Zoran Nikoli

BEOGRAD POD BEOGRADOM

Lagumi puni tajni

Beograd je jedno od najneobinijih i najstarijih naselja u Evropi. Po starosti se
moe meriti sa najstarijim meu prestonicama Starog kontinenta, a u odnosu
na njegovu nesvakidanju istoriju Berlin ili Pariz su pravi "gradovi deaci".
Bezbrojni vladari ovog grada ostavljali su svojevrsne "potpise" ispod njega,
gradei podzemne objekte, lagume, bunkere, sklonita, kao i tajne prolaze od
kojih su mnogi i danas zaboravljeni i skriveni ispod plonika prestonice. Ovo
je bio pokuaj da makar deo od njih pronaemo i opiemo.
Naa ekspedicija, sainjena od speleologa Kluba "Asak" sa
Prirodnomatematikog fakulteta u Beogradu i eksperata Javnog preduzea za
sklonita, uz savetodavnu pomo strunjaka Zavoda za zatitu spomenika
Beograda traila je nain da dopre do svog korena u ovom gradu. Svesni da
ga nijedna biljka ne vidi, onako zatrpanog u slojevima zemlje ispod nje, ali da
ba iz njega crpe svu svoju energiju, snagu i znanje, jer to je njen najstariji
deo.
Uostalom, kada se drvo odvoji od korena i ne postaje drugo nego - obian
balvan.
KULE NISU PUKARNICE
Kada se prelazi Brankov most sa novobeogradske strane ka starom delu
grada, vidi se jedinstvena panorama Beograda, zakriljena Sabornom crkvom.
Podzemni prostor ispod ovog "pejzaa", od samog mosta, pa do
Kalemegdana, sakriva lagume, u koje se ulazi iz Karaoreve ulice, a koji su
smeteni ispod jednog od najlepih gradskih delova - Kosanievog venca.
Lagumi su sluili kao sklonita tokom saveznikog i nemakog
bombardovanja u Drugom svetskom ratu, a posle ih je prekrio veo tajni, ili
bolje je rei - zaborava.
Razlog je bio taj to su lagumi bili predvieni da se u sluaju ponovne ratne
opasnosti u njih sklanjaju kulturna i materijalna dobra. Periodino su ih
koristile neke firme, a danas je veina ili u rukama privatnika, ili su
zaboravljeni i zaputeni.
Iz Karaoreve ulice postoje prilazi u 13 takvih laguma, iji se ulazi nalaze iza
nekada dva najvanija zdanja u gradu. Jedno zdanje je bilo nekada raskoni
hotel "Kragujevac", tik uz Savu, a drugo je bila umrukana, carinarnica kroz
koju su morali da prou svi novopridoli u Beograd. Pristanite, koje se
nalazilo na mestu dananje Kapetanije, bilo je ila kucavica, jer je, pre nego
to je izgraena eleznica, reni saobraaj predstavljao jedini kontakt sa

svetom. Tada je obala bila na mestu gde danas prolaze tramvajske ine, da bi
tek tridesetih godina dvadesetog veka Sava nasipom bila "odgurana" do
mesta gde i danas protie.
Trgovina se razvijala upravo tim putem, da bi se transportovana roba
skladitila, bilo je neophodno iskopati lagume, gde je temperatura uvek bila
konstantna. Postojali su tuneli za ventilaciju, koji su povezivali otvore na
Kosanievom vencu sa dvadesetak metara dubokim lagumima. Prolaznici
koji danas vide male kule pored stepenica koje vode ka ovom vencu misle da
su to ostaci pukarnica jo od turskih vremena, ali to su upravo otvori kojima
je vazduh sprovoen duboko u utrobu zemlje, kako se u magacinima ne bi
skupljala bu, pa ito, namirnice i vino bili su u prostoru koji je uvek imao istu
temperaturu.
Svaki lagum ima povrinu od nekoliko stotina kvadratnih metara, dok najvei
meu njima dostie i svih hiljadu. Taj je i najinteresantniji.
ENIGMA M. O. 1809.
U njemu i danas postoji 17 ogromnih buradi zapremine 10 hektolitara, koja tu
ame ve decenijama, jer ih je napustila skopska firma "Lozar", koja se ovde
nekada bavila prometom i distribucijom alkoholnih pia. Burad je tu uneena
znatno ranije, jer smo na jednom od njih naili na ugraviranu 1921. godinu,
to govori da je ovo mesto bilo i predratni vinski podrum. Istovremeno, svako
bure je bilo vee od ulaza u ove velike podzemne odaje. Tako je jasno da su
unoena u delovima i da su tek onda sklapana u ovom podzemnom prostoru.
Na zidu, uz sam ulaz, vidi se i natpis "M. O. 1809", a meu istoriarima se
razlikuju miljenja da li su ovo inicijali Miloa Obrenovia, ili moda Milana,
knjaevog brata. On je bio trgovac i vrlo obrazovan ovek, a pretpostavka je
da ga je u Bukuretu ubio Karaore, te iste, 1809. godine. Tako moda i ovaj
potpis u lagumu, navodno delo brata kneza Miloa, podsea na opravdanje
ondanjem vladaru za jedno od najupeatljivijih kumoubistava u istoriji Srbije.
Jo jedan tajni natpis postoji u lagumu koji se nalazi iza broja 33. NJega je, kao
svojevrsno svedoanstvo ostavio jedan ondanji trgovac koji je napisao: "Ovaj
lagum iskopan od Petra Nikolia inae Petria, vinarskog trgovca 1873."
Danas su ovi lagumi, uostalom, kao i cela Karaoreva ulica, nekada
najpoznatija i najlepa u Beogradu, uglavnom zaputeni. Ne ulazei u to da li
je upravo ovaj deo mogao da predstavlja neku vrstu beogradskog Monmartra,
ostaje oigledno da su nekada najlepa zdanja ovog dela Beograda, ba kao i
lagumi koji se podvlae pod samo srce prestonice ostali nevani za grad koji
je od njih mogao da napravi i turistiku atrakciju i pravu blagodet na
zadovoljstvo svojih itelja.
DINOVSKA PEINA
Pored ovih laguma, jo jedna peina je krajnje interesantna, nalazi se u
samim obroncima Kalemegdana, u Pariskoj ulici i danas je to moderan klub
"Andergraund". Velika je oko 500 kvadratnih metara i u njoj je Kusturica
snimao istoimeni film. Neistraeni deo iza ove peine danas je uruen, ima

dva kraka zatrpana kamenjem, i postoji mogunost da su tuda Turci pokuali

da prodru podzemnim putem, kada su 1440. godine opsedali Beograd. Tada
su branioci napravili minu koju su zapalili kad su kopai prili, pa se sve
obruilo na Turke.
Mogue je da se sve odvijalo u tajnim koridorima iza ovog kluba.
Misterija Rimski bunar
Kada je filmski genije Alfred Hikok obilazio Beograd 1964. godine posebno
zadovoljstvo, kako je objasnio domainima i radoznalim novinarima,
predstavljala mu je poseta Rimskom bunaru na Kalemegdanu. Poznati reiser
tada je izjavio kako je "takav ambijent za njega oduvek predstavljao pravu
poslasticu". A nije tajna ta je za njega bila "poslastica".
NJuh velikog filmskog maga ni ovog puta nije omanuo, jer je ovo mesto po
mnogo emu sainjeno od neobine, i u najmanju ruku udne i surove istorije.
Onaj ko makar malo eli da oseti neobine i hladne vetrove koji struje iz
podzemlja prestonice, svakako bi trebalo da se spusti niz 212 stepenika do
nivoa vode, nekoliko desetina metara pod zemljom. Stepenite se sastoji od
dva spiralna hodnika, obavijena i upletena niz bunarski cilindar, od kojih se
jednim silazi, a drugim penje nazad, ka izlazu iz bunara.
Danas su na ulazu velika metalna vrata iza kojih prvo postoji hodnik dugaak
oko dvadeset metara, koji vodi ka bunarskom oknu, opkoljenom sigurnosnom
metalnom ogradom. U monografiji "Beogradski vodovod" strunjaci su
precizno zapisali da je bunar "ukupne dubine 60,15, a prenika 3,40 metara.
Tako je do dubine 53,15, gde se suava na prenik od dva metra.
SUDBINA 37 ZAVERENIKA
Zvanino, izgradnju bunara okonali su Austrijanci tokom vladavine
Beogradom izmeu 1717. i 1739. godine, kada su znatno izmenili lice
tadanje turske kasabe. Bunar je zavren 1731. godine, a po nekim
tumaenjima ime "Rimski" dobio je po austrijskoj ambiciji da budu nastavljai
Rimskog carstva.
Drugi, opet, podseaju da je jo pre dve hiljade godina na mestu dananjeg
Kalemegdana postojala rimska tvrava - Kastrum, do koje su vladari
Singidunuma sproveli vodu ak iz mokrolukih izvora. Budui da su Rimljani
bili i iskusni stratezi i veti neimari, bilo je logino da pokuaju da iskopaju
bunar, kako bi posada bila snabdevena vodom u sluaju opsade, kada je
neprijatelj mogao da presee vodovod, a vojnike ostavi edne.
Pretpostavke su da se jo tada poelo sa kopanjem na mestu dananjeg
bunara, ali da su razliiti vladari gradom, bez obzira na to koliko truda ulagali
da se najzad dokopaju vode, ostajali pred nezavrenim, tamnim cilindrom,
potpuno suvim na dnu. ak su, razoarani, pokuali da se dokopaju rene,
savske vode, pa su posle pedesetak metara krenuli da kopaju tunel u stranu,
prema Savi, ali tvrdoa podloge ih je i u tome spreila ve posle dva metra.
Mnogi istoriari kasnije pominju da je bunar sluio kao silos za ito, a neko
vreme i kao tamnica. Tamo su se desile i neke od najsurovijih egzekucija koje
Beograd pamti...

Kako belei istoriar Marinko Paunovi, 1494. godine, u vreme kada je ovaj
grad bio najvanije ugarsko, ali i hriansko uporite prema Turskoj, odigrala
se zavera u kojoj su hriani za veliki novac hteli da prepuste grad Azijatima.
Tada je u poslednjem trenutku za zaveru uo vojskovoa Pavle Kinjii, koji je
spreio zaveru, oterao Turke ve sa bedema, a onda reio da se osveti
zaverenicima.
Preki sud im je brzo presudio, i svih 37 zaverenika konopcima je bilo sputeno
na tada suvo dno Rimskog bunara. Tamo su bili ostavljeni da izgladne dok im
se um nije pomraio, a onda su im bili baeni noevi da se meusobno
poubijaju i proderu. Tako je bilo sve dok i poslednji nije izdahnuo u najveim
mukama.
TA SU NALI RONIOCI
Kasnija istorija belei da je u ovom bunaru bilo jo mnogo rtava. Na dan
krunisanja Milana Obrenovia 1882. godine, na njega su neuspelo pokuale
atentat Jelena - Ilka Markovi i Lena Knianin. Obe su bile uhapene, a uskoro
je Ilka Markovi pronaena u zatvorskoj eliji uguena pekirom, dok je Lena
Knianin zatvorena u Rimski bunar. Tamo je uskoro pronaena mrtva, zajedno
sa ubijenim vojnikom iji je zadatak bio da je uva.
Poznati filmski reiser Duan Makavejev kasnije snima poznati film "LJubavni
sluaj potanske slubenice", inspirisan poznatim dogaajem, kada je ovek
reio da se odrekne ljubavnice. Tada je odveo da se proetaju pored bunara, i
bacio je u 50 metra dubok bezdan. Zloinac verovatno nikada ne bi bio
pronaen, da u njigovom depu nije pronana tramvajska karta sa istim
serijskim brojem koji je imala i ona koja je bila u depu rtve.
Istraivanja dna Rimskog bunara vodila je pre Drugog svetskog rata i Vojska
Kraljevine Jugoslavije i Uprava vodovoda, kada belee da je ispod dna veliki
sloj ljunka ispod koga izvire voda. Predanja kau i da su Nemci po okupaciji
istraivali dno bunara, i da ak dva "oveka abe" nikada nisu izronila iz
njega.
Tek, kako nam je opisao iskusni speleoronilac i veliki entuzijasta Milutin - Kepa
Rudakovi, sredinom ezdesetih godina prvi pioniri ovog sporta poinju sa
istraivanjem podzemnog Beograda i tada rone na dno bunara. Tada su,
prema njegovim seanjima, pronaena i dva ljudska skeleta, kao i nekoliko
ivotinjskih.
I to nije udo, jer je i zloglasna OZNA neko vreme imala obiaj da koristi ovo
zloslutno bunarsko okno.

NEMA PROLAZA
Ako elite da iznervirate beogradske arheologe, pitajte ih da li je Rimski
bunar povezan tajnim prolazom sa Zemunom, i Milenijumskom kulom. Jer, to
je jedna od najee demantovanih teza u istoriji modernog Beograda.

Svi argumenti jasno govore da toga nije bilo, jer bi takva trasa za kopae bila
najtea, ne bi mogao da im se dovodi vazduh, a nadsloj vode iznad samog
ua na tom mestu je najvei i najtei. Ali, mata radoznalih uvek je bila jaa
od demantija istoriara.
Miris starog Rima
Mnogi graevinari koji u srcu Beograda poinju sa ostvarenjem razliitih
urbanistikih ideja bivaju ometeni na samom poetku. I tada su uzaludni
vapaji finansijera ili projektanata da radovi moraju biti okonani u roku.
Razlozi da tako ne bude su ili ostaci nekadanjih, davno zaboravljenih
graevina, ili opet, podzemne vode.
Tako se dogaalo da u okolini Cvetkove pijace, ili pored Slavije ili Bulevara
revolucije, jo dok kopaju temelje, radnici ulete u podzemne tunele u kojima
tee voda, a mnoga zdanja koja su danas obeleja ovog grada napravljena su
nad vodotocima. Bolje je redom.
Najstariji vodovod je do dananjeg Kalemegdana dovodio vodu iz Malog
Mokrog Luga. Celu njegovu putanju napravili su Rimljani, i sve se dogaalo
pre bezmalo dve hiljade godina, 85. godine nove ere. Kanal je bio visok od
140 do 160 santimetara, na dnu su mu bile polegnute keramike cevi kroz
koje je tekla voda, a bili su ostavljeni posebni otvori da bi u tunel ozidan
opekom mogli da uu majstori i otklone eventualni kvar.
Kanal je dugo postojao i ak je bilo zabeleeno da je tek izgradnjom Beograda
izmeu 1860 i 1870. godine preseen na samom poetku dananjeg Bulevara
revolucije, u blizini Tamajdana. I tada je jo ovaj vodovod snabdevao
Fieklijsku ariju i delimino dvor, a sadanji Pionirski park.
SPLET HODNIKA
eljni da pronaemo ostatke rimskog vodovoda i vidimo kako njegovi ostaci
danas izgledaju, uputili smo se trasom koju su nekada davno opisali nai
prethodnici. Kada smo se obraali stanovnicima u okolini Cvetkove pijace
esto smo sluali kako postoji neki udan hodnik, sagraen od izuzetno
tvrdog materijala, na koji su nailazili mnogi u komiluku.
I, zaista, uskoro smo upoznali Zorana Lekia, vlasnika kue koja se nalazi na
raskru ulica Paje Jovanovia i Svetog Klimentija. Ispod temelja se nalazi
tunel koji gazda nije hteo da zazida, iako je njegovoj porodici pravio silne
muke kada su zapoeli gradnju. Naime, zid je bio vraki tvrd, a razlog je to
su Rimljani za zidanje, odnosno vezivanje opeke koristili, pored ostalog, i
negaeni kre, koji jo dugo "radi", i ini svod ekstremno tvrdim.
Danas je ostao deo tunela dugaak oko 20 metara, a na njegovom kraju se
ve osea nedostatak vazduha. Svod je ozidan tipinom rimskom opekom,
koja je visoka oko etiri santimetra, da bi joj jedna stranica bila oko 15, a
najdua izmeu 30 i 40 santimetara.
Udahnuli smo miris starog Rima koji je ostavio tragove duboko ispod grada.
Svako ko je ovde iveo umeo je da ceni vodu. Tek danas, kada razgovarate sa
strunjacima "Beogradskog vodovoda", vidite da nije ba uvek tako, i da smo
mi, poslednji vladari grada, prekrili to sveto pravilo...

Beograd je grad koji ivi na podzemnim vodama, ima bezbroj izvora, reka i
reica iji vodotokovi su sada uglavnom sprovedeni u kanalizaciju. Dananjim
najvanijim ulicama grada nekada su tekle reke, pa je tako sa Nemanjinom,
Kumodrakom, Rimskom... Da smo posluali ideje inenjera Mihajla
Lujanovia, jednog od najcenjenijih eksperata "Bodovoda", danas sva ta voda
ne bi bila nedostupna iteljima prestonice, ve smo mogli da budemo, poput
Ciriha, varo sa nekoliko stotina fontana iz kojih tee ista, izvorska voda.
UPRAVNIK U AMCU
Sve kapitalne graevine u srcu grada su "lae" na podzemnim vodama. Iste
muke imali su graevinci koji su pravili Hotel "Moskvu", kao i oni koji su kopali
temelje Palate "Albanija". Grdno su se namuili i graditelji "Slavije", kao i
"Parka". Kada je graena "Beograanka" desetak jakih izvora sprovedeno je u
kanalizaciju, a kada je pokuao da "spase" Pozorite na Terazijama od
nabujalih podzemnih voda, upravnik Svetislav - Bule Gonci odrao je
konferenciju za tampu u - amcu.
Kada smo obilazili podzemne objekte ispod Tamajdana bacili smo kamen
kroz jedan od brojnih otvora i posle nekoliko sekundi uli kako je pao u vodu,
dok je ostala zabeleena i anegdota prilikom rekonstrukcije restorana u
zdanju Savezne skuptine, kada se otvorio put u koji je takoe baen kamen
koji je posle dugog putovanja takoe pao u vodu.
Istoriari belee i veliku paniku koja je zahvatila Beograane u predratno
vreme kada je bila graena "Albanija", tada najvia zgrada na Balkanu, iji su
radovi bili zaustavljeni zbog obilja podzemnih voda na koje su kopai naleteli.
"Albanija e se sruiti..." kruilo je gradom, a ostale su zapamene i anegdote
da su mnogi u irokom luku zaobilazili gradilite, u strahu da se na njih ne
obrui zgrada. Ipak, graevinci su dobro odradili posao, pa ak ni nemake i
saveznike bombe kojima su pokuali 1944. da srue ovu zgradu, u ijem
podzemlju su se nalazile prostorije u kojima su se skrivali nemaki oficiri, nisu
uspeli da joj naude.
Tek ezdesetih godina ponovo poinju urbanistike muke u ovom delu grada,
jer kada su otpoeti radovi na kopanju podzemnog prolaza, ponovo nastupa
nevolja i opet su "krivac" podzemne vode. Eksperti "Vodovoda" zatvorili su
sve ventile u okolini, meutim, postalo je jasno da pokuljala voda nije iz
vodovoda, iako je bila veoma obilna. Tada su naili na tunel prenika oko
jednog metra iz kojeg je voda kuljala. Nisu imali vremena da ga temeljnije
ispitaju, rokovi za zavretak radova bili su neumitni. Zabetonirali su ga, na taj
nain obezbedivi gradilite, ali kuda je posle sva ta voda otila, niko ni danas
ne zna...
MOKROLUKA REKA
Jedna od nekada najveih reka bila je Mokroluka reka koja se slivala od
Malog Mokrog Luka ka dananjem Mostaru. Zato je ova dolina, kojom prolazi
autoput Beograd - Ni i danas puna podzemnih voda. U posleratnom periodu

ovde je napravljen ogroman kolektor, dimenzija 5,5 sa 5,5 metara, pa danas

ta reka tee doslovce ispod autoputa i uliva se u Savu kod Mostarske petlje.
Svaka stopa grob do groba
"Tamo gde si ti, jednom sam bio ja, a ovde gde sam ja, jednom e biti ti" epitaf sa jednog nadgrobnog spomenika u Zemunu.
U Beogradu je sahranjeno znatno vie ljudi nego to je onih, koji danas
hodaju plonicima dvomilionske prestonice. Bili su najrazliitijeg porekla i
nacija, pa nekada izgleda kao da je ovaj grad tokom prolosti bio jedinstvena
vrsta skitnice. Lutalica, koji je osuen da stoji na svom mestu, a da svi dolaze
k njemu. I da, tako bezbrojni, u njemu i ostanu.
Mnogi moderni Beograani uglavnom ne znaju gde se sve nalaze groblja u
njihovom gradu. Dodue, da bi nauili tu lekciju trebalo bi im dosta vremena.
Pa ipak, makar istorije radi, kada obilaze centralne delove metropole, trebalo
bi da znaju da gotovo ne postoji deo koji nekada tokom prolosti nije bio
groblje. Makar ono ostalo iz vremena Singidunuma, Ugarske, Turske,
austrijske carevine, ili tu poiva nekadanji srpski ivalj, beogradski Jevreji,
Jermeni, Grci, rtve koje je pokosila kuga, tajna groblja iz ne tako davnih
ratova, na brzinu pokopani ratnici...

BATAL DAMIJA
Groblja su se prostirala od samog Kalemegdana, du centralnih delova grada,
na skoro svakom mestu dananjeg urbanog beogradskog jezgra. Jedna od
rimskih nekropola bila je u dananjoj ulici Tadeua Kouka, a jedna od veih
prostirala se od Trga Republike du padina Dorola. Vena konaita onog
vremena nisu bila u potpunosti nalik dananjim, komunalnim grobljima, ve
su ee bila postavljana pored puteva.
O veliini groblja na kome su poivali stanovnici Singidunuma kroz vie
vekova govori i podatak da su sarkofazi pronaeni i u Ulici majke Jevrosime,
kao i du Palmotieve ulice. Zna se da je rimsko groblje bilo i izmeu
Narodnog, i pozorita "Boko Buha" na Trgu Republike.
U Zavodu za zatitu spomenika lako je saznati ono to ne spada u opte
obrazovanje Beograana, i to nam je objasnio arheolog Zoran Simi:
"Takozvana Jugoistona nekropola Singidunuma ogromna je, i prostore se od
dananjeg Trga Republike i du Bulevara revolucije i dosee gotovo do samog
Malog Mokrog Luga. Grobovi su rasporeeni sa obe strane Bulevara, a
najvea koncentracija im je u prostoru od sadanjeg Terazijskog tunela i
Nuieve ulice, pa prema Vukovom spomeniku, delom koji ograniavaju Ulica
Proleterskih brigada i donje ivice Tamajdana."
Turci su imali groblje na mestu dananjeg Studentskog trga, ali i oko svake od
damija, kojih je, tokom njihove vladavine gradom bilo vie od 70. Tako je
verovatno da je ovo groblje, u sadanjem Studentskom parku bilo
najpoznatije, ali je ogromno bilo i ono kod Batal damije, koja se nalazila na
mestu dananje Savezne skuptine. Poto je ovo bila najvea damija,

saglasno tome bilo je i groblje, koje se prostiralo od dananjeg ulaza u

Bulevar revolucije, kod Glavne pote i Tamajdana, a dosezalo je sve do
mesta gde se sada nalazi zgrada Doma sindikata.
Neto nie od ovog dela, u pravcu prema dunavskoj obali, u okolini
Tamajdana postojalo je jevrejsko groblje, otprilike na uglu Dalmatinske i
Takovske ulice, preko puta Rudarsko geolokog fakulteta. Neto nie odatle,
takoe su postojali grobovi, ovog puta opet prekriveni turskim, muslimanskim
mezarima.
ZNAMENITI SRBI
Kada smo ve pomenuli plato ispred Savezne skuptine, u vreme austrijske
vladavine gradom, u 18. veku, od 1717. do 1739. godine na tom mestu se
nalazilo jo jedno, za istoriju vano zdanje - vojna bolnica. Bila je u blizini
dananjeg Pionirskog parka i pored nje se nalazilo, ta drugo nego - groblje.
Ovo, tzv. Nemako vojno groblje, itelji ondanjeg Beograda umeli su
jednostavno da zovu i "bolnikim".
Meu najstarijim srpskim grobljima je ono koje je jo 1688. godine zabeleio
istoriar Gump, a koje se nalazilo u blizini dananjeg Zelenog venca.
Zahvaltalo je i deo Ulice Marala Birjuzova. Posle toga se seli na mesto gde su
jo dugo poivali Beograani.
Naime, danas svi znaju gde se, u Ruzveltovoj ulici nalazi Novo groblje, ali oni,
mlai Beograani uglavnom ne znaju gde se onda nalazilo "staro", ako je ovo
"novo".
A to, staro groblje prostiralo se na jednom od dananjih najpopularnijih
etalita, u sadanjem Tamajdanskom parku. I sada se uz zgradu
Seizmolokog zavoda mogu nai ostaci nekadanjih nadgrobnih ploa
ondanjih Beograana.
Kada je 1882. godine donesena odluka da se groblje preseli na dananje
mesto, varoani su burno protestovali, alei se da e pokojnici morati na
"daleku periferiju", ali gradske vlasti su bile odlune. Meutim, kako je seoba
obavljena, i koliko revnosno su preseljeni zemni ostaci onih koji su poivali tu,
govore istorijska svedoanstva, da su se i tada Srbi neretko vrlo loe odnosili
prema grobljima, da su ova bila zaputena, a nije bilo udo da zajedno sa
grobarima kamenoresci ukradu plou, pa je prerade za drugog pokojnika.
Ipak, ostaje injenica da su velikani srpske istorije, koji su nekada poivali na
Starom groblju, preseljeni. Meu njima Ilija Kolarac, Mia Anastasijevi, Sima
Milutinovi Sarajlija, Joakim Vuji, ura Jaki...
BELEG CENTURIONA
U podrumu kue u Siminoj ulici, koju je nekada sagradio srpski ministar
finansija Laza Pau, i danas postoji grob rimskog centuriona.
Kako nam je objasnio Pauov naslednik Aleksandar Vlakalin, arheolozi su dali
svoj sud o autentinosti ove nadgrobne ploe, jedno se ne zna da li je

centurion mogao da uiva i u blagodetima starosti ili je mlad napustio i svoj

Singidunum i ovaj svet.
Vlakalinova kua je na grobu, a njegovi prijatelji armantno kau kako
dobronamerni domain uredno pred spavanje poeli centurionu laku no.
Ali, zar to nije sudbina svih Beograana?
Enigma ispod Taa
Ako postoji zagonetno mesto u Beogradu, koje traje dugo koliko i sam grad, i
pamti sve njegove dobre i loe periode, a dananjim iteljima prestonice je
uglavnom ostalo nepoznato, onda je to Tamajdan.
Ispod tamajdanskog platoa prolazili su tuneli dvomilenijumski starog
Rimskog vodovoda, sa ovog mesta je Karaore nadgledao oslobaanje
grada, Tamajdan je bio Staro groblje, ovde je proitan Hatierif koji je prvi
nagovestio slobodu Srbije posle ropstva pod Turcima, tu su, kako povedaju
stariji istoriari, bile spaljene moti Svetog Save, a ne na vraarskom platou,
kako danas mnogi misle. Jer, moti sveca su bile spaljene na Malom Vraaru,
a ne ovom, koji mi danas tako zovemo. Taj, Mali Vraar je poinjao upravo
pored mesta koje danas okruuju Savezna skuptina, poetak Bulevara
revolucije i Glavna pota.
RIMSKI MAJDAN
Ispod tamajdanskog platoa izvaene su ogromne koliine kamena jo u
rimsko vreme, kada su jo u prvom veku od istog kamena zidane graevine
Singidunuma. Mnogi sauvani sarkofazi pronaeni irom Beograda
napravljeni su uglavnom od tamajdanskog kamena. Kamenolom su kasnije
nasledili Turci, dajui mu i dananje ime sastavljeno od rei "ta" - kamen i
"majdan" - rudnik. U njemu su se skrivali Beograani tokom Prvog svetskog
rata od besomunog austrougraskog bombardovanja, da bi zjapee okno
rudnika postalo skriveno od oiju posmatraa tek pre Drugog svetskog rata.
Tek tada ovo mesto postaje tajna.
Dananji ulaz u tamajdanske peine nalazi se iza popularnog restorana
"Fratelis", preko puta zgrade RTS. Stepenite koje vodi u dubinu, ispod velike
stene, dugo je bilo daleko od pogleda i pristupa onih koje je radoznalost
terala da se zapitaju ta je iza(?). Stoga to je ovaj adaptirani prostor iz
Drugog svetskog rata jo dugo mogao da ima znaajnu vojnu funkciju, ili
makar onu za sklanjanje stanovitva.
Meutim, zahvaljujui strunjacima Javnog preduzea za sklonita, uspeli smo
da uemo unutra, najzad dospevi u peinu koja se nalazi na kraju
vratolomnog stepenita. Tamo nas je "ekala" dvorana od nekoliko stotina
kvadratnih metara na ijim zidovima se i sada vide tragovi koje su ostavili
kopai nekadanjeg rudnika. Naime, kamene ploe su vaene pravilno, tako
da su u zidu ostale pravougaone rupe iz kojih su vaeni blokovi.
Dugaak splet hodnika vodi u drugu peinu, koja je u Drugom svetskom ratu
bila adaptirana tako to joj je betonirana podloga, a kao ojaanje bili su
napravljeni betonski lukovi, koji su podupirali gornji svod. Ovde je poinjao

najznaajniji podzemni prostor Nemaca tokom rata, jer se upravo tu nalazila

tajna podzemna Komanda za jugoistok Vermahtovog generala Fon Lera.
Posebna masivna metalna vrata odvajala su ovaj deo od samog komandnog
mesta, kao i podzemnih prostorija u kojima su boravili vojnici. Ovde su bili
snabdeveni svim potreptinama, tako su imali ak i agregate za struju, kao i
telefonsku komunikaciju. Ceo podzemni kompleks bio je tako napravljen, da
je u sluaju potrebe, ovde moglo da boravi hiljadu vojnika tokom est meseci,
bez potrebe da izlazi napolje.
Da bi sva vana oprema, oruje, ali i namirnice bili dopremani u ovaj
podzemni grad, Nemci su imali jo jedan, poseban ulaz podno Tamajdana,
blii samom bazenu, gde su mogli da uu ak i kamioni.
PODZEMNI LAVIRINT
Splet hodnika vodi dalje, ka jo jednoj od peina za koju je izvezno da je
Vermaht nije koristio, makar ne u onoj meri u kojoj je to radio sa ostalim
prostorima. Ova peina nalazi se gotovo bukvalno ispod restorana "ansa". To
je ogromna odaja ispod zemlje, iza koje i sada ostaje trag kako se moe dalje,
i kako ni ona nije kraj podzemnog putovanja za radoznalog istraivaa.
Oigledno je da odatle vodi put ka jo nekoliko podzemnih odaja za koje se
pretpostavlja da vode ka novom spletu hodnika, a oni kasnije ka Pravnom
fakultetu...
Kako objanjava jedan od najboljih poznavaoca podzemnih objekata ispod
Beograda Mirko Radakovi, puna istina je da niko pouzdano ne zna kuda
tano svi tajni prolazi koji polaze iz tamajdanskih peina i vode neznano kud.
Sada bi sve trebalo temeljno ispitati.
Razgovarajui sa starim Beograanima koji su zapamtili Tamajdan iz doba
Drugog svetskog rata, kao i sa onima koji su neto vie znali o njegovoj ulozi
ali su dugo morali da ute i uvaju tajnu, doli smo do zakljuka da je izvesno
da su Nemci u vreme rata hteli da poveu sve svoje vane objekte sa svojom
podzemnom komandom. Zato je izvesno da je jedan kraj odavde vodio ka
"Manjeu", drugi ka zgradi "Gestapoa", na dananjem Trgu Nikole Paia, a
trei prema Dvoru, odnosno dananjoj zgradi gradske vlade.
Onaj krak, prema "Manjeu" trebalo je da povezuje najvanije tajne
podzemne koridore, ba zato to je du Nemanjine ulice bilo najvie takvih
trasa. One su spajale vane zgrade u ovoj ulici sa zgradom eleznike
stanice. To je bio podzemni sistem za tajnu bezbednu komunikaciju, a
ispostavilo se kasnije i povlaenje iz grada. Ovaj krak imao je uprao tu ulogu.
Tako danas do kraja nije jasno kuda vode svi tajni prolazi koji se nastavljaju iz
tamajdanskih peina, iako je izvesno da oni ne predstavljaju delove tako
davne istorije, ve su uglavnom plod podzemnih radova iz Drugog svetskog
rata.
ZARALE MINE

Jedan od razloga to se svi tajni koridori ispod Tamajdana ne mogu lako

ispitati je i taj to su Nemci prilikom povlaenja minirali mnoge podzemne
odaje. A poznato je da su bili veti u tome. Tako su, posle osloboenja nai
inenjerci imali mnogo posla, a izvesno je da svaki tajni koridor nije do kraja
proveren. Meutim, srea je to su ondanje mine bile u metalnim
kouljicama, koje su vremenom korodirale i uglavnom postale bezopasne. Ali,
nikad se ne zna, i oprez mora da bude na prvom mestu.
Tvrava kolevka grada
Beograd je "roen" na Kalemegdanu, tu je uvek zapoinjalo i okonavalo se
ono to je uobliavalo bitisanje njegovih stanovnika. Mi smo obili deo
njegovih podzemnih odaja, jednom davno napravljenih sa potpuno
drugaijom namenom nego to je to danas.
Zato smo posebno bili radoznali obilazei nekadanji veliki barutni magacin
"Peine", kakav je pun naziv mesta koje se danas jednostavno zove
"Barutana", kao i depoe ispod Vojnog muzeja.
Kalemegdan je i danas prepun ostataka nekadanjih skladita i prolaza koji su
davno povezivali zidine i bastione, ali koji su sada dobili tunu namenu, pa se
tu skrivaju beskunici, dovoljno sreni zbog injenice da nisu pod vedrim
nebom.
Ipak, najvei podzemni prostor ispod Kalemegdana je "Barutana". Sastoji se
od ogromnog hodnika koji povezuje dve velike peine.
KLESANE PORUKE
Jedan od razloga to su Austrijanci pobedili Turke u velikoj bici za Beograd
1717. godine je bila eksplozija turske municije, koja je bila nedovoljno
zatiena i koju je zapalio jedan austrijski projektil. Barut se nalazio u jednoj
od zgrada u donjem kalemegdanskom gradu, a silina eksplozije je razorila i
deo odbrambenih bedema, znatno olakavajui posao nadiruim
Austrijancima.
Zato je jedan od prvih poslova koje su sebi pobednici dali u zadatak bio da
naprave sigurno mesto gde e se ubudue uvati barut, i radovi poinju
1718, a traju naredne tri godine.
Tako su nastale ove velike vetake peine, koje su, kako kau strunjaci,
uklesane u stenu. Sastoje se od hodnika dugakog 41 metar, ija je irina 2,7
metara, i dve peine, dimenzija 19,5 sa 17,5, odnosno 17,4 sa 17,2 metra.
Debljina zidova je izmeu etiri i pet metara, a iznad svodova ovih sala nalazi
se debeo sloj zemlje iji je zadatak bio da ublai eventualne udare.
Unutar hodnika koji spaja ove dve velike podzemne hale, nekadanja
skladita, poreani su sarkofazi pronaeni na ostacima nekadanjeg groblja u
Beogradu. Odnosno, bie da je pametnije rei Singidunumu, jer su oni svoj
ivot iveli u onom, a ne ovom gradu. Danas su ti sarkofazi - napravljeni
uglavnom od tamajdanskog kamena - prazni. U prvoj peini nalazi se
lapidarijum, mesto gde se nalaze nadgrobne ploe, mnoge od njih izuzetno
ouvane, na kojima su i sada jasno itljiva imena pokojnika i poslednje poruke
koje su na njima isklesali njihovi savremenici.

Nije na nama da sudimo da li je mesto ovim spomenicima u klubu gde se

slua glasna muzika, ali makar iz pijeteta prema onima koji su tu vekovima
konaili, valjda bi bio red da kamene grobne kutije ne slue kao mesta na koja
bi se naslanjale barske stolice i na njima drale ae sa piem.
Ali, kao da je to jedina beogradska neloginost...

VRATA PROLOSTI
Tokom prolih decenija u Beogradu je postojala jedna posebna, sveana
ceremonija, kada je otac sinu davao prve znake da ga uvaava kao budueg
mukarca. To je bio odlazak u Vojni muzej na Kalemegdanu. Meu sablje,
zastave, puke i ostalo znamenje starih ratnika.
Kalemegdanski muzej je po mnogo emu specifian i poseban. Ubistvene
naprave koje su ispred njega izloene na otvorenom, govore o tome kolike je
ljudskih ivota uloeno da bi one opravdale svoje postojanje. Tu, pored
eksponata koji su pred posetiocima u svako doba godine, i po snegu i i na
letnjem suncu, "skriva" se jo jedno znaajno mesto, a to je sama
unutranjost kalemegdanskih kazamata. To su stotine kvadratnih metara
podzemnog prostora koje trenutno dele depoi Vojnog muzeja, sa jedne
strane, i svlaionice kalemegdanskih koarkaa, sa druge.
Vrata koja vode unutar zidina zatvorena su za posetioce, pa radoznali
posmatrai mogu da vide samo eksponate izloene napolju. LJubaznou ljudi
iz Vojnog muzeja mi smo mogli da obiemo i ovaj prostor, koji je kroz istoriju
esto menjao namenu. Tu su bile i konjunjice, tamnice, sklonita i
skladita...Ispod tog dela tvrave, koji prethodi Stambol-kapiji i Sahat-kuli,
nalazi se po osam prostorija sa svake strane, gledano sa drvenog mosta koji
vodi do njih. One najudaljenije od ulaza u taj deo tvrave "produene" su tako
da njihove dodatne odaje duboko zadiru u bone bedeme, odnosno okruuju
sa jedne strane koarkake terene, a sa druge samo podnoje muzeja. Sada u
delu koji pripada Vojnom muzeju nema mnogo eksponata, ali jedan privlai
posebnu panju...
Kada smo videli motor koji se nalazio na fotografijama iz svih udbenika
istorije koji su opisivali 27. mart 1941. godine, oseali smo se kao da smo
pronali svoj lini "vremeplov". Isti motocikl sa prikolicom, na kojem se
nalazio ovek sa zastavom u ruci, i sada postoji. Nalazi se u depoima muzeja,
a strunjaci ove kue portvovano se trude da pronau sve delove koji
nedostaju, pa da maina bude potpuno ista, kao to je izgledala pre bezmalo
60 godina, u sumrak Drugog svetskog rata.
Ne ulazei ko je stajao iza ovog vanog istorijskog dogaaja, koji je uvukao i
Jugoslaviju u najvei ratni sukob u istoriji, imali smo prelep oseaj da smo
dotakli prolost samu...
ari zemunskih zemunica
Podzemlje Zemuna nije nita manje interesantno nego ono, sa druge strane
reke. Naprotiv, esto je bivalo kudikamo zanimljivije. Tamo su se Austrijanci

zadrali mnogo due nego u Beogradu, pa su imali priliku da svoje doktrine o

izgranji, podzemnim objektima, ali i njihovom meusobnom povezivanju
pokau u punom sjaju.
Naa ekspedicija poela je u delu koji danas Zemunci zovu Muhar, iako je
zvanino ime ovog dela grada Trg Branka Radievia. Naziv je dobio po kui
trgovca Ivana Muhara, ija kua se nalazi pored zavretka Glavne ulice. Sa
jedne strane ovog mesta, gledano ka Dunavu, nalazi se Gardo i groblje na
vrhu, dok se sa druge nalazi ukovac. Oba brega koja okruuju Muhar
prepuna su laguma, koja zadiru duboko u utrobu uzvienja. Ispod gardokog
brda i groblja postoji nekoliko laguma, gotovo iza svakog broja na adresi u
Ulici Branka Radievia. Najdui ide duboko ispod groblja i da je bio dui jo
nekoliko metara prodro bi na drugu stranu Gardoa, prema Dunavu, odakle
mu "u susret" takoe dolaze veliki lagumi. Ovaj, o kojem priamo, dugaak je
96 metara.
Odmah preko puta nalazi se ukovac, koji je takoe prepun ovih podzemnih
koridora, da bi se slini objekti ispod zemlje nalazili i ispod Kalvarije, ali i
dalje, du cele Beanijske kose. Do kraja 20. veka u evidenciji Javnog
preduzea za sklonita Srbije u Zemunu je ostalo zabeleeno ak 73 velika
laguma, a osam slinih podzemnih graevina nalazi se na teritoriji ovog
Beograda.
Najpoznatiji i jedan od najudnijih laguma je onaj koji se nalazi u Ulici Vasilija
Vasilijevia 10, ispod najstarije kue u Zemunu. Ovo zdanje i danas mnogi
zovu "Beli medved", po kafani koja se nekada nalazila u njemu.
ZAZIDANI HODNICI
Ispod "Belog medveda" nalazi se podzemni hodnik, dugaak vie od 20
metara. Sa njegove bone strane ulazilo se u veliki vinski podrum, u kome su
nekadanji birtai uvali vino. Da bi rajski napitak bio hladan, u vreme kada
friideri nisu postojali, kalfe su u zimsko vreme testerama sekli led sa Dunava
i polagali ga na dno podruma. Prekrivali bi ga slamom da bi ouvali to niu
temperaturu, i u ovu prostoriju su ulazili samo jednom dnevno, da natoe
onoliko vina koliko procenjuju da e im trebati tog dana. Ovakva mesta
Zemunci su zvali "ledenice".
Meutim, sam zavretak hodnika koji je vodio pod ukovac naprasno je
zazidan, drugaijim materijalom nego to je napravljen sam hodnik.
Oigledno je da je neko naprasno prekinuo tok podzemne graevine, ali
zato, danas je nepoznato.
Raspitujui se meu starim Zemuncima i istoriarima ovog dela grada, doli
smo do dve pretpostavke. Prva, da su este posleratne inspekcije "narodne
vlasti" primoravale trgovce da zalihe sklone daleko od oiju kontrolora, a
druga da su ovi prostori ostali veoma opasni jo iz doba Drugog svetskog
rata.
Sakrivanje robe nije bilo retko, i stariji Zemunci pamte da su vlasnici kafana
umeli da skrivaju burad sa vinom u podrume, koje bi kasnije zazidali, ili na
neka druga tajna mesta. Opet, kada su se Nemci povlaili posle gubitka
Beograda, mnoge prostore su minirali. Tako postoji opasnost da su iza nekih,

ovako prekinutih podzemnih prolaza ostale mine jo iz Drugog svetskog rata,

pa nasilno razvaljivanje ovakvih zidova ne bi ni u kom sluaju bilo poeljno
bez eksperata koji bi nadgledali ceo posao.
TONE UKOVAC
Lagumi u ovom delu grada uglavnom su imali magacinsku namenu, mada su
posle Drugog svetskog rata dugo bili u evidenciji strunjaka nadlenih za
sklanjanje stanovnitva u sluaju ratne opasnosti. Vremenom su izgubili tu
svrhu, jer je sloj zemlje iznad njih bio isuvie tanak za moderne bombe, pa su
mnoga od ovih podzemnih zdanja preputena vlasnicima kua koji su ih sada
prisvojili i priveli nekoj svojoj nameni.
Koliko je vano znati ta se krije ispod podloge gde nameravate da zidate
kuu, najbolje su osetili itelji koji su sazidali stambene zgrade u okruenju tri
zemunske ulice: Ugronovake, Cetinjske i S. Dukia.
Sve se deavalo na ukovcu, gde su posleratni itelji poeli nelegalno da
zidaju kue, a da ih niko nije upozorio na opasnost gradnje, odnosno da ispod
temelja novonastalih zgrada postoji veliki lagum, ija je povrina bila vie od
450 kvadratnih metara. Budui da nisu mogli odmah da se prikljue na
kanalizacionu mreu, pravili su septike jame koje su raskvasile podlogu, a
oko kua se skupljala kinica koja je takoe uticala da tlo postane nestabilno.
Kada je opasnost ozbiljno zapretila, moralo je da se reaguje munjevito. Jer,
kue su poele da gube stabilnost, fasade su pucale, a zidovi postajali
nestabilni.
Tako su gradske vlasti 1988. godine bile primorane da brzo interveniu. Poto
se sve deavalo tako da su tonule kue u tri ulice, odlueno je da budu
nasute ogromne koliine betona u prethodno napravljene otvore na krovnom
delu laguma, kako bi tunel potpuno napunili i tako spreili dalju propast
stambenih grada. Kroz 23 buotine nalivane su tone betona, dok "uzburkano"
podzemlje najzad nije postalo stabilno, a ovaj neobian lagum zauvek
izgubljen.
Tajna beanijskog brega
Lesna zaravan, koja poinje od Gardoa, a prostire se, kasnije, du Kalvarije i
Beanijske kose, sadri u sebi brojne lagume, na koje se nailazi sve do oboda
pored nekadanjeg Starog aerodroma.
Mnoge od njih, stariji Zemunci zvali su "vojnim", to na slikovit nain podsea
na njihovu nekadanju namenu. Opravdanje za ovakvo ime postoji pogotovo
kada priamo o graevini ispod zemlje koja se nalazi kod eleznike stanice
"Toin bunar". Verovatno je tu nekada bio jedan od austrijskih laguma,
meutim, njegov izgled, u vreme koje je prethodilo Drugom svetskom ratu,
bio je dramatino izmenjen. Upravo to mesto izabrala je vojska ondanje
Kraljevine Jugoslavije za podzemnu bazu odakle bi se komandovalo
operacijama odbrane grada tokom rata koji je otpoeo 6. aprila 1941. godine.
Tako je lagum posebno ojaan i u njemu su bili odraeni svi radovi koji su
kasnije garantovali bezbednost visokog vazduhoplovnog vojnog vrha koji je
trebalo da rukovodi operacijama odbrane grada. Meutim, "pasija"

jugoslovenstva, koje nikada nije bilo dovoljno jedinstveno onda kada je to za

dravu bilo najpotrebnije, pokazala se, naalost, i ovde.
DVE IZDAJE
Ljubaznou direktora Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva edomira
Jania, doli smo do podataka iz neobjavljenog rukopisa efa Operativnog
odseka Komande vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije Andrije Pavlovia,
koji je zabeleio da komandant Prve vazduhoplovne brigade, pukovnik
Dragutin Rupi, "nije lino rukovodio u komandovanju i manevrisanju
vazduhoplova, ve se uglavnom skrivao u beanijskim lagumima". Kasniji
podaci u koje nas Jani upuuje, jo jasnije govore o tome, s obzirom da je taj
isti Rupi nedugo zatim prebegao u Nezavisnu Dravu Hrvatsku, i tamo bio
tzv. "general-vitez" u vazduhoplovstvu NDH.
O istoj, tajnoj zemunskoj komandi, u vreme estoaprilskog rata mnogo je
znao i komandant Drugog lovakog puka, tada pukovnik, Pirc. Kako nas
upuuje Jani, plan je bio da Beograd brani esti lovaki puk, dok je ova
jedinica, pod Pircovom komandom, bila zaduena za akcije nad celom
teritorijom Srbije. Pukovnik je, prebegavi iz Jugoslovenske vojske, ve 10.
aprila 1941. godine bio u Hrvatskoj, ali ve 1943. godine, eto ga u
partizanima, i to na mestu komandanta Jugoslovenskog ratnog
vazduhoplovstva. Posle rata, meutim, biva raalovan. Pirc ni tada nije
pokazao ta sve zna da isposluje u svojoj neobinoj karijeri, ve uskoro
postaje imenovan za ambasadora Jugoslavije u Argentini. Ne lezi vrae, tamo
obnavlja kontakte sa ustaama, ali istovremeno kontaktira sa Informbiroom.
Repriza "Pirc" desila se poetkom rata koji je prethodio raspadu sledee
Jugoslavije, kada je na elu vazduhoplovstva bio general Antun Tus. Ovaj,
dodue, nije komandovao iz beanijskih laguma, ali je uradio isto to i njegovi
prethodnici, poto je na samom poetku rata prebegao u Hrvatsku, preuzevi
tamonje vazduhoplovne snage.
Zbog svega toga lagumi u beanijskoj padini nisu nimalo zanemarljivi za
istoriju drave, ije e ime, veoma je mogue, postati samo istorijska
kategorija. Deo propasti drave junih Slovena, odvijao se bga tu, gde je bilo
sredite ratnih vazduhoplovnih snaga, pokazae se kasnije, najvanije sile
koju svaka drava moe da ima.
HUMKE U MULJU
Rani proleni dani 1941. godine i nemaki bombarderski napad na Kraljevinu
Jugoslaviju odneli su tano 137 ivota naih najboljih pilota. Ni jedan od ovih
vazduhoplovaca koji su bili svesni da ono to rade nee mnogo promeniti
odnose snaga u nastupajuem ratu, ali da e im makar ponos, ba kao i smrt
ostati veiti, posle rata nije proglaen narodnim herojem.
ta vie, mogue je da se i danas pod dunavskim muljem nalaze ostaci
nekadanjih aviona, ali i vazduhoplovaca u njima. Ovo istraivanje zapoeo je
prvo Antun - Braca Benevi, da bi ga nastavio istoriar Petar Bosni, koji i

danas gaji nadu da e jednog od nesrenih pilota, odnosno makar deo

njegove letelice ipak izvui na povrinu.
To je bio narednik Milutin Petrov, roen 1908. godine, koji je zvanje pilota
dobio 1937. godine, a kurs nonog letenja zavrio je godinu dana kasnije.
Kobnog, 6. aprila uzletao je ak tri puta, oborio nekoliko nemakih pilota, a
onda je i njegov "mesermit" oboren. Prema podacima do kojih su doli
Benevi i Bosni, to se desilo preko puta Zemuna, u okolini ekonomije pored
mesta Crvenka.
Istraivaka strast portvovanog Bosnia nije napustila tokom nekoliko
proteklih decenija, pa tako 1986. godine prvo uspeva da zainteresuje
strunjake ljubljanskog univerziteta, a ovi, potom, i kolege iz Bratforda u
Velikoj Britaniji, koji su ve tada ovladali tehnikama magnetometrijskog
ispitivanja. I zaista, na istom mestu koje je oznaio Bosni, prva ispitivanja su
naslutila da postoje metalni ostaci, koji bi mogli da dostiu oko 750
kilograma. A motor aviona kojim je Petrov upravljao bio je teak oko 750. Ve
kada je bio na pragu otkria, Bosnia su u tome prekinule nove ratne
operacije, koje su protekle raspadu prole Jugoslavije.
Petar Bosni se i danas nada da e narednika pilota Milutina Petrova ipak
neko dostojanstveno sahraniti, onako kako je zasluio.
SAVEZNIKI "LIBERATOR"
Prema podacima kojima raspolae Petar Bosni, Petrov nije jedini pilot koji je
ostao na dnu reke. Svoje veno konaite tamo je naao i Branislav Todorovi,
u mutnim vodama pored Ade huje. Kako opisuje ovaj istraiva, "male su
anse da njegov avion, ali i njegove kosti ikada budu izvuene sa dna reke".
Slino je proao i savezniki avion "liberator", koje je oboren 1944. godine i
"zaronio je" pored Ade ibuklije. Kako objanjava edomir Jani, strunjaci
Muzeja vazduhoplovstva su sa njega uspeli da izvuku samo elisu i motor. Tako
je sigurno da je i eksplozivni tovar i sada sa njim, na dnu.
Ranijih hodina, u vreme kada bi nivo Dunava opadao, letelicu je bilo mogue
videti, ali je sada, godinama nakon obaranja, ipak poela da tone, preputena
nanosima dunavskog peska.
Lavirint ispod stanice
U Beogradu postoji jo mnogo podzemnih hodnika koji su graeni tako da
budu tajna. Takva im je bila i prvobitna namena, a i sada, kada su postali
manje vani ili beznaajni, ostali su isto tako tajnoviti kao to su bili i onda,
kada su neto trebalo da znae.
U Resavskoj ulici, kod broja 38, nalazi se i danas neobino lepa zgrada, iji
veliki luk, na est pravilno rasporeenih ulaza, govori o tome da je bila
nekome i neemu posebno namenjena. Ovo zdanje napravljeno je pre Drugog
svetskog rata, i to od novca ondanje Mornarike uprave, a bilo je namenjeno
za stanovanje najviih oficira onog doba. Zgrada je i danas izuzetno ouvana,
pa zato i sada odaje sjaj vremena kada se gradilo sa velikom stilom.

Ispod nje, ve u skladu sa vremenom u kome je zgrada nastala, postojali su

podzemni hodnici, koji su vodili ka dananjoj zgradi Generaltaba, sruenoj u
bombardovanju 1999. godine.
Ruku na srce, hodnici su tada, u vreme kad su stvoreni, vodili ka drugim
zdanjima na istom mestu, ali imali su istu, konspirativnu namenu. Tada nije
bilo naina za hitnu evakuaciju vanih ljudi helikopterima ili nekim slinim
prevozom koji bi bio dovoljno munjevit, kao to su to mogli da budu tajni
hodnici, ba ovako zamiljeni.
Danas je taj deo ispresecan zidovima koji su naprasno "nastali" ba na ovom
mestu posle Drugog svetskog rata, pa tako ni ovaj prostor nije vie celovit,
niti dovoljno dostupan radoznalom istraivau. Ostao je "u amanet"
stanovnicima ove zgrade, ali sada samo kao podrumski prostor, koji e
radoznalije meu njima da podsea na tajanstvenu ulogu koju je nekada
imao, a u dejoj mati e da budi dovoljno prostora za imaginaciju ta je sve
ba tu, za vreme rata i posle njega, moglo da se deava.
KUDA VODI TUNEL
Tek nekoliko stotina metara nie, u pravcu prema zgradi beogradske
eleznike stanice, nalazi se jo jedno zdanje na koje su Nemci mnogo
raunali tokom okupacije. To je dananja zgrada TP na uglu Nemanjine i
Sarajevske ulice, u kojoj se tokom rata nalazila jedna od brojnih nemakih
vojnih komandi.
U vreme borbi za osloboenje grada od faistikih vojnih formacija, ostalo je
zapameno da su Rusi i partizani upravo pred ovom zgradom, ba kao i u
samoj Nemanjinoj ulici, imali ogromne gubitke. Otpor je bio snaan, rtve
mnogobrojne, a zastoj u planiranim operacijama oigledan. Nemci su se vrlo
srano borili, jer su znali da ih u protivnom ne eka nita dobro. I danas
dovoljno radoznao prolaznik lako moe da vidi kako je sama zgrada
"proarana" ostacima kuruma, koji su neveto, posle rata, samo zabaureni
slojem glet-mase, tako razliitim od boje fasade same zgrade. Okrugle fleke,
pogotovo oko svakog ulaza u zgradu, samo potvruju da su se ovde vodile
borbe koje ni napadaima ni braniocima nisu obeavale lako okonanje
sukoba u kome su se nali.
Zaprepaenje je bilo veliko kada je pucnjava najzad prestala, oslobodioci uli
u zgradu, i tamo nisu zatekli nikoga!
Nemci su uspeli nekako da pobegnu, ali ovima nije nikako bilo jasno kuda, na
koju stranu. Dodue, i zgrada je velika pa im je mnogo vremena odnelo
panjivo pretraivanje ostalih praznih prostorija, ali na kraju Nemaca nigde
nije bilo.
A njihovi vojnici, ispostavilo se kasnije, izali su u okolini eleznike stanice,
odakle su nastavili dalje povlaenje. Jer, ispod ove dve vane zgrade postoji
tunel, kojih ih povezuje, i koji su Nemci prvo drali u najstrooj tajnosti, da bi
ga posle, na kraju rata i iskoristili.

TVRAVA POD ZEMLJOM

Ceo potez od Nemanjine ulice do eleznike stanice, ostalo je u seanju
svedoka, predstavljao je jedan od najkrvavijih gradskih frontova za vreme
oslobaanja Beograda oktobra 1944. godine. Tu je bila moda najvea
koncentracija vanih nemakih uporita, i ba zato je sve bilo obezbeeno,
kako podzemnim tunelima, tako i niskim bunkerskim punktovima, koji su
pretili potencijalnom napadau gotovo ispred svake od zgrada u ovoj ulici.
Stariji Beograani pamte da tom ulicom nije mogla ni "muva da proleti" i da
je tu, posle bitke, ostalo mnogo olupina ruskih tenkova, jer je i pre poetka
samih operacija jedino oklopna jedinica mogla da se nada da e probiti
ovakvu odbranu.
Ali, isto tako se seaju da su u danima posle oslobaenja ovakvi ulazi jo
dugo bili vidljivi. Graeni su da budu iste one sigurnosti i vrstine, kao i
podzemni objekti koje smo sretali na ukarici, ili na drugoj strani grada, du
Zvezdarske ume, dakle na mestima koja su bila od sutinske vanosti za
kontrolu prilaza gradu.
I ovi bunkeri bili su, verovatno, povezani spletom podzemnih prolaza, koji su
posadi davali oseaj dodatne sigurnosti, ali i veliku manevarsku mo, poto bi
u toku borbe mogli brzo da se premeste sa jednog mesta na drugo. Najzad,
mnogo je korisniji onaj vojnik koji nije uplaen pred mogunou da e se nai
u bezizlaznoj situaciji, a ovakve podzemne podobnosti su umnogome
pomogle Nemcima da se ba tako oseaju. Odstupnica je postojala, i oni su
znali za nju.
ZABORAVLJENI PROJEKTILI
Obnavljanja beogradskih saobraajnica neretko donose graditeljima
udnovate susrete sa prolou. Jedan od njih bio je tokom rekonstrukcije
Ulice Tadeua Kouka, kada je ispod stare kaldrme, koju je najzad trebalo
da nasledi asfaltna podloga, pronaena nemaka bomba iz estoaprilskog
bombardovanja 1941. godine.
Ugnezdila se na oko 20 santimetara ispod ulice kojom su svakodnevno
prolazila bezbrojna vozila ukljuujui i teke kamione. udo, ili ista srea,
hteli su da paklena naprava ne eksplodira tokom svih tih godina.
Iz neobinih seanja direktora Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva
edomira Jania, pominjemo ono kada su kopajui temelje za kuu u Ulici
Orlovia Pavla metani pozvali strunjake, budui da su pronali neku udnu
granatu. Kasnije se ispostavilo da je tamo, na pola puta izmeu Crvenog krsta
i Slavije, leala 80 godina, puna eksploziva, jo iz Prvog svetskog rata.
Kule ispod grada

Beograd ima bezbroj hodnika pod zemljom, koji spajaju jedan sa drugim
delove grada, ili su doboko zavueni u podzemlje, a saznanje o njima i o
pravcima kojima se prostiru mnogim iteljima ovog grada predstavljalo bi
potpunu senzaciju. Pogotovo onima koji svakodnevno koraaju njihovim
trasama ili neposredno pored njih, a da u njima ne postoji ni slutnja da je
tako.
Tako, samo nekoliko stotina metara iznad umarskog fakulteta u Beogradu, u
Ulici kneza Vieslava danas postoji niz viespratnica koje ni po emu ne odaju
nekadanju vojnu vanost ove kote.
U vreme dok je trajao Drugi svetski rat, tu je napravljeno nekoliko neobino
vanih podzemnih objekata, koji su Nemcima ulivali sigurnost, ali ne bez
razloga, jer su sa tog mesta mogli da kontroliu veliki deo tada vanih
stratekih prilaza gradu.

SILAZAK I MRAK
Danas mnogi prolaze tim predelom ne znajui ta krije. I zaista, samo obian
metalni poklopac na vrhu ulaznog dela i ne obeava da skriva neto mnogo
znaajnije od obinog ulaza u kanalizacionu ili vodovodnu mreu. Moda
panju privlai jedino metalna kupola, koja se nalazi na blagom uzvienju, oko
dva metra udaljena od ahta, ali ona je danas samo mesto gde se dokoni
prolaznik nasloni kada vezuje pertlu, ili se deca ba tu zaigraju, udarajui u
metalni obod koji interesantno odzvanja. Sada niko i ne sluti da je ba to bilo
smrtonosno mitraljesko gnezdo. To je livena gvozdena pukarnica, sa
ouvanim izgledom iz tog vremena, koju je, dodue, poeo da prekriva sloj
mahovine, pa je tako nenamerno ostala zabaurena.
Kada se podigne poklopac ahta, otvara se mraan tunel u koji smo se
spustili merdevinama ukopanim u beton, oko tri metra u dubinu, i tu se tek
vidi umenost nemakih graditelja, koji su ovaj prostor vrlo spretno
projektovali. Odmah po silasku, niz desetak preaga koje su ugraene u zid,
ulazi se u hodnik, kojem prethodi dvadesetak stepenika.
Tu se nazire i drugi, rezervni izlaz, sasvim logian kada se radi ratni podzemni
objekat. Uz podzemne prolaze, kojima smo nastavili put, i koji su dugaki vie
od 400 metara, nalaze se minijaturni kanali, iji zadatak je bio da sprovode
vodu u slivnike. To je bila ona voda za koju se oekivalo da bi lako mogla da
nastane u podzemlju zbog kondenzacije koju nuno izaziva boravak velikog
broja ljudi. Oigledno je da su projektanti o svemu mislili.
Hodnici su spajali delove ove podzemne instalacije sa posebno namenjenim
delom za posadu, o ijem se smetaju takoe posebno vodilo rauna. U
proirenom delu ekali su ih posebni, rasklapajui kreveti, obeeni o zidove.
Oni su se lako podizali i sputali, otvarajui na taj nain dodatni prostor,
ukoliko bi bio neophodan. Na izlazu ka povrini nalazile su se i po dve
topovske i mitraljeske kule, do kojih se prilazilo sa lakoom, u ta smo se i

sami brzo uverili, penjui se ostacima zaralih, ali i danas jakih metalnih
merdevina. Sada su otvori koji su nekada inili topovska gnezda zatrpani
kamenom i zapueni, iako bi moda i sada moda mogli da imaju neku
drugaiju svrhu osim da zjape zaboravljeni u mraku.
KOPIJA UTVRENJA
Ceo ovaj sistem podzemnih hodnika iz Drugog svetskog rata moda nam ne
bi privlaio toliku panju, da nismo znali da ima "blizanca", kojeg su Nemci
napravili sa istom namenom da kontroliu vane strateke prilaze Savi. I to
pored najelitnijeg ukarikog stambenog kompleksa, kao i uz sam stadion
fudbalskog kluba koji nosi ime ovog dela grada. Sa tom razlikom to u vreme
kada je ovaj podzemni bunker bio raen, verovatno niko nije ni slutio da e
beogradska varo na ovom mestu imati toliko velike i vane stambene
zgrade.
Tako je ispod stadiona fudbalskog kluba "ukariki" po svemu sudei, ostao
deo gotovo istog spleta hodnika koji su povezivali vane nemake podzemne
instalacije. Ulazi u ova mesta kojima se sigurno sluio Vermaht, nalaze se tik
uz koarkaki teren, neposredno uz fudbalski stadion. Radoznalac e ih lako
pronai, a kada bi posmatra danas pogledao u pravcu Save, zamiljajui da
nema novih zgrada koje su nastale znatno posle Drugog svetskog rata, lako
bi zakljuio da je ovo mesto bilo strateki izvanredno i da je bilo izuzetno
umeno izabrano za poziciju odakle bi se sa lakoom kontrolisao svako ko
pokua rekom da prie utvrenom gradu.

NEDIEVO SKLONITE
eneral Milan Nedi je u sumrak istog rata zapovedio izgradnju velikog
sklonita za potrebe stanovnika ovog dela grada, i radovi su bili zavreni u
roku. Mono podzemno sklonite bilo je veliko nekoliko stotina kvadratnih
metara, i dovoljno bezbedno za ondanje stanovike ovog dela grada.
Meutim, devedesetih godina prolog veka, reeno je da se u ime novih ideja
u oblikovanju prestonce, gradske vlasti odreknu ovog podzemnog prostora.
Tako je ogromno sklonite jednostavno zazidano, bez obzira na proteste
vienijih urbanista, koji su imali bezbroj ideja kako sklonite sauvati.

Veernje novosti,
3-12. oktobar 2002.