UNIVERZITET U NOVOM SADU

FILOZOFSKI FAKULTET
ODSEK ZA FILOZOFIJU

Seminarski rad iz predmeta: Filozofija prirode 2

Tema: Teorije hemijske evolucije

Studentkinja:
Jelena Stankovi

Asistent:
Goran Rujevi

Novi Sad
2015.

Sadraj

Uvod........................................................................................................................... 4
Hipoteze o teoriji evolucije......................................................................................... 5
Prebiotika sinteza...................................................................................................... 6
Zakljuak.................................................................................................................... 7

Apstrakt: Kada je re o teoriji evolucije, najpre nam se namee pitanje koje

referie na bioloki evolutivni razvoj. Meutim, ukoliko posmatramo iru sliku,
zapaamo da proces evolucije obuhvata znatno iri opseg istraivanja koji
ukljuuje i sam proces kojim su evoluirali organizmi od prvog molekula na
Zemlji. Stoga je namera autoke da u radu izloi problematiku terije evolucije
kroz prizmu hemijsko-fizikih istraivanja, a ne primarno biolokih.
Kljune rei: Biologija, hemija, poreklo ivota, prebiotika sinteza teorija evolucije,

Uvod
Pitanje o poetku sveta predstavlja jedno od osnovnih emigmi ljudske civilizacije.
Jo u drevnoj Grkoj mislioci su formulisali teorije o prapoelu svega, traei onaj iskon
bia odakle je sve proisteklo. Tako, kod prvih filozofa nailazimo na razliite formulacije
pramaterije, poput vode, vazduha ili vatre. 1Druga od znaajnijih ideja koja je nastupila
jeste svakako ideja za koju moemo da zahvalimo Aristotelu a odnosi se na ideju da sve
poinje iz jednog vladajueg principa.
Srednjevekovna misao se, budui indoktrinirana hrianskom dogmom, oslanjala
iskljuivo na kreacionistiku ideju, prema kojoj je Bog tvorac svega postojeeg, to je
bilo otro konfrontirano teoriji evolucije koju je kasnije zastupala nauka. Obrt ka
naunom objanjenju se deava ipak neto kasnije. Nakon vievekovnog oslanjanja na
hrianske dogme, dolazi do radikalnih promena koje su bile uslovljene novim naunim
otkriima. Poetkom XVII veka nauka dolazi do novih otkria u sferi biologije i medicine i
funkcionisanju ljudskih organa i uopte ljudskog tela, to je predstavljalo epohalni
znaaj za razvoj znanja u oblasti anatomije, moderne embriologije i mikrostrukture
organizama.2

1 Na ovom mestu autorka aludira na filozofe Miletske kole: Talesa koji je smatrao da je
prauzork voda, Anaksimena koji je smatrao da sve stvari nastaju zgruavanjem i
razreivanjem vazduha, Anasksimandra koji je arheom smatrao neodreenu materiju
apeiron iz koje usled suprotnosti toplog i hladnog nastaje svet te naposletku Heraklita koji je
za praelement uzimao vatru.

2 Ova dostignua pripisuju se naunicima poput Andreasa Vezalijusa (Andreas

Vesalius, 1514-1564) koji je dao veliki doprinost na polju razvoja anatomije, zatim
engleskom lekaru Vilijemu Harviju (William Harvey, 1578-1657), koji je objasnio
cirkulaciju krvi u zatvorenom sistemu pomou srca kao snane pumpe, a zatim i
veoma znaajnom imenu u oblasti biologije Robertu Huku (Robert Hooke, 16351703), koji je izvrio prva izuavanja fosila pomou mikroskopa i dao precizan opis
grae biljne elije.

Jedan od najznaajnijih umova u istoriji filozofije, Imanuel Kant, bio je, uslovno
reeno, pretea Darvinu. Ovu tvrdnju potkrepljujemo na osnovu Kantovog koncepta
porekla koji je bio prilino blizak savremenom. Naime, Kant je na osnovu slinosti koje
je uoio meu organizmima doao do pretpostavke da bi svi organizmi mogli da vode
poreklo od jednog pretka.

Hipoteze o teoriji evolucije

Kada je re o evoluciji obino se pod tim pojmom podrazumeva proces
nastajanja novih vrsta i prelaska s niih na vie oblike ivota, meutim, ukoliko proces
evolucije posmatramo kao iri pojam, videemo da on ukljuije i proces kojim su prvi ivi
organizmi evoluirali od molekula prisutnih na primitivnoj Zemlji, to e moda i biti
poetna taka istraivanja u ovom radu. Iako postoje brojne hipoteze o nastanku sveta,
mi emo istai samo one koje bi bile relevantne za istraivanje hemijske evolucije, a ne
primarno bioloke.
Ovde se istiu tri hipoteze poput: Aristotelove hipoteze spontanog postanka,
potom, Panspermije3 koja iznosi hipotezu da je ivot nastao iz spora mikroorganizama
koji potiu sa neke druge planete (Neke od potencijalnih opcija predstavljali su: Mars,
Jupiterov satelit Evropa, Saturnov satelit Titan etc.). Oparin i Holdejn 4, na tragu
Darvinovog objanjenja bioloke evolucije, nezavisno jedan od drugog, uvode princip
kontinuiteta i u svoja istraivanja. Oni sam termin hemijska evolucija koriste u cilju
isticanja postepenosti pojavljivanja ivih bia. Veina naunika i danas prihvata teoriju o
3 Ova teorija pripisuje se Frensisu Kriku (eng. Francis Crick; 1916 2004), Ovoj
teoriji se , izmeu ostalog, zamera to ipak ne daje odgovore o nastanku ivota
uopte, ve se fokusira na nastanak ivota na Zemlji, meutim kako M. Aimovi
zapaa: Krikova i Ordelova teorija usmerene panspermije nije sasvim bez osnova,
ali je o tome malo pouzdanih injenica, kao to je sasvim malo osnova da se u ovu
teoriju posumnja, jo manje je da se ona potpuno ospori, vidi u: Aimovi Mirko,
Ontologija prirode, Akademska knjiga, Novi Sad, 2009. str. 368.
4 Vidi vie u: Aimovi Mirko, Ontologija prirode, Akademska knjiga, Novi Sad,
2009., str 294.

nastanku ivota koju su izneli Oparin i Holdejn. Prema ovoj teoriji biolokoj evoluciji je
prethodila hemijska evolucija. Oparin Holdejn teorija koja izlae hipotezu o
postepenom razvoju ivih bia prolazi kroz tri faze: Najpre su nebioloki procesi
sintetisali organske molekule kao to su aminokiseline i nuklteotidi, poznatije kao prebiotika supa. Potom organski blokovi u prebiotikoj supi formirmiraju polimere poput
proteina i nukleinske kiseline. U treoj fazi, neke kombinacije biolokih polimera
obrazuju samoreplicirajue organizme. Kada je formiran samoreplicirajui organizam,
potomci su dobili elijski zid i metabolike mogunosti za sintezu sopstvenih organskih
gradivnih blokova. Oparin je smatrao da je poetak ivota vezan za formiranje nekog
oblika primitivne protoelije, stoga iznosi tezu prema kojoj redosled koji je vodio ka
nastanku ivota poinje od elijske organizacije preko proteina do formiranja gena
(nukleinske kiseline).
Jo jedna od savremenih teza koja je u istraivakim programima odbaena jeste
takozvani statistiki prilaz. Prema ovoj teoriji postanak prvih polinukleoida i polipeptida
predstavlja izuzetno redak dogaaj koji je nastao pukom sluajnou i predstavlja
singularitet (lat. singularis jedini). Ovaj stav zagovarali su poznati biolozi i filozofi,
poput Krika i Monoa. Osnovna pretpostavka, na kojoj se temelji ova hipoteza srenog
incidenta jeste da je za nastanak ivota na Zemlji odgovoran fiziki mehanizam, tj.
sluajna asocijacija elemenata. Ono to je problematino kod ove teze, jeste sama
verovatnoa nastanka funkcionalnih makromolekula, koja je gotovo ravna nuli.

Prebiotika sinteza
Meutim, danas se smatra da je ivot na Zemlji nastao kada je dolo do hlaenja
Zemljine kore ispod 1000C, to se dogodilo u periodu izmeu 4.2 i 3.8 milijardi godina. A
sam postanak biomolekula proao je kroz etiri kontinuirane faze.

Najpre je Ameriki naunik, Stenli Miler5, simulirao prebiotike uslove i iz smee

vodene pare, amonijaka, metana i vodonika, uz pomo elektrinog pranjenja dobio
organske proizvode: amino kiseline, purine, piramidine, eere. Danas se ipak smatra
da je atmosfera u toku stvaranja ivota najverovatnije bila siromana kiseonikom a
bogata ugljen-dioksidom i azotom za koje se smatra da potiu iz vulkanskih erupcija.
Drugom fazom, naziva se faza stvaranje hemijskih veza bogatih energijom, gde
tioetarska veza omoguava formiranje polimera. Kada su ovi polimeri dovoljno dugi,
dolazi do formiranja samoreplicirajuih primordijalnih genoma, tj. peptidne nukleinske
kiseline koja prethodi ribonukleinskoj kiselini. Dalje se postavlja pitanje, na koji nain
bioloki polimeri stiu sposobnost samoreplikacije. Ovde je izloena takozvana RNK
hipoteza, prema kojoj se ribonukleinska kiselina reprodukovala u primordijalnom obliku,
jer je posedovala tri osobine: autokatalitiku funkciju; RNK 6 je nosilac genetikih
inforacija i bila je konzervativna. 7etvrta, takozvana DNK faza implicira da u toku
prirodne evolucije, prirodna selekcija favorizuje nastanak molekula koji su stabilniji za
uvanje i prenoenje genetike informacije od ribonukleinske kiseline. Na ovom stupnju,
RNK biva zamenjeno od strane DNK, budui da su im se funkcije razdvojile.

Zakljuak
5 Stenli Miler (Stanley Lloyd Miller 1930 2007) Ameriki hemiar koji je poznat po
istraivanju porekla ivota.
6 Mali molekuli, kao to su aminokiseline, eeri, purini i pirimidini, pod razliitim
uslovima mogu formirati polimere sa razliitim svojstvima. Posebnoj klasi polimera
pripadaju oni koji su u stanju da se autoreplikuju. Uz pretpostavljene veoma
varijabilne uslove u ranom svetu, javlja se problem sa tanou mehanizma
autoreplikacije. Budui da u promenljivim sredinama postoji velika verovatnoa da
mehanizam nee biti precizan, te da e usled toga doi do gubljenja sposobnosti
novonastalih polimera da se samoreplikuju. Joyce iz tog razloga tvrdi da RNK
najverovatnije nije bila prvi genetiki materijal.
7 Blie objanjenje: Aparat za translaciju koji je izgraen od RNK i proteina je
univerzalan

Premda se veina savremenih istraivaa slae oko principa kontinuiteta i meu

njima postoje ogromne razlike kada je re o odgovorima na neka pitanja, kao to su:
kako je uopte dolo do hemijske evolucije, kakvi su uslovi vladali na primordijalnoj
Zemlji, kako i kada su nastale prve elije i ona kompleksnija poput: da li su prvi
organizmi bili autotrofni ili heterotrofni; da li elijske membrane postoje od samog
poetka, ili, pak do njihovog formiranja dolazi znatno kasnije? Traei onu jedinstvenu
polaznu taku biolozi, fiziari, hemiari i filozofi davali su razliite teze posmatrajui
problem sa razliitih pozicija. Iako su odreene hipoteze vie verovatne, pitanje je i dalje
da li bilo koju od njih moemo postaviti kao aksiom.
Prema stanovitu savremene nauke, o evoluciji moemo govoriti iz razliitih
perspektiva, meutim, opte-prihvaena je teza da svi oblici ivota imaju zajedniko
poreko.

Moda najubedljiviji dokazi jesu oni koji se temelje na molekularnom,

biohemijskom nivou. U ove dokaze svrstavaju se: molekularni biohemijski dokazi;

citoloki dokazi; dokazi o anatomsko-morfolokoj slinosti etc.
Iako evoluciju ivota moemo podeliti na dve osnovne faze: predbioloku
(abiogenu, hemijsku) i biogenu (bioloku), one predstavljaju delove iste puzle i nije
mogue doi do reenja fokusiranjem na iskljuivo jednu fazu. Ovo zaista deluje kao
jedan zaarani krug u kome je teko pronai poetak i kraj, u smislu da svaka hipoteza
povlai niz pitanja koja umesto da nam daju konkretne odgovore donose samo nove
zagonetke. Veoma je teko govoriti o pouzdanosti teorija koje se tiu evolutivne
biologije, ukoliko svoje istraivanje ne zasnivamo na temeljima hemijske evolucije.
Meutim, ni tu se ne zavrava pomenuti istraivaki ciklus, jer ukoliko i prihvatimo
odreene teorije i dalje se postavljaju pitanja na koja, jo uvek, ne moemo dati
konkretne odgovore a tiu se teorije o nastanku univerzuma koja je direktno povezana
kako sa nastankom Zemlje, tako i sa nastankom ivota na njoj.

Literatura

Aimovi Mirko, Ontologija prirode, Akademska knjiga, Novi Sad, 2009.

Bernd-Olaf Kuppers, Molecular theory of evolution: Outline of a physicochemical theory of the origin of life, Springer-Verlag, 1983.
John Maynard Smith, The Theory of Evolution, Cambridge University Press,
1993.
Leslie E. Orgel, The Origin and Early Evolution of Life: Prebiotic Chemistry,
the Pre-RNA World, and Time, Crit. Rev. Biochem. Mol. Biol. 39:99 123,
2004.
Milankov Vesna, Bioloka evolucija. PMF, Univerzitet u Novom Sadu, Novi
Sad, 2007.