra grenicima, neprijateljima, zloincima,
neljudima itd.
Pitanje razlike i slinosti. Takoe, tirner
kritikuje ideju zajednice slinih, u bilo kom vidu:
drave, naroda, verske zajednice, kulturne itd. On
posebno naglaava potrebu za zaotravanjem razlika, a
ne njihovim 'prevazilaenjem'. Ako smo svesni svojih
razlika i razliitosti interesa, mi moemo iskrenije i
efikasnije da pristupimo uzajamnim odnosima. Ako
stalno podrazumevamo neke slinosti, na kraju emo
zavriti ili potpuno razoarani usled otkrivenih razlika,
ili emo guiti svoje stavove i elje zarad 'vieg cilja' u
kompromisu, na primer. Samo ako insistiramo na
svojoj jedinstvenosti mi moemo zaista da se
sporazumemo sa drugima (koji su takoe jedinstveni)
oko zajednikog cilja.
Unija egoista. Upravo zajedniki cilj
predstavlja osnovu za jednu posebnu formu
udruivanja o kojoj govori tirner. To je unija egoista,
posebna privremena zajednica egoista koja tei jasno
definisanom cilju i rasputa se (ukida) kada je cilj
zadovoljen. Ako naiemo na individuu koja ima u
nekom trenutku isti cilj kao i mi, sa njom emo mnogo
efikasnije zadovoljiti svoje interese, nego kada bismo
kroz kompromis saraivali sa onima koji su nam
moda u mnogo emu slini. Meutim, kada
postignemo cilj, uniju egoista je potrebno rasturiti jer
nijedna zajednica ne sme da traje radi sebe same, ve
samo radi ispunjenja cilja zbog kojeg je i stvorena.
Ako bi zajednitvo postalo svetinja, opet bismo imali
fiks-ideju koja bi rukovodila naim ivotom.
Kritika drave. Oigledno, tirner je posebno
kritiki nastrojen prema dravi, kao zatvorenoj i strogo
28

regulisanoj i kontrolisanoj zajednici na osnovu

pretpostavljenoj slinosti stanovnika.
Kada kritikuje liberalnu ideju drave, tirner
kae da bi individua - jednom osloboena od moi
feudalaca ili kraljeva u ustavnoj ili parlamentarnoj
republici postala podreena zakonima. Drugim reima,
umesto da se zaista oslobodi, individua bi samo
promenila gospodara. Isto vai i za socijalistike ideje
o dravi: ako drava u ime 'drutva' pone da
klasifikuje individue i da im oduzima svojinu,
individua e opet pasti u ropstvo kao i u bilo kojoj
drugoj dravi. Zato tirner tvrdi da je egoista, pre
svega, neprijatelj svake drave.
Pitanje svojine. to se konkretno svojine tie,
tirner je jedini filozof koji ne zauzima nijednu od tri
pozicije: ne zagovara ni privatnu, ni drutvenu, ni
dravnu svojinu. Za privatnu svojinu kae da poinje
da porobljava individuu i time postaje neka vrsta fiksideje, usled ega individua poinje da sakuplja svojinu
ne radi troenja i zadovoljavanja svojih potreba i elja,
ve radi pukog gomilanja svojine. Sa druge strane,
dravna svojina ne dolazi u obzir zato to predstavlja
ogranienje nae slobode i protivna je naem interesu
da budemo samostalni i samosvojni. Drutvena svojina
iz slinog razloga nije prihvatljiva jedino drutvo
koje tirner moe da prihvati je unija egoista, a takvo
drutvo stalno nastaje i nestaje, te ne moe biti nosilac
svojine. Gde je reenje?
tirner jednostavno i paradoksalno kae: "Sve
je moje!", i time zauzima jedinstvenu poziciju u
politikoj filozofiji. Kako sve moe biti moje? Ako ne
priznajemo bilo koju 'viu' ideju-vodilju, ako smo
egoistini u smislu da naim ponaanjem rukovode
jedino nai interesi, mi emo odbaciti i bilo koji zakon
koji garantuje privatnu, drutvenu ili dravnu svojinu.
Tako su nam sva dobra na raspolaganju ne postoji
moralni problem koji nas spreava da uivamo i
koristimo onu robu koju elimo. Naravno, nemamo
potrebe za svom robom koja postoji, te neemo ni
pokuavati da gomilamo robu ili novac (to, tirner
kae, rade liberali), ve emo sebi dati za pravo da
koristimo ona dobra koja elimo, u onom trenutku
kada nam zatreba.
Znaaj. Prvi veliki i dosledni teoretiar
egoizma i ekstremnog individualizma (politiki
najblii anarhizmu, iako protivnik socijalizma), tirner
je naroito znaajan filozof jer je pokrenuo odreena
pitanja koja su postala aktuelna tek u drugoj polovini
XX veka. Savremeni filozofi su ponovo otkrili znaaj
tirnera, te e neke savremene ideje predstavljati
zapravo samo tirnera prilagoenog novim drutvenim
okolnostima.

29

MODERNA FILOZOFIJA
Fridrih Nie
opijaju se porukama o novom duhu i dobu koje dolazi
dobu jednakosti, ravnopravnosti, ovekoljublja, pratanja i
mirenja, ljubavi i harmonije. Nasuprot gospodarskom
moralu i energinoj volji za mo, hrianstvo zagovara po
Nieovom shvatanju pasivnost, mirenje sa sudbinom,
prihvatanje slabosti itd. Robovi sebe pronalaze u
hrianskom moralu i pokuavaju da napokon sami sebe
odrede (kao to za sebe ini gospodar). Meutim, rob nije
sposoban za samoodreenje, i sve to o sebi moe da kae,
rob mora da formulie preko nekog drugog. Tako, rob ne
moe da kae "Ja sam dobar" ili "Ja sam u pravu", ve
jedino moe da kae "On je lo, dakle ja sam dobar!" ili
"On grei, dakle ja sam u pravu!". Rob nije sposoban da
se postavi aktivno prema sebi i prema ivotu, i zato mu je
uvek potreban neko drugi preko kojeg e preko negacije
odreivati svoje vrednosti.
Nie kae da je to nuna karakteristika resantimana
i ropskog morala. Hrianstvo se, na taj nain, pojavljuje
kao prvi korak u dekadenciji evropske kulture i evropskog
morala (dakle, gospodarskog). Ropski moral je prevladao i
ideje ravnopravnosti uzele su maha u politikom ivotu:
raaju se socijalizam i liberalizam, a Nie posebno mrzi
politiku filozofiju anarhizma budui da anarhizam
zagovara najvii stepen ravnopravnosti i jednakosti. Stoga
jaka individua sa izraenom voljom za mo, odnosno
ivotnom energijom mora da se pojavi kao neprijatelj
postojeeg politikog ureenja i drutvenog morala. Ona e
uvek biti u manjini i nikada nee biti po volji neukoj i slaboj
masi, te je potrebno da se uzdigne iz tog sivila i prosenosti.
Ako je Nie smatrao da u njegovom drutvu preovlauje
hrianski i humanistiki moral, jaka individua mora da se
pojavi kao Antihrist i kao Natovek. Jaka individua mora
da bude Antihrist, zato to ideje hrianstva sputavaju njenu
snagu i njenu jedinstvenost, a Natovek mora da bude zato
to je ovek danas kako Nie smatra slab i pasivan.
Volja za mo zahteva naputanje vladajueg morala i
povratak na dionizijski princip snage i uivanja, i zato se
jaka individua dananjem oveku pojavljuje kao zlo, iako
samo ona moe da dovede do razreenja krize i dekadencije
u koju je zapao evropski moral i kultura.
Zbog
naglaenog
protivljenja
demokratiji,
socijalizmu i liberalizmu, i obrane prava jaeg (u ideji
Natoveka), Nie se smatra jednim od zaetnika ideje
faizma. Meutim, to je potrebno uzeti sa rezervom Nie
nije smatrao da jaka individua bilo kome treba da se
potinjava, a to je direktna kritika kulta voe (Firera) i
faizma kao masovne ideologije. Sa druge strane,
pokretanje pitanja identiteta i samoodreivanja kod Niea,
predstavlja idejni poetak postmodernizma. Savremena
filozofija e se esto vraati na Nieove ideje i zato je
Nieova filozofija danas jedna od najuticajnijih, iako su
savremene interpretacije u velikoj meri izmenile sliku koja
je nekad vladala o Nieu.

Nieova filozofija je, u osnovi, kritika moderne

evropske kulture koja je, prema njegovom shvatanju, u
dubokoj krizi. Nie smatra da o evropskoj kulturi moe da
se govori sa dva stanovita; prvo stanovite naglaava tzv.
dionizijski princip, drugo naglaava apolonijski princip.
Dionizijski princip afirmie ivotnu snagu, a apolonijski
princip afirmie harmoniju i ravnoteu. Prvi princip je
preovlaivao u ranoj evropskoj kulturi, pre svega u antikoj
Grkoj, a drugi preovlauje u savremenoj evropskoj kulturi,
i Nie ga smatra jednim od razloga dekadencije.
Naime, on deli istoriju evropske kulture na dva
perioda: antiki i hrianski, svaki od njih ima
karakteristinu kulturu i moralne vrednosti. Dionizijski
princip koji preovlauje u antikom svetu i koji naglaava
afirmaciju ivotne snage i poleta, usko je vezan za moralne
vrednosti aristokratije, tj. gospodara. Aristokratija sebe
smatra plemenitom, uzvienom, snanom, i namee se
svojom ivotnom energijom i voljom da vodi. Sa druge
strane, robovi - kae Nie nisu plemenitog porekla, nisu
uzvieni, nisu ni snani ni mudri, i karakterie ih pasivnost i
odsustvo ambicija i ivotne snage. Zbog toga robovi moraju
da budu voeni i da se pokoravaju gospodarima.
Vano je, meutim, da se naglasi da je aristokratija
sama sebe smatrala uzvienom i monom, ali da robovi nisu
bili u istoj poziciji: njihove karakteristike nisu navodili oni
sami, ve je za njih opet aristokratija govorila ta
predstavlja njihove osobine. Drugim reima, aristokratija
sama odreuje svoj identitet, dok robovima neko drugi
odreuje indentitet.
Poto je u antikom svetu preovlaivao dionizijski
princip, aristokratija je vladala i stvarala velika filozofska,
umetnika, pa i vojna dela. Ono to je nju naroito
odlikovalo je odreena volja za mo elja da se ivot u
potpunosti razvije, da se potvrdi snaga i sposobnost
individue. Shodno tome, Nie smatra da takvu volju za mo
poseduju samo izrazito jake individue, i one su te koje daju
peat svojoj epohi. Meutim, volja za mo za sobom
povlai priznavanje i odravanje nejednakosti i
neravnopravnosti jake individue ne mogu da dopuste da
veina, koja je pasivna i slaba, odreuje ta moe da se
postigne. Jake individue su protivne principima jednakosti i
'zlatne sredine', i potreban im je prostor da razviju svoje
sposobnosti u potpunosti.
Aristokratija, gospodari, jake individue, oni koji
imaju izraenu ivotnu snagu, odnosno volju za mo
predstavljaju gospodarski moral, dok je njemu
suprotstavljen tzv. ropski moral poniznosti, pasivnosti,
ogranienosti, miroljubivosti, jednakosti itd. Upravo zbog
svojih osobina robovi postaju ljubomorni na gospodare,
zavide im i poinju da ih mrze. Tu mrnju i zavist koju raa
svest o sopstvenoj slabosti Nie naziva resantimanom.
Resantiman je, dakle, ogorenost koju ropski moral u sebi
nuno sadri.
Velika promena u evropskoj kulturi nastupa, kae
Nie, kada upravo ropski moral pone da preovlauje. To se
deava irenjem hrianstva koje zagovara upravo vrednosti
koje odgovaraju robovima. Robovi u hrianstvu nalaze
zadovoljenje svog resantimana, svoje ozlojeenosti, i

30

SAVREMENA FILOZOFIJA
Pozitivizam
obine 'izmiljotine' koje nemaju nikakvu realnu vrednost ili
postojanje. Nita to se ne moe iskustveno dokazati nema
naunu vrednost.
Kao i u prirodnim naukama, tako i u oblasti
drutvenih nauka moraju da vae veni i nepromenjivi
zakoni. Stoga 'moralna (i saznajna) kriza drutva' poiva na
razliitosti miljenja, a ne na jednoumlju. Ako se ljudi vode
teolokim i metafizikim saznanjem, nuno e dolaziti do
razliitih 'istina', sukobljavati se zbog razlika u shvatanju i
razvijati netrpeljivost prema drugaijem. Kont smatra da je
problem nerazumevanja i neslaganja mogue reiti kroz
nauku, kroz pozitivno saznanje, budui da spoznavanje
stvarnih prirodnih zakona dovodi do opte saglasnosti.
Samo injenice mogu da spasu drutvo od stalnog
sukobljavanja stavova koji ne mogu da se dokau, i koji
stoga nuno nagrizaju drutvo iznutra.
Zadatak sociologije, ili 'socijalne fizike' kao
poslednje nauke koja stupa na pozornicu posle matematike,
astronomije, fizike, hemije i biologije, jeste da na nov nain
objedini drutvo koje se u moderno doba rastoilo u
mnotvo izolovanih podruja politike, morala, ekonomije,
umetnosti itd. Kao vrhunska pozitivna nauka, sociologija
treba da predvodi reintegraciju modernog drutva. Drugim
reima, ona treba da funkcionie kao teorijska podloga za
politike akcije iji je zajedniki cilj irenje drutvenog
napretka, odnosno doprinos dosezanju stvarne 'zrelosti
oveanstva'.
Ideja napretka saznanja i progresa drutva.
Kont je od svog uitelja Sen-Simona (francuskog utopijskog
socijaliste) preuzeo ideju napretka drutva kroz napredak
znanja. Od Konta potie savremeno shvatanje da se nauno
znanje akumulira, odnosno da svaka generacija dodaje neto
novo naunim saznanjima prethodne generacije, i time se
ukupno znanje konstantno uveava. Uveavanje znanja, sa
druge strane, vodi napretku oveanstva, jer svaka nova
generacija moe bolje da shvati prirodu i koristi prirodne
resurse za optu dobrobit. Ideje akumuliranja znanja i
napretka drutva otro su kritikovane u drugoj polovini XX
veka, a prvi prigovori dolaze upravo od narednih generacija
pozitivista.

Ogist Kont, zaetnik pozitivizma, svoje ideje je

izneo u delu Kurs pozitivne filozofije. Sam naziv dela
ukazuje na osnovne ideje pozitivizma: filozofija moe da se
predaje kao kurs nije potrebno ulagati godine i godine
prouavanja da bi se ovladalo osnovama ove nauke, ali isto
tako filozofija mora da postane pozitivna da bude
proverljiva i objanjiva, da se zasniva na egzaktnim
prouavanjima ulima dostupnih informacija, tj. filozofija
mora da postane nauka.
Prema Kontovom uenju, celokupno ljudsko
saznanje moe da se podeli na tri oblasti:
1. teoloko saznanje
2. metafiziko saznanje, i
3. nauno saznanje.
Teoloko saznanje se bavi pitanjima 'onostranog',
onog to Kont smatra 'fiktivnim', i na tu oblast teologija
projektuje ljudske pojmove poetka, porekla, istine i cilja,
itd. Meutim, kada tako postavi stvari, teologija ne uspeva
da postigne nita vie od pukog ponavljanja onog u ta ljudi
ve veruju. Pored toga, teologija ne uspeva da postigne
konkretno saznanje, saznanje o injenicama prirode i
svakodnevnog ivota.
Nakon teologije, logiki i istorijski sledi metafizika,
ali i ona sadri istu vrstu problema. Naime, kae Kont,
metafiziko saznanje samo drugaije pristupa istim
pitanjima kojima je i teologija pristupala. Meutim, tamo
gde teologija govori o 'onostranom' na naizgled konkretan
nain, metafizika govori o apstraktnom o sutini, biu,
kvalitetu, kvantitetu, idejama itd. Svi ti pojmovi ostaju u
sferi formalnog i apstraktnog i ne uspevaju da obuhvate
konkretnu stvarnost.
Jedino nauno, pozitivno saznanje moe da kae
neto o svetu oko nas. Nauno saznanje nuno predstavlja
negaciju teolokog i metafizikog, jer naputa kao
beskorisne pojmove oba naina saznanja i zagovara
sistematini pristup istraivanju stvarnosti.
Prema Kontu, svi fenomeni stvarnosti (ono to se
pojavljuje) funkcioniu po nepromenjivim zakonima prirode
i ne mogu da se odnose na 'onostrano' i ono to metafizika
smatra sutinom. Po miljenju Konta i svih kasnijih
pozitivista, sve metafizike tvrdnje nisu nita drugo do

Filozofija nauke: Karl Poper i Tomas Kun

princip naunog istraivanja polazi od pojedinanih
iskaza, uoptavajui zakljuak na celu klasu iskaza. Na
primer, matematika iznosi odreeno tvrenje o prirodnim,
celim projevima. To tvrenje se proverava na mnotvu
pojedinanih brojeva, i nakon odreenog broja provera,
matematiar zakljuuje da tvrdnja moe da se uopti i vai
za sve brojeve ak i one za koje nije provereno. Nauka na
taj nain uspeva da optava i na neki nain iri saznanje o
stvarima koje jo nismo proverili.
Meutim, kae Poper, kako je mogue da verujemo
da je nauka zasnovana na proverljivosti, kada nismo u
stanju da zaista proverimo da li odreena teorija/stav vai u
svim situacijama? Ako verujemo da je proverljivost merilo
naunosti, kako moemo da zakljuimo neto o svim

Karl Poper
Karl Poper razvija specifinu kritiku ideje
akumuliranja naunog saznanja. Prvo, dotadanje shvatanje
naunog napretka (koje je u velikoj meri prisutno i u naem
svakodnevnom ivotu) smatra da su sva nauna saznanja
zasnovana na proverljivosti i induktivnom zakljuivanju.
Proverljivost.
Tradicionalna
(pozitivistika)
filozofija nauke smatra da je nuan preduslov istinitosti,
odnosno naunosti nekog stava to da ga je mogue proveriti
na nizu situacija ili eksperimenata. Stavovi koji su provereni
prihvataju se kao istiniti.
Induktivno
zakljuivanje.
Induktivno
zakljuivanje koje je jo Hjum postavio kao osnovni

31

brojevima, kada je skup celih brojeva beskonano velik, te

ne postoji ni mogunost da na svakom broju proverimo
stav?
Poper stoga smatra da je potrebno da napustimo
tradicionalno shvatanje nauke i da usvojimo novo, koje nee
nailaziti na takve paradokse.
Prvo, potrebno je da priznamo da se nauka ne bavi
samo konkretnim i egzaktnim, ve da sadri u doboj meri i
pretpostavke, neproverene stavove i verovanja. Svaka
nauna analiza poinje odreenom hipotezom, odreenim
stavom koji jo nije proveren i koji je vie apstraktna ideja
mogueg razreenja odreenog problema. Dakle, iako nauka
barata injenicama, svaka analiza koja dovodi do novih
zakljuaka poinje zapravo od stavova koji nisu injenini,
nisu egzaktni.
Drugo, poto induktivno zakljuivanje nije
dovoljno za stvarnu naunost nekog stava, potrebno je da
prihvatimo da je i deduktivno zakljuivanje korisno.
Dedukcija kree od optih stavova i zakljuaka koji vae za
jedan skup, i primenjuje ih na pojedinane elemente tog
skupa. Meutim, dedukcija ipak ne vodi irenju naunog
saznanja, jer nita novo ne moemo da saznamo o
pojedinanim lanovima skupa ako ve imamo opte
zakljuke. Pa ipak, ne smemo da odbacimo dedukciju, ba
zato to ni sama indukcija nije dovoljna.
Karl Poper nudi novu teoriju nauke, zasnovanu na
ideji verovatnoe.
Pojam verovatnoe mora da rei problem
proverljivosti. Ako nismo u stanju da proverimo neki stav
na svim lanovima skupa za koje tvrdimo da taj stav vai,
ipak moemo da poveavamo verovatnou istinitosti tog
stava, tako to emo svakom novom proverom biti sigurniji
da je stav istinit. Naravno, ako se radi o skupovima sa
beskonanim brojem lanova (kao to je sluaj sa celim
brojevima u matematici), nikada neemo moi da kaemo
da je neka teorija istinita, ve jedino da je verovatnija od
neke druge, ili da je novom proverom i ona sama postala
verovatnija. Konanu sigurnost, meutim, nikada ne
moemo da postignemo.
Verovatnoa nekog stava se meri odnosom
(koliinom) broja poznatih sluajeva (testova, provera) i
celokupnog broja moguih sluajeva. "Univerzalni nauni
zakoni", kae Poper, "o svetu tvrde mnogo vie nego to
smo mi u stanju da proverimo ili samo potvrdimo".
Poto je tako otro iskritikovao pozitivistiko
shvatanje nauke, Poper kae da je potrebno da odbacimo
ideju napretka naunog saznanja. Naime, ne postoji
ravnomeran rast saznanja, odnosno akumulacija znanja, jer
mnoge teorije koje su 'smenile' svoje prethodnice ne samo
da ne predstavljaju proirenje, ve zaista protivree
prethodnim teorijama. Na primer, Ajntajn nije 'proirio'
Njutnovu fiziku, ve ju je pobio. Znanje je, dakle,
hipotetikog karaktera radi se jedino o mogunosti i
verovatnoi da neki stav ili teorija zaista realno objanjava
stvarnost; ne postoji potpuna izvesnost i neka nova teorija
moe da srui naa dananja nauna verovanja. Drugim
reima, Poper smatra da izuzetak ne potvruje pravilo, ve
ga rui.

Tomas Kun
Tomas Kun nastavlja Poperovu kritiku ideje
akumulacije naunog saznanja, uvodei pojam naune
paradigme.
Nauna paradigma je skup stavova, verovanja i
oekivanja koja definiu polje kojim se odreena nauka
bavi. Paradigma je, na primer, verovanje da se Zemlja
okree oko Sunca ako polazimo od tog stava neemo ni
postavljati pitanje gde se zavrava planeta, jer je sastavni
deo nae paradigme da je Zemlja okrugla. Meutim, nekada
je vladala paradigma koja je tvrdila da je Zemlja ravna
ploa i da se ceo 'nebeski svod' okree oko Zemlje. Za
takvu paradigmu pitanje (geografskog) 'kraja' sveta i te kako
ima smisla, dok pitanje gravitacije ne moe ni da se postavi.
Drugim reima, jedna paradigma odreuje ne samo naine
na koje moemo da se bavimo odreenim naunim
problemima i pitanjima, ve definie i ta ne moemo da
mislimo ili pitamo.
Kun dalje kae da svaka nauka prolazi kroz tri
perioda: prvi period predstavlja vreme u kojem neka
paradigma suvereno vlada. U tom periodu naunici imaju
utisak da se nauno saznanje iri i akumulira, jer paradigma
ostaje ista, a svaki problem ili pitanje zajednikim naporima
uz uzajamno razumevanje razvijaju svi naunici. Meutim,
u odreenom trenutku predvianja koja proizlaze iz
paradigme dolaze u sukob sa eskeprimentalnim rezultatima.
Tada poinje drugi period razvoja nauke kriza naune
paradigme, kada naunici formuliu i razvijaju mnotvo
teorija koje imaju za cilj da 'spasu' aktuelnu paradigmu.
Meutim, kako se gomilaju problemi i pitanja na koja
paradigma ne moe da odgovori, tako se sve vie pojavljuju
alternativna reenja, nove i smele teorije koje protivree
dotadanjim vaeim naunim shvatanjima. Konano, kriza
se zaotrava do take u kojoj paradigma u potpunosti puca
pred udarima alternativnih teorija i dokaza, i dolazi do
naune revolucije. Nakon naune revolucije nova pardigma
zauzima mesto stare i ponovo dolazi do shvatanja da se
nauno znanje iri i akumulira. Meutim, ceo krug
neprestano traje, i nova paradigma e i sama doi u krizu.
Drugim reima, rast naunog saznanja postoji samo
u periodu kada se paradigma ne dovodi u pitanje. Kada je
Ajntajn formulisao novu fiziku, Njutnova je skoro u
potpunosti odbaena nova teorija nije nastavila staru, ve
je unitila. Dolo je do naune revolucije. Kun smatra da je
realno verovati da e bilo koja nauna teorija doi u krizu i
biti zamenjena nekom drugom.

32

SAVREMENA FILOZOFIJA
Pragmatizam: arls Pers i Vilijem Dems
Pragmatiko shvatanje istine. Sama filozofija nije
polje na kojem se odreuje ta je istinito, poto je filozofija
samo jedan metod istraivanja. Filozofija se ne zalae ni za
kakva posebna reenja, a njene teorije su samo orue u
istraivanju. Cilj pragmatizma je da teorije uini shvatljivim
i da pokrene na delovanje, odnosno na primenu i proveru
teorija u praksi. Tek kada u praksi proverimo neki stav,
moemo da priamo o njegovoj istinitosti. Ideje postaju
istinite tek kada nam pomognu da naemo zadovoljavajui
odnos sa drugim delovima naeg iskustva, odnosno kada
nova ideja nae svoje mesto u spletu stavova koje smo do
sada praktino primenjivali kao istinite.
Pragmatizam naglaava ideju koherentnosti, tj. stav
da je potrebno da se postigne jedan skup ideja koje zajedno
u praksi pokazuju konkretne pozitivne rezultate. Ako neka
ideja ne moe da se uklopi u stavove koji za nas ve
funkcioniu, po svoj prilici se radi o neistinitoj ideji.
Nemogue je da je jedna ideja istinita, a da protivrei svim
drugim idejama koje rukovode naim svakodnevnim
ponaanjem. Zato pragmatisti kau da se 'istinitost' deava
ideji ideja ne poseduje ni istinitost ni lanost, ve se njen
status odreuje u praksi, kada se dovede u vezu sa drugim
idejama koje daju konkretne rezultate.
Pored toga, pragmatisti smatraju da je istina jedna
vrsta dobra, a ne neka posebna karakteristika, razliita od
pojma dobra. Istinita ideja je ona koja dobro organizuje
iskustvo, i ako nam neka ideja poboljava ivot, onda bi
trebalo u nju da verujemo osim ako se sukobljava sa
drugim ivotnim interesima (ako naruava koherentnost
stavova).
Konano, isplati se traiti istinu zbog onog to nam
ona u svakodnevnom ivotu donosi.

Pragmatizam se nadovezuje na pozitivistiku

filozofiju, ali unosi mnoge izmene i ipak pronalazi ire
podruje za filozofsku aktivnost nego to je pozitivizam
predvideo. Najpoznatiji pragmatisti su ameriki filozofi
arls Pers i Vilijem Dems, i njihove filozofije nisu
potpuno jednake, ali u odreenom smislu ine logiku
celinu.
Praktino/pragmatino. Pre svega, potrebno je
napraviti filozofsku razliku izmeu onog to je praktino i
onog to je pragmatino. Praktino se, po shvatanju Persa,
tie podruja misli, u smislu u kojem je Kant govorio o
praktinom umu, tj. o umu koji sam sebi odreuje svrhu;
pragmatino je, meutim, ono to ima konkretnu ljudsku
svrhu. Pragmatizam je teorija koja priznaje neraskidive veze
izmeu racionalnog saznanja i racionalne svrhe, u smislu da
je racionalno samo ono saznanje koje moe da se primeni.
Filozofija kao nauka. Pragmatisti smatraju da
realno znaenje nekog pojma lei iskljuivo u odnosu tog
pojma prema svakodnevnom ivotu, odnosno pojam ili
teorija moe da ima vrednost samo kada se primeni. Drugim
reima, filozofija mora da se vodi naunim idealom
eksperimenta, odnosno proverljivosti, kako bi dola do
racionalnih/korisnih stavova. Meutim, za razliku od nauke,
filozofija ne poseduje svoju nomenklaturu (sistem
obeleavanja, sistem pojmova koji uvek oznaavaju istu
stvar) i razliite filozofske terminologije onemoguavaju
racionalnu komunikaciju i razmenu znanja izmeu filozofa.
Zato, pored prihvatanja naunog pristupa istraivanjima,
filozofija mora da izgradi jednu nomenklaturu, jedan
zajedniki jezik, kako bi se omoguilo da i filozofsko
znanje raste kao i nauno.
Kritika dekartovske metode istraivanja. Dekart
je hteo da do nesumnjivih istina doe tako to e prvo
sumnjati u sve, proveriti svaki stav pre nego to ga prihvati,
kako bi konano mogao bilo ta pouzdano da tvrdi.
Meutim, kae Pers, mi moramo da priznamo da u neke
stvari ne sumnjamo, odnosno moramo da priznamo da u
svakom trenutku makar neke stavove smatramo istinitim.
Takoe, cilj ne bi trebalo da bude postizanje istine, ve
postizanje jednog stanja pouzdanog verovanja. Budui da
filozofija mora kao i nauka da proverava svoje stavove,
tako i pojam istine mora da bude rezervisan samo za one
stavove koji su u potpunosti provereni. Poto nikada ne
moemo eksperimentalno (ili u svakodnevnom ivotu) da
konstruiemo svaku moguu situaciju, mi moramo da
prihvatimo odreene stavove na veru, odnosno da
prihvatimo da iako sada funkcioniu, moda nee u
budunosti.
Dekart kae da
1) filozofija mora da pone univerzalnom sumnjom,
ali ne moemo u sve da sumnjamo,
2) se konana provera stava deava u individualnoj
svesti, ali individualno uverenje nije garant istine to moe
da bude samo zajednica naunika/filozofa koji su doli do
istog stava,
3) neke stvari moraju da ostanu neobjanjene, ali
nauna filozofija nita ne smatra neobjanjivim pitanje je
vremena kada e neki problem biti razjanjen.

33

SAVREMENA FILOZOFIJA
Anri Bergson
Ona analizira i izdvaja, tvrdei da iz istog sledi isto, to je
osnova predvianja budunosti zdravim razumom. Tako i
nauka zasniva sve na ponavljanju. Uloga je filozofije
upravo da se odupre toj prirodnoj naklonosti
inteligencije i da proui ono to traje.
Pa ipak, pozitivistika i mehanicistika filozofija ne
mogu da se bave ivotom jer pretpostavljaju da je sve ve
dato, budui da je konana ideja nauke da objasni sve to
postoji i to moe da se desi. Drugim reima, ako sve moe
da se definie, klasifikuje i predvidi, nemamo pravu
promenu, onu nepredvidivu i originalnu.
Sa druge strane, ni uenja zasnovana na svrhovitosti
stvorenog (kao u religijama) ne mogu da obuhvate
originalnost ivota i zato ne doprinose saznanju. Naime,
iako se smatra da su religija i nauka suprotstavljene,
Bergson kae da su zapravo vrlo sline: nauka tvrdi da sve
moe da objasni i predvidi, dok religija (tj. svako verovanje
u svrhovitost stvorenog) kae da se kretanje (promene
ivota) kreu ka ve unapred odreenom cilju. I nauka i
religija time iskljuuju mogunost nepredvidivog i
originalnog, to je sutina ivota kao trajne promene i
kretanja.
ivot je, kae Bergson, tendencija - nastavak
jednog impulsa koji se nadalje razvija u razliite struje. Taj
impuls je nazvao ivotnim poletom. ivotni polet je
evolucijom doveo do stvaranja tri zasebne vrste ivih bia:
biljke, zglavkare i kimenjake. Biljke se odlikuju
umrtvljenou, budui da moemo da ih smatramo
nepokretnim, usled ega je i njihov ivot jednostavan i
prilino predvidiv, odnosno prilagoen naunim
istraivanjima. Sa druge strane, insekti (kao vrhunac
evolucije zglavkara) i ovek (kao vrhunac evolucije
kimenjaka) odlikuju se pokretnou i zato u njima ivotni
polet dolazi do punog izraaja.
Insekti se najvie odlikuju instinktom, a ovek
inteligencijom, te se vidi da se cela evolucija ivotnjskog
carstva izvodila u dva zasebna prvca: jedan ka instinktu,
drugi ka inteligenciji. Umrtvljenost, instinkt i inteligencija,
bili su zajedno u ivotnom impulsu, rastavljaju se samim
kretanjem ivota. Osnovna greka koja je, prenosei se od
Aristotela, zavela najvei deo filozofije prirode kae
Bergson - jest u tome to se na ova tri elementa gleda kao
na tri uzastopna stepena jedne iste tendencije koja se
razvija, dok su ustvari to tri razliita pravca razvoja jedne
iste aktivnosti koja se podelila rastui. To nije razlika u
intenzitetu ili stepenu, ve razlika prirode.
Ni instinkt ni inteligencija nisu podesni za suvie
stroge definicije. Poto je izraivanje, korienje i
pronalaenje naa stalna karakteristika, oveka bi trebalo da
zovemo ne homo sapiens (ovek koji misli), ve homo faber
(ovek koji stvara). Konano, inteligencija je sposobnost
izraivanja vetakih predmeta, naroito sprava za
pravljenje sprava i beskonanog razvoja njihove primene i
izrade. Potpuni instinkt je sposobnost iskoriavanja i ak
izgraivanja organskih sprava; potpuna inteligencija je
spostobnost izgraivanja i upotrebljavanja neorganskih
sprava.

Anri Bergson smatra da teorija saznanja i teorija

ivota ne smeju da se razdvajaju, i stoga smatra da filozofija
mora da se oslobodi krutih naunih (pozitivistikih)
kategorija (injenice, egzaktnost, definicije, itd.) i da ostavi
vie prostora onom to je neodreeno, nedefinisano, u
pokretu i stalnom menjanju, a ime nauke ne mogu da se
bave.
Filozofija ivota mora da krene od samog
postojanja. Postojanje u koje smo najvie uvereni i koje
najbolje poznajemo je nae postojanje. Ali ta znai
"postojati"? Najpre konstatujemo da prelazimo iz stanja u
stanje, da se mi sami i situacije u kojima se nalazimo uvek
menjaju. Zato Bergson pojam postojanja pre svega odreuje
preko ideje promene. Promena, drugim reima, jeste
kretanje, a budui da je postojanje osnovna odlika ivota,
sledi da se najvie ivota nalazi u onome to se menja, to
se kree, to traje kroz sve te promene.
Uz pojam trajanja usko je vezan pojam vremena, i
Bergson se pita kako se ivot, odnosno promena i kretanje,
pojavljuju u vremenu? Prvi pojam koji o vremenu imamo je
vezan za ideju prolosti. Prolost je skup svih iskustava,
deavanja, i ona nam nikad nije odvojena, ve je uvek
imamo u nesvesnom, ona zapravo predstavlja na karakter,
iako toga nismo uvek svesni. Ona odreuje nae ponaanje i
uvek je prisutna. Ali upravo zato to je stalno prisutna,
stvari se nikad ne deavaju jednoj istoj osobi, jer se ona u
svakom trenutku menja, njena prolost se gomila, ali je sa
svakim dogaajem i kvalitativno drugaija. Tako naa
linost raste i uveava se. Dakle, ono to inimo zavisi od
onog to smo, ali smo mi u izvesnoj meri i ono to inimo, i
sami sebe neprekidno stvaramo i menjamo.
Meutim, ta je vreme i trajanje za neivu materiju?
Vreme odnosno promena - ne zadire u materiju: ona je
usitnjena do detalja i nepokretna (nepromenjiva). Ona nema
istoriju, jer moe da se vrati u neko prethodno stanje.
Shodno tome, mi kao iva bia ne moemo da se vratimo u
bilo koje prolo stanje upravo zato to smo u stalnoj
promeni, u stalnom kretanju. Naa prolost nije sled
odvojenih stanja (kao kod neive materije), nizanje statinih
i merljivih aspekata, ve upravo jedna serija promena, zbog
ega ne moe da se prekine ili vrati unazad. Takoe, stanja
neive materije su predvidljiva nauka je na tome
zasnovana. Sama pojedinana materija je drugaija od onog
to je ivo i pokretno. Meutim, svet traje trajanje znai
stvaranje oblika, neprekidno izraivanje apsolutno novog.
Svet na kojem matematiar (naunik) radi jeste
jedan svet koji umire i raa se u svakom trenutku, onaj isti
na koji je mislio Dekart kad je govorio o protenoj stvari.
Ali kako u tome predstaviti evoluciju, karakteristinu crtu
ivota? Evolucija obuhvata u sebi stvarno produenje
prolog pomou sadanjeg, trajanje koje ih spaja. Drugim
reima, saznanje ivog bia ili prirodnog sistema jeste
jedno saznanje koje se odnosi na sam interval trajanja,
dok se saznanje jednog vetakog ili matematikog
sistema odnosi samo na krajnju taku tog stanja.
Protiv ove apsolutne originalnosti i nepredvidivosti
ivota i postojanja sva naa inteligencija se buni, jer je
predviena da osvetljava, da predvia ta proistie iz ega.

34