UDK: 1 11.

852
141 Kant I.
DOI: 10.2298/FID1303005P
Originalan nauni rad

FILOZOFIJA I DRUTVO XXIV (3), 2013.

Una Popovi

Filozofski fakultet
Univerzitet u Novom Sadu

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

Apstrakt: Ovaj rad posveen je tumaenju Kantove Kritike moi suenja iz
jedne estetike perspektive. Na cilj je da pokaemo unutranju vezu izmeu
dva glavna motiva ovog dela, naime izmeu tematizacije tradicionalno estetikih problema, poput lepog i ukusa, sa jedne strane, odnosno sistemskog
karaktera miljenja i filozofije Kantovog kritikog projekta sa druge strane.
Interpretacija je voena s obzirom na problem estetike kao filozofske discipline, pri emu se za svaki od ovih motiva Kantove tree Kritike pokazuje
kako oni redefiniu nain estetikog miljenja kao filozofskog. Napokon, karakter kritikog postavljanja estetikih problema kod Kanta se pokazuje i u
svetlu otvaranja perspektive jedne subjektivne univerzalnosti, kao teme koja
povezuje dva motiva tree Kritike, ali i omoguava drugaije viziranje domena intersubjektivnosti.
Kljune rei: Kant, Kritika moi suenja, estetika, ukus, subjektivna optost.

Tumaenje Kantove Kritike moi suenja pred interpretatora postavlja

mnoge zahtevne i neobine mogunosti: pratei samog Kanta, ovom
delu moe se pristupiti iz najmanje dve perspektive, prevashodno pre
ma uvodu u ovo delo, a mogunosti koje prevazilaze ove pozicije su ne
brojene. Dve naznaene Kantove pozicije moemo ukratko oznaiti sa
jedne strane kao problem ukusa dakle, problem koji bismo tradici
onalno vezali za estetiku, odnosno prosuivanje o lepom i umetniki
uspelom, odnosno, sa druge strane, kao problem filozofije i saznanja
uopte kao sistematinog, u okviru kojeg trea Kritika figurira kao po
slednje Kantovo kritiko delo, koje tako baca svetlost na prethodna dva
upravo u pogledu njihove veze i mogunosti da se itava ideja kritike
filozofije u celini ostvari i uvee (Kulenkampff 1994: 31). Mogunost da
se ove dve perspektive meusobno poveu i sama za sebe postavlja pro
blem za interpretatora; sa druge strane, ona svedoi i o osobenom nai
nu na koji Kant redefinie ili uopte definie, kako ideju filozofije, tako
i ideju sistema znanja, te, napokon, i filozofski odnos prema pitanjima
lepote i umetnosti.
Na cilj je da u ovom radu predstavimo Kantovu kritiku ukusa iz do
minantno estetike pozicije.Domen naeg interesovanja je, dakle,
estetika strana Kantove filozofije, odnosno tree Kritike. Meutim,
ovde je odmah potrebno postaviti ograde, te tako bolje usmeriti samo

U na P opovi

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

istraivanje: za nas je od interesa sam nain na koji Kant u treoj Kritici

postavlja problem estetskog, koji emo za potrebe rada zvati njegovom
estetikom u naem fokusu nisu toliko konkretna reenja, koliko sama
ideja filozofski primerenog promiljanja estetskih fenomena.1 Drugim
reima, ovim elimo da pitamo kako Kantova kritika ukusa zasniva
estetiku kao filozofsko promiljanje lepog i umetnosti, odnosno ta ta
ideja kritikog ostavlja u amanet svakoj buduoj estetici. Koliko god da
je ovaj aspekt Kantove filozofije bio uticajan, te ak postao i locus classicus istorije estetike, ini se da on u svojoj radikalnosti ipak nije do kra
ja promiljen.

Kantova kritika ukusa kao jedna mogua estetika

6

Da bismo preciznije odredili na problem, moramo se najpre kratko

osvrnuti na status estetike i estetikih problema u Kantovom vreme
nu i pre njega na taj nain, smatramo, sama problematika postae
vidljivija.
Kant, naime, izbegava pojam estetike, bar u onom smislu u kojem mi o
tome (tradicionalno) govorimo. U tom duhu, ako govorimo o estetici iz
perspektive Kantovog projekta, lako bismo je mogli shvatiti kao transcendentalnu estetiku estetiku, dakle, koja bi bila izvedena sa tran
scendentalnih pozicija, koje inae obeleavaju Kantove filozofske stra
tegije. Takav pojam, meutim, sasvim je promaen, budui da ga sam
Kant rezervie za neto sasvim drugaije, odnosno za razmatranja o a
priori formama ulnosti, prostoru i vremenu, i to u okviru svoje prve
Kritike (Kant 1984: 34; Guyer 1997: 1314). U tom kontekstu on ak re
flektuje i na ve usvojeni i utvreni pojam estetike, po modelu Baum
gartena [Baumgarten] na primer, koga odbacuje u korist sopstvenog ter
minolokog reenja (Kant 1984: 34). Ovaj primer nam odmah svedoi
o tome koliko pitanja estetike sa Kantovih pozicija ne samo da nisu sa
morazumljiva kao filozofsko-kritiki reiva, ve njihovo postavljanje u
treoj Kritici predstavlja jedno zaista radikalno reenje, kako u pogledu
same estetike, tako i u pogledu Kantove filozofije uopte. Ukoliko u tom
smislu pratimo Kanta, onda prvobitna intuitivna ideja jedne transcen
dentalne estetike ne sme da se trai prema pojmu, slovu, ve prema ide
ji, duhu, u okviru ega nailazimo na ve pomenuto reenje kritike ukusa:
obrazloenje pitanja i problema koje tradicionalno vezujemo za estetiku
pronai emo ne pod nazivom estetike, ve pod zastavom kritike ukusa.
1 U tom smislu, na primer, Kant kritikuje psiholoki zasnovana objanjenja reakcija
koje povezujemo sa ukusom i lepotom (Kant 1991: 4243).

KANT: POLITIKE UKUSA I SENSUS COMMUNIS

Ovaj korak, meutim, koliko god da je dobro poznat i ve samorazu

mljiv, ne sme biti zanemaren; ukoliko ga viziramo iz perspektive polo
aja estetike i estetikih razmatranja tog vremena, onda promenu ter
minologije moramo itati ne samo kao jedno tehniko reenje, ve i kao
odreeni stav o pitanjima od izuzetnog znaaja, stav o mogunostima
estetskog kao dostupnog za neko filozofsko promiljanje. Ovaj pro
blem, koji smo uveli preko terminoloke analize, elimo jo jednom da
potcrtamo: ukoliko se pojam estetskog, ak i u formulaciji jedne esteti
ke, kakva god ona bila, kod Kanta moe pronai, pojam estetikog na
glaeno izostaje. Ukoliko je pojam estetskog ak iz jedne po estetiku
negativne upotrebe u prvoj Kritici doiveo preporod i pozitivnu upo
trebu u treoj Kritici, dominantno preko formulacije estetskog refleksivnog suda (Kant 1991: 28), estetiko, kao neka vrsta teorijskog, filozof
skog zahvatanja ovih problema, terminoloki i dalje izostaje. Kao to je
ve pomenuto i naglaeno, ulogu estetikog kod Kanta igra ideja kriti
ke, pre svega kritike moi suenja, kao one moi u kojoj moemo pro
nai osnov za obrazloenje onih sudova koje vezujemo za prosuivanje
lepote, odnosno oseanje zadovoljstva koje sa njim povezujemo.
Sa druge strane, ukoliko pitanja estetikog kod Kanta i vezujemo za pro
bleme moi suenja, odnosno ukusa, ona se, opet, neposredno vezuju
za pomenuti sistemski karakter filozofije i znanja uopte, odnosno za
problem jedinstva Kantovog kritikog projekta. Ovu perspektivu tuma
enja ovde ne uvodimo kao pitanje da li se Kantova filozofija u celini tre
ba tumaiti najpre iz tree, ili najpre iz prve ili druge Kritike, odnosno
da li pitanja o lepom i umetnosti kod Kanta, budui da su postavljena
u poslednjem kritikom delu, imaju neku vrstu metodskog primata, si
stemske veze sa prethodnim njegovim razmatranjima. Umesto toga, pi
tanje postavljamo iznova dominantno iz perspektive estetikog: intere
suje nas, dakle, ta za estetiko promiljanje znai injenica da je Kant
razmatranja o lepom i umetnosti uvezao sa pitanjima o mogunostima
da se nae saznanje postavi kao sistem, a ne agregat, ideja da je razno
vrsnost iskustva i prirodnih formi takva da je pogodna za nae sazna
nje. Iznova, dominantno pitanje ovde nije da li je u tom smislu Kanto
vo obrazloenje koherentno, dosledno sprovedeno, opravdano i slino,
ve zbog ega je ono dominantno vezano za probleme estetike prirode.
Kako bismo naglasili ovu stranu problema, iznova emo se pozvati na
terminoloki primer. Kant, naime, za ovu vrstu razmatranja i proble
ma koristi pojam tehnike: zapravo, tek mo suenja je tehnika, dok se
o prirodi kao tehnikoj govori tek po nekoj vrsti analogije, s obzirom na

U na P opovi

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

odreenu i tano ogranienu upotrebu moi suenja (Kant 1991: 26).

Pri tome Kant naglaava: Refleksivna mo suenja ne postupa, dakle
[...] ematski ve tehniki, ne takorei samo mehaniki, kao neki instru
ment pod vostvom razuma i ula, ve vetaki (knstlich) (Kant 1991:
21). Bez ulaenja u preciznija objanjenja, ovde elimo da skrenemo pa
nju na jedno preoblikovanje pojma tehnike koje ide u pravcu njegove
izvorne upotrebe u antikoj formulaciji techne-a, a koja obuhvata kako
zanate, tako i umetnosti vezane za manuelni rad. Suprotstavljajui me
haniko i tehniko, Kant naglaava ove asocijacije i istovremeno izbega
va mehanicistiku sliku prirode, koja je obeleila novovekovnu nauku
i metafiziku, sa idejom da se u krajnjem ba u nekoj naunoj upo
trebi u smislu konkretnih empirijskih zakona i sintetisanja iskustvenih
podataka nae (nauno) saznanje ponaa vie po modelu umetnosti,
nego po modelu mehanike (Kulenkampff 1994: 37; GethmannSiefert
1995: 9697).2 Formulacija koja obeleava itavu Kritiku moi suenja,
da umetnika, posebno genijalnog umetnika, treba da posmatramo kao
da postupa prirodno, a da prirodu, opet, treba da posmatramo kao da je
umetnika tvorevina, potvruje ovu analizu.
U oba sluaja, i u sluaju upotrebe tehnikog i u sluaju izbegavanja
upotrebe estetikog (ali ne i estetskog), Kant posredno referira na fi
lozofsku tradiciju, posebno na tradiciju XVIII veka i razmatranja koja
su, kako u kontinentalnoj, tako i u ostrvskoj tradiciji, markirala raa
nje estetike kao samostalne filozofske discipline. Naime, u oba sluaja,
koji predstavljaju neku vrstu novovekovnih tradicija racionalizma, od
nosno empirizma, moe se uoiti tenja ka osamostaljivanju estetikih
razmatranja u zasebnu samim tim i naglaenu celinu. Kontinental
ni primer toga dobro je poznat i jasan: radi se o Baumgartenovom za
snivanju estetike upravo kao zasebne filozofske discipline u jednom si
stemu filozofskih znanja; ovo zasnivanje je izvanredno znaajno upravo
kao zasnivanje, budui da su pitanja od estetikog znaaja od samih po
etaka filozofije obeleavala njen razvoj, ali ipak nisu bila vizirana kao
filozofska pitanja samostalnog ranga i znaaja, ve tek kao pitanja veza
na za druge dominantne filozofske perspektive, na primer ontoloku ili
2 Kant kae: Ta se tehnika prirode protivstavlja njenoj mehanici, koja u svome
kauzalitetu, koji se sastoji u povezivanju onoga to je raznoliko, postoji bez jednog
pojma koji stoji u osnovi naina njenog ujedinjavanja, otprilike onako kao to emo
mi izvesne sprave za dizanje, koje mogu imati svoj efekat usmeren na neku svrhu
ak i bez ideje koja je uzeta za osnovu toga efekta, na primer neku polugu, neku
strmu ravan, nazvati dodue mainama, ali ne umetnikim delima( [podvukla U. P.]
Kant 1991: 26).

KANT: POLITIKE UKUSA I SENSUS COMMUNIS

epistemoloku.3 injenica zasnivanja estetike, dakle, nije znaajna s ob

zirom na neko izdvajanje estetikih tema, njihovo dovoenje iz senke u
svetlost, ve s obzirom na jedno meta-razmatranje o mogunostima spe
cifino estetikog naina zahvatanja takvih problema: ovde se, dakle, ne
radi toliko o estetskom, koliko o estetikom o nainu, ne o predmetu.
Paralelno sa kontinentalnom filozofijom, i u ostrvskoj filozofiji XVIII
veka, koja je dominantno empiristika po svom karakteru, moemo uo
iti tendencije u istom ovom pravcu. Iako ova tradicija nije iznedrila
jedno zasnivanje estetike kao samostalne discipline, ona je posredno is
pitivala mogunosti autonomije estetikog i to dominantno preko pita
nja o osobenom karakteru estetskog iskustva pitanja, dakle, o tome da
li se moe uoiti jedan osoben tip iskustva i kako se on moe opravda
ti (DrakiVianovi 2002: 910; GethmannSiefert 1995: 3637). Ova
pitanja posebno su obremenjena problemom vaenja kategorije lepog,
analogno kategoriji dobrog: ukoliko su ove kategorije svoje opte, ako
ne i univerzalno vaenje tradicionalno zadobijale s obzirom na mesto
zasnivanja i utemeljenja, uglavnom a priori karaktera (ideje, Bog), sada
je pitanje kako se one mogu utemeljiti isto empirijski, a da se pri tome
ne izgubi nita od ovog vrednosnog smisla.
Problemi koji obeleavaju osamnaestovekovno tretiranje estetikog
tako su, moemo zakljuiti, organizovani oko nekoliko kljunih pojmo
va: pre svega, itavim periodom dominira problem estetskog iskustva
ovo vai i za Baumgartena, koji estetiku i vezuje za domen ulnog
iskustva; drugo, iz problema estetskog iskustva pokuava se iskoraiti
ka specifino estetikom karakteru njegovog razumevanja, samim tim
i prema autonomiji estetikog filozofskog miljenja; napokon, ovako
otvoren prostor omoguava da se vizira i problem opteg vaenja estetikih kategorija s obzirom na neraskidivu vezu sa subjektivnim, kon
kretnim iskustvenim podacima.
Ovaj ekskurs u problem estetike u XVIII veku treba da nam ukae da je
estetika tog vremena zapravo postavljala pitanje o mogunostima neke
vrste empirijske optosti, ak univerzalnosti, za koju se posredno ispo
stavlja da je u neposrednoj vezi sa organizacijom politikog, pre svega
preko zahteva za saobraavanjem ak i oblikovanjem i vaspitanjem
subjektivnih i linih, individualnih prosuivanja sa odreenim op
tim zahtevima, uprkos samoj toj subjektivnosti, koju estetsko iskustvo
3 Treba naglasiti da su pitanja od estetikog znaaja esto imala vrednosno vrlo
uzvien rang.

U na P opovi

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

posebno naglaava, budui da ukljuuje i afektivnu reakciju odobrava

nja ili neodobravanja. Kantova kritka ukusa, kao odgovor na zasnivanje
estetike i probleme koje to zasnivanje otvara, sasvim je na ovom tragu:
najpoznatiji motiv u tom duhu je ideja da se o ukusima ne moe rasprav
ljati, odnosno da je sud ukusa na izvestan nain obavezujui za svakoga.
U daljem toku rada pokuaemo da osvetlimo upravo ovu stranu este
tikog, onako kako je ona predstavljena i naznaena kod Kanta kao
kritika ukusa. Naa razmatranja imaju za cilj da opiu kritiko posta
vljanje estetikog kod Kanta na dva nivoa u konkretnom sluaju suda
ukusa, te u proirenom vaenju ideje sistema, ali sa ciljem da se kroz te
opise posredno pokae ovo i ovakvo mesto politikog koje oni otvaraju,
te da se na kraju izvede zakljuak o vezi estetikog i politikog.
10

Problem suda ukusa: kritiko postavljanje estetskog

U prethodnim razmatranjima Kantove stavove iz Kritike moi suenja
predstavili smo iz dominantno estetike perspektive, tanije, s obzirom
na njegovu strategiju kritikog promiljanja problema lepog i umet
nosti, tradicionalno vezanih za estetiku. Ukoliko se sada osvrnemo na
sama ta promiljanja i pokuamo da poblie osvetlimo taj njihov kriti
ki karakter, na prvi pogled odmah gubimo osobenost estetikog razma
tranja u korist naelno prihvaenog kritikog: tako e trea Kritika, kao
i prethodne dve, biti dominantno posveena osvetljavanju uslova mogunosti, te karaktera prosuivanja, u ovom sluaju lepog i umetnikog.
Ovakva strategija miljenja ne favorizuje osobito estetske fenomene kao
estetske, niti eli da izdvoji jedan poseban, estetski tip iskustva, ve pri
lazi njihovoj analizi sa jedne znatno neutralnije pozicije, koja se retro
aktivno moe pratiti i do prve Kritike.4
Ono to, meutim, specifino obeleava postavljanje ovih problema
unutar tree Kritike je injenica da Kant u prvi plan svoje analize stav
lja ne samo pojam ukusa, kao moi suenja u ovoj specifinoj upotrebi,
ve i ideju suda ukusa: ukoliko kritiki treba osvetliti opaljivu datost
estetskog iskustva, od koje, kao to smo videli, ne uzmie nijedno este
tiko razmatranje XVIII veka, onda, izgleda, to moemo uiniti uz po
mo suda ukusa, kao odlikovanog mesta takvog prosuivanja. Sud uku
sa, tako, predstavlja izdvojeno mesto Kantovih analiza u treoj Kritici,
mesto koje najpre formira na pristup estetikim pitanjima.
4 Iako, dakle, na prvi pogled imamo jedno nenaglaavanje domena estetikog, ono
je, posredno, ipak izdvojeno i naglaeno, o emu e kasnije biti rei.

KANT: POLITIKE UKUSA I SENSUS COMMUNIS

Ova strategija, meutim, nije ni najmanje samorazumljiva: sud uku

sa, ili estetski refleksivni sud, jedna je formulacija koja ak i za samog
Kanta predstavlja problem ukoliko govorimo o suenju, smatra Kant,
mi aludiramo na saznajnu delatnost, dok sa druge strane sud ukusa ne
pretenduje na to da bude saznajni sud.5 U tom smislu Kant nalazi ree
nje u zaobilaenju objekta predmeta takvog suenja, a u korist njego
vog subjekta: ovo suenje nije u strogom smislu sud saznanja zbog toga
to ne tvrdi nita o objektu na koji je usmerena predstava, ve iskljui
vo o subjektu, odnosno o njegovom stanju (Kant 1991: 29). tavie, ovaj
estetski sud nastaje kao posledica refleksivne upotrebe moi suenja,
pri emu ona sudi povodom neke date predstave nekog objekta, ali i tek
s obzirom na meusobni odnos moi saznanja, razuma i uobrazilje u
konkretnom, koji ona podstie njihov meusobni odnos, kae Kant,
u ovom sluaju je takav da se moe osetititi (Kant 1991: 29). U konkret
nom sluaju mi tako oseamo zadovoljstvo nastalo harmoninom me
uigrom moi saznanja, to, napokon, formuliemo u iskazu tipa Rua
je lepa. Ovaj iskaz kod Kanta markira estetski sud koji se dominantno
odnosi na sam proces svesti, proces prosuivanja.
Osvetlimo dva bitna pomeranja u razmatranju estetskog koja predsta
vlja ovakva formulacija suda ukusa. Najpre, ovakvom postavkom Kant
radikalno raskida sa objektivnim karakterom estetskog, odnosno loci
ranjem estetskog u objekat, predmet, koji bi bio njegov nosilac: tvre
nje Rua je lepa nita posebno ne govori o samoj rui, ali mnogo toga
tvrdi o meni, koji je posmatram. Ova posledica moda je i najuticajni
ji deo Kantove filozofije u pogledu daljeg razvoja estetike: sve do Kanta
lepo je, pre svega, makar i nenaglaeno, bilo vezano za objekat objekti
naroite vrste, ili osobeno ustrojstvo objekata, oznaavali su mesto ra
zmatranja estetskog (Zurovac 2005: 249250). Ovo je najee rezulti
ralo nekom vrstom ontologije lepote, ili ontologije estetskog, bilo da se
radilo o posebnom ontolokom uzroku lepih objekata, poput ideje le
pote kod Platona ili lepote kao jedne od transcendentalija u hrian
skoj filozofiji srednjeg veka, bilo da je u fokusu bilo specifino svojstvo,
shvaeno kao mogue ontoloko ustrojstvo svakog objekta, koje je onda
celokupnu stvarnost otvaralo za saznanje iz estetske perspektive. Jed
na od najvanijih posledica ovakvog Kantovog stava je i injenica da
postkantovska estetika istraivanja, upravo na ovom tragu, postepeno
5 Kant kae: Jedan estetski sud, ako bi neko hteo da ga upotrebi radi objektivne
odredbe, bio bi tako upadljivo protivrean da smo kod takvog izraza dovoljno zati
eni od pogrenog tumaenja. Jer zaista opaaji mogu biti ulni, ali suenje pripada
iskljuivo razumu (Kant 1991: 28).

11

U na P opovi

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

ustranu stavljaju pitanja o lepom u korist pitanja o umetnikom: ukoli

ko se vie ne radi o objektu, ve o subjektu, onda se stvar moe i obrnu
ti, tako to uzor estetskog vie neemo traiti van subjekta, ve upravo
u njegovoj delatnosti, koja se u pogledu estetskog dominantno odvija
preko umetnikog akta, produkcije umetnikog dela. Iako je Kantova
formulacija genija bila jednako uticajna kao i ova ideja okreta od objek
ta ka subjektu, a ona dodatno svedoi o tome da je i sam Kant bio sve
stan ovakve logike izvoenja, ini se da, paradoksalno, na ovaj zaokret
budue estetike ka umetnosti vie posledica imaju njegova razmatranja
o lepom nego o geniju (GethmannSiefert 1995: 140142).

12

Kantov zaokret ka subjektu, meutim, ima jo jedan bitan aspekt upra

vo onaj koji emo oznaiti kao kritiki. Naime, Kanta ovde ne interesuje
konkretno prosuivanje, uspostavljanje kriterijuma za takvo prosuiva
nje, ili neka vrednosna dimenzija takvog suda, o emu je prethodno bilo
rei u vezi sa razmatranjima estetskog iskustva. Njegovo istraivanje je
u tom smislu neutralno njegovim reima, bezinteresno: ono tei da
objasni uslove mogunosti jednog estetskog suenja, ukoliko ono treba
da bude iskljuivo subjektivno, kao to smo ve rekli. Odnosno, ukoliko
estetski sud tvrdi neto o subjektu i njegovim stanjima, treba pokazati
da je to uopte mogue i kako je mogue.6 U tom smislu Kantovo razma
tranje suda ukusa, estetskog prosuivanja, u potpunosti je orijentisano
na obrazlaganje posveeno moima saznanja, moima due, moguim
upotrebama moi suenja, odnosu moi suenja i oseanja zadovolj
stva i nezadovoljstva i slino. Drugim reima, upravo ono to je oznaio
kao nemogue u Kritici istog uma, Kant sada pokuava da izvede: glav
no pitanje ovde je da li transcendentalno razmatranje moe da se prime
ni i na mo suenja, odnosno da se izvede kao kritika ukusa.
Treba naglasiti da se ova strategija u potpunosti razlikuje od dotada
njih projekata zasnivanja mogunosti estetskog prosuivanja u okviri
ma unutranje konstitucije subjekta ili subjektivnog saznanja tu pre
svega mislimo na formulaciju koja je po svom uticaju bitna i za Kanta,
formulaciju ukusa kao jedne duevne moi (Guyer 1997: 67). Ova for
mulacija uglavnom obeleava britansku filozofiju XVIII veka kao teo
rija o unutranjem ulu: ovo unutranje ulo predstavlja reenje za i
njenicu da postoji odreeni tip, vrsta iskustva, koja je optedostupna
estetsko iskustvo. Da bi se izbegla bilo kakva referenca na neke a priori sadraje svesti, poput ideje lepote koja bi figurirala kao kriterijum za
6 Drugim reima, Kant trai unutranju racionalnost takvog estetskog iskustva
na osnovu njega samog (Kulenkampff 1994: 21).

KANT: POLITIKE UKUSA I SENSUS COMMUNIS

prosuivanje bilo kakvog konkretnog sluaja lepog, a bila bi, kao sadr
aj nae svesti, u ovom ili onom smislu uroena, pribegava se jednom
reenju koje umesto uroenih sadraja svesti uvodi uroene postupke,
naine njenog funkcionisanja. Tako emo, na primer, kod aftsberija ili
Haesona imati ideju unutranjeg, ak estetskog ula, koje predstavlja
posrednika izmeu pojedinanih ula, obinog ulnog saznanja, i ra
zuma sa pojmovima, a njegove odlike upravo naglaavaju tu posredni
ku ulogu: ono je sintetino i neposredno poput ula, ali bezinteresno
poput razuma, prema aftsberiju na primer (DrakiVianovi 2002:
107108, 114115). Kantova strategija, meutim, ne ide prosto korak una
zad od estetskog iskustva ka nekom ulu, moi due koja bi bila poseb
no natimovana za njega; ona polazi od analize subjektivnosti uopte, i
unutar tako ocrtanih okvira izmeu ostalog, ocrtanih uz pomo prve
dve Kritike pronalazi mesto koje zahteva razreenje, a koje onda biva
rasvetljeno putem kritike ukusa. Ona, ini se, vie locira estetsko pola
zei od kritikog, nego to kritiko primenjuje na estetsko: o tome sve
doi sistemski karakter tree Kritike, o emu e dodatno biti rei.
ta iz ovoga moemo zakljuiti o kritikom zasnivanju estetike kod
Kanta, ukoliko smo ve naglasili da se radi o marginalizovanju onog
estetskog u odnosu na kritiko? Da li Kant ovde radikalizuje i svoj stav
o okretu prema subjektu na takav nain da vie ne moemo govoriti o
tome da se polazi od odreenog, datog iskustva u ovom sluaju isku
stva osobenog, estetskog karaktera za koje se trai transcendental
no utemeljenje, nego da se polazi od ve donekle izgraene transcen
dentalne strukture subjekta u okviru koje se onda pronalazi mesto i za
estetsko? ak i ako je tako a ovde se radi iskljuivo o poziciji tumae
nja ovako opisana strategija moe da svedoi neto o karakteru estet
skog i mogunostima njegovog filozofskog promiljanja.
Vratimo se jo jednom nakratko na sam sud ukusa, dominantnu temu
tree Kritike. Sud ukusa je u analitici moi suenja predstavljen preko
svoja etiri momenta mogli bismo rei, preko strukture svog vaenja.
Ova etiri momenta odgovaraju podeli koju je Kant dao u Kritici istog
uma u pogledu svakog suenja, a radi se o kvantitetu, kvalitetu, rela
ciji i modalitetu (Kant 1984: 58; Zurovac 2005: 254255). Za momente
suda ukusa, meutim, karakteristino je da je svaki od njih predstavljen
jednom naizgled paradoksalnom formulacijom: bezinteresno dopadanje, subjektivna optost, svrhovitost bez svrhe i nunost bez pojma. Bez
detaljnijeg ulaenja u nain na koji Kant obrazlae svaki od momena
ta i svaku od paradoksalnih formulacija, moemo zakljuiti da se sud

13

U na P opovi

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

ukusa, uprkos prividnoj jednolinosti forme suenja, olienoj u njego

vim momentima, ipak bitno razlikuje od svakog drugog tipa suenja;
tavie, Kant ulae poseban napor da ga razdvoji od sudova o prijat
nom (ulnih estetskih sudova) i sudova saznanja. Ovu strategiju odre
ivanja suda ukusa, meutim, moemo iznova uporediti sa teorijama o
esteskom ulu: kao i one, i ova strategija pozicionira sud ukusa u jed
no teko odredivo, osobito pojmovno teko odredivo podruje, podru
je koje posreduje izmeu razliitih domena upotrebe naih saznajnih i
duevnih moi. Za razliku od njih, meutim, sud ukusa predstavlja mo
suenja, a ne neko posebno ulo, to dalje znai da je, Kantovim reima,
ova mo, iako saznajna, ipak nesamostalna (Kant 1991: 12).

14

Posrednika uloga koju refleksivna mo suenja treba da ostvari posti

gnuta je krajnjim naprezanjem i radikalizacijom samog transcendental
nog i kritikog postupka: jedna mo koja samostalno ne moe da pro
izvede ni pojmove, ni ideje, ve predstavlja operativnu vezivnu sponu
izmeu iskustva i pojmova (u korist saznanja), sada se pokazuje u dru
gaijoj svojoj upotrebi (Kant 1984: 85). Umesto da, kao odredbena mo
suenja, operie na osnovu datog pojma i datog iskustva, ona kao refleksivna potencira samu svoju delatnost, uvodei u igru moi saznanja povodom neke pojave, ali u neku ruku bez obzira na nju. Njeno prosuiva
nje tako e, kako smo ve naveli, biti iskljuivo prosuivanje o subjektu
na osnovu oseanja koje meuigra moi proizvodi. Istovremeno, i to je
takoe za Kanta veoma vano, ovakvo utemeljenje suda ukusa omogu
ava nam da otvorimo zahtev za optim saglaavanjem sa njim sagla
avanjem koje vai za svakog subjekta, ali tek na osnovu svima zajedni
kog subjektivnog ustrojstva, a ne na osnovu pojma ili objekta: ovakva
subjektivna optost sada odgovara na prethodno pomenuti zahtev za
aksiolokim vaenjem domena estetskog, a van njegovog hipostaziranja
u domenu neke ontologije.
U tom smislu moramo se osvrnuti i na drugi aspekt znaajan za ovu
problematiku: naime, problem je u tome to je nae iskustvo uvek kraj
nje individualizovano, odnosno to ono, kao takvo, nekako treba da po
sreduje optost i nunost, u smislu nekog empirijskog pojma, koji bi
onda dalje bio u osnovi nauka i naunih zakona (Ginsborg 2006: 37).
Ovim problemom Kant se bavi ve u Kritici istog uma, kada govori o
shematizmu; ipak, on je sa treom Kritikom pomeren na drugi nivo.
Slino vai i u sluaju moralnosti, odnosno u sluaju carstva slobode: i
ovde je re o individualnom i univerzalnom, odnosno o prevazilaenju
emprijskog bez njegovog odbacivanja. Oba sluaja povezuju se, kako

KANT: POLITIKE UKUSA I SENSUS COMMUNIS

je reeno, estetskom problematikom; meutim, u svakom od sluajeva

ono opte i univerzalno postie se nautrb individualnog, te tako osta
jemo sa jednom univerzalnom subjektivnou koja na ovaj ili onaj na
in garantuje opte vaenje naih sudova. Ako to, meutim, pogledamo
iz estetike perspektive, moramo se zapitati da li je estetsko iskustvo na
taj nain zaista pogoeno, kao bitno individualno, kako je to, na primer,
primetio Baumgarten (Bowie 2003: 1819).

Problem sistematinog saznanja:

proirenje domena estetskog
U prethodnim razmatranjima ukratko smo osvetlili razmak izmeu
Kantovog kritikog postavljanja estetikih pitanja i problema sa jedne,
te dotadanjih dogmatskih i tradicionalnih viziranja istih problema, sa
druge strane. Sada bismo, jednako kratko, eleli da osvetlimo implicitno
proirenje domena estetskog na koje nas upuuje Kritika moi suenja.
Na samom poetku, kada govorimo o proirenju domena estetskog, va
no je rei da ovu formulaciju opet ne koristimo u Kantovom kljuu, ve
u tradicionalnom: iako ona po svoj prilici kod samog Kanta ne bi bila
opravdana, ali se moe izvesti preciznim razlikovanjem njegovih termi
nolokih reenja, ovakva upotreba omoguava nam da naglaeno osve
tlimo mogunosti estetikog miljenja u kritikom kljuu. Drugim re
ima, sada se vraamo pitanju zbog ega je Kantovo sistemsko reenje
kritikog miljenja neposredno povezano sa onim delovima njegove fi
lozofije koji se tradicionalno tiu estetikih problema.
Sistemski karakter tree Kritike moe se posmatrati dvostrano. Sa jedne
strane, kao trea Kritika, koja dovrava kritiku filozofiju uopte, Kritika moi suenja dovodi u pitanje samo dotadanje izvoenje kritike fi
lozofije kao primer za to moemo uzeti i mala pomeranja, poput nove
pozitivne upotrebe pojma estetskog, ili razraivanja refleksivne moi
suenja naporedo sa odredbenom (Kukla 2006: 1112). Klasina pozici
ja sa koje se postavlja ovo pitanje je problem razreenja odnosa carstva
nunosti i carstva slobode, objedinjavanje rezultata prve dve Kritike u je
dinstven projekat. Sa druge strane, trea Kritika eksplicitno postavlja pi
tanje o proirenju istraivanja iz Kritike istog uma: ukoliko je tamo bilo
rei o mogunostima saznanja a priori naelno, sada je potrebno odgo
voriti na problem mogue beskonane raznovrsnosti naeg iskustva, i to
kako na nivou pojedinanih utisaka, tako i na nivou moguih empirij
skih zakona zakona prirode (Kant 1991: 68, 7071; Guyer 2005: 4042).

15

U na P opovi

16

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

Ovaj aspekt sistematinosti analogno se moe postaviti naspram pro

blema ije reenje predstavlja transcendentalna dedukcija kategorija iz
prve Kritike: ako je ona trebalo da razrei problem iz perspektive su
bjekta, naime, da dokae da kategorije nisu prosto pojmovi koji leb
de u vazduhu, ve da zaista pogaaju samu stvar, da zaista konstitui
u nae iskustvo, sada je potrebno krenuti od objekta i dokazati da je
raznovrsnost datosti iskustva takva da je naelno u skladu sa nainom
na koji funkcionie na saznajni aparat drugim reima, da je priroda
tedljiva i jednoobrazna u svojim formama (Kant 1991: 21; Guyer 2005:
13). Ovaj problem, meutim, Kant ne moe ili ne eli da rei nikakvom
dedukcijom; naprotiv, on mu pristupa iz perspektive moi suenja, te
pomenutu tedljivost i jednoobraznost prirode, odnosno njen svrhovi
ti raspored, postavlja kao transcendentalnu pretpostavku, i to takvu da
ima karakter subjektivne nunosti (Kant 1991: 18). Svrhovitost prirode
pri tome iznova treba sagledavati samo s obzirom na subjekat i sazna
nje: priroda sama po sebi nije svrhovita, niti se zapravo o tome neto
moe tvrditi, ali mi svoje saznajne moi moemo koristiti tako da se ru
kovodimo idejom da je iskustvo, koje dobijamo spolja, takvo da je po
godno za jedno sistematsko, ne sluajno i ne kontingentno saznanje.
Karakteristino za ova Kantova razmatranja je da ih je on dominan
tno postavio s obzirom na mo suenja, a potom i na problem ukusa.
Pretpostavka svrhovitosti prirode, naime, figurira kao transcendentalni
princip moi suenja ne razuma ili uma. Ovakav zakljuak, izmeu
ostalog, sledi i iz naina na koji je mo suenja uopte odreena i za
miljena, naime kao sposobnost da se posebno supsumira pod opte,
odnosno da se za neku datu posebnost ustanovi njena optost (predsta
va pojam); ona je, tako, posrednika, vezivna, i usmerena upravo na
odnos izmeu konkretnih, pojedinanih iskustava i njihovog situiranja
u jedan sistem znanja. Ono to je za nas od posebnog znaaja je da je
Kant upravo mo suenja kao ukus dakle, na onom mestu na kom se
otvara i njena estetika upotreba oznaio kao mesto na kom se isklju
ivo moe sagledati da mo suenja ima svoj naroiti princip, odnosno
kao mesto koje zapravo utemeljuje i ovu sistematsku ideju: Dakle, je
dino se u ukusu, i to kad je re o predmetu prirode, otkriva mo suenja
kao mo koja ima svoj naroiti princip, i na osnovu toga s pravom zah
teva mesto u optoj kritici viih moi saznanja (Kant 1991: 48). Estetska
upotreba moi suenja, dakle, takva je da zahteva svoje utemeljenje u
nekom principu moi suenja, i to upravo s obzirom na to da ona svom
predmetu pripisuje neku vrstu svrhovitosti na optevaei nain, iako
pri tome ne uvodi pojam o tom predmetu. Istovremeno, utemeljenje

KANT: POLITIKE UKUSA I SENSUS COMMUNIS

estetske upotrebe moi suenja onda ima konstitutivni poloaj i za si

stemska razmatranja, kakva smo ukratko ocrtali.
Pitanje koje bismo sada eleli da postavimo je sledee: zbog ega se jed
na metodski tako vana strategija, kao to je utvrivanje mogunosti
naeg znanja, nauke i filozofije kao sistemskih, reava uz pomo jed
nog za Kanta problematinog domena estetskog iskustva, odnosno ose
anja zadovoljstva i dopadanja? Ve u prvim reenicama Prvog uvoda
Kant naglaava znaaj ideje sistema: Ako filozofija predstavlja sistem
umnoga saznanja steenog pojmovima, onda se ona ve time dovoljno
razlikuje od kritike istoga uma koja kao takva, dodue, sadri filozof
sko ispitivanje mogunosti takvoga saznanja, ali ne spada u takav jedan
sistem kao njegov deo, ve tavie prvo skicira i ispituje njegovu ide
ju (Kant 1991: 7). Voeni ovakvim uvodom, ini se da moemo smatra
ti da je utvrivanje uslova mogunosti naeg saznanja kao sistemskog
ipak centralna tema tree Kritike; u svetlu toga, ramatranja koja smo
prethodno oznaili kao estetika trebalo bi itati kao posledicu nasta
lu iz potrebe za reavanjem ovih, strateki vanijih pitanja, ne obrnuto.
Ukoliko ovo prihvatimo, onda je za reenje nae estetike problematike
neophodno prethodno produbiti i precizirati pitanje na koje ona pred
stavlja odgovor; drugim reima, treba utvrditi ta zapravo znai pitati o
sistemskom karakteru naeg saznanja.
Problem sistemskog karaktera naeg saznanja Kant formulie kao po
jam jednog iskustva kao sistema shodnog empirijskim zakonima (Kant
1991: 13). Kant na istom mestu dalje navodi da je takva ideja sistema ve
poloena u razumevanje iskustva uopte, shodno transcendentalnim za
konima ona, dakle, nije ovde nita novo ali da ona u tom smislu ipak
ostaje samo naznaena, ali ne i u potpunosti izvedena (vid. takoe i Kant
1991: 17). Beskonana raznovrsnost empirijskih zakona i njoj paralelna
velika heterogenost formi prirode uprkos tome i dalje ostaju mogue,
te se tako sama ideja dovodi u pitanje, budui da se ne moe pojmiti ni
njena mogunost, ni njena nunost. Na ovom mestu Kant, ini se, tre
u Kritiku postavlja kao imanentnu kritiku dotadanjeg izvoenja sa
mog kritikog postupka: ona ne treba da ga dovede u pitanje i ospori, ali
treba da iznae njegovo vre utemeljenje. Pri tome se Kant, naizgled
paradoksalno, kree u dva suprotna smera, govorei istovremeno o em
pirijskim zakonima, koji su optiji u odnosu na pojedinano iskustvo
subjekta, analizirano u svojoj mogunosti unutar Kritike istog uma,
kao i o problemima beskonane raznovrsnosti i heterogenosti mogueg
iskustva, koji aludiraju na najnii nivo procesa saznanja, na pojedinane

17

U na P opovi

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

osete i predstave. U ovom paradoksalnom razmaku zapravo i lei glavni

problem: kako zaista utvrditi intersubjektivno vaenje empirijskih za
kona (i nauka shodno tome) ukoliko je podruje naeg saznanja uvek
iskljuivo subjektivno? Drugim reima, kako iznova opravdati ideju
transcendentalne subjektivnosti s obzirom na onu empirijsku, ali tako
da se ouva prostor za znanja koja bi na jedan nuan nain vaila za sve?

18

Da naglasimo: ovde se ne radi prosto o mogunostima naeg iskustva kao

pogodnog za sistem empirijskih zakona u pogledu razumevanja prirode,
ve i preko toga, o optem i nunom vaenju takvog iskustva za sve su
bjekte koji prosuuju. Optost i nunost koje Kant ovde zahteva oi
gledno nisu reive na osnovu transcendentalnog ustrojstva subjekta ka
kvo je opisano u Kritici istog uma, iako na njega aludiraju i na njega se
oslanjaju. Kant kae: ono to kategorija jeste u pogledu svakog posebnog
iskustva, to je sada svrhovitost prirode ili njena podobnost (takoe u po
gledu njenih posebnih zakona) za nau sposobnost moi suenja (Kant
1991: 14). Ova optost i nunost na neki nain prevazilaze tako date okvi
re, i to ne u pravcu neke naknadne nadogradnje ustrojstva transcenden
talne subjektivnosti, ve u pravcu objekta iskustva prirode, zbog ega
Kant i govori o postuliranju svrhovitosti prirode za nae saznanje, a ne
obrnuto (Guyer 2005: 21). Na drugom mestu Kant podvlai i drugu stra
nu problema, koja nam sad bolje osvetljava njegove intencije: on govori
o tome da razum ne moe zasnovati princip srodnosti posebnih prirod
nih zakona, odnosno da ne moe (pojmovno, a priori) opravdati slinosti
na koje nailazimo posmatrajui i tumaei prirodu, poev od podudar
nosti prirodnih formi, preko podobnosti posebnih opaaja za empirijski
zakon, pa sve do podobnosti raznih empirijskih zakona za jedinstveno i
sistematsko znanje (Kant 1991: 18). Ipak, ovu usklaenost i podobnost za
ista uoavamo, i tek ta injenica sada zaista predstavlja problem: ovde se
ne radi o tome da se ideja iskustva kao sistema mora nametnuti, te da se
to nametanje mora naknadno opravdati, ve da je ona na neki nain pri
roena nainu na koji funkcionie nae saznanje pitanje je sada ne da
li je mogua, jer oigledno jeste, ve da li moe biti opta i nuna, odno
sno nesluajna. Tako smo naznaili glavni Kantov sistemski problem:
opravdanje nunog vaenja ideje iskustva kao sistema, a ne agregata.
Budui da se opravdanje nunosti vaenja ovakve ideje ne moe pro
nai u nainu na koji funkcionie na razum, a ne sme se smestiti ni u
nain na koji funkcionie na um (jer pojmovi uma nisu primenljivi na
iskustvo, ono im ne lei u osnovi), Kant mora da posegne za nekim no
vim transcendentalnim utemeljenjem, koje, naravno, pronalazi u moi

KANT: POLITIKE UKUSA I SENSUS COMMUNIS

suenja. Kao to smo ve napomenuli, takva strategija sasvim je elegan

tno reenje, budui da je mo suenja ve odreena kao posrednika i
vezivna mo, sposobnost povezivanja opteg i posebnog, pojma i pred
stave, bilo da se primarno polazi od jednog ili drugog. Samim tim ona je
i nesamostalna, budui da je njena funkcija u povezivanju, a ne u proi
zvoenju. Utoliko se a priori princip ove moi mora i traiti unutar nje
same, odnosno u okvirima naina njenog funkcionisanja, to je, iznova
elegantno, reeno pozivanjem na meuigru saznajnih moi, odnosno
na povezivanje date predstave sa saznanjem uopte (Kant 1991: 109): ra
zum i uobrazilja kao takvi, prosto u nainu svog funkcionisanja uopte,
stupaju u igru povodom neke date predstave, ali bez obzira na nju to
e rei da je predstava povod, okida, ali da rezultat odnosa moi sa
znanja koje stupaju u igru nije nikakav pojam koji se za nju pronalazi,
nikakvo saznanje, ve jedno oseanje. Tako predstava koja ovde figuri
ra kao da ima neki poseban status: naime, svaka data predstava pokre
e moi saznanja na funkcionisanje, ali su predstave koje provociraju
estetsko suenje takve da se za njih ne moe nai pojam pod koji bi se
podvele (i tako postale saznajno odreene), ve one u izvesnom smislu
kontinuirano provociraju moi saznanja na funkcionisanje. ini se kao
da Kant eli da sugerie da ovakva predstava nosi neku vrstu vika, koji
se ne moe pojmovno-opte zauzdati i odrediti; o slinom viku Kant
govori i kada pominje beskonanu moguu raznovrsnost empirijskih
zakona (Zurovac 2005: 224). Ipak, takva predstava se nekako odreuje,
naime putem oseanja zadovoljstva ili nezadovoljstva.
Tako se vlastiti princip moi suenja ispostavlja kao osnov za tvrdnju da
se nae iskustvo moe postaviti kao sistem i u pogledu empirijskih za
kona, odnosno kao odgovor na pitanje o tome ta uslovljava nae opaa
nje podudaranja i slinosti unutar iskustva (Kulenkampff 1994: 4748).
Ovaj princip, meutim, takoe je i mesto na kom se mora pronai i re
enje problema nunog vaenja takvog sistema; ipak, zbog specifinosti
moi suenja ne moemo u pravom smislu govoriti o njenoj konstitu
tivnosti, kakvu ima razum za saznanje, odnosno um za htenje.
Pratei podelu H. Elisona (Allison 2001: 67), sada tvrdimo da je za Kan
ta pitanje nunosti estetskog suenja od veeg znaaja nego pitanje o
tome kako je ono mogue: jedno razmatranje, jasno je, utemeljuje dru
go i neraskidivo je od njega ipak, tvrdimo da je naglasak ovde ipak
na questio iuris. Ovo tvrenje izvodimo na osnovu problematine veze
izmeu onog estetskog i onog sistemskog aspekta tree Kritike: i u slu
aju sistemskog karaktera iskustva, kao i u sluaju opteg vaenja suda

19

U na P opovi

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

ukusa, ini se da se Kant oslanja na neku vrstu datih intuicija, koje za

tim analizira s obzirom na uslove mogunosti njihove datosti. Ipak,
prava tekoa nastaje tek kada treba obezbediti i nesluajnost, nekon
tingentnost vaenja ovih intuicija: tako se ini kao da pomenuti motiv
retroaktivno usmerava Kanta da ovim problemima uopte prie sa kri
tike strane, da uopte trai a priori princip moi suenja, a ne obrnuto.

Zakljuna razmatranja: autonomija estetskog?

20

Pokuali smo da ocrtamo pravac u kom bi se, polazei od estetskog, mo

glo poi ka politikom u najirem smislu smislu, dakle, koji ne isklju
uje i moralno, pri emu iznova ne pratimo Kantovu upotrebu ovih poj
mova. Mogunost da se estetsko povee sa politikim pronali smo u
podruju opte saoptivosti, odnosno zajednikog ula i subjektivne
optosti.Time, meutim, ne tvrdimo da je cilj estetskog u politikom,
odnosno da se ono u bilo kom smislu ispunjava tek sa politikim; napro
tiv, eleli bismo da naglasimo da ono estetsko otvara prostor za politi
ko, ali ne i da se u njemu gubi. Utoliko je od samog poetka u radu bilo
posebno naglaeno zasnivanje estetike u XVIII veku, a Kantov projekat
kritike moi suenja bio je predstavljen kao njegov odgovor na situaciju
tog zasnivanja (Allison 2001: 195196).
Zasnivanje estetike, koja se tie lepog i umetnosti, unutar tradicije no
vovekovnog miljenja, koja je dominantno obeleena naukom, posta
vljeno je na osoben nain: autonomija estetikog nije ila nasuprot, ve
iznutra u odnosu na ovaj nauni model. Kod Kanta to moemo videti
u zahtevu da se i za sudove ukusa iznae neko opte vaenje, odnosno
da se oni umesto u domen privatnog, situiraju u domen javnog, inter
subjektivnog, da njihovo vaenje bude analogno vaenju sudova (nau
nog) saznanja (Schler 1981: 187). Pitanje koje se, s obzirom na pret
hodno, dalje postavlja je da li onda moemo tvrditi i neku autonomiju
estetskog iskustva, moda opet preko alteriranja naina na koji je po
stavljena analiza iskustva uopte unutar Kritike istog uma? Da li veza
estetikih pitanja i problema i sistemskih postavki u treoj Kritici mo
da usmerava u tom pravcu? Moe li se za mo suenja tvrditi da na
neki nestandardni nain ipak konstituie poseban domen iskustva
estetsko iskustvo? Da li iz postavke da oseaj zadovoljstva proizilazi na
osnovu igre moi saznanja proistie i mogunost da u ovome proita
mo nain te nestandardne konstitutivnosti, ako se o njoj moe govoriti?
Smatramo da se kod Kanta ne moe govoriti o autonomiji estetike po
modelu koji je prethodno zacrtao Baumgarten: zbog toga se, u krajnjem,

KANT: POLITIKE UKUSA I SENSUS COMMUNIS

izbegava i naziv estetike i pojam estetikog, odnosno oni se zaobilaze

formulacijom kritike ukusa. Kao to je ve navedeno, ini se da sistem
ski aspekt kritikog projekta ovde ima vei znaaj od estetikog, te izno
va tvrdimo da ovde nema rei o autonomiji estetike, budui da sva raz
matranja estetikih problema za svoju osnovu imaju kritiki projekat
u celini. Ipak, to ne znai da Kant nije ponudio jedan specifian nain
filozofskog miljenja o estetikim temama: upravo taj nain miljenja i
predstavlja glavno Kantovo zavetanje estetici kao disciplini filozofije.
Stoga treu Kritiku moemo posmatrati kao prelomnu taku tradicije
estetike: ako su estetika razmatranja i pre Kanta i sa Kantom bila po
stavljana u jedinstvu sa drugim filozofskim razmatranjima i problemi
ma, ipak se ovde onaj viak vrednosti kategorije lepog preokree na
jedan nov nain, tako da otvara polje intersubjektivnog opteg i univer
zalnog vaenja. Ono, kako smo videli, ne zavisi od objekta, te stoga izbe
gava ontoloka hipostaziranja, ali nije ni psiholokog ili konvencional
nog karaktera. Stoga je prethodno i bilo rei o tome da polje estetskog
otvara podruje politikog u najirem smislu: upravo u onom smislu u
kom bi neke vrednosti mogle imati univerzalno, a opet intersubjektiv
no vaenje koje postavlja sam subjekt.
Ukoliko ovde i ne moe biti rei o autnomiji estetike kao filozofske dis
cipline iako moe biti rei o autonomiji estetskog prosuivanja, prema
autonomnom principu moi suenja Kantove pozicije ipak nam otva
raju mogunost da postavimo pitanje o autonomiji ulnosti. Pod ovom
autonomijom podrazumeva se upravo onaj problem individualnog i op
teg ili univerzalnog, o kojem je prethodno bilo rei: radi se o pitanju da
li je domen ulnosti i iskustva kod Kanta podruje iste receptivnosti, ili
je iskustvo ve impregnirano nekim kompleksnijim formama. Nae po
zicije u ovom radu u skladu su sa stavom R. Kukle da je uloga estetskog
u suenju vana i da se ulnost ne moe svesti na puku receptivnost bez
pojma i diskurzivnosti (Kukla 2006: 1315). Univerzalno vaenje, optost
i nunost se, tako, kod Kanta mogu posmatrati u dvostrukom znaenju,
naime objektivno, pri emu se misli na to da jedan pojam smera na sve
objekte koji su njime naznaeni, ali i subjektivno, kao u sluaju subjek
tivne optosti, kada vie nemamo vezu sa pojmom, ve se univerzalnost
ostvaruje s obzirom na mnotvo subjekata, ne objekata (Ginsborg 2006:
36). Ovakva subjektivna optost, odnosno univerzalnost, kao to smo vi
deli, poiva na ustrojstvu subjekta, i to svakog subjekta, te tako zahteva
od svakog od njih da se sloe sa estetskim sudom, odnosno predstavlja
neku vrstu vaenja za sve (Zurovac 2005: 260261).

21

U na P opovi

Problem estetskog suenja: perspektive estetike

Primljeno: 15. juna 2013.

Prihvaeno: 02. jula 2013.

22

Literatura
Allison, Henrey E. (2001), Kants Theory of Taste. A Reading of the Critique of
Aestetic Judgment, Cambridge: Cambridge University Press.
Bowie, Andrew (2003), Aesthetics and Subjectivity: From Kant to Nietzsche,
Manchester: Manchester University Press.
Gethmann-Siefert, Annemarie (1995), Einfhrung in die esthetik, Mnchen:
Vilhelm Fink Verlag.
Ginsborg, Hannah (2006), Thinking the Paricular as Contained under the
Universal, u R. Kukla (prir.), Aesthetic and Cognition in Kants Critical
Philosophy, Cambridge: Cambridge University Press, str. 3560.
Guyer, Paul (1997), Kant and the Claims of Taste, Cambridge: Cambridge
University Press.
Guyer, Paul (2005), Kants System of Nature and Freedom, Oxford: Clarendon
Press.
Draki-Vianovi, Iva (2002), Estetsko ulo, Beograd: Zavod za udbenike.
Zurovac, Mirko (2005), Tri lica lepote, Beograd: Subeni glasnik.
Kant, Imanuel (1984), Kritika istoga uma, Zagreb: Nakladni zavod Matice
Hrvatske.
Kant, Imanuel (1991), Kritika moi suenja, Beograd: BIGZ.
Kulenkampff, Jens (1994), Kants Logik des sthetischen Urteils, Frankfurt am
Mein: Vittorio Klostermann.
Kukla, Rebecca (2006), Placing the Aesthetic in Kants Critical Epistemology,
u R. Kukla (prir.), Aesthetic and Cognition in Kants Critical Philosophy,
Cambridge: Cambridge University Press, str. 133.
Schler, Ingeborg (1981), Wissenschaftliche und sthetische Wahrnehmung:
Kants Lehre von der Wahrnehmung, Revue de Mtaphysique et de
Morale, 86 (2): 180192.

Una Popovi
The Problem of Aesthetic Judgment: Perspectives of Aesthetics
Summary
This paper deals with the interpretation of Kants Critique of Judgment
from the perspective of aesthetics. Our aim here is to show the immanent
relationship between the two main motifs of this work: the analysis of tra
ditional aesthetic problems, such as beauty and taste, on the one hand,
and the systematical thinking, philosophy, and Kants critical project, on
the other. This interpretation is developed in consideration of the prob
lem of aesthetics as a philosophical discipline, within which, for each of
the motifs of Kants third critique it is shown how it redefines aesthetic into
philosophical thought. Finally, the character of critical positioning of aes
thetic problems in Kant is shown in light of the opening of the perspective
of subjective universality as a theme that connects the two motifs of third
critique, but also allows a different view in the domain of intersubjectivity.
Keywords: Kant, Critique of Judgement, aesthetics, taste, subjective uni
versality.