ALEKSANDAR FLAKER:

O POJMU AVANGARDE
POTREBA ZA ZAJEDNIKIM NAZIVOM:
Premda se u novije vreme pojam knjievne avangarde, kao naziv za bitne pojavne oblike
nacionalnih knjievnosti i kao zajedniki naziv za vane tendencije u svetskoj knjievnosti XX
veka, sve vie iri, on jo uvek izaziva brojne otpore, posebno tamo gde nije potvren
nacionalnom knjievnom praksom. Ponekad se kao argument uzima pomanjkanje skupina u
veem delu nacionalnih knjievnosti, koje bi sebe nazivale imenom avangarde.
Naime, pojam avangarde pojavljuje se s jedne strane kao manje ili vie postojana oznaka za
pojedine grupe unutar nacionalnih knjievnosti, s druge strane kao vrlo labava i neobavezna
kategorija koja oznauje mnoga knjievna stujanja ili pravce koji se pojavljuju pod imenima
raznih izama, pa nas u svojoj raznolikosti nagoine da potraimo u emu je njihovo zajednitvo.

NEGATIVNE I POZITIVNE ODREDNICE:

NEGATORSKE TENJE koje su zajednike strukturama to su nosile zastave razliitih izama u
vremenu izmeu otprilike 1910. i 1930. godine XX veka. Dakle, avangarda kao:

1.

osporavanje postojeih struktura, i izraavanje odnosa prema njima;

2.

dehijerarhzacija struktura i strukturnog poretka u celini;

3.

antiestetizam i ukidanje estetskih zabrana;

4.

depersonalizacija umetnosti (gubitak ljudskog lika kao sredita strukture i temeljnog

predmeta oblikovanja);

5.

razbijanje logike sintakse, stare semantike, zatvorenih struktura utemeljenih na

zdravom smislu...

KONSTRUKTIVNA NAELA, pozitivne odrednice, avangarda kao:

1.

minus postupci izgradnja novih struktura na pozadini odreenog knjievnog poretka

kao njegovo osporavanje;

2.

fragmentarizacija nekada celovite strukture tenja prema otvorenim i prividno

neobaveznim

strukturama;

nedovrenosti,

slobodna

upotreba

delova

sopstvenih

struktura, variranje istih tema i motiva, preispitivanje samoga sebe;

3.

pretapanje i izmena funkcija pojedinih knjievnih rodova i vrsta -

(poetizacija

proze, prozaizmi u poeziji) confusione dei generi, Pooli;

4.

tenja prema sprezi razliitih vidova umetnosti, sinkretizam u umetnosti zaet jo u

simbolizmu;

5.

ukidanje podele na neumetnost i umetnost, uvoenje novih vrsta: feljton, agitka,

reportaa, zapis sna, tekst iz kabarea...

6.

irenje semantikog opsega koje se ostvaruje: ukidanjem postojeih estetskih

zabrana i uvoenjem leksika i leksikih sklopova koji su bili izvan granica dopuetnoga
varvarizmi, argonizmi, dijalektizmi, turpizmi, ocrnjivake slike; stvaranjem leksikih
novotvorbi;
osloboenje

izdvajanjem
rei,

rei

iz

uobiajenog

proimanjem

sintaksikog

raznorodnih

sklopa

semantikih

Marinetijevo

nizova;

razvijenom

metoniminou i posebnom metaforizacijom posebno realizacija metafore;

7.

naelo asocijativne izgradnje dela;

8.

isticanje naela montae, suprotstavljanje semantikih opozicija;

9.

naglaenog otvaranja i istovremenog saimanja vremena i prostora ostvareno u:

avolskom simultanizmu; suprotstavljanje razliitih vremenskih i prostornih nivoa bez
naglaene motivacije; panoraminosti struktura i sl.

10. kao tenja prema negaciji razumnosti sveta: uvoenjem nemotivisanog zbivanja;
parodijom i crnim humorom; groteskom i apsurdom...

11. kao umetniko htenje da se preu granice beskrajnoga i buduega (Apoliner), odnosno
da se provede revolucija duha (Majakovski) to zaseca u pitanje o optoj drutvenoj
funkciji avangarde.
Avangardna formacija u celini zapostavlja tradicionalne funkcije knjievnosti, kako funkciju
izraavanja, tako i spoznajnu i drutveno-analitiku; naputa i funkciju moralnog i etikog
vrednovanja, razvijajui u biti funkciju estetskog prevrednovanja s kojom je u uskoj vezi
prevrednovanje moralno, etiko i drutveno, i to ne s pozicija strukturisanog ideala kao ideolokog
sistema, nego u ime optimalne projekcije u budunost.

AVANGARDA JEDINSTVO SUPROTNOSTI:

Suprotnosti se pojavljuju izmeu suprotnih krila avangarde u evropskim knjievnostima, ali i
unutar tih krila koja su obeleena imenima Apolinera i Marinetija. Mathauzer: I tako na jednoj
strani stoji polaritet geometrikog. Jubistikog, modelotvorakog, apstrahujueg naela i naela
asocijativnog, psiholokog, podsvesnog, konkretnog. Ime toga pola je Apoliner. Na drugoj strani
stoji polaritet reproduktivnog, onomatopejskog naela i naela supstancijalnoga, izraajnoga (radi
se o ekspresiji supstancije). Taj polaritet zasluuje da bude nazvan imenom Marinetijevim.
SUPROTNOSTI se javljaju izmeu:

- tehnicizma i slavljenja mainskog jezika

- tenje prema primitivizmu i praoblicima

(civilizam)

umetnosti, infantilizmu
- iracionalnoga, podsvesnoga,

- racionalno- konstuktivne izgradnje stuktura

automatikoga naela

- tenje za knjievnim eksperimentisanjem,

- izraene volje da se stvori novi jezika za mase

i sve drutvene elije prome novom

koja ponekad vodi prema hermetizaciji

umetnou (odatle bujanje primenjene

struktura i njihovoj nerazumljivosti

knjievnosti i umetnosti)

- naglaenog individualizma

- spremnosti da se umetnik podredi kolektivu

- pojave traginog, ali apstraktnog lirskog

- potpunog obezlienja stuktura sve do tenji za

subjekta koja ravna stukturom

reifikacijom ili autentizmom

Ipak, ove opozicije imaju, govorimo li o strukturnim novotvorbama, mnoge zajednike ciljeve:
ruenje starih stuktura i stvaranje novoga jezika.
PITANJE O STILSKOJ FORMACIJI:
Avangarda se opire i svojoj sutini strukturizaciji i stvaranju vrstih i celovitih sistema.
Lotman je o pesmi Majakovskog rekao da tekst koji je izgraen na inkompatibilitetima ne stvara
strukturu, njegova strukturnost je prividna, to je ne-sistem kojemu su dodeljene spoljne odlike
sistema i zbog toga je iznutra haotiniji.
To znai da avangarda ne stvara celovito strukturirane tekstove, pa ne tei ni stvaranju
celovite stilske formacije kao strukture struktura, ona je antiinformativna, a im njezini postupci
uu u vee strukturirane celine oni prestaju biti avangardnim. Zraenje naela avangarde zato
je znatnije od njenih ostvareja, zona delovanja na knjievnost XX veka daleko vea od njenog
jezgra, pa proizilazi da o avangardi kao stilskoj formaciji moemo govoriti samo uslovno,
uvek naglaavajui njene suprotnosti unutar jedinstva u prevrednovanju sistema i
opiranju izgradnji bilo kojeg novog i zatvorenog.
AVANGARDA: KNJIEVNOST I SLIKARSTVO: (iz Poetike osporavanja)
Avangardno kretanje dovelo je do pomaka od auditivnog doivljavanja sveta prema
vizuelnom, od muzike prema slikarstvu. Genetski se taj prelom u kretanju od simbolizma
prema avangardi povezuje s pojavom kubistikog slikarstva, s zatim i filma koji agresivnou nove
umetnosti remeti odnose ve poremeenih odnosa meu sistemima pojedinih vrsta umetnosti. To
premetanje teita prema vizuelnoj percepciji sveta primetno je ve na nivou slikovnosti
metaforikih konstrukcija koje esto zaista postaju slikama to povezuju razliiti semantike
nizove.

Ono

je

vidljivo

prenosu

likovnih

saoptenja

sredstvima

knjievnog

teksta,

supstitucijom ilustrativne naravi. Javljaju se postupci oponaanja nemog filma, oko kamere,
fle bek... Naglaeni grafizam, posebno u prezentaciji slobodnog stiha, takoe pripada kategoriji
jaanja vizuelnog uinka.
Slikarstvo i knjievnost avangarde negiraju oponaanje zbilje kao svoje polazite teite se
premeta s oznaenoga na oznaitelja, to je u krajnjoj instanci dovelo do pojave apstraktnog

slikarstva i transmentalnog jezika (zaum ruskih futurista). Zbilja se svodi na znak, a u manje
ekstremnim sluajevima oponaanje zbilje zamenjivalo se analitikim pristupom predmetu:
rastavljanju na delove. To vodi ka poricanju euklidovskog sveta Jevgenije Zamjatin,
razbijanju kontinuiranog prostora Pikaso, semantikom pomeranju objekata iz njegovog
uobiajenog konteksta u novi i neoekivani sdvig, razbijanju vremenskog i prostornog
kontinuiteta dislokacija ploha.
Kasnije se istiu naela supOstavljanja ili supRotstavljanja (jukstapozicije) semantikih,
prostornih i vremenskih fragmenata. Sve vie se iz kinematografije preuzima pojam montae,
koji u sutini oznauje ne samo suprotstavljanje znaka A i znaka B, nego i konstrukciju znaenja C
(Majakovski, Babelj). Montaa se smatra krucijalnim pojmom za avangardu. Pojmovi
dekomopozicije, dislokacije, pomaka pretpostavljaju postojanje tradicionalne pozadine (rus. fon)
na kojoj itamo savremene tekstove. Najreitiji su primeri gde novo nastaje desemantizacijom
staroga (Deanova ili Malevieva Mona Liza), ili kod Dojsa ili Kazantsakisa gde je tradicionalna
pozadina oznaena naslovom romana (ili Crnjanski Lirikom Itake). Takoe, tradicionalna osnova
prisutna je u i pozadini policitatne Puste zemlje T.S. Eliota ili kod Madeljtama.
Sve to potvruje da je poetna funkcija avangarde estetsko prevrednovanje, ali se ono ne
zaustavlja na tome, ve unosi i izvanestetske elemente postupkom kolaa, u obliku uvoenja
autentinih fragmenata novinskih, dokumentarnih, autobiografskih... poezija se oslobaa njenog
kvadrata rime i ritma ka slobodnom stihu, umetnost uopte ne samo to osvaja novi semantiki
prostor, ve i grevito trai nove funkcije umetnosti u prevrednovanju moralnom, etikom,
socijalnom i politikom. Ipak, avangarda prestaje biti avangarda kada podlee kanonizaciji,
njezina se bit opire stvaranju novog estetskog sistema i svakoj sistematizaciji.
AVANGARDA I TRADICIJA:
Avangardni

pokreti

poinju

kao

izrazito

ikonoklastiki

estetski

provokativni

pokreti,

desemantizacija zateenih znakovnih sistema je uestali i bitni postupak. U tom smislu veliki je
deo avangardnih tekstova citatan po tome to posredno ili neposredno oznaava svoj odnos
prema prethodnim formacijama, odnosno prema tradiciji. To podrazumeva dva postupka u
zavisnosti od udaljenosti teksta sa kojim se ulazi u odnos:
1. desemantizacija tekst je blizak, iz stilske formacije prethodne avangardi
2. resemantizacija tekst je udaljenji, manje prisutan u svesti.
Takoe pozivanje na poetke kulture karakteristino je za celu avangardu, jer se ona u odnosu
spram tradicije obraa nultoj taki kuture primitivnoj umetnosti, neposrednosti deijih crtea,
varvarstvu... Nadrealisti su se pak okrenuli pratvari podsvesnoga, a lepotu vide u delima
neprilagoenih, izuzetnih stvaralaca: Brojgela, Sada, Lotreamona, Dalija... Takoe, avangarda
oivljava i antinormativnu, antikonvencionalnu, esto na puku supkulturu oslonjena alternativne
linije evropske knjievnosti Vijon, menipska satira, Rable...
AVANGARDA I ROMANTIZAM:

Avangardno pozivanje na romantiarsku tradiciju poiva na shvatanju te formacije kao

negativne prema klasicizmu, jer je sprovela lirsku revoluciju, koja se napustivi tradicionalne
modele obratila narodnom govoru i poetici, koja je dehijerahizirajui postojee knjievne vrste
unapreivala klizanje iz objektivnog u subjektivno. U romantizmu je avangarda traila naelo
disonantne razdrtosti lirskog subjekta, razbijanje epskih celina na fragmente koja je filmska
teorija nazvala montanim komadima, nedovrenost struktura, a na kraiju i onu lirsku, globalnu i
kosmiku pobunu.
Romantizam nas je nauio izricati ljubav i naslee je romantiarskih lirskih modela prisutno je sve
do naih dana u izvantekstovnim kolokvijalnim izriajima, tako i na nivou supkulture. Ali,
suprotstavljajui se tradiciji, avangardno pesnitvo je stavilo na re ljubav estetsku
zabranu. Majakovski u vezi s tim pesmu imenuje

Pro eto (O tome, 1923). Takoe,

romantiarski apel eni pretvorio se u krik osamljenika u vremenu prostorno

oznaenom.
Buntovno prometejstvo je ona stuja u evropskom romantizmu na koju su se avangardisti esto
pozivali. U rusiji u prvom naletu estetskog oreverednovanja knjievne tradicije avangarda
progarmatski zbacuje Pukina, Dostojevskog, Tolasoja i dr. s Parobroda savremenosti, ali Pukin
nije ovde ovznaen kao romantiar nego kao generel klasika ruske knjievnosti. Uskoro za tim
poinje reinterpretacija (Cvetajeva, Pasternak, Majakovski).
U pojedinim sluajevima pridev romantiki, kao oznaka naglaenog poloaja lirskog subjekta,
pridje se onim pesnicima ija lirika, kao u Majakovskog, sliva pesnikovu mitologiju i njegov ivot u
nedeljivu celinu, pa se iz njenog semantikog sklopa moe deucirati i njen stvarni libreto, kao i
jezgra pesnikove biografije. O tome je govori Pasternak, koji se eleo ograditi od takvog lirskog
subjekta.
AVANGARDA I REALIZAM:
Predstavnici ruske knjievnoteorijske misli avangarde, najpre ruski formalisti, nisu sluajno
posvetili panju prouavanju skaza, kao stilskog postupka koji je u ruskoj prozi teite s
fabularnih situacija i karaktera prebacio na re, s oznaenog na oznaitelja, i koji je ujedno,
uvoenjem lokalnog, narodnog govora i naivnog pripovedaa, naruavao aksioloku hijerarhiju
ruskog realistikog romana. To je sve upotrebljeno kao maska kazivanja, jer protorealistiki
modeli postojali su i razvijali su se paralelno sa realistikim.
Taj zasebni tip razvio je narodnog priaoca i njegov karnevalski groteskni duh, kojeg je
prihvatila i avangarda, jer je upravo on znao oploditi prozu subverzivnou naivne perspektive i
govora koji je radovno suprotstavljen njihovim klasnim uniformitetima, unezveritetima,
svemuilitima, getapovima, palicijama, monakim lizama, arhimandrilima... Rastko, Momilo....
OPTIMALNA PROJEKCIJA:

Pojam projekcije naglaava konstruktivno naelo velikog dela avangardnih tekstova

istaknuto njihovom orjentacijom na budunost u ime prevrednovanja prolosti i
negiranja sadanjosti, a atribut optimalna podrazumeva mogunost izbora meu drugim
moguim projekcijama to je za avangardne tekstove bitno. Ovaj pojam potvruje i niz
samoimenovanja

pojedinih

avangardnih

pokreta

(futurizam,

konstruktivizam,

zenitizam,

ultraizam) koji u sebi sadre zapravo budunosnu projekciju. Uestalo je sluenje metaforama
koje poivaju na naunim pojmovima LEF: veliki proces rastavljanja atoma u umetnosti to ga
vri futurizam, ili umetnost kao izgradnja dijalektikih modela sutranjice. Umetnost se ne sme
nalaziti izvan granica sutranjice, jer je nikada nee biti u tom sluaju.
Pojam ne oznaava utopiju, jer to podrazumeva idealnu zatvorenu zemlju sa idealnom
drutvenom strukturom. Avangarda negira takav prostor sa skepsom prema vsto strukturiranom
prostoru budunosti Zamjatin, Mi. Takoe optimalna projekcija ne oznauje idealno
strukturisan prostor budunosti, ona ga i ne nastoji definisati, ve oznauje kretanje kao
biranje optimalne varijante u prevladavanju zbilje. Probavanje razliitih projekcija i varijanti
je postupak kojim se odbacije jedna od moguih varijanti drutva.
Optimalna projekcija je slamana u tekstovima evropskih nadrealista, posle ekspresionistikog
mesijanizma, ali i unutar skupine OBERIU, iji se tekstovi odlikuju naglaenom parodinou,
crnim humorom i apsurdom. Ipak, i nadrealisti imaju prisutno sutra i novi ivot. Tristan Cara: Ako
pesnik ne prihvata to drutvo i taj svet to ga je stvorio, onda je to zbog toga da stvori novi koji
vie odgovara njegovim eljama. Ako idui dalje on poistoveuje uslove opstanka sa zbiljom
spoljanjeg sveta i odlazi u svoj unutranji svet, onda postupa tako da bi usmerio projekciju
svojega unutranjeg sveta prema budunosti kao neku ostvarivu veliinu, kao stalno rastuu
nadu.
MO I NEMO AVANGARDE:
Bez oseaja prethodnitva, pa prema tome i pogleda usmerenog u budunost nema
svesne avangarde. Ali je upravo u moi anticipacije sadrana i nemo avangarde: oseaj
preuranjenosti. Lirski subjekt Oblaka u pantalonama, bar gledan spolja, uvek se pretvara u
predmet poruge ili se doivljava kao klovn... Mnogi primeri cirkusko-zabavljake motivisanosti,
likovi s ruba pameti, nisu samo oznake za dehijarhizaciju umetnosti, nego i simptomi nemoi
direktne konfrontacije sa sistemima u kojima gore ne samo rukopisi, nego i knjige, a nosioce
izroene umetnosti guta nitavilo. Modeli puke zabave, cirku, varijete, kabare, postali su
znakovima otpora kiu i monumentalizmu normativnih estetika. Takva umetnost je bila
zabranjivana, ali hajke s leva i desna kojima se izlagala avangarda sigurno su najvee priznanje
njezinoj moi. Ako se njena nemo oitovala nizom samoubistava, onda se njena mo pokazivala
u likvidacijama, progonima i lomaama...

RENATO POOLI:

TEORIJA AVANGARDNE UMETNOSTI

Prva tri poglavlja ispituju umetnost avangrade kao mitologiju. etiri sredinja prouavaju je sa
gledita psihologije i sociologije, dok je cilj poslednja tri da je u perspektivama poetike i estetike,
u dimenzijama istorije i kritike definiu kao predmet i subjekt njene sopstvene istorije.
I - POJAM AVANGARDE:
Razni programi i manifesti izraavaju delovanje i oblikovanje avangardnog duha, njegovo
postajanje i njegovo bie. Manifesti kao oznaka za dokumente koji propisuju estetika
i umetnika pravila, programi za oznaavanje optijih i dalekosenijih deklaracija,
vizija i vienja. Namera mu je da proui avangardnu umetnost kao istorijski pojam, sredite
tendencija i ideja. Da zacrta njenu anatomiju ili biologiju; cilj mu je dijagnoza, a ne leenje.
Posmatrae je kao viestruku i optu pojavu vie e je razmatrati socioloki u kontekstu istorije
umetnosti nego kao estetiku injenicu; psiholoka i ideoloka analiza. Avangardna ideologija je
drutvena pojava upravo zbog drutvenog ili antidrutvenog karaktera kulturnih i umetnikih
ispoljavanja, koje podrava izraava.
TERMINOLOKI PREVRATI
Naziv avangardna umetnost pripada iskljuivo neolatinskim jezicima i kulturama. Nemci su vie
voleli da prihvate naziv Neu-Romantik. U Rusiji su se koristili nazivi graanska umetnost,
graanska knjievnost ili graanska boemija, to je bio odraz otpora prema aroliji kojojm
avangarda opinjava radikalnu retoriku Trocki. U angloamerikoj sferi termin je loe proao zbog
kulturne i nepolitike prirode, u neodreenim varijacijama jer ga posmatraju kao kontinentalno i
izvankontinentalno produenje izvesnih vidova francuskog duha. Angloameriki avangardizam ipak
postoji i vrlo je vitalan u svojim ekstremizmima, ali je manje teoretian i samosvestan. A vie
instinktivan i empirian. Tamo se nerazumljivo brka problem avangarde i problem moderne
umetnosti.
DVE AVANGARDE: (politika i umetnika)
Laverdan je tri godine pre revolucije 1848. naglasio ne samo meusobnu zavisnost umetnosti i
drutva nego i dokrtinu o umetnosti kao sredstvu drutvene akcije i reforme, kao sredstvu
revolucionarne propagande i agitacije: Umetnost, izraz drutva, ispoljava najnaprednija
drutvena stremljenja: ona je prethodnica i otkriva... Razotkriti nemilosrdno svaku
surovost, svu prljavtinu koje su u osnovi naeg drutva. To pokazuje da su predstvanici
radikalno-revolucionarne avangarde, mada su u izvesnom smislu proirili frazu na podruje
umetnosti u poetku smatrali da je ona povezana sa nejasnom idejom jednog iskljuivog i
uoptenog avangardizma. Bakunjinovo osnivanje i kratkotrajno izdavanje asopisa politike
agitacije LAvant-garde, 1878, dokazuje da su slika i naziv bili omiljeni kod apostola

anarhistikog i liberalistikog revolta. Ovaj pojam se retko moe pronai van politike
literature 1870-tih godina.
Novo znaenje dobija posle ove godine zajedno sa prvim. Tek tada je ona poela da oznaava
kulturno-umetniku avangardu, mada je uvek oznaavala socio-politiku. To je bilo mogue jer su
ove dve avangarde pojavile u jednom trenutku i ile zajedno, objavljujui tako romantiarsku
tradiciju koju je osnovala generacija tokom revolucija 1830 1848. Ona je bila i knjievna i
politika. Novi ideal postaje demokratski ili ak krajnje leviarski. U sluaju natruralizma politika i
knjievna levica izgledaju jednako. Ne iznenauje avangardni karakter naturalizma. Ovo kratko
podudaranje dve avangarde se pokazuje najoblje kod dva simboliarska pesnika:
Remboa i Verlena, jer obojica pripadaju avangardnom iskustvu Komune, bilo kroz borbu
Rembo, bilo kroz otvorene simpatije Verlen.
Savez POLITIKOG I UMETNIKOG RADIKALIZMA, paralela dveju avangardi, preivela je u
Francuskoj sve do malog modernog knji. asopisa Nezavisna revija, 1880. koji je poslednji pod
jedniom barjakom okupio politike i umetnike pobunjenike, predstavnike naprednih shvatanja u
dvema oblastima drutvene i umetnike misli. Posle toga desio se razvod. Skraeni naziv
avangarda postaje sinonim za umetniku avangardu...
NOVINA INJENICE I POJMA
Izmeu nove i stare umetnosti uvek je postojao isti neprijateljski sukob, isti odnos, i paradox da
obe strane nastavljau raspravu na toj pretpostavki. Jasno je meutim, da pojam avangarde ne
see dalje u vremeno od poslednje etvrtine 19. veka. Prava avangarda moe se pojaviti samo
onda kada se pojavi pojam kakav mi poznajemo (ili neka njegova potencijalna verzija). Takav
pojam je u istoriji zapadnjake svesti prisutan samo u naoj epohi, gde su najudeljenije
vremenske

granice

predigra

romantiarskog

iskustva.

Romantizam-avangarda:

tu

postoji

roditeljska spona iako to izgleda suprotno.

II - POJAM POKRETA
KOLE I POKRETI
Jezik u najveoj meri otkriva istoriju. Dovoljna je samo bitna jezika promena, pojavljivanje novog
imena npr. da bi se otkrilo prisustvo neke druge, razliite pojave. Sve umrtnike i kulturne
manifestacje, poev od romantizma pa nadalje, redovno tee da odrede i oznae sebe kao pokret.
Pojam kole pretpostavlja uitelja i metod, kriterij tradicije i naelo autoriteta. kola je pre svega
statina i klasina, nezamisliva van humanistikog ideala, van ideje kulture kao riznice. Pokret je
sutinski dinamian i romantian, a sledbenici pokreta uvek rade za cilj koji je imanantan samom
pokretu. On ne shvata kulturu kao prirataj, nego kao kreaciju ili bar kao sredite aktivnosti i
energije.

Izvesno je da je simbolizam bio taj koji je do najvieg stepena razvio jedan od

najkarakteristinijih spoljnih znakova avangarde, tj. asopise grupe ili pokreta, male
revije koje su bile nekomercijalne, to je njihova najvanija osobina. Njihov jedini cilj
ponekad je bio izadavanje proklamacija, programa ili nizova manifesta, koji bi najavljivali
osnivanje novog pokreta objanjavajui njegovu doktrinu.
Avangardni asopis deluje kao nezavisna i izolovana vojna jedinica, potpuno i otro odvojena od
publike, brza na delu, i to ne samo u smislu istraivanja ve i u borbi, pobedi i avanturi za svoj
raun. Trijumf masovnog urnalizma je upravo ono to pokree i opravdava postojanje
avangardnog asopisa koji predstavlja prirodnu i neophodnu reakciju na svoenje kulture na
razinu vulgarnosti.
DIJALEKTIKA POKRETA
I aktivizam ili aktivistiki momenat: Pokret se pre svega osniva da bi se postigao
neki pozitivan rezultat, neki konkretan cilj. esto se meutim pokret uoblii i podstie radi
samog sebe, radi iste radosti dinamizma ili udnje za akcijom, sportskog entuzijazma i
emocionalne fascinacije avanturom.
II antagonizam ili antagonistiki momenat: esto se pokret stvara da bi podsticao
protiv neega ili nekoga (akademija, tradicija, autoritet...), ali ee je taj neko kolektivna
individa publika.
III nihilizam ili nihilistiki momenat: nalazi radost ne samo uopijenosti pokretom,
ve i u inu ruenja barijera, dizanja prepreka, razaranja svega to mu stoji na putu. Tako
izgraen stav moe se definisati kao vrsta transcedentnog antagonizma.
IV agonizam ili agonistiki momenat: pokret i ljudski entitet kao njegov sastavni
deo mogu u grizniavoj tenji da se uvek ide dalje dostii taku u kojoj ne postoje obziri prema
tuim stradanjima i gubicima i u kojoj se ak ignoriu sopstvene katastrofe i porazi.
Samorazaranje se ak doekuje i prihvata kao tajanstvena rtva za uspeh buduih pokreta.
AKTIVIZAM
Najmanje je vaan, najmanje karakteristian. isto politika upotreba izraza unutar odreenog
okvira znai: tendenciju izvesnih individua, partija ili grupa da deluju bez briljivo pripremljenog
plana ili programa, koristei pri tom bilo kakvu metodu, ukljuujui i teror i direjtnu akciju, samo
da bi se neto radilo ili da bi se na bilo koji nain menjao socio-politiki sistem. Sama metafora
avangardaprecizno ukazije na aktivistiki momenat. Njen sadraj ne znai toliko napredovanje
protiv neprijatelja kolkio nalaenje ili istraivanje nepoznate i surove oblasti zvane niija zemlja.
Ruski futuristi, naroito Majakovski, esto su u smislu gerile ivo izraavali ovaj duh. Italijani su
bili jo grublji i brutalniji esto se pominje rat u manifestima kao svetski ita.

Aktivizam ili psiholoki dinamizam ne iskljuuju kult fizikog dinamizma. Oduevljenje sportom
proistie u stvari iz prvog, a oduevljavanje automobilom, vozom ili avionom iz drugog. Fiziki
dinamizam nije bio toliko idolatrija maine, koliko idolatrija vozila Marineti. Pojmovi koji su se
razvili iz estetike maine, posebno kult vozila, sadre redukciju umetnosti na isto oseanje ili
senzaciju. Marineti je to pokazivao hvalei se da je prvi uveo lepotu brzine, a njen kult spaja dva
dinamizma, fiziki i duhovni, u jedinstvenu tendenciju u kojoj se pojavljuje i antagonistiki
momenat: Mi elimo da veliamo agresivnu akciju, trkaku stopu, fatalan skok, amar, udarac.
Marinetijeva izjava Heroizam i pajac-izam u umetnosti i ivotu, najbolje otkriva da je
avangardizam vie zainteresovan za pokret nego za stvaralatvo, za podvige nego za dela.
ANTAGONIZAM
Najoigledniji i najuoljiviji stav avangrade deli se na antagonistiki stav prema publici i prema
tradiciji. Ova dva antagonizma komplementarni su oblici iste opozicije istorijskom i drutvenom
poretku. U praksi teko je napraviti distinkciju jer se oba neosetno meaju.

Ovaj princip

potpomae pojavu sektakog duha koji mui avangardizam, uprkos njegovom anarhistikom
temperamentu. Anarhistiko stanje duha pretpostavlja individualni revolt jedinstvenog protiv
drutva u njairem smislu. S druge strane, ono pretpostavlja solidarnost unutar drutva, unutar
pobunjenika i liberala. Tu sekta i pokret postaju kasta umetnike sredine koja je zamenila
porodicu i socijalno poreklo; drutveni faktor je pre svega psiholoke prirode, motivisan vokacijom
ili izborom, a ne krvlju ili rasnim nasleem ili ekonomskim i klasnim razlikama. Upravo je zbog
ovog moderni umetnik deklarisan i u potitivnom i u negativnom smislu.
Upravo boemski duh i psihologija umetnike sredine odreuju i izazivaju sve spoljanje
manifestacije avangardnog antagonizma prema publici. Do toga dolazi na mestu gde se susree
drutvo sa svetom umetnika, gde se ispoljava nekonformizam. Ukoliko avangarda ima neku
etiketu onda se ona sastoji u izvrtanju i potpunom razaranju konvencionalnog ponaanja, pravila i
dobrih manira. Otuda izopaene norme ponaanja ekscentrinost ili egzibicionizam, ukus za
antiuniformu. Meutim, ovo se ne razvija dalje od prkosa, koji se razvija samu u pravcu
provokacije i skandala, te apologije huliganizma i terora.
Ponekad se socio-psiholoka dijalektika sasvim naputa i antagonizam se uzdie do kosmikog,
metafizikog: prkos prema bogu i svemiru. Rembo: Pesnik mora da bude kradljivac vatre.
Ponekad se antagonizam uspostavlja i kao borba izmeu umetnika i umetnikog ina, kada se
prevazie tenzija prema spoljanjem. Tako i umetnik i umetniki in postaju antitetiki i
kontrastni. Antagonizam prelazi u agonizam i die se u sferu estetikog misticizma.
Estetiki radikalizam se esto izraava suprotstavljajui se toj posebnoj kategoriji drutva (u irem
i ogranienom smislu) koja se zove stara generacija, generacija oeva, Apoliner: Ne moe vui
le svoga oca svuda za sobom. Od trenutka kada postanu svesni ove antiteze sinovi poinju da
delaju kao mladi gnevni ljudi. Avangardni kult mladih moe da odvede u infantilizam, koji se
lako opaa i na estetikom i na psiholokom podruju. Avangarda esto voli izvesne oblike i
zamisli modernog ivota ao igrake. Ponekad se i sama umetnost shvata kao igraka. Estetika

10

umetnosti kao igre karakterie one struje avangardnih umetnosti koje ele da suprotstave igru
kvazipounoj vedrini klasine poezije i veeg dela tradicionalne umetnosti. Dovoljno je navesti
uspeh onog dela avangardne poezije koji Englezi nazivaju nonsense verse, gde je osnovni princim
ideja bekstva, bekstva u svet, gde stvari nisu tako uasno fiksirane u nepromenljivoj tanosti.
Samo ime dada ukazuje na detinjastu fiksaciju. Ne moe se zamisliti vei antagonizam od onog
koji vlada izmeu deijeg sveta i sveta odraslih. Jezik je jedan od naina kojim se deca
suprotstavljaju. Polemiki argon avangarde verno prati taj primer s puno pitoreskne vetine nita
ne tedei pred gestovima i uvredama, pokazujui sopstveni antagonizam prema publici, prema
ubeenjima ili konvencijama koje su karakteristine za publiku.
Lingvistiki hermetizam, koji je jedna od najvanijih karakteristika oblika i stila avangarde,
smatrao bi se i uzrokom i posledicom atagonizma izmeu publike i umetnika. Problem nejasnosti
u velikom delu savremenog poetskog jezika mnogi kritiari smatraju kao neophodnu reakciju na
ravnu, dosadnu i prozainu prirodu javnog govora. Ovde lingvistka nejasnost ima funkciju
katarze i terapije u odnosu na degeneraciju koja potiskuje obian jezik kroz konvenciju i navike.
Cilj poetske nejasnoe bie stvaranje blaga novih znaenja unutar siromatva svakodnevnog
jezika, igra viestrukih, raznolikih i suprotnih znaenja ka dvosmislenosti kao prirodi poezije, V.
Empson. Ona stvara antinomiji slinu neieovskoj, izmeu metafore i obinog jezika I. A.
Riardson: poezija = devijacija jezika nauke. Pisac izraava. On ne komunicijra. Proklet neka je
prost italac, revija Transition, Revolucija rei.
Sve ovo pokazuje da je avangardni stav prema publici ist i jedinstven PROTEST, ak i pre nego
to se uoblii u teorijsku kontroverzu nemaki ekspresionizam naroito. Ali duh avangarde je pre
svega aristokratski. Bontempeli: Avangarda je po prirodi usamljena i aristokratska: ona voli
posveenost i kulu od slonovae. Ovo pokazuje identinost savremenog avangardizma i pozicija
Flobera i Bodlera.
Nepopularnost prirodno izrasta iz takvih psiholokih motivacija, koju sledbenici avangarde lako i
ponosno prihvataju. Ona ne potie od nejasnoe : ona zavisi i od mnogo vanijih inilaca kao to
je neprijateljski stav prema prostom narodu, ili pak osoben poloaj moderne misli s obzirom na
pojam naroda, nov i svojstven samo nama, ili bolje reeno mit ili otkrie romantiarske kulture.
-----------------------------------------------------------------------

11

PREGLED
KNJIEVNIH
PROMENA

12

KONSTANTINOVI: E K S P R E S I O N I Z A M

PRETHODNICE: fovizam, nemaka grupa MOST, kubizam, Plavi jaha. Muzika: enberg,

Vagner, Stravinski. 1901. re je lansirao francuski slikar .A. ERVE, a Voringer se izrazom
slui 1911. F. MIT 1912. objavljuje lanak pod naslovom Expressionisten. Doba manifesta
1909-1914 (Marineti i dalje), asopis BURA (Der Sturm) Hervart Valden preuzima futuristiki
program. Kod Rusa Majakovski, Pasternak.

TERMIN EKSPRESIONIZAM: smatra se objedinjujuom stilskom formacijom koja

obuhvata sve izrazitije avangardne tenje (zenitizam, hipnizam, dadizam). Udarno od

1910-1920, potom raslojavanje, pa i suprotna htenja (tzv. neorealizam). Uvodnica: Volt Vitmen i
naturalistiki teoretiar A. Holc. Najraniji uzor ekspresionizmu po principu labavo nanizanog i retko
rimovanog stiha, te nedoslednim stopama. Tragom simbolista, ekspresionisti pokuavaju da
pesmu uzdignu do jezika neshvatljivosti.

FILOZOFIJA:

Kjerkegorov

iracionalizam:

permanentni

napad

postojeg

stanja.

Subjektivnost kao jedina istina. STRAH PREOKUPACIJA, jer se ovek suoava sa

prazninom svoje egzistencije, i zato je on izraz najvie ljudske prirode. Ko je nauio da osea
strah, taj je nauio ono najvie. Nieov dionizijski, ekstatini tip oveka, snaan akcenat volje,
titanski ovek koji eli da rei svoj odnos i sa svemirom. Dodir sa Bergsonom u shvatanju
vremena: vreme nije analogno prostoru (kao kod Kanta); njegovoj jednolikosti ono suprotstavlja
ljudski intenzitet doivljavanja, u kojem se prepliu i prolost i sadanjost i budunost. HUSLEROVA
FENOMENOLOGIJA: intuitivno i apsolutno sagledavanje sutine za razliku od logikog i psiholokog
metoda.

Pomeranje ka slovenskom graninom prostoru: Dostojevski prihvaen kao tuma i prorok;

Kafka, Rilke, Muzil. Bakunjinov anarhistiki nihilizam.

ASOPISI: Der Sturm, Die Aktion, Die Revolten. Vei broj antologija.

RANI

EKSPRESIONIZAM:

(pre

rata,

etiko-metaforiki

orijentisan)

>

REVOLUCIONARNI (socijalno pesnitvo) > SIREALIZAM, POSTEKSPRESIONIZAM;

Vera u kosmika prostranstva, agnosticizam, veito i haos. Kulminacija poetskog

velianja javne ene. Potpuno odricanje principa podraavanja stvarnosti. NOVI OVEK: ovek
po sebi izvan odreenosti poreklom, drutvom, pozivom i obrazovanjem, kao u naturalizmu.
BOJE: plava (metafiziki kvalitet) i crvena atribucija nema veze sa realnom stvarnou;
sinestezija. IMPRES/EKSPRE Bergsonove antinomije (duh i materija, intuicija i intelekt, vreme i
prostor). Dogma o uspostavljanju golog oveka; ova bestidnost i erotika su alegorine.

EKSPRESIVAN UMETNIK: za razliku od impresioniste, ne eli da bude samo receptivan i

reproduktivan u odnosu na ulne podsticaje, ve eli da bude produktivan, da stvori neto novo
iz samoga sebe. Novina je i potreba da se italac uvue u prostore uasa, brutalne agresivnosti
slika, sve do fizikog gaenja. Ekspresivan stav zahteva potpunu slobodu u oblasti forme
reformacija oseanja za umetnost rei KRIK.

KOD NAS: moda jedini pravac koji nije zakasnio. Najvie kod Slovenaca: Selikar,

Kosovel. Prve Krleine pesme, Krklec, A. imi; Miciev zenitizam (u Zenitu: Crnjanski, Rastko,
Vinaver), a tu je i Drainac.

13

B. LAZAREVI: P R E D R A T N A I P O R A T N A P R I A N J A
Distinkcija: PREDRATNO/PORATNO. Sa ratom osnovni nivo ideja i ideala sniava se drastino.
Predstavnici: Krlea i Crnjanski (pakleni moral rata). V. Petrovi I D. Vasi drugaija
sagledavanje: tipski primer predratnog prianja posle rata javlja se u Bunji. Lokalni tipovi ija je
granica dokle Srbi ive. Oni ispovedaju narodnost, i to je njihovo opteljudsko. Ta frakcija ostaje u
okvirima tradicionalnog. Tipski predstavnik ratnog materijala a poratnog prianja: Dnevnik o
arnojeviu, Prie o mukom, Miloa Crnjanskog. JUNAK bezobziran i cinian egocentrik zalutao
u 1914, nevezan ni za ta i u paralizi volje. Crnjanskovo vienje je uglavnom do refleksa,
senzacija, i ree, do uoblienih emocija. Najea metoda: usled razvijanja jedne situacije,
hvata se za nevane digrasije dok ne dobije jedan ekspresionistiki tablo sa nizovima
trenutnih refleksa.
-------------------------------------------------------------------------------------

ISIDORA SEKULI: NEMIRI U KNJIEVNOSTI

Najdirljivije je videti kako stari i mladi rade, stvaraju i bore se u zabludi da su stari mladi, a mladi
stari, sjedinjeni duhom koji ne zna za godine i razmimoilazne putanje, jer die gde hoe. U
dananjoj literaturi se dogmatino istie definitivni prelom izmeu predratnoga i
posleratnoga. Ipak, sve se vrednosti jo ratno cene. Nijedno vreme nije prelazno kao ovo. Ba u
literaturi ima dokaza da posleratna vremena jo nisu tu interes za najfiniju knjievnost
dokolice sasvim je bled. Mladi obilato piu stihove, a ostali, ili ih sasvim ostavljaju da bi radili
roman, esej, putopis, biografiju, dnevnik. Sve je pod pritiskom faktografije i ideologije, realnih
koncepcija i praktikih rezultata. Intelektualizam je porobio sve emocije. itaoci uivaju u
literaturi koja je obavetenje, istorijska analogija, plan, smela dedukcija. Pre svega se voli esej,
dakle misao, a ne oseaj. Znai sav svet stoji pod utiscima politike i socijalnih nauka.
ta se nalazi u naoj literaturi: konflikt i psihologija i dijalekat bosanski, makednoski, istarski,
baranjski; krikovi i pitanja koja samo mi razumemo; neto to je dolo da se isprsi i mobilie sve
srodno, da zapodene neto politiko, pokrajinsko, jeziko, socijalno, nacionalno. I sve to na
predratni, starinski nain, ili na ratni nain, sa gimasom varvarstva i gotovou na udar. Sve je jo
u konfliktu i pripremama. Kod nas vlada uskost duha, rasno-istorijski spirit, i takvi duhovi ne
mogu ba visoko i daleko od otadbine, roda i sela. Kod nas vlada pomama za Jugom,
Makedonijom; romantizam za prolost koja nije prestala da bude osnovica za sadanjost.
RASTKO: izraziti posleratni pisac sa zdravim oseanjem za prolost, sa crticom romantizma za
nau starinu... za onu jezovitu misao da nikada ne moemo znati ta su nam sve ratovi pogazili i
unitili... CRNJANSKI: romantinu crta u poetskoj osetljivosti, ali on je ovejani skeptik, pa i cinik.
Jezik niakda ne prestaje rugati i profanom i svetom, i ivom i mrtvom. Ipak, on je duboko
sentimentalni pesnik umiruih gradova i uzaludnih ivota. Grupisanje: prema venim a ne
vremenskim i stilskim kvalifikacijama. Moderna literatura jo je sva ratna; zato je u njoj etiki
momenat bitniji od artristikog velika odgovornost za duhovnu kulturu onih koji stvaraju.

14

MILO CRNJANSKI: POSLERATNA KNJIEVNOST

(Literarna seanja)
Trenutak u kojem se u asopisima vri rasvetljavanje literature u vremenu od 1919-1929. za
njega je previe zbrkan s gledita literarne istorije.

TERMIN POSLERATAN NE ZNAI

TEMPORALAN nego zavisi od kolinika predratnog i posleratnog U DUHU.

1.

SEANJA DO RATA: Golub, Bosanska Vila koja je odravala prisan odnos sa

saradnicima. Zatim Mitrinovi kao poetski uzor mnogim pesnicima. Brankovo kolo i jedan
od urednika, Laza Popovi, koji je imao posebnu modernistiku knjievnu kulturu i sens.
Zatim Delo i SKG: Skeri vie nema utcaja i ostao je relikvija predratnog doba, ali ga
uvaava zbog radne snage i jednostavnosti eseja, zbog volje da stvara knjievnu atmosferu
i zato to bi dobro bilo da je jo uvek iv, zbog hrabrog i irokog kulturnog jugoslovenskog
obzorja, ali njegovo naslee ne postoji; Bogdan Popovi uticao je samo Antologijom, iji je
predgovor bio neprikosnoven i od poverenja.

2.

VREME RATA: tri take: KRF-ZAGREB-LJUBLJANA. U Zagrebu je Drutvo hrvatskih

knjievnika izdavalo asopis Savremenik koji je pripadao hrvatskoj knjievnosti ali je
nehotice bio i junoslovenski. Ve tree godine rata on je traio saradnju srbijanskih pisaca.
Prema njegovoj opremi SKG je izgledao kao pokisao. Miroslav Krlea je bio njegova najvea
senzacija 1917.

njegova lirika oznaava prvi znak posleratne knjievnosti, razliita od

predratne. Takoe, Ivo Andri, kao lan redakcije Knjievnog juga imao je veliki znaaj
kao urednik, ali njegova poezija u slobodnom stihu kja malo objavljivana sjajan je deo
nejgovog talenta. Tim putem on je znao i video ta dolazi i eleo je da pomae novu liriku i
prozu. Pored njega tu su i August Cesarec, i Avgustin Ujevi, ija lirika do pojave poratnih
predstavlja najvii domet.
3.

LINI DODIRI SA ZAGREBOM: remiscencije i seanja na ratne godine, na susrete sa

knjievnicima, poznanstvo s Andriem, revoluciju, odlazak u Beograd, stvaranje i ivot
jedne nove knjievne generacije u haosu rata... Iskustvo povratnika u zaprepaenje i optu
neveselost...

4.

SEANJA NA GODINE 1919-1920: kafana Moskva, kao glavni tab posleratne literature,
kao mesto okupljanja pesnika koji su imali elana da bi iveli za knjievnost, tzv. futuristi,
koji su se u atmosferi posleratnog grbea za pozicije sastajali da bi raspravljali o slobodnom
stihu, na veliko uveseljenje publike. Tu su bili: Svetislav Stefanovi, Sima Pandurovi, Bora
Stankovi, a oni su se oduevljavali idejom prenoenja Knjievnog juga u Beograd, to je
propalo. Pominje i devojke: sestru S. Pandurovia, njegova drugarica na univerzitetu, s
kojom se mnogo prepirao o slobodnom stihu, i druga Anelija Lazarevi, ki Laze
Lazarevia, koju je skoro silom naterao da tampa svoje stihove i prozu... Nova svetlost i
Dan bili su prvi posleratni asopisi. On je nasledio redakciju Dana, na jednu godinu.
Grupa umetnika (S. Milii zrvi zagovornik slobodnog stiha, Andri, T. Manojlovi,

15

Vinaver) iz Moskve, i Dan znaili su nov stih, novu prozu, nove intencije, povratak
svome, pouzdanje u sebe, u svoje izvore (otuda simpatija za na romantizam), u nae
knjievne razloge, ne traei jednako zapadne kalupe, a nosei u sebi elju za knjievnim
radom, bez akademskih marifetluka. Grupa je lino izvodila radove na javnim itanjima,
koncertima i izlobama... Greka je bila kompromisni odnos prema predratnima. Ipak,
mnogo onog to je dobro u naoj poratnoj knjievnosti poelo je tu.... Bitnan je jo Progres
(Vinaver i Tokin kao lankopisci) i dogaaj: pokretanje Nove svetlosti (ex-SKG), s
Bogdanom Popoviem, 1920. to je odmah pokazalo karakteristine crte istrajnosti
patrijarhalne odanosti, oduevljenje publike i sl. Nije bilo nastojanja da se u pogledu pisma
naini asopis jugoslovenske orijentacije.... Kaje se to je napravio sentimentalini
kompromis s njima kada je tampao Objanjenje Sumatre (1.okt.1920), iz ukorenjenog
oseaja dunosti prema svetinjama naim... Razlaz se desio odlaskom u Pariz...
--------------------------------------------------------------------------------------------------------

MARKO RISTI: KROZ NOVIJU SRPSKU KNJIEVNOST (1929)

Ranija ispitivanja predratne literature stvarala su pod uticajem rasporeda koji se prilagoavao
izvesnom vaspitnom i zastarelo-nacionalistikom sistemu, i prenebregavalo se i ak guilo ono to
nije tom sistemu odgovaralo. Taj razmetaj vrednosti bio je u znaku dvaju paralelnih
uticaja: estetiko-univerzitetskog (Bogdan Popovi) i nacionalno-pozitivistikog (Jovan
Skerli). Oni su imali upliv u ne smo na javno mnjenje, ve i na stvaralatvo. Ipak, ta merila bila
su podeena usko lokalno i trenutno prema zahtavima jedna polukulturne sredine i potrebama
naglog kulturnog razvoja. Dis je primer za ono to nadivljava pomenute kritike elemente, to
nadrasta tu epohu, za razliku od Rakia.
Napominje da se sva ta kritika i pesnika svedoanstva otkrivaju kao jalova, i da su u svoj
kulturnoj dobrnamernosti i zadivljenoj okrenutosti Zapadu, za istim zaostajala nekoliko decenija.
Dui je u tom smislu preneo izvestan manir francuskog pesnitva, i vetaki ga presadio u
sredinu kojoj takvo artistiko oseanje nije odgovaralo, bez ikakve negativne reakcije na nju.
Ta predratna knjievnost u odnosu na posleratnu predstavlja jednu prelaznu epohu.
Nova stremljenja daleko se vie nadovezuju na ono to je u njoj bilo u opreci sa centralnim
mentalitetom knjievnog ivota. Ali, iako ne pevajui vie nacionalistike tirade u stihovima, i
zaista pod uticajem Pariza, nova knjievnost daleko vie u vezi sa ivotom, iako ima manje
publike. Ona od uzora trai samo ono to je najmanje lokalno, najmanje vezano samo za francuski
duh, za francusku tradiciju, i njenu bajatost; nova literatura trai ono to je internacionalno i
savremeno. Njoj su se raskrilili vidici stvarnog.
Nije rat prekinuo knjievne konvencije koje su vladale. Nove tenje javljale su se i pre 1914.
ponekima je bivalo jasno da nisu vane buroasske etikete univerzitetske i salonske
umetnosti. Rat je brutalno demaskirao i raistio (Marinetijev futurizam). Dalje navodi samo ono
to je sa distance od deset godina predstavljalo korak napred. Ostalo ostavlja po strani.

16

Srpska posleratna knjievnost moe se poeti reju: ekspresionizam. U kontekst toj pojma
ulazi i ALFA Beogradska knjievna zajednica Alfa, koja je istupila samo jednom u
zajednikoj manifestaciji: jednom dvobroju zagrebakog asopisa Kritika (1921). Tu su bili
predstavnici Biblioteke Albatros (Vinaver, Manojlovi) kao dokaz da je novo vrenje bilo bogato
idejama, lirizmom i originalnou. Kao raniji pokuaj navodi i Zenit, Ljubomira Micia. Izdvaja tri
knjige iz albatrosa: Dnevnik o arnojeviu, Gromobran svemira i Burlesku Gospodina Peruna
Boga Groma. VINAVER izgraena stilistika virtuoznost, otoumnost duha i iskustvo
matematikih i muzikih studija, kao i boravka u Rusiji. CRNJANSKI iz rata, iz Galicije donosio
je oseanje tragedije i veliine ivota. RASTKO iz pariskih biblioteka i galerija potvrdu o
proirenju staroslovenskih, mitolokih naklonosti, crpljenih iz dokumenata folklornih i primitivnih
umetnosti. MANOJLOVI geteovski helenizam, francuski simbolizam i italijanski futurizam.
UJEVI virtuoz nedostine poetske reitosti, skoro danteovsko-skolastiki pesnik spiritualne
ljubavi, pesnik koji je socijalnim oseanjema dao umetniki oblik. Ali slika s njima nije potpuna.
Godina 1920-1921. predstavlja intenzivan momenat razvoja pozitivinih elja, novih
misaonih i umetnikih puteva, kada su se pobeivale line diferencijacije i psiholoka
netrpeljivost, u javljanju raznolikih pojava novog titranja literature. Ali negativan je bio momenat
recepcije kod prosenih konzervativnih italaca, unapred neraspoloenih pred svakom novinom.
NOVA POEZIJA nije bila slono pevanje u horu slinih motiva. Bila je REVOLT protiv
proizvoljnih ogranienja i formula. To je bila nunost, a ne moda. Svaka poezija je revolt u
trenutku kada postaje, inae nije poezija uopte; jer ono to ma i virtuozno ponavlja nije
poezija. To je bila poezija preobraaja koja je romantiarski, duboko zadirui prevratnikom
snagom dola u dodir s pravim strujanjem ivota, problema savremenih, pa je u tom trenutku
gubila kontakt s publikom, pa prividno i sa ivotom. To je bila prava inspiracija, ruilakooslobodilaka. To nije uopte bila prelazna faza.
Neobini postupak te knjievnosti niko nije razumeo. Ona je nepristupana i inteligenciji, a kamoli
masama. Literatura je jedino interesantna kao duhovni podatak, kao oblast gde postaje vidno ono
to su pojedini ljudi imali da iskau, da uine preko svog linog izraavanja, za duh. Inae je ona
samo roba za razonodu potroaa... prilagavanje, podeavanje. I to prema ukusu potroake,
buroaske publike. To podeavanje daje iluziju kontakta sa ivotom, ali samo sa onim to je u
njemu najbezopasnije. Tu su knjievnici oportunisti koji prave kompromise s publikom, ali i oni
drugi tzv. moderni knjievnici, koji koji ne pristaju da svoja stremljenja prilagoavaju da bi bili
itaniji. Dakle, kontakta s publikom slobodna misao nema. Tako se revolucionar na polju
poezije nalazi usamljen, i tada se onome to je ekstremni izraz ivoga prebacije da nema veze sa
ivotom. Napredna strujanja njavie su se razvijala kroz asopise: Ranko Mladenovi Misao,
1922-1923, koji je doprineo izgraivanju jedne nove pesnike ideologije, koja se dopunjavala
mnogobrojnim

kratkotrajnim

asopisima (Hipnos Rada Drainca, Putevi,

Svedoanstva,

Venost Riste Ratkovia, Savremeni pregled Velibora Gligoria, Tragovi i 50 U Evropi). Od

savremenika izdvaja Milana Dedinca i Aleksandra Vua. Jer jedino to se zbiva na ekstremnim, na
krajnjim obroncima jedne misli, i misli uopte, jedino ono to nadire prevratnikim postupkom u
nedostignuto ima ivota, ima znaaja. I poezija nije nikada drugde nalazila svoje mesto.

17

MOMILO NASTASIJEVI: IZMEU PRERATNE- I PORATNE JE PROVALIJA

Preratna knjievnost se nastavlja samo u onome to je u njoj bilo vitalno i nepropadljivo (Bora,
Dis). Pojam SOCIJALNOG ono je u znaku vremena, a pesnik se po prirodi mora uivljavati
u sve to ono donosi. No, od toga ne treba praviti svoje knjievno vjeruju. Preratnu i
posleratnu, u sutini ne treba porediti, jer su one antipodi.
----------------------------------------------------------------------

MILAN BOGANOVI: BELEKE O NOVIM TENJAMA U POEZIJI

...(izotravanje razlike izmeu knjievno-estetike i drutveno-etike funkcije kritike. SKG, 1928 Pisci i
kritiari > kritiar ne sme da bude sudija, ve stvaralac za sebe, ime e izboriti svoju duhovnu autonomiju;
1933 suava miljenje i obnavlja ideju o unitenju estetike > istorijski kontekst vremena)...

Smatra da: vladaju anarhija u verifikaciji, pesnika nebriga za formu i prednost slobodnog
stiha, to su ujedni i tendencije poezije. Vidi ih kao suvie olakavajue, jer takav stih oslobaa
od svih tekoa koje zahteva stara kola. Novi pesnici su spremni da se odreknu svake tehnike i
da tu anarhiju proglase za princip. Bogdanovi osporava ove tenje, na tragu Romenovih
razmiljanja (citati o potrebi samosavlaivanja barem elementarene poetske tehnike). Uzorna
pesnika kola UNAMIZAM (prekid sa individualnim, univerzalizacija)
------------------------------------------------------------------------------

DERETI: ISTORIJA
U knjievni ivot ulazi nov narataj pisaca koji tei da sasvim raskine sa prolou i da sve
zapone iznova. Sa estinom su odbacivali sistem vrednosti nacionalne literature koji su
uoi rata kodifikovali glavni autoriteti srpske knjievne misli Skerli i Popovi, prkosno
istiui sve one vrednosti koje su tim sistemom bile odbaene ili zapostavljene. Dakle, izmenjen je
odnos prema tradiciji.
I svetski rat bio je kolektivno evropsko iskustvo. Na pesnik se vraa iz rata s oseanjem besmisla
kao i bilo koji drugi evropski pisac koji je proiveo ratne strahote. Naa knjievnost obnavlja se u
znaku

antiratnog

raspoloenja,

defetizma

opte

krize

tradicionalnih

vrednosti

graanskog drutva i morala.

Vreme izmeu dva rata spada meu najivlje i najdinaminije epohe u naoj knjievnosti.
Socioloki ona je odreena sukobima tog vremena: politike, nacionalne i socijalne protivurenosti
prve Jugoslavije na domaoj sceni, odnosno Oktobarska revolucija, snaan poras radnikog
pokreta i komunizma, ekonomski potresi i krize, konsolidacija snaga reakcije, pojava faizma.

18

Pojavila su se 3 knjievna pokreta i 4 skupine pisaca:

ekspresionizam (s velikom raznolikou pravaca ekspresionisti)

nadrealizam (nadrealisti)

socijalna literatura (socijalni pisci)

tradicionalisti.

Takoe, 20-te i 30-te, iako drutveno-istorijski pripadaju istoj eposi, knjievno i umetniki
predstavljaju 2 razliita perioda:

modernistiki, antitradicionalistiki, antiralistiki, avangardni model;

pokret socijalne literature, antimodernistiki, koji je izrastao iz knjievnih borbi 30-tih,

a koji su prihvatali levi ekspresionisti i nadrealisti. Skloni su mu bili i tradicionalisti, pa
kritiki realisti XIX veka dobijaju ponovnu afirmaciju. NOVI REALIZAM 30-tih i 40-tih
godina nije nastavak i obnova realizma. Re je o novoj pojavi s vlastitom ideologijom i
poetikom. Podsticaji se nalaze u levoj literaturi (sovjetska): Gorki i Majakovski.

EKSPRESIONIZAM, I DRUGI IZMI:

Oivljavanje knjievnog rada poelo je na Krfu ZABAVNIK. Drugo arite jugoslovenskog
knjievnog okupljanja u poslednjim godinama rata bio je Zagreb, gde je pokrentu asopis
KNJIEVNI JUG (1918-1919), s naglaenom jugoslovenskom orijentacijom, tekstovima koji su
objavljivan i na oba pisma i knjievna izgovora, a kao programsko opredeljenje istaknuto je
pitanje jedinstvene literature. DAN (1919) Miloa Crnjanskog prvi put izraava ono to e
postati glavno obeleje posleratne literature obraun s knjievnom tradicijom. Dvadesetih
godina bilo je preko 60 knjievnih revija, i dve glavne orijentacije: ekspresionizam i nadrealizam.
PROGRES

(1920-1921)

Dragie

Vasia

okupljao

je

neke

od

najizrazitijih

beogradskih

modernista: Vinaver, Ujevi, Petrovi, a programski se opredelio za ekspresionizam. Grupa je

posle gaenja asopisa delovala kao ALFA, a kasnije je nastupila kao Biblioteka Albatros. Takoe
treba izdvojiti ZENIT (1921-1926) Ljubomira Micia, jedini koji je imao internacionalni karakter,
zatim HIPNOS Rada Drainca. Srpski knjievni glasnik obnovljen je kao NOVA MISAO
(1920/41).
EKSPRESIONIZAM: kao zajedniki naziv za sve avangardne pokrete tog razdoblja
(futurizam, dadaizam, sumatraizam, hipnizam, zentitizam). Bio je odomaen kod Hrvata i
Slovenaca i njime se podvlailo jugoslovensko jedinstvo pokreta. asopis Progres, glavni
inicijator posleratnog modernizma bio je ekspresionistiki opredeljen, a u njemu je Vinaver 1920.
objavio Manifest ekspresionistike kole, u kojem je u ime jugoslovenskog ekspresionizma Vinaver
uzimao Krleu, Crnjanskog i Andria.

19

Ekspresionizam je:

izraz

krize

graanskog

drutva

njegove

kulture,

nasuprot

profinjenom,

estetizovanom i individualistikom impresionizmu;

otkrivao PRIMARNO i ISKONSKO u oveku;

KRIK za neposrednim ivotom, osloboenim od svih stega, a pre svega sputavanja

koja potiu iz objektivne stvarnosti;

VIZIJA je uvek jaa od same stvarnosti, ukoliko stvarnost uopte postoji za umetnika
Vinaver;

KOSMIZAM kosmiki poloaj oveka, vie nego njegova istorijska situacija; nastoji
da otkrije nagonske sile to odreuju njegovu psihu uopte, njegove vene strasti, njegov
sutinski poloaj u svemiru. Crnjanski istie da moderna knjievnost vraa oveka
kosmikim tajanstvenim visinama, a Rastko daje poetsku definiciju oveka kao zveri ije
su eljusti razjapljene prema venosti. Domai koreni su mu Njego, Sima Milutinovi,
Laza Kosti.

TENJA ZA PRIRODNIM IVOTOM, interesovanje za ovekovu nagonsku prirodu,

EROS, elja da se ostvari neposredan dodir s prirodnim ipiko, Stankovi, Koi.

KOSMOPOLITIZAM kao lirski doivljaj sveta povezanosti svega to postoji, i oprean

je regionalnom realizma. Izraz tog oseanja je sumatraizam Miloa Crnjanskog lirska
sinteza kosmizma i kosmopolitizma, bliskost svih taaka na globusu, topografinost,
teme putovanja, lutanja, emigracija i seobe, enja za daljinama i visinama, nevidljive
veze meu svim stvarima, lirski fluid povezanosti (ALI PAZI! samo u prvom sloju dublje,
on je ironijski izraz atopografije, apatridnosti, izgubljenosti). Rasto to produbljuje ka
uzvihorenom kretanju i stapanju svega pojedinanog u sveoptem jedinstvu.

FORMALNO: dolazi do meanja anrova, do stapanja poezije i proze. Knjievna obnova

tee u znaku poezije, jer to je pre svega bio pesniki pokret, ili pesnika revolucija koja je
silovito probila granice izmeu stiha i proze. SLOBODNI STIH omoguio je poetizovanje
proze i narativizaciju poezije. Crnjanski: Piemo slobodnim stihom. to je posledica naih
sadraja. Proza je po svojim bitnim karakteristikama lirska. Poetski putopis, poetska pripovetka,
poetski esej, poetski roman... rei se oslobaaju uobiajenog smisla u tenji za stvaranjem iste
poezije. Stvaraju se novi i neoekivani spojevi. O nejasnosti se govori kao o jednom od
osnovnih obeleja pesma ne sme da bude jasna kao dan.
GENERACIJA:
1891 Ujevi, Vinaver
1892 Andri, M. Bogdanovi
1893 Krlea, Crnjanski
1894 Nastasijevi
1898 Rastko, Mati, D. Maksimovi

20

Nov pravac u knjievnosti zapravo zapoeo je jo 1910. i njegov nosilac bila je mlada
jugoslovenska nacionalistika omladina ija je avangarda bila Mlada Bosna.

NOVICA PETKOVI: OPTA CRTICA O AVANGARDI

(PREDAVANJA)
Poezija avangarde, odnosno svi njeni izmi pokuavaju da obrnu odnos u jeziku, da ono
to je bilo potisnuto, a to su zvuk i pokret (onomatopeje, gest, mimika, pantomima) vrate u
prvi plan, a ono to je pojam, to je konceptualno zasnovano zapostave.
Avangarda se kree od pojmovnog, idejnog, ka nepojmovnom, iracionalnom, telesnom.
Avangardni pesnici se vraaju samoj sutini jezika tj. njegovim difuznim znaenjima. Godine
1909. u Figarou je izaao Marinetijev manifest futuristike pesnike kole, prvi avangardni
manifest uopte u kome je reeno da je na pesnicima da razore sintaksu i jezik kao sistem
i vrate se na ono to je de Sosir imenovao kao sadraje koje treba odstraniti.
Ovo razgraivanje jezika kao sistema ili, kako je to Vinaver rekao u eseju ''Uvod u ''uvare
sveta'', ''oslobaenje jezikih jata'', u naoj poeziji je poelo jo u vreme romantizma, tanije
u visokoj romantiarskoj poeziji Laze Kostia i njegovoj teoriji o ukrtaju simetrije i
harmonije kao i u primeni hijazma. Dalje inovacije nastavlja Sima M. Sarajlija kroz igre rei,
kalambure i kovanice, a potom se javlja i ore Markovi Koder. U poeziji moderne to su
Rakieva otra opkoraenja tj. opkoraenja koja presecaju odredbenu sintagmu, a kod Disa
to je mehanizam obrtanja agensa i pacijensa. U avangardi to je ritmika segmentacija
stiha i prozne reenice M. Crnjanskog, a Nastasijevi se uputio u potragu za ''maternjom
melodijom'' koja lei duboko zapretena u nesvesnim slojevima naeg bia i jezikog izraza.

----------------------------------------------------------------------------

PREDRAG PETROVI: UOPTENE CRTICE

Polazei od dijalektikog odnosa izmeu umetnikog sredita i periferije, istorijsku avangardu
moemo odrediti kao projekat velikog decentriranja, ili kako to pie u katalogu za prvu
izlobu Plavog jahaa u Minhenu, 1912, istiskivanje centra gravitacije iz umetnosti, i to
poev od najbukvalnijeg prostornog izmetanja izmetanja sredita knjievnog ivota, pa do
ustrojstva samog knjievnog teksta.
- prevazilaenje evrocentrizma kroz interesovanje za primitivne i prostorno udaljene

kulture;
- naputanje akademizma prelaskom iz salona u kabaree i kafane;
- uskrsnue logocentrizma, pred prodorom apsurdnog i iracionalnog;
- krah esteticizma usled eksplozije estetike izvan institucionalnih okvira predodreenih

tradicijom;
- destabilizacija statusa subjekta u knjievnom tekstu;

21

- destrukcija teksta izostankom koherentnog i harmonizovanog odnosa delova/fragmenata i

celine

PROGRAMI
I
MANIFESTI

22

ILO

RNJANSKI

O B J A N J E N J E S U M A T R E:
Pie na poziv B. Popovia za SKG, da izloi svoje Vjeruju o poeziji... Ne moe da govori bez
izvesne zbunjenosti o namerama najnovijih u knjievnosti i odrie svoju potpunu oduevljenost po
tom pitanju, jer ne veruje u ubeivanje u knjievnoj borbi, u borbi uopte. Moe samo da pokae
vrednosti i otkrije intensije u novoj lirici, za koje dri da su vrlo velike, i to samo u konturama,
bez sinteza, uz otkrivanje misli koje vladaju sa one strane papirnate, barikade, gde smo mi.

ANTIUTILITARNOST:

Nova

poezija

se

napada

najvie

zbog

njene

tame,

nerazumljivosti, dekadentnosti, a o tome se ne moe govoriti bez ironije. Veina njih se

nalazi na politikoj levici, i odbacuje korisne, popularne i sve higijenske dunosti
poezije, koje kod nas ljudi bez oseanja za umetnost, a u punoi sociolokog smoljublja,
esto nameu. Najnovija poezija nije ni ludorija ni dekadentstvo, a to e svako uvideti
ako se raspita za ruske futuriste, za asopis Mir iskustva. Naa najnovija umetnost ne spava,
a veinu napada vodi bedna glupost malih sredina, a ba je popularnost nae
knjievnosti bila problem to je ona tako ustajala. Rasno, jasno, prosto u umetnosti ne
pomae nita. Sve je to dao Vitmen pa su ga opet pola veka smatrali za budalu.
Nepopularnost nove poezije je svojevoljna oni raunaju sa nerazumevanjem publike,
koja i ne treba da ih razume.

NOVA POEZIJA: predstavlja pad stare ideje, forme i kanona. Pretpostavlja

novu

osetljivost: posledica rata, gubljenja iluzija, susretanja sa ruenjem vrednosti graanskog

sveta do tada. Mnogi su se vratili traei vrednosti cile-mile stihova, svakidanjih metafora,
poeziju venih slikova, hrizantema koje su cvetale u nedeljnim dodacima. Ali: DOLE SU
NOVE MISLI, NOVI ZANOSI, NOVI ZAKOI, NOVI MORALI. MOE SE BITI PROTIV
NAS, ALI PROTIV NAIH SADRAJA, I INTENSIJA, UZALUD. Svet ne eli da uje uasnu
oluju u kojoj se tresu ne politika situacija, niti knjievne dogme, nego sam ivot. To su mrtvi
koji pruaju ruke! Treba ih naplatiti! Kao neka sekta, mi sad donosimo nemir, prevrat, u
rei, u oseanju, u miljenju, koji postoje neposredno u njima: iz mase, iz zemlje, iz
vremena naeg, prelazi na nas i ne da se uguiti.
FORMALNI RASKID S TRADICIJOM radi bacanja strmoglavce u budunost. Odeljeni su
od ovog ivota jer su pronali nov (aluzija na Bodlera). SLOBODNI STIH POSLEDICA SADRAJA!
Nisu odgovorni za svoje JA ne postoje nepromenljive vrednosti! Bitan je neposredan, ist
oblik ekstaze! Izraavanje promenljivog ritma raspoloenja, tana, to spiritualnija slika misli.
Upotreba boja, lelujavih boja, snova i slutnji, zvuka i aputanja stvari bez pripremljenih kalupa.
Bitne su forme kosmikih oblika: oblaka, cvetova, reka, potoka. Zvuk rei je nerazumljiv jer
se naviklo na menjaki, novinarski, zvanini smisao rei.

23

Psiholoko vreme je odelio Bergson od fizikog i zato je nova metrika: lina, spiritualna,
maglovita, kao melodija, koja trai ritam svakog raspoloenja, u duhu naeg jezika koji je na
stupnju feljtonskih mogunosti.
STIH: zanesena igraica, pa svoje pokrete ini u ekstazi . Svoje ekstaze pretvara u gole pokrete.
Jezik je osloboen okova i puten da slobodno otkriva svoje tajne.
HIPERMODERNI SADRAJI: Za njima koraa masa onih koji su meu leinama i gasovima
osetili hipermoderne senzacije. Pa su izgubili radost. Pesnik je realno osetio ono to se oznaava
kao bolesnim u poeziji, koja pronalazi vrednosti pre samog ivota. Pokuavaju osloboenje od
zabluda, zakona, veza, sramota verujui u predestirane sluaoce i itaoce nae. MODERNA
POEZIJA POSTAJE ISPOVEST NOVIH VERA. Kad smo budni imamo svi isti svet, a kad
sanjamo, svaki svoj Aristotel. Nema nameru da raspravlja o metrici, umesto toga opisuje kako
nastaju pesnika, hipermoderna buncanja, kao to je Sumatra.
*

Osetih jednog dana svu nemo ljudskog ivota i zamrenost sudbine nae. Video sam da niko
ne ide kuda hoe i primetio sam veze, dosad neposmatrane.

Motiv putovanja vozom i povratka u zaviaj iz rata. Sve je prljvao i tamno, raspadnuto. U toj
atmosferi razmilja o prianju druga koji je svetski putnik, i koji je bio zarobljenik na Uralu.

Pomislih: gle, kako nikakvih veza nema u svetu. Eto, taj moj drug voleo je tu enu, a ona je
ostala negde daleko u nekoj zavejanoj kui, sama, u Tobolsku. Nita se ne moe zadrati. I
ja, kud sve nisam iao. Kud sve nisu stigli nai boli, ta sve nismo, u tuini, umorni
pomilovali! Ne samo ja, i on, nego i toliki drugi. Hiljade, milioni!

Potok iji se ubor rumeni u mraku, vojnici koji prelaze preko krova, ortanovaki tunel
peke, Dunav, sivilo, pred zoru.

Sve je zamreno. Izmenili su nas. Setih se kako se pre dugaije ivelo. I pognuh glavu...
Video sam jo Mesec, sjajan, pa se i nehotice osmehnut. On je svud isti, jer je mrtvac. ..
Izgubio sam strah od smti. Veze za okolinu. Kao u nekoj ludoj halucinaciji, dizao sam se u te
bezmerne, jutarnje magle, da ispruim ruku i pomilujem Ural, mora indijska, kud je otila
rumen s moga lica. Da pomilujem ostrva, ljubavi, zaljubljene, blede prilike. Sva ta
zamrenost postade jedan ogroman mir i bezgranina uteha.
------------------------------------------------------------------------------------

Z A S L O B O D A N S T I H:
Jedina slast pobede u knjievnim borbama je oseanje jesno: da ivot i umetnost nisu, niti e
biti, jedno, i da ba u tome lei njina, jedno drugom protivna, sumorna ar . Kod nas u te
borbe nesnosne. Nama je uvek nedostajala svesnost. Kod nas knjievne polemike nemaju
cilja. Posle ujedinjena na odnos prema evropskim umetnostima postaje drugi. Deo smo
najnovijih slovenskih pojava (Majakovski, eki futurizam, Metovi). Naa knjievnost imala je
ast da slui nacionalizmu, u traginoj i velianstvenoj epohi. U Evropi je neminovna tendencjija
umetnosti obaranje starih i uzdizanje novih vrednosti ivota.

24

Umetnost se rastaje od ivota, a ivot e krenuti za njom, i samo tako je ona Nieovo
potvrivanje postojanja. Kod nas se naziru samo formalne promene koje izazivaju prepirke, a za
njih se upravo treba i boriti. Za pitanje forme nae dananje lirike.
SLOBODAN STIH: to pitanje je odavno reeno, osim kod nas. Nije stih ono to ini pesmu
pesmom, i taj problem je promenljiv kao i svi drugi, pa je zato slobodan stih postao
ravnopravan stihu sa metrom i rimom. Svi najvei pesnici poslednjih trideset godina su za njega.
Kod nas se on jo uvek smatra prozom, a B.Popovi je na to potroio nekoliko finih estetikih
strana, iako su Verlen, Verheren i Frans ostali pisali o tome. Mi smo naviknuti da su stihovi ono
to se slae kao peene cigle iz drvenih kalupa. Nezakonite su Duieve pesme u prozi ili
urinov slobodan ritam. Naa knjievnost bila je muzej evropskih kopija, i nejasno je zato u nju
ne moe ui i slobodan stih.
On ipak dolazi sa novima kao pokuaj originalne versifikacije, sazidane na tradicijama
narodnim. To ne znai vraanje i ruenje, ve traenje ritma i stiha naeg, po duhu naeg
jezika, ijem stvaranju slui tradicija narodne pesme. Naa je lirika posle Vojislava dola totalno
pod francuski uticaj. Naa najnovija lirika je celina. Osea se jasno pokuaj originalnog, ako
elite rasnog, u izrazu sadraja. ivot je nov, umetnost u njemu zauzima novo mesto, logino je
da se trae nove forme.
Moderna umetnika lirika se ita. Ona je sublimno uivanje, i slobodni stih, sa svojim ritmom
polusna, vezanim za ritam misli, kod svakog novog raspoloenja nov, fluidan, bez
dobovanja okovanog ritma, vrhunac je izraza. Pljuskanje sladunjavih rima nije vie nuno i
smeta. Slobodni stih gde je zadrao, rimu upotrebljava asimetrino. To je ono najdragocenije
u lirici propada slik! Doba trai sadraj i intelekt. Lirika koja se udaljuje od bivih sadraja,
odbacije i bive forme. Sve je spiritualnije, okrenuto kosmosu, mistici.
Kod nas pitanje slobodnog stiha znai pokuaj stvaranja originalnog stiha u duhu jezika i tradicije i
to nije romantizam nego neminovna posledica. Na jezik nema tradiciju slika i nije ju nikada ni
traio. Versifikacija narodnih pesama ga ne priznaje, a slobodni stih ga odbacuje. Tako je i sa
ritmom. Nije ritam samo dobovanje dvanaesterca. Prolost lirike je improvizacija. Najvii stepen:
kitajska i japanska lirika, gde se u jednom cvetu oseti venost kao u treperenju zvezda. ista
lirika je safijska, a ne pindarska oda s opisom i priom... Ritam je unutranja a ne spoljanja
stvar. Potrebna je metrika melodilnije, slobodnije linije ritma, a

slobodan ritam je

neposredan lirski ritam, vezan za raspoloenje. Seizmografski taan ritam duevnih potresa.
RITAM JE EKSTAZA. Svaki sadraj ima svoj ritam. To odavno zna balet. Slobodan ritam je fluid
sadraja. Ritam je u misli i oseaju, on je kao ljubavni apat, kad svaka re ima svoj dah, svoju
boju, svoje trajanje. Ritam je autorski, ne formalni: Vijonov, Ronsarov, Beloa...
A kritiare poredi sa elavim senatorima meu koje je ula da igra graciozna misirka, izvikana i
ismejana, ali koja u svojim pokretima ima vie ekstaze i lepote nego ta elava gomila.

25

ODOR

ANOJLOVI

INTUITIVNA LIRIKA
Hijeroglifi najsavreniji tip i primer umetnikog dela: simbolika, slike predmeta i ivih bia
koje kao takve gode mati. Za znalca svaka od tih slika znai jedno slovo. Meutim hijeroglif je
simbol i u viem smislu jer se kroz simboliku reprezentaciju prikazuju boansko pa se vii smisao
manifestuje kao tajna koja se ne daje izraziti reima, ve se treba intuitivno shvatiti. Svaka prava,
via poezija je takve hijeroglifske naravi. I ona laska laiku prijatnim estetinim spoljanjostima:
stihom, ritmom, slikom poreenjima, metaforama, materijalnom sadrinom, dok poznavaocu
kritiaru, ve prua i neto vie: osnovnu ideju, stil, ton, umetnike i knjievne finoe svoga
sklopa i sprovoenja, vrline jezika i versifikacije.
INTUITUVAN DUH: pronalazi neto to stoji iznad svih tih fenomenalnih vrednosti, neto emu
sve spoljanje slui kao izraajno sredstvo, kao neka slikovita azbuka pronalazi jedan
poslednji metafiziki smisao celine, drugu sadrinu koja pripada viem svetu, ali koja
izmie estetikoj i svakoj drugoj analizi. On je dua i jedini pravi razlog postojanja svake
poezije. Bez njega ona je samo stihotvoraka igra ili literarna zabava.
Evolucija poezije: ispoljava se u sve stroijem, potpunijem podreivanju spoljanosti i
materijalnosti toj vioj duhovnoj instanci. Sve se utapa u glavnoj ideji koju pesma izraava,
izvan praktinih, realnih zakaona i smisla logike oni slue samo kao providno odelo, kao
idealne misone forme, iz kojih emanira fluidno jezgro poezije, kao kod prizme. Duh sve vie
potinjava, sve vie porobljava materiju, genijalna intuicija pobeuje praktinu inteligenciju.
Poezija postaje nerazumljiva, hermetina za prostu analitiku inteligenciju i odaje svoju tajnu
samo vioj duhovnoj potenciji intelektualnoj simpatiji, ali joj je sutina da nas udesnim
nainom prenosi u duevno stanje i raspoloenje iz kojih je dotina pesma potekla i iz kojih se
usled toga ona jedino daje i potpuno razumeti. To je znatan napredak u razvoju poezije.
NERAZUMLJIVOST znai da su pesme svedene na isto poetino jezgro koje je uvek
tajanstveno, transcedentno i nerazumljivo za povrnog i ogranienog itaoca.
PESNIK onaj ija koncepcija ili vizija lepote prevazilazi lepotu koja je data u
stvarnosti. Nesklad izmeu subjektivnog i objektivnog pesnik osea kao nesnoljivu disonanciju
koju treba stopiti u harmoniju. Harmonizacija se sprovodi:
1. ispoljavanjem emocije i vizije i
2. projektovanjem subjektivnog (idealnog) u objektivno

26

Tenja za harmonijom neodoljiva potreba za uspostavljanjem sklada je prvi i najdublji

podstrek svakog poetiziranja. Ta metafizika potreba je izvor osobitog, sumornog i strasnog
duevnog stanja ili raspoloenja koje obino nazivamo pesnikim, onog neodreenog velikog
duevnog zadovoljstva koje pesniku zasija iz njegove uspele pesme. Jer pesma je jedno
roenje, jedno ostvarenje, njome se reava jedan problem, stvara jedno zrno
tajanstvenog lanca kojim se obuhvata vasiona.
Pesnik se u svojoj pesmi liava vika svoje subjektivne lepote u korist spoljanjeg sveta koji se
barem u oima pesnika harmonie sa njegovim subjektivnim svetom. Uostalom, pesnika i
umetnika delatnost objektivno usavrava, izgrauje ovaj svet koji samo kroz nju dolazi do
svoga karaktera. Pesnik dariva i ulepava ivot iz svog unutranjeg blaga, i on njom dobija
zadovoljstvo, jer stvaranje je tek kadro da savlada da uniti nezadovoljstvo, prouzrokovano
oseanjem disharmonije ba izmeu unutranjeg bogatstva i oskudnosti spoljanjeg sveta.
Vrhunac savrenstva, najpotpunije dobro, u estetinome, isto kao i etinome i isto duhovnom,
ostvaruje se u harmoniji radi koje pesnik izliva svoje duevno blago. Poezija, pesniko
stvaranje, put je ka svrenstvu, ka hamoniji.
----------------------------------------------------------------------------------------------------------

ASTKO

ETROVI

HELIOTERAPIJA AFAZIJE
Afazija oboljenje pamenja, koje poinje postupnim unitavanjm renika bolesnika.
1. ZAEE:
Postoji vie naina da se lice koje pati od delimine afazije podseti rei koja mu nedostaje.
Osnovna je dinamika odnosa svesnog i nesvesnog kao polaznih taaka iz kojih se izaziva seanje,
po principu nunosti potrebe za izraavanjem naroito frazeolokih sklopova. Svi smo afazici
dokle god ne osetimo potrebu da se izrazimo, niti se seamo niti jedne rei dok ponemo
jednu za drugom, i ne mislei na njene elemente, nizati frazu za frazom, tj. govoriti. Dotle
rukujemo samo pojmovima, a renik je suviak kad ne vrimo izvesnu akciju, mi smo savreno
lieni elemenata te akcije, a nju nikada ne izvrujemo tako tano i skladno kao kad damo to vie
mogunosti akciji da ona bira sama kad je ne udvajamo nadzorom svoje svesti, jer ve smo mi
sama ta akcija ovek koji primeti da ga posmatrate dok koraa, raniju akciju zamenie
podeavanjem skladnosti koraanja. Od stalne upotrebe jedne rei, od asocojacja sa
slinom rei, ona poinje da gubi svoje direktno i osnovno znaenje; javlja se mnogo
ee kao ablon, nego kao duhovni dvojnik svoga pojma. To je u pesnikom izraavanju
ogromna nezgoda. Mogao bi se uspostaviti itav sistem kojim bi se jedna re mogla zaleiti, i
kojem bi odgovarao naslov u kom je znaenju i upotrebljen.

27

Jedna mlada grupa ljudi, osetivi da je izgubljena primitivnost, upravo primitivna, prvobitna
tanost izraavanja, i teei da je obnovi, stremila je pogreno pravoj primitivnosti upotrebe
uzraaja ne vraajui izrazu njegovu istinitost dadaisti. Rei same nisu zauvek izgubile svoja
znaenja, koja su gramatiki i reniki privezana za njih, ve samo svoj smisao koji
zavisi od odnosa njihovog u toku izraavanja misli, i od irine pojmova koji im se tog
trenutka pridaju. Zato ima nameru da naini REPERTOARE PROIAVANJA i utvrivanja
elemenata koji e ju jednoj prostoj prii biti upotrebljeni, da bi u njoj postigao veliku lepotu
tanosti u svoj njenoj misaonoj sloenosti.
POSTUPAK: Svaki repertoar bio bi neka vrsta romansijerske glave sainjene od 2-3 najprostija
elementa; takvih nekoliko repertoara bili bi polovina jedne pripovetke jer se nadovezuju
anegdotski, dok bi druga bila napisana u svoj umetnikoj slobodi crpei svoje motive iz
onog prvog dela, rasporeujui ih na bezbroj skala. Svaki izraz tu bi imao svoju
obnovljenu i dokazanu vrednost naroito za ovo delo, koje bi bilo sastvaljeno iz
novopronaenog jezika koji bismo odmah razumeli im bismo ga uli. Svaki Repertoar
izraavao bi skalu izraza i iskustva jednog od osnovnih oseanja. Drugi, npr:
buenje, s prelivima kao buenje detinstva, kao izlazak u ivot; trei: koraanje, ritam
koraka... sve do poslednjeg koji klizi po oblinama beskonanosti to nosi u sebi smrt kao
jabuka svoje zrno.
eleo je da ode jo dalje: same rei nisu jedine krive to je izraavanje oseanja ivota
postalo povrnije, ali je nuda za boljim izraavanjem postala intenzivnijom u nama.
moda u sve veoj gladi za ivotom mi sve vie iziskujemo od sredstava koja su nam na
raspolaganju. Zatim, ako su rei izgubile mnogo od svoje preciznosti odnosi u prirodi svojom
spoljanjom loginou postaju sve manje primetnim za nas. Da neto prestane da nas
iznenauje nije nuno da to objasnimo, nego samo da to dokaemo, da poverujemo u tu
mogunost.
PERTURBACIJA svih iskustava: ivot nam izgleda logian im prestaje da nas zanima.
Napregnemo li jo vie panju, zakon te pojave raspae se neumitno, imaemo pred
sobom i oko sebe samo jedno udo od situacije; zakon te pojave moe nam se ukazati jo
jednom idealan, fatamorganian i izvrnut (seti se leanja i gledanja u nebo, kada ti se
uinilo da je nebo ispod tebe kao beskraj dubine, i da si gravitacijom zalepljen za tlo).
Tada

se

sve

pojedinosti

javljaju

sasvim

novoj

vanosti

sa

novom

karakteristikom potok tada puzi kao crv, i to s nie take navie. Uzima za
primer avijatiara kod kojeg kada je okranut naglavce nebo zemlja, a zemlja nebo.
Dovoljan je kakav izvanredan doivljaj pa da i svi detalji koji ga prate, i koji bi u svakoj
drugoj prilici ostali neprimetni, predstave nam se takoe izvanrednoim i oekivanim.
NOVA MEHANIKA ODNOSA: izmeu ljudi istvari, ljudi i ideja, ljudi i duhova, dublje ka sociologiji
nego i jedna psiholoka analiza jedno umetniko delo gde bi svako podseanje na ivot delovalo
s takvom novou: osnovni zakon sveta poinje da deluje u suprotnom pravcu. Dotle, sve moje
umetnike tvorevine bie: za neosetljive nerazumljive, a za ostale nedovoljne.

28

2. R E P E R T O A R I:

Konj Ona neposrednost Hou da budem neposredan. Misliti bez simbola. Svaka re treba da
izraava samo predmet koji oznaava, nita vie. Govorei nuno je izraavati rei. Izvesne stvari
kazati najtanijim reima i na nekoliko jezika, da se ne bi zabludelo u znaenju. Izazivamo
govorom samo nove asocojacije, retko kad dobijamo u orijentacijama; u istim nikad. konj
prolazi. ali je li on natopvaren na kola ili nije? Treba oljutiti svaku misao od njenog prvobitnog
znaenja... SVE SE DEAVA U UZASTOPNOM IRENJU ZNAENJA:
RE ZNAENJE UTISAK PANJA PODSVESNI IVOT SEANJE NA TRBUNI IVOT,
NESVEST VENOST UTROBA iz koje izlaze VENOSTI nuda da se nae jo neto ire od
najirega.
Re je najui otrvor na levku. Hladnoa nepojmljivog duva kroz levak. Nuda da komplikujem
izraze. Venost predstavlja konja koji kasa a ne menja prostor.
Neizvesno je da se odista zbiva ono to se opaa... neizvesno je da se to zbiva ba u posmatrau.
Dva dogaaja bivaju u isti mah, iz istog uzroka. Uzrok je nastao po posledicama da ih opravda.

3. R E P E R T O A R II:

Slike su se postavile ispod mene. To sam otvorio oi. Otvorio sam oi da vidim ta se zbiva. Da ne
propustim ta se zbiva. Nisam oekivao da vidim ono to vidim... Je li se ovo stvarnost postavila
preda me, ili iza ovoga postoji jo neka stvarnija stvarnost? Perspektiva dolazi da rastegne viziju.
Produbljivanja...
Kada se sastavlja reenica, ako ista mora biti znaajna, da li znaaj bira rei
ili rei, birane na drugi nain, izgrade njima zgodan smisao?
Smisao je rezultat izbora izmeu vie znaenja;
jer jedna reenica moe imati i vie znaenja.
Jedno od njih je presudno.
Poto odgovor iziskuje toliku odgovornost, neu odgovarati.
Ne moe se savreno izvesti jedna stvar, ve kad ovek vie nije svestan da je ini...
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

29

OMILO

ASTASIJEVI

BELEKE ZA APSOLUTNU POEZIJU

O Poeziji moemo govoriti ostaviv je neprikosnovenu, a traei mogunost da se ona
ostvari to istijom, a kao najpree treba obelodaniti lai koje ometaju da se ona u punoj meri
prati. Jer vrednost sile raste sa veim obiljem njenog dejstva. Neka se ne zaboravi: Poezija je
jedna, poetike bezbroj mnoge. Svaki tvorac je svoj roeni zakonodavac. Poezija za vlade
akademizma, nije li boslesnik koji se sav predao lekarima u ruke?

NEGATIVNO DEJSTVO POSREDNIKA: izmeu onoga ko daje i onoga koji prima poeziju.
Poezija je da prome, a ne samo da dodirne. Naelo samovaspitanja za poeziju:
BEZ TRUNKE UTICAJA POSREDNIKA, dugim posmatranje pronai prema njoj lini ugao
najmanje otpornosti.

DVE VRSTE POEZIJE: neosloboena (van zabrane dodiruje Anela) i osloboena (u

Anelu). in oslobaanja istovremen je zarobljenjem u oblik to je nepojmljiv zakon.
Propast materijalno povlai nestanak duhovnog.

PESNIKO NADPOTENJE: nita s predumiljajem. Kretati se u sve novije i novije tako

da svako novo bude jo jedno proroanstvo. Delati tako da sila ne ide pravcem tako hou
ja, nego tako mora.

GRADIVO: homogeno je. To ne znai da se melje isto to se anje i ba tu se ogleda mo:

jer emu najiri zahvat najbogatije etve kad rvanj ostane nemoan samleti? Nisu li
najplemenitiji koji od kalja, gljiva i pokojeg zrna penice umese plementiti hleb?

STIL: samo je granica raenja. Najbolje da se ta re ukine, jer se njome snabdeveni

kovai arenih laa najlake uunjaju u Poeziju.

SNOB: olienje lai prema samom sebi, najtei sluaj gde la ulazi kao element. Misliti i
gledati, a nikada ne videti i ne uti.

UKUS: la koja se zaodenula oblikom istine sluaj s latinskim ukusom. Problem je to

mnogi koji su prevareni lanom poezijom nisu sposobni da prime istinsku, i onda svoju
zastranjenost, svoje nesavrenosti pripisuju sebi u zaslugu i to krste linim ukusom.

SINKRETIZAM: greka je spajati muziku, re, sliku. Uobraava se da je mogue trojici

pesniku, slikaru, muziaru saraivati na istovetnom ostvarenju. Ipak, svako je voen
svojim nagonom i vue na svoju stranu. MUZIKA, ton je vrhunac saoptavanja,

30

tonsko isto vienje. Tako isto neka se i primi likovno ostvarenje Poezije. Ne treba
sinkretizovati nego se isto obaati pojedinim ulima.

HUMOR: u njemu je moda smelost naslutiti najistiju prirodu odnosa pesnika i sveta, i on se
esto usko shvata. Imati topline za sve, predigra je opoenja od svakog dodira. Pesnik
svojom simpatijom odgovara i tamo gde je poruga i gaenje. U humoru, pesnikoj
nadljubavi prema svetu, valja traiti visoku etiku poezije.

LIKOVNO OSTVARENJE: poniranje u tajnu materije vienjem, koje se ostvaruje

sredstvima koja neposredno deluju na oko: materijalnost, oblik. Sve se pretapa u
oblicima kao neprestano obnavljanje.

SUTINA

OBNAVLJANJA:

nepojmljivo

zaboravljanje

savladanog,

veito

poetniko

neiskustvo i uvek savlaivanje sve novih otpora, znak je stalnog prisustva

stvaralake moi.

OSTVARENJE REJU: danas je nadoveanski napor pesniki progovoriti. Mo da se

svakoga dana zasvira na boanskom instrumentu. Novi talas poezije svaki put drugaije
poremeti svakodnevno, sitnu re pomeri, ili joj izvitoperi znaenje i bude dovoljno. Time
nam se otvara retrospektivan pogled: pesma i melodija su bile istovremene. U glasu
pulsira neka dalja dublja sadrina.

MUZIKA: najistije, najobilnije, najmonije Poezija se ostvaruje muzikom, jer

samo ona nosi u prostore apsoluta, bez fiksiranih oblika. Ona je fluidna ekstaza.

RELATIVNA MERLJIVOST: odgovarajui stepen reakcije. Ja do savrenstva izraen

instrument kojom jainom zatreperim, tolika je mera. udna je mo poezije da
preiava onog to je prima, da iri i pojaava sposobnost njegove reakcije na svet.

TAKA BELOG USIJANJA: tren kad se silinom sri graa preobrazi da se prvobitni
pojam u njoj izgubi. Kada boja, ton, re postaje neto ivo, neoseeno i neslueno.

------------------------------------------------------------------------------------

31

ADE

RAINAC

PROGRAM HIPNIZMA
Moda e se zameriti to se hipnistiki pokret ne objavljuje teoretski i to gotovo drsko otvara
vidik beskrajnih perspektiva, to inae kod drugih pokreta sve die po nekom principu.
1. HIPNISTIKI SVET JE SAN U EKSTAZI, bez dogme, bez veza: onako kako ljudi
individualno ive u njima samima. On ne ralanjuje na atome, i ne stvara time
zaboravljajue sisteme. U hipnizmu se ivi na iskustvu preivljenja stvari.
2. SAN EKSTAZE: jedini oslobaa ljude od krugova. Hipnizam je morao da doe, da
oslobodi ljude od svega i da svet naini nevidljivom eterinom varnicom, da ga na taj
nain istinski baci u venost.
3. Hipnzam je preivljavati, mnogo krvi davati meditacijama i iveti od svega i u
svemu putem sna, koji jedini moe da otkrije bar u prividnim konturama, to inae sve
drugo zaokruava odreenim linijama.
4. Hipnizam je direktna iluzija svega, duevnih drama i metafizikih dubina. Hipnizam je
- San ekstaze, bez krugova i opredejenja.
5. Hipnistika stvaranja rade na preivljenju oveka i svega ostalog. Hipniste
ostavljaju sebe u zvezdama, u umoru granja, u nonoj svetlosti i mosle da to venou s
njima ivi. A principa ne postoji. FORMA je kao san ocrta. Rei su mizerna pomo,
inae bi hipniste iveli eterinou misli i oseanja.
6. DOSTA! sa mrtvim linijama na papiru za dame po budoarima, sa melanholinom
muzikom bez izraza, dinamike i imalo ekspresije. DOSTA sa idiotskim ljudima od
kamenja, koji predstavljaju misao. DAJTE NAM: malo daljina malo straha malo
radosti otkria malo venosti. Dosta ste nas gnjavili sa enama, balkonima,
serenadama, sa Duievim epitafima i izmiljenim markizama. DAJTE NAM: malo groze
malo svemira uasa malo vae krvi dajte nam ETERINOSTI: u emu je
Vaseljena.
7. NE SMETAJTE NAM! Vaseljena ne propisuje posebnu etiku kojoj se treba kretati.
Umetnost nije vie radi lepote, uokvirene estetike, da trpi dogme. Slavite one, iji se
um izgubio u Vaseljeni na rumenom snu ekstaze. Tako emo dokuiti apstraktne
ekstaze.

32

8. Hipnizam je iveo od Praiskona naa veliina je to smo ga sada pronali. Sve ivi u
prirodi, samo je potrebno slutnjom podii plave zavese Vaseljene. Sve ima svog
smisla, inae bi priroda bila u paradoksu neistina. ta vam je stalo do toga, ako smo mi,
Novi anarhiste, spalili lanog, slavljenog Boga predaka, ivi sin je Praiskonsko Otkrie.
9. nas Hipniste progoni fatalnost to verujemo u etiku vremena: jer purgator mora
doi za dananje apostole ubice i umobiolnike bogove. Ne trebaju nam knjievni
parlamenti ni akademije. Nama je dosta sloboda beskraja: HIPNIZAM
Vreme je da se Balkan zapali duhovno. Zato da ne zapalimo nerve budistikom hipnozom
Vaseljene, da u snu, kao u zvuku ieznemo u svemir. Dota je katolicizma, Zapada, kada je Istok
tako blizu. Nek nae due budu hipnistiki konci Amin!
-----------------------------------------------------------------------------------------------

MARKO RISTI
PREOBRAENJA

DADE

ISTORIJA LITERATURE KOJA NIJE ISTORIJA LITERATURA

DADA: Literature, 1919. Aragon, Breton, Supo: stvaraju dadu. Sam termin je postavio Tristan
Cara, da oznai nihilistiko oseanje ivota dosledno izraeno tek u dadaizmiu. id, Valeri,
Reverdi, Apoliner. Lotreamon, Rembo prototipi podsvesne poezije.
U kljunom asopisu dadaizma objavljeno je 23 manifesta dade. Aragonov projekat za istoriju
savremene literature post. Dadaizam, od 1922. tu je slikarstvo Marsela Diana. Dada hijerarhija
poeta: Edvard Jung, de Sad, Metju Luis...
NADREALIZAM
Shvatanje nadrealzma zasnovano je na isto poetskoj osnovi. Nosioci tog pokreta su bivi
dadaisti u Parizu. Les Champs Magnetiques (Breton, Supo) magnetic fields prva je
sasvim nadrealistika knjiga, iako pisano u jeku dadaizma. Pravi poetak: Bretonov manifest
1924.
DEFINICIJA:
ist psihiki automatizam
kojim se pokuava izraavanje stvarnog delanja misli.
Nadrealisti ele da mo istog razvijanja misli ne izvitopere primenivi je na neto to e joj dati
logiko spoljanji razvoj, ve da je zabelee onako kao izvire iz podsvesti. To je na izvestan
nain zamaan povratak romantizmu sa osloboenim snagama mate i istog nadahnua.

33

LJ U B O M I R M

ICI

KATEGORIKI IMPERATIV ZENITISTIKE KOLE

Tuni antizenitistiki zbore!
Kozja brada suvereno i neposrednom mlakoom paralie kulturnu vrednost cele nae savremenosredovene poezije. Ona bi sam mogla biti u stanju da uniti jugoslovensku pretpotopnu fosilnu
poeziju, kada bi imala rep. Ovu tezu mogao bi nauno dokazati vedri zenitista meta-petrograf
FRAN TUAN, a Branislav Petronijevi uporediti sa donjom vilicom i kvadratnim zubalom majmunoveka: Gibona!
Zato to KOZA nema drugog repa zapretili su u godini 1921. katastrofalnim potresom i proizveli
zaprepaenje svih graana, i izazvali grozu ve sledee godine po provali gospodina Hristosa.
Stvorili smo bez prethodne dozvole Svetoga Duha
prvi individualistiki umetniki pokret na Balkanu:
Z E N I T I Z A M.
Mi stvaramo novo
ZENITISTIKO PESNITVO
kao izraz vremena i doba najgenijalnijih paradoksa
Ko ne shvata veliki vremenski smisao paradoksa taj ne moe shavtiti ni ludako i paranoiko
zenitistiko pesnitvo. Nova kola se otvara na ruevinama PAPIRNATE KULE, a otvara je svestan i
popljuvan pobednik. Pomou radiotelegrafskih aparata vebe se mogu odravati istovremeno na
mnogim delovima zemljine kugle. Treba izvriti smrtonosni

egzodus vratolomne operacije i

sledee akrobatske komitske vebe:

*
I V E B A:
U vreme POTRESA treba ouvati t o p l u krv i biti surovo logian, to je najtea mogunost.
Sve se deava protiv nas i bez nae volje. Budite mirni i nesvesni kao Buda. Lezite na pupak
ako vam ga babica nije sasvim izrezala. Osetite bistrinu spoznaje:
PARADOKS JE OPTI UVET POSTOJANJA
PARADOKS JE ELEMENAT ZENITISTIKOG PESNITVA

34

I I V E B A:
U vreme MIROVANJA (nita ne miruje i ne zaudara kao ustajala mozgovina u vaim tikvama!)
Spaja Srpsku Akademiju, Jugoslovensku i mitrovaki zatvor u vezi sa kongresom. Upozorava da se
krene krvoumivenom oranicom nae zemlje i ne misli o ivotu.
IZRAZITE KAO PESNIK IVOT
(ivot kao fiziki metafiziki kozmiki metakozmiki magnetski - metamagnetski)
Izrazite
ivotnu
EKSPANZIJU
Ekspanzija mora biti izraena:
simultano jednovremeno asovito:
u jednom asu zbiva se nebrojeno raznovrsnih neloginih jedan o drugom neovisnih dogaaja.
SIMULTANA EKSPANZIJA JEDNOVREMENSKIH I MNOGOVRSNIH DOGAAJA
NAJVANIJI JE ELEMENT ZENITISTIKOG PESNITVA
...
ruski ovek umire od gladi
profesor siluje svoju uenicu od radosti
to je nauila logiku
arli aplin jae na magarcu
novinska smrt Lenjina
uvoz luksuzne robe je zabranjen
Ljubomir Mici putuje na grbavoj devi u mitrovicu
I.s.d. (znai: i slino dalje)

I I I V E B A:
Napunite vlastitu KIMU barutom! Zapalite svoj staromodani TOP varnicom ekrazitnog
mozga: odskoiete elegantno u vis kao balerina. Treba se osloboditi nasledstva zapadne
kulture. Apsultna potreba oienja i afirmacije nae rasne linosti. Iznad svega toga treba ostati
iv u interesu kolektivnosti naeg naroda i naeg oveanstva. Time se postaje SLOBODNI ZENISTIKI ANTIGRAANIN
od koga se nadalje trai:

35

a) antikulturno i antievropsko ponaanje

b) buntovna sposobnost akcije (zdrav razum deluje tetno)

c) beskrajna osvetnika mrnja do unitenja cele stare pseudokulture poezije

oseaja emocije lepote

d) metaseksualna istoa i zdravlje radiomotornih ivaca

e) antipolitika vrlina koja uvetuje istou linosti naeg tipa

f)

smelost i odlunost za uinak neuvenog divljatva ZA BALKANIZACIJU

EVROPE! (KOMITIZAM i njegov prezir smrti potreban je za nove civilizacije)

I V V E B A:
NOVO ZENITISTIKO PESNITVO NIJE ROENO
NEGO STVORENO
la je da se pesma raa.
ZENTITISTIKA PESMA MORA BITI
KONSTRUKCIJA!
Do zenitistike pesme dolazi se bezuvetno
najsigurnije konstruktivnim putem:
svesno odereno - geometrijski
O s e a j nema nikakve imperativne funkcije (ta vas se tie moj oseaj?). Nikoga se ne tie ta
pesnik osea nego kakva je i ta misli njegova pesma. Na vama je da oseate i to nas se
ne tie (Vano je da vi morate da oseate).
E m o c i j a je samo akt slobodnog izbora i pesnikove panje. Za Hrvate Makedonija izaziva
mrnju, a za Srbe ljubav.
L e p o t a je banalnost filistera (ona ne spada u novu umetnost). Elemenat za javnu sigurnost da
ne budete raskrinkani u svom filistarskom i graanskom moralu.
ZENITIZAM JE
NAJBUNTOVNIJI IN
MLADE BARBARSKE RASE

36

V V E B A:
MISLITI I REAGOVATI U AKCIJI.
Doivljaj prostora REALAN.
Zenitistikom konstrukcijom postie se jednistvenost i jednostavnost svakog oblika u
prostoru. Eksplozija nemogua. Ekspanzija 100.000 VOLA TESLINE NAPETOSTI vrhunac
senzacije i SNAGA koju bezuvetno zahteva zenitistiko pesnitvo. U prostoru NEMA VREMENA.
REI U PROSTORU zato iskljuuju takvo VREME ogranienosti.
Pesma ne sme biti ogranienje.
(Poetika nije koznetika dragi Bogdane!)
Zenitistika pesma mora biti proirenje van dimenzija.
Zenitistika pesma ne sme biti kao celokupna jugoslovensko-evropska poezija.

V I V E B A:
Zenitistika pesma N E S M E B I T I:
a) banalna misli na kravu estetiku
b) rimovana samo parodije treba rimovati
c) epski opirna epika nije energetika
d) slatkoreiva ivot se ne izraava sentimentalou
e) bezidejna i vezana veznike vezice i podvezice trrebaju ene za arape
f)

deklamatorska to izaziva aklamaciju

g) frazerska renici i leksikoni oteavaju prodore

h) simbolina crna maka ostaje samo crna maka.

Zenitistiko pesnitvo mora biti:

JEDNOSTAVAN IZRAZ OVEKA
NEPOSREDAN IZRAZ DUE
STVARNA FILM PROJEKCIJA VREMENA
JASNOA
Ono mora biti preteno INFINITIVNO razumljivo kompaktno: FENOMEN mora biti totalni
izraz nae borbe i totalni ivot naega vremena.
Realizacija moguna je samo kao
REI U PROSTORU

37

VII VEBA:
R E kao:
a)

BITNI ELEMENAT: elasticitet rei treba razviti do maksimalnosti. Izbor mora biti
to raznovrsniji. S t v a r a

s e

n o v a

r e

u manjkanju gramatikog ili

Vukovog izraza. Apostrofi ne smeju postojati.

b)

FILOZOFSKI POJAM: re ne sme biti sinonimna ili dvospolna. Ona nema u

naoj pesmi povrno znaenje obine govorne rei. Zato zenitistika pesma izaziva
nesporazum i nerazumevanje ba radi svoje jednostavnosti i njene dubine.

c)

SMISAO: re se ne mora odnositi na realnu realnost nego moe biti apstraktni

smisao i obrnuto.

d)

FAKTOR

ASOCIJACIJE:

re

nema

psihologije.

Primarnost

dogaaja

sekundarnost njegove psihologije. Re je ista apsolutna. Asocijacija je mono

sredstvo zenitistikog punog izraza u pesmi. ASOCOJACIJA JE BITNOST
IROKE I VREMENSKE KONCEPCIJE ZENTITISTIKOG PESNITVA.
e)

IDEJA: kao ETIKA novog oveka nema zajednice sa graanskim i akademskim

moralom. Nova etika oveka kao antiestetika! Svaka re treba da deluje kao
otrov. Treba da izaziva: reakciju: protest: uzbunu. Mora delovati originalnou
(potencija samostalne linosti). Mi ne idemo pedagokim putem, jer ona
zakrljava mladost i potenciju.

Na uinak: otrovni plin mean sa groteskom (ona oporavlja od sentimentalnosti). Spoznaja

proizvedena reima nae ideje uvrava snagu i etos oveka:
1. njegovu veru o nudi anarhizma
2. njegovu volju za najvratolomniji skok u vis (ZENIT tenja od 600.000 volti).
IDEJA ZENITISKTIKE PESME JE ETIKA, ne es-tetika! Sekundarna je sporednost kojom se
sluimo. DA SE BUDE DOBAR PESNIK ZENITISTA POTREBNO JE OSLOBODITI SE
FIZIKOG ZNAENJA REI.
Zenitizam je najjae sredstvo za potop literarnih mekuaca-ohara i medikroteta. Dakle: socijalni
faktor! Destilovani alkohol! Nepatvoreni balkanski prozvod! Nije opasan po dravu! Zatitni ig:
TRI MRTVAKE GLAVE. Pazi: STOSTRUKI OTROV! VIII VEBA: (+++Antiklerikalizam).
Time je otvorena:
ZENITISTIKA PESNIKA KOLA
PRVA SLOBODNA CENRATLA
ZA BALKANIZACIJU EVROPE
-----------------------------------------------------------------------------------------

38

DUAN M

ATI

MANIFEST BEOGRADSKIH NADREALISTA: POZICIJA NADREALIZMA

Ceo jedan svet protiv celog jednog sveta.
Svet beskonane dijalektike i dinamine konkretizacije protiv sveta mrtvake metafizike i
apstraktne i zadrigle statinosti. Svet osloboenja oveka i nesvodljivosti duha protiv sveta
represije, svoenja, moralne i druge kastracije. Svet neodoljivog nekoristoljublja protiv sveta
posesije, konfora i konformizma, kukavne line sree, osrednje sebinosti, svih kompromisa.
Nepomirljivi konflikt na planu oveka i oveka moralno obelaava linosti. On je odluujui faktor.
To nije neko apstraktno protivstavljanje vremenskog i venog oveka. Mi ne verujemo u
aprirorno saznavanje njegovih venih granica: one su duhovna represija. Ne verujemo ni
u mogunost ovekove rezignacije pred uspehom ili neuspehom jednog preokreta. ovek eli da
postoji bez okrnjenosti, ili da ne postoji. Ni u jednom asu nije mogue rainiti NERAZEDLJIVO
jedinstvo venog i vremenskog oveka.
To je antiteza oveka dananjice i drutva dananjice. Mi otkrivamo taj sudar u odreenim
takama i preko toga se ne moe prelaziti. Ovaj problem ima svoj koren u oblasti izvesnh realnih
deavanja, gde se najpotpunije izraava, gde se reava i gde e biti reen, u ekstreminm
solucijama. Ako se ini da je taj konflikt neiscrpan, takav je samo zato to ovek, taj razlomak
sveta, jeste nesamerljiv i nesvodiv. U svakom trenutku, na svakom mestu, kada je u pitanju
istinsko preinaenje i autentino delovanje oveka, mi ga vidimo angaovanog C E L O G,
jer je transformacija odnosa svega prema svemu moralno merilo ovekovog stvarnog okonavanja.
Taj MORALNI KRITERIJUM ne zavisi od nekakvog statikog uzakonjenja dobra i zla, ve je
uslovljen

procesom

dijalektikog

POSTAJANJA,

prevratnikim

razvojem

ovekovog

okonavanja. Polazei od izvornih, nagonskih i u osnovi nesvodljivh zahteva oveka, taj moralni
princip nosi nas ka apsolutnosti jedne granine ideje slobode, uvek obnavljane. Mi smo
odgovorni samo pred ovim DETERMINIZMOM MORALA.
Ovim proglasom podvlai se spoljanja razliitost i unutranje jedinstvo svih nadrealistikih
postupaka i svih manifestacija, koji se posmatrani ponaosob i statiki, ne pokazuju uvek u svojoj
punoj doslednosti. NADREALIZAM: jedna dejstvujua KOORDINACIJA izvesnih prekretnikih
doktrina i metoda, i izvesnih pojedinanih negacija i zahteva jednog potpuno bespovratnog
izraavanja. To je dramatino suoavanje, i u tom DIJALEKTIKOM PROIMANJU SUPROTNOSTI,
u tom POVLAENJU SVIH POSLEDICA, jedno bezobzirno, konano iscrpljivanje svega to se ne
uljebljuje u neumoljivi mehanizam konkretnog i univerzalnog postajanja.

39

Zahvaeni smo smrtonosnom i nepobitnom moralnom mainerijom postojanja. Svi

sluajni oblici naeg izraavanja i nae obuzetosti na svim planovima, iz eline eljusti
dijalektike, samo su uobliavanja nunosti ODGOVARANJA. Gnuati se i odricati i gledati u
oi punom ostvarenju i opstojanju uda, od ojeg ele da nam odvrate pogled da ne bismo opazili
da je lano trijumfalna i nakinurena povorka zaista samo pogreb jednog balsamovanog lenog
doba. Pozivati se na Markiza de Sada, Hegela, Lotreamona, a ne zaboraviti Bapu, Bajferta,
Velmara Jankovia.
Biti obuzet LOGIKOM SLOBODE, FRENEZIJE BESKONANOSTI , a pamtiti puenje strogo
zabranjeno, opasno je van se nagnuti, vozi desno, besposlenima zabranjen ulazak.
Sprovoditi hotimaan skandal, izazivati, demoralisati, i zahtevati ozbiljnost i strogu,
osnovnu asnost svake rei i svakog postupka. Izlemati R. Drainca, i bditi u jezgru sna, biti u
stvarnosti sna. Odbaciti svu tu gadnu i lepu knjievnost i pisati pesme.ne moi se oteti jedinoj
tamo Totalnog Problema, i humor, taj humor iskovan na nakovnju pesimizma. iveti
neotklonjivo oajanje, i oporu nadu socijalnog opredeljenja. Sve to, svet to i sve ostalo.
Vreme je da ovek sebi DAJE pravo a ne da ga trai. Na putu KONKRETIZACIJE OVEKA,
te idealne integracije nae totalne upornosti, nama je jasno da pred svim onim to je na tom
putu otpor ili smetnja, na revolt moe jedino da uzme karakter delujue, neprestane,
ruilake akcije. Napadati sve ono ime je ovek odstranjen od svoje najdublje, od te svoje
opasne, PRAVE MORALNE SADRINE. Sve to nas stavlja pred neizbenost opteg preokreta
sveta, na kome se danas jedino oseamo pozvani da saraujemo. Realni uslovi tog preokreta
iskljuuju svaku proizvoljnost, moralnu labilnost i intelektualno baratanje.
Mi ipak znamo da je svako pojedinano reenje danas nemogue, polazei od najkorenitijih
zahteva pojedinca, tog divljeg i neumoljivog dizanja ovekove slobode i nagona, tog stvarnog
izvora svakog revolta. Jer smatramo da istinski revolt ne ostaje nikada na planu trenutnog svog
izraza, gde se neizbeno pretvara u bezopasan automatizam, koji ne pogaa nikoga i nita.
REVOLT mora da PRODUBLJUJUI SVOJU PRIRODU trai svoj koren, i svoj realni granini
izraz, koji je ne samo celog jednog sveta odnosa, ve i destrukcija uslova koji ga stvarno
prouzrokuju i koji ne moraju da budu uvek vidljivi u neposrednim povodima. To ga na
irem planu koordinacije vodi ka prinaenju samih realnih uslova ivota. U pitanju je da se svet
sada promeni, a ne da se tumai.
Postoji samo jedna taka gledita, ekstremna i dijalektika, i samo jedna moralna delatnost,
ona koja se podvrgava determinizmu postajanja. Reeni smo da svako pitanje i svaku akciju
iscrpimo do krajnjih posledica, znajui da je revolt izraz i svest, uzork i posledica tog konflikta u
kojem fatalno uestvujemo. Mi dakle znamo da nemamo da biramo i da nas nita ne bi opravdalo
ako iz toga izvuemo sve konkretne i krajnje posledice.
BEOGRAD, 23.DECEMBAR 1930.
Potpisalo jedanaestorica nadrealista.

40

MILAN B

OGDANOVI

SOCIJALIZACIJA NADREALIZMA
1933. nakon hapenja
Neprihvaenost nadrealizma kao knjievne pojave jer se pojavio kao potpuna negacija
osvetanog, skandalizovanog graanskog morala. Savrena nerazumljivost nadrealistikih
tekstova inila je da ih prihvati neozbiljno. Nadrealizam je vreao utvren nain miljenja, a u
njegovom otporu viena je efikasnost te subverzivne akcije. U tom efektu je i razlika izmeu dade
i nadrealizma. Dadaizam je ostao samo u negativnim konstatacijama onoga iz ega e
nadrealizam izvui konkretne posledice. Roen iz oseanja umora posleratne Francuske, dadaizam
je bio sumnja u apsolutnu vrednost vezane rei i upravljane misli, izraena gorinom, humorom i
cinizmom.
Nadrealistiko isnsistiranje na nesvesnom KOJE IH JE UPUTILO NA SAN i odbelo
automatskom pisanju ojaalo se u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. Njihov napad na
svesno i logino nije kapricioznan, ve postaje AKTIVAN I KRITIKI. Oni ele da razgrade
ogradu izmeu svesnog i realnog ponaanja uslovljenog drutvenim imperativima, da unite
cenzuru koja titi prolaz psiholokim pokretima iz dubine. Tako se nadrealizam naao u
poziciji napadaa na drutvo i njegove oslonce: porodicu, religiju, otadbinu.
Socijalna revolucija za nadrealiste samo je neizbena posledica iz koje e se roditi uslovi
za apsolutno psiholoko iivljenje. Oni bi hteli da se pobrinu i za sudbinu oveka u toj mnoini.
Individualizam e prestati zajedno sa klasnim drutvom, ali kao osobenost jedinke on je vean i
ne moe biti uniten. Sudbina poezije: ona e postati element ivota; u sebe zagledani
poeta morae da nestane.
----------------------------------------------------------

41

OVAN

OPOVI

O SOCIJALNOJ LITERATURI
uda na svetu nema, pa ih nema ni u ljudskoj istoriji. Sve se odigrava po stogoj zakonitosti. A u
zakonitost zbivanja ulaze i svest i energija ljudi. Oni proizilaze i materijalistikih uslova zbivanja i
utiu na to zbivanje. U vreme podizanja graanina iz nitavila graanska literatura
formirala je graanina kao rebela, koji je znao da iskoriuje svoje energije za svoje
pobede. U doba mirnog procvata kapitalizma brinula se za njegovo raznoroavanje prikazujui
mu njega samog do najmanji pojedinosti u svim njegovim materijalnim i psihikim situacijama.
U prva dva perioda bila je izrazito tendenciozna, jer se javlja kao izraz napona graanske klase,
graanska literatura u treem postaje izrazito bestendenciozna jer dobri graanin mogao je da
se slobodno prepusti svojim individualnim problemima i da socijalnu stvarnost uzima, u
odlomcima ili povrinski, tek kao pozadinu za stvaranje i razreavanje individualnih zapleta,
razvijanje psiholokih i ulnih portreta. Traj trei period pada u vreme izmeu velikiih kriza i
ratova.
U vreme kriza nastala su dva specifina ogranka graanske literature kojima se
izraavajui tamne strane, a zatim dekadenciju kapitalizma izraava dekadencija graanskog
duha:
graanaski naturalizam (opaanje sve vee bede masa i disharmonija graanskog

drutva) koji ipak nije mogao da izae iz granica konstatovanih injenica, i

linija beanja od stvarnosti (simbolisti, ekspresionisti) mahom osetljivi i profinjeni

graanski intelektualci nesposobni da idu tranicama graanske prosenosti, pa pribegavaju

graenju kula u vazduhu, zatvaranju u krug unutranjeg sveta. Tu literatura nikako ne ulazi
u drutveni proces kao pokretaka snaga graanske klase, nego tendira ka neutralizovanju
malih progresivnih snaga drutva. Zato je najjalovija.
TENDENCIJA postoji kod velikih umetnika, i negirati tendencioznu knjievnost i umetnost
znai negirati dela od najvee knjievne i umetnike vrednosti, jer su upravo ta dela neosporno
tendeciozna (Pakao, Don Kihit, Idiot, Zloin i kazna). Kada malograanin pomisli da je neka
pojava usmerena protiv njegove klasne egzistencije, on to principijelno osudi, i tako sve dok se ne
pojavi neto novo za osudu kada se prvotni principi veaju o klin... U starim delima tendenciju
prepoznaje kao neto za svoju korist ili zabavu.
Tendencioznost ne samo da nije tua knjievnosti nego joj je i svojstvena. Danas je
individuum kao pojedinac nemoan, izloen stalno opasnostima, ugroen u svojoj egzistenciji, on
bei u okrilje grupe, klase. Trai orijentaciju. Zbunjen je arolikom slikom drutvenih odnosa koja
se stalno menja.

42

SOCIJALNA LITERATURA se od knjievno-socijalnog bofla koji se prodaje radi profita jer je

porasla potranja za socijalnom literaturom, razlikuje se i dubinom pogleda na stvari, i
solidnou umetnike obrade, i tanou zakljuaka koje povlai ili koji joj se nameu
iz od nje uobiajenog materijala.
Ne stoji to to graanska kritika, deplasiranou svoje larpurlartistike argumentacije, obino rei
tendencija daje smisao gadnog, stranog, vulgarnog i zlonamernog, prilepljenog za fino tkanje
umetnike forme divljakom rukom, koja prlja tu finu pauinu dnevnim ivotnim pitanjima.
PRAVA TENDENCIJA stvaralac je nosi u sebi kao svoj sastavni deo. Ona ak moe biti i
nesvesna, kao najintimniji nagoni i oseanja. Umetnik je, od kad postoje klasne razlike, nosio u
sebi tendenciju svoje klase. Vladajui redovi uvek se trude da potine duhovno stvaranje svojim
interesima, zarobljavajui tako mase religijom, svojinom, umetnou.
Najvei graanski pisci su svoje aktivne tendencije svoje klase izraavali adekvatno, uverljivo i
oseajno. Ruso, Didro, Lesing; ilijen Sorel, Een de Rastinjak... Socijalna litaratura je u
pravom i dobrom smislu tendenciozna kada autor u svojoj linosti koncentrie ive
tendencije mlade klase i nalazi za njih prirodni, adekvatni i najuverljiviji izraz, organski
stopljen sa sadrajem. Dalje odnos forme i sadraja uzima kao organsku vezu meusobne
zavisnosti i nadopunjavanja. Jedno zahteva drugo.
Socijalna literatura odraava drutvene odnose u kojima nastaje. Greka je misliti da je
ona tu da menja drutvo. Antagonizam klasa menja stanje i situaciju. Socijalna literatura je kao
ogledalo te situacije i borbe. Stvaralac zavisi od socijalnopolitikih uslova u kojima stvara.
Ne sredstvo za borbu.

43

PISCI
I
DELA

44

TANISLAV

INAVER

(1891 - 1955)
MANIFEST

EKSPRESIONISTIKE

K O L E, Progres, 22. IX 1920:

I MI SMO SVI EKSPRESIONISTE:
Mi svi uzimamo stvarnost za sredstvo svoga stvaranja . Nama je cilj stvaranje, a ne ono
stvoreno... Od prirode traimo da nam da elemente, ono to je od nekog i ona nasledila, a moda
i otela. Mi te elemente formiramo u spregove misli, u spletove oseanja, u spoj svetova, u
dinaminost duhovnoga bivanja, koje ide preko neke organske konkretnosti... Mi smo stvaraoci,
kao to je i priroda. Dalje, odmah se poziva na velikane muzike, na Betovena i Baha, na sve koji
su postavi najvei stvarali nove svetove, a ne rekonstruisali svet, gradili su vaseljenu, a nisu
precrtavali. U tom smislu istie ekspira kao stvaraoca koji je od prirode uzeo elemente da stvori
sasvim novi, autonoman svet.
I - KRITIKA IMPRESIONIZMA: Oni su obrnuta posledica impresionizmu koji je hteo da iz
prirode

iupa,

kletima

line

jednaine,

eksere

kojima

su

prikovani

predmeti.

Impresionisti su hteli da preko sebe daju istu prirodu koja ih je okruivala, verujui da e
preko dva apsoluta sebe i prirode postii poslednji apsolut izraza, i pronai: ta dri
materiju i duhove. Ekspresionisti ne pitaju ta hoe priroda . Oni su isto to i
priroda stvaraju komaem koje iz Kosmosa uspevaju da uvuku u svoju orbitu
radi izgradnje kue koju neprestano obaraju. Oni obaraju sami sebe, jer kao i priroda
pronalaze zadovoljstvo ne u konanosti postignua, ve u periodinosti pobede i poraza. U
na plan graenja i razgraivanja, ulazi i pogreka, i nesklad, i neizvodljivost, i
kontrast, i kontradikcija... Jedina kob bila bi saznanje da su svi haosi stvaranja i sve
harmonije stvaranja: samo jedna sluajnost muzike.
II KRITIKA REALIZMA: sa realizmom, tj. psihologizmom treba biti na isto. Pravi realizam
jeste pokuaj da se da se stvari predstave tako da se rodi ubeenje da su one zbilja
takve. Sva snaga realizma jeste u ubeenju, u ubedljivosti, koja se postie akcentom i
izborom teme. Tema se uzima sa dna konkretnosti da bi se dala iluzija: kako je i ono to
se razvija, konkretno. Akcenat se postie pre svega talentom, jer dobri pisci tamo gde
izgledaju najrealistiniji, nisu realisti. Realnost se postie ubeivanjem: nas ubede da
je to realno. Dakle, i realnost je jedna umetnika kategorija. Pomou umetnosti nas
ubede da je neto realno, a neto nije. Realnost nije u stvarima, ve u njihovom
dejstvu na nas. REALNOST: nije ni u jdenom predmetu, ona se kao neki ukras ili jeza
unese u stvari, da bi one na nas delovale. I u snu mi imamo ubeenje da je sve stvarno.
Stvarnost je jedno ubeenje i nita vie, za umetnika.

45

Realnost i irealnost podjednako su jednake sve zavisi od umetnika. Pisci naroitog

talenta daju nam viziju realnosti ili viziju irealnosti.

VIZIJA JE UVEK JAA OD STVARNOSTI, ukoliko stvarnost uopte postoji za umetnika.

Umetnik se koristio detaljima stvarnosti, za svoje svrhe, jer nije ni od koga drugoga
mogao dobiti materijal. Veliki realisti jesu veliki vizionari, jer oni iznose ono to ele i
zahtevaju, nainom koji nas ubeuje da je ba to. Irealisti su veliki vizionari ija vizija ima
ubedljivost ne-stvarnoga ili navla nema ubedljivost stvarnoga, time nas prenosei u
iluziju. ista iluzija i ista stvarnost jesu posledica umetnosti.

SORTIRANJE, SELEKCIJA, PERCEPCIJA, INSTALACIJA: umetnik iz prave stvarnosti

uzima ono to mu treba da bi njegova vizija dobila izvesnu solidnost,
koherentnost i izrazitost. Umetnik iz stvarnosti izbacuje sve ono, to mu smeta da
stvarnost uini plastinijom, reljefnijom i stvarnom. Mi, ekspresioniste, naisto smo sa
ovom lukavou stvaranja, i mi pribegavamo i njoj. GLAVNO JE DA SE STVARA
ILUZIJA DA SU SVETOVI KOJE STVARAMO REALNI ako mi to elimo. Ili ako elimo
da se stvori oseanje: nedostatka svakog realnog tla, mi znamo da se to postie ne
izbacivanjem toga tla, ve: ubacivanjem elemenata neubedljivosti, iluzornosti u nau
zgradu, u nae svetove.
Korak dalje
:::novi momenat za umetniko iskoriavanje:::
MOMENAT OSCILACIJE IZMEU DVA EKSTREMA,
izmeu bia i ne-bia, izmeu stvarnosti i nestvarnosti.
UNOS UPITNE JEZE STVARNOSTI I NESTVARNOSTI

Ne odrie se egzistencija, niti se afirmie; igra oko prisustva i odsustva egzistencije je jedna dra
vie u stvaranju, jedno uivanje vie u stvorenome. To nadmauje biblijsko omnia vanitas. Posle
strahovite realnosti proroka koja je umorila generacije materijalnosu svojeg istorijskog toka,
dola je negacija realnosti, sumnja i u samu senku realnosti. Ta sumnja u svojoj
beznadenoj gorini ima i bes za novim penjanjem po nedoglednim stepenicama ivota i bia.
Mi, ekspresioniste unosimo jednu novu sumnju, straniju ako nam je do straha, ili boanstveniju,
ako nam je do vedre radosti, a to je:
U UMETNOSTI MI NE ZAVISIMO OD KATEGORIJE REALNOSTI
MI SE OSLOBAAMO I OD REALNOSTI
I OD ONOGA TO NJU ODRIE
Osloboditi se i od odraza stvarnosti i od njene senke. Biti potpuno slobodan. Apstraktna misao je
ve dola do ovih zakljuaka, koji tek sada poinju prodirati u umetnost, poto je umetnost uinila
evoluciju koja je omoguila to prodiranje.

46

III

RAZLOZI EKSPRESIONIZMA: dalo

bi

se

matematiki

zakljuiti

da je

dolazak

ekspresionista bio nuan. Ipak, ekspresionizam se nije pojavio samo kao istorijska
nunost, kao udubljenje realizma, kao antiteza impresionizma, i kao posledica fakta da se
sve staro u starim oblicima iivelo, i sasvim prirodno ostavilo samo mogunost
iskoriavanja onoga to nije primeivano. Ekspresionizam nije samo posledica
preenog puta. Sluaj je hteo da on bude ba takav kakv jeste posle prole logike
knjievnih formi, a bio bi takav i posle sasvim druge formalne prolosti. Prolost za nas
nije bitna. Ne mora se pitati za savet ako se ne ide njenim putevima. Prolost je na put
sauvala za nas, i njime nije neposredno hodila.
Nastale promene su odraz poremeaja u teitima Duha Vaseljene. U centru stvaranja,
ako on postoji vri se raspored snaga. Treba dokuiti da li te promene imaju posledice po opti
svet, Kosmos i sam Duh Vaseljene, ili su samo materijalno i duhovno glomazne, a kosmiki
beznaajne. One se simboliki javljaju kao takve, kao znak pitanja.

ZADATAK UMETNOSTI (OPTIMALNA PROJEKCIJA): da ispita da li takve promene izazivaju

promenu u Duhu Vaseljene, pa ma kada ona dola, ma kad postao Duh Vaseljene, koga
moda jo nema. Mi reavamo samo problem, bez obzira kada e on doi, kada e
se na osnovu naih reenja njemu pristupiti mi to zarobljeni kategorijom
vremena, ne znamo. Celokupan napor nae svesti, Metrlink je slutio, u svojoj krajnjoj
emanaciji (koja se ne vidi), samo je jedan eksperiment, potreban bogovima, radi raspleta
nekih njihovih sloenosti.
OSNOVNA TENJA:
OSLOBOENJE OD OVOG EKSPIREMENTA NAD NAMA

Osloboenje se postie jakim ulaenjem u plan bogova, nadmoju nad onim to je trebalo da
nas uini svojim oruima, jezivije biti ono to je od nas htela da uini priroda. Tada se prerasta
bitnost, nametnuta bitnost. Mora se potpuno ui u duh promena zlokobne dinamike, treba
se s njom spojiti bez ostatka, bez otpora i tada dinamika prestaje da vlada nad nama, jer se
postaje ta dinamika i tek tada se moe ii u nova shvatanja, u smisao nove sutine. Mi koji smo
imali biti pobeeni, postaemo deo pobede, deo onoga to je pobedilo. Mi emo postati
pobedniki fluid koji struji vaseljenama.
Apstraktna misao reava problem otvorenosti za muziku sfera, za kosmiko, kao i razreenje
smisla odnosa izmeu ljudske siunosti i ogromnosti potresa kojima je ona svedok: kad ne
moemo prii beskrajnosti pomou beskrajno velikog, mi joj pristupamo pomou
beskrajno malog. Sutastveno nema razlike. KVANTNA MEHANIKA atom i kosmos su iznad
i ispod konanosti kojom priroda deluje na naa ula. Kosmizam atoma ivi istom slutnjom, kojom
i vaseljene. Dva puta: jedan ka ovaseljenizaciji, kao uzdizanje; drugi kao atomizacija, silazak
u atome. Tako utanana, egzaltovana impresija prelazi u: ekspresiju. Dati manje, no to je pruila

47

priroda, znai takoe nai novi izraz, znai biti nova priroda osloboena od sekundarnosti,
sluajnosti jedinjenja i veze sa neim drugim. Najistija impresija postaje ekspresija.

EKSPRESIONIZAM FISIJA: umetnik ekspresionista rastavlja a to je ve novo

stvaranje. Rastvaranje je takoe stvaranje. A im je stvaranje: to je ekspresija.
Osloboeni atomi imaju drugaije osobine nego kada su sastavljeni. Ipak, bez obzira na
veliinu umetnikih dogaaja, bilo da su uvaseljenje jedne impresije, ili razvaseljenje
jednog utiska, oni se opet zavravaju kosmosom.

Nedovoljnost nadraaja kojojm priroda deluje na naa ula otvaraju mogunost da je

shvatimo i pobedimo u umetnosti. Mi sa prirodom ne optimo neposredno. Ta pobeda je vana kao
proces u borbi za duhovno omoguenje. Umetnost je uzela na sebe da reava ono to je reavala
metafizika: problem ne samo slobode, nego i osloboenja. Nova umetnost protiv snage stvari
ne primenjuje um, nego snagu stvaranja. Dugo smo bili zagledani u stvoreno koje vie nije
bilo dovoljno ni samo sebe da sauva, i zato smo izgubili snagu stvaranja. Bez stalnog
stvaranja nije mogua ak ni prolost.
IV PODJARMITI PRIRODU: stare forme nedovoljne su za zarobljavanje Prirode. U njima
se vie ne moe nalaziti sadraj uhvaene priroda koja nam slui. Glavno je nai tajnu
ivota, oblik kroz stihiju ivota. Uvek se nastojalo namamiti prirodu u nau mreu. Svaka
epoha stvara mree za hvatanje priode, ali samo dotle dok su forme jake, dok mogu da
izdre otpor i napon zarobljenog duha. Priroda za nas mora da vri grubi posao
dovlaenja materijala. Treba namamiti prirodu, a mora se pronai neto drugo.

DUH RAZMETANJA: duh strujanja, dinamika haosa, revolucija izraza i izraenoga.

Kada se stupi u takvu revoluciju, sve se deava bez velikog napora, jer e prirodne sile
tada sluiti nas i oivee promenu. Mora se znati kako se poinje sa oslobaanjem rei,
nije dovoljno to eleti. Ekspresioniste to zapoinju ulazei u haos, u:
BESKRAJNO OSLOBOENJE
SVEGA OD SVEGA

Ipak, doi e vreme kada promene nee moi da zadobiju saradnju sila prirode. Iz stvari e
nestati nagomilanog protesta, i kontradikcije, ija je energija bila upotrebljena za stvaranje
svetova. Dalje generacije traie, i naie nove naine, da se u umetnosti, podjarmi priroda radi
izvoenja novih ovekovih planova (hm, magijski vrlo).
V EKSPRESIONIZAM JE REVOLUCIONARAN:Trai smisao u dinamici ili mogunosti
dinamike. On polazi od toga da je ravnotea poremeena. Zato je mogue da je Bog
bio ne toliko mona bitnost iznad ravnotee, a koja je upravljala njome. im su sile poele
da izlaze iz ravnotee, uloga boanstva postala je tea. Stvaraocu e biti munije sve dok
ne pobedi u sebi tenju ka ravnotei, sve dok se izlazak iz ravnotee osea bolno. Mora

48

se ii u pravcu stihije. Treba preduhitriti stihiju, osloboditi pre nje same, pre no to je i
to zatraila. Treba ii ispred oslobodilakog talasa. Biti stihijniji od same stihije.

POETIKA: mi, mesto da unosimo u milijardu slinoga jednu novu slinost, idemo dalje u
osloboavanju otvaramo nove odaje. U muzici teimo da pomerimo ne samo zvuni
udar, nego i njegove sastojke, elei da damo nove tonove, drukije sastavljene. Svet
se moe sastaviti i iz delova delia. Ravnotea je zatvarala gotovo sve vidike.

Kada se menja osnovna harmonija vaseljene, mora se promeniti i najosnovniji atom vaseljene,
mora se izvesti socijalna revolucija u atomima koja e preobratiti i same te atome. Promena
atoma je najbolji put da se opet na jedan lak nain doe do stvaranja.

PROMENA DINAMIKE: apstraktna misao i to je reila jo u Lajbnicu: svaki atom predstavlja

ne samo supstancijalnost, prostornost i vreme, ve je on i nosilac pokreta, pokret je
njegov sastavni deo. Pokret nije samo izvan atoma. I tako dolazimo u pravi
dinamizam, i tako se odrie ravnotea ne samo kao rezultat, ve i kao takva. Samo tako
se umetnost moe osloboditi da ne bude iskljuivo oveanska. Sve to ovek nesvesno
daje bie zamenjeno neim d r u g i m.

NOVI SVET: nje dovoljno samo ga stvoriti. Nov svet mora da se kree, da se menja, da
ivi, da biva i traje po svojim sopstvenim dinamikim besovima. Novi moraju biti
I POKRET I POKRENUTO. Jo jedan put je poznat kod mistika uneti novu dinamiku, i
nova obrazloenja u staru stvarnost ukoliko je to mogue. To znai tumaiti pojave i
ljude i stvari ne onakvim kakvi su pred nama, ne onim to su i gde su, ve neim
sasvim bez neposredne veze s njima. Tumaiti Hrista cvetom i talasom.

Izdvaja Crnjanskog, Krleu i Andria, kao predvodnike nove jugoslovenske ekspresionistike

knjievnosti. Oni su u staru vaseljenu uneli novu duu ele da nas uvere: da stara vaseljena ima
novuduu, i da se nita ne mora menjati jer sve ima, jer sve moeimati novu duu, ako mi to
zahtevamo. Umorni misle da se mogu izbegnuti stvari, pomou iluzije stvari. A znaju umorni, da
je staro sunce umrlo.
--------------------------------------------------------------------------------

NADRAGAMATIKA
1. U V O D U U V A R E S V E T A
Pesnik i pesma su kao melodija od koje jei cela vasiona, kao zraenje koje obuzima
ogrezla bia.
Pesnik tei da obuhvati celu vasionu, ali do toga nee doi, ali da nema tog oseaja on ne
bi ni pevao. Pravi pesnik se ponaa tako kao da od njega zavise stvari i dogaaji. Ne sme

49

se zaboraviti da je oseaj kod onih koji ga izraavaju, u prvobintosti, sveobuhvatan, i ne podlee

drugim oseajima. Pesnik poseduje taj oseaj koji ga ini arbitrom sveta i svesti.
Stari Grci su primer za najvrhovnije postihgnue: oni su familijarni sa svim i svakim, i sa
bogovima i sa duhovima, i sa vetrovima i sa predelima, sa valovima i talasima, a
pretvaraju ih u ljudska oblija jer se u njima preglednije opti. Kod Grka nikada nije bilo
napora ka uzvienom, kao kod poznijih kultura, kao kod Kanta. Taj trud je bacao poeziju u
ponore lanog patosa, nametenih fraza i uasnog neproridnog treperenja nerava do
uzvienog dolazilo se odbacivanjem najveeg dela sebe, u isrpljenosti i obezumljenosti.
Balkan: blii je grkom oseaju i iskustvu, i osnovnom grkom stavu. Mi optimo sa naim
junacima i polubogovima bez vulgarnosti koja ne priznaje nikome i nita i koja je lakejska.
Mi imamo porodini oseaj prema svima i svakome, naroito u najvoj, u najzrelijoj
poeziji.
Rendgen aparat: omoguio mu je uvid u razvejavanje materije u zraenje i svetlost, a
to je bilo realnije nego preruenost ivota, lani mir, lana spokojnost, okorelost oko
plamena i oko treperenja. Videti kako se masa oslobaa sebe same, robovanja nekoj
statikoj fikciji, lai nekoga krutog poretka, koji je imponovao mnogim vekovima pre nas
ne-euklidski, relativan svemir i materija. Pravi analogiju sa duhovima iz boce, koje
nisu vekovima znali da oslobode. Materijom su nas plaili, a danas ona je u zanosnom i
beskrajnom treperenju kretanja. Sada vidimo koliko je DUH BEZLIAN, kao eter koji
proima sve i svuda, bez soli slutnje i vrhovnog ukusa. Tek sada se vidi koliko je teak
duh u nama. to blie danas materiji, to blie slobodi i fantaziji, to blie duhu, to blie
ropstvu i pravilu. Tako je i sa snom.
SAN: jo tea realnost, no naa ipak haotina java. I ako ga ne razumemo, ipak je njegova
logika neizbena i neraskidiva, dok je logika stvarnog ivota bar malo slobodnija. Jer u
starnosti ima osloboenja, u javi se nalazi barem nekoliko reenja, barem prividno dokle
je u snu napor ukinut i spasa ne moe biti. Tako je san mnogo tei i grublji i od duha,
a duh mnogo grublji od materije, koja se razvejala u talasanju, u slutnji . To
treperenje materije je moda neki bes koji je spopao, groznicom, stvoreni svet.
PESNIK ne moe da se do kraja preda tolikoj griznici, njegovo bezumlje mora da ima granice u
izrazu, a pesnik ipak hoe vie slutnje nego slobode, koja dolazi i pre i posle slobode. U
uvarima sveta oseao je poziv da rei, pojmove i izraze oslobodi od monotonog toka koji
se ne brine za vreme i za individue, i od sluajnog dubljeg ostvarenja. Zar samo to
dvojstvo: SR I BESKONANA RASPLINITOST.
eleo je jedan kruni tok u kojem rei ne bi bile prisiljene da opte samo sa jednim
pravcem, monotono upuene ili zanatski zadrane. eleo je da one dou u komplikovanija
lebdenja, da se drue i razdruuju, da dobijaju oblike o kojima mataju, i to ne za venost, nego
za potrebe jednoga razdoblja. Hteo je kruni let, krivi spoj, svedodirno podrhtavanje, blisku

50

slutnju, slog i rastavu: neto megnoveno i trpetno. Nije eleo pobede, nego igru, jednu
preienu zbilju koja se gnua toga da uvek moraju biti dva tabora, dva junaka, otpor i ono to
ga uklanja.
Uasna lakoa preti! Ona je ak i u Mocartu, a od toga nas spasava iznenadna podudarnost
igre i jave. Neka bolna kopa spaja nespojive stihije, a to smo mi, nae lino ja, nae sadanje
sad, ono to se nikada nee vratiti, ono to nikada nije bilo, ono to je trenutno i ba zato u sebi
nosi bolnu kidljivost neeg to ne traje.
BOL zato jer samo bol moe da prikae svoju jedinstvenost, i to samo ovde, gde smo mi. I samo
ja. Ta lomna trenutnost, jedva uhvatljiva, treba da garantuje delu njegovu najdublju
istinu: ona je peat poezije, koja ne sme da se izgubi.
eleo je da vreme prevremeni, razvremeni, oslobodi od njega sama: u poeziji . Samo tu
moe pesnik da dejstvuje i ma ta uini.
----------------------------------------------------------------------

2. I K A R O V L E T
U uvodnom delu postavlje tezu kako je celokupno ljudsko traganje za sutinom, jo od Starih
Grka, pa preko Frejzerove Zlatne grane u stvari traganje za neim zabranjenim, tj. za Tabuom, u
ijoj se vlasti i dalje nalazimo. Praktini tvorci religija postavljaju obilje takvih zabrana, a filozofi i
mislioci odlaze do zabranjenih prostorija, i dodiruju zabranjene sutine. Oni su eleli da do kraja
pojasne da Tabua uopte i nema. Jer Tabu je na kraju krajeva samo granica naeg
saznanja: dotle, a ne i dalje. Dalje nastaje KOB, nesrea, ili ono to se ne moe ni poznati.
Tabu nije vie koban, ali se ne moe prekoraiti. Filozofi su se trudili da tu granicu
prekorae, da krug tabua razveju i ostave nas u neodreenom beskraju.
PESNICI I KNJIEVNICI: zasebna su vrsta ljudi. Njima nikada nije bila potrebna jedna opta
formula zbivanja. Oni nikada nisu hteli da unite realnost i bezbroj njenih grancica, ivica i
oblika. Oni su je uivali i negovali. U svemu stvorenom oni su se nosili sa svime
stvorenim. Polazili su od toga da ivimo u tajnama, u formama, u senkama, u sjaju, u
stvorenom i dogoenom svetu. Voleli su konkretno, ali i beg od konkretnog, bili solidarni
sa bogovima. Pesnici su egzaltirali svet sauesnici boanstva koje ga je
napravilo. Pesnici nipoto ne bi eleli da napuste ivot i njegove oblasti. Oni bi da budu
svuda i da svega bude. Pesnik ne moe da bude zadovoljan svetom u kojem bi neto
nedostajalo. Njemu je potrebna punoa bia i dogaaja, punoa stvari i prepreka i
prevazilaenja. Pesnik nam nije potreban ni kao zakonodavac, ni kao onaj koji trai
zakone, kao etiar, ili metafiziar. Pesnik se interesuje i za zakone sveta i za zakone
vasione, proivljuje ih vrlo esto, u njih sumnja, ali za njega je doivljaj, obilje ivota i
sna vanije nego okviri i zakoni tog doivljaja. Pesnik dolazi posle boga, posle Tvorca,
i jo jedanput komponuje pred nama isti svet. On bi bio nesrean kada bi morao da

51

se lii obilja oblika i matarija, obilja stvari i fikcija. On u to unosi jedan pesniki, a ne
praktiki red. On opeva delo boije, ono to je pred nama, nalazei uvek nove harmonije
i disharmonije. On ne moe biti praktian.
Prvi metafiziari mrzeli su pesnike. Platon ih je izgnao iz svoje utopije, a sv. Avgustin takoe.
Ipak, obojica su predstavnici uzdrhtalog oveanstva u kojima su se borile tri osnovne tenje.
Teko je nai istog pesnika, istog metafiziara ili istog etiara (orema obojici suvoparnih, pesnik
je poletan i neobjanjiv). Ipak on se dobro osea i kod jednog i kod drugog, i kod onog koji tei da
eliminie opipljivu i vidljivu, doivljenu prirodu i ili da nas ogranie u jednu normalisanu funkciju,
ili da obezganie do tajnovitih slutnji. Pesnik nikako ne naputa svet i stvarnost. On mora
da bude u svemu. ak i u suprotnostima koje ga odriu. Nema drugostepenih stvari. Za
pesnika je sve znaajno, sve slui traenju nekog reda, nalaenju reda, prevazilaenju i
odbacivanu reda.
DOGMA, PURITANIZAM: Najvea umetnika tragedija oveanstva je anglosaksonski
puritanizam. Tamo ovek nije vie bio boiji stvor, nego inovnik i slubenik etikih zakona na
zemlji. Revolucionar, onaj pravi nije se rodio niti u Engleskoj niti u Francuskoj. On je roen u
Rusiji, ipak ostavi jedna apstrakcija posle svih pokuaja namrten, lakonian. Uopte,
umetnosti je teko svuda gde vladaju puritanci. Ipak, potrebu za umetnou niko ne moe ugasiti.
Potreba za umetnikim oblikom toliko je uroena i nama i biima, toliko je u sri istorije. Ne moe
se unititi potreba da stvai osetimo prisnije, ulnije, odreenije i potpunije.
Pesnik uvek pronalazi put oko dogme, oko zakona, da stvari kae izvan propisa u
dubini ostaje njegova umetnika savest koja nalazi naina da vulkanski doe do izraza
utoliko monije ukoliko je vie potiskivana bila. Takoe, zakoni ne moraju da dolaze iz
sredine, umetnik je neke primio u sebe, naroito zakone formalne prirode, koje je on sam smatrao
da sebi mora nametnuti. Stege su samo maske kroz koje providi sve to ima da se pokae,
a posle nekoliko godina one postaju samo sastavni elementi koji su pripomagali piscu i umetniku
da se pribere i doe do stvaralakog zanosa.
OPASNOST: nije da ubiju umetnika, nego da umetnik ne ubije sam sebe. Opasnost da i
sam ne postane dogmatiar, fanatik i sekta. Kad sebi dozvoli da zavoli svet zamiljen na jedan
jedini nain, skrojen pod jedan kroj, i sklopljen u jedan kalup, onda, on nema vie naina ostvari
da dvostruko plodni izraz elje i traenja, sna i iskustva. Kada bledi ideal zavlada umetnikom on
truje svoje roene sokove koji ubijaju delo umetnika. To se desilo Bertoltu Brehtu. On je sebi
iskopao oi kao Edip, zabranio sebi da doe do sebe, a progon nikada nije toliko bolan kao
samoubistvo. Protiv progona u nama se bude bujni izvori, iji ubor, posle, otvara tajnu svoje
muzike buduim pokolenjima. Glavna je opasnost od falsifikovanja sopstvene umetnosti, kao
umetnik sumnjati u svoju umetnost.
DANANJE DOBA: IZNOVIZAM od dna do vrha uzdrmana je zgrada ministarstva
stvarnosti. Dolo se do nesluenih otkria. Poelo je novo doba kojim mi danas
odjekujemo, makar i ono to je u dubini nerazumeli. Mi smo na povrini i tim zvukom

52

zvuimo. Zvukom novih saznanja, novih izgradnji, novih hipoteza, novih slutnji o
stvarnome. Sve su to pesnici izrazili. Mistiari i metafiziari opet moraju da se bave o
sutini i biu.
REAKCIJA UMETNOSTI, KNJIEVNOSTI, POEZIJE: prvi koji je naslutio bio je Bergson: on je
otvorio due pesnicima. On je pokazao da je sve stvoreno od trajanja neotuivih, celina
neopipljivih, pokretnih, da je sve fluidno opet kao kod Heraklita. Knjievnik koji je do
kraja ovo ovaplotio u reima bio je Marsel Prust. Kod njega se izrazi kristaliu oko
neizreenih momenata koji bi se mogli dogoditi, a koji se dogoditi nee ili oko onoga to
nije shvaeno kako je bilo ili moglo biti i to bez ikakve kobi, moda prosto nasumice a
moda i po zakonu udne verovatnoe. Tako je njegovo traganje da doe na jedan
definitivniji nain do svoga uludo razvejanog vremena, tako je to sve od oblaka i magle,
ako je Balzak od kamena i metala. Prust je razvejao materijal, na ukranja, suptilnosti,
neosetljive vorove i nedokuive varijacije. Dr Karel i njegov Nepoznati ovek pokazuju
kojiko je sve lomno, krhko, prekidljivo, materijalno lomno gradivo oveka, a ipak u svemu
ima toliko vitalnosti, spajanja, moi za prilagoavanje. U tome je smisao evolucije. Dojs:
jo vie razvija oveka u pod-atome. I tu ve svi govore o potpunoj dekadenciji. Ali ona
nije dola otuda to je materijal atomiziran, i neizdrljiv. Ona je dola zato to je ovde do
krajnjih granica iskoriena Prustova tehnika. Dekadencija je u zloupotrebi tehnike, a
ne materije. U Americi postoji primer socijalnih pisaca koji umetniki strahovito pate.
Trae izlaza i ne nelazei ga vraaju se poetnoj dogmi.
IKAR: taj mit nabolje izraava modernu kob umetnika danas, i dananje umetnosti. Tu
su sunca metafizike, tu je drugi element voda, opasna isto tako jer moe da
unese teinu u sutinu krila. Moda nas ona kao element koji nas survava iz plavetnila,
ba element socijalnog konformizma, podreivanje jednoj privlanoj, utvrenoj teoriji koja
ne oprata i ne dozvoljava let.
Ako sadanja poezija, sadanja knjievnost ne bude umela da se sauva, njena e se votana krila
istopiti i od nje nee ostati traga od stvarnoga. Moda samo trag mora koje ih je progutalo, kao
to postoji Ikarovo more. Naravno i to je lepo, lepo je dati ime jednom moru. Ipak je i u tome
najgorem sluaju sudbina pesnika pesnika.
-----------------------------------------------------

3. B E R G S O N O V O U E N J E O R I T M U
(Tehnika izraaja i smisao konstrukcije)
V - BOMBA: eksplozija, bomba, dinamit to izgleda da je osnovni princip za postupke
ivota. Sve to nam se predstavlja u tom je vidu: kultura, umetnost, istorija. Stalno:
nagomilavati energiju u magacine naeg pamenja, naih elja, pokreta, ideala, tradicije, da bi se
u sluaju delanja oni lake praznili. Obiaji, jezik, rei izgledaju nam bombe u kojima
pokretni smisao i samosvojna, specifina snaga odnosa: bombe kojima mi rukujemo ,

53

iju energiju oslobaamo u momentu kada elimo proizvesti dejstvo. Nije vano samo bogatstvo,
nego i kontrola, koja ga moe upotrebiti uvek. Vanost bombe za nas raste pravcem lakog i
pogodnog rukovanja.
Organski ivot gomila sunanu energiju ali ima mehanizme za njeno pranjenje: dvostuki pokret
penjanje i silazak. A tako stoji i sa svime psiholokim, socijalnim ime raspolaemo u borbi za
opstanak. Ovu crtu bismo mogli nazvati filozofijom bogaenja. Bergson ui da se bie bogati
svim to mu je korisno i to mu moe posluiti. Bogaenje je sintetiko i dinamiko:
najmonije nas bogati ono to nam donosi dinamike mogunosti.
Smisao kulture, istorije, govora, umetnosti: gomilamo u obiaje, reenice, simbole, u
energiju na neki nain svarenog i korisnog iskustva; a zatim stalno traimo organizovan i lako
nadzorljiv nain na mah to blago prema linoj potrebi stavimo u eksploziju. Kultura je tako niz
gomilanja i pranjenja elektrike naeg iskustva, i niz izuma i svesnih i nesvesnih traenja, i
pokuaja velikih umova i srdaca: kako da se doe do to idealnijeg sistema za upravljanje
bombama energije, do sistema koji funkcionie prema naoj volji, individualnoj ili kolektivnoj.
Sintaksa je onaj mehanizam koji rei stavlja u pokret, koji proizvodi traenu eksploziju
pranjenja i sukoba, koji oslobaa energije po izvesnom redu: a taj red lako da se
podvrgava naoj kontroli. U govoru moemo da kontroliemo eksplozije pojmova. Nagomilana
energija ima za nas smisla ako je upotrebljiva, inae ona je kao rak, gomilanje novih elija u
nekoj oblasti, koje nemaju potrebe za ceo organizam.
Bergson svugde vidi tenju svesne integracije i dezintegracije. Svetlost primamo kao sintezu
treptaja, koji se zgunjavaju u boju. Pamenje nam od haosa pojedinosti daje samo jedan
rezultujui polet saznanja, i mi prema potrebi njega ralanjuijemo. Mi pravimo sve vie
sinteze od iz prirode dobijenih sinteza. Sve isti nain zgunjavanja, s druge strane mi irimo
lepezu sinteze, izraavamo je pojedinostima koje nam stoje na raspolaganju. To je dvosturki rad
slian kondenzaciji i eksploziji, sabijanju i razvejavanju.
VII INTELIGENCIJA: sve je promena, beskrajno drhtanje sveopteg treperenja koje se
prodire. Inteligencija ralanjuje, ona trai odnose izmeu stvari i za to joj trebaju merila, a ona
su nepokretna, pa inteligencija meri stvari kao da su nepokretne. Daje sinteze i analize,
sintetie i daje formulu: kao da je zastalo vreme. Jedan razvoj u vremenu predstavlja kao niz
odeljenih, nepromenljivih momenata. I obratno: niz momenata ona moe prividno zamisliti
kao celinu kao da je vaspostavljen tok i hujanje stvarnosti. Kiinematografski metod. Kinema iznosi
niz slika (slika je zastala stvarnost) i taj niz daje, brzim hodom u vremenu, iluziju prave promene.
Inteligencija vetaki za nau potrebu konstruie, sastavlja promenu uzastopnou
nepromenljivih momenata; i s druge strane rastavlja samu promenu u nepromenljive
momente. Ona je kadra da meri u svakom skamenjenom momentu a to je trik. On nam pomae
da obuhvatimo realnost, ne stvarno ve ukoliko nam je potrebna kao podatak.

54

 INTUICIJA: shvata stvari ba u njihovoj jednostavnosti. Kad ona sintetie tada dobijamo
o celom bivanju neega saznanje koje nismo kadri predstaviti odnosom usamljenih, vstih
tela, kao kod inteligencije. Instinkt je takoe pojav intuicije: insekt oseti ta treba da
ini s obzirom na program budunosti mada nema ni svesti ni predstave o svakom
momentu te neostvarene budunosti.
Ona je mo nae vizije kroz promenljivost bivanja, kao takvo; a inteligencija kroz
skamenjenost bivanja. Ona je jedina sposobna da pod vidom promene neposredno shvati stvari, i
teko ju je objasniti jezikom, jer je on sistem inteligencije. Analiza i sinteza intuicije su uvek
pribline i radi naroitih ciljeva naroitih bia. Sinteza ne moe da pokupi sve, jer se
promena deava i dalje i dalje, i u stvaranje ulazi novo, nepredvieno, a intuicija ne ide preko
vremena. Prema tome, intuicija-sinteza uvek je priblina zbog rada vremena. Jedno bie ima o
drugima intuitivnu predstavu koja mu je najpodesnije obavetajna za uslove njegove sopstvene
akcije. Intuicija nije ni nepogrena ni apsolutna; ona je prosto nain saznanja, radiklano
drukiji od inteligencije, ona operie kroz vreme, kroz promenu, ona nam daje jedno priblino
saznanje u iji sastav ulazi i vremenski momenat, koji ona ne eliminie, ali i ne ralanjuje.
VIII priroda ivota uvek je jedna: stvaraju se sintetiki eksplozivi koji se lako mogu stavciti
u eksploziju. Naa snaga i na progres su u tome to se mi uvek obavetavamo. Podaci
inteligencije i intuicije daju nam pribline podatke. Ukoliko se akcija iri, utoliko se iri i
potreba obavetenosti. Prigodnost obavetavanja spasava nas od izlinosti potpunijeg ali
nepotrebnijeg saznanja. Izgleda kao da ivot ima jedan cilj: stvaranje novoga,
stvaranje slobode u nepredvidljivim raskrsnicama akcije. Ta sloboda postaje
nagomilavanje. I sloboda-oblik bogatstva: oblik vii, zgusnutiji, preko koga obogaeni
unosi pravo novo u prirodu. Sloboda je pravi zreli izraz nagomilane energije, i to
najvieg reda, kada jedno nagomilavanje preplavi svoj omot i ima da se razveje ili da
nae nain dvostrugog saimanja, nagomilavanja na kvadrat.
IX mi smo obaveteni tendenciozno, ali je to u naem sopstvenom interesu. ovekova svest
upuena je na rad koristan za samoodranje. ula i pamenje putaju u svest onoliko stvarnosti
koliko je potrebno da se opredelimo za celishodne postupke. Mi nevidimo stvari kakve jesu,
ve etikete, natpise stvari, to nam je za akciju potpuno dovoljno. Najvei zadatak
umetnosti je dan nam otkrije prirodu: Umetnost nema drugog cilja do da ukloni oznake
(simbole) korisne za praktian ivot, opta mesta, uslovljeno i specijalno primljeno, najzad sve
to nam maskira stvarnost da bi nas postavila licem u lice sa stvarnou... Umetnost je svakako
samo jedna direktna vizija (sagled) stvarnosti (Esej o smehu).
Melodija naeg unutranjeg ivota ubori ali je niko sem umetnika ne uje jer su zaneti panjom
za akcijom. Umetnik, u stvari, nema u sebi plus, nego minus, s njega su spali grubi kapci koji su
kod drugih ljudi uvek navueni. Razni umetnici osloboeni su u pravcima pojedinih ula: vida,
sluha... Daje dalje mit o Sirenama gde Odisej slua zapovesti, ali ne moe da izdaje nareenja. To
je umetnik, a ostali veslai su obini ljudi. Vosak im je spasao ivot. Odiseja je pesma mogla
pouiti velikim tajnama, ali se od njihovi pravih posledica morao braniti.

55

XI OSLOBOENJE UMETNIKA U UMETNOSTI: destilacija od ovekovih potreba, spas od

prljavog korisnog. openhauer: umetnost je proieno olienje stvarnosti. Umetnost je
jedno stvaranje, jedna objektivizacija, olienje, gde vlada na jedan suptilniji nain volja koja kroz
umetnost produuje svoje pipke. Tako bi umetnost bila preien ivot, ali ipak ivot, tavie
i sa veom dinamikom volje?
Tako, prividno osloboenje u umetnosti, u stvari bilo bi jedno novo, perfidnije ropstvo;
jedno novo poprite za veitu i besciljnu igru volje. Ako bi umetnost bila osloboena od volje ona
bi bila nitavilo (a ba to nije, ve je po prisnom prozrenju openhauera, bitnija no i sam ivot).
Bergson: u umetnosti je izbaen jedan korisni plus korekcije. Izbacivi njega, mi smo
dobili taniju ali nepotrebniju slku prirode. Ceo smisao bergsonizma je pravljenje trenutno
potrebnih sinteza i prepriavanja. Lieni krme, regulatora za prijem podataka, hoemo li dospeti u
pravu slobodu? Sloboda kad se pretvori u slobodu od podstreka, postaje oajno jalova. A glavni
podstrek prema Bergsonu jeste biti-imajua akcija.
UMETNOST je osloboenje od regulatora neposredne akcije. Umetnik je prividno odvojen
od ivota, tj. od njegove sluajene aktualnosti. On se oslobaa od povrnog ivota, ali
duboki ivot utoliko jae dela kroz njega. On prirodu shvata ne prema potrebama jedne
bliske trenutnosti, ve prema imperativu venije, linije, proirenije akcije. On izgleda
dalek od ivota, ali dalek je samo od njegovih povrinskih manifestacija. Ovo je reeno jo
u preludijumu Eseja o neposrednim podacima sveta onda citati o dejstvu mirisa:
uspomene nisu izazvane mirisom rue: one su u samom mirisu: miris je sve to za
mene; jaina jednog dubokog oseanja... u stvari jeste to oseanje. Ono je utoliko
dublje ukoliko potpunije rezimira, svodi celog oveka, a Umetnik vezuje prolaznost sa
neim neprolaznim i linim.
XIII PREDMET UMETNOSTI: da uspava aktivne, otporne moi nae linosti i da nas
tako prevede u stanje savrene ukroenosti, u kojoj mi realizujemo ideju koja nam
se sugerie, ili simpatiemo sa izraenim oseanjem. U postupcima umetnosti nai emo
preiene postupke hipnoze.
Otkud ar poezije? Pesnik je onaj kod koga se oseanja razvijaju u slike, a slike u rei, pokorne
ritmu koji ih tumai. Ali slike se ne bi ostvarile da nije bilo pravilnih pokreta ritma usled kojih se
naa dua, zaboravi kao u snu, te misli i gleda sa pesnikom. Oseanje lepote nije jedno
specijalno oseanje. I svako uvstvo koje mi osetimo, uzee prema nama karakter estetiki, ako
je ono (uvstvo) bilo nagoveteno (sugerisano), a ne prouzrokovano.
Tako bi celokupna prvanja intuicija iz koje je postalo delo umetnosti bila upotrebljena na
stvaranje hipnoze i sugestije. Jedan deo je napor stvaranja hipnotikog stanja. Ovo stanje bi
se potizalo ritminim uobliavanjem podataka. Ritam je u svakoj promeni koja dovodi do
hipnoze. U futurizmu ritam se postie prosto time to se stari abloni prave neloginima, to se
uzima nalije tih ablona, izvrnutost njihova. Ritam bi bio u izokrenutom starom ritmu, ritam
bi bio protest. On je u udnovatom odstupanju od onoga to smo unapred primili. Hipnoza je

56

ritmino stanje u gibanju. Potreban je jo nagovetaj, da bi se dobilo umetniko delo. Izgleda da

je po svemu ovakav tok, to daje simbolino predstavljen ivot i smisao umetnosti:
shema (razvoj sheme kroz materiju) = hipnoza + nagovetaj

Umetnost tei da pre u nas utisne oseanja nego da ih izrazi ; ona ih nagovetava i rado
izbegava kad nae uspenije sredstva. Omiljena Bergsonova teorija o ekonomiji, o
zgusnutom sadraju, o bombi, opet bi pronala jednu novu primenu, ovaj put u umetnosti.
Hipnoza bi bila u stvari sintetian nain izbegavanja izlinog lutanja kroz materiju (i psihiku i
plastinu). Tu bi bila umetnost, vetina, trik umetnosti, da se oslobodi dobrog dela otpora
materije, da taj otpor sintetie, rezimira. Umetnost detalje uobliava u jednu hipnozu, koja nosi
peat intuitivnosti, umesto da ih nabraja. To to imamo predstavu svega naega u nama
samima samo je hipnoza o nama samima. Mi smo hipnotisani jedinstvom nas samih sve dok
ne izaemo iz rutine. Rutina je jedna vrsta hipnoze, neto to ini da organizam bez potresa
produava delanje i pored svih kontradikcija koje ne izlaze, u optoj hipnozi, oro na videlo. Stara
rutina, mada odrava vlast nad masama, i to pomou hipnoze kao privremeno nametnutog
jedinstva pogleda, ipak gubi svoj smisao. Nove injenice stvaraju potrebu jedne dalje, novije,
pogodnije hipnoze, pogodnije rutine. I veito tako, nekadanja iva stvarnost postaje smetnja
novom ivotu.
XIV SINTETISANJE POMOU HIPNOZE RITMA: Bergson veruje da je to ovekovo
preimustvo nad prirodom. Priroda mora da kae sve do kraja, da uzrazi, izbori a ovek,
samo on moe da se poslui ritmom i da izbegne izlinost detaljisanja i podrobnog
preivljavanja. Priroda deluje pomou sugestije, kao i umetnost, ali pririoda ne raspolae
ritmom.
Umetnost pomou ritma stvara stvara hipnozu na koju se nakalemljuje nagovetaj
(sugestija) koji daje konaan smisao delu. Umetnost jednog spisatelja sastoji se u tome da
uini da zaboravimo da se on slui reima... Rei jedne reenice nemaju apsolutni smisao. Reima
se sluimo dao prostim stubovima-oznakama, da pomou njih ocrtamo u svima zavojitostima
naroitu krivinu puta kojim e poi nae razumevanje.
Sav materijal koji nam stoji na raspolaganju ima da postane jedna neralanjiva
hipnoza, a svo materijalno da se uritmie do neprimetljivosti. Ima da se zaboravi ukoliko je
postignuto jedinstvo hipnoze postalo napornim i genijalnim spajanjem sastojaka, koji su se nali
pri ruci. Harmonija koju trai pisac jeste jedno odgovaranje (korespodencija) ustanovljeno
izmeu duha kako se ovaj kree i njegovog govora kako se taj kree... ne sme biti nieg osim
pokretnog smisla to prolazi kroz rei, dva duha koji izgleda zajedno trepere, bez posrednika,
unisono jedan s drugim. Umetnost je izraz, a cilj umetnosti nije izraz ve ono iza izraza,
intuitivni trepet, proklijavanje klice. Ideal umetnosti je da radei poreko posrednika stvori
iluziju da posrednika nema, a konani trijumf posrednika je njegova rtva: da uopte ne bude
primeen prilikom predaje.

57

Ritam daje nareenja kako e bombe da eksplodiraju, koji je njihov redosled. On znai
jedan najvii princip po kome se eksplozija vri. Tako on postaje nad-bomba, koja sadri,
kontrolie i puta u eksploziju sve ostale bombe. Zadatak umetnosti je da trai dalje
mogunosti nad-sinteze u ritmu. Umetnost ima da izrazi nove ritmove. Dakle: nai jedan
nov i pobedniki ritam.

4. J E Z I K E M O G U N O S T I
POD JEZIKOM TREBA IRE SHVATITI: ubor jezika, matice u njemu, ubrzanje, tok, um,
tempo, ubedljivost, talasanje, dinamiku jezika. Mrtav kalup moe da ubije otrovima
prolosti. Navodi paradoks Oskara Vajlda: ivot uvek ide za umetnou. Umetnost kao
zgusnut oblik ivota, kao kondenzovan ivot dejstvuje na rasplinuti, magleni,
nedovoljno sreen ivot. U umetnosti se vre eksperimenti mnogo lake nego u haosu
ivota umetnost kao laboratorija ivota. Ali pitanje je sledee: hoe li rezultati umetnosti
moi da ive u umi ivota ako se presade?
METOD: promena stanovita, ugla i fokusa posmatranja na stvari u vezi sa problemom
jezika. Danas: jezik je ostvario organizovanu jeziku treperavost, premaio je primitivne
potrebe i sada on uobliava oveka. Ne samo da ovek junakih pesama vie ne stvara
jezik,ve je sada taj jezik otiao i dalje, neodoljivo dela da mu se nemoe niko oteti.
ovek junakih pesama ostvario je teak, gotovo nepomini, ali plahi i srditi
usklik divljenja, bola, uda i patnje: kao neke stene prkosa usred mrane monotonije
trpljenja. Vrhunac tog jezika je Njego. Ali tu je dalja evolucija onemoguena.
VUKOVA

REFORMA:

presekla

je

vezu

izmeu

slaveno-srpskog

kaluerskog

blagoestivog muziciranja jezikom i novog, grubog, navrelog, grubog, ili jetkog

podvriskivanja i zapomaganja narodne pesme. Kada se u novom jeziku ele izraziti
prefinjenija oseanja i pojmovi, to nije mogue. Da bi se to ostvarilo potrebno je da se
narod vrati na svoje roene tragove, da pnovo preivi blagoastivi i licemerni srednji
vek!
Ne treba se uditi neverovatnim doivljajima, neobuzdanim lirizmima, haosima i kosmikim
usklicima savremene plejade naih pesnika: u malenom podruju literature mora se doiveti sve
ono to je narod, koji je stvorio polazite jezika, propustio da izrazi, da ubrazdi u jezik. Pesnici
doivljavaju za ceo narod, da bi mu stvorili savremeni jezik.
NARODNA PESMA I STIH: narodna pesma je esencija, elik, stvarana itavim naporom
nagonskog odabiranja, plod ne samo instinktivne talentovanosti ve i discipline. Ipak, narodna
pesma nije ak ni stari ivot, ona je esencija starog ivota. Tenja ka ekstraktu, ka
savrenstvu, onda kada se deava vrenje je tetna. Narodna pesma je vrhunac jednog sirovog
ivota. Srpski narod se oliio u desetercu, jer se ivot postajui izrazitiji i dublji, ubogiji i ui,
pretvorio u jednu liniju: prkos, osloboenje, podvig. Narodna pesma nadjaavala je pojedica.

58

Ko se hteo posluiti njom, ona se posluila njim. Jezik je imao misiju ilavog otpora. Srpski jezik
nedovoljno gibak i raskoan, nedovoljno zagnjuren u haos obinog bivanja, kristalisao se
pre vremena, radi opstanka naroda. Zreo pre vremena za jedno primitivno vreme, savreno je
izraavao ono to je imao da izrazi, ivei vrsto u svojim nosiocima. Njime je izraen narod,
pleme, ne srpski ovek, nego samo pleme. Ne Srbin u odnosu na sebe sama, ili na more, ili
na zvezde i ptice, nego u odnosu na Srpstvo.
KALUPI:

DESETERAC: plaha plima i mukla oseka: osnovna umetnika tenja u starim narodnim
pesmama. Snaga i zalet nalazi se u prvom lanku 4vercu. Tu je sva akcija, sva
javnost, sav uzruj dejstva je u prvom lanku. Poenta je uvek na poetku. Meutim, tenja
modernih jezika je da se bitno sauva za kraj. Drugi lanak 6erac je vrsta muzike,
tamne i nerazgovetne pratnje, pad, muklo nezvonko tle na kojem zvuk zaglune
priguen.

BUGARTICE: pripev je njihov naintimnija osobina, dogaaj znaajan zanjenu duu. Ovde
je udarni, stvarajui, aktivni deo onaj dugaak stih, a otporni, mukli, trpei deo jeste
pripev. Ovo dokazuje jedan te isti princip: da se poetnoj poletnoj akciji protivstavi
muzika odbojna muklina deseterca. U oba sluaja mukli, priguujui lanak je esterac.
Tu se stvara kolo od rei, jednih kraj drugih. Kamen je pao na kraju prvog stiha, drugi stih
ima da ga baci dalje, i tako stalnim naporom dalje, na ustuk, pa opet gde se stalo.

Naa knjievnost i poezija (Vuk, Danii, Raki, Dui, Pandurovi) su u mori miljenja, u
neuvenoj opsesiji, u mori ritmikog miljenja, kojoj je uzor junaki deseterac. Najpre napor,
gotovo psovka, pa pad stropotavanje na zemlju. Nikad od zemlje ka nebu, uvek sa zvezda
na crnu i teku zemlju. Onome ko ulazi u njihovo ukleto zaspalo carstvo, kad ih vidi tako kao
aveti uspavane, doe mu da ih probudi, da ih oduroi od deseterca. Njegova tehnika miljenja
ne odgovara tehnici novog ivota, kao to bajanja nisu na visini moderne medicine . Nai
pesnici, ostavi verni ritmu iz deseterca, opisujui manje prekaljene i kamenite stvarnosti, morali
su doi, nevoljno u pesimizam: zgnjeila ih je oseka povratnih talasa sa kraja deseterca.
Pesimizam se pojavio kao kob nametnutog ritma iz krvi, iz nagona. Cela deseteraka
kultura je bez poente: prkosna, zainaena, mukla, bez humora. Uvek taj prkos i muklost
posle prkosa. Valjalo bi najpre dorasti, docvetati do poente, na kraju jednog ritma, a ne psovke,
koja je uvek u poetku.
MUZIKA: danas, umetnici grade jezik i njegovu muziku. Moderne evropske knjievnosti
unele su poentu, voljni i svesni naglas na kraju stiha. Ona je kao neki elektricitet u
vazduhu, jedno novo sredstvo. ovek postaje niz poenti u kosmosu, slobodna i
mistina, ironina i vidovita interpunkcija Kosmosa. Naporedo sa gramatikom, u
jeziku se opaaju i muziki zakoni. Meusobni sklop rei predstavlja krutu, esto
rastegljivu melodiju, sa uzdizanjima, sputanjima i zadravanjima glasa. Svaka re ima
svoju muziku podlogu, koja daje muziki smisao njenom odnosu u svetu ostalih
rei, muziki individualnost. Muzika je napustila nii i soniji ivot pojedine reenice i
uputila se u grupu, legiju od rei, u jednu doivljenu (a ne gramatiku) reenicu. Sve

59

manje sluamo muziku u rei-pojedincu, a sve vie muzika prelazi u rei-drutvo. Govor
se oslobodio od podmuklih prvobitnih gramatikih dovijanja. Muzika, melodija, vre u
reenici sve one rasporede koje nije mogla postii ni izvesti spora, lukava, kruta i
pogibeljna gramatika. U starim govorima muzika je bila vezana za rei. Ne treba da
nam sazreva svaka re: treba samo reenica da je zrela. Jedan minimum muzike
dovoljan je da uskladi poretke, da naznai trajanja: rei su prosto oznake, etikete,
muzika nema potrebe da stuji kroz njih ona je organizator reenine pobede.
Nekada je muzika bila u rei-pojedincu; doao je ritam, ritmiki kalup, to je bio napredak u smislu
vezanosti misli nisu mislile rei, nego grupe rei, povorke rei. Kalup je bio krajnji domaaj za
misao, ona je kalupu duna: to je uopte dozrela, za ukalupljivanje jo neukalupljenog. U naem
jeziku deseterac je ukalupljivanje doterao do granice savrenstva. Ali srpskom jeziku
pretila je zakamenjenost u deseterac.
SRPSKI JEZIK: irilov crkveni-knjievno gajen jezik od koga je stvoren na sadanji, jeste
najdavnanjiji knjievni narodni jezik u Evropi, ali ne i najrazvijeniji. Ostatak sirkonfleksa,
padova i duina ini ga zaostalim, u najranije vreme pojavila se srpska Biblija koja je
sputala, skamenila razvoj jezika. Govor mora da je bio dug i spor zbog obilja akcenata i
duina, poluglasova i sl. svaka re u naem jeziku trai da joj odate punu ast, da je celu
celcatu doivite kao da se u misao i jeziko-duhovni doivljak krenuli samo nje radi.
Prirodna sklonost srpskog jezika je da oprezno peai re po re, ispipava korak po korak,
i najvei nedug naeg modernog jezika jeste, vekovima negovano, miljanje u
reima. Ako je pismenost reenicom misliti (znai bre i preglednije dovesti
odnose stvari u jedno nae svesno, u jeziko podruje) onda kako je mogue biti
pismen u nareju gde se ide od rei ka rei!
Srpski jezik nije radoznao. Knez Lazar napija svim vrlinama, samo ne i mudrosti. Pitanja nisu
toliko Upiti, koliko Ispiti: ispituje se da se vidi, zna li znanje, a ne da ti to znanje
pronae. U srpskom jeziku i mentalitetu nije sve umadijski racionalno, kako je naivno
mislio Skerli, nego je racionalizovano: izbaen je pretres predanja, ljubopitstvo.
Deseterac je apsolutno ubedljiv, dogmatian. Slobodne fantazije u epici je vrlo malo,
gotovo nimalo. Ono fantazije to ima, neophodno je da se razumeju dogaaji.
Sparivanje rei u desetercu: pokazuje fatalnost, krajnju zavrnost, nema se ta vie
oekivati. Na vidik se izbacuje trajanje radnje. Re trpi. Udvaja se: molila-domolila,
pevaladopevala, krilaokrilje, velikprevelik, blagneblag, dobarpredobar. Potpuno
izostaje apstrakcija preenog puta od rei do rei.
STROJ REI: pitanje miljenja reenicom, uz potapanje muzike, jeste pitanje
opstanka. Najkobnije to zadrava napredak jezika, jeste teroija reda-po-red koja je u
francuskim prilikama obina analiza. Svaka re neto za sebe smera, znai, hoe: ali je konaniji
izraz u njihovome ritmu, u nainu na koji su udruene, u onom ega u reima nema.
Stroj rei, povorka rei sva je vrhovna muzika.

60

MISLIMO REENICAMA: Danas jedna cela re (a ne njeng slog, kao nekada) dobija svoj stvarni
i svoj psiholoki akcenat: celina kojoj se ide jeste reenica, rei su slogovi reenice. Rei e
gubiti svoju sonost, svoju individualnost. Reenica muzika reenice, kao fabrika, ubija sitnu
proizvodnju zanatlija na pare. Ja verujem u vii oblik ivota. Ka njemu nas vodi maina, na
sluga i muzika, na sluga.

ERUTITMIJA I APSTRAKCIJA:
Nae staro vezivanje uvalo je samoglasnike, ono je konzervativno u najveoj meri, ono jeziku
nije dalo ni da se menja ni da dopusti podsvesno samo udeju promene. im je zavretak rei
postao lak, kratak, bez teine i sama je ta re prestajala da biva teka i glomazna, i tada je spoj
dve rei dobijao prisniji odnos, pojmovi su dolazili u tenju zajednicu. Bliskim spajanjem dve rei
treba dobijati apstraktniji smisao ili pojam. Da bi skup od dve rei postao jedna re morale su
da otpadnu izline duine, da se obezvue izlini akcenti. Tek tako su mogli da se ostvare
jedinstveni pojmovi tamo gde je nekada bilo vie pojmova.
NADGRAMATIKA: vie rei ostvaruju nadre, nadglagol, nadpriolog... naglasi se samo
jedna re, ona koja je najpretenija, a sve ostalo izgovara niim glasom i obezvueno
buditebogsnami... itava reenica postaje neka vrsta novog glagola, nadglagola, a
istaknut je samo jedan slog koji taj novi glagol organizuje. Moderan pisac mora da se
snalazi u guvi pojmova. Krunei duine, obezvuujui akcente, dobijaju se nove rei, novi
pojmovi nadpojmovi i itav niz apstrakcija. Euritmija naeg jezika zasniva se
preteno na tome: gde se i kako se i kad se rei vezuju u celinu. Nekada su ti
spojevi bili spori i otegnuti. Sada su bri i dalekoseniji, sada obrazuju sazvea od
simbola tako da dolazimo do pobednikih apstrakcija koje nam toliko nedostaju.
U srpskom jeziku nalazio se veliki intervalski raspon u slubi patetike, to je govornika teralo na
jadikovanje, na pevanje... Samoglasnicima otegnutim i bez zeva izraavamo nae prisustvo:
egziastencijalistiki momenat. Otvrujemo svoje ja, svoju egzistenciju. U starom jeziku ona ide do
likovanja, prenaglaena. Treba gubiti duine, praviti grozdove rei kao u beogradskom
govoru stvaraju se iri pojmovi da bi smo se snalazili u haosu sitnih utisaka ka
irinama apstrakcije, iz konkretnog u alegoriju, iz alegorije u iru povezanost put celokupne
moderne umetnosti.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

JOVAN HRISTI:
STANISLAV VINAVER ...ILI ISKUENJE OZBILJNOG

61

Prvo to u Vinaverovim tekstovima pada u oi je njegova linost. On je imao strast konanog

ispoljavanja, i u panici da se izrazi do kraja nije se brinuo za granicu izmeu usmene i pismene
retorike, izmeu privatnog i opteg; pisao je onako kako je govorio, onako kako su misli dolazile.
Bio je raznovrstan i ambiciozan, argumentovan i neobavezno familijaran, patetian i
ironian, oduevljen i polemian, dramatian.
Sudovi kritiara o Vinaveru kreu se od priznanja kritiarskoj lucidnosti i pesnikoj virtuoznosti, do
zgraanja nad slobodama koje sebi doputao. Svaki njegov tekst je gotova anegdota o njemu
samom, i u tome treba videti onu elju za konanim ispoljavanjem koja je za njega bila sutina
ekspira i Laze Kostia. Vinaver je piui traio i gledaoce, a to je bio i jedan od ciljeva njegove
retorike. On je hteo da opini prevashodno glumakim sredstvima.
Ono to je o problemima naeg jezika imao da kae niko pre njega nije bio rekao , a po
svemu sudei u njegovoj teoriji o desetercu krije se najvea tajna jezika koji koristimo. Njegova
analiza nae meuratne poezije spada meu najlucidnije to je u naoj poeziji reeno. Kao
prevodilac ostvario je i ivu riznicu naeg jezika. Kao pesnik bio je ozbiljniji nego to su mislili
njegovi protivnici.
Raznovrsnost njegovih tekstova, interesovanja i mate odaju nam gotovo fiziku elju da se izae
izvan granica jednog ivota. On je bukvalno iveo s svim to je pisao, a pisao je o svemu i
svaemu, plaei se zlih volebnika koji bi ga zatvorili u stroge i definitivne sheme kristalografije.
Trudio se da prevodei velikane evropske knjievnosti satrepetno dosluti ono to su oni slutili.
Vinaver je traio ivi trepet muzike, to je uticaj Bergsona. Tako je on jedini do kraja
proiveo ovog filozofa, postao rtva i reductio ad absurdum njegove filozofije. U umetnosti je
otkrivao magino treperenje ive muzike, moda vie zato to je bio pesnik svestan sopstvenih
granica. Postoje tri kritiarska mita o Vinaveru:
1. zaetnik i animator nae moderne knjievnosti,
2. matematiar,
3. muziar
On je uobliio teorijsku osnovu modernizma i avangarde svojim tekstovima o jeziku i
kritikama doratne i meuratne poezije. Njegova teorija o jeziku jedino je ozbiljno to je na
modernizam stvorio u kritici. Matematika je igrala naroitu ulogu u njegovim tekstovima, jer je u
njoj video istanavanje, obogaivanje i prodornost logike. U matematici je video pre svega jednu
doktrinu nastajanja, mogunost da se izrazi neizraljivo; ne kao rezultat, ve kao postupak:
reenje bergsonovskog problema: kako izraziti ono to se svojoj prirodom, vitalnou i
iracionalnou, opire svakom izraavanju, ili fiksiranju u oblike? Vinaver je verovao da se
stvaranjem novih naina izraavanja stvara i nova oblast izraza simbol. estet.
MUZIKA I REI: Mislio je da e se vrhovna tajna kosmikog sklada otkriti na poziv
magijskih pesnikih rei i magijske pesnike muzike. Da svet tei muzici kao nekom

62

konanom savrenstvu, i mislio je da je muzika naa mogunost da satrepetno

treperimo s poslednjim tajnama sveta. Izraavajui taj treptaj, muzika svetu daje i ideal
sklada. Taj vrhovni sklad koji e se ostvariti u muzici za njega je bio savrenstvo u kome
istina postaje lepota, a lepota istina.
Iz svega toga izvira njegova teorija o melodiji naeg jezika: izraavajui pleme i plemensku,
kolektivnu misao i etiku, deseterac nije u stanju da izrazi ni linost, ni odnos linosti prema
kosmosu,

ni

kosmos.

Ako

deseterako

izraava

kolektivno

plemensko,

onda

nova

nedeseteraka melodija treba da izraava univerzalno; a re kosmos samo je pogodan

pesniki nain da se obelei razlika izmeu kolektivnog i univerzalnog. Verovao je da se moe
stvoriti mona melodija, izvan svih gramatikih i metrikih pravila, koja e biti formula i izraz
razolikosti i sklada. U beogradskom govoru naao je: nadgramatiki polet ka visprenom
nagovetaju, stroijoj apstrakciji, kontrolisanom podatku, brzom znaaju, prostranom
obuhvatu, integralu, vasioni, ka strasnoj shvatljivosti intuitivne igre. U jednom se slau
svi: on je bio jedan od najsmelijih eksperimentatora nae poezije, ali nije bio dovoljno veliki
pesnik da bi se jasnije to moglo odrediti. Ali njegov usmeni uticaj bio je znaajan.
Kao PESNIK: raznovratan i raznorodan. Znaajan je to je neprestano izlazio iz opsega
sopstvaene imaginacije. U Mjei napisao je nekoliko sveih i duhovitih pesama; u
uvarima sveta i Evropskoj noi nekoliko ozbiljnih; nekoliko vrednih narativnih u Ratnim
drugovima; i zato je nemogue odrediti gde se krije prava priroda njegovog pesnikog
dara. Vinaverova poezija je postavila sebi za cilj da se indentifikuje s jednim
trepetom koji je oseala kao sutinu sveta, ali koje je izbegavala da uini izraenijim
nego to jeste. Mislio je da se vrhovna tajna umrtvljuje time to e biti izraena, pa je
esto ostajao pri golim konstatacijama imajui suvie poverenja u evokativnu mo rei
sa jedne, i plaei se da ne poremeti stalni dinamizam sutine svemira, sa druge strane.
MUZIKA I MATEMATIKA: Kao simbolista, a ne samo kao matematiar, verovao je da se
jednim trepetom, jednim spojem rei, jednim ritmom moe izraziti vrhovna tajna
sveta. Muzika i matematika samo su mu pomogle da se to simbolistiko uverenje uvrsti.
U njemu su muzika i matematika sluile simbolistikoj svrsi, a uspeo je da sledei
simbolistiku poetiku naao se u paradoksalnom poloaju da jednim relativno sloenim
pesnikim aparatom otkriva neto to je daleko od toga da bude u srazmeri sa sloenou
upotrebljenih instrumenata.
Meutim, stvarivi novi jeziku melodiju kojom je hteo da se otme uticaju deseterca i prazne
retorike predratne moderne, Vinaver nije ostvario san simbolista. Melodija koju je uneo nije bila
ezotrina inkarnacija o kojoj su govorili simbolisti, ve je to bila gipka i ironina melodija ne
suvie duboke ali dopadljive lirike, a uspeo je da iskoristi latentni humor te melodije.
Spojio je u Mjei melodiznost Laforga, Korbijera i Leberga sa humorom epigrama koje je tada
pisao.
HUMOR: Skerli je dobro primetio da je vrlo teko ozbiljno pisati o Vinaverovim knjigama, jer
nije nimalo sigurno da on sam ozbiljno uzima svoju literaturu. Ipak Vinaver je dobro

63

osetio da jedino humorom moe izai iz zaaranog kruga lane patetike i estetiziranog
cinizma. Njegov stil bila je parodija. Humor se nalazio na dva kraja njegove poezije:
bio je njen uspeh, i neuspeh. U humor je skretao kada je oseao da ne moe da
izrazi svoji pesniki ideal magnovenog i trepetnog. Uzvieni vrhovni red bia i slutnji
Vinaver je eleo da izrazi to je mogue jednostavnije, ali jednostavno nije bio dovoljno
veliki pesnik da bi svoju familijarnost sa uzvienim uspeo tako da pokae.
On nije mogao da odoli jednom od najteih iskuenja ozbiljnom, ali njegova ozbiljna,
intelektualna poezija pokazuje nam vie elju nego rezultat, vie ambiciju nego ostvarenje velikih
tajni sveta do kojih se dolazi ozbiljnou. Njegova poezija je velika duhovna priprema za neki cilj
koji jo ne vidimo sasvim jasno. Kao da je ili imao suvie poverenja u evokativnu mo rei, ili nije
imao dovoljno snage da im da odreeno znaenje. Kao da su njegove pesme projekti za onu vrstu
poezije koju je eleo da pie. On je znao ta eli da uini i kako treba da uini, ali mu je neto
nedostajalo da to ostvari.
Kada je oslobodio jezik deseterake intonacije naao se pred konvencijama druge vrste: da jezik
nikada ne moe da se pretvori u istu muziku, u isti trepet vrhovne tajne, i zato je unosi
muziki i matematiki medijum tamo gde mu nije bilo mesto, esto piuu rave stihove. eleo je
da jezik bude neto izmeu muzike i matematike formule, a njegovi plahi i ustreptali
ritmovi,

rime

koje

grcaju

da

stignu

jedna

drugu,

pokazuju

nam,

koliko

virtuozno

eksperimentisanje sa jezikom, toliko i uzaludni pokuaj da se izae van jezika, kao da on

treba da se vine u neto drugo.
Na kraju, Vinaver se podsmevao jeziku koji nije uspeo da do kraja uoblii i koji se nije
mogao uobliiti. Sve postaje galimatijas u odnosu na taj nedokuivi vrhovni smisao. Parodija je
tako postala najprirodnija pesnika dikcija, a u enidbi vrapca Podunavca nalaze se melodijske i
ritmike parodije najambicioznijih pesama iz uvara sveta.
SKLAD: oseao da bi umetnost koja bi ga izraavala jedina bila vrhovno ozbiljna
umetnost. Ali sklad jo nismo ni doslutili, a kamoli ta drugo, i on je pisao: I kao svet,
sve neuspelije... Moda je to jedino to je sa potpunom i iskrenom ozbiljnou mogao da
kae. Ostalo je parodija, smeh i podsmeh, koji potvruju nau nadmo nad
neskladom, ali i nau nemo da sklad dokuimo i izrazimo.
esto smo skloni da ga potcenimo jer je ostao rasut, okrenut svim stanama, bez vidljivog
sredita, izvan svih granica i obzira: udna, neuhvatljiva i haotina linost koja juri s kraja na
kraj sveta i vremena sa nekim svojim fantomima u kojim se nalazi i dragoceno zrno istine o
poeziji i jeziku. Ali ipak ostaje jedan od najhumornijih pesnika nae poezije i njen temeljni i
predani kritiki ispitiva.

GOJKO TEI:
MANIFEST-KNJIGA GROMOBRAN SVEMIRA (1921)

64

Kljuna programsko/manifestna knjiga srpske avangarde dvadesetih godina Gromobran

svemira objavljen je kao II knjiga antologije Albatros za gajenje i irenje duhovne kulture.
Urednici su bili Vinaver i Todor Manojlovi. To je bila biblioteka koja je svojim programskim
opredeljenjem iskljuivala povrnu zabavu i turu didaktiku a umetniki ideal joj je bio da otvara
nove poglede, vidike i uopte pojaava duhovni ivot u naoj najsavremenijoj knjievnosti .
ALBATROS ostvarenje novog duha i novog ritma u srpskoj avangardnoj knjievnosti Vinavera,
Crnjanskog, Rastka, Manojlovia i dr. kao:
1. uoblienje jednog stvaralakog opredeljenja;
2.

fundamentalan projekat knjievne proizvodnje koja je imala za cilj ukljuivanje

u kontekst najnovijih stremljenja u evropskim i svetskim knjievnostima.
(funadamentalnost se oitava u ravni dijahronije, kao uspostavljanje novog tradicijskog
luka koji se poklapa sa novim ritmom pokreta);

3. pokuaj konstituisanja tradicije novog duha i novog ritma.

Katalog najavljuje knjigu kao: Hram jednog uzvienog lutanja kroz kosmos. Ona je putopis due
Stanislava Vinavera kroz savremenu kuturu, i ujedno manifest ekspresionistike kole kod nas.
Muzika i vizija se u ovoj knjizi stapaju ujedno, a bujnost misli preliv se u bujnost tonova. Pojava
Lirike Itake (1919) obeleava poetke prevratnikog duha u srpskom pesnitvu ali i produbljivanje
sukoba izmeu starih i novih/mladih. To je bio uvod u novo, avangardno/modernistiko doba, a tu
pobunu najcelovitije je uobliio upravo Crnjanski.
Progres kao asopis ve 1920. radikalno i destruktivno, prevratniki u borbi za novo osvaja nove
prostore. Iste godine Vinaver se ovde oglaava svojim Manifestom, tekstom koji nije samo
manifest, ve i sintetiki prikaz tadanje knjiene stvarnosti, koja po autoru ima anse i u
budunosti. Prevratniki i destruktivistiki duh srpske knjievnosti oko godine 1921. u svom
totalitetu ima iskljuivo obeleja avangardne prakse.
MANIFEST EKSPRESIONISTIKE KOLE: iako u svom naslovu ima anrovsku odrednicu nije
tekst iskljuivo programskog karaktera, jer je

paralelno, i u funkciji modela

avangardistike stvaralake prakse. Istovremeno, to je i pokuaj sintetikog

prikaza modernistike prakse, odnosno pokuaj uspostavljanja novog tradicijskog luka
nove srpke knjievnosti u kontekstu evropske, ili ue, jugoslovenske kulture. Tu se s
programskom intencionalnou otvaraju fundamentalni problemi pesnike umetnosti. To je
nacrt za novu istoriju moderne knjievnosti i umetnosti, tekst koji inicira nov tip
komunikacije sa knjievnom batinom u kojoj novi stvaraoci trae svoje uzore.
DILEME:

stav

prema

realizmu

kao

mrtvoj

koncepciji

umetnosti

koja

biti

implicira

pragmatistiku/funkcionalistiku poetiku s kojom je Vinaver bio u sporu ve u prvim radovima.

Vinaver govorei da je ekspresionistima cilj stvaranje, a ne ono stvoreno, proiruje

65

raspravu o realnosti u umetnosti, o odnosu prirode i stvaralatva, o mimetikom kao

kategoriji koja i u novim ostvarenjima ima svoje znaenje. Ovaj tekst je paradigma
avangardne umetnosti i tip nove kulture koja ima svoj poseban jeziki model, svoj diskurs sa
specifinim konotativnim znaenjima. To je rasprava o novoj umetnosti koja se ne svodi
prevashodno na programski aspekt. Tekst bitno odreuju:
1. tenja za uspostavljanjem kontinuiteta, ali u novom tradicijskom kontekstu koji
stvara nova dinamika, duh promene, nova stvaralaka evolucija koja ima obeleje
eksperimentatorskog ravnotea je poremeena;
2. apoteoza novom duhu , novoj dinamici, novoj stvaranosti: Nov svet mora da se kree,
da ivi, da biva i da traje po svojim-svojstvenim dinamikim besovima.
3. novi moraju biti: pokret i pokrenuto.
GROMOBRAN SVEMIRA: inicira stvaranje avangardnog projekta pisanja. Ova knjiga svoju
posebnost ima i u anrovskoj polivalentnosti jer je sainjena iz razliitih tipova tekstova,
koje je autor zamislio kao mogue stvaralake modele za optimalnu projekciju, ili pisanje za
budunost:
1. programski tekst/manifest
2. esejizirana proza
3. nauna fantastika
4. pria
5. muzika kritika
6. likovni esej
7. poetska proza protkana putopisnim zapisima
8. reportaa
Paklene maine novoga pokreta u Gromobranu svemira razaraju jedan klasian, tradicionalistiki
tip pevanja i miljenja predoavajui neke nove modele, ali ne kao konane formule i sheme
ve kao mogunosti poetike destrukcije. Vinaver razara i sam anr unosei u njega novine
i na formalnom i na sadrinskom planu: u manifestu se nalaze segmenti prozno/poetskog
kazivanja, raznoliki tipovi kritikog pisma (likovna, muzika, knjievna kritika), u prozama pak
inkorporirani su esejistiki iskazi, polemiki diskurs je obogaen poetskom i esejistikom prozom
itd.
DOSLEDNOST DESTRUKCIJE: Gromobran svemira jeste pisan kao knjiga jedne poetike
raznolikosti

ili

ak

nedoslednosti,

knjiga

raznotona,

vieslojna,

viestruko

provokativna, iritirajua svojom programskom doslednou. DOSLEDNOST se ne krije u

pievoj elji o novom sistemu, ve u stvaralakoj nameri da se razlome sve sheme,
obrasci, modeli. To je projekat koji smisao ima u permanentnoj izmeni stvaralake prakse,
u jednoj doslednoj destrukciji.
TEMATSKE DOMINANTE: javljaju se kao produetak rasprava ranih tekstova. One ine
osnovicu estetikog projekta koji NE prerasta u sistem, ali autora istiu u prvi plan

66

prevratnikog koncepta pesnike umetnosti. Sutinska pitanja vezana su za vena pitanja

o/oko umetnosti kojima autor daje naroitu vrednost. Kljuna tematska polja i uporine
take VINAVEROVSKE ESTETIKE su:

autohtonost/autonomsnost umetnosti

odnos umetnosti prema stvarnosti (pitanje mimeze, realistika praksa i poezija, umetnost
i ideologija);

pitanje pragmatistike koncepcije umetnosti

racionalizam-iracionalizam

antiskerlievski koncept umetnosti

spor oko larpurlartistike koncepcije

Ipak, moda je pitanje proimanja ili komunikcija meu umetnostima u Gromobranu

svemira jedno od teinih pitanja ili problema avangardne poetike, na koje autor daje vrlo
znaajne odgovore, ali i postavlja neke nove dileme. Ipak, kljuno u tom projektu je stalna
odbrana moderniteta, ali i pravo na promenu u kontekstu nove, prevratnike stvaralake prakse.
U tom smislu moemo govoriti o Gromobranu svemira kao o paradigmi avangardne
umetnosti, odnosno o jednom sistemu koji Vinaver stvara kao osnovicu nove umetnosti
budunosti. To se ogleda i u ravni strukture jer

namee misao o nekoherentnosti

koherencije.
Zakljuak itanja vodi do stvaralake nedoslednosti u oblikovanju sluajnih uzoraka
jedne stvarnosti koja nas okruuje. Jer, umetnikov zadatak je da trai u realnosti one
spojeve, ukrtaje (Laza Kosti!!!), ritmove, melodijske spojeve, lomove u haosu koji se
uobliavaju nad-gramatikim reenjima u sferi jezike stvarnosti. Svaki tekst je ipak
intoniran

uoljivom

polemikom

nijansom.

Knjiga

je

nastala

kao

diktat

odreenog

stvaralakog koncepta koji je izrastao iz avangarde. Programski smisao protee se iz teksta u

tekst bez obzira na anrovsku inkoherentnost.
RAZNOLIKOST: tematska, stilska, anrovska, ini kontekst avangardne ainformativne
poetike, tj. poetike koja se temelji na destrukciji klasinih modela i tradicije
umetnosti

uopte.

filozofskom

sistemu

Gromobran

svemira

povezan

je

antropocentrikom idejom koja oveka stavlja u centar kosmikog haosa u kome

vladaju sile vaseljene i zli volebnici ali i haosa koji otvara prostor za jednu novu
revoluciju, novu stvarnost, koju stvara novi ovek, novi ritam, novi pokret. ovek se
sueljava sa svim silama kosmosa i vaseljene, sa muzikim silama, da silama venog
stvaranja, ali i venog unitenja.
KATEGORIJA SLUAJA ovde je kljuna u uspostavljanju jednog programskog kompleksa, koji je
proizvod avangardistikog, konstruktivistikog koncepta.
Gromobran svemira je najkohrerentnija i najizrazitija programska knjiga srpske moderne
knjievnosti. Otvara pitanja pesnike umetnosti novog vremena. Istovremeno Vinaver je tu

67

odredio svoje poetike principe, definisao svoju teorijsku misao i prirodu svoga
umetnikog angamana u odbrani autohtonosti pesnike umetnosti uopte. Knjiga izlazi
iz oblasti umetnosti i prelazi u oblast filozofije i nauke, i ima jedan legendaran karakter...
-------------------------------------------------------------------------------------------

G r o m o b r a n s v e m i r a, 1921.

GROMOBRAN SVEMIRA se slobodno moe smatrati prilogom SciFi prozi Stanislava

Vinavera. On veto koristi iskustva nauke, tekovinama dinamike kulture, govor o nauci
promena, novom mehanizmu, zapaljenju promena definitivnim promenama, u tipu naunog
diskursa...

Tekst je strukturiran kao KOLA poruka. Destrukcijom grafikog oblika teksta dovedena
je u pitanje i instanca naratora. Razvija se utopistiki projekat o poretku svetova koji je
zasnovan na matematikom ustrojstvu brojeva... Ovde se javljaju osnovna polazita Manifesta:
poremeaj u Duhu Vaseljene, ravnotee, raspadanje starih, aksiolokih sitema, haos se moe
izbei samo ako se potpuno ue u duh promena, u zlokobnu dinamiku... Ovo reenje nudi uvar
Marsa da se mehanizam stavi u najneobuzdanije ludilo. Sve se zasniva na Bergsonovoj
dijalektici dinaminog kretanja vreme nije analogno prostoru: subjektivno shvatanje
vremena: ivimo li mi danas, ili pre nekoliko vekova? Saturnjanin... Taj fantastini poredak koji
postoji na Marsu samo je transpozicija realne knjievne situacije...
Radiogram svim planetama i obruevima Sunevog sistema koncepcija meuplaneratnog dijaloga...
Ispremetanost brojeva, poremeenost vremena... spasavanje prostora od propasti... interplanetarna radiokomunikacija

svetova,

teleproetost

udaljenih

svetova,

ironijski

prizvuk

imenovanju

pojedinih

komunikatora: Odbor javnoga blagostanja, Vlasnik mozgova, ef nervnih klinika svemira...

URLJANIS esej/zapis (ruski slikar koga su zarobile sile revolucije i skrile ga): govori o
uasu apsolutnosti, o delovanju zlih volebnika koji unitavaju svaki stvaralaki polet, novu
revoluciju, o nemuzikom i konanosti. To je pisanje o proimanju umetnikih sfera, o
odnosu revolucije kao politike prakse prema revoluciji u umetnikom stvaranju.
Ve ovde susreemo se sa kombinacijom anrova (esej, zapis, putopis, repotaa), a ovo
je u funkciji dominante u itavom Gromobranu.

Nijedan predmet nije definitivan u svojoj osami. On samim sobom moe da naseli celu vaseljenu... Sve je to
jedan za oko predmet, promenjen, deformisan... Oduzeto nam je ulo sluha i ide se na to da nam se preko
vidljivoga saopte muzike... Sve nije u postojanju sve postoji. Treba samo videti emanacije, sve aspekte,
sve izglede, to je urljanjis: mi vidimo samo jedno, jer naporom svesti odbacujemo ono to ponavlja.
Suvie smo sintetini, odbacujemo suvie utisaka da bismo dobili jedan jedini... Klatimo se od jednog pojma

68

nekog predmeta, do njegovog drugog pojma u osciliranju duha. urljanjis ui da je svaki pokret, i predmet,
uvek, kao ono zvuk, samo jedno novo ulaenje... Nema... Spasa... nema osloboenja.

KAFANE putopis prostor u kojem se oslukuje ritam i dah revolucije i Rusiji. Autor se
suoava i sa fenomenom pragmatizacije umetnikog/pesnikog ina, da duhom
ravnotee, ali i sa aritmijom koja predoava novu promenu, i sa prelaskom oveka u
stvar i stvari u oveka. Vinaver zakljuuje da je Kafana literatura koja ne lae.

Kad doem u varo traim kafanu... Norveka nema kafane, nema zveketa, produenja linosti. Sve celine su
zatvoreni krugovi... Rusija ima ajdinice gde se ritamski spajaju usne i oljice u velikoj misteriji: prelaska
oveka u stvar i stvari u oveka... U Francuskoj je kafana samo zbir objanjenja opte due?... Divno je u
njihovim kafanama ali samo da bi se duh zaboravio... Kod nas, kafana daje utisak da smo pred promenama,
da smo u duhu, ispred neeg izlomljeno sudbonosnog... Kafana je literatura, koja ne lae. U svim drugim
sluajevima ivota ovek u zajednicu unosi jedan pozajmljeni stav, namenjen samo zajednici... I u puionici
opijuma ovek je samo glumac svome zadovoljstvu... U kafani se duhovi slobodno sudaraju i odbijaju,
a iz toga se stvara stvarni odnos sila, stvaralaki duh kolektiva... U Nemakoj sve je smiljeno da
robuje materiji da bi se naposletku oslobodio duh od mrtvih bogatstava... Ja znam da se u kafanama
manifestuju ne samo duh vremena, koje nas nosi, no i gr ulice, koja je kafana budunosti... Ulica
jo nije ubila kafanu. Taj e dan doi. Sve e postati jedna gorostasna kafana sa etalitima, terasama,
muzikama, spomenicima, eleznicama, stanicama za jelo, oglasima i literaturama, kinematiografskim
platnima usred cvea... i ovekom koji sebe vie ne trai sam, jer je svugde...

VEE NA OKEANU mitsko-alegorijska pripovedna vizija posveena je smislu

stvaranja, revoluciji kao dinamici promene, stihiji, aritmiji istorijskih deavanja, ekstazi,
muzici kao stvaralakom naelu. Stvaranje je predstavljeno razliitim manifestacijama duha i
ideja, a posebno teite stavljeno je na stvaranje Bodlera, Dostojevskog, Malarmea.
Podtekst donosi sukob dva naela stvaranja: dinaminost novog; Okeanova ki, i
statinost tradicionalnog, nepromenljivog; Stari Okean.

Razgovara s Okeanovom erkom, jer njen otac je otiao da ispita revoluciju... Koncepcija udaljene
povezanosti metaforom razmaka izmeu zvezda sve je izukrtano i izraljivoj bolnosti odstojanja... Mi, ljudi
moemo da se pomirimo sa svojim nestajanjem, ali ne moemo da se izgubimo samo zato da bismo se
opet nali... ne moemo tako da umremo da svakog drugog priznamo za svog naslednika... smrt, taka
preseka za nas ima da bude neto duboko bitno... Veito oivljijemo-doivljujemo nau smrt, produujemo
agoniju da bismo se ubedili u znaaj agonije kao takve, moda i u nepravdu koja se ini ivome, kada mu se
oduzima ivot... Okean prelazi preko smrti kao i preko svega, neovean je, sve je u njemu most bez kraja...
Bodler je shvatio jedan drugi neposredni okean: kameni okean, ivot, kamen, ivotnekretanje... ipak
prizivajui jedan pokret... on priziva sebe radi davanja smisla svome svemu... Dostojevski je sve probrujao i
naao se u neem.. erka to odbacuje jer je on nalazio na putu to je skrivanje, to je jedan u mnotvu a
ne samo jedan, on je u odnosima, u linijama... Nije shvatila nova stvaranja... i Stari Okean se vratio poraen
neshvatajui: Poare kojima je gorela prolost... A autroski lik je omrznuo more sanjavi o sve
izvijenijim lnijama prostora, i o neemu to bi bilo finije no muzika, bludee, sve svesnije, sve
strasnije posle svakog udaljenja i da veito ide napred, kao da je venost ne u sebi, nego u neem jo
daljem...

SKRJABIN

muzike

teme,

esejistiko-poetski

zapisi

slavi

muziku

kao

najapstraktnije u najuzvienije oblasti duha. Muzika je u Vinaverovom poetikom

69

sistemu umetnost nad umetnostima. Esej je anrovski polivalentan, tematski razuen

zbog preplitanja razliitih tipova govora o umetnikom: u muziki esej inkorporirani su
fragmenti o pesnitvu, slikarstvu, istoriji... Tako se stvaraju komunikativni vezovi meu
umetnostima.

Vinaver

razmilja

katastrofi

koja

mora

da

bude

mnogolinijska,

mnogodubinska, u svm pravcima, iz koje izrasta velianstvena poezija ruenja, pijanstvo

ruenja, jer to vee ruenje to ogromnije nadoknaivanje.
Ima da doe jedna velika katastrofa. Ima da se sve zapaljivo, to je u svetu, skupi u jednu oblast, pa da se
dogodi velika eksplozija. Ta oblast jeste najapstraktnija i najuzvienija oblast duha, a u isto vreme
najpodesniji prostor za sakupljanje duhovne materije za gorivo: materija... Muzika ne samo da dejstvuje na
ljude, nego je sve delovanje uopte, kao takvo - muzika. Ljude, stvari, bia, moe izmeniti samo muzika,
i odrati da budu ono to jesu. Izdvaja Betovena, Mocarta, Skrjabina, Direra, Remboa, govorei o njihovim
zaslugama i veliini, jer nisu bili egoiste koje su mogle da zadre sve za sebe. Znali su da vizija nije ni za
koga, jer takva vizija, rasprostranjena po duama, dovela bi ih do negacije sebe, i svega, i same vizije,
najzad. Ono to je rodila vizija, sruilo bi sve oko sebe, pa i samu viziju... vizija se ne sme pustiti u
oveanstvo jer bi delovala svojom ritminou kao otrov na oi, jer egzistencija ljudska je samo u ulu vida...
prava katastrofa tek dolazi. Male preivimo, prebolimo i ekamo... U emu je muzika katastrofa sveta?
Muzika kao da nam ne moe dati uas propasti, a da ga mi ne osetimo konstruktivno, kao deo veeg,
gorostasnijeg... Propast bi bila samo u nezvuku, u mrtvo-zvueem, u upijajue-zvueem koje bi se pojavilo
usred zvuka to zna Stravinski. Prava katastrofa zvunoga bila bi u antizvunom... Katastrofa mora da bude
mnogolinijska, mnogodubinska, u svim pravcima. Ne ulazak u nirvanu, ve u haos... Stvaranje samo treba
da pretrpi brodolom... samo to bi bila prava smrt... sinteza Skrjabinova: preko svih pojedinanih
propasti ide velianstvena poezija ruenja, pijanstvo ruenja svesno i duboko i jae od svake
sumnje, jer znamo da materija i svemir i sve jeste neto beskrajno produljivo, i da smemo ruiti,
jer e uvek izvirati nove snage, svetovi, PROTEST koji raste u visinu... TO JE VEE RUENJE, TO JE
OGROMNIJE NADOKNAIVANJE... Beskrajno ruenje samo pomae novome zidanju, pojavljivanju,
buenju. Vaseljene je sve vie, ona kao da nadolazi, pridolazi.

POKROVSKI aktuelizuje problem odnosa umetnosti i stvarnosti, tj. kako muzika

preoblikuje realnost u umetniko delo, kako egzistencijalnu svakodnevicu pretapa u
zvukovnu jezu.

Koncert... lini doivljaj muzike u trenutku... Kao da prepriava ono to slua, pronalazei verbalne slike
muzikog doivljaja... Sve se ogleda u svemu, sve su beskrajna ogledala, u kojima se ogledaju svetovi,
svetovi kroz svetove, zagnjureni, uhiljadostrueni, utopljeni... Sve je stranije, jer se sve ogleda u svemu, i to
onda znai da niega stvarnog nema... Ogromno nitavilo koje udara po novim mekim stvaranostima, i
sve se lomi, kida, cepa, kotrlja, gubi. Velika ogledala sad, najzad, sjaje sama, i niko se u njima ne vidi...
Uzaludni su pokuaju pijaniste da savlada ludu jezu samoe... Sve je uzalud, sve nas ostavlja . I mi
sami sve ostavljamo. Sve se, svi se, ostavljamo... Pokrovski eli da stvari uverenje da stvarnosti ima, da je
svud... O listovim prostim frazama koje postaju zlokobne upravo zbog svoje jednostavnosti... O Blokovoj
zastavi... Postoje samo zvukovi, a zvukovi su, eto, sami sebe progutali... Postoji samo jeza, poslezvukovna
jeza... To je jedina stvarnost...

NEKI ROZENTAL razmatra kategoriju mimetikog, odnos stvarnosti i umetnosti kao

ludilo odreivanja, bezumlje kategorisanja, kao prostor u kome nema nepredvienoga i
u kome sve funkcionie po logikim naelima: Savrenstvo je ipak smrt ak i za sebe samo.

70

Sve najzad logiki dolazi do negacije sebe. I to je najvee prokletstvo logike stvaranja,
svakog logikog stvaraja.
Rozental je napisao ogrmno Rimsko Pravo zvukova... Svi su sluajevi predvieni, sve je podvedeno pod neki
smisao. Mogunosti ima vie nego to je spomenuto. Ali mehanizam klasifikacije stvari tako je savren, da se
sve moe podvesti, grupie, sve to se javi, sve to se ne javi, sve to bi se moglo javiti... A krajnji princip
postaje i stvara se, njega nema ni izvan ni unutra u zvuanju... Kod Rizentalove ideje duhovne pravde ne
moe se uhvatiti kraj kategorisanju... Zvuk u sebi nosi svoju snagu i gorinu... Kategorisanje nije proizvoljno.
Ono je imanentno. Iz toga se stvara iluzija, da postoji mogunost pridavanja vanosti stvarima, a to je neto
apsolutno, neto to stvari jesu... Uveravaju nas da se stvari same po sebi reaju u poredak u kome ih
nalazimo.. Mi slutimo, mi znamo da je to najsuptilnija obmana... Vano je stvoriti jezgro, pa e sve
poi njegovim tragom, izgraditi se po istom planu... Tako se otima tajna od prirode: ako se unese smisao u
jedan jedini njen kut... Pokoriti prirodu znai nagnati je da nam ona slui, da stvara igrom imanentnih
mogunosti, ono, to smo mi ve otpoeli... Zaraziti kosmos jednom jedinom klicom individualnosti a
ta klica, bez svake dalje pomoi, stvara od vaseljene sve nova, sebi slina bia... SLIKA PRIRODE
KAO MEHANIZMA koji e se sam otvoriti ako znamo POETNI RITAM. Ako je jedan atom probraen
snagom nae volje, onda e svi atomi morati prostim odnosom prema onom prvom, da formiraju prostor
njegovog duha, biti njegova odanost... Tako nesvesno rade zvuci ispod ruku Rozentalovih... On zna svoju
najveu tajnu: mora se mata stvoriti, ali zbilja, idealno stvoriti, udruiti... im je obrazovan jedan kristal,
sudbina cele mase reena je... Najvea tajna: otkud prva klica?... Savrenstvo je ipak smrt ak i za sebe
samu... Rozental je samo muziar koji sve tumai zvukovima odbacujui ono to ga je ivot nauio, a to opet
pronalazi u tonovima... NOSTALGIJA ZA LINOU: zar je zbilja linost samo u sebi, samo u svojoj logici, bez
svega stranoga? Zar je ona tako centralna za samu sebe? Zar nije otkrie i za samu sebe? Zar nije njena
logika i opravdanost svega to je u njoj njeno samo vid u kome se ona javlja?... Kada nam otimaju smisao
za budunost nam postaje tegobna i sama muzika. Stvaranje koje je opravdalo sebe izlazi nam na nos i
usta... Linosti koje isuvie samostalno postoje, izgube vezu sa stvarima, koje, sve manje
intenzivno, jesu ono to su: Jer priroda nije imala ipak smelosti da se sva do kraja ostvari...

NJEGO I ZLI VOLEBNICI polemiko-pamfletski esej pisan u odbranu Njegoevog

pesnitva koje je u jednom delu kritike potinjeno nacionalnim interesima i zbog svoje
pesimistike note, proglaeno kontrarevolucionarnim. Vinaver u Njegoevom delu vidi
apoteozu revoluciji i aktivistikom humanizmu, koji nikako ne moe biti proet
pesimizmom. Polemika oznaava ujedno i relaciju mladi knjievna batina, ali i Vinaverov
antiutilitaristiki koncept umetnosti umetnost je autonomna od svake vrste
pragmatizma i funkcionalizacije. One koji umetnosti a posteriori nameu odreene sheme i u
njoj vode ono to zahteva ideoloki kontekst, Vinaver imenuje odrednicom zli volebnici.

I - Kao i toliki drugi i Njeo je izigran zlim volenicima. Uloga zlih volebnika jeste: spreiti
osloboenje oveanstva. Veliki duhovi stalno rade na sveoptem osloboenju. Oni otkrivaju odnose koji
postoje u Kosmosu, i tim doprinose osloboenju, jer je konstatovanje jednog odnosa ve pokuaj prelaska u
drugi... Zli volebnici uspevaju da sve to je uinjeno protiv njihove vlade okrenu u njeno uvrivanje...
Dinamiku velikih duhova zli volebnici ne sputavaju, oni je jo vie razobrue ali je upute drugim pravcem...
Pronalasci, rezlutati velikih duhova su samo privremena ravnotea, simbol borbe, ne sva borba, a jo manje
kraj. Zli volebnici nas uvere da je borba bila zbog tih siunih rezultata i da je zavrena... a zatim i da je taj
rezultat jedan od veitih ciljeva. I tako rezultat postane prepreka. Nas hoe da nagone najpre, da neto
postignuto smatramo ne kao prvo priblienje onome, emu smo poli, ve kao kraj tenje... Jedan
stvoreni svet postaje smetnja svakom novom svetu... tako sve postignuto postaje barikada, a ne

71

podstrek. Tako neki duhovi dolaze do nihilizma i ne ele da pobede, jer znaju da e svaka njihova epizodina
pobeda oteavati sve vie veliku borbu, konanu pobedu, zbog koje se i dolo do jedne prave pobede.
II Njego je pesnik revolucije. Zli volebnici stvorili su od njega pesnika nacionalizma i duhovne
kontrarevolucije. Zli volebnici uinili su da se veiti poziv na bunu shvati kao himna uspehu neke sluajne
bune iz prolosti, koje je definitivna, koja ne doputa idenje u sutinu ljudskih odnosa. Imenuje zlog
volebnika: Brana Petronijevi. Oni su u stanju da Njegoa proglase svim i svaim samo ne onim to jeste,
najveim revolucionarom u srpskoj knjievnosti, a njegova osnovna misao: nepomiljiva revolucionarnost,
borba do istrage sa svakim kompromisom. Trik volebnika: otkriti u oveku i ono ega nema, samo ne dati da
se dokui ono to duh u stvari jeste i hoe.
III Njego iznosi najosnovinije: DUNOST OVEKA JE BUNITI SE NA NEPRAVDU, da je zato u
njemu boanska iskra: Al tirjanstvu stati nogom za vrat / dovesti ga k poznaniju prava / to je ljudska dunost
najsvetija... Kod Njegoa postoji najdublje verovanje: da se na nasilje mora odgovoriti pobunom, da je
to prvi i osnovna dunost sveg ivota, da sve ivo samo to i ivi, to se bori nasiljem, koje se
njemu hoe da nametne. DUNOST POEZIJE u kojoj se sve egzaltuje: DATI BLESAK, ELAN
REVOLUCIONARNOSTI OVEKOVOJ... Pesnik je taj koji postie sve, svojom intuicijom, i zato
pesnik jeste plamen, koji zapaljuje oveanski materijal na svetu borbu za osnovno pravo oveka:
da bude ovek... Crkva kod Njegoa jeste oruje borbe za osloboenje oveka. Svetenici su najvii oni, koji
mogu da odueve najvei broj za borbu... Kod Njegoa je sva estetika borbena, i to je borbenije to je lepe...
Pesimizam je kod Njegoa trenutak sumnje, momenat klonulosti, u instinkt borbe, u bunt i revoluciju...
Njegoev kategoriiki imperativ: instinkt, duhovni voa, jeste ono to bolje zna, no mi, ta treba
initi kategoriki imperativ pobune... A ja zebem od mnogo miljenja... Od miljenja se pada u
pesimizam. Ne pomae misliti, odgaati, udeavati... Instinkt u nama je u pravu... on e uvek nai naina da
pobedi, svaka e nevolja biti pobeena novim orujem... Gete trai novo telo da bi u njega preneo svoj
oganj... a Njego zna da svaki kalup ima svoj oganj, i on trai saradnju Prirode, da mu prui nove, neznane
mogunosti... Jedno je Poezija... instinkt borbe za odranje najveeg principa u sebi...

IV Ima u Njegou mesta oajanja i sumnje, ali su to pauze. Samo refleksije i oekivanje, samo
privremeno negiranje da bi afirmacija postala jo gorostasnija. Pesimista bi bio kada bi pokazao da nas to
najvie obmanjuje, kao Faust sva nauka je nitavna, ili Don uan Bajronov ljubav je nitavna... Ali Njego
nije takav: kod njega neprestano pobeuje da se ne sme pristati ni na kakav kompromis. On je revlucionarni
optimista, on nije sumnjao u oruje koje mu je priroda dala, u boansku iskru. On to nije negirao...

OSVETA alegorijsko-pripovedna vizija ili pria koju je Rastko kritiki oznaio kao
jednu od venih u svojoj umetnosti. To je pria o sukobu starih (volebnici) i mladih
(astronauti), koji je transponovana sukobljenost tradicije i avangrade, ako sukob starih i
novih duhova. POBEDA MLADOSTI NIKADA NIJE DEFINITIVNA. I u tome ba jeste njen
ues i njena kob. Dinamika promene koja stvara novi prostor ovde je oznaena kao spor
staraca-duha sa novim duhom, ali i kao stalna opasnost od prevlasti starih nad
mladima, jer mladi duhovi kao pobednici postaju starci-duhovi osvetniki duh je uvek
na sceni umetnikog delanja.

Situacija u Osveti odgovara osnovnim avangardnim dihotomijama: prolo-staro, tradicijainovacija, konzervativno-pobunjeniko. Prolost se isuuje i odbacuje, i vezana je za generaciju
oeva koji su izloeni bespotednim napadima... Pobeda koja se pretvara u poraz formulie

72

samo smisaono jezgro istorjske avangarde: pobunjenici ubrzo nameu nova, jo

iskljuivija pravila igre destrukcije se nastavljaju u nedogled: opasnost da se avangarda
pretvori u besciljno lutanje...
Na jednoj eleznikoj stanici oekivali su starci dolazak novih duhova... ali ispostavlja se da su mladi duhovi u
meuvremenu ostarili: JA SAM SA SVOJE PLANETE POAO MLAD... uzaludna je svaka pomo, jer e
uvenuti, ostariti u putu... samo se poveavaju falange staraca...Za mladost je nemogue da pobedi. Mladost
je samo u osporavanju pobede, ali nikako u pobedi... i posle pobede primeena je jedna stvar: da pobeda
dovodi do sveopteg otuivanja, do zabrane kosmikog bluenja i putovanja. Gorele su crne vatre u znak
alosti... Pobeda mladosti nikada nije definitivna, i u tome je sav njen ues i sva njena kob... starci
pobedie... sve je opet postalo premoavanje, a izgubivi mo za sve detalje, oni prestadoe da shvataju
celinu, i sve vie oni su samo skitali, traili ne znajui ni gde da se trai, ni ta da trae. I to je izgleda bila
osveta mladosti, koja jedina, stvrano, moe i ume da nae sebe. One mladosti, koja ne trai: jer jo ne
zna, da sem nje, ima drugih, pristupanih i primamljivih stvarnosti...

POSLEDNJI

ISPIT

MANDARINSKOJ

KOLI

alegorijsko-pripovedna

vizija/

fantastika zakljuuje knjigu. Ispitna tema, saima jednu od najboljih definicija

avangarde: SAGRADITI JEDAN SVET, NA OSNOVU PODATAKA, KOJI PROTIVUREE
MOGUNOSTI STVARANJA TOG SVETA moe se uzeti za neku vrstu odreenja
avangardne stvaralake prakse. Ova proza govori o funkcionalnim duhovima plusduhovima, velikim duhovima koji se uklapaju u sistem vaseljene, odnosno primaju u
dravnu vaseljensku slubu, i njihovo znanje upotrebljavano je na korist vladajueg poretka.
Time se zatvara krug pobuna koji obrazuju i kome tee avangardni pokreti: knjievna i
formalna revolucija duhovna i ideoloka revolucija drutvena revolucija.
Ove godine ispiti u mandarinskoj koli poeli su malo ranije nego obino... sa raznih planeta imalo se javiti, po
oekivanju oko sto kandidata... Komisija je odredila modele da ne bi bilo isticanja... Ove godine, izgleda bila
je obraena vea panja na sadrinu i zato su bili vraeni neki doljaci koji su hteli da obrate veu panju na
oblik... Najneobinije: nikako se nije mogao utvrditi taan broj kandidata... Ovaj siini detalj je prizveo
itav niz nesporazuma... udno je to je ovako lak zadatak bio dat na poslednjem ispitu, ali samo mali broj
duhova ga je mogao reiti... Poznato je da tako sagraen svet, pomou podataka koji se ne nalaze u njemu,
jeste najobinija pojava u vaseljeni naa planeta je isto tako napravljena: ona se stalno ostvaruje i
nijedan u njoj podatak nije konaan... Taan odgovor dala su tri kandidata...pobednici su odbili nagrade...
Svi koji su dosada poloili ispit bili su primani u dravnu vaseljensku slubu, i njihovo znanje blo je
upotrebljavano na korist vladajuega poretka... Opasnost je to su nepokorivi duhovi mogli svoju tajnu
da upotrebe slobodno, za svoje ciljeve... Bilo je jasno da se priprema revolucija protiv vladajueg
poretka. Vrhovni hemiar izvodi matematiki dokaz da ti duhovi ne postoje... Ispalo je da su se na ispit javili
duhovi s nekoliko individualnosti, a ne dvojni duhovi... sam odnos duhova izmeu sebe stvarao je nove
duhove... JO NERASVETLJENA TEORIJA o pridodatim individuama: naroite grupe, sticajem, sklopom svojih
sastavaka, stvaraju veliki duhovni plus. Oni koji su poloili nisu stvarni duhovi ve plusevi stvoreni
razmetajem grupica... Najvaniji zadatak je razmestiti grupe tako da se ona tri plusa izgube... Ostali
kandidati su izvrili samoubistvo i nemogue je vaskrsnuti ih: i tako je u smrti tih duhova najvea
zasluga za besmrtnost ovih novih, plus-duhova. Nemogue ih je unititi, jer su oni emanacija neeg to
ne postoji... tako je smrt duhova donela besmrtnost posledici tih duhova, posledici, koja se ne moe
unititi jer je uzrok iezao, jer je prestao da bude dosegljiv za unitenje ... Mandarini razmiljaju da
se odsele na drugi svemir... Vrlo je i karakteristino i to, da se tvrdi, da su plus-duhovi u vezi s
narodom, sa proleterijatom.

73

PREDRAG PETROVI: NAUNOFANTASTINE PRIPOVETKE

Gromobran svemira direktno se nastavlja na zbirku iz 1913, Prie koje su izgubile ravnoteu, to
se direktno vidi iz V dela Mainifesta Ekspresionizam je revolucinaran (...) On polazi od toga da
je ravnotea poremeena. Ove intertekstualne veze najvie se ispoljavaju u krugu pripovedaka
koje spadaju u domen naunofanstastinog anra: Gromobran svemira, Osveta i Poslednji ispit u
mandarinskoj koli. One su ostvarene slinim postupkom koji se primeuje u priama prve zbirke.
Zasnovane su na mitskoj podlozi.

TRANSPONOVANJE I INTERPRETACIJA MITA: bitan je postupak, jer predstavlja promenu

u srpskoj pripovednoj prozi i zasnivanje je antimimetike narativne paradigme
resemantizacija mitskog: tekstovi nastaju na fonu postojee tradicije, pri emu mitska
znaenja ulaze u nove odnose i spojeve, dobijajui tako u postojeim sieima, nova znaenja.
Ovde se ekspresionistike poetike ideje transponuju u naunofantastini okvir.

SATIRINA USMERENOST: poredak koji vlada na udaljenim zvezdama zapravo predstavlja

satirinu viziju realne umetnike situacije s poetka 20-tih godina. Tako, naunofantastina
dostignua

postaju

okvir

za

problematizovanje

kljunih

pitanja

knjievnog

stvaranja sukob tradicionalnog i novog, promene u sistemu vrednosti, smisao tih promena,
odnos prostora i vremena u percepciji sveta...

Svaka od pripovedaka izvedena je u poetikom i idejnom smislu iz Manifesta i predstavlja

specifinu fikcionalizaciju avangardnih i autorskih programskih uverenja.

Vinaver je stvorio i osoben tip eksperimentalne proze, ekspresionistike PRIPOVETKEMANIFESTA. I proed prvenstveno programske, idejne usmerenosti koju nose, one ostaju kao
Vinaverovo najsugestivnije vienje sveta u kome se esejistiko tkivo snagom poetskog
doivljaja zbija u viziju.
--------------------------------------------------------------------------------------------------

DERETI:
Sredinja linost beogradskog modernistikog pokreta posle I rata, i voa ekspresionizma, a voleo
se i sam prikazivati u toj ulozi... Studirao je matematiku i fiziku na Sorboni, sluao Poenkarea i
Bergsona, ija e shvatanja imati na njega presudan uticaj. Bio pripadnik srpske rodoljubive
omladine, uesnik balkanskih ratova, proao Albaniju, bio u Rusiji za vreme revolucije, u II ratu
bio u zarobljenitvu kao oficir jugoslovenske vojske, i uopte sve ga je zakailo i sve je preiveo.

74

Pre I rata objavio je tri knjieice: Mjea (zbirka poezije), Prie koje su izgubile ravnoteu (zbirka
crtica) i Misli.

POEZIJA: poeo je u znaku simbolizma, i, iako se deklarativno opredelio za ekspresionizam ostao

je veran svojim predratnim simbolistikim opredeljenjima. Od zbirki izmeu dva rata
najvanije su uvari sveta i Ratni drugovi. Prva je izrazito modernistika, sastavljena
od kratkih pesama, naizgled fragmentarna, ali sutinski najcelovitija njegova pesnika
zbirka, sva u zvunim igrama i neobinim humornim obrtima, spij humora, muzike i
filosofije. Druga je galerija pesnikih portreta drugova iz rata, s mnotvom
realistikih

pojedinosti,

ostvarenih

narativnim

postupkom,

jezikom

namerno

prozainim, punim obinih, govornih borta i fraza, u ritmu slobodnog stiha.

Kod Vinavera nema pompeznog, deseterakog heroizma njegovih prethodnika. On
prikazuje obine ljude, seljake, ake, oficire, koji ine podvige prirodno, bez svesti o svojoj
veliini. Evropska no je posledja zbirka objavljena za ivota i plod je zrelog pesnika, doivljaj
logorskog i rata, izraz ratnih strahota: u njoj su prisutna oba glavna toka Vinaverovog pesvanja:
prvi: osnovni eterina, metafizika poezija; i drugi realistika, ratna poezija. eleo je da
stvori pesme osloboene svakog konkretnog znaenja, koje e samim svojim zvukom izraziti
najdublje treptaje bia. Verovao je da je svaka konkretizacija, svako imenovanje, smrtna opasnost
za pesmu, da je bit pesme u nagovetaju, koji se otvaruje muzikom. Tom simbolistikom
naelu, biti muzike, ostao je veran do kraja.
HUMOR: izvanredan parodiar, majstor verbalne komike. Parodirao je antologiju Bogdana
Popovia Pantologija novije srpske pelengirike (1922), a i samog sebe. udno je da je
kao najekstravagantniji pobornih modernosti, svoj najvei uspeh postigao dvema
knjigama koje su dovodile u pitanje sam pojam moderne poezije.
ESEJISIKA: najznaajnije podruje rada. Gromobran svemira (1921); Bergsonovo uenje o ritmu
(1924); Ikarov let, Sudbina dananje knjievnosti (1937); Zanosi i prkosi Laze Kostia
(1963)... Obuhvata sve umetnosti, mnoge umetnike. Pie lako i lepravo. Mea humorna
raspoloenja s lucidnim zapaanjima, vatrena dokazivanja s leernim familijarnim
askanjem, duboke misli prelivaju se u trivijalnosti i obratno. italac se osea kao uvuen
u kovitlac misli i emocija, ali i razoaran nedostatkom sistema, izbegavanjem zakljuaka.
Vinaver nije kritiar analitiar. On komunicira sa delom na nekoliko planova gotovo
istovremeno, razvijajui jednu specifinu tehniku kada se svet umetnika ukazuje obasjan
sa vie udaljenih taaka.
JEZIK: Ipak je dao produbljenu analizi tradicionalne kulture i njenog osnovnog instrumenta,
jezika. Problematizovao je vukovski jezik, jezik narodne poezije i njen osnovni metriki
oblik junaki deseterac, koji ne moe da izrazi modernu indiidualnost, njen odnos prema
kosmosu, niti moderni ivot.smatra da je na jezik spor, monoton, s naglim plahovitim
uzletima navie, i isto tako brzim strelovitim survavanjem u prazno, s dugim opasnim

75

pauzama izmeu stihova. REENJE: u sutini vukovsko treba se vratiti narodnom

govoru

oslukivati

ubor

njegove

melodije,

ali

modernom

govoru

nadgramatiki polet. Beogradski govor ima najveu ulogu u preobraaju.

76

grada

RASTKO PETROVI
(1898 - 1949)
e s e j:

OPTI PODACI I IVOT PESNIKA

DUHOVNI RACIONALIZAM PESNIKA: Isto kao i svi drugi drutveni tipovi i tip pesnika bazira
svoj ivot na jednoj racionalistikoj osnovi, s tom razlikom to je kod pesnika
racionalizam primenjen na duhovno, a ne na materijalno bogatstvo. Emocionalni
ivot je za pesnika jedno emocionalno obogaivanje, on ga neguje, razvija,
vaspitava, ima itavu nauku da ga vetaki realizuje, da materijalizuje, trai nova
iskustva, i uopte osea uspeh i zadovoljstvo ako je otkrio kakve nove emocije u sebi
emociju emocije. Kod njega je ceo emocionalni ivot udvojen i on se moe nai izmeu
dva ogledala koja se ogledaju jedno u drugom do u beskraj.
RAZLIKA IZMEU EMOCIONALNOG IVOTA PESNIKA I E.. LUDAKA: ivot ludaka iako je u
svojoj osnovi takoe stvarni ivot emocije, nema u sebi te racionalnosti, ne trudi se oko
njenog odravanja, niti se smatra srenim zbog nje. Ludilo je nepresuni izvor emocija,
koji lud ovek rasipa jer ne osea vanost emocija, nego onog sna koji mu izaziva i koji
mu se ini stvarnim. Ceo svoj unutranji ivot ludak stavlja u spoljanji svet, u realnu
spoljnu stvarnost kojoj je on potinjen; pesnik ceo spoljni ivot (realne vizije, opte
zakone) prerauje i uvlai u svoj emocionalni svet iskustava.
SILA NOVIH SAZNANJA I INSPIRACIJA: pesnik ne moe da ceo spoljni svet preradi u svoj
unutranji ivot. Moe da vri jedan spontani odabir podataka koje mu svet moe pruiti, i
koji mu mogu odgovarati. Prilikom svoga razvia on e vriti popravke u tom izboru, a
svojom prirodom line prijemivosti, moe da promeni i ceo nain odabiranja. Celog
ivota pesnik bez presanka vri taj izbor, pod kontrolom svoje oseajnosti,
uzbuujui se pred jednim datama, a odbacujui druge. Otuda dolaze ona velika i
nagla pesnika otkria pri ivotnim promenama samog pesnika, koja su u stvari duboke i
prave pesnike inspiracije; jer inspiracija je potreba da se jedno novo saznanje
materijalizuje i stavi u red proverenih iskustava da se umetniki ostvari. Osim
toga, nadahnue tei jo i da produi ivot u pravcu tih novih saznanja, koja obasjavaju
odjednom ceo ivot i uvek se ine kao njegova prava odgonetka. Individualne promene
preobrazivi razumevanje ivota, ude da ivot to je mogue pre prenesu u carstvo
oseanja i emocije. Pesniki ivot onaj pravi ivot njegovih emocija toliko deformie,
protkiva, razgrnjuje ono to bi inae bila njegova biografija...
RAZVIE PESNIKE BIOGRAFIJE: kod svih modernih pesnika nai emo isti satanizam,
isti bol to sve prolazi, i istu udnju da se sve napusti i odluta ma kuda. Mogla bi

77

se izraditi jedna idealna biografija pesnika, koja nije niija posebno, ali uz koju kao da bi
ili njihovi ivoti. Moglo bi se pokazati da je na delu konstantno dopunjavanje, razvijanje
tog zajednikog u pesnikim biografijama. Istorija duhovnog ivota se usavrava...
BIOGRAFIJA DANANJEG PESNIKA: ovde poinje svojevrsni autofikcionalni deo pisan u II licu,
ali o linom iskustvu ratovanja, odrastanja izvan bilo kakavih normi, u zemlji koja se irirla
po cenu sopstvene mladosti, o rtvama o mrtvima, o haosu, o surovosti i povratku
zakonma opora i plemenskim peinskim uredbama, o poetku pisanja u takvoj sredini,
gde

svaka

re

postaje

skupocena,

gde

je

ubiti

oveka

sasvim

jednostavno

nesankcionisano, u zemlji koja se pretvara u kola slika muenja, gladi, krvi, bolnica,
patnje, teskobe, truljenje, mrtvi... Tako su oni izrasli zajedno: on i njegova otadbina; on
i njegov talenat; niti se moglo to odvojiti jedno od drugog... Sobom je predstavljao
svoju zemlju, smelu, novu, pijanu zemlju...
NOVI ZAKONI IVOTA: Poeo se strahovito i nepojmljivo uasavati od kraja ivota... Umetnost
je za njega bila kupovanje ivota negde preko granica pojmljivog... deran koji se naao u
francuskom koleu, strahovito voleo nebo, i potovao jedino Slovenstvo. Usamljenost...
PREVAZII FIZIKI IVOT: dalje pie o danima u Parizu, o itanju, etnjama, II ratu, ljubavi,
povratku u Otadbinu, voz koji se ne plaa a putuje est dana, uzbuenje, stari drugovi,
dosada, afazija, elja da se pree sve unakrst, zemlja jo ranjena, susretanje s ljudima
kod kojih se susree ista potreba da se izrazi, da se organizuje novi ivot...
OSEANJE IVOTA: Postoji ivot veliki, divni pijani fiziki ivot bilja i rastinja, pada reka, juranja
oblaka, mladih tela... Moi piti, jesti iveti i sa sitou umreti... elja da se oseanja ne
izraavaju nego da se pretvore u pravu akciju... Pesnik je ve potpuno ovek. On se
pomirio sa svima stvarima i pokuava da ih razume. Nema nita ni protiv koga. Ne trai
das e stvari prevaziu, u svima njima je ivot, i od njega samo zavisi kako e da ih primi .
Proiveti samo svima svjim sposobnostima ivot; dobro i sa dubokim oseanjem
razumevanja i ljubavi. On se uasno boji smrti i strano mu je ali je pristao da umre...
VOLJNI POVRATAK UIM GRANICAMA: kroz sve te peripetije je proao mladi liriar , koji
je rastao sa svojim zaviajem, teio da prevazie sve granice, nailazio na itave etape
koje njegov duh nije mogao da obuhvati i zato mu se inilo da ga mo shvatanja naputa i
da ulazi u afaziju. Padao je u neizleive melanholije i oajanja... ali naposletku otkri da
nita nije presuilo, kao da je ponovo poeo iveti ivot detinjstva... Zakljuio je da pre
njegovog ivota nije ni postojao moderni ivot sa svojim tehnolokim dostignuima... Ono
to mu uvek ostaje jeste sposobnost da se u velikom trenutku i bez tragedije odrekne
svega to je inilo spoljno bogatstvo njegovog ivota... Sam princip njegovog ivota lei u
njemu.

78

O t k r o v e n j e, 1922.
Probuena svest
(Juda)
(u originalnoj verziji zbirke ovaj deo je tampan na kraju,
i predstavlja autopoetiki tekst, Rastkovo vjeruju o poeziji)

Najzad govoriti slobodno i do kraja. Jednom bar (jednim dahom), makar vas nain govora u
prvi mah i uvredio, da bi se mogla izrei cela misao i da bi se odahnulo. Videete da ta
misao nije tako rava, kao to ste oekivali, za one koji ne planu odmah i da duh iz koga je
osloboena ne zasluuje prokletstvo. Sa 15 godina je pravio svoj list Probuena svest. Tu je
napisao: Svi se planovi ne daju ispuniti. Sve to je bilo nee biti; sve to se planira, nee se
ispuniti... dalje se pita da li je tada bila roena ova knjiica u njemu? Kako je postao ljudoder:
boiji sin je rekao: Jedi ovaj kruh jer je to telo moje. I pij ovo vino, jer je moja krv.
eleo je da cela zbirka bude kao hleb ili kao voda, jer je to jedno od temelja-uivanja.
Ponovo smo na teritoriji naturalizma, ali ne pesimizma i napetosti, no osloboene volje
za neposrednost i lepotu. Dosta je moje telo ispatalo; ono hoe da ue osloboeno u svoj raj.
Dosta je svojom ludou i moj duh ispatao: jer dok nisam mislio uz pripomo svojih organa i
butina, kolena, premda sam naizgled mislio pravilnije, nisam mislio do stvari sporedne i bez
vanosti; moe se ak rei da nisam nita ni mislio. A sad je misao spasonosno prelila moje
telo kao mlak talas. Telo e nauiti moj ivot zdravlju i discipini, a misao ga je bila
nadraila toliko.

TEZA o ORGANSKOJ TELESNOJ ZVUNOSTI i ORKESTRACIJI: mehanika erotinih

odnoaja, treptaji beskrajnih delia predodreene materije koji izazivaju besprimerna
drhtanja, privlaenja, i odguravanja celih tela, katastrofe sudara, erupcije, greve, eklipse
svest; ja bih ih tako svesno ponavljao, pratei sve nijanse prelaska iz ritma u rtam, brzine u
brzinu, to jedna drugu izazivaju asocijacijom pravilnih ubrzanja, i uticajem intraplanetarnih
gravitacija. Ovde se muzika javlja kao stvarna injenica, jer su tela puna zvukova i
orkestracija.

Svakodnevni susret seksova je divan i strahovit, velianstven i najvaniji u ivotu. Kad se dva tela
ponu magnetski privlaiti ni njihova volja, ni jedan ljudski moral, ne moe ih spreiti da se
privlae sve dok su u oblasti tog privlaenja. I nita ne znai gria savesti to sam nekog ubio ili
mu podvalio, jer mene esto mui savest i to nekoga nisam ubio ili osvetio mu se. Napominje da
nije anarhista: IDEJA SLOBODE I RAZOARANJA U INDIVIDUALISTIKU KORIST OD
HEGEMONIJE CELOKUPNOG IVOTA moda i nisam roen sebe radi, ali doavi
jednom do svesti da izvestan broj potinjavanja optem ivotu nosi sobom i senzaciju
zadovoljstva to sam roen, tj. iako ne roen radi sebe, ja u iveti ivot radi sebe, i
oslobaati se nesnosnog, ne traei da to i ostali ine.

79

IVOT POSTOJI PRE I POSLE DRUTVENOG MORALA, i ono to je oznaeno kao nakazno
od strane morala ulazi u ivot tako prirodno, kao neto to je nuno. I zato ja na moral ne
mislim, niti mislim ta priroda hoe od mene, ve je zadovoljavam mnogo, i time svoje
potrebe; a ako mi padne na pamet da razmiljam i to je jedno zadovoljenje i to priroda,
i bez mog pristanka, ume sebe da zadovolji u meni. ak ni lepota nije moj osobiti moral,
jer je i ona dola posle nunosti tek i zbog nje.

FATALIZAM OPTIMALNE PROJEKCIJE: stalno vidi u daljini, u projekciji, dogaaje koji

e ga zahvatiti. Rastku dolazei sve blie, toliko da postaje samo organski detalj u njima.
Opisuje organske senzacije u trbuhu pred nadolazeim koje e ga promeniti, i to je
najvanije, to e moi to kasnije proceniti. Od toga se gubi svest trajanja, proticanja
vremena. To nije somnabulizam, to je milijarditi deo sekunde intervala izmeu
budunosti i prolosti ekstaza, koja pojaava oseaj ivota i koja nagoni na
stvaranje, kojem celo telo slui, celo se napinje.

MISTERIJA ROENJA: vea je nego misterija smrti. Kako se svest o mojoj linosti uvukla
u ba ovo telo a ne u koje drugo, roeno od moje majke; ukoliko moje telo nosi u sebi
doivljaje i saznanje, o njemu, moje majke, i pustolovinu mog oca. I prolost pre naeg
roenja, i istorija zavisi od naeg izbora. On je slobodan. Ali u trenutku roenja? Sve
postaje kretanje: razlika izmeu tela u pokretu i putovanju i onog u miru, bila bi kao izmeu
nadraenog mladistva i trenutka kada je potpuno smireno.

ZATO POEZIJA? Pie jer ni za im drugim ne osea potrebu u noi. Graenje pesama je
jedan od najnunijih trenutaka ivota: jedna od funkcija: to je kao koraati ili zadrhtati.
ivot nosi umetnost sobom; ako umetnost okrnji, i sam ivot e time biti okrnjen. I ova
proza je jedna pesma! poetika protivureenja. Poevi da pie ovakve pesme, peva
ih ne iz kritike ivota, ve zato to je naao itavo blago ivotvornih zanosa koje ga
je oduevilo za stvaranje. I od toga se ivelo, to je glavno. Meni nije toliko stalo do
supe moga detinjstva koliko da pevam o njoj i da se na jedan novi nain njome nahranim.
Pesme moda ne odgovaraju pojmovima o umetnosti, ali su velianstvene. TELOPISANJE: svakim deliem u svakom poloaju uestvuje u naporu ekstaze. Ne
ostvarujem veliku umetnost, nego veliku ekstazu.
A ta se mene tie va mir! To nisam ja o kome je re, ve jedna savest ista, izdvojena, koju
sam hteo spojiti uz kakvo ime. to se tie tela, sadanjost se, i avantura dok je u toku, samo
prekonjega objavljuje. Zdravo svete na jug, najsrenihji od svih ljudi te pozdravlja onaj koji je
unitio svoj opstanak.
Da je sam na svetu, da nema ljudi: IZVESNE SVOJE ZANOSE BIH KRETAO I DERAO U
PROSTOR. Meni je svejedno. Otvaram usta i rumenilo veeri me truje nekim slatkim golicanjem
kroz sva tkiva. Nego ipak, voleti jedno ljudsko lice iznad svih ostalih i pokriti njegovom zastavom

80

sav svet. Udarom ogromne ljubavi probih prozor na zidu u pravcu nje... Ti vie nee piti vina, ni
provoditi blud: ivot tvoj mora da se uljudi, zbog nje.
Da osea svoju venost ne bi te misao o smrti uasavala, niti bi pisao iz koristoljublja da
odgura ma i uspomenu na sebe to je moguno dalje preko groba! Sam ja ne mislim ni jednog
trenutka na bolest do trenutka njene pojave, jo manje na sposobnost pojedinih lenika.
Nalazimo se u takvoj bahanaliji ivota, da se ne moemo ni setiti onog to ne
doivljavamo. Zato kukaviluk mora da predstavlja nenadlenost moje svesti?
IVOT: ono to se zove ivotom unutarnjim i spoljanjim, ili duhovnim i telesnim, jednog oveka,
samo su dve krajnosti jednog istog nerazluivog i besprimernog mehanizma u
ovom ivotu, iji je jedan deo, ili jedan rezultat, moda vezan u drugom. ivot duhovni
nerazdvojiv je od naeg fiziolokog ivota, i naa venost zavisie od naeg ivota
sadanjeg: ti i ne zna sa koliko opasnosti nosi svoje bivanje u pokretima svojih ruku, ili
u elji da zadovolji svoju strast za pevanjem.
OVEK JE NEPREGLEDNOSTI IVOTINJA, TJ.
ZVER IJE SU ELJUSTI RAZJAPLJENE PREMA BESKRAJNOSTI.
Otud za razliku od ostalih zverova on je nezadovoljan. Uzroke njegovog oboljenja ne treba
traiti u njegovoj prolosti, ve na jednoj pravoj liniji izmeu njega i bezgraninog: tamo ih
otklanjati. Tako je svako ulo udvojeno, pored orijentacije i funkcijom: za otvaranje, na
tom mestu, celog bia Nedogledu.
SAMOUBISTVO: Ako vie nije moguan ni jedan korak, ostaje veliko osloboenje Samoubistvo,
najvelianstvenija matura. Samoubistvo, ti nosi jo ivot u sebi i niti strah od
umiranja! Da li e stupiti u moju sobu kad iz nje izae poslednji Izgled?
U BESKRAJU SE NALAZI DALJI IVOT; to nije drugi ivot; on e pored ostalih vrednosti
poroditi i la. La! Imaj hrabrosti da ti to bude poslednja re.

***

NOVICA: POETIKA RASTKA PETROVIA

Poezija Rastka Petrovia je preteno povratnim pogledom okrenuta prema poetku, prema
ovekovom dolasku na svet. Tako se 20-ih godina XX veka kao novo, njemu svojstveno
tematsko jezgro izdvaja tajna roenja, koja, kao sebi suprotnu, podrazumeva tajnu smrti. Ako
ovaj podatak ukljuimo u sveukupna kretanja u naoj knjievnosti tog vremena vidimo da je
Rastkova poezija u izrazitom raskoraku sa poezijom moderne.

81

OBRT IVOTNOG ODMERAVANJA: prvi povrni, ali ne manje znaajan, podatak jeste da pesnici
moderne u sredite svoje poezije stavljaju opte opadanje, rasulo i smrt kako u oveku tako i u
priroidi. Od Ilia preko Rakia i Disa, pa sve do Pandurovia i njegove hladne grobljanske
stilizacije, lirika moderne je bukvalno preplavljena pejzaima sutona i jeseni. U poeziji srpske
moderne jesen podrazumeva zavretak ljudskog trajanja, taku prema kojoj se odmerava
trajanje. Jesen je temporalna okosnica za pesniku sliku. Meutim, Rastko taj temporalni
oslonac premeta na suprotnu stranu: u PROLEE ljudsko trajanje poinje da se
odmerava prema poetku godinjeg obrtaja, prema sunevom usponu, a ne prema
njegovom kraju odnosno sunevom padu.
Otkrovenje poinje pesmom Pustolov u kavezu i invokacijom proleu da li mu ironiju ili ivot
novi prolee donosi? U pesmi Jednom snu za koju Rastko kae da je prva pesma Otkrovenja,
proleni poetak se dovodi u vezu sa snom u majinoj utrobi on sanja na rubu prolea, dok
neko, tamo, sanja u majinoj utrobi. U pesmi Jednom snu jasno se vidi da naspram sna
poetkom prolea koji vodi u leto stoji san u majinoj utrobi pre izlaska iz nje.
SAN medijum ka onom devianskom, iskonskom, nedirnutom. Doticaj sa nedirnutim je
opta tenja Rastkove poetike 20-ih godina XX veka, ali i poetike itave avangarde.
Dis/Rastko: NARUAVANJE JEZIKE STRUKTURE: Da ova tenja nije iznederena iskljuivo u
avangardi svedoi Disova Tamnica. U Tamnici pesnik sanja o nevinim daljinama sa kojih je
pao, baen u ovaj svet-tamnicu inom roenja. Rastkova tajna roenja oigledno postoji i
pre Otkrovenja. Slike Disove i Rastkove poezije jedva da mogu da se porede, toliko su
razliite, ipak, moemo govoriti o njihovoj tipolokoj slinosti. Pre svega kritiari i kod
Disa i kod Rastka pominju jeziku nevetinu. Jezika nevetina iz sintagme ili stiha se
prenosi na strofu pa i na itavu pesmu, te se tako stvaraju grupe stihova nejednake
umetnike vrednosti. Kod Disa samo pojedine strofe ili stihovi izgledaju savreno. Kod
Rastka moemo govoriti o fragmentarnosti i potpunom rasulu. Te jezike
nepravilnosti,

pukotine u jeziku

nisu

plod pesnikog

neznanja i

neukosti

ve

predstavljaju neodvojiv deo celokupne pesnike strukture. Naruavanje jezika kod

Rastka postaje deo avangardne poetike koja sraunato cilja na efekat, deo je
pesnikovog programa. Obrnuvi odnos agensa i pacijensa Dis je stvorio malu pukotinu u
ustaljenoj slici sveta koju e uiniti dovoljno vidljivom pesnici avangarde.
Dok Crnjanski, sledei Disa, nastavlja u duhu nemakog ekspresionizma, Rastko polazi od
iskustva francuske poezije, odnosno od Remboove glasovite tvrdnje o vidovitosti pesnika
zahvaljujui smiljenom rastrojstvu ula. Rastko takoe ima na umu i tada aktuelno dadaistiko
razgraivanje ne samo knjievnih konvencija i sintakse ve i strukture rei. U svoja dva
najznaajnija eseja Helioterapija afazije iz 1923. i Mladistvo narodnog genija iz 1924. govori o
dadaistikoj razgradnji jezika imajui na umu svrhu kojoj bi ta razgradnja posluila, a ne
razgradnju kao svrhu samoj sebi. To nas i pribliava njegovoj linoj poetici.

82

HELIOTERAPIJA AFAZIJE: govori o pojavi koju razmatraju gotovo svi najvaniji avangardni
pokreti: jezika sredstva se troe, habaju se, otuda je nuno dezautomatizovati njihovu
upotrebu, jer u suprotnom neemo biti u stanju da osetimo ni jezika sredstva ni ono to ona
opisuju. O tome pie i S. Vinaver 1920. u svom Manifestu koji je najpre objavljen u Progresu, a
1921. ukljuen u Gromobran svemira. Viktor klovski je postavio temelje ruskog formalizma kada
je definisao postupak ouavanja kao postupak kojim se ukida automatizacija jezika ,
stvari se udno imenuju i udno prikazuju da bi se obnovila naa percepcija. Dadaistiki postupak
razgraivanja sintakse uporediv je sa postupkom ouavanja ako mu nije u uem smislu i
istovetan. Ova vrsta knjievno-teorijske digresije nam otkriva ta je bio podsticaj za Rastkova
sintaksika odstupanja u poeziji. Izmeu dadaizma, s jedne strane, koji neminovno srlja u jeziki
eksperiment, i Remboa, a kod nas Disa, s druge strane, Rastko trai svoje reenje.
JEZIKE NEPRAVILNOSTI: U jednom stihu Rastko pie: parobrodi zaplovie morE (umesto
morem). Zamenjen je nepravi objekat morem pravim objektom more, te je tako
dobijeno novo znaenje ne samo da parobrodi zaplovie, ve uinie i da more postane
dinamino, pokretljivo. I slikom i paradigmom se postie ouavanje.
VIESTRUKI METONIMIJSKI PRENOSI: kad su u pitanju Rastkove pesnike slike teko ih
moemo

prevesti

na

pojmovni

jezik,

jer

su

esto

zasnovane

na

viestrukim

metonimijskim prenosima. Npr. kada Rastko napie: opasah bedra drumom urnim
kroz gore - slika je potpuno nejasna dok u njoj ne uoimo sloen trop hipalagu
dvostruko unakrsno prenoenje, podvrstu metonimije: urno kretanje po drumu se
prenosi na sam drum koji postaje uran, a zatim preeni drum opasuje bedra kao pojas ili
savitljiva traka.
ULNE OBMANE: bitne su za razumevanje Rastkove poezije i njenih slika. Npr. u Ljudi govore
(1931) pripoveda lei na obali jezera i kroz rairene prste posmatra brodie. ini mu se
da ih moe oduvati ili ako bi sastavio prste zdrobiti. ulna obmana je u osnovi deijih
igara kojima se vraaju avangardni pesnici.
OGLEDALSKO UDVAJANJE: jo jedan postupak oneobiavanja pesnikih slika: u Molitvi vuku i
asu obnove. Otuda kod Rastka mogu da se jave neobine slike kao to su ribe izmeu
zvezda. Postupak ogledalskog udvajanja je vrlo sloen i podrazumeva: pored simetrije i
ukrtanja, i paralelni povraaj u suprotnom smeru.
Evo

kako

izgleda

ogledalsko

udvajanje

Bodinovoj

baladi:

nad

jezerom

se

ogleda

srednjovekovni lovac mesto svog odraza na dnu vode vidi skelet davnog strelca to luk zatee
fosil nas pomera kroz vreme mrtav lovac u jezeru naspram ivog nad jezerom ponovno
vraanje u sadanjost na srednjovekovnog lovca odakle se i polo.
Opta osobina avangardne poezije jeste realizacija tropa. Tako se javlja simfora, vii
stepen metafore koja, ono to je metaforino predstavlja kao stvarno. Zato Rastko kae da
njegove udnje ue kao pralje ili da nedogled ima plave oi i da sedi kraj prozora.

83

***

CRNJANSKI: OTKROVENJE RASTKA PETROVIA

Knjiga ima prirodno mesto u naoj novijoj knjievnosti, kao to je u njoj poeo nov
period posle ogromnih rtava. Uzaludno je iz raznih interesa proglasiti knjigu proglasom
anarhistike grupe, jer takva grupa i ne postoji. Ona je ostatak banalne potrebe za knjievnim
veerima, fantom dobrih i skromnih. Zato je bila zanimljiva licemerna zabrinutost za drutvo,
moral i tradicije, povodom te knjige, od koje nita nije prirodnije u naoj knjievnosti tada.
Zemlja je mesto idilinih seljakih pejsaa, obrnula haos ulica i plotova, sasvim
kubistiki; bolnice i stanice, aave i strane sa krikom samoubica i ostavljenih
porodilja, sasvim futuristiki, ine da se Otkrovenje ini kao neka zbunjena sinteza. Novi
su prokleti da moraju da ure.
Rastko ne iznenauje. On se prilino jasno ocrtao Burleskom. Knjiga je uspelo izvedena.
Komentari su poeljni i dobro je to postoje u knjizi kao vrsta autorskog predgovora, ali oni imaju
samo privremenu vrednost. Naslov knjige je posle sadraja neizbean i posle Apokalipse ne bi
trebalo da uzbuuje. Prvi utisak: ogromna zbrkana bahanalija stvari i telesa. Namera:
konstrukcija pesama i poetike na osnovu nove senzualnosti, strane panteistike
ulnosti, koja kao zaneseni spitirista ljubavi vezuje raanja, tela, preko brda, reka, kontinenata.
Uskrs mladia u knjievnosti. Uproavnaje svega to se vidi do ivotinjskog, do plazme. Nad
knjigom se zaas pojavljuje gungula telesa, velianstveni globus mrtvaca, porodilja, gladnih i
golih. Mucanje i buncanje goliavog mladia? Opet samo mladost. Ali postoji blaga nesigurnost i
izrazu i mora da se kae: uao u njega eros, pa besni. Rastko bi eleo da mu knjiga bude kao hleb
i voda, i odmah dodaje i sve telesne funkcije. Ima jada, vruine hleba, ali mirnoe, mudrosti i
tiine vode ne. On kae da ga misao drai misliti treba pomou butina, kolena.
Sva ta ljubavna lirika potekla je iz utrobe. U njoj se oituje nov znak za nau liriku:
telesni krik raspojasane generacije koja igra nad mrtvima , VLAST PESNIKA NAD
IVOTOM. ini se samo da rei koje se ne kazuju, kod ovog pesnika postaju manir. Tako da se u
ogromnoj huci tih erupcija, krikova, razdraganih usklika, prevrtanja golih telesa, umorno od
slovenstva, mladosti i temperamenta, zaeli malo miltonovskih motiva, ogromnosti, tiine,
usamljenog, praiskonskog, bestelesnog.
NASLOVI: odaju ogromnu razliku u odnosu na predratnu poeziju. Naglaena je vezanost izmeu
pesama, da se iza njih kriju miljenje, rezultat jednog gledanja po svetu. Draa je takva
knjiga nego banalna i palanaka, ali mana joj je elja za atrakcijom, samo po tim naslovima. Vrlo
se jasno vide uticaji francuskih pesnika novog duha, Koktoa, Epstena, Rajnala. Glavno je za nau
umetnost da jugoslovenstvo gurnemo da ga obie oblak starozavetnog mesijanstva, krvavog
mesnatog, i staklenog i jalovog novozavetnog hrianstva, i glupost reformisanih germanskih

84

gomila, mrak, bes, alost i ridanje. Zato ga raduju, pored svih ludosti te knjige, i tragovi nae
vizantjske prolosti, u sjaju Jadrana. Neka nad ovom Jadranskom lirikom bude ispisano:
DUH IZNAD VERE, NAUKA IZNAD DOGME, PONOS, OHOLOST, LEPOTA.
STIH: gotovo da potpuno imitira onaj koji vlada na Zapadu. Sad je na vrhuncu slobode.
Raspasanost obrade poraava snagom. Ipak esto se osea konstruisanost pesama.
Njegov jezik je nalepa nada nae novije lirike, kada se odstrane argonizmi i maenja
beogradskog deteta. Njegove metafore esto se ine mone kao mostovi, i otkrivaju
ogromnost modanog rada. Stihovi su kao reke pune ostrva.
BEDE STIHA: nesolidnost u pesnikom zanatu, bufonerije, jeftini modernizmi, i prave bezbrine
besmislice, vie vreeju jer gue melodine, duboko bolne i enjive stavove. Ta papirnatost fraze,
velika opasnost Krlee, i za Rastka postaje opasna takoe. Otuno je meanje starog, slovenskog
u futuristike kaleidoskope, da bi se zabaurilo, da bi se zadivilo. Usiljene naivnosti, neto
deako, ne oaravaju. Spada se ak na bombasti stare i to u najboljoj pesmi Putnik. I pesme
od sto reda treba da imaju, pa ma kao pauina tanku, mreu veza i ekstaze, inae e ih
kritiari s pravom baciti u prozu. Najsumnjivija je knjiga sa tog gledita, sa gledita lepote
novih izraza. Sve optube su samo privremene. Pozitivne vrednosti nalazi, oduevljeno POD
STIHOVIMA. Same pesme, to se ne da porei, haotine su konstrukcije.
PUBLIKA: ako ima i 500 ljudi koji u sebi imaju asocijacije, uspomene i rastrojenosti nune da bi
stihovi ove knjige u njima izazvali jezu umetnikog dela. Pesnik i nije traio popularnost. Za mali
broj ljudi je sastavio duge ditirambe od otpadaka ivota, zvukova i prizora, sa besmislenom
eljom da otkrije telo i zalei ivot.
Kao ludi ogroman san, takva je ova knjiga. ivot je dobro, a najvee dobro je ivotinjski
ivot, pomean sa slanom puinom mora, vruinom maslina i tajnama seksualnog.
Strahovita tenja za majinom utrobom, tuga za makedonskim drumovima, gorak hleb na
dalmatinskim otocima. Kako je bolno misliti na ono iz ega postaju ta ekscentrina dela. Glad na
ostvrima, aka brana i trula riba. Zaumile su maslinske ume sa Korule u beogradskoj lirici.
Nije ovde pitanje da li su stihovi u redu, nego je nov ivot, iroke drumove, brano i
ribare, zapevala Jugoslavija. Rastko je dao nesrenu, zbrkanu, nesolidnu, ali ipak divnu zbirku,
u kojoj je sve to je ovo leto disalo, sijalo, raalo i jecalo od velikog, ogromnog, beskrajnog
pijanstva od Boga, na istoku i jugu naih zemalja. U najteoj i najlepoj pesmi Preinaenja, u
haosu modernosti, uje se glas kakav se nije davno uo u naoj lirici. Sve se sliva u teke rei
koje se ne zaboravljaju.

VINAVER: RASTKO PETROVI Lelujav lik sa freske

85

Rastkovo ubeenje da svet uopte, i na svet napose, ivi poezijom, ma i od nekoliko stihova
pesniki uzvitlanih. U tome je nazirao Pavlovljeve uslovne reflekse: kao da nas je potreslo neto
mono poetsko i proteglo se kroz sve slojeve nerava kao osnovna ozleda. Ona se lei snagama
celog organizma, silama prolosti, dahom budunosti. Svuda je oko nas: more znakova i
znamenja, a u sri stvari su dve-tri pesnika osnovnih vrtloga, kao putokazi njeni proirenje
postavke Bore Stankovia, o sveoptoj, plotskoj i duhovnoj udnji svih bia, u
magnetnom trepetu ivota, koji tei sam sebe da dokui, da bude svestan svojih dosega i granica.
Uverenje prema kojem se itava vasiona, a kamoli pojedinac, moe zamisliti kao nekoliko strasnih
i arkih nagona, izraljivih i pojmljivih svakome, koji prevazilaze svest. Rasko je itav svet
video u opsednutosti neim velikim, osnovno i jezivo velikim. Leptiri lete na zov enke, na
neto apstraktno, svemono, emu ne znaju ni obrisa. Ta se apstrakcija Rastku uinila kao velika
poezija sveta, mit izmeu mitova, svet izmeu svetova.
itao Levi-Brlia: Mentalne funkcije kod primitivaca jer je bio ubeen da oni misle prelogino, da
veruju magiji, izvesna radnja koja je prema uspehu poteza zasnovana na iskustvu. Smatrao da
magija nije ono to se tako naziva, ve ceo opseg naeg ritminog iskustva spada u njih. Taj oseg
je stalno traio, nalazio i gubio. eleo je da sasvim suprotno epigramu, svojim stihom da ostvari
neto nepotpuno, gotovo kao krik, vrisak i slutnju, krnjetak. Hteo je da u nedovrenom i
nedoreenom, u fragmentarnom (koje je tako bitno za na ep) da nas prenese u ogromnu
pohlepu.
Mislio je da je E ubedljivija i razumljivija od iskustava. Dovoljna je specifina e: da bi se
razumelo uvstvo iz kojeg je ona potekla ili kome ona stremi. Nagoni govore, ljudi govore, e
govori. Nikada nam nije dosta injenica i tumaenja. Samo pesnik zna da moe drukije. Krnji i
hromi, jednostavni ritam skrhanih kola inio se Rastku dovoljnije, jae, no bezbrojni silogizmi i
opisi. Odmah smo: in media res. U stihu je hteo da nagovesti ta se skrhalo, i da je ostao neki
gorki ukus koji vie znai, zbog kojega se moda krhaju krhke sutine: jer sve su celine krhke.
Uticaj oca, Mite Petrovia koji je eleo da bude sekretar i krmar istorije i koji je manino
sakupljao raune, sabirao trokove raznih dogaaje i povoda. U ocu je video da je potrebno neto
drugo, da je potrebna poezija, jer se istorija ne moe zapisati u celini, i da fusnote nisu korisne.
Poezija jedne situacije, jednog razdoblja nikada se ne izraava savrenim obrascem raunice, ali
dejstvuje kao stvaralaka klica, kao gradivni kvasac. Tako je Rastko odbacio sve funote ivota,
misli i due, i zahtevao neto to se nikada nije desilo, a to je tajno rukovodilo svakim
zbivanjem. Sanjao je o jednom probuenom romanu naih prastarih linosti, i svuda je traio,
gde je mogao da nae, istorijski roman. Da se oive mrtvi i prohujali, ali bez fusnota, raunskih
izvetaja... Setio se: FRESKA ga je opsedala SVOJOM OVLANOU. Sve moe biti i ne
mora... pitao se koliko je skica bilo potrebno Tvorcu za sve ive oblike.
Rastko je zamiljao itav nadahnuti ivot, koji bi se sastojao u neem svojstvenom fresci. Dakle:
ne dovriti to nije za dovravanje, ne popuniti to nije za popunjavanje, a dati samo
neki: ovlani, labavi a bitni leluj gradiva i prodor oseajnosti.

86

Ake se ta FRESKO-TEHNIKA proiri i na sve ivo i mrtvo, vasiona, istorija, postaju oblast
magnovenog nagovetaja, prisnog uviaja, a ne podruje dovrenosti i dosklaenih zbitija, gde je
sve podvrgnuto raunu, i gde niko ne sme da pogrei, a svi gree: a greka je dragoceni podatak
o biu koje se opire rutini. Freska ne sme da pogrei, kao ni ivo bie. Ona i mora da
izvitoperi senku, odsev, aru na ljuturi. I ba taj nemir, taj greh, ima da se oseti: kao sila i
osveta duha, koji veje kroz teko nagomilano gradivo.
Iskustva iz Afrike su bila velika. Priao je kako je video da se pesnik izdvaja od nepesnika i da ga
je crnaki pesnik osetio kao sabrata po stihu, koji je shvatao kao itav ep kojemu nije potrebna
celina, kao trag koji se gubi u svim pomrenostima. Samo je jo Leonardo tako video Vasionu:
razdrobljenu u komae, koje se ne mora uskladiti.
PITANJE: gde je minimum od kojega bi mogla da se sazda vasiona, pesma, govor i
muzika? Gde je praotrov otrova, prakvasac kvasca i praklica klice? Mislio je da su jedino
dovoljne nekolike usplahirene reenice, jer sve drugo mu se ukazivalo kao suvino
gradivo, koje muti oblake i odsjaje. IZVESNO OBLILJE MOE DA BUDE KOBNO. Ono je
samo prividno obilje: sile se i zraenja izmeu sebe potiru. Prvo mu je bio problem kako
da obuhvati sve? Kasnije je tek doao do uverenja da treba skratiti, obuzdati, ali nikako
saeti. Sav balast misaoni i oseajni inio mu se kao neto nedokuno, najskrovitije i
najpretenije. ak i izvesna praznina u biu.
TRAGANJE ZA BITNOM NEBITNOSTI: sebe svodimo po navici, na neka opta mesta, koja nita
ne znae. I tada je Rastko pribegavao gomilanju nevoljnih pokreta, nevanih injenica i
sluajnosti, mucanja, reflekse, sve to je hteo da spase, verujui da e ono bitno doi
samo po sebi.
WELTXPERIANCE: verovao je da svaije iskustvo doprinosi svakom iskustvu, da je nae
podjednako vredno, da smo svi jo uvek zanimljivi jedni drugima, neophodni, pa ak i sudbonosno
vani. Samo treba znati ta da se odbaci. Treba biti pesnik i samo pesnik i naslutiti ono to
ne sme da se odbaci. Sebe je najvie oseao kao PUTNIKA, i taj simbol mu je bio najdrai.
Putnik jednako neto otkriva. On nikada nije stigao, ni za ta ustalio. Posle puta opet
predstoji put. U svakom preseku ivota i vremena slutio je sve nova otkrovenja. A zbog toga je i
patio od jalovosti, od sue u dui, od prekida konekcije sa svim ivim.
KOB AMBISA: video je da u svemu postoji zjap koji sve guta i koji se ne moe premostiti;
jalovost due. Bio je u neprestanoj zebnji za svoj i na duevni sadraj, pokuavao da se odbrani
od prisustva opakih i nadiruih sila. Moda je to bio strah onoga ko se vinuo da opet ne gamie po
prahu....
***

87

BURLESKA GOSPODINA PERUNA

BOGA GROMA
(Beograd, 1921)
5 delova:
1.

slovenska paganska boananstva u slovenskom raju

2.

Nabor Devolac

3.

Apokrifna knjiga o putovanju Marije Majke u Pakao

4.

ta je bilo naposletku? savremenost, rat

5.

Jadi junakovi - pesmica

***

ANDRI:
Burleska...: VIDNA OSOBINA PORATNE KNJIEVNOSTI buran scenario, podignut ton,
instinktivna tenja ka olujnim temama i beanje u podruja u kojima kontrola prestaje... Rastko je
dao suvie bujnu fikciju, ali sa vernim slikama proste ljudske krvi i karaktera vesele rase devolskih
zemljodeleca. Perunov raj je mesto apsolutne animalne veselosti. Smatra da je veliki raskol
izmeu umetnikog hou i mogu. Delo vredi samo zbog tog povremenog naziranja pesnikovog
lika.
***

MII:
Velika Rastkova pasija bila je misterija telesnog: trbusi i kuhinje, materinstvo i kanibalizam,
poroajne muke i zverstva.

OTKROVENJE egzaltacija nagonske prirode. Otkrie tajne

roenja. Najvea poetska ambicija otkrivanje te nesvesne pramaterije. Najdivnija meu

zvarima otvara se ka beskonanosti; to je izvor patnje: ljudska svest, metafizika glad.
Mit o ovekovom padu preobraen u psihoanalitiku predstavu traume roenja. Kult
PRIMITIVNOG MENTALITETA ideal nesputanog ivljenja. Poezija pred apsurdom kao krajnjim
ishodom sopstvenog biolokog nihilizma.
VUK vie mu je stalo do poniranja u nemerljive sile nego do stvaranja arobnih poetskih
svetova osnovna protivrenost njegove poetike. Zagrcnuta prepunjena emotivnim nabojem,
reenica nikada ne stigne do kraja. Tradicionalnim deskriptivnim sredstvima opisivao psiholoke

88

afekte, a misao izravao afektivno; otuda raskorak. Uporedo sa francuskom avangardom nije
morao da trai posredne puteve u san ili egzotiku drevna paganska obest i mistika
ekstaza. Put do mitske svesti nije izgubio ulo za nacionalne tradicije.

SVETLANA SLAPAK: P o g o v o r
(Novi Albatros)
Temeljno iitavanje Burleske otkriva poetike zahteve mnogo bolje nego bilo koji manifest.

ANROVSKI bi se mogla odrediti kao parodija, ili jo blie, kao pseudoparodija tekst koji
se prema parodiranim obrascima ne odnosi direktno, ve je u reminiscencijama na
odreene tipove diskursa. Odreenje burleske treba shvatiti uslovno: ono naglaava
karnevalizaciju, i treba da prema starijim shvatanjima spada u nisku burlesku odn.
ismejavanje ozbiljne teme. Ova uslovnost sastoji se pre svega u promenama diskursa i
mesta pripovedaa: govore bar DVA PRIPOVEDAA:
1. pretpostavljeni, koji pravi omake i greke ili otiosa, tipska mesta i predviene predahe;
2. destruktivni, koji rui iliuziju usmenog pripovedanja, dajui ironinu distancu ili elemente
ispovesti nepovezane sa uslovima ovako konstruisanog teksta. Ti ispadi intimne
ispovesti daju nova znaenja inu pisanja: taj
3. TREI i moda od prethodnih autentiniji pripoveda ponavalja da ivi, premda pie.

Njihov meusobni odnos je takav da se glas pripovedaa menja iz svih lica u sva lica bez
prethodne opomene, to navodi na pomisao o modernoj kultskoj drami, tj. o njenom pokuaju
da istrai sam kult. Depersonalizacija naratora je nesumnjivo povezana sa uenjem o
podsvesti, kolektivnom i arhetipskom miljenju.
Sa druge strane, odreenje burleske uveliko gubi legitimnost kada se ima na umu etvorodelna
organizacija teksta, i krug reminiscencija koji ona ukljuuje:
1. kosmogoniski i teogonijski tekstovi
2. junaki ep / ep o putovanjima
3. parabola
4. savremena ratna proza
u ovim optim okvirima pojavljuje se jo mnogo anrovskih i drugih reminiscencija, pa je tako
Rastko Petrovi kao niko pre njega pokazao veliku panju analizi anrova.

KONTEKST AVANGARDNOSTI: motivska slika je nesumnjivo u skladu s programom

avangarde, koji ukljuuje modernizam, kao fluidnije odreenje, i ekspresionizam, i
futurizam: potraga za primitivnim, za ogoljenim mitom, za tehnikama ekstaze...

89

Raskto je istraivao mogunosti starijih knjievnih formi i njihovih modela fragmentarnosti; i

prirodno je to su mu najzanimljiviji oblici usmene (govor i govori) knjievnosti, ili pisane, u
kojima su vezivni elementi kanonizovani, odn. svedeni na produktivne obrasce.
Igranje govorima u Buresci..., od tipskih formula do dijalekatskih osobenosti, predstavlja
najmonije sredstvo anrovske karakterizacije, parodiranja ili igre same po sebi. Zato su
ga i privlaili oni elementi koji su imali najvei potencijal za igru: razbrajalice, zagonetke, bajalice
i sl. takoe, uivao je i u katalozima gde je naueno onomastiko blago prevodio u nove
ritmove, kao segmentima epskog kazivanja koji retko privlae pisce...
MOTIVI: Burleska... je neobino bogata motivima iz korpusa svetskih motiva rane epske
poezije. Prve dve knjige se tako povezuju sa niskom burleskom, da druge dve mogu biti blizu
visokoj (elementi travestije uoljiviji su u treoj, dok u etvrtoj, optereenom znaenjem koje bi
trebalo da bude obuhvatno, ironija postepeno jenjava u korist neumnoenog govora):
1. PRVA KNJIGA: kosmogonijsko i teogonijsko razdvajanje kosmosa u orbiti astralnog
i htonskog boanstva, koje je konano oterano u Donji svet; crni bik i 4 reke donjeg
sveta: Sava, Drina, Kolubara, Zasavica; incest u drugoj generaciji bogova, princip Erota
otelotvoren u Velesu, prikaz ivota bogova, kovanje oruja, obedovanje bogova...
2. DRUGA KNJIGA: svet smrtnih junaka i motivi bliski klasinom epu katalog
naroda, zavada, bogovi upleteni u sudbinu smrtnika, nekromantija, junakovi podvizi,
junakov put na nebo, krvava svadba.
3. TREA KNJIGA: apokrifna putovanje Majke Marije u pakao, uz pratnju arhangela
Mihajla travestija je Danteove Komedije, a Dante se pominje kao neki fjorentinac...
4. ETVRTA KNJIGA: izlazi iz mita i ulazi u istoriju pokazuje iskustva knjievnog
pokreta i ideologije razdoblja sasvim vidljivo, i dodiruje se sa Dnevnikom o arnojeviu,
uvodei u Dan esti...
Motivska analiza moe da pomogne u kontekstualnom ispitivanju proze, i u nekom poetnom
ustanovljavanju njene intertekstualnosti. Izvesno je da je Rastko pisao KULTURNU FIKCIJU
ilustracija kulturoloke/istorijske postavke, obaranje druge, sumnja u postojee. U
kontekstu Burleske... ona ovde ima funkciju obnove motiva i govora primitivnih knjievnih
formi i naina izlaganja mita. Koncept primitivnog, a to je Rastko dobro uoio, ima opasnost od
evolucionizma i utopijske recidivnosti involucionizam. Zato burleska kao izbor anra dobija
opravdanje jer moe da prevazie i utopijsko i evolucionistiko.
Interpretacija slovenskog mita trebalo je da bude takva da sprei pojavu okotavaja,
preiavanja i ideoloke upotrebljivosti. Rastkova zamisao je moda, da rui neku
imagoloku koncepciju pre nego to se ona uoblii. Jedino uoljiva ideologija u Burlesci... je
upravo izbor burleske kao anra i odrednice ona je klju Rastkovog odnosa prema
herojskom, prema zvaninom pokrovu koji e se baciti preko nekoliko miliona mrtvih

90

tako je to delo travestiranja, parodiranja i razaranja u vremenu koje se trudi da to pre podigne
korisna zdanja i zaklone za nejaki nacionalni duh.
Istovremeno, u njegovoj kulturnoj fikciji oitavaju se kvaliteti i kreativnost tradicije koji su klju
razumevanja alternativni kvaliteti slovenske paganske i hrianske tradicije su
okosnica Burleske... u stilskoj strukturi teksta
Izbegavanje da se mitovi ili njihovi fragmenti objedine nekom logikom ili siejnim
tokom. Fragmentarnst slovenske mitologije, njena autentina primitivnost, treba da bude
naglaena nedoslednostima, vremenskim skokovima, zamenama linosti i njihovom fluidnom
karakterizacijom.

Rastko

je

sa

mitovima

radio

dosledno

ono

to

je

propovedala

strukturalistika kola: rastavljao ih je na osnovne segmente da bi iz njih izvukao moda ne

novu, ali svakako bitno drugaiju logiku, osloboenu naslaga herojstva i zvanine kanonizacije
legende.
STILSKA STRUKTURA: najvee knjievno, znaenjsko i inovacijsko dostignue Burleske... Sem
meanja govora i upotrebe greaka usmenih anrova, vaan element su eksperimentisanja
sintaksom: tekstovi s kojim je uspostavljena veza upravo su oni u kojima se koriste sintaksiki
modeli posebne vrste proroanstva, molitva, napevi i sl. VEZ kao metafora nizane, lanane
strukture, model koji se moe automstski ponavljati s malim izmenama (seti se Nastasijevia).
Postavka se oigledno suprotstavlja ipak preovlaujuoj centralnoj ili koncentrinoj zamisli
knjievnog dela. Istraujui psiholoki opsesivne oblike teksta, zainteresovan i za govor dece i
ludaka, Rastko je okrznuo i jedan od buduih nadrealistikih sakramenata automatsko pisanje,
ali u njemu samom nije video kljuno ishodite. Takoe, tu je i interesovanje za modernu fiziku i
Ajntajna. Nizana struktura teksta, variranje polisindetskih i asindetskih nizova, ini Burlesku...
sintaktiki jedinstvenim delom: to je verovatno jedina jedinstvenost koja se u itanju moe
traiti...
Jednostavne forme kao odrednica, ima poseban znaaj u stilskom postupku. Zagonetke,
razbrajalice, bajanja dobili su finkciju nizanja na jednom i funkciju razobliavanja i
parodiranja na drugom nivou itanja, u odnosu sa oblicima koji potiu od epske i pripovedne
usmene tradicije. Broj tipova zagonetaka u Burlesci... je prilian: pogaanja metaforom, hrizmi
zagonetna proroanstva, prianje zagonetnih ili proroanskih snova, gonetanje po zvunosti,
bibliomantija.... Grafike: premetanja teksta, kalamburi, tehnopaiginija (interpunkcijom i
pravopisnim iskakanjima). Tako, ovo delo postaje upotrebljivo na mnogo italakih naina.
U trenutku kada tekst zazvui kao kolektiv ili kao norma odmah dolazi do nekog ironinog
preseka: naglim prelaskom u kolokvijalni govor, premda i preseci koji se nastavljaju ispoveu
ostvaruju isti stilski efekat. PONAVLJANJE, kao suprotno sredstvo, ostvaruje se ponavljanjem
sintagmi u razliitim kontekstima: formuli, epskom ponavljanju, individualnom govoru. To
ponavljanje je i deo eksperimenta sa neposrednom delatnou rei. Ovde govor obnavlja svoje

91

magijske i isceliteljske moi kao deo tehnike za postizanje ekstaze. To se moe posmatrati
i kao jedna od osnovnih zabluda avangarde.
MITURGIJA kao jedan objedinjujui termin pravljenje mita, u nivou znaenja i stilskog
postupka, na liniji tradicije Aristofana, Lukijana, Rablea, Svifta, Hakslija, Borhesa, pa sve do
euhemerskih i hermetinih spisa Markesa, a uz Homera, srednjovekovlje, antiki teoloki spisi itd.
to naravno govori o temeljnoj pripremi ove knjige, koja predstavlja najvei prozni domaaj
avangarde izmeu dva rata...

LJUDI GOVORE
(1931, Geca Kon)
Ovu sam knjigu napisao za vreme jednog putovanja. Odjednom, sve to su ljudi govorili oko
mene konkretizovalo se i stavilo ispred predela i graevina koje sam gledao. Najpre se obzanilo u
meni ono to je naslov knjige: Ljudi govore. Govore stvari proste, beznaajne, ali zato ba
pretovarene onim to je ivot ljudi i universuma uopte.... Mislim da je ona znaajna, po svojoj
novovsti oblika, po onome to sadri... Ona ne nosi u sebi ni jednu tezu, ne govori ni o jednoj
zemlji, ne brani ni jednu estetiku. Beograd 28.01.1931.

I DEO: Raspitivanje o ostrvima na jezeru Vee i Manje. ESKALONA. Razgovori s

ribarima i enama. Opasnost putovanja dok traje tramnotana. Najrazliitiji podaci i detalji ivota
ribara, njihova miljenja o deci, radu, ribarenju... Dijaloge prekidaju poetski opisi prirode,
putopisno intonirani kao razglednice; svrha je da se njima unese nagovetaj, nasluivanje,
atmosfera lelulavosti predela i ljudi u njemu... odlazak na ostrvo... Metani su ljubopitljivi i
spremni za razgovor... Poznanstvo s starim ribarem i njegovim sinom Pipom, koji e mu jedini
otvoriti svoju sudbinu... kod krmara razgovor o ratu, o predoseanju nove katastrofe rat kao
uzaludna stvar...

Razlika u jeziku u obiajima otpada im dva oveka ponu da se

sporazumevaju, makar se i ne razumeli... sigurno je da svaki od nas voli svoju otadbinu vie od
ijedne druge zemlje na svetu. I sa koliko razloga! Ali otadbina od njega ne trai da ubija, ve da
je voli... Ljubav za otadbinu kao ljubav za bilo ta, jo mnogo je vea i lepa stvar... prosti ljudi
vide nepravdu kroz hranu neko je proizvodi, a neko je svu pojede, hoe jo... deca koja se
igraju rata... GLEDAJUI PELE: skupljaju med i od mirisa proizvode novu senzaciju ukus:
Doi jednoga dana na jedno jezero kao ovo, pristupiti svemu, svakome, sluati sve i gledati sve i
posle, ne to opisati, ve iz toga nainiti neto to e imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton, svoj
parfem, svoju sudbinsku patetinost... U svakom sluaju trebalo bi napisti neto imitirajui pele,
neto strahovito savremeno, a to ipak ne bi bilo: kao pele!... vraa se potanskom laicom do
Huente... Dadevnjaka ubijaju... Razgovor o propalom ivotu Pipovom jer su ga oenili onom
koju nije voleo, odvojivi ga od pomorstva; on je ovek koje je video sveti koji je nezadovoljan
ivotom na ostrvu; neostvaren je jer mu je ce ivot upropaen odlukom porodice... Pria o
Englezu koji se samoubio... Ali postoji tu jedna divnija stvar: nainili ste jedno
poznanstvo, izmenjali ste samo nekoliko rei, a uvideete da ste bezrazlono saznali
tano ono to je najbitnije u tom oveku...

92

II DEO: POVRATAK Dosta meseci kasnije ponovo na jezeru... Raspituje se o starom

ribaru i negovom sinu... Obilazi tek prezdravljenog Pipa, koji je dugo bolovao... Kasnije
romantini susret sa Ivonom koja mu se vrlo dopala: i ona pati jer nije ostvarena u ljubavi, jer je
izgubila Pipa... Doputa mu da je miluje po kosi i ramenima, u situaciji koja je krajnje
zabranjena... Ona se nije osvrtala. Da se osvrnula samo jedanput potrao bih, i posle bih
sve zaboravio; cela njena pria bila bi predigra. Ovako sam mislio: dok sam iv, ostae
mi urezano do najmanjih sitnica ovo njeno silaenje. Otvorila mu se jer je on stranac...
Uputio se sam obalom kroz no... Sve to je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je...

III DEO: EKSTAZA Nema vie niega oveanskog u ovom predelu... U blizini sam

mola. Seda u prvi amac koji se njie na vodi i ne odvezuje ga. Potpuna nona priroda...
umovi, priguena svetlost i meseina poetski opis noi. U jezeru vidi ono to je postojanost i
stvarnost, ne ono to je ivopisnost noi, to nije predeo ve deo prirode. Ogroman broj
elemenata, ili ogroman broj izraza jednog istog elementa, ivi tragino i herojski oko mene. ivi
u zajednikoj borbi i slozi oko mene. U saraivanju. I to je snanije od saznanja lepote, od
saznanja ivota preko dana, koje je saznanje linog ivota. Saznanje ivota uopte. Saznanje
jedne vie lepote, saznanje svoje smrti. Bez pobune, bez kritike. Kao saznanje smrti mrava.
U sredini sam fabrike prirode. Oseam kako raste i nadima se vanost sudbine mrava a
kako splanjava vanost sudbine Mene. Susret dveju sudbina... Tu ima elementa koji su
veiti u vaseljeni, i ija se vrednost, u veitoj transformaciji, ne menja. I ima elemenata koji
predstavljaju ivot, koji udo, ne samo to postoje, ve i u odnosu prema onoj prvoj kategoriji.
Oni uneose u veite elemente neto neobjanjivo i na izgled prolazno. Kroz sve struje
elekrtine reke, matice zraenja i talasi strahovita povezanost mikro i makro svetova u
vasioni... Dovoljno je da ovek zamukne pa da se glasovi prirode dignu osloboeni a da
on sve to nazove: tiina... SVA PRIRODA OKOLO JE U JEDINSTVENOME RADU SARAIVANJA...
Odrie se misli jer je ona la ivim samo svojim elijicama, samo elijicama. Kao biljka.
MUNJA osvatljava na tren celo jezero: Sva priroda bi otra i plava kao umrla usna. Zabluda
oka savena: vidim istovremeno jednu zvezdu koja leti iznad mene i jednu koja leti pravo na
mene. Povijem se u barci, kao da e me pogoditi. Priroda baca svoje meteore, svoje munje, i
slike svojih munja, nemo i ubilaki kao prvog dana. To nije lepota oko mene, ve ispleteni
ivot onoga to sainjava prirodu. To nije jezero na kome sam, ve jedan grdan splet
zakona i sila; i moj ivot u tome gori kao plamiak. No je bezmerna. -------- onda ide
jedan deo koji podesa na onomatopejske igre u Pustoj zemlji T.S. Eliota... DRUGA MUNJA iza
brda pokae grad koji nije nikada video --- PTICA DEMON --- Do kraja ove noi (veito!)
oveanstvo ne postoji. Njegova misao ne postoji. Samo ovaj deo povrine zemlje, jedne od
kosmnikih tela u noi, u ooptenju sa drugim telima, drugim kosmikim silama u prostoru. Ptice
ovde i tamo ute u liu. Zora, kada se digne, doi e kao da je poslednja. A mi? Mi ne traimo
nita bolje do da budemo zaboravljeni. Zar? Zaboravljeni... Tup, tup, tup, lup, krup; treba ustati
i poi na spavanje. Glupo je ovako svaki as, as padati u san a as biti lucidan kao pred
streljanje... Zaspati, zaspati kao u smrti; ne, oseati kako je dobro to se spava. KRIK:
strahovito bolan, ljudski, oveanski i vapijui; u tome kriku, elektrinom i mehanikom koji

93

dolazi iz ljudskog grla. To je krik koji je izaao iz krvi,... isti je kao ova munja u prostoru...
to moe biti isto ena kao i ovek... odlazi u selo... poroaj... Nalazim da je glupo iveti; eto
to. Evo, ceo svet ali ovu enu to pati, i ova je kao sve ene zaista jadnica, ali, to se
mene tie, ja alim pre svega toga to se raa neki ovek govori... Nikada se na zna
kako e iveti ovek koji tek poinje da die. Voleo bih da znam ta e rei o ivotu
kada prvi put bude trebalo da neto kae o njemu... ta ja mislim o ivotu? Govorim
mnogo o njemu, ali, da li zaista mislim o njemu?... Mi ne moemo nita da znamo ta e biti sa
ivotom jednog oveka. to moe biti jedna jedinstvena stvar: ivot koji tek poinje.
Jedinstvena. Ja? Ne, ja ne bih hteo da se moe ponova poeti. To moe biti jedinstvena
stvar... Jedinstvena...

MILO MILOEVI:
POETSKI ROMAN LJUDI GOVORE RASTKA PETROVIA
Posle I rata odmah prihvata avangardnu koncepciju jedinstva likovnog i knjievnog izraza
kroz zajednitvo umetnikih medija. Njegove teorijsko-sintetike likovne kritike imae odjek u
njegovoj prozi, pa delimino i u poeziji. Njegova pesma nije lepa u popovievskom estetskom
smislu, no bitna je u tome to donosi nove motive doivljaj telesnog kao velike misterije,
otkrivanje biolokog, otkrivanje prvobitne zaviajnosti oveka u krilu prirode, oaj i
nedoumicu savremenog oveka. U mnogim svojim delima osporio je vaee knjievne
strukture, izvrio depersonalizaciju i razbio logike sintakse tadanjeg pesnikog jezika, izgradio
nove, otvorene i prividno neobavezne strukture, uzajamno pretapao i menjao funkcije pojedinih
rodova i vrsta, teio sprezi raznih vidova umentosti.
Polivalentno poetsko delo Ljudi govore (poetski roman sa esejistikim elementima vidljivim u
njegovom III delu) najsavrenije je, najsloenije, umetniki najsnanije i najcelovitije delo Rastka
Petrovia u kome je on pesnik i putopisac, dramski pesnik i fragmentarni pripoveda, romansijer
koji u moi govora ljudi sabira ljudske sudbine, esejista ekspresionistikog usmerenja. Ovde je
mo ljudskog kolokvijalnog jezika, ali umetniki osmiljenog, stavljen u prvi plan, ispred
oseanja, portreta, predela, graevina istorije i stila ivljenja kao neobina igra koja postoji
samo u kretanju.
FENOMEN GOVORA postaje dominantna lepota koja uva ljudske sudbine, u kome se one
stapaju ili razdvajaju, bolno tee jedna drugoj, a da toga nisu ni same svesne, JEZIKOM koji je
jednostavan, precizan, proien i iva datost i praktina stvarnost a koji italac treba da
razume i povee da bi iz njega izvukao iroku priu o promaenosti ivota ostrvljana, da sam
otkrije roman u delu. Umetniko delo trai od itaoca da ga reosmiljava, provocira ga, trai
dinamiki odnos.
Ako u romanu i nema dubokih misli, onda ima tople jednostavnosti brojnih lica, ima srdanosti
karaktera koji izranjaju iz iskonskih sredina, ima i nenosti i ljudske prostodunosti, ima i lirskih

94

istorija slinih baladinim sudbinama Pipa i Ivone koje bi mogle biti predmet zasebnih sudbinskih
romana. Velibor Gligori je rekao da je plemenitost pojam koji je najadekvatniji svemu to je
napisano u toj poetskoj knjizi. Rastkova namera nije bila da odgovara na velika pitanja ivota
direktno, realistiki. Odgovre naknadno trai italac.
Motiv NEMONE POBUNE oveka PROTIV line tragine SUDBINE metaforiziran je
Pipovim govorom.

On

sluti

lepotu

ivota

izvan

uskih

ostrvskih

okvira,

izvan

tesnog

patrijarhalno-porodinog kruga, i ne samo da je sluti - on je eli - jer je poznaje, zato to je

putovao. Tako putovanje uspostavlja blisku vezu razumevanja, i polje za otvaranje ivota
izmeu putnika-stranca i biveg mornara, koji su na uzajamnoj teritoriji izmetenosti usmereni ka
svetu koji je daleko neoromantiari, apatridi.
PROBLEM FORME: dela nije reen, a bitan je za otkrivanje njegovog literarnog znaenja.
Naime, ovde je forma neodvojiva od sadrine jer je prava sadrina ovog dela dubina ljudske
tragike prava semantika romana, u stvari sam nain postojanja svih injenica o ljudima
sa ostrva koje su ule u delo, a koje su date dijalogom. A injenica, materijalnih i posebno
duhovnih, ima mnogo, i one, zajedno sa bogatim znaenjima koje ive u jeziku nude formu lirskog
romana.
Kritika tvrdi da je to roman ili novela, povest ili dijalog, tj. dijalogisani odlomak jednog
transponovanog putovanja, a moda pre svega jedna poema (M. Risti). Meutim, Ljudi
govore, pripada romanu kao najsloenijem i najsnanijem knjievnom anru, onoj romanesknoj
modernoj savremenoj knjievnojh morfologiji u kojoj se prepliu elementi romana s kljuem,
sudbinskog romana, putopisnog romana, esej romana s dnevnikim i reportanim
crtama. Pa lepo neka kae kao KOLA-ROMAN. anrovska sloenost u vezi je sa
POLIVALENTNOM TEMATIKOM. Kao u ROMAN-MAGACINU, ovde su u simbiozi mnoge teme
znai::
1. bolesti
2. sveopteg ljudskog bratstva
3. rata
4. kosmosa
5. sukoba generacija
6. tragike ljudskih uzleta i padova, i njihove prividne smirenosti u tome
7. lepote prirode
Sve teme roman proimaju nenim poetskim nitima, daju mu lirski peat pesnika i putnika,
romanopisca u ijem je epskom tkivu i sam prisutan autobiografskim crtama: seanje na
detinjstvo u Paliluli, doivljaj rata, isticanje beletristike koju voli, vizije pesnika Milana Dedinca kao
demona nad Budvom...
Roman samo prividno ima putopisni tok pesnika kroz nepoznate krajeve i tune ivote.
PESNIK znatieljni istraiva ljudskih sudbina koji ih uva u izvornom govoru. Roman je
saeto, kratko, svetlo, prozrano, toplo lirsko delo nostalginog pesnika u kome, slikama ljudskih

95

dua, iskazuje sutinu stvari, a ne portrete otkrivenih karaktera. U pitanju je SAGLEDAVANJE a

ne reprodukcija, OBLIKOVANJE U TRAENJU, u kojem se i zavrava roman.
PRIRODA: javlja se kada se prekine injenini niz (I i II deo), kao ekspresionistika vizija
prirode u kojoj pesnik uoava materijalnu sutinu (III deo). Ovakav stav ima za posledicu
ruenje tradicionalnih formi i svoenja reeninih struktura na najosnovnije sintaksike oblike
kojima ne moe da se opisuje, nego samo izraava sutina; verbalnim stilom, u kojem se gube
deskripcije zarad vanosti radnje. Otuda u romanu dominira lirika kao trenutak u akciji
saznavanja sveta uopte i jednog nepoznatog sveta ambijenta posebno. Nije bitno ime
prostora. Vaniji je ambijent siromanog sela, materijalne injenice koje pesnik otrkiva o selu,
iskonski mediteranski ambijent koji podsea na praoblik prirodnog kutka iz koga se rodio ivot
elementaran u svojoj surovosti.
U toj prastaroj eliji mediteranskog ivota narator otkriva ljudsku toplinu a okree svoju stilsku
kameru od njega jer nema putopisnih pretenzija ve ima romansijerskih namera kojima nudi goli,
iskonski ivot i sudbine ljudi u njemu upor. ipika. U fokusu su fenomeni oveka i prirode, a
ne kulture i civilizacije. Narator je esejista, a ne putopisac. eli da na esejistiko-slikarski
nain otkrije svoje vienja nastanka umetnikog dela, funkciju, sadraj i znaenje.
PELA: metaforizuju, simboliu rad umetnika, tj. postupak kojim je graeno delo. I pisac
u objektivnoj datosti otkriva pojedinosti za delo, zapaa, analizira i bira najpotrebnije za
umetniko ostvarenje. Menja oblik energije stvarnosti i materijalizuje ga kao neto artificijelno,
umetniko, kao to od esencije cvetova pela stvara med. Tako na esejistiki nain roman je
dobio objanjenje svoje geneze, svoj klju izuzetnosti, neponovljivosti: Doi jednoga
dana na jedno ostrvo kao ovo, pristupiti svemu, svakome, sluati sve gledati sve i posle, ne to
opisati ve od toga nainiti neto to e imati svoju boju, svoj ukus, svoj ton... U svakom sluaju
bi trebalo napisati neto imitirajui pele, neto strahovito savremeno a to ipak ne bi bilo: kao
pele.
GOVOR LJUDI: prividno krt i otar, tvrd i siromaan. Ogledalo je mediteranske priorde,
kamena tvrdoe ubogosti sirotinje, ali je zabeleen stenografskim metodom sposoban za
nesluene svetove. Sve o oveku ivi u kolokvijalnom jeziku nekoliko krtih reenica Englez,
Armando, Pedro i Sagrera. Sudbine se otkrivaju ali ih narator ne komentarie. Narator-putnik je
POSREDNIK izmeu skrivenih ljudskih odnosa i svedoi o vezama meu linostima za koje ni one
same ne znaju.
Tako sve postaje mozaik ljudskih sudbina, kada se posmatra prizmom naratora, koji je objektivni
svedok, hroniar i sagovornik, iji je zadatak da otkrije i to pretopi u zvuk govora. Ne eli da
odigra staru siejnu ulogu realistikog pripovedaa, ve stavlja sebe u poziciju novog posmatraa
ivota moda kao novinar ili pesnik, kako to primeuju seljaci. Ipak, Petroviev narator je pesnik
koji govorom samo otkriva bolne i stvarne ljudske sudbine i puta ih da nemo tee jedna drugoj.
NARATOR: evokativan, ni romantik niintimist; ponekad pesnik; poznaje svet, zanima se za
velike sredine, gradove, veruje i boga i uda, voli ivot iako je besmislen: ima neeg divnog to se

96

ivi a ba zato to ne vodi niemu; on je pacifista i humanista. NARACIJA: mirna u fonogafskom

beleenju usmenog govora. Izvedena je mahom dijaloki iji je sadraj dat u pozdravima i
uzvicima, u ponavljanju pitanja, u eliptino saetim izrazima, a naroito u isecima iz ivog
govora.
KOMPOZICIJA: trijadna. Delovi romana su u srazmeri 3:2:1. I DEO Ljudi priaju o detaljima
svojeg ivota, ali se ukljuuje i narator svojom priom esej o peli a onda preputa prianje
Pipu. II DEO duplo saetiji od prvog, ima manji registar tema ljudskih govora. U njemu
dominiraju dve antipodne prie: Armando ovek koji je pobedio veliku tragediju gubitka dva
sina i nije klonuo; i druga o razoaranoj vezilji Ivoni ena oja ne moe vie da voli. III DEO
najsaetiji; izraz je poimanja ekspresionizma ostvaren esejistiki. Eruptivan, misaono saet i
dubok, kao ekspresionistika pesma ispunjena privienjima i novim saznanjima esktaze.
KRIK / MUNJA: samrtniki krik je zvuna eksplozija nastala iz susreta krvi, vazduha i
prostora. On se izjednauje sa munjom, ime se ostvaruje veza izmeu dogaaja u prirodi i
ljudskih ivota. Ali ta veza postaje jaa krikom onoga ko dolazi na svet, oglaavanjem tela,
i nove materije, to Petrovia-pesnika navodi na pomisao da svetom vlada samo materija, da
svuda samo ona trijumfuje, a bez njenog postajanja i postojanja nije mogu novi svet, koji je
prema poenti na kraju jedinstvo u svojoj pojavnosti, samo jednom i neponovljivo dato.
NO: tone se u njenu eterinost neoromantizam. Pesnik ne opisuje. Razmilja. Sve je
pretvoreno u sluh i vid. Prvo je meseina a onda munje; to je momenat okruenosti iskonskim,
svim elementima, s kojima se pesnik stapa. Saznao prostor ispunjavaju siune tvari
ivota koje se menjau na lestvici evolucije unosei svojim nestajanjem neto neobjanjivo i
naizgeld prolazno u veite elemente. Osetio je u mistinoj noi elektrilne reke, kosmika
strujanja, izvore zraenja. Konstatovao apsolutnu trajnost svega toga, ali i sopstvenu
prolaznost. Zapazio da sve ivi integralnim ivotom , gde sve ima pravo da slobodno ivi.
Otkrio zvune fascinacije u noi u kojima je video zanos i ekstazu prirode, koju je
interpretirao zaumnim jezikom. Video u magnovenju prostore galaktikih nemerljivih dubina.
uo na ganici sna i jave umove i glasove prirode i registrovao ih osetljivo pesnikim
jezikom, gde je stopio Sve, kao u medu.
***

D E R E T I : I S T O R I J A
Ne ostvarujem veliku umetnost, samo ekstazu. Da nema ljudi, izvesne svoje zanose bih kretao i
derao u prostor.
S Crnjanskim, prvo je ime posleratnog srpskog modernizma i avangarde; stvaralaki irokog
dijapazona, anrovski raznovrstan, pesnik, pripoveda, putopisac, romansijer, esejista, kritiar i
teoretiar moderne umetnosti... Eruptivan, silovit, strastven, istovremeno umetniki nezgrapan,

97

vrlo esto mucav i nedoreen... Ipak, od svih mladih pisaca najblii je bio izvorima moderne
umetnosti... Prve pesme objavio na Krfu u Zabavniku, a od 1920. se javlja s vie pesama u
Progresu. Za ivota je objavio svega etiri knjige: Bureska gospodina Peruna boga Groma
(1921), zbirku pesama Otkrovenje (1922), putopis Afrika (1930) i prozu Ljudi govore (1931).
Treba izdvojiti i roman Sa silama nemerljivim (1927, SKG) i Dan esti, roman koje je objavljen
posthumno u Delu (1955), posebno 1960. Tek s tim romanom postao je jedan od najvanijih
pisaca XX stolea.
Defetistika nastrojenost moderniste, poljuljanost tradicionalnih normi, duh sumnje,
razoaranje i strepnje pred neizvesnim, izraavaju se naroito u ruilakom, ekspanzivnom
ekspresionizmu,

njegove

mladalake

poezije

poetske

proze.

Rastko

se

zalagao

za

konstruktivno slikarstvo ili novi realizam koji nee biti oponaanje stvarnosti, nego otkrivanje
njegovih dubljih zakonitosti. Takva slika je vie od realnosti, suvie-realnost, sinteza svih
sadraja slikanog motiva i njegovih odnosa u svemiru.
ODNOS ARHAINO / MODERNO: postoji najdublja srodnost, jer moderno tei da
postigne onu prvobitnu istotu i jednostavnost forme koja se u arhainom ostrvaruje
spontano, s intuitivnim oseanjem o postojanju duboke i tragine analogije izmeu onog to se
deava u oveku i zbivanja u prirodi, izmeu poezije i kosmosa. Zato je Rastko osnove za nau
autohtonu pesniku obnovu traio u folklornoj tradiciji, i u motivima srpskog srednjevekovlja.
Ne samo lokalno, ve i kao veliku ansu moderne umetnosti uopte.
RANI RADOVI: pesnik snanog dionizijskog oseanja ivota, izmeu bolnih i razornih krajnjosti:
od vedre, ulne rasputenosti slovenskog paganskog raja, do mrane atmosfere
unitenja, nasilja i smrti u pojedinim pesmama Otkrovenja.
Teme i preokupacije: vegetativni ivot rastinja, bioloko, nagoni, telesnost, ulnost, fizioloki
impulsi, organska preinaenja od roenja do smrti, putniki zanosi, strast za spojem sa
svetom primitivnih shvatanja i kultura, tenja za razbijanjem okova konvencionalnosti i
statinosti, kako kosmikih tako i ljudskih okvira radi ostvarivanja ivotnog i pesnikog
jedinstva u onom to je prostorno i vremenski razjedinjeno i udaljeno.
Rani radovi su puni neobuzdane, neprevrele mladosti. Njihova modernost nije u projektu
nego u ostvarenosti, novina vie u predmetnosti nego u izrazu. U poeziju je uneo motive koji su
bili nepoetski i antipoetski. Govorio je o fiziolokim manifestacijama s predanou vernika.
Pevao je o zbivanjima organizma uzbueno, zaneseno, kao da otkriva tajne sakralnog ili
natprirodnog. Otkrovenje i treba da se shvati kao doivljaj telesnog kao velike misterije ,
otkrivanje biolokog, elijskog, plaznatinog kao novog oblika sakralnosti, traenje prvobitne
zaviajnosti oveka u krilu prirode, u kojoj je jedino ta religija tela ivela u izvornoj istoti i
spontanosti. Ova zbirka predstavlja vrhunac njegovog sturm und dranga, i ujedno vrh njegovog
bavljenja poezijom. Izmeu ostalog izdvajaju se poeme as obnove i Vuk, kao i mnogi
fragmenti...

98

JEZIKA SPUTANOST: jednini je faktor koji se postavlja kao prepreka ispunjenju pesnikih
zamisli, neto kao prvobitni greh to mu je onemoguio ono za im je oduvek teio: da povrati
izgubljenu spontanost ivota. U eseju HELIOTERAPIJA AFAZIJE pisao je o obolelosti jezika
u modernoj tehnikoj civilizaciji, i o potrebi da se on lei i osposobi da izrazi sve bogatstvo
ivota. Ipak, te bolesti ni on nije bio poteen kao pesnik: jeziki izraz mu je tvrd, nezgrapan,
apstraktan, stihovi su tromi, razvueni, bez melodije i ritma. Siloviti pokreti u njegovom
pesnikom svetu, ne naavi pravog odjeka u muzici i znaenju stiha, kao da se gube u prazno.
BURLESKA

GOSPODINA

PERUNA

BOGA

GROMA:

slino

se

dogodilo

ovim

fantazmagoriskim romanom. Objedinjuje: slovenske bogove i hrianske svece, slovenske

boginje i Ognjenu Mariju, slovenski raj, hrianski pakao i jednu beogradsku bolnicu, svetogorske
kaluere i Van Goga... Radnja poinje u VIII, a nastavlja se u XIV veku, a zavrava se nekoliko
godina posle izlaska knjige. Ali, da bi se svi elementi disparancije stopili u nedeljivu knjievnu
celinu, nedostajale su dve stvari: magija poetske rei i preobraavalaka snaga humora. Zato je
roman bitniji kao knjievni eksperiment, kao traenje mogunosti poezije u romanu...
PUTOPIS: najvie je odgovarao Rastkovoj tenji za promenom i kretanjem. Putovanje
kroz zemlje omoguilo mu je da putuje kroz ivot, kroz ljudske egzistencije. Putopisno je
zato vrlo vaan element njegovog pisanja, a putnika inspiracija prisutna je i u njegovim
pesmama, pripovetkama, esejima i velikom romanu Dan esti. Njegova najbolja dela potekla su iz
putnikog iskustva. Veliki poetski putopis Afrika je moda najznaajnija knjiga koju je Rastko
napisao i jedan od velikih dometa srpske moderne proze. Ovde je dosegao papirnatu viziju iz
Burleske.. o ljudskom, paganskom raju. Knjiga ima i nauni i dokumentarni karakter, i kombinuje
poetske opise, lirska raspoloenja, prizore iz ivota domorodaca i belaca, egzaltirano oduevljenje
lepotom crnakog tela u afrikom pejzau, nizove zanimljivih saoptenja o crnakoj umetnosti,
muzici, igri i obiajima.
LJUDI GOVORE: kratka proza ostvarena na putopisnoj osnovi, moda i najcelovitije
njegovo delo. Putopisan je samo spoljanji okvir, poetski opisi, koji ine glavnu sadrinu i vrednost
Afrike, ovde su svedeni na minimum. U sreditu pesnikove panje je govor ljudi koje je sreo
na duem putovanju. Govor nije neobian i sastoji se od jednostavnih, konvencionalnih rei koje
sadre ravnoduno date informacije o ivotu, ali iz kojih izbijaju skrivenu ljudski odnosi i simpatije
meu linostima kojih one same nisu svesne. Putopis pretvoren u priu o ljudima i sudbini.
DAN ESTI: tek poto je posthumno objavljen ovaj obimni roman, o Rastku se poelo govoriti
kao o piscu koji je zajedno s Crnjanskim udario temelje modernom srpskom romanu. Iako je
istorijski i dokumentarno zasnovan, to nije ni istorijski, ni drutveni, ni ratni roman.
Strahote albanske tragedije on doivljava kao: trenutak vraanja oveka prirodi, kao obnovu
prvobitnog prirodnog stanja u kojem je ovek iveo po plemenskim peinskim
uredbama opora.
U fokusu romana nisu odnosi ovek/ovek, /drutvo, /istorija, nego odnos oveka i prirode. U
borbi s prirodom ovek doivljava rastakanje i obnovu istovremeno: rastakanje svog

99

drutvenog bia, i obnovu sopstvenih vitalnih, biolokih snaga, egzaltaciju nemerljivih sila ivota u
sebi. Ovo je roman modernog oseanja sveta, ivota i moderne romaneskne strukture.
KOMPOZICIJA: kontrapunkt. Njegovi delovi ive odvojenim ivotom, povremeno se dodiruju,
putanje im se ukrtaju, za trenutak izgleda da e se sliti u jedno, ali se odmah za tim razdvajaju i
svaki kree svojim putem. I DEO lii na putopis, ili na vie meusobno isprepletanih putopisa,
u kojima su svi susreti sluajni, sve veze privremene i neobavezne, gde se ovek na svom putu
sam probija kroz prostor. Dan esti je poetski roman, po osnovnom stilskom obeleju, a
poetsko se kree u njemu izmeu eksplicitnog poetizma (pesnike slike, subjektivne
egzaltacije junaka), i lirskog realizma, prividno neproblemskog, koji se javlja i u ranijim delima.
Rastkov pravi domen se nalazi u drugom objektivnom lirizmu kao obliku nadrastanja
subjekta i objekta, izrazu njihovog jedinstva i stopljenosti, kao govoru praiskonske neposrednosti,
za kojim je od poetka tragao.
***

ORIJE VUKOVI: DAN ESTI

To je jedan roman iz dva dela. Prvi deo je bio zavren sredinom tridesetih godina i imao je
naslov Osam nedelja. Rastko je Dedincu pisao da je to samo prvi deo i da se nee moi zamisliti
bez drugog dela. U Danu estom I pripoveda se o dogaajima s kraja 1915. godine, a junak ovog,
Stevan, sin je Irca, junaka prethodnog romana ija se radnja zbiva posle I rata. Oba junaka su
mlada i ispada da su otac i sin vrnjaci. U Danu estom I postoje i narativne spone s
prvim romanom Sa silama nemerljivim koji se zavrava Irevim samoubistvom. Tako je glavni
junak romana, Stevan Papa-Kati, stavljen u iri socijalno-psiholoki okvir. Samoubistvo je
promenilo ivot cele porodice, i postepeno se razvija pria beogradske porodice, koja i objedinjava
sva tri dela. Kao u ciklusima ili trilogijama, junaci prelaze iz romana u roman, menjaju se, ive
i umiru u razmaku od 4 decenije. PRIA se grana uvoenjem epizoda o junakovim blinjima
stalna potreba za drugim ljudima jedna je od osnovnih odlika romana.

SUSRETI sa nepoznatima i potreba za sticanjem poznanstava ve su se jasno pokazali

u romanu Ljudi govore, gde pripoveda postaje gotovo metanin sela. Tako e i ovde susreti
igrati vanu ulogu i imae magijska i folklorna obeleja, u trojnim vezama koje je
Rastko na sve naine menjao i kombinovao dve ene i jedan mukarac, dva
mukarca i jedna ena, gde uvek jedno od lica ne zna za odnose druga dva, ili o njima tek
kasnije saznaje. Sve troje znaju ta se izmeu njih zbiva. Ipak, trei je POSMATRA, uvek
nemoan, oduzet, on je slualac a ne sagovornik. Ako se neto dogaa, dogaa se izmeu
DVOJE. PAR je prauzor ljudskog odnosa, jer dva bia istovremeno mogu pripadati samo
jedno drugom ljubav je shvaena kao potpuno predavanje jednog, samo drugom.

TROUGLOVI: odnosi izgledaju kao ljubavni trouglovi i onda kada se dva mukarca ne
otimaju o enu: Bil Stevan Marica, Irev otac Irac Marica. Suvina je upravo ena jer

100

onemoguava zbliavanje dva prijatelja ili oca i sina. Premda se ljubav ne moe ni
raspodeliti ni usaglasiti, kidanje je neminivno. U takvom procepu se nalazi Irac.

SAMOA: takoe je logiko-psiholoki nuna potreba jer je ideal suvie velik, jer se
pojedinac teko uspotavlja kontakt, ali samoa nije krajnji zakljuak jer je potreba za
ljudima suvie jaka da bi se jednostavno dala ukinuti. Nijedan stav prema drugima nije
konaan, i uprkos ravom iskustvu ne prestaje nada da e se ono pravo dogoditi.

ENA: je najpre majka ili sestra, hrianski samilosna i prema nepoznatim mukarcima, ili
Delija-devojka (Milica pere noge i previja ranu Pjeru, kazuje put Stevanu i riokosom). Ali
materinstvo se pre svega izraava prema muu i ljubavniku. Ako uloge nisu sasvim
zamenjene oseanja su pomeana. Marica se oseala kao majka svoga ljubavnika i
ljubavnica svoga sina. Za Petrovu sestru Milan je i ljubavnik i sin. ene koje nisu majke,
sestre ili drugovi, koje nemaju takvih oseanja ocenjene su negativno. One su enke i
izazivaju podozrenje i strah.

MUKARAC: sin ili mujak. Gde on nije jedno ili drugo, veze se kidaju. U oima deaka ena
je majka i enka. ak se i ista osoba gleda na oba naina. Oseanja su razdvojena ili
pomeana. Za Petrovia vai pravilo: GDE IMA SRODSTVA, IMA I RODOSKRVNUA,
Incestuozne elje, koje su u Burlesci hiperbolino opisane, ovde su nagovetene. Deaci
su najvie okrenuti jedni drugima i te njihove tenje su spontane i instinktivne. U sva tri
romana postoje parovi dioskura koji imaju potrebu za stalnom fizikom bliskou. ene i
deaci su nepredvidljivi i odnosi su neizvesni sparivanje i rasparivanje.

DVOJNI ODNOSI: organizovani su prema aktivnom ili pasivnom naelu. I u razgovorima

udvoje, jedan govori a drugi uti. Glavni junak je mahom pasivan, gleda, slua, trpi
udarce drugova i saputnika, vie prima nego to daje i ponaa se kao onaj od koga nita
ne zavisi on je pacijens, a oko njega se nalaze agensi. Svi odnosi se pokazuju s jednog
gledita i zato je u romanu esta upotreba monologa, doivljenog govora, pa i pisma
jedni priaju o sebi ili drugima. Preovlauju jednostrani pogledi (posmatraa), a
itaocu se ne prua potpun uvid u zbivanja. Stalno je neko posmatra, zato to je
iskljuen, to se ne usuuje da smanji rastojanje ili zato to je samo prolaznik. Oseanja
drugih se shvataju kada ih oni sami izraze. Spoljanje i unutranje se razdvajaju.
PRIPOVEDA izbegava analize, komentare, ili ih svodi na sasvim uzgredne napomene.
Svest o drugom nije analitika, ni kritika.

Opaanja i seanja imaju veliki udeo u organizaciji pripovedanja i prikazivanju junaka.

Jedan se uvodi u priu kada ga drugi vidi ili ga se seti. Pripoveda se povlai i daje likovima re.
Opaaji i ocene se stalno menjaju, a likovi se prelamaju kroz prizme, i nijansirane ocene.
Moralni sudovi se neizostavno relativizuju. Reaju se utisci, trenutni snimci, priseanja, to
lii na impresionizam ili poentilizam, ali Petrovi ne postupa uvek isto u svim sluajevima. Gledita
se mogu pokazati manje pouzdanim.

101

MNOTVO EPIZODA: u oba dela postoji vie pria o parovima koje idu naizmenino,
nezavisno jedna od druge, prekidaju se i nastavljaju. Nastavak funkcionie kao novi
poetak. Sledea epizoda je obino drukija od prethodne, ne pripada istom
vremenu ili je oblikovana prema novom gleditu. Ono to je bilo pre, obelodanjuje se
kasnije. Pripoveda se vraa, donosi nepoznate podatke, ili za to upotrebljava junake,
njihova pisma i priseanja. Razmena podataka se neprestano ograniava, a ima i pria koje
se ne zavravaju. Odnosi se ukratko prikau.

ODLOMCI: ivot junaka dat je u odlomcima, a od pojedinanog sluaja zavisi njihovo

rasporeivanje.

IRONIJA: NEMA JE, ili je sasvim zanemarljiva. Rastko nije moralista koji govori o lai i
(ne)iskrenosti junaka, niti pak ove negativno ocenjuje zato to neto skrivaju od ostalih. Tajna i
poveravanje su psiholoki problemi parova koji tee izdvajanju i skrivenom optenju. Par je i oblik
komunikacije, kao i trougao dvojna veza poiva na neemu to je skriveno i razumljivo samo
onome ko je unutra. Pertovi gradi kult intimizma, zato ima mnogo nagovetaja,
nedoreenosti i tajnih znakova u komunikaciji izmeu parova.

PRIPOVEDA: OPISUJE, a ne objanjava i ne izlae teze, uskrauje podatke ili daje

re junacima ija su gledita nepouzdana. Otuda prekidi reenica, zagonetke, tajne.
Govori kao onaj ko ne zna ili dri da su mogunosti saznanja ljudskih rasnji i pobuda, kao i
odnosa, veoma ograniene. Predmeti i predeli moda su bolje opisani nego ljudski odnosi.
Petrovi eli da prevlada determinizam bilo koje vrste. Junaci su uvek u nestabinom
poloaju, na prekretnici, u svetu gde su podjednako date suprotne mogunosti i gde su
opravdane suprotne odluke. Na jednoj strani su ambivalentni odnosi; ljubav i mrnja, a
na drugoj put u novi ivot ili samoubistvo.

ROMAN-DNEVNIK?: sastoji se od duih i kraih odeljaka, obeleenih datumima, a

ispripovedan je u III licu i nema u njemu ni autora, ni prireivaa dnevnika. Samo se
pominje da je Stevan vodio dnevnik. Neki delovi ipak podeaju na ovaj vanknjievni anr.
Zna se da tu ima i dosta autobiografskih podataka kao i Crnjanski, i Rastko se poigrava
obrtanjem anra. Iza junaka nasluujemo pisca koji je bio uesnik ili oevidac.

KALENDAR I KARTA, datumi i toponimi doprinose verodostojnosti, ali Dan esti I nije
zamiljen kao rekonstrukcija bekstva. Petrovi odbacuje naela istoriskog romana i vrlo
malo govori o vojnim i politikim zbivanjima. U prvom planu je fenomenologija
egzistencijalnih stanja i situacija ljudsko telo u dodiru sa fizikim svetom , i u
svojim reakcijama. Bekstvo je isto zbivanje. Sve se mea i menja i sve se rasprskava. ivot
traje od danas do sutra.

PRIRODA: oskudna, surova: zavisnost od nje gruba, neposredna. Tela se troe i ne

odolevaju bolestima, gladi i hladnoi. Ljudi propadaju i preobraavaju se. Sve se kree ka

102

eshatolokoj slici truljenja na obali mora gde ostaci ljudstva propadaju dolazei do same
granice ivota.

SMENJIVANJE PLANOVA: vri se neprestano. Epizode se rasporeuju po gradaciji i

kontrastu. Prelazi su nagli jer se pojave posmatraju iz razliitih perspektiva, i suprotnih
strana. Ton je dinamian: as patetian, as snien. Zbivanja ili ostaju u pozadini ili
proimaju celog junaka. Petrovi izbegava obuhvatne epske panorame i rea zapise o
doivljajima pojedinaca, o stvarima, odei, hrani, sitnicama koje se gledaju izbliza. Slike
dogaaja su razbijene, mnogostruke, poreane kao u albumu, kao serija snimaka
nainjenih du velikog puta. GLEDITA JUNAKA: esto su pomerena. Stevan dosta
spava u snu videi ono to vidi na javi. Pri kraju romana san i java se meaju.

Dan esti I je enciklopedijska tvorevina oblikovana raznim stilskim postupcima. Junaci se

individualizuju upotrebom dijalekatske leksike i idioma. Rastko oponaa i oblike svakodnevnog
razgovora,

pisma

dnevnika

prostih

ljudi.

NATURALIZAM

slikanju

se

pojaava

pribliavanjem kraju puta. Posebno su drastini opisi albanskih palanki i pijaca gde izbeglice
skupljaju trulu hranu. Istorijski dogaaj se mitologizuje remiscencijama na apokalipsu,
egzodus, potop.
DAN ESTI II je prosean roman, bez izrazitih odlika. Glasovi junaka i pripovedaa su
jednoobrazni; nema ni pokuaja jezikog mimetizma, pa ni korienja razliitih stilskih
postupaka. Pripovedanje je ravno, smireno i lieno emfaze. Treba izdvojiti jedan lirski glas,
ponegde proet reminiscencijama na narodnu poeziju, koji naruava jednolino kazivanje.
Dominiraju prie o parovima i trouglovima, koji su kao i uprvom romanu, izukrtane i
naizmenino voene, ali su drugaije organizovane. Glavna pria (o Stevanu i Milici) ide od
poetka do kraja, s pripremama i odlaganjima susreta, bez velikih prekida i vraanja. Prolost
se javlja samo kao kraa seanja ili obavetenja o deavanjima u meuvremenu. Kalendar nema
veu kompozicionu ulogu.
Za Petrovia je Karakteristino to junake stavlja u ciklus ogranienog trajanja, koji je po
neemu izuzetan. U II delu zbivanje obuhvata letni i improvizovani jesenji raspust, uoi II
sv. rata. Slika je gotovo idilina, jer nema unuranjih pokrataa rascepa, kao u prvom delu;
nema vihora elemenata i sukoba kosmikih sila. Dramatino shvatanje ivota kao celina je
nestalo. Umesto stihije i haosa, u ljudskom i prirodnom poretku vlada ravnotea. Poseban
znaaj ima slika jezera sklad oveka i prirode.
Ovde je prikazana i tipina Amerika, njeni obini ljudi, i njena slika je kompleksna obrazuje se
od rasutih fragmenata. Arhaino i moderno, priroda i civilizacija se meaju, proimaju ili
su potpuno odvojeni. Petrovi u takvom svetu neprestano trai ono to je prvobitno, egzotino,
samo ovde nema pobune protiv moderne civilizacije.

103

Dan esti II je roman o zrelom dobu i epilog. Zavrava se porodina istorija i biografija
glavnog junaka. Stevan je u Americi postao slavan naunik, paleontolog. Ipak opet je na
prekretnici: izlazi iz grada i preispituje sebe. Doivljava unutranje preobraaje to je
podstaknuto ljubavlju i enidbom. Stevan ipak grekom gine ubijaju ga lovci na jelene.
Zaustavljen je na vrhuncu, kada je postigao sklad i ispoljio sve mogunosti.
Otuda i paralela Stevana i jelena: ubijeni su u punoj mukoj zrelosti i snazi. Sudbina
junaka se odjednom stavlja u prvi plan. Posle kolebanja i nestabilnosti, par se sjedinjuje, ali
kratkotrajno. ena oekuje dete, mu postaje suvian i osamljuje se kraj jezera simbola
njegove duevne stabilnosti. Ubijen je u punom sjaju i skrivenom unutranjem ispunjenju koje
se naglo pribliilo svom vrhu i svom kraju.

***

MARKO NEDI: O KNJIEVNOM DELU RASTKA PETROVIA

Rastko Petrovi je celom svojom knjievnom i ivotnom aktivnou izraavao duh pobune
i protesta svoga vremena protiv prevaziene, akademizovane stare poezije i konzervativnog
knjievnog miljenja i ukusa, istovremeno nudei nove knjievne oblike i sadraje za
izraavanje bogatog senzibiliteta oveka dvadesetog veka i njegovog izmenjenog odnosa prema
svetu i knjievnom delu.
Petrovi je u svom radu u velikoj veini sluajeva uspeo da postigne spoj aktuelnih
evropskih umetnikih stremljenja tenji kako zapadnih tako i istonih avangardnih pokreta
za obnavljanjem ivotnosti i ivotvornosti umetnosti sa dubokim mitsko-arhetipskim nasleem,
kao i sa nacionalnom tradicijom. Ono za ime je tragao, ne samo u svojim knjievnim delima ve i
u

knjievnokritikim

poetikim

tekstovima,

zapravo

jeste

spoj:

najavangardnijih

individualistikih formalnih tenji i elje da se ostvare dela koja e predstavljati

narodnu umetnost modernog doba.

IZVORI/UTICAJI: u prvom redu iz duhovne i stvaralake klime moderne evropske umetnosti

prvih decenija dvadesetog veka, naroito iz francuske umetnosti i knjievnosti. Ali on je
istovremeno tragao za pravim izvorima i korenima modernog umetnikog izraza, nalazei ih
i u bogatom narodnom stvaralatvu, u obrednim pesmama, gatkama, razbrajalicama,
priama, legendamaM i u primitivnoj izvornoj umetnosti naroda van evropskog
kulturnog kruga. Slinu neposrednost inspiracije Rastko Petrovi je osetio i u umetnosti i
ivotu afrikog kontinenta, u crnakoj plastici, crnakoj igri i muzici, afirmaciji tela i
erotske slobode i u svemu onome to je bilo deo svakodnevnog ivota crnaca i
istovremeno izraz njihovog mistinog, ali i spontanog stvaralakog oseanja ivota.

104

STAROSLOVENSTVO: panteizam i sloboda, u kojima je video, za trenutak, onu neposrednost,

lirsku istotu i spontanost koje je otkrio i potvrdio i u narodnoj umetnosti i umetnosti
primitivnih kultura. Njegove prve pesme i prie i knjiga Burleska gospodina Peruna boga
groma

prestavljaju

sjajan

pokuaj

traganja

za

spontanim,

slobodnim

ivotom

staroslovenskom vremenu, odnosno za onim oblicima u njemu koji imaju inspirativno

umetniko i poetsko znaenje i za oveka dvadesetog veka.

UMETNOST NOVA REALNOST: jedan od reih pisaca koji odvajaju ivot od umetnosti, koji
ele da stvarnost vide kao ogromno polje mogunosti umetnikog izraavanja, kao i
obrnuto, koji u metnosti vide pravi oblik i dokaz ivota, a ne bekstvo od njega:

Graenje pesama je jedan od najnunijih trenutaka moga ivota: jedna od njegovih funkcija: to
je kao koraati ili zadrhtati, on ne podreuje ni ivot poezji ni poeziju ivotu, ve poeziju
proglaava za jedan od najutentinijih izraza samog postojanja... (Probuena svest).
Umetnost: nije za njega prosta zamena za ivot, ve jedan od najnunijih, najsnanijih
sadraja i ivota. Za njega je poezija govor celog bia i duhovnog i telesnog; jo i
vie: ona je i govor svekolike stvarnosti. Poetsko moe biti, po njemu, ostvareno i
nehotice, spontano, u mitu u legendi, u ispovestima, u pismima, u svakodnevnom ivotu,
u neobinom gestu, u elji.
Pesma, pripovetka, knjiga - posebni oblici pojavljivanja stvarnosti, iste ili sline vrednosti
kao i neki drugi oblici pojavljivanja i postojanja. Umetnost je u sutini za Rastka
Petrovia nova realnost, kako kae u eseju o slikarstvu Save umanovia, ali realnost,
koja ne moe biti sama sebi svrhom, jer je u neraskidivoj vezi sa postojeom stvarnou
kao njen deo i kao i izraz pojedinanog stvaralalkog bia oveka. Otuda u knjievnom
delu ovog pisca, kao i u njegovim lancima i esejima, otvorena i jasna odbrana
autonomije umetnosti: Ne ostvarujem veliku umetnost ve samo veliku ekstazu, rei
iz Probuene svesti.

VITALISTIKO

PRIMITIVISTIKO :

vitalistiko-primitivistika

usmerenost

povezuje

njegovo delo sa osnovnim stremljenjima u evropskoj knjievnosti pre svega sa tenjom

da se kroz posezanje za oblicima primitivne i narodne umetnosti preporode kako
beivotne i okamenjene umetnike forme tako i drutvene ustanove uopte. U tom
svetlu trebalo bi posmatrati anrovske, formalno-stilske i tematske osobenosti knjievnog
dela Rastka Petrovia. Tako je primetna tendencija ka upotrebi veoma irokog, ali ipak
jedinstvenog repertoara anrovskih oblika, tema i postupaka.

MITOPOETIZACIJA i KARNEVALIZACIJA: osnovni postupci, mitsko-folklorni model

sveta. Nastoji da uoblii knjievnu realnost na osnovima mitskog poimanja prostora, potom
i da je antropokosmizuje da neraskidivo prome junaka (njegovu kako telesnu tako i
duevno-duhovnu stranu) sa oblikovanim svetom, i tako stvori posebnu vrstu ooveenog
kosmosa i kosmizovanog oveka. Mitopoetska logika aktualizuje i brojne simbole, figure i

105

postupke karakteristine za primitivni doivljaj stvarnosti simbolike nizove vezane za

topografiju mitskog kosmosa, vegetativnu i zemljoradniku simboliku, potom personifikaciju
i metamorfozu (metempsihozu), kao i grotesknu koncepciju tela i razliite oblike smeha i
kominog.
Poetiko usmerenje ka primitivnim oblicima miljenja i umetnikog stvaranja naroito je
izraeno kroz upotrebu knjievnih formi koje su deo vekovne tradicije karnevalske
knjievnosti, anrova ozbiljno-smenog, pre svega menipske satire, ali i dijatribe,
dijaloga, solilokvija. Njihova velika raznolikost i sloenost, te otvorenost ka razliitim
filosofskim pitanjima, omoguavaju Petroviu da nae umetniki obrazac pomou kojeg e
knjievno uobliiti sve bitne teme o kojima razmilja u svojim kritikama i ogledima.

POEZIJA:
Pesniki opus nije ujednaen. Osoben ritam Petrovievog pesnitva, ali i proznih tekstova, pre
svega se temelji upravo na zvunim i ritminim postupcima sadranim u folklornim anrovima:
poklanja panju pre svega onim govornim oblicima koji se vezuju kako za formule izraavanja
(izreka, basma, zdravica, razbrajalica, kletva i sl.) tako i za pripovedake formule, karakteristine
za obimnija, prozna dela narodne knjievnosti (npr. bajku, odnosno pripovetku).

u I stvaralakom razdoblju (19171920): radovi preteno tradicionalnog oblika (soneti;

jampski i trohejski stihovi) i ozbiljne, rodoljubivo-sentimentalno-patetine sadrine
(motivi Kosovskog, palih junaka, belog labuda, preminule pesnikinje). Ovi pesniki sastavi,
oslonjeni na parnasovsku poetiku, tampani su u Krfskom zabavniku) pod naslovom
Kosovski soneti, odnosno Druge pesme. Na kraju ovog perioda, na osnovu pesama
objavljenih u Progresu 1920. godine, (Gledajte bozi, Neto to ne bi trebalo da znam,
O trenju izmeu due i tela, Jedna stara arija na modernom instrumentu) mogu se
naslutiti dalji pravci Petrovievog knjievnog razvoja, kako u tematskom pogledu (pre
svega upliv groteskne slike stvarnosti sa naglaenom telesnom dimenzijom), tako i
po pitanjima forme (odbacivanje tradicionalnih oblika).

1921: fascinacija telom, okretanje mitopoetskim strukturama, odnosno staroslovenskim

i srednjovekovnim temama, koje dolazi do punog izraaja praktino u svim aspektima
njegovog stvaralatva. Primeuju se i elementi pastoralne slike sveta, proete
karakteristikama karnevalizovane knjievnosti (Jedrilica, Vuitrnski most, Lovevo
bdenje, Pesnik na vodama, Treba prvo umreti ili mali Pera, Bodinova Balada, Mesec
pun, Iz kovnice izaav, Jue i danas, Proletnja elegija, Putnik).

OTKROVENJE (1922): prevlast dobija tematika tela i za njega vezanih funkcija.

Naroito otpor prema ivotu i elja za povratkom u majinu utrobu, u postojanje pre
roenja; insistiranje na prenatalnom ivotu praeno je izrazitim poigravanjem prostornovremenskim poretkom, zastupljenim i u prethodnim staroslovenskim delima. Iako
prisutne, staroslovenske teme nisu vie u prvom planu. Pesme sada su slobodno i

106

raznovrsno rimovane (Spomenik putevima, Fabriki dimnjak u pejsau i kanibalac

ekajui novoroenog, Jesen, Slovo o ei, Zverstva, Pred otkrovenjem, Svi su
anci prazni, Sve u galop, Jedini san, Dvadeset neprikosnovenih stihova).

nakon Otkrovenja: okretanje regulisanijem stihu; ka epskom (putopisno-romanesknom)

izraavanju. Nedovreni ep u fragmentima, VUK (1923), sa kojim tema sloenog
agonikog odnosa sina (htonskog stvorenja, bika, vuka, oveka) i oca (Sunca, Boga)
postaje sve prisutnija u Petrovievom stvaralatvu. Intenzivnije bavljenje tematskim
krugovima vezanim za Prvi svetski rat, to je uoljivo u Velikom drugu (1926).

Udaljavajui se od karakteristine tematike i izraza, usmerava se ka pevanju o nitavilu, o

alosti nad neumitnom prolaznou postojanja, ostvarujui pri tom neke od svojih najboljih
pesama (Dignem tad oi nebesima, Sunane lestvice, Sa svetlim poljupcem na usnama).
PROZA, PUTOPISI, DRAMA:
Aktualizuje jedan broj osobina anrova ozbiljno-smeno. U knjievnom svetu uoljivo:
1.

topografija nebo-zemlja-podzemlje,

2.

groteskna telesnost;

3.

na planu forme preovlauju genoloka te jeziko-stilska raznolikost i eksperimentisanje.

Naruava knjievne i drutveno-istorijske konvencije. Dela su proeta razliitim oblicima kominog

od vedrog, odnosno raskalanog smeha preko karnevalskog veselja do ironije, satirinog i
cininog stava, pa i jezivog humora.
BURLESKA... predstavlja neku vrstu miturgijskog pregleda vremena od stvaranja sveta u
duhu staroslovenske mitologije do aktuelnih istorijskih dogaaja vezanih pre
svega za stradanje naeg naroda u Prvom svetskom ratu. Elementi visoke i niske
burleske, travestije, ak i istorijske proze, povezani su u krajnje sloenu formalnu
celinu.
Sa silama nemerljivim, 1927. donosi romanesknu prozu (naglaeno prisustvo kosmike ose,
biljna simbolika, poigravanje anrovskim obrascima), po nekim svojim osobinama
znaajno odudara od prethodnih Petrovievih ostvarenja urbana pria preteno se
odvija u zatvorenom gradskom prostoru: broj likova je krajnje sveden a tematika
tela sasvim se povlai pred duevnom problematikom (odluivanjem izmeu ivota i
samoubistva) i neprestanim sueljavanjem suprotstavljenih miljenja junaka.
AFRIKA anrovski veoma sloena tvorevina kroz meavinu putopisne i pripovedne proze,
razgovora, razmiljanja, psiholokih razmatranja, ulnih i poetskih utisaka. Opisuje
iskustva sa putovanja u srce Crnog kontinenta, naglaavajui svoja stara interesovanja:
oduevljenje uroenikim ivotom veitog detinjstva, ukorenjenim u prirodu, koji je ist i

107

neposredan sa jedne strane, sa druge, pak, uronjen u mistine i ekstatine, mrane

rituale.
LJUDI GOVORE, 1928 Dijalog sada postaje glavni junak i nosilac umetnike strukture.
U prvi plan knjievnog oblikovanja stavljeni su jednostavni i ivotni, prigueni razgovori
stanovnika malog ribarskog naselja na jezerskom ostrvu. Na pozadini neprestanog
delovanja i sukobljavanja sila u prirodi, prikazana je tiha ljudska drama koja dolazi do
vrhunca roenjem novog ivota.
Godine 1932: odlomak pod naslovom Smei Petar se probudio, iz romana u rukopisu o
stradanju srpske vojske i stanovnitva prilikom povlaenja 1915. godine, ija e se integralna
verzija pojaviti tek posle pieve smrti. Tekst pokazuje obnovljeno Petrovievo interesovanje za
prikazivanje ekstremnih ovekovih psihofizikih stanja, te svedoi o pievom neprekidnom radu
na temi albanske golgote jo od sredine 20-ih godina.
DAN ESTI posthumno objavljeni roman u dva dela, predstavlja skup gotovo svih postupaka

karakteristinih za ukupno Petrovievo prozno stvaralatvo. Prvi deo romana, posveen

albanskoj

golgoti,

oblikovan

je pomou razliitih

stilskih

postupaka,

estim

korienjem

dijalekatskog govora, uz ukljuivanje razgovora, pisama i dnevnika, stranih i besmislenih jezika,

raznih govornih formi. Takoe su vrlo primetni i mitski motivi, starozavetne i novozavetne teme
(egzodus, potop, apokalipsa), kao i proimanje i borba ljudi i prirodnih elemenata, uz
naturalistike slike telesnih i duevnih patnji i stradanja. Drugi deo donosi smirenu radnju koja se
odvija u predveerje Drugog svetskog rata u Americi. Daje se gotovo idilina slika sveta, sa
povratkom prirodi bez sukobljavanja elemenata. Ipak, porodina istorija i biografija glavnog
junaka, slavnog naunika, paleontologa, nakon temeljitog preispitivanja zavrava se tragedijom,
nasilnom smru nesretnim sluajem.
OGLEDI I KRITIKE:
Kao avangardni pisac, on je u mnogim svojim delima naporedo sa knjievnim svetom oblikovao i

poetika razjanjenja i komentare, istovremeno uslonjavajui strukturu svojih ostvarenja i

dovodei u pitanje uobiajene anrovske podele. Ovakav poetiki postupak u Petrovievom opusu
dobijao je razliita mesta i oblike. U pesnikoj zbirci Otkrovenje, na primer, poprimio je formu
pesniko-manifestnog teksta Probuena svest (Juda), smetenog na kraj zbirke; u radu
Helioterapija afazije poetika rasprava stavljena je na poetak, kao poseban odlomak, da bi
potonji odlomci predstavljali konkretnu primenu izloenih naela; Plan za drugu i treu knjigu o
Ircu, kao zaseban ogled, doprineo je razjanjenju kratkog romana Sa silama nemerljivim i,
najavom nastavka, itaocu je otkrio i neke Petrovieve zamisli u vezi sa potonjim romanom Dan
esti. Poema Veliki drug svakako je najdrastiniji primer za proimanje eksplicitno i implicitno
poetikog, budui da su u nju ukljuene napomene.
EVOLICIJA ILI VARIJACIJA:

108

Kod Petrovia, naime, postoji ogranien broj osnovnih motiva i postupaka koji variraju i razliito
se naglaavaju, pojavljuju u odreenim razdobljima i bivaju izrazito zastupljeni da bi se potom
priguili i iznova aktivirali tek nakon nekoliko godina. Dva su oigledna primera za ovu tvrdnju: niz
putopisa (pre svih sa Ohridskog jezera) iz 1924. godine, po motivima, atmosferi i okoliu,
praktino sadri jezgro kasnijeg Petrovievog dela Ljudi govore; sa druge strane, poema Veliki
drug, proza Smei Petar se probudio, te roman Dan esti ine neprekinutu nit bavljenja temom
stradalnikog povlaenja srpske vojske i stanovnitva preko albanskih planina, a koja opet aktivira
privremeno utihnulo, od samih poetaka prisutno, Petrovievo zanimanje za prikazivanje svih
oblika ekstremnih telesnih (i duevnih) ovekovih stanja.
Kako bilo, knjievno delo Rastka Petrovia, po raznovrsnosti, sloenosti, dubini poetikih
pretpostavki, organskoj povezanosti sa najvanijim stremljenjima evropske knjievne i kulturne
sredine, i pre svega po umetnikim dometima, jeste jedan od samih vrhunaca srpske literature.
Kao takvo, ono je nezaobilazno prisutno u razmatranjima istorije srpske (i evropske) knjievnosti i
kulture XX veka, i predstavlja stalan izazov knjievnim prouavaocima i tumaima.

109

Milo Crnjanski
( 1893-1977 )
Novica Petkovi: L I R I K A I T A K E

Jedina pesnika zbirka M. Crnjanskog je Lirika Itake, 1919. Zbirka ima 56 pesama, 5 pesama
nije uvrteno u zbirku, i one su tampane u periodu od 1917/19. U pesniki opus ulazi i
programska Sumatra objavljena 1920. u SKG. Do 1929. e objaviti jo dve poeme Strailovo i
Serbiu uz jo 12 pesama. Poema Lament nad Beogradom je objavljena 1962.
Izvrnuo je uspostavljenu lestvicu vrednosti, postupkom kubo-futurizma klovski: Pesnik skida
sve firme s njihovih mesta, umetnik uvek produbljuje stvari. Kod pesnika se stvari bune
odbacujui sa sebe stara imena, i sa novim imenima uzimaju i novi oblik. Vinaver je konstatovao
da je poremeena ravnotea, a ono to je posebno znaajno za likriku Crnjanskog jeste zahtev:
Uneti novu dinamiku, i nova obrazloenja, nov ritam i nov zvuk, u staru stvarnost ukoliko je to
mogue. Dao je prednost Crnjanskom, jer je njegov osnovni postupak: uzajamno tumaenje
dveju meusobno nesamerljivih pojava da to neminovno izaziva nedoumicu i uenje.
U Lirici Itake Crnjanski je pokuao da ostvari krunu, prstenastu kompoziciju. Uvodna pesma
naslovljena je kao Prolog, a poslednja kao Epilog. U pitanju su autopoetine, programske
pesme koje najavljuju jedan nov pesniki svet, koji e provocirati i u najveoj meri biti
antitradicionalan. Lirika Itake se tako pojavljuje kao zbirka koja izvre uspostavljenu
lestvicu vrednosti u srpskom pesnitvu, a posredno i u srpskoj kulturi. Ta nova lirika koju peva
savremeni Odisej, ratnik-povratnik-pesnik, nee laskati i veliati patriotizam, ve e
udarati u sasvim druge ice. To e biti poezija kako Crnjanski kae u Objanjenju Sumatre koja
donosi nemir, prevrat u rei, u oseanju, u miljenju.

STILSKO-TIPOLOKE

ODLIKE

parodiranje

vaeih

drutvenih,

kulturnih

knjievnih konvencija. Moda nita nije toliko sablaznilo tadanju konzervativnu knjievnu
kritiku, a u dobroj meri i publiku kao prvi odeljak Lirike Itake: Vidovdanske pesme.
Visokoartistinu, profinjenu i cizeliranu poeziju Duia i Rakia zamenie poezija jednog
''pustahije''. Sasvim je razumljiva otra, polemika kritika B. Lazarevia, jer je upravo on
20-ih godina XX veka u knjievnosti kanonizovao vidovdansku etiku digavi je na sam vrh
vrednosne lestvice.

DEKANONIZACIJA VIDOVDANSKOG KULTA samo iz ove perspektive moemo prihvatiti

sniavanje srpskog nacinalnog i istorijskog panteona u pesmi Naa elegija (Graanica,
Takovo, Marko Kraljevi). Samo iz tog ugla moemo razumeti groteskno izoblienje
vidovdanskog hrama u pesmi Groteska (hram sa crnom sfingom na sebi umesto krsta, a
hramom se eta mesec).

110

PARODIJA ANRA: Crnjanski ne parodira samo tradicijom osvetane simbole istorije i

kulture, ve i sam lirski anr, odnosno, morfoloke i funkcionalne osobine anra se
dovode u deliminu ili potpunu opreku, to nesumnjivo slui i za pojaavanje
anrovskog fona u tekstu, a pri tome se tematski sadraji daju prema jednom pomerenom ili
oprenom izboru. Naslovi pesama su Molitva, Himna, Oda, Zdravica, njihov tematski sadraj
dat je u otroj suprotnosti sa samim anrom. Tako naslov pesme izneverava ulogu
metateksta, a uz to se postie i efekat izneverenog oekivanja kod itaoca. Tako pesnik u
potpunosti uspeva da empatira, sablazni, okira i isprovocira.

Tako u Molitvi Crnjanski parodira visokokanonizovan tekst sa samog vrha oficijelne kulture, Oe
na. U Himni obre vrednosni poredak, porie postojanje Boga i jedan vanvremenski autoritet
zamenjuje biolokim supstratom krvlju: Na bog je krv. U Zdravici sve je obrnuto: eli se da ni
jedan vrt ne zamirie, da ivi groblje, kamen i ruevine, smrt Mi smo za smrt!. Smrt u zdravici
daje jednu oksimoronsku strukturu, a oksimoronski je i poetak Nae elegije. anr tugovanja
za prolim i prolou preokrenut je na nalije, jer se usred tugovanke pojavljuje ne boli nas nita
i nita ne oplakujemo.
Izvrtanje natpisa i premetanje firmi mogli bismo uzeti kao doslovnu sliku o tome ta
Crnjanski ini s ustaljenim knjievnim oblicima kao to su lirski anrovi. Parodiranje
lirskog anra nije novina avangarde. Slian primer nalazimo u Utopljenim duama V. P. Disa, u
pesmama Idila, Jutarnja idila ili podoknicama Promenada i Pod prozorom. Meutim, Crnjanski ide
korak dalje od Disa. U Odi vealima Crnjanski uzima veala za predmet poezije ime u stvari
bira predmet koji se nalazi izvan vrednosne lestvice, koji izaziva strah i ledi osmeh, jer simbolizuje
samu smrt, kao sprava nitenja. S toga tu nema humora, osim onog subverzivnog crnog, i
gnevnog cinizma.

KATEGORIJA RUNOG groteskno i karikaturalno uveo je u nau modernu poeziju S.

Pandurovi u Posmrtnim poastima iz 1908. Zato ne moe a da nas zaudi injenica da
upravo Pandurovi nije razumeo pesnike slike Lirike Itake. Crnjanski ak eksplicitno,
pripremajui tako itaoca, dve svoje pesme naslovljava kao Karikatura i Groteska. Druga
pesma nastala je iz dekompozicije vidovdanskog hrama u konkretnoj njegovoj zamisli. Sve
osobine rane lirike Crnjanskog vodile su ka latentnoj pojavi groteske, jer je
groteska u ekspresionizmu i futurizmu sredstvo i u isti mah i posledica remeenja
jednog opteg poretka u kulturi i knjievnosti.

Groteskne slike, sablasne koliko i strane prepoznajemo ak i u erotskim pesmama. Spoj

erotskog i destruktivnog postaje opta stilska odlika rane poezije M. Crnjanskog. ini se da
ni u emu Crnjanski nije toliko daleko iao ak do donjeg praga kulture koji ukida razdvajanje
erotskog od nasilja i zloina. Strane, sablasne i jezive su pesnike slike iz Tradicije i Pesme u
kojima na taman i uasan nain Crnjanski vezuje porodilju za blud, za ubicu i krv.

111

KARIKATURALNO ISKRIVLJAVANJE ne izdvaja se osobito u Lirici Itake, ono je latentno

prisutno u pretenom delu knjige, kao to je i parodiranje prisutno u mnogim pesmama,
ali nije dovedeno do pune parodije. Nova pesnika slika gradi se uz istovremeno,
manje ili vee, razgraivanje stare slike ili znaenja. ok se javlja kada karikaturalno
iskrivljavanje pone da pokazuje sakralne prizore, koji u stvari i nisu bili skrivani, nego,
naprotiv, naslovom pesme navode itaoca na ispravno itanje: karikatura.

Izvrtanje po suprotnosti povezanih slika i znaenja s lica na nalije, udnovate

oksimoronske strukture, obrtanje lestvice vrednosti, parodijska pomicanja i karikaturalna
preterivanja, ak do rugalakih izobliavanja, sve su to postupci osporavanja i destrukcije
avangardne dehijerhizacije kulture.

MOTIV MRTVE DRAGE transformirasan. Dok je kod Kostia, Radievia, Disa bio
posrednik izmeu ljubavi i smrti, kod Crnjanskog ljubav se neposredno dotie sa
smru, uz uvek sablasni dodir erotskog i nasilja. U pesmi Mramor u vrtu dat je
groteskni spoj erotskog (koa obnaene drage), nasilja (muka prosuta krv) i opasnosti,
straha (zmija) koji je uz to ukoviren ljubavlju u neposrednom dodiru sa smru. Mrtva si mi
gola, kae Crnjanski u prvom stihu pesme spajajui Eros i Tanatos. U pesmi Moja Ravanica
sablanjava spojem nespojivog i dosee do blasfemije. Bogorodica se ovde pojavljuje
kao sveto bie, ali i jedina dragana pred kojom lirski subjekat klei, koja izmamljuje njegov
bludni pogled, ali koja ga i ponitava jer ga odbacuje.

DINAMIZACIJA OPISA opta pojava u knjievnim pokretima avangarde posebno u

futurizmu.

Kod

Crnjanskog

ovaj

postupak

je

vrlo

est,

tesno

je

povezan

sa

sumatraistikim doivljajem prirode i podrazumeva neophodne promene u jeziku

posebno u sintaksi. Ona podstie i projekciju unutranjeg doivljaja u prirodu,
projekciju jedne tipino lirske ekstaze. Tako pesnik kae kada ga se sete, ume se stidno i
radosno zarumene. Stidno i radosno upuuju na erotski doivljaj prirode. Erotsko je, u
stvari, projekcija pesnikovog unutranjeg doivljaja na samu prirodu. Erotizovani pejza u
koji pesnik unosi opsesivni Bogorodiin lik bie savren okvir za pojavu mistine erotike u
vidu obrade najstarijeg mita koji pamti civilizacija, mit o Svetoj Svadbi (Hieros Gamos).
Takoe, boansko je esto prisutno svojom odsutnou, to je jedan vid negativne,
prazne transcedencije. Tako se pesmom Blagovesti Crnjanski pridruuje pesnicima kao to
su Sibe Milii, Momilo Nastasijevi i Rastko Petrovi koji su 20-ih godina XX veka okrenuti
tzv. etvrtoj dimenziji.
Ako je u pesmi Blagovesti sadran odnos prema enskom naelu, tj. Bogorodici, u pesmi Pod
Krkom dat je odnos prema mukom naelu. Programski razgraujui sintaksu, koristei se
protazom bez apodoze (i da ga ima, ako me vidi) pesnik sasvim svesno govori o hipotetinosti
samog ''mukog naela'' koji je i mogu i nemogu. Mukom bojem naelu pesnik e, sasvim u
duhu avangardne poetike, pretpostaviti prirodu kao suprotnu kulturi i konvencijama u koje se

112

sumnja. Pejza uvek odnosi prevagu slike u zbirci obru se od kulture ka prirodi: kao
od neega to je odvrgnuto sumnji, i naputa se ka suprotnome, emu se tei.
Da je Lirika Itake zaista donela prevrat u rei, oseanju i miljenju to je jasno, no da li je ona
donela apsolutne promene u stihu, strofi, rimi i ritmu kako je to Crnjanski eksplicitno tvrdio u
Objanjenju Sumatre 1920? Ono to je Crnanski najvie izmenio obuhvata metar i rimu. U
jednom broju pesama odbacivao rimu i prelazio na slobodan stih, ali je u drugim to odbacivanje
bilo samo delimino. Ipak, zbirka je sva u komeanju: od nesigurnosti i ogreenja u jeziku
do povremenih nesklada u stihu, strofi i optem (kompozicionom) sklopu pesme.

REALIZACIJA TROPA u Sumatri je uinjen korak koji obre odnos: nizanje paralelnih a
nepremostivom daljinom oponiranih slika (ovde/tamo, blisko/daleko, zaviaj/tuina),
to je dovelo do toga da na kraju pesme, doslovno i prenosno znaenje iz latentne jezike
sinestezije zamenjuju mesta: prenosno se realizuje u doslovnom da ispruim ruku i
pomilujem daleki, visoki Ural. Realnost je postala tropina. Trop je realizovan. Upravo se
rukom a ne zamislivim pogledom miluju daleka brda i ledene gore, to se inae, rukom,
bukvalno, ne moe dosegnuti. Tenzija dolazi od isticanja mogueg i nemogueg u obrtu da
je nemogue mogue. Realizacijom tropa se nestvarno prevodi u stvarno. Uz pomo
ovoga Crnjanski e realizovati svoj sumatraistiki svet. Tome mu je prethodio Dis pogled
trava iz Tamnice, i oi bilja, to je posledica sintaksike deformisanosti.

METAR I RIMA rima je dekanonizovana, daljinska, dakle u pitanju je RIMOID koji

se protee po vertikali i zahvata sve stihove u strofi i po horizontali odnosno po
dubini stiha idui ka njegovom poetku. Poto se rima odvojila od metriki utvrenog
mesta i postala pokretna i promenljiva znai da je metar, a sa njim i ritam, potisnut u drugi
plan, dok intonacija izbija u prvi plan POLIRITMINOST. Melodija ne ide uz ritam,
nego proistie iz samog konstituisanja ritmikog niza, pa je ona nedeljiva od njega koliko i
on od nje. Otuda se u lirici M. Crnjanskog najvie osea talasanje melodije.

Potiskivanje metrikog naela u drugi plan kao i pokretanje rime uslovilo je jo jednu
bitnu novinu stih M. Crnjanskog ne poznaje cezuru. Iako sasvim nov u srpskoj poeziji
stih Crnjanskog nije slobodan stih jer u njemu prepoznajemo meru periodinog
ponavljanja, segmentovanja na kojoj se zasniva i tradicionalni stih, s tim to je ta mera kod
Crnjanskog iz statike prevedena u dinamian odnos podrazumeva variranje.

STRAILOVO RITMIKI IZOMORFIZAM poema ima 42 strofe, svrstane u 6 grupa od

po 7 strofa. Svuda se prva strofa ponavlja kao sedma. Strofe su sainjene od 4, 5 i 7
stihova. Postoji tenja da se izomorfizam ritma potpuno sprovede: idui od viih ka niim
ravnima, i obrnuto, tako da se celina strukturno ogleda u delovima, kao i delovi u celini.
Pesnikov rad na ritmikom ureenju svodi se na uspostavljanje dinamike ravnotee izmeu
ujednaenog (stalnog) i raznolikog (variranja).

113

PROSTOR: ima osobitu ulogu: slike su razapete izmeu prostornih taaka, prelamaju i
podvostruavaju se na dve ravni koje je sklop poeme doveo u uzajamnu zavisnost. Poema je
ispunjena pejzaom, samo to je on oneobien: toskanski je, i u isti mah frukogorski,
kao da se okree s lica na nalije, s onog to se vidi na ono to se privia, s prisutnog na odsutno.
U Toskani vidi se svelo lie u zaviaju. Jedne slike uvode u druge, jedne u druge prelaze, u
usporenom ritmu, iz statinih prelaze u dinamine: iste su a druge. To je sveprisutan postupak
kod Crnjanskog: PROSTORNO OPONIRANJE PO UDALJENOSTI.

SERBIA ovde su prevagu uzele sasvim tamne, ak mrane slike. Serbia je ime za himerini
zaviaj Serbia dignuta do utopijskog hronotopa. Ona svetli tek izdaleka, kao Zornjaa
za kojom se traga. Stoga i ovde postoji prostorna udaljenost, ali poloaj pesnikog subjekta
vodi ga nanie, a ne navie. Izabrano je ostrvo u tuini, nastanjeno kostima i senima
srpskih ratnika, koje se jo nisu smirile Krf. Put iz njega, put iz grobla vodi dole, u slike
gole zemlje, koje seu i po dubini. I prvi put e se ovde pojaviti zaviaj sveden na obian
zemljani grob, prost jarak, koj je u Strailovu tek bio sluen kao Brankov grob kao
jarak sad eka zaviaj / da trulim, i da se nikud vie ne vinem, iv.

Najvaniji postupak nalazi se u prvim strofama: uvoenje u paralelni niz kontrastnih detalja,
kao to su toskanske trenje u cvetu i zaviajni jablanovi, smeh i tamna slutnja, ne zasniva se na
poreenju nego na prelamanju na dva plana, svetlom i tamnom. Kao da je pred nama stvar
i njen prelazak u senku. Tako se smeh prevodi u tamnu slutnju. Senka sobom oliava strepnju i
zebnju.

PROMENA PERCEPCIJE Izbor pejzaa, ugao pod kojim se prikazuje: on je raspet izmeu
neba i odraza u vodi iza gora / pod vodama. To su granice na kojima se u Strailovu
izlazi iz onoga to je oku neposredno dostupno. Nebo i voda, sa senkama i odrazima,
zapravo tome slue i ine samo sredite pejzaa. Postoje jo dva bitna postupka:
UDVAJANJE samo prividno: dolinom pored Arna Dunav tajno tee; i OBRTANJE SLIKE
prevrnuta slika pejzaa koja je zloslutna i vodi u teku tamu Frukog brda. Udvajanje i
obrtanje u odrazu izvode sliku iz ustaljenog poretka, a sa novom i pomerenom percepcijom
pomera se i smisao. To je dvosmerna prevrnuta vizuelna dinamika pri tome se udvaja
i sam pesniki subjekat: u odrazu i senci. Ovaj postupak Crnjanski e koristiti i u
putopisima i u romanu.

Dinamika gledanja (aktivan subjekt) kubisti. Dinamika predmeta (aktivan objekt) futuristi. To
su promene koje se sprovodio u jeziku prekoraujui granice prema onome KO opaa, i onome
TO se opaa. U prvom sluaju aktivnost prelazi na ono to se opaa, a u drugom na onog ko
opaa.
Lirika Itake se moda najbolje moe opisati reima M. Crnjanskog to je lirika ''nove osetljivosti''
koja nema ''protumaenih misli'', ''svakidanjih metafora'' i ''cile-mile stihova''. To nije poezija za
razbibrigu, to je poezija za prouavanje.

114

***

Ala Tatarenko: TRI ZUMBULA U PROZORU: U POTRAZI ZA JUNAKOM

"DNEVNIKA O ARNOJEVIU"
"Vidite, umetnik to je 'sumnjivo lice', maskiran ovek u mraku, putnik sa lanim pasoem",
upozoravao je Ivo Andri. Meutim, niko nam nije skrenuo panju da budemo isto tako oprezni sa
knjievnim junacima. Sumnja u identitet glavnog junaka Crnjanskovog romana u ime glavnog
junaka. Kad u veini radova stoji da je to knjiga o Petru Rajiu i njegovom alter egu arnojeviu
(koga ponekad, za promenu, zovu jo sinom Egona arnojevia), kad se na tome grade izuzetno
podsticajne misaone konstrukcije, koje veoma ubedljivo tumae neobinu zamisao Crnjanskog
da napie "dnevnik o drugom", spojivi na taj nain lirsko i epsko, da postigne tako
podvajanje junaka... Zato Nikola Miloevi u svojim radovima zove glavnog junaka-pripovedaa
arnojeviem? To je za njega oigledna injenica kojoj nisu potrebni dokazi.

TRAGANJE ZA IMENOM: Ime junaka u Crnjanskovom romanu nalazi se u sferi

podrazumevanja,

kao

deo

sporazuma

izmeu

pisca

njegovih

italaca,

istovremeno predstavlja neto poput sna kojeg ne moemo da se setimo, ali koji
neuhvatljivo lebdi negde na granici svesti. Na vie mesta narator usmerava na njega nau
panju, seajui se kako se potpisivao kao "siromah Jorik", kako ga je lekarka zvala "Pubi"
ili kako ga je neko u Primorju pozdravio sa "Addio Pierre". Meutim, i Pjer, i Pubi mogu, ali
ne moraju biti putokazi ka junakovom imenu. Nadimak Pubi asocira na puba mladi
bolesnik mogao je podseati lekarku na lepa, otmena u svojoj strogosti lica naslikana na
kartama. I njegova uloga u sopstvenoj sudbini ratnika ni izdaleka nije bila kraljevska. Na
pozdrav sa obale narator odgovara: "A ja veselo viknuh: 'Dobro vee'. Pa i zato da ne, bio
sam ja prijatelj svakom na svetu". Junak moe da se stvarno zove Pjer iliti Petar. Moe ali
ne mora... Pisac odvikava itaoce svog romana, ija se radnja odvija "meu javom i
med snom", od jednostavnih, jednoznanih odgovora.
Imamo jo jedan "krunski" dokaz: tablicu iznad bolnikog kreveta na kojoj pie Petar Raji.
Napisano, setimo se, "kao od ale, od veselih drugova"... Jer ako verujemo u istinitost tog
podatka, moramo da verujemo i u ostale, ispisane na tablici. Da je bolniko osoblje zaista
zabeleilo in "hrana za top" i zanat "kraljeubica"... Klju ove scene moemo da potraimo u
njenoj prvoj reenici: Teko i lagano su me nosili uz stepenice... Lako i teko to je tako
prirodno, u snu, spajanje nespojivog. Iz te perspektive a narator stalno mea javu i san,
briui njihove konture ni ime na tablici ne izgleda pouzdano. Zvui vie kao zla ala,
kao podsmeh pionskoj sudbini junaka: Petar Raji, Sveti Petar koji dri kljueve od raja.
Junak nije svetac, daleko je od raja, ak i ako se zaista zove Petar. Ali da li se preziva Raji?

115

PREZIME JUNAKA pitanje postavlja Izabela, pre noi ljubavi. Junakinja sigurno dobija
odgovor, ali ne i italac. Uostalom, u svim (u tom broju ranim) verzijama naslov romana
sadri

ime

arnojevia:

ivot

komedijaa

arnojevia,

Mladost

uenog

gospodina

arnojevia. Pisac ga uvek spominje kao knjigu o arnojeviu. Taj bezimeni sumatraista,
Dalmatinac, alter ego pripovedaev, jedan mladi u svetu, nije bio ni komedija, ni ueni
arnojevi, dok narator nebrojeno puta opisuje sebe kao takvog. I, na kraju, ono to
je bilo na samom poetku mog traganja za imenom: udna crtica u fragmentu, gde se
pojavljuje mornarski asnik-sumatraista. Ona stoji ispred fraze na kojoj se temelji varljivo
znanje o tom junaku: - Dragi moj, jeste li sluali za moga oca?... pitajte za njegovo ime po
manastirima sremskim, svud ga znaju, pitajte samo za drvara Egona arnojevia... "Dragi
moj" poetak fraze upuuje na to, da to je jo jedno u nizu obraanja naratora svom
odsutnom sagovorniku. Pripovedaev otac bio je poznat u Sremu kao drvar: u prethodnom
pasusu doznali smo da je otac Sumatraiste bio pisar na faru. I paljiviji italac sea se
drvara ije su vlasnice (sad!) naratorove tetke, te se drvare spominju u romanu na vie
mesta. Pripoveda je sin Egona arnojevia, arnojevi...

SLIKA PROZORA Bolesti su bile moji najlepi doivljaji. Oblaili su me u belo i metali me u
prozor, a ljudi su zastajali i gledali mene. O, ta sve nisu inili sa mnom. Bolest kao stanje
uukanosti, zatienosti, upijanja ljubavi vie puta pojavljuje se u romanu poev od slika
detinjstva kad se junak igra majinim adiarima, biserima i svilenim vezovima do njegovih
romansi zainjenih saaljenjem, koje se odigravaju u bolnici ili u njenoj senci. I tada, kao u
ranim danima ("O, ta sve nisu inili sa mnom"), on se preputa rukama ena: sigurnim
rukama bolniarki i strasnim rukama Poljakinje. Malog arnojevia oblae u belo i meu u
prozor, a on uiva u pogledima ljudi, a zapravo, u sebi samom.

Slika prozora javlja se opet, kada junak pria o krakovskim danima. Opet taj most izmeu
vremena, opet ista paralela: detinjstvo ljubav u bolnici. U prozoru su tri njena zumbula...
Jedan stoji levo. On je ruiast i tih. Kad ga jutrom zalivam, on je tako mio, miran. On mi vene.
Po sredi je jedan beo. Svako jutro me sea bledih lica koja sam ljubio i koja su sad ko zna gde.
On je suzan i plah ko jagnje. Trei stoji desno. On je rumen. O njemu ne mogu nita da kaem.
Sada arnojevi sam stavlja sebe u prozor, kao ona tri zumbula... Moda u tom "potrajanju"
junaka, koje predoi narator, lei objanjenje prividne kontradiktornosti njegovih iskaza?

RUIASTI ZUMBUL mio i tih nije li to arnojevi, koga su popadije u njegovom

zaviaju nazvale "frajlom" i ceo ga je grad od tada imenovao tako? Uostalom, sasvim bi
logino izgledao njegov odlazak sa scene kao jo jednog dobrog jektiavog junaka koji ba i
nije za ovaj svet. I nije vano to dosadni lekari tvrde kako e arnojevi iveti bar
tridesetak godina. Taj mu zumbul vene.

BELI ZUMBUL sredinji cvet, bled i plah. Najbolja slika arnojevia junaka u stalnoj
promeni. Bela boja je jedna od dominantnih: obeleeni su njom pejzai i portreti, a
ponajvie autoportret junaka. Bele su varoice i kue, jedra, rublje, rue koje mu poklanja

116

Poljakinja, arnojevieve rukavice i rukavice njegove majke. Ali, takoe i junakove vizije,
njegova krila i plea, u mladosti. Belo se postupno povlai pred bledim Belo kao
tradicionalni simbol nevinosti i bledo kao znak telesne poude takav spoj sasvim je
u duhu naeg pripovedaa, koji je "frajla", a istovremeno "gori od Sanjina". Ali je uvek
arnojevi. Zato emo se jo vratiti belom zumbulu.

RUMENI ZUMBUL pridev "rumeni" jedan od najzastupljenijih u Dnevniku o arnojeviu.

Rumene su galicijske ume, rumena je meseina, rumeni su mostovi, rumeno je more, i krst
na crkvi, i kruka, i drvee na ostrvu, i sneg, i krv po ulicama... Rumene su uspaljene ene:
najee se zarumeni Maca; rumene se od strasti. Meutim, ta boja povezuje se i sa
nebom: tek u njegovim rumenim prugama ona dobija sakralnu nijansu. Ovo je boja korala,
trenji, rumenih potoka boja sumatraizma. Ali, rumeno je uvek izvan glavnog junaka,
nikad u njemu ili na njemu. Moda, zato arnojevi o tom zumbulu nita ne moe da
kae? U potrazi sa samim sobom, junak prepriava avanture sopstvene due,
ostavljajui u senci avanture tela.

Ima u romanu jo jedne velike, neprolazne ljubavi: ljubavi prema nebu, promenljivom, a
uvek istom. Stalan u svojoj nestalnosti, veran svojoj promenljivosti ostaje i junak romana.
I kad kae: "Meni je mnogo ega ao" da bi rekao posle "Nieg mi nije ao kao sebe
samog", "Nieg mi nije ao, a najmanje sebe samog", neizbeno prisutstvo "ja" svodi te
iskaze na najkrai od njih: "ao mi je sebe samog". Prkosni egoista u vremenu
kolektivnog ludila rata, arnojevi brani svoje pravo da bude sam, da bude
nesrean, da bude veran samo sebi samom.

TRAGANJE ZA STRUKTUROM:
Granina, skoro bolna iskrenost ovog romana stvara varljiv oseaj podvojenosti junaka
izuzetno doslednog i vernog sebi u dobru i zlu. Uostalom, i sama struktura knjige tek na prvi
pogled izgleda haotinom. Uvreenost miljenja o njoj kao takvoj dugujemo tome da je rukopis
bio skraivan, a na kraju krajeva ispreturan od strane urednika ("Vinaver je vrio korekturu
Dnevnika, dok je tampao, pa je pomeao i raspored pojedinih poglavlja") i u takvom, silom
prilika udnom, obliku objavljen 1921. arnojevi kae: "Bio sam izgubio vezu i smisao ljudskih
dela i uspomena. Sve se to izmealo u meni". I tako, izmeano, ulo je u njegov dnevnik. Dodatnu
nedoumicu

kod

itaoca naviknutog

na nereversivnu

knjievnost izazvae

neodreenost

vremena i mesta, stalno susedstvo sadanjosti i prolosti, a jo vie uzajamno

pretapanje jave i sna. Ali, i taj dnevnik snova i jave temelji se na veto promiljenoj umetnikoj
konstrukciji, koja se ukazuje malo paljivijem posmatrau. Jedan od njenih aspekata moe se
sagledati kroz ljubavne prie junaka, od kojih se svaka uklapa u sliku jeseni, zime, leta ili prolea.
Dakle,
ETIRI GODINJA DOBA:

117

JESEN, i ivot bez smisla. Jeseni pisac daje izrazito povlaeno mesto slikom tog godinjeg
doba, koje najee vlada i u unutranjem pejzau junaka, poinje i zavrava se roman.
Boje jeseni rumena i uta obeleavaju najrazliitija stanja njegove due i tela. uta
boja to je boja arnojevia, za koga tetke kau da je ut k'o smilje, ne slutei da se ne
radi samo o znaku bolesti koju junak neguje, kojom se on zapravo ponosi. Te jeseni, tog
kratkog trenutka on je olienje mladosti same. Jesen je njegova alfa i omega, poetak i kraj.
Zato je bled i ut...

ZIMA Poljakinja, kojoj je dato najvie mesta u Dnevniku, ulazi u ivot junaka u novembru.
arnojevi, jesenji ovek, zaljubio se kao nekad: "opet sam bio mlad i iv". To oseanje ima
zimske boje: belu boju snega i krakovske bolnice, crnu boju golog granja, bledu boju
bolesti i strasti. Kraj ljubavi dolazi sa proleem, ona kopni sa snegom. Ljubav se povlai pred
snom, nebom i pred idejom Ljubavi: Ljubav, kako je ljubav neprolazna. ini mi se jedino
ona i jesen postoje, sve je drugo samo varka . Ko zna ta je ivot? pita se arnojevI na
kraju zime. Ta misao odvodi ga u dane kada je prvi put nauio da ljubi, u Primorje, gde je
ve poelo

PROLEE Seajui se dalekih dana radosti, umoran junak ponavlja da je u Primorju, kraju
njegove mladosti, sada prolee: A na Jadranu ide sad prolee po vodi od otoka do otoka.
Po krovovima pada neka uta tama zorom, topla, blaga, sjajna ... Greh? ivot? Ko zna ta
je to arnojevi se vraa u dane kad je prvi put nauio da ljubi, kad je bio "veseo i mlad",
kad je, moda prvi put, gledao rumene vrhove drvea. Tada je spoznao dva lica ljubavi,
duhovno i telesno, koja se nisu stopila u jedno prvo je ostalo daleko i tue, drugo je
izneverilo oekivanja. Tu je nauio da udi za onim to je za njega nedostino: ne samo za
Marijom kao olienjem visokog sna, ve za potpunim spajanjem dua i tela. ivot, greh, red,
zakoni, granice, sve je to tako mutni pojmovi za mene. Ja tome nisam kriv. I bio, kakav bio,
ja znam da u umreti sa umornim, ali svetlim osmehom, mada mi je nejasno sve to sam
uinio i preiveo. Junak ni sada ne zna kud vode njegovi putevi. Prolee je varka, postoji
samo jesen. arnojevi prvi osea njen dolazak dok ostali svet misli da je

LETO Ovo godinje doba puno boja i bujanja ivota "rezervisano" je u romanu za Macu,
arnojevievu enu. Samo ime junakinje aludira na njenu nagonsku, ivotinjsku prirodu
prirodu grabljive, pohotne make. Ona je bila svud. Miris njenog tela, neki teak, opojan
miris, susretao me je u zidovima, u vratima, u peima, po stolovima, u jelu i u vodi, u
postelji i u mome odelu, samo ga u vinu ne bee. Bujno leto zapamtiemo po blatu i stalnim
kiama. Kao da je jesen...

TRAGANJE ZA PISCEM:
Ja sam za vreme rata imao dnevnik koji sam vukao za sobom, kao neku kupusaru. Bio je strano
narastao. Ono to sam bio reio da tampam na Univerzitetu u Beogradu iznosilo je, ini mi se,
najmanje dvanaest tampanih tabaka, sea se u Komentaru uz pesmu Ti, ja, svi savremeni
parovi.

118

Dnevnik kao lirski roman nudi sjajan primer brisanja granica realnog i fiktivnog u
tekstu. Njegova fragmentaristika, disperzivna struktura svedoi kako o doivljavanju
sveta kao haosa, tako i o stvaranju uslova za slobodno proticanje literarne grae, koja
realno pretvara u knjievno, a knjievnom daje status realnog. Protagonistkinje pievog
stvarnog ivota pretvaraju se u sluajne prolaznice, likove-statiste koji ostaju u senci knjievnih
junakinja romana. Zametajui tragove iskustvene stvarnosti, a ne elei da je se odrekne, M.
Crnjanski na vet nain uklapa ih u romanesknu sliku.
Mada se obino razmatra kao ekspresionistiko svedoanstvo o Prvom svetskom ratu, Dnevnik
nudi i vie i manje od toga. I dok dnevnik obino slui kao utoite dragih uspomena ili bar onih
dogaaja koje autor smatra vrednim seanja, Dnevnik o arnojeviu to oito nije: "ja piem
mnogo ta, ega se nerado seam". Pravi dnevnik "otkucaja srca" ostaje u nasluivanom
podtekstu. Nije beznaajno ni insistiranje na "pisanju" a ne, recimo, "beleenju" uspomena, to
korespondira sa postmodernim postupkom, u kojem se naglaava knjievni karakter zapisa.
Fikcionalno iskustvo zamenjuje stvarno, koje pisac ljubomorno uva za sebe i koje se na
momente javlja kao proplamsaji retke svetlosti.

AUTOCITATNOST Dnevnik podrazumeva ispovest, zapisi o drugom odreenu

distancu, koja moe biti izuzetno povoljna u sluaju ako pisac, stavivi masku
naratora, progovara o sebi. Kad bi Crnjanski iveo u postmoderno doba, sigurno bismo
mogli da se oslonimo na njegove autopoetike iskaze (o njegovoj sklonosti istim svedoe
Komentari uz Liriku Itake) ali zato moemo da se obratimo tekstovima, gde progovara o
delima koja smatra bliskim. Progovara esto na takav nain kao da predstavlja svoj credo u
knjievnosti: "Senzacije Novembra nisu one scene koje gomila tako rado ita, one su one
strane gde se, u krpama, po stranama prostire raskidana gola dua Floberova. Nikada se u
XIX stoleu nije ovako duboko osetila velika i beskrajna veza izmeu bolova i patnji celog
sveta... Nikada se u XIX veku, nije ovako osetilo, da je gola dua ono to je najdragocenije
u knjievnosti". Sve ovo moglo bi biti napisano o Dnevniku o arnojeviu, ali, kao to znate,
to su Crnjanskova zapaanja povodom Floberovog Novembra. Na samom poetku Dnevnika
narator saoptava da pie ih "ponosno kao Kasanova". Poznato je da je Crnjanski bio skoro
opsednut likom velikog ljubavnika, koga je smatrao pesnikim, oseajnim avanturistom, i
njegovim memoarima.

Dnevnik o arnojeviu to je roman o sinu Egona arnojevia, a istovremeno roman o

Milou Crnjanskom kao o njegovom piscu. Memoari, koje on pie "ponosno, kao Kazanova", i
koji "nisu doslovce verni". Pie ih, kao Andri svoje zapise, venoj uzdanici mladosti. Mladiima i
mrtvacima, onima koji su otili i onima koji tek dolaze. Svima nama i sebi samom. Uavi u ovu
neobinu knjigu, nalazimo se na poetku puteva koji se ravaju, na ulazu u lavirint misli i
oseanja. Mogli bismo krenuti u njegov obilazak koristei kao Arijadnin konac lajtmotive
Dnevnika, pokuati otvoriti vrata tajni sumatraistikim kljuem, potraiti odgonetke u pesmama
Lirike Itake... Sada smo tek kod prvog raskra lavirinta "arnojevi", koji neodoljivo mami u
svoje dubine svakog ko se upustio u potragu za njegovim usamljenim, do bola iskrenim junakom.

119

***
Isidora Sekuli: BELEKA UZ PUTOPIS L J U B A V U T O S K A N I
Pesnici ne posmatraju nego asimiluju: predmet spoljnjeg sveta uine predmetom svoga sveta.
Toskana je sigurno prvi put doivela da po njoj neko putuje poslat iz bezmerne budunosti i
ujedno u ime Rusa i Poljaka, Bugara i Slovaka. Crnjanski putuje u Toskanu s predraspoloenjem, s
novom istoriskom i novom umetnikom inteligencijom posle velikog rata, s tekim vremenom u
naruju. On ide u tu svet s grudvicom svoje zemlje u grudima.
Dok vizionarno gleda u Toskanu zlatnog doba, od topline tog gledanja zre u njemu pored
putopisa o Toskani, i poema o rodnoj zemlji i budunosti, prirodno, kao seme u voci. Od
prvih stranica knjige javlja se sinteza: TOSKANA SLOVENSTVO SVET. Toskana stara ustaje
tu kao zaviaj, kao zemlja topla i voljena; prema njoj Slovenstvo je prolee, to rudi svetu, pa i
njoj. Svet, semenke iz iste ruke. Mladosti i varvara ima da se boji sve staro i prekulturno, ma
koliko sjajno, ako vie zelenu granu isterati ne moe. Na elu mrtve Toskane se ita: istorija,
sloboda, lepota, to je srce oveije, to je odranje sveta, niz raanja, Ljubav. Osvetljeni
prostori i ljubav stvaraju svetove: Prah i voda, vazduh i osvetljenja sastavljaju kraj u kojem ivim.

Gradovi koje pisac poseuje danas su mrtvi gradovi u svom pravom biu: Piza, Siena,
asizi, Perua, mrtvi su gradovi Italije. To je jedan akcenat vie da se pesnik otkine od
opisivaa.

Za

vienja

minuli

svet

Crnjanski

je

naao

medijum:

delirinost

onovremenskog ivota po gradovima Toskane i Umbrije, a naroito Sijene. U samom

sredtu je DELIRINOST LJUBAVI, kao delirinost renesansnih vekova, koje je Crnjanski
osetio intuitivno. U tom smislu bitke postaju prolaznost, a ljubav trajanje sveta
entuzijazam tela i duha, koji su neprijatelji jedno drugom ba naroito u trenucima
ushienja, i istovremeno mogu biti ushieni samo posredstvom naivnosti ili pijanosti
kojom se narodi bacaju iz materije u duh, iz duha u materiju, i u tim prelazima prorkuju i
stvaraju.

LJUBAV SVETA: u ime ljubavi sveta sinteza mrtvog i ivog, spiritualna lepota u mrtvoj
materiji toskanskog blaga. LJUBAV SVETA TO JE VENO RAANJE, Marija Blagovesti,
devojka-porodilja, koja je jedino nepomina i neprolazna u njoj je trajanje sveta. Njena
slika obrazuje se od mnogih fresaka krunisanja Bogorodiinog, koje se deava u visinama.
Dati ljubavi sveta poetski izraz u njoj, to je originalna ideja. Umetnost lebdi izmeu
besmrtnosti, reprodukcija i tronoga praha. Umetnci su postigli i da im se ouva ime.
Ljubav, ona jedina, ovekoveuje oveka i genijalnost. U misteriji ljubavi najvia je lepota:
Videh da je stvaranje samo bura, to ostavlja za sobom stene kao ruevine... Unutra, u
nama, neka ar dri svet, nepromenljivo i neprekidno... uvideh da je sve to se vidi
prolazno, ali da je u meni mogunost zvezde.

120

SUKOBLJAVANJE STILOVA pratave cinine upadice, poreklom iz putnih crtica za novine, i

poezije - zapravo pesnik nije putopisac.

OBRADA BLAGOVESTI ispala je jednostrana u svecima i Bogorodici Crnjanski vidi

iskljuivo znake proletnjih mutnih nemira i nemera, a kao inspiraciju za umetniko
izraavanje kroz ikone, jedno te isto: glad i silu ploti. Blud je u ovoj knjizi poezije suvie
esta re. Ljubav je i plot i misterij. Blogovesti su misterij. Oni koji su u Toskani slikali i
vajali imali su snagu da misle i oseaju samo misterij. Crnjanski kao da nema mo da
odvoji misterij od ploti. Takoe, prolee je celo u Blagovestima, ali Blagovesti ne mogu
stati u prolee.

Reljef i dubina stvarnosti jedne zemlje nije u istoriji, nije u umetnosti, samo je u
ljubavi. Crnjanski tako vidi i tako doivljava Toskanu. Sabrano je sve to se inilo ivot naroda i
zemlje: i problemi sudbine, i snaga volje narodne prema ciljevima, i sva stradanja ljudskih strasti.
Sve je to bilo svirepo: priroda, drave, nauka ostajala je da trpi, dela i umnoava,
samo ljubav.
Toskana se vidi ne kao muzej, nego kao rodna gruda. San eminjano je poslednje etapa na
putu to mesto Crnjanskog vezuje neposredno za zaviaj. Tu je najzad iva Italija; leto,
ito, selo, jednostavni ljudi, trava, stoka. Kraj je kao miran apat deteta koje hoe kui, ma
kakvoj, ali svojoj kui. Ima u toj knjizi poezije neto od ari duge. Razapeta iroko, drhti u sedam
boja, ali svi traimo pogledom: gde i kako dodiruje nau njivu.
***

OLGA STUPAREVI: RASPRAVA O PUTOPISU LJUBAV U TOSKANI

Marko Nedi je u vezi sa putopisom govorio o subjektivnom doivljaju, subjektivnoj viziji,
subjektivnoj ideji, subjektivizaciji stvarnosti, stvaralakom subjektivizmu... Subjektivni znai:
posmatrati svet svojim oima, dati lino vienje sveta, govoriti o vienom kroz svoju optiku. Tu se
svet gradi unutra, oi putopisca okrenute su da sopstvenoj nutrini, on putuje prostorom svog
unutranjeg iskustva. Putopis Miloa Crnjanskog moe se nazvati subjektivnim, ali to nije
dovoljno.

UNUTRANJI PUTOPIS jer je Ljubav u Toskani vie uoblienje jednog oseanja

ivota, nego saoptenje o vienom na tlu umetnike Toskane, a ono to je unutranje
i duhovno na sutinskom planu, dalo je lirsko i poetsko na planu izraza . Putopisac putuje
zemljom kao svetom svojih intimnih misli i emocija. To je raskid s tradicionalnim.

O svojem putovanju on govori kao o kratkom privienju ili snu, o prolasku kroz proletnu i cvetnu
maglu toskansku. Ulazak u Italiju ravan je ulasku u neki drugi ivot. To je zato to su slike Italije
u ovom putoisu u stvari poetske slike, a Italija lirski doivljaj . Sve putopisne injenice

121

su imaginativno preobraene, sve viene stvari pomerene iz svog zemaljskog leita,

osloboene svoje prave materije, obojene nekim drugim bojama.
Putovanje Italijom je putovanje u dubinu, i postoje TRI DUHOVNE ETAPE TOG PUTA:

1.

LJUBAV ona je cilj i otkrovenje puta: za ljubav sam putovao, ali i najdublji
smisao toskanskog tla, i nalazi se kao vrhovno oseanje koje vlada duhom toskanskih
gradova, pesnika, slikara i svetitelja. PIZA uzlet.

2.

SVET KAO ZNAMENJE LJUBAVI Toskana i Srem su istovetni. U zaviaju eka

ljubav koju je lutajui po Toskan traio. SIJENA pad.

3.

U SUBJEKTU OSTVARENJE OSEAJNIH SVETSKIH VEZA U meni samom se sve

to dogodilo, ime se putovanje pretvara u traganje po samom sebi za nekom
izgubljenom lepotom ivljenja. SAN EMINJANO konano otkrie.

Sve je u vezi, a veze su u njemu i ime im je ljubav. Tako se zatvara krug subjektiviteta ovoga
putopisca, ije su etape samo stepeni sve dublje interiorizacije. Ovo je jedan ist sumatraistiki
putopis, gde je Italija preuzela poetinu ulogu Sumatre.
************************************************************

Zoran Gluevi: ROMAN JEDNOG NACIONA

Tek uzeta zajedno, dva toma Seoba, predstavljaju celinu. Jednorodnost miljenja, koncepcije i
ivone filozofije pokazuje se ve na prvoj stranici. OSNOVA: pokret, ritam, iskustvo sazdano
na neprekidnoj meni stvari i ambijenta: Proe, nestane, ulazi i odlazi sainjava osnovni
ritmiki splet i zaetak ivotne i istorijske filozofije, koja iz istorijskog skepticizma na kraju
drugog dela prelazi u metafiziki optimizam: Ima seoba. Smrti nema.
Tuga zbog traginog udesa potapa se uneminovnost istorijskog toka stvari, u samosaznanje
principa

univerzalnog

istorijskog

skepticizma,

neminovnosti

odricanju,

to

je

penglerovska biologistika ideja o venom kruenju i opticanju stvari, o uzdizanju i propasti

kultura. Kod Crnjanskog je uvek bila jasna tenja da se ovek stopi sa prirodom i kosmosom, da
tako prevlada sopstveno Ja, a ona se ogleda i na kraju druge knjige Seoba. Tu se pojavljuje
apsolutno jedinstvo sveg ivog u prirodi i kosmosa: sve je jedna jedina golema zajednica u
kojoj pojedinac mora da je potinjen kolektivu kao zrno peska moru peska.
U sutini, itav roman (roman-monolog), koji iznosi line peripetije nekolicine junaka ija
sudbina postepeno postaje i mora da postane sudbina naciona, pretvara se u putovanje do tog
saznanja i otkria; LINO, ono najintimnije doivljeno, DOBIJA jednu iru, kolektivnu i
SVEMIRSKU PROJEKCIJU. Pavle uvia da treba iveti besmisleno, kao biljka, kao ivotinja u
dravlju, da neke maije vladaju u ljudskom ivotu, i da je smisao pronaao u ivotu koji prihvata
sve kako dolazi po sebi. Svako ima svoj vek, svoj svetao deo ivota, kao ptica koja, kau, uleti iz
mraka u osvetljenu dvoranu i izleti na drugu stranu...

122

ODRICANJE je lajmotiv ivotne filozofije. Ono je vedro, ali ne smo kosmiko, nego i blie,
dublje, neposrednije kolektivno-nacionalno i kolektivno-bioloko, prevazilaenje
mrane i po sebi apsurdne injenice smrti. Crnjanski je dao prevagu ivotu da bi suzbio
fatalni utisak smrti. U svoj saznajnoj besmislenosti pojedinanog ivota, on ga je
ipak zadrao u sferi istorijskog smila da se za pojedinca, na kraju sopstvenog
bilansa, vie i ne postavlja pitanje smisla individualnog bitisanja.

Pavel Isakovi sa istom energjom obavljae svoje obaveze prema ivotu i posle
saznanja apsolutnog besmisla svakog ivota pojedinano uzetog. On samo
doivljava promene u emocionalnoj boji, ali ne ispada iz leita ivota. Dobrovoljno se na
kraju odrie sebe radi urastanja u sistem obaveza prema drutvu i prema riterskom
idealu parada smrti i pogibija u borbi. Crnjanski je odvojio ivot od smrti jer je njegova
taka posmatranja smetena u istorijsku ravan zbivanja Nije dakle ivot serbski bio
besmislen, nego njihove smrti. I to je vrhunac istorijske ironije, cena kojom se osmiljava
istorijska egzistencija srpskog naciona: ne sa stanovita svog ideala i svojih istorijskih
interesa, nego sa stanovita tuih interesa i tue koristi, ivot srpskog naciona imao je
smisla! Kada se kolektivni udes doivljava kao lina trauma, tu nastaje momenat kolebanja
i line sumnje, posustajanja i odricanja pogled se okree ka odgovoru koji se moe
pronai samo u sebi. To je trenutak intenzivnog doivljaja line i kolektivne prolaznosti, a to
je najelementarniji oblik besmisla.

LJUBAV = IZLAZ: ali s onom koja se stapa sa zaviajnim ambijentom, koja upija njegove
boje, mirise, obrise pejzaa, koja je oliena u samo jednoj eni nekrofilijski dotle
doivljavana, odjednom je sazdana kao simbolika salekog pejzaa enje i vezanosti za dom
(plavo kube groba znak da ima neto neprolazno u ljubavi), za jednu jedinu enu, iako ih
je mimo nje, imao vie, protiv svoje volje. Ljubav je jedino stanje koje u kojem je
sadrano neto od neprolaznosti u ivotu, i iri se i na biokolektivnu neunitivost
Soldatenvolka.
**************************************************************************

Milan Bogdanovi: S E O B E (1)

Roman koji daje jedno stanje: seobe nemaju svoj osnovni smisao (prelazak iz jednog mesta u
drugo), ve su uzete kao pojam jednog neprekidnog kretanja, jednog neprestanog
uznemirenja i nesreenosti, jedne nemoi ustaljivanja koja su obeleja haotinih stanja. U
istorijskom smislu to znai da ovaj roman ne govori o preseljenju Srba, ve je slika jednoga za
istoriju neuhvatljivih stanja: snalaenja mase u novoj postojbini i organizovanja novog
ivota i njene istoriji u njoj. Bez datuma, bez fakata, bez vidnih i znamenitih zbivanja ti trenuci
rojenja za istoriju ostaju nevidljivi; to se ogleda i na kaju II knjige Seoba, gde se konsatatuje
kako istorija pamti samo grofove i generale, a pojedice i njihove male sudbine ne registurje...

123

Ti trenuci lutanja gomile mogu biti samo lirski pojmljivi. Oni se ne mogu ispriati. Ovaj
roman upravo to i jeste: na sasvim pouzdanoj istorijskoj osnovi, sa prouenim podacima o ljudima
i prilikama, mona lirska sinteza jedne haotine epohe, sugestivna evokacija znaajnog trenutka,
poinjana nove srpske istorije. I tako su seobe isto toliko u stalnom nagonaskom nemiru
neustaljene gomile etniki element, koliko u neprekidnom ratnikom pokretu masa po volji
dravne sile koja ih je epala istorijski element. Ova dva elementa meaju se u isti nagona
koji preovlauje naim ovekom.
Seobe su isto toliko stanje jedne unutranje nagonaske potrebe, koliko i stanje nude. To
je jedan omaijani krug u kome se taj svet neprekidno vrti, jedan besciljan put u prazno, koji raa
i odrava pritisak traginog oseanja nesmisla i uzaludnosti. Ono je olieno u liku Vuka Isakovia.

VUK ISAKOVI NEMIR, HAOS, NOMADSKA ISKORENJENOST idealna i spiritualna

inkarnacija psihologije bunila. ivi fantom, mona slika svog naroda i lirska sinteza
njegovog psiholokog haosa. Oliava nemirni nagon za pokret, izraz je anarhine potrebe
za promenom, nosilac starinske, atavistike ratnike volje.

Zvezda, golub, oblak i dim metaforiki su znaci njegove psihologije sna, mistine
nastrojenosti. On je nosilac dubokih slovenskih nagona rase. Nedokuni kraj njegovih pogleda je u
Rusiji, koju vidi kao san, bez jasnih pojmova o njenom smislu, kao zrak, apsolutno prostranstvo i
slobodu, kao raj, kao jednu veliku nepreglednu zelenu poljanu na kojoj e jahati. Srpstvo se javlja
kao bedem odbrane sopstva u tuini, u kojoj nema korena, pa se zato gleda u daljinu. Nihilizam
mistini nagon beanja, seljenja, nezaustavljanja element anarhije.

ARANEL ISAKOVI MIR, STABILNOST, ORGANIZACIJA, UKORENJENOST trgovac,

bogata, spahija, gospodar ivota i ljudi. On se utvruje i iz njega progovara nagon
zaustavljanja i sreivanja sudbine. Stvaran je i razuman, za njega ivot nema smisao samo
u rezultatu iz njega govori instinkt proizvodnje. On je sav od stvarnosti i realan je u
nagonima, u porivu, i po svom karakteru. Ceo njegov psihiki mehanizam uoava se u
odnosu prema Dafini.

GOSPOA DAFINA OGLEDALO SUDBINA DVA BRATA Braa su kontrastirani i u

odnosu prema njoj VUK: spiritualna ljubav; ARANEL ulna potreba, plot, pouda. Za
Vuka ona je manje znaajna kao ivotna potreba, i one je lako rtvuje nemirnim nagonima
lutanja, ali mu vie i eterinije vredi u ivotu, da mu najzad ostaje samo kao treperenje
jednog sna zato ju je i naputao, jer je svuda mogao da je nosi kao to treperenje.
Aranelu ona ne znai nita spiritualno, i on je za nju vezan samo lancima njene zamamne
fizike, kao elja ula, a tako mu je i iezla. Ona za njega izvan fizikog akta nije ni
postojala, ali mu je postala stvarno sve. On ju je stekao sraunato kao i u bilo kom poslu
prisvajanja kua i zemlje. Kao tekovinu, kao imovinu. Njena smrt je za njega ne samo bol
kao oseanje i duevno ludilo, ve strahovita katastrofa u ivotnom poduzeu.

124

DAFINA ona je data kao ENA: aneo i utvara, njen lik je fini poetski kapris, data je kao
ikona. Ona vie lebdi nego to egzistira, i nazire se kao ena iz sna i iz nikada ostvarene elje,
kroz sve njeno psiholoko, od najuzvienijih poleta u plavetnilo, do perverzne ulnosti, u
kontrastnom spletu hladnoe oblika i dranja i strastvenog senzualizma. Prosta i zagonetna,
sva od suprotnosti i prozranih tamnina, pauinasto uobliena, ona je snaga koja
fatalno ulazi u ivot dva oveka i svakom na svoj nain znai smisao . Crnjanski ju je dao
neodreenu, neuhvatljivu, lelujavu, a ipak stvarno i definitivno putenu u ivot.
LIRSKI TIMUNG/PRIRODA tajni nagoni, mistika, haos, traginost oseanja besmislenosti
sudbine, lutanja, traenja, stradanja, koja karakteriu to stanje, idu pre svega u oblasti lirskog
tumaenja. Lirski timung dolazi od atmosfere zemlje i prilika u kojima se sadraj romana
razvija. Pejza svuda prati te horde koje su neprestano u pokretu. A priroda je punovani
sudelova u sadraju romana. Ona ga dopunjuje, tumai i sugestivno oivljava. Vuk Isakovi
dobrim delom svoje doivljaje emanira u prirodu i pejza, a to je srce ove knjige.
PSIHOLOGIJA

konkretnim

pokretima,

podacima

jednog

trenutka,

svim

raznovrsnostima i protivurenostima unutranjeg rada ovekova. Ovde ima mnogo vie

mesta za ivotnu relativnost. Emotivnoj sadrini Crnjanski je dao emotivan stil u ekspresiji on
je sav smeo i novo slikovit, s neoekivanim metaforama, uzavreo od ivih i krvnih slika. Jezik
naroito je originalan, sasvim izdvojen od uobiajenog naina pisanja rastee red rei,
pretumbava, obre, izvrsno se slui participima, u znatnoj meri se odvaja od racionalne vukovske
reenice dajui jednu novu, koja je nervozna, emotivna, potencirana...
(1929)
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Marko Risti: S E O B E (1)

Nesumnjiva, apsolutna i tajanstvena prisutnost poezije izbija iz Seoba. SADRAJ: roman
poinje u prolee 1744. odlaskom Vuka Isakovia na vojnu, a zavrava se poetkom leta 1745.
njegovim povratkom. To je jedna muna godina za sve i za one koji su otili, i za one koji su
ostali, i postaje simbol ne samo ivota prikazanih linosti nego i itavog naroda, a i dalje, ljudskog
ivota uopte, koji se pokazuje besmislen, jer je proivljen po tuoj volji i za tu raun . I to
tragino oseanje uzaludnosti i praznine jedan je od glavnih motiva koji nose roman.

Prava sadrina ove knjige pesnika obrada jednog oseanja ivota, kome su povest i
pojedinosti samo sredstvo kojim se umetniki obelodanjuje. Ono izvire iz okolnosti u kojima se
linosti romana nalaze. Beznadenost i nada Vuka Isakovia pojavljuju se izraene istim
reenicama u poetku, u toku i na kraju romana, i to ponavljanje simbolizuje ne samo bezizlazno
kruenje njegove nezasiene udnje, ve i ogromno kruenje kojim se ivot vraa i ponavlja u

125

bezizlaznosti ali i neiscrpnom obnavljanju. Sastav, pa i znaenje romana, to je beskonani plavi

krug i ona zvezda koju Vuk vidi u snu, i koju Aranel ugleda u Dafininom pogledu na samrti.
POETSKI STIL preinaava ivotne podatake u umetnike vrednosti, kao pesniki postupak
upravlja prvenstveno izborom pojedinosti, zatim njihovi preobraajem i rasporedom i najzad
samim izrazom. Jedno od najuspelijih sredstava jesu veze, one saglasnosti u vremenu i
prostoru, koje ine da se izvesni doivljaji, reenice ogledaju jedni u drugima. Jedan od tih
motiva je i MOTIV REKE odgovara prolaenju, oticanju i nestalnosti, a sa njim se prepliu
motivi kie i oticanja krvi. Jedini koji se die iz vode jeste Arkadije, koji se vraa u dom
izvanzemaljski svetao.
Ali te veze, ta ogledanja u vodi, te podudarnosti, ti mostovi, ne znae samo jedan tehniki
prosede. One odgovaraju osnovnom znaenju romana, ideolokom raspoloenju iz koga su one
postale. One bi se mogle tumaiti i metafiziki, a to raspoloenje moglo bi se pratiti od Sumatre,
pa preko Dnevnika o arnojeviu, Strailova, pa sve do Seoba. Kao to ponavljanja reenica
odgovaraju

bezizlaznom

kruenju

nerealizovanih

ivota,

tako

spletene

veze

korespodencije odgovaraju saznanju da je svet u vezi, da je sve deo jednog neraskidivig,

nerazdeljivog jedinstva sumatraizam.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Nikola Miloevi: METAFIZIKI VID STVARALATVA M.C.

SEOBE (2)
Pavel Isakovi glavni junak ovog romana, predstavlja sredite prema kome teku i razvijaju se
sve bitne linije knjige. U strukturi njegovog lika moe se nai jedan istorijsko-psiholoki sloj.
Zamiljen je kao srpski oficir u slubi Austrije, koji putuje u pravoslavnu Rusiju. Visok, hrabar,
melanholian po naravi, sa vidnim znacima duevnog oboljenja na kraju puta.
Ipak, on ima i dimenziju koja se ne moe podvesti pod istorijsko-psiholoku: on trai pravdu za
sebe i svoj nacion. Svaki njegov susret predstavlja i izvesno etiko iskustvo, promenu na
njegovom unutranjem planu, izvestan praktini ishod njegovog moralnog traganja. Svako
njegovo putovanje samo je jedan deo u dugom nizu razoaranja. Nita nije onako kako je
zamislio. Umesto Rusije kao olienja pravde, on e se susresti sa surovom, despotskom
drutvenom stvarnosti, u kojoj caruje pokorni i ropski mentalitet i u kojoj svaki sanjar i idealista
mora pre ili kasnije da ostane sam.
4 RAZOARAVAJUA SUSRETA: prvi u Austriji; drugi na samom domaku Rusije; trei i etvrti u
sreditu pravoslavnog carstva, kojima se zavrava njegov san o pravdi na svetu.

I porodica Boi: mati i ker se otvoreno nude Pavelu, sa gospoom Boi ak i zapone
aferu, a major Joan Boi denuncira ga austrijskim vlastima da bi na kraju pokuao da mu
oduzme ivot.

126

II Vinjevski: nasre na Anu, urevu suprugu, bez obzira to je ona u drugom stanju, a
zatim Varvari priprema zamku da bi je silovao, da bi na kraju radio na poniavanju i Pavela.

III Kostjurin: ogranien, samouveren, zahteva potpunu pokornost i poslunost. Njemu

Isakovi odbrusi, to ga je moglo kotati jezika; situacija sa vojnom vebom i iznoenjem
miljanja o prednosti oruja nad okom strelca. Posle toga Pavel ostaje sam, bez
sunarodnika, prijatelja, pa ak i roene brae.

IV audijencija kod carice: u carici je video svetlost koja e dati spas njegovom narodu.
Jedina elja bila mu je da stane pred nju i ispria tragediju naciona. Ali on postaje rtva
nametaljke svojih kolega i Vinjevskog, koji mu prikazuju Elizabetu, suprugu kapetana
Miskovia.

Njegov lini ivot vezan je za pokojnu enu, prema kojoj se njegova ljubav rasplamsava
tek posle njene smrti, i prati ga sve vreme kao tragini i setni lajtmotiv. Prema njoj se sve
postavlja u odnos i promiljanje. Ta nadzemaljska strast godinama nije prola, ali ona je uzaludna
i osujeuje njegovo napredovanje kroz ivot kao mukarca. Druga uzaludna strast javlja se i
prema Crnogorki zelene oi i pepeljaste trepavice za kojojm ezne itavog ivota i sa kojom
se mimiao za samo jedan dan u Kijevu. Njega u svemu prati zla srea, osim u odnosu prema
konjima crna kobila pomogne mu da preskoi sve prepone i dokae se...
Na sporednom planu knjige razvijaju se i nesreni ivoti njegove brae i poznanika.
Istie se lepotom i dubinom pria o Georgiju Trandafiloviu veseljak i optimist koji sve ume, sve
zna i sve moe. On podesa na Aranela Isakovia. Meutim, njegova sudbina oliena je likom
supruge Femke koja ga naputa, otvarajui za sobom njegov pad u tronost ivota. Njegova
sudbina metafiziki je istovetna sa Pavelovom. Takoe, i njegov brat ure, koji postie uspeh u
vojsci ostaje bez noge. Uspenost, prilagodljivost i efikasnost u reavanju praktinih problema
obezbeuju onima koji ove osobine imaju relativno uspean i dobar ivot, ali samo do izvesne
sudbonosne granice preko koje i njih stie onaj sluaj komedijant.

SLUAJ KOMEDIJANT obelaava tajanstvenu mo koja uslovljava metafiziki

istovetnost svih ljudskih sudbina. To je sila zahvaljujui kojoj Pavel mimoilazi voljenu
enu, sila koja pojedinca ini samo zrnom peska koje more izbacuje na obalu posle velikih
bura. U tom poigravanju ljudskim sudbinama ima neeg volebnog i zlog. Kao da neki
lukavi i cinini demijurg ljude dovodi na domak stremljenog, ali samo da bi im predmet
udnje odneo u nepovrat.

MANIHEJSTVO glavni junak nalazi se u vlasti jednog zlog Boga, koji nema vidljivi obli
deus absconditus. Njegovo prisustvo se sluti samo po smeru koji imaju ljudske sudbine,
uvek jednake po svojim krajnjim ishodima. Ovaj cinini i surovi Bog, u vidu sluaja
komedijanta, nije ipak prema svima surov. U njegovom svetu najtraginiju sudbinu imaju
samo oni koji najdalje i najvie streme zavist bogova (epizoda u ergeli kada umire
najlepi pastuv, a veterinar de Ronkali objanjava da zavist bogova vlada i meu

127

ivotinjama). Ona je vidljiva i u sudbini itavih naciona. Svi Srbi koji su krenuli da pronau
spas za nacionalni identitet, izgubie ga upravo tamo gde su mislili da ga mogu sauvati:
nema obeane zemlje, a onaj ko za njom traga pre ili posle ostae praznih ruku.

FORMA u drugim Seobama dolazi do preokreta. Crnjanski uvodi novine: metafiziki

komentari sredinjih tokova romana, zatim hroniarski komentari, pozivanje na
istorijsku grau i dokumentaciju, na knjievne radove Simeona Pievia, koji su
govoreni glasom autora-pripovedaa. Takoe, mogu se pronai i metafiziki komentari
izreeni s take gledita glavnog junaka kada Pavel konstatuje da neke maije
vladaju u ljudskom ivotu, a ne Bog, niti volja ljudska. Podudarnost komentara postoji
bez obzira na taku gledita, i deo je jedinstvne mree metafizikih komentara.
Ovo utie na odreivanje romana kao filozofskog.

Melodijsko-ritmika dimenzija proze dobija znatnu samostalnost, nezamislivu u delima

klasinog, realistikog tipa. U tome uestvuje i upotreba slavjanoserbskog jezika, govor minulih
vremena kojim se slue junaci, a pri tome ni jednog trenutka se ne remeti komunikativnost
znaenjskog sloja teksta.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

Aleksandar Jerkov:
RAANJE ROMANCE O NACIONU IZ DUHA TRAGIKOG SNA
Posle I svetskog rata u knjievnosti deluje topos tragedije, propasti i razoaranja.
Povratnici iz rata su usamljeni i izgubljeni, a razoaranje projektima civilizacije i odbacivanje ideje
napretka zasnovane na razumu i razvoju proizvodnih moi vladaju duhom vremena u dvadesetim
godinama. Zato su ideali naeti i porueni u Dnevniku o arnojeviu.
1.

DNEVNIK O ARNOJEVIU kratki roman poetiki iskaz usamljenosti modernog

junaka. U njemu je zaet odgovor na pitanje romaneskne forme te usamljenosti. Junak
romana svoje uspomene pie ponosno kao Kazanova, za one koji su goreli u poaru ivota, i
koji su sasvim razoarani. Uspomene se otvaraju setnom asocijacijom na Floberov
Novembar, i dilema o smislu ivota (noogena neuroza): on najpre kae da je ivot bez
smisla, a zatim se pita gde je ivot, a to je u stvari isto pitanje. Takoe, pripovedaki oblik
romana postavlja pitanje smisla romaneskne forme, potrebe novog oblika.

Pitanje o identitetu poetika dilema Dnevnika ravna je pitanju identiteta junaka:

unutranja protivrenost karakterizacije dvojnici: junak i idealna projekcija kao
sumatraiste ravna je poetikoj antinomiji dnevnika i modernistikog de-formisanja
romana. Uspomene kao da nisu pisane sa velike distance, ali njihov ton podrazumeva
nekoga ko je za sobom ostavio ivot, a za umetnost kae da e u njoj sve nestati a ona nee
rei ni ta hoe, ni ta znai ono to kae . Junak ovde predstavlja jedan::::::

128

Autentian program modernistike umetnosti ona je svojevrsna nadoknada za svet

koji se ne moe spasiti. Nerazumnost istorije svet pretvara u uas, dok u umetnosti
protest protiv reprezentacije, istorijskog uma i empirijski prepoznatljivog sveta ivota raa
modernizam, odn. umetnika dela u kojima samo nestajanje dobija poetiku boju,
zvuk ili oblik. Zato se junak okree ka modernistikoj negaciji, ne bi li od sebe udaljio
nepodnoljivu ontoloku negaciju koja ponitava svaki smisao sveta ivota i povratka iz
rata. Povratak se pretvara u dolazak ni do ega, otuda je jedino to preostaje dato u obliku
pisanja.

Sumatraistika vedrina nuna kao toplina, kao daleka i nestvarna utopija, ili san,
nekog drugog. Ekvatorijalna uteha, egzotina povlaenost daljine, idealno mesto o kome
se mora snevati ak i ako se na njemu ne moe biti, jedna simultanistika realnost daljine
sve su to likovi sumatraistike potvrde vrednosti i smisla ivota, svrhe sopstvenog
postojanja i tueg ivota. Metafizika uteha je tu, ona nije na nebu, ali je daleko.
Treba pronai mir posle uasa, a ne mir koji je postojao pre uasa.

Misao o ivotu bez smisla podrana je spoznajom dubine svetskoistorijskih procesa i

uzaludnosti ovekovog ivota. Ona je znak da se moderni junak nadneo nad bunar
saznanja i da ne moe da deluje. Jer, da bi delovao potrebno je da njegova dela postano
odgovor na ta saznanja. Zato, ukoliko je saznao nitavilo, on dela kroz to nita koje proima
sve pore njegovog bia, pa je njegovo ne-delanje zapravo oblik epohalnog delanja nitavila.
Zato on komentarie svoje ne-delanje.

Simboliki i poetiki prostor utvren je izmeu itanja romana (mnogo se ita) i grobova
starih romana, izmeu pisanja mladiima i nade da e doi jedno bolje stolee,
izmeu slike smrti i obraanja mrtvima generaciji koja je upoznala smrt i poetike
volje da se ipak belei neto to e nazvati dnevnik, a postati novi oblik romana.

Dnevnik o nekom drugom kao junakov roman o sebi poetiki paradoks izmicanja
identiteta, modernistiko ugroavanje identifikacije ali ne i njene uslovljenosti subjektom.
Motivacija pisanja fragmentarnih, dnevnikih beleaka pokazuje koliko je snana junakova
potreba da se pronae tekstualno utoite od ivota. To utoite je dnevnik, pa ukoliko ne
moe da prepozna samoga sebe i ustanovi svoj identitet, on upravo ima privilegiju da
razume potrebu novog knjievnog oblika. Ukoliko junak govori o sebi, a svoje zapise
nazove dnevnikom o nekom drugom, o arnojeviu, onda je arnojevi njegova
simbolika projekcija. Dnevnik koji junak pie jeste dnevnik o arnojeviu jedino kao je
arnojevi simboliki naziv za identitet koji junaku nedostaje da bi sopstvenu individualnost
prepoznao kao autentini poloaj u svetu stvara idealnu projekciju identiteta, kojine
moe da pronae u sebi i u svetu.

Dnevnik o sebi kao potraga za nekim drugim oblik je usamljenosti od koje se ne

moe pobei ni u svet ni u sopstvenu intimu. U onoj meri u kojoj moderni junak ne

129

moe govoriti o sebi kao o drugome, neizgovorljivost i neprikazivost drugog prerasle su u

modernistiku poetiku novog romanesknog oblika. Na kraju, junak kae da e ako umre
pogledati u nebo, jedinu utehu. Ali pogled u nebo je simbol potrebe za trenscedentim, za
viim, istinskim prostorom ivota, koji je bitan, trajan, idealan. Hoe li tu ugledati beskrajni
plavi krug i u njemu zvezdu?
2.

S E O B E (1) transcedentno poreklo smisla kroz itav roman predstavljeno je

figurama beskrajnog plavetnila, koje se prepoznaje ak i u oima Gospoe Dafine kao
modri krugovi, posle ijeg nestanka za Aranela nastaje praznina, pusto, besmisao. I za
glavnog junaka, Vuka Isakovia, ivot je praznina. Ona zahvata sve pore njegovog ratnikog
bia kada izgubi vojniku, oficirsku potrebu da se u ratu istakne, jer taj rat nije vie rat
protiv Turaka, u kljuu Kosovke osvete.

Kosovski zavet figura Cara Lazara u predanju i narodnom pamenju nosi smisao rata i
smrti. Jedino je rat protiv Turka bitan, jedino taj ratni napor nastavlja nebesku tradiciju
kosovskog zaveta, a ne vojevanje protiv Francuza i Prusa. Taj evropski rat je
svetskoistorijska pozornica u kojoj nema mesta za tragiki patos srpskog polka.

Praznina/Samoa/Figura idealne zemlje samoa dopire iz raskida sa porodicom,

naputanja zemlje, ukorenjenosti u nebu kosovskog zaveta, udaljavanja od misli o
roenosti za jedan drugaiji svet. Zato se ne moe otii, odseliti, mora se odseliti gde je
mogu pravi, vedri i laki ivot, nalik na ono nebesko postojanje o kojem se sanja. Nije to
samo Rusija, ve i autentina egzistencija kao takva. Treba pronai zvezdu u beskrajnom
plavom krugu ija se slika provlai i varira kroz ceo roman. Ali misao Vuka Isakovia raspeta
je izmeu bezdane praznine i nebeskih sfera, izmeu istone zvezde i sumnje da je i ona
samo treptaj na horizontu bez smisla. Praznina je svojstvo individualne prolosti, ona
nije deo tradicije, mitske prolosti i zaveta. Ali prolost jeste ono to vie nije, ali je nekada
bilo. Ipak, prilikom maskarade s Princezom od Virtemberga, koje se Vuk kloni, dovodi se u
pitanje i ono to je bilo negacija je potpuna ni ono to je bilo ne moe ostati
neizmenjeno. Trenutak ponovonog susreta prolost ne oivljava, ve unitava.

Pitanje prolosti i budunosti pitanje je bezdane praznine, a na kraju se postavlja kao

pitanje budunosti. Neshvatljivost je ovde proela sve junake. Vuka proima kao oseaj
jedne strane dosade, koja postaje njegov osnovni odnos prema ivotu. U bezvoljnosti je
snaga njegove rezignacije, koja nije aktivni oaj, ve obamrlost i predanost nitavilu.
Dosada u njemu spaja postojanje i nitavilo tu je iv, ali ipak ne ivi. Jedino to je
u njemu vitalno jeste udnja, dnevni snovi nebeska sfera i istona zvezda metafizika
uteha udnje i snova. On se nalazi u spoznajnoj zagaenosti i tu se ukida svako delanje,
koje je projektovano i na telesne bolove. Ostaje samo mona tradicija, koja je prolost i
sadanjost i budunost istovremeno, pa se kao predanje mora i dalje iveti, i zato se iz
njega raa ne tragedija, nego propast.

130

Figura beskrajnog plavog kruga i zvezde nije samo utopijska slika na horizontu Seoba.
To je i poetika fihura usamljenosti junaka, odeljenosti od sveta i ivota, i
predstava neeg neprikazivog model modernistike umetnosti. Taj krug gradi
kompozicioni prsten romana i svojevrsna je slika samog romana. Usamljenost junaka i
utopijska predstava pokazuju poetiki raspon romana. Ono to predstavlja idealni
zaviaj i eljeno pribeite, istovremeno jeste i poloaj junaka u svetu raskol
ivota za koji je ovek roen, i onoga koji naprosto ivi kao prazninu.

Seobe sasvim u duhu modernistike umetnosti ne govore ta hoe da kau, ali prikazuju
neprikazivo. To neprikazivo se konano pretvara u zvezdanu taku uma, poslednju to mu
ostade ista u mislima, nepomina i neprolazna, u budunosti. Zvezdana taka poslednje
Vukove misli je sama simbolika nit romana. To je nit nekadanje mladosti koja struji
njegovim telom zvezdana taka uma i zvezdano zrno tela konani su horizont
Vukovog samorazumevanja, oko kojeg se taloi budunost.

3.

SEOBE (2) druga generacija Isakovia ne preuzima istu simboliku zvezde: ona
postaje tvrava. Stoga, dok se ka nebeskoj zvezdi stremi, od zvezde koja je delo ljudskih
ruku valja beati. U drugoj knjizi romana otvara se raskol izmeu nebeske i ljudske
zvezde. Bagremovi na poetku druge knjige simbol su kultivacije zemlje i tajanstvenog
predela, traga nebeske sfere. Srpski oficiri koji se sele u Rusiju ele simboliko venavanje
ruske carice sa kosovskim mitom, a ne doba raskoi i prosveenosti rokokoa, pomodne
besmislice, ukrase, kuie u spavaim sobama, na svili, na enskoj postelji...

Pavle Isakovi izgubio je svaku iluziju i tone u poslednji stepen melanholine

bezvoljnosti. Jer, ako su besmislene smrti, a ne ivoti, onda bi valjalo iveti, a Pavle na kraju ivi
u prolosti, gde zapravo niega nema. U prolosti on voli svoju mrtvu enu, no njegova prava
prolost nije poprite ivota okrenutog unazad, ve onaj epski iskon, kosovski horizont na kome
se gasi svaka perspektiva Isakovia i njihovih seoba; sve seobe vode nekuda daleko samo da bi
se ovek vratio svom poreklu. Onda kada utehe ispunjenog ivota za koji je ovek roen nema,
sve ostaje besmisleno. Pavle se rodio da bi poginuo ovenan vojnikom slavom, ali ivot ga je
snaao mimo njegove volje i njegovih elja. Tu su seobe okonane. Niko jo nije izbegao svoju
sudbu, a ivot nije naruen, nego se to, to nas snalazi, bez nae volje, i ne onako, kako bismo
eleli... ta ostaje posle seoba?

Pripoveda i pria na mnogim mestima pripoveda se poziva na ono to je Pavle

docnije priao, i to predstavlja tragove svega to mu se dogaalo. Pripoveda se dosta
slobodno koristi svojim izvorom. Ovome e postupno dodavati nove izvore prie i
pripovedanja: akta obersta Vuka, hronologije istoriara, dokumenta policije, carine itd.
Meutim, u carstvu licemera sve se baca na papire, a razlika izmeu prie i pisanja vidi se
kao razlika izmeu istine i lai, iskrenosti i obmane. Ipak, za Isakoviima ostaje bogata
pisana zaostavtina, prevashodno Isaka Isakovia. Istorijski izvori kojima se slui menjaju
spoznajni ugao pripovedanja kada komentarie izvore pripoveda se ponaa kao
istraiva, a ne kao nemi svedok ili sauesnik. Ipak, emu pria? To je temeljno Pavlovo

131

pitanje, i znai da razumevanje nije plod tumaenja ve slinosti tek kada svi dou u
Rusiju, u istovetan poloaj, Pavle poinje da pria. Ono to je reeno ostae kao da nije
ni reeno rei nisu trajne i ne uvaju istinu jednog postojanja namee se pitanje
SMISLA PRIPOVEDANJA samom pripovedau. Poslednje poglavlje menja stav pripovedaa
on komentarie ono to se moe znati; i ne pripoveda. Proteklo vreme smanjuje
pouzdanost podataka, a u korespodenciji i papirima o Isakoviima iznenada nastaje
praznina preselila se iz ivota u izvore pripovedanja. Egzistencijalna praznina postala
je poetika dilema. Pavle postaje junak romana, on nije vie za pripovedaa knjievni lik.
Potpis Pavla Isakovia svojevrstan je simbol itavog Pavlovog bia: u njemu se
susreu simbol bagrema i sablja. Ispod toga je jo dublji sloj koji otkriva staze u bespuu,
zapravo, seobe, i napokon maglu, kao mitski prizor koji otvara Seobe.

Kraj seoba pojedinci se gube, njihova imena, imena sela koje su davali novim naseljima.
Pojedinac je samo zrno peska koje more izbacuje na obalu. Zrno peska i buduih
dogaaja zatvaraju roman kao simboli propasti i opstanka, smrti i ivota, prolaznosti i
trajanja. To je ljudskom umu neshvatljivo. Zrno u sebi nosi i budunost, ali i smrt. Sve
propada i sve se nastavlja to je neshvatljivo.

anrovska transformcija pripovedaa prva reenica nosi ironinu anrovsku poruku, to

je uvodna formula bajke: Bilo jednom jedno kraljevstvo... To je smisao prolaznosti, i moe
da znai kao da nije ni bilo. Srea na kraju, nalije je propasti i zaborava, a ne
ostvarenje bajke. Bajkoliko se ne moe ostvariti. Pria o pojedincu pretvara se u priu o
mnogima glavni junak romana je u stvari serbski nacion.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

ZORAN GLUEVI:
MAGIJSKO-UTOPIJSKA HORIZONATALA I ZVEZDANO-ETERINA
VERTIKALA
U NOVOJ SLICI SVETA MILOA CRNJANSKOG
Crnjanski nije bio pomodarski intelekualni nihilista, nego najrasniji, najpunokrvniji i najautentiniji
predstavnik izgubljene generacije u nas i jedan od najvanijih pesnikih pripadnika evropske
generacije razoaranih. U poeziji na osoben nain je rastoio i obezvredio ceo duhovni poredak
jednog drutva koje nije umelo, a moda ni htelo da sprei svetski pokolj. On je odbacio sve
tradicionalne vrednosti itave evropske civilizacije: religiju, crkvu, naciju, dravu, drutvo,
rodbinski sistem, nacionalizam, patriotizam, graanski moral.
Prolog je programska pesma jer iznosi novu pesniku poziciju, koja je direktna posledica
opteg sloma vrednosti i graansklog poretka, a indirektno i suoavanja sa nitavilom, koje
nastaje posle, i nihilizmom koje je njegova prva misaone reakcija. Taj nihilistiki ikonoboraki
stav pesnik instrumentalizuje kao univerzalno kritiko destruktivno naelo da ne bi i sam
postao njegov plen i rtva. Pesimizam izraava pravo stanje stvari, dok je optimizam igosan kao

132

prikrivanje, pa i rezultat lai. Opta oznaka njegovog ruilatva jeste unitenje tradicije ne
samo kao sistema vrednosti nego i kao naina egzistencije, ponaanja, reagovanja.

TUGA: on potpuno preokree smisao i znaenje tuge, iznosei ulogu tuge kao pokretaa i
stimulatora pesnikog nadahnua. Tuga dobija moan vitalistiko-kreativni znaaj, i
terapeutsku funkciju rastereenja. Dobija intelektualnu komponentu razornog smera i
oslobaa sile apsolutne skepse i negacije koje u sebi nosi pesnik. Pozicija ukletog
pesnika iz ranijih vremena kod Crnjanskog: pesnik je nezadovoljnik i usamljenik koji se
nikome ne udvara i ni od koga ne zavisi.

DUA u poslednjoj strofi Prologa susreemo se sa definicijom due na koju pre Crnjanskog
nismo mogli nau u naoj poeziji, ak ni kod Disa. Ovde se prvi put kod nas daje
ezoterijsko-eterina definicija due: dua nije samo subjekt ili supstrat, ona je
stepenica u duhovnom usponu ka nebu, ka Bogu, ist duhovni intenzitet. Tu je i
VERTIKALA kao ezoterijsko uspinjanje, duhovno uzdizanje (Jedan stepen vie...). Tree,
ovo za alternativu ima samo nitavilo, i vrednosni sistem koji uspostavlja podrazumeva ili-ili
izbor, u jednoj strogoj formi iskljuivosti: ili predavanje tokovima ezoterijske svesti, ili
predavanje avolu, nitavilu.

Saznanje da nema nikakvih izgleda za promenu, svest, gotovo uivalaka i mazohistika,

liena ma kakve druge emocije sem gorine i nagona da se nihilistiki inventar do kraja objavi,
saznanje o potpunoj raskorenjenosti koja nemilosrdno, moda sa potajnim gaenjem, razbija
poslednje idole graanskog drutva, tradicije i civilizovanosti. Nema vie nacionalne idile, sve
je socijalno razriveno i defetistikim prkosom proputeno kroz nove kriterijume koji su smeteni u
prostore socijalne negacije i univerzalnog nihilizma. Ali ovaj razaraki nagon ima udnu pesniku i
filozofsku putanju: poinje kao kritika drutvene ljudske pragme u svim njenim civilizovanim
oblicima i sadrajima, pa se postepeno do metafizike kritike i negacije ivota kao pragmatikog i
materijalnog fenomena. Poeo je kritikom materijalnog i ulnog podruja ivota, a otkrio njegovu
metafiziku ukletost. Ideal je izvan zemlje.
Pad jednog poretka vrednosti za sobom ostavlja prazninu u prostoru. Strah od nita
podstie na novu gradnju, na podizanje novog prostora i novog materijalnog i duhovnog poretka.
U najdubljoj motivaciji kreacije ukrtaju se dve duhovne koordinate: strah od praznine i
nitavila, i tenja za smislom i novim vrednostima. Autentini i originalni poetski izraz i
poetska formula magijskog zajednitva koja ponitava sve prostorne razdaljine i sa svaim oko
sebe ostvaruje identitet, kod Crnjanskog izraeni su kao sumatraizam: asocijativna veza ili
povezanost izmeu fiziki i prostorno nedodirljivih, udaljenih bia i pojava, ostvaruje i jednu
estetsko-poetsku novinu: poetski tok unutranje svesti. U magijsko-egzistencijalnoj
horizontali nema hijerarhije vrednosti, sve je podjednako ravno jedno drugom, nema smisla, jer
smisao je proizvod rada mehanizama hijerahije. NOVA SLIKA SVETA gradi se u dve ravni i na
dva nivoa svesti:

133

1. u horizontali koja je u domenu magije, i koja ima odbrambeni, egzistencijalni, utopijski,

tok i karakter; funkcija idealizacija ivota, psiho-emotivno i estetsko pribeite u kojem
se subjekat spasava od zemaljskih niskosti i runoe ivota, jednostavnosti i banalnosti;
2. u vertikali koja je u domenu eterino-spiritualnih moi i stremljenja due, i koja ima
sabirno-fluidni, duhovno-ekspanzivni, vrednosno-smisaoni karakter stalnog uzdizanja u
samoprevazilaenju subjekta; uzdizanje kao put ka vrednosti.
Vertikala ponekad se instrumentalizuje: ostvaruje uzlet u astralne visine kao izlaz ili bekstvo od
zemaljskog i pragmatikog, realnog i banalnog, dok se idealno jo ee i funkcionalnije sputa iz
eterinih plavih visina u ovozemne ravni i projektuje u horizontalnoj dimenziji kao zemaljska
utopija. Simboli eterinosti, spiritualnosti i imaterijalnosti su: nebo, zvezda, svetlost.

TIHOMIR BRAJOVI: IRONIJSKI PESNIK MILO CRNJANSKI

Postoji nesklad izmeu prozranosti i blagosti stihova Sumatre i uoptene ocene po kojoj je
celokupna poezija Miloa Crnjanskog najvii umetniki izraz posleratne duhovne klime razoarenja
i klonua, beznadenog nihilistikog neprostajanja na nepodnoljive okvire graanskog morala .
Imajui to u vidu, uvodni stih Sumatre pod pritiskom verbalnog i neverbalnog konteksta za nas
zapravo menja svoj smisao i uvruje se u prostrano i protivreno podruje ironije ,
svedoei o problematinom duhu doba koje u senci sveopte propasti i zaborava
iskona skoro nesvesno tone u civilizacijsku iluziju bezbrinosti i lakoe.
Neobino je vano primetiti taj lelujavi ironijski ton, koji je decenijama bio neprimeen ispod
oglaenog sluha za najskrivenijhe unutranje kretanje i sveoptu povezanost bia i stvari. Ironija
ini Sumatru duboko modernom pesmom, a ne samo sentimentalno-boleivim izrazom pesnikovog
neoromantizma ili neoidealizma, jer se ironija pojavljuje kao obznanjivanje pritiska
konteksta.
U stihovima Po jedna ljubav, jutro, u tuini, / duu nam uvija, sve tenje / beskrajnim mirom
plavih

mora

raspoznaje

se

neto

od

karakteristino

ironijske

ambivalentnosti

paradoksalnosti koja nas navodi da se dvoumimo o neobinoj duevnoj stenjenosti

tog skoro poslovinog beskrajnog mira plavih mora. Takoe u pesmi se javlja i inverzija tipske
slike Meseca-mrtvaca afektivno zagrevanje hladnog nebeskog tela koje je simbol posredne,
diskurzivne spoznaje, ili izrugivanje toposu Meseca kao pratioca i zatitnika ljubavnika, koji ovde
svetli tek setnim usamljenicima. Radi se o indikativno ironijskom obrtanju predstava i
njihovih znaenja koje odista ukazuje na modernistiko-avangardistiko ustrojstvo pesme, pa
moda i cele Crnjanskove lirske imaginacije uopte.
Diskretna ironija koja proima Sumatru povezana je sa sveprisutnom i ambivalentnom
bezbrinou i lakoom postkatastrofinog doba. Ova pesma nije nita drugo nego pesniki

134

subliman i ironijski suptilan naknadni produeni epilog Lirike Itake, koja ve ima eksplicitno
ironijski Epilog, i u kojoj je ironijski ton neretko izotren do sarkazma i groteske, a ironisjko
vienje stvari ini princip strukture, sam duh strukture, koji se pojavljuje odmah u Prologu: Na
Itaki i ja bih da ubijam, /al kad se ne sme, /bar da zapevam /malo nove pesme. Pesniki
gest obnove i knjievnog prevrata je shvaen kao paradoksalna kompenzacija klonulosti,
dezorjentacije i osujeenosti onih koji proli u rat. Crnjanski se priklanja spasavajuoj lakoi i
izbavljujuoj bezbrinosti ironije, jer ona uvek preduhitruje oajanje, zato to voljom ironije ono
to je teko postaje lako, a ono to je lako ostaje smeno teko.
Cela zbirka ima svoju de-patetizovanu, de-sentimentalizovanu lirinost, svoju dubinski i
sveobuhvatno ironijsku, modernistiki kompleksnu poetinost. Ve je i sam naslov ironijski
dvosmislen. Lirika Itake je gorko-vesela i lepravo-jetka poezija jednog eshatolokog doba. Otuda
jetki odisejski povratnik iz rata u Vidovdanskim pesmama moe sarkastino, u maniru
modernistikog-ekspresionistikog poricanja kanona i svih svetinja, da ironizuje na raun tradicije.
Ni puno desetlee nije minulo od Utopljenih dua, a disovski tamnu, mada takoe u osnvi ironijsku
viziju u kojoj Zalaze sva bia, i propast ih nosi, nasledila je crnjanskijevski leprava vizija u kojoj
pesnikove misli u slast vitlaju eljom neobuzdanom, / ko svelo lie,

sva bia. Rani

modernistiki nihilizam zamenjen je zrelim modernistikim relativizmom.

Itaka i Sumatra su ostrvski prostori od kojih ima dugu pesniku povest, a drugi je pesniki roen
u poeziji Miloa Crnjanskog, ali njihova posebnost pre dolazi od onoga to oni nisu, nego od
onoga to jesu. I Itaka i Sumatra su tek svojevrsne lirske fikcije, simbolike predstave lirskog
junaka koje zapravo predstavljaju o d s u s t v o.

ATOPINOST Poezija Sumatre je poezija pseudoperifraze, deskriptivno razvijenog

imenovanja koje itaoca vodi ka uvianju nesaglasja izmeu naslovnog obeanja i
tekstualnog ispunjenja, jer prostor pesme je okeanski, a ne ostrvski, naznaen toposom
Sumatre. Shodno tome, ceo smisao doivljaja sveta u pesmi se posredno otkriva u postupku
izneveravanja oekivanja i stalnoj smeni imenovanih toposa, od ojih ni jedan ne
pokriva naslovno znaenje. Poetika pesme ostvarena je upravo u tom odsustvu vstog i
jednoznano imenovanog mesta, stabilnog toposa, odnosno u svojevrsnoj atopinosti
pevanja koja je jedina bila kadra da izrazi sumatraistiku ideji univerzalnih analogija.

Atopinosti Sumatre prethodi atopinost Lirike Itake: Odisejevo mitsko ostrvo javlja se
samo na rubovima Prologa i Epiloga, i u naslovu zbirke, i to kao nesumnjiva alegorijskoparabolina predstava koja figurativno usmerava itanje. Itaka je fiktivni ekvivalent izgubljene,
nepostojee zaviajnosti onoga koji je u rat otpremljen iz sablasne zemlje, i vratio se u provizornu
i nestalnu novoostvarenu zemlju. Turbulentno iskustvo rtvovane i izgubljene generacije dovelo je
do spoznaje varljivosti geografije i istorije. To je postalo ishodite osobenog spoja atopijski
nesmestivih slika i ironijski ambivalentnih struktura .

135

Duboko ironijska priroda Crnjanskove poezije neprestano se oglaava u svojoj opsesivnoj

atopinosti, zato to upravo nesmestivost i rasprenost najverodstojnije izraavaju sutinski
ironijski poloaj subjekta te poezije, egzistencijalno baenog u jedan postkatastrofini,
avetinjski svet nestalniji od njegove vlastite udnje i enje. Deklarativna sinoptinost
Sumatre, njena obuhvatnost i univerzalna analoginost predstavlja odista najvredniju i najneniju
stranu ove epohalno ironijske poezije.

IRONIJSKA ATOPINOST svet vidi i doivljava prevashodno kao pomerenost,

nesaglasje i nepodudarnost sa sanjanim mestom vlastite duevnosti, eljne celog tog sveta
ili makar nekog njegovog povlaenog i posveenog neugrozivog toposa. Modernistiki lirski
junak, tanije avangardistiki decentrirano lirsko Ja Crnjanskove poezije po svom
unutranjem ustrojstvu nikada nije na pravom mestu i stoga je ono uvek zaista
atopos izmeteno, ironijski neprilino i neobino, budui da vlastitom nesmestivou
neprestance raskriva i iznosi na videlo metafiziku raspuklutost i decentriranost samog sveta
o kom peva. I sam Crnjanski je svet doivljavao oima apatrida i bespovratnog raseljenika,
bezzaviajne osobe.

STRAILOVO poetski junak je i ovde metafiziki raspoluen, u rasparanom,

raspoluenom svetu, i otuda odluujue diskontinuiran u svom delovanju na njega. Ironija
tei onome to je diskontinuirano. Ironiar rastae ozbiljnost predmeta ne samo zato to se
uzdrava od pronicanja u njega, nego i zato to ga rasparava Jankelvi. Samo zato to
pati od diskontinuiranosti, onaj to luta, jo, vitak dospeva u protivrean poloaj
eznutljivosti

za

tuom-svojom,

smru

kanonizovanom

telesnou

topoloki

apstrahovanom smetenou kao jemstvom sopstvene razdrobljene duevne prozranosti.

Vesela rugobnost koja se javlja u ovom paradoksalnom meuprostoru (sve)prisutnog
odsustva moe se uzeti kao unutranja, psiholoka formula bivstvovanja ironije u
samosvesnom glasu ove pesme.

SERBIA isto vai i za njenog lirskog junaka, koji hodoastei za domovinskim senima
Velikog rata, smisao svojeg domoljublja prepoznaje ba u neutaivoj enji izmetenosti
i protivrenom idealizmu odsutnosti: Povie me u bedu, da Te divnu, rajsku, znam / ali
ne dodirnem disanjem i ne sagledam, prepoznajui i ironijsku paradoksalnost vlastitog
psiholokog poloaja: Serbiu, jedinu jo, huala je ta bura, / koje se sad, modar od
davljenja, gorko, stidim! // Urlah, sred ludog skakanja mora i mehura, / da tiinu vanrednu
nad zaviajem vidim. To je ozbiljna metafizika ironija sopstvene bezzaviajne pozicije
u svetu.

LAMENT NAD BEOGRADOM poslednja poetska iluzija, kontroverzni spoj atopije i

utopije, onoga to postoji svugde i to ne postoji nigde. Cooden Beach, 1956. kao
paradoksalni

topos

konanog

stranstvovanja

krajnjeg,

nepovratnog

predsmrtnog

izmetanja, a poetskim sieom kao setno i eterino prizivanje idealne zaviajnosti. To je

metafizika jadikovka u kojoj eterino-idealni i sanjani, projektovani lik Beograda treba da
nadomesti svekoliku rastoenost sveta i modernistiki nepovratnu decentriranost lirskog

136

junaka. To je labudova pesma, kompozicijski i semantiki raspoluena na dva pola i dva

prostora:

1.

raspadajue-satrulimi u kojem to vie nismo mi, ni ivot, a ni zvezde / nego

neka udovita, polipi, delfini;

2.

utopijski evocirani, a nedostini u kojem nema besmisla, ni smrti.

To je pesma najzad prevladane atopinosti, ali i pesma konanog raskola to se sluti u

krhkom intervalu neskrivene iluzije u kojem se budi veselost, to je nekad bila, / kikot, tu, i u
mom kriku, vrisku, i vapaju... To je superiorni tamni vrhunac Crnjanskovog pesnitva, krunska
pesma jedne autentine pesnike avanture, u kojoj vie nema prvobitno ambivalentno-ironijske
bezbrinosti, lakoe i nenosti, pa ni one sinoptiki svevidee perspektive to u eterinosti zbliava
i spaja daleko i nepoznato preostala je tek svekolika raspoluenost u nedogledno
utopijskom. To je pesma u kojoj najzad lagano gasne i prelazi u venu teinu, zlokobnost i
okrutnost i ona neponovljiva poetska tenzija kojom je decenijama zraila njegova poezija.

137

Momilo Nastasijevi
(1894 - 1938 )
ZA MATERNJU MELODIJU
(1929)
NAELO JEDINSTVENE UMETNOSTI: Jedna je Umetnost kao i jedan Bog, kao i jedan ivot. Iz
istovetne raspevanosti u duhu, koja je nepobitna kao i sam duh, polaze zrakasto
umetnika ostvarenja. Bog muca kroz oveka, ali govori kroz umetnika dela,
ujemo mu glas: suta je melodija. Ona se ospoljava i slikom i muzikom, i reju.
Vano je gubljenje pojma o vremenu i prostoru, kada smo pred umetnikim.
Svaki ivi izraz duha je melodijske prirode. Govor se zatalasava u neprekidnoj liniji. Ta
ustalasanost polazi iz celog duha, ona je iskonsko. Rei samo oivie u svesti taj ve
preneti treptaj u duhu. Melodija je uvek svea i novoroena, ma koliko je ovek
ponavljao. POEZIJA sredina izmeu govora i muzike melodije. Poezija se treba
govoriti, jer iz nje onda izbija dublji ton. Koliko govora, toliko melodije.
MATERNJA MELODIJA zvuna linija iz najdubljih slojeva duha, koja pojmove vezuje u
tajanstvenu celinu ivog izraza. Afektivne je prirode, korenita je i kolektivna, u
razgranatosti jezika i nareja, i sve do pojedinanog izraza deluje spajajui. Ipak, jo se
nije ula melodija koja bi iz najvee dubine imala odjek kroz sve narode i rase. Jo muzika
nije sveopti jezik oseanja. Ipak, treba je uiti sluanjem.
Merilo za maternju melodiju je njeno oseanje kod prvog sluanja. Jasnije se uje melodija
nepoznatog jezika ne lei kao rodna. Uei tue jezike ovek se podeava raznim
melodijama. Melodijom duh sebi kri pobede u svetu. Italija i Rusija cele zvue po jednu
svoju bitnu melodiju. Nemaka ipak nema toga. Melodije iskona. Da su Bah i Betoven bili
Sloveni, svet bi danas trepereo u novoj religiji. Kadenca jugoslovenskih govra je slina
tome (Meumurje).

Maternja melodija najjasnije se uje kod primitivca

kazivanje mu je upola ve poezija. I kod deteta, koje se izraava pevuei.

Maternja melodija slabi predavanjem tuim talasima kulturna ukrtanja vode u tom
smislu samo gubljenju svoje tajne. Treba velikog posta i kajanja. Nita opteoveanske
vrednosti nije nastalo sluajnim ukrtanjem spolja. Opteoveansko u umetnosti
koliko je cvetom iznad, toliko je korenom ispod nacionalnog. Treba biti iskristalisan
u svome, i onda e se svi talasi iz daljina lomiti u plodonosan obrt. Aktivno primanje
na sve melodijske nadraaje spolja odgovoriti svojom linom melodijom. Tua su
strujanja onda kao vetri: blagotvorno savijaju u sve veu ilavost.

138

PREVOD Prevodei poeziju samo se oskrnavi svetinja ivog izraza, jer je bit poezije upravo ono
emu se tue nipoto ne povinuje, a ako se povinuje i pesnik i prevodilac dve su
raznorodne maternje melodije koje su ule o istom predmetu. Ipak, ono to se prevede
prestaje da bude poezija, jer ona ne prodire dalje od svog jezika. Sila govora lei u
istinitosti tona, koji prodire iz podsvesti u podsvest.
U narodnom pevanju nema utvrenih melodija koliko pevaa toliko i varijanata. Treba traiti
istovetnu prirodu zatalasavanja u svem obilju motiva. Ta se priroda najee
ospoljava samo u jednom ili dva prelaza, u kojima i lei magija melodinog izraza, sve
ostalo je odjek. Postoji osnovni udar koji predodredi prirodu i jainu melodijskog
talasanja. Od govora preko pesnikog izraza do pevanja ide se po sve pravilnijoj i gipkijoj
liniji, da se dodirne u geometriju. Poliritminost je primitivne prirode i ne znai kraj
nego poetak jednog razvoja. Kod nas je u guslanju nema, jer je ritminost trohejskog
epskog deseterca prosta. Na problem muzikog izraza je u veoj meri duhovne, a
ne tehnike prirode...
***

NEKOLIKO REFLEKSIJA IZ UMETNOSTI:

Umetnost radi ljudske due?
(1922)
Dokle se god jedna stvar bude pojmila po njenoj kori, a ne po njenoj jezgri, dotle e se po pravilu
o njoj govoriti uvek s vie ili manje proizvoljnosti...
Postavlja pitanje sri u umetnikom. Vremena automatskog duha utabani putevi, obligantna
prosveenost za svakog, ukalupljenost duhova... nemogunost govorenja sutine problema,
nepostojanje

doticanja

sa

dubinskim

umetnosti,

tj.

mistifikacija,

analitinost,

komentarisanost...
REMEK-DELO: nije tu da se sa njega skidaju kalupi i da se oko njega gubi vreme u naporu da se
ue u njegov mehanizam nego da se na njemu preiavaju oni to nagonski idu
za tim, da se otresu svega mrtvog i pasivnog to se kao ulina praina navatalo po njima.
UMETNOST POSVEENJE Treba se otresti svih mera i sistema i doi licem pred
prirodu, zavoleti sve stvari i osetiti njihovu tugu, saaliti se na njih to je poetak
stvaranja iz sebe, kao religiozni mometnat dodira posveenja; neto je prostrujalo kroz
celo bie, kao veliki strah i velika smelost, beskrajni bol i beskrajna radost: unutranje
kohezije bia nestaje i novi haos se pokrenuo da stvori jedno zvezdano nebo. Pred
tom silom, od manje vanosti je sve spoljanje.

139

STIL: ne zidana kua, no izraso drvo. Re doziva re. Slika sliku. Ideja ideju. U svemu postoji
centralna sila koja sve stapa u jedno. Dur i mol se ne preleu, jedan u drugom otvara
izlaz, jedan je nuni osnov drugog, prvi daje stabilnost drugom, drugi umekava prvi
dubinske perspektive. Da li se do toga dolo geometrijskim putem? Stil ne sme da
bude ispranjen, upalj: Dakle, ako mi ko sa pompom podari arenu lau, ja da je
primim i uvam kao relikviju; pune oi, prazno srce... Stil nije korektan niz fraza, nego
jedan siguran stav koji je ovek zauzeo prema sebi i svetu, materijalan oblik,
njegova oseanja i miljenja, jednog velikog ubeenja, jedne religije. Ne sme se biti plat
ravan. Najsugestivnije deluje ono to je negoveteno, naslueno, neiskazano.
PRVI USLOV STILA ivot je oseen u svoj svojoj celosti.

UMETNIK: najpre frapira preveliko bogatstvo unutranjeg ivota koji se preliva, zgusnut
rastvor i nuno kristalisanje; centralna sila koja privlai sve to joj je u domaaju, ali
kojom se iz sakupljenog materijala jednim vrlo sigurnim nagonom uzima najznaajnije,
najubedljivije. Jedan se obuzdava, jer bi se inae nagonski rasplinuo u beskonanom;
drugi se usiljava, jer u dnu due strepi da ne bude uhvaen u nitavilu. Pitajte Rasinovog i
Vagnerovog sina koliko u umetnostima vredi mo vaspitanja, kad nema one druge, prave,
uroene moi. Umetnost je vetina maga. Magija otkrivanja koja dolazi iz dosluha sa
nadstvarnim, sa onim to stvarnost delimino predstavlja...
Znaaj umetnika posrednik izmeu Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima mo
izraza koji otkriva. Jedini svetenici sadanjosti, cele prolosti, a moda i budunosti.
Umetnici otkrivaju bitnost stvari i bitnost ivota. Pravi ljudi su uvek kroz stvarnost
gledali u beskonanost; drugog puta i nema, jer zato bi nam onda bila data ula
i mo pronicanja? Umetnik je u stanju da sa strvarnosti skine sve nepotrebno, da je
ogoli i da nas suoi sa samom sutinom bola, da bismo prekaljeniji za itavu dubinu
ostvarili

nadstvarni

oseaj,

istotu,

prekaljenost,

saaljenje

Dante

je

primer.

Obogaenje, proienje, slikama ljudskog bola.

KRITIKA: sve vreme govorei o stilu govori o kritici, o akademskom stavu larpurlartizma forme,
koji ne samo da je obesmiljen u svojem velianju i traenju sutine oblika, nego ima i
tetno delovanje kroz vaspitanje ukusa koji je prazan. Gde se crv skepse uvukao u
umetniku vrednost, javljaju se kritiari.
RELIGIOZNOST UMETNIKOG sila koja spaja nespojivosti u jedno. Najvei duhovi su to
naelo nalazili u Bogu: on je s ove strane stvarnosti u njihovoj dui. U samoj stvarnosti kao
naelo lepote, s one strane kao tajna. Jedina trajna srea je ne preiveti nita ili preiveti sve,
biti dete ili genije. U Paklu poludelo bi se od bola, u Raju zanemelo od ushienja: velianstveno se
progovara ako je potka srca od jednog, a nit od drugog. Umetnost je u svojoj bitnosti religija, i
tei da otkrije istinu postojanja. Otkriti istinu znai: u svemu osetiti jedno i u jednom sve, i
u svemu samog sebe. Umetnost pripada svetu tajni i najvie to se moe uiniti jeste biti jedino

140

svestan oseanja koje ostavlja u nama. Zato ne rizikovati s jednom daleko sugestivnijom
teorijom od svih, zato ne rei: UMETNOST RADI LJUDSKE DUE?

NOVICA:
Pet lirskih krugova Momila Nastasijevia
Kada se 1932. pojavila zbirka pesama ''Pet lirskih krugova'' (Magnovenje i Odjeci su dodati
1938), Nastasijevi je bio poznat i priznat kao pisac proznih dela. ''Zapis o darovima moje roake
Marije'' poneo je 1926. nagradu Cvijete Zuzori, a 1928. uvren je u zbirku 100 najlepih novela
koje izlaze u Zagrebu. Vreme u kom se ''Pet lirskih krugova pojavilo'' zbirku tretira kao
sasvim neobinu, paradoksalnu pojavu.

PARADOKSALNI SPOJ NOVOG I STAROG: conuctio oppositorum ostvaren na najviem

nivou zbirke u celini, proizveo je varljiv utisak da se Nastasijevi kree trasiranim poetskim
putem,

putem

Miloa

Crnjanskog

Rastka

Petrovia

(subjektivnost

stvaranju,

individualnost i originalnost). Nastasijevi se kretao, istini za volju, svojim osobenim

poetskim putem. Meutim, paljivim iitavanjem njegove poezije (a paljivo iitavanje
je u Nastasijevievom sluaju imperativ, a ne stvar izbora), otkrivamo da je Nastasijevi
itekako bio deo vremena u kom je stvarao ako ga u ''Gluhotama'' nije i prevaziao.
I, II i delimino III lirski krug (Jutarnje, Veernje i Bdenje) donose poeziju koja u tom
trenutku, bez dubljeg pronicanja u njenu sutinu, deluje anahrono lirska stilizacija
tradicije i folkora.
IV i V lirski krug (Gluhote i Rei u kamenu), sam vrh Nastasijevieve poezije, neto su sasvim
novo ista, hermetina poezija nerazumljiva u vreme u kom je nastala a
odgonetnuta tek u poslednjim decenijama XX veka.

KOMPOZICIJA: prstenasta, kruna, zatvorena od proverljivih, povrinskih, ulima

dostupnih utisaka iz prirode, kree se ka mistinom, onostranom, a potom se
ponovo vraa onom proverljivom i opipljivom, zato ne treba da udi to se naknadno
dodati VII lirski krug zove ''Odjeci''. On i jeste ''odjek'' pesama iz I i delimino II kruga. Ovu
tvrdnju je lako proveriti ako uporedimo pesme kao to su Rumena kap iz I lirskog kruga i
pesmu Jutarnja iz VII lirskog kruga koje imaju zajedniko jezgro.

ZAJEDNIKO JEZGRO: opta odlika zbirke u celini. Ve sredinom 20-ih godina XX veka imao
je formiranu zalihu motiva koju je kasnije vrlo malo proirivao. Uglavnom uzimao i
doraivao. Kruno kompoziciono naelo je preneto i na pojedinane pesme, tako
da uvek moramo imati na umu pesmu i njene verzije, osnosno lirski krug i njegove
pesme. Nastasijevi programirao i uslovio itanje njegove poezije.

FRULA stoji na poetku ''Pet lirskih krugova' prikrivena programska pesma. Ima isto
mesto kao i Sumatra u stvaralatvu M. Crnjanskog. Dok je Crnjanski za Sumatru napisao i

141

Objanjenje Sumatre, Nastasijevi je uz Frulu ostavio 14 verzija koje mogu biti

pomo u odgonetanju smisla pesme.
U vreme kada je izvrio najkrupniju prestilizaciju Frule, 1925, Nastasijevi e napisati tekst Za
maternji muziki jezik ije e naziv 1929. promeniti u Za maternju melodiju. To je programski
tekst.

Prvobitnu

ideju

''muzikom

jeziku''

Nastasijevi

je

odredio

kao

zamislivo

ili

pretpostavljeno jedinstvo jezika i muzike i tu se pojavljuje frula kao medijum jedinstva.

Otuda Frula poinje invokacijom: radost koja se zagonetno premee u alost potie od
muzikog instrumenta frule. U Fruli spaja dva dijahrona kanala:
1.

folklorni (koristi narodni lirski 8-erac kao i potencijalne frazeologizme npr.

zemlja koja ''pei'' i radost ''kiena'' suzama kao male memorijske vorove koji
uvaju u sebi zapretenu ''maternju melodiju''), i

2.

mitski (ne samo da frula asocira na Orfeja, ve nas ''tamna zemlja'' koja ''pei''
asocira na mitsku majku zemlju koja prodire svoju decu).

Prvi lirski krug JUTARNJE. To su radosne pesme, pesme koje govre o buenju ivota i
dana. Takva je pesma Rumena kap koja poiva na pribliavanju dva niza potekla iz
dvolanog paralelizma, devojke/zlatokose i cveta/ljubice. U pesmi je opisan trenutak
svanua u kome se prepliu slatki devojaki snovi o dragom, i prvi rumeni zraci na rosnoj
ljubici.

Nastasijevi

ne

bira

sluajno

zlatokosu.

Imajui

na

umu

centralni

pojam

Nastasijevieve poetike, ''maternju melodiju'' koja aktivira u naem seanju zapretene

kolektivne sadraje jeziko-kulturnog pamenja, zlatokosa se povezuje sa mitskim,
solarnim, sunanim naelom, naelom koje donosi ivot i radost.

Drugi lirski krug VEERNJE stoji u kontrastu sa prethodnim krugom. Veernje pesme
govore o zalasku sunca i smiraju dana, o noi koja nastupa, o zalasku ivota i
pribliavanju smrti. Takve su pesme Veernje i Suton. Opet se moe govoriti o pesmama
koje su se razvile iz istog poetskog jezgra, iz iste zamisli. One govore o smiraju, trenutku
kad se prepliu i bore svetlost i tama, kad se horizont rumeni, a senke se u prirodi
sablasno izduuju. To je trenutak koji u dragu i dragog unosi ist egzistencijalni nemir
koji pokuavaju da odagnaju pesmom laganom.

Trei lirski krug BDENJA. U nonoj tmini koju je doneo prethodni lirski krug ostaje samo
strah i strepnja, muk i tiina, pokorno utanje i bdenje. To je trenutak kada se pesnik
okree Bogu - Roditelju. Pesnik se buni protiv smrti, odbija da pozna smrt. On ne
priznaje roenje ako ono podrazumeva smrt. Nastasijevi se tako pojavljuje kao jedini na
pesnik koji je za bezdetstvo, koji je protiv roenja kao uslova umiranja.

etvrti lirski krug GLUHOTE. To je isto, hermetino utanje (Malarme). Ovo je

autopoetian lirski krug. Svih 10 pesama imaju za temu Nastasijevievu poetiku. Pesme
su krajnje saete i graene su po istom principu kao varijacija iste teme sprega

142

suprotnosti ili conuctio oppositorum. Tako u etvrtoj Gluhoti pesnik govori o uvoru u
izvoru, klici u biljki, zrnu neznanja u sred znanja.
Spreg suprotnosti nije novina Dui refleksivna lirika Jutarnjih pesmama. Odatle znamo da je
izvor u uvoru, poetak u kraju, taka u kojoj ne postoji ni jedno ni drugo i u kojoj postoji i
jedno i drugo, to je iskon, taka veitog i nepromenjenog trajanja, bivstvovanja ili,
Nastasijevievim reima, sva aloginost stvarnog bivanja. To veito trajanje jedino
pronalazimo

prirodi

koja

je

liena

prokletstva

ljudskog

analitikog

razuma.

Nastasijeviev conuctio oppositorum je uperen protiv analitinosti razuma koji

namee statinost jeziku. Ako je jezik statian, u njemu umire ''maternja melodija''.
Tako Nastasijevi pravi jo jedan spreg suprotnosti: utanje/gluhote i melodije.
Jedino kroz utanje moe da dosegne ono iskonsko u naem biu, ono zapreteno
duhovno koji pokriva muk a oslobaa melodija.
Peti lirski krug REI U KAMENU su pesme o gradu. Rei u kamenu su rei u gradskom

kamenu. To je kameni svet koji je ovek sagradio. Ako je IV lirski krug autopoetian, V
lirskim krugom dominira etiki momenat. Nastasijeviev grad je antihristov grad (kao
prototip najpre mu je posluio Beograd, a posle Pariz), starozavetna Sodoma i Gomra, grad
u kome je zamrlo gostoprimstvo. Nastasijeviev V lirski krug je osuda moderne
civilizacije koja ne poznaje pravila na kojima se temelji hrianstvo. GRAD je:

levijantan koji prodire svoje stanovnike i koji se prodiru meusobno (I i II pesma)

stanovnici su malograani, ije su ruke uljevite i koji rado stavljaju vrat u jaram nude
(IV i VII pesma)

vlada groteskna blud izmeu starca i devojke (XII pesma) i u kome se iz bludi raa
edo-gljiva (VII pesma)

krst zamenio raksrem (X pesma),

putniku-namerniku e ostati krvave ruke od udaranja po zakljuanim vratima (V

pesma).

(Ovu vrstu hermetine poezije koja osuuje moderno doba, posebno gradski ivot u kome se ivi u
''kutijama'', bez podruma i tavana, nastavie Vasko Popa).

esti lirski krug sam vrh: MAGNOVENJA. Jedna od najlepih Nastasijevievih pesama,
Vest, nalazi se u ovom lirskom krugu. Pesma govori o najstarijem mitu koji je ostao
zabeleen u ljudskom pamenju, o Svetoj Svadbi, Hieros Gamos, o sjedinjavanju neba i
zemlje i udu koje to sjedinjavanje proizvodi. Pesma je sloena jer aktivira dva
dijahroniska

kanala

ljudskog

pamenja:

folklorno/pagansko/mitsko

hriansko/mistino. Hriansko/mistini sloj se odnosi na trenutak Blagovesti, trenutak

kad je Bogorodici arhangel Gavrilo nagovestio bezgreno zaee i budue roenje Hrista.
Ova pesma poiva na arhetipskim slikama, kolektivnom nesvesnom.

143

Sedmi lirski krug ODJECI. Svih 7 pesama su odjeci pesama iz I i delimino II kruga.
Tako je Nastasijevi zavrio i zatvorio svoju krunu lirsku putanju od fenomenalnog do
noumenalnog, do ponovnog vraanja fenomenalnom svetu.

VANSMISAO poezija Momila Nastasijevia je

iskorak u vansmisao. Traganje za

''vansmislom'' je opte mesto poezije 20-ih godina XX veka i u tom pogledu Nastasijevi pripada
svom vremenu. ''Vansmisao'' jednom primenjen u Nastasijevievoj poeziji potom drami i prozi
podrazumeva pomeranje u simetriji kanonizovanih logikih i jezikih struktura ili, kako
je on to sam definisao, DESIMETRISANJE pomeranje ini njegovu poeziju nerazumljivom i
neitljivom. Takva poezija, okrenuta sama sebi, odbija od sebe, pa je teko itaocu da zavoli
poeziju Momila Nastasijevia. Teko, ali ne i nemogue. Kada se jednom pronae nit koju valja
slediti ona e nas odvesti do sadraja koje nae bie poznaje, iako ih nije svesno. To je poezija
koja nas vraa nama samima. Naalost, ili na sreu, poezija M. Nastasijevia zahteva
viskoobrazovanog, profesionalnog itaoca, naoruanog strpljenjem i istrajnou zato ''Pet lirskih
krugova'' predstavlja mentalni izazov za svakog prouavaoca hermetine poezije XX veka.
-----------------------------------------------------------------------------------------

MIODRAG PAVLOVI: MOMILO NASTASIJEVI

P E S N I T V O:
Nesvodljiv na primere iz svetske poezije, ranije i kasnije. Osim Nastasijevia u periodu izmeu
dva rata i nema stvarno velikog pesnika. U traenju vrednosti iao za iskonskim i prastarim, kao
jedinom izvoru izvesnog. Ogroman rad je uloio dok je stigao do Lirskih krugova. Eksperimentisao
je mnogo i ostavio je ogroman broj varijacija.
KONCIZNOST nije proizvod njegove udljivosti ili proizvoljnosti, nego izaz nastao u dugakom
procesu borbe protiv mana koje nastaju olakim pisanjem poezije. Do poslednjih
posledica doveo principe simbolistike poetike uzimao re kao aroliju zvuka i
ritma. Nije eleo da ostvari poeziju praznog kao Malarme. Ona je za njega predstavlja
neto posebno ljudsku duu. On je zaetnik, pre nego svrilac.

U pesmama je i najdalje i najdoslednije ostvario svoje principe; u dramama, priama i esejima ih

je sprovodio, na putu ka onome to je oseao kao neto to je njemu moglo izgeldati kao
knjievni preporod. U pesmama bio je uitelj, u dramama i priama svoj uenik. Ko prodre u
poeziju razumee Nastasijevia u celini.
LIRSKI OPUS obuhvata sedam lirskih

krugova, jednu zbirku stihova, u stvari: JUTARNJE,

VEERNJE, BDENJA, GLUHOTE, REI U KAMENU, MAGNOVENJA, ODJECI.

1. PRVA DVA CIKLUSA (Jutarnje, Veernje) izraavaju nain na koji se pesnik vezuje za
spoljni svet, za ono to u njemu voli: miris i podneblje, glasove sela i ivot prirode.
Aromatina poezija zvukova i boja, setna na jedan arhaino narodski nain, nena u

144

stidljivoj senzualnosti, devojaka

FOLKLORNO IMPRESIONISTIKA (Jutarnje).

Veernje su nastavak jutarnjih prizora, ali se ovde sve smiruje, gasi, a iza vienog
nasluuje se jo neto. Javlja se Smrt.
2. BDENJA javljaju se velike, osnovne teme, umesto dekora i sentimenta iz
prethodnih ciklusa. Izraz postaje gui, rei je sve manje, pesme vie deklariu,
postaju apstraktnije i neposrednije u isti mah. Metafizika iskustva dobijaju jasne
formulacije:
patnja zbog surovosti neposredne egzistencije Mirovanje drvea (apstrofira drvee

kao drugove pitajui da li ih boli kada im sekira zasee telo), Dve rane (rana kao mogunost
prizivanja biti),
vizije proroke, usamljenike misije pesnika Bojak, Osama na trgu
suoavanje sa tajnom bia Sivi trenutak (Sivo je tamo / sivinom prostreli bit / sive su

oi tajni)
Pesme Grobnoj, Bratu, Roditelju sa izvesnim stavovima u daljim ciklusima ine jedan koherentan,
arhaian sistem, sa nekim plemenskim prizvukom u sebi, kao kod starih Jevreja, kod kojih se
osnovni smerovi egzistencije definiu porodinim i tribalnim relacijama. Ipak, on
prevazilazi uske granice porodinog sentimentalizma i uslovnost telesnih veza uopte...
3. GLUHOTE 10 pesama u kojima se redukcija ukrasnih i eksplikativnih elemenata
dovodi do opasne semantike napregnutosti, do prave shematske ogoljenosti zamisli.
Vrela suvoa ovih pesama vie daje nagovetaja nego to kazuje odreene sadraje...
4. REI U KAMENU 14 pesama guih u atmosferi, jasnijih u kazivanju, razraenijih u stavu,
ponegde aforistiki dokraja racionalno svodljivih. To je u celini vizija koja ujedinjuje selo
i grad, vizija apokaliptikih drhtaja, sagledavanje nesavladivih linih razdiranja i
pokazivanje onog dela sudbine u kojem je ovek zavistan od oveka. Nezadovoljstvo
prirodnim ustrojstvom ljudskih nagona. U celini, jedan od najviih dometa njegove
poezije.
5. MAGNOVENJA zbir pojedinanih pesama sloenije strukture, koje su iznutra podeljene
brojevima, tako da svaka pesma podsea u malom na strukturu Rei u kamenu. Ceo
ciklus se sastoji od malih remek-dela: Poruka, Put, Tuga u kamenu, Hram, Rei iz osame,
Misao... Poslednji krug ODJECI ne donosi nita novo, pun je reminiscenicija, ponovo se
osea ar opipljivih stvari...
OSNOVNI POJMOVI, MOTIVI, TEME:
E nezadovoljstvo, potreba za traenjem, enja, elja za prevazilaenjem, usmerenost

ka visinama, svest o strogosti, suvoa, svest o pustinjskoj isuenosti sveta ula koji
okruava pesnika. U Dafini e se izjedanava sa strau, kada se pominje pogrebna

145

e. I pesmi Poznoj on jasno daje definiciju svoje ei: ea me bez utola na veki, a ta
e ne samo to je bez utola nego se i pojaava; Put: a edniji hodim sve, a to je u stvari
e za sopstvenim likom Rei u kamenu, da se taj lik zbrie, prevazie grobom
pijan. Smrt je ono to je iza ei. (Rembo patnja praznine, Novalis iza, tamo)
ONOSTRANO oko tog iza Nastasijevi nikada nije precizan, jer se ne slui

gotovim rekvizitima transcedencije, i jer njegov lini razvoj nije bio stigao do one strane ka
kojoj je uputio pogled. Transcedencija je vie njegova odluka i opredeljenje, nego
stvarni domet njegovog iskustva. On je neprestano u samoi na putu, besputan, u bezdnu,
bespuu u hodanju nehodom USAMLJENOST

DIJALOG S LJUDIMA paradoksalan i antagonistian, najavljen u pesmama Osama na

trgu i u Reima u kamenu, u Magnovenjima njegova polemika s mnotvom, sa

svakodnevnom ljudskom egzistencijom, nastavlja se u pesmama Poruka (jednoumnost
mranog puta); Nagrada (poziv da ga udare jer nije kriv aluzija na Jesusa???). Svuda su
patnja i bol, ali nain izbavljenja nije uskraen pesnika iskupljuju dobrota i
misao.
DOBROTA dvostruka i protivrena: prvo zbog dijaloga s ljudskim rodom, od koga se

odvaja, od kog pere ruke, a da ipak nalazi sposobnost da mu posveti i svoju panju i svoju
re; i zbog paradoksa komunikacije. Nastasijevi polazi od istih premisa kao i satanistiki
pesnici (Bodler, Lotreamon) koji napadaju otro i reu jasno: odvojen od nagona za ivotom,
odvojen od nagona vrste, razuveren u jednostavnu lepotu sveta, u mogunost da se svet
ulepa i dotera IPAK: Nastasijevi se opredeljuje za DOBROTU U TRPLJENJU, on ne
zna za kletvu, i u tome je njegova velika lina osobenost (Dis je slian ali ima satanistiki
impuls u Jutranjoj idili).
VIZIJA SVETA neistorijska i data kao apriorna, arhaina u svojoj prvoj i poslednjoj

instanci. Prema njemu do istorije nije ni dolo, kao to nije dolo ni do modernog sveta, ni
do grada. Kao pesnik pripada prividnoj nepromenljivosti prirode i seoskog ivota. Njega
zauzimaju oni prostori koji se mogu otvoriti u linosti, u slojevima netaknutim
svakodnevicom izbrazdanom znacima epohe.
ZAGROBNO ne peva ni o emu to ne moe svojim ljudskim iskustvom da potvrdi. On se

predaje samoj emocionalnoj i jezikoj vibraciji, njegov drugi svet je ar kostiju pod
zemljom, u njemu nema sanjarske lakoe i maglovitih vizija. On ne vidi sveopti
ponovni susret u smrti, u ljubavnom okrilju srca. Nastasijevieva plot je stradalnika,
proganjana vizijama rastoenja, bola, kidanja krvnih niti, srodstva.
IZRAZ ANTIRETORSKI: tekoa u razumevanju spada u domen stila: arhainost

renika srednjovekovnost, elipsa, konciznost, redukcija verbalnog materijala, hiperbaton,

transgresije, neologizmi, maniristike metafor-pesme govor o sutinama jezikom

146

sutine. Kao da je Franja Asiki direktno uticao na Nastasijevia optenjem s pticama i

ivotinjama, biljem, vazduhom; on je blag, nesvean, bezazlen, edan i profetan u tom
svetakom smislu. Takoe ima brojnih paralela s Biblijom, kineskom filozofijom. Ipak,
Momilo je samonikli pesnik, izrastao svojom snagom i svojom stvaralakom mudrou.
D R A M A:
POZORITE SENKI PROSTRELJENO KOBIMA
Njegov dramski rad obuhvata dve knjige u Sabranim delima, nije obiman, oigledno je ambiciozan
i prilino raznorodan. Ne moe se rei da njegove drame otkrivaju pravi smisao za scenu, iako u
njima ima i zapleta, i dijaloga koji bi na sceni bili efektni.
Nije pokazao da je bio stvarni pozorini telenat (kao Boji), ali ne moe se tvrditi da je
drame pisao iskljuivo kao pesnik. U sebi je nosio ideju knjievnog preporoda i nameravao je da
je primeni u svim oblastima, u prii, poeziji, drami, a ni roman nije izostao u njegovim planovima.
MUZIKE DRAME u stvari drame u stihovima, koncizne i predviene za kasnije
komponovanje, ali suvie okrenute ka pesnikim vrednostima da bi bile operska libreta. One imaju
ne samo prozodiju njegovog pesnitva nego i njegovo podneblje, dikciju i problematiku. Po
vrednosti teksta na visini su njegove poezije, i ak i da nije u njima pravi dramatiar, ipak je ostao
pravi pesnik one su razgranavanje njegovih lirskih krugova. Meuluko blago splet
tema iz nae narodne bajke, sa nepotpunim okvirom seoske prie. Podsea na nemake
prevagnerovske romantine opere, naroito na Veberovog arobnog strelca i Lorcingovu Undinu.
Ali, preko uzora ne pribliava se mnogo romantizmu. Ceo njegov teatar je fluidniji, neniji,
zagonetniji. Njegovi likovi nisu sasvim realni, niti likovi pozorinih konvencija, ni
istorijski niti likovi mitskih junaka. Moe se rei da njegovo pozorite nosi oznake
simbolistikog pozorita Morisa Metrlenka.

Umetnost radi ljudske due koju je Momilo

proklamovao, Meterlenkovo je naelo, i vie je simbolistiko nego pravoslavno.

MOTIV INCESTA je est (kao antiki motiv). Ljubavna veza oca i keri nalazi se u Gospodar
Mladenovoj keri, u Meulukom blagu (gde Ban simbolie oca), a ljubavni interes izmeu brata i
sestre u Veitoj slavini. To je sve odraz njegovog shvatanja jakih krvnih veza u okvirima
krvnog srodstva, o povienoj svesti i o pojaanom znaaju porodinih odnosa. OBRADA:
diskretna, nebrutalna, nepornografska, i onda kada je glavni motiv. Ona za pesnika ima i
jedan dublji psiholoki znaaj: bioloki korelat introvertovanog psihikog stava. Produbljen,
kod Nastasijevia on postaje argument protiv telesne ljubavi uopte: tamo gde bi bila
ljubav i najjaa i najpotpunija, ona je neogua, nedopustiva, razorna. Incest je kod
Nastasijevia tragino oseanje koje ukazuje samo na belasav put spiritualnosti.
LINOSTI: ili zli dusi, ili njihove rtve. Ali na kraju svi stradaju zli kao i dobri patnja je
sveopta, i jedna.

147

ESHATOLOKA MISAO geneza Nastasijevieva eshatoloke misli je u Kosovskom

mitu.

Viziju

kraja

sveta

konvencionalnim

apokaliptinim

dekorom

nalazimo

pesmi

Predveerje, ali ona je najrazvijenija u drami ura Brankovi. Motiv dovrenja kosovske
katastrofe pruio je pesniku jedinstvenu priliku. Simbolina je smrt vladara jer ona predstavlja
smrt carstva, a kraj carstva je i kraj sveta istorija primenjena na duhovne kategorije: Lazar
koji dobija nebesko carstvo, izbavljenje iz vremena. Kljuni stihovi drame su:
Iz propasti nae / nekome e doi spas.../ (...) Propau spasi / kad nije drugog spasa... Oni koji
su prinueni da propadnu treba da prihvate svoju propast, jer e time neto izmeniti u svojoj
kobi, i omoguiti jedno spasenje, kasnije, svoga imena, ili buduih narataja. Ovo naravno nije
realno primenjivo na istoriju, to nije izbor pobednika. Ali Pavlovi u ovome nije video i odraz
avangardnog stava koji rauna sa propau zarad novih pokoljenja, novih avangardi i veitog
ruenja... Hmmm...
P R O Z A: naslanja se na narodnu pripovetku i u manjoj meri na Stankovia. JEZIK: gust,
idiomatian, jako obojen, pun inverzija, a ipak ima kadencu proze, razlikuje se od jezika
pesama. Pavlovi smatra da se Nastasijevi ponaao s jezikom prirodnije u poeziji....
PESNIK I TLE: moda je jedini pored Njegoa koji je nastojao da se ne odrekne tla na kojem je
izrastao. On je jedan od glasova kojim je nae tle progovorilo, ali on nije bio pesnik
nacionalnih preokupacija ili politike. Ono to ga je nosilo bile su nadnacionalne vrednosti, jezik i
njegova melodija, rodni zvukovi. On nema sklonosti za zlatom optoenim slikama, niti ga
atavistiki uzbuuje plodnost nadolazee godine. Ne peva svadbene pesme, niti ponavalja ritmove
poskoica i kola. O siromatvu i smrti on kazuje tihim reima, kune se u bratstvo ljudi i bilja.
Ogrezao u narodno predanje, ne nadovezuje se na nau herojsku epiku, ne misli bitke, dvoboje i
lovove nadovezuje se na predanje naih bajki, na pregnantnost narodnog lirskog
pesnitva, na korene baladnog njegovo delo predstavlja nastavag, vukovski reeno,
enskog senzibiliteta naih narodnih umotvorina. Hranei se svojim tlom i sam je stvorio novo
pesniko tle, za dalje rastenje.
----------------------------------------------------------------------------------------------

DERETI: (+moj izbor pesama)

Malo

je

liio

na

druge

moderniste,

bio

je

usamljen,

povuen,

atavistiki

vezan za

tradicionalne, porodine forme okupljanja, pun nepoverenja prema modernom gradskom

ivotu. Svirao je klavir. Za ivota objavljene su mu tri knjige: zbirka pripovedaka Iz tamnog
vilajeta (1927), drama Meuluko blago (1927) i zbirka pesama Pet lirskih krugova (1932).
Nijedno delo nije imalo ireg odjeka... Bio je istinski pesnik graditelj, iza nevelikog opusa ostao je
dug i mukotrpan rad.
POETIKA: Slino Vinaveru, dunik je simbolista, pa su neki kritiari u njemu gledali glavnog
predstavnika naeg noesimbolizma. OSNOVNI POJAM njegove poetike proizilazi iz
simbolistikog shvatanja muzike kao bia poezije rodna ili maternja melodija

148

zvuk prvobitnog, izvornog, arhainog jezika, i zato se ona najjae uje kod
primitivaca i kod deteta. U traganju za njom pesnik pronie s onu stranu pojava i dolazi u
neposredni dodir s onim to je neizrecivo, tajanstveno, mistino, to sam Nastasijevi
naziva tajnom ili prosto tamo. Ona je oblik tenje k nepoznatom i praiskonskom, koja je
karakteristina za ekspresionizam. Elipsa i paradoks osnovne su figure stila: kao
izraz protivurenosti bia i rezultat poetskog reduktivizma.
STRUKTURA

KRUGOVA:

opus

se

gradi

na

istim

tematskim,

izraajnim

strukturnim

postavkama, kao jedinstven sistem: pojedinana pesma lirski krug pesniki

opus. Celovitost i zaokruenost svojstveni su naroito za prvih pet lirskih krugova,
poslednja dva se mogu shvatati kao nastavak. Jedinstvo knjige je graeno na principu
koncentrinih krugova: svaki postojei upisan je u prethodni, pri emu kretanje ide od
spoljanjih ka unutranjim, i obratno. Odnos meu krugovima isti je kao i odnos meu
varijantama iste pesme. Svaki krug je korak dalje ka cilju: otkrivanje tajne na planu
smisla, maternje melodije na planu izraza. Osnovno oseanje je setno, melanholino,
i obiluje arhainim tonovima u starim reima al.
I krug: JUTARNJE okrenutost spoljanjem svetu glasovi sela, ivot prirode, mirisi i boje
podneblja. Prva pesma je programska FRULA formula iz koje se razvija itava knjiga:
ona se iskazuje radosnim duhom koji se alno razlee, pri emu je ideja vezana za
postojanje odbegle tajne koja kroz frulu izlazi dahom, i za kojim ona ali. Atmosfera i
ton evociraju narodnu lirsku pesmu i melodiju. Ovde je sve susretanje i radost prirode,
cvetanje, zrelost, sunce i svetlost. Poslednja pesma Dafina otvara se prema smrti i
zagrobnom svetu: Kad nejubljeno mre /tmolo je vazduhom/na strast .
II krug: VEERNJE nadovezuje se na Jutarnje, ali su tonovi setniji, jezik manje izriit,
zgusnutiji, smisao je esto neuhvatljiv. Naslovi su opet vezani za biljni svet. Ljiljani
sama zgaena biljka/zlatan otvara cvet/iz oiljka . Javlja se Truba kao daleki odjek leleka
seljanke koja ali: Rod smo/Kad umre ovek,/i moje srce runo je. Rei su samo
nagovetaj onoga to se skriva iza njih. Smrt je sve prisutnija pesnik sluti svoju smrt
u pesmi Vrbe Kad umrem, ekaj me/na vodi meu vrbama. Veernja Prikloni glavu
ramenu mom/gorama u ruj.
III krug: BDENJE gube se pejzai i slike prirode, a u prvi plan izbijaju osnovne misaone
preokupacije: samoa, bol, smrt. Ton nonog obraanja daljinama i nedostinom.
Mnoe se motivi smiraja, predveerja, zalaska, prisutva onostranih sila u obliku anela.
Kao da srednjovekovni ovek posmatra moderni grad romorei svoju molitvu. Izraz se jo
vie zgunjava, postaje znaenjski tamniji ali istovremeno bogatiji nagovetajima. Krug
otvara Molitva ton srednovekovne molitve: Tiho po muci brodim smerni rab... Dublje
dno dui no stradanju,/bez dna re ova smerna u veernju... Zalapim toplo iz ove oporine
tela/I koren po koren manje/mojem stradanju. Dve rane bol kao put do spoznaje
biti: Jer i kroz ranu,/i tie tim,/prizivlju se biti... smrt je bleda vidarica bez nade, koja
uvodi u dolinu gde se spajaju suprotnosti. Kraj: Nema za mene bilja ovde dole. Osama

149

na trgu Tu kuda neprohod im/udno mi se otvori put... Nastasijevievski paradoks:

usamljenost na trgu: ona ovde vrhuni u elji da se bude zaustavljen kao kamen, kao
spomenik: Kamen da sam na veki... Po mojoj senci da mere/smiraje i svitanja/na trgu.
Trag konstatovanje sveopte prolaznosti i gubljenja stvorenja, sve se pretvara u pepeo,
to gori: Tonu bez potpnua,/bez dna u nalaenju,/bez dna se izgube stvorenja/... Ljubei
ta li to ubijam,/ta li budim? Jedinoj povlaenjem u mrak zenice, u sebe, otvori se
dublje spasenje, ivotnim putem u neizrecivo bespue: I dublje li nas nema,/dublje se
otvori spasenje... Mirovanje drvea Umin iz rana/ovaploti me u re... Sivi trenutak
I najednom zasivi,/kao pregorelo je sve,/a sve ivi... Sivo je tamo,/sivinom prostreli
bit,/sive su oi tajni... Roditelju besplodnost, nezainjanje ivota: Plod ja bez ploda
tvoj, / I sudnja ova u meni re...
IV krug: GLUHOTE vrhunac saetosti, ogolelosti izraza i zatamnjenosti smisla. 10
kratkih pesama bez naslova. Kao da je to sivina tajne... potpuna odvojenost od sveta
prikazana je slikama stvrdnute, umrtvljene materije. Pesnikovo srce skamenilo se u bolu
O miruj,/preteko moje,/kami kamena mene,/mukla steno... bezglasnost, nemost,
nemogunost da se izrazi ono najdublje i najskrivenije II - neizreje ovo u
re//smakom potopilo bi stvora/smakom tvar... izraava saznanje neprestano govorei
Znam, da je poetak spojen s krajem, da je uvor izvor, klici utaman biljka, da sunce
zalazi raanjem, da je smrt skopana sa nastajanjem V - I ustav li/gde i gde
palo,/smiraj u roaju to/nae svoj mir MISTERIJA IVOTA koja se ne moe rei:
muklim ovim nespokojem rei te... VII saznanje je lek, spoznaja misterjie lei, ali
gnjilost je u srcu: Lek si,/bolujem te sam. Kraj je poslednja spoznaja i priznanje da je
ivot bolni blagoslov, da je klet.
V krug: REI U KAMENU zapoinju obrnuto kretanje, od unutranjeg ka spoljanjem,
od dodira tajne bie ka stvarnosti sveta. Rei u kamenu su objava boijih zapovesti,
moda???? Nastavlja se formalna srodnost pesme su obeleene rednim brojevima. To je
moda znak za gluhote, za okamenjenost, neimenljivost tih iskustava i pojava. 14
pesama, elipsa, jasniji i odreeniji smisao. Pesma: re mudrosti otkrovenje onoga
to je pronaeno. Poinje tonom stvaranja sveta, prazninom, vragom ili bogom. Kao da
se biblijsko predanje daje u najsaetijem, najkristalnijem izrazu. Slede Kain i Avelj: II
ivome ivo krvavi drug,/brat brata jede;/druga drug... Motivi su svi kao iz Biblije...
Apostrofira svet, ljude, njihovo ploenje, svilu puti i raanje, neposveenost u tajnu
Hrista: X Sina ne raspeste vi,/raspeo se sam... GROTESKA IVOTA, BESPLODNOST,
eho Puste zemlje T.S. Eliota: XII starac i devojka: I sami i samo/smeurava ruka o
dojku. // Ne guknu, sejo,/novoroene na njoj. U XIV imenuje sebe: S mesecom/to tek
izmili/setna budala...
VI krug: MAGNOVENJA nastavlja ka pojavnim stvarima, ka fenomenima. Izraz se sve
vie razvija i grana. Poinje da pria (to e biti i naslov poslednje pesme). Ono to je u
prvim ciklusima nasluivanje, ovde je sada znanje, plod duhovnog iskustva u

150

vlastitom ronjenju u bie. Zajedno sa prethodnim ciklusom, ovde je dat vrhunac

Nastasijevieve misaonosti. Struktura pojedinih pesama je razvijena, i kao da predstavlja
odraz strukture svih krugova. Sve osnovne teme ovde su dobile potpun, savren, klasian
izraz, poznatim oblikom lirske pesme. Imaju naslove. Svet se konkretizuje, iznova, ali
bitno drugaiji. Sada ga tumai neko ko je proao inicijaciju i spoznao tajnu. Prva pesma
je Epitaf kao ironian povratak u ivot, kao prihvatanje njegove ambivalentnosti: Stamen
brljanu deblo,/vekovati gde vek; kao prihvatanje neminovnosti, kao svest o kraju u
poetku i trajanju: Zloduh zlu, dobroti veni rob;/roaju rva, etvi klas;/peali sebi,
grob i spas. Sve pesme su kao mala osvesena uvianja tajne u fenomenima... svaka
remek-delo... Pogled Slep,- ili pogledom mri./Jer i smrti to/kao ivota je malo... U
Nagradi javlja se svest o tome ta je saznanje, koja je njegova nagrada Pee ta
rana./Njome, i samo njome, sve dublje iv... Poruka obraanje neimenovanom
mnotvu, koje je na krivom putu saznanja: Jadna jasnota,/umlje, jadna re,/mrani put
grete... Put Hodom to u nehode/u bespue neputem/i brodi da se ne prebrode... na
kraju nestati ceo/al proklijali trazi... Vest to je blagovest oploenje, spajanja i raanja
(Hieros Gamos): Otvorite se utrobe,/Seme je ovo, blaeni nosi kvar,/nevesti zemlji nebo
u oploenje.//Sagoreti,-/preistoj dar... Tuga u kamenu izraz je susretanja sa
sveoptom tugom, gotovo panteistikom koja objedinjuje sve stvoreno-umirue, lovce i
rtvu, svu prirodu... Hram To zadnju premaiti je metu/u bezdan sebe ko krenu; to sile
je u cvetu/mrklu razbuditi stenu... Rei iz osame: Dnevi svoje zamraim, blesne videlo
Boga... U tiinu se oblaim,/tajnom progovara tvar... Bezdetan,/na istinu grem//Sinovi
prate me/i keri... Misao izraava veru i njegoevski princip iskre mikrokosomosa,
misao je svemu spona, u njoj svi pokoji ive, u samoi ona je jedini drug: I nespokoji/u
pokoj svi oive... RADOSNO OPELO mislim da objedinjuje u oksimoronu, u
paradoksalnosti, celi ton zbirke, boju, zvuk steenog saznanja, iako joj nije dao istaknutije
mesto. Ali u njoj je motiv Ikara, stremljenje, traenje u usuivanje prihvatanjem
neminovnosti roenja, koje nije pad: Mrenjem sve ivlji,/starou sve dublje mlad. U
poslenjoj pesmi apostrofira se On, kao figura Hrista, ili kao figura pesnika analogija nije
neopravdana. Crkva kae da Hrist nije imao decu, ali da je jedini otvorio vrata saznanja,
Nastasijevi ranije, da je samog sebe raspeo, ba kao to i On lirskim kruenjem ponire u
dubinu tajne: Na smrtni rodi se znak/da ivi mrenjem.
VI krug: ODJECI povratak na zaviajne slike, ispovedne trenutke, ali bez folklornog
impresionizma. Poslednja Pesma egzistencijalna je drama oveka povezana s prirodom u
kruenju, u ophodu godinjih doba. Zbirku je poeo dnevnim solarnim krugom, a zavrio
je godinjim. Na kraju: motiv zajednitva u ljubavi, kao konaan spoj sa devojkom
radosni, ruku pod ruku,/gazimo po zlatu... Ipak, ciklus opet otvara Molitva koja ima ton
hrianskog radovanja u prihvatanju otkrovenja, vedrine sigurnog saznanja. Tuga
ponavlja opsesivno: U srcu svih mrenja/sve dublje otkucava bilo... Pogreb sadri krajnji
povratak realnosti pogreb vojnika Suboti Stana, nad ijim utilom se plavi areni put
nebeskih senki... Iz osame zakljuuje ideju o prihvatanju ivotnog kruenja ostankom i
rastom i ploenjem i cvetanjem: Zebnja je ovde,/oslukuju se stvor i tvar;/u kamen

151

zaspati javom,/il budno snom/potei na veke... Smrt je u stopu praena ponovnim

raanjima...
DRAME: U Meulukom blagu dramatizuje osnovno naelo svoje poetike: traganje za
maternjom melodijom. Junak te drame, Neznanac, voen nejasnim seanjem na melodiju
koju je uo od majke u detinjstvu pronalazi zaviaj i otkriva dramu plemena i krvi koja je
prethodila gubljenju zaviaja, to na kraju dovodi do njegove propasti. Kod Veite slavine
oscilira izmeu legende i svakodnevice. Sva je ogrezla u prokletstvu krvi i greha u kljuu antike
tragike krivice. Ono to je njena sloenost jeste preplitanje razliitih vremenskih ravni...
PROZA: pripovedaki rad bogat je strukturnim inovacijama ne manje od poetskog. Mistine
teme, praznoverje, svet iracionalne i snovidne svesti, s elementima biblijskog predanja i arhaine
srednjovekovne leksike, ostvaruje se izrazom oslonjenim na tradicijie narodnog prianja
prialac iz naroda nepouzdani svedok o onome to se pria u narodu. Tipina je i
nastasijevievska atmosfera tamnog vilajeta ubor iz neznani.
------------------------------------------------------------------------------------------------------

ISIDORA SEKULI: TAMNI VILAJET

Koliko je ovaj svet sa videlom i mrakom simbol onog sveta, dokazuje i ivot onih koji u Tamnom
vilajetu svojom voljom pomau boiju volju, ili se stalno preputaju uroenoj tenji za to vie
dogaaja u njima i u ljudima oko njih. Pun je pria ivot u kojem razum menja svoje mesto i
dejstva, odnosi se spleu fantastino, ovek upoznaje sablasti i radi sablasno.

PRIANJE mit koji se ne deava ni u gradu ni u selu, a njegovo vreme nije

konkretisano, nisu vana ni imena varoi. To je ivot bez kontura sela i grada, misao
bez granica nauke i kole, a oseanje je direktno znanje koje je samo sebi dovoljno .
Nastasijevi je pronaao jezik kojim izraava svu rasko i nestabilne odnose ljudi u raskoi i
bogatstvu ivota, i u smislu lepote i u smislu grozote. Rasko dolazi od aktivnosti svih sila,
jar kada su one sve prisutne, onda se i sve dogaa ovek nije siguran ni samim svojim
biem. Sve je nestabilno jer su odnosi nestabilni. ovek sveu ceni ono van njega, a
znanjima kontrolie svest jedan junak se pita: Po emu u znati jesam li pri svesti?

Njegova tehnika je vanredna: uini se da je to tehnika usmenog narodnog prianja, ali posle
se vidi da je to samo renik narodni, re, teka, sadrajna. Tu nita nije koncept, nego mitsko
prizivanje. Domamljuje se originalni ivot. Sloboda koja ne reava, nego prethodi i dobru i zlu, i
bira dobro ili zlo. Nastasijevi je upravo hteo da prekopa slojeve ovekove prirodne pojave ivot
se kri i kipi, i nema susretanja sa najviom stvarnou. Ona je samo tajna, nasluaj.
TAMNI VILAJET simbol prostora narodnog ivota, gde se proiruju granice dobrog i
zla, gde se odmara od kalupa svakidanjice verujui u mitske sile, vrebajui ih i nalazei
ih. Tu ivi tajanstvenost. Dovoljno je samo milju naslutiti neto, i to e kao ve
nevidiljivi zametak izrastati u ostvarenja.

152

Ciklus Lagarije po noi i drama Kod veite slavine predstavljaju sutine iskustva u kojima ima
od svih istina starog i modernog veka teorija da sve tee tu je postala krv i meso. Teorija
relativiteta, takoe. U drami Nastasijevi veto prebacuje strelicu vremena napred-nazad,
dokazujui nekonkretnost doba ljudskih starosti, jer dogaaji teku s tokom bezvremenim da bi
se sastavili u jednoj rei nakon mnogo godina... Mogue je da zvuk zvui i dalje za sviraem, kao
to svetlost putuje dalje posle smrti zvezde. Stil Nastasijeviev jeste stil jedne tanosti koja
ide do grozote, ali i do milote. On zrai savreni mir nad dogaajima bez razlike isprialo
se, dogodilo se, nek se pamti i zna, a dalje sveani mir.

LJUBIA JEREMI:
PRIRODA FANTASTIKE U PRIPOVETKAMA M. NASTASIJEVIA
Proza LIRSKA KAZIVANJA. Hronika u tradiciji koju je zapoeo Bora Stankovi Boijim
ljudima.
MARIJA ist obrazac fantastinog u punom obliku. Prema starijim prouavanjima struktura ove
prie poiva na polaritetu dva ludila: ire roakovo, ue Marijino. Narator se na
poetku ograuje od natprirodnog; ali njegova pria je ispunjena njime. Ove pojave treba
da budu jo uverljivije jer o njima svedoi osoba sa imunitetom (realist. konv.
starinska fantastika tehnika). Uvoenje u ambijent kue tek je uvoenje u sredinu
koja treba da obezbedi autentinost fantastike onog kobnog demonskog dejstva koje e
Mariju kotati ivota. Poto okolina kreira Marijinu demonsku reputaciju, baba
dobija funkciju njenog apologete (otklanja mogunost aktiviranja folklorne fantastike).
FANTASTINA SIMETRIJA: naspramnost dvaju skupina nesrenih ljubavnika (sestre
zaljubljene u istog oveka, brat i sestra naspram nesuene verenice). Detalji: malo
stopalo, Marijin vez. BLISKOST LJUBAVI I SMRTI: Kaina kazivanja tajna o poreklu
odvodi ga u ekstatinom stanju na groblje, a tajanstvena lepotica je le motiv mrtve
drage. Njegovo poreklo je u smrti. MARTA i drugo: fantastika iz domena erotskog
podzemlja.
------------------------------------------------------------------------------------------------------------I Z T A M N O G V I L A J E T A : Lirska kazivanja, zakoni naroda, KULT ZAPISANE REI,
PRIPOVEDA KAO ISTINOSLOVAC, NARATOR je i SLUALAC ISTINA i tok i izvor.
ZAPIS O DAROVIMA MOJE ROAKE MARIJE ja pripoveda optereenost tajnom,

povod prianja - nasluivanje smrti, i olakavanje due. Zapis je kao ispovedanje. Porodica
je optereena prokletstvom i zavadom. Umetnuti su posebni delovi: KAKO NA GLAS O SMRTI
MARIJE ODJURIM TAMO I TA ZATEKNEM: dolazi do Babe gde je ivela Marija mrzak joj
je; atmosfera vrlo slina onoj u bajci gde junak pohodi babu vraaru. Marija je bila
dugokosa. Sledi BABINO KAZIVANJE KAKO JE IVELA I UMRLA MARIJA: ovo unosi
poremeaj u poziciju pripovedaa baba pria kao svedok majka joj je bila laka ena,

153

nemarna, baba je odgajila, motiv ogledala unosi nevolju u kuu jer je prevarno za
devojku, izvanredno lepu istota u neisti. Komijski momak se obesi jer ga je odbila
lepota koja izaziva stradanje, krivicu, i na kraju Marijino ludilo ona veze neprestano
godinama, a baba zna da nije pomraila umom, nego prosvetlila... Proglaena je za veticu.
Obrt u Mariji: posle veza na kojem je beli cvet sa zmijom. Od tog trenutka veze htonske
biljke. Ogledalo pukne, a Marija posedi. Gleda blaeno. POSLE BABINOG KAZIVANJA I MOJE
KRAE PAPUICA: ukrade papuice, i ona mu se prikae kao nevesta. Od tada kao da izgubi
razum. Jedino to ostaje je prizivanje mone rei koja e biti smrt...
RE O ZLOM UDESU MARTE DEVOJKE I MOMKA ENADIJA III lice: PREMA

VARIJANTAMA KOJE JE NAROD SMISLIO, i doneo jedini zakljuak; koji je prema

pripovedau (zovu ga istinoslovcem 3 VARIJANTE PRIE: I - ja pouzdano znam, II
- ja znam za silu koja M. Navodi; III ta ju je dovelo do davljenja) prosto bluenje,
zastranjivanje. Narodno objanjenje: devojka se osvetila za obeaenje ubivi obesnog
momka, nije ekala Boiju kaznu. Ona u sudnici, on mrtav. Pripoveda zna kojim putevima
je ona dola do toga da ga zadavi, i to je pria: vanost onoga to se desilo PRE i POSLE
ubistva. Marta je bila dobra; ker anela i grenice opet atavizam, kojim je oznaena, kao
neto posebno u crkvi jaukne pred ikonom na prieu. Pomogne joj momak tako se
zae zlo. enadije je zatravljen njenom lepotom koja je u oima, majinskim. Momak
poinje da luduje, a pripoveda je taj koji ga odvraa. Gliievski motivi narodnih verovanja
nonica. Devojka je obeaena i odaje se bludu, kao majka. Mladi se najposle smirio, a
pripoveda rezonuje da ovek sve trpi. Ona je na kraju hodala kao devojka; ubila ga je, a
rezon je da su se u njima uhvatile ispolinske sile. Inae, sav je u slutnji, znamenjima,
tajnovitosti preko koje se ne vidi. Opet je pripovedanje ispovest o onome to je lealo na
dui, jer on je video sve i znao, a nije spreio to ga opetreuje. Ona to nije mogla sama.
Pomogle su joj sile.
LAGARIJE PO NOI paralela sa Koiem po situaciji, i da Disovom Promenadom, prema

traganju za umrlom dragom... KAA laac i prialac kroz kojeg romori maternja melodija,
on je medijum.
I Marijano, cvete ubavi... Kaa je isto to i kafana opis vrata (kod N. esto je
metaforiko

povezivanje

osobe

sa

predmetom

Marija:

ogledalo,

vez,

papuice).

REALISTIKA KONVENCIJA DVOSTRUKOG PRIPOVEDAA jedan uvodi u priu, drugi je

unutranji pripoveda. Okvirni pripoveda upozorava da je priala laac i da ne govori istinu!
TEMA: pokuaj Kae da se vrati u mesto u kojem je zaet (Neznanac Meuluko
blago); potraga podsea na one iz bajki verino sa elementima fantastike koji su najuoljiviji
u sklopu realistikog hronotopa puta fantomska pesma koju izvode nevidljivi glasovi sa
neistog mesta. udno selo u kojem niko tu ne opstaje, a Kaa biva posinjen itd... Kua na
vrhu brda, konji oseaju neto udno. On nailazi na elezna vrata, nepostojee glasove koji ga
mame verenici, miris kojim nasluuje tajanstveno, slutnju... Po emu u znati jesam li
pri svesti izgovara u zaraslom dvoritu traei tragove realnog (Trnova ruica)... uje glas...
Zahteva od slualaca da mu suludo veruju, inae moje kazivanje ostae bez smisla.. iz

154

sveta mrtvih donosi granicu... tri puta odlazi gore... Devojka je odvedena na silu, i zna da
eka neznanca ona mu to otkrije... ona je mrtva... Vraa se svojoj tetki. Kaa svoju priu
ipak zasniva na poverenju auditorijuma, iako se pokazuje kao autoritativan pripoveda. Njegov
autor (sveznajuu poziciju ugroava sama pria on ne zna ni po emu da je tada bio svestan,
u potrazi za samim sobom). MOTIV PROKLETE LEPOTE: ena je znak. Pria se zavrava
realistikom konvencijom hvatanja priaoca u lai Kaa esto pravi pauze, zamisli se kako
dalje, pa ini otre prekide, da uini priu udnovatijom remeti oseaj postupnosti
realistikog prianja. REZON: ko hoe da nae, neka se ne uzda u drugoga, pa ni
roenom ulu ne verujui, i neka je sam samcit...
II U popove Stojane ruse kose kau ... Posredni pripoveda okvirna pria uvodnog
prripovedaa koji sa ostalima eka Kau... Opsesivna tema DRAMA POREKLA Kaina majka
umrla je brzo nakon poroaja. Otac, bahati brkajlija. Tetka, kominica, mea spomen na nju i
svoju jedinu ker; nosi dve svee kao u Mariji. Bei u svet. PUTOVANJE. Popova pria o susretu
sa neistom silom. Svadba eni se popovom Stojanom. Ali bei od ene i tasta, od sree u
manastiru... Takav je, to se vidi i njegovim izgledom: imao kratko telo, duge noge... Stavlja
do znanja da on pria od kraja.
III Zar da umerm kad mi vreme nije? na vaaru sa Ciganima, lik baba Ikone, tetkica,
omiljene posete iz sveta mrtvih/same smrti... neveste, ovde je totalno odlepio, na granici je
realnog: umro a iv, iv a umro... potpuno je razbijena narativna nit, ima mnogo prodora
unutranjeg doivljaja Kainog, sve se mea u melodiju...
H R O N I K A M O J E V A R O I: KOMPLIKOVANIJE, IRACIONALNIJE, hermetinije,
viesmislenije, sile su nemerljivije...
ZA POMOZI BOE uvodna pria, pozdravna po tonu i opteinformativna o varoi... Ni

200 dua. Malena varo Divlje Polje...

OTKUDA DOOSMO preselili su se iz Besnog Potoka. Dobro je bilo izau i irinu, ali

nastale su nevolje oko preseljenja, ali to je toliko zapreteno narodnim izrazom pripovedaa
da je i ovo dosta.
KAKO SE SAZDA NAA BOGOMOLJA od temelja do krsta sazdana je u kamenu sva.

Kao da je zanavek tu usidrena laa. Zvona. Majstor koji je smenjen... Tuinovu senku je
crnim koncem uzidao i ovom se sloilo, pa je urio da sazida, pre roka. Ipak, zvona su
maginog zvuka.
GODINA poetska proza nejasnog znaenja i hermetinog karaktera... Objedinjenost ljudi

i prirode u smeni godinjih ciklusa. Sve je kao u kolu sjedinjeno... Ophod godine u
dogaajima: Bela nedelja, Sretenje, prolee... razmiljanje o totalnoj sudbini sveta
seoska kosmogonija cikline eshatoloke misli...
--------------------------------------------------------------------------------------------DRAME

155

MEULUKO BLAGO PET INOVA, s naslovima koji su lokacije: Kod Vraare, U meuluju
pred mehanom, U banovom dvoru, Kob, Ponor + POGOVOR autopoetiko objanjenje
oslonjeno na sve glavne premise iz eseja O maternjoj melodiji vrsta libreta: dvoji se
melodijska i linija govora; ne pretenduje na samostalnu knjievnu vrednost;
Deava se: meu Srbima na Balkanu. Ne zna se trano gde ni kad. Glavni lik: NEZNANAC
Bledi mladi bez imena. Stasit, gologlav... HOROVI... Neznanac dolazi da vena svoju
sestru. Tu saznaje o svom poreklu. Do nje ga dovodi iskonsko oseanje, maternja
melodija koja mu pokazuje put i na koju do sri uzdrhti, te je majke sin... na kraju,
razdalo se blago i on umire, na grobu svoje sestre...
KOD VEITE SLAVINE isprva je nazvana atipinom dramskom hronikom vreme tee
suprotno hroniarskom, od kraja ka poetku, od posledice ka uzroku, suprotno zakonima
dramske prie. MOTIV INCESTA: najaa je zabranjena ljubav, ali i panina predstava o
seksualnosti uopte. Ljubav kod Nastasijevia nije sreno oseanje; Emocionalni naboj
pravi distorzije u sintaksi svodei reenice na najelementarnije inoioce; Ni ovde socijalni
kontekst nema znaaja: KAFANA univerzalni prostor strasti, greha i ispatanja. Ona
je simbol, a ne socioloki faktor. Prebacuje strelicu vremena, dokazuje nekonkretnosti,
dogaaji su obezvremenjeni dokaz nekonkretnosti ljdske starosti, oveka u vremenu...
Sinovi dolaze na mesto ubistva, 40 godina posle dogaaja... Vreme se kree unazad za 20
godina. Ubili su se drugovi Radi Siranin i Marko Podoljac... Trei in je jo dalje
poniranje u vreme... Prolog i epilog su u istoj ravni vremena... Drama kao da je umetak u
to sadanje vreme, kao retardacija (poniranje) u krugove prolosti, gde se nalazi sr,
tajna. Magdalena se proglaava krivom za smrti: ona ih je namamila...

***

156

Rade Drainac
( 1899 - 1943 ) hipnizam
NOVICA PETKOVI: POETIKA RADA DRAINCA
Moda je Drainac bio najblii istini kada je u programskoj pesmi koja stoji na poetku njegove
zbirke iz 1928. i nosi istovetan naziv kao zbirka u celini, ''Bandit ili pesnik'', rekao: Ako me ne
upoznaju po poeziji zapamtie me po skandalu. Drainev saradnik iz asopisa ''Hipnos'', Moni de
Buli, u svojim literarnim seanjima govori o Draincu kao dui modernistikog pokreta oko 1922.
Po de Bulijevom svedoenju, iako je Drainac bio bez ikakve literarne kulture i filozofske spreme,
on je kao ovek i pesnik bio linost irokog i toplog zraenja. U prvom talasu posleratnog
modernizma Drainac nije prisutan. Zbirka pesama iz 1920. ''Modri osmeh'' pisana je pod uticajem
nae parnaso-simbolistike poezije Duia i Rakia. Od jedne anahrone pesnike pojave
Drainac e se preobratiti u hipermodernog pesnika koji je ak zaeo i sopstveni
autentini knjievni pravac hipnos.
U Drainevom programu stare ideje dobijaju novu formu: Miciev barbarogenizam (kae
Drainac u jednoj od pesama da nosi balkanske zore u koferu u nadi da e doneti dobro
oveanstvu) spojen je sa sumatraizmom Crnjanskog (pobeena su sva mora, daljine i irine jer
na njegom tanjiru cvetaju akacije, urme i voe sa Nove Gvineje). Naravno, u osnovi svega je
Drainev hipnizam njegova poezija je plod mranih halucinacija koji se premee u
dijamantski sjaj na Maralskim ostrvima. Kao pravi sumatraista Drainac globus doivljava kao
svoj zaviaj: Kau da je lepo nebo nad Cejlonom i da su bakarne noi u Polineziji. Nek nae due
budu hipnotikim vezama vezane. Budui sumatraista, Drainac se sasvim prirodno okree
egzotinim krajevima, ali se kod njega ''nevidljive veze'' ostvaruju preko due i sna.
Sumatraistika teorija u odnosu na Drainevu deluje fluidno i tajanstveno a njegova putovanja,
iako izmatana, deluju realno. On stvara iroku sliku sveta koja lii na realnu s tom
razlikom to u njoj ima svega u izobilju to realnoj stvarnosti nedostaje.
Kao i Rastko, i Drainac je opsednut putem i putovanjem, lutanjem, brzinom. U njegovim
stihovima opevani su brodovi, vozovi, njegovo vreme putuje na motociklu. Rastkovo prisustvo u
Drainevoj poeziji evidentno je i kroz oseanje simultanosti vremena, zatim u prekomernom
navoenju geografskih imana. Draineve pesme i samom svojom formom podseaju na
Rastkove opirno izraavanje kroz ritam dugakih slobodnih stihova.
Drainac je i pesnik savremenog grada i u tom pogledu, na sebi svojstven nain, nastavlja
Nastasijevieve Rei u kamenu. Njegov grad ivi u prljavom pristanitu i po aavim
peronima. U njegovom gradu u venom haosu pevaju antene i oblaci su udno razvejani. Drainac
vri i depoetizaciju poezije kada kae za sebe, slino S. Panduroviu u pesmi ''Mrtva jesen'' da
je idiot koji vreme provodi u krmi kao u operacionoj sali. On i ljubav depatetizuje jer je

157

za njega svaka ena bludnica a sve ljubavi su izmiljene. Njegov Amor je pacov iz veernice.
Meutim, i za Drainca postoji idealan svet, svet koji je izmatan u snovima u kojima ga eka
jedna ena koja se samo za mesec svlai meteorski topla od krvne groznice . Drainac je svestan
svog pesnikog dvojstva. On ivi u svetu egzaltovanih snova, sanjar je i lutalica, putnik i ljubavnik
ali je i bandit koji irom otvara vrata pozorita za sluavke, portire i konje. On je bandit zato to
eli da bude vien i sluan, koji zna kako se najlake skandalizuje malograanska publika.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

DERETI: NEOROMANTIZAM
Neoromantizam kao jedna od komponenti posleratnog modernizma javlja se i kao naziv jedne
od modernistikih skupina, koja je u svom programu naglaavala svoja neoromantiarska
opredeljenja.

Kod

tih

pisaca

javlja

se

niz

crta

srpske

tradicionalne

literature:

sentimentalizam, otvorenost prema savremenom ivotu, naklonost prema naprednosti

pojedinih

drutvenih

pokreta,

nedovoljna

obrazovanost

pisaca,

provincijalizam,

boemstvo. Romantiarske himere dovedene su do apsurdne deformacije, a pisci su nastojali da

ive snom stvarajui vetake snove u alkoholu. Zaetnik ove orijentacije bio je Rade Drainac.
Iako bez ikakve literarne kulture i filozofske spreme on je kao ovek i pesnik bio irokog i toplog
zraenja.
Poeo je da pie parnaso-simbolistiku poeziju po ugledu na Duia i Rakia, ali se iznenada
preobrazio i postao hipermoderni pesnik, a podstaknut Micievim zenitizmom, on je u svojem
asopisu Hipnos pokuao da zane nov pravac hipnizam, u ijem su se programu nale sve
najvanije pokretake ideje modernista: Miciev barbarogenizam, uverenje da Balkan treba da
odigra vanu ulogu u buduem evropskom

preporodu, spojen je sa kosmikim eterizmom

Crnjanskog i sumatraizmom. Hipnista, kao i sumatraista, doivljava itavu planetu kao svoj
zaviaj. Propovednik hipnizma kao sna ekstaze, bez krugova i opredeljenja vie je izvikivao svoje
stavove o modernoj poeziji, nego to ih je obrazlagao i dokazivao.
Drainac je predstavnik boemije, literarnog lumpenproleterstva i anarhoidnog bunta, pesnik grada i
modrenog gradskog pejzaa. On sa strau uranja u maticu modernog ivota i savremenog sveta.
Neoprimitivizam njegove poezije manje je programiran, manje plod svesnog traenje kao
Rastkov, ali zato u njemu ima vie izvornosti i spontanosti, vie stvarnog pesnikog doivljaja.
enja za svetom nema nieg od sumatraistike fluidnosti ostvaruje se uvek konkretnim,
iako izmiljenim putovanjima po geografskoj karti. Njegova poezija odraz je intenzivnog
oseanja ivota i puna je sirove zbilje modernog grada, ali i nezadovojstva tom istom
stvarnou, pa i tenjom da se ona protka nadstvarnim i nestvarnim. Njegov pesniki svet
postaje tako vie privid koji u izobilju ima onoga to stvarnosti nedostaje poezije i
romantike, velikih pustolovina i golemih skandala, nego realni odraz ivota. U sebi je video i
Vijona i Don Kihota. Drainac je bio pesnika fikcija Radojka Jovnovia. Pesme deskriptivne,
retorine, duge, u slobodnom stihu, skoro nikad uspele do kraja, ali su otvorene jedna drugoj, pa

158

se slivaju u jedno korito opte kosmike lirske reke, u kojoj se nalaze razliiti elementi:
modernost i primitivazam, kosmizam i egzotika, hvalisavost i sentimentalizam.

MIODRAG PROTI: PESNIK RADE DRAINAC

GRADSKI PEJZA Drainac je pesnik modernog gradskog pejzaa. Postoji izvesna veza
sa Apolinerom i Sandrarom, jer kao i kod njih, gradski pejza kod Drainca nije samo likovna
senzacija, ve je pejza vezan za sudbinu pesnikog doivljaja. Raki mu prethodi po
slikanju Beograda, ali sve beogradske pesnike do 1914. vai da su pre svega slikari
enterijara tog grada, nego eksterijera. Nova poezija, posle 1918. pokazuje nov odnos prema
gradskom eksterijeru, ali ne pokazuje postojanje sistematskog odnoenja, kao kod Drainca.

Drainac je izaao iz duha evropskog pesnitva koji je poeo da se formira oko 1910. godine, kao
pokret ka irini, kao duboko udisanje vazduha, beskrajan pogled baen irom sveta, izravnanje
poetskog postupka sa datama dvadesetog veka, podeavanje pogleda poezije sa izgledom koji je
poetkom veka dobio svet (Marko Risti). Pokret je pokuao da sjedini nekoliko razliitih
nasrojenja:

demokratsko

divinizaciju

maine

oseanje

oduevljenje

sveta
za

Volta Vitmena i
primitivnu

Nieov

umetnost;

aristokratski

individualizam

nihilizam;
i

oseanje

kontinetnalnog, planetarnog bratstva; satanizam Oskara Vajlda i solidarnost sa ugnjetenima;

naklonost za avanture kosmopolitskih putovanja i za socijalne proteste. Ovo stanje duha izvrilo je
najvei uticaj na Drainca, iako je njegovo vreme bilo prolo.

ANTIGRAANSKO OSEANJE SVETA neprestana je Draineva elja da se buroaski

italac skandalizuje epater le bourgeois. Kod njega, prema konstataciji M. Bogdanovia,
ima poze sa stvarima koje se za obinog graanina najmenje smeju pozirati. To znai da je
Draineva poza subverzivna, i u njoj postoji neto vrlo izazivako u prkosnom
razmetanju svojim razbijenim ivotom. Ta poza je cinina i vrlo groteskna. Drainac se
patetino ruga graaninu, ali i svoju pesniku linost uzima sasvim frivolno. Ne zna se ta je
efektnije: cinino izazivanje drugih ili melanholino podsmevanje sebi. Sa sociolokog
stanovita ova poza nije samo boemska nego i anarhistina, pa nije liena izvesne detinjaste
narcisoidnosti. Koliko je ovaj poetski stavr prema drutvu efikasan?

Drainac je bio od onih pesnika koji su objavljivajui svoju traginu tajnu poezije, otkrivali sramne
tajne graanskog drutva u njegovom raspadanju. Marks je rekao da je glavni revolucionarne
kritike njen patos indignacije, a njen glavni posao denuncijacija. Ovo vai i za deo moderne
poezije kojoj pripada i Drainac. U poslu denuncijacije, Drainaevoj poeziji nije mnogo smetala
pesnikova boemska i anarhistina poza; kao to ova poza nije umanjila ni patos indignacije u
njegovoj poeziji. On je pored skandalizovanja umeo i da kae subverzivne istine o
graanskom drutvu. U tome je moralni smisao antigraanskog oseanja sveta.

KOSMOPOLITIZAM, AVANTURIZAM, ULICA proizili su iz antigraanskog. Ambijent

je uvek eksterijer, a enterijer, ako se javlja, uvek je boemski kafana ili mansarda. Svet
je rairen preko celog globusa. Enterijeru suprotstavlja poeziju trgova, skverova,

159

bulevara, stanica, pristanita. On je pesnik skitnikog ivota, a to znai ulice,

nesputanosti egzistencije u prostoru sveta, i snova.

STEVAN RAIKOVI: DRAINAC

Njegov poetski pseudonim, ta jedna re, objanjava ne samo jednu odreenu poeziju i njenog
pesnika nego, na neki nain, odreuje i uobliava i itav jedan pojam, karakter i mentalitet u
novijoj sprskoj poeziji. Sav u alternativama, poev od imena koje je zamenio, obeleio se i u
ivotu i u poeziji kao majstor kontrasta i dilema, iz kojih se nje izvukao ni do dananjih
dana, svojim poetskim banditiznom.
On svojim talentom nije bio sklon poetskoj transpoziciji, a jo manje se bavio sublimacijom
iskustava i doivljaja. Njega rat kao da nije ni okrzao. Njegov poetski lajtmotiv bio je: do kolena
sam gazio u blatu to se ivot zove. Poeo je kao pesnik trenutka i zavrio kao takav. Prvi potez
potresne slike koju je ostavio za sobom, uzrok svoje integralne nesree pronalazio je i u samom
sebi: Tako pronaoh bogati izvor zla u mojoj dui. / Majku mu! ne vidi li koliko pretee mrak / u
mojoj ivotnoj zvezdi?
Dranica je moda vie nego bilo koji drugi njegov savremenik bio zatoenik trenutka, i prema
tome esto i kontradiktoran, bez nekog uoljivijeg misonog kontinuiteta. Ipak, on je kroz
ivot proao zaista otvorenih ula. Nije udo to je njegova stihovana biografija jedna
panina hronika, ispisana nervoznim i neravnim rukopisom, puna egzaltacija i okova, a u
svom krajnjem saldu slika razoaranog i pobunjenog oveka ovoga mrskog stolea.
Isticanje njegove naklonosti ka jakom gestu i naglaenoj pozi bilo je esto, i njegov udeo u ovom
nesporazumu bio je veliki. Ali u njegovoj poeziji isto tako prisutna je i jedna doza oiglednih
fikcija, izmiljenih situacija i fantastinih podataka, zaodenutih u realno, ali i prozirno
ruho, s bezazlenom i drskom namerom da se sve to stavi pred itaoca kao goli ivot
pesnika i istinska njegova biografija POKUAJ IDENTIFIKACIJE IVOTA SA POEZIJOM, kod
Drainca je oigledan, ali kao da je iao obrnutim redosledom: OD POEZIJE KA IVOTU. U
njegovoj poeziji, imaginacija je bila momenat koji pretee PSEUDOLOGIJA FANTASTIKE.

IZRAZ po svojim izraajnim, a i mnogim drugim osobinama, njegova poezija je neujednaena i

nesamokritika, kao u malo kojeg naeg pesnika. Ovo je velika mana ove poezije i lei pre svega
u mentalitetu samog pesnika, kao potreba za preteranom lirskom opirnou, i izuzetnoj sklonosti
ka poetskim varijacijama na iste motive, na jednu estu temu, koja se zove: Drainac. Poezija
Draineva lii na batu obraslu u korov, iz koga jedva proviruje plemenitija flora, ali tre visoki
bokori ruinjaka i ogromne glave suncokreta. Ono to ostaje u pameti, to je rasko i boja ovih
uzdignutih cvetova.
POETSKI POSTUPAK pesnik od komada. Kao da je njegova poezija imala samo jednu
fazu. Minimalna pomeranja u sadrajima i neosetne inovacije u izrazu, koje neosporno postoje u
toj poeziji, vie su znak povremenih oscilacija u temperamentu. On je veoma rano otkrio nekoliko

160

jakih i stabilnih poetskih koordinata, po kojima su se kasnije kretali svi njegovi sadraji i sva
iskustva. Napravio sam liru od prazne konzerve sa ubreta.

Deskriptivan i retorian, pa komoran, uvek je kretao u poetsku avanturu iz neke jake i

aromatine metafore, koja je vie ili manje otvoreno upravljala i itavim sadrajem
pesme. Kao ia uvek se javlja neka lapidarna slika oko koje se vrte i one najudaljenije
estice ovog razuenog poetskog govora. To je bila ispovest o jednom ivotu.

Imaginarni putnik: I danas jo jednom mora niz svemir da otplovi / iroko jedro moje due.
oigledno je da on kao pesnik sa srcem toplim kao sanatorijum due, nije imao ta da trai
po hladnim prostorima svemira Napravi geografsku kartu od svoje koe. Njegova
velika iluzija bilo je imaginarno putovanje po globusu. Obilazio je kontinente i okeane,
kao to se prelazi iz ulice u ulicu, iz kvarta u kvart. Drama njegova leala je u skuenosti
balkanske prestonice, i on je imaginaciojm putovao brodovima, vozovima, mostovima,
palubama, dalekim plaama, cirkusima, restoranima, javnim kuama. Njemu nita nije toliko
odgovaralo kao mogunost za bekstvo. Njegov lik je sav bio istetoviran geografskim
znacima njegovih imaginarnih putovanja.

Zaviajna nit se provlaila kao ideja Balkana, kao postepeni povratak svom poetku, ka
Srbiji i Toplici. Ka obinom oveku, radniku, ka onome to je postajala socijalna nota,
koju mu nisu priznavali, jer ga niko nije uzimao za revolucionara.

Drainac je ba ponajbolji na onim mestima ije bokove taru stihovi koji bi se mirne due mogli
odbaciti. To je njegov paradoks. To je poezija koja se ukazuje kao udan plod pun kotica, ali iako
nija na najviim granama, njegovo mesto je na takvoj visini, da se lepo i jasno moe ponuditi
svakom oku koje se zagleda u ovo stablo.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

TIHOMIR BRAJOVI
OD BLEDOLIKOG SKITNICE DO MRANOG PROROKA:
AMBIVALENTNI AVANGARDIZAM RADETA DRAINCA

DVOJSTVO: LIRSKOG JUNAKA I PRATIOCA MESECA ini okosnicu lirske situacije u

zbirci Bandit ili pesnik (1928), jer se pojavljuje u skoro svako pesmi ove zbirke. Pratilac
lirskog Ja opisan je uvek na isti, stereotipan nain. Mesec je ogroman i ut. On u
Drainevoj poeziji nema samo dekorativno mesto; on je jedan od najuobiajenih toposa u
prepoznatljivoj figuraciji ovog poetskog sveta, svojevrsni poetski amblem, povezan sa
celim nizom drugih toposa.

MESEC - SIMBOLIKI ALTER EGO tema putovanja i skitnitva, upotpunjena variranim

motivom bledog lika/lica, javlja se u citiranim stihovima kao u osnovi istoznana i za
lirsko Ja i za njegovog lunarnog pratioca. Postoji mogunost da se Mesec razume kao

simboliki

ANAOLOGON

usamljeniko-lutalakog

161

lika

lirskog

Ja,

upravo

kako

nagovetava naslovna pesma zbirke, gde se lirsko Ja unutranje samerava sa simbolikom

predstavom koja mu se pridruuje.
Iznad ili iza ove sentimentalno-romantike poetske scenografije ukazuje se i jedna dublja
svrsishodnost koja nas neizbeno vraa umetnikom smislu simbolike lunarnog u znaenju u
kojem je nagoveteno na samim poecima moderne estetike misli legelu: umetnost razumeva
za sebe i po sebi kroz poreenje sa sjajem meseca koji svojom udesnom polusvetlou proima
oblast noi i tamno podruje stvaralake fantazije. Sa ovim Hablicht-om Meseca povezana je i
nokturalno-onirika topika znak raspoznavanja antitradicionalistike vokacije i
opredeljenja za tamno podruje stvaralake fantazije.

NOKTURALNO-ONIRIKI AMBIJENT poezija Radeta Drainca skoro u potpunosti je

smetena u ovaj ambijent koji je legitimie se kao izraz jedne samosvesne i
samoukazujue dosledne neoromantiarske vokacije. Ovo ga naravno vezuje za tradiciju
zatamnjenog lica evropskog romantizma olienog u sintagmi noni i grobni pesnici. Drainac
je pisao: Treba iskljuiti svako unutranje nasilje. Zbog toga iskrenost jednog zloinca moe
za poeziju da oznai moralniji akt od iskonstruisanog morala jednog lanog preporoditelja .
Jer sve to lei u nama, dobro ili zlo, treba da bude osvetljeno... Hipnistiki svet je san u
ekstazi, bez dogme, bez veza... Hipnizam je direktna iluzija svega ... Hipniste
ostavljaju sebe u zvezdama, u umoru granja, u nonoj svetlosti, u plavetnilu vode
i misle da to venou sa njima ivi...

POVRATAK ROMANTIARSKOM NASLEU Pesnitvo Rada Drainca istrajno i opsesivno

evocira ba taj sumrani a umetniki moda vitalniji pol romantiarskog naslea. Svo
poetsko dogaanje u zbirci Bandit ili pesnik odigrava se pod ambivalentnom ali
sveobuhvatajuom polusvetlou Meseca, pod platem noi, u tamnom podruju
stvaralake fantazije. No, san, meseevo svetlo, povlaenost poezije, zanos pijanstva,
snatrenje o egzotinim krajevima, jezoviti grobljanski ambijent, zazivanje smrti inventar je
uzorno romantiarskog poetskog podneblja, to ukazuje na pesnikovu lojalnost nejuticajnijoj
od svih estetsko-poetikih orijentacija u poslednja dva veka.

U njegovim stihovima ne prepoznaje se samo modernistika sklonost ka spajanju kosmikog i

erotikog, tragikog i trivijalnog, nego i jedan implicitno relativizujui, gotovo travestijskoburleskni ton koji pristie iz pribliavanja romantizmu i stilski podcrtavajueg sameravanja tipino
romantiarskih pesnikih toposa.
Pesnikovo vraanje romantiarskom nasleu mora se razumeti kao ambivalentno
istovremeno kao opsesija i opiranje, afirmacija i prevladavanje, jer jedino tako moe i biti
kod pesnika deklarisanog kao avangardistikog, to dobrim delom znai i protiv-tradicionalistikog
poetikog opredeljenja. Teko je neprimetiti implicitnu parodijsku stilizaciju optih mesta
romantiarske poezije, koji je verovatno neizbean, a izraz je dvojstvenog odnosa prema nasleu.
Takoe, u vezi sa tim je i orikrivena autoironija kojom pesnik boji svoj odnos prema vlastitoj
poetskoj misiji.

162

Ambivalencija koja je uitana u naslov zbirke kome pridruuje razliita fantomskovampirska-satansko-otpadniko-razbojnika oblija i vidove koji predstavljaju personalizovano
ovaploenje samog smisla romantiarske pobune protiv kanona.

SATANIZAM Ja sam antihrist to kucanjem u gong odbraja minute venosti na vratima

pakla! / Da nisam postao ovo to sam sigurno bih bio najmraniji ubica!.. / Odrekao sam se
svih zakona kao da sam i sam uestvovao u stvaranju ovoga sveta. / Priznajem, u dnu
mene ivi genijalni nitkov! / Ta neizvesna budunost izvui e iz krvotoka moga crno sunce
od koga se umire... Satanizam koji se ovde objavljije je titansko-pesniki satanizam, a
njegova programska transparentnost upuuje na nesumljivo simboliko samooblikovanje to
se ne moe svesti na nekonvencionalnu boemsku predstavu, koja se obino vezuje za
Drainca.

Obnova romantiarsko-satanistikog sindroma priziva i prikriveni aspekt figure titanskoprometejske borbe s apsolutizovanim i autoritativno-represivnim instancama, kao model
pobunjenog oveka koje tei saznanju, primer slobodnog Ja, uzor ljudskog postupanja koje
neumoljivo tei saznanju i trijumfuje nad nasiljem Neba.

IRONIJSKO-PARODIJSKI ODNOS PREMA TRADICIJI

presudna odlika njegovog

modernizma nije pozivanje na patos autentinosti i nepatvorenosti, nego osveeni

artizam u vidu posezanja za prepoznatljivim formulama i toposima, koje se na
momente pribliava travestiji putem neprestanog kombinovanja kulturnih amblema
i lirskih strereotipa s njihovom bizarnom ili trivijalizujuom upotrebom. Lagodno se
sljubljuju i slepljuju stari i novi obrasci, seanje na izvorno romantiarski negativizam i
priklanjanje aktuelnom avangardistikom revoltu; tematizacjom negativistikih toposa na
pesnikoj magistrali izmeu romantizma i avangardizma, s tenjom da se izgradi krajnje
modernistika tj. avangardna estetika.

MRANI PROROK pozivanje na atavistiko ivotinjstvo izraz je avangardnog

nepoverenja u civilizaciju i njene uinke, i skepse prema ovetvu, kao u Otkrovenju. Sve
se to uobliava kao amar buroaskom drutvu, pljuvanje na iftinski moral, kao pevanje
na porugu itavog veka, do prerastanja neoromantinog, samoiguueg subjekta-otpadnika
u avangardistiki samoproklamujuu figuru slabovidog profeta i mranog proroka, koji
je sve stvari samerio sobom, i tako izgubio um i vid. Ovo istovremeno uspostavja i odmah
osporava

avangardistiki

topos

crnog

prorokovanja,

koje

ovde

postaje

omeeno

zaklonjeno, dakle zaslepljeno sobom, a ipak potpuno samosvesno u toj zaslepljenosti.

BLEDOLIKI SKITNICA lunarno-dvojstvenog identiteta i samozaslepljeni MRANI PROROK

ili SLABOVIDI PROFET predstavljaju naizrazitije i u isti mah alternirajue simbolike
figure u kojima se objavljuje presudno ambivalentna dvoguba priroda ovog vanog
pesnikog opusa, ali on ovde vie nije doktrinarni izraz proboja, nego izraava potvrivanje i

163

ustaljivanje, nee samo negirati i poricati, ve se moe preputiti dvosmislenom priseanju na

pesniku tradiciju.
U pesmi Bolestan i pijan vraam se sa predgraa meaju se i prepliu sentimentalizam i
nepomirljivost,

boemija

novatorstvo,

tradicionalan

romantiarski

satanistiki

topos

avangardistiki mesijanski patos. Lirsko Ja primeuje da je srce novog oveka iz predgraa

zlih duhova pretvoreno u auru svilene bube eto simboline slike koja moda u sebi saima
svu ambivalenciju obog pesnikog projekta, koji pamti daleke poetke modernizma i
proklamuje budue Novo, a pri tom se jednako premono osmehuje nad sobom i nad tradicijom.

NOVI-STARI OVEK strukturalna kriza modernog subjekta i pokuaj obnavljanja

oveka idu skupa pojavljujui se u janusovskom simbolikom obliju boemskog
otpadnika i mesijanskog mranog proroka, novi-stari ovek predstavlja sredinji,
amblemski izraz ambivalentnog avangardizma Radeta Drainca.

Hipnistike vizije univerzalne domovine i eskapistikog bekstva iz sveobuhvatne oblasti

noi, u zbirci se po pravilu ostvaruju kroz tematizaciju egzotinih, prekookeanskih i transsibirskih
putovanja, ime se istie zastava obnovljivosti oveanstva, kao jedne od tekovina evropskog
pesnikog modernizma, i kao pokuaj evropeizacije srpskog pesnitva.
***

164

Dragia Vasi
( 1885 1945 )
SLOBODAN JOVANOVI: PREDGOVOR UTULJENIM KANDILIMA
POLITIKA RAZVOJNA LINIJA biutan utisak je iskustvo Balkanskih ratova, gde se susreo s
posledicama visoke dravne politike i stvarnom slikom rtve malog oveka preispitivanje
postavke patriotizma: kao instinktivne ljubavi prema zemlji, ili kao ideolokog oduevljenja za
naela opteovenske pravde. U Rekonvalescentima jedan njiegov lik se pita: Je li moja
otadbina tako pravedno ureena, da zasluuje da ovek da za nju sve to ima...?
Vasi je poeo da razmilja o boljem drutvenom ureenju u kome narodi ne bi bili ugnjetavani ni
spolja ni iznutra, u kom ne bi bilo ni imperijalistikih rasa ni tiranskih vlada, i u kome bi mesto sile
i lukavstva vladalo oseanje pravde i ljubav oveanstva. Poetkom rata bio je mladi nacionalist,
koji se u toku rata pretvorio u revolucionarnog humanistu, a da bi pomirio ove stavove, svom
nacionalizmu je dao odbrambeni karakter Karakter i mentalit jednog pokoljenja. Ubrzo
posle ove knjige poinje njegovo politiko delanje u Progresu i Republici. Uveren da je na narod
dobar a naa vlada rava, morao je da bude revolucionar koji je traio potpunu promenu
politikog sistema. Zbog toga je bio proganjan, i poslat na vojnu vebu, sa koje je doneo novu
knjigu: Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru, koja je trebalo da bude akt odmazde i osvete, kao
potpuno ogoljavanje obesti i korupcije. Knjiga poinje kao pamflet, a zavrava se kao pripovetka,
kao album albanskih skica.

PRIPOVETKE mogle bi se nazvati ratnim pripovetkama. One mahom opisuju moralne

posledice rata, i pruaju jednu osnovnu ideju: da se ovek lako menja, ali ne pod
pritiskom unutranjih nego spoljanjih inilaca, koji ne zavise od njegove volje.
1. U gostima - glavni junak uzor-ovek, ozbiljan hrabar i karakteran. On se oenio iz
ljubavi, ali porodinu sreu prekidaju ratovi, i sve se raspada. Po povratku pijani, da bi
nestao bestraga ispraznivi dravnu kasu kojom je rukovao. Moral prie: ne samo naa
srea, nego i nae potenje zavisi od prilika u kojima se naemo. Rat oveka baca
u blud, bekrijanje, proneveru...
2. Resimi doboar - istorija jednog bozadije koji je u ratu postao doboar. Njegova
dovitljivost u ratu dolazi do pune afirmacije. On je ovek za sve poslove u svojoj eti,
uvek dobrovoljac. Ali kockar, lopov, varalica, on bei iz vojske, biva zbog ubistva vraen,
prelazi Albaniju i bude streljan zbog pljake. Njega je rat poterao da otri pun krug
svojih strasti i sposobnosti da se pokae moralno i s lica i s nalija...
3. Rekonvalescenti niz slika iz jedne ratne bolnice na Solunskom frontu. Svi
bolesnici su izvitopereni usled rata PTSP. Nainteresantniji je sluaj kapetana koji dobija

165

vest da mu je umrla ena u Srbiji. Njegovo gledanje na stvari se drastino menja: on ne

eli da se vrati u domovinu, hoe da stranstvuje da bi se obrazovao, u interesu mu je da
rat potraje. Moral: naa linost je neto fluidno i menja se u skladu sa promenama
u spoljanjim okolnostima. Nae Ja postaje drugaije.
4. U praznom oltaru greka policije uini da jedan savestan i lojalan graanin koji
je bio i dobar borac ode u zatvor, gde ga isprebijaju. Posle putanja iz pritvora on je
promenjen ovek, ima novo iskustvo koje nije u stanju da svari, pa on dobija
revolucionarne porive. Policija ga je i preko njegove volje otisla na put revolucije, kao to
je i u drugim pripovetkama ostale likove rat gurnuo u poroke i zloine.
Vasieve pripovetke plod su samonikolog pripovedakog dara i potrebe da se iskustva iz
rata i ivota oslobode kao previe jaki utisci. Poeo je pisati bez obrasca, vie ili manje na sreu.
Ali ma koliko samonikle one ostaju u tradicijama nae realistike pripovetke. Njihova snaga
je u OTROM OPAANJU, esto duhovitom i sarkastinom. Komika najbolje svedoi o njegovom
realizmu, u koji je uneo neke

NOVINE: slobodna kompozicija i nervozan nain pisanja, u kojem potpuno iezava

jedinstvo prianja. Pripovetke su niz trenutnih snimaka, izmeu kojih ima a nekada i
nema veze.

FRAGMENTARNOST ostvaruje pisanjem u nervoznim skraenjima i skokovima,

brzim, zadihanim, plahovitim tempom. Jovanovi to vidi kao oskudicu kompozicije i
nadoknadu pronalazi u ivosti pojedninih scena. Pripovetci je dao novo elektrino
treperenje.

NERVOZNOST PRIPOVEDAKOG STILA proeta je linim akcentom, osnovnim linim

raspoloenjem, ucevljenim i buntovnim, to pripovetkama daje subjektivnu atmosferu,
kakvu realistika pripovetka nije imala. On se uivljuje u moralni sluaj i udes lika, a
njihova sudbina je povod za razmiljanja o optoj ljudskoj sudbini, i da sebi postavlja pitanja
o drutvenom ureenju, moralu, smislu ivota. Taj prenadraeni impresionizam i
duevni nemir ine glavnu odliku njegovih pripovedaka u koje je prvi uneo ratnu
nervoznost.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

166

MILAN BOGDANOVI: PRIPOVETKE DRAGIE VASIA

Tek s pripovetkama objavljenim u SKG, Dragia Vasi biva otkriven kao pripoveda od talenta, i
jednim naglim mahom zauzima ugledno mesto u meuratnoj literaturi. Predgovor Slobodana
Jovanovia pokazao je kako se jedan predratni nacionalistiki omladinac, naivan od romantizma i
oduevljen do gotovosti da se nepotedno rtvuje, postepeno preobrazio u skeptika prema svemu
to je verovao na mesto ideala dolo je razoarenje, preko kojeg se stie nova vera u
pravedniju mogunost drutvenog ivota.
Otuda je u njegovim pripovetkama mnogo politiko-socijalnih elemenata. Mestimino one
dobijaju prigodan karakter. Dobar deo zauzimaju besede o pojmu otadbine, o razvoju
patriotizma, o antimilitarizamu, delovanju sistema vlasti... esto zauzima stav advokata
jednog naprednog, tako rei revolucionarnog socijalno-politikog shvatanja, i to je tendenciozno
vie nego to se u literaturi doputa. Ali, on ipak suestvuje u optoj nevolji i odraava
turbulencije prostora i vremena.
On je jedini umeo da istinski tano i verno kae ratna stradanja. Nigde nije odreeno
slikao ratne dogaaje, nijedna njegova pripovetka nije ponikla iz rata, ali u svakoj postoji
poneka re o preivelim uasima. Ti odlomci o ratu kazuju o njemu vie nego lani slavopoji
herojskim delima naeg naroda. Slike su beskrajno crnje i uasnije, ali zato verodostojnije i
blie svima koji su preivljavali. Strah od smrti i uas stradanja otvoreno su reeni... Aveti u
vrtu... uas Albanije...
itava figura Sekule Resimia, groteskna i tragina u isti mah, sadri u sebi sintetiovane sve
odlike jednog tako estog tipa naeg vojnika, koji, obeenjak i spadalo, dovitljiv, drzak, eret,
prepreden, kockar, dronjav i mastan, i odan i pouzdan, i hrabar do neverovatnosti, predstavlja
istovremeno ono to je najvea bitanga i najvei junak. Njegova figura sigurnim realizmom
odskae od idealne i nebeski naivne slike vojnika-sina otadbine.
Vasi je umeo da sagleda u sr stvari. Raspolae retko otrim zapaanjem lako izvlai
karakteristine detalje i oznake i njima ivo izaziva sliku. Uvek saeto i nikada realistiki
rasplinuto. Njegov talenat je sav u tome da kazuje samo ono to je video. Svaka njegova
pripovetka ponikla je iz stvarnosti, i svaka linost izraena je prema ivom uzoru.

SUBJEKTIVNI REALIZAM Vasi svoje podsticaje dobija spolja, i u tom smislu je

realista. Ali njegov realizam ne treba shvatiti kao imitaciju, jer iz osnove pregraena,
proeta jednim novim dahom preoivljena je. Taj lini unos u spoljnu stvarnost koju
kazuje najspecifinije je obeleje ovog pripovedaa. Kroz sve to kazuje, on kazuje samoga
sebe. Utuljena kandila znai poraene line iluzije i porueni ideali. Otuda gorina u
tonu. Otuda stil koji esto brzinom, hitrinom, ustreptalou podsea na besedu.

-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

167

RASTKO PETROVI: U gostima

Problem je u ovome: postoji ovek; njegova sudbina predodreena je tunim zakonima bivanja.
On se bez obzira na svoju fiziku i moralnu konstituciju nae pred jednim izuzetnim i velikim
dogaajem. Pitanje je sad kako e se izvriti deformacija linosti toga ovek pod
delovanjem tog dogaaja? Hoe li deformacija biti istovetna za sve uesnike? Hoe li oni iz tog
dogaaja, ako ne podlegnu ivotom, izai opet slini, ili e svaki drugi drukije reagovati? ta
deformie taj veliki dogaaj u oveku OPTI ELEMENT ili INDIVIDUALNI?
Postavio je taj problem radi individualnog, samo jednog lana oveanstva koje je bilo
zahvaeno ratom. On je razvijao problem uz sudbinu tog lana, i nije ga ponovio na sudbini onog
koji su ga okruavali. On ne opisuje ni bitku, ni ivot u prvoj liniji. Njega ne zanima predstava
rata kao takva. Posledice rata mogu se sagledavati samo kada su se utisci slegli, nezavisno od
opisa svake prvobitne uzrone predstave.
Ubedljivost pripovetke nije samo u njenoj oveanskoj zahvaenosti, ve u tesnom realizmu,
koji namee ponege i utisak da se sluimo belekama i dokumetacijom. Ali rutinirani oblik
pripovetke donekle sputa nivo njene umetnike obrade, i uvruje je u realistiki prosede. Rastku
kraj izgleda kao prikrpljen.
U Rekonvalescentima nije vie uspeo da se uspne do sublimne dramatinosti. Na anegdotskoj
osnovi napravio je neku vrstu mozaika o raznim karakterima ljudi koji se nalaze u bolnici. Dah
fatalnosti i tragike nije prostrujao da povee ove sitne elemente u bolju konstrukciju. esto ima
suvie programsko-govornikog.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

BOKO NOVAKOVI: DRAGIA VASI

SENKA RATA rat je kod njega vie avet, ije se zlokobne kande oseaju svuda. Dao je
senku rata koja ljude deformie. To ispituje Vasi. Stvorio je niz linosti koje su
svedoanstva o ratu. Nikola Glii, Resimi, kapetan Bori, uitelj Cvijovi, ali oni su
izvaeni iz svoje organske celine i zato su fragmentarni. Ali oni bi udrueni mogli da daju
jednu sveobuhvatniju sintezu.

IDEJE:

BUNTOVNOST,

HUMANIZAM,

OVEKOLJUBLJE

Vasi

je

subjektivan

tendenciozan pisac. Ali humanistiki orijentisan i aktivan utom pravcu, u dodirivanju

aktuelnih pitanja kako nai ravnoteu sebe sama, posle odsudne pomerenosti.

STIL I UMETNIKI DOMAAJ stil i reenica izvrsno prolagodljivi predmetu, bez

obzira da li je u pitanju portret, pejza, seanje ili akcija. Puno lirskog, humora, ironije.
Subjektivizam ga spasava od realizma. Nemir. Nervoznost. Vremenska nevezanost.
Nejednaka snaga delova.

168

MILO LOMPAR: PROFIL DRAGIE VASIA

DVOSTRUKOST PRIA uvek je svet podeljen na neko prolo vreme, koje u pripovedakoj
evokaciji ispunjeno istinskom tiinom rada i pregnua, skladom oveka i prirode,
meusobnom borbom i oploavanjem oveka i zemlje, i na sadanje vreme koje se
pojavljuje u obrisima brzine, zaborava i raspada moralnih i egzistencijalnih osnova
preanjeg sveta. Uvek je u pitanju susret patrijarhalnog i modernog sveta. Ova
tematska dvostrukost karakteristina je za avangardu ali imala je i odjeka u linosti
Dragie Vasia.

IMA LI RTVA BILO KAKVOG SMISLA? Vasi je radi ovog odgovora u vreme kada je
srpska i evropska avangarda odgovarala negativno na ovo pitanje, morao u sebi da premeri
razliite individualne i nacionalne odgovore. On je rastao sa idejom o rtvi i njenom smislu,
pa nije udno to smisao rtve nije mogao da ima istu formu i isti intenzitet kao za
Crnjanskog. Spremnost da se narodna rtva pounutranji dobila je izraz i Karakteru i
mentalitetu jednog pokolenja. Vasi nije pristajao na unapred odreenu negaciju
rtve.

PATOS RTVE uslovio je odsustvo bilo kakve distance u pripovedanju o udesima

srpske vojske. Unutranji intenzitet tog patosa otkiva krizu autorove svesti koja tei da
se zaustavi unutar svog poistoveivaja, ali ija kritika distanca prema svetu neminovno
unosi sumnju u viziju naroda kakvu donosi Karakter... Patos rtve e poprimiti
individualne crte, pa je rtva mogua i kao deo kolektivne nesree, nastala usled
nebrige, neodgovornosti ili neznanja. Njegovi junaci svi imaju naglaeni status rtve.

DEKOMPOZICIJA KOLEKTIVNOG JUNAKA Kao da se Vasi uvek morao solidarisati sa

rtvom, kao da je njegovo emocionalno i etiko ulo nadjaavalo negov politiki stav. Posle
progonstva na vojnu vebu dolazi do raslojavanja ovog neproblematinog odnosa: narod
nije vie on, nego meusobno suprotstavljeni pojedinci, to je otvorilo prostor za
umetniku obradu, za pripovedanje. Tragizam srpskih sudbina postaje i tragizam
autodestrukcije.

DVE OPTIKE afirmativna i negativna, kao plodovi unutranjeg sameravanja, u svojem

susretu otkrivaju razlistavanje traginih motiva. Momenat idealizacije prolosti opstaje kao
neizmenjeni

konstituent

pripovedakih

prizora.

Duboko

razoarenje

izgled

posleratnog ivota, u profitersko bogaenje, u zaborav trenutka kada su veliki bili mali, a
mali veliki, nepotovanje i prezir prema rtvi pojedinca i celog naroda, trailo je
pozitivno polje dejstva, nagoveteno u ruskoj revoluciji.

PRIPOVEDANJE skraivaje vremena pripovedanja na kraju romana Crvene magle

najavljuje promenu ubrzavanje pripovedanja rastakanjem linearnosti izrazitom
fragmentarnou liniju zamenjuju take.

169

U GOSTIMA tragedija pada i povratka ratnika-povratnika ispriana je reima njegovog

kuma ja-pripovedanje, sa promenom tona, od saoseajnog do cinizma, s visokim
amplitudama emocionalnosti to pripovedanju omoguava sugestiu o dve rtve: jedna je
rtva unesreenog ratnika, kao tematska okosnica pripovedanja, dok je druga rtva skrivena
sam prialac, kao pratilac ratnikove tragedije, koji je u odluujuem trenu bio nesolidaran i
nehuman, to jo nije presudno, sve dok ne pone da pria, jer njegov imoralizam
postaje svedoanstvo o rtvi tek kada - u preokretu pripovedakog zavretka shvatimo
da nam on sve pria, da ostavlja signale o svojoj raspoluenoj svesti, o neurozi. On pria
zato to ne moe da ne pria o onome o emu se uti: drama ne-saoseanja u
saoseanju. On uiva dok pria o propasti svog prijatelja, o svom udelu u toj propasti, i
pati dok uiva u opisu njihove nekadanje bliskosti povratno-cinina komponenta
svesti, koja uva dvosmernost i dvosmislenost pripovedanja budui da je cela pripovetka
mogua i ostvarena iz ouujueg zavretka kao ishodita ove svesti.

RESIMI DOBOAR radikalna stilizacija ove pripovetka predstavlja zavrni potez

umetnike

destrukcije

naroda

kao

jedinstvenog

junaka:

tu

se

pripoveda

najdrastinije i eksplicitno raziao sa publicistom i polemiarem. Dva elemetna grade

groteskni potencijal Resimievog lika: fizika i duhovna nakaznost i nain
njegovog delovaja u svetu. Junak je oblikovan kao neko ko postoji s one srtane dobra i
zla, to je u skladu sa nakaznou njegovih fizikih crta. Sve je ovo oblikovano tako da bi
sugerisali junakovu egzistencjijalnu otuenost koja ne dobija nikakav odjek u moralnoj
sferi. Tu je sve udovino i otueno u svetu koji dozvoljava da sve bude strano. Ta
otuenost nije hiperbolina slika neeg to je u svetu izokrenuto: nema pitanja zato je
sve tako, jer bi uenje moglo nastati ako bi se neko zapitao. Nikakva slutnja o
ontolokoj jednakosti, o ljudskom dostojanstvu ne postoji u Resimiu koji trpi sve i svja, kao
da u njemu postoji neka prethodna dozvola da se on prebija. Svet se ne obazire na
pretpostavljenu humanost u Resimiu zato to na nju ne rauna ni sam doboar.
Nikakva se pravda ne ostvaruje njegovom smru, jer je smrt izvan svakog naela. Otud, on
nije ni mogu kao rtva, jer je njegova smrt viestruko oblikovana.
Dok je njegova knjievnost ostavila magistralno svedoanstvo o koliziji vrednosti koja
onemoguava bilo kakav koncept naroda kao homogenog junaka, dotle je njeno iskustvo
prenebregnuto u korist jednog neposrednog angamana: bio je u godinama kada temperamet ne
treba da prevagne nad razboritou i opreznou. Krenuo je desno. Bio sa Draom. rtva nema
svoj analogon u istini i u smislu, to je bilans surove istorijske pravde koje je njegovo
pokoljenje shvatilo.
***

170

Milan Dedinac
(1902 - 1966)
NOVICA PETKOVI (PREDAVANJA): OD NEMILA DO NEDRAGA
Milan Dedinac se u knjievnosti javio relativno rano, 1921. u zagrebakom asopisu ''Kritike'' kao
najmlai lan Alfe, beogradske literarne zajednice. Iako je pisao celog ivota, njegova knjievna
zaostavtina nije obimna. Objavio je 4 knjige pesama: Javnu pticu (1926), Jedan ovek na
prozoru (1937), Pesme iz dnevnika zarobljenika 602111 (1947). Sve tri knjige zajedno sa
pesmama objavljivanim u periodici ule su, kao delovi, u knjigu Od nemila do nedraga (1957).
Tako je ova poslednja, etvrta zbirka obuhvatila skoro itavo Dedinevo pesniko delo.

OD NEMILA DO NEDRAGA simbolian naslov ima ulogu metateksta, upuuje na

zbirku u celini. Izraz ''od nemila do nedraga'' usmenog je, folklornog porekla lutati po
belom svetu, svagda tuem, koji ne poznaje, niti moe da prui, toplinu kunog ognjita.
Zbirka je ivotni roman, knjiga jednog liriara sastavljena od pesama fragmenata,
odnosno iseaka iz pesnikovog ivota, komentara, bliih seanja i fotografija
iste lirske emocije. Tragajui za njima kroz nepregledno prostranstvo naeg jezika,
Dedinac je traio novu pesniku formu. Po njegovom svedoenju, posle svake razvojne faze
obeleene malim krugom objavljenih pesama nastojao je da se oslobodi izraajne formule
do koje je doao. Oslobaajui se prethodne formule uvek je tragao za novim
sadrajem i novim oblikovnim mogunostima. Tako je izbegavao zamku tehnike
virtuoznosti i rutine, pa se za Dedinevu poeziju moe rei kao i za Nastasijevievu, da je to
pesma u nastajanju.

PREFINJENI ARTIZAM iste lirske emocije ne unosi u poetske kalupe nego nastoji da
emociju svede na samu sebe, odnosno, da u njoj pronae ono to je Nastasijevi nazvao
''maternjom melodijom''. U Dedinevom sluaju ta melodija je

poetsko-jeziki

zajedniki imenitelj svih pojedinanih emocija istog reda. Tu melodiju Dedinac

pronalazi u narodnoj lirici i samom jeziku.

ZORILO I NOILO PEVAJU rani stihovi nastali izmeu 1923. i 1925. vraaju nas naoj
prolosti, u patrijarhalni svet u kome je kuni prag kao planina. To je jedan zatvoren
i oformljen svet u kome sve ima svoje znaenje i svoj smisao koji, upravo taj zatvoreni svet
i odreuje svojom celovitou. Prvi ciklus iz ''Zorilo i noilo pevaju'' su ''Pesme ranog
ustajanja''. One predstavljaju poetsko-jeziku stilizaciju celine u kojoj su prekidi meu
lanovima porodice bolni jer te veze imaju supstancijalno znaenje. Najvei deo Dedineve
lirike bitno je vezan za taj i takav svet. To je svet u kome se ''s klikom'' u kuu vraa, gde

171

doljaka u kui radost doekuje, gde se doljak sklanja na sigurno, toplo i svetlo. To je svet
sainjen po ljudskoj meri, a koji je okruen hladnim i beskonanim prostranstvom.
U tom svetu brat opominje sestru: Zatvaraj vrata! Sestro, zatvaraj vrata! / Ako ih otvori irom /
ostala si bez brata. Ovakav doivljaj kunog prostora nije nov u naoj knjievnosti. Sreemo
ga mnogo ranije u romanima i pripovetkama Borisava Stankovia ali je Dedinev doivljaj sveta
specifian po vremenu u kome nastaje. To je svet koji u muziko-melodijsko pamenje
doziva jedan moderni ovek optereen pitanjem krajnjeg individualizma. Patrijarhalno
vreme ukida svaku vrstu individualizma koja preti da se pretvori u otuenost. Odnosi izmeu
majke i sina, sestre i brata ne mogu biti izdvojeni iz okvira jedinstvene celine kojoj pripadaju, oni
su snaga te celine koja sve otueno vraa unutar svojih granica.
U Dedinevoj lirici koja je kao snovani, neuhvatljivi, eterini vez, ak i ono spolja, preko
kunog praga, ono to je strano i hladno moe biti stilizovano ljudskim smislom. To znai da
jutarnja svetlost, dobovanje kie, apat noi dobija svoj smisao tek kada bude doveden u
oformljen ljudski svet i spojen sa oseanjima radosti, bola, trepetom, strahom. Stvari su u
Dedinevom pesnikom svetu stilizovane ljudskim kvalitetom, a ljudska oseanja su
stilizovana celovitou tog sveta, tako se stvara nerazdvojna celina, Dedinev lirski krug.

Dedineva lirika je niz trenutnih bljeskova okamenjenih u stihu. Njegovi stihovi su

pokuaj pribliavanja samim melodijskim vezama i zato postaju amorfni, i ne
mogu da imaju bilo kakvo odreeno znaenje.

Potucanje od nemila do nedraga u drugom delu zbirke dobija svoje bukvalno znaenje. Bolna
savremenost u kojoj se Dedinac naao surovo je razbijanje od nemila do nedraga. U
takvoj slici stvarnosti sve ree se uju odjeci ljudskog smeha, sve ree nailazimo na ljudske snove
ve samo na njihove davne tragove.

JAVNA PTICA nastoji da u savremenosti otkrije nekadanji blesak stvari. Javna

ptica je mozaina struktura sainjena od komada poetskih zapisa i stihova. To je
slika neumoljive jave koja samo na svojim izvesnim pukotinama dozvoljava pristup
snu i samo u tim pukotinama Dedinac pronalazi lirsku nit koju otelovljuje u stih. Pesniki
eksperiment koji ne potuje knjievne norme i pravila i koji ne misli na itaoca.
Dedineva ptica dolazi iznenada kao zora, iznutra osvetljava stvari, udahnjuje im radost ali
ih brzo ostavlja.

JEDAN OVEK NA PROZORU kolana konstrukcija sainjena od Dedinevih stihova,

novinskog izvetaja o vremenskoj nepogodi u Beogradu, fotografija i crtea. To je krajnje
subjektivan doivljaj elementarne nepogode koju pesnik posmatra iz perspektive
sigurnog i zatvorenog kunog prostora. Novinski izvetaj je dat na kraju da bi mogli da
uvidimo razliku izmeu objektivnog i subjektivnog vienja stvari.

172

Posle ''Javne ptice'' i ''Jednog oveka na prozoru'' Dedinac odlazi na jug i pie ''Pesnike oglede s
putovanja po Crnoj Gori'' (1939-1955). Kao da je tamo Dedinac pronaao svoje snove koje je
izgubio u velegradu.

RASTKO PETROVI: MILAN DEDINAC (1923)

Njegove pesme vane su jer se njihovom sadrinom neosetno vraa da se mnoge stvari u
prolosti isprave, dopune, i da se nedovrene stvari dovre one deluju retrospektivno,
menjajui pogled na prolost. One deluju unosei novi doivljaj u na ivot, tako da bi idui
dani dolazili kao izvesno trpljenje i krvavljenje radi izmirenja negdanje nae linosti sa linou
koja treba otada da postoji: tee da se veu za nas, da protkaju sve od poetka. To lei u
prirodi njihovog nastanka.
Pesma koja tee kao ceo ivot pesnikov, u kojoj lee sva njegova iskustva, sve osnove i nad
njima sve kristalizacije, tihe sublimantnosti bia, pomeae se sa naim razviem. Tako deluje
poezija Milana Dedinca, koji se svakako prvi kod nas koji je uspeo da doe do jedne
apsolutne istoe izraza da prvo deluje lirskim tonom, a tek nakon vie itanja poinje
delovati smislom.
Slike:

izvesno

komponovanje

predstava

dato

isto

samo

oseanjima,

krugovi

emocija.

Karakteristian je u Javnoj ptici onaj kojim krui njegov duh, izmeu sveta i doma; izmeu
matere (zavrnost) i sveta (beskrajno). I nakakav se slom nee desiti, a on e osetiti da mu put
ide dalje, i da e neumitno poi za njim. Majka se najbolje voli u odsustvovanju, od doma...
Tu je prisutno jedno kretanje kroz apsolutno osamljene prostore, kroz prirodu, bilje,
elementarne sile, ali kod Dedinca ljudi su na svakom koraku, iza svakoga zida, pod svakim
dodirom njegove ruke. Jedno su braa ili drugovi, drugo je njegova sestra, ili ona ija sudbina
toliko boli. I samo kao da poetske rei jesu tihi jauci to pri susretnim dodirima nateruju bol, koji
bi inae ostao u utanju.
LJUBAV poezija milosti, ljubavi i bola meu ljudima, iskrene, nenaznaene, skoro neizreene
ljubavi. To nije ulna, radosna ljubav zelenog rastinja; suza, strana suza i sumnja bolno je
stisla srce i stidom zamaglila oi. Sa ljudima se opti samo u asovima kada je to duhovno,
uteno i znaajno samoa i pomna panja stvorile su to iskustvo. U toj samoi sestra uvek skii
kao ranjeni pas, i uje se odjek koraka onog kojeg je ve odnela smrt. To nije orfika ljubav, ni
sveana ljubav hrianstva, ve bolna i suzna slovenska ljubav. Nije pesimizam, ni gaenje na
ivot, ve teka i mutna vera u nov ivot koji e na kraju doi, koji e iza apokalipse
muenja morati doi.
Traganja Milana Dedinca nisu bila upuena spoljnom obliku, novim zakonima forme, novim
konstrukcijama i lirskim graevinama, ve samom silaenju sve dublje meu izvore emocija,
odabiranju njih, i onoj nezi koja je neophodna da bi se rei navikle na ibanje bukvalnih i optih

173

znaenja. Nema rime, ni utvrene sheme, ali svaka poseduje ritam bez koga ne mogu iveti
pesme su besprimerno iste ritmiki i muzikalne; dovedene neposredno do tonskih,
muzikih rima, koje se pri svesnom traenju ne bi mogle pronai, kao iznenadni izroni tame na
svetlo...

DUAN MATI: MILAN DEDINAC (1927)

povodom knjige JAVNA PTICA
Milan Dedinac uao je u knjievnost potpuno gotov, savren, dajui oko 1921/22. nekoliko
pesama koje su bile najistiji i najsavreniji izraz beskrajene nepovezanosti i perdicije. Naslov je
deo sluaja, jer mu je doapnut u Knez Mihajlovoj...

BESKRAJNA NEPOVEZANOST knjiga koja je cela nikla s one strane, ali je ipak kao
no zarivena u srce ivota, svakidanjice, u fantomskoj atmosferi noi u kojoj su odsutnici
postojaniji od kamena i gde su ivot i smrt izgubili svoje apsolutne razlike. To je prva knjiga
u nas bez osvrta, bez povratka, bez oslanjanja, toliko vezana za nas, pa ipak baena negde
u beskraj, opirui se logikoj analizi, jer je on cepao ivo, raspadajue meso vizija,
iupao ritmove, koji imaju svu sveinu i dra i nepostinu nevetinu deijih
crtea, neke tek roene pokrete oseaje koji donose proste rei tek roene koje odmah
izumiru u belinama ove knjige. Sasvim proste rei ovde su dobile tragian karakter, i crn:
NEMA i ODE.

Javna ptica deo je halucinacije koja je ceo jedan ivot, gleer i ugljevlje koje ostavlja grdne rane,
ali i neuporedive crtee. U njoj je pristutno potpuno odsustvo ukusa, puna je volje za
stvaranjem i krikova koji se nisu uplaili sebe, ni dnevne sumnjive svetlosti. Tu ealj i nije
ealj, a prozor ponekad je zarobljena ljubav. U njoj se ogleda volja jednog umetnika, vetina u
izboru.
***

povodom poeme JEDAN OVEK NA PROZORU (1937)

Zadatak kratkog objanjenja nije rasprava o funkciji pesnikog dela i o ulozi pesnika u drutvu, jer
sredina u vremenu proizvodi razliita poetska dela, koja u svojoj ukupnosti daju optu poetsku
sliku, i izraavanja i srdine i vremena. Drugo je pitanje koja je od tih pesnikih manifestacija
stvarna sa gledita budunosti, tj. koja je vezana za snage koje drutvo pokreu napred. Poezija
nije samo akt inspiracije, nego i akt opredeljenja.
Ovde je pisac suoio svoj unutranji doivljaj jednog spoljnjeg dogaaja elementarne nepogode
sa profesionalnim novinskim beleenjem istog dogaaja. Nije eleo da prui opis spoljnjeg
dogaaja ve objektiviranje tog dogaaja u njemu. Prevodio je pojedinosti bezline prirodne
pojave na jezik najlinijih oseanja da buru spoljnjeg svea izrazi svojom burom.

174

Ovo delo ne govori jezikom neposredne dananjice, ali ipak govori o dananjem oveku , koji je
uprkos svojoj preokupiranosti sobom okrenut novom oveku. Tako Dedinac, osvetljavajui celu
jednu stranu savremene oseajnosti, prua podatke za njeno upoznavanje, a time i za
upoznavanje dananjeg oveka.

MARKO RISTI: OBJAVA POEZIJE

Raena i projektovana izvan literature, poezija Milana Dedinca, ne podlee knjievnoj
kritici. Ta drama duha odigrava je na jednom apsolutnom planu, u sjedinjavanju najdubljeg
oveanskog ivljenja, zanetih struja dijalektike i mranog, venog treperenja metafizike. Javna
ptica se ne moe staviti na estetiki sud... Krvavi, razlomljeni drhtavi odjeci jedne tragedije ili
jednog praskozorja, ali svakako tragovi spaseni i sa dna dovueni na svetlost, ukovani u rei.
Dedinac je odneo pobedu nad kolonizatorima knjievnosti koji se bave mislima, na ivici smrtne
opasnosti, u vatri i u noi, u najveoj ljubavi borbe sa snovima koji razdiru san i prodiru u javu.
Javna ptica to nisu pesme, to je ar, ivot sav preobraen u poeziju, i neumornost kojom
se odrava visina spoljanjeg ivota, onom naredbom poezije koja goni.
NASLOV: usuuje se da u njemu vidi simbol koji pesnik nije dao, i kao obeanje da jedna
tajanstvena ptica objavljuje svoj dolazak duhovima drugih ljudi: Ta ptica dodirnue sve redom.
Evo je! ide, hoda, ja ujem tu pesmu; ona je kao jesen, dolazi preko njiva... Razapet na
ukrtanju jave i sna, uspravljen i vidovit na njihovom slivanju, uljebljen kao ar
fragmenata odigrane duevne drame, on je istovremeno i izvor predvianja, tajanstveno
vrelo pronicljivosti i prorotva.
To nije literatura koja odmara, koja zabavlja. NO te knjge se zove poezija. Ona preko
prastarog mosta eksteritorizacije sprovodi nadzemaljsku oluju i udo. A udno je jo vie
to to se znaaj poruke odrava besprimetno slobodan, uvek, u bilo kakvom prevoenju.
GOVOR je odraz atmosfere sna, a tampani oblik nije ga dostojan. Ali je jedina veza izmeu
nas i pesnikovih fantazmagorija, koje su ostale neizmenjene od inspiracije do ostvarenja. Unapred
su tako odreeni i celina knjige i svi njeni detalji: razvoj iracionalne misli, ritam kojim se on
izraava, rei koje taj ritam obrazuju, ak i tipografija koja te rei odraava. To je jedina knjiga
koja se u celokupnoj literaturi, koja se i svojom nerazdvojnom celinom, i svojim slovom izbavlja iz
knjievnosti, da bi, iva i nadzemaljska, pripala poeziji.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------

DERETI:
Najizrazitiji lirik meu nadrealistima , a bio je i najmlai lan modernistike grupe ALFA.
Sledbenik tradicije pevanja Branka Radievia. Nije mnogo napisao. Obajvio se svega 4 zbirke
pesama, svakih deset godina po jednu, a sve one ine njegovu poslednju zbirku Od nemila do
nedraga (1957). U vezi sa zbirkom Dedinac je izjavio: Uvek me je vie privlaio ono to prethodi

175

jednoj umetnikoj tvorevini nego krajnji rezultat... Uvek su me zanimala pesnikova istraivanja
na koji nain da iskae ono ega jezik nema ; vie pisaje, stvaranje, nego sam plod pesma je
neodvojiva od stvaralakog procesa i od okolnosti u kojima je nastala. Knjiga predstavlja
zbirni proizvod jednog pesnikog delovanja poetsko-dokumentarni, autobiografski roman.

ON NEMILA DO NEDRAGA: otvara je Predgovor koji je poetsko-autobiografski

(autopoetiki) esej. Ranije objavljene knjige, ili ciklusi pesama, postale su poglavlja, a
svako pevanje poinje Uvodnom rei o prilikama u kojima su pesme nastale. Predgovor i
uvodne rei pisani su kao poetska proza i ne razlikuju se od samih pesama, u kojima se
slobodno, nadrealistiki meaju stihovi i proza.

LIRIZAM, NEPOSREDNOST, MUZIKALNOST: osnovna su obeleja pesnike individualnosti.

Pesme B. Radievia, narodna lirska poezija i obian, prirodni govor glavni su izvori
Dedineve poezije, a takoe i moderna francuska i naa poezija: Rembo, Loteramon, Apoliner,
Kosti, Dis, Ujevi, Crnanski, Rastko. Rembo i Rasko, uz samog pesnika predstavljaju
svojevrsne poetske junake.

APSTRAKTNI LIRIZAM OD FLUIDNOG KA EGZISTENCIJALNOM: polazi od fluidnih

emocionalnih stanja da bi kasnije izrazio sasvim odreene egzistencijalne i
istorijske situacije. Rane pesme (Zorilo i noilo) lie na nefiguralno slikarstvo, u kojem
nema predmeta, nego samo crte i boje, ili jo vie, na muziku... Imaginativni i emocionalni
elementi se sasvim lako razaznaju: kia, vetar, vatra, sunce, nebo, zemlja, ptica, reka, bilje,
zora... svet prirode, a ne ljudske stvarnosti. Oseanja su: melanholija, lirski tragizam,
bol, a istovremeno blagost, nenost, toplina. Ipak smisao pesama ostaje teko
uhvatljiv ili sasvim neodreen. Krajnja taka u tom smislu je JAVNA PTICA, koju je pesnik
nazvao antipoemom.

ZAOKRET KA POEZIJI IVOTA: poinje poemom Jedan ovek na prozoru, poemom koja
je inspirisana elementarnom nepogodom. Pisac nije hteo svojom pesmom da prui opis
samog dogaaja, ve odjekivanje tog dogaaja u njemu. Ovde pesnik uranja u dogaanja
izvan njega, u svet izvan sebe. U zbirci Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211 situacija je
obrnuta ovek je u nevremenu, to je njegova drama u stvarnosti. To je meavina poetske
proze i stihova, dnevnikih zapisa i pesama. Zapis i pesma neosetno prelaze jedno u
drugo, a javlja se sve to je odlikovalo i ranu poeziju, ali ovde su date i ivotne okolnosti iz
kojih izrasta pesma: zlopaenje u ropstvu, tuina, ice, glad i druge strahote rata. To je
poezija o ropstvu i stradanju, o enji za slobodom, ljubavi prema zaviaju, najbliima i
otadbini. Lirsko je izvanredno spojeno s materijalnim podatkom, s istorijskim
okolnostima. Nema nieg deklarativnog, parolakog; iako su proete stvarnou epohe,
ostale su najistija lirika.

Pesniki ogledi s putovanja po Crnoj Gori pokazuju drugaiju orijentaciju. Ta poezija je

ispunjena nebeskim vidicima, suncem i svetlou. Zemlja je otvorena prema nebesima. Penjanje u
planinske vrleti zavrava je uranjanjem u nebeska prostranstva. Sve pesme proima stapanje s

176

prirodom, nestajenje u kosmosu OVEK: sudionik panteistike drame sveta i

vaseljene. No dua od snova (Njego): mikrokosimka i makrokosmika igra svetlosti,
proimanje suncem i visinama, gde zraenja tela menjanju i sam oblik smrti (crn dvojnik Sunev)
koja postaje prestanak zrani. 16-ercu.

177

Duan Mati
(1898 - 1980)
NOVICA (PREDAVANJA): POETIKA DUANA MATIA
Duan

Mati

kree

osobenim

pesnikim

putem.

Knjievno-istorijski gledano, on

pripada

nadrealizmu koji je odigrao posebnu ulogu sredinje knjievne avangarde. U naoj i francuskoj
poeziji nadrealizam je specifian upravo po tome to su u njemu najvie, najdue i
najznaajnije, svesno i programski razgraivane gotovo sve nasleene knjievne i
jezike konvencije. Kod Rusa to je vreme futurizma, a kod Nemaca i Hrvata vreme
ekspresionizma.

FRAGMENTARNOST TEKSTA: Nadrealizam zahteva da se rei ne dovode u vezu po

pravilima jezikog sistema, ve po diktatu savremenosti i sluaja. Kada sluaj
odabere re, onda svaka, ma koliko obina re bila, dobija drugaije znaenje. Tako npr.
vokal I u Matievom stihu iz Lae i paralae noi dobija znaenje samostalnog i celovitog
teksta. Mati u duhu nadrealistike poetike i grafiki istie ovaj vokal piui ga velikim
slovom: Ti si I no I sve ini I svi asi. Grafiko isticanje pojedinih slova utie na
fragmentarnost teksta u celini pa stiemo utisak da je tekst dat u komadima.

RAZBIJANJE JEZIKIH KONVENCIJA: Matieva poezija se ne moe iskljuivo tumaiti iz

ugla nadrealistike poetike, jer on nadilazi jedan od osnovnih stavova nadrealizma, a
to je razbijanje jezikih konvencija samo zato to su konvencije. Matievo
kombinovanje razliitih jezikih nizova i razbijanje ustaljenog govornog poretka slui da se
pomou njega aktivira neto od jezikog pamenja koje taj okamenjeni niz nosi.
Re je o stvaralakom, a ne ruilakom postupku.

MUZIKI PRINCIP: Mati gradi svoje pesme prema muzikom principu koji podrazumeva
ponavljanje i variranje manjih jezikih jedinica koje u tom procesu tvore vee jezike
jedinice koje su, donekle, sa manjom jezikom strukturom izomorfne, a zatim se ovaj
postupak ponavlja na sve viim i viim nivoima. Mati pravi matematiki pravilnu
strukturu u kojoj se jedinice bez znaenja semantizuju naknadno im se pripisuje
znaenje. Mati to ini vrlo vidno da bi mi bili u mogunosti da osetimo samo telo rei, a
to telo je artikulaciono-akustino. Tako npr. u pesmi koju je Mati ostavio bez imana
nailazimo na dve rei, imenice skoro istog glasovnog sklopa: tEina i tIina. One se
razlikuju samo po palatalnim suglasnicima i koji se, pri tome, razlikuju samo u jednom
distinktivnom obeleju zvunost. Zatim uoavamo razliku izmeu vokala E i I oba vokala
prednjeg reda, ali je E srednje, a I visoko. Kao to je Rembo glasove predstavljao bojama
tako ih Mati predstavlja artikulaciono-akustinim obelejima, samom sutinom jezika koja
je iznad pojmovne mree.

178

U XX veku menja se poimanje jezika kao sistema. U ruskoj poeziji XX veka stvoren je tzv. zaumni
govor. To je pesniki jezik u kome nema nijednog pojma, nijedne predstave ve samo ono to
pripada fizici i fiziologiji, a to je vraanje samoj osnovi jezika. Hlebnjikov je rekao da je tako
stvorena pukotina kroz koju e poeti da duvaju vetrovi nekih drugih bogova rei. Zaumne rei
su gramatike forme ispunjene proizvoljnim fonemskim nizom.

ZAUM: kod Matia prepoznajemo u jezikom kalamburu koji od 6 jezikih fonema u jednom
stihu daje 6 razliitih rei: JA SAN JA SEN JESENI a u drugom 3 razliite rei: JASAN, JASEN
I JESENI. Kroz igru rei Mati ukazuje na ulogu koju u jeziku imaju foneme kao
apstraktne lingvistike jedinice. Ne samo da njihova promena utie na znaenje rei, ve
i na zvuanje, pa se otuda ini da Matiev stih donosi lelujavu muziku iji smisao teko
shvatamo.

SIMETRINO/ASIMETRINE IGRE: Mati ne ostaje samo na jezikim kalamburima. U

poslednjoj zbirci Munjeviti mir iz 1977. postoje ovakvi stihovi: Bolnica / Bol-Nica. Deljenje
jezike jedinice na dve ili vie komponenti, odnosno jedinica drugog reda to bi u ovom
sluaju bila zajednika imenica bol i vlastita Nica postaje uobiajen stvaralaki postupak i
kod ranog i kod kasnog Matia. Primenom ovog postupka uvek se na jednoj strani dobija
simetrija koja bi ovde bila izraena u fonemskom paralelizmu B-O-L-N-I-C-A, a u drugom
sluaju u asimetriji BOL-NICA. To je tzv. asimetrina asimetrija.

OGLEDALSKA STRUKTURA UKRTANJE SIMETRIJE: Jo jedan vaan, ako ne i kljuni

postupak, kojim se Mati slui u graenju svoje poezije. Tako u pesmi Gde si imamo stih: U
nedelju niko doi nee / nee doi. U osnovi Matievog ukrtaja simetrije prepoznajemo
Kostiev hijazam. Matieva pesnika novina postaje jasnija ukoliko je iitavamo na fonu
novina koje je uveo M. Crnjanski tj. njegovo glasovito segmentovanje ritmikog niza koje je
dovedeno do krajnjih mogunosti. Mati ide dalje od Crnjanskog. Kod njega pronalazimo
ritmiko-melodijsko i kompoziciono zaokruivanje koje na konkretnom primeru glasi
Preobraenje: Mi brzo tako ludo brzo mi. Isti stih Mati poinje i zavrava istom
veliinom, ali u obrnutom poretku. To je ogledalski odraz ogledalskog odraza. Zato
se Matieve ritmiko-melodijske osobenosti mogu svesti na sledei elementaran obrazac:
ABBA u kom prepoznajemo obgrljenu rimu. Dvostruki ogledalski odraz i momenat
uokvirenja ine Matiev ritam jedinstvenim u naoj poeziji.
--------------------------------------------------------------------------------------

MIODRAG PAVLOVI: DUAN MATI, DANAS

Za stvarno shvatanje Matia potrebno je iskustvo, ivotno i intelektualno; Mati je pisac sa
intelektualnim iskustvom od svoje rane mladosti. On je odmah bio protiv shema. Njegova
opaanja o snovima ne objanjavaju se Frojdovom teorijom. Njegovi tekstovi ispunjeni su

179

znaenjem i sami sobom znaili su mnogo. Otvoreni u svm pravcima, otvarali su dijalog,
postavljali pitanje da li je otvorenost veliki duhovni princip ili je nuni prelaz u prevazilaenju
nekog sistema umne zatvorenosti, izazov jednom banalnom sveznanju. Nije traio sistem i
doslednost, koji, na kraju, u praksi postaju izvor vidljivih izneveravanja. U otvorenosti je
sigurnost. Vera u dinamizam sopstvene linosti poetak potencija pravog identiteta. Jednaina
samog sebe. Individualizam i kolektivnost.

OTVORENOST: Ta otvorenost u Matia je viestruka. Kao mlad ovek Mati je prvo za

otvorene oblike i pragmatizam. Izmeu 1921/22. deava se sudbonosni biografski skok: od
otvorene filozofije on prelazi ka otvaranju filozofije prema drugim oblicima ivota,
prema akciji, ivotu samom, prema poeziji, gde nastaju nove oblasti otvorenosti. Mati
mislilac kulturoloki akt otvaranja, saznavanja, lucidnog svoenja stvari. Mati pesnik
misao koja ostvaruje svoj identitet u ivljenju, u postojanju, u jeziku tog
postojanja. Matieva poezija je zreli izraz individualizma, u najirim rasponima oseanja i
samosvesti. I Matieva poezija i njegov esej puni su treptanja, ivotnih sokova, i puni jeza,
mislenih i uvstvenih, za koje samo ivot zna.

METAFORA: gde je ona u Matievim pesmama? Ton teksta je razovorni, prirodni, skoro
dijaloki, esto: dijalog sa samim sobom. Metafora kod Matia upadljivo ulazi natrag u
razgovorni kontekst. Ona postaje deo verbalne i ritmike igre, i njena slojevitost se
elegantno provlai kroz nau panju, kao zvuk prepun sugestije, koji ne mora odmah da
odjekne. Ona se odupire da postane neto iskonsko.

STIH: brie razliku izmeu prirodne kadence jezika i versifikacije. Kod Matia stih se
vraa u neke govorne jedinice, koje se kreu u rasponu od jedne rei do vie kraih reenica
u istom stihu. Sutinski, intonacija ovde potie iz smisla za sintaksu. Rastresita
struktura ima jedan princip koji sreuje i vodi napred iz stalne neizvesnosti u sledeem
koraku. Iz oseanja za ritam i sklop reenice Mati je stvorio svoju pesniku muziku
i uobliio dinamizam svog oseanja sveta.

PROLOST: doivljaj je viedimenzionalan. Umesto da postaje sadanjost, on postaje simbol.

U obnovi seanja ona ponekad izgleda jo dalja nego to je bila, i onda je lake shvatljivija.
Unutranja prolost aktuelnija je od aktuelnosti, jer dolazi iz oblasti nepominosti simbola.
Kibernetsko i Majka Jugovia u pesmi Al su bila i tea vremena... Neizvesnost: da li e
ovek budunosti uhvatiti korak sa samim sobom? Tu se otvara zebnja pred tupim
pretnjama tehnike koja nam se nadnosi nad glavama.

JOVAN HRISTI: PREDGOVOR BAGDALI i MATI

GIPKOST: Njegovi tekstovi imaju pre svega gipkost koja svaki sud o njima ini na izvestan
nain proizvoljnim; i sve zavisi od toga na koji emo nain odluiti da se snalazimo u tom
mnogostrukom, mnogoznanom i uvek ivom delu. Dre pogled stalno budnim, a misao

180

lucidnom. Pisac koji od nas trai da neprestano traimo nove pojmove kojim bismo o njemu
mogli uote govoriti. Njegovi tekstovi prelivaju se preko granica oblika koji imaju: pesma,
esej, beleka, lanak, roman to su samo provizorna imena, sluajne odee. Njemu
knjievni oblici nisu cilj, ve instrument otkrivanja.

NEPOVERENJE PREMA KONVENCIJAMA: to je zadrao od nadrealizma, a moda i prema

celokupnoj literaturi kao skupu dela, hrpi napisanog, idovski shvaeno. Radikalni revolt
nadrealizma uinio je Matievu misao istananom, ne suvie poverljivom i uvek spremnom
da revidira svoje istine: u njegovim tekstovima ostala je uvek iva mladost pobune,
ali ne i zrelo doba nadrealistike dogme. On ne veruje suvie u literaturu, jer je svestan
lucidnosti koja shvata da je sve o emu govorimo samo vori na beskonanoj, jedva
vidljivoj pauini. Dodirnemo li ga, itava mra poinje da treperi. Matieva misao ne
priznaje razliku izmeu bitnog i sluajnog, trenutnog i trajnog, sutinskog i pojavnog. Ona
zna da se prava sigurnost nalazi tek u nesigurnosti u sluaju. Sluaj, sluaj nam
otvara vrata beskraja. Njega nije zanimala doktrina. Pravi cilj je ono to se nalazi sa
druge strane literature, u nekom beskraju koji se otvorio, u koji smo baeni. Beskraj i
bdenje se esto javljaju u njegovoj poeziji. Za one koji izaberu bdenje, beskraj je prvo sa
ime se susreu licem u lice; beskraj koji nam se ruga, koji je tiina i utanje... Mati je
mislilac koji je imao hrabrosti da se odrekne konanosti odgovora zarad beskonanosti
pitanja.

PROIMANJE NAINA MILJENJA: Mati je uspeo da izbegne zavodljive kontradikcije

savremenog naina miljenja, izaao je iz tih protivurenosti, iz dualzima istine i
zablude. Saznanje treba da ukljuuje i istinu i zabludu: istina je proizvod saznanja, istine
ne postoje, ve postaju... Mati je video da je ono to nam se na jednom nivou ini kao
nerazreivo, jeste mogue razreiti sa drugog. To je osnovna karakteristika njegove misli.

POEZIJA EGZISTENCIJE sve nae apstrakcije on vidi uronjene u ivo tkivo naeg
postojanja, kao problem egzistencije, a tek zatim kao apstraktne ideje. Poezija je
shvaena u egzistencijalnom, a ne samo estetikom smislu. U njoj se nalazi raspon
itavog ovekovog bivanja i itava skala mogunosti izraavanja, od krika do intelektualne
formulacije: jedina je poezija koja se usuuje da reava onaj totalni problem oveka i
njegove egzistencije, problem koji evocira, ne reava: u njenoj biti nije da zamenjuje ivot,
ve samo da ga ini prisutnim. Cilj njegove misli je prisutnost ivota, konkretnog
postojanja, munjevito proimanje svih ravni. Pred pravom poezijom nae suenje
neizbeno prestaje zato to nas ona postavlja pred nesvodljive injenice naeg postojanja;
gde tajna poezije postaje i naa tajna...

NAUKA/POEZIJA: susret poezije i nauke odigrao se sluajno na stolu: Desanka Maksimovi i

dostignua nauke poezija i nauka kao kontrapunktne velike oveanske teme. Njegov
zakljuak: smisao, znaaj i znaenje poezije, i njena uloga meu nama, lee u tome
da nas, ma gde bili, oas vrati u sam koren naeg bia, vee prisno za same osnove
ivota. Kasnije u knjizi Na tapet dana Mati je pisao: ovek e sutra na Mesecu moda

181

buiti izvore nafte... moda e preko radija recitovati ka zemlji sve pesme koje su ispevane
Mesecu i meseini. A meseina e ipak ostati meseina. Problem: svet se menja mnogo bre
nego ovekovo srce (Bodler), danas je cela zemlja svuda ista, civilizacija i pustinja su na
istom mestu... Ipak, problem nije to to nauka neprestano svojom praktinom efikasnou
ugroava kontemplativni svet poezije. Stvar je u neem drugom u ugroavanju
najvanije impoderabilije poezije sutine. Sve dok ima svoju skrivenu sutinu
svet je pogodan da se u njemu stvara velika poezija. Poezija mora da stvori sasvim
nove impoderabilije!

PESNIKI PROBLEM: svet se vie ne moe podeliti na dva dela od kojih bi jedan bio stvarniji
od drugog, i iz ivota ne treba cediti neku mrku i utljivu tiinu; on je u tome da se
UHVATI KORAK sa onim to je su svetu na izgled samo pojava, samo privid, samo
prolazno. Pitanje nije da li e svet biti nainjen po eljama naeg srca, ve je u onome na
ta nae srce mora da rauna.

NEDOVRENOST KAO BIT: da bi poezija izrazila svet bez sutina, Mati veruje, da mora da
radikalno izmeni svoje oblike, da izbegne tradicionalnu formu. Treba razbijati oblike
otvarati se ka nedovrenom beskraju FRAGMENTARNOST traiti haos, ne teiti
harmoniju ako je nema, hvatati neposmatrane trenutke, neoekivane pokrete privida
AMORFNOST POEZIJE pokuae da izrazi nesamerljivu vidovitost, naih nepovezanih rei.
AKCIJA KAO DUHOVNI STAV, a ne uobliavanje, beskraj a ne savrena zatvorenost i
ostvarenost... Njegove tekstove najadekvatnije bi bio posmatrati kao duhovne vebe, kao
ostvarivanje tog duhovnog stava, a nikako odreenih oblika. Za njega je ivot beskrajno
mnogostruk, raznolik, protivrean, ali nikakao nije apsurdan, i tamo gde su mnogi videli
besmislenost ivota, on je uspeo da vidi njegovu lepotu, u haosu raznolikost, iz koje, ako
iz celine tek moe da zazvui ceo ovek. BITI I NE BITI, NIJE PITANJE. Biti i ne biti u
isti mah, moj je odgovor.

JEZIK, STIH, STIL polo mu je za rukom da stvori pesniki izraz ija je vrlina u vitalnoj
vezi pesnikog i savremenog jezika, ne ustee se od obine, govorne fraze. Ponovo je
nae pesnitvo pribliio ivotu, okretnom i brzom modernom govoru, u kojem je
uspeo da otkrije neke drevne melodije to mu daju iskonsku ar i dubinu, i da tim
melodijama da novu vitalnost, u sasvim novom jezikom ambijentu. U rasponu njegovo
jezikog izraza ogledaju se i rasponi naega postojanja. ujemo apat naeg jezika,
muziku njegove sintakse. Kod njega jezik nas dovodi do saznanja itavom svojom
strukturom.
Kao i Isidora Sekuli, on moda stoji po strani; ali je, kao i Isidora, neizbean.

BITKA OKO ZIDA

moto: TRI ETVRTI STVARNOSTI VE NE POSTOJI - zbirka/kola lirskih pesama, pesama
u prozi, poetskih proza, kratkih eseja, kritike, citata (E.A.Po Ako kakav
ambiciozan ovek) i pisama, Otvoreno pismo Gligoriu, reima bez mere.

182

UMI PONONO LIE podvlai moto zbirke; 5 strofa - od kojih 4 donose nepostojanje: trava i
ruke skrtene smrt; voli i neu znati da kaem nemo; u neprekidnom toku ivota koji
je prolaznost u umu pononog lia.
NEKA BUDE VOLJA TVOJA zadovoljstvo u imenovanju predmeta, proces nastajanja pesme iz
ekanja, neoekivanost prvog stiha: propustiemo dane; Razumem tek danas da je ivot
sveanj tvrenja, a ne roj pitanja, apstrakne razneenosti i neprestane uzbuenosti.
GODINJA DOBA antipesma o prolaznosti; igra asonance i aliteracije u ponavljanju istih rei,
imena godinjih doba. Smisao uvek neto ostaje obesmiljeno neizgovoreno, to se od
sebe nasluuje prostim ponavljanjem zvukova prolaznost. Zimi neto zimi.
DOMAI ZADATAK takoe antipesma. Konjugacija glagola voleti u 1. licu jed; subjektivizacija i
relativizacija odnosa, vremena i prostora, sve je sadanje vreme sve sam JA.
MAPA SVETA poetska proza oblikom monologa/citata govorio je J.U. okrenut prozoru; svaka
re, svaki pokret u sebi nosi vie znaenja nego to to mogu ja da im pruim... Povlaim
liniju. Dok je bila samo pomisao, nieg jo nije bilo u njoj; postavi pokret, prela je u
odnose, u preplete, i moe da odvede do nedostinih tea, nesnevanih otkria...
Dostojanstvo nije u predmetu. Najvanije i prvobitno nije u meni i u svetu, nego u brzini,
u igri njihovih dodira, neizbenih susreta.
CELA DRAMA kratka poetska proza, refleksija cela drama je u razmaku, na prvoj liniji izmeu
nas i ivota. Jedno je reenje nemogue. Sve je u nameri i subjektivnom vienju. Pogled
na predmet je relativan, zavisi od namere, citra Spinozu i priu o satu.
DOAO U SVET interval, sve je samo razmak. elja je projekcija moi i htenja na jedan
slobodniji i nestvarniji plan... Mladi koji je nosio Hristov krst on je najistije usamljen.
POSLEDNJA SMRT nadrealistika automatska pesma... Pesnik otvara uvek samo vrata smrti.
POSLEDNJI PRIZOR nadrealistika prozno-poetska slika Marku Ristiu; magla neka udna
magla danas je pala na Matom; vide se automobili koji iz magle izlaze na mahove i opet
odmah nestaju u njoj. Prolaznici izbezumljeni, pijani kao senke...
SVETLOST BEZ POGLEDA opet pria; dvojnik izlazi iz zida ulice da mu neto kae, odgovori na
nepostavljeno pitanje. Drugi put video ga je skitnica pod lampom nije ga pogledao jer
nije imao oi. Neodgonetani odgovor je ostao kao prazan prostor koji odvlai. Na osnovni
oseaj ne moe da odgovoriti, niti postoji odgovor.
TAJ AS JEDAN JEDINI dodirivanje, oseanje beskraja i sukcesiji vremena; proetost venim
trenutkom u istovremenoj malenkosti Ali ja ja sam jo nie no pesak ove noi.
IZ UTOG BELENIKA J.U: Ni kue ni kuita... Na izmaku mladosti... Sam... Nee se ubiti.
Prihvatiti uzalud ivljenja. Ne radi se o kuenju...
M O R E poema; ton uspavanke poziv pesmi, poeziji da spava, pred morem kao beskrajom
prirode u svesti o ubogosti vetine, orua, pred priodom.

183

Spavaj izaziva zvuk talasa, ritam udaranja talasa o obalu, smirivanje, bonacu, uspavljivanje,
poziv u nadstvarno gde e se ostvariti svet...
prva strofa: obraanje moru, Spava danas, gusta lepoto leta, i poistoveivanje sa enom koja
je shvatila da je ljubav neunitiv princip, da je sve raanje iz ara i pepela zrelost;
druga strofa: more zaslepljujui nedogled, sjaj u sjaju, ambis u ambisu neprobuene materije
ispunjene glasovima brodolomnika more:ivot.
trea strofa: apostrofiranje poezije, pesme, pozivom da i ona spava pred nedogledom; u seanju
na nesavrenstvo, uspomene, promaene trenutke...
etvrta strofa: susretanje razuma s neizmerljivou sveta; promiljanje kao uzalud smene
gajde smisla tatina traenja radi posta venosti; sve su to elavi vrhunci
peta strofa: univerzalna spojenost, usaglaenost i istovetnost sveta, u maini i u prirodi na
prvom krevetu rasklopie mapu sveta.
esta strofa: motiv ljubavi izraen usnama: neusliene usne i gorke usne, one cepaju svet na
uas radosti i na uas patnje.
sedma strofa: poezija kao rua slatkog uasa, nesvarene odsutnosti, trenutak potpunog
smirivanja, gotovo dodir smrti dan, a nema dana; no, a nema noi, zvezde i krvotok
ugaeni...
osma strofa: detalji spoljanjeg sveta koji je potpljen mirom bonace i veeri: tegli se maka,
groe zri na okotima... ulazi se sve dublje u krajnju odsutnost u smirenosti, sve vie se
ulazi u more-beskraj; ovo je samo osvrt...
deveta strofa: spavaj, kad drugo ne preostaje ti // spavaj, ljubav eka sutra i na tebe i na
omamljena krila prostora gde gore boje venosti... tamo eka svet, ne u porazi za
izgubljenim praumama smrtne istine...
deseta strofa: venost je taj sjaj, taj nedogled more-beskraj-nedogled-uzaludni sklad... i san
preko svih morala stvarnosti, ogroman talas i ciklon i posluan pas pred ljubljenom nogom
tvojom venost i poezija pomireni i spojeni u ljubavi , u eni.

***

184

Oskar Davio
(1909 - 1989)
RADOMIR KONSTANTINOVI: SUNOVRATI OSKARA DAVIA
Davio poplava, nepregled koji treba prihvatiti, otvoriti mu se, ili zatvoriti oi pred njim?
RASIPNITVO - osnovna mentalna tehnika pisanja. Kao da se panino boji svakog
posednitva: ne gledam ja samo stvari, ve i one gledaju mene. Daviova panika je sadrana u
svesti da smo opkoljeni venou. ZABORAV podrazumeva vernost integralnom ivotu, onome
koji je obean, ali se ne daje odjednom, nego samo kretanjem, stalnim naputanjem. Davio je
uvek jedan potencijalni izdajnik, i to obuhvata kako i njegovo neprestano stilsko menjanje, tako i
njegov jezik, njegovu metaforiku bujnost.
METAFORINOST iz doba Hane jeste: odbijanje trenutaka to bi da se preobrate u
venost. Davio uvek kao vernik budueg trenutka, nita ne zadrava. On je sav bio
u sunovratizmu koji otkriva prvi stih Hane, koja predstavlja voljenu jer je obilje, najava i
obeanje obilja: Nek tvoje bude sve, daj meni sunovrate.
NEDOHVAT BUDUEG TRENUTKA poiva na oseanju gladi kojom zrai itava Daviova
poezija, a koja proizilazi iz nemirenja sa uskogrudou sveta, a ishodi u slici Kairosa, koji
je u nemogunosti da uhvati budui tren, jer ga ba u tom trenutku svest postaje svesna,
postajui tako jedan isti proli trenutak. Ali ovde Davio otkriva jedno zanosno radosno
prokletstvo: otkriva zalogu ne samo ovog sveta, ve i leta koji je opravdanje i nas
i sveta energija. Dostizanje tog budueg trenutka znai padanje u krug venosti, u
dimenziju smrti, ime se obesmiljava sam let. Ovo ukazuje na jednu nau egzistencijalnu
nezamenljivu sreu. Sadanji svet uvek zakanjava za naim eljama, za matom nae
gladi.
BESKRAJ APSOLUTNA NOVINA BUDUEG TRENUTKA Davio kao da ga pronalazi u
uvek buduem trenutku to stalno izmie, svet koji postoji na iglenom vrhu budueg
trenutka za pesnika kao i da ne postoji ovaj svet, va samo vernost buduem, samo
beskraj: svet da bi bio vien, mora da se zaustavi nekad, makar i za asak aska. Svet u
poricanju onoga to jeste, u okrenutosti onome to jo nije svetu. Ali takav beskraj
je fragilan i podloan ma i samo manjem zamoru, nasluenju da je taj budui trenutak ve
dogoen, da je maska dogoenosti, pa da beskraj nestane u paramparad. Biti beskrajnik
podrazumeva apsolutnu nadu u taj momenat novine budueg trenutka.

185

PRAZNINA javlja se kao zev izmeu dva trena, izmeu nepostojanja osporenog sveta i
nedosegnutosti sveta koji nije. Ona je neminovna svuda gde se suoavamo sa beskrajem.
Dozivanje budunosti je i iskuavanje nitavila.
EKVILIBRIKA BESKRAJA Ipak, za Davia ni zev nitavila, ni otvoreni crni dep smrti, ne
moe do kraja da ostane uas: i njega bi on pretvorio u svoju inspiraciju za let, makar i
negativnu, i energiju za nove, neviene sunovrate. Ovaj svet je samo raajua rana za
svet koji dolazi, samo jedan prolazak, koji u sebi sadrava sveobuhvat.
SVET kao stanica, hotelska soba kroz koju putnik esto proe, a da je nije ni video. Vizionar
budueg je u neprestanoj zavadi sa onim to jeste, u kratkovidosti za ovaj svet,
koji njom pretvara svet u skoro irealni, nepostojei svet halucinacija.
IDENTITET

fantomizam obuhvata i samo pesniko bie. Ja drugi sam koji nisam

najodsudnije, najdirektnije kazuje bie i kob pesnika Davia. Ja jesam onaj budui,
a ne ovaj sadanji. SADA-JA - kao najdublja prepreka i kazna izmeu sebe i sebe .
Nemati nita i ne hteti nita da se zadri to znai i nemati sebe. Nemogue je poricati svet
a ne porei sebe, koji jesam samo u odnosu sa tim svetom, i samo u tome svetu.
PARADOKS pesnika nema u njegovom svetu; tu smo mi, lenji. Biti, to je ipak
malo pristati na smrt, pristati da se umre. U Hani sebe je nazvao nigdenikoviem to
je jedna apsolutna bezimenost, jedna dosegnuta i nenaputena bezlinost. Svoje
prokletstvo pretvoreno u sopstvenu vrlinu.
SMRT Davio je posvaan sa Smru kao niko od nas. Njegov Kairos govori Nemoje
hvatam... to je uz prethodni aksiom o negiranju sebe apsurdni krik jedne paroksistike
volje: Produiti bez sebe... Samo da se produi, da se ne zadrava ovde nita, ni taj
trenutak, ni svet, pa ni Ja sam... Sve samo ne posrednik, sve samo da se ne slui smru,
da ne pristane na nju, da se pomiri sa ponavljanjem, sa granicom i ogranienjem, ma koje
vrste, on je uspeo u najteem: da nae jezik bezlinosti, jezik gladi, njime da
progovori.
GLAD glad i stras ne priznaju granice, ponavljanja ili odricanja. Glad, uvek ista jeste
glad objedinjavajua koja lei u ponoru svakog Ja. Treba u njega pogledati i videti svet
gladovanja, svet elja koji unitava lice Ja. Dok sebe oseam tu kao posebnost, kao moje
u mome, taj identitet sebe sa sobom samim, nema tu jo apsolutne, prave, najfatalnije
gladi, naglavnije strasti kojom Ja postaje univerzalno: slep za razlike, vidovit za
slinosti...
RAANJE opsesionantni motiv koji obuhvata sve skladove i sve nesklade podjednako, ime
nema vie nesklada, pada, rugobe, nikakvih stvarnih razlikovanja. U tom smislu i oseanje
sramote i stida dolazi od strane smrti. Florom Davio je otkrio da je smrt samo povrinski
fenomen veno gladnog trajanja plodnosti gladne sebe. On uvek donosi vest da prvi
dan sveta jo nije proao. Iznova novi svet, taj svet koji tek treba stvoriti, koji je na

186

svom poetku, okrenut u sebi buduem, to je isti beskraj uvek na poetku sebe,
beskraja: jedini prostor i jedino pravo vreme Oskara Davia...

MIODRAG PAVLOVI: O NAPRETKU EMOCIJE

Povodom HANE Oskara Davia
Emocionalnost filogenetski potie iz primitivne, relativno krute, ve prevaziene psiholoke
strukture, ona nije pokazala sklonost da nadvladava mlae duevne funkcije misaoni ivot koji
se sve vie poveava. Ona je imala udela u glavnom toku energija u metafori, i namee se kao
inilac od nenadmanog znaaja. Predstavlja sponu, intimnost oveka sa samim sobom. Ali
emotivna komponenta nije uvek vidljiva. Emocionalnost i neposrednost kao odredbe kvaliteta
umetnikog dela, paradoksalno zahtevaju posredniji stvaralaki postupak. METAFORA
emocija se u poeziji uvek manfestuje metaforom, dok misao moe da stoji po volji u bilo
kom vidu, ak i metaforikom. Ceo jezik je jedan veliki sistem metaforisanja. Ulogu metafore
obino igra neka pesnika slika, nagovetaj nevidljivih odnosa u svakodnevnom. Auditivno je jo
jedan vid poetskog ovaploivanja emocije, kao i mirisno, taktilno, iskusno, termiko... Metafora
uvek zadrava svojstvo ambivalentnog znaenja, bez obzira na gornje kategorije. Uvek
je jedan misaoni in, i jedno emotivno zgunjavnje.
Davio je u Hani sav od emotivnih durova, i nema se vremena za postavljanje pitanja o
misaonom podtekstu stihova.

Takvih

agresivnih,

vrelih,

izrazito

emotivnih,

skoro

do

maksimuma izmetaforisanih strofa ima itavo obilje. Povlai slinost izmeu Bojia i Davia po
ovom temperamentnom i ulnom doivljaju sveta. Strofe auditivnih metafora zrae ogroman
elan muzikalnosti. Ali prosek stihova u Hani izgleda da uravnoteava oba ova elemanta: kako
muzikalnu sugestiju, tako i imaginativnu prodornost i invenciju. Davio pokazuje nadahnutu
primenu nekih najzanimljivijih novijih poetskih tekovina... Iako u toj poeziji ima mranih,
stravinih trenutaka, oseanje traginog redovno izostaje, zbog obuzetosti emocijom.

***
VUK KRNJEVI: OSKAR DAVIO: PESME
Detinjstvo ciklus rasutih slika, ironino-lirskih krokija. Otkriva radoznalost deije
svesti rastrzane izmeu neotkrivenog i nasluivanog, kao rastvor aktivirane deje
opservacije, naziranih etikih poremeaja u porodinoj atmosferi. Pesma Zviduk
razbija i otkljuava zatvoreni nerazmrsili svet deteta, njegovu pritajenu, prividnu i labavu
samouverenost i samodovoljnost. Ima elemente igre i zbilje. Odatle, pa sve do Hane,
poinje lutanje i traenje Daviovo. Ciklus pesama Ljubav kao da je mladika uvertira za
raspojasanu mukost Hane. Tu se javlja mladiki bol nanesen saznanjem o prolaznosti,
koji nosi Raskov prizvuk.

187

LJUBAV ostvarljiva, ulna, nuna, omamljujua, neposredna i spontana oblik iste ekstaze
neposredno. Njena je bit aktivistika, a njena traginost je uslovljena spoljanjom
teinom ivljenja.
Ba-elik je prekretnica u razvoju poetike. Simbol zla ostvaren je gradskom jezikom graom,
ritmikim inovacijama, poigravanjem slika i metafora vodi do pomamne raspevanosti, pa sve do
neminovnog stiha: Ljubav je tako sama i tako puna sveta.
Hana vrlo bitan elemenat asocijativnog i zvukovnog rasprskavanja. Ta poezija sintetie
oseanje slobode, ljubavi i iskonskog poistoveivanja s vitaliteom crnih nikovia. Zato
ova poema donosi obilje ivotne radosti, slobode biolokog ostvarenja oveka, naletima
zvukova, umova ljubavi, ulnosti, nemira i mukosti. Novine: asocijativna hitrost i
neuvena plastinost slike, kontrapunktivnost u graenju novih odnosa meu
reima, oksimoron...

***
DETINJSTVO poema u sklopu ciklusa SAN No2. 31 pesma u variranoj formi, od vezanog stiha
do slobodnog. Naizmenino preplitanje pesama iz deije perspektive posmatranja u formi
dualnog sagledavanja sveta i samim tim dvostrukog prikazivanja sagledanih utisaka. U
vezi sa tm sugerie se podvojenost sveta deteta, pesmama:
I SPOLJANJE/STVARNOSNE realistike pesme: koje su prodori realnosti, rata, porodice,
dogaaja, narativnog, nasuminog, esto najasnog shvatanja, ironini sklopovi koji
nastaju sukobljavanjem deijeg pogleda na surovi svet... U ovom nizu primeuje se i
izvesno sazrevanje u svetu, u sagledavanju sveta, roditelja, okruenja: od uukanog
detinjeg igranja u dvoritu i sobi, preko saznavanja odnosa u porodici, odlaska oca i ujaka
u rat, slika atmosfere rata, motiva mrtvanice i smrti, izbeglitva, povratka, do brutalnog
saznanja da je majka pobacila sestricu od tri meseca.
II UNUTRANJE/SNOVIDNE nadrealistike pesme: iznenaujue slikovitosti i slobode u
semantikim igrama, od apsurdnih obrta do cininih poenti i zakljuaka koji su odraz
disparantnosti sveta i detinjeg pogleda na isti. Potpuna otvorenost u nesputanosti, ali i
prisustvo lirskog subjekta iji je ton i izraz blii taki gledita i svesti nekoga starijeg.
Ipak, neodoljivo je veto doaran snovindni svet grotesknih, iznenaujuih uvianja
odnosa u svetu koji funkcionie odvojeno od realnosti i slikama i smislom i slobodom..
HANA 16 pesama; prva pesma je konstatacija ljubavi kao temeljne promene; druga je opis
Hane: zenice kao biberi, pramenjem od vanile, s prstima kao svee; poredi je sa zainima,
ona je lisnato obilje, prsa su joj bibavo more... trea je poziv na putovanje, na plovidbu
ka letu... dalje se vizija iri na plan zemlje, i ratova i zloinsktva. Hana se pojavljuje kao

188

glas lirske junakinje u pesmama koje govore raanje, ploenje VI, XIII,... IX I X - govori
o prostom poreklu nigdenikovi apatrid, lutalica...

TIHOMIR BRAJOVI:
POETIKA VITALISTIKE SAMOSVESTI
Daviov umetniki pokuaj sadri povratak na rodno mesto revolucije poetskog izraza koju su
izveli futuristi i dadaisti, uz nadrealistiko oslobaanje rei od veza odreene sintakse i
logike. Time su se javili i uslovi za nove kristalizacije. Radi se o misaono-teorijskom
kompleksu koji je, u pokuaju da izmeni percepciju stvarnosti i njenu umetniku
artikulaciju, nadrealizam amalgamisao batinei pre svega:

1.

aloginosti i zaumnosti (remboovsko-lotreamonovske)

2.

bergsonovski pojam intuicije i

3.

frojdistiku afirmaciju sna i podsvesti.

Davio prikazuje kako ratio i cognitio dejstvuju na potpuno isti nain, pa otuda imaju i isti
udeo u naoj jezikotvorakoj aktivnosti: Rei sadre pored apsolutne svoje prolosti,
sadanjosti i budunosti, i krtitiki odnos prema njima, prema svemu to je ostalo ivog
od minulog i svemu to se ivot sluti u nastajuem... ali to je sve i neka vrsta svesti da
oznaeno postojei time vri i nekakvu cenzuru.
ETOS REVOLTA bio je proizvod kulturno-istorijskog revolta prema ivljenju i delanju u korist
buroaske drave i njenih institucija. Izvan njega je teko shvatiti metafiziku revolucije
koja se kod Davia pretvara u:

1. isto erotske tvorevine Hana

2. socijalni protest
3. poetsku apologiju sveopte eljene promene
PESNIKI ZANAT samosvest kao vrhovno mesto i kategorija poimanja pesnike umetnosti.
Shvaena je integralistiki, kao zajednitvo afektivno-iracionalnih i diskurzivnoracionalni sposobnosti, upravo u poeziji i pesnikom jeziku. Poezija saoptava
ljudsko poverenje u sebe, u re, jedna od moguih objave psiholoke konstante ljudskosti,
manifestovane na svakom stepenu totalne samosvesti;
POEZIJA estetski verbalizovana i oslobaajua samosvest egzistencije. Daviov
nadrealistiko-egzistencijalistiki spoj i amalgam.

189

ISKUSTVO VREMENITOSTI Daviova poezija je svojevrsno grljenje vremena jezikom,

neprestano obnavljani napor da se ne zaustavi, nego da se ulovi i izrazi neizrecivost
onoga to se odigrava u proticanju vremana, s obzirom da je pesnik sebe osudio da
neprekidno deflorie trenutak u toku prolaenja.
PESNIK nezavisno, naizgled, od svoje drutvenosti, i pronalaza koji, polazei od korenja
drutvenih tajni, hvata veze s tajnama to su ivotne, samo koliko je to i smrt, to su
smrtne samo koliko je to klasje ivljenja, ma koliko izgledalo da tako nije. Zato su ivot i
smrt u istinski samosvesnom pesnitvu vieni kao lice i nalije istog odvijanja.
NEMIRENJE SA SMRU Pesnik se neretko iskazuje kao ljubavnik smrti poetski uoblien
obraun s neotklonjivom spoznajom o smrti i smrtnosti, kao o opredmeenju
metafizikog prostora ne-bia ili Nita, koje na horizontu moderne i modernistike misli
postaje tzv. negativni, a nuni, uslov afirmacije bia kao samosvesno punog
postojanja. Nemirenje sa smru krajnji je paroksistiki izraz svirepog angamana koji je
obeleio celokupno njegovo delo.
PARADOX DAVIOVSKE ESTETIKE poiva na prevratu u tradicionalnom shvatanju vene, ali
izline lepote jezikih umetnikih dela koja iz ove perspektive predstavljaju samo
beivotne i okamanjene belege ljudskog trajanja. Prostori kamena trajanja mogu se
proiriti u beskraj, samo tako to e postojanje ogranieno u vremenu biti izraeno u
svojoj beskrajnoj promenljivosti, tj. potpunosti blizu doivljaja venosti kao perceptivnoj
i receptivnoj kategoriji opteljudskog karaktera, uvek i neminovno vezanoj za temeljno
iskustvo sveprisutne temporalnosti. Saeto: pesniko delo izraz samog ivota, a ne
njegov beutni spomenik; pesniki jezik samosvesno-vitalistika manifestacija
ovekovog postojanja u svetu, ne naknadna kreacija i konstrukcija.
POETSKI JEZIK bezgranino pokretna i u svakom trenu ispoljavanja samorefleksivna
struktura. To je lingvistiko konkretizovanje i smislotvorno otelotvorenje egzistencije u
samom poetskom inu. Pozvanje pesnike rei pre svega nalazi se u pretapanju
jezika i postojanja shvaenog egistencijalno-temporalno. Ritmiko-melodijski i
uopte muziki kvaliteti esto imaju noseu, konstruktivnu ulogu, jer doaravaju
jedinstveno i diskurzivno neprestano talasanje, prelivanje, smirivanje i ponovno javljanje
ivotne energije.

***

JOVAN DELI:
P E S M A (Srpski nadrealizam i roman)

190

Davio je eksperimentator i antitradicionalista u romanu. Pri izgradnji romaneskne

strukture pokuava da koristi iskustva dramske i lirske poezije, jer jedna od nadrealistikih
tekovina jeste inkorporiranje raznih anrova u tekst. Mnogo duguje nadrealizmu, kji je razumeo
kao poeziju okrenutu budunosti. Takoe, on je uvek imao sluha za socijalna pitanja u literaturi, i
zato e izbor junaka, dogaaja, grae biti izrazito socijalno, idejno obojen. U romanima on je
angaovan pisac, iako se suprotstavljao mlekadijama tendencije. Pojava Pesme 1952.
predstavljala je izvanredan knjievni dogaaj...

MIA RANOVI: pokuava da bude novi ovek, koji e biti kadar da sve podredi svom
revolucionarnom zadatku. U njegovoj interpretaciji novi ovek je po mnogo emu
nezemaljski, lien ili osloboen ula i poriva, sa izotrenom sveu o svom poslanju i sa
snagom da ga izvri. On postaje instrument u slubi revolucije, i prekalie sebe kao neki
isposnik za zadatke koji ga oekuju. Ipak Davio mu je dao dopadljiv fiziki izgled uprkos
surovosti: visok, vitak, miiav, svetao, vlaan, nedokuiv pogled, jasno izrazana usta
kontrast sa namerom znak fizike snage, ivotnih poriva. Anina ljubav je zato vrlo
uverljiva. Njegova strast nadjaae voljne brane u ljubavnoj noi Vilinog konjica i Ane. Mia
e se revoluciji vratiti kao ovek, ne kao dogma. elja i ljubav u liku Ane oplemenjuju ga,
humanizuju. Ovim inom Davio ga dedogmatizuje...

ANDRIJA VEKOVI: drugi je junak; pesnik od formata ugleda i uticaja buntovan ali
nepolitian, vezuje se za komuniste verujui da komunizam predstavlja kraj barbarstva,
verujui da e na slobodnoj teritoriji, kada se bude izvukao, napisati svoju nabolju pesmu
za koju se godinama pripremao. Njegova metafizika evolucija: kao mladi zauzima stav
potpune negacije sveta, stav protesta i revolta koji negira ivot (period nekoliko neuspelih
samoubistava) i automatske giljotine na Terazijama, kojom bi se samoubijali graani iz
protesta prema uasima ovog sveta; iz tog vremena su i prvi stihovi. Revolt se zadovoljavao
da skandalima izaziva zgraanje, pristajui na koegzistenciju sa svetom koji je skandalima
negirao, a protiv kojeg nije preduzeo akciju. On je pesnik nadrealista. Preokret dolazi
posle

smrti

prijateljice

kada

uvia

da

revolucija

podrazumeva

taktiku,

manevrisanje. Ne menja se samo pesnik, ve i poezija u pravcu drutvene nunosti

socijalizuje se. Revolucionar: Vekovi uvia njegovo tragino lice revolucionar vri
neminovna nasilja nad prirodom oveka, bilo da je to nasilje nad svojim ili tuim ivotima.
Alternative ne moe biti. Ne moe se saraivati sa okupatorom. Za njega se najvie
vezuju lirska mesta u romanu koja su najblia nadrealistikoj tehnici: prvo
gledajui kalemegdansku kosu on zakljuuje da se ipak nita ne moe da sazna bez slika
to nadolaze u svest (tu se grane preobraavaju u krvotok, bronhije vojnika u streljakom
stroju...), drugo u bolnici, gde su nadrealistike slike bizarne i disparantne (On nije Jozef
Tot...), tree nedeljni popodnevni san kada sanja zaklane, kada se rei lede i kada pesme
postaju itei vazduh rei kao iz probuene gume.
Likovi su dati antitetiki, kreu se na suprotnim polovima jedan se uproava, drugi se
uslonjava. Mladi revolucionar i stari pesnik, dati jedan drugome nasuprot. Vekovi
ipak Miu doivljava kao svoju dopunu, komplementarni lik. izmeu njih postoji i

191

mogunost podzemne krvne veze, jer je pitanje Miinog oca otvoreno, a Vekovi ga
doivljava kao od svoje rase. Obojica su poli od nepristajanja na ivot, ali su im se
putevi izvili na suprotne strane. Vekovi e Mii dati nadimak Vilin Konjic, Ani e govoriti o
njemu i tako nehotino doprineti njihovoj ljubavi. Pesnik i revolucionar se postepeno
pribliavaju. Mia spasava Vekovia, dedogmatizuje se, a Vekovi veruje u njega,
politizuje se.
TEMA ODNOSA POEZIJE I REVOLUCIJE: Daviov odgovor je oekivan: jedinstvo je nuno, ali
nain na koji je reavao taj odnos daleko je zanimljiviji. Spajanje je dramatino i
podrazumeva sukobe.

SAN: potpuno je u skladu s Vekovievim oseanjem da su ugroene sve vrednosti: ivot,

ljubav, stvaralatvo, stvaralac, i posle sna on odluuje da govori na groblju kako bi uinio
neto za spas ugroenih vrednosti. San je saobraen psiholokom portretu junaka i situaciji
u romanu. On sniva zaklane rei jer su mu osnovni vid revolta...

PRIPOVEDA:

AMBIVALENTAN

prati

tokove

misli

svest

junaka,

ali

ih

metaforikom, stilizacijom, nadilazi i govori u treem licu. Tako Davio lake pomera
kameru od lika do lika, esto im preputajui da se sami iskau, i da lirski ton pripovedanja
bude ouvan. Nema utvrenu taku gledita, niti vrstu perspektivu pripovedanja,
ve se neprestano pomera. Ovaj pripoveda ima kohezionu snagu ali ozbiljno remeti
psiholoku uverljivost, ali se iskupljuje svojom pokretljivou i lirskim tonom. esto slui
samo da bi se uvelo unutranje gledite, da bi jedan unutranji monolog smenio
monologom drugog junaka ili da bi ih doveo u situaciju da vode dijalog.

UNUTRANJI DIJALOG: unutar junaka spore se dva oprena glasa. Junak zamilja
mogui dijalog da drugim junacima, a ponekad se projektuje u druge, postaje neko drugi, i
sa te distance posmatra sebe.

192

SAD R AJ :
ALEKSANDAR FLAKER: O POJMU AVANGARDE

RENATO POOLI:TEORIJA AVANGARDNE UMETNOSTI

PREGLED KNJIEVNIH PROMENA

KONSTANTINOVI: E K S P R E S I O N I Z A M

13

B. LAZAREVI: P R E D R A T N A I P O R A T N A P R I A N J A

14

ISIDORA SEKULI: NEMIRI U KNJIEVNOSTI

14

MILO CRNJANSKI: POSLERATNA KNJIEVNOST(Literarna seanja)

15

MARKO RISTI: KROZ NOVIJU SRPSKU KNJIEVNOST (1929)

16

MOMILO NASTASIJEVI: IZMEU PRERATNE- I PORATNE JE PROVALIJA

18

MILAN BOGANOVI: BELEKE O NOVIM TENJAMA U POEZIJI

18

DERETI: ISTORIJA

18

NOVICA PETKOVI: OPTA CRTICA O AVANGARDI (PREDAVANJA)

21

PREDRAG PETROVI UOPTENE CRTICE

21

PR O G R AM I I M AN I F E S T I
M I LO C R N J AN S K I O B J A N J E N J E S U M AT R E

23

T O D O R M AN O J LO VI I N TU I TI VN A LI R I K A

26

R AS T K O P E T R O V I H E LI O T E R API J A AFAZ I J E

27

MOMILO NASTASIJEVI BELEKE ZA APSOLUTNU POEZIJU

30

R AD E D R AI N AC PR O G R AM H I PN I Z M A

32

M A R K O R I S T I PREOBRAENJA DADE

33

193

LJUBOMIR MICI KATEGORIKI IMPERATIV ZENITISTIKE KOLE

34

D U A N M A T I MANIFEST BEOGRADSKIH NADREALISTA

39

M I L A N B O G D A N O V I SOCIJALIZACIJA NADREALIZMA

41

J O VAN PO PO V I O S O C I J ALN O J LI T E R AT U R I

42

PI S C I I D E LA
S T A N I S L A V V I N A V E R (1891 - 1955)

45

R A S T K O P E T R O V I (1898 - 1949)

76

M I L O C R NJ A N S K I (1893-1977)

108

M O M I L O N A S T A S I J E V I (1894 - 1938)

135

R A D E D R A I N A C (1899 - 1943)

154

D R A G I A V A S I (1885 1945)

162

M I L A N D E D E I N A C (1902 - 1966)

168

D U A N M A T I (1898 - 1980)

174

O S K A R D A V I O (1909 - 1989)

181

194