Glavni urednik

Predrag Uljarevi
Urednici
onja ivaljevi
imo Eii
Likovni urednik
Ana Mati

Prevod
Vladeta Jeroti

ISBN - 86 - 7420 - 043 - 8

trag u vremenu

Sigmund Frojd
autobiografija

NOVA KNJIGA

Bosanska rije
Bosnisches Wort Wuppertal
Tuzla

Nekolicina meu saradnicima ove Autobiografi

je, u uvodu svoga priloga, stavljaju neke ozbiljne na
pomene u vezi s osobenou i tekoama preuzetog
zadatka. Mislim da smem da kaem daje moj zada
tak bio jo vie otean, jer sam izlaganja kakva se ovde zahtevaju ve vie puta objavio, a iz prirode pred
meta proizlazi da je u njima bilo vie rei o mojoj
linoj ulozi nego to je to uobiajeno ili potrebno.
Prvi prikaz razvoja i sadraja psihoanalize dao
sam 1909. godine, u pet predavanja na Klark univer
zitetu u Vorestru, Mas., na koji sam bio pozvan po
vodom dvadesetogodinjice osnivanja institucije.1
Tek pre kratkog vremena popustio sam isku
enju da napiem lanak slinog sadraja za jedan
ameriki zbornik, poto je ova publikacija, O poe
cima dvadesetog veka, priznala znaaj psihoanalize
odvajanjem jednog posebnog poglavlja za nju.2
1 Objavljeno na engleskom u Amerikom psiholokom
urnalu, 1910. na nemakom, pod naslovom () psihoanalizi,
kod F. Deuticke, Be. 7. izdanje. 1924 (sadrano u Vili knjizi
Sabranih dela).
2 These eventful years. The twentieth Cenlury in the king as told by ma of its makers. Two volumes. London
and New York, The Encyclopaedia Britannica ompany. Moj
lanak koji je preveo dr A. A. Bril (A. A. Brill), ini L X X I I I
poglavlje druge knjige. (Na nemakom u Sabranim delima,
knjiga X I I I , sirana 403.)

Izmeu ta dva spisa pada i rasprava iz 1914. o

Istoriji psihoanalitikog pokreta, koja donosi sve
ono bitno to bih imao da saoptim na ovome mestu.1 Poto ne bih smeo da sebi protivureim, niti
bih hteo da se bez izmena ponavljam, moram poku
ati da naem nov odnos ravnotee izmeu subjek
tivnog i objektivnog prikazivanja, izmeu biograf
skog i istorijskog interesovanja.

Roen sam 6. maja 1856. u Frajburgu, u Morav

skoj, jednom malom gradiu dananje ehoslovake.
Moji su roditelji bili Jevreji i ja sam ostao Jevrejin.
to se oevih predaka tie, mislim da znam da su du
go iveli na Rajni (u Kelnu), da su zbog proganjanja
Jevreja, u etrnaestom ili petnaestom veku, pobegli
na Istok i da su u toku devetnaestog veka poeli da se
vraaju iz Litvanije, preko Galicije, u nemaku Austri
ju. Kao dete od etiri godine, dospeo sam u Be, gde
sam zavrio sve kole. U gimnaziji, bio sam u toku se
dam godina najbolji ak, imao sam povlaen poloaj
i jedva su me ponekad propitivali. Iako smo iveli u
skuenim prilikama, moj otac je zahtevao da ivotni
poziv izaberem jedino prema svojim naklonostima.
Nisam oseao neku naroitu ljubav prema poloaju
i delatnosti lekara ni u onim mladim godinama, kao,
3 Objavljeno u Psihoanalitikom godinjaku, VI knjiga
(X knjiga Sabranih deki).

uostalom, ni kasnije. Naprotiv, pokretala me je neka

vrsta ei za znanjem, koja je, meutim, vie bila
upravljena na odnose medu ljudima nego na objek
te prirode i nisam bio spoznao vrednost posmatranja,
kao glavnog sredstva za zadovoljavanje te ei za zna
njem. Pri svemu tome, snano me je privuklo tada
aktuelno Darvinovo uenje, jer je ono obeavalo iz
vanredno napredovanje u shvatanju sveta, i znam da
sam, neposredno pre mature, odluio da se upiem na
medicinu sluajui na jednom popularnom predava
nju raspravu o Geteovom lepom eseju Priroda.
Studije na Univerzitetu, koje sam zapoeo 1873,
donele su mi najpre nekoliko osetnih razoaranja.
Pre svega me je pogodilo to to se od mene oekiva
lo da se oseam manje vrednim a ne kao pripadnik
toga naroda, jer sam Jevrejin. Ono prvo odbio sam
najodlunije. Nisam nikada shvatio zato bi trebalo
da se stidim svoga porekla, ili, kako je to poelo da
se govori: svoje rase. Odrekao sam se, bez mnogo
aljenja, uskraenog mi pripadnitva tome narodu.
Mislio sam da za revnosnog saradnika, i bez ova
kvog uvrivanja, mora da se nae neko mestace
meu ljudima. Ali je za budunost znaajna posledica ovih prvih utisaka sa Univerziteta bila da sam
se vrlo rano upoznao sa sudbinom oveka koji se
nalazi u opoziciji i koji je iskljuen od kompaktne
veine". Na ovaj nain bila je pripremljena izvesna
nezavisnost u donoenju suda.
Osim toga, u prvim godinama studija morao
sam iskusiti da su mi osobenost i uskost mojih sklo7

nosti onemoguile svaki uspeh u vie naunih pred

meta, u koje sam bio utonuo s preteranom mladala
kom revnou. Tako sam uvideo istinitost Mefistove opomene:
Uzalud ete nauno uokolo kruiti
Svako naui samo ono to moe.
U fiziolokoj laboratoriji Ernsta Brikea (Ernst
Brcke) naao sam konano mir i puno zadovolje
nje, kao i osobe koje sam mogao da potujem i da
se na njih ugledam. Brike mi je dao zadatak iz histo
logije nervnog sistema, koji sam mogao da resim na
njegovo zadovoljstvo i da nastavim samostalno. Sa
kratkim prekidima, radio sam u ovome Institutu od
1876- 1882. i svi su smatrali da sam unapred odre^
den za budue slobodno mesto asistenta. Sami medi
cinski predmeti, sa izuzetkom psihijatrije, nisu me
privlaili. Medicinu sam studirao prilino nemarno,
tako da sam tek 1881. godine, dakle sa znatnim za
kanjenjem, promovisan za doktora celokupne me
dicine.
Preokret je doao 1882, kada je moj osobito uva
avani uitelj korigovao irokogrudu lakomislenost
moga oca, opominjui me da, s obzirom na moju
materijalnu situaciju, napustim teorijsku karijeru.
Posluao sam njegov savet, napustio fizioloku labo
ratoriju i stupio kao kandidat u optu bolnicu. Tamo
sam posle izvesnog vremena unapreen za sekun
darnog lekara; radio sam na raznim odeljenjima, vi8

e od pola godine kod Majnerta (Meynert), ije su

me delo i linost jo kao studenta oarali.
U izvesnom smislu, ja sam jo uvek ostao veran
pravcu u radu od koga sam poao. Brike me je uputio
na prouavanje kimene modine jedne od najniih
vrsta riba (Ammocoetes-Petromyzon), a sada sam
preao na centralni nervni sistem oveka, na ije je
sloeno grananje upravo tada bacilo jasnu svetlost
Fleksigovo otkrie o nejednovremenom razvoju mielinskih omotaa. I to to sam kao objekt istraiva
nja izabrao jedino i samo medulu oblongatu znailo
je nastavljanje onoga sa ime sam zapoeo. Sasvim
suprotno difuznosti mojih univerzitetskih studija u
prvim godinama, razvio sam sada naklonost prema
iskljuivom usredsreivanju rada na jedan predmet
ili problem. Ova naklonost mi je ostala, i kasnije mi
je donela prekor jednostranosti.
Bio sam sada isto onako marljiv saradnik u In
stitutu za prouavanje anatomije mozga kao ranije u
Fiziolokom. Tokom ovih bolnikih godina nastali
su mali radovi o toku nervnih puteva i poreklu jeda
ra u oblongati, koje je bio zapazio Edingen Jedno
ga dana predloio mi je Majnert, koji mi je stavio
na raspolaganje laboratoriju, ak i onda kada nisam
kod njega radio, da se konano posvetim anatomiji
mozga, a on obeava da e mi ustupiti svoja preda
vanja, jer se osea suvie starim da bi mogao da radi
po novim metodama. Odbio sam, uplaen teinom
zadatka, a verovatno sam ve tada pogodio da mi
genijalni ovek nipoto nije bio naklonjen.
9

U praktinom pogledu, anatomija mozga nije

bila nikakav napredak u poreenju sa fiziologijom.
Vodio sam rauna o materijalnim zahtevima, time
to sam otpoeo studije nervnih bolesti. Ova speci
jalna grana se tada u Beu malo negovala, materijal
je bio rasturen po razliitim internim odeljenjima,
nije bilo povoljne prilike za usavravanjem, ovek
je morao da bude svoj sopstveni uitelj. ak i Notnagel (Nothnagel), koji je, kratko vreme pre ovoga,
bio izabran, zahvaljujui svojoj knjizi o modanoj
lokalizaciji, nije izdvajao neuropatologiju od osta
lih oblasti interne medicine. U daljini je blistalo ve
liko arkoovo (Charcot) ime, pa sam postavio sebi
plan da steknem docenturu za nervne bolesti i tada
odem u Pariz na dalje usavravanje.
Tokom sledeih godina rada, u svojstvu sekun
darnog lekara, objavio sam vie kazuistikih zapaa
nja o organskim bolestima nervnog sistema. Poste
peno sam se dobro upoznao sa ovom oblau; bio
sam jednom u stanju da tako precizno lokalizujem
arite u oblongati da patoloki anatom nije imao
ta da doda; bio sam prvi u Beu koji je jedan sluaj
sa dijagnozom Polyneuritis acuta poslao na secira
nje. Usled vesti o mojoj dijagnozi, potvrenoj autop
sijom, poeli su da me trae ameriki lekari, kojima
sam drao neku vrstu Pidin-ingli kursa sa bole
snicima moga odeljenja. O neurozama nisam nita
znao. Kada sam jednom svojim sluaocima predsta
vio nekog neurotiara sa fiksiranim glavoboljama
kao sluaj hroninog, cirkumskriptnog meningitisa,
10

svi su se okrenuli od mene u opravdanoj kritikoj

pobuni i moja prevremena nastavnika delatnost doivela je svoj kraj. Treba da primetim, kao za svoje
izvinjenje, da je to bilo doba kada su i vei autoriteti
u Beu imali obiaj da kod neurastenije postave di
jagnozu modanog tumora.
Poetkom 1885. godine dobio sam docenturu
za neuropatologiju, na osnovu mojih histolokih
i klinikih radova. Uskoro potom, zahvaljujui to
plom zauzimanju Brikea, dodeljena mi je prilina
stipendija za putovanja. U jesen te godine otputo
vao sam u Pariz.
Stupio sam kao eleve" u Salpetrijeri, ali sam na
poetku, kao jedan od mnogih doljaka, nailazio na
malo panje. Jednoga dana uo sam kako se arko
ali da se od rata nije vie javio nemaki prevodilac
njegovih predavanja. Bilo bi mu drago kada bi neko
preuzeo prevod na nemaki njegovih Novih preda
vanja. Pismenim putem ponudio sam se; znam jo
da je pismo sadravalo jeziki obrt da imam samo
Aphasie motrice", ali ne i Aphasie sensorielle du
francais". Sarko me je primio, uveo i u svoje privat
ne odnose i od tada sam imao pun udeo u svemu to
se na klinici deavalo.
Dok ovo piem, primam bezbrojne rasprave i
novinske lanke iz Francuske, koji svedoe o esto
kom opiranju da se prihvati psihoanaliza i esto po
stavljaju najnetanija tvrenja o mome odnosu pre
ma francuskoj koli. Tako itam, na primer, da sam
svoj boravak u Parizu iskoristio da se upoznam sa
11

uenjem P. anea (P. Janet) i da sam onda pobegao

sa svojim plenom. Zbog toga hou izrino da spome
nem da se ime aneovo, za vreme moga boravka u
Salpetrijeri, uopte nije pominjalo.
Od svega to sam kod arkoa video, na mene
su najvie uticala njegova poslednja istraivanja
0 histeriji, koja su delimino bila izvoena jo za
vreme moga prisustva. Dakle, dokaz o istinitosti i
zakonitosti histerinih fenomena (Introite et hic
dii sunt"), esto javljanje histerije kod mukaraca,
izazivanje histerinih oduzetosti i kontraktura hipnotikom sugestijom, kao i rezultat istraivanja da ovi
vetaki produkti pokazuju do u najsitnije detalje
isti karakter kao i spontani, esto traumom izazvani
sluajevi. Poneke od arkoovih demonstracija izazi
vale su kod mene, kao i kod ostalih gostiju, najpre
iznenaenje i sklonost za protivurejem, koje smo
pokuavali da potkrepimo jednom od priznatih te
orija. On je uvek prijateljski i strpljivo, ali takoe
i vrlo odluno, otklanjao ovakve sumnje; u jednoj
ovakvoj diskusiji pala je re: Ca n'empeche d'exister", koja mi se nezaboravno urezala u seanje.
Danas je poznato da se nije odralo sve emu
nas je tada uio arko. Poneto je postalo nesigur
no, drugo oevidno nije izdralo probu vremena.
Ali je, ipak, dovoljno od toga preostalo to se ceni
kao trajna svojina nauke. Pre nego to sam napustio
Pariz, dogovorio sam se sa uiteljem o planu jed
nog rada, koji bi se bavio poreenjem histerinih i
organskih oduzetosti. Hteo sam da dokaem da se
12

kod histerije oduzetosti i anestezije pojedinih delova tela tako ograniavaju kao to to odgovara optoj
(ne anatomskoj) ovekovoj predstavi. On je bio sa
time saglasan, ali je bilo oigledno da u osnovi ne
ma nikakvu naroitu naklonost za dublje ulaenje u
psihologiju neuroza. On je ipak u ovu oblast doao
od patoloke anatomije.
Pre nego to sam se vratio u Be, zadrao sam
se nekoliko nedelja u Berlinu, da bih stekao neka
znanja o optim bolestima dejeg uzrasta. Kasovic
(Kassowitz), koji je u Beu vodio Institut za deje
bolesti, obeao mi je da e mi urediti odeljenje za
nervna oboljenja dece. U Berlinu sam naiao kod
Ad. Baginskog (Ad. Baginsky) na prijateljski pri
jem i potporu. Sa Kasovicovog Instituta, tokom idu
ih godina, objavio sam vie veih radova o jedno
stranim i obostranim modanim oduzetostima kod
dece. U vezi sa ovim mi je, kasnije, 1897, Notnagel
(Nothnagel) poverio obraivanje odgovarajue ma
terije u svom velikom Priruniku opte / specijalne
terapije.
U jesen 1886. smestio sam se u Beu kao lekar
i oenio se devojkom koja je u jednom udaljenom
gradu ekala na mene vie od etiri godine. Vraaju
i se unazad, mogu da kaem da je krivica moje verenice bila to nisam ve u onim mladim godinama
postao slavan. Sporedno ali duboko interesovanje
nagnalo me je da 1884. nabavim od Merka tada ma
lo poznati alkaloid kokain, da bih prouavao njego
vo fizioloko dejstvo. Usred ovog rada pojavila se
13

mogunost da krenem na put i ponovo vidim svoju

verenicu, od koje sam bio odvojen dve godine. Brzo
sam okonao istraivanja o kokainu, predviajui
u svojoj publikaciji da e se uskoro ukazati mogu
nosti dalje primene toga sredstva. Moga prijatelja,
onog lekara L. Kenigtajna (L. Knigstein) nago
vorio sam da ispita u kojoj se meri moe primeniti
anestetino svojstvo kokaina na bolesne oi. Kada
sam se vratio sa odsustva, uo sam da nije on, ve
jedan drugi prijatelj, Karl Koler (Carl Koller), (sada
u Njujorku), kome sam takoe govorio o kokainu,
izvrio odlune opite na oima ivotinja i demonstri
rao ih na oftalmolokom kongresu u Hajdelbergu.
Koler zbog toga s pravom vai kao pronalaza kokainske lokalne anestezije, koja je postala tako zna
ajna za malu hirurgiju; zbog ovog mog tadanjeg
propusta ipak nisam zamerio svojoj verenici.
Vraam se opet svome nastanjivanju, u svojstvu
nervnog lekara, u Beu 1886. Bila mije dunost da
u Lekarskom drutvu podnesem izvetaj o onome
to sam kod arkoa video i nauio. Naiao sam, me
utim, na lo prijem. Merodavne linosti, kao to je
bio i predsedavajui, intemista Bamberger, ocenili
su kao neverovatno ono to sam ispriao. Majnert je
zahtevao da sluajeve kakve sam opisao pronaem
u Beu i prikaem Drutvu. Ovo sam i pokuao, ali
lekari primarijusi, na ijim sam odeljenjima naao
takve sluajeve, nisu mi dopustili da ih posmatram
ili obradim. Jedan od njih, stari hirurg, direktno je
uzviknuo: Ali, gospodine kolega, kako moete da
14

govorite takve besmislice! Hysteron znai ipak ute

rus. Kako moe da bude neki mukarac histerian?"
Uzalud sam prigovarao da mi je potrebno samo
raspolaganje bolesnikom, a ne odobravanje moje
dijagnoze. Najzad sam pronaao van bolnice sluaj
klasine histerine hemianestezije kod jednog mu
karca i prikazao ga u Lekarskom drutvu. Ovoga
puta su mi pljeskali, ne pokazujui nikakvo dalje
interesovanje za mene. Utisak da su veliki autoriteti
odbili moju novost ostao mije nepokolebljiv; naao
sam se u opoziciji sa tvrenjem o postojanju histeri
je kod mukaraca i sa sugestivnim izazivanjem hi
sterinih oduzetosti. Kada mi je uskoro potom bio
onemoguen pristup u laboratoriju za izuavanje
mozga i kada vie nisam mogao da naem mesta,
u toku semestra, za svoja predavanja, povukao sam
se iz akademskog ivota i udruenja. Lekarsko dru
tvo nisam vie u svome veku posetio. Ako se htelo
iveti od leenja nervnih bolesnika, oigledno im
se moralo u neemu i pomoi. Moj terapeutski arse
nal obuhvatao je samo dva oruja: elektroterapiju i
hipnozu, jer poslati nekoga u banju, posle jedne je
dine konsultacije, ne bi predstavljalo dovoljan izvor
prihoda. U elektroterapiji oslonio sam se na Erbov
prirunik, koji je stavljao na raspolaganje detaljna
uputstva za leenje svih simptoma nervnih bolesti.
Na alost, morao sam ubrzo iskusiti da pridrava
nje ovih propisa nije nikada pomoglo, jer ono to
sam smatrao rezultatom egzaktnog posmatranja
predstavljalo je fantastinu konstrukciju. Uvianje

15

da delo najpoznatijeg imena nemake neuropatologije nema vie veze sa realnou nego neki egipat
ski" sanovnik, kakav se prodaje u naim narodnim
knjiarama, bilo je bolno, ali je ono doprinelo da se
reim jednog daljeg dela naivne vere u autoritete,
koje se jo nisam bio oslobodio. Tako sam ostavio
elektrini aparat jo pre no sto je Mebius (Mbius)
izrekao odluujuu re: uspesi elektrinog leenja
nervnih bolesnika, onde gde ih uopte ima, dejstvo
su lekarske sugestije.
Sa hipnozom je ve bilo bolje. Jo kao student
prisustvovao sam jednoj javnoj predstavi magnetizera" Hanzena (Hansen) i tada primetio daje ogled
na osoba, kad bi zapala u kataleptinu ukoenost, po
stajala smrtno bleda i tako ostajala za vreme itavog
trajanja ovog stanja. Ovim se uvrstilo moje ubeenje o istinitosti hipnotikih fenomena. Ovo shvatanje nalo je u Hajdenhajmu (Heidenhaim), uskoro
potom, svoga naunog pobornika, to meutim pro
fesore psihijatrije nije spreavalo da jo dugo progla
avaju hipnozu kao neku prevaru, a pored toga jo i
kao neto opasno i da sa potcenjivanjem posmatraju
hipnotizere. U Parizu sam video da je moguno bez
opasnosti posluiti se hipnozom kao metodom, koja
je u stanju da kod bolesnika stvori simptome i pono
vo ih ukloni. Tada je doprla do nas vest da je u Nansiju nastala kola koja je u terapeutske svrhe, i to u
velikom obimu i sa naroitim uspehom, primenila
sugestiju sa ili bez hipnoze. Sasvim je bilo prirod
no to sam se posluio hipnotikom sugestijom kao
16

glavnim sredstvom rada u prvim godinama moje lekarske delatnosti, ne u/imajui u obzir vie sluajne
i nesistematske psihoterapeutske metode.
To je, istina, znailo odricanje od leenja organ
skih nervnih bolesti, ali je to nanelo malo tete. Jer, s
jedne strane, leenje ovakvih stanja nije uopte ima
lo povoljnih izgleda a, s druge strane, mali broj ova
kvih bolesnika gubio se u gradskoj praksi privatnog
lekara prema mnotvu nervoznih, iji se broj jo i
poveavao usled toga to su neizleeni lutali od jednog do drugog lekara. Rad sa hipnozom bio je, ina
e, zbilja primamljiv. Prvi put se doivelo oseanje
da je savladana sopstvena nemo, glas udotvorca
bio je vrlo laskav. Tek kasnije otkrio sam koji su ne
dostaci takvog rada. Za sada, mogao sam da se po
alim samo na dve take; prvo, to ne mogu da se
hipnotiu svi bolesnici, drugo, to se kod pojedinaca
ne postie onoliko duboka hipnoza koliko se to eli.
U nameri da usavrim svoju hipnotiku tehniku, ot
putovao sam u leto 1889. u Nansi, gde sam proveo
nekoliko nedelja. Video sam dirljivog, starog Lieboa
(Liebault) pri radu sa siromanim enama i decom
iz radnikih slojeva; bio sam svedok iznenaujuih
Bernemovih (Bernheim) eksperimenata sa njegovim
bolnikim pacijentima i poneo najjae utiske o mo
gunosti snanih duevnih zbivanja koja ipak ostaju
skrivena ljudskoj svesti. U cilju uenja, privoleo sam
jednu moju pacijentkinju da doe za mnom u Nansi.
To je bila otmena, genijalno obdarena histerika, koja
mije bila preputena, poto nisu znali ta s njome da
17

rade. Hipnotikim uticajem, omoguio sam joj egzi

stenciju dostojnu oveka, i mogao sam da je uvek
iznova izvuem iz njenog jadnog stanja. To to se
njeno stanje posle izvesnog vremena uvek vraalo,
pripisao sam, u svome tadanjem neznanju, injenici
da njena hipnoza nikada nije dostigla stepen somnabulizma sa amnezijom. Sada je Bernem sa njome po
kuao nekoliko puta, ali nije ni on vie postigao. On
mi je otvoreno priznao da postie velike terapeutske
uspehe pomou sugestije samo u svojoj bolnikoj
praksi, ne i kod svojih privatnih pacijenata. Vodio
sam sa njime vrlo ive razgovore i prihvatio se da
prevedem na nemaki njegova oba dela, i to o suge
stiji i njenom terapeutskom dejstvu.
U periodu izmeu 1886-1891. malo sam nau
no radio i jedva neto objavio. Postavio sam sebi
zadatak da se snaem u novom pozivu i osiguram
egzistenciju sebi i porodici, koja je brzo rasla. 1891.
pojavio se prvi meu radovima o modanim oduzetostima kod dece, u suradnji sa mojim prijateljem i
asistentom dr Oskarom Rijem (Oskar Rie). Iste go
dine, nalog za saradnju na medicinskom prirunom
reniku pobudio me je da izloim uenje o aluzija
ma, kojim je tada vladalo isto lokalizaciono gledi
te Vernike-Lihthajma (Wernicke-Lichtheim). Plod
ovoga napora bila je mala, spekulativno-kritika
knjiga Prilog razumevanju afazija. Sada treba da
izloim kako je dolo do toga da je nauno istraiva
nje ponova postalo glavni interes moga ivota.

IX

II

Dopunjavajui svoje ranije i/laganje, moram

navesti da sam od poetka upotrebljavao, osim hipnotike sugestije, jo i hipnozu u jednom drugom
cilju. Posluio sam se njome da bih saznao od bole
snika neto o istorijatu nastanka njegovog simpto
ma, koji on u budnom stanju ili nije mogao uopte
da saopti, ili samo nepotpuno. Ovakav postupak iz
gledao je ne samo delotvorniji od obine sugestivne
naredbe ili zabrane, ve je zadovoljavao i naunu ra
doznalost lekara, koji je imao prava da neto sa/na
o poreklu fenomena koji je teio da otkloni putem
monotone, sugestivne procedure.
Do ovakvog drugaijeg postupka doao sam,
meutim, na sledei nain. Jo u Brikeovom labo
ratorijumu upoznao sam dr Jozefa Brojera (Josef
Breuer), jednog od najuglednijih porodinih lekara
Bea, koji je takoe imao naunu prolost, jer od
njega potiu radovi od trajne vrednosti, o fiziologi
ji disanja i o organu za ravnoteu. Bio je to ovek
izvanredne inteligencije, etrnaest godina stariji od
mene; nai odnosi postali su ubrzo intimniji, postao
mi je prijatelj i pomaga u tekim ivotnim situaci
jama. Uobiajili smo da saoptavamo jedan drugo
me sva svoja nauna interesovanja. Naravno, ja sam
19

bio u ovim odnosima onaj deo koji dobija. Razvoj

psihoanalize stajao me je kasnije njegovog prijatelj
stva. Nije mi bilo lako da platim ovakvu eenu, ali
bilo je to ncizbeno.
Brojer mije saoptio, jo pre moga odlaska u Pa
riz, o jednom sluaju histerije koji je on na naroit
nain leio, u vremenu od 1880-1882, pri emu je
postigao duboke uvide u uzrok i znaenje histeri
nih simptoma. To se dakle odigralo u vremenu ka
da su aneovi radovi pripadali jo budunosti. On
mi je u vie mahova itao delove iz istorije bolesti,
pri emu sam stekao utisak da je ovde vie uraeno
za razumevanje neuroza nego ikada ranije. Odluio
sam u sebi da o ovome nalazu obavestim Sarkoa ka
da budem doao u Pariz, to sam zaista i uinio. Ali
uitelj nije pokazivao nikakvo interesovanje za mo
ja prva nagovetenja, tako da se vie nisam vraao
na ovu stvar i u sebi je takode napustio.
Kada sam se vratio u Be, okrenuo sam se pono
vo Brojerovom posmatranju, traei da mi o tome
pria vie. Pacijentkinja je bila mlada devojka, ne
svakidanjeg obrazovanja i obdarenosti, a obolela
je za vreme negovanja svoga oca, koga je neno volela. Kada ju je Brojer preuzeo, pruala je aroliku
sliku oduzetosti sa kontrakturama, koenjima i sta
njima psihike zbunjenosti. Na osnovu jednog slu
ajnog zapaanja, lekar je saznao da ona moe da se
oslobodi takvih pomuenja svesti ako se podstakne
da recima izrazi svoju afektivnu fantaziju koja u datom momentu vlada njome. Na osnovu tog iskustva.
20

Brojerje stekao metodu leenja. On ju je dovodio u

stanje duboke hipnoze i svaki put joj je nalagao da
pria o onome to je titi. Poto su na ovaj nain bili
savladani napadi depresivne zbunjenosti, on je primenio isti postupak za otklanjanje njenih koenja i
telesnih smetnji. U budnom stanju, devojka je isto
tako malo kao i ostali bolesnici znala da kae kako
su nastali njeni simptomi, ne pronalazei nikakve
veze izmeu njih i bilo kakvih utisaka iz svoga i
vota. U hipnozi, meutim, ona je odmah otkrivala
traenu povezanost. Pokazalo se da svi njeni simpto
mi proizlaze iz vrlo upeatljivih doivljaja za vreme
nege bolesnog oca, dakle da su imali smisao i odgo
varali ostacima ili reminiscencijama ovih afektivnih
situacija. Obino se tako deavalo da je ona morala,
kraj oeve bolesnike postelje, da potiskuje neke
misli ili impulse; na njihovom mestu. kao njihov
zastupnik, pojavljivao se kasnije simptom. Po pravi
lu, simptom nije bio rezultat suzbijanja jedne jedine
traumatske" scene, ve ishod zbira mnogobrojnih
slinih situacija. Kada se bolesnica u hipnozi pono
vo, na halucinatoran nain, setila jedne takve situa
cije i naknadno, slobodnim razvojem afekta dovela
do kraja ranije potisnuti duevni akt, simptom je
iezao i vie se nije pojavljivao. Ovakvim postup
kom, Brojer je, dugim i munim radom, uspeo da
oslobodi svoju bolesnicu svih njenih simptoma.
Bolesnica je ozdravila i od tada ostala zdrava,
ak sposobna za znaajna ostvarenja. Ali nad isho
dom hipnotikog leenja nadvio se mrak, koji mi
21

Brojer nikada nije osvetlio; nisam mogao takoe da

razumom zato je on svoje, kako mi je izgledalo, neprocenjivo saznanje tako dugo drao u tajnosti, umesto da njime obogati nauku. Sledee pitanje bilo je da
li se sme uoptiti ono to je on pronaao na jednom
jedinom bolesnom sluaju. Odnosi koje je otkrio iz
gledali su mi tako fundamentalne prirode da nisam
mogao da verujem da oni ne postoje u bilo kojem
sluaju histerije, kada je ve njihovo postojanje bilo
dokazano u jednom jedinom sluaju. Ipak, moglo je
o tome da odlui samo iskustvo. Poeo sam da pona
vljam Brojerova istraivanja na svojim bolesnicima
ne bavei se niim drugim, naroito od kada mije poseta Bernemu 1889. pokazala ogranienu sposobnost
delovanja hipnotike sugestije. Kada sam tokom vie
godina uvek nailazio samo na potvrdu ovoga i to u
svakom sluaju histerije koji se mogao leiti na ovaj
nain i kada sam ve raspolagao znatnim materijalom
posmatranja koja su bila slina njegovim, predloio
sam mu zajedniku publikaciju, protiv koje se on, na
poetku, estoko opirao. Najzad je popustio, naroito
od kada su u meuvremenu aneovi radovi potvrdi
li jedan deo njegovih rezultata, naime, svoenje histerinih simptoma na utiske iz ivota, kao i njihovo
otklanjanje hipnotikom reprodukcijom in status
nascendi". 1893. objavili smo prethodno saoptenje:
O psihikim mehanizmima histerinih fenomena, a
1895. sledovala je naa knjiga: Studije o histeriji.
Ako je dosadanje izlaganje izazvalo u itaoca
utisak da su Studije o histeriji Brojerovo duhovno
11

mw

vlasnitvu, u onome to je bitno u njenom materijal

nom sadraju, onda je to ba ono to sam ja uvek tvr
dio i to sam i ovoga puta hteo da kaem. Danas se
vie ne moe utvrditi u kojoj sam meri saraivao na
razradi teorije koju knjiga izlae. Ta teorija je skrom
na i ograniava se samo na neposredno izlaganje posmatranja. Ona ne trai da dokui prirodu histerije,
ve samo da osvetli nastanak njenih simptoma. Pri
tome, ona naglaava znaaj afektivfiog ivota, va
nost razlikovanja svesnih i nesvesnih (bolje: svesti
pristupanih) duevnih zbivanja, uvodi jedan dina
miki faktor, pretpostavljajui da simptom nastaje
nagomilavanjem nekog afekta, i jedan ekonomski,
posmatrajui isti simptom, kao rezultat pretvaranja
izvesne koliine energije koja se upotrebljava ina
e na drugi nain (tzv. konverzija). Brojer je na
postupak nazvao katartikim; kao terapeutski cilj
oznaen je postupak, kojim se onaj deo afektivnog
udela to se upotrebljava za odravanje simptoma,
a koji je dospeo na pogrean kolosek i tamo ostao
ukleten, odvodi na normalan put na kojem onda
uspeva pranjenje (abreagovanje). Praktini uspeh
katartike procedure bio je izvanredan. Nedostaci
koji su kasnije utvreni bili su nedostaci svakog
hipnotikog leenja. Jo i danas postoji mnotvo psi
hoterapeuta koji su ostali pri katarzi u Brojerovom
smislu, hvalei je. U leenju ratnih neurotiara, u
nemakoj vojsci za vreme svetskog rata, ona je po
novo potvrdila svoju vrednost u rukama E. Zimela
(E. Simmel), kao skraena metoda leenja. U teoriji
23

katarze nema mnogo rei o seksualnosti. U istorijama bolesti koje sam ja priloio Studiji, momenti iz
seksualnog ivota igraju izvesnu ulogu, ali bivaju
jedva drugaije ocenjeni nego druga afektivna uzbu
enja. O svojoj prvoj pacijentkinji, koja je postala
slavna, Brojer pria da je seksualno kod nje bilo za
udo nerazvijeno. Na osnovu Studija o histeriji nije
se lako moglo odgonetnuti kakav znaaj ima seksu
alnost u etiologiji neuroza.
Sledei deo razvoja - prelaz od katarze na stvar
nu psihoanalizu - ve sam toliko puta opirno opi
sivao da e mi teko pasti da ovde iznesem neto
novo. Dogaaj kojim poinje ovo razdoblje bilo je
Brojerovo povlaenje iz nae radne zajednice, tako
da sam se jedino ja morao starati o njegovom nasleu. Razlike u miljenju izmeu nas poele su da se
pojavljuju, istina, ve rano, ali one nisu dovodile do
razdvajanja. Po pitanju kada neki duevni tok posta
je patogen, tj. iskljuen iz normalnog toka reakcije,
Brojer je dao prednost jednoj, tako rei, fiziolokoj
teoriji; on je smatrao da ovakva zbivanja, koja su
nastala u izuzetnim - hipnoidnim - duevnim stanji
ma, ne podleu normalnoj sudbini. Ovim je nabae
no novo pitanje i to o poreklu ovakvih hipnoida. Ja
sam, naprotiv, pre nasluivao da je re o igri snaga,
o dejstvu namera i tenji, kao to se to vidi u nor
malnom ivotu. Tako je hipnoidna histerija" staja
la nasuprot neurozi odbrane". Ali ovakve i sline
protivrenosti ne bi ga odvratile od stvari da se nisu
pojavili i neki drugi momenti. Jedan od njih bio je
24

taj tuje on, kao internista i porodini lekar, bio vrlo

zauzet, tako da nije mogao kao ja da posveti svu svo
ju snagu katartikom radu. Dalje, on je bio pod uticajem prijema na koji je naa knjiga naila u Beu i
u zemlji. Njegovo samopouzdanje i otpornost nisu
bili na visini njegove ostale duhovne organizacije.
Kada su, na primer. Studije doivele otro kritikovanje Strimpela (Strmpell), ja sam mogao samo da se
nasmejem kritici bez razumevanja, on je, meutim,
bio ojaen i postao obeshrabren. Njegovoj odluci
doprineli su ipak ponajvie moji sopstveni dalji ra
dovi, koji su se kretali u pravcu sa kojim je on uza
lud pokuavao da se sloi.
Teorija koju smo pokuali da izgradimo u Stu
dijama bila je jo vrlo nepotpuna, naroito je jedva
bio dodirnut problem etiologije, kao i pitanje na ko
me terenu nastaje patogeni dogaaj. Iskustvo koje
je brzo raslo pokazalo mi je da iza pojava neuroze
ne dejstvuju bilo koja afektivna uzbuenja, ve da
su one po pravilu seksualne prirode, bilo da je to
neki aktuelni seksualni konflikt, ili naknadno delovanje ranijih seksualnih doivljaja. Na taj rezultat
nisam bio pripremljen, moje oekivanje nije imalo
nikakav udeo u tome, istraivanju neurotiara pri
stupio sam potpuno bezazleno. Kada sam 1914.
pisao Istoriju psihoanalitikog pokreta, oiveli su
mi u seanju neki Brojerovi, arkovljevi i Hrobakovi (Chrobak) sudovi, na osnovu kojih sam i ranije
mogao dospeti do takvog saznanja. Samo, tada jo
nisam shvatao ta su ovi autoriteti mislili, oni su mi
25

rekli vie nego to su i sami znali i bili spremni da

zastupaju. Ono to sam od njih uo dremalo je u
meni neaktivno, sve dok, prilikom katartikih istra
ivanja, nije izbilo kao, na izgled, originalno sazna
nje. Ni sam tada jo nisam znao da sam svoenjem
histerije na seksualnost dosegnuo do najstarijih vre
mena medicine i nadovezao se na Platona. Ovo sam
saznao tek kasnije, iz jednog lanka Havelok Hlisa
(Havelock Ellis).
Pod uticajem svoga iznenaujueg otkria, ui
nio sam sada sudbonosan korak. Nisam se zadrao
na histeriji, ve sam otpoeo da istraujem seksualni
ivot takozvanih neurasteniara, koji su u velikom
broju dolazili u moju ordinaciju. Ovaj eksperiment
stajao me je, dodue, omiljenosti kao lekara, ali mi
je doneo dokaze koji jo i danas, skoro trideset godi
na kasnije, nisu oslabili. Trebalo je savladati mnogo
pritvorstva i prikrivanja, ali kada je to postignuto,
moglo se utvrditi da su u svih ovih bolesnika posto
jale teke zloupotrebe seksualne funkcije. Pri veli
koj uestalosti ovakvih zloupotreba, sjedne strane,
i neurastenije s druge strane, njihovo esto zajedni
ko pojavljivanje, nije, naravno, imalo veliku doka
znu snagu, ali nije se ostalo samo na ovoj jednoj
gruboj injenici. Otrije posmatranje nagnalo me je
da iz arolike zbirke bolesnih stanja, koja su bila
obuhvaena imenom neurastenije, izdvojim dva sa
svim razliita tipa, koji su se mogli pojavljivati u
bilo kojoj meavini, ali su se pri svemu tome mogli
posmatrati i u istom obliku. U jednom tipu, napadi
26

straha bili su centralni fenomen, sa njihovim ekviva

lentima, rudimentarnim formama i hroninim simptomima-surogatima; zbog toga sam ovaj tip nazvao:
neuroza straha. Za drugi tip, ograniio sam se na
naziv: neurastenija. Sada je bilo lako ustanoviti da
svakom od ovih tipova, kao etioloki momenat, od
govara drugaija abnormalnost seksualnog ivota
(coitus interruptus. uzbuenje koje spreeno u akci
ji, este polui je u prvom tipu). Za izvesne. naroito
instruktivne sluajeve, kod kojih se desio iznenadni
preokret slike bolesti od jednog tipa drugome, mo
glo je da se dokae da mu je uzrok leao u odgo
varajuoj promeni seksualnog reima. Ukoliko se
zloupotreba mogla prekinuti i zameniti normalnom
seksualnom delatnou, dolazilo je do upadljivog
poboljanja stanja.
Tako sam bio doveden dotle da u neurozama
uopte sagledam poremeaje seksualnih funkcija i
to tzv. aktualne neuroze, kao direktan izraz toksino
sti, a psihoneuroze kao psihiki izraz svih poremea
ja. Ovakvom postavkom moja lekarska savestoseala se zadovoljenom. Nadao sam se da sam ispunio
izvesnu prazninu u medicini koja nije htela ovako
bioloki znaajnoj funkciji da prizna nikakva druga
oteenja osim onih infektivne prirode, ili usled ne
ke grube, anatomske lezije. Osim toga, odgovaralo
je lekarskom shvatanju da seksualnost nije samo psi
hika injenica. Ona je posedovala i svoju somatsku
stranu, ak joj se smeo pripisati izvestan, naroit he
mizam, a seksualno uzbuenje moglo se svesti na
27

prisutnost odreenih, iako jo nepoznatih materija.

Morao je postojati dovoljan razlog to prave, spon
tane neuroze nemaju ni sa jednom drugom grupom
bolesti toliko slinosti kao sa pojavama intoksika
cije i apstinencije, koje nastaju ili unoenjem izve'snih toksinih supstancija ili njihovim liavanjem,
ili pak slinosti sa Bazedovljcvom boleu, ija je
zavisnost od produkata titnjae poznata.
Kasnije vie nisam imao prilike da se vraam
na istraivanje aktuelnih neuroza. Ovaj deo moga ra
da nisu nastavili ni drugi. Ako se danas osvrnem na
moje tadanje rezultate, prepoznajem ih kao prva,
gruba shematiziranja, verovatno mnogo komplikovanijeg stanja stvari. Ali mi oni i danas jo u celini
izgledaju tani. eleo sam kasnije da podvrgnem psi
hoanalitikom istraivanju sluajeve isto juvenilne
neurastenije; naalost, do ovoga nije dolo. Da bih
predupredio pogrena shvatanja, elim da naglasim
da sam daleko od toga da negiram postojanje psihi
kih konflikata i neurotinih kompleksa u neurasteni
je. Tvrenje se odnosi samo na to da simptomi ovih
bolesnika nisu psihiki determinisani i analitiki razreivi, ve se moraju shvatiti kao direktne, toksine
posledice ometenog seksualnog hemizma.
Kada sam u sledeim godinama, posle Studija,
stekao ovakvo shvatanje o etiolokoj ulozi seksual
nosti u neurozama, odrao sam nekoliko predavanja
u lekarskim udruenjima, nailazei samo na nevericu i protivljenje. Brojer je pokuao jo nekoliko pu
ta da svoj veliki lini ugled stavi na terazije u moju
28

korist, ali nije postigao nita i bilo je uoljivo da ni

on nije bio naklonjen priznanju seksualne etiologije. On me je mogao pobiti ili zbuniti ukazivanjem
na svoju prvu pacijentkinju. u koje, navodno, seksu
alni momenti nisu igrali nikakvu ulogu. Meutim,
to nikada nije uinio; dugo to nisam razumeo, dok
nisam nauio da ovaj sluaj tumaim tano i da rekonstruiem ishod njegovog leenja na osnovu ne
kih njegovih ranijih primedaba. Postoje izgledalo
da je katartiki deo leenja zavren, pojavilo e u
devojke, iznenada, stanje prenosne ljubavi", koje
on vie nije znao da povee sa njenim bolesnim sta
njem, ve se pred njom povukao preneraen. Oe
vidno mu je bilo muno da se podsea ovog privid
nog neuspeha. U odnosu prema meni, kolebao se
izvesno vreme izmeu priznanja i otre kritike, za
tim su naile sluajnosti, koje nikada ne izostaju u
napetim situacijama, i mi smo se razili.
Moje bavljenje formama opte nervoznosti
imalo je, sada, za dalju posledicu da sam izmenio
tehniku katarze. Napustio sam hipnozu traei da
je zamenim nekom drugom metodom, jer sam hteo
da se oslobodim terapije ograniene samo na histeriformna stanja. Porastom iskustva, javile su mi se
dve teke sumnje u odnosu na primenu hipnoze, ak
i u slubi katarze. Prva je bila da su ak i najlepi
rezultati odjednom iezavali kada je lini odnos
prema pacijentu bivao pomuen. Oni su se, dodue,
uspostavljali ako bi se naao put pomirenju, ali je ovek bio pouen da su lini, afeklivni odnosi jai od
29

svakog katartikog rada, a upravo ovim momentom

nije se moglo vladati. Tada sam jednoga dana stekao
iskustvo koje mi je u otroj svetlosti pokazalo ono
to sam ve davno nasluivao. Kada sam jednom
jednu od mojih najposlunijih pacijentkinja, kod ko
je je hipnoza omoguavala najudnovatije vetine,
oslobodio njenih patnji, svoenjem njenih napada
bola na njihov povod, ona mi se, pri buenju, obisnula o vrat. Neoekivan ulazak nekog od posluge
oslobodio nas je munog raspravljanja, ali smo se
od tada, preutnim sporazumom, odrekli nastavlja
nja hipnotikog leenja. Bio sam dovoljno trezven
da ovaj sluaj ne pripiem svojoj linoj neodoljivosti, ve sam misho da sam uspeo da shvatim prirodu
mistinog elementa koji je delovao iza hipnoze. Da
bih ga iskljuio ili bar izolovao, morao sam da napu
stim hipnozu.
Hipnoza je ipak izvanredno posluila katartikom leenju, i to, proirujui polje svesti pacijenta
i stavljajui mu na raspolaganje znanje kojim nije
raspolagao u budnom stanju. Nije izgledalo lako zameniti je neim drugim. U ovoj neprilici pomoglo
mije seanje na jedan eksperiment kome sam esto
prisustvovao kod Bernema. Kada se ogledna osoba
budila iz somnabulizma, izgledalo je da je izgubila
svako seanje na dogaaje za vreme ovog stanja.
Ali je Bernem tvrdio da ona to zna i kada je zahtevao da ih se seti, kada ju je uveravao da ona sve
zna i treba samo da kae, stavljajui joj pri tome
jo ruku na elo, zaboravljeno seanje zaista se po30

javljivalo, najpre oklevajui, onda tono i potpuno

jasno. Odluio sam da i ja tako postupim. I moji su
pacijenti morali takoe da znaju" sve ono to im je
tek hipnoza inila dostupnim i moje uveravanje i naterivanje, potpomognuto stavljanjem ruke, trebalo
je da poseduje snagu da vrati u svest zaboravljene
injenice i odnose. Ovo je, naravno, izgledalo muko
trpnije od hipnotiziranja, ali je moda bilo vrlo pou
no. Napustio sam. dakle, hipnozu, a od nje zadrao
samo poloaj pacijenta na nekom leaj u, iza koga
sam ja sedeo, tako da sam mogao da vidim pacijen
ta, ali ne i on mene.

31

III

Moja su se oekivanja ispunila, oslobodio sam

se hipnoze, ali sa promenom tehnike promenio se
nain katartikog rada. Hipnoza je skrivala igru sna
ga koja se sada otkrivala, a njeno je razumevanje
prualo teoriji sigurno obrazloenje.
ta je uzrok tome to su bolesnici zaboravljali
tako mnogo injenica njihovog spoljanjeg i unutra
njeg doivljavanja, a mogli ipak da ih se prisete
kada bi se na njima primenjivala opisana tehnika?
Na ova pitanja posmatranje je prualo iscrpan odgo
vor. Sve ono to je zaboravljeno bilo je na neki na
in muno, ili zastraujue, ili bolno, ili sramno za
zahteve linosti. Nametala se, sama od sebe, misao:
ba je zbog toga bilo zaboravljeno to se, znai, nije
odralo u svesti. Da bi ovo zaboravljeno ponovo ui
nili svesnim, moralo se u bolesniku savladati neto
to se u njemu opiralo, morao se uloiti lini napor
da bi se na ovo podstaknuo i primorao. Napor koji
se traio od lekara bio je razliito velik za razliite
sluajeve, on je rastao u direktnom odnosu prema
teini onoga ega se trebalo setiti. Napor lekara bio
je, oevidno, mera bolesnikovog otpora. Trebalo je
jo samo odenuti u rei ono to se lino osetilo, i do
bila se teorija potiskivanja.
32

Patogeni proces se sada mogao lako rekonstruisati. Ostanimo pri najjednostavnijem primeru; u du
evnom ivotu pojavila se jedna jedina tenja, kojoj
su se, meutim, druge monije protivstavile. Treba
lo je da se po naem oekivanju ovako nastali duev
ni konflikt odigra tako da se obe dinamike snage nazovimo ih za nae svrhe: nagon i otpor - izvesno
vreme meusobno bore pri najjaem ueu svesti,
dok nagon ne bude odbaen i njegovoj tenji oduzet
udeo energije. Ovo bi bio normalan ishod. U neuro
ze, meutim, iz jo nepouzdanih razloga, konflikt se
odvijao na drugi nain. Bolesnikovo se Ja, tako rei,
pri prvom sudaru sa nedoputenim nagonskim stre
mljenjem povuklo, spreavajui mu pristup u svest i
u direktno motorno pranjenje, ali je pri tome nagon
zadrao pun udeo svoje energije. Ovakvo zbivanje
nazvao sam potiskivanje; ovo je bila novina, jer do
tada nita slino nije bilo poznato u duevnom ivo
tu. Ovakav proces bio je oevidno primarni mehani
zam odbrane, slian nekom pokuaju bekstva, tek
prethodnik kasnijeg normalnog oslobaanja putem
rasuivanja. Ovaj prvi akt potiskivanja povlaio je
dalje posledice. Najpre je Ja moralo da se nepresta
nim troenjem, jednom vrstom kontrainvesticije,
brani od uvek spremnog nadiranja potisnutog stre
mljenja, pri emu je osiromaivalo, dok je potisnuti
materijal, koji je sada postao nesvestan, mogao da
se zaobilaznim putem prazni i pronae sebi surogat
zadovoljavanja, ponitavajui na taj nain nameru
potiskivanja. U konverzionoj histeriji, vodio je ova33

kav zaobilazni put u telesnu inervaciju, potisnuto

stremljenje probijalo se ma gde i stvaralo simptome
koji su, dakle, predstavljali kompromisno reenje,
dodue kao surogat-zadovoljenje, ali usled otpora
Ja, ipak izopaeno i skrenuto od svoga cilja.
Uenje o potiskivanju postalo je temelj za razumcvanje neuroza. Terapeutski zadatak morao je biti
shvaen drugaije; njegov cilj nije vie bio abreagovanje" afekta dospelog na pogreni kolosek, ve
otkrivanje potiskivanja i njegovo smenjivanje delatnou rasuivanja, iz koga je moglo da proizie prihvatanje ili odbacivanje onoga to je ranije bilo od
baeno. Vodei rauna o novom stanju stvari, ovaj
novi postupak pri istraivanju i leenju nisam vie
nazvao katarza, ve psihoanaliza.
Moglo bi se poi od potiskivanja, kao od nekog
centra, dovodei sve delove psihoanalitikog uenja
sa njime u vezi. Pre toga, hteo bih da uinim jednu
primedbu polemikog karaktera. Po aneovom mi
ljenju, histerika je jedna osoba koja usled konstitucionalne slabosti ne uspeva da vlada svojom duevnom
aktivnou. Zbog toga doivljava duevni rascep i suenje svesti. Ali, prema rezultatima psihoanalitikog
istraivanja, ovi fenomeni bili su posledica dinami
kih faktora, duevnih konflikata i nastalog potiskiva
nja. Mislim da je ova razlika dovoljno dalekosena i
da bi trebalo da okona uvek ponavljana govorkanja
da se ono to je u psihoanalizi vredno ograniava na
pozajmljene aneove misli. Moje izlaganje pokaza
lo je itaocu daje psihoanaliza u istorijskom smislu
34

potpuno nezavisna od aneovih rezultata, kao to se

i sadrajno od njega odvaja i mnogo dalje zahvata.
Nikada ne bi na osnovu aneovih radova dolo do za
kljuaka koji su psihoanalizu uinili tako znaajnom
za duhovne nauke, pobuujui za nju najire interesovanje. Prema samom aneu uvek sam se odnosio
sa puno potovanja, jer su se njegova otkria dobrim
delom podudarala sa Brojerovim, koja su bila ranije
uinjena, ali kasnije objavljena. Ali kada je psihoana
liza postala predmet diskusije i u Francuskoj, ane
se loe poneo, pokazao je nedovoljno poznavanje
stvari i sluio se neprilinim argumentima. Najzad
sam ga proniknuo i on je svoje delo sam obezvredio,
objavljujui da kada je govorio o nesvesnim" du
evnim radnjama nije time nita mislio, da je to bio
prosto une maniere de parier".
Psihoanaliza je, meutim, prouavanjem patoge
nih potiskivanja i drugih fenomena koji e biti pomenuti, bila prinuena da izraz nesvesno" shvati ozbilj
no. Za nju je sve psihiko bilo najpre nesvesno, kvalitet svesti mogao je potom da mu se pridrui, ali
i da izostane. Pri tome se, naravno, dolo u sukob
sa filozofima, za koje su svesno" i psihiko" iden
tini, i koji su tvrdili da ne mogu da zamisle takvu
besmislicu kao to je nesvesno duevno". Uprkos
svemu, moralo se prei preko te idiosinkrazije sleganjem ramena. Iskustva na filozofima nepoznatom
patolokom materijalu o uestalosti i snazi ovakvih
duevnih stremljenja, o kojima se nita nije znalo i
koja su se morala tumaiti kao bilo koja injenica
35

spoljanjeg sveta, nisu doputala nikakav izbor. Ta

da se moglo ustanoviti da se samo sa sopstvenim
duevnim ivotom ini ono to se oduvek inilo sa
doivljavanjem drugih. Drugim osobama pripisivale
su se psihike radnje iako se o njima nije imala nepo
sredna svest, ve su se one morale naslutiti na osno
vu manifestovanja i postupanja. Ono stoje vailo za
druge, moralo je da vai i za sopstvenu linost. Ako
ovaj argument eli i dalje da se nastavi i iz njega za
kljui da sopstvene skrivene radnje pripadaju nekoj
drugoj svesti, onda se nalazimo pred koncepcijom
neke svesti o kojoj se nita ne zna, neke nesvesne
svesti, to predstavlja jedva neku prednost prema prihvatanju psihiki nesvesnog. Ali ako se sloimo sa
drugim filozofima koji priznaju patoloke sluajeve,
samo to radnje iz kojih proistiu ovakva zbivanja
ne treba nazvati psihikim, ve psihoidnim, onda se
ova razlika svodi na neplodnu polemiku recima, u
kojoj se ovek najradije odluuje da ostane pri izra
zu psihiki nesvesno". Pitanje - ta je to nesvesno
po sebi - onda nije pametnije, niti ima vie uslova za
reenje od drugog, ranijeg pitanja - ta je svesno.
Tee bi bilo ukratko prikazati kako je psihoana
liza dola na to da ovo - to je sama priznala - ne
svesno dalje deli na predsvesno i stvarno nesvesno.
Dovoljna je primedba da se ini ispravnim da teori
je koje su direktan izraz iskustva treba dopunjavati
hipotezama koje slue savlaivanju materije, a koje
se dovode u vezu sa odnosima koji ne mogu biti
predmet neposrednog posmatranja. Ne postupa se
36

drugaije ni u starijim naukama. Podela nesvesnog

zasniva se na pokuaju da se duevni aparat zamisli
kao daje izgraen iz mnotva instancija ili sistema
iji se meusobni odnosi prikazuju prostorno, ali pri
tome se ne trai podudarnost sa realnom anatomi
jom mozga (takozvano topiko stanovite). Takve i
sline predstave pripadaju spekulativnoj nadgradnji
psihoanalize, u kojoj svaki deo moe biti rtvovan
ili zamenjen, bez tete i aljenja, im se dokae ne
ka nedovoljnost. Ostaje da se saopti jo dovoljno
drugih stvari, to je pristupanije posmatranju.
Ve sam pomenuo da je istraivanje povoda ne
uroza i razloga neuroza sve ee upuivalo na kon
flikte izmeu seksualnih stremljenja osobe i otpora
protiv seksualnosti. Pri traganju za patogenim situa
cijama u kojima je nastalo potiskivanje seksualnosti
i iz kojih su proizali simptomi kao surogati potisnu
tog, morali smo se vraati na sve ranije bolesniko
ve ivotne periode, dok nismo konano dospeli do
prvih godina njegovog detinjstva. Ishod je bio - kao
to su pesnici i poznavaoci ljudi oduvek tvrdili - da
utisci iz ovog ranog ivotnog perioda, iako s naje
e pali u zaborav, ostavljaju neizbrisive tragove u
razvoju individue i, naroito, da stvaraju dispozicije
za kasnija neurotina oboljenja. Kako se, meutim,
u ovim doivljajima iz detinjstva radilo uvek o seksu
alnim uzbuenjima i reakcijama protiv njih, dospelo
se do injenice o postojanju infantilne seksualnosti,
stoje, opet, znailo novost i proti vrenost sa jednom
od najjaih ljudskih predrasuda. Detinjstvo bi treba37

lo da bude nevino", slobodno od polnih prohteva, a

borba sa demonom ulnosti" trebalo bi da zapone
tek sa burnim periodom puberteta. Ono to se kod dece moralo povremeno da opazi od seksualne delatnosti bilo je shvaeno kao znak degeneracije, prerane
iskvarenosti ili kao osobita ud prirode. Meu psi
hoanalitikim nalazima retko je koje nailo na tako
opte odbijanje i pravu bujicu srdbe, kao tvrenje
daje seksualna funkcija prisutna od poetka ivota i
da se ve u detinjstvu ispoljava u vanim pojavama.
Pri svemu tome, nijedan drugi analitiki nalaz nije
moguno tako lako i tako potpuno dokazati.
Pre nego to se upustim u procenu infantilne sek
sualnosti, moram spomenuti jednu zabludu, u kojoj
sam se neko vreme nalazio, a koja je mogla da posta
ne kobna za itav moj rad. Pod dejstvom moga tada
njeg tehnikog postupka, moji pacijenti najee su
reprodukovali scene iz svoga detinjstva iji je sadraj
bio seksualno zavoenje od strane nekog odraslog. U
enskih osoba uloga zavodnika bila je skoro uvek dodeljena ocu. Ja sam verovao ovakvim saoptenjima
i smatrao da sam u ovim doivljajima seksualnog za
voenja u detinjstvu otkrio izvore kasnije neuroze.
Nekoliko sluajeva u kojima se ovakav odnos prema
ocu, ujaku ili starijem bratu nastavljao sve do u godi
ne sigurnog seanja uvrstilo me je u uverenju. Ako
je neko sumnjivo vrteo glavom zbog moje lakovernosti, morao sam, donekle, da priznam da je u pravu,
ali hou da navedem da je to bilo u vreme kada sam
namerno sputavao svoju kritinost, kako bih ostao
38

nepristrastan i sposoban za primanje mnogih novina

na koje sam svakodnevno nailazio. Kada sam, ipak,
morao uvideti da se ove scene zavoenja nisu nikada
desile i da su samo fantazije koje su moji pacijenti
izmislili, koje sam im, moda, i sam nametnuo, bio
sam jedno vreme zbunjen. Poverenje u moju tehniku
i njene rezultate pretrpelo je teak udar; ta ja sam
ove scene dobio tehnikim putem koji sam smatrao
korektnim, a njihov sadraj stajao je u oiglednom
odnosu prema simptomima od kojih je polo moje is
traivanje. Kada sam se pribrao, izvukao sam iz svo
ga iskustva ispravne zakljuke: da neurotini simp
tomi nisu direktno vezani za stvarne doivljaje, ve
za elje u fantaziji, i da za neurozu psihika realnost
vie znai od materijalne. Ne verujem ni danas da
sam svojim pacijentima nametao, sugerisao" one
fantazije o zavoenju. Ja sam se tada prvi put sreo
sa Edipovim kompleksom, koji je kasnije imao da
dobije tako prevashodan znaaj, a koji jo nisam bio
prepoznao u tako fantastinom preruavanju. Ipak
je zavoenje u dejem dobu sauvalo svoj udeo u
etiologiji, iako u skromnijim razmerama. Zavodnici,
meutim, bili su najee starija deca.
Moja zabluda bila je slina onoj kao kada bi ne
ko prihvatio kao istorijsku istinu legende iz rimskog
kraljevskog doba po prianjima Livija, umesto da ih
dri za ono to one jesu - samo reakcione tvorevine
protiv seanja oskudnih, verovatno ne uvek ni slav
nih vremena i prilika. Posle rasvetljavanja zablude,
put ka studiranju infantilnog seksualnog ivota bio
39

je slobodan. Bili smo u stanju da se psihoanaliza

primeni na jednu drugu oblast nauke i da se iz nje
nih podataka odgonetne jedan do tada nepoznat deo
biolokog zbivanja.
Seksualna funkcija postojala je od poetka, osla
njala se najpre na ostale ivotne funkcije, a potom
se osamostaljivala; ona je imala da proe dug i komplikovan razvoj dok od nje nije postalo ono to je po
znato kao normalan seksualni ivot odraslog. Ona se
najpre ispoljavala kao delatnost itavog niza nagon
skih komponenata, koje su bile zavisne od erogenih,
telesnih zona, pojavljivale se delimino u parovima
suprotnosti (sadizam-mazohizam, elja za gledanjem
- ekshibicionistiko zadovoljstvo), teile, nezavisno
jedna od druge, za postizanjem zadovoljstva, i svoj
objekt najee nalazile na sopstvenom telu. Ta sek
sualna funkcija, dakle, najpre nije bila centrirana,
ve preteno autoerotina. Kasnije, pojavljivala su
se saimanja; prvi organizacioni stupanj stajao je pod
prevlau oralne komponente, sledovala mu je sadisliko-analna faza, i tek kasno dostignuta trea faza
donosila je prvenstvo genitalijama, kojima je seksu
alna funkcija stupala u slubu rasploavanja. Za vre
me ovog razvoja, po neki udeo nagona, kao neupotre
bljiv za ovu konanu svrhu, ostavljanje po strani, ili
je bio upravljen na drugo troenje; drugi pak delovi
skretani su od svojih ciljeva i prebaeni u genitalnu
organizaciju. Energiju seksualnih nagona, i to samo
njihovu, nazvao sam libido. Sada sam morao pretpo
staviti da libido ne prolazi uvek neometano opisani
40

razvoj. Usled prevelike jaine pojedinih komponena

ta, ili prevremenog doivljaja zadovoljenja, dolazi do
fiksiranja libida na odreenim mestima u razvojnom
putu. U sluaju kasnijeg potiskivanja, libido tei da
se vrati upravo ka ovim mestima (regresiju) i ba sa
tih mesta nastupie prodor prema simptomu. Kasnije
razumevanje pokazalo je jo daje lokalizacija mesta
fiksacije odluujua i za izbor neuroza, za formu u
kojoj se pojavljuje kasnija bolest.
Pored organizacije libida odvija se i proces pro
nalaenja objekta, kome procesu je dodeljena veli
ka uloga u duevnom ivotu. Prvi objekat ljubavi,
posle stadijuma autoerotizma. postaje za oba pola
majka, iji se organ hranjenja na poetku verovatno ne razlikuje od sopstvenog tela. Kasnije, ali jo
u prvim godinama detinjstva, nastaje Edipov kom
pleks, kada deak koncentrie svoje seksualne elje
na linost majke i razvija neprijateljske impulse pro
tiv oca kao suparnika. Na slian nain postavlja se
mala devojica, sve varijacije i posledice Edipovog
kompleksa postaju znaajne, uroena biseksualna
konstitucija izbija na videlo i uveava broj istovre
meno prisutnih stremljenja.4 Dobar dco vremena je
4

Dodatak iz 1935. godine: Otkria o infantilnoj seksual

nosti bila su dobijena kod mukarca, a iz njih izvedene teorije
podeene su za muko dete. Oekivanje o potpunom paraleli
zmu u oba pola bilo je sasvim prirodno, ali se ono pokazalo
netanim. Dalja istraivanja i rasuivanja otkrila su duboke
razlike u polnom razvoju mukarca i ene. Za malu devojicu
majka je takode prvi seksualni objekat, ali da bi dostigla cilj
normalnog razvoja, ena mora da menja ne samo seksualni
objekat, ve i vodeu genitalnu zonu. Otud proizlaze tekoe i
mogue prepreke kojih kod mukaraca nema.

41

potreban dok dete jasno ne occni razliku polova; u

ovom periodu seksualnog istraivanja dete stvara
tipine seksualne teorije koje, zavisno od nepotpu
nosti sopstvene telesne organizacije, meaju pravo
i lano, ne uspevajui da ree probleme polnog i
vota (zagonetku sfmge: odakle deca dolaze). Prvi
je, dakle, izbor objekta deteta - incestuozan. itav
ovde opisani razvoj protei e brzo. Najudnovatije
svojstvo ljudskog seksualnog ivota jeste njegovo
poinjanje u dva maha, sa pauzom izmeu njih. U
etvrtoj i petoj godini ivota seksualni razvoj dosti
e svoju prvu najviu taku, onda prestaje ovo rano
rascvetavanje seksualnosti, do tada ivahna stremlje
nja podleu potiskivanju i nastupa doba latencije
koje traje do puberteta, za koje se vreme izgrauju
reaktivne tvorevine morala, stida, odvratnosti. 5 Poi
njanje seksualnog razvoja u dva maha izgleda da se
meu svim ivim biima javlja samo kod oveka,
ono je moda bioloki uslov njegove dispozicije ka
neurozi. Sa pubertetom, ponovo e oiveti stremlje
nja i investiranja objekta iz ranog doba, a takoe i
oseajne veze Edipovog kompleksa. U seksualnom
ivotu puberteta meusobno se bore podsticaji ra
nog detinjstva i prepreke iz perioda latencije. Jo
na vrhuncu infantilnog seksualnog razvoja bila je
uspostavljena neka vrsta genitalne organizacije, u
kojoj, meutim, samo muke genitalije igraju neku
5
Dodatak iz 1935. godine: Doba latencije je fizioloki
fenomen. Ali potpuni prekid u seksualnom ivotu moe biti
izazvan samo u onim kulturnim organizacijama koje su uklju
ile u svoj plan potiskivanje infantilne seksualnosti. U veine
primitivnih ovo nije sluaj.

42

ulogu, dok su enske ostale neotkrivene (takozvani

primat falusa). Tada suprotnost polova ne znai jo
muko ili ensko, ve: u posedu penisa ili kastriran.
Kastracioni kompleks, koji se ovde nadovezuje, po
staje pre svega znaajan za formiranje karaktera i
neuroze.
U ovom skraenom prikazivanju mojih otkria
0 seksualnom ivotu oveka prikupio sam sa raznih
strana, radi boljeg razumevanja, ono to je nastalo u
razliitim periodima, a to je objavljeno kao dopuna
ili ispravka u uzastopnim izdanjima moga rada: Tri
priloga teoriji seksualnosti. Nadam se da se iz njega
moe lako razabrati u emu se sastoji esto nagla
avano i kritikovano proirivanje pojma seksualno
sti. Ovo proirivanje je dvojako. Na prvom mestu,
seksualnost se oslobaa njene suvie uske poveza
nosti sa genitalijama i postavlja se kao obuhvatnija
telesna funkcija, koja tei zadovoljstvu i koja tek
sekundarno stupa u slubu rasploavanja; na dru
gom mestu, u seksualna uzbuenja ubrajaju se i sva
ona, samo nena i prijateljska, za koja se u govoru
upotrebljava viesmislena re ljubav". Samo to ja
mislim da ova proirivanja ne znae novine, ve po
novno uspostavljanje pravog stanja stvari, otklanja
nje necelishodnog suavanja pojma, na koje smo se
privoleli. Odvajanje seksualnosti od genitalija ima
prednost to nam doputa da seksualnu delatnost dece i perverznih posmatramo sa istog stanovita kao
1 onu odraslih; dok je ona prva bila do sada potpuno
zanemarena, druga je bila prihvaena bez razume43

vanja, sa moralnim negodovanjem. Psihoanalitiko

shvatanje objanjava i najudnovatije i najodvratni
je kao ispoljavanje parcijalnih seksualnih nagona koji su se otrgli od genitalnog primata i, kao u prvobit
no doba razvoja libida, samostalno trae postizanje
zadovoljstva. Najvanija meu ovim perverzijama,
homoseksualnost, jedva zasluuje ovo ime. Ona se
svodi na konstitucionalnu biseksualnost i naknadno
delovanje falusnog primata; psihoanaliza moe da u
svakom dokae deli homoseksualnog izbora objek
ta. Kada je dete nazvano polimorfno perverznim",
to je samo bilo opisivanje izrazima koji su najvie
u upotrebi; ovim nije htela da se izrazi moralna procena. Takvo izricanje sudova o vrednosti uopte je
strano psihoanalizi.
Drugo prividno proirivanje pojma opravdano
je upuivanjem na psihoanalitika istraivanja koja
pokazuju da su sva ova nena oseanja prvobitno
predstavljala stremljenja pune seksualnosti, koja su
onda ,,u odnosu na cilj bila spreena" ili sublimi
rana". Na ovoj mogunosti uplivisanja i skretanja
seksualnog nagona poiva i njegovo korienje za
raznovrsna kulturna ostvarenja, kojima oni daju naj
znaajnije doprinose.
Iznenaujua otkria o seksualnosti deteta bila
su najpre steena analizom odraslih osoba, ali su ka
snije, otprilike od 1908. godine, mogla biti potvre
na, do u detalje i u dovoljnoj meri, putem direktnih
posmatranja na deci. Zaista je toliko Iako uveriti se
u stalnu seksualnu delatnost dece da se ovek mo44

ra u udu pitati kako su ljudi uspeli da ove injeni

ce previde i da tako dugo odre eljenu legendu o
aseksualnom detinjstvu. Ovo mora da stoji u vezi
sa amnezijom veine odraslih u odnosu na njihovo
sopstveno detinjstvo.

45

IV

Osnovni sastavni elementi psihoanalitikog

uenja jesu uenje o otporu i potiskivanju, o nesvesnom, o etiolokom znaaju seksualnog ivota i o
vanosti doivljaja u detinjstvu. alim to sam ovde
mogao da opiem samo pojedine fenomene, a ne i
iz ega su sastavljeni, niti kako jedni u druge zahvataju. Vreme je sada da se posvetimo promenama do
kojih je postepeno dolazilo u tehnici analitikog po
stupka.
Najpre praktikovano savlaivanje otpora putem
saletanja i uveravanja bilo je neophodno da bi lekaru omoguilo prvu orijentaciju u onome to ima da
oekuje. Ali je ovo za trajno primenjivanje bilo su
vie naporno za obe strane i ini se da nije bilo bez
izvesnih lako uoljivih smetnji. Ta metoda, dakle,
bila je zamenjena jednom drugom, koja je u izvesnom smislu bila njena suprotnost. Umesto da se
pacijenti nagone da neto kau o odreenoj temi,
sada se podstiu da se prepuste slobodnim asocija
cijama", to znai da kau sve to im pada na pamet,
ako se uzdravaju od svake svesne, usmerene pred
stave. Pacijent samo mora da se obavee da zaista
sve i saopti to proizie iz njegovog samoopaanja
i da ne popusti kritikim prigovorima koji bi hteli
46

da uklone pojedine pomisli, sa motivacijom da oni

nisu dovoljno vani, da nisu na svome mestu ili da
su uopte potpuno besmisleni. Zahtevanje iskreno
sti u saoptavanjima nije trebalo naroito ponavljati,
ona je bila preduslov analitikog teenja. Moe da
izgleda udno to se oekivalo da e ovaj postupak
slobodnih asocijacija, uz pridravanje osnovnog psi
hoanalitikog pravila, dovesti svesti materijal koji
je potisnut i koji se, putem otpora, dri daleko od
svesti. Jedino se mora uzeti u obzir da slobodne aso
cijacije nisu uistinu slobodne. Pacijent ostaje pod
uticajem analitike situacije i kad njegova misaona
delatnost nije upravljena na odreenu temu. Moe
se s pravom pretpostaviti da mu nee nita drugo
padati na pamet osim onoga to stoji u vezi sa ovom
situacijom. Njegov otpor protiv reprodukovanja po
tisnutog ispoljie se sada na dva razna naina. U
prvom redu, putem kritikih prigovora, na koje je
upravljeno psihoanalitiko osnovno pravilo.
Ako on savlada, pridravajui se pravila, ova
kva uzdravanja u saoptavanju, onda e otpor pro
nai jedan drugi izraz. Otporu e uspeti da se pro
bije na taj nain to analiziranom licu nee nikad
pasti na pamet ono sto je potisnuto, ve samo neto
to mu je slino, kao neka aluzija i sto je vei otpor,
utoliko e se vie udaljavati od onoga to se stvarno
trai - surogat namenjen saoptenju. Analitiar koji
pribrano, ali bez naprezanja slua i koji je putem ste
enog iskustva uglavnom pripremljen na ono to e
doi, u mogunosti je da na dva naina proceni ma47

terijal koji mu pacijent iznosi. Ili uspeva, pri malom

otporu, da sam iz nagovetaja odgonetne ono to je
potisnuto, ili moe, u sluaju jaeg otpora, da prepo
zna prirodu tog otpora na osnovu misli pacijenta ko
je izgleda da se udaljuju od teme, i da je ovome saopti. Otkrivanje otpora je, meutim, prvi korak ka
njegovom savlaivanju. Tako u okviru analitikog
rada nastaje vetina tumaenja, ije uspeno sprovoenje zahteva takta i vebe, to nije teko nauiti.
Metoda slobodnih asocijacija ima veliku prednost
nad onom prethodnom i to ne samo zbog utede u
naprezanju. Ona analizirano lice izlae u najmanjoj
mogunoj meri prinudi, ne gubi nikad kontakt sa re
alnom sadanjicom, prua najopsenije jemstvo da
se nee prevideti nijedan momenat u strukturi neu
roze i da se nee nita u nju uneti od sopstvenog
oekivanja. U njoj se uglavnom preputa pacijentu
da odredi tok analize i raspored materijala, otud po
staje nemoguna sistematska obrada pojedinanih
simptoma i kompleksa. Upravo suprotno razvoju u
hipnotikom ili podstrekivakom postupku, saznaje
se ono to je povezano jedno s drugim u razliita
vremena i na razliitim etapama leenja. Za nekog
sluaoca - koji u stvarnosti ne sme da postoji - anali
tiko leenje bilo bi zbog ovoga sasvim nejasno.
Druga prednost te metode je to ona u stvari ni
kada ne mora da izneveri. Teorijski mora uvek biti
moguno da se ima neka pomisao, ako se otklone
prigovori u pogledu svojstva ovih pomisli. Ipak se
ovakvo izneveravanje redovno pojavljuje u jednom
48

sluaju, ali ba usled ove pojedinanosti moguno

je i ovakav sluaj protumaiti.
Pribliavam se opisivanju momenta koji dopri
nosi jedno bitno svojstvo slici analize i koji sme da
polae pravo na veliko tehniko i teorijsko znaenje.
U svakom analitikom leenju uspostavlja se. bez
meanja lekara, intenzivan oseajni odnos pacijenta
prema linosti analitiara, za koji realne prilike ne
pruaju nikakvo objanjenje. Ovaj odnos je pozitiv
ne ili negativne prirode, varira od strasne, sasvim
ulne zaljubljenosti do ekstremnog izraza odbija
nja, ogorenosti i mrnje. Nazvan skraeno prenos
uspostavlja se kod pacijenta uskoro na mesto elje
za izleenjem i postaje, ako je nean i inneren, nosi
lac lckarevog uticaja, i aktivna opruga zajednikog
analitikog rada. Kasnije, kada je strastan ili se pre
obrati u neprijateljski, postane glavno orue otpora.
Tada se takoe deava da on paralie delatnost slo
bodnih asocijacija pacijenta i ugroava uspeh leenja. Bilo bi, meutim, besmisleno eleti ga izbei;
analiza bez prenosa je nemoguna. Ne treba misliti
da analiza stvara prenos i da se ovaj pojavljuje sa
mo u njoj. Analiza samo otkriva i izoluje prenos.
On je opte ljudski fenomen, odluuje o uspehu u
svakom lekarskom uplivu, on je uopte odluujui
u jedne osobe u odnosu prema njenoj okolini. Nije
teko u njemu prepoznati onaj isti dinamiki faktor
koji je hipnotiar nazvao sugestibilnost, koji je nosi
lac hipnotikog raporta, ija je nepredvidljivost bila
predmet albe i katartike metode. Tamo gde ova
49

sklonost prema oseajnom prenosu nedostaje ili je

postala izrazito negativna, kao u demencije prekoks
i paranoji, otpada i mogunost psihikog uticaja na
bolesnika.
Sasvim je ispravno da se i psihoanaliza koristi
sugestijom, kao i ostale psihoterapeutske metode.
Razlika je, meutim, to se ovde ne preputa odluka
o terapeutskom uspehu sugestiji ili prenosu. Napro
tiv, ona se koristi da bi bolesnika podstaknula na
ostvarivanje psihikog rada - savlaivanju njegovih
otpora u prenosu - to predstavlja trajnu promenu
duevne ekonomike. Uz pomo analitiara, bole
snik e postati svestan prenosa koji se razreava,
time to emo ga uveriti da on svojim ponaanjem
za vreme prenosa ponovo doivljava oseajne od
nose koji potiu od njegovih najranijih investicija
objekata, iz potisnutog perioda njegovog detinjstva.
Ovakvim obrtom, od najjaeg oruja otpora, prenos
postaje najbolji instrument analitikog leenja. Pri
svemu tome, njegovo primenjivanje ostaje najtei i
najvaniji deo analitike tehnike.
Uz pomo postupka slobodnih asocijacija i vetine tumaenja, koja se na ovaj nadovezuje, psihoa
naliza je ostvarila podvig koji prividno nije bio prak
tino znaajan, ali koji je u stvari morao da dovede
jednom potpuno novom stavu i proceni u naunom
radu. Postalo je mogue dokazati da snovi imaju
smisla, kao i da im se otkrije znaenje. Snovi su jo
u klasinoj starini bili visoko cenjeni kao predskazivanje budunosti; moderna nauka nije nita htela
50

da zna o snovima, prepustila ih je praznoverju, pro

glaavala ih je za prosto telesni" akt, za neku vrstu
trzaja inae usnulog duevnog ivota. Da e neko
koje obavio ozbiljan nauni rad moi da istupi kao
tuma snova", izgledalo je iskljueno. Ako se, me
utim, ne osvremo na takvu osudu snova, ve ih ob
raujemo kao neki neshvaeni neurotini simptom,
kao sumanutu ili prinudnu ideju, ne obazirui se na
njegov prividni sadraj i stvarajui od njegove poje
dinane slike objekte slobodnih asocijacija, tada dospevamo do drugaijeg rezultata. Preko brojnih slo
bodnih asocijacija snevaa postizalo se poznavanje
jedne misaone tvorevine koja vie nije mogla biti
nazvana apsurdnom ili zbrkanom, koja je odgovara
la potpunom psihikom ostvarenju i od koje je ma
nifestan san predstavljao samo izmenjen, skraen i
pogreno shvaen prevod, ponajee prevod u vizuelnim slikama. Ove latentne misli sna sadravale
su njegov smisao, a njegov manifestni sadraj bio
je samo obmana, fasada, na koju se dodue mogla
nadovezati asocijacija, ali ne i tumaenje.
Ali sad je trebalo odgovoriti na itav niz pita
nja, meu kojima su kao najvaniji bila: da li postoji
neki motiv koji formira san, pod kojim bi se uslovima moglo odvijati ovo formiranje, kojim putevima
se dogaa preinaavanje neke misli sna, uvek pune
znaenja, u esto besmisleni san itd. U mojoj knjizi
Tumaenje snova, iz 1900, pokuao sam da resim
sve ove probleme. Ovde se moe izneti samo naj
krai izvod iz ovih istraivanja: Kada se istrauju
51

latentno misli sna, do kojih se dolo njegovom anali

zom, nailazi se na jednu medu njima koja se otro iz
dvaja od ostalih, razumljivih i snevau dobro pozna
tih. One ostale, ostaci su budnog ivota; meutim, u
onoj pojedinanoj misli prepoznaje se elja, koja je
esto vrlo neprilina, koja je strana budnom ivotu
snevaa i koju on, stoga, zauen ili razgnevljen,
porie. Taj impuls je ono to u stvari formira san, od
njega potie energija za produkovanje sna, pri emu
se posluio ostacima dana kao materijalom; ovako
nastali san predstavlja za impuls situaciju zadovolja
vanja, on je ispunjenje elje. Ovaj proces ne bi bio
mogu kada ga ne bi potpomagalo neto to je u pri
rodi samog spavanja. Psihiki preduslov spavanja
je orijentacija Ja na elju za spavanjem i povlaenje
investicija od svih ivotnih interesovanja; kako je
istovremeno zatvoren pristup motilitetu, Ja moe da
smanji utroak sa kojim inae odrava na snazi po
tiskivanje. Ovim nonim poputanjem potiskivanja
koristi se nesvesni impuls da bi sa snom prodro u
svest. Otpor potiskivanja Ega nije, meutim, ni u
snu otklonjen, ve samo smanjen. Jedan njegov deo
zaostaje kao cenzura sna i zabranjuje nesvesnim im
pulsima elja da se ispolje u formi koja bi im u stva
ri odgovarala. Usled strogosti cenzure sna, latentne
misli sna moraju da se podvrgnu preinaavanjima i
slabljenjima, koji ine da se zabranjeni smisao sna
ne moe poznati. Ovo je objanjenje za izopaenje
sna, kojem manifestni san duguje svoj najupadljivi
ji karakter. Otud opravdanost stava: Sanje (prerue52

no) ispunjenje neke (potisnute) elje. Sada ve vidi

mo da je san sazdan kao i neurotini simptom, on je
kompromisna tvorevina izmeu zahteva potisnutog
nagonskog impulsa i otpora jedne snage koja u Ja
sprovodi cenzuru. Usled istog postanka, on je isto
toliko nerazumljiv kao i simptom, i u istoj meri izi
skuje tumaenje. Lako je otkriti optu funkciju snevanja. Ono slui tome da izvesnim nainom umiriva
nja otkloni spoljanje ili unutranje nadraaje koji
bi navodili na buenje i da na taj nain obezbedi
neometano spavanje. Spoljanji nadraaj se otkla
nja na taj nain to se drugaije tumai i utkiva u ne
ku bezazlenu situaciju; sneva proputa unutranji
nadraaj nagonskog proliteva, doputajui mu zado
voljenje putem sna, ali samo dotle dok se latentne
misli sna podvrgavaju kontroli od strane cenzure.
Meutim, ako ova opasnost zapreti i san postane su
vie jasan, sneva ga prekida i budi se uplaen (stra
ni snovi). Isto ovako izneveravanje funkcije sna
nastupa onda kada je spoljanji nadraaj tako jak da
se vie ne moe otkloniti (san koji budi). Proces ko
ji pod sadejstvom cenzure sna preinaava latentne
misli u manifestan sadraj sna nazvao sam rad sna.
On se sastoji u osobenom obraivanju presvesnog
misaonog materijala, ije sastavne dolove zgunja
va, njegove psihike akcente pomera, celinu potom
preobraa u vizuelne slike i dramatizuje, i na kraju
biva dopunjen sekundarnom obradom, koja se po
greno shvata. Rad sna je odlian primer zbivanja u
dubljim, nesvesnim slojevima duevnog ivota, ko53

ji se znatno razlikuje od nama poznatih, normalnih

misaonih procesa. On iznosi na videlo izvestan broj
arhainih crta, na primer primenu ovde preteno sek
sualne simbolike, na koju se onda nailo i u drugim
oblastima duhovne delatnosti. Poto se nesvesna na
gonska pobuna sna povezuje sa ostatkom dana, ne
kim nereenim interesovanjem izjave, ona pribavlja
snu koji oblikuje dvostruku vrednost za analitiki
rad. San koji se tumai javlja se, sjedne strane, kao
ispunjenje potisnute elje, s druge strane, on moe,
nastavivi predsvesnu misaonu delatnost dana i ispunivi sebe proizvoljnim sadrajem, da izrazi, neku
nameru, opomenu, rasuivanje i ponovo ispunjenje
elje. Analiza se koristi snom u oba pravca, kako
za upoznavanje svesnih, tako i nesvesnih zbivanja
analizirane osobe. Ona izvlai prednost iz okolno
sti d a j e snu pristupaan zaboravljeni materijal iz
detinjstva, tako da se, u vezi sa tumaenjem snova,
ponajee savladava infantilna amnezija. San ovde
obavlja jedan deo procesa koji je ranije bio odreen
hipnozi. U vezi s tim, ja nisam nikada tvrdio, to mi
se esto pripisuje, da svi snovi imaju seksualni sadr
aj, ili da se svode na seksualne nagonske snage. La
ko je uvideti da glad, e i potreba za pranjenjem,
stvaraju isto tako snove zadovoljavanja neke potre
be kao bilo koja potisnuta seksualna ili egoistina
pobuda. Za ispravnost nae teorije o snu, mala deca
pruaju zgodnu probu. Ovde, gde razliiti psihiki
sistemi jo nisu otro podvojeni, potiskivanja jo ni
su dublje izgraena, doznaje se esto o snovima ko54

Mr

ji nisu nita drugo do sasvim jasno ispunjenje neke

elje koja je preostala od dana. Pod uticajem neke
imperativne potrebe, mogu i odrasli da produkuju
ovakve snove infantilnog tipa.6
Slino tumaenju snova, analiza se koristi i stu
dijom tako estih, malih omaki i simptomatskih
radnji ljudi kojima sam posvetio istraivanje i obja
vio ih najpre 1904. kao knjigu: Psihopatologija sva
kodnevnog ivota. Sadraj ovog mnogo itanog dela prua dokaza da ovi fenomeni nisu nikakve sluaj
nosti, da oni izlaze iz okvira fiziolokih objanjenja,
da imaju smisla, da se mogu tumaiti i da dozvolja
vaju zakljuak o postojanju spreenih ili potisnutih
pobuda i namera. Dominantna vrednost tumaenja
snova, kao i one studije, nije u pomoi koju pozajm
ljuje analitikom radu, ve u jednom drugom njiho
vom svojstvu. Do sada se psihoanaliza bavila samo
ralanjavanjem patolokih fenomena i esto je za
njihovo objanjenje morala da ini pretpostavke iji
domet nije bio u srazmeri sa vanou materijala ko
ji se obraivao. Ali san koga se ona tada latila nije
bio neki bolesni simptom, ve fenomen normalnog
duevnog ivota koji je mogao da se pojavi kod sva
kog zdravog oveka. Ako je san isto tako sagraen
kao i simptom, ako njegovo objanjenje zahteva
iste pretpostavke, i to one o potiskivanju nagonskih
" Dodatak iz 1935. godine: Ako se uzme u obzir tako esti neuspeh funkcije sna. moe se san pogodno okarakterisati
kao pokuaj ispunjenja elje. Ostaje neopovrgnuta stara defi
nicija, koju je dao Aristotel, da je san duevni ivot za vreme
spavanja. Ima svoga razloga da mojoj knjizi nisam dao naslov
"San", ve Tumaenje sna.

55

MW

prohtcva, o surogatnim i kompromisnim tvorevina

ma, razliitim psihikim sistemima rasporeivanja
svesnog i nesvesnog, tada psihoanaliza nije vie
pomona nauka psihopatologije, ve, naprotiv, zae
tak jedne nove i temeljnije nauke o duevnom ivo
tu, koja postaje takode neophodna i za razumevanje
normalnog. Onda se njene pretpostavke i rezultati
smeju prenositi na druge oblasti duevnog i duhov
nog zbivanja; otvoren joj je put u daljinu, u zainteresovanost za svet.

56

Prekidam prikazivanje unutranjeg razvoja psi

hoanalize da bih se okrenuo njenoj spoljanjoj sud
bini. Ono to sam do sada saoptio o njenim postig
nuima bio je uglavnom uspeh moga rada, ali u vezi
s tim pomenuo sam i kasnije rezultate, ne odeljujui
priloge mojih uenika i pristalica od sopstvenih.
Vie od jedne decenije posle odvajanja od Brojera, nisam imao nijednog pristalicu. Stajao sam pot
puno izolovan. U Beu su me izbegavali, inostranstvo me nije poznavalo. Tumaenje snova iz 1900.
bilo je jedva reterisano u strunim asopisima. U
lanku Prilog istoriji psihoanalitikog pokreta saop
tio sam kao primer, za stav psihijatrijskih krugova
u Beu, razgovor sa jednim asistentom koji je napi
sao knjigu protiv moga uenja, ali Tumaenje snova
nije proitao. Rekli su mu na klinici da nju ne vredi
itati. Dotini asistent, koji je od tada postao ekstraordinarius, dopustio je sebi da pokrene sadraj onog
razgovora i uopte da dovede u pitanje verodostojnost moga seanja. Ja ostajem pri svakoj rei svoga
tadanjeg izvetaja.
Kada sam razumeo sa kakvim sam se nunosti
ma sukobio, moja osetljivost je brzo oslabila. Poste
peno je i izolaciji doao kraj. Najpre se u Beu sa57

kupio oko mene mali krug uenika; posle 1906, do

znalo se da se za psihoanalizu ivo interesuju ciriki
psihijatri E. Blojler (E. Bleuler), njegov asistent K.
G. Jung (C. G. Jung) i ostali. Uspostavili su se lini
odnosi, na Uskrs 1908. sastali su se prijatelji te mla
de nauke u Salcburgu, dogovorili se o redovnim po
navljanjima ovakvih privatnih kongresa i pokretanju
jednog asopisa, koji je, pod naslovom Godinjak za
psihoanalitika i psihopatoloka istraivanja, redigovao Jung. Izdavai smo bili Blojler i ja; izbijanjem
svetskog rata, on je prestao da izlazi. Istovremeno sa
prikljuenjem vajcaraca, probudilo se interesovanje
za psihoanalizu svuda i u Nemakoj, ona je postala
predmet brojnih literarnih izjava i ivih diskusija na
naunim kongresima. Prijem nije bio nigde prijatelj
ski ili blagonaklon. Posle sasvim kratkog upoznava
nja sa psihoanalizom, nemaka nauka ju je jednodu
no odbacila.
Naravno, ja ne mogu ni danas znati kakav e
biti konani sud potomstva o vrednosti psihoanali
ze za psihijatriju, psihologiju i duhovne nauke uopte. Ali mislim, kada faza koju smo proiveli nade
jednom svoga istoriara, ovaj e morati da prizna
da dranje tadanjih predstavnika nemake nauke
nije bilo pohvalno za nju. Pri tome se ne pozivam
na injenicu odbijanja ili na odlunost sa kojom je
ono izvedeno; ijedno i drugo bilo je lako razumeti,
odgovaralo je oekivanjima i bar nije moglo da ba
ci nikakvu senku na karakter protivnika. Ali nema
nikakvog izvinjenja za meru oholosti i nesavesnog
58

preziranja logike, za grubost i neukusnost napada.

Moe mi se zameriti da je detinjasto i posle petnaest
godina davati maha ovakvoj osetljivosti; ja to i ne
bih inio kada ne bih imao jo neto drugo da do
dam. Godinama kasnije, kada se za vreme svetskog
rata podigao itav hor neprijatelja protiv nemake
nacije, prebacujui joj varvarstvo, u kome se stie
i sve to je pomenuto, oveka je duboko zabolelo
to se na osnovu sopstvenog iskustva ovome nije
moglo protivureiti.
Jedan od protivnika glasno se hvalio da on zabra
njuje svoj im pacijentima da govore o seksualnim stva
rima, izvlaei oevidno iz. ove tehnike pravo da sudi
octiolokoj ulozi seksualnosti u neuroza. Nezavisno
od afektivnih otpora, koji se prema psihoanalitikoj
teoriji lako objanjavaju, tako da se ne moemo nai
u zabludi, ini mi se da glavna prepreka za razumevanje lei u okolnosti to su protivnici sagledali u psi
hoanalizi produkt moje spekulativne fantazije, a nisu
hteli da veruju u dug, strpljiv rad bez predrasuda, ko
ji je bio utroen za njeno izgraivanje. Poto analiza,
po njihovom miljenju, nije imala nita zajedniko
sa posmatranjem i iskustvom, smatrali su da imaju
pravo da je odbace bez sopstvenog iskustva. Drugi,
koji nisu bili toliko uvereni, ponavljali su klasini
manevar otpora: ne zagledati u mikroskop, da se u
njemu ne bi vidclo ono to se porie. Uopte je ud
no kako se veina ljudi nekorektno ponaa kada su u
nekoj stvari upueni na sopstveni sud. Godinama, pa
jo i danas, sluam od dobronamernih" kritiara ka59

koje u mnogo emu psihoanaliza u pravu, ali da od

te take, poinje njeno preterivanje, njeno neoprav
dano uoptavanje. Pri tome znam da nije nita tee
nego odluiti o jednom ovakvom razgranienju i da
su sami kritiari, do pre nekoliko dana ili nedelja, bi
li potpuno neupueni u stvar.
Zvanina anatema protivu psihoanalize imala
je za posledicu da su se analitiari tenje zbili. Na
drugom kongresu u Nirnbergu, 1910, na predlog S.
Fercncija (S. Ferenczi), organizovano je Internaci
onalno psihoanalitiko drutvo", koje se podelilo u
pojedinane, lokalne grupe i stajalo pod vodstvom
jednog predsednika. Ovo drutvo preivelo je svetski rat, ono postoji jo i danas i obuhvata grupe u
Beu, Berlinu, Budimpeti, Cirihu, Londonu, Holandiji, Njujorku, Pan-Amcrika, Moskvi i Kalkuti. Za
prvog predsednika predloio sam C. G. Junga; to je
bio vrlo nesrean potez, kako se kasnije ispostavilo.
Psihoanaliza je stekla tada i drugi asopis. Central
ni asopis za psihoanalizu, koji su redigovali Adler
i tekel (Stekel), uskoro potom i trei, Imago, koji
su ureivali nelekari H. Saks (H. Sachs) i O. Ran
ke, za primenu analize na duhovne nauke. Uskoro
potom Blojler je objavio svoju raspravu u odbranu
psihoanalize (Frojelova psihoanaliza, 1910). Ma ko
liko bilo prijatno to su u polemici doli najzad do
rei pravednost i potena logika, ipak me Blojlerov
rad nije mogao potpuno zadovoljiti. Taj rad je su
vie teio da izgleda nepristrastan; nije bila sluaj
nost to se upravo njegovom autoru ima da zahvali
60

uvoenje ragocenog pojma ambivalencije u nau

nauku. U kasnij-im lancima Blojler se tako odboj
no drao prema analitikoj nauci, posumnjao u tako
bitne njene delove ili ih odbacio, da sam se ja u u
du pitao ta on jo uopte priznaje. Pa ipak, i kasni
je, on je ne samo davao najsrdanije izjave u prilog
dubinske psihologije", ve je na njoj zasnovao i
svoje grandiozno prikazivanje izofrenije. Blojler.
uostalom, nije dugo ostao u Internacionalnom psi
hoanalitikom drutvu", ve ga je napustio usled
nesuglasica sa Jungom. tako da je analiza izgubila
Burgheleli".
Zvanini otpor nije mogao zadrati irenje psi
hoanalize, bilo u Nemakoj, ili u drugim zemljama.
Ja sam na drugom mestu (Prilog is toriji psihoanali
tikog pokreta) pratio etape njenog napredovanja, i
onde pomenuo takode ljude koji su se istakli kao nje
ni predstavnici. 1909. godine, Junga i mene pozvao
je G. Stenli Hol (G. Stanley Holl) u Ameriku, da na
Klark univerzitetu, Vbrester (Worcester). Mas., iji
je predsednik bio, povodom proslave vadesetogoinjice osnivanja ove ustanove, drimo neelju dana
predavanja (na nemakom jeziku). Hol je s pravom
bio vien psiholog i pedagog, koji je psihoanalizu
ve godinama bio ukljuio u svoju nastavu; bilo je
neeg u njemu od kraljotvorca", kome se dopadalo
da postavlja i ponovo skida autoritete. Tamo smo
sreli Dems Putnama (James Putnam), neurologa sa
Harvarda, koji se uprkos svoje starosti oduevio psi
hoanalizom i za nju zaloio itavom svojom suida
61

potovanom linou, i to za njenu kulturnu vrednost i istotu njenih namera. Ono to nam je smetalo
kod ovog izvanrednog oveka, koji je, kao reakcija
na njegovu prinudno neurotinu dispoziciju bio pre
teno etiki orijentisan, bilo je oekivanje da se psi
hoanaliza prikljui nekom odreenom filozofskom
sistemu i stavi u slubu moralnih stremljenja. I sa
stanak sa filozofom Viljemom Demsom (Wiliam
James) ostavio je na mene trajan utisak. Ne mogu
zaboraviti malu scenu kada je pri jednoj etnji na
glo zastao, predao mi svoju torbu i zamolio me da
poem napred, s tim to e me stii im se zavri
napad angine pektoris koji se pribliavao. Umro je
godinu dana kasnije od srca; ja sam od tada uvck eleo slinu neustraivost pred licem bliske smrti.
Bilo mi je tada pedeset i tri godine, oseao sam
se mladalaki i zdrav, a kratki boravak u Novom Sve
tu ojaao je moje samopouzdanje; u Evropi sam se
oseao kao prognan, ovde, video sam da sam bio pri
mljen od najboljih kao njima ravan. Kada sam u Voresteru stupio na katedru da bih odrao mojih Pet
predavanja iz psihoanalize", bilo je to kao ostvare
nje nekog neverovatnog dnevnog sna. Psihoanaliza
nije, dakle, vie bila nikakva sumanuta tvorevina,
ona je postala punovredni deo realnosti. Od vreme
na nae posete, ona vie nije izgubila tlo u Americi,
medu laicima je izvanredno popularna, a priznata
je od mnogih zvaninih psihijatara kao znaajan sa
stavni deo nastave. Na alost, ona je tamo doivela
i mnoga razvodnjavanja. Izvesne zloupotrebe, koje
62

sa njome nemaju nieg zajednikog, koriste se nje

nim imenom, a nedostaju prilike za temeljnije usavr
avanje u tehnici i teoriji. Ona se u Americi sudara
i sa biheviorizmom, koji se u svojoj naivnosti hvali
daje psiholoki problem sasvim iskljuio.
U Evropi su se u godinama 1911-1913. otpadila od psihoanalize dva pokreta, koje su vodile osobe
koje su do tada igrale vidnu ulogu u mladoj nauci,
i to Alfred Adler i C. G. Jung. Oba pokreta izgleda
la su zaista veoma opasna i brzo su zadobila veliki
broj pristalica. Ova njihova snaga nije proizlazila
iz sopstvenog sadraja, ve od iskuenja da se izbegnu oni rezultati psihoanalize koji su smatrani za
nepriline, iako se vie nije poricao njen stvarni ma
terijal. Jung je pokuao da analitike injenice preo
krene u apstraktno, bezlino, neistorijsko, nadajui
se da e ovako izbei ocenjivanje infantilne seksu
alnosti i Edipovog kompleksa, kao i nunosti deje
analize. Adler se, izgleda, jo vie udaljio od psihoa
nalize, odbacio je uopte znaaj seksualnosti, svode
i formiranje karaktera, kao i neuroze, iskljuivo na
tenju za moi i njihovu potrebu za kompenzacijom
njihove konstitucionalne manje vrednosti, odbacuju
i sve nove tekovine psihoanalize. Ipak je ovo stoje
on odbacio izvojevalo sebi mesto u njegovom zatvo
renom sistemu, samo pod drugim imenom; njegov
muki protest" nije nita drugo nego neopravdano
seksualizovano potiskivanje. Kritika je oba jeretika
primila sa velikom naklonou; mogao sam samo
da postignem to da se Adler i Jung odreknu da nazo63

MW

..: svoje uenje psihoanalizom". Danas, posle jedne decenije, moe se konstatovati da oba pokuaja
nisu nanela tete psihoanalizi.
Kada je neka zajednica zasnovana na saglasnosti u pogledu nekih osnovnih pojmova, postaje razu
mljivo da se iz. nje izluuju oni koji su napustili ovo
zajedniko tlo. esto se, ipak, pripisivalo mojoj intoleranciji otpadnitvo ranijih uenika, ili je u tome
sagledan izraz neke moje naroite kobne sudbine.
Nasuprot ovome, dovoljno je ukazati na to da se u
odnosu na one koji su me napustili, kao Jung, Adler,
tekel i manji broj drugih, nalazi veliki broj osoba,
kao Abraham, Ajtingon (Hitingon), Ferenci, Rank,
Dons (Jones), Bril (Brill), Saks, svetenik Pf ister,
van Finden, Rajk (Reik) i drugi, koji su mi ve pre
ko petnaest godina privreni vernom saradnjom, a
najee i nepomuenim prijateljstvom. Pomenuo
sam samo najstarije medu mojim uenicima, koji su
ve stvorili sebi poznato ime u psihoanatilikoj lite
raturi, izostavljanje ostalih ne treba nikako da znai
njihovo zapostavljanje, jer se upravo medu mladi
ma i onima koji su kasnije pridoli nalaze talenti u
koje se moe polagati velika nada. Samo, za sebe
smem da kaem da neko koje intolerantan i obuzet
idejom o svojoj nepogreivosti nikada ne bi mogao
da privee za sebe tako veliki broj duhovno znaaj
nih osoba, pogotovu ako nije raspolagao veim bro
jem praktinih primamljivosti nego ja.
Svetski rat, koji je razorio tolike druge organiza
cije, nije mogao da nakodi naoj Internacionali".
64

Prvi sastanak posle rata odranje u Hagu, 1920, na

neutralnom tlu. Bilo je dirljivo na kakav se nain
holandsko gostoprimstvo staralo o izgladnelim i osi
romaenim ljudima iz Srednje Evrope; desilo se ta
da, koliko ja znam prvi put, da u jednom razorenom
svetu, Englezi i Nemci, sednu prijateljski za isti sto
iz naunog interesovanja. Rat je ak i u Nemakoj,
kao i u zapadnim zemljama, poveao interesovanje
za psihoanalizu. Posmatranje ratnih neurotiara
najzad je lekarima otvorilo oi o znaaju psihogeneze za neurotine smetnje; neke nae psiholoke
koncepcije, dobit od bolesti" na primer, bekstvo
u bolest", postale su brzo popularne. Na poslednji
kongres pred slom, u Budimpeti 1918, savezne vla
de srednjih sila uputile su zvanine predstavnike, ko
ji su odobrili osnivanje psihoanalitikih stacionara
za leenje ratnih neurotiara. Do ovoga, meutim,
nije vie dolo. 1 dalekoseni planovi jednog od na
ih najboljih lanova, dr Antona fon Frojnda (Anton
von Freund), koji je hteo da u Budimpeti osnuje
centralu za analitiko uenje i terapiju, propali su
zbog politikog preokreta koji je uskoro nastupio,
kao i zbog rane smrti ovog nezamenljivog oveka. Jedan deo njegovih namera ostvario je kasnije
Maks Ajtingon, kada je u Berlinu 1920. osnovao psi
hoanalitiku polikliniku. Za vreme kratkog trajanja
boljevistike vlade u Maarskoj, Ferenci je mogao
da razvije uspenu nastavniku delatnost na Univer
zitetu, kao zvanini predstavnik psihoanalize. Posle
rata dopalo se naim protivnicima da objave kako je
65

iskustvo pruilo odluujui argument protiv isprav

nosti analitikih tvrenja. Ratne neuroze pruile su,
navodno, dokaz za izlinost seksualnih momenata u
etiologiji neurotinih poremeaja. Ovo je meutim
bio lakomislen i preuranjen trijumf. Jer, sjedne stra
ne, niko nije mogao da sprovede temeljnu analizu ne
kog sluaja ratne neuroze, nita se, dakle, nije sigur
no znalo o njihovoj motivisanosti, pa se iz ovakvog
neznanja nije smeo izvlaiti bilo kakav zakljuak.
S druge strane, psihoanaliza je ve davno ostvarila
pojam narcizma i narcistike neuroze, iji je sadr
aj, privezanost libida za sopstveno Ja, umesto za
objekat. To, dakle, znai da se psihoanalizi obino
zameralo da je pojam seksualnosti neopravdano pro
irila; kada je, meutim, u polemici to bilo zgodno,
zaboravljalo se na ovu njenu greku i ponovo joj se
prebacivala seksualnost u najuem smislu.
Ako izuzmemo katartiku predistoriju, za me
ne se istorija psihoanalize deli u dva razdoblja. To
kom prvog, bio sam usamljen i sve sam poslove
morao sam da obavljam; ovako je bilo od 1895/96.
do 1906. ili 1907. U drugom razdoblju, od tada do
dananjih dana, prilozi mojih uenika i saradnika
postajali su sve znaajniji, tako da sada, tekom bo
leu opomenut na bliski kraj, mogu sa unutranjim
mirom da mislim na prestanak sopstvene delatnosti.
Upravo zato se iskljuuje da bih u ovoj Autobiogra
fiji mogao da sa istom opirnou obradim napretke
psihoanalize tokom drugog razdoblja, kao to sam
to uinio u odnosu na njeno postepeno izgraivanje
66

tokom prvog razdoblja, koji je bio ispunjen jedino

mojom delatnou. Oseam da jedino imam pravo
da ovde pomencm one nove tekovine na kojima
sam ja imao jo pretenog udela, dakle pre svega u
oblasti narcizma, uenja o nagonima i njihovoj primeni na psihoze.
Treba jo da dodam da se sa poveanjem is
kustva, Edipov kompleks sve jasnije otkrivao kao
sr neuroze. On je predstavljao kako najviu taku
infantilnog seksualnog ivota, tako i vor iz koga
je proizlazio sav kasniji razvoj. Time je, meutim,
iezlo oekivanje da se analizom moe otkriti je
dan za neurozu specifini momenat. Moralo je da
se kae, kao to je to Jung u ranom periodu svoga
analitikog rada tano umeo da izrazi, da neuroze
nemaju neki naroiti, iskljuivo njima svojstven sa
draj, ve da neurotiar ne uspeva da rei one stvari
koje normalni uspeno savlauje. Ovakvo shvatanje
nije ni u kome sluaju znailo razoaranje. Ono je
stajalo u najboljoj saglasnosti sa onim drugim, da je
dubinska psihologija, otkrivena psihoanalizom, bi
la upravo psihologija normalnog duevnog ivota.
Mi smo proli isto tako kao hemiari; velika kvali
tativna raznolikost produkata svedena je na kvanti
tativne promene u kombinacionim odnosima istih
elemenata.
U Edipovom kompleksu libido se pokazao kao
vezan za predstavu linosti roditelja. Ali pre ovoga
postojalo je jedno doba bez svih ovakvih objekata.
Iz ovoga je proizlazila, za teoriju o libidu, osnovna
67

koncepcija jednog stanja u kome je libido ispunja

vao sopstveno Ja i njega uzimao za objekat. Ovakvo
stanje moglo se nazvati narcizmom", ili voljenje
samog sebe. Sledea razmiljanja su pokazala da
ovakvo stanje u stvari nikada potpuno ne iezava;
u toku itavog ivota Ja ostaje veliki rezervoar li
bida, iz kojeg se vri investiranje objekata i u koji
libido moe ponova da se vraa. Narcistiki libido
pretvara se, dakle, stalno u libido objekata i obrnu
to. Izvanredan primer kakve razmere moe da po
stigne ovakvo pretvaranje pokazuje nam seksualna
ili sublimirana zaljubljenost, koja moe da se raz
vije do samoportvovanja. Dok se do sada u proce
su potiskivanja poklanjala panja samo onom to
je potisnuto, ovakvo shvatanje omoguilo je da se
ispravno proceni i ono to vri potiskivanje. Ree
no je da se potiskivanje aktivira od strane nagona
samoodranja (Ja-nagoni") koji su delatni u Ja, a
koje se sprovodi na libidinoznim nagonima. Sada,
poto se saznalo da su i nagoni samoodranja kao i
narcistiki libido libidinozne prirode, proces potiski
vanja pokazao se kao proces koji se odigrava unutar
libida; narcistiki libido stoji nasuprot libidu objek
ta, interes samoodranja brani se od zahteva ljubavi
prema objektu, dakle, i od ue seksualnosti.
Ni za im se u psihologiji ne osea vea potreba
nego za temeljnim uenjem o nagonima, na kojima
se moe dalje graditi. Nita slino, meutim, ne po
stoji, pa psihoanaliza mora, pipajui, da pokua stvo
riti neko uenje o nagonima. Ona je najpre postavila
68

suprotnost izmeu Ja-nagona (samoodranje, glad)

i libidinoznih nagona (ljubav), onda ju je zamenila
narcistikim i objekt-Iibidom. Ovim oevidno nije
izgovorena poslednja re: ini se da bioloka rasu
ivanja ne doputaju da se zadovoljimo pretpostav
kom o jednoj jedinoj vrsti nagona.
U radovima iz mojih poslednjih godina (S one
strane principa zadovoljstva, Psihologija mase i ana
liza Ja, Ja i Ono), pustio sam na volju dugo uzdr
avanoj sklonosti ka spekulaciji i tako uoio novo
reenje problema nagona. Samoodranje i odranje
vrste podveo sam zajedno pod pojam erosa, a nje
mu nasuprot postavio neujno aktivni nagon smrti
ili nagon destrukcije. Opte uzev, nagon se shvata
kao neka vrsta elastinosti ivoga, kao jaka tenja ka
uspostavljanju jedne situacije koja je jednom ve po
stojala i iezla usled neke spoljne smetnje. Ova, u
osnovi konzervativna priroda nagona, tumai se po
javom prinude ponavljanja. Sliku ivota nam prua
saradnja i uzajamno delovanje erosa i nagona smrti.
Treba saekati da li e se ova konstrukcija poka
zati upotrebljivom. Ona je, dodue, bila rukovoe
na tenjom da se fiksiraju neke od najvanijih teorij
skih postavki psihoanalize, ali ona daleko premaa
okvire psihoanalize. Vie puta sam uo omalovaavajue primedbe da se ne moe nita oekivati od
nae nauke, iji su vrhovni pojmovi tako nejasni,
kao to su u psihoanalizi, libido i nagoni. Ali ovaj
prekor proizlazi iz potpuno pogrenog shvatanja sta
nja. Jasni osnovni pojmovi i otro ocrtane definicije
69

mogui su samo u duhovnim naukama i to ukoliko

ove ele da obuhvate jedno podruje injenica okvi
rom intelektualnog formiranja sistema. U prirodnim
naukama, kojoj pripada i psihologija, ovakva je ja
snost vrhovnih pojmova suvina, pa i nemoguna.
Zoologija i botanika nisu poele sa korektnim i do
voljnim definicijama ivotinja i biljaka, biologija ne
zna ni danas da ispuni sigurnim sadrajem pojam
ivoga. ak bi i fizika propustila itav svoj razvoj
da je morala da saeka dok njeni pojmovi o materi
ji, energiji, gravitaciji i drugi ne postignu eljenu
jasnou i preciznost. Osnovne predstave i najvani
ji pojmovi prirodnonaunih disciplina ostavljaju se
uvek najpre neodreenim, privremeno protumae
nim, samo ukazivanjem na pojavnu oblast iz koje
oni potiu i tek uznapredovalom analizom materija
la koji se posmatra postaju jasni, bogati sadrajem i
bez protivrenosti.
Ve u prethodnim fazama moga stvaranja ja
sam inio pokuaje da, polazei od psihoanalitikog
posmatranja, dostignem optija stanovita. 1911, na
glasio sam, u jednom kratkom lanku: Formulacije
o dva principa psihikog zbivanja", svakako ne na
originalan nain, preovlaivanje principa zadovolj
stva - nezadovoljstva u duevnom ivotu i njegovo
smenjivanje sa takozvanim principom realnosti".
Kasnije sam se usudio da pokuam izloiti jednu
metapsihologiju". Tako sam nazvao nain posma
tranja u kome se svako duevno zbivanje ocenjivalo
prema tri koordinate: dinamike, topike i ekonomike,
70

videi u njemu krajnji cilj dostupan psihologiji. Po

kuaj je ostao kao torzo, i posle nekoliko rasprava
(Nagoni i sudbine nagona-Potiskivanje-Nesvesnoalost i melankolija itd.) prekinuo sam i zaelo sam
ovo dobro uinio, jer vreme nije bilo jo sazrelo za
ovakva teorijska utvrivanja. U mojim poslednjim
spekulativnim radovima poduhvatio sam se da ra
lanim na duevni aparat na osnovu analitikog
korienja patolokih injenica, pa sam ga razloio
na Ja, Ono i Nad-ja (Ja i Ono, 1922). Nad-ja je naslednik Edipovog kompleksa i zastupnik etikih zahteva oveka.
Ne bi trebalo da se pojavi utisak kao da sam ja,
u poslednjem periodu svoga rada, okrenuo leda str
pljivom posmatranju i sasvim se predao spekulaciji.
Naprotiv, ostao sam uvek u tesnom kontaktu sa ana
litikim materijalom i nikada nisam napustio obrai
vanje specijalnih, klinikih ili tehnikih tema. I kada
sam se udaljavao od posmatranja, briljivo sam izbegavao pribliavanje pravoj filozofiji. Uvek sam bio
prijemiv za ideje G. Th. Fehnera (G. Th. Fechner)
i na ovoga mislioca oslanjao sam se u znaajnim sta
vovima. Dalekosena saglasnost psihoanalize sa opcnhauerovom filozofijom - on nije samo zastupao
primarnost afektivnog ivota i dominantno znae
nje seksualnosti, ve je poznavao i sam mehanizam
potiskivanja - ne moe da se pripie mome poznava
nju njegovog uenja. openhauera sam itao vrlo ka
sno u ivotu. Jednog drugog filozofa. Niea. ija su
se nasluivanja i pogledi esto na zauujui nain
71

poklapali sa napornim dostignuima psihoanalize,

upravo sam zbog ovoga dugo izbegavao; manje mi
je bilo stalo do prioriteta nego do toga da sauvam
svoju nepristrasnost.
Neuroze su bile prvi, dugo vremena i jedini
objekat analize. Nijedan analitiar nije sumnjao da
medicinska praksa nije u pravu kada odvaja neuro
ze od psihoza, prikljuujui ih organskim nervnim
bolestima. Uenje o neurozama pripada psihijatriji,
ono je neophodno pri uvoenju u nju. ini se isklju
enom analitika studija psihoza, usled terapeutske
bezizglednosti jednog takvog napora. Jer, psihiki
bolesnome nedostaje uglavnom sposobnost za pozi
tivan prenos, pa se tako glavno sredstvo analitike
tehnike ne moe primeniti. Pa ipak su moguni izvesni prilazi. esto prenos nije tako potpuno odsutan
da se pomou njega ne bi mogao odmai jedan deo
puta i to u ciklinim neraspoloenjima, lakoj parano
inoj promeni, parcijalnoj izofreniji, kod kojih se
postiu nesumnjivi uspesi putem analize. Bar je za
nauku bila prednost to je u mnogim sluajevima di
jagnoza mogla due vremena da se koleba izmeu
prihvatanja psihoneuroze i demencije prekoks; preduzeti terapeutski pokuaj mogao je da prui znaajne
uvide, pre nego to je morao biti prekinut. Ponajvie,
meutim, dolazi u obzir to to psihoze iznose na po
vrinu tako mnogo materijala, za svakoga uoljivog,
koji se u neurozama, u mukotrpnom radu izvlai iz
dubine. Zbog toga, za mnoga analitika tvrenja psi
hijatrijska klinika prua najbolje objekte demonstra72

cije. Analiza je svakako morala uskoro da pronae

put ka objektima psihijatrijskog posmatranja. Vrlo
rano (1896) mogao sam da konstatujem, u jednom
sluaju paranoidne demencije, iste etioloke mo
mente i prisutnost istih atektivnih kompleksa kao i
u neuroza. Jung je objasnio zagonetne stereotipije u
dementnih, svoenjem na ivotnu istoriju bolesnika;
Blojler je pokazao u raznih psihoza mehanizme koji
su analizom pronaeni u neurotiara. Od tada nisu
vie prestajali napori analitiara za razumevanje psi
hoza. Naroito od kada je poelo da se radi sa poj
mom narcizma, uspevalo se da se, as na ovom as
na onom mestu, baci pogled i preko zida. Najvie
je, zaelo, uspeo Abraham u razjanjavanju melanholija. Na ovome podruju, trenutno, ne preobraava
se, dodue, sve znanje u terapeutsku mo; ali ni e
sto teorijski dobitak nije za potcenjivanje i moe jo
da saeka na svoju praktinu primenu. Ni psihijatri
nee moi dugo da odole dokaznoj snazi materijala
o njihovim bolesnicima. Sada se u nemakoj psihi
jatriji ostvaruje neka vrsta penetration pacifique"
analitikih gledita. Uz neprestano sveano uveravanje da oni ne ele da budu psihoanalitiari, da ne pri
padaju ortodoksnoj" koli, niti sudeluju u njenim
preterivanjima i da, naroito, ne veruju u svemoni
seksualni momenat, veina mladih istraivaa ipak
usvaja ovaj ili onaj deo analitikog uenja i primenjuje ga, na svoj nain, na materijal. Svi znaci ukazu
ju na predstojei dalji razvoj u ovome pravcu.

73

VI

Sada, iz daljine, pratim pod kakvim se reaktiv

nim simptomima odigrao prodor psihoanalize u du
go retrakternu Francusku. Deluje kao reprodukcija
ranije doivljenog, pa ipak to ima i svoje naroite
crte. uju se neverovatno naivni prigovori, kao na
primer da se francuska tananost zgraa nad pedante
rijom i nezgrapnou psihoanalitike nomenklature
(ovek se mora pri tome setiti Lesingovog besmrt
nog evalijea Riccaut de la Marliniere!). Druga
jedna izjava zvui ozbiljnije; ona se ak nijednom
profesoru psihologije na Sorboni nije uinila nedo
stojnom: genie latin" ne podnosi uopte nain mi
ljenja psihoanalize. Pri tome su se odrekli anglosak
sonskih saveznika, koji vae kao njene pristalice.
Ko ovo uje, mora, naravno, poverovati daje genie
teutonique" psihoanalizu, odmah posle njenog roe
nja, privio na srce kao svoje najdrae dete.
U Francuskoj je interesovanje za psihoanalizu
niklo kod ljudi od pera. Da bi se ovo razumelo, tre
ba se setiti daje psihoanaliza, tumaenjem snova,
prela granice isto lekarske delatnosti. Izmeu
njenog pojavljivanja u Nemakoj i sada u Francu
skoj, odigrale su se raznovrsne primene na oblasti
literature i umetnosti, na i storiju religije i preistori74

ju, mitologiju, etnografiju, pedagogiju itd. Sve ove

stvari nemaju sa medicinom mnogo zajednikog,
sa njome su povezane samo posredstvom psihoana
lize. Zbog toga nemam nikakvo pravo da o njima
raspravljam opirnije na ovome mestu. Ipak ih ne
mogu sasvim ni zanemariti, jer su one, sjedne stra
ne neophodne za tano prikazivanje vrednosti i su
tine psihoanalize, a s druge strane sam sebi stavio
u zadatak da iznesem svoje sopstveno ivotno delo.
U veini ovih primena poeci se odnose na moje
radove. Tu i tamo skrenuo sam, moda, pomalo sa
puta da bih zadovoljio ovakvo nelekarsko interesovanje. I drugi strunjaci, ne samo lekari, sledovali
su onda moj trag i daleko prodirali u dotine oblasti.
Poto u se ograniiti, shodno svome programu, na
izvetaj o svojim sopstvenim prilozima u primeni
psihoanalize, u stanju sam da itaocu pruim samo
sasvim nedovoljnu sliku o dalekosenosti i znaaju
ove primene.
itav niz podstreka dobio sam od Edipovog
kompleksa, iji sam ubikvitet postepeno sagledao.
Ako je oduvek bio zagonetan izbor pa i stvaranje
tog uasavajueg siea, potresno dejstvo njegovog
poetskog prikaza, kao i uopte sutina te sudbinske
tragedije, ipak se sve ovo objanjavalo saznanjem
da je ovde uhvaena zakonitost duevnog zbivanja
u njenom punom afektivnom znaenju. Kob i prorotvo bili su samo materijalizacije unutranje nuno
sti; to to je junak sagreio, u neznanju i nenamemo,
shvatilo se kao pravi odraz nesvesne prirode njego75

vih zloinakih tenji. Od razumevanja ove sudbin

ske tragedije bio je posle samo jedan korak do rasvetljavanja tragedije karaktera Hamleta, kojoj se ve
tri stotine godina divimo, a da nismo bili u stanju da
navedemo njen smisao, niti da pogodimo pesnikove
motive. Bilo je zaista udno to je ovaj neurotian,
koga je stvorio pesnik, stradao zbog Edipovog kom
pleksa, kao i njegovi mnogobrojni saputnici u real
nom svetu, jer je Hamlet stavljen pred zadatak da
na nekome drugom osveti oba ina koji ine sadraj
cdipovskog stremljenja, pri emu ga njegovo sopstveno, nejasno oseanje krivice paralie. Sekspir je
napisao Hamleta ubrzo posle smrti svoga oca.7
Moja nagovetenja za analizu ove tragedije doivela su kasnije temeljnu obradu od Ernesta Donsa.
Ovaj isti primer uzeo je tada Oto Rank, kao polaznu
taku svoga istraivanja o izboru materijala dram
skih pisaca. U svojoj velikoj knjizi o Motivu incesta
mogao je da pokae kako pisci esto biraju upravo
motive edipovske situacije za svoja prikazivanja i
da prati preobraaje, menjanja i ublaavanja ovog
materijala u svetskoj literaturi.
Lako je pojmljivo to se otuda polo u analizu
pesnikog i umetnikog stvaranja uopte. Shvatilo
se da je carstvo fantazije zabran" koji je stvoren
7
Napomena iz 1935. godine: Ovo je konstrukcija koju
bih izriito liteo da povuem. Ja vie ne verujem da je glu
mac Viljcm ekspir iz Strarforda pisac dela koja su mu se ta
ko dugo pripisivala. Otkuda je objavljena knjiga Shakespeare
Identified od Th. l.unia (Th. Looney) skoro sam ubeden da se
iza ovog pseudonima stvarno krije Edvard de Vere. Karl of
Oxford.

76

pri bolno doivljenom prelazu sa principa zadovolj

stva na princip realnosti, da bi se stvorio nekakav
surogat za nagonske) zadovoljenje, kojeg se ovek
morao odrei u stvarnom ivotu. Umetnik se, kao i
neurotiar, povukao iz stvarnosti koja ga ne zadovo
ljava, u ovaj svet fantazije ali, za razliku od neurotiara, on je znao da iz njega pronae put natrag i da
u stvarnosti ponovo vrsto stane na noge. Njegove
tvorevine, umetnika dela, bile su u fantaziji zado
voljene, nesvesne elje, sasvim kao i snovi sa koji
ma one imaju zajedniki jo i karakter kompromisa,
jer i one moraju da se klone otvorenog konflikta sa
snagama potiskivanja. Ali, za razliku od asocijalnih,
narcistikih produkata snova, one su raunale na sauestvovanje drugih ljudi, mogle su u ovih da oive
i zadovolje iste nesvesne elje. Osim ovoga, pesnici
su se posluili uivanjem u opaanju lepe forme kao
premijom primamljivanja".
Ono stoje psihoanaliza mogla da izvri bilo je
da iz meusobnog odnosa ivotnih utisaka, sluaj
nih sudbina i umetnikovih dela, konsiruie njegovu
konstituciju i u njoj delatne nagonske pobude, dakle
ono to je opteljudsko u njemu. U ovakvoj nameri
uzeo sam, na primer, Leonarda da Vinija za pred
met jedne studije, koja poiva na jednom jedinom
seanju iz detinjstva, koje je on sam saoptio, i u
sutini usmerenom na objanjavanje njegove slike
Sveta Ana. Moji prijatelji i uenici poduhvatili su se
potom brojnih slinih analiza umetnika i njihovih
dela. Nije se dogodilo da je uivanje u umetnikom
77

delu bilo okrnjeno ovako steenim analitikim razumevanjem. Laiku, koji ovde moda suvie oekuje
od analize, mora da se prizna da ona ne rasvetljava
dva problema koji ga verovatno najvie interesuju.
Analiza ne moe nita da kae o umetnikoj obdare
nosti, niti je njeno da otkriva sredstva kojima umetnik radi, dakle, umetniku tehniku.
Na jednoj maloj, ne ba naroitoj noveli, Grac/ivi od V. Jensena, mogao sam da dokaem da izmi
ljeni snovi doputaju isto tumaenje kao i realni,
da su, dakle, u pesnikom stvaranju delatni mehani
zmi iz nesvesnog koje poznajemo iz rada sna.
Moja knjiga o Dosetki i njenom odnosu prema
nesvesnom direktan je skok u stranu od Tumaenja
snova. Jedini prijatelj koji se tada interesovao za
moj rad obratio mije panju da moje tumaenje sno
va ostavlja esto duhovit utisak. Da bih razjasnio
ovaj utisak, latio sam se istraivanja dosetke i naao
da je sutina dosetke u njenim tehnikim sredstvi
ma, koja su ista kao i nain rada u radu sna", dakle,
zgunjavanje, pomeranje, prikazivanje pomou su
protnosti, pomou neeg najmanjeg itd. Na ovo se
nadovezalo ekonomsko istraivanje, kako nastaje u
slualaca postizanje zadovoljstva. Odgovor je bio:
usled trenutnog otklanjanja napora potiskivanja,
posle mamljenja putem ponuene premije zadovolj
stva (prethodno zadovoljstvo).
Ja lino vie cenim svoje priloge psihologiji reli
gije, koji su zapoeli 1907, konstatacijom iznenau
jue slinosti izmeu prinudnih radnji i religioznih
78

obreda. Ne poznavajui jo dublje meusobne veze,

oznaio sam prinudnu neurozu kao neku iskrivlje
nu privatnu religiju, a religiju, tako rei, kao univer
zalnu prinudnu neurozu. Kasnije, 1912, ubedljivo
ukazivanje Junga na dalekosene analogije izmeu
duhovnih tvorevina neurotiara i primitivnih bio je
povod da posvetim panju ovoj temi. U etiri lan
ka, koji su bili sabrani ujednu knjigu pod naslovom
Totem i tabu, izveo sam da je u primitivnih naroda
strah od incesta jo jae izraen nego u kultivisanih
i da on izaziva sasvim naroite mere odbrane; istra
ivao sam odnos tabu-zabrana, u kojem obliku se
pojavljuju prva moralna ogranienja prema oseajnoj ambivalenciji i otkrio sam, u primitivnim svctskim sistemima animizma, princip precenjivanja
duevne realnosti, svemo misli", to ini osnovu
magije. Svuda je bilo sprovedeno uporedenje sa pri
nudnom neurozom i prikazano koliko je jo od preduslova primitivnog duevnog ivota na snazi u ove
udne atekcijc. Pre svega, privukao me totemizam,
ovaj prvi organizacioni sistem primitivnih plemena,
u kome su bili spojeni poeci socijalnog poretka sa
rudimentarnom religijom i sa neumoljivim gospoda
renjem nekoliko tabu-zabrana. Oboavano" bie
ovde je uvek prvobitno neka ivotinja od koje klan
tvrdi da potie. Iz razliitih znakova moe se zaklju
iti da su svi narodi, i oni koji stoje na najviem stup
nju, jednom proli kroz ovaj stadijum totemizma.
Moj glavni literarni izvor za radove na ovom
podruju bila su poznata dela J. G. Frezera (J. G.
79

Frazer) Totemizam i egzogamija, Zlatna grana, pra

vi majdan dragocenih injenica i gledita. Frezer je,
meutim, malo doprineo razjanjenju problema totemizma; on je nekoliko puta iz osnova menjao svoja
gledita u ovome predmetu, a ostali etnolozi i preistoriari kao da su bili u ovim stvarima isto toliko
nesigurni koliko i nesloni. Moja polazna taka bila
je upadljiva podudarnost koja je postojala izmeu
oba tabu-stava totemizma i to: totem ne ubijati i ne
koristiti se polno nijednom enom istog totemskog
klana, kao i oba sadraja Edipovog kompleksa: uklo
niti oca i majku uzeti za enu. Tako je nastalo iskue
nje da se izjednai totemska ivotinja sa ocem, kao
to su to primitivni narodi, uostalom, izriito inili
kada su ovu ivotinju potovali kao praoca klana.
Sa psihoanalitike strane pomogle su mi tada dve
injenice, i to, jedno sreno Ferencijevo opaanje
na detetu koje je doputalo da se govori o infantil
nom povratku totemizma, i analiza ranih fobija od
ivotinja u dece, koja je tako esto pokazala da ta
ivotinja predstavlja zamenu za oca, na koju je sa
mo prenet, u Edipovom kompleksu zasnovan, strah
od oca. Nije vie mnogo nedostajalo da se ubistvo
oca prepozna kao sr totemizma i kao polazna taka
formiranja religija.
Ovaj deli, koji je nedostajao, pristigao je upo
znavanjem V. Robertson Smitovog dela (W. Robert
son Smith) Religija Semita. Taj genijalni ovek. fi
ziar i istraiva Biblije, postavio je kao bitan dco
totemske religije takozvani totemski obed. Jednom
80

u godini, totcmska ivotinja, koja se inae smatrala

svetom, uz sudelovanje svih plemenskih pripadnika
sveano se ubijala, pojela i potom oalila. Ovoj a
losti sledilo je veliko slavlje. Kada sam, uz to, jo
prikljuio Darvinovu pretpostavku da su ljudi prvo
bitno iveli u hordama i da je svakoj od njih gospo
dario jedan jedini, snani, brutalni i ljubomorni mu
jak, uobliila se iz svih ovih komponenata hipoteza,
radije bih rekao vizija, sledeeg zbivanja: Otac prahorde, kao neogranieni despot, drao je sve ene
za sebe, dok je sinove koji su bili opasni kao supar
nici ubijao ili proterivao. Jednoga dana, meutim,
udruili su se ovi sinovi, savladali, ubili i zajedniki
pojeli oca, koji je bio njihov neprijatelj, ali i ideal.
Posle uinjenog dela nisu bili u stanju da preuzmu
njegovo naslee, jer su jedan drugome smetali. Pod
uticajem neuspeha i kajanja nauili su da se meu
sobno podnose, udruili se u bratski klan pomou
pravila totemizma, koja su imala da iskljue pona
vljanje jednog ovakvog dela i svi zajedno odrekli
su se posedovanja ena zbog kojih su i ubili oca.
Bili su upueni sada na tue ene; ovo je poreklo
sa totemizmom tesno povezane egzogamije. Toteinski obed bio je slavljenje uspomena na grozno delo
od koga potie svest o krivici (praroditeljski greh)
oveanstva, sa kojim ujedno zapoinju socijalna or
ganizacija, religija i moralna ogranienja.
Bez obzira da li se ovakva mogunost moe uze
ti kao istorijska ili ne, stvaranje religija bilo je ovim
postavljeno na teren kompleksa oca i izgraeno na
81

ainbivalcnciji koja ovim kompleksom vlada. Poto

je oev surogat putem totemske ivotinje naputen,
postao je sam ovaj praotac, koji je ulivao strah i koji
se mrzeo, oboavao i zavideo, praslika boga. Prkos
sinova i njihova enja za ocem borili su se meu
sobno, uvek u novim, kompromisnim tvorevinama,
kroz koje se, s jedne strane, ispatalo delo oceubistva, s druge strane, potvrivala pobeda nad njim.
Naroitojasnu svetlost baca ovakvo shvatanje religi
je na psiholoko zasnivanje hrianstva, u kome ce
remonija totemskog obeda, jo malo izmenjena, i da
lje ivi kao priee. Hteo bih izriito da primetim
da ovo poslednje saznanje ne potie od mene, nego
da se nalazi ve kod Robertson Smita i Frezera.
Th. Rajk i etnolog G. Rohajm (G. Roheim), u
brojnim, zapaenim radovima, prikljuili su se toku
misli iz Totem i tabu, nastavljajui, produbljujui,
ili ispravljajui ih. I sm sam se kasnije nekoliko
puta na njih vraao, i to pri istraivanju nesvesnog
oseanja krivice", kome pripada veliko znaenje i
meu motivima neurotine patnje, kao i pri napori
ma da socijalnu psihologiju tenje povezem sa psi
hologijom individue (Ja i Ono - Psihologija mase i
analiza Ja). I pri objanjavanju mogunosti hipnoti
ziran ja pozvao sam se na arhajsko naslee iz vreme
na prahorde.
Neznatan je moj direktan udeo u drugim primenama psihoanalize, koje ipak zasluuju najoptije
interesovanje. irok put vodi od fantazija pojedinog
neurotiara ka tvorevinama fantazije masa i naroda,
82

oevidnim u mitovima, predanjima i bajkama. Mi

tologija je postala oblast na kojoj radi Oto Rank,
tumaenje mitova, njihovo svoenje na poznate,
nesvesne komplekse detinjstva, zamena astralnih
objanjavanja ljudskim motivima bili su u mnogim
sluajevima uspeh njegovog analitikog truda. Takode i tema simbolike nala je u mome krugu brojne
obradivae. Simbolika je psihoanalizi donela mno
go neprijateljstva; neki i suvie trezveni istraivai
nisu nikad mogli da joj oproste priznanje simbolike
onako kako je ona proistekla iz tumaenja snova.
Ali analiza ne snosi krivicu za otkrivanje simbolike,
ona je u drugim oblastima ve davno poznata, pa je
u folkloru, predan ju i mitovima igrala ak veu ulo
gu nego u jeziku snova'".
Primeni analize na oblast pedagogije nisam li
no nita doprineo; ali, bilo je prirodno da su analiti
ki rezultati o seksualnom ivotu i psihikom razvo
ju dcleta privukli panju vaspitaa, tako da su oni
sada svoje zadatke sagledali u novoj svetlosti. Kao
neumoran pionir ovog pravca u pedagogiji istakao
se protestantski svetenik O. Pfister u Cirihu. koji je
smatrao da moe da sjedini negovanje analize sa odr
avanjem jedne, svakako sublimirane religioznosti;
osim njega, i ga dr Hug-Helmut (Hug-Hellmuth)
i dr S. Bernfeld u Beu, kao i mnogi drugi. s Iz primene analize na preventivan odgoj zdrave dece i na
korekciju dece koja jo nisu neurotina ali su iskli8

Od tada je upravo deja analiza dobila snaan podstrek

radovima Melanije Klajn (Melanie Klein) i moje erke Ane
Frojd (Anna Freud).
83

znula u svome razvoju, proizale su praktiki znaaj

ne posledice. Vie nije moguno pravo na vrenje
psihoanalize ograniiti samo na lekare, a iskljuiti
laike. U stvari, lekar koji nije proao kroz naroitu
obuku, uprkos svoje diplome, laik je u analizi, dok
onaj koji nije lekar moe uz odgovarajuu pripremu
i povremeno oslanjanje na nekog lekara da ispuni
zadatak analitikog leenja neuroze.
Na osnovu jednog od onih razvoja protiv ijih
bi uspeha bilo uzaludno opirati se, sama re psiho
analiza postala je viesmislena. Prvobitno oznaka
jednog odreenog terapeutskog postupka, sada je
postala naziv jedne nauke, nauke o nesvesnom psi
hikom. Ova nauka, sama za sebe, samo retko moe
da neki problem potpuno rei; ali, ini se daje ona
pozvana da prui znaajne priloge razliitim oblasti
ma znanja.
Oblast primene psihoanalize dopire isto tako
daleko kao i oblast psihologije, za koju ona predsta
vlja dopunu snanog dometa.
Tako mogu, dakle, da kaem, gledajui unazad
na celokupno delo moga ivotnog rada, da sam mno
go ta zapoeo, i podelio poneke podstreke, iz kojih
bi neto u budunosti trebalo da postane. Ja lino ne
mogu da znam da li e to biti mnogo ili malo. Ali
smem da izrazim nadu da sam otvorio put za znaa
jan napredak naeg saznanja.

84

DODATAK AUTOBIOGRAFIJI" IZ 1935.

Izdava ove Autobiografije nije pred video, ko

liko je meni poznato, da e neka od ovih, posle is
teka izvesnog vremena doiveti neko produenje.
Moguno je da se to ovde prvi put dogaa. Povod
za ovaj poduhvat bila je elja amerikog izdavaa
da ovaj mali spis predstavi svojoj publici u novom
izdanju. On se najpre pojavio 1927. godine u Ameri
ci (kod Brentana), pod naslovom Jedna autobiograf
ska studija, ali je, po nesrei, spojen sa jednim dru
gim esejom, koji ga je svojim naslovom Problem
laike analize prekrio. Dve teme provlae se kroz
ovaj rad i to: moja ivotna sudbina i istorija psiho
analize. One su meusobno najintimnije povezane.
Autobiografija pokazuje kako psihoanaliza postaje
moj ivotni sadraj i sledi potom opravdanu pretpo
stavku da nita to mi se lino deavalo ne zasluu
je interesovanje, pored mojih odnosa prema nauci.
Neto pre sastavljanja Autobiografije izgledalo je
da e se moj ivot uskoro okonati, usled recidiva
jedne zloudne bolesti; samo me je hirurka vetina
spasla, 1923, tako da sam ostao sposoban za ivot
i delatnost, iako nikada vie bez tegoba. Od tada,
u toku vie od deset godina, nisam prestajao da ra
dim analitiki, niti da publikujem, kako to pokazuju
85

Sabrana dela, zakljuena XII tomom (u Internaci

onalnom psihoanalitikom izdavakom preduzeu
u Beu). Ali ja sam nalazim znaajnu razliku u od
nosu na prolost. Niti koje su se u mome razvoju
bile meusobno ispreplele poele su da se raspliu,
kasnije steena interesovanja povukla su se, a stari
ja, izvornija, ponovo su se probila. Dodue, preduzimao sam u ovome poslednjem deceniju jo poneki
znaajan deo analitikog rada, kao to je revizija
problema straha u spisu Inhibicija, simptom i strah,
1926, ili sam uspeo da potpuno objasnim seksual
ni fetiizam", 1927; ipak, ispravno je ako kaem
da od kada sam postavio dve osnovne vrste nagona
(Eros i nagon smrti) i izvrio ralanjavanje psihi
ke linosti na Ja, Nad-ja i Ono (1923) nisam vie
pruio nikakav odluujui prilog psihoanalizi, i da
je ono to sam kasnije napisao moglo bez tete da
izostane ili da bude uskoro izneto sa druge strane.
Ovo stoji u vezi sa preobraajem u meni, jednim
delom regresivnog razvoja, ako se tako eli nazva
ti. Posle dugog zaobilaznog puta, koji je trajao je
dan oveji vek, preko prirodnih nauka, medicine
i psihoterapije, moje se interesovanje vratilo onim
kulturnim problemima koji su nekada snano obuzi
mali mladia, tek probuenog za razmiljanje. Ve
na vrhuncu psihoanalitikog rada, 1912. godine, po
kuao sam da u Totem i tabu novosteene psihoa
nalitike poglede iskoristim za istraivanje porekla
religije i morala. Dva docnija eseja. Budunost jed
ne iluzije (1927) i Nelagodnost u kulturi (1930) na86

stavila su ovaj pravac rada. Sve sam jasnije uviao

da su dogaaji u istoriji oveanstva meusobno
delovanje ljudske prirode, kulturnog razvoja i onih
taloga pravremenskih doivljaja koje je uzela da za
stupa religija, samo odraz dinamikih konflikata iz
meu Ja, Onog i Nad-ja, koje psihoanaliza studira
u pojedinca, u stvari ista zbivanja, ponovljena na
iroj pozornici. U Budunosti jedne iluzije, religiju
sam ocenio uglavnom negativno; kasnije sam naao
formulu koja joj je ukazivala vie pravinosti: njena
mo poiva, svakako, na njenom istinitom sadraju,
ali ova istina nije materijalna, ve istorijska.
Ove studije, koje su polazile od psihoanalize ali
su daleko prelazile njene okvire, nale su moda vi
e odjeka u publike nego sama psihoanaliza. Studije
su imale uela u nastajanju kratkotrajne iluzije da
ovek pripada autorima kojima je jedna tako velika
nacija kao nemaka spremna da pokloni panju. Bi
lo je to 1929. godine kada mi je Tomas Man, jedan
od najpozvanijih predstavnika nemakog naroda,
odredio mesto u savremenoj duhovnoj istoriji, ree
nicama isto toliko sadrajnim koliko i dobronamernim. Neto kasnije, bila je sveano pozdravljena mo
ja ki Ana u venici Frankfurta na Majni, kada se ta
mo pojavila kao moj zastupnik da bi primila podare
nu mi Geteovu nagradu za 1930. Bio je to vrhunski
domet moga graanskog ivota; kratko vreme posle
ovoga, naa se domovina suzila i nacija nije htela vi
e nita da zna za nas. Ovde bih smeo sebi dopustiti
da zavrim svoja autobiografska saoptenja. to se
87

tie mojih linih prilika, mojih borbi, razoaranja i

uspeha, javnost nema prava da o ovome neto vie
dozna. I bez ovoga sam u nekim svojim delima - Tu
maenje snova, Svakodnevni ivot - bio otvoreniji i
iskreniji nego to su to osobe koje opisuju svoj ivot
za savremenike i potomke. Dato mije malo zahval
nosti za ovo; prema iskustvu koje sam stekao, ne
mogu nikome da savetujem da postupi isto kao i ja.
Jo nekoliko rei o sudbini psihoanalize u ovoj
poslednjoj deceniji: Nema vie sumnje da e ona i
dalje opstati, ona je dokazala svoju ivotnu i razvoj
nu sposobnost kao grana znanja i kao terapija. Broj
njenih pristalica, organizovan u Internacionalnom
psihoanalitikom udruenju, osetno se poveao; sta
rim lokalnim grupama, kao to su Be, Berlin, Bu
dimpeta, London, Holandija, vajcarska, pridruile
su se nove grupe u Parizu, Kalkuti, dve u Japanu, vi
e njih u Sjedinjenim Dravama, najzad po jedna u
Jerusalimu, junoj Africi i dve u Skandinaviji. Ove
lokalne grupe izdravaju iz sopstvenih sredstava in
stitute u kojima se sprovodi nastava iz psihoanalize
po jedinstvenom nastavnom planu, i ambulatorijc, u
kojima iskusni analitiari pruaju siromanima, kao
tienicima, besplatno leenje, ili se trude oko osni
vanja ovakvih instituta. lanovi I. P. U. sastaju se
svake druge godine, na kongresima, na kojima se dr
e nauna predavanja i odluuje o organizacionim
pitanjima. X111 ovakav kongres, kome ja vie nisam
mogao da prisustvujem, sastao se 1934. u Lucernu.
Nastojanja lanova polaze od onoga to je svima za88

jedniko. da bi potom ili razliitim pravcima. Jedni

naroito naglaavaju preiavanje i produbljivanje
psiholokih saznanja, drugi se trude da odre vezu
sa internom medicinom i psihijatrijom. U prakti
nom pogledu, jedan dco analitiara postavio je sebi
cilj da postigne priznanje psihoanalize od strane uni
verziteta i njeno ukljuenje u medicinski nastavni
plan, drugi se zadovoljavaju time to e ostali van
ovakvih institucija i ne ele da zapostave pedagoki
znaaj psihoanalize u odnosu na lekarski. S vreme
na na vreme, deava se uvek iznova da se analitiki
saradnik u svojim naporima izoluje i da istie va
nost jednog jedinog psihoanalitikog otkria ili sta
novita na raun svih ostalih. Celina ipak ostavlja
radostan utisak ozbiljnog naunog rada na visokom
nivou.

89

Sigmund Frojd
DAUTOBIOGRAFIJA
Biblioteka Trag u vremenu
Prvo izdanje, 2006.

Izdavako preduzee NOVA KNJIGA, Podgorica, Trg Republike 40

e-mail: novaknjiga@cg.yu; www.knjizara.cg.yu
BOSANSKA RIJE, Tuzla, Miroslava Krlee 11
e-mail: bosanskarijec@bih.net.ba; www.bosanska-rijec.com
Za izdavae
Predrag Uljarevi
imo Ei
Menader prodaje
Ratko Keelj
Slog i prelom
Radoslav Uljarevi
tampa
Lapevi, Uice
Ti ra
1000 primjeraka