Put samuraja

Patriotizam
Pisao: Jukio Miima
Veliina slova:

Izvor: ndbooks.com
Porunik je bio uveren da nije bilo niega neistog u srei koju su njih dvoje osetili kada su
odluili da umru. Oboje su u tom trenutku, mada, naravno, ne sasvim svesno i jasno, osetili
da su ona njihova normalna zadovoljstva koja su imali samo za sebe ponovo pod zatitom
pravinosti i Svete sile i da su potpuno i nepobitno moralna. Gledajui jedno drugom u oi i
otkrivajui u njima asnu smrt, osetili su se ponovo sigurni iza elinih zidova koje niko
nije mogao da uniti i zatieni neprobojnim oklopom lepote i istine. I zato, daleko od
mogunosti da vidi bilo kakvu neloginost ili konflikt izmeu bujanja svoga tela i iskrenosti
svoga patriotizma, porunik je ak poeo da o tim stvarima razmilja kao o jednoj jedinoj

Izvor: 2.bp.blogspot.com

Jedanaeste godine ere jova (1936), dvadeset osmog februara (treeg dana Februarskog
incidenta), duboko pogoen to su njegove najblie kolege uestvovale u pobuni od samog
poetka i ozlojeen to se jedan deo carskih trupa spremao da napadne drugi, porunik ini
Takejama, oficir peadijskog puka Carske garde, uzeo je oficirski ma i ceremonijalno se rasporio
u sobi veliine osam oa, u svojoj kui u estom bloku Aobao u kvartu Josuja. Sa njim se ubila i
njegova ena Reiko, koja je, zarivi bode u grlo, ispratila mua u smrt. Porunikovo oprotajno
pismo sadravalo je samo jednu reenicu: ivele carske trupe! U eninom pismu je, posle
izvinjenja roditeljima za ravo ponaanje keri koja odlazi u grob pre roditelja, izmeu ostalog
bilo zabeleeno: Dan koji je suen vojnikovoj eni doao je Poslednji trenuci hrabrog mua i
njegove ene behu takvi da bi i demone rasplakali. Treba jo rei i to da je muu bilo trideset, a
eni dvadeset tri godine, a bee prolo samo pola godine od njihovog venanja.

II

Izvor: www.klinebooks.com
Oni koji su bili na venanju porunika Takejame, ili oni koji bi videli venanu sliku mlade i
mladoenje, uzvikivali su od divljenja gledajui lepi par. Velianstven u slubenoj uniformi,
porunik je u levoj ruci stezao ma, u desnoj drao apku i sa izrazom snage i mukosti

zatitniki stajao pored mlade. Bilo je neeg snanog u izrazu njegovog lica; tamne obrve i irom
otvorene krupne oi izraavale su istotu i samouverenost mladosti.
Za lepotu mlade u beloj gornjoj haljini nije bilo dostojnog poreenja. U okruglim oima, izmeu
mekih obrva, u finom obliku nosa i u punim usnama, bilo je istovremeno ulnosti i prefinjenosti.
Jednom rukom, koja je stidljivo izvirivala iz rukava gornje haljine, drala je lepezu, a vrhovi
prstiju, neno sastavljeni, behu kao pupoljci bele rade.
Posle njihovog samoubistva, ljudi bi gledajui sliku mladog para tuno primetili da suvie esto
prokletstvo lei na takvim, naizgled, besprekornim parovima. Moda je to bila samo uobrazilja,
ali gledajui sliku posle tragedije, izgledalo je da su dvoje mladih, stojei ispred zlatnog zastora,
oboje zurili sa istom vedrinom u smrt koja je bila pred njima.

***
Uz pomo svog kuma, natporunika Ozekija, smestili su se u novom domu u Aobaou u Jocuji.
Taj njihov novi dom bee mala stara trosobna kua sa baticom pozadi. Poto u prizemlju, u
sobama od est i etiri i po oa, nije bilo dovoljno sunca, sobu od osam oa upotrebljavali su i
kao spavau i kao sobu za primanje. Poto nisu imali sluavku, kada bi mu bio odsutan, Reiko je
ostajala sama.
Kako je u zemlji bilo vanredno stanje, branog putovanja nije bilo. Prvu no posle venanja
mladenci su proveli u toj kui. Pre nego to su legli, ini joj je, sedei uspravno na podu i
poloivi vojniki ma ispred sebe, odrao lekciju. ena koja se uda za vojnika treba da bude
svesna da muevljeva smrt moe da usledi svakog asa. Moe to da se desi sutra, moda
prekosutra. Ma kada se to desilo - pitao je - da li je spremna da je prihvati?
Reiko je ustala, otvorila fioku na komodi i odande izvadila ono to je smatrala svojom najveom
dragocenou - bode koji joj je dala majka. Sela je ponovo bez rei i spustila bode na pod isto
onako kao to je njen mu spustio ma. Razumeli su se odmah bez ijedne rei i porunik nikada
vie nije pokuao da proverava odlunost svoje ene.

Izvor: www.cantiribelli.com
Prvih nekoliko meseci braka Reikina lepota bila je sve vea i vea i sve blistavija, sijajui mirno
kao mesec posle kie. A poto su oboje imali mlada krepka tela, njihov odnos je bio strastven. I to
se nije dogaalo samo nou. Mnogo puta, vraajui se kui pravo sa vebanja i ne elei da gubi
vreme ak ni da bi skinuo blatom ulepljenu uniformu, porunik je gurao svoju enu na pod
odmah, im bi uao u kuu. Ni Reiko nije bila manje vatrena i samo mesec dana posle prve
brane noi ona je saznala ta je srea. Videvi to, porunik je bio vrlo zadovoljan.
Reikino telo bee isto i belo, a njene nabujale dojke pruale su vrst i odluan otpor. Ali, kada bi
ve popustile, te dojke behu tedre u svojoj prisnoj i privlanoj toploti. ak i u postelji ovo dvoje
su bili strahovito, ak jezivo ozbiljni. Usred divlje i opojne strasti njihova srca behu staloena i
uzdrana.
Preko dana, u kratkim predasima u toku vebi, porunik je mislio o eni, a Reiko, celog dana
sama u kui, seala se lika svog mua. ak i kada nisu bili zajedno bilo im je potrebno samo da
pogledaju venanu sliku i da se ponovo uvere u svoju sreu. Reiko se, ak, nimalo nije udila to
je ovek, koji joj je do pre nekoliko meseci bio potpuno nepoznat,mogao da postane sunce oko
koga se okretao ceo njen svet.
Sve ovo imalo je moralnu podlogu i bilo je u skladu sa obrazovnim ediktom koji je propisivao da
mu i ena treba da se slau. Nikada se Reiko nije usprotivila muu, niti je porunik ikada imao
razloga da ukori enu. Na kunom oltaru je, pored ploice sa zapisom iz velikog svetilita Ise,
stajala fotografija njihovih carskih velianstava i svako jutro, pre nego to bi krenuo na dunost,
porunik bi zajedno sa enom zastajao na tom posveenom mestu i oboje bi se duboko poklonili.
U obrednoj posudi Reiko je uvek menjala vodu, a sveta granica sakakija bila je uvek svea i
zelena. iveli su svoje ivote pod dostojanstvenom zatitom bogova i bili ispunjeni velikom
sreom od koje je drhtao svaki deli njihovih tela.

III

Izvor: 2.bp.blogspot.com
Iako je rezidencija uvara dravnog peata Saitoa bila u blizini, nijedno od ovo dvoje nije ulo
pucnjavu ujutru, dvadeset estog februara. Tek kada se tragini dogaaj, koji je trajao samo
desetak minuta, zavrio, truba koja je pozivala na zbor u mrano sneno jutro uznemirila je
porunikov san. Skoivi iz postelje, bez rei oblaei uniformu i opasujui ma koji mu je
dodala ena, porunik je istrao na snegom pokrivene ulice u jo mrano jutro. I nije se vratio
kui do veeri dvadeset osmog.
Reiko je tek kasnije, iz vesti sa radija, saznala prave razmere ove iznenadne erupcije nasilja.
Sledea dva dana provela je potpuno sama, u miru i iza zakljuanih vrata.
Kada je bez rei istrao iz kue tog snenog jutra, Reiko je na porunikovom licu videla njegovu
reenost da umre. A ako joj se mu uopte ne vrati, ve je bila donela odluku da e umreti i ona.
Polako je poela da vadi svoje stvari i da ih rea okolo.

Sveana kimona je odabrala za poklone prijateljicama iz kolskih dana ija je imena i adrese
ispisala na debelom papiru u koji ih je, svaki posebno, zavila. Poto ju je mu stalno primoravao
da ne misli na sutranjicu, Reiko nije ak ni pisala dnevnik, pa joj je sada bilo uskraeno
zadovoljstvo koje bi mogla da ima ponovo itajui zapise o srei koju je upoznala poslednjih
nekoliko meseci i kada bi ga lagano, list po list, predavala vatri. Na radiju je poreala figurice od
porcelana: psa, zeca, vevericu, medveda i lisicu, a pored njih jednu vazu i krag. To bee jedina
Reikina kolekcija i, kako je pomislila, teko da e neko takve stvari primiti kao oprotajni poklon.
Niti bi, opet, bilo prikladno zatraiti da joj ih stave u koveg. Dok su joj te misli prolazile kroz
glavu, Reiki se uini da su izrazi na licima ivotinjica postali puni oaja i bespomonosti.
Reiko uze vevericu u ruku i zagleda se u nju. I onda, misli joj skrenue daleko van sfere tih
detinjastih oseanja. Zurila je u daljinu, negde gde su svetli kao sunce bili principi koje je
otelovljavao njen mu. Bila je spremna i sa radou je oekivala da do unitenja bude odvuena
tim sunanim kolima, ali sada, u tih nekoliko trenutaka samoe, dozvolila je sebi luksuz da uiva
u nevinoj privrenosti sitnicama. Bila je ipak svesna da je vreme kada je volela te stvari ve
daleka prolost. Sada, ona je volela samo uspomenu na vreme kada ih je volela. Njihovo mesto u
njenom srcu bee ve zamenjeno mnogo jaom strau, mnogo mahnitijom sreom. Jer Reiko
nikada - ak ni u sebi - nije o tim uzvienijim radostima puti mislila kao o obinom zadovoljstvu.
Februarska hladnoa i ledeni dodir porcelanske veverice ukoili su Reikine tanke prste, ali i
pored toga u nogama, ispod ara koje su se ravnomerno ponavljale na njenom svilenom kimonu,
ona je, dok je razmiljala o snanom porunikovom zagrljaju, oseala toplu vlanu put koja je
mogla da rastapa i snegove.
Ni najmanje se nije plaila smrti koja je lebdela u njenim mislima i, dok je ekala sama kod kue,
Reiko je jednostavno verovala da bilo ta da je njen mu oseao ili mislio utom trenutku, njegove
boli i brige, da je to sigurno vodi - ba kao i snage u njegovom telu u sigurnu, dobrodolu smrt.
Osetila je da telo moe da joj se sa lakoom istopi i pretvori u najobiniju esticu muevljevih
misli.
Sluajui vesti na radiju ula je kako se meu onima koji su se pobunili pominju imena
nekolicine muevljevih kolega. To su bile vesti smrti. Pomno je pratila razvoj dogaaja i, dok je
sve manje bilo nade da se incident mirno okona, zabrinuto je mislila zato car ne intervenie i
uviala kako ono, to je u poetku bilo pokret da se naciji vrati ponos,lagano prerasta u neto to
je nosilo sramotni ig pobune. Iz puka nije bilo nikakvih vesti. inilo se da u svakom trenutku
mogu da ponu borbe na gradskim ulicama na kojima je jo bilo ostataka snega.

Izvor: 4.bp.blogspot.com
Pred zalazak sunca, dvadeset osmog februara, Reiko uplaena zau besno lupanje naulaznim
vratima. Potrala je niz stepenice i dok je drhtavim prstima pokuavala da povue zasun, prilika
koja se nejasno videla kroz debelo mutno staklo nije davala glasa od sebe. Reiko je znala da je to
njen mu. Nikada reza nije toliko vrsto bila zaglavljena, opirala se I vrata nikako nisu mogla da
se otvore.
I dok jo nije bila svesna kako je uspela da otvori vrata - pred njom je stajao porunik, njen mu,
na betonskom podu u kabanici kaki boje i izmama punim blatnjavog snega sa ulice. Zatvorivi
vrata za sobom spustio je rezu, a da Reiki ne bi jasno zbog ega.
Dobrodoao kui.
Reiko se duboko poklonila, ali joj mu nita nije odgovorio. I kada je ve otpasao ma i poeo da
skida kabanicu, Reiko je stala iza njega da mu pomogne. Kabanica je bila hladna i vlana i bee
izgubila miris konja koji se obino irio kada je bila izloena suncu. Uinila jojse neobino teka
dok joj je leala na ruci. Okaila ju je na vealicu i, zavivi ma i opasa u rukave svoga kimona,
ona saeka da mu izuje izme i ue za njim u dnevnu sobu, prostoriju od est oa u prizemlju.
Na jasnoj svetlosti lampe lice njenog mua, obraslo ve prilino gustom bradom, bilo je gotovo
do neprepoznatljivosti bledo i mravo. Obrazi mu bejahu upali - vie nisu bili onako sjajni i
zategnuti. Kada je bio u uobiajenom dobrom raspoloenju on bi se presvlaio I terao je da mu
odmah donese veeru, ali sada je samo seo pored stola jo u uniformi dok mu je glava snudeno
klonula. Reiko se uzdrala da ga ne zapita da li da spremi veeru. Posle izvesnog vremena
porunik je progovorio.

Nita nisam znao. Nisu me zvali da im se pridruim. Valjda zato to sam se skoro oenio. I Kano
i Honma i Jamagui.
Reiko se za trenutak setila lica mladih uvek raspoloenih oficira, prijatelja njenog mua, koji su
im esto dolazili u kuu.
Sutra e verovatno stii Carsko nareenje. Mislim da e ih proglasiti pobunjenicima. I ja u
komandovati jedinicom koja e imati nalog da ih napadne. Ne mogu to da uradim. Nemogu no
je uiniti tako neto.

Izvor: lh4
Nastavio je: Oslobodili su me veeras dunosti i dozvolili mi da ovu no provedem kod kue. A
sutra ujutru moram da odem i da ih napadnem. Ne mogu da to uinim, Reiko.
Reiko je sedela ispravljenog tela i sputenog pogleda. Bilo joj je jasno da njen mu govori o
smrti. Porunik je ve bio odluio. Svaka re, duboko ukorenjena u smrti, jasno se videla i
razumela, postavljena ispred te tamne i nepomine pozadine. Iako je porunik govorio kao da je u
dilemi, vie nije bilo mesta neodlunosti.
U tiini koja je leala meu njima bilo je ak jasnoe, kao to je jasan i bistar potok koji hrane
snegovi koji se tope. Dok je sedeo u kui posle dvodnevnih iskuenja i gledao licesvoje lepe

ene, porunik po prvi put oseti pravu smirenost. Jer odjednom je shvatio, iako Reiko nita nije
rekla, da ona zna da iza njegovih rei stoji ve doneta odluka.
Dobro, rekao je porunik a oi su mu se iroko otvorile i uprkos umoru koji je oseao, pogled
mu je bio snaan i jasan. On prvi put te veeri pogleda u oi svoju enu i ree: Veeras u da
rasporim stomak.
Reiko nije ni trepnula. Njene okrugle oi odavale su takvu napetost, tako nategnutu kao zvono to
odzvanja.
Spremna sam, rekla je ona, i traim dozvolu da idem s tobom.
Porunik je bio skoro hipnotisan snagom tih oiju. Njegove rei potekle su lako i brzo, kao
monolog oveka u delirijumu, i nikako ni sam nije mogao da shvati kako tako obinim reima
moe da se nekome da dozvola u situaciji koja je ozbiljna kao ova.
Dobro, idemo zajedno. Ali elim da mi bude svedok pre toga, svedok mog samoubistva. U
redu?
Kako je to izrekao, bujica sree iznenada nagrnu iz njihovih srca. Reiko je bila duboko dirnuta
poverenjem koje joj je poklonio mu. Ma ta da se desilo, za porunika bee vano da ne bude
nepravilnosti u njegovoj smrti. Zbog toga mu je bio potreban svedok. injenica da je za svedoka
izabrao svoju enu, bio je jedan od simbola tog poverenja. Drugi, jo znaajniji simbol, bilo je to
to on, iako se zavetovao da umru zajedno, nije traio da najpre ubije nju; on je odlagao njenu
smrt do vremena kada vie nee biti u stanju da se uveri u nju. Da je porunik bio sumnjiavi
mu on bi, nesumnjivo, kao obino u takvim samoubistvima, najpre ubio enu pa sebe.
Kada je Reiko rekla: Traim dozvolu da idem s tobom, porunik to oseti kao poslednji plod
obrazovanja koje je sam pruio eni, poevi od prve brane noi, to ju je nauilo da, kada doe
taj trenutak, kae ono to je neophodno rei, bez ikakve senke oklevanja. Ovo je laskalo
porunikovom miljenju o sebi kao samopouzdanom oveku. On nije bio toliko romantian ni
tat da pomisli da je te rei izgovorila spontano, iz ljubavi prema njemu.
Sa sreom koja je obilno izvirala u njihovim srcima nasmeili su se jedno drugom, a Reiko
pomisli da sve izgleda kao da se vratila njihova prva brana no. Pred njenim oima nije bilo ni
bola ni smrti i uinilo joj se kao da vidi kako se ogromno beskrajno prostranstvo otvara pred
njom.
Voda je topla, hoe li sada da se okupa?
Daa, da...
A veera?
Ove rei behu izgovorene tako, takvim prisnim tonom, da poruniku, za samo deo sekunde, pade
na um da je sve ovo obina halucinacija.

Mislim da nam veera nee biti potrebna, ali mogla bi da zagreje malo sakea.
Dobro.
Namerno ostavljena otvorena fioka komode iz koje je Reiko izvadila muevljev kuni ogrta
pripremajui ga kada bude izaao iz kupatila, privukla je porunikovu panju. Ustao je, doao do
komode i pogledao unutra. itao je jedno po jedno ime ispisano na naslaganim paketima sa
poklonima za prijateljice. Porunika ne naljuti uopte ova otvorena demonstracija herojske
reenosti njegove ene, ve mu srce bi ispunjeno nenou. I ponaajui se kao mu kome ena
detinjasto pokazuje ono to je kupila u gradu, porunik joj prie obgrlivi je s lea i poljubi je u
vrat.

Izvor: deviantart.net
Reiko je osetila kako je po vratu grebe porunikova neobrijana brada. To oseanje, kao da nije
samo obina stvar meu tolikim stvarima na svetu, bilo je za Reiko sve, i sada, kada je uskoro
trebalo da nestane zauvek, imalo je sasvim nepoznatu sveinu. Svaki trenutak je dobijao svoju
vitalnu snagu i oseaji u svakom deliu njenog tela bili su ponovo probueni. Odgovarajui na
muevljevo milovanje, Reiko se podigla na prste omoguavajui tako da ivot prostruji kroz celo
njeno telo.
Najpre kupanje, pa kad zagreje sake, pripremi postelju na spratu, hoe li? Porunik je aputao
sve ovo eni na uho, a Reiko je bez rei klimnula glavom. Zbacivi uniformu, porunik ode u
kupatilo. A Reiko, sluajui pljuskanje vode, poe u dnevnoj sobi da priprema mangal da na
njemu zagreje sake.
Posle toga, uzevi muevljev ogrta, pojas i donje rublje, Reiko ode u kupatilo da ga pita kakva je
voda. U oblacima magle vodene pare na podu je prekrtenih nogu sedeo porunik i brijao se.

Mogla je da nazre talasasto kretanje miia na njegovim vlanim snanim leima dok je pokretao
ruke.
Nita nije ukazivalo da se neto posebno deava. Reiko je radila svoj uobiajeni posao i
pripremala od ostataka hrane meze koje e jesti uz rakiju. Ruke joj nisu drhtale. ak joj je sve
polazilo za rukom mnogo bolje nego obino. S vremena na vreme, istina, osetila bi bolno i
snano kucanje srca duboko u grudima, koje se, kao svetlost iz daljine, iznenada pojaavalo i
onda ponovo nestajalo. Brijui se u kupatilu, porunik je najzad osetio kako mu iz tela, kao da je
izleen, nestaje beznadeni umor koji je oseao posle dana neodlunosti i, uprkos smrti koja je
stajala pred njim, ispunjava ga ugodnim iekivanjem. Do njega su nejasno dopirali zvuci
uobiajenih poslova koje je ena obavljala. Zdrava fizika udnja, potiskivana tokom dva dana,
ponovo se pojavljivala.
Porunik je bio uveren da nije bilo niega neistog u srei koju su njih dvoje osetili kada su
odluili da umru. Oboje su u tom trenutku, mada, naravno, ne sasvim svesno i jasno,osetili da su
ona njihova normalna zadovoljstva koja su imali samo za sebe ponovo pod zatitom pravinosti i
Svete sile i da su potpuno i nepobitno moralna. Gledajui jedno drugom u oi i otkrivajui u
njima asnu smrt, osetili su se ponovo sigurni iza elinih zidova koje niko nije mogao da uniti i
zatieni neprobojnim oklopom lepote i istine. I zato, daleko od mogunosti da vidi bilo kakvu
neloginost ili konflikt izmeu bujanja svoga tela i iskrenosti svoga patriotizma, porunik je ak
poeo da o tim stvarima razmilja kao o jednoj jedinoj.

Izvor: imageshack.us
Pribliivi lice sasvim uz tamno, polurazbijeno i zamagljeno ogledalo na zidu, porunik se brijao
sa velikom panjom. To e biti njegovo samrtno lice, i ne sme da budenikakvih runih ostataka
nemarnosti. Lepo izbrijano lice zasija ponovo mladalakim sjajem i izgledalo je kao da obasjava
tamu ogledala. ak je osetio da ima neke otmenosti u povezanosti tog svetlog zdravog lica sa
smru.
Ono e, ba ovakvo kakvim ga sada vidi, biti njegovo samrtno lice. Ono je, u stvari, ve bilo
odvojeno; nije vie bilo njegova privatna stvar ve je postalo bista iznad uspomene na mrtvog
vojnika. Pokuao je da zatvori oi i sve je najednom bilo zavijeno u tamu, i on vie nije bio bie
koje gleda i ivi.

Izaavi iz kupatila, sa tragovima brijanja koji su ovde-onde izbijali u obliku crvenih I modrih
peata na glatkim obrazima, porunik sede pored ve dobro razgorenog mangala. Primetio je da
je Reiko, iako je do tada imala mnogo posla, uspela i da ulepa lice. Lice joj bee veselo, a usne
vlane i nije bilo nigde tuge. Videvi ovu crtu strastvene prirode svoje mlade ene, on shvati da je
izabrao enu koju je trebalo da izabere.
Ispivi au sakea on ponudi i Reiko. Ona do tada nikad nije pila, ali sada je prihvatila bez
oklevanja i stidljivo nasula i sebi.
Doi ovamo, ree porunik.
Reiko mu se primakla i naslonila na krilo, a on ju je zagrlio. Grudi su joj se nadimale dok su se u
njima meali tuga, srea i jaki sake, i izazivali u njoj snanu reakciju. Porunik je pogleda. To je
poslednje lice koje gleda na ovome svetu, poslednji put gleda lice svoje ene. Oima putnika koji
se oprata od predivnih vidika koje vie nee ugledati, porunik je pomno ispitivao njeno lice.
Bilo je to lice koje je beskrajno dugo mogao da gleda. Njegove crte bile su obine, ali ne i hladne,
a usne vrsto stisnute. Porunik je spontano poljubi. Iako joj se nijedna crta nije pomerila niti se
zauo jecaj, on je iznenada primetio kako ispod sputenih trepavica bujaju suze i prelivaju se kao
sjajni potok.
Kad joj je malo kasnije porunik predloio da preu u gornju sobu, ena mu ree da e doi kada
se i ona okupa.
Popevi se sam uz stepenice do spavae sobe u kojoj ve bee toplo od gasne grejalice, porunik
se izvali na posteljinu rairenih ruku i nogu. Vreme dok je ekao enu ne bee ni krae ni due
nego to je bilo obino.
Stavio je ruke na potiljak i zagledao se u tamnu tavanicu do koje nije dopirala svetlost stone
lampe. Nije mu bilo jasno da li on to iekuje smrt ili divlju ekstazu oseanja. Te dve stvari su se
meale kao da je objekat telesne elje bila ba sama smrt. Ali ma ta da je bilo, bilo je sigurno da
porunik nikada nije osetio slobodu kao tada.
Napolju se uo zvuk automobila i kripanje guma koje su klizile po snegu. Zvuk njegove sirene
odbijao se od zidova okolnih kua. Dok je sluao te zvuke, osetio je da se njegova kua izdie
kao usamljeno ostrvo u tom drutvenom okeanu koji je napolju jurio za svojim svakodnevnim
poslovima. Svugde oko njega, silna i bez reda, prostirala se zemlja zbog koje je patio. On e
umreti za nju. Ali, da li e ta velika zemlja, za koju se on rtvuje toliko da e unititi samog sebe,
mariti imalo za to? Nije znao i to nije bilo vano. Njegovo bojno polje bez slave, bojno polje na
kome niko nije mogao da ostvari vredna junaka dela, to behu prvi borbeni redovi duha.

Izvor: hopeliesat24framespersecond
Reikini koraci zaue se na stepenitu. Stare stepenice u toj staroj kui jako su kripale. Uvek je
porunik ekajui je u postelji uo taj zvuk i on u njemu izazva prijatne uspomene. Pomislivi da
ih vie nikada nee uti, usredsredio se i sluao ih, trudei se da svaki deli trenutka tog
dragocenog vremena bude ispunjen zvukom mekih koraka na kripavom stepenitu. Trenuci kao
da su se pretvorili u dragulje koji su svetleli nekom unutarnjom iskriavom svetlou.
Oko ogrtaa Reiko bee opasana jednostavnim pojasom ija crvena boja ne bee tako sjajna u
tami i kada se porunikova ruka prui prema njemu, Reiko mu pomogne da gaodvee. Dok je jo
u ogrtau stajala pred njim, porunik sa obe strane zavue ruke u otvore iza rukava nameravajui
da je zagrli, ali kada su mu prsti dotakli njeno toplo telo i kad je ona rukama pritisnula njegove
ruke pod svojim pazusima, celo telo poe odjednom da mu gori. Za samo nekoliko trenutaka njih
dvoje su leali goli pored uarene grejalice.
Nisu govorili nita, ali njihova srca, njihova tela i uzburkane grudi gorele su od saznanja da je to
bio poslednji put. Kao da su rei poslednji put nevidljivom etkicom bile ispisane na svakom
deliu njihovih tela.
Porunik privue enu sebi i poe strasno da je ljubi. Dok su njihovi jezici ispitivali usta dotiui
jedno drugom meku vlanu unutranjost, oni su oseali kao da je jo nepoznata agonija smrti
prekalila njihova oseanja do snage uarenog elika. Agonija koju jo nisu znali, jo daleki bolovi
smrti, istanali su njihovo oseanje zadovoljstva.
Ovo je poslednji put da gledam tvoje telo, ree porunik, pusti me da ga lepo pogledam." I
onda iskrenu titnik stone lampe tako da svetlost obasja punom snagom Reikino isprueno telo.
Reiko je leala mirno zatvorenih oiju, dok je svetlost niske lampe otkrivala divne obline njenog

belog tela. Porunik, ne bez sebinosti, uivao je u pomisli da nikada nee videti kako se ta lepota
raspada u smrti.
Porunik je putao da mu se ovaj nezaboravni prizor zauvek uree u pamenje. Jednom rukom
milovao joj je kosu, a drugom gladio divno lice ljubei je tamo gde bi mu pogled pao. Tiha
hladnoa visokog uskog ela, zatvorene oi dugih trepavica ispod slabo naglaenih obrva, lepo
oblikovan nos, sjaj zuba koji su svetleli izmeu punih lepih usana,meki obrazi i mala pametna
brada, sve je to u porunikovoj glavi postajalo vizija mrtvog bletavog lica i on je neprestano
pritiskao usne na njen beli vrat - mesto koje e Reiko uskoro udariti sopstvenom rukom - a grlo
se blago crvenelo pod njegovim poljupcima. Vraajui se na usta, blago je pritisnuo svoje usne na
njene i pokretao ih je po Reikinim ritmino blagim krunim pokretima, kao kad mali amac krui
po vodi. A kad bi zatvorio oi, svet oko njega postajao je kolevka koja se ljulja.

Photo: Edouard Boubat

Usne su mu verno ile tamo gde su ih vodile oi. Visoke nabujale dojke imale su na vrhu
bradavice kao pupoljke divlje trenje, koje su se stvrdnule kada se porunikove usne zatvorie
nad njima. Ruke su joj se blago povijale suavajui se prema lancima i ne gubei pritom svoju
zaokrugljenost i simetriju, a na njima su bili i oni neni prsti koji su drali lepezu na venanju.
Dok ih je porunik ljubio, jedan po jedan prst povlaio se i odmicao od svoga suseda kao da se
stidi. Prirodna udubina koja je leala izmeu grudi i stomaka nosila je u svojim crtama ne samo
mekou nego i elastinu vrstinu i dok je samo nagovetavala bogate obline koje su se odatle
irile prema bokovima, imala je sama po sebi izgled obuzdanosti i dobre discipline. Belina i
bogatstvo stomaka i bokova bili su kao mleko koje semreka u punoj velikoj iniji, a nagla
udubina osenenog pupka mogla je da bude i svei trag kapi kie koja tek to bee pala. Tamo
gde su senke bile gue, dlake su bile bujnije, nene iosetljive, i dok je uzbuenje raslo u vie ne
pasivnom telu, nad tim delom lebdeo je miris, kao miomiris cvea, koji bee sve prodorniji.
Posle izvesnog vremena, Reiko je najzad progovorila drhtavim glasom:
Pokai mi, dozvoli i meni da jo jedanput, poslednji put, dobro pogledam.

Nikada ranije nije uo iz usta svoje ene tako direktan i nedvosmislen zahtev. To je bilo neto to
je njena stidljivost elela da krije do kraja, ali je iznenada raskinula sve veze uzdrljivosti koje su
je vezivale. Porunik je posluno legao na lea i predao se eni. Ona okretno die svoje belo,
uzdrhtalo, telo i - gorei od nevine elje da uzvrati muu ono to joj je pruio - poloila je svoja
dva bela prsta na porunikove oi koje su zurile u nju i lagano ih sklopila.
Iznenada preplavljena nenou, obraza zacrvenelih od vrtoglave navale emocija, ona je obavila
ruke oko porunikove kratko oiane kose. ekinjaste dlake su joj bolno greble dojke, a veliki
nos bio je hladan kada se zario u njeno meso. Ali dah mu je bio topao. Poputajui malo zagrljaj
ona se zagledala u muevno lice. Jake obrve, zatvorene oi, snaan nos, lepe usne vrsto stisnute,
plaviasti lepo izbrijani obrazi od kojih se odbijala svetlost i koji su lako svetlucali. Reiko je
ljubila sve to jedno po jedno. Ljubila je iroki vrat, jaka uzdignuta ramena, snane grudi sa
jednakim krugovima kao titovima i crvenkastosmee bradavice. Iz pazuha, natkriljenih
ramenima i grudima, iz prostora obraslog dlakom, dizao se sladak i melanholian miris u kome
bee neke arome mlade smrti. Porunikova gola koa bila je uarena kao polje zrelog ita, a
svugde su se isticali obli miii koji su na stomaku okruavali mali nevini pupak. Gledajui taj
mladalaki vrst stomak, stidljivo prekriven jakim dlakama, Reiko pomisli kako e uskoro taj
stomak surovo biti raseen maem i poloi glavu na njega plaui oaloeno i kupajui ga
poljupcima. A porunik, na dodir eninih suza osetio se spremnim da izdri hrabro i najgore
muke koje ga oekuju.
Kakva su ushienja njih dvoje doiveli posle ovakvih strasnih milovanja, moe lako da se
zamisli. Porunik se podigao i slabo telo svoje ene, iscrpljeno tugom i suzama, uzeo u vrst
zagrljaj. Lica su im bila strasno pripijena; grudi mokre od znoja priljubljene; svaki deli dva
mlada tela postao je toliko jedno da se inilo neverovatnim da e se ikad razdvojiti. Sa visina
ponirali su u bezdane, a iz bezdana razvijali bi krila na kojima bi se ponovo vinuli u vrtoglave
visine. Porunik je dahtao kao pukovski zastavnik na dugom maru. I kako se jedan krug
zavravao, gotovo odmah raao bi se novi talas strasti i oni bi se bez traga umora - jednim
pokretom, bez daha - ponovo uzdizali do samog vrhunca.

IV
Kada je porunik odluio da prestane, to nije bilo zbog umora. Nije eleo da izgubi snagu koja
mu je bila potrebna za samoubistvo a, s druge strane, bilo bi mu ao da prezasienou upropasti
lepotu ovih poslednjih trenutaka.
Poto je porunik oigledno odluio da prestane i Reiko je sa uobiajenom pokornou uinila to
i on. Leali su na leima sa isprepletanim prstima i zurili u tamnu tavanicu. Soba je bila topla, pa
ak ni kada je znoj prestao da im izbija iz pora, nisu osetili hladnou. Napolju, u tihoj noi,
prestali su da se uju zvuci automobila, ak ni buka vozova i tramvaja sa stanice Jocuja nije
dopirala do njih. Poto bi prvo odjekivali kroz deo grada opasan opkopom, poeli bi da se gube u
parku obraslom gustim drveem, prema ulici koja je prolazila ispred palate Akasaka. Teko je
bilo verovati da, u napetosti koja je obuzela ceo taj kvart, dve grupe carske vojske teko zavaene
i razdvojene, stoje jedna prema drugoj spremne za bitku.

Izvor: ndbooks.com
Oseajui toplotu koja je jo izbijala iz njihovih tela, dvoje mladih su ponovo u mislima
preivljavali slasti koje su osetili i seali se svakog trenutka. Seali su se ukusa poljubaca kojih se
nikada nisu zasitili, dodira golih tela, svakog detalja vrtoglavih blaenstava. Ali iz tame tavanice
pomaljalo se lice smrti. Ova zadovoljstva nee vie nikada osetiti - to im je bio poslednji put. U
isto vreme oboje su shvatili da radost takvog intenziteta ne bi nikada vie mogli da osete, ak i
kada bi doiveli duboku starost.
Zadovoljstvo isprepletenosti prstiju uskoro e takoe nestati. ak e im i are na drvetu koje su
sada gledali na plafonu biti oduzete. Oseali su kako ih smrt okruuje i sve im se vie pribliava.
Sada nema oklevanja. Moraju da nau hrabrosti i sami dosegnu smrt.
Dobro, hajde da se sada pripremimo, ree porunik. Ton odlunosti u glasu bio je
nedvosmislen, ali u isto vreme Reiko shvati da nikada glas njenog mua nije bio tako topao i
nean kao tada.
ekalo ih je mnogo stvari da urade poto ustanu. Porunik, koji nikada do tada nije pomagao u
nametanju postelje, sada je veselo odgurnuo pomina vrata plakara, preneo sam dueke i smestio
ih unutra. Reiko je ugasila gasnu grejalicu i sklonila stonu lampu. Dok je porunik bio u kupatilu
ona je sredila sobu oistivi je i obrisavi sve, i kada se ne bi obratila panja na sto od
crvenkastog drveta, soba je izgledala kao prostorija za prijem, spremna za doek nekog vanog
gosta.
Ala se ovde pilo, zar ne? Sa Kanom, Honmom i Noguijem
Da, svi su oni voleli da popiju.

Uskoro emo ih ponovo videti na drugom svetu. Zadirkivae me sigurno kada budu videli da
sam poveo i tebe.
Poavi niz stepenite, porunik se osvrnuo da pogleda tu tihu istu sobu koja je sada bila jako
osvetljena sijalicom sa tavanice. Kroz glavu su mu prolazile slike mladih oficira kojisu tu pili,
smejali se i bezazleno hvalisali. Nikada nije pomiljao da e jednog dana u toj sobi rasporiti
stomak.
U donjim dvema sobama mladi mu i ena poee mirno i vedro sa pripremama. Porunik je
otiao u klozet, a onda u kupatilo da se opere. Za to vreme Reiko je sklonila razbacanu
muevljevu odeu, odnela mu u kupatilo istu uniformu i belu tkaninu za oko bedara, a onda
izvadila papir i stavila na sto u dnevnoj sobi - za oprotajna pisma. Onda jeskinula poklopac sa
kutije za pisanje i poela da strue prah za mastilo. Ve je bila odluila ta e napisati u svom
pismu.
Reiko je snano pritisnula prstima pozlaena slova na kamenu za mastilo i voda je u udubljenju
iznenada postala crna kao da se po njoj rairio crni oblak. Ona je prestala da misli da su ti uvek
ponavljani pokreti: taj pritisak prstiju, taj zvuk koji se pojavljivao i gubio,da je sve to bilo u stvari
samo priprema za smrt. To je inae bila dunost domaice, obino ubijanje vremena, dok smrt
jednom ne stane pred nju. Ali sada, kao da je iz sve lakih pokreta- dok je strugala kamen za
mastilo o plou - i iz mirisa istruganog praha, provejavala neka neizreciva tuga.

Izvor: 3.bp.blogspot.com
Uredno obuen, u uniformi koju je navukao na golo telo, porunik je izaao izkupatila. Bez rei
je seo za sto, uspravan, uzeo etkicu i zagledao se neodluno u hartiju ispred sebe.
Reiko je uzela beli svileni kimono i otila u kupatilo. Sada se ponovo pojavila u dnevnoj sobi,
odevena i sa lako naminkanim licem, oprotajna poruka je ve bila stavljena na sto ispod lampe.
Crnim debelim potezima etkice bilo je jednostavno napisano: ivele carske trupe - porunik
ini Takejama.

Dok je Reiko sedela preko puta i pisala svoju poruku, porunik ju je u tiini posmatrao. Duboko
ozbiljan, gledao je odmerene pokrete bledih prstiju koji su vukli etkicu.
Sa oprotajnim pismom u rukama, porunikovim maem zadenutim za pojas i Reikinim bodeom
u rukavu belog kimona, njih dvoje stadoe pred kuni oltar i poee tiho da se mole. Onda su
ugasili sva svetla u prizemlju i dok su se penjali uz stepenice, porunik se okrenuo prema lepoj u
belo obuenoj prilici svoje ene, koja se sputenih oiju penjala kao da izlazi iz tame koja je
ostajala iza njih.
Oprotajna pisma stavili su u udubljenje u gornjoj sobi. Nameravali su da najpre uklone
kaligrafski natpis koji je tamo visio, ali poto ga je ispisao njihov kum, natporunik Ozeki, i poto
su u njegovom tekstu bila ak dva znaka koja su oznaavala iskrenost, ostavilisu ga. I ako bude
isprskan krvlju, oseali su da e natporunik Ozeki razumeti.
Okrenut leima udubljenju u zidu, porunik je stavio ma ispred sebe i seo. Reiko je sela ispred
njega na udaljenosti od jedne irine tatamija. Poto joj je koa bila sasvim bela,ru na njenim
usnama inio ju je izuzetno zavodljivom. Preko tatamija koji ih je razdvajao zurili su neprestano
jedno u drugo. Videvi porunika kako klei ispred nje sa maem predsobom, Reiko se seti
njihove prve noi i obuze je tuga. Porunik progovori promuklim glasom:
Poto nemam nikoga da mi pomogne morau da duboko zarijem ma. Nee biti ba prijatno, ali
nemoj da te uhvati panika. Smrt bilo koje vrste je teko posmatrati. Ne sme da se obeshrabri
kada to vidi, jel to u redu?
U redu je, potvrdi Reiko i duboko se pokloni.
Gledajui vitku figuru svoje ene porunik je osetio udno zadovoljstvo. Ono to je nameravao
da uini bilo je neto van okvira porodinih odnosa, njegova vojnika dunost. Zato mu je bila
potrebna odlunost, isto kao i hrabrost u borbi. To bee smrt ne manje vredna od smrti u prvim
borbenim redovima. On je sada nameravao da pokae kako bi se vladao na bojnom polju.
Ova misao za trenutak odvede porunika u udne fantazije. Usamljena smrt na bojnom
polju...smrt pred oima lepe ene... u smrti koja ga je iekivala bile su obe ove dimenzije koje su
se spajale u inae, nespojivo jedinstvo. To bee toliko slatko da se reima nije moglo iskazati.
Ovo mora da je najvei domet sree koju ovek moe da postigne - pomislio je. Da njegovu smrt,
svaki njen trenutak, posmatraju ove lepe oi, to je kao da ga u smrt odnosi laki mirisavi
povetarac. Bilo je u ovome neega to bee posebna milost. Nije potpuno razumeo ta je to bilo,
ali to bee neto to drugi ljudi ne shvataju jer njemu je bilo dato ono to dotle nikome ne bee
dato. U bletavoj figuri svoje ene u belom, koja je izgledala kao nevesta, poruniku se inilo da
vidi viziju svega onoga to je voleo i onoga zata daje svoj ivot - carski dom, naciju, vojnu
zastavu. Sve to, sa enom koja je sedela pred njim, bilo je sada tu i posmatralo ga je pomno
jasnim i mirnim oima.
Reiko je takoe gledala mua koji e ubrzo umreti i mislila da nikada u ivotu nije videla neto
tako divno. Poruniku je uniforma uvek lepo stajala, ali je u trenutku dok jerazmiljao o smrti sa
njegovim jakim obrvama i vrsto stegnutim usnama, odavao ono najlepe u mukoj lepoti.

Vreme je da se ide, ree najzad porunik.

Photo: Duane Michals

Reiko se prostrla pred njim u dubokom poklonu. Nije mogla da digne glavu. Nijeelela da
minku pokvari suzama, a nije mogla da ih zadri.
Kada je podigla glavu, kroz suze je nejasno videla mua kako obavija belu tkaninu oko golog
seiva maa, ostavljajui da viri dvadesetak centimetara otrice.
Stavljajui tako uvijen ma pored sebe, porunik se sa kolena spustio na pod i prekrstio noge
ispred sebe, otkopavajui kope na okovratniku bluze. Njegove oi nisu vie videle enu.
Lagano, jedno po jedno, otkopavao je mesinganu dugmad i otkrivao tamnosmea prsa i stomak.
Odvezao je kai i otkopao dugmad na pantalonama. Ukazala se ista belina pojasa obavijenog
oko bedara. Porunik je gurnuo tkaninu nadole obema rukama da bi jo vie oslobodio stomak i
onda dohvatio tkaninom obavijeni ma. Levom rukom je masirao trbuh gledajui u njega dok je
to radio.
Da bi proverio otrinu maa, porunik previ jedan preklop pantalona otkrivi deo bedara, i
povue lagano seivom preko koe. Krv odjednom pokulja iz rane i nekoliko crvenih pruga
pojavi se svetlucajui na jakoj svetlosti.
To je bilo prvi put da Reiko vidi muevljevu krv, i ona odjednom oseti snano lupanje u grudima.
Pogledala je mua u lice, dok je on posmatrao krv kao da je mirno procenjuje.
Iako je znala da je to prazna uteha, Reiko za trenutak oseti izvesno olakanje.

Porunik je posmatrao enu, fiksirajui je kao kobac. Onda, okreui ma prema sebi,malo se
izdie i gornjim delom tela prekri vrh maa. Naglo zatezanje uniforme na ramenima pokazivalo
je da je za to upotrebio svu snagu, jer je eleo da ma zabode duboko u levu stranu
stomaka.Njegov otar krik probi tiinu koja je dotle vladala u sobi.
Iako je uloio svu svoju snagu u udarac, poruniku se uini kao da mu je neko drugi zario u
stomak debelu gvozdenu ipku. Teko je disao, u grudima mu je divlje udaralo, a odnekud daleko
- inilo mu se van njega - izvirao je straan i muan bol, kao da se zemlja otvorila da upije vrijui
potok od istopljene stene. Bol je dolazila blie stranom brzinom. Porunik zagrize donju usnu i
instinktivno jeknu.
Je li to seppuku?, mislio je. (seppuku je drugi naziv za harakiri, drugi nain itanja istog
ideograma) Bilo je to oseanje potpunog haosa, kao da mu je nebo palo na glavu i svet se pijano
teturao. Njegova odlunost i hrabrost koje su izgledale toliko jake pre nego to je zario ma,
smanjile su se na neto to je liilo na vlat elika, tanku kao vlat kose, i na njega se navali teko
oseanje da treba da prelazi preko te vlati pripijen oajniki uz nju. Stegnuta aka mu se ovlaila i
kad je pogledao, video je da mu je i ruka i tkanina oko maa sva oblivena krvlju. I bela tkanina
oko bedara bila je tamnocrvena. Pogodi ga kao apsurd injenica da se, uprkos groznim bolovima,
stvari koje mogu da se vide jo vide, i stvari koje postoje - jo postoje.

Izvor: tumblr.com
U trenutku kada je porunik zario ma u levu stranu stomaka i kada je videla kako samrtniko
bledilo naglo prekriva njegovo lice kao iznenada sputena zavesa, Reiko je morala da se bori, da
se obuzda da mu ne pritekne u pomo. Ma ta da se desi, ona mora da gleda, mora da bude
njegov svedok. To je bila dunost koju joj je poverio mu. Ispred sebe,na udaljenosti od samo
jednog tatamija, mogla je jasno da vidi kako od bola grize donju usnu. Bol je bio tu, pred njenim
oima, a Reiko nije imala naina da ga sprei.
Znoj zasja na muevljevom elu. Porunik zatvori oi, pa ih ponovo otvori kao da neto
isprobava. Oi mu behu izgubile sjaj i izgledale su nevine i prazne kao oi neke male ivotinje.
Bolovi pred Reikinim oima goreli su kao letnje sunce, udaljeni potpuno od tuge koja ju je
odvlaila. Bol je rastao sve vie i vie. Reiko je osetila da je njen mu ve postao ovek koji se
nalazi u nekom drugom svetu, ovek ije je celo bie preraslo u bol - zatvorenik u kavezu bola, a
nijedna ruka nije mogla da dopre do njega.
Ali Reiko nije uopte oseala bol, jer njena tuga nije bila bol. Mislei o tome, Reiko je poela da
osea kao da je neko podigao surovi stakleni zid izmeu nje i njenog mua.

Od njihovog venanja muevljevo postojanje bilo je i njeno postojanje i svaki njegov dah bio je i
njen dah. Ali sada, dok je muevljev bol bio opipljiva stvarnost, Reiko u svojoj tuzi nije mogla da
nae nikakav dokaz sopstvenog postojanja.
Drei ma samo desnom rukom, porunik je poeo da ga vue na desnu stranu kroz ceo trbuh.
Ali, kada je seivo zalo u creva, njihov meki otpor poeo je da ga potiskujenapolje, pa porunik
shvati da e morati da nastavi obema rukama i na taj nain seivo zadri duboko u trbuhu. Vukao
je seivo kroz stomak, ali ono nije seklo lako kako je oekivao. Usredsredio je svu snagu tela u
desnu ruku i povukao ponovo. Pojavio se rez od desetak centimetara.
Bol se probijao lagano iz unutranjih dubina, dok ceo stomak nije od njega odzvanjao kao divlja
zvonjava zvona. Ili, kao hiljade zvona koja zvone na svaki njegov udisaj i na svaki otkucaj
njegovog srca, potresajui celo njegovo bie. Porunik nije vie mogao da seuzdrava od
stenjanja. Ali, dotle je ma ve zaao u udubinu pupka i videvi to on je osetio zadovoljstvo i
primetio kako mu se vraa hrabrost.
Krvi je bilo sve vie. Sada je ikljala iz rane, kao da je ispumpava svaki otkucaj srca. Tatami
ispred porunika bio je natopljen krvlju, a sve je vie krvi kapalo i iz prevoja porunikovih kaki
pantalona. Jedna kap, kao ptica, prelete do Reiko i spusti se na povrinu njenog belog svilenog
kimona.
Kada je ma doao do desne strane stomaka, seivo je ve seklo plie - klizavo od krvi i sala. Ali
iznenada, obuzet napadom povraanja, porunik je promuklo kriknuo. Povraanje je uasni bol
uinilo jo groznijim, a stomak - koji je do tada bio vrst i itav -iznenada se pokrenuo otvarajui
iroku ranu - i creva provalie napolje, kao da i sama rana povraa. Kao da ne mare za patnje
svog gospodara, creva su odavala utisak krepkog zdravlja i skoro neprijatne vitalnosti, kada
iskliznue i prosue se na sve strane. Porunikova glava klonu, ramena se opustie, oi pretvorie
u uske proreze, a tanak mlaz pljuvake poe mu na usta. Svetlo se uhvati u zlatu njegovih epoleta
i one zasjae.
Krvi je bilo svuda. Porunik je bio u njoj do kolena i tako sedeo zgren i ravnoduan, jednom
rukom oslonjen o pod. Otar miris ispunio je sobu, a porunik, oputene glave, muio se da
povraa dok su mu se ramena tresla. Seivo maa, koje su creva potpuno potisla, jo uvek je
drao u desnoj ruci.

Photo: Katharina Hesse

Bilo bi teko zamisliti junaniji prizor od onoga koji je odavao porunik u tom trenutku, kada je
ponovo skupio snagu i zabacio glavu. Pokret je bio nagao i on potiljkom udari o stub u
udubljenju zida. Reiko je do tada sedela oputene glave i zurila u plimu krvi oko svojih nogu, ali
je ovaj zvuk iznenadi i primora da digne glavu. Porunikovo lice nije bilo lice ivog oveka. Oi
su mu bile prazne, koa isuena, nekada tako sjajni obrazi i usne behu boje suvog blata. Samo se
desna ruka pokretala. Revnosno steui ma lebdela je drhtavo u vazduhu - kao ruka marionete - i
pokuavala da vrh maa upravi prema dnu vrata. Reiko je gledala kako njen mu ini taj
poslednji beznadeni napor koji joj je razdirao srce. Svetlucajui, umazan krvlju i masnoom, vrh
maa je pojurio prema vratu nekoliko puta, ali vie nije bilo snage da ga vodi.
Vrh seiva udarao je u okovratnik i kope na njemu. Iako su kope bile otkaene,tesni vojniki
okovratnik se ponovo zatvarao i tako titio vrat.
Reiko nije mogla vie da izdri. Pokuala je da pomogne muu, ali nije mogla da ustane. Puzei
na kolenima kroz krv, dok joj je beli kimono postajao sve crveniji, ona doe do njega i rastvori
mu okovratnik. Drhtavo seivo najzad doe do golog mesa na vratu. U tom trenutku Reiki se
inilo da je ona gurnula mua napred, ali nije bilo tako. Porunik je sam ranije isplanirao ovaj
pokret. Poslednjom snagom on se baci na seivo, a ono mu probi vrat izaavi na drugu stranu.
Snaan mlaz krvi iknu. Porunik je sada mirno leao sa plavim elikom koji je trao s druge
strane njegovog vrata.

U arapama koje su se klizale natopljene krvlju, Reiko lagano sie niz stepenice. Soba na spratu
je bila potpuno tiha.
Upalivi svetlo, ona zatvori glavni dovod gasa i prosu vodu na poluizgoreli ugalj koji je tinjao u
mangalu. Zatim stade pred veliko ogledalo u sobi od etiri i po oa i podie donji deo svog
kimona. Krv na njemu izgledala je kao islikana smela i lepa ara. Kada je sela pred ogledalo,
osetila je na bedrima hladnou od muevljeve krvi i zadrhtala. Onda je lagano i dugo nastavila da
se ureuje. Stavila je ponovo crvenu boju na obraze i debelo namazala usne ruem. To vie nije
bilo minkanje da bi se zadovoljio mu. To je bilo ulepavanje za svet koji ostavlja za sobom i
bilo je neeg arobnog i spektakularnog u njenim pokretima etkom. Kada je ustala, tatami ispred
ogledala bio je vlaan od krvi, a da ona toga nije bila ni svesna.
Vraajui se iz klozeta, Reiko je zastala na betonskom podu pored ulaza. Kad je njen mu
prethodne noi stavio rezu na vrata to je bilo zbog priprema za smrt. Razmiljala je kratko o tom
jednostavnom problemu. Da li da ostavi vrata otvorena? Ako budu zatvorena moe da proe i
nekoliko dana dok susedi ne shvate da se neto neobino desilo i saznaju za njihovo samoubistvo.
Nije joj se sviala misao da njihova tela ponu da trunu pre nego to ih nau. Ipak joj se uinilo
da je najbolje da ostavi vrata otvorena. Skinula je rezu i otvorila prozori na vratima na kome je
staklo bilo zamrznuto. Iznenada hladan vetar prodre unutra. Nije bilo nikoga na ulici u pono, a
zvezde su treptale izmeu drvea ispred kue preko puta.

Photo: Benoit Courti

Ostavljajui tako vrata, Reiko se pope uz stepenice. Ila je tamo-amo i arape joj se vie nisu
klizale. Ve na pola puta nozdrve joj ispuni neobian miris.
Porunik je leao licem u moru krvi. Vrh maa koji je trao iz njegovog vrata bio je jo
upadljiviji nego ranije. Reiko je nepaljivo prela preko krvi. Sela je pored porunikovog tela i

netremice gledala u njegovo lice koje je obrazom lealo na tatamiju. Oi su mu bile irom
otvorene, kao da mu je neto privuklo panju. Ona mu podie glavu pridravajui je rukavom
kimona, obrisa mu usne i spusti na njih poslednji poljubac.
Onda je ustala i iz komode uzela novi beli arav i pojas od haljine. Da ne bi uprljala haljinu,
obavila je arav oko pasa i vezala ga pojasom oko bedara.
Sela je na korak od porunikovog tela. Izvadivi bode iz rukava, razgledala je pomno seivo
tupog sjaja i prinela ga usnama. Ukus uglaanog elika bio je pomalo sladak.
Nije oklevala. Kada je pomislila da e bol, koja je otvorila jaz izmeu nje i njenog mua, postati i
deo njenih oseanja, ona pred sobom vide samo sreu to e ui u kraljevstvo koje je njen mu
ve osvojio. Na njegovom licu bilo je neeg neobjanjivog, to je gledala prvi put. Ona e sada
reiti tu zagonetku. Pomislila je da e i ona, najzad, moi da oseti pravu gorinu i slast tog
velikog moralnog principa u koji je on verovao. Ono to je do tada oseala samo nejasno kroz
njegov primer, moi e da okusi sopstvenim ustima.
Prislonila je vrh bodea na vrat i snano pritisnula. Rana je bila plitka. Glava joj je gorela a ruke
nekontrolisano drhtale. Onda snano povue seivo u stranu. Topla tenost joj potee u usta i sve
joj postade crveno ispred oiju od krvi koja iknu. Skupila je snagu i zarila vrh bodea duboko u
grlo.