1

SAVREMENI JAPANSKI ROMAN

Prevod. sa engleskog

KSENIJA TODOROVI

TANESI2011

Naslov originala
Yoko Ogawa
Samenai kocha
Ninshin karenda
Dormitory
Copyright by Yoko Ogawa
Copyright za srpsko izdanje TANESI, 2011

SADRAJ

Bazen

Dnevnik trudno e

39

Studentski dom

71

vde je uvek toplo. Ose am se kao da me je progutala

neka ogromna ivotinja. Posle nekoliko minuta, moja
kosa, trepavice, pa ak i bluza kolske uniforme ovlae se
od toplote i vlage; ovijena sam mokrom koprenom koja
blago mirie na hlor.
Daleko dole, ispod mojih stopala, neni talasi i boraju
bledoplavu povrinu vode. Neprekidni mlaz majunih mehuri a
die se iz bazena za skokove u vodu; ne mogu da vidim dno.
Tavanica je staklena i veoma visoka. Sedim na sredini otvorenih
tribina, kao da visim u vazduhu.
un izlazi na desetmetarsku dasku. Obukao je kupa e ga e
boje r e koje sam ju e videla na sua u ispred prozora njegove
sobe. Kada stigne do kraja daske, polako se okrene. Onda,
okrenut le ima prema vodi, poravna pete. Napet mu je svaki
mii na telu, kao da zadrava dah. Linija mii a od lanka do
butine ima lepotu brozane statue.
Ponekad bih volela da umem da opiem kako se divno ose am
tokom tih sekundi, od trenutka kada isprui ruke iznad glave, kao
da ho e neto da dohvati, do trena kada nestane u vodi. Ali nikad
ne umem da na em prave re i. Moda zbog toga to on pada kroz
vreme, do mesta do kojeg re i ne mogu da stignu.
Povratna dva i po salta zgr eno, mrmljam.
Lo skok. Grudima udara o vodu s pljuskom i oko njega se die
zavesa belih kapljica.
Ja uivam, svejedno mi je da li ska e pogreno ili uranja bez
prskanja. Nikad ne sedim zbog dobrog skoka i nikad me lo ne
razo ara. unovo lepo telo prodire kroz ova detinjasta ose anja i
stie do najdubljim mesta u meni.
Pojavljuje se iz pene, a ustalasana povrina vode skuplja se oko
njegovih ramena poput vela. Polako pliva prema ivici bazena.
Videla sam snimke na injene ispod vode. Kadar je ispunjen
tamnoplavom vodom, a onda skaka ule e, okre e se na dnu i
odbacuje prema povrini. Ovaj podvodni okret lepi je od samog
skoka u vodu: glenjevi i ruke veli anstveno klize kroz vodu, a
7

telo je sasvim obujmljeno istotom bazena. Kada ene ska u,

njihova kosa pod vodom leluja kao na povetarcu; svi izgledaju
tako spokojno, kao deca na vebama dubokog disanja.
Jedan za drugim, skaka i klize u vodu i elegantno se izvijaju
ispred kamere. Volela bih da se sporije kre u, da due budu na
vidiku, ali ve posle nekoliko sekundi glave im se ponovo pojave
iznad povrine vode.
Da li un pusti svoje telo da slobodno pluta na dnu bazena,
kao fetus u maj inoj utrobi? Kako bih volela da ga posmatram
koliko mi srce eli dok lebdi tako potpuno slobodan.
Mnogo vremena provodim na tribinama, kraj bazena. Bila sam
ju e i prekju e, i pre tri meseca. Ni na ta ne mislim i nita ne
ekujem; u stvari, naizgled nema razloga da budem ovde. Samo
sedim i posmatram unovo mokro telo.
ivimo pod istim krovom vie od deset godina, idemo u istu
srednju kolu, zna i vi amo se i razgovaramo vie puta svakog
dana. No samo kraj bazena ose am da sam najblia unu kada
ska e u vodu, kad se njegovo telo, gotovo bespomo no u kupa im
ga ama, prua, uvr e u prigib, leti zgr eno. Obu ena u uredno
ispeglanu suknju i tek opranu bluzu, zauzimam mesto na
tribinama i kolsku torbu sputam kod nogu. Ne bih mogla da ga
dohvatim s ovog mesta, nikad.
A to je posebno mesto, moja li na osmatra nica. Samo ja mogu
da ga vidim, a on mi ide pravo u susret.
***
Prolazim pored radnji u blizini stanice i skre em s glavne u
prvu usku ulicu koja vodi ka jugu, uz prugu. Buka i komeanje
polako zamiru. Maj je mesec tako da se topolota zadrava u
vazduhu i kad stignem do stanice posle unovog treninga.
Poto pro em park u stvari, samo de je igralite s esmom
sama ki dom, naputeno porodilite, vide se samo redovi ku a.
Treba mi vie od dvadeset pet minuta da peice stignem ku i.
Usput se ono klupko ljudi koji su zajedno sa mnom izali iz
8

stanice polako odmotava i nestaje sa sun evim zracima. Na kraju,

obi no ostanem sasvim sama.
Pored puta je niska ivica. Iza nje se postepeno pojavljuje
drve e i pepeljastocrni zid, dopola prekriven brljanom. Na
mestima gde brljan ne raste zid je zelen od mahovine, kao da su
ivi ti blokovi od kojih je sazidan. Zatim je tu kapija, otvorena,
privezana zar alim lancem, koji je, naizgled, spre ava da se ikad
zatvori.
U stvari, nikad je nisam ni videla zatvorenu. Uvek je otvorena,
spremna da poeli dobrodolicu svakome kome je potreban bog u
trenutku nevolje ili bola. Niko nije vra en s kapije, ak ni ja.
Uz kapiju je zastakljena oglasna tabla osvetljena neonskom
cevi, i na njoj je izloena misao nedelje: KO JE DRAGOCENIJI? TI
ILI TVOJ BRAT? SVI SMO MI BOJA DECA I NIKAD SE PREMA
BRATU NE SME OPHODITI KAO PREMA STRANCU. Svake
subote posle podne moj otac dosta vremena provodi
prelistavaju i Sveto pismo pre nego to paljivo nastrue tu na
kamen i ispie ovakvu misao. Miris mastila natopio je staru kutiju
u kojoj dri etke i brus. Iz malenog suda naspe nekoliko kapi
vode na udubljenje u kamenu i onda, dre i tapi tua sasvim
uspravno, sastrue mastilo u tamnu te nost. etku uma e tek
kada okon a ove dugotrajne pripreme. Svaki pokret je spor,
gotovo da pobesni od sporosti, kao da obavlja neki sve ani
obred. Uvek se trudim da se tiho prounjam pored njegovih vrata,
da ga ne uznemirim.
Privu eni neonskom svetlo u, bezbroj si unih insekata
gamie po oglasnoj tabli me u o evim savreno oblikovanim
ideogramima. U jednom trenutku se ve e pretvorilo u no . Tama
u ulazu ini mi se gu a nego na ulici, moda zbog gustog rastinja
koje ispunjava dvorite. Drve e je bez reda posa eno uza zid,
grane su se izmeale i izrasle. Prednje dvorite prekriveno je
gustom smeom korova i cve a.
U tom moru zelenila na no nom nebu najvie se prime uju
dva ogromna ginko drveta. Svake jeseni deca navuku rukavice da
9

sakupe plod. Kao najstariji, un se penje na jednu od debljih

grana i trese drvo. Onda mla a deca mahnito jure pod kiom
plodova i suvog utog li a. Kad god pro em pored ovih stabala,
pomislim na meku koru ploda koja se, zgnje ena, kao gusenica
zalepi za on de jih cipela; setim se i stranog smrada koji se od
toga iri ku om.
S leve strane ginko drve a nalazi se crkva, a ukoso iza nje,
povezana pokrivenim hodnikom, nalazi se zgrada koju zovemo
Svetionik. To je moj dom.
Bledoplava vlaga koju sam upila na tribinama kraj bazena ve
je izvetrila dok sam stigla dovde. Telo mi je suvo i prazno. Uvek je
tako: nikad ne mogu da se vratim ku i kao ostale devoj ice. Prvo
pro itam misao sedmice, onda pro em kroz kapiju, pa u em u
Svetionik i uvek me neto zaustavi, uvek mi se u ini da neto
nije na svom mestu.
Ponekad, dok prilazim, Svetionik mi se ukae kao vrst i
bridak, a ja sam, nasuprot njemu, neodre ena i maglovita. Drugi
put ose am kako mi je sve bolno jasno i otro, a Svetionik je
nekako maglovit. U svakom slu aju, uvek postoji neto
nepomirljivo izme u ku e i mene, neto to ne mogu da
prevazi em.
To je moj dom. Moja porodica je tu. I un. Podsetim se na to
kad god u em u zeleni zastor i otvorim vrata Svetionika.
***
Pokuam da sredim uspomene i shvatim da su najranija
se anja najjasnija i neizbrisiva.
Blistavo jutro ranog leta. un i ja se igramo pored starog
bunara iza ku e. Bunar je zatvoren pre mnogo vremena i na
njemu je zasa ena smokva. Mora da nam je etiri ili pet godina,
zna i ubrzo po
unovom dolasku u Svetionik. Majka
mu je bila alkoholi arka a on vanbra no dete, pa ga je neko od
vernih parohijana doveo k nama.
Odlomila sam gran icu smokvinog drveta i posmatrala
10

mle nobelu te nost kako se cedi iz rane. Na dodir bi mi taj lepljivi

izlivak ostajao na prstima. Odlomila sam jo jednu gran icu.
Vreme za mlekance!, rekla sam unu.
Naterala sam ga da mi sedne u krilo, obgrlila ga oko ramena i
prinela granu njegovim usnama. U to vreme se nije moglo
naslutiti da e unovo telo jednom biti mii avo i da e sijati u
prozirnoj vodi bazena. Ruke mi pamte samo meko u obi nog
malog deteta. Poput novoro en eta na dojci, on bi napu io usne i
gugutao, ak bi svoje ake obavio oko moje, kao da dri bo icu.
Smokvino mleko imalo je gorak, zemljani miris.
Odjednom me je oblilo neobi no i strano ose anje. Moda ga
je izazvalo smokvino mleko ili mekota unovog tela, ali tako je
po elo mada je mogu e da me je ovo stravi no ose anje
uhvatilo i ranije, pre nego to sam ro ena.
Odlomila sam jo deblju granu s vie mleka i premazala ga
preko njegovih usta. Namrtio je obrve i olizao usne. U tom
trenutku je sun eva svetlost postala bletava, prizor nestaje u
belom i tako se zavrava moje najstarije se anje.
Otada sam doivela mnogo sli nih trenutaka; kad god ujem
re i porodica i dom, u ini mi se da neobi no zvu e, ne mogu
naprosto da ih ujem i da ne obratim panju. Kad se nad njima
zamislim, postanu prazne i zazvone kraj mojih stopala kao prazne
konzerve.
Crkvu vode moj otac i moja majka; kau da je to mesto
posredovanja izme u vernika i njihovog boga. Oni vode i
Svetionik, sirotite u kojem samo ja nisam siro e, i to je obeleilo
moju porodicu.
S vremena na vreme, moda u elji da pokrenem to ose anje
koje me ne naputa, otvorim jedan od albuma s fotografijama koji
su pore ani po najnioj polici u igraonici. Sedam na pod, me u
slikovnice i blokove za crtanje, i nasumice vadim jedan album.
Svi doga aji u Svetioniku su fotografisani izleti pod
trenjevim cvetom, va enje koljki za vreme oseke, okupljanja
oko rotilja, sakupljanje plodova ginka i svaka slika je prepuna
11

siro adi. Kao na fotografijama sa kolskih ekskurzija, lica su

pore ana jedno pored drugog. A tu sam i ja, izgubljena me u
njima. Ekskurzije su uvek imale svoj kraj, a ti siro i su se sa
mnom vra ali ku i u Svetionik.
Veoma esto su iza dece moji nasmeeni roditelji. O ev osmeh
je smiren i ravan, moda donekle povran. To se i moe o ekivati
od oveka koji pola ivota provodi u obavljanju crkvene slube i
ostalih crkvenih dunosti. On gotovo uvek ita svoje beskrajne
molitve. Gledam oca na fotografiji kao to bi neko gledao oltar s
klupe u crkvi.
Tuno prelistavam album i prou avam fotografije. Sve su
sli ne, ali ni na jednoj nije zapisano koliko sam bila teka i
duga ka na ro enju, nema ni otiska mog majunog stopala, ni
slike mojih roditelja sa mnom. S freskom zatvaram album.
Ponekad bih pomislila da bi bilo bolje da sam i sama siro e. Da
i ja mogu da se podi im jednom od tragi nih porodi nih pri a
kojima je Svetionik obilovao majka alkoholi ar, otac ubica,
roditelji preminuli, naputeno dete onda bih bila pravo siro e. I
onda bih, kao i sva druga deca, mogla da zamislim da su to dvoje
divnih ljudi koji vode Svetionik moji pravi roditelji, ili bih mogla
da se pretvaram da sam ljupko nevinace u nadi da e me usvojiti.
Na neki na in bi mi ivot bio jednostavniji.
Od onog doga aja sa smokvinim gran icama stalno sam elela
samo jedno: da budem lan normalne, tihe porodice.
Pa ipak, kad un zamakne u svla ionicu, a ja podignem svoju
kolsku torbu i posmatram kako se povrina bazena smiruje i
ponovo postaje staklasto glatka, ili dok nedeljom uve e
oslukujem zvuk unovog povratka ku i kroz zelenu tamu posle
treninga tada mi se udnja za porodicom raspri kao magla.
Tragam za njom iako znam da nema smisla. Toliko je
beskorisnih stvari na ovom svetu a meni je najbeskorisnija od svih
Svetionik.
***
12

un se vratio ku i. Posle treninga imali su sastanak tako da je

stigao itav sat posle mene.
Otprilike jednom nedeljno uspe mi da pogodim kada e se
pojaviti i onda ga ekam, nehajno sedim na otomanu ili stojim
kraj telefona u hodniku. Da su deca, posluga ili moji roditelji ili,
najgore od svega, sam un shvatili da njega ekam, sve bi
postalo mnogo sloenije. Zbog toga sam vodila ra una da moje
prisustvo bude slu ajno. Ose ala sam se smeno, ali sam ostajala
na svom mestu, vodila besmislene razgovore s drugaricama ili
prelistavala asopise.
Predvorje je uve e obi no bilo prazno i tiho. To je jednostavna
prostorija. U njoj su samo pohabana sofa i starinski telefon. Pod
izgleda ut pod golom sijalicom.
Ove ve eri sam dopustila sebi da sa ekam una. Uao je
obu en u svoj kolski blejzer i nosio je ranac i torbu s treninga.
Zdravo, rekla sam.
Zdravo. I najobi nije re i bi me potresle ako bi dole iz
unovih usta. Sve, ist miris bazena ostao mu je na telu i kosa
mu je jo bila vlana, ba kao to sam volela.
Umirem od gladi, rekao je, spustio obe torbe i bacio se na
sofu. I to je uradio dobro udno. I izmorenost je nosila miris
bazena.
Zavidim ti, rekla sam i oslonila se na stalak za telefon. Ima
od ega da ogladni, a ja nita ne radim po itav dan, pa opet
jedem tri obroka dnevno. Takva glad je besmislena.
Treba da se bavi nekim sportom, odgovorio je.
Odmahnula sam glavom i nisam podigla pogled. Radije
posmatram, rekla sam i trgla se od sopstvenih re i.
Ti sati na bazenu bili su moje li no uivanje i sedala sam to
dalje od skakaonice da bih sa uvala svoju tajnu. Vodila sam
ra una da ne naletim na una ili njegove klupske drugove na
ulazu, pa moda nije ni znao da dolazim. S druge strane, rastuila
bi me pomisao da ne zna, iako sam se trudila da to spre im.
Nikad mi nije rekao da me je video, niti me je pitao ta radim
13

na bazenu, ali sam ose ala da bi na savez bio jo ja i kada bi

znao i namerno me putao da nastavim sa svojom igrom.
Danas sam povredio ru ni zglob, rekao je. Mora da sam
udario o vodu pod loim uglom.
Koji?
Protresao je levom rukom da mi pokae. Poto mi je njegovo
telo bilo toliko vano, ivela sam u strahu da se ne povredi. Blesak
u njegovom oku pre skoka, odsjaj svetlosti na njegovim grudima,
oblik njegovih mii a sve je to u meni izazivalo divno ose anje
koje je ina e bilo uspavano.
Pa ta e sad? Predtakmi enja srednjih kola uskoro
po inju.
Nije nita ozbiljno, rekao je i vie to nije spominjao.
Da bi uleteo u bazen kao igla, uz najmanji pljusak, trebalo je
savreno da poravna ru ne zglobove u trenutku kada udara o
povrinu vode. Budu i da se toliko dugo bavi skokovima u vodu,
imao je nevi eno jake ru ne zglobove.
Uto smo za uli zvuk papu a u hodniku i Naoki je utr ao u
sobu.
Zdravo, une! Moe li stoj na rukama? Skakutao je oko una
kao uzbu eno tene. Imao je tri godine i bolovao od astme; zbog
toga mu je glas bio promukao.
Vai, ali ne sada, odgovorio je un, ustao s otomana i
uhvatio Naokija. Deca iz Svetionika volela su una, moda zato
to je bio izuzetno dobar prema njima. Volela su ga kao to ga i ja
volim i svako je hteo da ga dodirne. Dok je odlazio, i dalje dre i
Naokija u naru ju, proaputala sam da treba da uva zglob.
A kada?, cvileo je Naoki. I da hoda na rukama. Hrapavi
zvuk njegovog glasa nestao je niz hodnik.
***
Po mom li nom uverenju, ve ere su bile najneobi niji deo
zajedni kog ivota u Svetioniku po ev od toga da se kuhinja i
trpezarija nalaze u suterenu.
14

Crkva i Svetionik su stare, drvene zgrade gra ene po zapadnim

uzorima i starost im se o ituje u svakoj dasci na podu, svakoj arci
i plo ici. Svakom novom i estom dogradnjom, konstrukcija je
postajala sve sloenija i spolja se uopte ne moe nazreti pravi
raspored. Unutra je jo zamrenije zbog duga kih, vijugavih
hodnika i mnotva kratkih stepenica.
Od predvorja Svetionika grana se lavirint hodnika koji vijugaju
kroz zgradu i kona no vode u predvorje na prvom spratu kroz ije
prozore se moe videti dvorite. Na kraju tog prostora u podu se
nalazi poklopac s tekom gvozdenom ru kom. Kada se poklopac
podigne, uje se suvo kripanje. Zavezali bismo ga o kuku na
tavanici kada smo silazili niz strme stepenike u trpezariju i
kuhinju.
Deca su volela to tajno stepenite. Pre svakog obroka bila je
trka koja se esto zavravala tu om ko e prvi da stigne do vrata
u podu. Upravnik, ili jedan od nastavnika, pourivao bi decu, a
ona su, jedno za drugim, nestajala niz stepenice.
Kada bih povukla zar alu ru ku, ula kripu poklopca i osetila
mirise iz kuhinje kako se penju tim stepenicima, esto bih se
setila Dnevnika Ane Frank: stepenica skrivenih iza police s
knjigama koja se okretala, rasporeda u toj ku i koji je bio isto tako
smotan kao i u Svetioniku, ute Davidove zvezde, ioda ubodenih
u kartu po tragu osloba anja Normandije, tmurnih, nedovoljnih
obroka s Peterom, Van Danovima i dr Duselom. Osetila bih, kao
Ana, da mi se apetit smanjuje sa svakim korakom niz tajne
stepenice Svetionika.
Iako su kuhinja i trpezarija delimi no ispod nivoa tla, tamo
nikad nije mra no ni vlano. Ima mnogo velikih prozora
okrenutih ka dvoritu, ka jugu, a kroz prozore sa severne strane
svetlost prolazi kroz umu.
Ipak su i tu postojali nezaobilazni znaci starosti i propadanja.
Tiganji i erpe, pore ani po polici za suenje, bili su izbledeli i
zagoreli, i aparati mikseri, rerne, friideri i sli no mada
otporni, bili su stari. Povrina ogromnog stola koji je ispunjavao
15

prostoriju, bila je puna ogrebotina i, mestimi no. dubokih ureza.

Doru ak u trpezariji bio je gotovo nepodnoljiv, usred gomile
bu ne de urlije i razbacanih ostataka hrane. Za ve erom bi otac
bio za stolom sa dvanaestak mla ih, jer je rano legao zbog
jutarnje slube. Posle bih ja jela s unom, Reiko, koja je ila u
tre i razred srednje kole, i s majkom. Gadilo mi se da jedem ak i
me u odraslima nakon to je sa stola obrisano sve to su deca
prosula.
Majka je bila najsrda nija, najveselija osoba u Svetioniku.
Posebno je bila pri ljiva za ve erom. Nije birala teme u koje su svi
mogli da se uklju e, vie je volela da pri a o sebi i onome to nju
zanima, i to od trenutka kad bismo seli do kraja obroka. Sve vie
bi se uzbu ivala i sve e e bi joj ponestajalo daha i pitala sam se
da li ona moda mrzi sebe to toliko pri a.
Po ela sam da brinem da e dosaditi unu i ostalima. Usne su
joj bile kao dva crva koja se neprestano uvijaju; htela sam da ih
zgnje im prstima. Napolju je bio mrkli mrak i stakleni prozori su
postali tamnozeleni, a njen glas se veselo valjao po tom tamnom
svetu. Reiko i no ni redar bi zurili u svoje tanjire i s vremena na
vreme neto promrmljali.
unova kosa bi se do tada osuila. Telo mu je izgledalo manje i
ranjivije kad nije bilo mokro. Za razliku od nas ostalih, nikad mu
nije bilo dosadno i nikad nije uzdisao kad bi majka preterala s
pri om. Ne, on je paljivo sluao njen nametljivi glas, uljudno
klimao glavom, jeo s apetitom i ak bi je povremeno prekidao da
postavi pitanje, to bi je obodrilo da jo vie pri a. Njegov se glas
nekako stapao s njenim, a ona bi se okrenula prema njemu i sve
mahnitije brbljala.
U me uvremenu, ja sam prou avala njegov profil i pitala se
otkud njemu tolika ljubaznost kad ja ose am samo najsurovije
gnuanje. Siao bi s daske, vratio se u Svetionik, gde bi mu se
mii i zagrejali i omekali kao svileno vlakno, i tu je upijao sve to
je mene razdraivalo Naokijev hrapavi glas, komadi e hrane
koje deca bacaju naokolo, maj ino beskrajno avrljanje. Neobi no
16

mi je bilo da je toliko dobar kad je ivot prema njemu bio lo:

otac pobegao kad je ro en, majka ga napustila zbog pi a.
ajni ki sam se molila da me oblije njegova dobrota.
Zvuk de jih stopala dolazio je kroz pod na spratu. Bilo je
vreme za kupanje: mogla sam da ih zamislim kako tr e naokolo u
velikim oblacima talka. Piljila sam u maj ine sjajne usne i gurala
tapi e u masne komadi e mesa koji su ostali na tanjim. Onda
sam unu dodala bocu sa sosom, nadaju i se da e mi re i hvala
zvuk njegovog glasa mogao je da spere ogor enje koje sam
ose ala u elucu.
***
Bilo je mirno nedeljno poslepodne. Majka i otac su otili da
snime neku radioemisiju za decu. Reiko, s kojom sam delila
sobu, bila je opruena na gornjem krevetu i itala neki nau ni
asopis. un je bio na redovnom nedeljnom asu baleta. Nedavno
je po eo da ide jer mu je tako savetovao trener; rekao je da e mu
to pomo i da odri formu i gipkost. Teko mi je da ga zamislim na
asu baleta; navikla sam da njegovo telo vidim na treningu,
okupano iskri avom vodom. Postala sam ljubomorna na devoj ice
ravnih grudi, u trikoima, kose vrsto zategnute u pun u.
Poto un nije bio prisutan, nedeljna poslepodneva bila su
tmurna i beskrajna. Zamajala bih se ponavljanjem gradiva za as
engleskog. Kad bi mi dosadilo, nasumice sam prelistavala re nik i
pomno gledala jednostavne, a ipak neobi no realisti ne
ilustracije: albatros, kotao za pe enje rakije, drvena kutija, sprava
za pravljenje keksova.
Napolju je bio divan dan. Sunce se prosipalo po zemlji kao
pljusak zlatne praine. Senke treperavog li a ginka otro su se
ocrtavale na zidu crkve, a povetarac koji je duvao kroz zavese
donosio je prvi nagovetaj leta.
Ho e li i i danas u bolnicu?, upitala sam Reiko.
Ne, danas ne u, odgovorila je ne diu i pogled s asopisa.
Reiko je stigla u Svetionik pre manje od pola godine. Moji
17

roditelji su uneli kutije pune knjiga i iznoene, staromodne ode e,

a onda se na vratima moje sobe pojavila Reiko. Bila je krupna, via
od mene i nosila je nao are s debelim staklima. Iako je ila tek u
srednju kolu, telo joj je mestimi no bilo oputeno, kao kod ene
srednjih godina.
Drago mi je, rekla je i ula u sobu vuku i telo kao teret.
Retko je neko Reikinog godita dolazio u Svetionik. Decu su
uglavnom donosili kao sasvim malu i usvajali dok su bila mala.
un je bio prvi pitomac koji je u srednjokolskom uzrastu jo bio
u ku i.
Reikini roditelji bili su u duevnoj bolnici. O igledno su imali
ozbiljnih problema i nije bilo nade da ozdrave i vrate se u
normalan ivot.
Bi e im ao ako ne ode. Znala sam da ne voli da pri a o
roditeljima, ali sam se vra ala na tu temu kad god je bilo mogu e.
Deca su ovde bila rtve nebrojenih neda a, a meni se u inilo da je
posebna nevolja ako ti oba roditelja polude, jedno za drugim.
Volela bih da im bude ao, odgovorila je. Sklopila je asopis,
sela i skinula nao are. Ba bih volela. Bez nao ara o i su joj bile
toliko sitne da se nije moglo videti u ta gleda.
I zbog toga si tuna?, upitala sam.
Nervozno je treptala i nita nije odgovorila. Ma koliko se
trudila, zbog njenog praznog pogleda nisam uspevala da shvatim
ta ose a. Usne su joj bile napu ene u slabani osmeh, a moda
se, u stvari, utu eno mrtila. Nekoliko sekundi ledene tiine.
Otka ile su se sve kop e, najzad je rekla, kao za sebe.
Kop e?
Tako je. Kop e koje su nas drale skupa. One su se otka ile i
nema na ina da ih ponovo u vrstim. Ponekad je govorila kao
mlada dama iz dobre porodice.
Pitala sam se kakav se zvuk uje kada se pokidaju kop e koje
dre porodicu na okupu. Moda neko muklo prskanje, kao kada
se raspoluti zrela vo ka. Ili vie li i na prasak kad se pomeaju
pogrene hemikalije.
18

Reiko me je i dalje posmatrala odozgo prazim pogledom salo

na obrazima i bradi skrivalo je prava ose anja. Ponovo je stavila
nao are, ispruila se na krevetu i vratila asopisu.
Moda su jo bile svee rane od povreda kad su pukle kop e.
Poto nikad ni za ta nisam bila prikop ana, nisam videla nikakvu
razliku u naim sudbinama.
Ja sam se ponovo okrenula prema pisa em stolu i po ela da
upisujem u svesku nerazumljive engleske re i. Deca su sad bila jo
glasnija, ali to uopte nije uticalo na tiinu koja se spustila izme u
nas dve.
U Svetioniku je uvek bilo bu no; meavina vike, pla a i
tabananja ispunjavala je svaki kutak zgrade, kao neki ku ni duh.
Odjednom se ulo uurbano kucanje na vratima. Dnevna
bolni arka ula je nose i Rije u naru ju.
Vodimo decu na dobrotvornu prodaju u crkvi, a Rije izgleda
dobija kijavicu. Moe li da ostane s tobom? Govorila je brzo,
ljuljaju i dete u rukama.
Svakako, rekla sam i ustala od stola da prihvatim Rije.
Pazi u na nju.
Ho e li s nama, Reiko?, upitala je bolni arka pogleda uprtog
u gornji krevet.
Hvala na ljubaznom pozivu, ali imam neke druge stvari da
obavim danas. Kao i uvek, Reiko je izuzetno ljubazno odbila.
Rije je imala samo godinu dana i pet meseci i bila je najmla e
dete u Svetioniku. Obukli su joj svetlocrvene pilhozne preko bele
kouljice; vlaan nos joj se caklio.
De ja vriska dostigla je kreendo i potom utihnula izali su sa
tri negovateljice. Sila sam s Rije u dvorite iza ku e.
Od blistavog sunca prostori u senci inili su mi se svei i isti, i
tako jasno su se ocrtavali svi predmeti u njima tricikl, razbijena
saksija, svaki list i korov. Gajbe s bocama za industrijsku preradu i
prazna kutija s nalepljenom slikom pargli stajale su naslagane
pored kuhinjskih vrata.
Kad je smokva prestala da ra a, pose ena je i ostala je samo
19

humka zemlje na mestu gde je bio bunar. Rije se igrala zabadaju i

lopaticu u zemlju, a ja sam je posmatrala izbliza, sede i na jednoj
gajbi s bocama.
Majuna stopala virila su ispod lastia na pantalonicama kao
komadi i mekog, belog maslaca. Bez obzira na to da li su tamne i
zamackane, pune ospi ili podrhtavaju od debljine, de je butinice
su uvek zanosne. Ima ne eg gotovo erotskog u njihovoj
bespomo nosti, a opet su tako svee i ivahne, kao neka zasebna
iva bi a.
Rije je skupljala prainu lopaticom koju je drala u jednoj ruci i
bacala je u koficu koja joj je bila u drugoj. Zabavljala se tako neko
vreme, a onda je promaila koficu i prosula prainu po ruci. Prila
mi je teturaju i se na nesigurnim noicama i prela granicu
izme u blistavog sunca i mirne senke.
Ispruila je zaprljanu ruku isputaju i mole ive glasove. Meni
se u inilo da je ruka sasvim ista, ali ipak sam dunula u dlan.
Deca njenog uzrasta imaju neobi an miris, na talk papirnih
pelena i kaasti miris de je hrane. Rije me je zapahnula i mirisom
sveeg maslaca s kojeg je tek skinut omot.
Vratila se igri, ali je svakih nekoliko minuta prilazila da joj opet
oduvam prainu s ruku. Od te jednostavne pravilnosti postepeno
sam osetila kako me obuzima surovost. Ose anje mi, me utim,
nije bilo posebno neugodno, naprotiv, bilo je ne eg prijatnog u
njemu. esto sam, u to vreme, ose ala taj surovi nagon. Kao da je
bio skriven negde izme u mojih rebara i neobi an de ji miris bi
ga izazvao, kao da mi ga kida iz tela. Osetila sam bolan izlazak
tog nagona dok sam stajala i posmatrala Rije.
Dok je bila okrenuta le ima, zamakla sam za kuhinjska vrata.
Posle nekoliko minuta, praina na ru icama po ela je da joj
smeta, bacila je lopatu i kofu i stajala zure i u dlanove. Kona no
se okrenula da potrai pomo i gledala u mesto na kojem sam
sedela. Kad je shvatila da me vie nema tamo, da je sama, po ela
je da pla e. Jecaji su joj bili siloviti, kao da e neto u njoj da
pukne i tako su zadovoljavali moju surovost. Htela sam da jo ja e
20

pla e, a sve je bilo savreno ure eno: niko ne e do i po nju, ja u

je sluati dok mi je volja, a bila je suvie mala da nekome to
ispri a.
Kada odrastemo, nau imo da sakrijemo teskobu, samo u,
strah i tugu. Deca nita ne kriju, sve skazuju suzama koje
slobodno pokazuju celom svetu. Htela sam da uivam u svakoj
njenoj suzi, da jezikom oliem vlana, bolna, osetljiva mesta u
njenom srcu, da proirim sve rane.
Suvi povetarac vukao joj je umrenu kosu. Sunce je i dalje bilo
visoko na nebu, kao da nikad ne e za i, kao da je vreme stalo. I
dalje je estoko jecala, jedva je disala.
Kad sam se kona no pojavila iza vrata, zacvilela je jo glasnije i
poletela da mi se baci u naru je, a njene mle nobele butinice su
bu kale. Podigla sam je, jecaji su se pretvorili u kme anje kao
nagovetaj besa koji zamire. Vlani od suza i bala spustili su mi se
na grudi, a s njima i taj udni de ji miris. Drskost njenog
samopouzdanja vratila je moje surove misli.
Pogled mi je odlutao do velikog upa na ivici ume iza ku e.
Nekad je bio ukras u predvorju Svetionika, bizenska keramika1, po
visini mukarcima gotovo do grudi. Odnela sam Rije do upa
trljaju i joj usput le a da joj umirim isprekidano disanje. Onda
sam skinula poklopac od trulih dasaka i polako je spustila unutra.
Htela sam da jo ja e pla e. Htela sam da ujem svaki urlik i
jauk koji je u stanju da proizvede. Noge su joj se skupile od
straha, kao da je dobila gr eve, i vrsto mi se uhvatila za ruke.
Ne brini, rekla sam otresaju i njene majune prste. Ne plai
se.
up je unutra bio hladan i vlaan. Mlatila je po njemu vrite i

1 Bizensko posu e predstavlja vrstu japanske grna arije. Odlikuje ga

tvrdo a, jer glina od koje se pravi sadri dosta gvo a, crvenkastomrka boja,
nemogu nost gla anja, te poseban na in pe enja. Ime je dobilo po selu Imbe
u oblasti Okajama, ranije poznatoj kao provincija Bizen. Ova umetnost je
najstarija gm arska tehnika u Japanu, nastala u periodu Hejan. (Prim, prev.)
21

na sav glas. Pla se uzdizao i ulivao u mene kao mlaz topljenog

elika. Obema rukama obujmila sam rub upa da se ne prevrne i
piljila u njeno uzaludno batrganje.
Svakog dana sam u Svetioniku ula kako neko pla e. U
kratkim pauzama izme u sva a i tu a, smeha i vriske, uvek je bilo
suza. Trudila sam se da ih sve odreda zavolim jer sam bila siro e
koje nijedna porodica nije htela da usvoji, jedina koja nije imala
prilike da ode iz Svetionika. Ali prestraene suze koje je Rije lila
bile su poseban melem, kao ruke koje me maze na pravim
mestima ne zamiljene, neodre ene ruke, ve njegove, za koje
sam sigurna da bi umele da me zadovolje.
Samo jo malo, rekla sam, a re i su nestajale u upu. Brade
oslonjene na ivicu upa, posmatrala sam kako se mole ivo uspinje
prema meni, a u mom telu nadimao se kikot.
***
Te no i sam se iznenada probudila. U sobi nije bilo pretopio,
niti sam runo sanjala. Ipak sam se namah probudila i rasvestila,
kao da nisam ni spavala, kao da blistam u tami.
Bilo je tiho; u inilo mi se da ujem decu kako diu u susednim
sobama. Reiko je duboko spavala madrac je kripao kad se
okretala. Uzela sam budilnik s no nog sto a i pribliila ga licu:
dva sata posle pono i. Spavala sam samo dva sata, a ose ala sam
se tako odmorno. Nisam mogla da verujem da je jutro jo daleko.
Onda sam u tami i tiini ula slabi um vode koja te e toliko
slab da sam strepela kako e sasvim nestati ako prestanem da
sluam. Leala sam u krevetu i zamiljala taj mlaz, svest mi se
sasvim pribrala.
Ustala sam i pogledala kroz prozor. Ceo svet je bio miran; kao
da sve spava ginko, misao sedmice, zar ali lanac na kapiji sve
sem vode u daljini. Tiho sam se iskrala iz sobe i pola za tim
zvukom.
Hodnik na spratu bio je mra an, osvetljen samo obi nom
sijalicom na odmoritu. Vrata de jih soba bila su vrsto
22

zatvorena. Pod je bio hladan pod mojim stopalima.

Dok sam silazila niz stepenice, zvuk je postajao razgovetniji.
Stajala sam na kraju najdueg hodnika u Svetioniku, onog koji
vodi do trpezarije u suterenu, i ugledala una za umivaonikom
preko puta kupatila; na jednoj esmi prao je kupa e ga e.
ta radi ovako kasno?, rekla sam zagledana u njegove
mokre, sapunjave ake.
Izvini, probudila te buka? ak i ovde u tami, usred no i,
njegov glas bio je jasan i zvonak. Eto, kao perem kupa e ga e, u
tihoj ku i mogu da mislim na skokove.
Na skokove?
U glavi zamiljam skokove prilazak, vreme odskoka, ulazak
u vodu. Ruke su nastavile da rade dok je pri ao. Ako vie puta u
svesti ponovi savren skok u vodu, kad stane na dasku ima
ose aj da e ga i izvesti. Briljivo je prao svoje ga e, izvrtao ih i
trljao o plo ice u umivaoniku. Uivala sam da posmatram kako
mu se prsti brzo kre u. Kad god sam bila s njim, pitala sam se
kako to da je tako ist i nevin.
Voli da ska e? Nisam znala ta da kaem.
Tako je, odgovorio je. Dve re i odjekivale su u meni. Ose ala
sam da bih bila sasvim spokojna kada bi te dve re i postale samo
moje. Kada ska em, u trenutku se sasvim predam tome, bar na
nekoliko desetinki sekunde. Bez ikakve sumnje, un u vazduhu,
od trenutka odskoka do trenutka uranjanja u vodu, bio je
najizuzetnije otelotvorenje samoga sebe, kao da su sve njegove
dobre re i i sva dobra dela omotani oko njegovog divnog tela u
slobodnom padu leteli kroz vazduh.
Stajali smo u pidamama; isti prizor video se u ogledalima
iznad umivaonika. U ku i je vladao potpuni mir, kao da je samo
vazduh oko nas bio iv. I svetlost se skupila samo na nama; sve
ostalo, iza prozorskog okna i niz hodnik, bilo je crno. Nalazili smo
se u izdvojenom, izvanrednom trenutku u vremenu.
un je poprskao pidamu vodom, pa sam kroz materijal mogla
da vidim mii e na njegovim grudima. Ose ala sam se kao
23

uplakano dete, udela sam da me zagrli.

Daj da ti pomognem, rekla sam i trudila se da mi glas veselo
zvu i; strahovala sam da e me slomiti udnja ako ne progovorim.
Hvala, odgovorio je. Otvorila sam slavinu pored njega i
isprala sapun iz jednih ga a. Pustila sam vodu da curi u tankom
mlazu paze i da se ne uje da se niko ne probudi i da ne okon a
ovaj trenutak s unom. Imao je troje kupa ih ga a i znala sam sve
are na njima: na onim koje je imao kad je primljen u ekipu
skaka a, na onim koje je nosio na velikom takmi enju prole
godine, kao i na onim koje su mu deca poklonila za ro endan. Sve
sam ih napamet znala.
Stajala sam ruku potopljenih u vodu, ose ala una pored sebe
i bila duboko spokojna. Moda od zadovoljstva to drim neto
to je bilo tako blizu njega. Pomislila sam na vreme kada smo bili
mla i i nevino se igrali, kada mi unovo telo nije bilo posebno
vano.
Se a li se onog dana kada je sneg upao u predvorje?, pitala
sam zure i u sapunicu koja je klizila niz plo ice.
Sneg? U predvorju? Okrenuo se i pogledao me. Pre desetak
godina. Sanjala sam neki divan san i rano se probudila. Napolju je
sve bilo prekriveno snegom, nikad toliki nisam videla. Deca su jo
spavala. Isko ila sam iz kreveta i otr ala dole, a predvorje je bilo
puno snega, od jednog do drugog zida.
Stvarno? Otkud sneg u ku i?
Upao je kroz pukotine u krovu. Majstor je doao kad se sneg
istopio i zakucao daske preko tih rupa. Zar se uopte ne se a?
un se zamislio. ini mi se da mi je pri a pomalo poznata.
Pokuaj da se seti, rekla sam. teta da zaboravi neto tako
lepo. Najbolje je bilo videti predvorje pre nego to neko ostavi
tragove po snegu.
Zavrila sam sa ispiranjem i stavila ga e na ispust iznad
umivaonika. Onda mi je un dodao slede e.
Bilo je divno. Stajala sam tamo i imala ose anje da sam jedina
budna na elom svetu. Ali nije bilo tako, jo neko je gledao sneg.
24

Ko? Ose ala sam njegov pogled na sebi.

Ti. U jednom trenutku sam shvatila da stoji iza mene i
inilo mi se da si sve vreme bio tamo. Bio si u onoj plavoj
pidami s p elama i medvedi ima.
unove ruke su se na trenutak zaustavile. A tvoja je bila na
tufne, rekao je.
Tako je. Stajali smo, samo nas dvoje kao sada. Stavila sam
druge ga e pored prvih.
To se anje na meki sneg na jo jedan osobit, davni,
zajedni ki trenutak vratilo mi se kroz tabane. Li ilo je na san,
udaljen od stvarnosti, a opet je bilo ne eg za udno ivopisnog u
tom snegu i
unovom prisustvu. Se am se da sam bila
oduevljena to smo na tom posebnom mestu, samo nas dvoje.
Sigurno je bilo jo lepe tada, kada smo bili mali i nismo znali
kako je bolno odrasti.
Rekao si da treba da sko imo u sneg, nastavila sam. Ja sam
se plaila, a ti si me uveravao da je bezopasno, da e biti divno
onda si rairio ruke i bacio se. U snegu je ostao tvoj otisak nismo
mogli da zaustavimo smeh, ali smo bili tihi da nas niko ne bi uo.
Onda si me gurnuo i sneg mi je uao u o i.
Ba je bilo zabavno. Glas mu je zvu ao kao da zna da nikad
vie ne e osetiti takvo zadovoljstvo. Moda je u pravu. Nikad ne
zna ta dolazi, kuda e nas ivot odvesti. Bilo mi je tuno da
razmiljam o budu nosti.
Sumnjala sam da emo ikad ovako pri ati o no i kad smo prali
kupa e ga e. Deca su jedno za drugim odlazila iz Svetionika, a ja
sam ostajala. Ne bih mogla da kaem koliko njih sam s prozora
svoje sobe posmatrala kako odlaze; nita mi nije govorilo da i un
ne e oti i. Jednog dana e po i, u novoj ode i, s novom
porodicom, i nestati iza ugla gde stoji misao sedmice. Zato sam
elela da se, dok moemo, setimo svih sre nih zajedni kih
trenutaka.
Paljivo sam prala, kao da na taj na in mogu da sperem svoje
surovo ponaanje prema Rije. Trebalo mi je da se pretvaram da
25

sam mla a, u nevinom uzrastu kada smo s divljenjem posmatrali

sneg u predvorju. Znala sam da e un sko iti samo u istu vodu i
elela sam da njegov skok u mene bude savren; elela sam da
uroni bez prskanja.
Kada smo zavrili razgovor o tom jutru pre mnogo godina,
nismo znali o emu bismo pri ali. Zvuk vremena koje je teklo
izme u nas postao je zvuk vode koja je tiho curila iz slavine sve
do zore.
***
Prolo je prole e i uskoro je kia svakodnevno padala. Fina
izmaglica, kao treperenje krila insekata, ovlaila je drve e i bunje
oko Svetionika. Dani su se vukli, izgledalo je da e kia svakog
trena stati, ali nije prestajala. U koli sam bila u polusnu, budila
sam se samo kad bih spazila una u biblioteci ili kraj nekog
automata. im bi se asovi zavrili, ila sam u sportski centar i na
bazen. Tek tamo, sama, na tribinama, ponovo bih oivela.
ivot u Svetioniku bio je jednoli an. Kad se kia ustalila, bu je
po ela da se pojavljuje u kuhinji i trpezariji: divna nijansa zelene
boje na okrajku kifle, bela na piti od jabuka koju je jedna
negovateljica ispekla tri dana ranije. Prizor kante za ubre
prepune tog raspadanja opet je probudio moju okrutnost. Po ela
sam da zamiljam kako bi Rije vritala da je zatvorim unutra.
Plakala bi sve dok je sasvim ne prekriju suze, znoj i bale. Onda bi
se po njenim svilenkastim butinicama rairila plesan, kao
mnotvo sitnih estica raznih boja. Kad god bih videla kantu,
zamiljala sam Rije i plesan na njenim butinama.
Jedne nedelje posle podne bila sam u igraonici. U moru
igra aka igralo se troje najmla e dece koja jo nisu bila za
obdanite. Me u njima je bila i Rije.
Rani tajfun je otiao na zapad. Kia je na tren prestala. Sedela
sam pored prozora i sluala vetar.
Posva ali su se oko jedne igra ke i Rije je po ela da pla e.
Otila sam da je podignem. Jecala je i prsti ima upala dugmad na
26

mojoj bluzi trae i utehu na dojci.

Ne smete napolje, rekla sam ostaloj deci. Vetar e vas
oduvati. Odnela sam Rije u svoju sobu.
Reiko je otila da poseti roditelje u bolnici i jo dugo se ne e
vratiti. Rije se odmah razveselila i po ela da pretura po stvarima
koje je Reiko nagurala ispod svog stola. Bile su tu kasete s
konverzacijom na engleskom, uspomene sa kolskih ekskurzija,
baterijska lampa sa starim baterijama. Posmatrala sam je i pitala
se da li je zaboravila kako sam je gurnula u up i pustila je da
pla e.
Vetar je tresao drve e oko Svetionika. Huk se prelivao preko
zgrade, poja an gustom masom li a.
Rije je ispod stola prebirala po svemu to je pronala. Svaki
komad bi prvo stavila u usta, onda prela na drugi. Noge su joj
vrsto leale na podu. Mala deca su neka druga vrsta, posmatrala
sam Rije kao to bi neko gledao retku zver u zoolokom vrtu.
Htela sam da je pomazim, da je razmazim, ali nisam znala kako.
Primetila sam kutiju uvijenu u beli papir kako viri iz otvorene
fioke mog stola. U njoj su bile princes krofne koje sam donela pre
etiri ili pet dana.
I tog dana je padala sitna kia. Drvored topola oko sportskog
centra bio je pod koprenom magle.
Hodala sam i mislila na skokove koje un uvebava i na
njihovu teinu. Fudbalski teren i bejzbol igralite bili su prazni i
tihi; jedini zvuk uo se od kola s druge strane drve a.
Nova poslasti arnica tek je otvorena ispred centra. Zgrada je
staklena i li i pre na staklenu batu nego na radnju. U kuhinji se
videla svaka pojedinost: prekida i na rerni, kese sa e erom u
prahu, noevi i lopatice. Na ulazu su stajali veliki buketi cve a, u
ast otvaranja.
Ne znam zato sam ula. Nisam bila naro ito gladna. No
poslepodne je bilo mra no i suro, kia je visila nad svim kao veliki
oblak dima. Za razliku od toga, radnja je bila blistava i vesela i
podsetila me na svetlucavi bazen. Bilo je gotovo previe sjajno.
27

Nije bilo drugih muterija, vitrina je bila bezmalo prazna. I ona je

bila besprekorno ista, kao i sve ostalo u radnji.
Kola i su li ili na skupocenu ipku. Sagnula sam se da ih
pogledam izbliza, a s druge strane, neka ena u kecelji s volanima,
ekala je moju narudbu. Najzad sam pokazala na tri princes
krofne, skromno pore ane u uglu vitrine.
Ja bih to, rekla sam.
Napirlitana mlada ena paljivo je prenela krofne u kutiju,
zamotala je u papir, pri vrstila nalepnicom s imenom radnje i sve
uvezala vrpcom.
Teko mi je bilo da nosim i kutiju i kolsku torbu, i brinula
sam o tom paketi u sve dok nisam stigla ku i. Pojela sam jednu
krofnu, drugu dala Reiko. Ona mi se zahvalila na svoj uobi ajeno
preterano ljubazan na in i povukla se na gornji krevet da sve
smae. Tre a je ostala u kutiji, koju sam stavila u poslednju fioku
svog stola. Kad god bih otvorila fioku, bela kutija je tr ala me u
lenjirima, heftalicom i gomilom fotokopija, i gotovo sam
zaboravila da se u njoj i dalje nalazi jedna princes krofna.
Paljivo sam izvadila kutiju iz fioke, kao da drim neto krhko.
Mislila sam da je tea, a kutija je bila lagana, lagana kao... princes
krofna. O ekivala sam, tako e, da u unutra na i gomilu svetle
bu i, me utim, kola je izgledao gotovo kao kad sam ga kupila
prhko i zlatno.
Rije, do i. Imam neto lepo za tebe.
Okrenula se da pogleda. Kad je shvatila ta je u kutiji, veselo je
potr ala da mi sko i u krilo.
Tek kad sam presekla krofnu, shvatila sam da se slatki miris
jaja, e era i mleka pretvorio u kiseli smrad; mirisalo je na nezreli
grejpfrut. Rije je zagrizla i cela soba je zasmrdela. Gotovo mi je
pozlilo, a Rije je halapljivo jela kola . Njena prodrljivost bila je
gotovo bolno ljupka.
Je li dobro?, pitala sam, ali je vetar zagluio moje re i.
Vratila sam nepojedenu polovinu u kutiju i bacila je u kantu za
ubre u kuhinji.
28

***
Vetar je nastavio da duva i tokom no i. Teko se spavalo od
vru ine i vlage. Svaki put kad bih zaspala, vreli vazduh bi me
odvukao od sna. Reiko se vratila iz posete roditeljima, pojela
nekoliko komadi a okolade i zaspala; ni zube nije oprala. Dok
sam oslukivala njeno zae ereno disanje, osetila sam da vie
ne u zaspati.
Upravo sam se spremala da pogledam na sat, da vidim koliko
je vremena prolo, kad sam za ula korake u hodniku. Neka vrata
su se otvorila, potom zatvorila; ula sam uzbu eno aputanje.
Zbacila sam nogama vlani pokriva i otkop ala jo jedno dugme
na pidami. Zure i u letvice na gornjem krevetu, trudila sam se da
razaznam ta govore. Sad sam ve bila sasvim budna i ivci su mi
poigravali.
Posle nekoliko minuta ula sam maj in glas, jasniji od drugih,
tihih i priguenih. Rekla bih da je bila uzbu ena, bistra i
samozadovoljna, kao i uvek. ak se i Reiko probudila i nagnula
preko ivice kreveta prema meni.
ta se doga a?, pitala je.
Ustala sam, nisam joj odgovorila. Telo mi je bilo neobi no
kruto; bila sam iscrpljena jer sam toliko sati pokuavala da
zaspim. Otvorila sam vrata i na trenutak zastala, zatvorenih o iju,
ekaju i da se priviknem na svetlost.
Aja!, viknula je majka; rukom je spreda pritiskala iznoenu
spava icu. Rije je bolesna. Ima temperaturu i straan proliv; cele
no i povra a. Usne su joj suve i sva je osuta, ne znam ta joj je.
Htela sam da zovem hitnu pomo , ali je otac rekao da dovedemo
doktora Niizakija, onog s klinike pored stanice. Kae da Niizaki
redovno dolazi u crkvu, pa e joj Bog pomo i. Sad ga zovu, ali
strano je, usred no i ostaje nam samo da se molimo. O, Aja!
Re i su se prosule u jednom dahu. Deurna negovateljica i
ostali nametenici koji su iveli u Svetioniku stajali su oko nje; na
licima im se itao umor i zebnja. U maj inom glasu bilo je
29

naznaka da joj je ova vanredna situacija gotovo uzbudljiva.

Rukama sam pritisla o i, koje su me bolele, i pitala se zato
ovako avrlja, zato sve mora da objasni kad ve znam ta se
dogodilo.
U tom trenutku se un popeo stepenicama.
Dobio sam doktora Niizakija. Kae da je odmah dovedemo.
Uao je u de ju spavaonicu i izaao nose i Rije. Visila je kao
mlitava krpa na njegovim rukama. Obrazi, ru ice i butine bili su
prekriveni crvenim pegama, kao da joj je telo istrunulo zajedno s
kola em i sada je imalo rui astu bu .
un ju je sneo niz stepenice i svi su poli za njim. Otac je
ekao u kolima ispred zgrade, motor je ve bio upaljen. un je
uao i seo pored njega i dalje dre i Rije.
Iako sam ja bila kriva za njeno stanje, gledala sam samo u
una. Bio je hitar i odlu an, a ruke su mu bile tako mii ave dok
je drao Rije u naru ju. Takva predanost bila mi je gotovo
nepodnoljiva.
Kad god bi se dogodila neka nevolja kad sam upala u reku,
kad se zapalilo ulje u kuhinji, kad je zemljotres oborio kredenac s
porcelanom un je uvek bio smiren i sve nas je hrabrio. Bilo je
tuno to neko moe da bude toliko ljubazan. Zvuk motora
polako se gubio u no i.
Ostali su se mirno vratili u svoje sobe, a majka je i dalje vikala
za autom. Javite se im neto saznate! eka u pored telefona!
Ako je poalju u bolnicu, javite da donesem njene stvari!
Kada ih vie nije videla, okrenula se k meni, spremna za novi
monolog: Nadam se da nije nita ozbiljno... A ja sam samo
neodre eno klimnula, bez re i, ekaju i da ostanem sama i
mislim na una.
***
Vratila sam se na bazen im sam mogla. Bilo mi je jo
dragocenije poto sam osetila teki ukus sopstvene okrutnosti.
Odraz mrekanja povrine na staklenom krovu, miris vode i,
30

iznad svega, sva istota unovog svetlucavog tela sve je to imalo

mo da me o isti. udela sam da budem ista kao un, makar
samo na trenutak.
Na kraju je Rije ipak primljena u bolnicu. Kau da je povra ala
dok vie nije imala ta da izbaci i onda je spavala puna dva dana,
mirna i hladna kao mumija. Majka je odlazila u bolnicu da se
brine o njoj i vra ala se ku i s duga kim izvetajima. Pitala sam se
da li su nali tragove princes krofne.
Ne znam kako bih se ose ala da je Rije umrla, kako bih
prihvatila ono to sam uradila. Poto nisam znala odakle mi ta
surovost, mogla sam da posmatram unove ruke, grudi i le a bez
ikakve grie savesti.
Bila sam sama na tribinama. Toplo. Glasovi i pljuskanje vode
lebdeli su kao izmaglica nad bazenom za takmi enja i de jim
bazenom iza njega, a ovde se ulo samo tiho prskanje dok su
skaka i jedan za drugim uranjali u vodu.
un je na sebi imao marinskoplave kupa e ga e sa oznakom
kole izvezenom oko pojasa, jedne od onih koje je prao one no i
dok smo pri ali o snenom jutru. Ga e su bile mokre i pripijene
uz njegove bokove. Imao je obi aj da na putu ka ivici daske
povla i narukvice koje je nosio na svakom ru nom zglobu. Onda
bi dugo nametao stopala u pravi poloaj.
Dva i po salta nazad u prigibu, mrmljala sam.
Skok je bio divan. Telo mu je pravo i uspravno ulo u vodu i
gotovo se nije ulo nikakvo pljuskanje. Nekoliko mehuri a
podiglo se s dna, onda je povrina ponovo bila staklasta.
Vie sam volela skok u prigibu nego zgr en ili vijak. Kad je telo
savijeno u kukovima, a noge i stopala isprueni, mii i su
savreno napregnuti. Svi ao mi se taj oblik njegovog tela, kad mu
je elo lako pritisnuto na cevanice, a dlanovi savijeni iza kolena.
Dok su mu noge pravile savren krug u vazduhu, ose ala sam
njegovo telo u svom, kako me iznutra miluje, blie, toplije i
spokojnije od stvarnog zagrljaja. Iako me nikad nije zagrlio, bila
sam sigurna da je to pravi ose aj.
31

Duboko sam izdahnula i prekrstila noge. Skakali su ostali

lanovi ekipe; izme u skokova trener im je preko megafona davao
uputstva. Pliva ki tim trenirao je u takmi arskom bazenu. Neka
devojka, o igledno vo a ekipe, bila je nagnuta preko jedne startne
kocke i merila vreme topericom. Svi su osim mene vredno radili,
ali i ja sam bila tu s razlogom da vi am svoje rane.
***
Tek kada sam prola svla ionice i automate u predvorju,
shvatila sam da pada kia. Celog dana je sijalo sunce kroz
izmaglicu, pa me je iznenadila neo ekivana promena. Pljusak je
natapao sportski centar, tako da su topole, semafor i fudbalsko
igralite postali tamnosivi. Ogromne kine kapi razbijale su se o
zemlju uz majuni prasak.
Bespomo no sam stajala pored vrata. Treba e mi bar pet
minuta da stignem do stanice, makar i tr i, a po ovakvoj kii
bi u mokra za pet sekundi. Nije mi bila prijatna ni pomisao da se
ku i vra am u mokroj ode i, zbijena u prepunom vozu.
Na otomanu u predvorju ve su sedeli ljudi koji su ekali da
prestane oluja, drugi su stajali pred telefonom da zovu taksi.
Poto nije bilo izbora, izala sam napolje. Vazduh je mirisao na
kiu, zemlja se topila na kii. Sela sam na stepenik ispod strehe i
posmatrala kapi kako udaraju o tlo. Povremeno bi mi prskale po
soknama.
un je verovatno i dalje na sastanku ili se tuira, a ja se brinem
da e iza i pre nego to kia prestane. Nisam znala ta da radim
ako me na e ovde. On bi bio, kao i uvek, sve posle svog
omiljenog treninga, a ja umrljana tragovima suza koje je Rije
prolila i njenog rui astog osipa, koje bazen nije uspeo da spere.
Upravo sam htela da istr im na kiu kad sam ula kako me neko
zove.
Aja!
Zasustavio me je unov glas. Okrenula sam se i ugledala ga
kako stoji na stepenicama. Sve i ist, kao to sam ga i zamiljala;
32

jedan tren sam ga samo posmatrala, nisam znala ta da kaem.

Ovo je neverovatno, rekao je i skrenuo pogled s mene na
kiu.
Jeste, odgovorila sam. Stajali smo na stepenicama i
posmatrali bez re i. Da se ne bismo pokvasili, bili smo blizu i kroz
suknju sam ose ala kako se njegova torba tare o moju nogu.
Bila sam mu zahvalna to nije pitao kako sam se tu nala, kao
da mi je oproten neki prestup. Kia je jo ja e padala, brisala svet
ispred strehe.
ta je sa ostatkom ekipe?, pitala sam. Bio je suvie blizu
mene i nisam mogla da okrenem glavu i pogledam ga.
Trener ih je odvezao ku ama, rekao je i dalje pilje i u kiu.
Zato i ti nisi poao s njima?
Zato to sam te video kako odlazi.
Ooo, promrmljala sam. Htela sam da se izvinim, da mu
zahvalim, ali su mi iz usta izale najdosadnije prakti ne re i:
Ima li kiobran? Odmahnuo je.
Ne bi nam mnogo pomogao, rekao je. Gadno pljuti.
Osta emo ovde neko vreme.
Osta emo ovde neko vreme. Polako sam ponavljala u sebi i
svaki put bi se zna enje menjalo: Treba da ostanem ovde, onda:
Ho u da ostanem s tobom.
Ispred zgrade zaustavio se taksi, brisa i su mahnito radili.
Pored nas je istr ala grupa dece, verovatno s asa plivanja, i
uletela u taksi; za njima su ile majke. Ali svi zvuci ti uurbani
koraci, rad motora taksija sve se davilo u kii. Do mojih uiju
dopirali su samo unovo disanje i grmljavina u daljini.
Kine kapi su nas i dalje napadale, natapale unovo rame;
koulja mu je bila prilepljena uz krivinu le a, a on nije obra ao
panju; samo je s detinjastim oduevljenjem sluao grmljavinu.
Kad god sam bila s unom, mislila sam na nae detinjstvo:
se ala sam se kako smo se igrali, samo nas dvoje, na raznim
mestima oko Svetionika. Bila sam sama s njim kada je pio mleko
iz smokvine gran ice i kada smo otkrili sneg u predvorju.
33

Uspomene na te trenutke nisu imali ni njegovi kolski drugovi, ni

lanovi tima, niti ostala deca iz Svetionika. Samo sam ja videla
izraz na njegovom licu u tim asovima i se anja na njih drala
sam pohranjena kao sveanj dragocenih pisama. Onda bih ih, s
vremena na vreme, izvadila i pregledala.
Me utim, vreme je prolazilo i ta pisma su u mojim rukama
bledela i suila se. Onda sam prestala da dodajem nova u isti
sveanj. Verovatno onda kada un i ja vie nismo bili deca kada
bi mi sama pomisao na njega izazivala bol, kao sada.
Grmljavina je tutnjala u daljini, kia je padala istom silinom.
Mokre mrlje na unovom ramenu stalno su se irile i po ela sam
da brinem da e se prehladiti.
Treba da u emo, rekla sam i povukla ga za lakat. Jo jednom
je pogledao ispred sebe, dalje od strehe, i klimnuo glavom.
Proli smo kroz predvorje i otili do bazena. Niko vie nije
skakao, samo je nekoliko mukaraca u kupa im ga ama i
majicama skupljalo daske za vebanje i pralo pod. Svetla su bila
priguena; sasvim druga ije mesto. Ve e je ovde stiglo pre nego u
kini svet napolju. Seli smo u najvii red tribina, le a naslonili na
ogradu. Ispod nas je povrina bazena bila blago namrekana.
Neobi no, rekla sam pilje i u njegov profil.
Zato?, pitao je i okrenuo se prema meni.
Uglavnom sam sama ovde, na tribinama. Sedim i posmatram
te na dasci. A danas i ti sedi tik uz mene.
Uvek dolazi da gleda trening? Glas mu je bio topao, tako
pun zahvalnosti, da sam samo klimnula.
Dok pada kroz prostor, tvoje telo dodiruje najdublje delove
mog bi a. Mrmljala sam u sebi, ti svom srcu, re i koje nikad ne
bih mogla glasno da izgovorim.
Do em odmah posle asova i samo sedim i posmatram. A ta
drugo da radim. Ne vebam, ni im se ne bavim. Verovatno misli
da sam sasvim beskorisna.
Nemoj biti tako okrutna prema sebi, rekao je. Na kraju e
prona i ono to ti odgovara. ini mi se da si sada neodlu na.
34

Tako misli?
Da, odgovorio je i klimnuo.
Nisam znala da li sam stvarno neodlu na, ali je on bio tako
ube en u to, pa sam prekinula pri u. Odjednom sam bila sasvim
spokojna i nisam znala ta dalje da preduzmem. elje su mi bile
jednostavne i istovremeno jako zamrene: da gledam u unovo
mokro telo ili da nateram Rije da pla e. Samo mi je to donosilo
utehu.
etke su grebale po podu. Nivo vode u bazenu je opao, kao da
je neko izvukao ep, i ukazala se ara plo ica na bo nim
stranama.
Ti nikad nisi neodlu an, rekla sam udaraju i nonim palcem
po torbi koja je stajala na podu.
Za to nema vremena kad ska e u vodu. Obema rukama se
uhvatio za ogradu i podigao se, kao da se sprema da digne glavu
pri skoku. Moda zbog toga to je moje ro enje povezano s
neodlu nim i zamrenim stvarima. Kad sam gore, na dasci, imam
samo jednu elju, da sko im to pravilnije i istije, bez oklevanja.
Posmatrala sam unove snane prste koji su drali ogradu.
Zamera li roditeljima ono to su ti uradili?
Ne, odgovorio je, uz kratko oklevanje. Kako moe da
zamera nekome koga ne zna? Iznenada me je oblila tuga, kao
da sam tek sada saznala da je on siro e. Htela sam da mu svojim
dahom zagrejem mokro rame.
Kia je udarala o staklo iznad nas. Bazen je bio sasvim prazan i
uvari su uli da operu dno. Bazen za skokove bio je ve i i dublji
nego to sam zamiljala. Ugasili su svetla iznad tribina, kao da
tonemo dublje u no ; videlo se samo prigueno svetio iz bazena.
Pri ali smo o svemu i sva emu o doma im zadacima iz
matematike, o razrednoj ekskurziji, o kolskom skupu i
povremeno bismo podizali pogled prema kii. U inilo nam se da
se stiava.
Pitam se kada e Rije iza i iz bolnice, najzad je rekao un,
kao da je to bila samo jedna od tema naeg dugog vijugavog
35

razgovora. Ubolo me je kao trn.

Da, i ja se pitam, rekla sam.
Pred o i mi je izala bolni ka soba koju sam videla kad sam
jednom bila u poseti: zidovi ukraeni crteima, punjeni Miki
Maus na njenom krevetu, Rije obamrla na zguvanim aravima.
Ti si to uradila? Ton je bio tako obi an da nisam odmah
shvatila. Ti si, je l' tako?
I glas je bio isti, ali su ovoga puta re i imale zna enje, kao da ih
neko ponovo mnogo sporije ponavlja. Ni nagovetaja optube ili
prekora u njegovom glasu, a ja sam osetila kako se hladim.
Znao si?, rekla sam promuklo.
Da.
Kako?
Stalno te posmatram. Te re i su mogle da budu i zadihana
izjava ljubavi i poslednji pozdrav. Ve neko vreme znam ta joj
radi. O i su mu bile prikovane za dno bazena. Jadna Rije, re e
on tihim i ravnim glasom. Majka joj je bila duevno zaostala;
rodila je Rije u klozetu.
Da je napad bio neposredan, moda bih bila u stanju da se
branim. Ovako je ogolio moju tajnu tako kao da mi se sam
ponudio. Ostala sam bez re i. Samo sam sluala kako mi srce tu e
u grudima.
Htela sam da prestane da govori. ta god da kae samo e me
jo vie rastuiti. U uima mi je odjekivao njen glasan pla koji je
unove mii e cepao u konce. Svet mi se okretao pred o ima kao
da naglava ke padam u prazan bazen.
Sedeli smo malo, ute i. Metalna ograda se zagrejala pod
mojim le ima.
Uskoro zaklju avamo, doviknuo nam je jedan ovek s dna
bazena. Okretanje se usporilo.
U redu, viknuo mu je un. Nadam se da je kia prestala,
dodao je i pogledao prema tavanici. O ima sam pratila njegov
profil i shvatila da nikad vie nita od njega ne u mo i da traim,
ni zagrljaj, ni zatitu, niti toplinu. Nikad vie ne e uroniti u bazen
36

u meni, tako zamagljen detinjim suzama. Talasi kajanja bili su

blagi, ali sam znala da e se uvek mrekati.
Hajdemo, rekao je i stavio mi ruku na rame.
Kuda? Dlan mu je bio gotovo bolno topao.
Ku i, u Svetionik.
Glas je dopro kroz ruku na mojim le ima. Pomislila sam kako
je to surova ala da sada zajedno idemo ku i, ali sam ustala i
posluno klimnula.

37

estra je danas otila u Kliniku M. Imala je tremu od

pregleda jer retko odlazi lekaru, osim doktoru Nikaidu.
Odlagala je polazak pitaju i se ta da obu e i kako da
razgovara s lekarom, i sa ekala je poslednji dan u godini kada se
primaju pacijenti. Zato je jutros bila pometnja.
Pitam se koliko temperaturnih lista treba da im pokaem?,
odsutno je podigla pogled od stola, ali nije ustala.
A zato ne ponese sve spiskove?, uzvratila sam.
Ima cele dve godine, rekla je povienim glasom dok je
okretala kaiku u ai s jogurtom. Dvadeset etiri dijagrama, a
samo nekoliko dana ima veze s ovom trudno om. Mislim da u
im pokazati samo listu od ovoga meseca.
Zato si onda svakog dana merila temperaturu poslednje dve
godine?
Ne mogu da podnesem pomisao da ih neki lekar prelistava
preda mnom, kao da trai svaku pojedinost o tome kako sam
zatrudnela. Gledala je pomno u jogurt koji se lepio za kaiku.
Svetlucao je, opako i belo, dok je kapao nazad u svoju au.
Kao da je bogzna ta, rekla sam pokrivaju i jogurt i vra aju i
ga u friider. To su samo temperaturne liste.
Na kraju je odlu ila da ponese sve, ali joj je trebalo vremena da
ih prona e.
Ne znam kako je tako revnosno merila temperaturu, a onda
nije znala gde su joj pribeleeni podaci. Listovi milimetarske
hartije, koje je trebalo da dri u spava oj sobi, mogli su se na i u
stalku za novine, na telefonskom sto u, nabasala bih na njih
listaju i novine ili dok telefoniram. Sad shvatam zato sam se
neobi no ose ala kada bih pronala te listove s krivuljama.
Pomislila bih: Mora da je tada imala ovulaciju, ili: Ovoga meseca
joj je bazalna temperatura niska.
***
Sestra je izabrala Kliniku M iz sentimentalnih razloga.
Pokuala sam da je nagovorim da ode u neko ve e i bolje
39

opremljeno mesto; nije htela ni da uje. Kada smo bile male,

odlu ila sam da u se ovde poroditi, ako ikad zatrudnim,
odgovorila je.
Klinika M je bila malo, privatno porodilite iz vremena naeg
dede. Kada smo bile devoj ice, esto smo se iskradale u vrt da se
igramo. Spreda je ta trospratna drvena ku a bila tmurna: zidovi
su bili prekriveni mahovinom, slova ispisanog imena ustanove
bila su izbledela, a na prozorima su bila stakla s moresko arom.
Ali kad u e u vrt pozadi, bila je svetla i vedra. I ta nas je
protivre nost na neki na in uzbu ivala.
Iza zgrade je bio dobro odravani travnjak i volele smo da se
valjamo po travi. Dok bih se tako valjala, pred o ima bi mi se
smenjivalo zelenilo trave i jarkoplava boja neba i sve bi se spajalo
u svetlotirkiznu nijansu. Onda bi se nebo, vetar i zemlja na
trenutak povukli i osetila bih da lebdim kroz prostor. Volela sam
te trenutke.
Omiljena zabava bila nam je da virimo unutra i vidimo ta se
doga a. Popele bismo se na naslagane prazne kutije od gaze i
tampona i piljile kroz prozor ordinacije.
Nastrada emo ako nas uhvate, rekla bih. Uvek sam bila
plaljivija od sestre.
Ne brini, ne e nam nita. Male smo, odgovorila bi ona mirno
iste i prozor rukavom da ukloni paru od naeg daha. Pripile
bismo lica uz okno i mogle da osetimo miris bele boje unutranjih
zidova. Taj miris, kao otar bol u glavi, i dalje me, posle svih ovih
godina, podse a na kliniku.
Prostorija je uvek bila prazna u podne, pre po etka
poslepodnevnih pregleda i mogle smo da razgledamo koliko nam
srce eli. Zbirka bo ica poredanih po ovalnom posluavniku bila
je posebno tajanstvena. Na bo icama nisu bili ni zatvara i ni
poklopci, samo stakleni zapua i i imala sam neodoljivu elju da
ih izvu em. Bo ice su bile boje te nosti koja se u njima nalazila,
mrke, ljubi aste, tamnocrvene. Kada bi ih sunce obasjalo, te nosti
su svetlucale.
40

Na lekarskom stolu leali su stetoskop, pincete, aparat za

merenje pritiska. Zbog tankog, uvijenog creva, srebrnastih delova
i gumene kruke, ta manetna za merenje pritiska li ila je na
neobi nog insekta koji se skriva me u instrumentima. U
nerazumljivim
znacima
odtampanim
na medicinskim
dijagramima bilo je neke udne lepote. Odmah pored stola
nalazio se obi an, jednostavan krevet prekriven izbledelim
aravima. etvrtasti jastuk je bio na sredini. U inilo mi se da je
tvrd i pitala sam se kako se na njemu spava. Na zidu je bio plakat.
I na njemu je pisalo Ilustracija za objanjenje karli nog poloaja
bebe. Na slici je bila ena u trikou, sklup ana u loptu na podu.
Leala je na tom utom plakatu, praznog pogleda uperenog u
daljinu. Onda bi se u susedstvu za ulo kolsko zvono; opominjalo
nas je da po inju poslepodnevni pregledi. Znale smo da treba da
se udaljimo kad ujemo bolni arke da se vra aju s pauze za ru ak.
Zna li ta je na prvom i drugom spratu?, upitala sam sestru
jednog dana.
Tamo su kafeterija i sobe za majke i bebe, odgovorila je, kao
da je bila tamo i videla.
Ponekad bismo spazile ene na prozorima drugog sprata.
Verovatno su se upravo porodile. Na njima su bili debeli bolni ki
mantili, a kosa im je bila vezana u rep. Nijedna nije bila
naminkana. Oko ela bi im lebdeli pramen i kose, a lica su im
bila bezizraajna. Pitala sam se zato nisu sre nije kad ve imaju
priliku da spavaju iznad soba za pregled koje su pune tako
aravaju ih stvari.
Sestra se vratila pre dvanaest sati i nala sam je u predvorju
kad sam polazila na posao.
ta su ti rekli?
U drugom mesecu sam ta no est nedelja.
Zar mogu da odrede tako precizno?
Mogu kad imaju sve temperaturne liste, odgovorila je;
skinula je kaput i urno prola pored mene. U inilo mi se da je
vesti nisu posebno uzbudile. ta ima za ve eru?
41

Riblja orba, rekla sam. koljke i lignje su bile jeftine.

Tako je brzo promenila temu da sam zaboravila da joj
estitam. S druge strane, nisam bila sigurna da treba estitati na
bebi koja e se roditi mojoj sestri i njenom muu. Proverila sam u
re niku zna enje re i: estitati zna i poeleti nekome radost i
veselje.
Nije bogzna ta, promrmljala sam povla i prstom preko
ideograma koji sami po sebi nisu obe avali nikakvu radost. Jo
sam kao mala devoj ica imala otpor prema tridesetom decembru.
Uvek sam mogla da savladam trideset prvi poto sam znala da je
godina kona no zavrena, ali me je trideseti nekako zbunjivao,
nije bio ni tu ni tamo. Trebalo je skuvati tradicionalnu
novogodinju ve eru, o istiti ku u, obaviti kupovinu nijedan
posao ne bi bio obavljen do kraja.
Kada su se otac i majka razboleli i umrli, jedno za drugim, veze
s Novom godinu jo vie su olabavile. Nita se nije promenilo ni
kad je zet doao da ivi s nama. Ipak je jutros doru ak bio
oputeniji poto ja nisam imala asove, a zet nije iao na posao jer
je ordinacija bila zatvorena zbog praznika.
Kada se ne naspava dovoljno, i zimsko sunce ti prejako sija,
rekao je mirkaju i iza nao ara i seo. Svetlost koja je sijala iz vrta
padala je na sto, a tri para naih papu a bacalo je duga ke senke
po podu.
Jesi li sino ostao do kasno?, pitala sam. Iao je na
novogodinju zabavu zubarske ordinacije u kojoj radi i verovatno
sam zaspala pre nego to se vratio ku i.
Seo sam u poslednji voz, odgovorio je. Podigao je svoju olju i
slatki miris se razlio preko stola. Toliko e era i pavlake stavlja u
kafu da kuhinja u vreme doru ka mirie na pekaru. esto sam se
pitala kako neko ko zara uje na mostovima i protezama moe da
pije tako slatku kafu i da se uopte ne brine za karijes. Poslednji
voz je gori nego vozovi u vreme povratka s posla, dodao je. Uvek
je prepun i svi su pijani. Sestra je noem mazala maslac po
prepe enom hlebu.
42

Od ju e, posle posete ginekologu, trudno a je bila zvani na, ali

se ona uopte nije promenila. Obi no je i najmanja stvar
zatvoren omiljeni frizerski salon, smrt susedove ma ke, nestanak
vode bila dovoljna da je sasvim poremeti i da odmah
odjuri do doktora Nikaida.
Pitala sam se kako je saoptila muu. Ne bih mogla da kaem o
emu njih dvoje pri aju kad nisam prisutna. U stvari, uopte ne
razumem parove. Li e mi na neko neobjanjivo gasovito telo
bezobli no, bezbojno, nerazumljivo, zatvoreno u laboratorijsku
posudu.
Ima previe bibera, promrmljala je sestra guraju i viljuku u
omlet. Budu i da uvek ima neku primedbu na hranu, pravila sam
se da je ne ujem. Napola ispe eno jaje kapalo je s njene viljuke
kao uta krv. Zet je jeo renjeve kivija. Ne podnosim kivi sve te
semenke koje li e na crne bubice, a jutros je kivi izuzetno zreo i
mekan. Maslac se orosio perlicama.
Oni o igledno nisu eleli da razgovaraju o trudno i, pa je ni ja
nisam pomenula. U vrtu su pevale ptice. Nekoliko pramenova
oblaka polako je nestajalo daleko na nebu. Zvon posu a
smenjivao se sa zvukom vakanja.
Kao da nismo bili svesni da je godina na izmaku. Vrata nisu
bila ukraena borovim granama, u ku i nije bilo crnog pasulja ni
mo ija. Trebalo bi bar da po istimo, rekla sam, kao da samoj
sebi govorim.
Ne bi trebalo da se zamara u tom stanju, rekao je moj zet
okrenuvi se ka mojoj sestri i sa usana olizao sok kivija. To mu je
svojstveno, da kae neto o igledno kao da je re o neporecivoj
istini.
3. JANUAR (SUBOTA), EST NEDELJA + PET DANA
Zetovi roditelji su doli u posetu i doneli kutiju tradicionalne
novogodinje hrane. Kada su ovde, ne znam kako da im se
43

obratim ni o emu da pri am s njima, i zbog toga mi je

neprijatno.
Ceo dan smo bili u ku i i imali za jelo samo zamrznutu picu i
neku salatu od krompira; zbog toga smo gotovo zanemeli od
raskono prire ene prazni ne hrane. Li ila je pre na delo lepe
umetnosti nego na neto jestivo.
Uvek bih se iznenadila koliko su oni ljubazni. Kao da im ne
smeta to je dvorite pokriveno opalim li em, to ni ega nema u
friideru osim soka od jabuke i krem sira. Nikad nijednu runu
re nisu rekli o mojoj sestri, a ovoga puta su bili iskreno
oduevljeni njenom trudno om.
Kad su uve e otili, sestra je duboko uzdahnula i pala na
otoman. Iscrpljena sam, rekla je i zaspala kao da je neko
okrenuo prekida . Ovih dana mnogo spava. I tako je smirena, kao
da je odlutala u neku duboku, hladnu mo varu.
Sigurna sam da to ima veze s trudno om. Po ele su jutarnje
mu nine. Nisam imala pojma da tako naglo nastupe. Stalno je
govorila da ih ne e ni imati, da mrzi takve kliee. Bila je ube ena,
na primer, da na nju nikad ne bi delovala ni hipnoza ni anestezija.
Jednog dana smo za ru ak jele makarone sa sirom i ona je
iznenada podigla kaiku i upiljila se u nju.
Zar nije udna ova kaika?, rekla je. Meni je izgledala sasvim
obi no.
Neobi no mirie, rekla je i rairila nozdrve.
Kako neobi no?
Ne znam... na pesak. Jesi li ikad pala na pesak kad si bila
mala? Eto tako mirie, suvo i grubo. Vratila je kaiku na tanjir i
obrisala usta.
Jesi li zavrila?, upitala sam. Klimnula je i oslonila bradu na
ruke. Na poretu je ajnik po eo da zvidi. Pogledala me je, ali
nita nije rekla, pa sam nastavila s ru kom.
Zar te ovaj sos preko makarona ne podse a na eluda ne
sokove?, promrmljala je. Nisam obratila panju na to, samo sam
otpila gutljaj vode. Tako je topao i sluzav. Tako lepljiv. Nagnula
44

se i upiljila prema meni glave nakrivljene u stranu. Kucnula sam

kaikom o tanjir. A boja, da li podse a na svinjsku mast.
I dalje nisam obra ala panju na nju. Nebo je bilo obla no,
hladan vetar lupkao je po prozorima. Radna povrina od
ner aju eg elika bila je prekrivena stvarima koje sam koristila za
sos: merica, mleko u tetrapaku, drvena varja a, erpa.
I testenina je neobi na, dodala je. Tako ljiska kad zagrizem,
ini mi se da va em creva, male, klizave cev ice pune eluda nih
sokova. Posmatrala sam kako joj te re i polako kaplju iz usta.
Premetala sam kaiku po prstima i mislila kako je tuno videti je
u takvom stanju. Nastavila je da govori sve dok vie nije imala ta
da kae. Onda je ustala i otila. Na tanjiru su ostali hladni
slepljeni makaroni.
13. JANUAR ( UTORAK ), OSAM NEDELJA + JEDAN DAN
Kad mi je sestra pokazala sliku, mislila sam da vidim mlazeve
ledene kie na pozadini no nog neba.
Veli ina i oblik kao kod obi ne fotografije, bela ivica i ime
proizvo
a filma odtampani na pole ini. Me utim, kad se
vratila ku i posle pregleda i bacila je na sto, odmah sam znala da
to nije obi na fotografija.
No no nebo u pozadini bilo je isto i crno, tako tamno da ti se
zavrti u glavi ako ga predugo posmatra. Kia se prelivala preko
rama kao izmaglica, a ta no u sredini bio je prazan prostor u
obliku velikog zrna pasulja.
To je moja beba, rekla je sestra i savreno izmanikiranim
noktom podigla jedan kraj slike. Od jutarnjih mu nina obrazi su
joj bili bledi i prozirni.
Zurila sam u pasuljastu upljinu. Beba je bila sklup ana u uglu,
kao prami ak senke koju e prvi povetarac oduvati u no .
Otuda jutarnje mu nine, dodala je teko se sputaju i na
sofu. Nita nije pojela otkako je jutros ustala.
45

Kako ovo snime?, pitala sam.

Otkud ja znam? Samo leim. Kada sam ustala da po em ku i,
lekar mi je to dao kao 'suvenir', rekao je.
Suvenir?, ponovila sam i ponovo pogledala sliku. Kako
izgleda, nastavila sam setivi se mirisa boje, taj doktor u Klinici
M?
Postariji, sed, pravi gospodin. Nije mnogo pri ljiv, kao ni dve
sestre koje rade s njim. Nita ne kau ako nije neophodno. Ni one
nisu mlade, verovatno isto godite kao i doktor. I neverovatno su
sli ne, kao bliznakinje. Po gra i, po kosi, glasu, ak su im i mrlje
na uniformama na istim mestima uopte ih ne razlikujem.
U sobi za preglede je vrlo tiho, uje se samo ukanje
bolesni kih kartona, kljocanje pincete, kuckanje igala kad ih
vade iz kutije. Sestre i doktor komuniciraju pomo u signala koje
samo oni razumeju. Doktor se samo malo pomeri ili pogleda u
nekom pravcu, a sestra mu odmah dodaje termometar ili
rezultate analize krvi, ta god. Prosto te o ara kako to rade.
Zavalila se na sofi i prekrstila noge.
Da li se bolnica promenila?, pitam.
Nimalo, odgovara i odmahuje glavom. Posle kapije osnovne
kole skrenula sam kod cve are i kad sam videla natpis, u inilo mi
se da se vreme vra a unatrag. Kao da me je neto usisalo i vratilo
u prolost. Obrazi su joj i dalje bili hladni i prozirni od etnje.
,,I ordinacija je ista, rekla je. Visoki, uski ormari, velika stolica
za lekara, paravan od moresko stakla sve je onako kako sam
zapamtila. I sve izgleda staro i prevazi eno, ali je besprekorno
isto. Jedino je nov ultrazvu ni aparat. Polako je izgovarala re i,
kao da govori o ne em veoma vanom. Kad god odem, kau mi
da legnem pored aparata. Onda treba da podignem bluzu i
spustim ve ispod stomaka. Jedna sestra pri e s velikom tubom i
iz nje iscedi proziran gel. Volim taj ose aj, gladak i klizav
oboavam ga. Duboko je uzdahnula pre nego to je nastavila.
Onda mi doktor preko stomaka prevla i neku stvar koja li i na
vokitoki. Crnim kablom je povezana s ultrazvu nim aparatom.
46

Zahvaljuju i gelu priljubi se za kou i onda na ekranu dobiju sliku

onoga unutra.
Prstom je prevrnula fotografiju koja je leala na stolu.
Kad zavre, jedna sestra mi obrie stomak par etom gaze.
Uvek mi je ao to ne traje due i pomalo sam tuna. Re i su
naprosto tekle iz nje. Kada i to obave, odmah odem do toaleta,
podignem bluzu i gledam stomak. Uzalud se nadam da je malo
gela ostalo. Vie nije ni glatko kad protrljam ose am se
iznevereno. Ponovo je uzdahnula.
Na pod se skotrljala jedna arapica koju je skinula. Napolju je
po eo da pada slab sneg.
Kako se ose a kad ti slikaju utrobu?, upitala sam pilje i u
pahulje koje su plesale na vetru,
Verovatno je isto kao kad mi snima zube.
Tvoj mu?
Da. Nije prijatno i kaklja. Usne su joj se polako zatvorile i
napokon je u utala. Ima obi aj da dugo pri a bez pauze i onda
najednom za uti. I nita joj nije bolje od tolike pri e posle toga
je obavezno nervozna. Bila sam sigurna da e uskoro da ode kod
doktora Nikaida.
Beba je, kao privi enje, bila u senkama koje su se spustile
izme u nas.
28. JANUAR (SREDA), 10 NEDELJA + DVA DANA
Jutarnja mu nina se pogorava. Ube ena je da nikad ne e
prestati i zbog toga je potitena. U svakom slu aju, nita ne jede.
Predloila sam joj sve ega sam se setila, ali sve odbija. Iznela sam
sve kuvare koje imamo u ku i i zajedno s njom ih pregledala, ali
uzalud. Sad shvatam da je jedenje u stvari izuzetno osetljiva
rabota.
Sigurno je stomak boli tako prazan. Kona no je rekla da mora
neto da stavi u usta. (Nije mogla da kae: da jedem.) Odabrala je
47

kroasan. Mogla je i vaflu ili ips, ali je kroasan, preostao od

doru ka, virio iz korpe za hleb. Otkinula je komadi , na silu ga
stavila u usta i progutala, gotovo bez vakanja. Onda je iz limenke
otpila gutljaj nekog pi a za sportiste, samo da spere zalogaj. Sve
to uopte nije li ilo na jelo, nego na kakav mu an obred.
Zet je donosio neke lanke, mislio je da e joj pomo i. Kako
sam pobedila jutarnju mu ninu ili ta o evi mogu da urade u
vezi s jutarnjom mu ninom. Teko je poverovati, ali je njena
trudno a uticala i na njegov apetit. Za stolom, samo prebira po
hrani i vrlo malo pojede. Ne mogu da jedem kad njoj nije dobro,
kae uzdiu i. Njoj se ini da se on tako ponaa samo iz
ljubaznosti; me utim, nekad joj masira le a dok ona na silu guta
kroasan i videla sam kako odjednom pobledi i hvata se za usta.
Sviju se jedno uz drugo kao dve povre ene ptice, odgegaju do
spava e sobe i pojave se tek narednog jutra.
Zet je posebno jadan; on nema razloga za mu ninu. Zato se
naljutim kad po ne da uzdie i da cvili. Pomislim: zaljubi u se
samo u mukarca koji je u stanju da pojede itavu francusku
ve eru ak i kada zna da sam sasvim oduzeta od jutarnje
mu nine.
6. FEBRUAR ( PETAK ), 11 NEDELJA + ETIRI DANA
Sada sve obroke jedem sama. Polako, posmatram cvetne leje,
aov ostavljen u dvoritu, oblake koji prolaze. Prijaju mi ti tihi
trenuci; ponekad za ru ak popijem pivo ili popuim cigaretu, to
moja sestra mrzi. Nisam usamljena. Odgovara mi da jedem sama.
Me utim, ovoga jutra, dok sam u tiganju prila slaninu i jaja za
doru ak, stutila se niz stepenice.
Kakav je to odvratan miris?, vritala je upaju i kosu.
Pre uzmi neto! Bila je na ivici suza. Gola stopala su virila iz
nogavica pidame, hladna i prozirna kao staklo. Ugasila je ringlu i
i upala dugme prekida a iz poreta.
48

Samo slanina s jajima, proaptala sam.

Zato je onda cela ku a puna tog odvratnog mirisa? Maslac,
slanina, jaja, svinjetina ne mogu da diem!, spustila je glavu na
sto i zajecala. Nisam znala ta da radim; upalila sam aspirator i
otvorila prozor.
Sad je ve ozbiljno plakala. Bio je to jedinstven prizor, kao
scena iz pozorinog komada. Kosa joj je visila preko lica, ramena
su joj se podizala. Spustila sam ruku na njena le a da je umirim.
Mora neto da preduzme!, rekla je izme u jecaja. Kad sam
se probudila, celo telo mi je bilo puno tog jezivog smrada.
Ose am ga u ustima, u plu ima. Kao da mi je cela utroba tim
prevu ena. Kako se taj uasni miris proirio po celoj ku i?
Izvini, rekla sam pogrueno. Ubudu e u paziti.
Nisu u pitanju samo slanina i jaja, ve tiganj, posu e, sapun u
kupatilu, zavese u spava oj sobi sve smrdi. iri se po ku i kao
ogromna ameba koja prodire sve druge mirise oko sebe, stalno,
bez kraja. Sedela je i plakala, suzama umrljano lice lealo je na
stolu, a ja sam stajala s rukom na njenim le ima i prou avala
kariranu aru njene pidame. Motor na aspiratoru bio je glasniji
nego ina e.
Ima li pojma kako mirisi mogu da budu stravi ni?, pitala je.
Ne moe da pobegne od njih. Ho u da odem na mesto gde
nita ne mirie, u sterilnu bolni ku prostoriju, gde mogu da
izvadim utrobu i dobro je operem.
Shvatam, shvatam, mrmljala sam. Duboko sam udahnula, ali
nita nisam namirisala. Samo jutarnji miris kuhinje. U kredencu
su uredno bile pore ane olje za kafu. Bele kuhinjske krpe suile
su se na dra u. Deli zale enog plavog neba video se kroz
prozor.
Ne znam koliko je dugo plakala. Moda samo nekoliko
trenutaka, ali je izgledalo mnogo due. U svakom slu aju, plakala
je dok se nije umorila. Onda je uzdahnula, dugo i polako, i
podigla pogled prema meni. Obrazi i trepavice bili su mokri od
suza, ali je na licu imala smiren izraz.
49

Nije re o tome da ne elim da jedem, rekla je tiho. U stvari,

umirem od gladi i ini mi se da bih mogla svata da pojedem.
Rastuim se kad se setim koliko sam u tome uivala. U mislima se
vra am na neke obroke rue na stolu, odraz sve a u vinskim
aama, para koja se die iz supe ili pe enja. Naravno, u mojoj
mati nita nema miris. Mnogo mislim i na to ta u sve da
pojedem im pro e mu nina ako se to ikad dogodi. Pokuavam
da zamislim: list na mlinarski na in, svinjska rebarca ili salatu od
brokolija. Zamiljam svaku pojedinost i onda postaje stvarnije od
stvarnog. Razmiljam kako jedem danju i no u, kao deca koja su
gladovala za vreme rata. Mora da zvu i glupo.
Rukavom pidame otrla je suze.
Nimalo, odgovorila sam. Nisi ti kriva.
Hvala, promrmljala je.
Ne u vie koristiti kuhinju kad si kod ku e, rekla sam.
Klimnula je glavom. Moja hladna slanina s jajima mirno je leala
u tiganju.
10. FEBRUAR ( UTORAK ), 12 NEDELJA + JEDAN DAN
Dvanaest nedelja, a jutarnja mu nina ne poputa. Pripila se uz
nju kao mokra koulja. Moda je zato danas otila kod doktora
Nikaida. ivci, hormoni, ose anja, sve je isko ilo iz koloseka. Kao
i uvek pre ovakvih poseta, dugo je razmiljala ta da obu e. Po
krevetu je pore ala sve sakoe i suknje, sve dempere i alove i
pomno ih prou avala. Dugo se minkala. Brinem da e zet postati
ljubomoran zbog takvih priprema. Od mu nine su joj se usne
skupile, obrazi upali, vilica se ja e ocrtavala. Bila je lepa nego
ikad. Nikad ne biste rekli da je trudna.
Jednom sam videla doktora Nikaida, kada ju je doveo ku i za
vreme tajfuna. ovek srednjih godina, obi nog lika, na mene nije
ostavio nikakav utisak. U stvari, kasnije uopte nisam mogla da se
setim nijedne crte njegovog lica debelih usnih resica, na primer,
50

ili jakih prstiju ni ega. Mirno je stajao iza moje sestre i gledao u
pod. Izgledao je veoma tuan, moda zbog toga to su mu kosa i
ramena bili mokri od kie. Ne znam koju terapiju primenjuje,
sestra je pominjala psiholoke testove i neke lekove. U svakom
slu aju, odlazi kod njega jo od srednje kole, vie od deset godina
neprekidno, a ne vidim da joj je bolje. Emotivni problemi se
javljaju u talasima, kao alge koje okean baca naokolo; ni ona
nikad nije pronala sigurnu, mirnu obalu da se na njoj odmori.
Ipak mi kae da se mnogo bolje ose a kad je u njegovoj ordinaciji.
Kao kada ti peru kosu u frizerskom salonu, rekla je. To
ose anje da se neko brine o tebi tako je divno. O i bi joj
zasuzile od zadovoljstva im bi ga se setila.
Meni je teko da poverujem da je dr Nikaido dobar psihijatar.
Dok je stajao, nem, u ulazu, one no i kad je duvao tajfun, vie je
li io na uplaenog pacijenta nego na lekara.
Sunce je zalo i zlatni mesec se podigao u tami, a ona se jo
nije vratila ku i. Ne bi trebalo da bude napolju kad je ovako
hladno, mrmljao je moj zet. Kada se kona no pred kapijom
zaustavio taksi, pourio je da je sa eka. O i su joj blistale dok je
odmotavala al; bila je mnogo smirenija nego jutros. Me utim,
bez obzira na to koliko esto odlazi kod doktora Nikaida, jutarnja
mu nina ne jenjava. Odjednom mi je palo na pamet da uopte ne
mislim na bebu. Trebalo bi da se pitam da li je de ak ili devoj ica,
koje su ime odabrali, kakvu ode u da kupim. Pretpostavljam da
ljudi obi no uivaju u takvim pri ama. Moja sestra i zet nikad ne
pominju bebu preda mnom. Ponaaju se kao da nema nikakve
veze izme u trudno e i injenice da se u njenom stomaku nalazi
beba. Zbog toga verovatno i ja nemam utisak da ona stvarno
postoji.
Zasad u da koristim re hromozom da bih se setila da beba
zaista postoji. Pomo u hromozoma do i u do nekog oblika.
Jednom sam videla sliku hromozoma u nau nom asopisu. Li ili
su na pore ane parove leptirovih aura. Bili su izdueni, prave
veli ine i oblika da ih stisne prstima. Svi parovi su se razlikovali:
51

neki su bili zakrivljeni na kraju kao tap, neki savreno pravi i

paralelni, a neki su bili spojeni le ima kao sijamski blizanci. Kad
pomislim na sestrinu bebu, u glavi prebrojavam te aure
bliznakinje.
14. MART (SUBOTA), 16 NEDELJA + PET DANA
Gotovo uopte ne izgleda trudna iako ve ulazi u peti mesec.
Ve nedeljama ne jede nita osim kroasana i pi a za sportiste, i
mnogo je oslabila. Odlazi jedino u kliniku i do doktora Nikaida,
ina e je u krevetu, kao da je ozbiljno bolesna.
Jedino to za nju mogu da u inim to je da ne stvaram nikakve
mirise. Svaki komad sapuna u ku i zamenila sam onim bez
mirisa, s police sa za inima sklonila sam papriku, timijan i alfiju
i stavila ih u metalnu kutiju. Kod sebe sam prenela svu minku
koja je bila u njenoj sobi. Kad je po ela da se ali na miris paste za
zube, zet je kupio etkicu na vodu. Ne treba ni da pominjem da
nastojim da ne kuvam kad je ona kod ku e. Ako je ba neophodno
da se neto pripremi, onda u vrt iznesem aparat za kuvanje
pirin a, mikrotalasnu pe nicu ili mlin za kafu i razastrem
prostirku na zemlju.
Tako je spokojno kad jedem napolju, sama, i posmatram no no
nebo. Ve eri su sada toplije jer je prole e na pragu, i vazduh je
nekako mek. ake i stopala pritisnuta na prostirku utrnu, ali sve
ostalo gr gurava mirta, opeke uz ivicu cvetnih leja, treperave
zvezde sve ostalo je ivo i ivopisno. Ve e je potpuno tiho, uje
se samo lave psa iz daljine.
Aparat za kuvanje pirin a uklju im preko produnog kabla
koji provu em iz kuhinje i za nekoliko minuta iz ventila po inju
da se izvijaju oblaci pare i da se gube u tami. U mikrotalasnoj se
zagreva pakovanje gulaa. S vremena na vreme zaduva blagi
povetarac, zauti li em i rastera paru.
Kada sam u vrtu, jedem mnogo sporije. Po prostirci su
52

pore ane olje i inije pod razli itim uglovima. Dok sipam meso,
vode i ra una da nita ne prospem, ose am se kao dete koje se
igra. Kroz prozor sestrine sobe na prvom spratu vidi se slaba
svetlost. Mislim na nju, sklup anu u krevetu, okruenu svim tim
mirisima i iroko otvorim usta da sa zalogajem mesa progutam i
tamu.

22. MART ( NEDELJA), 17 NEDELJA + EST DANA

Doli su u posetu roditelji moga zeta i doneli udan paket
zapakovan u maramu. Nisam znala o emu je re ni kad ga je
njegova majka raspakovala. Duga ak komad belog platna
tridesetak centimetara irok. Zet ga je odmotao i onda smo videli
da su po ivicama natampani psi, na uljenih uiju, ivahni i na
oprezu.
Danas je Dan psa petog meseca, rekla je moja sestra. Glas joj
je bio slab i nije mogla da prikrije mu ninu, ak ni pred
muevljevim roditeljima.
Nadam se da se ne ljuti, ovo bi trebalo da donese sre u. Dok
je govorila, njena svekrva je izvadila komad bambusa, klupko
crvenog konca i malo srebrno zvonce. Sve je pore ala po stolu i
na kraju izvadila tampano uputstvo iz nekog hrama: kako treba
da se koriste te stvari kao amajlija za lak poro aj.
Zna i, stie s uputstvom, rekla sam, prikladno
impresionirana.
Prodaju zajedno, odgovorila je sestrina svekrva veselo se
osmehuju i. Posmatrala sam tanke prste svoje sestre kako se
igraju s uputstvom i pitala se da li boja konca ili to neobi no
par e bambusa imaju neki miris. Dodavali smo jedno drugom te
amajlije, sve ano klimaju i glavom i obr i ih u rukama.
im su otili, sestra se povukla u svoju sobu i zaboravila na
poklone iz hrama. Zet ih je sve ponovo zapakovao u maramu.
Zvonce je blago zvecnulo.
53

Zato je na platnu slika psa?, upitala sam ga.

Psi imaju mnogo tenadi bez muke. Zato ih stavljaju na ove
amajlije.
Da li i ivotinje mogu da imaju lak ili teak poro aj?
Verovatno.
Zar misli da tenad iska e kao graak iz mahune?
Eto, sad si me zbunila. U inilo mi se da nas posmatraju psi i
na marami.
31. MART ( UTORAK ), 19 NEDELJA + JEDAN DAN
Danas sam rano ustala. Trebalo je da idem u dosta udaljenu
samoposlugu da obavim dananji zadatak. Bilo je maglovito;
trepavice su mi bile hladne i vlane kad sam stigla do stanice.
Odgovarao mi je taj povremeni posao jer je ef uvek vodio
ra una da me poalje u neku drugu samoposlugu, u nepoznatom
kraju grada; nikad nisam bila dva puta na istom mestu.
Samoposluge se obi no nalaze na malim trgovima ispred
elezni kih stanica, gde je u blizini pea ki prelaz, mesto da se
ostave bicikli, a i autobuska stanica. Dok posmatram ljude kako
ulaze u radnju, imam utisak da sam nekuda otputovala.
Na slubenom ulazu pokazala sam propusnicu agencije i uvar
je mrzovoljno klimnuo. Iza radnje je dosta tmurno, naslagane
kutije, mokri plasti ni pokriva i, komadi povr a po podu.
Neonsko svetlo je kiljavo. Obi em radnju nose i torbu s
opremom i traim najbolje mesto. Danas sam resila da stanem
izme u odeljenja s mesom i friidera sa smrznutom hranom.
Najpre postavim tand od kutija iz ostave. Onda ih prekrijem
cvetnim stolnjakom i na njega postavim posluavnik. Zatim
poredam keksove, izvadim mu kalicu i po nem da mutim lag.
Buka koju mu kalica pravi odjekuje praznom radnjom i uvek
mi je pomalo neprijatno. Usredsredim se na mu enje laga i ne
obra am panju na poglede zaposlenih koji su okupljeni oko kasa
54

radi jutarnjeg dogovora.

Radnja je tek renovirana, pod je besprekoran i sve sija.
Kaikom vadim lag na keksove i onda nudim kupce dok prolaze
pored mene. Uvek ponavljam ta no ono to pie u uputstvu
agencije. Izvolite, probajte. Danas se prodaje. Ima li ita bolje za
vae doma e kola e! Retko neto dodam.
Svakojaki ljudi prolaze pored tanda neka gospo a u
sandalama, mladi u trenerci, jedna Filipinka kovrdave kose.
Neko uzme keks s posluavnika i pojede ga. Neko pro e
sumnji avog pogleda, neko, opet, bez re i stavi pakovanje laga u
korpu. Svima se osmehnem na isti na in. Zarada ne zavisi od
broja pakovanja koja prodam, pa mi je lake da prema svima
budem prijatna.
Prva osoba koja e danas pojesti keks jeste jedna pogrbljena
starica. Oko vrata joj je, umesto ala, vezano neto to li i na
pekir, u ruci nosi mrku platnenu torbu. Obi na starica, gotovo
neprimetna u guvi.
Mogu li da probam?, upitala je i stidljivo se pribliila stolu.
Izvolite, odgovorila sam najveselijim glasom.
Trenutak je zurila u posluavnik kao da ispituje neku posebnu
poslasticu. Onda je veoma polako pruila suve, prozirne prste i
uzela keks. Me utim, naredni pokret bio je neverovatno brz.
Usne su joj se, detinji, otvorile ukrug i ubacila je keks u usta. Kad
je zagrizla, sklopila je o i s pravim uivanjem.
Stajale smo u samoposluzi okruene beskrajnim vrstama
namirnica iza nje su bile gomile mesa: odresci, kockice,
mleveno; iza mene su bili zale eni paketi boranije, testa,
utipaka. Visoke police prekrivale su sve zidove i sa svake police
se prelivala hrana: povr e, mle ni proizvodi, slatkii, za ini u
beskraj. Vrtelo mi se u glavu dok sam gledala.
Kupci su prolazili nose i korpe, kao da poskakuju po potoku
namirnica. Palo mi je na pamet da je gotovo sve u radnji bilo
jestivo; pomalo jezivo. Uznemiravao me je toliki broj ljudi koji su
doli na isto mesto u potrazi za hranom. Onda sam se setila sestre
55

i njenog tunog pogleda prikovanog za komadi kroasana. Setila

sam se kako je bila na ivici suza kad ga je progutala, a bele mrvice
ostale su prosute po stolu.
Kad je starica otvorila usta da pojede keks, primetila sam njen
jezik. Bio je jarkocrven odudarao je od njenog bledog, krhkog
tela. Na trenutak joj se osvetli grlo kad hrapava povrina jezika
uhvati svetlost. Ulupani lag je kliznuo preko jezika i izgubio se iz
vida.
Mogu li jo jedan?, pitala je. Nagnula se nad posluavnik i
torba joj se zaljulala u ruci. Retko bi neko traio jo jedan keks,
zastala sam, ali sam se odmah pribrala.
Svakako, odgovorila sam i osmehnula joj se. Smeuranim
prstima uzela je jo jedan keks i ubacila ga u usta; ponovo je
izme u zuba provirio crveni jezik. U inilo mi se da ima dobar
apetit; jela je s odre enim ritmom i energijom.
Hvala, rekla je i stavila paket laga u korpu.
Hvala vama, odgovorila sam pitaju i se ta e s tim da uradi
kad do e ku i.
Okrenula se, a odmah potom nestala u guvi.
16. APRIL ( ETVRTAK), 21 NEDELJA + TRI DANA
Danas je sestra prvi put obukla trudni ku haljinu. Stomak je
odjednom izgledao ve i, a kad mi je dopustila da ga pipnem,
ustanovila sam da se nije promenio. Teko mi je bilo da
poverujem da se ispod moje ruke nalazi ivo bi e. Nije mogla
odmah da se navikne na haljinu i stalno je petljala s vrpcom koja
je ila oko struka.
Jutarnja mu nina je nestala, naglo, kao to je i nastala. Zbog
mu nine je po ela da izbegava kuhinju, pa sam se iznenadila kada
sam je jutros ugledala da se oslanja o ank, poto je ispratila
mua.
***
56

Budu i da nismo kuvali, kuhinja je bila besprekorno ista.

Svaka sprava bila je na svom mestu, ank je bio ist i suv, maina
za sudove ispranjena. Bilo je hladno i odbojno, kao u prodajnom
salonu. Sestra se namah osvrnula, onda sela za sto. Obi no bi na
njemu bilo sijaset boca i kutija koje sam zaboravila da vratim na
mesto, a danas nije bilo ni ega. Podigla je pogled prema meni kao
da ho e neto da mi kae. Porub haljine vrteo joj se oko nonih
zglobova.
Ho e li kroasan?, upitala sam to opreznije.
Ne pominju tu stranu re , rekla je. Posluno sam klimnula.
Ali volela bih neto drugo, nastavila je gotovo apatom.
Vai, odgovorila sam. Pourila sam do friidera kad sam
shvatila da prvi put posle toliko sedmica ima elju za hranom. U
friideru nije bilo ni ega, samo je gola sijalica osvetljavala
prazninu. Zatvorila sam vrata sa uzdahom i otila do ostave, ali ni
tamo nije bilo ni eg.
Zar nita nema?, pitala je zabrinuto.
Evo, da vidimo, odgovorila sam pregledaju i kese, konzerve i
tegle. Ima malo elatina, pola kese brana, suvih pe uraka,
crvene boje za hranu, kvasca, ekstrakt vanile... Nala sam dva
preostala kroasana, ali sam ih brzo vratila na mesto. A meni se
neto jede, izgovorila je kao da je donela bitnu odluku.
ekaj. Na i emo neto. Ponovo sam proverila sve police u
ostavi. Na samom dnu pronala sam ostatak gro ica koje smo
jednom kupile za kola . Datum na kutiji upozorio me je da su
stare vie od dve godine, i bile su suve kao o i mumije. ta kae
na ovo?, upitala sam i gurnula gro ice prema njoj. Klimnula je.
Bilo mi je neobi no da je posmatram kako jede neto tako
tvrdo s takvim zadovoljstvom. Vilica joj se brzo pokretala;
ubicivala je aku po aku suvog vo a. I svest i telo bili su joj
usredsre eni samo na jelo. Kada je stigla do poslednjih nekoliko
zrna, s ljubavlju ih je posmatrala i polako stavljala u usta. Tada
sam shvatila da je jutarnja mu nina zaista prestala.

57

1. MAJ (PETAK), 23 NEDELJE + ETIRI DANA

Poslednjih deset dana sestra je vratila svih pet kilograma,
koliko je izgubila za etrnaest sedmica mu nine. Sada je u
svakom trenutku budnog stanja u ruci drala neto jestivo. Ako
nije za stolom, oko obroka, onda nosi kesu sa slatkiima ili trai
otvara za konzerve, ili njuka po friideru. Kao da joj je apetit
progutao celo bi e.
Jede stalno, gotovo nagonski, kao kad die. O i su joj bistre ali
bezizraajne, gledaju neto neodre eno u prostoru. Usne joj se
ustro pokre u, kao butine sprintera. to se mene ti e, malo toga
se promenilo. Isto je kao kad joj je bilo muka mogu samo da
sedim i posmatram.
Odjednom joj se sve jede. Jedne kine no i objavila je da umire
za sladoledom od lokvata.2 Bio je neobi no jak pljusak prema
dvoritu je bila zavesa od belog mlaza; osim toga, bilo je kasno.
Svi smo bili u pidamama. Verovatno nijedna radnja u blizini nije
vie bila otvorena, da ne pominjem kako nisam bila sigurna da
tako neto uopte postoji.
Ho u sladoled od lokvata, rekla je. Zlatan i leden, kao da je
pasirano vo e zamrznuto u si une kristale.
Nisam siguran da emo ga prona i ve eras, odgovorio je moj
zet veoma ljubazno. Pokua u ujutro.
Ne. Ho u sad. Ose am da mi je glava puna lokvata nikad
ne u zaspati ako ne pojedem sladoled. Govorila je smrtno
ozbiljnim tonom. Sedela sam na kau u, le a okrenutih njima
dvoma.
Mora da bude lokvat? Moda e u oblinjem kiosku imati
sladoled od pomorande ili limuna. Zet je pripremio klju eve od
kola.
Stvarno izlazi po ovakvom pljusku?, viknula sam za njim.
2 Eriobotrya japonica, poznata i kao japanska mumula, zimzelena vo ka
poreklom iz Kine i Japana, gde se gaji vie od hiljadu godina.

58

Naprosto nisam mogla da sakrijem

enje.
Mora da bude lokvat, rekla je sestra ne obra aju i panju na
mene. Ve ose am ukus... u stvari nije za mene...
Mu ju je zagrlio. Zato ne popije jednu od onih pilula koje ti
je dao dr Nikaido i ne odspava?, rekao je rasejano se igraju i
klju evima. Nerviralo me je to je stalno gleda dok govori.
16. MAJ (SUBOTA), 25 NEDELJA + PET DANA
Ponekad razmiljam o odnosu moje sestre i njenog mua
naro ito o njegovoj ulozi u trudno i, ako uopte ima ikakvu
ulogu.
Kada ona zapadne u krizu, mu je stidljivo gleda i muca neke
bezna ajne re i koje bi trebalo da je umire, a sve se zavri tako to
je on zagrli. Onda mu se na licu pojavi taj mio izraz, kao da je
siguran da je njoj samo to i bilo potrebno.
Znam da mi je delovao tupo kad sam ga upoznala. Bilo je to u
zubarskoj ordinaciji. Sestra ga nikad nije dovela u ku u dok su se
zabavljali, ak ni posle veridbe. Kad mi se pojavio kvar na zubu,
predloila je da odem u njegovu ordinaciju.
Neka brbljiva, sredove na ena bavila se mojim zubima. Kada
je saznala da sam u rodu s verenicom jednog od zaposlenih,
po ela je da me ispituje o sestri. Da bih joj odgovorila na kraju
svakog pitanja, trebalo je da zatvorim usta koja su bila puna
pljuva ke. Iscrpljuju e.
Onda je dolo vreme da se napravi otisak zuba za krunicu i on
se pojavio, kroz vrata u dnu ordinacije. Bio je tehni ar. Njegova
bela bluza bila je kra a od doktorskih. Onda je bio mraviji, kosa
mu je bila malo dua. Kada mi je priao, promrmljao je uobi ajeni
pozdrav i shvatila sam da ima tremu. Glas mu je bio priguen
ispod maske. Budu i da sam bila prikovana za stolicu, nisam
znala kako da uzvratim pozdrav; samo sam okrenula glavu prema
njemu i klimnula.
59

Dozvolite, rekao je preterano ljubazno i nagnuo se iznad

mene. U pitanju je bio zub na samom kraju vilice i trebalo je da
otvorim usta to vie. Pribliio je lice mome i ubacio mi ruku u
usta da opipa mesto oko korena zuba. Prsti su mu bili vlani i
mirisali su na dezinfekciono sredstvo. ula sam kako die kroz
masku.
Zubarka je prila pacijentu na drugoj stolici. Njen veseli glas
zvonko se uo i pored motora builice.
Zubi su vam divne boje, promrmljao je. Nisam znala da zubi
mogu biti razli itih boja, ali nisam mogla da ga pitam ta ho e da
kae jer mi je u ustima bila njegova ruka. I tako pravi, dodao je.
Desni su vam zdrave vrste i rui aste. Pitala sam se zato ima
potrebu da naglas komentarie ono to vidi u mojim ustima. Meni
svakako nije bilo potrebno da ujem podroban opis svojih zuba i
desni.
Lice mi je bilo toplo od velike sijalice iznad glave. Na stolu
pored mene bile su pore ane builice, tanke kao igla i neto ve e
sa zailjenim krajem. U srebrni lavor za ispiranje, pri vr en za
stolicu, uticao je mlaz vode.
Posle pregleda, seo je na stolicu i s kolica uzeo malu staklenu
plo u. Nasuo je hum icu jarkorui astog praha na plo u i
poprskao je s nekoliko kapi te nosti. Onda je snano meao
si unom spatulom. Traka kojom je maska bila vezana ljuljala se
tamoamo na njegovom potiljku, a o i su mu nemirno letele od
mojih usta ka mom kartonu, pa ka staklenoj plo ici.
Gledala sam kako se rui asti prah zgunjava i pitala se da li
nesre nik s maskom u tom belom mantilu zaista ima nameru da
se oeni mojom sestrom. Ta re , oeni nekako nije odgovarala,
pa sam pokuala da je zamenim drugim re ima, na primer da
ivi, da voli, da spava s mojom sestrom, ali opet nita nije
odgovaralo. On je i dalje meao po plo ici o igledno nesvestan
uasne buke od grebanja spatule po staklu.
Najzad se prah stegao u rui astu masu koja se mogla
oblikovati. Uzeo ju je me u prste, drugom rukom otvorio moja
60

usta, i prevukao je preko kutnjaka. Dok mu je vrh prsta prelazio

preko unutranjosti mojih usta, osetila sam potrebu da ga svom
silinom ugrizem. to sestra vie jede, stomak sve vie raste.
Po inje odmah ispod grudi i nastavlja se do prepona. Kada me
pusti da ga pipnem, iznenadim se koliko je tvrd. I nije savreno
simetri an ve je malo iskrivljen u stranu. I to me je iznenadilo.
Sada bi bilo vreme da se o ni kapci otvore, rekla mi je. Ako
je fetus de ak, onda mu se genitalije polako sputaju iz trbune
duplje. Mirnim tonom je opisivala bebu, ali je upotrebljavala re i
koje nisu bile uobi ajene: fetus, genitalije, trbuna duplja
nekako nije odgovaralo budu oj majci. Posmatrala sam stomak i
pitala se da li su hromozomi u redu, da li se negde duboko u njoj
mekolje one aurice.
Danas se dogodila mala nezgoda u samoposluzi gde sam bila
na dunosti. Dok je dopunjavao policu, jedan momak se okliznuo
na list salate i razbio puna kolica jaja. Desilo se tik uz moj tand i
sve sam izbliza videla. Po podu su bila razbijena jaja i razlivena
umanca. Otisak de akove patike i dalje se video na listu salate.
Nekoliko kartona jaja odletelo je na vo e i itko belance prekrilo
je jabuke, dinje i banane.
Posle nezgode poslovo a mi je dao veliku kesu grejpfruta koji
vie nije bio za prodaju. Bila sam sre na to s tim odlazim ku i u
kojoj ovih dana nikad nije bilo dovoljno hrane. Kada sam stavila
vo e na kuhinjski sto, primetila sam da se i dalje ose a na jaja.
Veliki uti grejpfruti uvezeni iz Amerike; reila sam da skuvam
dem.
Nije bilo lako oljutiti ih i o istiti sve krike. Sestra je s muem
otila u kineski restoran. No je padala i ku a je bila sasvim tiha.
Samo se povremeno ulo kuckanje noa o lonac, ili kotrljanje
grejpfruta preko stola, ili moje kaljucanje. Prsti su mi bili lepljivi
od soka. Kuhinjska sijalica je osvetljavala zrnastu strukturu vo a.
Kada se rastopio e er koji sam posula po njima, grejpfruti su
postali jo sjajniji. Bacala sam lepe polumesece u lonac, jedan za
drugim.
61

Debela kora je bila rasuta po stolu i nekako smena. Odsekla

sam beli deo i iseckala spoljnu koru pre nego to sam je stavila u
lonac. Na sve strane je bilo utog soka, po nou, po dasci za
seckanje, po mojim akama. I na kori je bila uredna, pravilna ara,
kao ljudska koa pod mikroskopom.
Kona no sam upalila ringlu i sela da se odmorim. No je
ispunilo brborenje grejpfruta. Oblaci kisele pare dizali su se iz
lonca. Dok sam posmatrala kako se vo e topi, setila sam se
sastanka na koji su me pre nekoliko meseci odvukli drugovi s
univerziteta. Tema je bila Zaga enje: naa zemlja, naa tela. Nije
bilo mnogo prisutnih, ali su bili ozbiljni. Kao stranac, sela sam za
sto
u uglu i kroz prozor posmatrala topole oko etvrtastog
dvorita.
Neka mrava ena sa staromodnim nao arima govorila je o
kiselim paama; usledilo je nekoliko komplikovanih pitanja.
Pravila sam se da sluam i u ruci okretala letak koji su nam dali na
ulasku. Na prvoj strani je bila slika ameri kog grejpfruta i naslov
odtampan masnim slovima: uvajte se uvezenog vo a!
Antifungicidni pesticidi s hormonima dokazano su karcinogeni i
unitavaju ljudske hromozome! Sada mi se, u kuhinji, vratio taj
naslov.
Vo e i kora istopili su se u glatku te nost posutu malim,
elatinoznim grudvicama. Ugasila sam poret kad su se sestra i
zet vratili. Ula je pravo u kuhinju.
Kakav je to neverovatan miris?, pitala je vire i u lonac.
Dem od grejpfruta divno! Jo nije ni zavrila re enicu, a u
ruci je ve drala kaiku i grabila vreli dem.
Nije tako divno kao sladoled od lokvata, promrmljala sam.
Pravila se da ne uje. Dre i tanu, obu ena u novu trudni ku
haljinu, s najboljim naunicama na uima, ugurala je kaiku u
usta. Njen mu je stajao u vratima i posmatrao je.
Jela je kaiku za kaikom. Izba eni stomak delovao je gotovo
drsko dok je stajala tako kraj poreta i niz grlo sipala lepljive
gomilice vo a. Gledala sam u poslednje lokvice dema kako
62

drhtulje na dnu lonca i pitala se da li e ti pesticidi s hormonima

zaista da unite hromozome.
15. JUN ( PONEDELJAK ), 30 NEDELJA + NULA DANA
Po ela je sezona monsuna i gotovo svakog dana pada kia.
Tamno je i sumorno, i svetlost je stalno upaljena. U uima mi
odzvanja zvuk kie i toliko je hladno da se pitam ho e li leto ikad
do i.
Nema promene u apetitu moje sestre i ve joj se goje obrazi i
vrat, prsti i lanci. Debelo, meko salo.
Svaki put kada je vidim ovakvu, ose am se donekle smueno.
Pred mojim o ima celo telo joj se nadima kao dinovski tumor.
A ja i dalje kuvam dem. Grejpfruti su nagomilani po kuhinji.
Ima ih u korpi za vo e, na friideru, pored police sa za inima.
Gulim ih, vadim krike, posipam e er i polako kuvam na slaboj
vatri. Onda, pre nego to prespem dem u iniju, ona sve pojede.
Sedi za stolom, zagrli lonac i zabada kaiku. Ne pada joj na pamet
da njime premae komad hleba, ne. Kad vidite pokrete kaike i
njene vilice, rekli biste da jede neto ukusno i hranljivo, na primer
kari s pirin em. udan na in da se jede dem.
Kiseli miris vo a pomean je s mirisom kie. Gotovo me i ne
prime uje, ali ja ipak sedim i posmatram je. ini mi se da e
poremetiti varenje ako previe pojede. Mrmljam. Ili: Zar ti nije
bilo dosta? Nema odgovora. Glas mi poklopi zvuk dema koji se
topi na njenom jeziku i bubnjanje kie.
Ne posmatram je pomno zbog na ina na koji jede ve zbog
njenog izgleda. Stomak joj je toliko narastao da je ostale delove
tela izbacio iz ravnotee listove na nogama, obraze, dlanove,
une resice, nokte na pal evima, kapke. Dok sr e dem, salo na
vratu drma se levodesno, a drka kaike gubi se u nate enim
prstima. Ne uri mi se, posmatram deo po deo.
Kona no, kada olie i poslednju kaiku, uputi mi mio, sanjiv
63

pogled.
Ima li jo?, promrmlja.
Skuva u sutra, kaem ravnim, bezizraajnim glasom. Kada
skuvam sve grejpfrute iz ku e, kupujem novu koli inu u
samoposluzi gde radim. Uvek pitam oveka na odeljenju s vo em
da li su uvezeni iz Amerike.
2. JUL ( ETVRTAK ), 32 NEDELJE + TRI DANA
Uskoro e deveti mesec. Kao da su sedmice mnogo bre prolazile
otkako je prestala mu nina. Sada jede sve vreme dok je budna.
Danas je dola neraspoloena iz Klinike M. Izgleda da su je
upozorili da se previe ugojila.
Nisam znala da poro ajni kanal moe da odeblja, rekla je.
Rekli su mi da ene koje se pregoje imaju problema s
poro ajem. Ljutito je izvadila svesku u kojoj je beleila sve u vezi
s trudno om. Videla sam da je neko dopisao crvenim slovima
Vodite ra una o teini. Rekli su mi da u toku trudno e smem
da se ugojim samo dvanaest kilograma. Vidim, nagrabusila sam.
Provukla je ruku kroz kosu i uzdahnula. Do sada se ugojila
gotovo dvadeset dva kilograma.
Sad nita ne moe da se uradi, promrmljala sam gledaju i
njene ote ene prste, i pola u kuhinju da skuvam jo dema. Iako
o tome nisam razmiljala, kuvanje dema od grejpfruta prelo mi
je u naviku. Ja kuvam, ona jede, jednostavno i prirodno, kao kad
elja kosu posle ustajanja. Stvarno se boji da e ti poro aj biti
teak?, pitala sam ne diu i pogled sa anka.
Naravno, rekla je piskavim i slabim glasom. Poslednjih
nekoliko dana mnogo razmiljam o bolu pokuavam da
zamislim najgori bol koji sam do sada osetila i o tome da li su
poro ajni bolovi sli ni poslednjoj fazi raka ili amputaciji obe
noge, eto, tako. Me utim, vrlo je teko zamisliti bol i nije
64

zabavno kad se trudi.

Mogu misliti, rekla sam ljute i vo e. vrsto je drala onu
svesku. Iskrivila je sliku bebe na naslovnoj strani pa je izgledalo
da pla e.
Jo me vie plai susret s bebom, rekla je. Spustila je pogled
na veliki stomak. Ne mogu da verujem da je to, unutra, moja
beba. Jo mi je neodre eno i apstraktno. A znam da to ne mogu
da izbegnem. Ujutro, kad se budim, postoji trenutak kad mislim
da je sve samo san jutarnje mu nine, klinika, ovaj stomak, sve.
Odjednom se osetim divno slobodnom. Onda pogledam nadole i
shvatim da je stvarno. Obuzme me tuga jer me najvie plai
pomisao na susret sa sopstvenom bebom.
Sluala sam, ali se nisam okrenula da je pogledam. Smanjila
sam temperaturu na poretu, promeala dem velikom varja om.
Ne treba se bojati. Beba je samo beba. Sve bebe su mekane i
mazne, imaju majune savijene prste i mnogo pla u. To je sve.
Piljila sam u dem koji se uvijao oko varja e.
Nije tako jednostavno. im se rodi, moja je, htela ja to ili ne. I
nita ne mogu da preduzmem, ak i ako ima crvenilo preko pola
lica, ili spojene prste, ili uopte nema mozak, ili su sijamski
blizanci... Jo neko vreme je re ala najstranije mogu nosti.
Varja a je pravila tup zvuk po dnu lonca i dem je po eo da se
stee.
Zurila sam u lonac i pitala se koliko je tu pesticida s
hormonima. Pod neonskom svetlo u dem je li io na neku
hemikaliju, neto u prozirnoj boci, savreno sredstvo za
rastvaranje hromozoma.
Gotovo, rekla sam. Uhvatila sam drke lonca i okrenula se
prema njoj. Evo, poslui se. Pruila sam joj dem; na trenutak
ga je samo gledala. Onda je bez re i krenula da jede.

65

22. JUL (SREDA), 35 NEDELJA + DVA DANA

Po eo je moj letnji raspust. Verovatno u ga provesti
posmatraju i sestrinu trudno u. Me utim, trudno a ne traje
beskrajno. Jednom mora da se okon a.
Trudila sam se da na bebu mislim kao na neto pozitivno u
odnosu na sestru i njenog mua, pa i mene. Ali mi nije polazilo za
rukom. Ne mogu da zamislim zetov pogled kad uzme dete u ruke,
niti bele sestrine grudi kad doji. Vidim samo fotografiju
hromozoma u nau nom asopisu. Eto, stigli smo do meseca
poro aja i svakog dana mogu da po nu bolovi. Stomak joj je toliki
da ve i ne moe biti; po injem da brinem da li joj svi organi
normalno rade kad su tako stisnuti.
Nas troje mirno ekamo iako je u ku i uasno vru e i vlano.
Nita ne pominjemo, ali svi mislimo na predstoje i poro aj.
Sestrina ramena se podiu dok die. Zet mrkom zaliva dvorite.
uje se jedino zujanje ventilatora koji se okre e na stalku.
Obi no me obuzme teskoba kad neto i ekujem ak i kada
je re o tu im poro ajnim bolovima. Plai me da mislim na
sestrinu tremu. Volela bih da ovo vrelo, dosadno poslepodne
potraje zauvek.
No, ak i po toj vru ini ona sr e moj dem od grejpfruta im je
kuvan. Brzo ga guta, pa strahujem da e ope i usta i ne razumem
kako uopte ose a ukus. Lice joj je tuno, kao da pla e. Vidim
samo profil iznad lonca. Kaika leti naprednazad, od lonca do
usta, a ona kao da zadrava suze koje joj se skupljaju u o ima.
Ovog poslepodneva, dvorite iza nje blista na suncu zelenom
bojom. Zvuk cikada zagluuje.
Jedva ekam da vidim bebu, promrmljala sam. Kaika je na
trenutak zastala i sestra je trepnula prema meni. Onda se vratila
demu, a moje misli su se vratile obliku ote enih hromozoma.

66

11. AVGUST ( UTORAK ), 38 NEDELJA + JEDAN DAN

Kad sam se vratila s posla, na stolu sam zatekla zetovu beleku:
Po ele su kontrakcije. Otili smo u kliniku. Vie puta sam
pro itala tih nekoliko redova. Kraji kom oka videla sam kako na
stolu lei kaika umrljana demom. Bacila sam je u sudoperu i
mislila ta da radim. Onda sam jo jednom pro itala poruku i
izala iz ku e.
Sve je bilo okupano svetlo u. Vetrobrani na kolima u ulici
bletali su, a mlaz iz vodoskoka u parku se iskrio. Hodala sam
pilje i u tlo i brisala znoj s lica. Dvoje dece sa slamnatim eirima
projurilo je pored mene. Kapija osnovne kole bila je zatvorena, a
igralite prazno. Malo dalje bila je mala cve ara, ali nije bilo ni
prodavca ni kupaca. U staklenoj kutiji leala je kitica maj ine
duice.
Na uglu sam skrenula i nala se ispred Klinike M. Kao to mi je
sestra pri ala, vreme je tu stalo i klinika je izgledala isto kao slika
koju sam sve ove godine uvala u se anju veliko kamforovo drvo
kraj kapije, staklo s moresko arom na ulaznim vratima, oljutena
slova firme. I ovde nije bilo nikoga, samo se moja senka jasno
ocrtavala na ulici.
Pola sam uza zid do zadnjeg dela zgrade i prola u vrt kroz
staru, razvaljenu kapiju. Srce je po elo da mi tu e im sam stala
na briljivo negovanu travu i zaklonila o i od bleska sunca koji se
odbijao o prozorska okna.
Prila sam zgradi i osetila miris boje. Vazduh je bio miran,
nikakvog znaka ivota u blizini. Jedino sam se ja kretala vrtom.
Sada sam bila dovoljno visoka i nije trebalo da se penjem na
kutiju da bih provirila u ordinaciju. Nisam videla ni lekare ni
bolni arke. Prostorija je bila mra na i prazna, kao nau ni kabinet
u koli posle asova. Stajala sam i posmatrala bo ice s lekovima,
manetnu za merenje pritiska, plakat s karli nim poloajem,
ekran ultrazvu nog aparata. Na licu sam ose ala toplotu stakla.
inilo mi se da u daljini ujem kako beba pla e. Tanak,
67

drhtav, suzan pla dolazio je iza odbleska sun eve svetlosti.

Sluala sam i bubne opne su mi odmah upijale taj zvuk, a glava je
po ela da me boli. Ustuknula sam i pogledala prema tre em
spratu. Videla sam neku enu u spava ici kako gleda u daljinu.
Kosa joj je padala preko obraza, a lice joj je bilo u senci, pa nisam
bila sigurna da li je to moja sestra. Usne su joj bile blago otvorene,
treptala je kao to trep e pre nego to e zaplakati. I dalje bih
je posmatrala, ali se promenio ugao pod kojim ju je sunce
osvetljavalo i nestala je u odblesku.
Prate i bebe i pla popela sam se poarnim stepenicama.
Drveni stepenici su je ali pod mojim nogama. Telo mi je bilo
mlitavo i toplo, ali je neobi no hladna bila ruka na gelenderu i ui
koje su upijale de ji pla . Travnjak se polako udaljavao ispod
mene, ali je zelena boja bila jo bletavija.
Beba je i dalje plakala. Kada sam otvorila vrata na tre em
spratu, nisam videla nita dok se o i nisu prilagodile na svetio.
Stajala sam, usredsre ena na pla te bebe koji me je zapljuskivao
u talasima, sve dok nisam ugledala hodnik koji je vodio u tamu.
Pola sam ka sobi za novoroden ad da vidim sestrino ote eno
dete.

68

ek nedavno postala sam svesna tog zvuka, iako ne bih

mogla da odredim kada je po eo. U mom se anju postoji
mesto koje je maglovito i tamno; izgleda da se zvuk tu
krio. U jednom sam trenutku iznenada shvatila da ga ujem.
Stvorio se niotkuda, kao ta kasta mrea mikroba na kulturi u
Petrijevoj olji.
Bio je ujan samo u pojedinim trenucima, to ne zna i da sam
ba tada htela da ga ujem. ula sam ga jednom kad sam zurila u
osvetljeni grad kroz prozor poslednjeg ve ernjeg autobusa. Drugi
put bio je na ulazu u stari muzej, kada mi je setna devojka pruila
ulaznicu ne podigavi pogled. Zvuk se pojavljivao iznenada,
nepredvidljivo.
Jedno je bilo zajedni ko svim tim trenucima uvek sam mislila
na isto mesto iz prolosti, na moj stari studentski dom,
jednostavnu trospratnu zgradu od armiranog betona. Mutno
staklo na prozorima, poutele zavese, pukotine u zidovima, sve je
govorilo o starosti ku e, i mada je to bio studentski dom, nije bilo
nikakvog znaka studentskog ivota ni motocikala, ni teniskih
reketa, ni patika, nijedne stvari te vrste. Ukratko, bila je to samo
koljka zgrade.
Ipak se ne bi mogla nazvati razvalinom. U propalom betonu
mogli su da se osete tragovi ivota, toplo, ritmi no prisustvo koje
mi se tiho uvla ilo pod kou.
ivopisna slika mesta mogla je da mi se vrati est godina poto
sam se odatle iselila samo zbog povratka tog zvuka. ula bih ga
nakratko svaki put kad bih pomislila na dom. Slika sveta u mojoj
svesti bi pobelela, kao iroka, snegom pokrivena ravnica, a iz
visine, s neba, po ele bi vibracije.
Istina, nisam sigurna da bi se to moglo nazvati zvukom. Moda
bi bilo ta nije da kaem da je to bilo podrhtavanje, strujanje,
brujanje. Koliko god se trudila da ga ujem da mu otkrijem
izvor, ton, boju zvuk je i dalje bio neodre en. Nisam znala kako
da ga opiem. S vremena na vreme sam pokuavala s nekim
70

pore enjima: ledeni amor fontane u zimu kada nov

polako
tone na dno; podrhtavanje te nosti u unutranjem uhu kad si e
s ringipila; zvuk no i koji ti prolazi kroz aku koja i dalje vrsto
dri slualicu iako je voljeni prekinuo vezu... Ne verujem da bi to
ikome pomoglo da shvati o emu govorim.
***
Ro ak se javio jednog hladnog, vetrovitog poslepodneva
po etkom prole a.
Izvini to ti se ovako iznenada javljam, rekao je. U prvi mah
nisam mu prepoznala glas. Prolo je gotovo petnaest godina,
nema razloga da me se seti, samo ja nikad nisam zaboravio kako
si bila dobra prema meni kad sam bio mali. Kao da mu je stalo da
mi objasni. Igrala si se sa mnom za Novu godinu i preko letnjeg
raspusta..
O, to je bilo tako davno!, rekla sam kona no se setivi. Poziv
me je zatekao nespremnu.
Jeste, rekao je i uzdahnuo s olakanjem. Onda je najednom
po eo slubeno: Zovem te zbog usluge, i preao na stvar. A meni
i dalje nije bilo jasno zato se, posle toliko vremena, javlja mnogo
mla i ro ak, niti sam mogla da zamislim kako bih mogla da mu
pomognem. Umesto da mu odgovorim, ekala sam da nastavi.
Vidi, u aprilu dolazim u Tokio na studije.
Nije ti, valjda, ve toliko godina!, rekla sam ne misle i,
iskreno iznena ena. Imao je etiri godine kada sam ga poslednji
put videla.
Traim stan, ali do sada nisam imao sre e. Zato
sam se setio tebe.
Mene?
Da, setio sam se da su mi pri ali kako si ivela u dobrom
domu kad si bila na univerzitetu. Dok je govorio, vratile su mi se
u se anje godine u domu, ali su uspomene bile daleke koliko i
se anje na igre s njim.
Otkud zna da sam ivela u domu?
71

Tako ti je u porodici ljudi o svemu pri aju, rekao je.

Istina, bilo je to dobro mesto. Mirno i dobro odravano, bez
previe strogih pravila; cena je bila niska, kao da vlasnika zarada
nije zanimala. Za razliku od drugih mesta, bio je to privatni dom,
nije pripadao nijednom preduze u ili drutvu, vie je li io na
pansion nego na ono to se obi no naziva studentskim domom.
Ali je, bez greke, bio ba studentski dom. Ulazni hol s visokom
tavanicom, cevi od grejanja provu ene niz hodnike, male cvetne
leje oivi ene opekom u dvoritu sve skupa ukazivalo je na dom.
Da, rekla sam, ali daleko je od stanice, a sobe su i onda bile
stare i male. Namerno sam prvo nabrojala mane.
To mi ne smeta, rekao je, kao da je ve doneo odluku. Treba
mi samo neto jeftino. Prirodno, jer mu je otac, moj ujak, umro
dok je bio mali u stvari, bio je to jedan od razloga to nismo bili
u vezi toliko dugo.
Shvatam, odgovorila sam. U tom slu aju bi ovo bilo pravo
reenje.
Stvarno?, rekao je i u glasu se osetilo oduevljenje.
Pozva u ih. Nikad nisu bili previe omiljeni, tako da je uvek
bilo praznih soba. Verovatno ne e biti teko da te prime ukoliko
jo postoje. U svakom slu aju, moe da bude kod nas dok ne
na e stan. Do i kad god eli.
Hvala. Bila sam sigurna da se osmehuje.
Tako sam obnovila vezu s domom. Prvo je trebalo da se javim
upravniku, ali sam zaboravila broj. Otvorila sam ute strane
iako sam sumnjala da e tako malo mesto biti navedeno.
Me utim, nala sam bogato ukraeni oglas: Grejanje i
klimatizacija, obezbe enje, teretana, zvu no izolovana muzi ka
soba. Sve sobe s kupatilima, telefonom, prostranim ormanima.
Zelena oaza u srcu grada. A telefonski broj kao da je naknadno
uguran.
Odgovorio je li no upravnik. iveo je u domu i bio je
istovremeno i gazda i nadzornik, a za stanare uvek je bio
upravnik.
72

Diplomirala sam pre est godina, ali sam etiri godine pre
toga provela kod vas... Setio me se im sam mu rekla devoja ko
prezime.
Zvu ao je kao i uvek. Se anje na njega bilo je tesno povezano s
neobi nim na inom na koji je govorio, tako da mi je bilo drago da
to ponovo ujem, neizmenjeno tokom godina. Glas mu je bio
promukao i svaku re je veoma polako izgovarao isputaju i
vazduh, kao posle vebi dubokog disanja. Bio je to na neki na in
privremen glas, na ivici da se izgubi u tim dugim, laganim
izdisajima.
Zovem zbog toga to moj ro ak dolazi na studije ovog
prole a. Trai smetaj, pa sam pomislila da biste vi moda imali
slobodnu sobu.
Tako?, promucao je, kao da okleva.
Zna i, ne moete da ga primite?
Ne, nisam to rekao, promrmljao je, i glas mu je opet zamro.
Je li dom zatvoren?, upitala sam.
Ne, jo smo otvoreni. Nemam kuda da odem, pa radimo dok
sam ja ovde. Na neki poseban na in naglasio je re radimo.
Stvari su se promenile otkad ste vi bili ovde.
A ta se promenilo?
Pa, malo mi je tee da objasnim, nisam siguran da ete
razumeti. Stvari su sada zamrenije, tee, moglo bi se re i. Dok je
tiho kaljao s druge strane, razmiljala sam u kakvo bi to
zamrenije i tee stanje mogao da zapadne dom. U stvari,
nastavio je, imamo vrlo malo stanara. Znam da je i u vae vreme
bilo praznih soba, ali sad ih ima mnogo vie. Vie ne izdajemo
obroke. Se ate li se kuvara koji je vodio trpezariju?
Da, rekla sam prise aju i se tihog oveka koji je rmba io u
duga koj, uskoj kuhinji.
Morao sam da ga otpustim. teta, bio je dobar kuvar. I veliko
kupatilo grejemo samo svakog drugog dana. Vie nam ne svra aju
ni raznosa i iz hemijskog i enja i prodavnice pi a; ukinuli smo
sve ranije domske zabave, ak i piknik povodom trenjevog cveta i
73

boi nu proslavu. Glas mu se postepeno gubio.

Nije bitno, rekla sam. Ne bih rekla da je to posebno teko ni
zamreno. Neto me je teralo da ga razveselim.
Imate pravo, odgovorio je. Te promene nita ne zna e. To su
samo spoljne pojave, samo lobanja u kojoj je smeten mozak, a
ono to ho u da kaem skriveno je negde u epifizi, duboko u
malom mozgu, u srcu mozga. Govorio je oprezno, kao da
odmerava svaku re . Dok sam nastojala da zamislim sve teko e s
kojima je dom suo en, pred o i mi je iskrsla slika ljudskog mozga
iz udbenika za osnovnu kolu, ali i dalje nita nisam shvatala.
Vie od ovoga ne mogu da vam kaem, rekao je. Ali, na neki
poseban na in, dom se raspada. to nije razlog da odbijemo
mlade kao to je va ro ak. Prenesite mu da je dobrodoao. Toliko
sam sre an to ste se setili svog starog doma. Neka do e ovamo i
neka ponese kopiju porodi nih dokumenata i potvrdu da je
upisan na univerzitet. O da, i papir s potpisom onoga ko jam i za
njega.
Re i u mu, odgovorila sam, pomalo zbunjena.
Te godine prole e je bilo obla no, kao da je nebo prekriveno
slojem hladnog, mutnog stakla. Sve klackalice u parku, cvetna leja
u obliku sata ispred stanice, motocikli u garai sve je bilo
okovano mutnom, olovnom svetlo u, kao da grad ne moe da
zbaci poslednje ostatke zime.
I moj ivot se naizgled odvijao u krugovima, uhva en u neku
tromost. Ujutro bih leala u krevetu trae i izgovor da tu i
ostanem. Kada bih kona no ustala, pripremila bih jednostavan
doru ak i ve i deo dana provela iju i areni, postavljeni
prekriva . Najjednostavniji posao: po stolu bih postavila komade
tkanine i priivala ih jedan za drugim. Uve e bih pripremila isto
tako jednostavnu ve eru i gledala televiziju. Nisam izlazila da se
na em s ljudima, nisam imala nikakve rokove niti teku e zadatke.
Bezobli ni dani su se smenjivali, kao da su od vlanog vremena
nabubrili u nerazlu ivu masu.
Bilo je to razdoblje odlaganja svakodnevnih briga. Suprug mi je
74

bio u vedskoj na postavljanju podvodnog naftovoda. ekala sam

da se smesti i da me pozove da do em. Prema tome, zveckala sam
tako po praznim danima, kao svilena buba po svojoj auri.
Ponekad bih se zabrinula razmiljaju i o vedskoj. Nita nisam
znala o toj zemlji kakvi su ljudi, ta jedu, koje televizijske
programe gledaju. Kada bih pomislila na preseljenje u neko
sasvim apstraktno mesto, imala sam elju da i to odloim koliko
je god mogu e.
Jedne no i je u gradu bila oluja. Nikad tako glasnu i besnu
nisam ula i u prvi mah pomislila sam da imam no ne more.
Munje su sevale po pono nom plavom nebu, za njima su se uli
udari gromova, kao da se ogromne posude razmrskavaju u milion
komada. Talas bi se valjao preko grada i razbio iznad naeg krova.
Pre nego to bi utihnuo jek, stigao bi naredni. Bio je tako glasan i
tako blizu da mi se inilo da mogu rukom da ga dohvatim.
Oluja je potrajala. Senke oko mog kreveta bile su tamne i
duboke kao da stiu s morskog dna. Kad bih zaustavila disanje,
videla sam kako podrhtavaju, kao da i sama tama drhti od straha.
Nisam se plaila iako sam bila sama. Usred oluje osetila sam
smiraj mir koji do e kada se udalji od svakodnevnog ivota.
Oluja me je odnela na neko daleko mesto na koje sama nikad ne
bih stigla. Nisam znala gde se nalazim, ali sam znala da je
spokojno. Leala sam u tami i sluala oluju, i trudila se da vidim
to daleko mesto.
Slede eg dana je stigao moj ro ak.
***
Drago mi to si doao, rekla sam. Toliko dugo nisam
razgovarala s nekim njegovih godina, pa nisam znala ta jo da
kaem.
Nadam se da ti ne smetam, odgovorio je i naklonio se.
Mnogo je porastao otkad ga nisam videla; za utala sam
prou avaju i mladi a ispred sebe. Oputeni obrisi vrata i ruku
lepo su zaokruivali njegovo mii avo telo. Ali najve i utisak na
75

mene je ostavio njegov osmeh. Nenametljiv, malo pognute glave,

s kaiprstom leve ruke na srebrnom ramu nao ara. Izme u prstiju
iskradao mu se blagi dah, gotovo bi vam se moglo u initi da
ujete setni uzdah. A on se osmehivao. Posmatrala sam pomno da
mi ne promakne nijedna promena izraza na licu.
Razgovor je bio isprekidan. Pitala sam ga za majku. Na brzinu
mi je ispri ao ta mu se doga alo od etvrte godine do sada. Rekla
sam mu da mi je suprug na putu. U po etku je izme u tema bila
neprijatno duga ka tiina, ja bih kaljucala ili mrmljala
bezna ajne kojetarije. Ali kada smo preli na ono vreme koje
smo, kao deca, zajedno provodili u bakinoj ku i, razgovor je tekao
bez teko a. Neobi no se jasno se ao svega. Nije mogao da smesti
doga aje u odre eni kontekst, ali je bio u stanju da veoma
ivopisno opie pojedinosti nekih doga aja.
Se a li se kako su re ni rakovi ulazili u dvorite dok smo
sedeli na tremu i baki pomagali da o isti boraniju? Kao da je u
mislima odlutao u to davno letnje poslepodne na selu.
Naravno, odgovorila sam.
Kad god bih nekog naao, zvao sam te da ga uhvati.
Nikad ne u zaboraviti kako si me gledao kada sam ti rekla da
mogu da se jedu. Nisi znao da neto moe da uhvati i pojede.
Na to se glasno nasmejao.
Kada bi ih stavila da se kuvaju, kratko bi se borili
pokuavaju i da se kletima uhvate za ivicu lonca, a onda bi se
sasvim umirili. Ljuture bi im postale jarkonarandaste. Voleo
sam da budem u kuhinji i da gledam kako se kuvaju.
Nastavili smo tako neko vreme, poredili ta je ko zapamtio i
svaki put kad bih ugledala njegov izuzetni osmeh, ose ala sam
kako postajem sve otvorenija.
Gotovo nita nije doneo u Tokio, pa je trebalo nabaviti stvari
za dom. Sastavili smo spisak za kupovinu na listu iz sveske i svaku
stavku obeleili po redu vanosti. Onda smo razgovarali kako da
se od njegovih ograni enih sredstava kupi to vie. Trebalo je
izostaviti jedan broj stvari i nadoknaditi ih na neki drugi na in.
76

Pokupili smo obavetenja i onda pro eljali grad da na emo

najbolje po najnioj ceni. Na primer, na vrhu spiska bio je
motocikl. Pola dana smo proveli u obilasku pet radnji da bismo
nali dobar, izdrljiv, polovan motocikl. Onda smo uzeli staru
policu za knjige koju sam ranije izbacila iz stana i ofarbali je.
Reila sam da mu kupim udbenike i jo neke neophodne knjige;
bi e to moj poklon u ast upisa na univerzitet.
Kupovina me je vratila u studentske dane i to nas je zbliilo.
Dok smo sakupljali ono to je zapisano, uivali smo u dobro
obavljenom zadatku i, verovatno zbog skromnosti postavljenog
cilja, svaki uspeh nas je oblivao spokojem i zadovoljstvom.
Na kraju sam i ja po ela da izlazim iz svoje aure. Kuvala sam
bogate obroke za mladog ro aka i ila s njim u sve kupovine. ak
sam mu pokazala i znamenitosti Tokija. Dopola zavreni
prekriva leao je smotan u korpi sa iva im priborom i cela
sedmica je prola za tren.
Doao je dan za zvani nu prijavu u dom. Sat i po smo putovali
i tri puta presedali, ali smo kona no stigli na majunu stanicu na
obodu grada. Nisam bila tamo od diplomiranja i otada kao da se
nita nije promenilo. Put ispred izlaza postepeno se peo uzbrdo.
Mladi policajac stajao je na vratima straarske ku ice;
gimnazijalci su se na biciklima probijali izme u kupaca u trnom
centru. Drugim re ima, bilo je kao i u drugim pospanim
predgra ima Tokija.
Kakav je upravnik?, pitao je moj ro ak kad se stiala stani na
buka i poto smo uli u ulicu oivi enu ku ama.
Nisam sigurna da znam, iskreno sam odgovorila. Prili na
tajna. Upravlja domom, ali ne znam ta no ta to podrazumeva.
Ne bih rekla da zara uje, a s druge strane, ne pripada nijednoj
sekti ili ne em sli nom. Dom je na prili no velikom placu i udo
da ga jo nisu sruili da izgrade neto unosnije.
Sre a po mene da nisu, rekao je moj ro ak. Moda je to
njegova drutvena akcija.
Moda.
77

Dve devoj ice, bliznakinje, verovatno osnovci, igrale su

badminton pored puta. Bile su sasvim iste i vrlo dobro su igrale.
Loptica se kretala od jednog do drugog reketa u simetri nim
lukovima. ena na balkonu jednog stana vetrila je de ji futon, a s
bejzbol igralita srednje tehni ke kole dopirao je slabani zvuk
udara aluminijumske palice. Sve u svemu, obi no prole no
poslepodne.
Upravnik ivi u domu. Njegova soba je ve a od ostalih, ali nije
nita bogatije nametena. ivi sam, izgleda da nema porodicu.
Nema slika ro aka i ne se am se da mu je iko dolazio u posetu.
A koliko mu je godina? Iznenada sam shvatila da o tome
nikad nisam razmiljala. Pokuala sam da se prisetim
upravnikovog lika, ali mi je ostao samo neodre eni utisak oveka
koji vie nije mlad. Moda i zato to se gotovo sasvim povukao iz
ivota udaljio se od porodice i drutva, moda i ne eg tako
obi nog kao to je ivotno doba. Ni s kim nije imao nikakvu vezu
i nigde nije pripadao.
Valjda je srednjih godina, odgovorila sam, jer bolje nisam
umela. U stvari, ne poznajem ga dobro. ak i kada ivi u domu,
ne vi a ga esto. Eventualno kad ode da plati kiriju ili da
prijavi da ti je pregorela sijalica ili da maina za ve ne radi. A to
nije esto. Ne brini, vrlo je prijatan.
Ne sumnjam, odgovorio je.
Prole e je iznenada stiglo posle one olujne no i. Ostali su
oblaci, ali je toplina vazduha najavljivala promenu godinjeg
doba. Mladi je pod pazuhom nosio koverat s prijavom. Negde u
daljini pevala je ptica.
Zaboravila sam neto da ti pomenem, rekla sam, kona no
otvaraju i temu koja mi je celog dana bila na pameti. Ro ak se
okrenuo prema meni ekaju i da nastavim. Upravnik nema
jednu nogu i obe ruke. Kratka tiina.
Jednu nogu i obe ruke, ponovio je najzad.
Ta nije, levu nogu.
ta mu se dogodilo?
78

Ne znam. Pretpostavljam, neka nezgoda. Pri alo se da ga je

uhvatila neka maina ili je, moda, bio neki saobra ajni udes.
Niko se nije usudio da ga pita; mora da je bilo strano.
Nema sumnje, rekao je moj ro ak i spustio pogled da utne
jedan oblutak.
Ali sve moe sam da kuva, da se obu e, da se kre e. ak
moe da koristi otvara za konzerve, iva u mainu, sve, pa posle
izvesnog vremena vie ne prime uje. Kad si u njegovoj blizini,
vie ti nije vano. Samo nisam htela da se potrese kad ga
ugleda.
Shvatam, rekao je i opet utnuo kamen .
Nekoliko puta smo skretali, onda preli na drugu stranu ulice i
po eli da se penjemo uz breg. Proli smo pored frizerskog salona
sa staromodnim perikama pore anim u izlogu, pored velike ku e
na kojoj je bio rukom ispisan oglas za asove violine, i pored polja
vrtlarskih parcela koje su se mogle iznajmiti od grada. Divno je
mirisalo na zemlju. Sve mi je bilo poznato, a opet mi je bilo udno
da se kre em ovim prostorom iz sopstvene prolosti s ro akom na
kojeg sam bila sasvim zaboravila. Se anja na njega malog i se anja
na dane provedene u domu stapala su se kao nijanse na akvarelu.
Pitam se kako je iveti sam, prozborio je moj ro ak kao da
sebi govori.
Brine te?, pitala sam.
Ne, rekao je odmahnuvi glavom. Samo imam malu tremu,
kao i uvek kad se neto menja. Isto ose anje imao sam i kad je
otac umro, ili kad se devojka koja mi se dopadala odselila u drugu
kolu pa ak i kad je ma ka pojela pile koje sam hranio.
Rekla bih da samotan ivot podse a na gubitak. Podigla sam
pogled ka njemu. Profil mu je bio uokviren oblacima dok je piljio
u daljinu. Pomislila sam da je premlad da izgubi toliko vanih
stvari, pile, devojku, oca. Me utim, kad si sam ne treba da bude
ajan. Po tome se samo a razlikuje od gubitka. I dalje ima sebe,
ak i ako sve ostalo izgubi. Treba da ima poverenja u sebe i da
se ne predaje samo zbog toga to si sam.
79

Mislim da sam shvatio, odgovorio je.

Zato ne treba da ima tremu, rekla sam i potapala ga po
le ima. Prstom je gurnuo nao are i osmehnuo mi se.
Hodali smo i dalje, s vremena na vreme smo pri ali, onda
utali. Mislila sam na jo neto osim na upravnikov izgled. Stalno
sam mislila na ono to je rekao da se dom raspada na neki
udan na in, ali nisam smogla snage da mu i to kaem. Dok sam
razmiljala, zali smo za poslednji ugao i nali se ispred doma.
igledno je ostario. Nije bilo uo ljivih promena u ukupnom
izgledu, ali u pojedinostima je bilo kvaka na ulaznim vratima,
metalno poarno stepenite, antena na krovu sve je to izgledalo
starije. Verovatno se radilo o uobi ajenom habanju, kad se uzme
u obzir koliko dugo nisam dolazila, ali je istovremeno bilo neke
duboke i umorne tiine oko mesta, neto gotovo zlokobno to se
ne moe objasniti prole nim raspustom i odsutnim stanarima.
Na kapiji sam zastala obuzeta vie tom tiinom nego
nostalgijom. Korov je izrastao u dvoritu, neko je ostavio kacigu
pored stalka za parkiranje motocikla. Kad se vetar podigao,
inilo mi se da trava apu e.
Pogled mi je iao od prozora do prozora trae i bar neki znak
ivota. Svi su bili vrsto zatvoreni, kao da se od r e ne mogu
otvoriti, osim jednog. Bio je odkrinut i kroz njega je provirivao
komadi izbledele zavese. Na pranjavom tremu bila je gomila
tipaljki za ve i praznih pivskih konzervi. Ne sputaju i pogled sa
zgrade, koraknula sam napred i o eala se o ro aka. Pogledali
smo se na trenutak i onda uli na vrata.
Unutra je sve bilo udesno isto. Sara na otira u ispred vrata,
starinski telefon koji je primao samo nov e od deset jena,
polomljene arke na ormanu za cipele sve je bilo kao i kad sam
ja tu ivela, samo su zbog tog dubokog mira sve pojedinosti
izgledale jo samotnije i izgubljenije. Nigde nije bilo studenata.
Kad smo uli dublje u zgradu, tiina je postala gu a. uo se samo
zvuk naih koraka, a njih je omalterisana tavanica priguivala.
Na putu ka upravnikovoj sobi trebalo je da pro emo kroz
80

trpezariju. Kao to mi je rekao preko telefona, trpezarija nije

kori ena jer je kuvar otputen, ali je sve bilo besprekorno isto i
uredno. Oprezno smo se kretali izme u stolova.
Ro ak je zakucao na upravnikova vrata i malo kasnije ona su
se polako otvorila, kao da zapinju o neto. Ta su se vrata uvek
tako otvarala jer je upravnik trebalo da se savije da kvaku uhvati
izme u brade i klju ne kosti i onda grudima povu e vrata.
Dobro doli.
Drago mi je.
ao mi je to se toliko dugo nisam javljala.
Promrmljali smo pozdrave i poklonili se. Upravnik je bio u
tamnoplavom kimonu, kao i uvek. Imao je protezu za nogu, ali su
rukavi visili prazni. Kad je ramenom pokazao prema otomanu i
rekao nam da sednemo, labavo su lepetali oko njegovog tela.
Dok sam ivela u domu, pred upravnikom sam uvek stajala u
vratima i sad sam prvi put ula u sobu. Ljubopitljivo sam se
osvrnula. Odaja je bila mala, ali je prostor dobro organizovan da
mu olaka ivot. Sve pera, olovke, sudovi, televizor sve je bilo
tako briljivo postavljeno da moe da se pokrene bradom ili
klju nja om ili nogom. Zbog toga iznad odre ene visine nije bilo
ni ega, osim jedne mrlje u uglu tavanice, pre nika petnaestak
centimetara.
Obavezna administracija zavrena je za nekoliko minuta.
igledno, ro ak je mogao odmah da se useli, a upravnik nije
pomenuo neobi no raspadanje doma. Posle uobi ajenog govora o
pravilima ponaanja, ro ak je potpisao ugovor svojim urednim,
uglastim rukopisom. Ugovor je sadrao samo jednostavnu
saglasnost da e potovati pravila doma i iveti sre nim
studentskim ivotom. Dok sam ga posmatrala kako potpisuje, za
sebe sam promrmljala: Sre an. Suvie sentimentalna re za
ugovor. Pitala sam se da li sam i ja potpisala isti dokument kada
sam se useljavala. Uopte se nisam se ala. U stvari, nisam se
se ala nijedne pojedinosti tog prizora; koliko li sam podataka o
domu zaboravila.
81

Pa, jeste li za aj?, rekao je upravnik. Glas mu je bio malo

hrapav, kao i uvek. Ro ak me je nervozno pogledao, kao da ne
zna ta da odgovori. Shvatila sam da je teko zamisliti upravnika
kako priprema aj. Odvratila sam pogledom koji je trebalo da mu
poru i: Ne brini, moe on gotovo sve sam. Ro ak se ponovo
okrenuo ka upravniku, ali je na usnama bio samo brini osmeh.
Kutija s ajem, ajnik, termos, olje sve je to bilo pore ano po
ta nom redu. Upravnik se oslonio na veta ku nogu i desnu
lagano podigao na sto. Desilo se u trenutku, gotovo prebrzo za
oko, ali eto, tu je leala, kao deblo pose eno u umi. Bilo je neke
neobjanjive protivre nosti izme u upravnikovog poloaja u tom
trenutku, savijenog nad stolom, i vetog pokreta koji ga je doveo
u taj poloaj.
Zatim je kutiju s ajem obuhvatio bradom i klju nia om i
okrenuo poklopac, kao to je pre toga okrenuo okruglu bravu na
vratima. Podigao je kutiju i sasuo aj u ajnik. Pokret je bio
izuzetno graciozan. Odmerena snaga, ugao kutije, koli ina aja
sve je bilo savreno. Pokretljivost njegove vilice i nepokretna
povrina klju nja e funkcionisale su zajedno kao precizan
instrument koji je dobio svoj zaseban ivot dok smo posmatrali.
Slaba svetlost iz dvorita prolazila je kroz prozor. U leji su
procvetale lale. Jedna narandasta latica pala je na tamno tlo. Sve
je bilo potpuno mirno osim upravnikove vilice.
Ro ak i ja posmatrali smo ove pripreme kao da prisustvujemo
nekom sve anom obredu. Nonim prstom je pritisnuo dugme na
termosu i napunio ajnik klju alom vodom, a onda je, tako e
nonim prstima, nasuo aj u olje. Zvuk tankog mlaza vrelog aja
procureo je u tiinu odaje.
Upravnikovo stopalo bilo je prelepo. Iako ga je koristio mnogo
vie nego drugi ljudi, bilo je bez ijedne mane, bez ijedne
posekotine ili modrice. Posmatrala sam njegov mesnati unutranji
deo, taban koji je naizgled bio tako topao i iv, njegove svetlucave
nokte i duga ke prste i shvatila sam da nikad nisam tako pomno
posmatrala neko stopalo, pa ni svoje, koje tek nejasno mogu da
82

prizovem u svest.
Pitala sam se kakve je ruke imao upravnik i zamislila sam deset
jakih prstiju na irokim, mesnatim dlanovima; ti prsti bi bili isto
tako graciozni i precizni kao i noni. Pogled mi je odlutao na
njegove prazne rukave.
Kad je zavrio s pripremom aja, upravnik se tiho nakaljao i
sklonio nogu sa stola.
Izvolite, posluite se, rekao je i spustio pogled, kao da ga je
stid. Sagnula sam se i podigla nae olje. Ro ak je svoju olju
drao obema rukama i pio polako, kao da usput izgovara molitvu.
Kada smo zavrili, otili smo da pogledamo sobu u kojoj e
ro ak iveti, a onda nam je upravnik rekao da je vreme da odemo.
Ispratio nas je do vrata.
Vide emo se uskoro, rekao je.
Mislim da u ovde biti veoma sre an, odgovorio je moj
ro ak. Upravnik se poklonio i noga mu je neprijatno zakripala.
Taj zvuk je ostao izme u nas kao setni amor.
Ro ak se ubrzo uselio u dom. Nije bilo teko jer je imao vrlo
malo stvari pored onoga to smo zajedno kupili. Sve smo
zapakovali u kartonsku kutiju i poslali je ekspresnom potom.
Zgranuta milju da treba da se vratim u svoj u aureni ivot,
motala sam se okolo trae i razloga da odloim njegov odlazak,
makar na nekoliko minuta.
Sigurno su asovi na univerzitetu sasvim druga iji od
srednjokolskih, rekao je. Bojim se da ne u biti kadar sve da
postignem. Moe li mi pomo i oko nema kog?
Izvini, ja sam u ila ruski.
teta, rekao je. Uprkos tvrdnji da je zabrinut, bio je vrlo
veseo dok se pakovao. Verovatno ga je radovala pomisao na
slobodu koja je bila pred njim.
Javi mi se bez ustezanja ako ti neto bude potrebno. Ako
ostane bez novca, razboli se, ako se izgubi...
Da se izgubim?
Primera radi, odgovorila sam. I do i povremeno na ve eru.
83

Skuva u ti ono to voli i da u ti savete oko ljubavnog ivota. U

tome sam jako dobra. Veselo se nasmeio i potvrdno klimnuo na
svaki predlog.
Onda se ponovo uputio ka domu, ovoga puta sam. Ne mogu
re i zato, ali me je taj obi an rastanak pogodio vie nego to sam
mislila. Posmatrala sam ga kako odlazi demper preba en preko
ramena, torba u ruci sve dok nije postao samo ta kica u daljini.
Posmatrala sam ne trepnuvi i shvatila koliko sam usamljena. No
moje zurenje nije moglo da zaustavi tu udaljenu ta kicu i ona je
nestala kao pahuljica koja se istopi na suncu.
Posle njegovog odlaska vratila sam se uobi ajenom rasporedu:
izleavanju, jednostavnim obrocima i arenom postavljenom
pokriva u. Nala sam ga smotanog u korpi s priborom za ivenje i
ispeglala ga. Spajala sam krpu po krpu, razne boje i are,
ljubi asto i uto, kvadrate i motive u obliku suze. Prvo bih
pribada ama sastavila avove, onda ih paljivo zaila za postavu.
Toliko bih se udubila u spajanje krpica da bih povremeno
zaboravila ta pravim. Onda bih rairila prekriva da se podsetim,
pa bih se opet vratila poslu.
Gledala sam u ruku koja je drala iglu i mislila na upravnikovo
prelepo stopalo. Mislila sam na fantomske ruke koje su netragom
otile na neko neznano mesto, na lale u leji, na mrlju na tavanici,
na okvire ro akovih nao ara. Sve je to na neki na in bilo spojeno
u mojoj svesti upravnik, dom, i moj ro ak.
Ubrzo po po etku kolske godine otila sam u posetu. Dan je
bio divan, latice trenjevog cveta po ele su da padaju kao leptiri i
koji se sputaju na zemlju. Naalost, ro ak je jo bio na
univerzitetu, pa sam odlu ila da ga pri ekam i za to vreme se
javim upravniku. Sedeli smo na tremu i jeli kola s jagodama koji
sam donela za ro aka.
Iako je po eo novi semestar, dom je bio sasvim tih. U jednom
trenutku u inilo mi se da ujem korake u dubini zgrade, ali je
zvuk gotovo odmah zamro. Kada sam ja tu ivela, uvek je negde
svirao radio, ili se uo smeh, ili motor motocikla. Sada su utihnuli
84

svi znaci ivota. Narandaste lale u leji zamenjene su crvenim i

jedna p ela je letela od jednog do drugog grimiznog cveta.
Kako se snalazi? , pitala sam gledaju i u kola .
Sasvim dobro, rekao je upravnik. Svakog jutra zavee knjige
iza sedita na motociklu i odjuri na asove. Dre i viljuku
nonim prstima pokupio je zalogaj kola a i laga.
Mala desertna viljuka sasvim je odgovarala njegovoj nozi.
Oblina lanka, briljivi pokreti prstiju, svetlucanje nokata sve se
savreno slagalo sa sjajnim srebrom.
Kae da igra odbojku. Mora da je dobar.
Ne verujem , rekla sam. Igrao je u srednjoj koli, ali je njegov
tim na okrunom takmi enju bio tek drugi ili tre i.
Gra en je kao sportista. Nema ih mnogo s takvim telom,
rekao je upravnik. Bar ja znam. Prineo je ustima zalogaj kola a,
koji je podrhtavao na viljuci, i beskrajno paljivo ga vakao. Kad
nekoga upoznam, uopte ne obra am panju na izgled i li nost.
Zanima me jedino njegovo telo kao uzorak. Dok je govorio,
pokupio je jo jedan zalogaj kola a. Odmah primetim svaku
nepravilnost: nesklad bicepsa, znake starih i aenja na domalom
prstu, neobi an oblik nonog zgloba. Kad nekog zapamtim, onda
mislim na sveukupnost delova, ak stopala, vrata, ramena i grudi,
kukova, mii a, kostiju. Lice tu ne spada. Posebno me zanima telo
mladih, s obzirom na moj posao. Samo da me ne razumete
pogreno ne zanima me da neto s njima preduzimam. Za mene
su sve to slike iz medicinskog atlasa. Iako, verujem, zvu i
neobi no.
Zurila sam u svoju viljuku i nisam mogla da odgovorim.
Upravnik je progutao drugi zalogaj kola a.
Ne znam kako je kad koristi sve udove. Verovatno sam zato
toliko zadivljen tu im telom. Pogledala sam njegovu veta ku
nogu koja je visila preko ivice trema. Izme u arape i ivice
kimona provirivala je zagasitometalna boja. Izgleda da mu se
svideo kola . Posle svakog zalogaja jezikom bi prvo polizao lag s
viljuke, a onda olizao usne.
85

U svakom slu aju, verujte mi, ima divno telo ba kako treba
za odbojku. Jake prste da uhvate loptu, savitljivu ki mu za brze
skokove, duga ke ruke da zaustavi napad, mo na ramena za
duga ke udarce...
Mogao je tako u beskraj o telu mog ro aka. Sluala sam i nije
mi bilo prijatno da posmatram kako usnama, jo lepljivim od
laga, oblikuje re i ki ma ili ramena.
Duvao je blagi povetarac i vrt je bio obasjan suncem. Izme u
nas je proletela p ela koja je lebdela me u lalama; uletela je u
upravnikovu sobu i zaustavila se na sredini one mrlje na tavanici.
inilo mi se da se u me uvremenu mrlja pove ala. I dalje je bila
okrugla, ali tamnija, kao da su smeane sve nijanse iz kutije s
bojicama. Prozirna krila p ele sjaktala su na tamnoj mrlji.
Upravnik je stalno obilazio jagodu na vrhu kola a, a sad ju je
ubacio u usta. Ro ak se jo nije pojavio. Oslukivala sam zvuk
njegovog motocikla, ali se ulo samo brujanje p elinjih krila.
Upravnik je po eo tiho da kalje, kao da neto mrmlja sebi u
bradu.
Tog dana ipak nisam videla ro aka. Javio se telefonom i rekao
da ima neka posla na univerzitetu i da e se kasno vratiti.
***
Posle desetak dana opet sam otila u dom. Ovoga puta sam
odlu ila da odnesem pitu od jabuka, ali ni tada nisam mogla da
obra ujem ro aka.
Sad se javio da kae da je zaglavljen zbog nekog udesa na
eleznici. Upravnik je istio dvorite bambusovom metlom.
Kakav udes?
Rekao je da je neko sko io pod voz.
O, pritisnula sam kutiju s kola em na grudi. Zamislila sam
telo na inama, smrvljeno kao prezreli paradajz, pramenovi kose
u ljunku, komadi i kosti razbacani po pragovima.
I u dom je stiglo prole e. Blagi povetarac umekao je ak i
slomljeni bicikl ostavljen u jednom uglu dvorita. Iz kutije s
86

kola em jo je izbijala toplota.

Kad ste ve preli toliki put, rekao je upravnik, to ne
posedite.
Hvala.
Dvorite je lepo odravano, ali je upravnik ipak ustro
pokretao metlu i stalno istio isti deo sve dok ne pokupi i
poslednji list i gran icu. U inilo mi se da se sasvim predao poslu,
tako povijen da bi metlu drao bradom.
Bambus je tiho grebao po praini. Pogledala sam prema sobi
mog ro aka i primetila teniske patike oka ene na balkonu.
Ba je mirno, rekla sam.
Jeste, sloio se upravnik. I dalje se uo zvuk metle.
Koliko studenata imate?
Vrlo malo, rekao je kao da izbegava odgovor.
Koliko se novih studenata uselilo ove godine, pored mog
ro aka?
On je jedini.
Mora da je samotno s tolikim praznim sobama. Se am se da
jednom nisam otila ku i za novogodinje praznike i toliko sam se
bojala da nisam mogla da spavam. Upravnik nita nije rekao. Da
li dajete oglase? I dalje ni re i. Pored kapije je na motociklu
proao momak koji neto raznosi.
Iznenada je upravnik progovorio. To je zbog glasina.
Glasina?, ponovila sam iznena ena.
Ne dolaze zbog glasina, rekao je i po eo da mi objanjava,
kao da pri a omiljenu pri u. U februaru je jedan student
iznenada nestao. Jedino tako mogu da kaem nestao bez traga.
Ne bih poverovao da ljudsko bi e s mozgom, srcem, rukama i
nogama, sposobno da govori, moe naprosto da nestane. Po
njemu se to nije moglo naslutiti. Bio je na prvoj godini
matematike. Odli an student s uglednom stipendijom. Svi su ga
voleli, povremeno je izlazio sa svojom devojkom. Otac je profesor
na nekom univerzitetu, majka pie knjige za decu. Ima i ljupku
sestricu. Naizgled mu je sve ilo u prilog. I zato je neobjanjivo da
87

tako odjednom nestane.

Nema nikakvih tragova? Neki poziv, beleka?
Upravnik je odmahnuo glavom.
Policija je sprovela detaljnu istragu. Mislili su da se upetljao u
neke loe poslove, ali nema dokaza. Kad je nestao, imao je sa
sobom samo udbenik iz matematike i jednu svesku.
Metla koju je oslonio na rame pala je na zemlju, ali on nije
obratio panju, samo je nastavio s pri om.
Policija me je zvala na ispitivanje... izgleda da su sumnjali na
mene. Hteli su da znaju ta sam radio te sedmice kad je nestao.
Svaku re koju smo razmenili, koje sam knjige itao i o emu, ko
je dolazio kod mene i zato, ta sam jeo, koliko puta sam iao u
toalet sve su zapisali, prepisali, sredili i onda mi pro itali. Kao
kad na plai sejete pesak. Trebalo im je tri nedelje da savladaju
jednu sedmicu mog ivota na kraju je sve bilo uzalud. A ja sam
bio sasvim iscrpljen. Zagadio mi se ovaj patrljak od noge i strano
je bolelo. A njega nisu pronali.
Ne razumem, rekla sam. Jeste li mu vi to naao u inili?
Zato su sumnjali na vas?
Ne znam. Me utim, stanari i susedi su znali da su me
ispitivali, i to je bilo dovoljno. Nita mi nisu rekli u lice, ali su
glasine sigurno bile okrutne. Otada su se skoro svi iselili.
Strano!
Glasine imaju sopstveni ivot. Jo vie me brine taj ogromni
dosije koji imaju o meni li no. Pojma nemam gde je zavrio i od
toga mi je muka.
Zatvorio je o i i po eo da kalje. Pokuao je neto da kae,
moda da se izvini, ali se jo ja e zakaljao. Na kraju je bio sasvim
presavijen i jedva je disao.
Je li vam dobro?, upitala sam i spustila ruku na njegova le a.
Kad sam to uradila, shvatila sam da sam ga prvi put dotakla.
Tkanina kimona bila je gruba i debela, ali je telo ispod nje bilo
tako krhko da sam se uplaila da se ne slomi pod teinom moje
ruke. Kroz mene su proli drhtaji kad se ponovo zakaljao. Treba
88

da legnete, rekla sam i obgrlila ga oko ramena. Bez ruku, njegovo

telo je bilo majuno i uskra eno.
Hvala. Odnedavno kaljem i boli me u grudima. Telo mu se
uko ilo. Zastali smo dok je p ela zujala oko naih stopala. Onda,
kao da je smogla snagu, napravila je brzi krug oko naih glava, i
odletela.
Delovi dvorita bili su osun ani, ali je dom bio u senci. Svetlost
se zadrala samo na prozorima; jarko su sijali. Negde, iza jednog
od tih prozora, iveo je neko ko je nestao, ja sam bila na tremu i
trljala upravnikova le a; a moj ro ak je kasnio jer se neko bacio
pod voz. Nita nije moglo da povee ove tri injenice, ali su se
one, zbog nekog razloga, stopile s odbleskom svetlosti na
prozoru.
Upravnik je kona no povratio dah. Mogu li neto da vas
zamolim?, upitao je. Da li biste poli sa mnom da pogledamo
njegovu sobu? Oklevala sam jer je molba bila vrlo neobi na.
Ponekad odem tamo, nastavio je. Stalno mislim da mi je neki
trag promakao. Moda ete vi neto primetiti, s obzirom na to da
prvi put gledate.
I dalje je teko disao. Rekla sam mu da u rado po i s njim.
Ali ni ja nita nisam pronala. Bila je to sasvim obi na
studentska soba: pisa i sto, stolica, krevet, komoda s fiokama.
Nije bila ni posebno uredna ni ista, ali ni neuredna. I dalje je bilo
tragova studentskog ivota. Posteljina je bila zguvana, demper
preba en preko naslona stolice. Sveska prepuna brojeva i znakova
bila je otvorena na stolu, kao da je ustao od u enja da neto
popije.
Na polici s knjigama bili su putni vodi i, knjige s tajanstvenim
pri ama, knjige o matematici. Kalendar na zidu bio je okrenut na
februar i po njemu su bile zabeleke: Seminarski iz etike,
Zabava na katedri, Mentorski rad, a iznad crte povu ene
izme u etrnaestog i dvadeset tre eg, Skijanje.
I ta kaete?, rekao je upravnik gledaju i po sobi.
ao mi je, odgovorila sam ne gledaju i u njega. Meni ovo
89

izgleda kao soba jednog obi nog, dobro organizovanog studenta, i

nita vie ne mogu da kaem.
Stajali smo tako i utali, kao da e se nestali student iznenada
pojaviti ako ga budemo dovoljno dugo ekali. Na kraju je
upravnik ponovo progovorio.
Nestao je trinaestog, dan pre odlaska na skijanje. Bio je jako
uzbu en zbog puta. U io je da skija i ini mi se da je upravo
stigao do stepena da po ne da uiva. Kad sam mu rekao da i ja
volim da skijam, hteo je da mu ispri am kako skijam, kakvu
cipelu imam na veta koj nozi, kako drim tapove. Kad su takve
stvari bile u pitanju, bio je nevin i detinjast.
Prevukla sam prst preko kvadrata s brojem 13 na kalendaru.
Hartija je bila hladna i hrapava. Skije su stajale uspravno uz
policu za knjige, u navlaci. Karta za no ni autobus do skijalita
bila je zadenuta u dep na njegovoj torbi.
Prsti leve ruke bili su mu nekako posebni, rekao je upravnik.
Pogled mu je bio uko en, kao da pokuava da uhvati sliku de aka
koja je jo ostala u sobi.
Leve ruke?
Tako je. Bio je levoruk sve je radio levom rukom: eljao
kosu, trljao umorne o i, okretao broj anik na telefonu. Kuvao je
odli nu kafu i esto bi me pozvao da zajedno popijemo po oljicu.
Sedeli bismo ta no na ovom mestu. Upravnik je seo u stolicu na
okretanje za pisa im stolom. Noga mu je glasno zakripala.
Pokazao bi mi kako se reavaju matemati ki problemi.
Jednostavni, koji nikoga nisu zanimali, problemi iz svakodnevnog
ivota: kako planina velika kao Fudi moe da ima odraz u
ne emu tako majunom kao to je oko, kako malim prstom moe
da se pokrene ogromno zvono u hramu takve stvari. Nisam
imao pojma da pomo u matematike i to moe da se rei. Iako
sam i dalje stajala iza njega, klimnula sam i on je nastavio.
Uvek bi govorio: 'Vrlo je jednostavno ako mu pri e na ovaj
na in...' Nikad nije gubio strpljenje iako sam postavljao mnotvo
naivnih i glupih pitanja. U stvari, mislim da je voleo pitanja. Uvek
90

mu je pri ruci bila naotrena olovka i njom bi ispisivao brojeve i

znakove dok je objanjao koju formulu koristi i zato. Rukopis mu
je bio okruglast i uredan lako se itao. Na kraju bi se pojavilo
jednostavno reenje, kao arolija. 'Zanimljivo, zar ne?', rekao bi
smee i se i podvukao odgovor.
Duboko je uzdahnuo pre nego to je nastavio.
Kada je sedeo tu, s olovkom u ruci, inilo mi se da plete
predivnu mreu, a ne da ispisuje brojeve. Neobi ni matemati ki
znaci koje je zapisivao li ili su na fina umetni ka dela, pa su ak i
obi ni brojevi bili neobi ni. Pio sam kafu koju bi skuvao i sluao
objanjenja, i nisam mogao da odvojim o i od divnih prstiju
njegove leve ruke. Bili su stalno u pokretu, kao da ih to kretanje
ini sre nim. Ruka nije bila izrazito muka. Prsti su bili bledi i
tanki kao egzoti no cve e iz staklene bate. I svaki deo naizgled
je imao svoju osobenost kao da se nokat na domalom prstu
smei, kao da je zglob na palcu stidljiv.
Govorio je s takvom stra u da sam samo klimala glavom. Jo
jednom sam pogledala stvari koje su ostale u sobi reza ,
spajalice, estar koje su de akovi bledi prsti hvatali, trljali,
drali. Sveska na stolu bila je skupa, ali dosta kori ena. Pomislila
sam kako zguvane delove nikad vie ne e poravnati, nikad vie
ne e skloniti demper u fioku, nikad vie ne e do kraja reiti
matemati ke probleme.
Upravnik je ponovo po eo da kalje, tako jadno da sam na
trenutak pomislila da jeca. Kaalj je odjekivao praznom sobom.
***
Slede eg dana otila sam u biblioteku da pro itam u novinama
o de akovom nestanku. Bilo je to malo bibliote ko odeljenje u
uglu parka; tu naj e e zalaze deca po slikovnice. Me utim,
uspeli su da mi na u sve novine od 14. februara i pro italasam sve
lanke koji su se odnosili na ovaj kraj. Bila je to povia kula
novina na stolu ispred mene.
Tog dana bilo je jo doga aja vrednih panje. Doma ica koja je
91

malala svoje kupatilo umrla je od isparenja. Jednog osnovca nali

su zaglavljenog u friideru koji je izba en na ubrite.
ezdesetsedmogodinjak je uhapen jer je varao ene kojima je
obe avao brak. Stariju enu prebacili su u bolnicu poto je jela
halucinogene gljive. O igledno je svet bio pun zbrke o kojoj
nisam ni sanjala; sve te strahote meni su zvu ale kao bajka. Vaan
mi je bio samo mladi s prelepim prstima.
itala sam mnogo, ali s tom planinom novina ispred sebe
uopte nisam napredovala. I bez obzira na to koliko sam lanaka
pregledala, nigde nije bilo ni pomena o tim akama. Prsti su mi
pocrneli od boje, o i su me pekle. Svakojaka trovanja, davljenja,
prevare, ali nita o tom de aku. Po svetlosti koja je dopirala kroz
prozor shvatila sam da je sunce na zalasku.
Ne znam koliko sam vremena provela u biblioteci, samo se u
jednom trenutku ispred mene naao ovek s velikim svenjem
klju eva.
Uskoro zatvaramo, rekao je kao da se izvinjava.
Oprostite, odgovorila sam i skupila novine. Napolju je ve
bio mrak.
Kad sam stigla ku i, ekalo me je pismo od mua. Svetlouti
koverat, neka nepoznata enska glava na potanskoj marki,
nepoznata slova na pe atu sve je govorilo da je pismo stiglo
izdaleka. Bilo je na dnu potanskog sandu eta.
Duga ko pismo s podrobnim opisom velike ku e u kojoj emo
iveti u malom primorskom gradu u vedskoj. Subotom ujutro
bila je pijaca gde se moe kupiti svee povr e, pekara je bila u
blizini stanice i. pekli su izvanredan hleb. More, uvek uzburkano,
moe se videti kroz prozor spava e sobe; veverice dolaze u vrt da
se igraju. Bilo je to pravo pastoralno pismo, sve do poslednje
stranice na kojoj je bio spisak stvari koje treba da uradim:
1. Da produim paso.
2. Da traim profakturu od preduze a za selidbe.
3. Da poti prijavim promenu adrese.
4. Da se pozdravim sa efom.
92

5. Da svakog dana tr im. (Treba da bude u formi ovde je

vlano i hladno.)
Pro itala sam pismo nekoliko puta, zaustavljala se tu i tamo da
ponovo pro itam neki red, onda se vra ala na po etak im bih
stigla do kraja. Nekako, nisam mogla da razumem ta mi govori.
Te re i: pijaca, veverica, paso, preduze e za selidbe, sve je li ilo
na nerazumljive filozofske izraze. Formule u svesci nestalog
mladi a donekle su mi bile stvarnije. U toj svesci bio je odraz
vrele kafe, leve ruke, upravnikovog pomnog pogleda.
Bilo je ne eg nepomirljivog izme u vedske, umotane u
svetlouti koverat, i upravnika, koji jadno kalje u svojoj sobi u
studentskom domu, a ipak je sve to bilo zajedno. Mogla sam
samo da pismo stavim u fioku.
Posle deset dana otila sam da vidim kako je upravnik. Ovoga
puta ponela sam puding. Ro ak je bio na planini, u odbojkakom
kampu.
Padala je kia posle dugotrajne sue. Upravnik je bio u krevetu,
ali je seo kad sam se spustila na stolicu. Kutiju s pudingom stavila
sam na no ni sto .
inilo mi se da je upravnik mraviji. Retko sam prime ivala
praznine na mestima gde bi trebalo da mu budu ruke i noga, ali
se njihovo odsustvo neminovno videlo kad bi nepomi no leao na
krevetu. Sedela sam i posmatrala dok me o i nisu zabolele od
zurenja ni u ta.
Kako se ose ate?, pitala sam.
Sasvim dobro, rekao je i slabano se nasmeio.
Jeste li bili u bolnici? Odmahnuo je glavom. Ne bih da se
name em, ali zar ne treba da odete do lekara? ini mi se da imate
bolove.
Ne, niste nametljivi, odgovorio je upravnik odmahnuvi
glavom.
Mu moje prijateljice je lekar. Istina dermatolog, ali bi mogao
da nas uputi na pravog specijalistu. Pola bih s vama.
Hvala, rekao je. Lepo je to toliko brinete. Dobro sam,
93

poznajem svoje telo.

Onda, zna i, dobro ste?, rekla sam namerno. Uskoro ete se
oporaviti?
Nikad se ne u oporaviti. Izgovorio je to tako ravnim tonom
da u prvi mah nisam shvatila. Bi e mi sve gore. To je nepovratno
stanje, kao pozni stadijum raka, kao distrofija mii a. Samo je kod
mene jednostavnije. Sve ove godine ivim u neprirodnom telu i
ono se istroilo. Kao trula pomoranda u gajbi dobrog vo a.
Ovoga puta su, izgleda, rebra ugibaju se oko srca i plu a.
Govorio je polako i odre eno, kao da se trudi da izbegne bol u
grudima. Nisam znala ta da kaem i samo sam piljila u kine kapi
koje su klizile niz prozorska okna.
Jednog trenutka u oti i do lekara, nastavio je. Jedan od
studenata iz doma bio je na specijalizaciji iz ortopedije. Pokazao
mi je moje rendgenske snimke. Jeste li ikad videli snimak grudnog
koa? Obi no su rebra simetri na, a srce i plu a imaju dovoljno
mesta unutra. Ali na tom snimku se vidi kako su mi rebra
iskrivljena, kao grane pogo ene gromom. Najgora su ona oko srca
izgleda kao da e ga probosti. Upravnik je udahnuo i pokuao
da se smiri. Iz grla mu je dolazio prozukao zvuk. Tiina se spustila
izme u nas; ja sam na prozoru brojala kine kapi koje su klizile
jedna za drugom. Kad sam stigla do pedeset, pogledala sam ga.
Zar ne mogu da spre e krivljenje rebara?, pitala sam.
Sad je prekasno, odgovorio je bez oklevanja. Rekli su da mi
moe pomo i ako mirno leim na le ima, ali oni ne mogu nita
vie da u ine.
A operacija?
Operacija mi ne moe vratiti ruke i nogu. Dok sve radim
pomo u brade i klju ne kosti, na jednoj nozi, rebra se krive.
Zna i, nita se ne moe uraditi?
Upravnik je trepnuo umesto odgovora.
Kia je i dalje padala. Ponekad je bila tako sitna da mi se inilo
da je prestala. Ali kad bih paljivije pogledala, videla bih da pada.
U leji su cvetale svetloljubi aste lale. Svaki put kad bih dola u
94

posetu, bile su druge boje. Vlane latice svetlucale su kao usne

pod karminom. Kao i obi no, p ele su zujale oko cvetova. Pitala
sam se da li p ele izlaze po kii, nikad ih nisam videla kad je bila
oluja. Ovo su bez sumnje bile p ele.
Letele su po kiom izbrazdanom vrtu. Jedna bi nestala s vidika,
visoko na nebu, druga bi doletela u zamrenu travu. Stalno su bile
u pokretu, bletavo su svetlucale i mogla sam da vidim svaku
pojedinost, ak i finu aru na krilima koja su bila tako nena kao
da e se rasto iti.
ele bi oklevale pre nego to bi prile lalama. Onda bi se
odlu ile i smestile na najtananiju ivicu latice, a prugasti stomak bi
im podrhtavao. Krila su se naizgled topila na kii.
Dok smo sedeli u tiini upravnikove sobe, u inilo mi se da se
zujanje poja alo. Brujanje, prigueno kiom, postalo je sve jasnije
i prodiralo mi je u glavu kao opaka te nost koja mi se uvla i kroz
spiralu unutranjeg uva.
Iznenada je jedna p ela uletela kroz otvoreni prozor iznad
verande i sletela na mrlju u uglu. Mrlja je bila jo ve a i odudarala
je od bele tavanice. Htela sam da ga pitam o tome, a upravnik je
progovorio.
Ipak neto moete da mi u inite, rekao je kad je zamro zvuk
elinjih krila.
Sve to elite, odgovorila sam i stavila aku na krevet, na
mesto gde bi trebalo da bude njegova desna ruka.
Dodajte mi lek.
Naravno. Izvadila sam paketi praka iz fioke njegovog
no nog sto a i napunila au vodom iz bokala koji je stajao
pored kreveta. Sve to bi moglo da mu zatreba telefon, kutija s
papirnim maramicama, ajnik i olje doneto je iz raznih delova
stana i postavljeno blizu kreveta. Promena nije bila velika, ali se
upravniku verovatno inilo da se ne smanjuje samo prostor u
njegovim grudima nego i ceo okolni svet. Posmatrala sam kako se
kap vode odvaja od piska bokala i jeza mi je kliznula niz ki mu.
Nadam se da e vam pomo i, rekla sam trude i se da budem
95

mirna dok otvaram paketi s prakom.

Samo e mi biti udobnije, odgovorio je bezizraajnog lica.
Da se mii i opuste i ivci smire.
Zar stvarno nita ne mogu da u ine?
Upravnik je razmiljao. Kao to sam vam rekao, ovaj dom se
nepovratno raspada. Ve je po elo. Potraja e do kraja; ne moe
tek tako da se okrene prekida i ugase svetla. Ali cela ku a
propada. Moda ne ose ate. Ose aju samo oni koji su duboko u
njoj. Kad shvatimo, ve smo toliko ogrezli da nema povratka.
Zavrio je, zabacio glavu i otvorio usta. U inila su mi se nena,
gotovo enska. Ispod mekih usana dva niza jednakih zuba
podse ala su na paljivo posa eno semenje. Jezik je povio prema
grlu.
Sasula sam mu praak u usta u tankom mlazu. Onda je uhvatio
au izme u brade i klju nja e, kao i uvek, i popio ne prosuvi ni
kap, a ja sam mislila na njegova jadna rebra, na rendgenski
snimak svetlucavih kostiju koje su uperene ka srcu.
Stiglo je i drugo pismo od mog supruga: Kako napreduje s
pripremama? Nisi se javila, pa se brinem. Onda jo opisa
vedske: samoposluge i vegetacija, muzeji i putevi vedrije od
prethodnog. Na kraju, kao i ranije, spisak doma ih zadataka:
1. Javi se poti, elektrodistribuciji, distribuciji gasa, vodovodu.
2. Izvadi me unarodnu voza ku dozvolu.
3. Proveri poreske propise za one koji ive u inostranstvu.
4. Rezervii magacin za stvari.
5. Ponesi to vie trajne japanske hrane. (Dosta mi je ove slane,
bezukusne hrane.)
Kad se ovaj spisak doda prethodnom, preda mnom je bilo
deset zadataka. Pokuala sam da ih ponovo glasno pro itam i
sloim po nekom redu, ali nije pomoglo. Nisam znala ta je
vanije, niti gde da po nem da bih stigla do vedske.
Stavila sam pismo u fioku i izvadila areni prekriva . Nije mi
uopte bio potreban, ni kao prekriva ni kao ukras na zidu, ali
nisam mogla da smislim nita pametnije.
96

Plavi kvadrati i, onda crne i bele tufne. istocrvena, zelena s

lozicom. Kvadrati, pravougaonici, ravnokraki trougao, pravougli
trougao. Prekriva je bio sve ve i i dok sam sedela u tiini no i,
priivaju i krpice, iznenada sam ula brujanje p ela. Zvuk je bio
slab ali neprekidan.
***
Po ela sam da odlazim u dom svakog dana, da pomognem
upravniku i svaki put bih ponela drugu poslasticu: madlene,
keksove, kremaste kola e, okolade, vo ni jogurt, kola od sira.
Na kraju vie nisam znala ta da ponesem. Lale su cvetale, p ele
su zujale, mrlja na tavanici je postajala sve ve a, upravnik je bivao
sve slabiji. Prestao je da izlazi u kupovinu, vie nije mogao ni da
priprema obroke. Bilo mu je sve tee da se hrani, jedva se
uspravljao na krevetu.
Ila sam da mu pomognem, ali nisam mogla bogzna ta da
uradim. Povremeno bih mu skuvala supu ili bih mu izmasirala
le a. Uglavnom sam samo sedela na stolici pored kreveta. Rebra
su mu se polako savijala, a ja sam sedela i posmatrala.
Prvi put sam se na taj na in brinula o nekome i prvi put sam
videla da neko tako brzo propada. Uplaila sam se kako e se
zavriti ako ovako nastavi. Bila sam nepodnoljivo tuna kad bih
pomislila na trenutak kada rebra zaista probiju srce, kada mu
hladno telo oslobode teke veta ke noge; mislila sam na duboku
tiinu koja e zavladati u domu kad ostanem sasvim sama. Jedino
sam na ro aka mogla da ra unam i po ela sam da se molim da se
to pre vrati iz odbojkakog kampa.
Tog dana po elo je da kii uve e. Hranila sam upravnika
masnim kola em koji sam mu donela. Leao je u krevetu pod
prekriva ima navu enim do brade i piljio ispred sebe. Po
podizanju i sputanju ebeta shvatila sam da teko die. Otkidala
sam komadi e kola a prstima i prinosila ih njegovim ustima.
Usne bi se malo otvorile, ubacila bih zalogaj, on ga je drao u
ustima ne va i, kao da je ekao da se rastopi. Malopomalo,
97

kljucao je te komadi e kola a dok nije pojeo ceo komad. Palac i

kaiprst bili su mi masni.
Hvala, rekao je dok mu je jo jedna mrva visila na usni. Bilo
je divno.
Drago mi je da vam se dopalo, rekla sam.
Hrana ima mnogo bolji ukus kad te neko hrani. Leao je na
le ima bez pokreta, kao da mu je telo prikovano za krevet.
Done u neto drugo slede eg puta.
Ne e biti slede eg puta, odgovorio je, a re i su li ile na
uzdah. Nisam znala kako da odgovorim; pravila sam se da ga
nisam ula i zurila sam u masno u na prstima.
Onda sam shvatila da pada kia. Lale u leji su podrhtavale i
elinja krila su bila vlana. Danas su lale bile tamnoplave, kao da
je neko po njima prosuo bo icu mastila.
Neobi na boja lala, promrmljala sam.
Zasadio sam ih s de akom koji je nestao, odgovorio je
upravnik. Jednog dana je doao s kesom punom lukovica. Rekao
je da ih je pokupio iz kante za sme e iza jedne cve are. Bile su
majune, mislio sam da nita od njih ne e biti... Zenice su mu se
pomerile prema prozoru. A on je bio ube en da e cvetati. U
dvorite je izvukao stari pisa i sto i lukovice pore ao po njemu.
Razvrstao ih je i smislio kako da ih zasadimo. U trenutku je
smislio i pokazalo se da je bio u pravu. Imao je dara za te stvari.
Verovatno zato to je bio matemati ar; a ja sam bio o aran. Svaka
boja je imala razli it broj lukovica, ali se setio kako sve da ih
smesti u leju tako da nijedna ne pretekne.
Ve ernje senke prikradale su se iz uglova sobe. U tami je
nestala i kutija s masnim kola em na kuhinjskom stolu. Upravnik
je skrenuo pogled s prozora i nastavio s pri om.
Ostavili smo lukovice da se nekoliko dana sue na suncu i
onda smo ih posadili. Cvetnom lejom se dugo niko nije bavio,
zemlja je bila tvrda kao kamen. On ju je pokropio iz kantice za
zalivanje, pa razbio majunim aovom, onim to deca koriste na
pesku. Jedino takav smo i imali. Sve je radio levom rukom,
98

naravno, i za tili as je leja bila puna zdrave, divne zemlje.

Sedela sam i sluala.
Kona no smo bili spremni za sa enje. Iskopao je plitke rupe
po ari koju je sam smislio. Stavio bi lukovicu na levi dlan, pruio
je prema meni i ja bih je bradom ugurao u rupu. Njegova aka bila
je lepa i takva, umrljana blatom, kao i kad je drala olovku i
zapisivala brojeve. Sun eva svetlost je svetlucala na njegovom
dlanu, na prstima je imao crvene pruge od drke aova. Lukovice
je drao u napola skupljenoj aci i svaki put kad bih pribliio
bradu, bol u grudima bi postao nepodnoljiv. Sare na njegovim
prstima, blede vene, toplina njegove koe, miris sve mi je
smetalo. Zadravao sam dah i nastojao da sakrijem ta ose am
dok sam bradom gurao lukovicu u rupu.
Kad je zavrio pri u, imao je uko en pogled, nije ni treptao.
Uzdahnuo je, zatvorio o i i pitao da li bih ga pustila da se malo
odmori.
Padao je mrak. Izme u nas je gotovo bletala bela posteljina na
krevetu. Kia je i dalje padala, tama ju je progutala.
Po eo je da die polako i pravilno i blago je utonuo u san.
Gledala sam predmete po sobi zidni sat, jastuci, stalak za
novine, pernica i ekala da mi se o i naviknu na slabu svetlost.
Sve je bilo mirno i tiho, kao da je zaspalo zajedno s upravnikom.
U toj tiini, uima sam najednom osetila drhtaje i odmah sam
znala da je re o p elama. Ravno brujanje, na istoj talasnoj duini.
Ako se koncentriem, pomislila sam, mogla bih da ujem kako im
se krila trljaju. Bio je to priguen, teak zvuk, previe dubok da
bih ga pomeala s kiom, dahtao je u meni monotonu ariju koju
peva ku a. S druge strane prozora lale i p ele su se gubile u tami.
Onda mi je pred noge pala jedna kap. Padala je polako, ta no
ispred mojih o iju, pa ak i na toj slaboj svetlosti mogla sam da
procenim njenu veli inu i. gustinu. Podigla sam pogled prema
tavanici. Okrugla mrlja je dobila izdanke, ra vala se kao ameba i
proirila ta no iznad moje glave.Bila je ogromna, ispup ila se i
po ela da se odvaja od tavanice. Iz samog sredita kapale su kapi
99

ujedna enim ritmom.

ta bi to moglo da bude?, promrmljala sam. Te nost je bila
gu a i tea od kie koja je napolju padala. Kapi su na tepihu
stajale kao perlice, nisu se razlivale.
Tiho sam pozvala upravnika, ali nije odgovorio. Krila su mi
zujala u uima kad sam oprezno pruila ruku prema kapima. Prva
mi je okrznula vrh prsta, a onda sam skupila snagu i gumila aku
pravo ispod kapi. Slede a je pala na moj dlan.
Bila je hladna. Sedela sam s nepomi nom akom i pitala se da
li da obriem lepljivu kap maramicom ili da stegnem pesnicu i
razmaem je. Jo je kapi palo, sve jedna za drugom.
Zurila sam u baricu koja mi se napravila na dlanu i nisam
mogla da pogodim ta je posredi. Upravnik je spavao, moj ro ak
je bio u odbojkakom kampu, matemati ar je nestao. Bila sam
sasvim sama.
De ak koji je reavao matemati ke probleme olovkom i
posadio lukovice majunim aovom kuda je otiao? Kap. Zato
su lale tako udnih boja? Kap. Gde je moj ro ak? Kap. Kako je
upravnik toliko znao o zglobovima i mii ima mog ro aka?
aka mi je oteala i utrnula. Barica u dlanu bila je sve ve a.
Krv?, rekla sam glasno iako sam jedva ula sopstveni glas od
brujanja krila.
Krv. Zna i takav je ose aj. Nikad nisam videla sveu krv.
Jednom sam bila prisutna kad su kola udarila neku enu. Imala
sam deset godina i vra ala sam se ku i s klizanja. Krv je bila
posvuda na njenim visokim tiklama i pocepanim arapama i po
putu. Bila je tako gusta da je pravila male humke kao ova.
Prodrmala sam upravnika i pozvala ga po imenu.
Probudite se!, vritala sam. Krv je bila na ebetu, na
vrhovima mojih sandala. Probudite se! Molim vas!, vikala sam.
Jo ja e sam ga prodrmala, a njegovo telo bilo je samo jedna
tamna grudva na krevetu. Mogla sam da ga podignem, ali nisam
mogla da ga probudim vikom.
Brinula sam o ro aku. Htela sam opet da ga vidim, da vidim
100

onaj stidljivi smeak i kako gura ram od nao ara. Znala sam da
odmah moram da ga potraim.
Napipala sam put do izlaza iz upravnikove sobe i otr ala uz
stepenice. Svetla nisu bila upaljena, no se uvukla u svaki kutak
ku e. Nisam vie obra ala panju na lepljivi sloj koji mi je bio po
akama i stopalima. Tr ala sam niz predvorje, teko sam disala i
srce mi je lupalo. Ui su mi bile pune p elinjeg zvuka.
Vrata sobe mog ro aka bila su zaklju ana. Uhvatila sam kvaku
obema rukama i pokuala da ih silom otvorim, ali sam je samo
ulepila.
Onda sam otr ala do matemati areve sobe. Ovoga puta vrata
su se odmah otvorila i sve je bilo u istom redu kao i kad sam bila s
upravnikom. I skije i autobuska karta, demper i sveska sve je
mirno ekalo da se on vrati. Pogledala sam u orman i ispod
kreveta, nita. Moj ro ak nije bio tu.
Kona no sam shvatila da treba da odem i vidim ta se doga a
iznad mrlje na tavanici, da vidim odakle kaplje. Ta misao mi se
odjednom javila, jasna kao da sam naila na vaan stih u nekoj
pesmi. Vratila sam se do stepenica i pronala baterijsku lampu u
ormanu za cipele u predvorju. Onda sam izala.
Bila sam skroz mokra, i kosa i ode a, samo to sam prela
preko dvorita. Kia je bila sitna, ali se po meni rasula kao niti
ledene paukove mree.
Pokupila sam prazne gajbe koje su bile rasute po dvoritu i
naslagala ih ispod upravnikovog prozora. Bila sam mokra i sama i
ljuljala se na hrpi kutija, ali sam bila udno smirena. Imala sam
ose anje da me je neka nepoznata sila dovela u ovaj neverovatni
poloaj i govorila sam sebi da e se sve uskoro zavriti i svet e se
opet vratiti u svoje normalno stanje.
Iznad prozora, zar ala reetka stajala je na ulazu u niski
me uspratni prolaz. I upala sam je i ona je tupo udarila o
zemlju. Gajbe i kutije su se zanjihale i ja sam se na trenutak
uhvatila za prozor. Podigla sam pogled, kia mi je padala po
nim kapcima, po obrazima i grlu. Prsti su mi bili klizavi, ali sam
101

uspela da upalim baterijsku lampu i osvetlim prostor osvetlila

sam ogromnu konicu.
U prvi mah nisam shvatila o emu je re . Nikad nisam bila
tako blizu neke konice. Leala je postrance u tom duga kom,
niskom prostoru; bila je neverovatno velika, kao neki plod udnog
oblika, uasno naduven. Na povrini su bile si une grudvice
prekrivene arom tankih crta. Toliko je narasla da je na vie mesta
pukla i med se prosipao kroz pukotine, kapao polako i gusto, kao
krv.
Zvuk krila me je zagluio dok sam zurila u konicu. Pruila
sam ruku da je dohvatim. Med je potekao, negde ispred mojih
prstiju.

102

JOKO OGAVA, B A Z E N

azen je prva knjiga Joko Ogave koja je objavljena na

engleskom jeziku i odmah je doivela veliki uspeh.
Nagra ena je priznanjem irli Dekson, koje se dodeljuje
za izuzetna knjievna ostvarenja na polju psiholokih romana i
pri a s elementima fantastike i horora.
Tri izvrsno napisane novele predstavljene u ovoj knjizi,
pokazuju autorkino ume e da sa ini napet zaplet koji itaoca
esto dovodi u nedoumicu. U svakoj pri i, naratorski glas je
ravan, emocionalno udaljen, i u sve tri pri e glavne junakinje su
ene. Knjigu proima atmosfera jezovitosti kakva se javlja u
no noj mori, te opasan ose aj da lepota i bol mogu postojati
istovremeno. Ogavina pripovedna tehnika mogla bi se uporediti
sa iskrivljenim ogledalom: uobi ajene reakcije su toliko iskoene
da se pretvaraju u neto potpuno neo ekivano: slike se re aju i
povezuju na veoma iznena uju e na ine. U zavisnosti od itaoca,
to moe da izazove
enje ili ak neku vrstu ga enja.
Naslovna pri a govori o mladoj devojci Aji, koja se hvata
ukotac s rastu im ose ajem otu enosti od sopstvene porodice.
Njeni religiozni roditelji odgajili su je zajedno s naputenom
decom koju su prihvatili na uvanje u sirotite nazvano Svetionik.
Porodi ne fotografije ispunjene su licima siro a, a tu sam i ja,
kae Aja, izgubljene me u njima. Jedino dete s kojim ose a
povezanost jeste de ak po imenu un. Aja svake nedelje odlazi na
njegove treninge plivanja, i posmatra ga. Uiva u prekrasnim
pokretima unovog tela, ali je nemogu nost da do kraja razvije
strast koju ose a, dovodi do novog, nepoznatog iskustva. U njoj se
razvija pakost i ona otkriva gotovo ulno zadovoljstvo u tome da
mu i maleno siro e koje joj je preputeno na brigu. Ogava smeta
jedno kraj drugog uzvieno i odurno, kao da eli da pokae koliko
103

su zapravo bliska ta dva ose anja.

I druge dve pri e pokazuju autorkinu vetinu da prikae fine
nijanse okrutnosti. U Dneviku trudno e, za koji je spisateljica
dobila prestinu Akutagavinu nagradu, jo jedan udaljeni
posmatra : ena kod koje iz nekog razloga izostaju o ekivane
reakcije. Ona belei teskobu i mu ninu svoje sestre u trudno i,
pritom uivaju i u sopstvenom apetitu: Mislim na nju, sklup anu
u krevetu, okruenu svim tim mirisima i iroko otvorim usta da sa
zalogajem mesa progutam i tamu. Ovde Ogava koristi mo no
knjievno sredstvo, esto u de jim pri ama: u jukstapoziciju
stavlja udobnost i strah, topli dom i blesak zuba. Nabijena
dvosmisleno u, pri a je strukturirana kao dnevnik, koji devet
meseci saima u niz nepovezanih trenutaka, pri emu su
zapaanja junakinje uvek udna i potpuno neo ekivana.
Poslednja pri a, Studentski dom, iako najtradicionalnije
ispri ana, zapravo je najneobi nija, skoro bizarna. Veza izme u
poznatog i opasnog ovde je posebno naglaena i vrsta. ena
priprema sve to je potrebno kako bi smestila svog ne aka u
studentski dom u kojem je i sama svojevremeno ivela. Nakon to
se doselio, njen ro ak nestaje. Ili se bar tako ini. Male tajne o
kojima je samo na ula pre mnogo godina po inju da se ire pred
njom i mesto koje je neko smatrala drugim domom sada izgleda
strano. Imala sam ose anje da me je neka nepoznata sila dovela
u ovaj neverovatni poloaj i govorila sam sebi da e se sve uskoro
zavriti svet e se opet vratiti u svoje normalno stanje. Ogava
puta itaoca da veruje kako pri a ide ka tunom, ali izvesnom
objanjenju: re je, naalost, o nesre i. Ali onda naglo menja smer
pripovedanja i odlazi u nepredvidljivo, neo ekivano,
zapanjuju e. Dok se junakinja penje stepenicama da otkrije tajnu
studentskog doma, zapravo se
itava zbirka zavrava
misterioznim podse anjem: duboka, zapretena ose anja su tu, ba
nadohvat nae ruke.

104

Joko Ogava
BAZEN
Tri novele
*

TANESI
Beograd, Radovana Simi a Cige 15
www.tanesi.co.rs
tanesi. books@gmail. com
*

Za izdava a

NENAD SIMONOVI
*

Lektura i korektura

TRIKLA
*

Likovnografi ki urednik

NENAD SIMONOVI
*

tampa

Draslar partner, Beograd

105

106